Ameli Notomb

LEKSIKON LINIH IMENA

bojana888

LISET VE OSAM SATI nije mogla da zaspi. U njenom stomaku beba

je tucala jo od sino. Na svakih etiri-pet sekundi snaan potres bi uzdrmao
telo ove devetnaestogodinje devojke koja je, godinu dana ranije, odluila da
postane supruga i majka.
Vilinska pria je zapoela kao kakav san: Fabijen je bio lep, govorio je da
bi za nju sve uinio i ona je to doslovno shvatila. Pomisao da se poigra enidbe
zabavljala je toga deaka istoga uzrasta, i tako je zaprepaena i uzbuena
rodbina imala prilike da vidi to dvoje dece kako se oblae u svadbenu odeu.
Ubrzo zatim, Liset je pobedonosno objavila da je trudna.
Starija sestra ju je zapitala:
- Da nije to malo rano?
- To nikada nee biti dovoljno rano! - odgovorila je mala, sva
oduevljena.
Malo-pomalo, stvari su postajale sve manje kao u bajci. Fabijen i Liset su
se mnogo svaali. On je bio veoma srean to je ona trudna i sada joj je
govorio:
- Bolje bi bilo da prestane da se ludira kada mali stigne!
- Ti to meni preti?
On bi tada odlazio zalupivi vrata.
Meutm, ona je bila sigurna da se ne ludira. elela je da ivot bude
snaan i ispunjen. Zar ne bi bila luda ako bi elela neto drugo? Htela je da joj
svaki dan, svaka godina donesu najvie.
Sada je videla da joj Fabijen nije dorastao. Bio je to normalan mladi.
Igrao se enidbe, a sada se igra oenjenoga oveka. Nije ni nalik na privlanoga
princa. Ona je njega nervirala. Govorio je:
- Eto, opet je hvata.

Ponekada joj se umiljavao. Milovao joj je stomak i govorio:

- Ako bude deak, zvae se Tangi. A ako bude devojica, zvae se oel.
Liset je razmiljala kako mrzi ta imena.
U dedinoj biblioteci nala je neku enciklopediju iz prologa veka. Tamo
su se mogla nai najudnovatija imena koja nagovetavaju surove sudbine.
Liset ih je paljivo zapisivala na komadiima hartije koje je ponekada gubila.
Kasnije bi neko pronaao tu i tamo zguvani papiri na kojem je bilo napisano
Eleuterija ili Litegarda i niko nije razumevao smisao ovih prekrasnih
leeva.
Beba je ubrzo poela da se pokree. Ginekolog je govorio kako nije
nikada imao prilike da prati toliko pokretljivu bebu: Ovo je stvarno retko!
Liset se smekala. Njen mali je sasvim izuzetan. Jo donedavno nije bilo
mogue unapred saznati pol deteta. Trudnoj devojici to nije ni bilo vano.
- Bie to igra ili igraica - objavila je, glave puna sanjarija.
- Ne, bie fudbaler ili gnjavatorka - govorio je Fabijen.
Ona ga je streljala oima. A on to i nije govorio da bi njoj napakostio,
nego samo da je zadirkuje. Ali ona je u ovim krupnim mislima velikoga deaka
videla obeleje poniavajue obinosti.
Kada bi bila sama i kada bi se plod ritao kao lud, neno mu je govorila:
- Igraj, bebice, igraj. Ja u te tititi, neu dopustiti da postane neki Tangi
fudbaler ili neka tamo oel gnjavatorka, bie slobodna da igra gde god bude
htela, u Pariskoj operi ili sa Ciganima.
Malo-pomalo, Fabijen je stekao naviku da odlazi od kue na celo
poslepodne. Otiao bi posle doruka, a vraao se oko deset sati uvee. Bez
ikakvog objanjenja. Umorna od trudnoe, Liset nije imala snage da ga eka.
Kada se on vraao, ve je spavala. Ujutru, on bi ostajao u postelji do pola
dvanaest. Popio bi olju kafe uz cigaretu koju je puio gledajui u prazno.

- Jesi li dobro? Ne zamara se suvie? - zapitala ga je jednoga dana.

- A ti ? - odgovorio je.
- Ja nosim dete. Da li ti je poznato?
- Kako da ne. Ti samo o tome i pria.
- Pa eto, trudnoa je veoma zamorna, moe da zamisli.
- Nisam ja kriv. Sama si to htela. Ja ga ne mogu nositi umesto tebe.
- A moe li se znati ta radi svako popodne ?
- Ne.
Ona prosto pobesne:
- Ja ne znam vie nita! Nita vie mi ne pria!
- Osim deteta, tebe nita i ne zanima.
- A ti budi zanimljiv. Tada e i mene zanimati.
- Pa ja jesam zanimljiv.
- Onda me zainteresuj, ako si za to sposoban!
On uzdahnu i ode da donese neku futrolu. Iz nje izvadi revolver. Ona
razrogai oi.
- Evo ta radim svako popodne. Gaam.
- Gde?
- U jednom tajnome klubu. Nita vano.
- Unutra su pravi meci?
- Da.
- To da bi ubijao ljude?
- Recimo.
Ona zadivljeno pomilova oruje.
- I sve sam bolji, zna. Pogaam cilj u srce otprve. Ne moe ni da
zamisli kakvo je to oseanje. Oboavam ga. Kada ponem, ne umem da
prestanem.
- Shvatam.
Njima se nije esto dogaalo da se uzajamno shvate.

Starija sestra, koja je imala ve dvoje dece, dolazila je da poseti Liset

koju je oboavala. Nalazila je da je ona tako lepa, da je tako krhka sa svojim
velikim stomakom. Jednoga dana su se posvaale:
- Trebalo bi da mu kae da potrai neki posao. Uskoro e biti otac.
- Tek nam je devetnaest godina. Roditelji sve plaaju.
- Nee veito plaati.
- Ma zato ti mene gnjavi tim priama?
- To je ipak vano.
- Ti ba mora uvek da mi pokvari sreu!
- Ma ta to pria?
- A sada e mi rei kako treba biti razuman i bla-bla-bla!
- Ti si poludela! Nisam to uopte kazala!
- Eto ti sad! Jo sam i luda! To sam i oekivala! Ti meni zavidi! Hoe
da me uniti!
- Liset, zaboga...
- Odlazi! - povikala je.
Starija sestra ode, zaprepaena. Uvek je znala da je mlaa sestra
osetljiva, ali ovo je dobilo zabrinjavajue razmere.
Posle toga, kada bi joj se javila telefonom, Liset je prekidala vezu im bi
ula njen glas.
I ovako imam dosta problema, mislila je mlaa.
A uistinu ona je, i ne priznajui to sebi, oseala da je na slepome
koloseku i da starija sestra to zna. Kako e oni zaraivati za ivot jednoga dana?
Fabijena zanima samo vatreno oruje, a ona nije ni za ta. Nee valjda da
postane kasirka u samoposluzi. Uostalom, sigurno za to ne bi ni bila sposobna.
Navukla je jastuk na glavu da bi prestala da misli o tome.
Te noi beba je poela da tuca u Lisetinome stomaku. Teko je zamisliti

kakav uticaj ima tucanje fetusa na osetljivu, trudnu devojicu.

Fabijen je spavao kao sasvim bezazlen ovek. A ona ve osam sati nije
spavala i osam meseci je trudna. inilo joj se kao da u ogromnome stomaku
nosi tempiranu bombu.
Kada god bi dete tucnulo, uinilo bi joj se kao da je otkucaji nekoga sata
pribliavaju trenutku eksplozije. Komar je postajao stvarnost: oigledno je
neto buknulo - u Lisetinoj glavi.
Ustala je, pokrenuta nekim iznenadnim ubeenjem koje joj irom otvori
oi.
Onda ode da uzme revolver tamo gde ga je Fabijen sakrivao. Vrati se do
kreveta na kojem je mladi spavao. Pogleda njegovo lepo lice nianei mu
slepoonicu i proaputa:
- Volim te, ali moram da zatitim dete od tebe. Primae cev i pritisnu
obara dok ne isprazni oruje. Pogleda krv na zidu. Zatim, sasvim mirna, pozva
telefonom policiju:
- Ubila sam mua. Doite.
Kada su policajci doli, doekala ih je devojica sa stomakom do zuba,
drei revolver u desnoj ruci.
- Spustite oruje ! - rekoe joj preteim glasom.
- O, prazno je - odgovori ona posluavi nareenje. Odvela je policajce
do brane postelje da im pokae svoje delo.
- Da li je vodimo u policiju ili u bolnicu?
- Zato u bolnicu? Ja nisam bolesna.
- Mi to ne znamo. Ali jeste trudni.
- Nisam jo na poroaju. Vodite me u policiju - zahtevala je, kao da se
radi o nekom pravu.
Kada su stigli tamo, rekoe joj da moe pozvati advokata. Kazala je da to
nije potrebno. Neki ovek u jednoj kancelariji postavio joj je bezbroj pitanja

meu kojima i ovakva:

- Zato ste ubili mua?
- Mali mi je tucao u stomaku.
- Dobro, i onda?
- Pa nita. Ubila sam Fabijena.
- Ubili ste ga zato to je mali tucao?
Izgledala je zbunjeno pre nego to e odgovoriti:
- Ne. Nije to tako prosto. To znai, mali vie ne tuca.
- Ubili ste mua da bi maloga prolo tucanje?
Ona se neumesno nasmeja:
- Ma ne, to je smeno!
- A zato ste ubili mua?
- Da bih zatitila svoje dete - potvrdila je, ovoga puta sa traginom
ozbiljnou.
- Ah! Va mu mu je pretio?
- Da.
- Trebalo je da nam to odmah kaete.
- Da.
- A ime mu je pretio?
- Hteo je da ga zove Tangi ako bude deak, a oel ako bude devojica.
- I onda?
- Pa nita.
- Ubili ste mua zato to vam se nisu svidela imena koja je izabrao?
Ona se malo namrti. Oseala je da u njenim razlozima neto nedostaje, a
ipak, bila je sigurna da je u pravu. Veoma dobro je shvatala svoj postupak i zato
je oseala nelagodnost to nije u stanju da ga objasni. Onda je odluila da uti.
- Jeste li sigurni da ne elite advokata?
U to je bila sigurna. Kako bi to objasnila nekom advokatu? Mislio bi da
je luda, kao to misle i drugi. to vie govori, sve vie je smatraju ludom. Zato

e zatvoriti usta.
Smetena je u zatvor. Bolniarka ju je poseivala svakoga dana.
Kada bi joj najavili posetu majke ili starije sestre, ona bi odbila da ih
primi.
Odgovarala je jedino na pitanja u vezi sa njenom trudnoom. Inae je
ostajala nema.
A u sebi je govorila: U pravu sam to sam ubila Fabijena. Nije on bio
lo, bio je obian. Jedino to kod njega nije bilo obino, to je njegov revolver,
ali on bi ga uvek upotrebljavao samo na obian nain, protiv sitnih mangupa iz
kraja, ili bi ga dao detetu da se igra. Bila sam u pravu to sam ga okrenula
protiv njega. eleti da ti se dete zove Tangi ili oel, znai ponuditi mu jedan
obian svet, jedan ve zatvoren vidik. A ja hou da moje dete raspolae
beskrajem. Ja hou da se moje dete ne oseti niim ogranienim, hou da mu
njegovo ime govori o sudbini izvan svake norme.
Liset je rodila u zatvoru devojicu. Uzela ju je u ruke i gledala je sa
najveom ljubavlju na svetu. Nikada nije viena tako ushiena mlada majka.
- Suvie si lepa! - ponavljala je bebi.
- Koje ime ete joj dati?
- Plektrid.
Velika delegacija savetnica, psihologa, nekih njoj udnih pravnika i jo
udnijih lekara prolazilo je ispred Lisete da bi protestovalo: ne moe dati takvo
ime svojoj keri.
- Mogu. Postojala je jedna sveta Plektrid. Ne seam se vie ko je bila, ali
znam da je postojala.
Proveravali su kod nekoga strunjaka koji to potvrdi.
- Liset, mislite na dete.
- Ja samo na nju i mislim.

- To e joj samo praviti tekoe.

- Po tome e ljudi znati da je ona izuzetna.
- Moe se neko zvati i Marija, pa biti izuzetan.
- Ime Marija ne titi. Ime Plektrid titi: taj opori zavretak zvoni kao tit.
- Onda joj dajte ime Gertrud. To se moe lake podneti.
- Ne. Poetak imena Prektrid navodi da se pomisli na tit: ovo ime je
amajlija.
- Ovo ime je tragikomino i vae dete e sluiti ljudima za podsmeh.
- Ne: ono e je ojaati toliko da e moi da se brani.
- Zato joj unapred davati razlog za odbranu? Tako e samo imati vie
prepreka!
- Vi to kaete zbog mene?
- Pored ostalog.
- Ne brinite, neu joj dugo smetati. A sada me sluajte: nalazim se u
zatvoru i liena sam svojih prava. Jedina sloboda koja mi je ostala jeste da
svojem detetu dam ime koje elim.
- To je sebino, Liset.
- Naprotiv. A osim toga, to se vas i ne tie.
Krstila je dete u zatvoru kako bi bila sigurna da kontrolie stvar.
Iste noi je napravila ue od pocepanih arava i obesila se u eliji.
Ujutru su nali njen laki le. Nije ostavila nikakvo pismo, nikakvo objanjenje.
Ime njene keri koje je tako uporno branila, bilo je njeno zavetanje.
Lisetina starija sestra Klemans je dola u zatvor da uzme dete. Tamo su
bili prezadovoljni da se otarase te male roene u tako stranim okolnostima.
Klemans i njen mu Deni imali su dvoje dece, od etiri i dve godine,
Nikol i Beatris. I sada smatraju da e Plektrid biti njihovo tree dete.
Nikol i Beatris dooe da vide svoju treu sestru. Nisu imale nikakvoga
razloga da misle kako je ona Lisetina ki, o ijem postojanju nisu stvarno nita

ni znale.
Bile su suvie male da bi shvatile kako ona ima budi-bog-s-nama ime i
prihvatie ga, mada im je na poetku bilo pomalo teko da ga izgovore. Dugo su
je zvale Plektid.
Dete je bilo nevieno obdareno da bude voljeno. Da li je devojica
oseala kako su tragine bile okolnosti u kojima je roena? Svojim dirljivim
pogledima odvraala je okolinu da uopte na to i pomilja. Treba naglasiti da je
za to imala pravo sredstvo: oi neobine lepote.
Novoroena devojica, onako sitna i mrava, polagala bi na svoju metu
ogroman pogled - ogroman po veliini i znaenju. Te ogromne i prekrasne oi
govorile su Klemansi i Deniju: Volite me! Vama je sueno da me volite! Meni
je samo osam nedelja, ali zbog toga nisam nita manje grandiozno bie! Kada
biste znali, kada biste samo znali...
Klemans i Deni su izgledali kao da znaju. Otprve su osetili divljenje
prema Plektrid. Bila je toliko udna da je na neki svoj nain i biberon pila
nepodnoljivo sporo, nikada nije plakala, malo je spavala nou a mnogo danju,
sasim odreeno je pokazivala prstiem predmet koji bi poelela.
Gledala je nekako ozbiljno i duboko svakoga ko bi je uzeo u ruke, kao da
hoe da kae kako je to ba poetak velike ljubavne prie i da onaj ima zbog
ega da bude uzbuen.
Klemans koja je beskrajno volela pokojnu sestru, prenese tu ljubav na
Plektrid. Nije ona nju volela vie nego svoje dve devojice: nju je volela
drugaije. Nikol i Beatris su u njoj budile neobino veliku nenost; Plektrid je u
njoj pobuivala oboavanje.
Njene dve starije devojice su bile ljupke, dobre, pametne, prijatne;
najmlaa je bila izvan svake norme - bila je divna, silna, zagonetna, luckasta.
I Deni je bio lud za njom od samoga poetka i takav je ostao. Ali nita se

nije moglo izjednaiti sa ljubavlju koju je prema njoj oseala Klemans. Izmeu
Lisetine sestre i keri vladala je prava bura ljubavi.
Plektrid nije uopte imala apetita i rasla je isto onako sporo kao to je i
jela. To je bilo beznadeno. Nikol i Beatris su sve jele i rasle na oigled. Imale
su okrugle i rumene obrazie zbog kojih su se roditelji radovali. Kod Plektrid
rasle su samo oi.
- Hoemo li je stvarno tako zvati? - upita Deni jednoga dana.
- Naravno. Moja sestra je htela da se ona tako zove.
- Tvoja sestra je bila luda.
- Ne. Moja sestra je bila preosetljiva. U svakom sluaju, ime Plektrid je
lepo.
- Misli ?
- Da. Osim toga, njoj zaista prilii.
- E, ja se ne slaem. Ona lii na vilu, ja bih je zvao Zora.
- Suvie kasno. Devojice su ve prihvatile njeno pravo ime. I tvrdim ti
da joj ono pristaje: podsea na gotsku princezu.
- Jadno dete ! Bie joj teko kada poe u kolu.
- Njoj nee. Suvie je jaka linost da bi joj to smetalo.
Plektrid je izgovorila prvu re u normalnom uzrastu i to je bilo Mama!
Klemans je bila oduevljena. I sam veseo, Deni joj napomenu da je prva
re sve njihove dece - a uostalom i sve dece na svetu - upravo mama.
- To nije isto - ree Klemans.
Re mama je dugo bila jedina koju je Plektrid izgovarala. Kao pupana
vrpca, ova re joj je bila dovoljna veza sa svetom. Otprve ju je izgovarala
savreno, sa nosnim suglasnikom na kraju, sigurnim glasom, umesto
mamamama kako izgovara veina dece.
Izgovarala je to retko, ali kada bi izgovorila, bilo je to tako sveano

jasno, da je privlaila panju. ovek bi se kladio da je birala trenutak kada e

postii najbolji utisak.
Klemans je imala est godina kada se Liset rodila: veoma dobro se seala
svoje sestre kada se rodila, kada je imala godinu dana, dve godine i tako dalje.
Nije bilo nikakve zabune:
- Liset je bila obina. Mnogo je plakala, ponekada je bila divna,
ponekada nepodnoljiva. Ni po emu nije bila izuzetna. Plektrid nimalo ne lii
na nju: tiha je, ozbiljna, razborita. Osea se koliko je pametna.
Deni se blagonaklono alio sa svojom enom:
- Prestani da govori o njoj kao o mesiji. Ona je ljupko dete i to je sve.
A onda bi je, veoma razneen, podigao iznad svoje glave.
Mnogo kasnije Plektrid je izgovorila tata.
Sutradan je, iz isto diplomatskih pobuda, kazala Nikol i Beatris.
I sve to je izgovarala besprekorno.
Ona je govorila sa istom filozofskom tedljivou kao to je i jela. Za
svaku novu re bilo joj je potrebno da se mnogo usredsredi i da razmisli, kao i
kada bi se u njenome tanjiru nalo neko novo jelo.
Kada bi videla neko nepoznato povre u kaici, pokazala bi ga Klemansi.
- To? - pitala bi.
- To je praziluk. Pra-zi-luk, probaj, veoma je dobro. Plektrid bi onda
provela dobra pola sata posmatrajui komadi praziluka u kaiici. Onda bi ga
prinela do nosa da najpre proceni miris, zatim bi ga jo i jo posmatrala.
- Dovoljno se ohladilo! - rekao bi Deni aljivo.
Ona se nije na to osvrtala. Kada bi procenila da je ispitivanje zavreno,
uzimala bi jelo u usta i dugo ga probala. Ne bi izgovarala svoj sud: zapoinjala
je ogled sa drugim komadiem, zatim sa treim. Najudnije je bilo to je tako
radila ak i kada bi njena poslednja ocena, posle etiri pokuaja bila:
- Mrzim.

Normalno, kada dete mrzi neko jelo, ono to zna im ga dotakne jezikom.
Plektrid je htela da bude sigirna u svoj ukus.
Tako je bilo i sa reima; uvala je u sebi nove rei i ispitivala sve njihove
bezbrojne nabore pre nego to ih izgovori, najee bez ikakve veze i na opte
iznenaenje :
- irafa!
Zato je kazala irafa dok su se spremali da krenu u etnju? Najpre su
sumnjali da ne razume ta kae. Meutim, ona je shvatala. Stvar je bila u tome
to je njeno razmiljanje teklo nezavisno od spoljnih okolnosti. Tako bi
iznenada, dok oblai kaput, Plektridin duh zavravao sa razumevanjem
ogromnog irafinoga vrata i nogu: tada je morala da izgovori njeno ime, ime je
htela da obavesti ljude da se u njenom unutranjem svetu pojavila irafa.
- Da li si primetio kako ima lep glas? - govorila je Klemans.
- Jesi li nekada ula dete koje nema ljubak glasi? - primeivao je Deni.
- Upravo tako! Ona ima lep, a ne ljubak glas - odgovarala je Klemans.
U septembru je pola u obdanite.
- Za mesec dana imae tri godine. Moda ja malo rano.
Ali nije bilo problema.
Posle nekoliko dana, vaspitaica obavesti Klemans da ne moe da zadri
Plektrid.
- Suvie je mala, je l da?
- Ne, gospoo. Imam ja u grupi i manje dece.
- Pa onda?
- Nego zbog njenoga pogleda.
- Molim?
- Druga deca se rasplau samo zato to ih ona uporno gleda. I moram rei
da ih razumem: kada mene gleda tako, ne oseam se prijatno.
Prepuna ponosa, Klemans objavi svima da je njena ki izbaena iz

obdanita zbog oiju. Niko nije nikada uo ni za ta slino.

Ljudi su ve mrmljali:
- Jeste li ikada uli da izbacuju decu iz obdanita?
- I to zbog oiju!
- Stvarno, ta mala nekako neobino gleda!
- Dve starije su tako dobre, tako ljupke. Ova najmlaa je neki demon!
Da li su ljudi znali ili nisu u kakvim okolnostima je roena? Klemans nije
nipoto htela da se raspituje o lome. Vie je volela da smatra konanom
neposrednu vezu koja ju je vezivala sa Plektrid.
Bila je oduevljena to se nastavljao njen boravak udvoje sa malon. Deni
bi ujutru odlazio na posao sa dve Marije devojice koje je odvozio, jednu u
kolu, drugu u obdanite. Klemans je ostajala sama sa najmlaom. im bi se
vrata zatvorila za muem i decom, ona bi se pretvarala u drugu linost.
Postajala je spoj vile i vetice, to je prisustvo jedine Plektrid otkrivalo u njoj.
- Sada smo sasvim slobodne. Hajde da se preoblaimo.
Ona se menjala u najdubljem smislu te rei: ne samo da je skidala
uobiajenu odeu da bi se zamotala u luksuzne tkanine u kojima je izgledala
kao indijanska kraljica, nego je menjala duu majke porodice u duu neke
arobne osobe obdarene izuzetnim moima.
Pod mirnim pogledom deteta, mlada ena od dvadeset osam godina bi iz
sebe izvlaila vilu od esnaest godina i veticu staru dve hiljade godina, koje su
tu poivale.
Zatim bi svlaila devojicu i oblaila joj haljinu princeze koju joj je
kriom bila kupila. Uzimala bi je za ruku i vodila pred veliko ogledalo u kojem
su se posmatrale.
- Vidi li kako smo lepe?
Plektrid je uzdisala od sree.
Zatim bi igrala da zadivi trogodinju ker. A ova je uivala i ulazila u

igru. Klemans bi je drala za ruke, a onda je iznenada obuhvatila oko pasa i

podizala kao da leti u vazduhu.
Plektrid je vritala od radosti.
- A sada, pogledajte stvari - trailo je dete koje je ve znalo itav obred.
- Kakve to stvari ? - pravila se Klemans da ne zna.
- Princezine stvari.
Princezine stvari su bili predmeti koji su iz jednog ili drugoga razloga bili
izabrani kao otmeni, divni, nevieni, retki - konano, dostojni da im se divi isto
tako uzviena osoba.
Klemans je po istonjakome tepihu u salonu poreala stari nakit, papue
od crvenoga somota koje je ona nosila samo jedno vee, mali lornjon opervaen
pozlatom u stilu nove umetnosti, srebrnu tabakeru, arapske bakarne boice
dugog uskoga grlia iarane uzbudljivim lanim dragim kamenjem, par
rukavica od bele ipke, iarano srednjovekovno prstenje od plastike koje je
Plektrid dobila na nekom ulinom automatu, krunu od pozlaenoga kartona sa
Nove godine.
Tako se dobijala bezoblina gomilica koju su njih dve nalazile
prekrasnom: po njihovom mirkanju, reklo bi se da su to istinske dragocenosti.
Mala je zadivljeno posmatrala ovo gusarsko blago. Uzimala je u ruku
svaki od tih predmeta i posmatrala ih veoma ozbiljno i sa ushienjem.
Starija bi je ponekada ukraavala tim nakitom, obuvala joj papue; onda
bi joj pruila runo ogledalo i kazala:
- Sada e videti kako si lepa.
Zadravajui dah, mala je gledala svoj lik u ogledalu: u sredini
pozlaenoga kruga otkrivala bi trogodinju kraljicu, udnovatu svetenicu
uvijenu u ipke, persijsku nevestu na dan venanja, vizantijsku sveticu koja
pozira slikaru za ikonu. I u toj bezumnoj slici, ona je pronalazila sebe.
Svako drugi bi se slatko nasmejao videi to detence okieno kao kakva

arobnica u zanosu. Smekala se i Klemans, ali nije se smejala: vie nego

komikom prizor, ona je bila zapanjena lepotom devojice. A ona je bila lepa
kao gravire koje se mogu videti u knjigama vilinskih bajki iz starih vremena.
Dananja deca nisu vie tako lepa razmiljala je sasvim zaneta - deca u
prolosti sigurno nisu bila lepa.
Putala bi da svira muzika za princezu (ajkovski, Prokofjev) i onda
pripremala za dete zakusku kao da je to pravi ruak: medenjake, kola sa
okoladom, pitu sa jabukama, biskvit sa bademom, koh sa vanilom, a kao pie
slatki sok o jabuke i sirup od bademovoga mleka.
Klemans bi rasporedila sve te slatkie po stolu, zabavljajui se pomalo
sopstvenim stidom: nikada ne bi dopustila svojim starijim kerima da jedu samo
slatkie. Nalazila je za sebe opravdanje mislei kako je Plektrid sasvim
drugaiji sluaj:
- Ovo je ruak za decu iz vilinskih pria.
Navukla bi zavese, upalila svee i pozvala malu. A ova bi jedva neto
gricnula dok je irom otvorenih krupnih oiju paljivo sluala ta joj mama
pria.
Oko etrnaest sati, Klemans bi se iznenadila opazivi da e se starije
devojice vratiti kui za manje od tri sata, a ona nije obavila nijednu dunost
majke porodice.
Tada bi hitro uskoila u obinu odeu, otrala do ugla ulice da kupi
ozbiljnije namirnice, vraala se da stan dovede u pristojno stanje, ubacivala u
mainu prljavo rublje, a onda odlazila u kolu da dovede decu. U takvoj urbi,
nije uvek imala vremena ili prisebnosti da svue sa Plektrid onu odeu za
preruavanje - iz prostoga razloga to za nju to i nije bilo preruavanje.
I tako se mogla na ulici videti dobro raspoloena mlada ena kako dri za
ruicu jedno mikroskopsko stvorenjce nakinureno vie nego to bi se usudile i
same princeze iz Hiljadu i jedne noi.
Kod ulaza u kolu taj prizor je izazivao as zaprepaenje, as buran

smeh, divljenje i neodobravanje.

Nikol i Beatris bi svaki put radosno ciknule kada bi ugledale tako udno
odevenu svoju sestricu, ali neke majke su govorile glasno i jasno:
- Stvarno je na kraj pameti ovako obui dete!
- Kao da je cirkuska ivotinja.
- Ne bi bilo udno ako mala kasnije krene pogrenim putem!
- Prosto je neshvatljivo da se ovako slui svojom decom samo da bi bila
zanimljiva!
Bilo je i manje glupih odraslih osoba koje su se razneavale pred ovom
malom prikazom. A ona je oseala zadovoljstvo, nalazei da je u osnovi sasvim
normalno to je svi tako posmatraju, jer je i sama bila primetila u ogledalu da je
veoma lepa - i zbog toga je istinski uivala.
Ovde treba otvoriti zagradu da bi se jedanput zauvek okonao nekorisni
uvod koji traje suvie dugo. Ovo bi moglo da se nazove poslanicom
Arsinojama.
U Molijerovome Mizantropu mladu, lepu i koketnu Selimenu prekoreva
stara i gorka Arsinoja koja joj, zelenu od zavisti, naznauje da ne bi trebalo da
se toliko pravi vana zbog svoje lepote. Selimena joj odgovara na izuzetno lep
nain. Naalost, Molijerov genije nee niemu posluiti, poto se i dalje, gotovo
etiri veka kasnije, dre moralizatorske, stroge i kisele govorancije ako bi se
neko nesreno bie osmehnulo svojem liku u ogledalu.
Pisac ovih redova nije nikada osetila radost gledanja sebe same u
ogledalu, ali da joj je ta milost bila podarena, ne bi sebe ni najmanje liavala
toga bezazlenog zadovoljstva.
Ova govorancija je namenjena naroito svim Arsinojama sveta: stvarno,
ta imate tu da prigovorite? Kome kode te srenice ako uivaju u svojoj lepoti?
Nisu li one pre dobrotvorke nae tune sudbine, ako nam omoguavaju da
uivamo u njihovim divnim licima?
Pisac ovde ne govori o onima koji su lanom lepotom izgradili naelo

prezira i odbacivanja, nego o onima koji, naprosto zadivljeni svojom slikom,

ele da se i drugi pridrue njihovoj prirodnoj radosti.
Ako bi sve Arsinoje, koje ulau mnogo truda u ogovaranje svih
Selimena, toliko energije uloile da iz sebe izvuku najbolje strane svojega
telesnog izgleda, bile bi upola manje rune.
Ve na izlazu iz kole, Arsinoje svih uzrasta bi navalile na Plektrid. A
ona, kao prava Selimena, nije o tome vodila nimalo rauna i obraala je panju
samo na svoje oboavaoce na ijem licu je volela da primeti zadivljeno
iznenaenje. Devojica je u tome oseala bezazleno zadovoljstvo zbog kojeg je
postajala jo lepa.
Klemans bi dovela kui sve troje dece. Dok su se dve starije bavile
domaim zadacima ili su neto crtale, ona je pripremala ozbiljnu hranu - unku,
pire - i ponekada se smekala zbog razlike u vrstama hrane koje daje svome
potomstvu.
Meutim, ne bismo mogli da je optuimo za pristrasnost: ona je toliko
volela sve troje dece! Prema svakome od njih gajila je onakvu ljubav kakvu su
devojice u njoj pobuivale: ozbiljnu i snanu prema Nikol i Beatris, ludu i
zanetu prema Plektrid. Zbog toga nikako nije bila manje dobra majka.
Kada su malu zapitali ta bi volela da dobije kao roendanski poklon
kada napuni etiri godine, ona je odgovorila bez senke oklevanja:
- Baletske patike.
Bio je to fini nain da roditeljima stavi do znanja ta eli da postane. A za
Klemans nije moglo biti vee radosti: kada je njoj bilo petnaest godina,
odbijena je na prijemnom ispitu u Operi za uenicu baleta - malog pacova - i
to nije nikada prealila.
Upisae Plektrid na teaj baleta za poetnice od etiri godine. Ne samo da
je tamo nisu odbili zbog pogleda, nego se upravo zbog njega upravo istakla.

- Ova mala ima oi balerine - rekla je profesorka.

- Kako se mogu imati oi balerine? - zaudi se Klemans. - Moda ima
telo balerine, gipkost balerine?
- Da, ona ima sve to. Ali ima i oi balerine, a verujte mi da je to
najvanije i najree. Ako balerina nema taj pravi pogled, nikada nee istinski
izgledati da se uivela u igru.
A i bilo je oigledno da su Plektridine oi, kada igra, dobijale neku
izvanrednu izraajnost. Ona je sebe pronala, mislila je Klemans.
Kada je imala pet godina, devojica jo nije ila u predkolsko zabavite.
Majka je smatrala da je odlaenje etiri puta nedeljno na as baleta dovoljno da
navikne na druenje sa drugom decom.
- U zabavitu se ne ui samo to - pobunio se Deni.
- Da li je njoj zaista neophno da naui kako se lepe arene hartijice, kako
se prave ogrlice od makarona i kanapa? - govorila mu je supruga, diui pogled
prema nebesima.
U stvari, Klemans je htela da to vie produi vreme koje ona provodi
sama sa devojicom. A asovi baleta su imali neporecivu prednost nad
pripremnim zabavitem: mama je imala pravo da im prisustvuje.
Sa ushienim ponosom je posmatrala malu kako se vrti: Ovo dete je
stvarno darovito! Uporeene sa njom, ostale devojice su izgledale kao
patkice.
Posle asova profesorka nije proputala da joj prie i kae joj:
- Ona svakako treba da nastavi. Izuzetna je.
Klemans je vraala ker kui ponavljajui joj pohvale koje je dobijala za
nju. Plektrid ih je primala sa gracioznou prave dive.
- Pripremno zabavite i inae nije obavezno - zakljuio bi najzad Deni sa
zabavnom pomrljivou poslunoga mukarca.

Ali pripremni razred je, naalost, bio obavezan.

U avgustu, dok se njen mu pripremao da upie Plektrid u kolu, mama
se pobunila:
- Ali njoj je samo pet godina!
- Ve u oktobru imae punih est.
Ovoga puta je bio uporan. I od prvoga septembra, nisu vie vodili dvoje,
nego troje dece u kolu.
Najmlaa devojica se nije ak ni protivila. tavie, radovala se na
pomisao da e isprobati kolsku torbu. I tako je nova kolska godina poela na
udan nain: plakala je majka gledajui kako se dete udaljava.
Plektrid je brzo splasnula. Bilo je to mnogo drugaije od asova baleta.
Trebalo je satima sedeti ne kreui se. Trebalo je sluati neku enu koja je
govorila neto nezanimljivo.
Postojao je as rekreacije. Ona pouri u dvorite da bi izvodila skokove,
toliko njene sirote noge nisu podnosile mirovanje. Za to vreme ostala deca su se
igrala zajedno: veina njih se ve meu sobom poznavala iz zabavita.
Razgovarala su o kojeemu. Plektrid je razmiljala o emu bi to deca mogla da
priaju.
Pribliila se da poslua. Bila je to neprekidna galama koju je stvarao
veliki broj glasova, a ona nije mogla da raspozna koji je iji: govorilo se o
uiteljici, o letovanju, o nekoj Magali, o lastiu, pa onda, daj-mi jedan malabar,
i, Magali je moja drugarica, ma uti tu mnogo si glupa, pa oooojj, pa uuuuff, a ti
nema karambar, ali zato ja nisam u odeljenju sa Magali, ma prestaniiii, ne
igramo se vie sa tobom, kazau te uiteljici, uuaaa tuibabooo, a zato si ti
mene gurala, e pa Magali mene voli vie nego tebe, uuuff kako su ti rune
cipele, ma nemoooj, devojice su glupave, ba volim to nisam sa tobom u
razredu, a Magali...
Uplaena od svega toga, Plektrid pobee.
A posle je opet trebalo sluati uiteljicu. I opet je bilo nezanimljivo ono

to je ona govorila; ali bilo je bar ravnomernije od avrljanja devojica. Bilo bi

to i podnoljivo da se nije moralo sedeti nepomino. Sreom, bio je tu prozor.
- Sluaj ti tamo!
Tek na peto sluaj ti tamo!, a kako se ceo razred smejao, Plektrid shvati
da se to neko njoj obraa i okrenu zaprepaeni pogled na skup.
- Tebi treba mnogo vremena da primeti da se tebi govori! - ree
uiteljica.
Sva deca su se okrenula da pogledaju koja je to uhvaena u greci.
Bilo je to grozno oseanje. Mala balerina se pitala u emu je to njen
zloin.
- Treba u mene da gleda, a ne kroz prozor! - zakljuila je ona ena.
Poto nije imalo ta da odgovori, dete je utalo.
- Kae se Da, gospoo!
- Da, gospoo.
- Kako se ti zove? - upita je uiteljica, a videlo se kako misli: Imau ja
tebe u vidu!
- Plektrid.
- Molim?
- Plektrid - izgovori ona sasvim jasno.
Deca su jo bila suvie mala da bi bila svesna ogromnosti toga imena. A
gospoa razrogai oi, proveri u dnevniku i zakljui:
- E pa, ako si htela da bude zanimljiva, uspela si.
Kao da je dete samo izabralo svoje ime.
A mala je mislila: Ona se stvarno ljuti! A istinski, ba ona hoe da bude
zanimljiva! Dokaz je to to trai da je svi gledamo! Hoe da bude primeena, ali
nije zanimljiva!
Meutim, poto je uiteljica tu bila glavna, dete je poslualo. Poe da je
gleda netremice onim svojim krupnim oima. Gospou je to malo poremetilo,
ali nije smela da protestuje, plaei se da bi time dala protivrenu naredbu.

A ono najgore dogodio se za vreme ruka. ake su poveli u prostranu

menzu u kojoj je vladao onaj osobeni miris meavine deije povrake i sredstva
za dezinfekciju.
Morali su da posedaju za stolove postavljene za po desetoro dece.
Plektrid nije znala gde da sedne, pa zatvori oi da ne bi morala da bira. Gomila
dece je dovede za sto sa nepoznatima.
Tetkice su donele tanjire sa nekim jelom za koje se nije moglo odrediti
ta je. Uplaena, Plektrid nije imala hrabrosti da stavi u svoj tanjir ta strana tela.
Onda su je one posluile i ona se nae pred zdelicom punom nekog
zelenkastoga pirea i kockica mesa tamne boje.
Pitala se ime je zasluila ovako okrutnu sudbinu. Dotle, ruak je za nju
bio vilinska pria u kojoj je u svetlosti svea, zaklonjena od sveta zastorima od
crvenoga somota, jedna lepa mama obuena u prekrasne haljine, donosila je
kolae i kremove koje ona nije morala ak ni da jede, i sve to uz zvuke nebeske
muzike.
A ovo sada, usred galame neke rune i prljave dece, u runoj trpezariji u
kojoj je neto udno zaudaralo, ubacuju joj u tanjir neki zeleni pire i daju joj do
znanja da nee moi da ode iz menze dok sve to ne pojede.
Ogoreno nepravdom sudbine, dete ipak navali da isprazni zdelicu. Bilo
je jezivo. Gutala je na jedvite jade. Kada je bila na polovini, ona povrati sve u
tanjir i tada shvati otkuda onaj miris.
- Fuj, odvratna si! - rekoe joj deca.
Jedna tetkica doe da uzme onu zdelicu i uzdahnu: ! La-la!
Toga dana bar nije vie morala da jede.
Posle ovoga komara, trebalo je ponovo sluati onu to je bez uspeha
pokuavala da bude zanimljiva. Na crnoj tabli ispisivala je neke crte koje nisu
ak bile ni lepe.

U pola pet popodne Plektridi je najzad doputeno da napusti ovo mesto

besmisleno koliko i odurno. Izlazei iz kole opazila je mamu i pojurila prema
njoj kao to se juri prema spasenju.
Ve na prvi pogled Klemans je znala koliko je njeno dete propatilo.
Neno ju je zagrlila apuui joj rei ohrabrenja:
- La-la-la, gotovo je, gotovo je.
- Stvarno? - ponadalo se dete. - Nei vie odlaziti tamo?
- Da, odlazie, to je obavezno. Ali ti e se navii.
I Plektrid, smrvljena, shvati da ljudi nisu poslati na ovu planetu samo da
bi uivali.
Ali nije se navikla. Za nju je kola bila pakao i takva je ostala.
Sreom, postojali su asovi baleta. Koliko je ono to je predavala
uiteljica bilo beskorisno i runo, toliko je bilo neophodno i uzvieno ono emu
je poduavala profesorka baleta.
Ovaj raskorak je poeo da stvara izvesne probleme. Posle nekoliko
meseci, veina dece u razredu je uspevala da raspoznaje slova i da ih pie. A
Plektrid kao da je bila odluila da se te stvari nje ni najmanje ne tiu, a kada bi
dola na red da joj uiteljica pokae neko slovo ispisano na tabli, ona bi
izgovorila bilo koji glas, mada je stajala pored table, pokazujui malo preterano
da je to ni najmanje ne zanima.
Uiteljica je najzad zatraila da vidi roditelje te svoje najgore uenice.
Deniju je to bilo neprijatno: Nikol i Beatris bile su dobri aci i nisu ga navikle
da strepi od ponienja. A Klemans, mada to nije priznavala, oseala je neku
vrstu tmurnoga ponosa: razume se, ta mala pobunjenica ne radi nita kao ostala
deca.
- Ako nastavi ovako, ponavljae pripremni razred! - najavila je uiteljica
preteim tonom.
Mama je razrogaila oi pune divljenja: nikada nije ula da je neko dete

ponavljalo pripremni razred. To joj se uinilo kao neko junatvo, velika

smelost, izvesna aristokratska drskost. Koje dete bi se usudilo da ponavlja
pripremni razred? Tu gde se i najskromnija deca provlae bez veih tekoa,
njena ki je ve odvano pokazivala da se razlikuje od svih, ne, nego da je
izuzetak!
Deni opet, nije to shvatio na taj nain:
- Uiniemo neto, gospoo! Uzeemo stvar u svoje ruke!
- Da li se ponavljanje jo moe izbei? - upitala je Klemans, puna nade,
to su ostali protumaili naopako.
- Naravno. Ako do kraja kolske godine bude u stanju da proita slova.
Mama je prikrila razoarenje. Suvie je lepo da bi bilo istinito!
- itae ih, gospoo - ree Deni. - Ba je to udno: to dete ipak izgleda
veoma inteligentno.
- To je mogue, gospodine. Problem je u tome to nju ovo ne zanima.
Nju to ne zanima! - zapazi Klemans. - Divna je! Ne zanima je! Kakva
linost! Tamo gde ostala deca gutaju sve ne trepnuvi, moja Plektrid ve probira
ta je zanima a ta ne!
- Ali, tata, mene to ne zanima.
- Ipak, zanimljivo je nauiti da ita! - pobunio se Deni.
- A zato?
- Da bi mogla da ita prie.
- Ma svata. Uiteljica nam ponekada iz itanke ita prie. A to je toliko
dosadno, da posle dva minuta ja prestajem da je sluam.
Klemans joj je u sebi estitala.
- Znai, hoe da ponavlja pripremni razred? Da li to eli? - ljutnuo se
Deni.
- Hou da postanem balerina.
- A da bi postala balerina, ipak mora da zavri pripremni razred.

Supruga odjedanput shvati da je njen mu u pravu. Smesta se umeala.

Ode u svoju sobu i donese neku ogromnu knjigu iz prologa veka.
Onda uze devojicu na krilo i poe da prelistava sa njom zbirku vilinskih
pria. Pazila je da joj ne ita, nego samo da joj pokazuje veoma lepe slike.
Bio je to pravi ok u ivotu deteta. Nikada jo nije bila toliko zadivljena
kao sada kada je otkrila sve one princeze to su bile suvie divne da bi
dodirivale zemlju i to, zatvorene u svojim kulama, razgovaraju sa plavim
pticama koje su u stvari prinevi, ili se preruavaju u sudopere da bi se etiri
stranice kasnije pojavile kao jo uzvienije.
Istoga trenutka je znala, sa sigurnou svojstvenoj samo devojicama, da
e jednoga dana i sama postati jedno od tih bia zbog kojih krastave abe
postaju enjive, vetice grozne i prinevi zaglupljeni.
- Ne brini nita - rekla je Klemans Deniju. - Do kraja nedelje ona e
umeti da ita.
Predvianje je bilo i skromnije od stvarnosti: samo dva dana kasnije,
Plektridin mozak je iskoristio ona zamarajua i besmislena slova za koja je
mislio da ih ne prihvata u uionici i naao vezu izmeu slova, zvukova i smisla.
Posle dva dana itala je sto puta bolje od najboljih uenica u pripremnome
razredu. Kao da postoji samo jedan klju da se savlada znanje, a to je elja.
Knjiga pria joj se uinila kao uputstvo kako se postaje princeza sa onih
slika. A poto joj je itanje otada bilo potrebno, njena inteligencija ga je
prihvatila.
- Zato joj nisi ranije pokazala tu knjigu? - oduevljavao se Deni.
- Ova zbirka je pravo blago. Nisam htela da ga kvarim suvie rano.
Trebalo je da stigne do uzrasta kada je u stanju da ceni umetniko delo.
Tako je dva dana kasnije uiteljica mogla da zakljui kako se dogodilo
udo: njena mala najgora uenica, jedina te vrste, koja nije uspevala da

raspozna nijedno slovo, sada ita kao najbolji ak od deset godina.

Za samo dva dana savladala je ono to profesionalna uiteljica nije uspela
da je naui za pet meseci. Uiteljica je pomislila da roditelji imaju neki tajni
metod i pozvala ih je telefonom. Prepun ponosa, Deni joj je ispriao celu istinu:
- Nismo uopte nita uinili. Samo smo joj pokazivali jednu lepu knjigu
koja je u njoj pobudila elju da ita. A njoj je to nedostajalo.
U svojoj bezazlenosti, tata nije shvatio da je nainio ogromnu greku.
Uiteljica koja nije nikada naroito volela Plektrid, poela je da je mrzi.
Ne samo da je to udo smatrala linim ponienjem, nego je prema detetu poela
oseati mrnju kakvu doivljava osrednji duh prema izrazito viem: Gospoici
je bilo potrebno da bukvar bude lep! Vidite, molim vas! A za druge je dovoljno
lep!
Onako ljutita i zbunjena, ona proita od poetka do kraja optuenu
kolsku knjigu. Bio je tu isprian svakodnevni ivot nasmejanoga deaka
Tjerija i njegove starije sestre Milin koja mu je pripremala za uinu kriku
hleba namazanu puterom i opominjala ga da se ne glupira, jer ona je bila
razumna.
- Ovo je ba simpatino! - pomislila je oduevljeno kada je zavrila
itanje. - To je tako svee, izvanredno! I ta bi htela ta mala guska?
A njoj je bilo potrebno zlata, mirte i tamjana, purpura i ljiljana, somota
plavoga kao no osuta zvezdama, gravira Gistava Dorea, devojica sa lepim
oima i usnama bez osmeha, bolno privlanih vukova, zaaranih uma - bilo joj
je potrebno sve osim uine maloga Tjerija i njegove starije sestre Milin.
Uiteljica nije proputala vie nijednu priliku da ispolji mrnju prema
Plektrid. A kako je ova i dalje bila najgora u raunu, uiteljica ju je zvala
beznadenim sluajem. Jednoga dana kada dete nije uspelo da sabere neka
dva obina broja, Gospoa je pozva da se vrati na svoje mesto govorei joj:
- Tebi nita ne vredi da se trudi. Nikada nee uspeti.

Deca u pripremnome razredu jo su u onome razvojnom uzrastu kada su

odrasli uvek u pravu i kada je protivljenje nezamislivo. Tako je Plektrid postala
predmet optega prezira.
A na asovima baleta, u skladu sa istovetnom logikom, ona je bila
kraljica. Profesorka se oduevljavala njenim sposobnostima pa se, ne smejui to
da kae (jer ne bi bilo pedagoki dobro prema ostaloj deci), odnosila prema njoj
kao prema najboljoj uenici koju je ikada u ivotu imala. Prema tome i ostale
devojice su oboavale Plektrid i grabile se koja e da veba pored nje.
I tako je ona imala dva sasvim razliita ivota. Jedno je bio ivot u koli
gde je bila sama naspram svih, a drugo ivot u baletskoj koli gde je bila
zvezda.
Bila je dovoljno bistra da shvati kako bi devojice sa asova baleta bile
moda prve koje bi je prezirale ako bi se nale sa njom u pripremnoj koli.
Zbog toga se drala podalje od onih koje su eznule za njenim prijateljstvom - a
takav njen stav je jo vie razbuktavao ljubav malih balerina.
Na kraju kolske godine jedva je zavrila pripremni razred uz velike
napore iz rauna. Da bi je nagradili, roditelji joj kupie zidni tap da bi mogla
kod kue da veba balet pred velikim ogledalom. Ceo raspust je provela
vebajui. Krajem avgusta ve je mogla da dri stopalo u ruci.
Na poetku kolske godine oekivalo ju je iznenaenje: sastav odeljenja
je bio isti kao prethodne godine, sa jednim izuzetkom. Bila je tu jedna nova
devojica.
Ona je bila nepoznata za sve osim za Plektrid, poto je to bila Rozelin sa
asova baleta. Ushiena od sree to se nala u istom razredu sa svojim idolom,
zamolila je za dozvolu da sedi pored Plektrid. Ranije niko nije traio to mesto,
pa joj je odmah i dato.
Plektrid je predstavljala za Rozelin potpuni ideal. Satima je zadivljeno
posmatrala tu nedostinu vilu uzorkinju koja je nekim udom postala njena prva

susetka u koli.
Plektrid se pitala da li e to oboavanje odoleti pred otkrivanjem njene
kolske nepopularnosti. Jednoga dana, kada je nova uiteljica primetila da je
slaba u matematici, deca dopustie sebi glupave i zlobne opaske o svojoj
kolskoj drugarici. Rozelin se naljuti zbog takvih postupaka i ree onoj kojoj su
se podsmevali:
- Jesi li videla kako govore o tebi?
Najgora uenica, ve navikla, samo slee ramenima. Rozelin joj se zbog
toga jo vie divila i zakljui:
- Ja ih prezirem!
Plektrid je tada znala da je stekla drugaricu.
To joj je promenilo ivot.
Kako objasniti veliki ugled koji drugarstvo uiva u oima dece? Ona
veruju, uostalom pogreno, da su njihovi roditelji, braa i sestre, duni da ih
vole. Ona ne shvataju da bi im se moglo priznati kao zasluga ono to, po
njihovome miljenju, predstavlja dunost. Uobiajeno je da dete kae: ga
volim zato to mi je brat (otac, sestra...). Tako treba.
Drug je, po miljenju deteta, onaj koji njega izabira. Drug je neko ko mu
daje ono to mu ne duguje. Drugarstvo je, znai, za dete najvea rasko - a
rasko je upravo ono za ime blagorodne due imaju arku potrebu. Drugarstvo
daje detetu smisao raskoi ivota.
Kada se vratila kui, Plektrid izjavi veoma sveano:
- Ja imam jednu drugaricu.
Prvi put su je uli da kae neto tako. Klemans najpre oseti kao da je
neto bocnu u srcu. Brzo je uspela da se pribere: nikada nee biti suparnitva
izmeu nje i neke devojice sa strane. Drugarice budu pa prou. Ali majka
ostaje zauvek.
- Pozovi je na veeru - ree svojoj keri.

Plektrid razrogai oi prestravljena:

- Zato?
- Kako - zato? Da je i mi upoznamo. Mi elimo da upoznamo tvoju
drugaricu.
Devojica tom prilikom otkri da, kada hoete da se upoznate sa nekim,
treba da ga pozovete na veeru. To ju je uznemirilo i izgledalo joj besmisleno:
zar bolje poznajemo ljude ako smo ih videli kako jedu? Ako je to tako, nije
smela ni da zamisli kakvo miljenje imaju o njoj u koli gde je trpezarija za nju
bila mesto za muenje i povraanje.
Plektrid pomisli kako bi ona, ako bi htela nekoga da upozna, njega
pozvala da se igraju. Zar se ljudi ne otkrivaju najbolje u igri?
Ipak je pozvala Rozelin na veeru, poto za odrasle vai takav obiaj. I
stvari su se veoma dobro razvijale. Plektrid je nestrpljivo iekivala da se zavri
porodina veera: znala je da e spavati sa drugaricom u svojoj sobi i ta
zamisao joj se inila izvanrednom.
Najzad, pao je mrak.
- Da li se ti plai mraka? - ponadala se.
- Da - ree Rozelin.
- A ja se ne plaim!
- Kada je mrak ja vidim sve neke strane ivotinje.
- Vidim ih i ja. Ali ja to volim.
- Voli da gleda adaje?
- Da! Volim i slepe mieve.
- I nimalo te nije strah?
- Ne. Zato to sam ja njihova kraljica.
- Otkuda to zna?
- Tako sam ja odluila.
Rozelin je smatrala da je to objanjenje divno.

- Ja sam kraljica svega to se vidi u mraku: meduze, krokodili, zmije,

pauci, ajkule, dinosaurusi, puevi golai, pijavice.
- I tebi se ne gadi na sve to?
- Ne. Oni su meni lepi.
- Tebi se ne gadi ni na ta?
- Da! Na suve smokve.
- Ali suve smokve nisu gadne!
- Ti ih jede?
- Da.
- Nemoj vie da ih jede, ako me voli.
- Ali zato?
- Prodavaice ih vau i zatim vraaju u paket.
- Ma ta pria?
- A ta misli, zato je sve onako zgnjeeno i runo?
- Je li istina to to kae?
- Kunem ti se. Prodavaice ih savau i zatim ispljunu.
- Fuj !
- Eto, vidi ! Ne postoji nita odvratnije na svetu od suvih smokava.
Gotovo su se obneznanile od zajednikoga gaenja koje ih odnese na
sedmo nebo. Dugo su priale o najgadnijim stranama toga suenog voa,
podvriskujui od zadovoljstva.
- Kunem ti se da ih neu nikada vie jesti - ree Rozelin sveano.
- ak ni pod mukama?
- ak ni pod mukama!
- A ako ti ih silom uguraju u usta?
- Kunem se da u sve povratiti! - izjavi dete glasom mlade neveste.
Te noi njihovo prijateljstvo se uzdiglo do udesnog oboavanja.
A u razredu Plektridin poloaj se promenio. Umesto uloge okuene,

zauzela je mesto najbolje, oboavane drugarice. Da ju je bar oboavala neka

prezirana kakva je i sama bila, deca bi je i dalje odbacivala kao nepoeljnu. Ali
Rozelin je u njihovim oima bila dobro dete u svakom pogledu. Njen jedini
neostatak je bio to je nova, ali to je neto sasvim prolazno. Stoga su se deca
poela pitati nisu li se prevarila u pogledu Plektrid.
Naravno, o tome se nije nikada razgovaralo. Ta razmiljanja su kruila
kolektivno nevesno u celome razredu. Ali njihov uticaj je stoga bio jo vei.
Svakako, Plektid je ostala najloiji ak u matematici, i u mnogim drugim
predmetima. Ali deca su otkrivala da u slabosti iz nekih predmeta, naroito
kada dostie izuzetan stepen, ima neega zadivljujueg i junakoga. Malopomalo, shvatila su dra toga vida pobune.
Ali izgleda da uiteljica nije nita shvatila.
Roditelji su ponovo pozvani u kolu.
- Uz vau dozvolu, moraemo da izvrimo neke testove sa vaim
detetom.
Nije bilo naina da se to odbije. Deni se zbog toga osetio duboko
uvreenim: njegovu ker su smatrali umno zaostalom. A Klemans je bila
oduevljena: Plektrid je izvan obine norme. Ako bi se ipak otkrilo da je
devojica mentalni debil, ona bi to primila kao znak predodreenosti.
I tako dadoe detetu da reava raznovrsne logike nizove, skrivena
nabrajanja, geometrijske figure sa neobinim zagonetkama, neke formule
pompezno nazvane algoritmima. Ona je odgovarala mehaniki, veoma brzo, da
bi prikrila estoku elju da se smeje.
Da li je to bilo sluajno, ili plod odsustva razmiljanja? Tek, ona pokaza
tako sjajan rezultat, da su svi bili zbunjeni. I tako je Plektrid za samo jedan sat
prela od statusa priglupoga deteta, na status genija.
- Mene to nimalo ne udi - izjavila je njena majka, uvreena
oduevljenjem koje je pokazivao njen mu.

Ova promena naziva podrazumevala je izvesne prednosti, to mala nije

propustila da primeti. Ranije, kada ne bi mogla da rei neki zadatak, uiteljica
ju je gledala nekako saaljivo, a ona najgroznija deca su joj se rugala. A sada,
kada ne bi uspela da rei neki sasvim prost zadatak, uiteljica bi je posmatrala
kao Bodlerovog albatrosa kojega je njegova dinovska inteligencija ometala da
rauna, a ostali aci su se stideli to su tako glupavo nali reenje zadatka.
Osim toga, kako je bila zaista inteligentna, ona se i sama pitala zato nije
u stanju da rei lake zadatke, dok je na testovima odgovorila tano na pitanja
koja su bila znatno iznad njenoga uzrasta. Seala se kako na onim ispitivanjima
uopte nije razmiljala, te zakljui da je klju zagonetke taj da uopte ne treba
da razmilja.
I tako je poela da se trudi da ne razmilja kada joj daju neki zadatak i da
zapazi prve brojke koje joj prou kroz glavu. Njeni rezultati nisu od toga postali
bolji, ali ni gori. Zbog toga je odluila da zadri taj metod koji je, budui
nedelotvoran kao i onaj prethodni, sjajno sluio za isticanje meu drugima. I
tako je postala najcenjeniji najgori ak u Francuskoj.
Sve bi bilo izvrsno da na kraju svake kolske godine nije bilo onih
dosadnih formalnosti smiljenih da se pomou njih izdvoje oni koji imaju sree
da preu u vii razred.
To vreme je bilo pravi komar za Plektrid koja je bila potpuno svesna
uloge sluaja u onome to joj se dogaalo. Sreom, ugled genija je iao ispred
nje: kada bi profesor video neprimerenost njenih rezultata u matematici,
zakljuivao je da dete moda razmilja u nekoj drugoj dimenziji i brisao bi
tablu. Ili bi poeo da pita malu kako ona to razmilja, a ono to je ona govorila
ostavljalo ga je zapanjenog poto nije nita razumevao. Ona je nauila da se
izraava pokretima, to su ljudi smatrali jezikom izuzetno obdarenog deteta. Na
primer, kada bi izvela tako neke kerefeke, na kraju bi zakljuila savreno bistro:

 je oigledno.
Za nastavnike i nastavnice to uopte nije bilo oigledno. Ali oni su vie
voleli da se time ne hvale i proputali su dete bez zapreka.
Genije ili ne, devojicu je zanimalo samo jedno: baletska igra.
to je vie rasla, profesori su se sve vie odueljavali njenom
obdarenou. Imala je virtuoznosti i gracioznosti, ozbiljnosti i mate, lepote i
smisla za tragino, tanosti i poleta.
Najbolje od svega je bilo to se osealo kako je srena kada igra udesno srena. Osealo se koliko uiva predajui svoje telo velikoj energiji
igre. Kao da je njena dua oekivala samo to ve deset hiljada godina. Arabeska
ju je oslobaala neke tajnovite unutarnje napetosti.
tavie nasluivalo se da ima dara i za pozornicu: prisustvo neke publike
poveavalo je njen talenat i to bi uporniji bivali pogledi usmereni na nju, njeni
pokreti su postajali sve naglaeniji.
Postojalo je i udo vitkosti koje je nije naputalo. Plektrid je bila i ostala
veoma vitka, dostojna nekog egipatskoga bareljefa. Njena lakoa je ponitavala
zakone teine.
Najzad, mada se nikada o tome nisu dogovarali, profesori su o njoj
govorili isto:
- Ona ima oi balerine.
Klemans je ponekada imala utisak da se oko kolevke ovoga deteta
nalazilo suvie dobrih vila: pribojavala se da to ne privue boanske munje.
Sreom, njen porod se prilagoavao udu bez ikakvih problema. Plektrid
nije zadirala u oblasti svojih starijih sestrica: Nikol je bila najbolja u priodnim
naukama i fizikoj kulturi, Betris je imala dara za matematiku i smisla za
istoriju. Moda iz instinktivne diplomatije, najmlaa je bila ravna nuli u tim
predmetima - ak i u gimnastici, gde joj balet izgleda nije bio ni od kakve

pomoi.
Tako je Deni imao obiaj da svakome od svojih izdanaka pripie treinu
pristupa svetu: Nikol e biti naunica i atletiarka: zato ne i kosmonautkinja?
Beatris e biti intelektualka sa glavom punom brojki i injenica: bavie e se
istorijskom statistikom. A Plektrid je umetnica obdarena harizmom: ona e biti
balerina ili politiki voa, ili oboje u isto vreme.
On bi svoju prognozu zavravao veselim smehom koji je poticao od
ponosa, a ne od sumnje. Deca su ga sluala sa zadovoljstvom, jer su takve rei
bile laskave, ali najmlaa nije mogla da se oslobodi izvesne zbunjenosti pred
ovim suprotnostima koje su joj izgledale protivne znanju, koliko i pred takvom
oevom sigurnou. Pa iako je imala samo deset godina i nije bila naprednija od
svojeg uzrasta, ipak je shvatila neto krupno: da ljudi na ovoj zemlji ne dobijaju
ono to izgleda da im se duguje.
Uostalom, imati deset godina, to je neto najbolje to moe doiveti
ljudsko bie. Naroito mala balerina okrunjena arima svoje umetnosti.
Deset godina je najsunaniji trenutak detinjstva. Adolescencija se jo i ne
nazire na vidiku: samo sazrelo detinjstvo, bogato ve dovoljno dugim
iskustvom, bez onoga oseanja gubljenja koje poinje da mui sa prvim
znacima puberteta. Sa deset godina, dete ne mora biti ba sreno, ali je svakako
ivahno, ivahnije od bilo koga drugog.
Plektrid je u svojih deset godina bila jezgro estokoga ivota. Nalazila se
na vrhuncu svoje vladavine. Vladala je u baletskoj koli gde je bila neosporna
zvezda bez obzira na uzrast svih uenika. Vladala je u odeljenju sedmog razreda
gde je postojala opasnost da osvoji vladavina najgorih aka, toliko je uenica
najgora u matematici, prirodnim naukama, istoriji, geografiji, gimnastici itd,
bila smatrana genijem.
Vladala je srcem svoje majke koja je prema njoj gajila beskrajnu
naklonost. I vladala je nad Rozelin koja ju je volela toliko da joj se divila.

Plektrid nije trijumfovala na teak nain. Izuzetno mesto u svim

sredinama nju nije preobrazilo u neku oholicu od deset godina koja smatra da je
iznad svih zakona drugarstva. Gajila je prema Rozelin izuzetnu naklonost i
uvaavala je isto onoliko koliko i njena drugarica nju.
Kao da ju je neko nejasno predoseanje opominjalo da bi mogla i da
izgubi svoj presto. Ova bojazan je bila tim verovatnija to se jo dobro seala
vremena kada je u razredu sluila za podsmeh.
Rozelin i Plektrid su se ve nekoliko puta venavale, najee jedna sa
drugom, ali ne ba uvek. Dogaalo se i da se udaju za nekog deaka iz razreda
koji bi, za vreme sjajne sveanosti, bio predstavljen sopstvenim duhom,
ponekada u vidu njemu slinoga straila, ponekada u obliku Rozelin ili Plektrid
preobuenih u mukarca - bio je dovoljan obian dvorogi eir pa da se promeni
pol.
Zaista, identitet mua nije ni bio vaan. Osim u sluaju da stvarno ili
zamiljeno lice ima neke nepodnoljive osobine (debeo podbradak, unjkav glas
ili naviku da reenice zapoinje sa ovaj...), ono bi sasvim odgovaralo. Cilj
predstave je bio da se izvede svadbena igra, vrsta kominoga baleta dostojna
jedne Lili, sa izmiljenim pesmicama sa to je mogue traginijim reima.
U stvari, bilo je neizbeno da se posle veoma kratke svadbe suprug
pretvori u pticu ili abu, a da se supruga nae zakljuana u visokoj kuli u
nepodnoljivim uslovima za ivot.
- Zato se ovo uvek zavrava tako loe? - zapitala je Rozelin jednoga
dana.
- Zato to je ovako mnogo lepe - ustvrdila je Plektrid.
Te zime balerina izmisli velianstvenu igru junatva: trebalo je pustiti da
ih zaveje sneg, da budu nepomine, da ne pokau nikakav otpor.
- Suvie je lako napraviti Sneka Belia - izjavila je odluno. - Treba

same da postanemo Sneko Beli time to emo stajati nepomino dok pada
sneg, ili snena leea figura time to bismo nepomino leale u parku dok pada
sneg.
Rozelin ju je gledala sa sumnjiavim divljenjem.
- Ti e biti Sneko Beli, a ja u biti leea figura - nastavi Plektrid.
Njena drugarica se nije usudila da kae kako ne pristaje. I tako se obe
naoe na snegu, jedna opruena na tlu, a druga stojei. Ova poslednja vrlo brzo
shvati da ovo nije ba zabavno: ozeble su joj noge, elela je da se kree i nije
oseala nikakvu elju da se pretvori u ivi spomenik, a osim toga bilo joj je
dosadno poto su, kao prave statue, obe devojice morale da ute.
A leea figura je prosto uivala. Drala je otvorene oi, kao mrtvaci pre
nego to im ih neko zatvori. Legavi na zemlju figura je izila iz svojega tela:
odbacila je oseanje da se zaleuje i telesni strah da e tu ostaviti kosti. Sada je
to bilo samo lice izloeno silama neba.
Njena enskost desetogodinjeg deteta nije u tome uestvovala, ali ne
zato to bi smetala: figura je zadrala samo minimum sebe same ne bi li
pokazala to manje otpora nadolazeoj modrini.
irom otvorene oi su gledale najuzbudljiviji prizor na svetu: rascvetalu
belu smrt koju kosmos alje kao slagalicu, kao otkinute estice neke ogromne
misterije.
Pogled leee figure bi ponekad osmotrio telo koje je sneg pokrio pre
lica, jer je odelo spreavalo toplotu da se iz njega oslobaa. Zatim su se oi
ponovo vraale oblacima, toplina lica se postepeno smanjivala i uskoro je
pokrov mogao da prostre svoj poslednji veo, a figura je uzdravala osmeh da ne
bi poremetila lepotu izgleda.
Poto je na nju palo milijardu pahuljica, tanana prilika leee figure
gotovo se nije vie ni raspoznavala na tlu, kao siuna trunica u belome
meteu parka.

Jedini doputeni pokret bilo je retko treptanje, i to nenamerno. Tako su

oi neprekidno bile uperene u nebo i jo su mogle da posmatraju lagano
samrtno padanje.
Vazduh je prodirao kroz sneni sloj tako da se figura nije guila. Oseala
je neto izvanredno, nadljudsko, kao neku borbu protiv ko zna koga, protiv
nekoga neodreenog anela - da li je to sneg ili on sam? - ali i neku neobinu
vedrinu, tako je dubok bio njen pristanak.
Meutim, sa Snekom nije ilo tako. Nedisciplinovan i neuveren u
umesnost ovakvog ogleda, on nije mogao odoleti da se ne pomera. Osim toga,
stojei stav je manje pogodovao nepokretnosti - a jo manje potinjavanju.
Rozelin je gledala leeu figuru i pitala se ta da radi. Bila joj je poznata
tvrdoglava ud njene drugarice i znala je da joj ne bi dopustila da je spasava.
Dobila je nareenje da ne progovara, ali ipak odluu da ga prekri:
- Plektrid, uje li me?
Nije bilo odgovora.
To je moglo zaiti da je Plektrid, ljuta zbog Snekove neposlunosti,
odluila da ga kazni utanjem. Takav stav bi bio u skladu sa njenom udi.
Ali to je moglo takoe znaiti i neto sasvim drugo.
U Rozelininoj glavi je nastala bura.
Sloj snega je toliko nadebljao na licu leee figure da se nije ni mogao
ukloniti treptanjem. Oni otvori koji su do malopre bili slobodni, sada su ve
pokriveni snegom.
Najpre je svetlost jo uspevala da prodre kroz sneni veo i leea figura
je imala divnu viziju kristalne kupole tek nekoliko milimetara od zenica: bilo je
to lepo kao zbirka dragoga kamenja.
Plat je uskoro postao neproziran. Kandidat za smrt se nae u tami.
Oaranost tminom je bila ogromna: prosto je neverovatno otkriti da ispod tolike

beline vlada takav mrak.

Malo-pomalo, smesa je postajala sve gua.
Leea figura primeti da vie ne dobija vazduh. Htede da ustane i
oslobodi se toga epa, ali sloj snega se bio zaledio i napravio kao neki iglo
tano po meri njenoga tela i ona shvati da je postala zarobljenica neega to bi
bilo njen ukopni koveg.
ivo bie tada postupi onako kako ivo i postupa: poe da vie. Krike je
priguivao nekoliko centimetara debeo sloj snega: ispod brdaceta jedva se ulo
blago stenjanje.
Rozelin ga je najzad ula i baci se na svoju drugaricu koju jedva iskopa iz
snenoga groba, sluei se rukama kao lopaticama. Pojavi se poplavelo lice
sablasne lepote.
Izbavljena kriknu u zanosu:
- Ovo je prekrasno!
- Zato nisi ustala? Zamalo nisi umrla!
- Zato to sam bila zatvorena. Sneg se zaledio.
- Ne, nije se zaledio. Ja sam ga skidala rukama!
- A je 1? Onda sam, znai, od hladnoe toliko oslabila da nisam mogla
ni da mrdnem.
Kazala je to tako ravnoduno da Rozelin, u nedoumici, pomisli nije li se
njena drugarica samo pretvarala. Ali ne, ona je stvarno bila pomodrela. ovek
se ipak ne moe praviti da umire.
Plektrid ustade i pogleda u nebo sa zahvalnou.
- Dogaalo mi se neto neverovatno!
- Ti si poludela. Ne znam da li shvata da vie ne bi bila iva da nije bilo
mene.
- Da. Zahvalna sam ti, spasila si mi ivot. Tako je sve jo lepe.
- Ali ta je tu toliko lepo?
- Sve!

Mala zanesenica se vratila kui, zrela za jak nazeb.

Njena drugarica je smatrala da se samo sreom izvukla. Divljenje prema
balerini nije je spreilo da pone razmiljati nije li ova enula: stalno je bilo
potrebno da dovodi ivot u pitanje, da sebe uvek zamilja u neemu
grandioznom, da udeava velianstvene opasnosti tamo gde je sve mirno, pa da
im izbegne na neke udesne naine.
Rozelin nije nikako mogla da se oslobodi sumnje da je Plektrid
dobrovoljno ostala zatrpana pod mrtvakim pokrovom od snega: poznavala je
sklonost svoje drugarice i znala da bi bila mnogo manje zadivljena dogaajem
da je morala sama da se spasava. Da bi zadovoljila sopstvena estetska
shvatanja, vie je volela da saeka da je neko izbavi. I pitala se nije li ona bila u
stanju r da se prepusti umiranju nego da prekri zakone o junatvu svoje
linosti.
Oigledno, Rozelin nije nikada nala potvrdu za ovakva razmiljanja.
Ponekad je pokuavala da sebe uveri u suprotno: Ipak, ona me je zvala u
pomo. Da je stvarno luda, ne bi zvala u pomo.
Ali nju su zbunjivala jo neka udna ponaanja. Kada su zajedno ekale
autobus, Plektrid je imala sklonost da stane na ulicu i da ostane tu ak i kada
prolaze automobili. Rozelin bi je onda odluno odvlaila na trotoar. U tim
trenucima balerina je izgledala ispunjena nekim zbunjenim zadovoljstvom.
Njena drugarica nije znala ta da misli o svemu tome. A to ju je pomalo i
nerviralo.
Jednoga dana odluila je da ne preduzima nita, da vidi ta e biti. I
videla je.
Neki kamion je jurio pravo na Plektrid koja nije htela da se pomeri sa
kolovoza. Bilo je nemogue da ga ne vidi. Pa ipak, nije se ni pomerila.
Rozelin je shvatila da je drugarica gleda pravo u oi. Ona je meutim u
sebi ponavljala sopstvenu odluku: Pustiu je da se sama snalazi, pustiu je da
se sama snalazi.

Kamion se opasno pribliavao.

- Pazi! - kriknula je ipak.
Balerina ostade nepomina, gledajui netremice drugaricu u oi.
U poslednjoj sekundi Rozelin je odvue sa ulice zgrabivi je besno
rukom.
Plektrid je na ustima imala grimasu ogromnog uivanja.
- Spasila si me - kazala je uzdahnuvi u zanosu.
- Potpuno si poludela - razljutila se Rozelin. - Kamion je mogao da nas
pokosi obe. Da li eli da poginem zbog tebe?
- Ne - zaudi se dete kojem se na licu videlo da na takvu mogunost nije
ni pomiljalo.
- Onda ne ini to vie nikada!
Smatrala je da je time dovoljno reeno.
Duboko u svojoj savesti, Plektrid je hiljadu puta ponovo preivljavala
dogaaj sa snegom.
Njeno tumaenje je bilo sasvim drugaije od Rozelininog.
U sutini, ona je do te mere bila umetnica, da je i najmanje prizore iz
obinog ivota doivljavala kao baletske scene. Koreografije su doputale da se
njen smisao za tragino ispolji do krajnosti: ono to je u svakodnevici
groteskno, nije takvo u operi, a jo manje u baletu.
sam se u bati bila prepustila snegu, legla sam da me prekrije, a on je
sagradio katedralu oko mene, videla sam kako lagano gradi zidove, zatim
svodove, ja sam bila leea figura sa katedralom graenom samo za mene, onda
su se zatvorila sva vrata i smrt je dola da me uzme, najpre je bila bela i nena,
zatim crna i estoka, htela je da me epa kada je stigao moj aneo uvar da me
spase, u poslednjem trenutku.
I poto je ve spasena, bilo je bolje to se to dogodilo u poslednjem
trenutku: tako je mnogo lepe. Spasenje koje se ne dogaa u poslednjem

trenutku, bilo bi neukusno.

A Rozelin nije ni znala da je odigrala ulogu anela uvara.
Plektrid ima ve dvanaest godina. Sada je prvi put osetila kao neko
stezanje u srcu. Do sada, jedna godina ivota vie uvek joj se inila kao neto
dobro: bio je to razlog za ponos, junaki korak prema neizostavno lepome sutra.
Ali dvanaest godina - bila je to neka vrsta granice: poslednji nevini roendan.
A o trinaest godina nije htela ni da misli. Zvualo je grozno. Svet
tinejdera nju nije ni najmanje privlaio. Trinaest godina mora znaiti mnotvo
lomova, neugodnosti, akni, prve menstruacije, prsluia i ostalih grozota.
Dvanaesti roendan je bio poslednji kada je mogla da se osea
zatienom od nevolja puberteta. Sa uivanjem je gladila svoje grudi ravne kao
daska.
Balerina je trala majci i bacala joj se u naruje. A ona ju je mazila,
tetoila, tako lepo joj govorila kako je voli, milovala je - ukazivala joj hiljadu
divnih nenosti kakve svojim kerima pruaju najbolje majke.
Plektrid je to oboavala. Zatvarala je oi od zadovoljstva: nikakva ljubav,
mislila je, ne bi joj se svidela koliko mamina. Nije joj bilo ni na kraj pameti da
bi mogla biti u zagrljaju nekoga mladia. Biti u Klemansinom zagrljaju, to je
vrhunac sree.
Da, samo da li bi je majka volela toliko ako bi bila neka bubuljiava
iparica? Ta misao ju je zastraivala. Nije smela ni da pita nita o tome.
Plektrid je stoga negovala svoje detinstvo. Bila je kao kakav
zemljoposednik koji je godinama bio vlasnik ogromnog imanja i koji, posle
neke katastrofe, ostaje samo sa paretom zemlje. Hrabro podnosei svoju
sudbinu, obraivala je svoj komad zemlje sa neobino velikom briljivou i
ljubavlju, lickajui retke cvetove detinjstva koje je jo mogla da zaliva.
Kosu je spletala u kike ili vezivala repie, oblaila se iskljuivo u deiju

kecelju, etala se steui uza se plianoga medu, sedala na tle da bi vezala pertle
svojih kikers cipela.
Da bi se prepustila takvome ponaanju devojeta, nije morala nimalo da
se pretvara: preputala se eljenome toku svojega bia, svesna da ve idue
godine nee to vie moi.
Takva pravila ponaanja mogu izgledati neobina. Ali nisu kada su u
pitanju deca i mali adolescenti koji veoma paljivo osmatraju one od svojih
blinjih, koji su ili ispred ili iza njih, sa neobinim divljenjem koliko i sa
prezirom. Oni koji zahtevaju da budu ili napredniji ili nazadniji, privlae na
sebe sramotu, kaznu, podsmeh ili, ree, ugled junatva.
Uzmite bilo koje odeljenje petog ili estog razreda i zapitajte koje
devojice ve nose grudnjak: zaudie vas tanost odgovora.
Istina, u Plektridinom razredu bilo je nekih koji su se podsmevali njenim
repiima, a to su uvek bile devojice napredne u pogledu grudnjaka, ali to je
njima donosilo vie tete nego koristi: iz toga se moglo pretpostaviti da je
njihovo podsmevanje samo nadoknada za zavist zbog ravnih grudi u balerine.
Stav deaka prema pionirkama u noenju grudnjaka bio je neodreen:
zadirkivali su ih i u isto vreme o njima govorili veoma prezrivo. Uostalom,
uobiajeno je da muki rod celoga ivota zadrava osobinu da glasno i otro
kleveta ono to mu donosi masturbacione more.
Prvi znaci seksualnosti pojavili su se pred kraj sedmog razreda, to je kod
Plektrid pobudilo elju da se naorua naglaenom bezazlenou. Nije bila
sposobna da progovori bilo ta o svojem strahu: znala je samo da, iako su neke
njene kolske drugarice bile spremne za te neobine stvari, ona svakako nije
bila. Stoga je nesvesno odluila da o tome obavesti ostale, koristei se
detinjstvom.
A novembra te godine saopteno je da u razred dolazi novi deak.
Plektrid je volela novajlije. Zar bi Rozelin postala njena najbolja

drugarica da i sama pre pet godina nije bila nova u razredu? Mala balerina je
uvek nalazila neku kopicu sa nepoznatima koji su manje-vie svi nekako
uplaeni.
Svestan ili nesvestan stav veine dece bio je da se pokau nemilosrdnima
prema novome ili novoj: njihova i najmanja razlika (na primer, ako neko
ljuti pomorandu noem, ili kao psovku uzvikuje balega! umesto govno!
to je klasino), to bi odmah izazivalo graju.
Plektrid se, naprotiv, oduevljavala takvim neobinim ponaanjima:
pobuivala su u njoj oduevljenje etnologa pred navikama nekog egzotinoga
sveta. Ba je lep taj njegov nain kako ljuti pomorandu noem, ba je
udan!, ili pak: Balega! To je neto sasvim novo! Kretala bi u susret
pridolicama sa otmenim gostoljubljem Tahianke koja doekuje evropske
morepolovce i susretala ih sa osmehom umesto venca od cvea hibiskusa.
Novajlija je bio posebno straan ako bi bio toliko nesmotren da stigne u
toku kolske godine, umesto da se prikljui stadu ve u septembru.
Takav je bio sluaj sa ovim novim novajlijom. Mala balerina je bila
dobro raspoloena prema njemu od samoga njegovog ulaska u razred.
Plektridino lice se prosto skamenilo u nekoj meavini uasa i divljenja.
Zvao se Matije Saladin. Nali su mu mesto u dnu uionice, pored
radijatora.
Plektrid nije uopte sluala ta profesor pria. Oseala je neto
izvanredno. Bilo joj je tesno u telesnome kavezu i oboavala je taj oseaj.
Hiljadu puta je htela da se okrene i pogleda deaka. Uglavnom se nije
ustruavala da posmatra ljude, do nepristojnosti. Ali sada nije mogla.
Najzad je doao as fiskulture. U neka obina vremena, mala balerina bi
dola pred novajliju sa otvorenim osmehom da bi se on oslobodio. Ovoga puta
samo je stajala beznadeno nepomina.
Zauzvrat, ostali su se i dalje drali neprijateljski:
- Vidi ovoga novog, kao da je ratovao u Vijetnamu, ta li?

- Zvaemo ga oiljko.
Piektrid oseti kako u njoj tinja bes. Morala je da se uzdri da ne drekne:
- Uutite! Ovaj oiljak je divan! Nisam jo nikada videla deaka koji
izgleda tako plemenito!
Usta Matijea Saladina su bila raseena dugom uspravnom brazdom,
dobro uivenom, ali veoma vidljivom. Bila je suvie velika da bi predstavljala
oiljak od operacije zeije usne.
Balerina se nije nimalo dvoumila: bila je to rana iz borbe maevima. I
samo deakovo prezime podsealo je na prie iz Hiljadu i jedne noi u emu je
uostalom bila u pravu, jer to prezime i jeste imalo persijsko poreklo. Prema
tome, podrazumevalo se da deak ima krivu sablju. Mora biti da je umeo da se
njome slui kako bi iskasapio nekoliko gadnih krstaa to su bili doli da
zauzmu Hristov grob. Pre nego to e zariti njuku u prainu, hrianski vitez ga
je osvetnikim zamahom, voenim odvratnom zlobom (jer, najzad, Matije
Saladin se zadovoljio da onoga isee na komade, to je u ono vreme bilo sasvim
normalno), pljesnuo maem posred usta, ucrtavi zauvek tu bitku na njegovome
licu.
Novajlija je imao pravilne, klasine crte lica, istovremeno prijazne i
nedokuive. Brazgotina je to sve samo isticala na najlepi nain. Zanemela,
Plektrid se divila onome to je u sebi oseala.
- ta je bilo, nee da poeli dobrodolicu novajliji, kao obino? - upita
je Rozelin.
Plektrid pomisli da bi svojim utanjem mogla da privue panju. Sakupi
svu hrabrost, duboko udahnu i krenu prema deaku sa ukoenim osmehom na
licu.
On je upravo stajao sa nekim odvratnim klipanom po imenu Didije,
nekim ponavljaem koji je pokuavao da se doepa Saladina, ne bi li mogao da
se hvalie kako meu drugarima ima jednoga sa oiljkom.
- Zdravo, Matije - promucala je. - Ja sam Plektrid.

- Zdravo - odgovori on, ozbiljan i utiv.

Ona bi uobiajeno dodavala neku obinu i ljubaznu reenicu kao Dobro
doao u nae odeljenje, ili: Nadam se da e ti biti zabavno sa nama. A sada
nije umela nita da kae. Samo se okrenula i vratila na svoje mesto.
- Smeno ime, ali lepa devojica - oceni Matije Saladin.
- Ma, da, ej - promuva Didije pravei se kao da mu nije nita vano. Ako hoe ensku, mani tu klinku. Pogledaj samo Mirijel: ja je zovem sisata.
- Zaista - sloi se novajlija.
- Hoe da te predstavim?
I pre nego to je dobio bilo kakav odgovor, on prebaci deaku ruku preko
ramena i odvede ga pred neko stvorenje isturenih grudi. Balerina nije ula ta su
priali. U ustima je oseala neku gorinu.
No posle ovoga prvog susreta, Plektrid je govorila u sebi:
On je za mene. On je moj. On to ne zna, ali saznae. Obeavam to sebi:
Matije Saladin je za mene. Nije vano da li e to biti za mesec dana ili za
dvadeset godina. Zaklinjem se sebi.
Ponavljala je ovo sebi satima, kao kakvu vradbinu, sa sigurnou koju
dugo nee osetiti u sebi.
Ve sutradan, u odeljenju, morala je da se suoi sa stvarnou: novajlija
je nije ni pogledao. Bacala je na njega poglede svojih divnih oiju, ali on nije
nita primeivao.
Da mu nije one posekotine, bio bi naprosto lep. Ali sa ovim oiljkom,
on je divan, ponavljala je u sebi.
Mada nije nita znala o tome, ova opsednutost tim obelejem borbe bila
je puna znaenja, ali Plektrid je verovala da je prava ki Klemans i Denija i nije
imala pojma o stvarnim okolnostima u kojima je roena. Nije znala nita o
izuzetnoj estini koja je pratila njen dolazak na svet.
Ipak, u dubinama njene due morao je postojati neki prostor proet

klimom smrti i krvi, jer ono to je doivljavala posmatrajui deakovu

brazgotinu, bilo je duboko kao pradedovski bol.
Postojala je ipak jedna uteha: mada se nije zanimao za nju, moralo se
priznati da se nije zanimao ni za koga. Matije Saladin je uvek bio istoga
raspoloenja, crte lica mu se gotovo nisu pokretale, lice mu nije izraavalo nita
osim neutralne ljubaznosti koja nije nikome namenjena. Bio je visok, veoma
vitak i krhke grae. Oi su mu imale izraz dobrote onih koji su mnogo patili.
Kada bi ga neko neto zapitao, on bi malo razmislio i ono to bi
odgovorio uvek bi bilo pametno. Plektrid nije nikada srela deaka koji bi bio
tako malo glup.
U koli nije bio ni veoma jak ni upadljivo lo iz bilo kojega predmeta. U
svemu je dostizao pristojan nivo koji mu je omoguavao da se ni u emu ne
istie naroito.
Mala balerina, iji rezultati su svake godine bili nitavni, zbog toga mu se
divila. Na svu sreu, zadobila je simpatije i izvesno potovanje kod vrnjaka:
inae, bilo bi joj jo tee da podnosi ruganje koje su izazivali njeni odgovori.
- Zato nam govorite takve lakrdije? - pitali bi je neki profesori,
zapanjeni onim to je govorila.
elela. je da im kae da to ne ini namerno. Ali imala je utisak da bi to
pogoralo njen poloaj. I to je vie izazivala smeh celog odeljenja, sve vie se
mislilo da to ini namerno.
Profesori su verovali da se ona ponosi reagovanjem ostalih aka i da ga
namerno izaziva. A bilo je suprotno. Kada bi njene izmiljotine izazvale
provalu opte veselosti, ona bi poelela da propadne u zemlju.
Jedan od stotina primera: poto je tema lekcija bila Pariz i njegovi
istorijski spomenici, Plektrid je dobila pitanje o Luvru. Ispravan odgovor bi bio:
Karusel Luvra; devojica je odgovorila:
- Karuce u Vraga.

Odeljenje je zapljeskalo na tu novu glupariju, kao publika koja

oduevljeno pozdravlja omiljenoga komiara.
Plektrid je bila smetena. Oima je traila Matijea Saladina: videla je kako
se on smeje dobroudno, sa nekom nenou. Uzdahnula je sa nekom
meavinom olakanja i ljutnje: olakanja, jer je moglo biti i gore; ljutnje, jer je
to bio izraz mnogo drugaiji o onoga koji se nadala da e izazvati kod njega.
Kad bi samo mogao da me vidi kako igram balet! mislila je.
Ali, kako da mu otkrije svoju obdarenost? Ne moe ipak stati pred njega i
rei mu s neba pa u rebra kako je ona zvezda svoje generacije.
Vrhunac nevolje je bio to se novajlija druio samo sa Didijeom. A nije
se moglo raunati na toga klipana da ga o tome obavesti: Didijeu je bilo do
Plektrid i do baleta kao do lanjskoga snega. On je priao samo o nekim
odvratnim revijama, o fudbalu, cigaretama i pivu. Pravei se vaan time to je
bio godinu dana stariji, epurio se kao da je odrastao, hvalio se kako se brije u
ta je bilo teko poverovati i hvalisao se svojim uspesima kod devojica iz
starijih - etvrtog ili treega razreda.
Bilo je udno ta je to Matije Saladin nalazio u drutvu toga tupavka. U
osnovi, bilo je jasno da nije nalazio nita: druio se sa Didijeom samo zato to
je Didije hteo da se pojavljuje sa njim. A do ponavljaa mu je bilo stalo koliko
do suve ljive. A nije mu smetao.
Jednoga dana, sakupivi svu hrabrost, prila je svojem junaku na asu
fizikog i poela da razgovara. Smislila je da ga pita kojega pevaa voli.
On joj ljubazno odgovori da ne izdvaja nijednog i da je zbog toga sa
drugovima sastavio rok grupu:
- Sastajemo se u garai mojih roditelja i stvaramo muziku kakvu bismo
eleli da sluamo.
Plektrid htede da se onesvesti od divljenja. Bila je suvie zaljubljena da
bi imala prisustva duha, pa i ne ree ono to je htela da kae:

- Ba bih volela da ujem kako svirate ti i tvoja grupa.

Ostala je nema. Matije Saladin zakljui da nju to ne zanima; stoga je i ne
pozva u svoju garau. A da je to uinio, ne bi ona izgubila sedam godina ivota.
Mali uzrok, velike posledice.
- A iju muziku ti voli? - upitao je deak.
Bila je to prava propast. Ona je jo bila u uzrastu kada se slua muzika
koju vole roditelji. Deni i Klemans su oboavali dobru francusku ansonu,
Barbaru, Leo Ferea, aka Brela, Sera Reanija, arla Trenea: da je u odgovoru
navela neko od ovih imena, bio bi to izvrstan odgovor dostojan potovanja.
Ali Plektrid se stidela: ti u dvanaest godina jo nema nikakav
sopstveni ukus! Ne moe mu to odgovoriti: shvatie da je to muzika tvojih
roditelja.
Naalost, ona nije imala pojma koji su bili dobri pevai krajem
sedamdesetih godina. Znala je samo jedno ime i ona ga izgovori:
- Dejva.
Matije Saladin zaista nije loe reagovao: samo se nasmejao. Nema
sumnje, ova devojica je stvarno smena! pomislio je.
Mogla je da iskoristi tu veselost. Naalost, ona ju je doivela kao
poniavanje. Samo se okrenula i otila. Neu vie sa njim nikada ni rei
progovoriti, pomislila je.
Za nju je nastupilo razdoblje propadanja. Njen uspeh u koli, od loega
kakav je uvek bio, postao je grozan. Ugled genija koji je do tada sejao zabunu u
duama profesora, vie nije bio dovoljan.
Plektrid je tome i sama doprinosila: kao da se odluila na kolsko
samoubistvo. Onako zaneta, udarala je o ograde nitavnosti i razbilaja ih u
paramparad.
A nije ona namerno odgovarala gluposti na pitanja profesora: njen jedini
izbor je bio da vie i ne misli ta e rei. Otada se potpuno prepustila,

odgovarala bi ono to bi joj naloila unutarnja nizbrdica najgoreg aka, ni vie

ni manje. Nije joj bio cilj da privue panju (mada joj, iskreno govorei, to i
nije bilo neprijatno), nego da bude odbaena, isterana, izbaena kao strano telo
to je i bila.
Odeljenje ju je slualo sa divljenjem kako izvaljuje udesa iz geografije
(Nil izvire iz Sredozemnoga mora i nigde se ne uliva); iz geometrije (Pravi
ugao kljua na devedeset stepeni); iz gramatike (Radni pridev se slae sa
enama osim ako u grupi ima neki mukarac); iz istorije (Luj XIV je postao
protestant kada se oenio Etidom iz Nanta); iz biologije (Maka ima oi zrele
za enidbu i nokte kojima ne vidi danju).
Ovo divljenje je uostalom oseala i devojica. U stvari, ona je istinski
uivala u uenja kada bi ula kako izgovara takve izmiljotine: bila je i sama
zapanjena tolikim brojem nadrealistikih bisera u sebi i postajala je svesna
beskraja koji postoji u njoj.
to se tie ostalih aka, bili su uvereni da je Plektridino dranje bilo ist
prkos. Kada god bi je profesor neto pitao, kao da bi zadravali dah, a zatim se
divili prirodnoj drskosti sa kojom je izvaljivala svoje pronalaske. Verovali su da
joj je cilj bio da se podsmeva instituciji kole i aplaudirali njenoj smelosti.
Glas o njoj je prevaziao okvire razreda. Na asovima rekreacije itava
kola je zapitkivala ake iz petog razreda o poslednjem Plektridinome biseru.
O njenim podvizima se prialo kao o vitekim delima.
I zakljuak je uvek bio isti:
- Alal joj vera!
- Da nisi malo preterala? - naljutio se otac kada je video kakve ocene
ima.
- Tata, neu vie da idem u kolu. To nije za mene.
- E pa, nee moi tako!
- Hou da budem uenica baleta u Pariskoj operi.

Neke ui nisu ostale gluve na ove rei.

- U pravu je! - ree Klemans.
- Ti je jo brani, povrh svega?
- Naravno! Naa Plektrid je genije za balet! Sada je u uzrastu kada treba
da mu se posveti u potpunosti! Zato da gubi vreme sa radnim i trpnim
pridevima?
Istoga dana Klemans je pozvala telefonom kolu za male pacove baletsku kolu Opere.
U staroj baletskoj koli bili su oduevljeni:
- Nadali smo se da ete se odluiti na to! Ona je stvorena za balet!
Napisali su joj preporuku u kojoj su govorili o Plektrid kao o buduoj
Ani Pavlovoj.
Iz Opere joj je doao poziv na prijemni ispit. Klemans je vritala od
oduevljenja kada je dobila pismo sa pozivom, mada ono jo nita nije znailo.
Zakazanoga dana, Plektrid i majka uoe u gradsku eleznicu. Kada su
stigle u baletsku kolu, srce u Klemans je lupalo jae nego u devojice.
Dve nedelje kasnije Plektrid je dobila obavetenje da je primljena. Bio je
to najlepi dan u ivotu njene majke.
U septembru, poi e u baletsku kolu Pariske opere i stanovae u
kolskom internatu. Devojici se inilo kao da sanja. Pred njom su se otvarala
vrata velike sudbine.
Bilo je to meseca aprila. Deni je traio da uspeno zavri kolsku godinu:
- Tako e moi da kae da si prela iz starijeg razreda.
Mala je smatrala da je ta podvala smena. Ipak, iz ljubavi prema tati,
zagrejala je stolicu i postigla zadovoljavajui uspeh. Sada su je svi uvaavali.
Cela kola je znala zato odlazi i time se ponosila. ak i profesori kojima
je Plektrid bila prava mora, izjavie kako su u tome detetu uvek oseali

genija.
inovnici u koli su hvalili njenu gracioznost, tetkice iz menze su bile
pune pria o tome kako malo jede, profesor fizikog vaspitanja (predmet u
kojem je balerina blistala slabostima) govorio o njenoj gipkosti i prefinjenosti
miia; vrhunac je bio kada neki aci koji nisu ni prestali da je mrze jo od
pripremnog razreda, poee da se hvale kako su njeni drugovi.
Ali avaj, jedino bie u razredu koje je Plektrid elela da zadivi, pokaza
samo uljudno divljenje. Da je bolje poznavala Matijea Saladina, znala bi zato
je njegovo lice bilo tako ravnoduno.
U stvari, on je mislio: Doavola, a ja sam mislio da imam pred sobom
itavih pet godina da postignem cilj! A ona e sada postati zvezda! Sigurno je
neu vie nikada videti. Da mi je bar drugarica, imao bih izgovor da je
ponekada vidim. Ali nisam se zaista nikada sprijateljio sa njom i neu da se
ponaam kao ovi prostaci to se prave kako je oboavaju sada kad su saznali ta
je eka.
Poslednjeg kolskoga dana, Matije Saladin joj hladno ree dovienja.
Sva srea to odlazim iz kole, uzdahnula je balerina. Prestau da ga
viam i moda u manje misliti na njega. Njemu je savreno svejedno to
odlazim!
Toga leta nisu ili na odmor: baletska kola je bila skupa. U njihovome
stanu telefon je neprekidno zvonio: neki sused, ujak, drug, kolega eleo je da
doe i vidi izuzetno dete.
- A ona je i tako lepa! - uzvikivali bi videi je.
Plektrid je urila da ode u internat da bi izbegla tu neprekidnu povorku
besposlenih ljudi.
Da bi prekratila dosadu, razmiljala je o svojim ljubavnim jadima. Popela
bi se na vrh omiljenoga drveta, obgrlila mu stablo i zatvorila oi. Priala je sebi
prie, a ona trenja bi postajala Matije Saladin. Onda bi otvorila oi i shvatila

koliko je takav stav glupav. Tada bi se razbesnela. Kako je glupo imati

dvanaest i po godina i sviati se svima osim Matijeu Saladinu!
Nou je u postelji priala sebi mnogo jae prie: Matije Saladin i ona su
zatvoreni u nekome buretu koje je baeno u Nijagarine vodopade. Bure se
razbilo o stene i njih dvoje su naizmenino bili ranjavani ili onesveeni te je
trebalo da se spasavaju.
Postojale su dve verzije. Kada je trebalo nju spasavati, ona je oboavala
da on roni do dna virova, da je tamo nae, obgrli kako bi je izneo, a da je onda
na obali vraa u ivot putem vetakog disanja; kada bi on bio povreen, ona bi
ga izvlaila iz vode, priala o njegovim ranama otirui mu usnama krv i
radujui se novim oiljcima od kojih e biti jo lepi.
Na kraju bi sva treperila od udnje i ludovala od uzbuenja.
Oekivala je poetak kolske godine kao neko osloboenje. A dospela je
u neto kao zatvor.
Znala je da u baletskoj koli vlada gvozdena disciplina. Ipak, to to je
tamo otkrila uveliko je prevazilazilo i njena najgora predoseanja.
Plektrid je uvek bila najvitkija u svim ljudskim grupama u kojima se
ikada nala. Ovde je bila u grupi normalnih. One koje su ovde nazivane
tankima, van internata bi nazivali kosturima. A one koje su u spoljnome svetu
izgledale kao da imaju obine proporcije, meu zidovima kole nazivali su
debelim kravama.
Prvi dan je bio dostojan prave mesarske radnje. Neka vrsta mrave i stare
mesarke doe da pregleda uenice kao da su bile komadi mesa. Podelila ih je u
tri kategorije i zatim odrala ovakav govor:
- Vi koje ste tanke, dobre ste i nastavite tako. Vi koje ste normalne, u
redu je, ali ja u vas imati na oku. A vi debele krave, ili ete smrati, ili otii:
ovde nema mesta za krmae.
Ovo ljubazno urlanje veselo su pozdravile one tanke: rekao bi ovek -

leevi koji se smeju. Grozne su, pomisli Plektrid.

Jedna od debelih krava koja je bila veoma lepa devojka potpuno
normalnih dimenzija, brinu u pla. Starica je izgrdi ovim reima:
- Ovde nema prenemaganja! Ako eli da nastavi sa dranjem jemenog
eera u maminim suknjama, niko te ovde ne zadrava!
Zatim su merili teinu i visinu mladih komada mesa. Plektrid, kojoj e za
mesec dana biti trinaest godina, bila je visoka metar i pedeset pet centimetara i
imala etrdeset kilograma, to je bilo malo, naroito ako se ima u vidu da je bila
sva miiava, kao balerina koja vodi rauna o sebi; ali nije joj reeno nita vie
nego kako je to maksimum koji ne treba premaiti.
Prvi dan u baletskoj koli je izgledao svim ovim devojicama kao grubo
otrzanje od detinjstva: jo jue njihova tela su bila voljene biljke koje su zalivali
i negovali, a njihov rast se oekivao kao prirodna pojava, zaloga za lepo sutra,
njihove porodice su bile vrtovi plodne zemlje u kojima je ivot tekao lagano i
udobno. A ovde, od jutra do mraka su ih upali iz toga vlanoga tla i sada su se
nale u nekakvom suvome svetu gde je otro oko dalekoistonoga strunjaka
nareivalo da ova biljka mora da se izdui, onaj koren da se istanji, i da e to
tako biti milom ili silom, jer odavno postoje tehnike za tu svrhu.
Ovde u oima odraslih nema nenosti: samo skalpel koji vreba poslednje
pupoljke detinjstva. Devojice su za veoma kratko vreme proputovale vekove i
rastojanja: za nekoliko sekundi prele su iz doba drugoga milenijuma u
Francuskoj u srednjovekovnu Kinu.
Malo je rei da je meu zidovima kole vladala gvozdena disciplina.
Vebe su poinjale rano ujutru i zavravale se kasno uvee, sa beznaajnim
prekidom za jedan obrok koji nije ni zasluivao da se tako nazove i za jedno
vreme predvieno za uenje, tokom kojega su uenice tako duboko uivale u
odmaranju tela, da su i zaboravljale na istovremeni neophodni intelektualni
napor.

U takvom reimu oslabile su sve devojice, raunajui i one koje su ve

bile suvie mrave. A one, umesto da se zbog toga zabrinu kao svaka osoba
zdravoga razuma, radovale su se. Nikada nisu bile dovoljno dobri kosturi.
Suprotno onome to se moglo pretpostaviti prvoga dana, teina ipak nije
bila glavna briga. Tela su bila toliko iscrpena beskrajnim satima vebanja, da su
devojice bile obuzete eljom da jednostavno sednu. Trenuci kada miii nisu
bili u upotrebi, doivljavani su kao uda.
im bi ustala, Plektrid je ve ekala kada e da legne. Trenutak kada bi
se postelji predavali kosturi bolni od umora, da bi tu ostali cele noi, bili su tako
sladostrasni, da nisu stizali da misle ni na ta drugo. Devojicama je to bio
jedini odmor; sa druge strane, obroci su bili trenuci zebnje. Profesori su im
toliko satanizovali hranu, da im se ona inila poeljnom, makar kako bila
skromna. Deca su prema njoj oseala uasavanje, gadei se na elju koju je u
njima izazivala. Svaki progutani zalogaj bio je suvian zalogaj.
Plektrid je ubrzo poela da postavlja sebi pitanja. Dola je u ovu kolu da
bi postala balerina, a ne da bi izgubila elju za ivotom toliko, da i nema
drugoga ideala osim spavanja. Ovde je vebala od jutra do mraka, a nije imala
utisak da igra balet: bila je kao pisac koji je primoran da ne pie nego da bez
imalo prekida izuava gramatiku.
Svakako, gramatika je osnovna, ali samo radi pisanja: liena svojega
cilja, ona je jalovo pravilo. Plektrid se nije nikada oseala tako malo balerinom
kao od dolaska u baletsku kolu. Na teaju baleta koji je poseivala nekoliko
prethodnih godina, bilo je mogunosti za male koreografije. Ovde, rade se samo
vebe i to je sve. tap za vebe konano je poeo da izgleda kao robijaka
galija.
Ova zbunjenost kao da je zahvatila mnoge uenice. Nijedna nije o tome
govorila, meutim, osealo se kako deca gube hrabrost.
Bilo ih je koje su napustile kolu. A inilo se kao da je uprava to i
prieljkivala. Jedni odlasci su povlaili druge. Ovo spontano odlaenje je

oduevljavalo nastavnike, a mnogo muilo Plektrid za koju je svaki odlazak bio

jednak smrti.
I dogodilo se ono to je moralo da se dogodi: i sama je dola u iskuenje
da ode. Spreavao ju je samo nejasni utisak da bi joj majka to zamerila i da
njena ni najsjajnija objanjenja ne bi bila od koristi.
Rukovodioci kole su bez sumnje i oekivali da ode izvestan broj
uenica, jer su svakodnevno menjali svoj stav. A jednoga dana uenice su
pozvane u neku salu veu od obinih i tu im najpre odrae ovakav govor:
- Svakako ste primetile da je u poslednje vreme bilo mnogo odlazaka.
Neemo rei da smo to namerno izazivali, ali ne moemo biti ni toliko
licemerni da kaemo kako nam je ao.
Nastupio je tajac, verovatno samo zato da bi se deca osetila neprijatno.
- One koje su otile pokazale su da nisu imale istinske elje da igraju;
tanije reeno, pokazale su da nisu imale strpljenja neophodnoga jednoj pravoj
balerini. Znate li ta su neke od tih guica izjavile objanjavajui zato
odustaju? Da su dole da igraju balet, a da se ovde to ne radi. ta li su one samo
zamiljale? Da e ve prekosutra zaigrati u Labudovom jezeru!
Plektrid se setila jednog izraza svoje majke: Tui psa pred vukom. Da,
to je upravo to: profesori su upravo tukli pse pred vukovima.
- Biti balerina, to se mora zasluiti. Igrati, igrati na pozornici pred
publikom, najvea je srea na svetu. Istinu govorei, igrati ak i bez publike,
ak i bez pozornice, igrati balet - to je potpuna opijenost. Tako duboka radost
opravdava najsurovije rtve. Ovo emu vas mi ovde uimo ima za cilj da balet
predstavi onakvim kakav je on stvarno: on nije sredstvo, nego nagrada. Bilo bi
nemoralno pustiti da igraju uenici koji to nisu zasluili. Osam sati dnevno na
tapu za vebanje i reim gladovanja, izgledae teko samo onima koje nemaju
dovoljno elje da igraju. Prema tome, sve koje jo ele da odu, neka idu!
Nijedna vie nije otila. Poruka je dobro shvaena. Kao to ovek moe

da prihvati i najtea ogranienja ako mu se dobro objasne.

Stigla je i nagrada: igrale su.
Svakako, bilo je to dvostruko nita. Ali i zbog same proste injenice da
su se odvojile od tapa i uzletele, usred sale, pred oima drugih, vrtele se u
mestu nekoliko trenutaka i mogle da osete koliko njihovo telo vlada tim
korakom, one su ludovale od radosti. Pa ako deset sekundi moe da donese
toliko zadovoljstva, jedva su smele i da sanjaju o onome to se moe oseati
igrajui dva sata.
Plektrid je prvi put alila Rozelin to nije bila primljena u kolu za
pacove. Ona e zauvek ostati obina devojka za koju e balet biti stvar
oputanja. Plektrid je sada blagosiljala stroge profesore koji su je nauili da je
ova umetnost vrsta religije.
Sve to ju je do tada zapanjivalo, sada joj je izgledalo normalno. to su ih
izgladnjivali, zaglupljivali na onome tapu ponavljanjem istih tehnikih pokreta
po nekoliko sati, to su ih grdili tekim reima, to su debelim kravama nazivali
mrave klinke bez traga oblina - sada joj je sve izgledalo potpuno prihvatljivo.
Bilo je ak i mnogo gorih stvari zbog kojih je u poetku elela da zavriti
protiv krenja ljudskih prava, a sada se nije nimalo bunila. Devojice koje su
ranije od ostalih dobijale znake puberteta, bile su primorane da piju neke
zabranjene tablete koje su usporavale razvoj njihovog sazrevanja. Posle jednoga
malog raspitivanja, Plektrid je zapazila da u koli za pacove nijedna nije
imala mesenicu, ak ni one iz starijih klasa.
Kriom je o tome porazgovarala sa jednom starijom koja joj je kazala:
- Veini uenica te pilule nisu ak ni potrebne: velika pothranjenost je
dovoljna da poremeti menstrualni ciklus i telesne promene koje dovode do
pojave menstruacije. Ali ima i tako usijanih glava kojima polazi za rukom da
zau u pubertet uprkos svim ovim liavanjima. E, one moraju da uzimaju tu
uvenu pilulu koja zaustavlja menstruaciju. A higijenski tampon je stvar koju je
nemogue nai u ovoj koli.

- A zar nema devojaka koje kriju kada imaju menstruaciju?

- Nemoj biti luda! One znaju da je to za njihovo dobro. Zato same i trae
tu pilulu.
U ono vreme Plektrid je bila zgranuta posle ovoga razgovora. Sada je
odobravala sve zloupotrebe i nalazila da su spartanski zakoni kole prosto divni.
Njen duh je bio doslovno podjarmljen: nalazio se pod jarmom profesora i
davao im za pravo u svemu.
Sreom, negde duboko u njenoj glavi, glas jo bliskoga detinjstva,
buntovniji od glasa adolescencije, donosio je spas apuui joj: Da li zna
zato se ovo mesto zove kola pacova? Kau da je to naziv za uenice, ali to je
ime za profesore. Da, pacovi su oni... pacovi sa velikim zubima kojima glou
meso sa tela balerina. Mi smo zaslune to imamo dara za igranje, a oni imaju
tako malo: kao dobre pacove, njih zanima samo da i nas opacove, da nas
poderu. Pacov, to znai biti krt, ali ne samo u pogledu novca! krt u pogledu
lepote, ivota, pa ak i igranja! Nemoj misliti da oni vole balet! Oni su njegovi
najvei neprijatelji! Odabrani su po njihovoj mrnji prema baletu, namerno, jer
da ga vole, nama bi bilo suvie lako. Bilo bi potpuno prirodno voleti ono to ti
vole profesori. Ovde se od nas zahteva neto nadljudsko: da se rtvujemo za
umetnost koju nai profesori mrze, koju izneveravaju sto puta na dan
malenkou svojega duha. Igranje je uzlet, gracioznost, plemenitost, potpuna
obdarenost - sve suprotno od onoga to odlikuje mentalitet pacova.
Leksikon Robert joj je pruio hranu koje vie nije imala. Sa nasladom i
uivanjem je proitala: Kanalski pacov, ovek stvoren kao pacov, likom slian
pacovu, krt, gramziv Da, stvarno, koli je ba odgovaralo to ime.
Bilo je meutim neega korisnog u tome to su birani grozni profesori.
kola je smatrala, i to ne bez razloga, da bi bilo nemoralno ohrabrivati balerine.
Baletsko igranje, ma koliko da je potpuna umetnost, zahteva bezgranino
predavanje bia. Stoga je bilo neophodno dovesti u iskuenje motivaciju dece,
sniavajui njihov ideal do samoga temelja. Devojice koje ne bi izdrale, nee

nikada moi da dostignu onu mentalnu irinu baletske zvezde. Takvo

postupanje, ma kako surovo bilo, poticalo je od vrhunske moralnosti.
Samo to profesori to nisu znali. Nisu bili obaveteni o uzvienome
zadatku njihovoga sadizma, a izvravali su ga iz iste elje da nekome naude.
I tako je Plektrid kriom uila da igra, uprkos njima.
Za tri meseca izgubila je pet kilograma. Bila je radosna zbog toga. Tim
vie to je zapazila neto izvanredno: preavi ispod simboline brane od
etrdeset kilograma, ne samo da je izgubila u teini, nego je izgubila i oseanja.
Matije Saladin: ime koje ju je ranije izbezumljivalo, sada ju je ostavljalo
potpuno hladnom. Meutim, ona nije nijedanput videla deaka, niti je imala
bilo kakvih vesti o njemu: znai, nije mogla da se razoara. Nije ak sretala ni
druge deake zbog kojih bi mogla da zaboravi onoga kojega voli.
Nije se to dogodilo ni zbog protoka vremena. Tri meseca je dosta kratko
razdoblje. Osim toga, ona je sebe suvie posmatrala da ne bi zapazila
povezanost uzroka i posledica: svaki izgubljeni kilogram odnosio je iz nje i deo
ljubavi. Nije za tim alila, naprotiv: da bi joj bilo ao, trebalo bi da osea bar jo
malo ljubavi. A ona se radovala to se otarasila toga dvostrukog tereta: svojih
pet kilograma i te optereujue ljubavi.
Plektrid obea sebi da e se drati ovog znaajnoga zakona: ljubav,
aljenje, elja - sve su to bolesti koje izluuju tela teka preko etrdeset
kilograma.
Ako bi kakvom nesreom ona ponovo dostigla tu teinu debeljuce, i zbog
toga oseanja opet poela da mui njeno srce, znala bi lek za tu smenu
patologiju: ne jesti vie, pustiti da se sie ispod granice od etrdeset kilograma.
Kada neko ima trideset pet kilograma, ivot mu izgleda drugaiji:
njegova opsesija se sastoji u tome da pobedi telesna iskuenja svakoga dana; da
snagu podeli tako da je bude dovoljno za osam sati vebanja; da odvano
pobedi elju za jelom, da gordo sakrije iscrpljenost snage - da, najzad, igra kada

se to zaslui.
Igranje baleta jedino daje nadmonost. Samo ono opravdava suvoparni
ivot. Igrati se sopstvenim zdravljem ne znai nita ukoliko se moe doiveti
ono nezamislivo oseanje koje u baletu prati uzlet iznad tla.
Postoji jedan nesporazum oko klasinoga baleta. Za mnoge to je smeni
svet baletskih suknjica i ruiastih patika, krajnja usiljenost i vazduasto
prenemaganje. Najgore je to to je zaista tako: on zaista jeste sve to.
Ali baletska igra nije samo to. Rasteretite balet tih mekih prenemaganja,
njegovoga tila, akademizma i romantinih puni i zakljuiete da je neto i
ostalo, a da je to neto ogromno. Dokaz je to to najbolji moderni igrai potiu
iz kola klasinoga baleta.
A sveti gral baleta jeste uzlet. Nijedan profesor ga ne naziva tako, iz
straha da ne izgleda kao besomuni zanesenjak. Ali onaj koje nauio tehniku
skoka sison, ko ume da izvede antra - da u vazduhu lupne stopalom o stopalo,
ili grand-ete napred, taj vie ne moe sumnjati: upravo pokuavaju da ga naue
kako se uzlee.
Vebe na tapu su veoma dosadne, ali on je uzletite. Ako neko sanja da
uzleti, besan je to ga primoravaju da se dri za neku motku po itave sate, dok
on u nogama osea zov slobode.
U stvari, tap odgovara poduavanju koje ptii dobijaju dok su u gnezdu:
ue ih da raire krila pre nego to ih upotrebe. Ptiima je dovoljno nekoliko sati.
Ali kada neki ovek skuje neverovatni plan da promeni vrstu i naui da leti,
normalno je da tome posveti nekoliko godina iscrpljujueg vebanja.
A za to e biti nagraen iznad svih oekivanja, kada doe trenutak da
dobije pravo da napusti uzletite - onaj tap - i da se otisne u prostor.
Sumnjiavi gledalac moda ne vidi ta se dogaa u telu klasine balerine
upravo u tome trenu: to je istinsko ludilo. I da to gubljenje svesti potuje jedan
zakon, a gvozdena disciplina ne oduzima nita od bezumlja cele stvari: klasini

balet je skup tehnika iji je cilj da pokae kako je zamisao o ljudskome letu
mogua i razumna. Prema tome, zar se treba uditi smenoj nakienosti, pa i
vaarskoj nakinurenosti u kojoj se ta veba izvodi? Oekuje li se zaista da
takav suludi plan smisle ljudi zdravoga razuma?
Ova druga opaska je namenjena onima kod kojih balet izaziva samo
smeh. A oni su u pravu kada se smeju: klasini balet sakriva i jedan zastraujui
ideal.
Pusto koju on moe da naini u mladoj dui, odgovara onoj koju izaziva
jaka droga.
Za Boi, trebalo je provesti kratak raspust u porodici. Nijedna uenica
kole pacova nije se tome radovala. Naprotiv, ti izgledi su ih ispunjavali
zebnjom. Raspust: kakve koristi one mogu imati od toga? Bilo je to opravdano
kada je cilj ivota bilo zadovoljstvo. Ali to vreme, a bilo je to detinjstvo, sasvim
se promenilo: sada je balet postao jedini smisao ivota.
Porodini ivot koji se sastoji uglavnom od zajednikih obeda i
mlitavljenja, u potpunoj je suprotnosti sa novim opredeljenjem.
Plektrid je mislila u sebi kako je i to oblik naputanja detinjstva: ne
radovati se pribliavanju Boia. To joj se dogaalo prvi put. Bila je u pravu
prole godine to se toliko pribojavala vremena kada e imati trinaest godina.
Zaista se promenila.
I svi su to zakljuili. Bili su zaprepaeni njenom mravou: jedino se
majka time oduevljavala. Deni, Nikol, Beatris i Rozelin koju su bili pozvali na
ruak, nisu to odobravali:
- U licu si sama kost i koa.
- Ona je balerina - pobunila se Klemans. - Niste se valjda nadali da e
nam se vratiti okruglih obraza. Veoma si lepa, mila moja.
Osim mravosti, jedna druga promena ih je jo vie zapanjila, tim pre to
nisu mogli da joj otkriju ime. Moda jednostavno nisu smeli da je nazovu

nekim imenom, toliko je bila zloslutna: Plektrid je izgubila mnogo od svoje

sveine. Ona koja je uvek bila nasmejana devojica, sada nije imala nita od
one ivahnosti po kojoj je bila poznata.
je verovatno usled oka to se vratila u porodicu, pomislio je Deni.
Ali kako su dani prolazili, taj utisak je bivao sve jai. Balerina je
izgledala kao da je odsutna: prividna ljubaznost je loe prikrivala njenu
ravnodunost.
Za vreme obeda, izgledala je kao na mukama. Bilo je uobiajeno da ona
jede veoma malo; ali sada nije gotovo nita stavljala u usta, a primeivalo se
kako je napeta dok se sedi za stolom.
Da su njeni bliski mogli videti ta se zbivalo u glavi Plektrid, jo vie bi
se zabrinuli.
Najpre, onoga dana kada je stigla, svi su joj izgledali preterano debeli.
ak i Rozelin, veoma vitka devojica, uinila joj se ogromnom. Pitala se kako
oni podnose toliku gojaznost.
Pitala se naroito kako mogu da podnesu tako prazan ivot kakav su
vodili, tu nepominu i besciljnu mlitavost. Blagosiljala je svoj teki ivot i
liavanje od svega: ona bar ima neki cilj pred sobom. Nije ona gajila kult
patnje, samo je oseala potrebu za smislom svega: u tom smislu ve je bila
izila iz detinjstva.
Kada bi bile same, Rozelin joj je priala mnotvo stvari iz razreda.
Smejala se i uzbuivala:
- Ej, zna ta? Vanesa izlazi sa Fredom, da, sa onim tipom iz treeg
razreda!
Vrlo brzo se razoarala to novostima koje pria ne postie nikakav
uspeh kod drugarice:
- Ali ti si bila sa njima u razredu due nego ja, a sada te ba briga za sve
njih?

- Nemoj da se ljuti. Da zna samo kako je sve to sada daleko od mene.

- ak i Matije Saladin - upita Rozelin koja je nekada bila veoma
obazriva.
- Naravno - ree Plektrid umorno.
- A nije uvek bilo tako.
- Sada jeste.
- Ima li deaka u tvojoj koli?
- Ne. Njima se asovi dre odvojeno. Nikada ih i ne viamo.
- Znai, samo devojice? Kakva robija!
- Zna, mi i nemamo vremena da mislimo na te stvari.
Plektrid nije imala hrabrosti da se upusti u objanjavanje brane koja
razdvaja one iznad etrdeset kilograma i one ispod etrdeset, ali je vie nego
ikada oseala stvarnost. Ma ba nju briga za ta smena aka ljubakanja! A ovu
jadnu Rozelin je jo vie saaljevala zato to je ve nosila prslue. "
- Hoe li da ti ga pokaem?
- ta?
- Moj brusi. A ti neprekidno nekuda bulji dok ti govorim.
Rozelin podie majicu. Plektrid vrisnu od uasa.
I devojica, kao to je ve nauila da igra balet protivno volji svojih
profesora, odlui da ivi nasuprot volji svoje porodice. Nije nita kazala, samo
je svoje posmatrala potpuno zgranuta: Kako su nepokretni! Kako su potinjeni
zakonima teine! Ali, ivot mora biti neto bolje i vie od ovoga.
Nalazila je da njihov ivot, za razliku od njenoga, nije imao nikakve
drai. Zastidela se zbog njih. Ponekada bi pomislila da je ona moda siroe koje
su usvojili.
- Kaem ti da sam zabrinut za nju. Toliko je mrava - kae Deni.
- Da, pa ta? Ona je balerina - odgovara Klemans.

- Nisu sve balerine tako mrave kao ona.

- Njoj je trinaest godina. U tome uzrastu mravost je normalna.
Uveren ovim dokazom, Deni je najzad mogao da zaspi. Sposobnost
roditelja za samozaslepljivanje je ogromna: polazei od tane postavke uestalosti mravosti kod devojica u pubertetu - nisu obratili panju na
okolnosti. Bez sumnje, njihova ki je po prirodi bila veoma tanka, pa ipak njena
tadanja mravost nije bila prirodna.
Proli su praznici. Plektrid se vratila u kolu to joj je donelo ogromno
olakanje.
- Ponekada imam utisak kao da sam izgubio jedno dete - ree Deni.
- Ti si sebian - pobunila se Klemans. - Ona je srena.
Klemans se dvostruko varala. Najpre, devojica nije bila srena. Zatim,
sebinost njenoga mua nije bila nita prema njenoj: ona je toliko elela da
bude balerina, a sada je, zahvaljujui Plektrid, dobila priliku da preko nje
utoljava svoju ambiciju. Nije joj bilo vano to tome idealu rtvuje zdravlje
svoje keri. Da joj je to neko rekao, razrogaila bi oi i uzviknula:
- Ja samo elim sreu svojoj keri!
I ona je u tome bila potpuno iskrena. Roditelji ne znaju ta sve sakriva
njihova iskrenost.
Ono to je Plektrid doivljavala u koli pacova nije se moglo zvati
sreom: za to je potreban bar najmanji oseaj sigurnosti. Devojica ga nije
imala ni u vidu senke i u tome je bila potpuno u pravu: na stupnju na kojem je
ve bila, ona se nije igrala svojim zdravljem, nego se igrala zdravlja. I znala je
to.
Ono to je Plektrid doivljavala u koli pacova zove se opijenost: takav
zanos mogao se hraniti samo izvesnom koliinom potpunoga zaborava.
Zaborava liavanja., telesnih patnji, opasnosti, straha. Uz pomo svojih
dobrovoljnih amnezija, mogla je da se baca u igranje i da u njemu doivljava

ludi zanos, varku uzletanja.

U to vreme je postajala jedna od najboljih uenica. Naravno, nije bila
najmravija, ali je bez sumnje bila najgracioznija: imala je onu prekrasnu laku
slobodu pokreta koja je vrhunska nepravda prirode, poto se gracioznost dobija
ili ne dobija na roenju i nikakav kasniji trud ne moe prikriti da ne postoji.
Osim toga, postojalo je neto to nita nije kvarilo: ona je bila najlepa.
ak i sa trideset pet kilograma nije liila na one leeve iju mravost su
profesori toliko veliali: imala je oi balerine koje su joj obasjavale lice
fantastinom lepotom. A uitelji su znali, mada nisu o tome govorili uenicama,
da lepota igra ogromnu ulogu pri biranju balerina zvezda; u tome pogledu
Plektrid je bila ubedljivo najobdarenija.
Ona se potajno veoma brinula za svoje zdravlje. Nije o tome nikome
govorila, ali nou su je noge toliko bolele, da se morala uzdravati da ne kuka.
A kako nije nita znala o medicini, nije nita ni sumnjala: prestala je da uzima u
hrani i najmanju koliinu mlenih proizvoda. U stvari, primetila je kako je bilo
dovoljno samo nekoliko kaiica ispoenoga jogurta pa da se oseti nadutom
(a trebalo bi znati ta je ona nazivala nadutou).
Meutim, ispoeni jogurt je bio jedini mleni proizvod dozvoljen u
koli. Odrei se njega, znailo je potpuno se liiti doprinosa kalcijuma koji je
neophodan u vreme puberteta. Ma kako da su odrasli u koli bili ludi, niko nije
preporuivao uenicama da se liavaju jogurta, tako da su ga uzimale i one
najmravije devojice. A Plektrid je tu namirnicu potpuno odbacila.
Ovaj nedostatak je ubrzo izazvao grozne bolove u nogama, takve da bi
devojica ostajala po nekoliko sati nepokretna, ali to se dogaalo nou. Da bi
odstranila taj bol trebalo je ustati i kretati se. Ali od trenutka kada bi noge
poele da se kreu, nastajala je patnja jednaka najveim mukama: Plektrid je
morala da zagrize neku krpu da ne bi vriskala od bola. I svaki put bi imala
utisak da e joj se kosti u listovima i butinama polomiti.
Najzad je shvatila da je nedostatak kalcijuma uzrok takvih tegoba. Ipak,

nije mogla da se odlui da ponovo uzima taj prokleti jogurt. I ne znajui to, bila
je rtva unutranje maine anoreksije koja svako liavanje smatra nepovratnim,
osim uz nepodnoljivo oseanje krivice.
Izgubila je jo dva kilograma, to je samo uvrsti u zamisli da je
ispoeni jogurt teak. Za vreme uskrnjeg raspusta otac joj ree da je postala
kostur i da je to strano, ali majka se odmah otrese na Denija i poe da se
oduevljava kerinom lepotom. Klemans je bila jedini lan porodice kojega je
Plektrid jo sa zadovoljstvom viala: Bar ona me razume. Sestre, pa ak i
Rozelin, gledale su je kao neku tuinku. Vie se nije ni druila sa njima: nisu
vie oseale da imaju bilo ta zajedniko sa tom zbirkom kostiju.
Otkako je sila ispod trideset pet kilograma, balerina je imala jo manje
oseanja. Tako nije nimalo patila zbog toga iskljuivanja iz druenja.
Plektrid se divila svojem ivotu: oseala se jedinstvenom junakinjom
koja bije bitku protiv teine. Borila se protiv nje gladovanjem i igrom.
Graal je bio baletski uzlet, a Plektrid je meu svim vitezovima bila
najblia da ga domai. ta su bili noni bolovi pri pomisli na veliinu toga
dobitka?
Prolazili su meseci, godine. Balerina se srodila sa svojom kolom kao
kaluerice karmelianke sa svojim redom. Van kole nije postojalo nita.
Bila je zvezda u usponu. O njoj se govorilo na vanome mestu: ona je to
znala.
Sada joj je bilo petnaest godina. I dalje je bila visoka metar i pedeset pet
centimetara, to znai da nije porasla ni pola santimetra otkako je pre dve
godine dola u kolu pacova. Teina: trideset dva kilograma.
Ponekada joj se inilo da pre nije ni ivela. Nadala se da joj se ivot nee
ni u emu menjati. Divljenje drugih, bilo da je stvarno ili samo zamiljano, bilo
joj je dovoljno kao oseanje.
Znala je takoe da je majka bezgranino voli. Prihvatala je to kao neto

obino, ali svest o toj ljubavi bila joj je kao kimeni stub. Jednoga dana priala
je sa Klemans o bolovima u nogama: ona se zadovoljila samo da joj kae:
- Kako si hrabra!
Plektrid je uivala u ovoj pohvali. Meutim, duboko u sebi oseala je da
bi majka morala da joj kae neto sasvim drugo. A nije znala ta.
I dogodilo se ono to se moralo dogoditi. Jednoga novembarskog jutra,
dok je ustajala grizui krpu da ne bi vritala od bola, sruila se: ula je kako joj
je neto krcnulo u butini.
Nije mogla ni da se pomeri. Zvala je u pomo. Odneli su je u bolnicu.
Lekar koji jo nije bio video bolesnicu, gledao je snimke.
- Koliko godina ima ova ena?
- Petnaest.
- ta? Pa ona ima kosti ezdesetogodinje ene u menopauzi!
Poeli su da je ispituju. Otkrila im je tajnu: ve dve godine nije uzimala
nijedan mleni proizvod - u uzrastu kada telo ima neutaive potrebe za njima.
- Imate li vi anoreksiju?
- Ma ne! - sasvim iskreno se pobunila Plektrid.
- Smatrate li da je normalno da u tome uzrastu imate samo trideset
kilograma?
- Imam trideset dva! - opet se pobunila.
- Mislite li da to ima nekog znaaja?
Poela je da pribegava Klemansinim opravdanjima:
- Ja sam balerina. U ovom zanimanju bolje je da nemam nikakvih oblina.
- Nisam znao da se balerine pronalaze u koncentracionim logorima.
- Jeste li vi poludeli? Vreate moju kolu!
- A po vaem miljenju ta bi trebalo da pomislim o koli u kojoj
doputaju da se devojica u pubertetu samounitava? Pozvau policiju - ree
lekar koji je izgledao veoma odvaan.

Plektrid oseti da mora da brani svoj red:

- Ne! Sama sam kriva! Ja kriom nisam uzimala jogurt! Niko to nije
znao.
- Jer niko nije hteo da zna. A ishod je takav da ste slomili tibiju samo
zato to ste pali. Da ste normalni bilo bi dovoljno mesec dana gipsa. A u vaem
stanju, ne znam koliko meseci ete morati da budete u gipsu. A da i ne
govorimo o rehabilitaciji koja e slediti.
- Ali to znai da neu dugo moi da igram balet?
- Gospoice, vi neete moi vie nikada da igrate.
Srce u Plektrid prestade da kuca. Ona utonu u neku vrstu kome.
Povratila se posle nekoliko dana. Poto je proao onaj izvanredni trenutak
kada se nita ne pamti, ona se seti osude koja joj je izreena. Jedna ljubazna
bolniarka potvrdi tu meru:
- Va kotani sistem je suvie oslabljen, naroito u nogama. ak i kada
vaa cevanica bude prerasla, neete moi da igrate balet. Najmanji skok ili udar
mogao bi opet da vas slomi. Bie vam potrebne godine dopunskog uzimanja
mlenih proizvoda da biste nadoknadili izgubljeni kalcijum u kostima.
Saoptiti Plektrid da nee vie moi da igra balet, isto je kao saoptiti
Napoleonu da nikada vie nee imati vojsku: znailo je to ne samo liiti je
odabranoga poziva, nego liiti je sudbine.
Nije mogla da poveruje. Pitala je sve mogue lekare i one koje je samo
mogla da zamisli: nijedan joj nije ostavio ni najmanji traak nade. I na tome im
treba estitati: da joj je samo jedan od njih ostavio stoti deo izgleda za izleenje,
ona bi se za njega uhvatila po cenu ivota.
Posle nekoliko dana Plektrid se zaudi to Klemans nije pored nje u
bolnici. Zamolila je da telefonira. Otac joj je rekao da se njena majka zbog
strane vesti teko razbolela:
- Ima groznicu, bunca. Zamilja da je ona ti. Govori: Meni je samo

petnaest godina, moj san ne moe ve sada da se zavri, hou da budem

balerina, ne mogu da budem nita drugo osim balerina!
Pomisao da Klemans toliko pati, dovrila je Plektrid. Iz postelje u
bolnikoj sobi gledala je ureaj za hranjenje kap-po-kap i bila uverena da joj on
ubrizgava nesreu u obliku hrane.
Plektrid je ostala u bolnici sve dok joj je bio zabranjen bilo kakav pokret.
Otac je ponekada dolazio da je poseti. Pitala je zato Klemans ne dolazi sa njim.
- Majka ti je jo veoma bolesna - odgovarao joj je.
To je trajalo mesecima. Niko drugi nije dolazio da je poseti, ni iz kole
pacova, ni iz porodice, ni iz njene stare kole: kao da Plektrid nije vie
pripadale nijednome svetu.
Dane je provodila ne radei doslovno nita. Nije htela nita da ita, ni
knjige, ni novine. Odbila je da gleda televiziju. Lekari su dali dijagnozu duboke
depresije.
Nije mogla nita ni da proguta. Sreom, postojalo je hranjenje kap-pokap. Ali kod nje je ono izazivalo gaenje: bilo je to neto to ju je protiv njene
volje vezivalo za ivot.
Kada je dolo prolee, odveli su je roditeljima. Srce joj je burno kucalo
na pomisao da e videti mamu: ali ova elja joj je odbijena. Dete se pobunilo:
- Ne mogu da verujem! Je li ona umrla, ta li?
- Ne, iva je, ali ne eli da je vidi u takvom stanju.
Bilo je to vie nego to je Plektrid mogla da podnese. ekala je da sestre
odu u kolu i da otac izie iz kue, pa da ustane iz kreveta: sada je mogla da se
kree pomou taka.
Oteturala se do roditeljske sobe gde je Klemans upravo spavala. Videvi
je, devojica pomisli da je mrtva: lice joj bilo sivo i uinilo joj se da je mravija
i od nje. Sruila se pored nje plaui:

- Mama! Mama!
Spavaica se probudi i ree joj:
- Nisi smela da doe ovamo.
- Bilo mi je toliko potrebno da te vidim. Sada je gotovo i ovako je bolje:
vie volim da vidim kako si. Sada znam da si iva, a za sve ostalo mi je
svejedno. Poee da jede, oporavie se: obe emo ozdraviti, mama.
Primetila je da je majka ostala ravnoduna i da je nije ni zagrlila.
- Zagrli me mama, to mi je toliko potrebno!
Klemans se nije ni pomerila.
- Jadna moja mama, suvie si slaba i za to.
Uspravila se i gledala je. Kako se promenila! U oima njene majke nije
bilo vie nimalo topline. U njoj je neto bilo umrlo, ali Plektrid nije htela to da
shvati.
Pomislila je: Mama zamilja da je ja. Prestala je da jede zato to sam ja
prestala da jedem. Ako ja budem jela, jee i ona. Ako ja ozdravim, ozdravie i
ona.
Devojica se odvue do kuhinje i uze tablu okolade. Zatim se vrati u
maminu sobu i sede pored nje na krevet.
- Mama, pogledaj kako jedem.
U ustima joj je bilo muno od okolade poto se bila odvikla od hrane,
bar od tako jakoga jela. Ali Plektrid se trudila da ne pokae kako joj to teko
pada.
- Ovo je mlena okolada, mama, puna je kalcijuma. To je dobro za
mene.
Znai, tako se osea kada jede? Utroba joj se kovitlala, stomak se
bunio, Plektrid je imala utisak da e se svakog trenutka onesvestiti, ali nije se
onesvestila: povratila je - na svoja kolena.
Poniena, oajna, nepomino je gledala ono to je uinila.
Tada njena majka ree suvim glasom:

- Gadi mi se.
Devojica je gledala ledene oi ene koja joj je izrekla takvu presudu.
Nije htela da poveruje u ono to je ula i videla. Pobegla je to je mogla bre uz
pomo taka.
U svojoj sobi svalila se na postelju i gorko zaplakala. Plakala je dugo, a
onda je zaspala.
Kada se probudila, osetila je neto neverovatno: bila je gladna.
Zamolila je Beatris koja je upravo ula, da joj donese neto za jelo.
- Pobeda! - oduevila se sestra koja joj smesta donese hleba, sira,
kompota, unke i okolade.
Mala ne uze okoladu, jer ju je suvie podseala na ono povraanje;
zauzvrat, pojela je sve drugo.
Beatris je bila oduevljena.
Vratio joj se apetit. Nije to bila vuja glad, nego zdrav oseaj potrebe za
hranom. Jela je tri obilna obroka dnevno, sa posebnom eljom za sirom, kao da
ju je telo obavetavalo ta mu je najpotrebnije. Otac i sestre su bili oduevljeni.
Uz takvu ishranu, Plektrid je brzo dobijala teinu. Dostigla je opet svojih
etrdeset kilograma i povratila svoje lepo lice. Sve je ilo kako treba. Postigla je
ak da vie ne osea krivicu, to je izvanredno za nekoga ko je patio od
anoreksije.
Kao to je bila predvidela, njeno ozdravljenje izleilo je i majku. Najzad
je izila iz svoje sobe i ponovo videla ker koju nije ni spazila od onoga dana
kada je povraala. Gledala ju je sa zaprepaenjem i uzviknula:
- Pa ti si se ugojila!
- Da, mama - promucala je devojica.
- ta ti bi? A bila si pre tako lepa!
- Misli da ovako nisam lepa?
- Ne. Debela si.

- Zaboga, mama! Imam samo etrdeset kilograma.

- Upravo to sam i kazala: ugojila si se osam kilograma.
- To mi je i bilo potrebno!
- Ti to kae samo da umiri savest. Bio ti je potreban kalcijum, a ne
teina. Nemoj zamiljati da sada lii na balerinu!
- Ali, mama, ja vie ne mogu da igram balet. Nisam vie balerina. Da li
zna koliko patim zbog toga? Ne stavljaj mi ponovo no u ranu!
- Da stvarno pati zbog toga, ne bi imala takav apetit.
Najstraniji je bio grubi glas kojim je ta ena izrekla ovu presudu.
- Zato mi tako govori? Zar vie nisam tvoja ki?
- Ti nisi nikada ni bila moja ki.
Klemans joj je sve ispriala: o Liseti, o Fabijenu, kako je Liset ubila
Fabijena, kako se ona rodila u zatvoru, kako se Liset ubila.
- Ma ta mi to pria? - zavapila je Plektrid.
- Pitaj tatu - upravo teu, ako meni ne veruje.
Kada se pribrala od prvog neverovatnog saznanja, devojici poe za
rukom da kae:
- Zato mi to kae danas?
- Moralo je da ti se to prizna jednoga dana, zar ne?
- Naravno. Ali zato na tako surov nain? Do sada si bila za mene
najbolja mama na svetu. A sada mi govori kao da nikada nisam bila tvoja ki.
- Zato to si me izdala. Zna dobro koliko sam sanjala da postane
balerina.
- Ali to je bio nesrean sluaj! Nisam ja kriva.
- Da, kriva si! Da se nisi tako glupavo liavala kalcijuma!
- Pa priala sam ti kako me bole noge!
- To nije istina!
- Jeste, priala sam ti! ak si mi estitala to sam tako hrabra.

- Lae!
- Ne laem! Misli li da je normalno da majka estita keri zato to je
bole noge? Bio je to vapaj za pomo, a ti ga nisi ak ni ula.
- Naravno, reci da sam ja kriva.
Plektrid je zanemela pred takvom neiskrenou svoje majke.
Sve se ruilo, nije imala vie budunosti, nije imala roditelje, nije imala
nita.
Deni je bio dobar, ali slab. Klemans mu je naredila da ne sme vie
estitati Plektrid to joj se vratio apetit:
- Ne podstii je da se jo goji, zaboga!
- Ali ona nije debela - mucao je on. - Moda samo malo zaobljena.
Iz ovoga malo zaobljena Plektrid je shvatila da je izgubila jednog
saveznika.
Rei devojici od petnaest godina da je debela, to jest malo zaobljena,
iako ima samo etrdeset kilograma, isto je to i zabraniti joj da raste.
Devojica suoena sa takvom nesreom, ima samo dve mogunosti: da
ponovo padne u anoreksiju ili u bulimiju - da potpuno izgubi elju za jelom ili
da se u njoj probudi vuija glad. Nekim udom, Plektrid nije zapala ni u jedno
ni u drugo. Zadrala je apetit. Oseala je glad kakvu bi svaki lekar ocenio
spasonosnom, a koju je Klemans nazivala monstruoznom.
U stvari, izvrsno zdravlje je nalagalo Plektrid da osea glad: trebalo je da
nadoknadi proputene godine puberteta. Zahvaljujui oduevljenju za sir,
porasla je tri santimetra. Za odraslu osobu, metar i pedeset osam centimetara,
bilo je ipak bolje nego metar i pedeset pet.
Prvu menstruaciju je dobila u esnaest godina.
Obavestila je o tome Klemans kao o nekoj divnoj novosti. Ona je samo
prezrivo slegla ramenima.
- Zar te ne raduje to sam konano normalna?

- Koliko si teka?
- etrdeset sedam kilograma.
- Tako sam i mislila. Predebela si.
- etrdeset sedam kilograma na metar i pedeset osam centimetara, za tebe
je to debelo?
- Pogledaj istini u oi: ogromna si.
Plektrid, koja je poela normalno da hoda, odjuri i baci se na svoj krevet.
Nije plakala: osetila je navalu mrnje koja potraja nekoliko sati. Udarala je
pesnicom u jastuk, a u glavi joj je neki glas urlao: Ona hoe da me ubije! Moja
majka meni eli smrt!
Ona nikada nije prestala da smatra Klemans svojom majkom: nije joj bilo
vano da li je izila iz njenog trbuha ili ne. Bila je njena majka, jer joj je stvarno
ona dala ivot - a sada upravo ona hoe da joj ga oduzme.
Na njenome mestu mnoge mlade devojke bi se ubile. Izgleda da je u
Plektrid bio snano usaen instinkt za ivotom, jer ona najzad ustade govorei
sebi glasno:
- Mama, neu ti dopustiti da me ubije.
Tada je uzela stvar u svoje ruke, ukoliko je to bilo mogue devojci od
esnaest godina koja je sve izgubila.
Poto joj je majka postala luda, ona e umesto nje biti odrasla.
Upisala se na teaj glume u pozoritu. Tu je ostavila snaan utisak.
Doprinelo je tu i njeno ime. Zvati se Plektrid, bilo je dvosekli ma: bilo da ste
runi pa vam ime istie runou, bilo da ste lepi pa udni zvuk imena Plektrid
uveava vau lepotu.
Sa njom je bilo upravo tako. Svi su ve bili zapanjeni videi kako hodom
balerine ulazi devojka prekrasnih oiju. Kada su uli njeno ime, gledali su u nju
jo vie i divili se njenoj kosi, traginom izrazu, savrenim ustima, njenom
idealnome tenu.

Profesor joj je rekao da ima pojavu (njoj se taj izraz uinio udnim: zar
nemaju svi ljudi pojavu?) i posavetovao da se prijavi za podelu uloga.
Tako su je odabrali za ulogu Deraldine aplin kao mlade devojke u
jednom televizijskome filmu; videi je, glumica je uzviknula: U njenim
godinama ja nisam bila tako lepa! Ipak, nije se mogla porei izvesna srodnost
izmeu ta dva izrazito mrava lica.
Ovaj posao je donosio devojci neto novca, naalost ne dovoljno da bi
mogla da ode od majke, to je postao njen cilj. Uvee se vraala u stan to je
mogue kasnije, da ne bi sretala Klemans. Ipak nije mogla da je izbegne, a ona
ju je tada doekivala jednim:
- Gle! Stigla sova!
U najboljem sluaju. A u nekome gorem, to bi bilo:
- Dobro vee, debela!
Moda neko nee razumeti koliko su je povreivale takve nadrealistike
rei; to bi znailo ne znati sa kolikim gaenjem su joj priivani ovakvi
komentari.
Jednoga dana Plektrid se usudila da uzvrati kako Beatris ima sedam
kilograma vie od nje, ali nikada ne dobija tako neuljudne primedbe. Majka je
na to odgovorila:
- To nema nikakve veze, zna ti to dobro!
Nije imala hrabrosti da kae: ne, ona ne zna o emu je re. Razumela je
jedino da njena sestra ima prava da bude normalna, a ona nema.
Jedne veeri, kako Plektrid nije mogla da nae izgovor da ne veera sa
svojima, a kako je Klemans pokazivala da je zgranuta kada god bi ona uzela
zalogaj hrane, devojka se najzad pobunila:
- Mama, prestani da me gleda tako! Zar nisi nikada videla nekoga kako
jede?
- To je za tvoje dobro, mila. Brine me ta tvoja vuja glad!

- Vuja glad!
Plektrid je pogledala ocu u oi, zatim sestrama, pre nego to e rei:
- Suvie ste velike kukavice da biste me branili!
Otac je promucao:
- Meni ne smeta to ima apetita!
- Kukavico! - uzviknu devojka. - Jedem manje od tebe.
Nikol je slegla ramenima.
- Mene se ne tiu te vae gluposti.
- Nisam od tebe nita ni oekivala - zajeca devojica.
Beatris uzdahnu doboko, a zatim ree:
- Dobro, mama, volela bih da ostavi sestru na miru, je li u redu?
- Hvala ti - ree devojka.
Tada se Klemans osmehnu i uzviknu:
- Beatris, ona ti i nije sestra!
- ta to pria?
- Misli li da je sada pravo vreme? - promucao je Deni.
Majka ustade, ode i donese jednu fotografiju koju baci na sto.
- Ovo je Liset, moja sestra, koja je prava Plektridina majka.
Dok su Nikol i Beatris sluale ta im ona pria, najmlaa devojka je
zgrabila fotografiju i sa udnjom gledala lepo lice pokojnice.
Sestre su bile zanemele.
- Liim na nju - ree devojica.
Razmiljala je o tome da se njena majka ubila u devetnaest godina i da e
to biti i njena sudbina: Sada mi je esnaest. Imam jo tri godine da ivim i da
rodim jedno dete.
Otada je Plektrid gledala mladie koji su se vrteli oko nje pogledima koji
nisu bili svojstveni njenim godinama. Nije mogla da im pogleda u lice a da ne
pomisli: Da li bih elela dete sa ovim?

Najee, duboko lini odgovor je bio ne, toliko je bilo nezamislivo imati
dete sa nekim od tih lafova.
Na asovima glume profesor je odluio da Plektrid i jedan od njenih
drugova igraju scenu iz elave pevaice. Tekst je tako snano zainteresovao
devojku, da je kupila Joneskova celokupna dela. Bilo je to otkrie: najzad je
doivela onu groznicu koja nas tera da itamo itave noi.
Uvek je ona pokuavala da ita, ali knjige su joj nekako ispadale iz ruku.
Verovatno za svakog oveka ima u svetu knjievnosti neko delo koje e ga
preobraziti u itaoca, pod uslovom da mu sudbina pomogne da na njega naie.
Ono to Platon kae za zaljubljenu polovinu i onu drugu to negde luta i koju
treba nai ili ostati nepotpuni do samrtnoga dana - jo je istinitije za knjige.
Jonesko je pisac stvoren za mene, mislila je devojka. I zbog toga je
oseala takvu sreu, opijenost koja se moe doiveti jedino otkrivanjem voljene
knjige.
Moe se dogoditi da kod itaoca prvi krupan knjievni doivljaj
rasplamsa elju za itanjem; ali nije bilo tako sa Plektrid koja je druge knjige
otvarala samo da se uveri koliko su dosadne. Odluila je da ne ita druge pisce i
veoma se ponosila ugledom tako odane itateljke.
Jedne veeri, dok je gledala televiziju, Plektrid je saznala da postoji
Katrin Rene. Sluajui je kako peva, osetila je neku meavinu divljenja i
gorine: divljenja, jer je nalazila da je ona izvrsna; gorine zato to je i sama
elela da radi upravo to isto, ali nije imala ni sposobnosti, ni sredstava, niti
ikakvoga pojma.
Da je bila devojka koja svake nedelje zaeli neto drugo, to i ne bi bilo
strano. Naalost, ona nije bila takva. U sedamnaest godina Plektrid nije imala
mnogo zanosa. asovi glume je nisu oduevljavali. Duu bi prodala da nastavi
sa baletom, ali lekari, mada su konstatovali oigledno poboljavanje sa njenom
kalcifikacijom, bili su jednoduni sa zabranom da se vrati nekadanjem

zanimanju.
A otkrivanje Katrin Rene bilo je snaan ok za mladu devojku zato to
joj je ona prvi put ukazala na san koji nije bio san o baletu.
Teila se time to e umreti za dve godine, a u meuvremenu treba da
rodi dete: Nemam vremena da budem pevaica.
Na asovima glume Plektrid je dobila da igra odlomak iz Joneskovog
asa. Dobiti jednu od glavnih uloga u delu omiljenoga pisca, za glumca je isto
to i osvojiti Vizantiju i Kiteru, Rim i Vatikan.
Ne bi bilo tano rei da je u tome komadu bila mlada uenica glume. Ona
je uvek bila upravo linost iz te uloge - devojka toliko puna oduevljenja za
uenje onoga to voli, da uspeva da ga razori i izmeni - uz hrabrenje i
podsticanje, razume se, svojega profesora, velikog majstora prenoenje znanja i
poduavanja uenika.
A ona je bila uenica sa tolikim oseanjem i smislom za doivljavanje, da
je zarazila i suprotnu stranu: onaj to je dobio ulogu profesora, smesta je postao
i Plektridin izabranik.
Za vreme jedne probe, poto je on izgovorio reenicu udnovate
istinitosti (Filologija vodi u zloin), ona mu odgovori da e on biti otac
njenoga deteta. Onaj poverova da je to govorni postupak dostojan elave
pevaice, i prihvati. Iste noi ona ga uhvati za re.
Mesec dana kasnije Plektrid je saznala da je trudna.
Opomena onima, ako postoje, koji u Jonesku jo vide pisca samo
komedija.

***
KADA SE PORODILA, Plektrid je imala godina koliko i njena majka:
devetnaest. Beba je dobila ime Simon. Deak je bio lep i dobroga zdravlja.
Kada ga je videla, mlada devojka je osetila u sebi ogroman talas ljubavi.
Nije joj padalo na pamet da bi mogla imati tako snanu materinsku nit i bi joj
ao zbog toga: Nee mi biti lako da se ubijem.
Meutim, bila je odluna da ide do kraja: Ve sam razvodnila stvar time
to sam odustala da ubijem Simonovoga oca. Ali sa mnom nee biti tako.
Ljuljala je sinia i aputala mu:
- Volim te, Simone, mnogo te volim. Umreu zato to moram da umrem.
Kada bih mogla da biram, ostala bih sa tobom. Moram da umrem: za mene je to
naredba, oseam to. Nedelju dana kasnije, pomislila je: Sada ili nikada. Ako
nastavim da ivim, vezau se suvie za Simona. to vie budem ekala, bie sve
tee.
Nije pisala nikakvo pismo, iz otmenog razloga to nije volela da pie. U
svakom sluaju, taj postupak njoj je izgledao toliko jasnim, da nije ni videla
potrebu da ga objanjava.
Kako nije oseala nimalo hrabrosti, odluila je da obue najlepu odeu
koju je imala: bila je ve zapazila da elegancija uliva hrabrost.
Dve godine ranije, bila je nala na buvljaku matovitu haljinu neke
nadvojvotkinje, od sivoplavoga somota, ukraenu ipkama boje staroga zlata,
toliko raskonu da se nije mogla nositi.
Ako je sada ne obuem, neu je obui nikada, pomislila je pre nego to
se nasmejala shvativi duboku istinu te misli. Za vreme trudnoe malo je
omravila, te je haljina obletala oko nje, ali ona se brzo prilagodila. Opustila je
prekrasnu kosu koja joj je dopirala do ispod pasa. Naminkala se kao tragina
vila i sebi se svidela, te je mogla da se ubije ne crvenei.

Plektrid poljubi Simona. Dok je izlazila iz kue, zapitala se ta da uini:

da li da se baci pod neki voz, pod automobil, ili u Senu? Nije o tome uopte
razmiljala: Videu ve, zakljuila je. Ako bi ovek brinuo i o takvim
sitnicama, ne bi nita ni uinio.
Otila je do eleznike stanice. Nije imala hrabrosti da se baci pod
tokove prigradske eleznice. Ako treba umreti, onda u umreti u Parizu i na
neki manje ruan nain, pomislila je, ne bez izvesnog oseanja za dolinost.
Onda je ula u voz u kojem, koliko pamte putnici toga predgraa, nikad nije
viena putnica tako divnoga izgleda, tim vie to je bila nasmejana od uva do
uva: zbog samoubistva koje joj predstoji, bila je izvrsno raspoloena.
Iz voza je izila u centru grada i krenula du Sene da potrai most koji e
joj ponajbolje pomoi da ostvari svoju nameru. Kako je oklevala izmeu Mosta
Aleksandar III, Mosta umetnosti i Novoga mosta, vie puta je prela put izmeu
njih da bi ocenila koji e biti najpogodniji.
Konano,

Most

Aleksandar

III

je

odbaen

zbog

preterane

velianstvenosti, a Most umetnosti odstranjen zbog suvie prisne atmosfere.

Tako je odabran Novi most koji ju je privlaio svojom starinom koliko i
terasama u obliku polumeseca, idealnim za razmiljanje u poslednjim trenucima
ivota.
I mukarci i ene su se okretali kada bi pored njih prola takva lepota
koja nije ni bila svesna toga, onako zaokupljena svojim planom. Jo od
detinjstva nije oseala toliko uzbuenje.
Sela je na ivicu mosta pustivi noge da joj vise nad rekom. Mnogi ljudi
su tako sedeli i to nije privlailo niiju panju. Gledala je oko sebe. Sivo nebo je
pritiskalo Bogorodiinu crkvu, vode Sene su se mrekale pod vetrom. Iznenada,
Plektrid shvati koliko je svet star: kako bi se njenih devetnaest godina brzo
utopilo u vekovima Pariza!
Zavrtelo joj se u glavi i njen zanos brzo splasnu: takva veliina onoga to

traje, sva ta veitost u kojoj ona nee uestvovati! Donela je na svet dete koje se
nje nee seati. Osim toga, nita. Jedina osoba koju je volela pravom ljubavlju
bila je majka: ubijajui se, ona izvrava elju one koja je vie ne voli. Nije
tano: postoji i Simon. Ja ga volim. Ali ako pogledam kako je ljubav majke
kodljiva, bie bolje da ga toga potedim.
Dole pod njenim nogama, velika praznina reke koja je zvala.
Zato sam ekala ovaj trenutak da osetim ta mi nedostaje? ivot mi je
gladan i edan, nije mi se dogodilo nita od svega to bi moglo da nahrani i
napoji postojanje, srce mi je isueno, glava neishranjena, na mestu due imam
prazninu, a da li treba umreti u takvome stanju?
Ispod nje je jeala praznina. Pitanje ju je satiralo, doe u iskuenje da se
od njega izbavi tako to e pustiti da joj noge budu tee nego mozak.
Tano u tome trenu, neki udaljeni glas kriknu:
- Plektrid!
Da li me to zove neko iz sveta mrtvih ili iz sveta ivih?, upitala se.
Nagnula se prema vodi, kao da je htela da vidi nekoga dole.
Onaj krik postade dvostruko jai:
- Plektrid!
Bio je to muki glas.
Okrenula se prema uzviku.
Toga dana, Matije Saladin je oseao neshvatljivu potrebu da ode iz
svojega XVII pariskog arondismana u kojem se rodio i da se proeta du Sene.
Uivao je u blagom i sivome danu kada ugleda da iz suprotnoga smera
trotoarom dolazi jedna prilika: devojka nebeske lepote, obuena kao za
maskenbal.
Zaustavio se da je pogleda dok prolazi. Ona njega nije videla. Nije
nikoga videla svojim krupnim bunovnim oima. Tada je on nju poznao.
Osmehnuo se od radosti: Pronaao sam je! Izgleda da je i dalje onako luckasta.

Ovoga puta je vie neu ispustiti.

Prepustio se zadovoljstvu koje nazivamo potajnim praenjem osobe koju
poznajemo, posmatranjem njenoga ponaanja, tumaenjem njenih pokreta.
Kada je opkoraila ogradu Novoga mosta, nije se uplaio: video ju je
radosnog izraza lica, nije izgledala oajna. On se bio naslonio na ivicu bedema
Sene i nagnuo da bi gledao svoju nekadanju kolsku drugaricu.
Postepeno mu se sve vie inilo da Plektrid izgleda nekako sumnjivo.
Sumnjiv mu je bio i njen zeneseni izgled; kada mu se uinilo da e se stvarno
baciti u reku, uzviknuo je njeno ime i pojurio.
Odmah ga je poznala.
Imali su ljubavni uvod najkrai u istoriji.
- Ima li nekoga? - upitao je Matije ne gubei ni sekunde.
- Nisam udata, imam bebu - odgovorila je suvo.
- Sjajno. Hoe li me?
- Da.
On obuhvati Plektrid oko kukova, okrenu je za sto osamdeset stepeni da
joj noge ne bi vie visile u prazno. Tada se vrelo poljubie da zapeate ono to
je reeno. Ona pomisli: r jednoga minuta bila sam spremna da se bacim u
ponor, a sada sam u zagrljaju oveka svoga ivota, kojega nisam videla sedam
godina i mislila da ga nikada vie neu videti. Odluujem da odloim smrt za
neki kasniji datum.
Plektrid je otkrila neto emu se iznenadi: ovek moe biti srean i kada
odraste.
- Pokazau ti gde stanujem - rekao je vodei je.
- Ala si pourio!
- Izgubio sam sedam godina. Dosta mi je.
Da je Matije Saladin mogao naslutiti koliko e grdnje izvui zbog ovoga

priznanja, ne bi ni otvorio usta. Koliko puta mu je Plektid doviknula:

- I ti si mene pustio da ekam sedam godina! I ti si me ostavio da patim!
Na ta se Matije bunio:
- I ti si mene ostavila! Zato mi nisi kazala da me voli, u dvanaest
godina?
- To je uloga deaka! - odluno bi prekidala priu Plektrid.
Jednoga dana, kada je Plektrid zapoela ve uvenu pesmu i ti si me
pustio da ekam sedam godina!, Matije je prekide jednim otkriem:
- Nisi ti jedina bila u bolnici. Od svojih dvanaest do osamnaest godina ja
sam bio u bolnici est puta.
- Gospodin je naao novo opravdanje? A od ega je to dete toliko
bolovalo?
- I da stvar bude potpuna, znaj da sam od svoje prve do osamnaeste
godine bio u bolnici osamnaest puta.
Ona samo nabra elo.
- To je duga pria - zapoeo je.
Kada mu je bilo godinu dana, Matije Saladin je umro.
Kao beba, Matije Saladin je etvoronoke bauljao po roditeljskom
salonu, istraujui udesni svet oko noica fotelja i prostor ispod stola. U
jednome prikljuku za struju nalazio se produni gajtan koji nije nigde bio
ukljuen. Dete je privukao taj kanap koji se zavravao nekom neobino
privlanom polulopticom: ono je stavi u usta i navlai pljuvakom. Dobilo je
udar struje koji ga ubi.
Matijeov otac nije hteo da prihvati ovu elektrinu smrtnu presudu. Ve
sledeega asa odvezao je dete kod najboljega lekara na zemaljskoj kugli. Niko
ne zna ta se dogaalo, ali on je malome telu povratio ivot.
Trebalo je jo da mu vrati usta: Matije Saladin nije imao nita to bi se
moglo nazvati tim imenom: ni usne, ni nepca. Lekar ga je poslao kod najboljega

hirurga na svetu koji uze ovde malo hrskavice, onde malo koe, i koji, posle
paljivoga krpljenja, ponovo napravi ne ba prava usta, ali svakako njihov
osnovni oblik.
- To je sve to mogu da uinim ove godine - zakljuio je. - Doite kroz
godinu dana.
Svake godine on je ponovo operisao Matijea Saladina i dodavao po neto.
Zatim je zavravao onim dvema reenicama koje su ve postale obredne. One
su postale sadrina deijih i mladalakih ala udom izleenoga deteta:
- I ako bude dobar, idue godine emo ti napraviti resicu (ili guu,
nepanu membranu, nepani luk, nove desni, itd.).
Plektrid je sluala, na vrhuncu zanosa.
- I zbog toga ima tu boanstvenu brazdu preko usta!
- Boanstvenu?
- To je neto najlepe na svetu!
Zaista su bila suena jedno drugome ova dva bia koja su, svako na svoj
nain, u toku prve godine ivota, bila suvie blizu smrti.
Oigledno suvie veliki broj vila koje su opteretile devojku iskuenjima,
srazmerno darovima kojima su je uresile, poslae joj tada najteu moguu
nevolju: belgijsku nevolju.
Prolo je nekoliko godina. ivot u savrenoj ljubavi sa Matijeom
Saladinom, darovitim muziarem, ohrabrio je Plektrid da postane pevaica pod
pseudonimom koji je bio naziv jednog renika i koji je potpuno odgovarao
enciklopedijskim razmerama patnji koje je podnela: Rober.1
Redovno se dogaa da velike nesree najpre imaju oblije prijateljstva:
Plektrid je srela Ameli Notomb i videla u njoj prijateljicu, sestru koja joj je bila
toliko potrebna.

1 Robert - naziv za jedan od velikih enciklopedijskih renika francuskog jezika.

Plektrid joj je ispriala svoj ivot. Ameli je zapanjeno sluala ivot

dostojan tragedije Atrida. Upitala ju je nije li toliko pokuaja ubistva njene
linosti i u njoj rodilo elju da ubija, u skladu sa onim zakonom koji od rtava
ini najbolje delate.
- Vaeg oca je ubila vaa majka dok vas je nosila, u osmom mesecu
trudnoe. Zna se sigurno da ste tada bili probueni, poto ste tucali. Znai, vi
ste svedok!
- Ali ja nisam nita videla!
- Morali ste neto da dokuite. Vi ste svedok sasvim posebne vrste:
svedok in utero. Izgleda da bebe u materinom trbuhu uju muziku i znaju kada
njihovi roditelji vode ljubav. Vaa majka je ispraznila arer na vaeg oca u
trenutku krajnje ljutnje: vi ste morali to osetiti, na ovaj ili onaj nain.
- ta hoete time da kaete?
- Vi ste proeti tim ubistvom. ak i da ne govorimo o metaforikim
pokuajima ubistva koje ste istrpeli i koje ste zatim i sami sebi inili. Kako
mislite da niste postali ubica.?
Plektrid nikada nije o tome mislila, sada je morala poeti da razmilja. A
poto postoji neki oblik pravde, zadovoljila je svoju elju za ubijanjem na onoj
koja ju je na to navela. Uzela je puku koja je stalno bila uz nju i koristila joj
kada je ila na razgovore sa producentima i opalila Ameli u slepoonicu.
je jedino to sam mogla da uinim kako bih je spreila da trkelja
dalje, objasnila je svome muu koji je imao puno razumevanja.
Plektrid i Matije, kojima je bilo zajedniko to to su esto prelazili preko
Reke pakla, gledali su le sa suzom u oku. To je pojaalo uzajamnu privrenost
ovoga veoma uzbudljivoga para.
Otada je njihov ivot postao doslovno Joneskova drama: Ameli i kako je
se otarasiti. Bio je to dosta nezgodan le.
Ubistvo ima neto uporedivo sa polnim inom koji esto prati isto
pitanje: ta uiniti sa telom? U sluaju polnoga ina, moemo se zadovoljiti

odlaskom. Ubistvo ne doputa takvu olakicu. Upravo zbog toga ono

predstavlja mnogo jau vezu izmeu ljudskih bia.
U ovome asu, Plektrid i Matije jo nisu nali reenje.