Knjige.

club

1
Knjige.club

2
 Knjige.club

Prvo poglavlje

Džad je odvezao uzde svoga konja vezanog za ogradu ranča i

pogledao u sedokosu ženu koja je stajala kraj njega.
- Hoće li vaša sestričina doći, Lidija? Bore su se dublje usekle
na potamnelom i izboranom licu Lidije Verner.
- To si me već pitao četiri puta za protekla dva dana, Džade.
- A vi mi niste ni jednom odgovorili. Zar ne mislite da bi ona
morala biti ovde?
- Zašto? Zbog požara na komšijinom ranču?
Džad je ućutao. Nije želeo da je opterećuje novim brigama. U
pedeset i šestoj godini života, Lidija je imala dosta briga, jer je
sama, sada uspešno, vodila svoj ranč. Želeo je da je poštedi novih
nedaća, ali je takođe znao da će ona biti ljuta ako sazna da joj nije
rekao sve.
- Jutros je šerif bio na Garetovom ranču. Nastaviće istragu
oko požara.
- Da utvrdi da li je vatra podmenuta?
- Da.
Odvraćajući pogled od nje, pretvarao se da zainteresovano
posmatra kako njeni ljudi rade oko stoke.
- Džade, prestani da se praviš kako te ne zanima šta moji
ljudi rade - viknula je nestrpljivo. - Sigurna sam da nisi tek tako,
usred jutra, napustio svoj posao i ranč i dojahao ovamo, a da za to
nemaš neki ozbiljniji razlog.
Merili su jedno drugo dugim pogledom punim uvažavanja.
Uprkos dubokim borama, koje su vetar i sunce ostavili na njenom
licu, ova sitna žena je posedovala klasičnu lepotu. Sem toga,
ostala je mršava celog života zbog teškog posla koji je obavljala,

3
 Knjige.club

ali je bila puna energije na kojoj bi joj mogla pozavideti i dvadeset

godina mlađa žena.
- Zar ne bih mogao da dođem samo da vas vidim?
- Koješta! - uzviknula je gurnuvši svoj šešir na potiljak.
Skupila je oči i pažljivo ga proučavala, pa joj se on toplo nasmešio.
- Ne pokušavaj da mi podilaziš, Džad. Tim slatkim rečima bi
sigurno mogao da zaludiš neku ženu koja je upola mlađa od
mene, ali se ja ne dam tako lako. Ne. Ne - rekla je mnogo
ozbiljnije. - Ja ne verujem u slučajnost i podudarnost, baš kao ni
ti. Da li je to razlog tvoje posete?
- Jeste. Od kada je vaša ograda isečena samo nekoliko dana
pre požara u Garetovom ambaru, ja stalno strepim da ćemo imati
još problema. A dok ne utvrdimo neke stvari, vi biste morali imati
ovde neku pomoć.
- Imam nadzornika.
- Mislio sam nekog od porodice - naglasio je Džad,
posmatrajući kako se njene usne stiskaju u čvrstu liniju. Očekivao
je taj tvrdoglavi izraz na njenom licu. Bio mu je dobro poznat, jer
se pojavljivao uvek kada su se cenjkali oko stoke. Lidija je bila
čvrsta i samostalna ličnost prema onom što je čuo od komšija,
posle smrti svoga oca, nije imala drugi izbor. Morala je sama da
preuzme ranč. Njena sestra se udala za čoveka koji je bio
opsednut ljubavlju za rodeo, a i njihova kćerka je pošla očevim
stopama. Da je toj njenoj sestričini bilo stalo do tetke, bila bi ovde
- mislio je Džad, porodica mora da priskoči uvek kada je pomoć
potrebna. Inače nema razloga da postoji.
- Da li ste pisali svojoj sestričini i rekli joj sve?
- Pisala sam joj.
- Da li ste joj rekli da dođe kući? Začuđeno je pogledala u
njega.
- A zašto bih to radila? Vivijan ima svoj sopstveni život.
- Zar baš nikako ne bi mogla da prekine svoju rodeo turneju i
da dođe malo kući?

4
 Knjige.club

- Ne budi tako tvrd čovek, Džade - Lidija je blago položila

svoju ruku na njenu mišicu. - Ona je svetski šampion u rodeu - oči
su joj zablistale od ponosa. - Vivijan je zaista zlatna devojka. Da
zna da imam nekih problema, sigurno bi odmah došla.
- Da li ste joj rekli makar nešto? - bio je uporan Džad. Osećao
je da počinje da ga ljuti ta njena želja da svoje probleme rešava
sama. Jedva se uzdržavao da ne kaže neke grube reči. I on je bio
naviknut da sve sam uradi. Razumeo je odlično Lidiju Verner, jer
su bili srodne duše. Usamljenici. Ljudi naviknuti da se ne
oslanjaju ni na koga. Ali njemu je ona bila iskreno draga i želeo je
da ne bude sama.
- Ne, nisam joj rekla da imam problema.
Gledao je ćutke. - Lidija - rekao je najzad glasom punim
razumevanja - ja znam da je vi volite i ne želite da je
uznemiravate.
- Tačno. Ne želim, Džade. Ona ima svoj život.
- Da li zbog toga niste nikad rekli ni njenom ocu...
- Njen otac je mrtav! - presekla ga je u pola rečenice.
- Ali, vi ste ga voleli.
- Jesam.
- I nikada niste tražili da vam pomogne.
- Onje želeo rodeo, nije želeo da bude rančer. I Vivijan to želi,
takođe.
- I zato ne možete da podelite svoje brige sa njom? - upitao je
Džad.
- Ti si, Džade, dosadno džangrizalo!
- Čuo sam i gorih stvari - nasmešio se. Ona mu je uzvratila
toplim osmehom.
- Lidija, hoćete li joj...
Lidija je lupnula njegovu ruku s puno osećanja.
- Za čoveka koji tek što je napunio tridesetu previše brineš,
Džad.

5
 Knjige.club

Zaustio je da se usprotivi, ali je ona nastavila - Napisala sam

da sam izgubila nekoliko grla, jer se ograda srušila. Doći će kući u
posetu. Telefonirala mi je sinoć i to mi rekla. Ne brini se, dakle.
Džad je umiren klimnuo glavom i nije rekao više ništa.
Uhvatio je dršku sedla i lako uzjahao svog konja. Možda Vivijan
Sloun poseduje mnogo više senzitivnosti i intuicije nego što on
pretpostavlja. Iako nije znao šta je vuklo kući, bio je zadovoljan
što je odlučila da dođe. Ako poslednja dva događaja nisu samo
puka koincidencija, rančeri u okolini će biti suočeni s velikim
teškoćama. Nužno je da neko bude s Lidijom.

6
 Knjige.club

Drugo poglavlje

Kada je Vivijan svojim džipom skrenula sa asfaltnog puta na

prašnjavi, sporedni put, pogledala je u ogledalu prikolicu za konje
koju je vukla. Pomislila je na Darsija. Njen konj nije podnosio
vožnju u prikolici. Uprkos čestim putovanjima, uvek je pokazivao
znake uznemirenosti. Ovog puta će imati dosta vremena da se
odmori, pomislila je. Mada nije uspela da otkrije kakve probleme
tetka ima, osećala je da je u tom pismu nešto ostalo nedorečeno.
Lidija Verner ne bi nikada dozvolila da se ograda sruši. Neko je
sigurno presekao. Nešto nije bilo u redu na ranču. Ali šta? Iako
nije znala, bila je uverena, pošto je pročitala pismo, da mora brzo
kući.
Skrenula je džip na drugi prašnjavi put.
Pogledom je pratila krivu liniju puta koja je vodila granicom
između tetkinog poseda i Medoksovog ranča. Usporila je da bi
otvorila prozor. Bilo je neuobičajeno toplo za januar. U vazduhu
se osećalo proleće.
S rukom na upravljaču kola, uživala je u laganoj vožnji i
pogledu na senke koje su se pružale sa planinskih vrhova, na
zelenilo borova.
Kada je sa sedamnaest godina otišla sa tetkinog ranča,
mislila je da nigde neće biti srećna. Proteklih šest godina su je
promenile. Putujući s ocem s jednog rodea na drugi i nju je
zahvatila ista groznica od koje je on bolovao. Rodeo groznica. Ali
za razliku od oca, Vivijan se nikada nije potpuno predala tom ži-
votu. Nije joj bio u krvi. Sve je češće pomišljala na neki drugi
život. Život koji bi predstavljao kuću i porodicu.
Za poslednje dve godine, Vivijan je često čeznula za kućom,
ali je morala da nastavi ono što je započela. Prihvatila je izazov i
morala je da pobedi. Na kraju je uspela.

7
 Knjige.club

Zvuk konjskih kopita je prenuo iz njenih misli. Pogledala je u

pravcu šume i ugledala crnog pastuva, koji se kao neki mitski
demon, s jahačem poleglim niz njegov vrat, sjurio na put.
I pre nego što se pastuv preprečio na putu, Vivijan je svom
snagom pritisnula kočnicu. Oblak prašine se podigao ispod
točkova njenog džipa, koji je uz veliku škripu stao. Prikolica s
konjem se zabila u zadnji deo kola.
Vivijan se od straha ukočila, stežući čvrsto prstima upravljač,
dok je kroz prozor gledala jahača i crnog pastuva. Usta su joj se
osušila, a grlo steglo. Na crnom konju fantomskog izgleda, se deo
je čovek visok i uspravan. Crn kaubojski šešir bio mu je natučen
nisko na čelo i zaklanjao mu lice. Vivijan je uplašeno pomislila na
Darsija. Skočila je iz džipa i preko ramena se obrecnula na jahača.
- Vi ste sasvim ludi!
Ne očekujući odgovor, žurno je krenula do prikolice.
Krajičkom oka je primetila da joj se crni pastuv približava. Počela
je drhtavim prstima da otvara vrata i dok je izvela Darsija iz
prikolice, pastuv se sasvim približio. Bila je smetena i uplašena.
Celog života je bila vezana za konje, tako da za nju crni pastuv
nije predstavljao neku pretnju. Ali jahač - možda. Stala je uz
Darsija da se malo smiri, milujući njegovu njušku, a zatim je
pogledala u jahača.
Lice mu je bilo pravilno, nos je odavao sigurnost i
samouverenost, a široke i čvrste usne su ukazivale na
senzualnost.
- Da li ste oboje dobro?
Vivijan je pažljivo gledala u svoga konja, obilazeći ga sa svih
strana. Ne gledajući u jahača, oštro je dobacila.
- Nije li malo kasno da se brinete za to?
- Da li je konj povređen? - njegov ton je bio čvrst i tražio je
odgovor.
- Nije povređen - rekla je Vivijan. - Šta, zaboga, radite nasred
puta?
- Hteo sam da vas zaustavim.

8
 Knjige.club

Izazovna tišina je zavladala među njima. Pošto je on ćutao ne

pokazujući želju da to bliže objasni, Vivijan je primorala sebe da
kaže.
- Zašto? Šta da sam naletela na vas? Da nisam stigla da
zakočim?
Nagnuvši se na konjski vrat, on je pažljivo posmatrao njeno
lice za trenutak. Bilo mu je poznato, a opet bio je siguran da je
nikad nije sreo. Sjahao je, ali nije skidao pogled s nje. Svilena,
plava kosa dosezala joj je do ramena. Lice ovalnog oblika bilo je
upaljeno od sunca, ali nežno i lepih, pravilnih crta. Bila je srednje
visine, vitka. Uprkos pravoj ženstvenosti, nije delovala slabašno.
Lepe duge noge u farmerkama odavale su čvrstinu. Njegove oči su
polako krenule nagore. Preko plave bluze nosila je jaknu koja je
skrivala liniju njenih grudi. Pogledao je opet u njeno lice.
Vivijan se nakašljala.
- Hoćete li mi odgovoriti?
Njegove usne su se blago izvile u lep osmeh, dok joj je prstom
pokazivao na strmo brdo ispred njih.
- Pogledajte onamo!
Stajao je na isti način kao što je i sedeo u sedlu, uspravno,
podignute glave. Delovao je snažno i ulivao pouzdanje. Čizme,
jakna i farmerke bile su, to se videlo već na prvi pogled, skupe, ali
iznošene i udobne. Sve je na njemu bilo podređeno njegovoj
udobnosti.
Ali iako deluje prijatno, čovek je stranac, pomislila je Vivijan
opominjući samu sebe. Pogledala je u pravcu brda i videla pticu.
Ali to nije bila bilo koja ptica, shvatila je dok je posmatrala kako
kruži nad planinom. Bio je to orao.
- Ženka orla kruži oprezno - rekao je Džad. Uzbuđena tim
prizorom, Vivijan je gledala u nebo.
- Lepa je. Nije ni čudo što ljudi smatraju da je to hrabra ptica
velikih visina. A u stvari je lopov - nasmešio se on.
Vivijan je iznenađeno pogledala u njega. Senka njegovog
velikog šešira, zaklanjala mu je lice i ona nije mogla da mu vidi

9
 Knjige.club

oči. No, po celoj njegovoj pojavi lako je mogla da zaključi da se

bavi stokom, a ne pticama.
- Ko ste vi? - upitala je zainteresovano. - Predsednik „Društva
za zaštitu ptica“?
Osmeh se pojavio na njegovim usnama. Znao je još jednu
ženu koja je rekla iste reči u istim okolnostima. Bila je to Lidija.
Više nije bilo nikakve sumnje. Znao je ime ove zgodne, mlade
devojke koja je stajala pred njim.
- Vi ste, dakle, Lidijina sestričina. Vivijan je zaustila da se
predstavi. - Vivijan...
Presekao je. - Znam! Vaše ime je Vivijan Sloun. Svetska
šampionka u rodeu. Vivijan je osetila kako joj obrazi gore.
- Otkud...
- Otkud znam ko ste vi? - dovršio je njeno započeto pitanje. -
Lidija Verner ne propušta priliku da govori o vama s puno ljubavi
i ponosa.
Njeno lice još više je pocrvenelo.
- Baš je dosadna.
Odgovor ga je iznenadio, baš koliko i njeno rumenilo.
Pogledao je ispitivački, pitajući se da li je moguće da je uprkos
uspehu ostala tako jednostavna i skromna.
- Niste u pravu. Lidija Verner nikada nije dosadna! - rekao je
vatreno.
U njegovom glasu Vivijan je osetila notu divljenja i simpatije
koja se nije mogla sakriti. Nagnula je glavu upitno na jednu stranu
i ponovila.
- Ko ste vi?
- Džad Kigan.
- Oh! Vi ste tetkin novi komšija - uzviknula je.
- Nisam više nov. Već dve godine sam ovde. Vi ste bili dugo
odsutni.
Neočekivana hladnoća, skoro neprijateljstvo u njegovom
glasu, iznenadilo je. Uprkos hladnom tonu, ona je zadržala osmeh.

10
 Knjige.club

- Vi ste na Medoksovom ranču, zar ne?

- To je sada Kiganov ranč.
Ponos koji je osećao, mogao se jasno čuti. Vivijan se setila
tetirinih pisama. Bila su puna lepih reči o njemu. Nikakvo čudo,
pomislila je Vivijan, smešeći se i dalje. On i njena tetka su bili od
iste vrste, to je bilo sasvim jasno. Nezavisni i ponosni!
Pogledala je u njegovog konja. Sjajna crna dlaka je rečito
govorila da je bio negovan s ljubavlju i mnogo strpljenja. Čovek
koji je imao i brinuo se o tako lepom konju i sam je morao
posedovati neke crte vredne divljenja.
- Lidija i ja se trudimo da onemogućimo svakoga ko bi mogao
da uplaši orlove.
Kada je orao sleteo na stenu, Vivijan nije videla gnezdo.
- Ima li i jaja? - upitala je.
- Da! Ima dva.
- Rekli ste da ženka oprezno kruži. Zašto?
Upitno je gledala u njega, očekivajući odgovor.
- Prošle godine orlovi su napravili gnezdo na jednoj vrbi
pored reke. Kada se sneg otopio, reka je nadošla i zapretala da
odnese gnezdo. Iz službe zaštite su, pomoću helikoptera, uspeli
da podignu gnezdo i prenesu ga na drugo, bezbednije mesto. Ali,
stari orlovi su se uplašili i odleteli. Lidija i ja mislimo da je to isti
par. Sve što možemo da učinimo je da se držimo što dalje da ih ne
bismo opet uplašili.
- A šta se dogodilo sa mladima?
- Zoološki vrt je preuzeo brigu o njima. Kada se voda
povukla, helikopter je vratio mlade u gnezdo.
- Da li su orlovi prihvatili mlade?
On je klimnuo glavom i ona se osmehnula.
- Drago mi je što pričate priče sa srećnim završetkom - rekla
je veselo.
Džad se, takođe, osmehnuo, ali se zatim odmah namrštio.
Uopšte nije mogao da pretpostavi da bi se mogao smeškati

11
 Knjige.club

Lidijinoj sestričini. Bio je unapred uveren da mu se ona nikako

neće dopasti kad je jednom bude upoznao. A ipak, za samo
nekoliko minuta, ona je uspostavila neko osećanje prijateljstva
među njima, koje mu je omogućilo da sa njom tako lako
razgovara.
I ne samo to. Morao je da prizna da je pobudila njegovu
pažnju. U momentu nije bio u stanju da odredi zašto.
- Sada možete da prođete - rekao je videvši kako je orao
nestao s vidika.
- Da li vam je potrebna pomoć da smestite konja u prikolicu?
- Ne - odmahnula je glavom - sama ću to srediti. Povukla je
Darsija nazad u prikolicu.
- Hoćete li ostati malo duže, ili ćete je opet ostaviti samu?
Njegovo pitanje je začudilo i uznemirilo Vivijan. Nije odmah
odgovorila.
- Šta to treba da znači? - upitala je najzad, ispravivši se.
- Vidite - rekao je blažim tonom - brinem se za Lidiju.
- I ja!
On je posmatrao ispitujućim pogledom. Vivijan je osetila
nelagodnost, ali je čvrsto izdržala njegov pogled. On se toplo
nasmešio.
- Možda sam previše brzo doneo sud o vama.
Vivijan je podigla glavu.
- Možda! - uzvratila je pomalo uvređeno. Dok se on okrenuo i
uzjahao konja, Vivijan je zaključala vrata prikolice. Osetila je laku
drhtavicu, a nije znala da objasni njeno poreklo. Njihov susret
nije bio običan - pomislila je. Prvo je uplašio kada je neočekivano
izleteo iz šume, a zatim su prijateljski razgovarali kao da se
poznaju već dugo. Sedeo je na konju uspravno i ponosno, očiju
sakrivenih iza velikog oboda šešira i ona je poželela da ga skine
ne bi li zadovoljila svoju radoznalost i konačno mogla da oceni
kako on zapravo izgleda.

12
 Knjige.club

Čula je kako se topot konjskih kopita udaljava. Trudila se da

ne gleda za njim, ali nije uspela.
Kada je konj stigao do ivice šume, Džad se osvrnuo i
pogledao je. Ženstvena, nežna, privlačna. Prijatno uzbuđenje
prostrujalo je niz njegova leđa. Neke žene mogu proći da ih čovek
i ne primeti. Ali ova nikada!
Dok je povlačio uzde i terao konja u galop, Vivijan se
naslonila na vrata svoga džipa. Nepoznato osećanje preplavilo je
njeno srce. Znala je šta je to. Uzbuđenje koje nikada ranije nije
osetila.
Kući, pomislila je brzo i ušla u džip. Bilo joj je potrebno da što
pre bude kod kuće sa tetkom. Suviše dugo je bila odsutna.
Sentimentalnost i čežnja za kućom su sigurno bili uzrok što je
osetila to neobično uzbuđenje prema čoveku koga nije ni
poznavala.
Sunce je bilo visoko na nebu iznad planina, kada je Vivijan
zaustavila svoj džip ispred tetkine kuće. U momentu kada je i nju
ugledala, shvatila je koliko joj je mnogo sve to nedostajalo
poslednjih godina.
Tetka Lidija je posedovala neiscrpnu energiju, tako da je čim
su završili ručak, odmah bila u pokretu. S oduševljenjem je
pokazivala sve novine u svojim oborima i štalama. Junad dugih
rogova bila su njen sopstveni eksperiment. Detaljno i stručno je
objašnjavala program ukrštanja i živo izražavala nadu u siguran
uspeh.
Dok su se vozile u malom kamionetu, Vivijan je pažljivo
slušala pokušavajući da odredi da li problem koji je naslutila u
pismu zaista postoji. Ali, sve što je tetka do tada govorila nije
ukazivalo na to.
Lidija je najzad okrenula kamionet.
- Vratićemo se kući. Ostalo ćeš videti sutra. Sigurno si
umoma.
- Malo - priznala je Vivijan obuhvatajući pogledom široko
prostranstvo tetkinog ranča, sve tamo do dalekih, snegom
pokrivenih planinskih vrhova.

13
 Knjige.club

Udahnula je duboko.
- Zaboravila sam koliko je to mnogo zemlje!
Lidija je pogledala u nju.
- U pravu si. Ima je prilično. Ali se ne može ni uporediti sa
Kiganovim rančom.
- Srela sam ga.
- Koga? Džada?
- Da, na putu.
- Sigurno je išao kući. Prvo je kupio Medoksov ranč, a zatim i
Šejnov zajedno sa svim inventarom i stokom.
Vivijan je naslonila ruku na otvoreni prozor.
- Kako ste se svi ovde osećali kada je došao jedan stranac i
kupio tako mnogo zemlje u vašoj blizini?
- Više nije stranac. Od samog početka nije tako delovao. On je
pravi rančer, znaš. Njegov otac i brat imaju mnogo zemlje i veliki
ranč u Nebraski.
Vivijan je upitno pogledala.
- Pa zašto je prešao iz Nebraske ovamo?
- Čini mi se da ima mnogo skitničke krvi u njemu. Naviknut je
da sve radi po svome. Bio je prvi od rančera u okolini koji je
prihvatio da sarađuje sa Šumskom službom. Ostali su mislili da je
pogrešio, ali je on ostao pri svojoj odluci iako se videlo da je u
manjini.
Posle smo svi počeli da sarađujemo i to se pokazalo vrlo
korisnim. Vivijan je klimnula glavom. Dobro je razumela tetkino
divljenje za samostalni duh tog čoveka.
- U svakom slučaju, ovde su svi zadovoljni što je on kupio
ranč od Šejna. Ovaj je uvek bio odsutan. Mnogo zemlje, a odsutan
vlasnik, to podstiče krađu. Kad jednom počnu, nijedan ranč više
nije siguran. Džad, međutim, kontroliše sve, a i mi ostali pazimo
na svoju stoku, pa se kradljivci drže podalje od ovog područja.
Vivijan nije rekla ništa. Malo se toga izmenilo otkad je otišla
od kuće. Očito, komšije još uvek paze jedni na druge i pomažu se

14
 Knjige.club

međusobno. Tako je još od vremena kada su Lisa i Tom Vemer

prvi osnovali svoj ranč. Zatim su došle druge komšije. Veliki deo
zemlje na Vernerovom i Kiganovom ranču bio je prve klase zbog
potoka koji je tekao pored oba poseda i omogućavao stvaranje
dobrih pašnjaka. Još pre mnogo godina Tom Verner je čvrstim
stiskom ruke zapečatio pogodbu sa komšijama. Generacije
Vemerovih su tu pogodbu poštovale. Ni Lidija nije bila izuzetak.
Voda sa Vernerovog imanja neće nikada biti skrenuta.
Zahvaljujući tom sporazumu, okolni rančevi su, takođe,
prosperirali. Zemlja je vezivala komšije kao jednu veliku
porodicu. Ako jedan komšija ima neki problem, svi su ga zajedno
rešavali. Vivijan se pitala da li i Džad Kigan poštuje ova nepisana
pravila. Pogledala je ispod oka u svoju tetku. Ako ga Lidija voli,
mora da je pošten čovek. Za dobro njene tetke, nadala se i želela
svim srcem da je to tačno.
- Morala bi jesti malo više - rekla je Lidija dok je sklanjala
tanjire i sipala kafu.
Trpezarija, u kojoj su sedele, bila je mala. Kao i u svim
sobama u celoj kući, drveni pod je blistao od lakiranog sjaja
drveta. Vivijan je gledala u veliki, izrezbareni trpezarijski ormar,
pun kristala i kineskog porcelana. Sve joj je to bilo prisno.
- Posle tako duge vožnje, zaista nisam bila gladna.
Lidija je pažljivo posmatrala.
- Izgledaš pomalo odsutno. Dobro si prošla na rodeu u
Misisipiju, zar ne? U čemu je onda problem?
Vivijan je pratila pogledom kako Lidija sipa i drugu kašičicu
šećera u svoju šoljicu kafe.
- Znaš li da samo ti i tetka Koni pijete kafu sa toliko šećera?
- To je valjda jedino što nam je zajedničko - nasmešila se i
Lidija. - Moja sestra i ja smo bile sasvim različite. Uvek sam bila
bliža sa tvojom majkom.
Zabrinut pogled je zamutio njene oči. - Ali trebalo bi da odem
do Koni. Nismo više mlade.
- A zašto ne odeš? Uzmi malo odmora i idi. Ona će se
radovati.

15
 Knjige.club

- Imam mnogo posla. Jednom - nasmešila se. - Da li je još

uvek tako mušičava?
- Kada sam bila kod nje poslednji put, nije bila. Ali ja sam
provela samo jedan dan u Kanzasu. Već sledeće večeri sam imala
drugi rodeo.
- Čini mi se da se ti previše naprežeš. Vivijan je uzela šolju u
ruke.
- Trudim se da smanjim svoje nastupe. - Pogledala je veselo u
tetku. - Osećam se tako lepo što sam opet ovde.
Lidija je nežno potapšala po ruci.
- Drago mi je što si došla kući. Nedostajala si mi.
- Česta putovanja onemogućavaju da čovek neko mesto zove
kućom.
- Ti znaš da je ovo tvoja kuća, dušo. Uvek je bila i biće -
stisnula je njene prste. - A sada, reci mi zašto si tako naglo došla?
Što nisi lagano putovala i nekoliko dana uživala u odmoru?
- Umorna sam od putovanja, tetka - rekla je Vivijan iskreno. -
I... - zastala je za trenutak.
Lidija je upitno podigla obrve.
- Pitala sam se da nemaš možda nekih problema? - dovršila
je Vivijan.
Lidija se namrštila.
- Garet Pajn ima problema. Njegov ambar je izgoreo pre dva
dana.
- Zaista? Da li je neko bio povređen? - uzviknula je Vivijan
uzbuđeno. - Da li je neko grlo stradalo?
- Nije, na sreću. Svi ćemo, naravno, pomoći da podigne nov. U
subotu ujutro radimo - dodala je Lidija veselije - a zatim je
predviđena zabava. Taman ćeš i ti moći da učestvuješ i moraš
pripremiti svoju korpu. Kad je neko tako lep kao ti sigurno će
moći da dobije visoku cenu na licitaciji - nasmešila se. - Nekada si
izvanredno pravila pitu od jabuka! Da li si još uvek takav majstor?

16
 Knjige.club

Vivijan je klimnula glavom, svesna da Lidija namerno

izbegava razgovor o ranču.
- Neki mladić sigurno voli pitu od jabuka - rekla je sa
smeškom i pomilovala je po obrazu.
- Samo bez nameštanja, molim te! - uzvratila je Vivijan
veselo. - Već vidim da nešto smeraš.
- Ni govora. Ja te bar dobro poznajem. Kada bih ti ja našla
nekog mladića, tebi se on sigurno ne bi dopao. Takva ti je narav.
Svemu moraš da se protiviš! - odmahnula je glavom. - Nemam
pojma na koga si tako tvrdoglava.
Vivijan je vragolasto pogledala u svoju tetku.
- Ni ja - rekla je značajno. Lidija joj je uzvratila pogled s
mnogo prikrivene veselosti.
- Znam bar još jednu osobu koja je skoro isto toliko
tvrdoglava kao ja i ti. To je Džad Kigan.
- Znam! - rekla je Vivijan gledajući u svoju šolju. - On je
naterao svog konja na put i zatvorio mi prolaz da ne bih
uznemiravala orlove.
- Šta je uradio? - upitala je Lidija začuđeno.
- Zaustavio me je.
Lidija je bila oduševljena - Zaista je to uradio?
- Ja sam videla orla - nesigurno je rekla Vivijan namrštivši se
- ali ne i gnezdo. Tetkin osmeh joj se učinio dvosmislenim. - Ima i
gnezda, zar ne?
- Ima. Ima. Pokušali smo da ga ne pokvarimo.
- Znači nije me prevario...
- O ne!
Vivijan je čekala.
- Tetka - rekla je najzad - dobro znam kad se šališ sa mnom.
Šta je tako zabavno u svemu ovom?
- Oh - Lidija je uzviknula - samo se divim kako on brzo misli i
kako se brzo snalazi.

17
 Knjige.club

Vivijan je i dalje upitno gledala u nju. Ništa nije shvatala.

- Znaš - objasnila je Lidija - on je ugledao zgodnu, mladu ženu
i zaustavio je. - Oči, su joj blistale od zadovoljstva. - Sumnjam da
bi zaustavio kola puna muškaraca.
Vivijan se osmehnula. Tetkina tvrdnja je verovatno bila tačna,
ali je divljenje u njenim očima bilo za nju teško razumljivo.
- Zar on ne spada u onu vrstu muškaraca za koju si mi
govorila da ih se klonim?
- Nemam pojma da sam ti to ikada rekla. Ali znam da žene u
našem kraju sa žaljenjem konstatuju da on nije tip za ženidbu.
Pitanje je ostalo neizrečeno, jer se začulo kucanje na
kuhinjskim vratima. Tetka je pogledala na sat. - Društvo u ovo
doba?
- Hoćeš da ja pogledam ko je? - rekla je Vivijan.
- Ne - mahnula je rukom. - Sedi! Ja ću otvoriti.
Dok se njena tetka uputila prema vratima, Vivijan je mislila
na ono što je čula o Džadu. Da li je to bilo tetkino upozorenje da
se drži dalje od njega, pitala se. To nije bilo potrebno. Iako je bio
prvi komšija, nije imala nameru da ga često sreće.
- Zdravo, još jednom. Zadubljena u sopstvene misli, Vivijan se
uplašeno trgla. Zvuk tog prijatnog glasa je dopirao do nje. Nije
morala čak ni da pogleda, znala je ko je to. Džad Kigan je imao
naročito lepu boju glasa.
- Jeste li se raskomotili? - upitao je. Vivijan je klimnula
glavom. Netremice je gledala u njegove kobaltno-plave oči
uokvirene dugim trepavicama, oči koje su zasluživale samo jednu
reč: lepe. Nikada u životu nije pretpostavljala da ta reč može da
odgovara muškarcu. Ali njegove oči su zaista bile lepe. Obrve su
bile pravilnog oblika, a kosa tamna, ali ne crna. Čvrste crte lica su
ukazivale na jednu neukrotivu prirodu, ali su oči odavale nežnu
dušu. Ne ponašaj se kao glupača, pomislila je Vivijan nelagodno.
Kaži nešto!
- Jesam - izustila je s mukom.

18
 Knjige.club

On nije skidao pogled s nje, dok je prstom pokazivao prema

kuhinji.
- Lidija mi je ponudila šoljicu kafe. Vivijan je klimnula
glavom.
- Drago mi je što vas ponovo vidim - rekla je najzad.
- Stvarno? - upitao je uz osmeh.
Ona je nezadovoljno pogledala u njega.
Činilo joj se da u njegovom ponašanju ima neke arogancije ili
blage podsmešljivosti. Možda izaziva?
- Želela bih da razgovaram sa vama - rekla je ozbiljno.
Osmeh mu je ozario lice.
- O čemu?
- Moja vam tetka veruje. A prema meni se ponaša zaštitnički i
sakriva svoje probleme. - Vivijan je malo poćutala. Gledala je u
svoju šolju sa kafom umesto u njegove oči. - Rekla mi je da je
ograda srušena, ali ja ne verujem...
- Bila je presečena.
Njene oči su se zaustavile na njegovom licu.
- Znala sam! - uzviknula je. - Znala sam da mi nije rekla šta se
ovde zaista događa. Tetka i suviše pazi na svoje imanje da bi
dozvolila da se ograda tek tako sruši. - Namrštila se zamišljeno. -
A šta je sa Pajnovim ambarom?
- Garet ima neprijatelja - rekao je viđevši kako zabrinutost
muti njen pogled.
- Šerif sumnja da je požar podmetnut.
- Da li sumnja da su oba događaja povezana?
- Ne znamo još. Za sada tapkamo u mraku.
- Ali šta vi mislite? - pitala je kategorički.
Čuo je izazov u njenom glasu i osetio da Vivijan veruje u ljude
koji imaju sopstveno mišljenje o svemu. A baš u tom trenutku on
je formirao svoje mišljenje o njoj. Bila je mlađa nego što je
očekivao i delovala je skromno, čak naivno.

19
 Knjige.club

- Mislim da nam predstoje problemi - rekao je blago ne želeći

da je uplaši.
Lidija je ušla u trpezariju.
- Džade, šta te je večeraš dovelo do nas?
Džad se okrenuo prema njoj. - Da li vi još uvek održavate
svoje rančerske sastanke, Lidija?
- Planiram jedan - rekla je sedajući za sto.
- Jedan rančer iz Nebraske se interesuje za vašu stoku. Mogu
li da ga dovedem na sastanak?
Njeno lice se prosto ozarilo od radosti - Naravno!
Džad je pogledao u Vivijan. Ona je spuštenih očiju zamišljeno
pijuckala svoju kafu. Njegove poslednje reči upućene njoj su je
uznemirile. Hteo je još nešto da kaže, ali je zbog tetkinog ulaska
zaćutao.
Lidija se nakašljala.
- Zašto si, dakle, došao? - ponovila je izazivački.
Džad je skrenuo svoj pogled s Vivijan i sreo njen ispitivački
osmeh.
- Imate društvo. Mislio sam da bi trebalo bolje da se
upoznamo.
- Vrlo lepo od tebe, Džade. Vivijan je naglo ustala.
- Ja sam umorna. Mislim da ću u krevet, tetka.
- Dobro, draga.
Vivijan je prisilila sebe da pogleda u Džada. Njegov pogled je
u njoj izazivao nervozu i uznemiravao je. Bio je nekako poseban.
Pun divljenja. Gledao je na takav način kao da je ona jedina žena
na svetu. Nehotice je opipala svoju dugmad na bluzi.
Džad je, takođe, gurnuo svoju stolicu ustajući.
- I ja moram da idem. Videćemo se u subotu. Iznenađeno ga
je pogledala.
- U subotu? - upitala je.

20
 Knjige.club

- Da. Na zabavi povodom podizanja Garetovog novog ambara.

Doći ćete i vi, zar ne?

21
 Knjige.club

Treće poglavlje

- Oh, Vivijan, tako je lepo što si opet ovde!

Vivijan je spustila činiju sa salatom.
- Zaista je lepo biti kod kuće. Nasmešila se Mariji, svojoj
prijateljici iz detinjstva.
- Bilo mi je zaista žao kada sam čula da je vaš ambar izgoreo.
- Velika je pomoć što su sve komšije došle da pomognu da ga
opet podignu - odgovorila je Marija, gledajući u kamione i kola
koja su bila parkirana ispred kuće. Komšije su stizale noseći sa
sobom alat i pune korpe i činije sa hranom i Vivijan je pažljivo
pogledala svoju prijateljicu.
- Da li si još zbog nečeg zabrinuta? Kao nova mlada trebalo bi
da izgledaš veselije.
Marija je spustila činiju koju je držala u rukama.
- Trevor je divan. Ali nije zadovoljan na poslu.
Tetka mi je rekla da radi u trgovini u gradu. Zašto nije ostao
da radi na ranču sa tvojim tatom?
- Nisu mogli da se slože - uzdahnula je Marija neveselo. -
Obojica žele da su glavni.
Vivijan je klimnula glavom sa razumevanjem. Garet Pajn je
oduvek sam vodio svoj ranč i nije mogao da prisili sebe da
prihvata savete od nekog ko je toliko mlađi od njega, pa makar to
bio i muž njegove kćerke. A ni Trevor, mada je bio mnogo mlađi,
nije voleo da mu neko zapoveda.
- Mora da se zaista nisu slagali kada je Trevor prihvatio
posao u gradu.
- Mrzi taj posao - rekla je Marija gledajući nežno u pravcu
svog muža.

22
 Knjige.club

Stajao je među drugim muškarcima sa testerom u rukama.

- Biće to u redu - rekla je Vivijan toplo.
- Valjda - složila se Marija i uhvatila Vivijan pod ruku. -
Hajdemo da pomognemo da se postave stolovi za večeru. Posle
večere će biti licitacija korpi. Zato žure da završe posao do mraka.
Nasmešila se i dodala. - Svi se interesuju za tebe.
- Za mene? - začudila se Vivijan.
- Da. Šta misliš ko će da kupi tvoju korpu?
Vivijan je pogledala u nju, a zatim su joj oči i nehotice
odlutale u pravcu grupe muškaraca. Pogled joj se zaustavio
najednom. Nije bilo potrebno da skloni svoj veliki šešir da bi
znala ko je on.
- Jesi li već upoznala našeg novog komšiju? - upitala je Marija,
prateći njen pogled i kao da je pogađala njene tajne.
- Džada Kigana?
- Aha.
- Površno.
- Dobro izgleda, zar ne? Taj čovek ima najtopliji pogled koji
sam ikad videla.
Vivijan se nasmejala.
- Ti ne misliš tako? - upitala je Marija sumnjičavo.
- Nisam primetila.
- Onda si jedina žena u okolini koja to nije primetila.
Vivijan je slegla ramenima i gurnula Mariju u kuhinju, želeći
da prekine taj razgovor.
- Pričaj mi šta se sve dogodilo za ovo vreme - rekla je.
- Ne, ne - povikala je Marija. - Pričaj mi ti o tvom uzbudljivom
životu po tolikim različitim gradovima.
Zadovoljna što je Marija prešla na drugu temu, Vivijan je
rekla.
- Šta hoćeš da znaš?

23
 Knjige.club

- Sve!
Dok je Marija sekla paradajz, Vivijan je redala komade hleba i
sećala se nekih zgoda sa proteklih rodea. Neke su bile zabavne,
neke tužne. Rodeo je pružao mnoga uzbuđenja, ali je krio i mnoge
opasnosti. Ljudi u njemu uglavnom gledaju zanimljiv sport, ali oni
koji se njime bave znaju da je to jedna stalna borba i neizvesnost.
Dok je Marija iznosila činije na improvizovane stolove,
Vivijan je ostala u kuhinji umotavajući pribor za jelo u papirne
salvete. Napravila je čitavu piramidu na jednom velikom
poslužavniku i ponela ga napolje. Kada je laktom pokušala da
pritisne kvaku na vratima, ona su se sama otvorila. Džad je stajao
ispred nje. Vivijan je od zaprepašćenja zanemela, ali se trudila da
ostane mirna. Njegovi prsti su dodirnuli njene pod
poslužavnikom.
- Treba li pomoć?
Stajao je i suviše blizu i ona je osetila njegov vreli dah na
svome licu. U jednom trenutku, Vivijan je pomislila da će je
poljubiti. Čula je glasove u kuhinji koji su iznenada utihnuli i bila
je svesna da će ona i Džad izazvati opšte ogovaranje. Videla je
kako se njegov pogled usredsređuje na njene usne. Osetila je da
joj je sva krv pojurila u lice. U tom času joj se učinilo da je samo
govor može spasti.
- Da li su orlovi dobro? - rekla je prvo čega se setila.
Džad je ozbiljno odgovorio - Iz društva su došli i zatvorili ceo
taj predeo. - A gde je gnezdo?
- Može se videti s puta. Treba ići prema starom rudniku zlata
na imanju vaše tetke.
Vivijan je klimnula glavom.
- Znam - rekla je. - Jednom me je otac vodio tamo. -
Nasmešila se setno pri toj pomisli. - Mislim da sam imala deset
godina. Moždajedanaest, mi smo krenuli da nađemo zlato. Zlata,
naravno, već odavno nije bilo - nasmejala se zvonko - ali sam ja
po svaku cenu htela da pokušam. Tata se zabavljao sa mnom
pretvarajući se sa veruje kako ćemo naći zlato.
- Bio je dobar otac? - upitao je Džad.

24
 Knjige.club

- Jako dobar - uzdahnula je tužno.

- Da vam pridržim vrata - rekao je iznenada Džad, jer je
postao svestan neobične tišine u kuhinji.
Vivijan je brzo prošla kraj njega. - Hvala vam.
- Da li ste doneli svoju korpu za licitaciju? - upitao je kada je
već bila odmakla.
Pogledala je preko ramena.
- Jesam.
- Dobro!
Kada je čula da su se vrata za njim zatvorila, osetila je kako
joj se svaki mišić na telu opustio. Upitala se sa strahom da li je
neko gleda i brzo se osvrnula oko sebe. Srela je Marijin ispitujući
pogled. Ona joj je brzo prišla i upitala je.
- Da li ti je potrebna pomoć?
- Ne - odgovorila je Vivijan. - Ovo je poslednji pribor koji se
mora staviti na sto.
Marija je pošla u korak sa njom.
- Baš mi je drago što vidim da se on ponaša prijateljski
prema tebi.
- A zašto ne bi?
- Bojala sam se da se vas dvoje nećete baš najbolje slagati.
Vivijan je želela da razgovara o nečem drugom, ali su je
Marijine reči začudile.
- Ne razumem te. Zašto se mi ne bismo slagali?
- Ne zbog tebe. Ti si uvek znala sa svima.
- Zar se Džad ne slaže sa svima? - upitala je Vivijan.
- O, da. Svi ga vole. On se zaista trudi da bude i dobar komšija.
Proletos je Braunovima pomogao oko stoke. - Pogledala je upitno
u Vivijan. - Ti znaš za starog Brauna?
- Da. Tetka mi je rekla da je jako bolestan.

25
 Knjige.club

- Više je u bolnici nego kod kuće. A posao se mora raditi. Bobi

nije mogao sve sam. Bila mu je potrebna pomoć. Džad se
dobrovoljno javio pre svih ostalih. On je i nama prvi ponudio
pomoć. Sem toga je i odličan rančer. Tata kaže da je Kiganov ranč
sada najbolji od svih u okolini.
Vivijan je nestrpljivo odmahnula rukom.
- Zašto onda misliš da se ja ne bih složila s njim?
Marija je uzela poslužavnik iz njenih ruku i spustila ga na sto.
- On... on zaista voli Lidiju i brine za nju.
Naslanjajući se na sto Vivijan je u nedoumici gledala jedan
trenutak. Nije mogla da nađe neku zamerku njegovoj brizi za
tetku.
- Mislim da je to lepo. On i tetka se ne poznaju dugo. Ako on
pokazuje takvu pažnju prema njoj, to samo znači da je od one
vrste komšija koji se samo poželeti mogu.
Marija je saglasno klimnula glavom, a Vivijan je čula jedno
neizgovoreno ali...
- Ali šta? - rekla je.
- On smatra da je tvojoj tetki potrebna pomoć, a ti nisi nikada
kod kuće. Ne može da shvati zašto si se vezala za taj rodeo.
Vivijan se namrštila. - U tome je znači problem?
Pogledala je u pravcu ambara. Džad se vratio na posao.
Muškarci su upravo složno podizali drveni ram za ambar. Jedan
čovek je nešto rekao i on se slatko nasmejao. Bio je njihov, član te
zajednice. A za nju je bio stranac. Kao i ona za njega. Da je u
protekle dve godine dolazila kući češće, više puta bi ga srela. Bio
bi i za nju samo jedan od komšija. Shvatila je da je suviše dugo
bila odsutna. Marija joj je dodirnula ruku.
- Hej - rekla je. - Nisam imala nameru da podstaknem neko
neprijateljstvo među vama. Jednostavno sam se iznenadila što se
on ponaša tako prijatno prema tebi. I bilo mi je drago.
Vivijan je razumela da je Marija zabrinuta.

26
 Knjige.club

- Sve je u redu - odgovorila je. - Mislim da smo prećutno

postigli neku saglasnost. On se ne ponaša neprijateljski.
- Moj tata kaže da je Džad pametan čovek. Kad te je upoznao,
sigurno je shvatio da je o tebi sudio preoštro. Prema onom što ja
mogu da vidim, rekla bih da je zadovoljan što te je konačno
upoznao.
Vivijan nije želela da nastavi ovaj razgovor. Požurila je da
pomogne da se stolovi konačno postave.
Iako je za vreme večere fizički bila daleko od Džada, misli o
njemu su joj stalno bile u glavi. Odsutno je slušala komšije koji su
pričali o starim, dobrim vremenima, o tome ko se oženio, ko
udao, ko je dobio dete, ko je umro.
Kada je večera bila završena, Džad je krenuo prema njoj, ali
je ona užurbano počela da rasprema stolove. Radila je bez zastoja
skoro čitav sat. Krajičkom oka, međutim, mogla je da vidi da je on
uvek u blizini.
Dokle god ne bude mogla da objasni sebi zašto je on tako
snažno uzbuđuje, rešila je da izbegava njegovo društvo.
Kada je posao bio gotov, Vivijan je prišla Trevoru koji je u
blizini slikao. Trevor je dočekao sa osmehom. - I ti si nekada
imala dara za slikanje - rekao je. - Da li još ponekad crtaš?
- Crtala je bolje od tebe!
Vivijan se okrenula na te reči. - Bobi!
Plavokosi mladi čovek je raširio ruke prema njoj. Vivijan je
veselo prihvatila njegov zagrljaj.
- Dugo se već nismo videli. Kako si? - upitala je Vivijan
povlačeći se korak unazad da ga dobro pogleda.
- Kao i uvek - rekao je Bobi. - A ti si još lepša nego pre
nekoliko godina.
- A ti još uvek znaš da laskaš.
- Oh, Vivijan. To je oduvek bio tvoj problem. Nikada nisi htela
da mi veruješ. Ti si jedina žena za mene...

27
 Knjige.club

- Ko kaže da ti ne verujem. Verujem ti. Kao i sve druge

devojke iz mog razreda.
On se zadovoljno nasmejao. - Zaista izgledaš divno. Svi smo
jako ponosni na tebe.
- Hvala ti - setila se bolesti njegovog oca i brzo ga upitala. -
Kako ti je otac?
- Došao je iz bolnice prošle nedelje. Još uvek se oporavlja,
inače bi svakako bio ovde. Hoćeš li ostati duže?
- Nedelju ili nešto više.
- Moramo se videti.
- Svakako - odgovorila je vivijan spremno. Želela je da obnovi
svoje prijateljstvo s njim. Ali samo staro prijateljstvo. Ništa više.
Zadržao je svoje ruke nešto duže na njenim mišicama i
pogledao okolo.
- Bolje bi bilo da vidim da li mogu još nešto da pomognem -
rekao je.
Kada je Vivijan pogledala za njim, videla je Džada koji je
stajao kraj kamiona u neposrednoj blizini. Pažljivo je pratio
njihov razgovor i čuo je njen pristanak da se vidi s Bobijem.
Osetio je pravu ljubomoru prema čoveku koga je do tada smatrao
svojim prijateljem. Nezadovoljan sam sobom, naglo se okrenuo i
prionuo svom snagom na posao.
Vivijan se s lakoćom kretala među komšijama, smejala se i
razgovarala sa svakim. To je bilo sasvim prirodno. Ona je tu
odrasla. Pripadala je tom svetu. Za sve njih je ona mala Lidijina
sestričina, a ne svetski šampion u rodeu.
Sunce je već bilo zašlo kada je i poslednji ekser bio zabijen u
Garetov ambar. Komšije su zatapšale rukama i čestitali jedni
drugima. Zatim su hitro raščistili sve oko ambara i skupili se na
travi gde su bila raširena ćebad i postavljene klupe. Muzika je već
lagano svirala. Bilo je to vreme za miran, prijatan razgovor posle
teškog rada celog dana, a za mlade vreme za malo zabave i igru.
Garet se popeo na jednu prikolicu i svima se toplim rečima
zahvalio za pomoć, a zatim je počeo licitaciju.

28
 Knjige.club

Vivijan se naslonila na ogradu. Slušala je kako Garet o svakoj

ženi čiju je korpu nudio, govori nekoliko lepih reči. Znalo se s
izvesnošću ko će ponuditi najveću cenu za svaku pojedinu korpu.
Ali kada je Garet podigao Vivijaninu korpu, a ona istupila napred,
osetilo se napregnuto iščekivanje. Shvatila je da je Marija bila u
pravu. Svi su radoznalo očekivali da čuju prvu ponudu. Bobi je bio
prvi. Čovek iz Dalasa, koji je bio u poseti kod jednog komšije, a
koji je stajao kraj nje naslonjen na ogradu, podigao je cenu.
Uživajući u nadmetanju, Garet je vikao.
- Hajdemo, momci. Ne zaboravite da ćete uživati u društvu
najlepše devojke u našem kraju. Ko daje dvadeset i pet?
- Dvadeset i pet! - rekao je stranac.
- Trideset - dobacio je Bobi.
Iako joj je godilo što Bobi daje toliku sumu, Vivijan je
pocrvenela od nelagodnosti. Sve preko pet dolara, bilo je mnogo
za ono što se nalazilo u toj korpi.
- Četrdeset dolara! - viknuo je stranac. Garet je podigao
korpu. - Prvi put, drugi, put, tr...
- Sto dolara!
Svi su okrenuli glave prema muškom glasu koji je to viknuo,
samo se Vivijan nije ni pomakla. Znala je dobro čiji je to glas.
Garet je zabezeknuto pogledao u njega.
- Sto dolara! - ponovio je Džad čvrsto.

29
 Knjige.club

Četvrto poglavlje

Vivijan je imala osećaj kao da je popila tri čaše vina. Bila je

sasvim ošamućena. Niko neće dati veću cenu. Svi su, kao i ona,
čuli njegov odlučni glas. Svima je bilo jasno da on neće odustati.
Džad je prišao Garetu.
- Prvi put, drugi put. Treći put. Prodate Džadu Kiganu -
pružio je korpu Džadu.
- Vi ste ludi - promrmljala je Vivijan kada je Džad stao kraj
nje. - Sto dolara za nekoliko sendviča, pitu i voće.
- I vaše društvo, ne zaboravite - rekao je značajno. - Možemo
tamo sesti - pokazao je na travnati brežuljak, blago dodirnuvši
njena leđa.
Kada su seli, ona je otvorila korpu. Džad se namrštio. Video
je kako se ona ponaša prema drugim komšijama. Sa svima je
razgovarala veselo i otvoreno, za svakog je imala prijateljsku reč.
Sada je, međutim, nelagodno ćutala. Pružila mu je šolju kafe iz
termosa. On je za trenutak dodirnuo njene prste.
- Da pređemo na ti? - upitao je. Ona je klimnula glavom.
- Interesuje me da li ti je Marija nešto rekla o meni.
- Jeste. Rekla je da si pametan, razborit... - ućutala je uživajući
u njegovom iznenađenju. - Rekla je da imaš najtoplije oči koje je
ikad videla.
On se tiho nasmejao. Oči su mu svetlele od pritajenog
zadovoljstva.
- Stvarno?
- Da - uveravala ga je Vivijan. - Sve žene ovde jednodušno
misle da si veoma privlačan.
- Sve žene?

30
 Knjige.club

- Sve - pružila mu je tanjir.

- Ali ne i ti? Vivijan se ispravila.
- Mi govorimo šta je Marija rekla.
- Ali mene interesuje šta ti misliš. Ona se namrštila i
uozbiljila.
- Nemoj, molim te, da budeš tako ozbiljna. Ja nisam opasan.
- Nisam baš sasvim sigurna - šapnula je Vivijan tiho, ali je
muzika nadjačala njene reči.
Džad je pogledao upitno. - Jesi li nešto rekla?
Odmahnula je glavom. Vetar je dunuo i zamrsio joj kosu.
Jedan pramen je pao preko njenog čela. Podigla je ruku da ga
skloni istog trenutka kad i on.
- Divna je - rekao je zaneseno.
- Hvala - rekla je dirnuta toplinom njegovog glasa. Zbunjeno
je počela da prevrće po korpi. Njegove oči su zaronile u dubinu
njenih, ali je ona brzo oborila pogled. Uprkos mnogih putovanja i
postignutih uspeha, sačuvala je stidljivost devojke iz malog
mesta.
- Da li si živela s tetkom dugo pre nego što si počela da se
baviš rodeom? - upitao je mirno u želji da prevlada napetost.
- Došli smo ovde kada sam imala osam godina, a tek kada
sam završila gimnaziju, tata i ja smo počeli da putujemo.
- On je, izgleda, mnogo voleo svoju slobodu!
Vivijan je začuđeno pogledala u njega. Nikada nije povezivala
putovanja vezana za rodeo, sa slobodom. Pa ni njen otac. Ponekad
su nedeljama bez prekida putovali sa jednog rodea na drugi. To
su pre bile obaveze, nikako sloboda. Sačekala je da je on pogleda.
- Voleo je uzbuđenja. Izazove. Borbu.
- Ti?
- Da - priznala je Vivijan. Nakrivio je glavu na jednu stranu i
zažmurivši na jedno oko procenjivao.
- Koliko imaš godina? Dvadeset i...?

31
 Knjige.club

- Pet - dopunila ga je kratko.

Osećala se kao da joj je šesnaest, glupo i zbunjeno. Pogledala
je prema najbližoj grupi ljudi. Zaustavila je pogled na lepoj
neznanki, koja je svoju korpu delila sa jednim Garetovim
nadzornikom. Vivijan se setila da je već primetila u toku
poslepodneva kako razgovara sa Džadom. Da li je ona očekivala
da provede i veče sa njim?
Džad je radoznalo zavirio u korpu.
- Da li ja to vidim pitu s jabukama? Vivijan je klimnula
glavom, a on je uzviknuo. - To je moj najomiljeniji kolač!
- Stvarno?
- Stvarno. To je zaista istina.
Dok je vadila pitu iz korpe, Vivijan je pogledala prema svojoj
tetki. Setila se da je ona predložila te kolače. Da li je to bila čista
slučajnost? Malo verovatno. Njena tetka je volela da namešta
situacije.
Džad je pratio njen pogled. Njemu se učinilo da ona gleda u
pravcu Bobija Brauna.
- Da li ste se ti i Bobi nekada zabavljali?
- Ne - nasmešila se veselo. - Marija, Bobi i ja smo školski
drugovi. Ja sam igrala u školskom timu zajedno s njim.
- Jedina devojčica u timu?
- Nisu imali drugog izbora. Ja ili niko drugi - rekla je
razdragano, ali se brzo uozbiljila.
- Bio je viši i jači od svih nas, ali je mrzeo svakoga ko je imao
nešto više od njega. - Gledalaje zamišljeno u Bobijevom pravcu. -
Pretpostavljam da je za ovih nekoliko godina konačno odrastao i
da se izmenio.
- Ali si se ti, ipak, dobro slagala s njim?
- Tek kasnije, kada smo oboje počeli da se bavimo rodeom.
Bili smo često zajedno.
- Bobi se bavio rodeom? - upitao je Džad začuđeno.

32
 Knjige.club

Vivijan se nasmešila i klimnula glavom posmatrajući kako

Bobi pleše sa jednom Marijinom rođakom.
- Uvekje učestvovao na velikom martovskom rodeu, ali otkad
mu je otac tako bolestan... - slegnula je ramenima. - Ko zna. Tetka
kaže da je za njega pitanje dana...
Žalost se videla na njenom licu.
- Bobi je oduvek želeo da sam vodi ranč, ali ne na ovaj način.
Izgleda da ovde svi imaju problema - uzdahnula je Vivijan i
pogledala u Mariju.
- Marija je tako nesrećna zbog zategnutih odnosa između
njenog oca i Trevora. Za ženu je teško kada se dva muškarca ne
slože. Marija i Trevor su brzo morali da shvate da brak nije samo
sreća.
Džad je podigao glavu. Njen komentar o braku ne bi trebalo
da ga iznenadi, ali za trenutak ipak jeste. Pošto je napustila ranč
zbog mnogo uzbudljivijeg života, sigurno da nije tip žene koja
misli samo na udaju.
- Brak zaista sputava ljude - rekao je i pažljivo pratio njenu
reakciju. Klimnula je glavom, ali se namrštila. Nikada ranije nije
smatrala da brak sputava dvoje ljudi koji se vole, ali je Džad
izgleda tako mislio.
Pošto je ona ćutala ne želeći da mu protivreči, Džad je rekao.
- Mnogo ljudi ne mogu da shvate koliko je to teško, dok ne
bude sasvim kasno.
On je to bar dobro znao. Njegovi roditelji su živeli u lošem
braku. Majka se uvek osećala uhvaćenom i sputanom. Džad je
opet pogledao u Vivijan. Ona je, izgleda, od iste vrste žena koje
žele nezavistan život kao i njegova majka. Da li je i ona smatrala
da je brak zamka?
Vivijan je razmišljala o njegovim rečiima. On je mislio da
brak oduzima čoveku slobodu. Da li je na to njena tetka htela da
joj skrene pažnju? Ali, šta se nje tiče šta on misli, pomislila je
nervozno. Jedva ga poznaje.

33
 Knjige.club

- Mislim da neki ljudi, možda, ne treba da stupaju u brak, ali

Marija i Trevor su bih vezani još mnogo pre nego što su se uzeli.
Kao što sam rekla, njihov problem je njen otac.
- Da. Problem je što Garet veruje da samo on zna kako treba
voditi ranč. Kad bi jednom oslušnuo šta Trevor ima da kaže,
shvatio bi da njegov zet zna nešto više o svemu tome.
Vivijan je napravila grimasu.
- On je tvrdoglav. Ali mislim da ne treba da mu zamerimo. Svi
mi često pravimo budale od sebe.
- Aha - složio se Džad dok je jeo parče pite. - Pa i ti.
- Ja? - upitala je Vivijan iznenađeno.
- Da - ironično je pogledao u nju.
- Kako možeš da veruješ da Bobi, ili bilo koji drugi muškarac,
misli o tebi kao o svom drugu? Ti si i previše ženstvena za to.
Vivijan je pocrvenela. Muškarci su joj govorili da je lepa, ali
nikada da je seksi. Zar je on nju tako video?
- Ovo je odlično - rekao je Džad prekidajući tišinu ispunjenu
nelagodnošću. Pokazao je na već skoro prazan tanjir. - Zar ti ne
voliš pitu s jabukama?
Vivijan je klimnula glavom.
- Pa zašto ne jedeš?
- Ti si rekao da je voliš.
- Evo - pružio je parče nagnuvši se prema njoj. Njegova
neočekivana blizina je uplašila.
- Hoćeš da probaš?
Njegov glas je bio topao i prijatan. Uzela je zalogaj.
- Uzmi još - nudio joj je.
Vivijan je prihvatila njegov veseli ton.
- Da li bi pojeo više nego što si dobio?
- Mnogo više.

34
 Knjige.club

Nežnost u njegovom tonu dala je tom prostom odgovoru

dublje značenje. Znala je da on očekuje šta će ona da kaže.
Nasmejala se, pokušavajući da bude prirodna i opuštena. Na zvuk
tetkinog glasa, naglo je ustala.
- Vivijan, hoćemo li da krenemo, dušo? Klimnula je glavom i
uzela korpu. Džad je takođe ustao. - Otpratiću te do vašeg
kamiona - rekao je. Kada su na putu do parkiranih kamiona i kola
došli u mrak, on ju je uhvatio za ruku. Stisak njegovih prstiju se
pojačao terajući je da se okrene prema njemu.
- Koliko? - upitao je Džad prišavši joj korak bliže. Vivijan je
zbunjeno podigla oči.
- Šta?
- Koliko ćeš ostati?
On je znao da će ona opet da ode. Da je ovo samo kratka
poseta. Znao je da ne treba da se vezuje za ženu koja ne može da
ostane najednom mestu zauvek. On je iskusio u sopstvenoj
porodici šta se dešava kada se čovek veže za ženu koja ima
potrebu da bude slobodna. Njegova majka je čeznula za svetom
filma koji je za nju predstavljao sam život. I napustila ih je.
Uprkos svemu, želeo je da čuje njen odgovor. Koliko će dugo
ostati?
- Nisam sigurna - rekla je tiho. - Zašto?
- Kako ne znaš? - upitao je nežno. Nije mogao više da izdrži.
Jednim brzim pokretom privukao je. Njegove usne su se spustile
na njene.
Nije bila spremna. Bio je to poljubac kakav nikad u životu nije
doživela. Neka unutrašnja slabost joj se razlila po celom telu.
Noge su joj klecale. Samo je srce brzo tuklo. I ranije su je ljubili.
Čak strasno, ali nikad ovako. Ovaj je čovek drugačiji od ostalih.
Njegov poljubac je probudio nešto novo u njoj. Kao da je doživela
prvi poljubac u životu.
Čuvši glasove ljudi koji su prolazili kraj njih, Vivijan se
uplašeno odvojila od njega. On je, takođe, ustuknuo jedan korak. I
dok je ona pokušavala da se osmehne komšijama i poželi im laku
noć, Džad se okrenuo i uputio prema svom kamionu. Sledeći put

35
 Knjige.club

će mu reći, rekla je odlučno u sebi. Ali šta, upitala se u istom času.

Šta će mu kazati? Nije mogla da porekne da je sve vreme
očekivala taj poljubac. Da ga je želela. Da je uživala u njemu.

36
 Knjige.club

Peto poglavlje

Prošla su dva dana od zabave na Garetovom ranču. Lidija i

njena sestričina su sedele u kuhinji.
- Hoćeš li doručkovati? - upitala je Lidija.
- Ne. Popiću samo sok i kafu.
- Kladim se da bi pojela sladoled kad bih ti ga ponudila.
Vivijan je pogledala u tetku sa osmehom.
- Ti znaš sve moje mane i slabosti, tetka. Ali, kad sam na
turneji doručkujem normalno.
- To je pametno. Hoćeš li učestvovati na velikom rodeu
sledećeg meseca?
- Možda. A možda ću još uvek biti ovde.
- Kad ćeš odlučiti?
- Ne znam - Vivijan je pokušavala da nađe zgodno
opravdanje. - Tek sam počela da razmišljam.
- Nećeš da ideš zbog problema koje ja imam ovde? Ali nije
važno - mahnula je rukom. - Meni je drago što si ti ovde.
Vivijan je odahnula. - Ljudi su malo uznemireni.
- Da. Pretpostavljam da se mnogo priča po gradu.
- Mogu da razumem - Vivijan je pijuckala svoju kafu. - Ako se
problemi nastave, neki rančeri bi... - ućutala je tražeći reči - mogli
biti na gubitku.
Lidija je prečula njene zabrinute reči.
- Nije samo to tema razgovora. Mnogo se šuška i o mojoj
sestričini.
- O meni?

37
 Knjige.club

- Pitaju se ljudi šta smera Džad Kigan? Kad se on interesuje

za neku ženu, obično to ne pokazuje tako otvoreno i jasno.
Vivijan je spustila pogled. - Ako misliš na visoku cenu koju je
platio za moju korpu, to je zato što je hteo da razgovaramo o
problemima koje imate ovde.
- Naravno. Potpuno razumem - rekla je Lidija, ali se u glasu
mogla naslutiti nota šaljivosti.
- Ti mi se rugaš, tetka - rekla je Vivijan uvređeno.
- Malo - priznala je Lidija. - Ali njega jure.
- Jure? - reč joj se učinila zabavnom, ali se odmah setila sitne,
tamnokose žene na zabavi. Bila je jasno zainteresovana za Džada.
Da li se i on interesovao za nju? Setila se ranijeg tetkinog
komentara o njemu.
- Ali to kod njega izgleda ne traje dugo?
- Pa, on je jedan nezavisan čovek. Usamljenik. Lutalica.
Jednom godišnje, on se uputi u planine i sam provede nedelju
dana. Nema mnogo ljudi kojima je prijatno da cele nedelje budu
sami sa sobom. Ali ima u njegovom srcu mesta i za druge. Samo,
za to je potrebna posebna vrsta žene koja će ga naterati da shvati
kako je njegov život ipak prazan, a on usamljen. No, i to će se
desiti jednog dana - uzdahnula je Lidija. - U stvari, ima tako nežno
srce - dodala je sasvim tiho. Reči njene tetke su je iznenadile.
- Pa i ti si mu slična - rekla je Vivijan, iako je znala da to nije
puna istina. Posle majčine smrti, Vivijan je shvatila da je njena
tetka volela samo jednog čoveka. Ali on je voleo rodeo. Vivijan je
bila sigurna da je njen otac hteo da ostane na ranču, tetka ne bi
ostala sama.
- Jesi li usamljena, tetka? - upitala je toplo.
- Ako ti kažem ne, slagala bih te. Porodica znači sve. I dobro i
loše. Ali ja, izgleda, nisam bila predodređena za brak i decu. -
Nagnula se preko stola i dodirnuta ruku svoje sestričine. - Nemoj
biti tako tužna. Ti si oduvek bila moja porodica.
Vivijan je klimnula glavom. Za vreme dugih godina majčine
bolesti njena tetka je preuzela svu odgovornost i brigu za njeno

38
 Knjige.club

podizanje. Ona joj je zaista bila kao majka. One jesu jedna
porodica! A Džad je drugačiji. Sam, po sopstvenom izboru.
- A šta je s njegovom porodicom? - upitala je Vivijan prateći
očima tetku koja je otišla do frižidera.
- O njoj ne govori mnogo. Ali je odlučio da se odvoji od njih.
To već nešto znači.
- Znači da ne voli odnose koji vezuju.
- Ili da još nije pronašao pravu osobu za koju bi se vezao -
dopunila je Lidija.
Vivijan je u čudu gledala u porciju sladoleda koju je njena
tetka stavila pred nju.
- Čini mi se da će ti trebati malo više energije - rekla je Lidija
u šali. - Džad je upravo stigao.
Vivijan se ukočila. Učinilo joj se da joj je srce stalo. Čula je
kako ga njena tetka pozdravlja.
- Šta nam donosiš, Džade? - Lidija je držala otvorena vrata
čekajući da on uđe.
Ponašaj se prema njemu kao prema komšiji! Prijateljski,
mislila je Vivijan. S osmehom je rekla - Zdravo!
- Dobro jutro - odvratio je i obratio se Lidiji.
- Garet Pajn je prošle noći izgubio tri kobile.
- Šta misliš pod tim izgubio? - upitala je oštro Lidija. - Krađa?
- U njenom je glasu bilo više neverice nego iznenađenja.
- Šerif za sada još ne govori o krađi - pogledao je skeptično u
nju. - Misli da je neki pastuv sišao s planine i da su one krenule za
njim.
Bez pitanja, Lidija je sipala kafu u šolju i spustila je na sto.
Džad se osmehnuo videvši gde je ona postavila šolju. Zadovoljno
je povukao stolicu i seo pored Vivijan.
- Da li su vrata bila zaključana?
- Jesu.
- A šta je za šerifa problem? - uključila se Vivijan u razgovor.

39
 Knjige.club

- Nikako ne želi da prizna da ima problema - rekao je Džad.

- Noj zabija glavu u pesak.
- Tačno. Ali Garet Pajn nije strpljiv čovek. On već sav kipi od
besa. Prvo ambar, pa sad ovo.
Vivijan je lagano jela svoj sladoled. Džad je primetio šta ona
jede i začuđeno raširio oči, ali nije rekao ni reč.
Osim jednog brzog pogleda kojim ga je pogledala kada je
ušao, Vivijan nije dizala pogled. On je nju uznemiravao samim
svojim prisustvom. Uspela je da se savlada i mirno je ustala.
Gurnula je svoju stolicu na mesto i obratila se tetki.
- Idem u štalu do Darsija.
- Dobro - odgovorila je Lidija. Vivijan je gledala u tetku. - Da li
si mislila da uradim nešto drugo, možda?
Lidija je odmahnula glavom. - Nisam imala nikakvih planova
u vezi s tobom.
Vivijan je prečula šaljivu notu u njenom glasu i brzo je izašla.
Požurila je prema štali. Morala je što pre da pobegne od njega. I
mora se nečim zaposliti da ne bi mislila...
Brzim, oštrim pokretima počela je da češlja Darsijevu dlaku.
Kada je malo kasnije Džad prišao vratima štale, ona je vilama
prebacivala slamu u jasle.
Veza sa njom neće ga nikuda odvesti, proletelo mu je kroz
glavu. Ona će otići. Vratiće se svom životu. Iako je govorio sebi da
treba da se okrene i ode, nije to učinio.
- Neko od radnika to može da uradi. Ili daj meni.
Na zvuk njegovog glasa, ona se trgla.
- Mogu i sama.
- Vidim. Ti radiš s tim vilama kao s viljuškom. A to je teško.
Daj meni.
- Evo ti. Ali mogla sam i sama - osećala je potrebu da njena
reč bude poslednja.

40
 Knjige.club

Vivijan je uzela Darsijeve uzde i izvela ga napolje. Džad ju je

pratio pogledom, ali mu se pogled zadržao na konjskom kopitu.
- Potrebne su mu nove potkovice - rekao je.
- Znam. Srediću to.
- Čekaj! - uplašio se pri pomisli da bi je konj mogao udariti.
Zaštitnički stav je bilo jedno novo neočekivano osećanje. -
Potkivanje konja je opasan posao čak i za muškarce.
Pogledao je u njene stisnute usne i tvrdoglav izraz lica.
Spremio se na otpor.
- Ti imaš...
Zastao je na trenutak i pažljivo je odmerio. Talas topline mu
je pojurio kroz celo telo. I sam začuđen, brzo je pogledao u njene
oči.
- Koliko kilograma imaš? Pedeset i tri? Vivijan je stisnula
usne još jače. Nije htela da odgovori. Imala je pedeset i dva
kilograma i njegova procena je samo govorila da ima oštro i
uvežbano oko kada su žene u pitanju.
- Čak i mnogo teži čovek je u opasnosti kad potkiva konja.
- Nije opasno, ako se pridržavaš nekoliko osnovnih pravila. Ti
bar imaš konja i znaš kako se treba brinuti o njemu.
On se zagledao u nju. Prkosno je podigla bradu i hrabro
izdržala njegov pogled. Zatim se nasmešio. Voleo je takvu
prirodu. Bujnu i neukrotivu. Sve izazove je prihvatala uzdignute
glave. A njen život je bio pun izazova. Džad je znao da je život na
ranču često monoton i dosadan. Takav život njegova mama, na
primer, nije mogla da podnese.
- Znači, ti se ne bojiš? Neočekivano pitanje je izbacilo iz
ravnoteže.
- Uopšte se ne bojiš? - insistirao je Džad pošto je ona ćutala.
- Svako se boji - rekla je lagano. Pogledala je iza njegovih leđa
i ugledala njegovog crnog pastuva vezanog za ogradu. Nasmešila
se na silu. - Eto, taj tvoj konj me pomalo plaši. Ali je lep.

41
 Knjige.club

- Kad sam ga našao nije bio tako lep. Naprotiv. Bio je sasvim
neugledan. Niko ga nije hteo.
- Izgleda tako ponosit. I vatren je.
U momentu kada su joj reči izletele iz usta, jedna eksplozija
osećanja se uzvitlala u vazduhu između njih. Vivijan je poželela
da pobegne.
- Da li se i tebi dopada zbog toga? - upitala je brzo.
- Verovatno - odgovorio je Džad. Očima je odmeravao celu
njenu pojavu i ona je žustro povukla Darsija. Džad je osetio da je
to način na koji ona pokušava da sakrije svoju zbunjenost. Da li je
on, možda, uzrok toj zbunjenosti?
Nasmešio se. Ta mu je pomisao prijala. Iako je znao da treba
da se drži što dalje od nje, ona ga je neodoljivo privlačila. On je
želeo sigurnost, stabilnost u svom životu. Godinama se borio
protiv te svoje unutrašnje potrebe, pretvarajući se da voli samoću
i život na svoj način. Ali, lagao je samog sebe. Želeo je da njegov
ranč bude najveći u Tenesiju. Želeo je ženu koja bi s njim delila
sve. Uznemiren, shvatio je da želi Vivijan Sloun. I bilo mu je jasno
da ona neće prihvatiti to što on želi. A dobro je znao šta će se
dogoditi ako je prisili da živi životom koji njoj nije odgovarao.
Video je šta je njegov otac uradio majci. Džad je osetio bol u srcu,
poznat još iz dečačkih dana. Pojavio se neočekivano, ali je bio jak.
Bez reči, okrenuo se i pošao prema vratima. Ali svakim
novim korakom postajao je svestan koliko će biti teško držati se
što dalje od nje.

42
 Knjige.club

Šesto poglavlje

Vivijan je polako sipala sok u čašu. Razmišljala je o

obavezama toga dana. Imala je običaj da rano ujutro isplanira
dan. Kada se nalazila na rodeu, to je bilo neobično važno. Još od
svoje osamnaeste godine ona je preuzela na sebe organizaciju
njenih i očevih putovanja.
Kada je izašla na vrata, ustanovila je, prvi put posle toliko
godina, da ima problema da sama sebe natera na disciplinu. Za
protekle dve nedelje, provela je mnogo časova u odmoru i
dokolici. Brinula se o Darsiju, sredila tetkine poslovne knjige, ali
je sve vreme bila kao gost. Tek pre tri dana je uspela da nagovori
tetku da joj dozvoli da preuzme neke poslove na ranču i da joj
tako zaista u nečemu pomogne. Biće bolje ako bude zauzeta.
Uprkos svemu, znala je da je njen najveći neprijatelj u njoj samoj.
Nije mogla da izbaci iz svoje glave misli na Džada.
On se svakodnevno zaustavljao da popriča sa njenom tetkom,
ali od neočekivanog odlaska iz štale onog dana, on je s Vivijan
izmenjivao samo najnužnije ljubaznosti. Priznala je sebi da joj je
bilo nelagodno kada je on otvoreno pokazivao svoje simpatije za
nju, ali je još teže doživljavala njegovu nezainteresovanost. To
njegovo ponašanje je bilo u potpunoj suprotnosti sa burom
osećanja koju je ona osećala kada je on bio u blizini. Nekoliko
puta je uhvatila njegov pogled, koji joj je davao nadu da i on oseća
isto to.
Zašto se onda držao tako ukočeno, pitala se Vivijan vodeći
Darsija iz štale. A šta ako je to samo njena puka uobrazilja?
Možda je u toku svih ovih godina provela suviše mnogo časova
slušajući ljubavne pesme, čitala je mnogo romantičnu poeziju i
sanjala o pravom čoveku. Mora prestati da misli o njemu. Ljubav
na prvi pogled se događa samo u knjigama ili na filmu.

43
 Knjige.club

Uzjahala je Darsija. Krenula je u redovni obilazak ranča.

Jahala je kilometrima po spoljnim ivicama tetkinog imanja.
Proveravala je da li su tankovi s vodom napunjeni, da li sistem za
vodu dobro funkcioniše. Gde god je bilo potrebno, proveravala je
pumpe za vodu. Kod velike vetrenjače je zastala. Krila se nisu
okretala. Popela se na visoke merdevine i dala se na popravku.
Ruke su joj same zastale, kada je u daljini ugledala Džada. Nije
bilo teško prepoznati ga, mada se on nalazio na svom imanju.
Osmeh joj je zamro na usnama. Ugledala je kako se jedan
kamion približava i staje i cmokosu ženu za volanom. Bez
dvoumljenja, Džad je povukao uzde i krenuo njoj u susret. Žena je
izašla iz kamiona, a Džad je sjahao s konja. Stajali su i razgovarali.
Baš sam prava budala, mislila je Vivijan. Zbog jednog
poljupca ona je očito uobrazila mnogo toga. A njega je
interesovala druga žena.
Vivijan je brzo izvukla maramicu iz zadnjeg džepa i obrisala
ruke. Vetrenjača je zaškripala i krila su počela da se okreću.
Primetila je da Džad gleda u njenom pravcu. Brzo se spustila niz
merdevine. Oblak prašine se podigao kada je kamion krenuo.
Videla je da Džad jaše u njenom pravcu.
- Vraćaš li se na ranč? - viknuo je. Ona je lagano okrenula
glavu prema njemu. - Da - s mukom je odgovorila. Džad je
opušteno sedeo u sedlu i čekao.
- Imaš li nešto protiv ako krenem s tobom? Lidija ima
rančerski sastanak. Da li je tvoje „da“ značilo da bi volela moje
društvo?
- Da - ponovila je Vivijan muklo. Jahali su skoro pola sata u
tišini.
Kako je ćutanje počelo da dobija neko posebno značenje,
Vivijan je pokušala da nađe temu.
- Možda će biti kiše - rekla je gledajući u nebo na kome su se
skupljali crni oblaci.
- Ne bi smetalo. Ali imali smo sreće što je padala one noći
kada je izbila vatra na Garetovom ranču.
- Da. Mogle su izgoreti i druge zgrade.

44
 Knjige.club

- Za to treba da zahvali tvojoj tetki. Pre dve godine komšije su

odlučili da sarađuju sa Šumskom službom i da se smenjuju u
dežurstvu kada su nepogode. Lidija je dežurala one noći.
Vivijan je pogledala zamišljeno. - Da li rančeri zahvaljujući
tebi bolje sarađuju sa Šumskom službom?
Džad je slegnuo ramenima. - Veliki deo mog imanja se graniči
sa državnom zemljom. U mom je interesu da sa njima dobro
sarađujem.
Bila je iznenađena njegovom iskrenošću. Drugi bi ljudi
sigurno navodili neke opšte razloge.
- Da li si očekivala drugačiji odgovor? - upitao je videvši njen
začuđeni pogled.
- Jesam - priznala je Vivijan. - Mogao si navesti razlog koji bi
pokazivao kako si pošten ili kako se brineš za opšte dobro, ili već
nešto u tom smislu.
- Možda ja uopšte nisam pošten - rekao je zadirkujući je.
- A možda si i više nego što sam mislila.
Brz smešak se pojavio na njenom licu.
- Zar si ti o meni loše mislila, Vivijan? - njegov glas je bio
naročito nežan kada je izgovorio njeno ime.
- Malo - priznala je dvoumeći se.
- I još uvek tako misliš?
- Da. Nadam se, za svoje sopstveno dobro, da to neću
zaboraviti.
Nasmejao se. Pogledala je u njega zbunjeno, a to ga je
nasmejalo još više.
- Ti si... ti si.. Oh, nije važno - povikala je smeteno. - Reci mi
zašto si prihvatio njihov zahtev i spalio deo svog zemljišta?
- Da li me to proveravaš? Ili pitaš iz čiste radoznalosti?
- Iz radoznalosti.
Džad je bio zadovoljan što nju to interesuje.

45
 Knjige.club

- Razgovarao sam sa rančerima iz Džordžije koji su to isto

radili. Kasnije se na tim površinama dobije mnogo kvalitetnija
ispaša. Jesi li bila nekada u Džordžiji?
- Jesam. Na rodeu.
- Pa, rodeo je sigurno mnogo interesantniji i uzbudljiviji nego
gajenje stoke.
Vivijan je spustila pogled. Da je samo znao da je ona za ove
dve nedelje doživela više uzbuđenja nego za proteklih nekoliko
godina života!
- Šta si radila na vrhu vetrenjače? - upitao je Džad.
- Učvrstila sam krila.
- Učvrstila?
- Da.
- Ti si zaista za sve sposobna - rekao je Džad.
Prijalo joj je što u njegovom glasu čuje iskreno divljenje. On
je, međutim, neočekivano upitao. - Da li je taj tvoj konj zaista brz?
Takav izazov je ona već dugo očekivala. Sigurno da je brz. On
je to odlično znao.
- A tvoj? - upitala je.
Džad se zagonetno smeškao.
- Važi? - upitala je gledajući prema ranču. - Do ograde.
- U šta se kladimo? - upitao je Džad tobož oklevajući.
- Kladimo? - upitala je Vivijan.
- Ni jedan kauboj ne prihvata izazov, ako se u nešto ne
opkladi.
Njene oči su šeretski zasijale.
- Dobro - rekla je. - Ako ti izgubiš popravićeš sve tetkine
slavine u kuhinji. Kaplju.
On je bio zaprepašćen.
- Hoćeš da vam popravim slavine?
- Da. To je opklada. Džad je klimnuo glavom.

46
 Knjige.club

- Dobro. Ako izgubim popraviću slavine. A ako ti izgubiš?

S osmehom je gledao u njene usne. Njoj je srce zastalo. Kako
nije govorio ništa, ona je nestrpljivo rekla. - Šta? Ako ja izgubim,
šta ti želiš?
- Poljubac - izbacio je spremno.
Vivijan je pogledala u njegovog konja. Bio je snažan, ali je
Darsi bio lak i brz. Ponos je terao da prihvati opkladu. Ako izgubi,
za samo jedan trenutak ona će ispuniti svoju obavezu, ali ako on
izgubi, provešće sate dok ne popravi sve slavine.
- Važi!
I pre nego što je to rekla, već je u glavi imala stvoren plan.
Prsti su joj čvrsto stegli uzde.
- Sad!
Viknula je kroz smeh i bez čekanja obola svoga konja. Kad je
konj pojurio, čula je kako Džad viče za njom.
- Ti varaš!
U njegovom glasu je bilo uzdržanog smeha, a onda je začula
topot konja pored sebe. Polegla je na vrat svog konja i žustro ga
mamuzala. Zvuk kopita njegovog konja sve se više približavao.
Uglom oka, videla je prvo nos, pa celu njušku crnog pastuva. Vrat
uz vrat sa njenim konjem, Džadov konj se odvojio za malo,
pokazujući lako upornost podudarnu onoj njegovog vlasnika.
Nekoliko metara pred ogradom, Džad se sasvim približio uz
njenog konja, pružio ruku i obavio je oko njenog struka i zgrabio
je iz sedla.
Srce joj je tuklo kao ludo. Uhvatila se za njegov vrat, a
njegovu čvrstu mišicu je osećala na svojim leđima, dok je on
pokušavao da zauzda svoga konja. Njegov dah je palio njen obraz.
Muklo udaranje njegovog srca osećala je na svojim grudima.
Pokušavala je da udahne vazduh, shvatajući zašto nije dozvolio da
se trka završi. Iako bi njegov konj prestigao Darsija i stigao prvi
do ograde, Džad je izabrao svoj način da pobedi. Shvatila je da je
on znao da će pobediti. Da je sve bio isplanirao. I bez obzira na to

47
 Knjige.club

ko bi trku dobio, njegov jedini cilj je bio da je poljubi. Vivijan je

povukla glavu unazad i srela njegov zamagljeni pogled.
- Ja bih pobedila - rekla je prkosno. Privukao je u zagrljaj.
- Ali, ja sam pobedio!
- Ti si varao - rekla je toplo. Gledala je u njegove oči gubeći se
u njihovim dubinama.
Njegove usne su okrznule njeno uho. Šaputao je.
- Izgubila si opkladu. Sećaš li se u šta smo se opkladili?
Vivijan nije ništa odgovorila.
- Da ćeš me ti poljubiti - rekao je Džad.
- Ja? Ti si tražio... - videla je da se on zabavlja i to je izazvalo
njen bes. - Spusti me! - viknula je ljutito.
Sačekala je da nogama dodirne čvrsto tlo, pa je rekla - Ti si
izgubio!
Pošto je Džad ćutao, Vivijan je poverovala da je poljuljala
njegovu sigurnost. Osećaj zadovoljstva je zahvatio. I suviše često
je on nju činio nesigurnom. Sviđalo joj se što je bar jednom uspela
da ga izbaci iz njegove samouverenosti. Makar samo za trenutak.
- Misliš? - rekao je najzad. - Ja se s tim ne slažem.
Ona je zgrabila Darsija za uzde i krenula prema štali. Džad je
lagano sjahao i vezao konja za ogradu. Krenuo je za njom. Išla je
uzdignute glave i pravog držanja ne obazirući se više na njega.
Kada je ušao u štalu nije je odmah video, mada je osećao
miris njenog parfema.
- Vivijan!
Ona je stajala kraj jasli. Bila je uzbuđena i pokušavala je da se
smiri milujući Darsijevu njušku.
- Zar si ti kukavica?
- Nisam!
- Onda dokaži.
Prišao je tako blizu da je osetila kako diše. Borila se da ne
pokaže svoje uzbuđenje.

48
 Knjige.club

- Hoćeš li ga uzeti na silu? - pitala je prkosno.

Njegov iznenađen pogled joj je pomogao da smanji svoju
napetost. Došlo joj je da se nasmeje. Bila je sigurna da ga nikada
nije videla tako zaprepašćenog. Odmakla se od njega i zabavila se
oko Darsija.
- Da li ti to želiš? - pitao je tiho i nežno.
Osećala je čvrstinu njegovih grudi na svojim leđima, a njegov
dah ju je nežno golicao po vratu. - Kaži, da li ti to želiš?
- Želim!
Okrenula se naglo prema njemu, ali se pri tom zakačila za
neke uzde koje su visile sa grede i kada je on zgrabio da je zagrli
ona ga je nezadrživo povukla i oboje su pali na gomilu sena.
Osetila je svu težinu njegovog tela na svome. Zbunjeno je
viknula.
- Skloni se! - oduprla se rukama o njegove grudi.
On je stavio ruke s obe strane njenih ramena i sklonio noge,
ali je telom još uvek ležao na njoj.
- Džade - zaustila je Vivijan i pokušala da se podigne na
laktove.
- Znaš li ti šta želiš? - tiho je prošaptao.
Njegove usne su dodirnule njen vrat, a zatim je nežno
pomilovao njenu bradu svojim obrazom. Ti nežni pokreti su je
uzbuđivali više nego što je očekivala. Usnama je okrznuo njen
obraz.
Prstima jedne ruke uhvatio je za bradu i primorao je da ga
pogleda. Osetila je njegovu snagu.
- Hoćeš li ispuniti opkladu?
Da, mislila je Vivijan. Poljubiće ga. Dokazaće sebi da njegov
poljubac nije ništa drugačiji od ostalih. Ali se glasno još uvek
bunila.
- Ti si varao!
- Ja sam pobedio!

49
 Knjige.club

Čula je u njegovom glasu istu odlučnost kao kad je licitirao za

njenu korpu. Reči otpora su joj se zamrzle na usnama.
Njegove usne su se lagano spustile na njene. Ali za razliku od
onog prvog, ovaj poljubac je bio nežan. Laki pritisak je u njoj
izazivao još veće muke i povećavao njenu želju. Njegove usne su
lako klizile preko njenih u želji da izazovu nestrpljenje i da je
nateraju da mu odgovori. Još uvek su se njegove usne samo
poigravale na njenim. Osetila je da se buni, zatvorila je oči i
poželela iz sve snage da je poljubi strasno, punom snagom. Njene
ruke su same privukle njegovu glavu i čvrsto se priljubila uz
njega. Odjednom, nežnosti je nestalo. Nešto je eksplodiralo,
oslobađajući nakupljeno nestrpljenje i oni su potonuli u dubine.
Ali i to je potrajalo kratko. Njegove usne su opet bile nežne.
Poljubac se produbio još jednom, pa ponovo postao nežan. I dok
je prstima mrsila njegovu kosu, Vivijan je shvatila da i ona ljubi
njega strasno i predano. On je više nije držao u zamci pod svojim
telom, već je ona privlačila njegovo telo i stiskala ga na svoje
grudi. Njegove usne su susretale njene, ali nisu više zahtevale ni
tražile. Ona je nudila i pružala. Iskrenost tog trenutka je u njoj
smirila buru osećanja i ona je uspela da shvati šta se oko nje
dešava. Čula je glasove.
- To su komšije - rekla je uplašeno.
- Čujem ih - rekao je mirno. Zadržao se još momenat u istom
položaju, a onda se podigao. Pružio je ruku i podigao i nju. Stisak
je bio čvrst i intiman. Odgovarao joj je. Izgleda da joj je sve kod
njega odgovaralo.
- Džade, Vivijan!
Na zvuk tetkinog glasa, Vivijan se povukla od njega. Rukom je
brzo zagladila kosu, a sa pantalona je otresla slamu. Ušavši u
štalu, Lidija je ponovila njegovo ime. Zastala je na ulazu i sa
smeškom rekla sestričini.
- Smiri se, dušo. Ja se nikada ne šunjam okolo.
Vivijan je pocrvenela. Tetkinim oštrim očima ništa nije moglo
da promakne. Kada je on podigao ruku i skinuo komadić slame iz

50
 Knjige.club

njene kose, Vivijan je bila sasvim zbunjena. Džad se pravio da to

ne primećuje.
- Hoće li sastanak početi? - upitao je mirno.
- Da.
- Da li su svi došli? - upitao je uzvrativši joj lakim smeškom
njen pogled. - I još neki novi - Lidija je pokazala preko ramena.
Vivijan je očima pratila njen pokret. Sitna crnokosa žena stajala je
na stepeništu koje je vodilo u kuću. Pored nje je bio stariji
sedokosi čovek.
Pogledala je u Džada i osetila nelagodnost. Pčela leti s cveta
na cvet, podsetila je sebe videvši njegov zainteresovan pogled,
upućen u istom pravcu.
- Da li je ona samo u poseti? - upitala je Vivijan.
Džad je pogledao u nju. - Kao i ti - dobacio je značajno. Zatim
se okrenuo Lidiji.
- Danas je bila kod mene. Kupila je onu moju kobilu.
- To su dobre novosti! Za mene i za tebe. Vivijan je čula
tetkine reči, ali su joj misli bile drugde. Džad je u pravu. Ona je
bila zaista samo u poseti. I to je sve. Da li je?
- Koje su još dobre novosti? - prisilila je sebe da se uključi u
njihov razgovor.
- Oh, zaboravila sam da ti kažem - Lidija je blistala od
zadovoljstva. - Ta žena i njen otac su zainteresovani za moj
program ukrštanja.
- Vas dvoje baš sarađujete sa njom - konstatovala je Vivijan
pomalo zajedljivo gledajući u Džada.
- Samo poslovno - dobacio je Džad. Iskra šaljivosti je zasijala
u njegovim očima. Njegov osmeh je zaista tajanstven, pomislila je
Vivijan. Lidija je krenula iz štale načinivši gest da i on pođe s
njom. On je krenuo, ali je zastao i pogledao u Vivijan.
- Hoćeš li i ti doći?
- Ne. Imam još nekog posla ovde. Njegova ruka je dodirnula
njenu. – Do sutra - rekao je.

51
 Knjige.club

- Sutra? - upitala je začuđena obećanjem koje je čula u

njegovom glasu.
- Videćemo se sutra - rekao je prisno.

52
 Knjige.club

Sedmo poglavlje

Sedeći u kuhinji za stolom, Vivijan je nervozno grickala

nokte, prateći kazaljke na velikom satu. Šta je to tera da čeka sa
ovakvim nestrpljenjem do dva sata posle podne, pitala se. Mnogi
ljudi obećaju da će doći, pa to ne učine. To je prosto običaj,
obećati da ćemo se videti, čuti. Nestrpljivo je ustala, ima valjda i
pametnijeg posla nego da ceo dan čeka Džada Kigana. Pogled joj
je pao na listu potrepština za kuću koju je njena tetka pripremila.
Otići će u grad i nabaviti sve to.
Sunce je toplo grejalo kroz prozor njenog džipa kada je
parkirala ispred velike samoposluge. Dok je zaključavala vrata,
ugledala je Marijinog supruga, Trevora, koji je bio na odeljenju za
sportsku opremu. On ju je, takođe, spazio i mahnuo joj. Kada je
ušla u prodavnicu, Trevor je viknuo.
- Zdravo, Vivijan. Nasmešila se prijateljski.
- Zdravo, Trevore.
- Da li si došla po dozvolu za pecanje? Prihvatila je njegovo
zadirkivanje.
Podsetio je na vreme kada su svi zajedno odlazili na pecanje.
Uvek su joj govorili da ima sreće kad bi nešto upecala. Ali, kad su
malo porasli, shvatili su da sreća s tim ima malo veze. U pitanju su
bili njeni dugi, fini prsti, kojima je bolje od svih osećala i najslabiji
trzaj udice. Imala je osećaj zato. Tako su to oni nazvali.
- Da li i ideš često na jezero, Trevore?
- Ne suviše često. Nekoliko puta u toku leta. Sa Džadom. I on
ima sreće.
- Sreća s tim nema nikakve veze - pobunila se Vivijan. - To je
veština, znaš.
Videla je da on zabrinuto zagleda kroz prozor.

53
 Knjige.club

- Šta je? - upitala je Vivijan. Nagnula se i sama kroz prozor i

ugledala Gareta Pajna i Mariju kako parkiraju svoj kamion ispred
šerifove kancelarije. Vivijan je glasno rekla - Šta misliš, šta se
dogodilo?
- Problemi kod Braunovih - odgovorio je Trevor neodređeno.
- Kakvi problemi?
- Ne znam. Pre nego što sam krenuo na posao, čuo sam da su
telefonirali, ali kada sam pitao u čemu je stvar, moj tast mi je
odbrusio da se to mene ne tiče.
- Oh, Trevore, zar su vaši odnosi baš lako loši?
- Da, na žalost.
- Kako je do toga došlo?
- Tvrdoglavi starac! Misli da sve može sam. A nije više ni
mlad, ni zdrav. Marija i njena majka pokušavaju da ga urazume,
ali on nikoga ne sluša.
- Tako si ti došao da radiš ovde.
- To baš nije ono što sam mislio da ću raditi da bih obezbedio
pristojan život za sebe i Mariju.
- Ljudi se menjaju, Trevor - pokušala je da ga uteši Vivijan.
- Njega neće ništa promeniti - rekao je Trevor rezignirano. - I
još nešto ću ti reći: za Marijino dobro bilo bi bolje da tog ranča
nema. Bar bi se njen otac i ja slagali.
- Preći ću preko da vidim o čemu se radi. Javiću ti zašto je
Garet došao.
- Nemoj se truditi, Vivijan - rekao je stisnutih usana. - Uopšte
me ne interesuje šta se dešava na njegovom ranču!
Vivijan nije odgovorila. Brzo je izašla na ulicu i požurila u
šerifovu kancelariju. Kada je ušla, Marija joj je pošla u susret.
- Novi problemi - rekla je zabrinuto.
- Primetila sam da ste ti i tvoj tata došli - Vivijan je pogledala
prema šerifovom stolu za kojim su sedeli Garet Pajn, Bobi Braun i
Džad. Za trenutak je uhvatila Džadov pogled. Osmehnuo se toplo.

54
 Knjige.club

Zauzet. Bio je, dakle, zauzet - shvatila je Vivijan s olakšanjem.

Bilo joj je jasno zašto nije ispunio svoje obećanje i došao do nje.
Čula je Garetovo ljutito pitanje.
- Zašto ne učiniš nešto?
Vivijan je upitno pogledala u Mariju.
- Šta se dogodilo?
- Bobijev bik je ukraden.
Garetov glas je bio sve jači. - Prvo Lidija, pa ja, a sad i Bobi.
Koliko će ti još vremena trebati da shvatiš da mi zaista imamo
problema?
- Smiri se, Garete - rekao je šerif. Marija je učinila pokret da
se vrati do svog oca, ali je Vivijan zaustavila.
- Hajde sa mnom.
Marija je odmahnula glavom. - Ne mogu, moram da ostanem
s njim.
- Marija!
- Ja sam dobro. Ne brini.
Vivijan je osetila da je neko uhvatio za ruku. Znala je već
dobro taj čvrsti stisak.
- Idemo napolje - rekao je Džad. - Dok se ne smire, ništa se ne
možemo dogovoriti.
- Zašto si ti ovde? - upitala je Vivijan dok su izlazili napolje.
- Bobi me je pozvao. Mislio je da moramo svi zajedno da
probamo da utvrdimo o čemu se radi. A kako si ti znala da smo
ovde?
- Ja sam bila u kupovini i stala sam da popričam sa Trevorom.
Videli smo kada su Garet i Marija stigli.
Izašli su na ulicu. Njegovi prsti su još uvek držali njenu ruku.
- Marija kaže da je Bobijev bik nestao - rekla je Vivijan. -
Ukraden?
- Tako izgleda. Ali ograda nije nigde presečena.

55
 Knjige.club

Neverica se pojavila na njenom licu.

- Ako ograda nije presečena, bik mora da je na imanju.
- Možda - rekao je Džad. - Nema nikakvih tragova. Pa čak ni
tragova bika.
- To zvuči potpuno bez smisla - uzviknula je Vivijan.
- Tako se i meni čini. Ali Bobijeva zemlja se prostire na vrlo
različitom terenu. Stoka može da se izgubi u brdima.
- Ako se izgubio! Ali ti ne misliš tako, a ni ostali, zar ne?
- Ne. Niko ne misli tako.
- Da li je sve to povezano? - I ja se to stalno pitam.
- Ali zašto?
- Ne znam. Mene više brine šta će se još dogoditi, pre nego
što nađemo odgovor. Garetov ambar je bio poliven benzinom.
Nema nikakve sumnje da je vatra podmetnuta. A ograda tvoje
tetke je bila presečena na nekoliko različitih mesta. Trebalo nam
je dva dana da skupimo svu njenu stoku. Nekoliko grla je otišlo u
divljinu, a tamo ih više niko ne može pronaći.
Vivijan je otključala svoj džip i sela za upravljač.
- Da li to neko pokušava da pritiskom natera nekog od
rančera da se povuče?
Džad je i sam o tome razmišljao već mnogo puta. Njegovo
ćutanje je za nju bio potvrdan odgovor.
- I ti to misliš, zar ne? Bojiš se da bi neko mogao da napravi
još veću štetu natetkinom imanju. Zato si želeo da ja budem ovde
s njom. Ti veruješ da problemi tek predstoje.
Prstima je stisnula upravljač. - To je, dakle. Dobro - rekla je
odlučno. - Neću otići sve dok se ne raščisti šta se ovde u stvari
dešava.
- Zar možeš ostati tako dugo? - upitao je Džad. - A rodeo?
Sve dok on to nije rekao, ona nije ni pomišljala šta za nju
može da znači jedna tako duga pauza. Ali zašto ne bi mogla,
upitala se odmah. Godinama je radila tako upomo. Da li je došlo
vreme za opuštanje? Vivijan još nije znala staje pravi odgovor.

56
 Knjige.club

Sasvim instinktivno je rekla. - Sve dok je ovde ovako neizvesno, ja

neću otići.
Iako nije stavila ruku na njega, njemu se učinilo kao da ga je
dodirnula. Pogledao je u nju, a oči su mu zastale na njenim
usnama. Blago razdvojene, one su pozivale. Mamile.
- Javiću ti ako Bobi nađe svoga bika - rekao je brzo.
Naslonio se na prozor njenog džipa. Ćutali su oboje. Njegovo
lice je bilo sasvim blizu njenog. Osetila je kako je preplavljuje
osećanje nežnosti i topline.
- Džade - šapnula je.
- Vivijan - uzvratio je.
Oči su mu treperile od dubokog unutrašnjeg osećanja.
- Da li si uvek dobijao sve što si želeo? - upitala je Vivijan.
- Uglavnom. Na kraju.
- Na kraju? - Vivijan je podigla obrve upitno.
- Ja čekam... - rekao je uz osmeh. Iznenađenje i
nerazumevanje su zamračili njen pogled.
- Šta? - upitala je.
- Da otkrijem šta ti želiš.
Tiha, neizrečena poruka prostrujala je između njih.
- Avanturu? - upitao je oprezno. Vivijan je jedva uspela da se
savlada da ne zine od čuda.
- Avanturu? - ponovila je ne verujući. Bila je zaprepašćena
tim pitanjem. A znala je da ne bi trebalo da bude. Posle svih
njegovih komentara o braku, bilo joj je jasno da on beži od
obaveza. Ah, za nju je i avantura bila obaveza. Gledala je u
upravljač, izbegavajući njegov pogled. Nije mogla da progovori.
Sve što je trebalo da kaže bilo je prosto - da ili ne. Ona je želela da
se odupre toj želji. Od njega treba bežati! Pošto je ćutke uključila
motor, Džad se ispravio.
- Zar se ti bojiš da priznaš šta želiš?
- Da. Čini mi se.

57
 Knjige.club

Nagnuo je glavu prema njoj. - Zašto? Ona se konačno

nasmešila. - Možda bi to bilo ono što ne bi trebalo da bude.
- Ali što jeste... - rekao je nežno. Pogled njegovih očiju
dopirao je do dna srca.
- Ali to pretpostavlja rizik... Prstima je dodirnuo njenu bradu.
- Mislim da se isplati ući u rizik. Vivijan je povukla glavu da
izbegne njegov dodir koji je palio. Tako je mogla bolje da misli. -
Budi pošten - rekla je.
Njegove su oči ostale duboko ozbiljne baš kao i njene.
- Jesam. I više nego što misliš.
Okrenuo se, ne očekujući nikakav odgovor, i uputio se nazad
prema šerifovoj kancelariji.
Vivijan je gledala za njim sve dok nije ušao. Zatim je naglo
krenula. Odjednom se setila da nije kupila namirnice zbog kojih je
došla u grad. Okrenula je džip i vratila se do prodavnice.
Uveravala je sebe da mora da joj bude jasno da Džad želi više
od običnog romantičnog držanja za ruke. A s druge strane, ne želi
obaveze niti dublje veze. Na njoj je da se odluči.
Kada se Vivijan te večeri vratila na ranč, mrak se već spuštao.
Noseći velike kese namirnica, pažljivo se pela uz sporedne
stepenice koje su vodile u kuhinju. Pokušalaje da otvori vrata, ali
je zastala čuvši muziku. Naslonila se na dovratak i zabezeknuto
gledala u muško telo koje je ležalo na podu kuhinje, s glavom
ispod lavaboa. Zapljusnula je radost i zadovoljstvo. I želja,
zaključila je dok je gledala u njegove čvrste mišićave noge.
Sopstvene misli su je naterale da pocrveni. Brzo je spustila
paket na kuhinjski sto i stala na jednu njegovu nogu. Nagnula se
da mu vidi lice.
Kada se njegova glava pojavila ispod sudopere, Vivijan je
klekla pored njega.
- Da li je slavina već popravljena?
Pogledao je nestašnim, dečačkim pogledom prema njoj. -
Drži palčeve da sve bude u redu. Inače ću morati sve ponovo.

58
 Knjige.club

- Sigurna sam da će biti. Nasmejao se veselo i ustao pomažući

i njoj da se ispravi.
- Bobi je našao bika - rekao je zadovoljno.
Nada je ozarila njeno lice. - Nije ga, dakle, niko ukrao?
- Bobi je helikopterom pretražio okolinu i ugledao ga u
kanjonu - objasnio je Džad.
- Zar je bik mogao da ode tako daleko?
- Šerif misli da je mogao - odgovorio je Džad. Ali mu se u
glasu čula neverica.
Vivijan je počela da sklanja kupljene namirnice. - Ali ti u to ne
veruješ?
- Ne. Jer ako je bik sam odlutao, udaljavao se od reke. A svaka
životinja uvek instinktivno ide prema reci. Šerif želi da dođe do
brzog odgovora, kako bi nas što pre skinuo sa svojih leđa. Vivijan
je klimnula sa odobravanjem. Njene su se ruke umirile, kada je
pogledala u njegove oči. Džad joj je prišao.
- Izgleda da si kupila pola prodavnice - rekao je šaljivo.
- Riba - pokazala je na veliki beli paket.
- Sram te bilo - prekoreo je - trebalo bi da misliš samo na
junetinu.
- Znam - nasmejala se. - Tetka mi uvek prebacuje što jedem s
toliko užitka ribu, a ne junetinu. A i praktično sam iskusila kako je
to loša osobina. Kad god je neko dolazio na ručak, trudila sam da
pripremim neko jelo sa ribom.
- I? Šta se događalo?
- Pogađaš. Kauboji su tvrdoglavi. Posle nekoliko odbijanja da
jedu ono što sam im poslužila, ja sam digla ruke. Sad opet pravim
odreske za goste.
Stajala je mirno, samo je rukom zagadila kosu i stavila je iza
uha.
- Ja bih sigurno jeo to što ti kuvaš! - izjavio je Džad.
- Ali bi mislio na odreske - nasmejala se Vivijan.

59
 Knjige.club

- Verovatno - priznao je pošteno. Požurila je prema frižideru.

- Gde je tetka?
- Telefonira. - Ćutao je dok je ona bila leđima okrenuta. -
Vivijan - rekao je i sačekao da se ona okrene prema njemu. -
Prestani da bežiš od mene.
Mekoća njegovog glasa je sasvim savladala. Naslonila se na
frižider, jer je osetila pravu slabost.
- Tvrdoglav - vikala je Lidija ulazeći u kuhinju. - Magarci nisu
najtvrdoglavija stvorenja na svetu. Ne, ne. To je čovek.
Dok se saginjao da sakupi svoj alat s poda, Vivijan je s
mukom rekla:
- O kome je reč?
- Bobi Braun i Garet Pajn se nadmeću. Rekla sam im da se
mene ne tiče njihova prepirka. Sledećeg meseca sam ja na redu da
moja stoka bude na tom delu. Da su pošteni, sami bi svoju stoku
sklonili. Ali, neće - nastavila je žučno. - Neće, naravno. Jer to je
velik posao. - Pogledala je u Džada. - Šta misle, da je gajiti stoku
čista zabava?
- Srediće se - rekao je Džad mirno.
- Ne računaj na to. Bobi uvek skuplja svoju stoku uz pomoć
helikoptera, a Garet psuje tu prokletu stvar koja mu preplaši
stoku i natera ih u reku. Kada je Lidija pošla prema ostavi, Džad je
rekao.
- Reci šta se danas dogodilo da i Vivijan zna. Na te reči se
Vivijan uplašeno okrenula.
Lidija je oštro pogledala u Džada s prekorom u očima. Kada
je pogledala u Vivijan, izraz lica joj je omekšao.
- Neko nam je zarazio hranu. Veterinar je bio. Nekoliko junadi
i jedan konj su se razboleli.
- Darsi?
- Nije - Lidija je brzo uhvatila Vivijan za ruku. - Ne boj se. Svi
su bili u istočnom koralu. Neko je zarazio hranu otrovom za
pacove.

60
 Knjige.club

- Ko je to uradio? - upitala je Vivijan.

- Pokušavam da otkrijem ko je to mogao da uradi, ali ne
uspevam - rekla je Lidija.
- Ko je imao priliku? - upitao je Džad.
- Moji radnici. Ali ja imam pouzdane ljude. To i sam znaš.
- Niste imali novih?
- Jednog ili dvojicu. Ali su moji nadzornici uvek pazili na njih.
Uvek su im bili na oku.
- Imala si rančere juče - rekla je Vivijan.
- Garet i Bobi - odgovorila je Lidija uz jedan iznenađen
pogled.
Džad je klimnuo glavom. - Ona je u pravu.
- Džade, ovde su bile samo komšije - oštro je rekla Lidija.
- Nisu bile samo komšije - prekinula je Vivijan. - Šta je sa
onom ženom i njenim ocem?
- Oni to nisu učinili - uzviknuo je Džad.
- Kako znaš? - upitala je nelagodno svesna da je on tako
spremno ustao u odbranu te žene.
Uprkos ozbiljnosti njihovog razgovora osmeh je zaigrao u
uglovima njegovih usana.
- Nemaju motiva.
Vivijan je napravila grimasu, pre nego što je rekla. - Mislim
da si u pravu. - I tako smo opet kod komšija.
- Ja to ne mogu da verujem - odmahnula je Lidija glavom.
- Mi se svi znamo već godinama - dodala je Vivijan. - Samo si
ti nov.
Na njenu neočekivanu primedbu, on je podigao začuđeni
pogled. U tišini je iščekivao šta će ona da doda.
- Mislim da te možemo eliminisati - rekla je Vivijan. Lidija je s
uzdahom rekla. - I ja se slažem.
- Pa, koga onda imamo? - upitao je Džad.

61
 Knjige.club

- Ko bi želeo da ima sva tri ranča?

- Vi odbacujete Pajnove ili Braunove?
- upitao je Džad. - Zašto ne bi to mogao da bude jedan od
njih?
Vivijan je odmahnula glavom. - To je besmisleno. Poznajemo
se više od dvadeset godina.
Lidija je zaustavila pogled na slavini.
- Jesi li je popravio? - upitala je.
- Reći ćete mi ako ne bude valjalo. Lidija je pomilovala
njegovu ruku.
- Hvala ti, Džade.
- Nema na čemu.
- Da, hvala ti - rekla je Vivijan. - S obzirom da si dobio
opkladu, nisi morao.
Džad se nasmešio. - Varao sam - rekao je.
- Ti si zaista pošten čovek, Džade - rekla je Vivijan.
Skupivši sav svoj alat u torbu, Džad se okrenuo prema Lidiji.
- Da li ste čuli?
- Ja to oduvek govorim - rekla je ona dok ga je pratila do
vrata.
Vivijan je gledala za njim, a zatim se dala na posao da
raspakuje sve namirnice i složi ih na mesto.
Kada se Lidija vratila, zastala je kraj svoje sestričine i
zadovoljno rekla:
- Tebi se Džad udvara.
- Udvara? - Vivijan se nasmešila na tu reč.
- Pa ja ne znam kako se to danas kaže...
- Nabacuje - predložila je Vivijan.
- Ne. To ne zvuči lepo. - Smeškala se ćutke.
- Šta te to tako zabavlja, tetka? - upitala je Vivijan.

62
 Knjige.club

- Mislim da sam u pravu. On se tebi ipak udvara!

- Ne, tetka. Muškarci danas više ne znaju da se udvaraju.
- Džad zna - rekla je sigurno i s puno ljubavi.

63
 Knjige.club

Osmo poglavlje

- Vivijan, cveće - viknula je Lidija noseći dugačku, belu kutiju.

Ne čekajući odgovor, Lidija je stavila kutiju na sto.
- Neću da kažem da sam znala - dobacila je preko ramena i
otišla iz kuhinje.
Vivijan je dugo gledala u lepu kutiju. Zatim je pažljivo
odvezala crvenu mašnu i podigla poklopac. Jedna žuta ruža je
ležala u kutiji. Podigla je pažljivo cvet i našla Džadovu kartu. U
tom času osetila je umesto mirisa ruže njegov miris i znala je da
stoji iza nje.
Brzo se okrenula. Stajao je u dovratku.
- Divna je. Hvala ti.
Primetio je da joj drhte ruke dok je stavljala cvet u vazu.
- Da li sada znaš šta želiš?
Pitanje je došlo tako neočekivano, da je ona bez razmišljanja
odgovorila.
- Želim da te bolje upoznam. Odgovor je bio jednostavan, ali
se njemu učinio teškim. Bio je intiman sa mnogo žena, ali je malo
njih poznavao. Uhvatio je njene prste i poljubio ih.
- Moraćemo provesti mnogo vremena zajedno da bismo to
postigli.
Njeno srce je brže zakucalo. Vreme! On joj nudi vreme. Ne
brzinu, ne samo prazne reči, već svoje vreme.
- Hajdemo. Možemo odšetati do starog rudnika - rekao je
veselo.
- Da vidimo orlove?
Nasmešio se. - Možda ćemo naći i zlato.

64
 Knjige.club

Pogledala ga je. - Zar si zaboravio da pada kiša?

- Volim da šetam po kiši.
Kiša je padala cele nedelje. I Džadove posete su se nastavile
redovno, a i cveće je stizalo svaki dan. Polako, sa strpljenjem koje
je osetila još od prvog momenta kad ga je srela, Džad je ulazio u
njen život.
Vivijan se tog jutra sama probudila vrlo rano. Brzo je obukla
stare pantalone i plavu košulju i požurila u kuhinju.
Tetka je upitno podigla oči. - Kuda ćeš tako rano?
- Nemoj da mi se smeješ - rekla je veselo. - Idem na pecanje u
februaru.
Svesna tetkinog toplog pogleda, Vivijan je dodala. - Sa
Džadom. Idem sa Džadom.
- Znam s kim ideš, Vivijan. Pogledala je ozbiljno u nju. - Da li
ti je lepo s njim?
- Jeste - odgovorila je Vivijan iskreno.
- To je najvažnije - rekla je Lidija zadovoljno. Vivijan je
klimnula glavom, ali nije bila spremna da kaže šta još oseća kada
je s njim. Znala je da biti s njim za nju znači mnogo više od obič-
nog zadovoljstva.
- Zar ti niko nije rekao da je pecanje uglavnom letnji sport? -
smejala se Vivijan.
Džad je samo ćutao i smeškao se. Ona je uvukla glavu među
ramena i zakopčala svoju jaknu. Hladan jutarnji vazduh joj je
štipao obraze.
- Niko pametan ne peca usred zime - dodala je tobož
nezadovoljno.
- Ali mi ćemo! Čuo sam da to dobro radiš.
- Leti kad mi zubi ne cvokoću, a prsti nisu ukočeni od
hladnoće.
- Hajde, pokaži šta umeš. Evo ti. Uzela je štap i pogledala u
kutiju s mamcima. - Sama sam ih napravila - rekla je ponosno.

65
 Knjige.club

- Mnogo si zanimljiva osoba, gospođice Sloun - rekao je Džad

pun divljenja.
- Hvala, gospodine.
Džad je zabacio svoj štap. Vivijan je upitala: - Da li još uvek
postoji u blizini jedna stara brvnara?
- Srušili su je prošlog leta. Zašto?
- Tamo smo se često skrivali.
- Bobi, Marija i ostali.
- Da li te je Bobi prvi poljubio?
Vivijan je napravila grimasu. - Nije.
Ja sam njega, iako ga u to vreme nisam nikako podnosila. Bilo
je to, doduše, uzajamno. Jednom mi je stavio guštera u torbu.
- Kako si mu se osvetila?
- Otkud znaš da sam to uradila?
- Pa Vernerova krv u tebi mu nije mogla oprostiti.
- Ti to kažeš zato što znaš da tetka ne bi propustila...
- Mnogo toga njenog vidim u tebi. I šta si mu ti uradila?
- Oh - Vivijan se nasmejala - bio je na terenu za bezbol u
razgovoru sa svojim drugovima. Otišla sam do njega i poljubila ga.
Pred svima. Bio je jako posramljen. Tri nedelje su ga svi
zadirkivali da ima devojku. Sa osam godina to je prava katastrofa.
Oči su joj treperile dok se sećala tih davnih dana.
- Ali, dok smo odrastali, postajali smo sve bolji prijatelji. Kad
smo počeli da se bavimo rodeom, već smo bili pravi drugovi.
Džad je zainteresovano slušao, pa je ona nastavila.
- Jednom smo svi zajedno krenuli na rodeo. Na ranču je bilo
puno posla i svi smo bili jako zauzeti. Krenuli smo u poslednji čas.
Moj otac je otišao kolima u Nort Plejt vozeći Darsija u prikolici. A
Bobi, Marija, Trevor i ja smo pošli malim Bobijevim avionom.
Mašina se usput pokvarila negde oko Džeksona morali smo da
sletimo. Ali, kada Bobi nešto hoće, ništa ga ne može zaustaviti.

66
 Knjige.club

Želeo je da stigne na taj rodeo - nasmešila se. - Iznajmio je drugi

avion i mi smo odleteli u Misisipi.
- I?
- Rodeo se nije tamo održavao već u Nort Plejtu u Nebrasci.
Bobi je potrošio toliko novaca i toliko vremena smo izgubili, ali
nismo stigli.
- A tvoj tata?
- On je, naravno, stigao. Krenuo je odmah u Nebrasku,
pretpostavljajući da ćemo i mi uraditi to isto. Nikada mi više nije
dozvolio da se vozim sa Bobijem. Tvrdio je da je on neodgovoran
momak - Vivijan je malo poćutala, pa je zamišljeno dodala. - Pa, i
bio je u tim danima. Njegov otac mu je uvek pružao sve što je
poželeo.
- Nisam znao da je i Trevor učestvovao na rodeu.
- Nije dugo. On je zaista želeo da bude rančer. Sigurno mrzi
rad u gradu. Džad je posmatrao dok je zabacivala udicu.
- Da li si pojela svoj sladoled pre nego što si pošla? - upitao je
smešeći se.
- Kako si stekla tu naviku?
- Tata. Bio je dobar i popustljiv. Tražila sam sladoled za
doručak i on nije video zašto mi ne bi dozvolio. Tako sam ja
dobila sladoled, a uz mene i on, jer ga je mnogo voleo.
- Bojim se i da pitam... - smeškao se Džad upitno, pokazujući
na njenu korpu.
- Sendviči sa ribom - odgovorila je Vivijan.
Džad je napravio grimasu. - Oh, teško meni.
Vivijan je gledala u hladnu vodu sasvim sigurna da njihovi
mamci ne dopiru do dubina u kojima su ribe.
- Da li si čitao jučerašnje novine?
- Zašto?
- Izveštaji o ribolovu govore da riba ne peca u jezerima
Tenesija. Šta ako ne uhvatimo ništa?

67
 Knjige.club

- Uvek mogu da napravim jedan moj specijalitet za večeru.

- Znaš da kuvaš?
- Ponešto. Svako ima svoje specijalitete. Ali, prema onom što
mi je Lidija pričala, ti ih imaš više.
- Za mene je kuvanje zabava. Volim da kuvam. Valjda zato što
sam tako često na putu.
- Šta još voliš da radiš? Skulpture konja?
Oči su joj se raširile od iznenađenja.
- Ti si video šta ja radim?
- Rekao sam ti da Lidija voli da priča o svojoj sestričini. Bio
sam čak i u tvom ateljeu. Nadam se da se ne ljutiš? - upitao je
zabrinuto. Ona je odmahnula glavom, a on je nastavio.
- Video sam i tvoju kolekciju minijatura. Kada je to započelo?
- Tatin prijatelj mi je dao jednu malu figuru konja pred moj
prvi profesionalni nastup. Za sreću - objasnila je. - Posle sam
počela i sama da ih skupljam. Volim ih - dodala je otvoreno.
- Kako si počela da se baviš skulpturom?
- Imala sam jedan težak pad. Slomila sam nogu i morala sam
da provedem dugo vremena u mirovanju. Oduvek sam volela da
crtam, ali sam tada imala više vremena i počela sam da radim
skulpture.
- Da li si nešto prodala?
- Jednu ili dve. Tetka je prodala jednu kada sam već bila
otišla. – Setila se kako je bila uzbuđena kada je ćula da je nešto
njeno prodato. Nameravala je da se time bavi jednog dana kad
napusti rodeo. Da li je sada vreme da promeni svoj život, pitala se.
Pitanje je ostalo bez odgovora. O njemu će morati još da
razmišlja. Džad je dodirnuo njen štap. - Jesi li sa mnom?
Nasmešila se. - Izvini - rekla je.
- Razmišljala sam o toj svojoj ljubavi za slikanje i vajanje. Bila
sam tako ponesena kada sam prodala tu svoju prvu skulpturu. A
mogu ti reći da je neko kupio čak i jedan moj crtež. To me je
iznenadilo - nasmešila se.

68
 Knjige.club

- Nikad nisam pitala tetku kome ga je prodala.

Poćutala je trenutak, pa je rekla - Toliko brbljam. Zašto me ne
zaustaviš?
- Tvoje brbljanje je zanimljivo. Vivijan je spustila pogled na
štap i ćutke gledala u njega.
- Da li pokušavaš nešto telepatijom? - našalio se Džad.
- To bi, izgleda, bio jedini način da nešto upecamo. Neko od
nas će danas morati da skuva večeru, ali to sigurno neće biti od
sveže ribe.
- Rekao sam ti. Ako ništa ne upecamo, ja ću kuvati.
Nasmešila se.
- Ne, ja ću.
Džad je uplašeno pogledao.
- Ono što si kupila u prodavnici pre neki dan?
Klimnula je glavom.
- Odrezak?
- Ne, ribu!
Vivijan je stavila tanjir sa ribom pred Džada. Nervozno je
požurila nazad u kuhinju da donese hleba. Dok se vraćala u
trpezariju, poželela je da njena tetka nije morala da ode na večeru
kod Gareta Pajna.
Sela je preko puta Džada i napeto iščekivala. On je lagano
stavljao prvi zalogaj u usta ne gledajući je. A zatim se osmehnuo.
- Ovo je zaista dobro - rekao je bez oklevanja. Vivijan je
odahnula.
- Stvarno je dobro - uveravao je. - A i salata je izvrsna. Vivijan
je sva blistala od zadovoljstva.
- Hvala ti. Jednom ću ti opet napraviti. Džad se nehotično
namrštio. Sve su to samo prazne reči. Ona će uskoro otići,
podsetio je sebe.
- Sumnjam da ćeš ostati tako dugo da bi bilo još jedne prilike
za to. Ali mi nešto obećaj.

69
 Knjige.club

Vivijan je jedva progutala zalogaj, uznemirena njegovom

primedbom da on ne očekuje da njihovo prijateljstvo bude
dugotrajno.
- Posle tih komplimenata, obećavam ti što god želiš. Šta je,
dakle?
- Nemoj tako brzo pristajati, Vivijan - rekao je veselo, ali se
pitao šta bi ona rekla kad bi je zamolio da ostane. Da li bi to
mogla da obeća? Ali čak i ako pristane da ostane, da li će se
osećati kao njegova majka? Zarobljena? Ne, ne smeš to pitati,
naredio je sebi. Prosto, uživaj!
- Šta želiš da ti obećam?
- Da nećeš nikom reći da sam ovo jeo - rekao je poverljivo. -
Jer će me sigurno izbaciti iz stočarskog društva.
Vivijan je prisilila sebe da se nasmeje.
- Obećavam - rekla je.
Za sve vreme večere posmatrala ga je sa osećanjem
nedoumice. On ne želi da se vezuje, to je nagovestio na samom
početku njihovog poznanstva. A znala je da je za nju postao
mnogo više od običnog poznanika ili komšije. Nije imala pojma
šta on oseća za nju. Gledala je u njega tražeći odgovor, ali ga nije
našla.
Čula je da on nešto kaže, ali nije razumela šta, toliko se bila
zadubila u misli.
- Šta si rekao? - upitala je. Nasmešio se. - Pitao sam da li
hoćeš da dođeš sutra kod mene na večeru. Da probaš moj
specijalitet.
- Volela bih - rekla je spremno.
Bez obzira koliko i kako, želela je da bude s njim.

70
 Knjige.club

Deveto poglavlje

Džadov ranč se nalazio najvećim delom u dolini, okružen

planinama. Iako su dve kuće sa Medoksovog ranča ostale na
starom mestu, Džad je izgradio novu, veliku kuću na brdu tačno
na pola puta između Medoksovog i Šejnovog ranča.
Vivijan je usporila hod svog konja kada je stigla do staze koja
je vodila prema kući. Na sve strane je bilo živo i čuo se razgovor
Džadovih ljudi. Bili su to zvuci njoj dobro poznati - zvuci ranča.
Zato joj se učinilo neobičnim režanje koje se začulo. Veliki pas je
iskočio iz kuće i pojurio prema njoj. Na samo nekoliko koraka od
nje, pas je stao i preprečio joj put. Vivijan je pogledala u pravcu
kuće. Nije videla nikog, ali je čula glasan zvižduk i pas je prestao
da laje. Džad se pojavio na vratima i rukom ga pozvao da mu
priđe.
- Izvini - viknuo je. - Nisam očekivao da si ti već stigla.
- Pravi pas čuvar - rekla je. - Jesam li poranila?
- Ne - smešio se radosno. - Čekao sam te. Uđi.
Uhvatio je za ruku i uveo je u dnevnu sobu. - Da li želiš neko
piće?
- Koka-kolu - rekla je Vivijan gledajući sa nepoverenjem u psa
koji se nije udavljavao od Džada.
- Pomiluj ga - posavetovao joj je Džad.
- Da ga pomilujem! - Vivijan je napravila grimasu kada se
Džad okrenuo da stavi leda u čašu. Pas je gledao u nju. Svesna da
mora prva da učini neki pokret, Vivijan je pružila dlan prema
njemu. Pas je ostao na mestu.
- Pazi - rekao je Džad. Vivijan je povukla ruku. - Liznuće te.
Na te reči počela je lakše da diše.

71
 Knjige.club

- Kako se zove?
- Lesi.
Vivijan je začuđeno pogledala, ali nije ništa rekla. Čučnula je i
tiho izgovorila Vivijan je posmatrala njegov ozbiljni izraz lica.
Kada je podigao oči i nasmešio se, ona je ponovila njegovo ime
pozivajući ga. On se zajurio preko sobe i praktično je srušio, ližući
joj obraz.
- Opomenuo sam te - rekao je Džad koji se u tom trenutku
okrenuo sa dve čaše u rukama.
Vivijan se podigla i prišla mu. Sela je na sofu brišući dlanom
svoj mokri obraz.
- Ovo ipak više volim, nego kada laje. Onda izgleda opasno.
- Mnogi ljudi ne vole ovu vrstu pasa, jer nisu rasni.
- Ali ti ih voliš.
On se veselo nasmejao.
- Nisam imao veliki izbor. On je mene izabrao. Putovao sam i
zaustavio svoj kamion kod jedne kafane. Kad sam otvorio vrata,
on je uskočio i počeo da me liže. Nije imao ogrlicu. Vlasnik kafane
mi je rekao da ga hrani već skoro nedelju dana. Kad sam krenuo,
poveo sam i njega. - Džad se s ljubavlju smeškao na njega. - On
laje i reži na svakoga, bez obzira koliko puta da je neko bio ovde.
Ali ljudi već znaju da je dovoljno da ga viknu po imenu i on će
pojuriti do njih da ga pomiluju.
Vivijan se nešto prisetila. - Nisam te nikada pitala. Kako je
ime tvog konja?
- Pegaz.
Vivijan je prevrnula očima.
- Naravno - rekla je smejući se.
- Ne dopada ti se? - pitao je Džad praveći se da je uvređen.
- Ne, ime je prekrasno. Kao stvoreno za konja.
On je klimnuo glavom. - I ja sam tako mislio. A sad, popij
svoje piće, pa idemo da potkujemo Darsija - rekao je ustajući.
Vivijan ga je upitno pogledala.

72
 Knjige.club

- Mislila sam da smo to već rešili. On je uhvatio za ruku.

- I jesmo. Odlučili smo da ja to uradim.
Kada su se vratili u kuću osetili su neobičan miris. Pošto je
Džad nestao za trenutak, Vivijan je krenula prema trpezariji. Čula
se tiha muzika.
- Da li želiš neku drugu vrstu muzike? - upitao je Džad.
- Ne. Ovo mi se dopada.
Džad je dodirnuo njena leđa lakim dodirom ruke vodeći je
prema velikom orahovom stolu. Pridržao joj je stolicu i nagnuo se
prema njoj. Željno je udahnuo miris njenog parfema.
- To nije ista vrsta muzike koju si slušala u džipu kada smo se
prvi put sreli.
- Ti sve zapažaš. Na svakom rodeu slušam mnogo kantri
muzike i zato kad sam sama volim da slušam zabavnu muziku.
- Lagane, osećajne ljubavne pesme, zar ne? - nasmešio se
izazivački dok je sedao preko puta nje.
Ona ga je pogledala.
- Ovo miriše izvanredno! Da li si ikad poželeo da budeš nešto
drugo, a ne rančer?
Nasmešio se toplo. Instinktivno je shvatila da će joj ispričati
nešto sasvim lično.
- Kada sam bio dete, video sam majku, ona je glumica, kako
glumi u jednom komadu. Dala mi je da pročitam tu knjigu, ali je
tata ljutito bacio u vatru kad me je zatekao da je čitam. Bojao se
da i ja ne postanem glumac.
- I tako nisi postao glumac.
- Nisam. Imao sam osam godina i interesovao se samo za
konje.
- Da li si pročitao komad do kraja?
- Naravno. Taj njegov postupak me je samo naterao da
budem radoznao.
- Da li tvoja majka još glumi?

73
 Knjige.club

- Dženet Tom - rekao je jednostavno. Na to poznato ime

Vivijan se trgla.
- Ona je tvoja mama?
On se nasmešio i klimnuo glavom.
- Da li je viđaš često?
- Nisam je video od kad sam završio fakultet. Sada je negde u
Italiji, na snimanju nekog filma.
- Koji fakultet si završio?
- Veterinu.
- Da li si želeo time da se baviš?
- Ne. Želeo sam da budem rančer.
- Tvoja porodica ima ranč u Nebraski, zar ne?
- Da. Jedan od najvećih u tom delu.
- Da li se viđaš često s porodicom?
- Viđam brata. On sada vodi ranč. Moj otac, sa pedeset i devet
godina, odlučio je da vidi svet. Sa svojom novom suprugom je
negde na putu.
- Ona ti se ne dopada?
- Ne znam je - priznao je. - To mu je već treća žena.
- Oh! - uzviknula je Vivijan i pogledala u svoj tanjir. Bojeći se
da je bila suviše radoznala i mnogo pitala, koncentrisala se na
jelo.
Kada su završili večeru, pomogla mu je i da odnesu suđe u
kuhinju. Džad je poslužio kafu. Seli su u dnevnu sobu. Vivijan je
ugledala model jedrenjaka.
- Ovo je zaista divno - uzviknula je.
- Da li si ga možda ti pravio?
- To je model iz 1851. godine. Ime mu je bilo „Leteća riba“.
Pogled joj se zaustavio na masivnom orahovom stolu.
- Ti koristiš i kompjuter? - upitala je i prišla stolu. Džad se
naslonio na dovratak.

74
 Knjige.club

- Pokušavao sam da ubedim i Lidiju.

- Ali je ona odbila - ubacila se Vivijan.
- Pogodila si - nasmejao se Džad.
- Pokušaj ponovo. Kompjuter je zaista koristan - njen glas se
presekao kada je ugledala uramljenu sliku iznad stola. Dugo je
gledala u svoj crtež. Pegaz.
- Ti si ga kupio? Zašto? - upitala je.
- Dopao mi se. Zašto si ga nacrtala? Vivijan se osmehnula.
- Meni se čini da neki konji imaju sposobnost da lete. Kao
tvoj, na primer.
- Takav konj sigurno dobija sve opklade.
Vivijan je samo za trenutak pogledala u njegove oči. Zatim se
okrenula i prišla prozoru. Pominjanje njihove opklade probudilo
je u njoj sećanje na njihove poljupce. Poželela je da ih ponovo
oseti.
- Biće kiše - rekla je odsutno.
- Možda - odgovorio je Džad koji se iznenada našao kraj nje.
Udahnula je duboko njegov miris koji se širio oko njega. Prišao joj
je još bliže. Kada je rukama uhvatio njene mišice i privukao je
bliže sebi Vivijan je zadržala oči na punom mesecu koji se upravo
pomaljao iza oblaka.
- Mesec iznad Nebraske - rekao je Džad na samo njeno uho.
- Da li zaista svi iz Nebraske veruju da samo oni vide tako lep
mesec?
- Oni veruju da imaju sve najbolje - njegove su je ruke stegle
čvršće. Smešio se. Vivijan je pogledala ponovo u nebo.
- Da li ti nedostaje tvoja kuća?
- Ovo je sada moja kuća. Ona je ćutala i čekala.
- Ne nedostaje mi - priznao je sa čudnim prizvukom u glasu. -
Ja se, nažalost, nisam slagao sa svojim ocem kao ti sa svojim.
Vivijan se okrenula da ga pogleda.
- Sad se slažemo - dodao je brzo.

75
 Knjige.club

- Ali godinama nismo mogli da budemo u istoj sobi, a da se

odmah ne posvađamo. On je držao sve gvozdenom rukom, i posao
i porodicu.
- Kada čovek sam stvori veliko imanje, postaje neobično
ponosan. Takav je i Garet Pajn.
- Da. Moj otac nije imao razumevanje ni za koga. Čak ni za
majku.
- Ali ona je nastavila da glumi i danas je poznata zvezda.
- On je smatrao da ona pripada ranču, dakle, njemu. Kada sad
gledam unazad mogu da razumem njen osećaj usamljenosti i
nezadovoljstva. Sluge su održavale kuću, čak se i o meni starao
sluga.
Njegov pogled je odlutao. Nije gledao u nju.
- Čeznula je za gradom i poslom. Vivijan je gledala u njegova
leđa. Nije bilo potrebno da mu vidi oči. Tuga se osećala u
njegovom glasu.
- Tada nisam mogao da je razumem - uzdahnuo je duboko. -
Imao sam jedanaest godina kada je otišla. Pobegla. Nisam znao da
je tražila da joj povere dete na staranje. Ja sam mislio da me je
ostavila i da joj nije stalo do mene. Godinama sam je osuđivao.
Vivijan mu je prišla. Želela je da ga dodirne. Iako je taj bol
koji je sada delio sa njom doživeo još pre mnogo godina, osećala
je da tragovi tih nesrećnih godina nikada nisu nestali. Kada je
spustila ruku na njegovo rame, on je pogledao u nju.
- Bio si još dete - rekla je blago. - Za decu je teško da shvate
neke stvari.
Nasmešio se tužno.
- Kada sam shvatio istinu, počeo sam da osuđujem oca. Bio
sam zbunjen - priznao je jednostavno.
Vivijan je shvatila sve. Džad je bio usamljenik. U njegovom
detinjstvu nije bilo ljubavi i veza koje bi ga vezivale. Setila se
njegovog psa, koga niko nije želeo, pa konja za koga je to isto
jednom rekao. Zar je on i sebe tako gledao? Da.
Džad se međutim savladao i vedrije se osmehnuo.

76
 Knjige.club

- I onda si zavoleo glumu? - upitala je Vivijan.

- Mislio sam da mu se tako mogu osvetiti. Na fakultetu sam
amaterski počeo da se bavim glumom. Ali, u krvi mi je bio ranč. I
posle svega, vratio sam se kući. Ostao sam samo kratko i
pomagao ocu i bratu. Ali smo tada tata i ja rešili da bi najbolje bilo
da imamo jedan ranč u Tenesiju. To je bio način na koji smo se
prećutno saglasili da ne možemo zajedno.
- Ovo je znači, porodični ranč?
- Finansijski je bio poduprt od strane porodice, ali ja sam sve
otplatio da bih bio sasvim na svome.
- Da li ga još uvek okrivljuješ? Džad je dodirnuo njenu ruku.
- Ne. Čini mi se, kada sam konačno odrastao, da sam shvatio
da ne treba kriviti nijedno od njih. Oni jednostavno nisu bili jedno
za drugo.
- Ponekad se pogrešni ljudi nađu zajedno. - On je zagrlio. -
Ponekad.
Vivijan se privila uz Džada želeći da mu ponudi prisnost.
Njen život je bio tako različit od njegovog. Ona je oduvek imala
oko sebe svoju porodicu koja ju je volela i štitila je, pružala joj
toplinu, nežnost i ljubav. Džad to nikada nije imao.
- Želiš li da pođeš kući? - upitao je.
- Ne - stavila je ruku oko njegovog vrata.
- Volela bih da plešemo.
- Nisam baš neki igrač - odgovorio je nesigurno.
Naslonila je obraz na njegov. - Ne staješ mi na prste, a to je
najvažnije.
- Trudim se - poljubio je ugao njenih usana. - Ima novog
snega na planinama. Hoćeš li da odemo sutra da ga vidimo?
- Hoću - sklopila je oči, osećajući toplinu njegovog tela i
njegov miris. Džad je gledao njeno zaneseno lice i bio je svestan
da nije trebalo nikada da je poljubi. Jer, želeo je više. Mnogo više.
Želeo je ženu koja će da deli svoj život sa njim. Ako je ta žena
Vivijan, Džad je osećao da će na kraju da završi kao i njegov otac.

77
 Knjige.club

Ako bude tražio da ona bira između njega i rodea, i ako izabere
njega u ovom trenutku, jednog dana će mu to sigurno prebacivati.
- Bolje da te odvedem kući - rekao je promuklo.
Odvojio se od nje i otišao do sofe po njenu jaknu. Izraz
čuđenja se pokazao na njenom licu.
- Kući? - ponovila je ne shvatajući. Zar on ne želi da je poljubi,
kao što je ona to želela? Bila je razočarana.
- Ne! - otrgla je jaknu iz njegovih ruku i brzo je navukla. -
Idem sama. Jahaću Darsija.
- Šta ti je?
- To pitaj sebe - izjurila je iz kuće pre nego što je mogao da je
zaustavi.
- Vivijan - viknuo je. Ona je samo potrčala.
- Vivijan - njegov glas je bio bliži. Okrenula se i viknula -
Ostavi me na miru!
- Ne mogu - rekao je istim tonom.
- Pokušaj!
- Pokušavam. Zar ne vidiš? Ne uspevam.
Vivijan je stala i zagledala se u njega.
- Ne uspevam - ponovio je tiho. Nasmešila se.
- Tako sam zbunjena.
Njegove ruke su nežno obuhvatile njeno lice.
- Izgleda da oboje imamo isti problem.
- Šta? Hoćeš da kažeš da te ja zbunjujem?
- Neprestano.
Njegovo jednostavno priznanje je uzdrmalo. Udahnula je
duboko. Nije bila sigurna da ga je dobro razumela.
- Kao što ti mene zbunjuješ?
- Bar isto toliko.

78
 Knjige.club

***

Lepota plavog neba i blistavi sjaj snegom pokrivenih

planinskih vrhova, zasenjivali su oči. Vivijan je pogledala u Džada
koji je nešto radio oko kamiona. Sagnula se i napravila grudvu.
Bacila je i uspela da ga pogodi. Kad se okrenuo, potrčala je prema
šumi. Džad je u nekoliko dugih koraka sustigao i uhvatio je za
bokove. Povukao je na zemlju, a suvi rastresiti sneg se razleteo na
sve strane. Vivijan je, smejući se, nastavila da se valja po snegu.
Jednim brzim pokretom, Džad je zaustavio i legao preko nje,
držeći samo jednom rukom njene obe ruke iznad glave. Drugom
rukom je zahvatio sneg i natrljao joj lice.
- Ti ne igraš pošteno - bunila se Vivijan kroz smeh.
Oči su joj bile sklopljene kada je on usnama prešao preko
njenih obrva i trepavica i osušio ih.
- Igram.
Ruka koja je držala njene nije ih više stiskala, ali se nije
micala. Džad je želeo da je poljubi, ali je znao da ne može stati na
samo jednom poljupcu. Podigao je i povukao i nju.
- Dođi - stegao je njene prste i poveo je prema kamionu.
Izvadio je ćebe i raširio ga. Izvadio je termos sa toplom
čokoladom.
- Piknik na snegu - rekao je.
- Ljudi će misliti da smo ludi.
- Neće. Biće samo ljubomorni.
- Smrznućemo se - rekla je, prihvatajući čašu toplog napitka.
- Ali zamisli kako će to romantično da zvuči - šalio se Džad.
- Romantično?
- Dvoje zaljubljenih nađeni smrznuti na snegu.
- Zaljubljeni?
- Zašto si sumnjičava? Tako je.
- Šta je? - Napisano. Vivijan se smeškala. - Gde?

79
 Knjige.club

Pokazao je na sneg pored ćebeta. Srce joj je zakucalo brže

kada je ugledala nacrtano srce i njihove inicijale. Džad se smešio.
- Rekao sam ti...
- Da je napisano - dovršila je Vivijan.
- Da li mi sada veruješ?
- Verujem da si mnoge inicijale upisao u životu.
Smeškao se, ali mu je glas bio ozbiljan. - Ni jedan.
Vivijan je sedela mirno, jedva verujući da joj kaže da je ona za
njega nešto posebno. Zadrhtala je.
- Hladno? - odmahnula je glavom.
- Nije.
- Posle ovoga - rekao je Džad i pogledao u snegom pokriveno
drveće - u Linkolnu će biti toplo kao da je leto.
Na njen upitni pogled, on je dodao.
- Učestvovaćeš sledeće nedelje na rodeu u Linkolnu, zar ne?
Bila je zatečena njegovim pitanjem. Za nekoliko proteklih
nedelja, zaboravila je skoro sasvim na rodeo i sve što ide uz njega,
putovanja, nagrade. Dozvolila je da sve što se događalo na ranču,
a naročito Džad, postane za nju važnije čak i od njenog posla.
- Da - rekla je ipak - verovatno ću učestvovati. Hoćeš li i ti
doći?
- Lidija me je pozvala da je vozim - rekao je sa smeškom.
Vivijan je bila zadovoljna. Iako je Linkoln samo sat vožnje od
njihovog ranča, mislila je da će on možda biti zauzet.
- Drago mi je - rekla je. - Da li je kazala da želi da se odmah
vrati? Ja moram otići dva dana ranije zbog eliminacionih
takmičenja.
Namrštila se, razmišljajući da nije baš najbolje pripremila
Darsija. - Nadam se da ću proći - dodala je.
- Svakako - bio je siguran Džad.
- Da li si ikada bio na rodeu... na kome sam ja učestovala?
- Jednom.

80
 Knjige.club

- Gde?
- U Memfisu. Imala si četrnaest godina. Video sam i tvog oca.
Ona je uzbuđeno pogledala u njega.
- Da li je tada pobedio?
- Bio je drugi. Ali, bio je dobar.
- Da - odsutno je šarala prstom po snegu. - Bio bi šampion
duže od dve godine da nije... - tuga je neočekivano preplavila. -
Voleo je izazove, ali jednog dana taj izazov je bio suviše velik za
njega. Bik ga je probo rogom tačno u srce. Kada je umro, bila sam
izgubljena. Ali, nekako sam shvatila da moram nastaviti.
Džad je ćutao jedan trenutak, znajući da je nehotice probudio
teška sećanja u njoj.
- Nisam želeo... Zagledala se u njega.
- Dobro sam - rekla je. - Ne brini. Ne mislim na to suviše
često. Sećam se radije kako je bio dobar - rekla je ponosno. - I
znam da je on bio svestan opasnosti. Ali je više voleo tako, nego
da dobrovoljno prestane.
Ispružila se i pogledala u nebo smešeći se.
- Baš volim što je sneg počeo da pada dok smo još ovde.

81
 Knjige.club

Deseto poglavlje

Vivijan je zatvorila vrata motela i uputila se u obližnji

restoran. Već je dva dana bila na pripremama. Sretala je svoje
stare prijatelje, razgovarala sa njima, sećala se ranijih takmičenja,
učestvovala u predviđanjima ko će sada biti pobednik, ali sve to
vreme osećala je prazninu, kao da je jedan deo nje ostao na ranču.
Prvi put za poslednjih sedam godina, od kada se bavi rodeom,
njene misli nisu bile usredsređene na pomogne, tati i meni. Kada
smo otišli, ja sam uvek osećala grizu savesti što smo je ostavili na
cedilu. Džad je spustio pogled na trenutak.
- Da li je tvoja majka volela ranč?
- Ne toliko kao tetka. Ali... - izgledala je ožalošćena. - Ono što
zaista nije volela, to je bio rodeo. Nije bila ni na jednom. Kada se
razbolela, mi smo svi došli ovamo. To je ona želela. Tetka je rekla
da treba da ostanemo i mi smo ostali. Moj otac je radio rame uz
rame sa tetkom na ranču. Ali kada je mama umrla, on je poželeo
ono za čim je oduvek žudeo. Vratio se rodeu - Vivijan se igrala
svojom šoljicom od kale.
- I de god je on krenuo, išla sam i ja.
- I zarazila si se rodeom, takođe.
- Ne odmah. Kad smo prvo otišli sa ranča, bilo mi je strašno.
Patila sam za kućom i tetkom.
- Da li je tvoj otac znao?
- Ne - rekla je Vivijan vatreno. - Nikada mu nisam rekla.
Zašto?
- Jer se ni on nikada nije žalio kada smo bili na ranču, ma
koliko da je bio nesrećan. Samo sam ja znala koliko mu je teško.
Džad se namrštio. - A tebi?

82
 Knjige.club

Vivijan je razumela. - Zar ne shvataš, Džade? On je ostao za

majčinu ljubav na ranču. Nisam mogla da tražim da isto to učini
zbog mene.
Džadu se učinilo kao da je dobio udarac u stomak.
- Dolazili smo kući često. A rodeo pruža lep život. - Naprćila
je nos.
- Ako zarađuješ dobro, naravno. Videla sam mnoga mesta i
srela puno različitih ljudi. To sve ne bih doživela da sam ostala na
ranču.
Džad je gledao u svoj tanjir uznemiren njenim rečima. Njeno
oduševljenje s kojim je govorila o tom sportu, pokazivali su da
ona pripada takvom životu. On to nikada neće razumeti. Život koji
podrazumeva odsedanje po mnogobrojnim hotelima u više
gradova u toku samo jedne nedelje, pa putovanje duga stotinama
kilometara da bi se provelo jedno poslepodne u areni! To je život
bez sigurnosti i stabilnosti. Ali, on neće tražiti da ona napusti
život koji je sama odabrala.
Iznenada je upitao. - Da li si ti znala da je Lidija volela tvoga
oca?
Nasmešila se bolno. - Nije nikada rekla nijednu reč. Ali ja
mislim da jeste.
- Da li je on voleo nju?
- Verujem da jeste.
- I ni jedno od njih nikad nije reklo ni reč?
Vivijan je samo odmahnula glavom.
- Zašto?
- Tetka je znala da neće biti srećni. Životi su im bili sasvim
različiti. On je voleo rodeo, a ona je svim srcem pripadala ranču.
Džad je ćutke pio kafu. Tuga ga je obuzela zbog Lidije. Voleo
ju je i smatrao je da je zaslužila puno više od života nego što je
dobila. Pogledao je u Vivijan. Ozbiljne, duboke zelene oči su mu
uzvratile pogled. Ona joj je slična u mnogo čemu. Ali, da li baš u
svemu?

83
 Knjige.club

- Lidija je, znači, žena samo jednog čoveka! - rekla je. Čudan
osećaj je uzneirjirio Vivijan. Ona je verovala to i za sebe.
Da li bi njena tetka imala više sreće u životu da nije bila
takva? Završili su doručak. Razgovarali su o rodeu. Kada su izašli
iz restorana, Vivijan je spomenula igranku koja se održavala posle
takmičenja.
- Reći ću Lidiji da ćemo mi ostati - rekao je Džad i obrglio joj
ramena, privlačeći je sebi.
Vivijan je podigla pogled prema njemu.
- Hoćeš li mi dati jedan poljubac za sreću?
- Samo jedan?! Siguran sam da želiš više - šalio se Džad.
- Primetila sam da se uvek protiviš mojim zahtevima.
- To je zato što ih volim.
- Zaista?
- Mnogo više nego što možeš da zamisliš.
Njegov poljubac za nju nikada nije značio smirenje. Uvek je
želela još, tu je on bio sasvim u pravu. Zagrlila ga je oko vrata da
bi zadržala njegove usne duže na svojima. Kada se konačno
odvojila i krenula, Džad ju je uhvatio za ruku i zaustavio. Pružio
joj je paketić vezan mašnom.
- Šta je to? - upitala je iznenađeno.
- Otvori!
- Džade! - prošaptala je kada je ugledala bronzanu minijaturu
konja. - Divna je... divna!
- Želela si je, zar ne?
- Da, ali otkud si znao?
- Bio sam u prodavnici kod Trevora. Setio sam se da ti
skupljaš minijature, i uzeo sam ti je. Tek tada mi je Trevor rekao
da si je videla i da ti se mnogo dopala. - Ali, Džade...
- Prestani s tim „ali“. To je za sreću. A sada idi! - pogledao je
na svoj sat.

84
 Knjige.club

Vivijan je klimnula glavom. Dok je išla prema motelu da se

pripremi za početak takmičenja, bila je sva zažarena od
uzbuđenja. Voleti njega značilo je doneti važne odluke. Jedna joj
se učinila veoma lakom. Završiće sa rodeom. Želela je to. Jer...
želela je Džada. I sve drugo je bilo sporedno.
Džad se naslonio na ogradu, pijuckajući pivo. Pažljivo je
posmatrao sve učesnike, a naročito jednu mladu plavokosu
devojku.
- Šta misliš o njoj? - trgnulo ga je pitanje.
- Ona je moja najozbiljnija konkurentkinja...
Okrenuo se sa osmehom i pogledao u Vivijan. Potonuo je u
dubinama njenih zelenih očiju.
- Niko nije kao ti!
Čuo je oko sebe glasove koji su pozdravljali Vivijan. Njene su
oči ostale prikovane za njega.
- Džade...
- Pobedićeš! - rekao je Džad. Nasmejala se. - Ti nisi
objektivan.
Jesi li rekao tetki za igranku?
- Ona neće ostati. Želi odmah da se vrati kući.
- Zašto neće?
- Ima nekih novih nevolja. Čula si da je Garet... - prekinuo je,
jer su ga Ijudi gurali sa svih strana, pozdravljajući Vivijan.
- Hajdemo odavde - predložio je uhvativši je za lakat -
Privlačiš veliku pažnju.
Nesvesno, stegao je jače njenu ruku. Bila je poznata, ljudi su
je voleli i divili joj se. Udahnuo je duboko da suzbije iznenadni
talas ljubomore.
- Žao mi je što su te prekinuli - rekla je Vivijan kad su se
odmakli. - Šta si hteo da mi kažeš?
- Juče je neko petljao sa Garetovim sistemom za napajanje.
Slavine su bile odvrnute ili iščupane na četiri različita mesta.

85
 Knjige.club

Vivijan je široko otvorenih očiju gledala u njega.

- Za ime sveta! Kako? Kako može neko to da uradi, a da ga
niko ne vidi? Zato se tetka plaši da ostane.
- Brine više nego što treba. Poslao sam neke svoje ljude da
obiđu ranč. Ali ona ipak strepi. Želi da bude kod kuće.
- Možda bi najbolje bilo da svi odmah krenemo.
- Nema potrebe. Možemo ostati malo i na igranci. Ti to želiš.
- Da li će ona uzeti moj džip? Klimnuo je glavom. -
Zakačićemo prikolicu sa Darsijem za moj kamion.
- Vivijan, svugde te tražim! - na te reči Džad i ona su se naglo
okrenuli. Vivijan se nasmešila.
- Zdravo, Sem. Kako si? Da li si nešto hteo?
Osećala je oštar pogled kojim ga je Džad odmerio, mada nije
gledala u njega. Lagano se naslonila na njegovo rame, želeći da se
on opusti. Taj mali, jedva primetni pokret je zaista pomogao.
Osetila je kako nestaje napetosti iz Džadovog tela.
- Pitao sam se da li ćeš biti na igranci. Ali - šaljivo je dodao i
namignuo - čak i ako budeš, čini mi se da ćeš biti zauzeta.
Vivijan se smeškala.
- U pravu si. Želim ti mnogo sreće.
- Hvala ti.
Okrenuo se i lagano se udaljio.
- On ti se dopada? - promrmljao je Džad.
- Ti mi se dopadaš!
Nežnost u njenom glasu ga je razoružala. I sam začuđen
svojim ponašanjem, primetio je - Čini mi se da se ponašam
prilično glupo.
Vivijan se podigla na prste i rukama obuhvatila njegovo lice.
- I to mi se dopada.
Brzo ga je poljubila. Sa razglasa se čuo poziv takmičarima da
se pripreme i Vivijan je krenula.

86
 Knjige.club

- Moram da idem. Vidimo se posle.

- Da.
- Hoćeš li potražiti tetku?
- I Bobija.
- Hoće li i Bobi ostati na igranci?
- Ne, zašto?
- Pitala sam se kako je njegov otac.
- Rekao je da će ostati samo dok ti ne završiš takmičenje, a
zatim ga mora nositi u bolnicu. Otac mu je u lošem stanju.
Vivijan se sneveselila - To je tako žalosno.
- Da!
- Njegov otac mu nikada nije dao da odraste. Sada je u prilici
da radi sve što želi, a opet nešto gubi.
Džad je pomilovao po obrazu. - Nemoj danas da misliš o
tome. Idi. Pobedi ih.
Otišla je duboko uverena u pobedu.
Dok je lagano jahala Darsija iza ograde, pripremajući se za
nastup, Vivijan je videla Džada, svoju tetku, Bobija i Trevora.
Sedeli su u prvom redu. Osetila je laku tremu. Uvek je imala pred
nastup. Udahnula je nekoliko puta da se smiri i pogledala još
jednom prema njima. Ugledala je i Mariju. Mahala joj je i dotrčala
do ograde.
- Zdravo! - viknula je.
Marija je izgledala tako vesela, da je Vivijan upitala.
- Mislila sam da tvoj tata ima nekih novih problema?
- Ima. Ali, iz svega toga izrodilo se i nešto dobro. Zar ne znaš
ko je sprečio da šteta ne bude još veća? Trevor! - oduševljenje je
ispunilo njen glas. - Iako je tata bio tako grub prema njemu,
Trevor je obilazio ranč, jer je znao da tata ne stiže sve sam. On je
prvi otkrio da su slavine odvrnute.
Vivijan se zadovoljno nasmešila. - I šta je Garet na to rekao?

87
 Knjige.club

- Rekao je da se ponašao kao prava, stara budala. Prosto

nisam mogla da verujem. Zaista je to priznao Trevoru. Još mu je
rekao da mu je izgleda potrebna pomoć, jer ne može sve sam.
Možeš li ti to da zamisliš?
- Oh, Marija, tako mi je drago. Sada će sve biti u redu.
Marija je klimala glavom. - I ja tako mislim.
- Da li je i tvoj tata ovde?
- Nije. Ostao je kod kuće. Rekao nam je da dođemo i da se
malo provedemo, jer će ubuduće Trevor biti prilično zauzet
pomažući mu oko ranča. Konačno da doživim da moja porodica
bude prava porodica!
Vivijan je uzjahala Darsija. - Znači ostaćete na igranci?
- Pogodila si - veselo je mahnula Marija. - Puno sreće.
Džad je nestrpljivo ustao sa svog sedišta. Progurao se do
ograde. Pored njega su se dva kauboja kladila ko će pobediti.
- Ti mi duguješ pivo - čuo je Džad prvog.
- Hoćeš da se kladiš? - upitao je drugi.
- Nema potrebe da se kladimo, Vivijan će sigurno pobediti.
Nadam se samo da će ostati i na igranci.
- Zaboravi! Tu je s nekim momkom.
- Čovek iz rodea?
- Nije.
- To onda neće trajati. Ljudi iz rodea se ne mešaju sa običnim
svetom.
- Ja ipak ne bih pokušavao da sam na tvom mestu. Čuo sam
da nije običan kauboj. Nemaš velike šanse.
- Nikad nisam uzmicao, ti bar znaš.
- AK ne možeš uvek ni pobediti. Džad je ljutito odmerio
obojicu. Jedan mu je uzvratio, ali se njegov pogled zaustavio na
startu. Ugledao je Vivijan kako uspravno sedi na Darsiju, milujući
mu vrat.

88
 Knjige.club

Kada su oglasili nastup Vivijan Sloun, uzbuđenje je zahvatilo

prepuno gledalište. Vivijan je s lakoćom prelazila sve zapreke.
Ona i njen konj jahali su kao jedno. Bili su disciplinovani, sigurni,
koncentrisani. Konjska kopita su podigla oblak prašine kada je
proletela preko arene do poslednjeg reda. Još i pre nego što je
dovršila, začuli su se aplauzi i povici.
Džad je još dugo gledao u kapiju kuda su jahačica i njen konj
nestali. Čuo je sopstveno srce. Znao je da ga ona uzbuđuje još od
prvog njihovog susreta, ali ovo uzbuđenje je bilo pomešano sa
divljenjem. Video je lepotu u pokretu. Video je do perfekcije
dovedenu veštinu, koja se pretvorila u umetnost, stečenu
dugogodišnjim upornim radom.
Kada su objavili rezultat, ljudi su je opkolili sa svih strana,
tapšući joj. Vivijan se smeškala i klimala primajući čestitke, ali je
pogledom tražila samo njegovo lice. Bila je razočarana što nije
videla Džada. Očekivala je, izgleda, suviše od njega. Zato što je za
nju bio tako važan, očekivala je da i on oseća isto.
Ali tada ga je ugledala. Prišao joj je i stavio ruke na njen struk
da joj pomogne da sjaše.
- Okupila si mnogo sveta oko sebe - rekao je smešeći se.
- Tražila sam te - Vivijan se naslonila na njega.
- Znao sam da ćeš pobeđiti - privukao je sebi i nežno je
poljubio.
Vivijan se osmehnula.
- Hoćeš li igrati s pobednicom?
Odveli su njenog konja do prikolice i krenuli prema šatorima
odakle se širio miris pečenja. Dok su nešto pojeli i popričali sa
poznanicima, mesec je već bio visoko na nebu.
S obližnje pozornice orkestar je treštao. Muzika se mešala sa
smehom i glasnim razgovorima. Ljudi nisu mogli da se otmu
navici u časovima dokolice: rodeo je uvek bio najvažnija tema.
- Vivijan, hoćeš li učestvovati na takmičenju sledeće nedelje?
- povikao je neko.
Vivijan je brzo odmahnula glavom.

89
 Knjige.club

- Neću.
- Nećeš moći da održiš formu do finala, ako budeš previše
odsustvovala.
- Sada ne mogu da ostavim tetku - rekla je.
Vivijan je pogledala u Džada. - Hoćemo li da krenemo?
- Prvo tvoja igra - rekao je vodeći je prema podijumu. Zagrlio
je čvrsto. Osećao je da treba da je zaštiti čak i od sebe samog, od
nesreće koju će joj doneti njegova sebičnost. On neće učiniti isto
što i njegov otac. Iako je davno doneo tu odluku, Džad je imao
potrebu da je drži samo za sebe, da je ne pusti da ode. Da li je to
bio isti taj osećaj koji je i njegov otac ispoljavao želeći da zadrži
ženu koju je voleo?
- Nisam pitala Mariju, da li je šerif nešto otkrio? - rekla je
Vivijan.
- Nije. Nema tragova.
Posle nekoliko igara koje je Vivijan odigrala sa svojim
prijateljima, prišla je Džadu koji je stajao kraj bara. Stavila mu je
ruku na rame i šapnula.
- Zabolele su me noge.
On je u istom trenutku spremno obgrlio oko struka i
privukao je sebi.
- Hoćeš da kažeš da neko igra lošije od mene?
- Ti si pravi majstor u poređenju s njima.
On se smešio gledajući je u oči.
- Jesi li spremna da pođemo?
- Jesam. Hajdemo kući.

90
 Knjige.club

Jedanaesto poglavlje

Mesec je blistao kroz prozor kamiona. Džad je skrenuo na

sporedni put koji je vodio uz reku.
- Tako si tiha. Jesi li umoma? Vivijan se privila uz njega.
- Malo, ali mi je bilo lepo. Radujem se kad vidim sve te
prijatelje. To mi pomaže da posao gledam sa zadovoljstvom.
- Zar te nisu sva ta putovanja zamorila?
- Kada je tata bio živ imali smo prikolicu u kojoj smo živeli -
njen glas je postao mekši. - Imali smo običaj da stanemo gde god
bi nam se dopalo. Uživali smo kratko u lepom predelu, ili smo
pecali i tako smo se odmarali.
Gledao je pravo pred sebe u mračni put. Nije smeo da je
pogleda, ali nije uspeo da se uzdrži, a da ne upita.
- Imala si puno dobrog društva?
- Ne bi verovao koliko kauboja ima gitaru u svom prtljagu.
- Da li je otac želeo da se udaš za čoveka iz tog sveta?
Vivijan se tiho zakikotala.
- Oh, ne. Nije hteo da me pušta čak ni na sastanke sa nekim
od njih. Ljubomorno je pazio na mene. Uvek je govorio da su ljudi
opsednuti rodeom divlji. Vole divlje životinje, divlje žene i divlje
pijane noći. Naravno, nisu svi baš takvi, on je malo preterivao. Ali,
moj otac je smatrao da njegova ćerka ne pripada takvom društvu.
Naslonila je glavu na naslon sedišta i zatvorila oči. Bila je
umorna. Iako se radovala što je pobedila, radovala se što ide kući.
Odluka, koju je već bila donela, bila je ispravna, mislila je,
prepuštajući se truckanju kamiona. Kada je motor stao, ona se
uplašeno trgla.
- Šta se dogodilo?

91
 Knjige.club

Džad je ugasio svetla i nagnuo se prema njoj, pružajući jednu

ruku iza njene glave na naslon sedišta.
- Ništa - rekao je. Vivijan se primakla.
- Zašto si stao?
Nežni dodir na njenom ramenu izmamio joj je osmeh.
Džadov glas je bio mukliji nego obično.
- Dođi. Proveo sam dva dana bez tebe, dva duga dana -
ponovio je. Pomilovao je njen vrat uvukavši prste ispod kragne
njene košulje. Vivijan se osećala da tone u neki beskraj dok su se
njegove usne primicale. Želela je taj poljubac više od svega na
svetu. Svaki delić njenog tela je bio napregnut i spreman da
prihvati i uzvrati mu sve. Gladan dodir njegovih usana i vreli dah
zapljusnuo je u istom momentu kada je njegova ruka klizila pod
njenu jaknu i privukla je sebi. Ispod meke plave košulje, njegovo
srce je tuklo, šaljući samo jednu poruku - želju. Mnogi su
muškarci pokušavali da u njoj probude to osećanje, ali se ona
uvek tome lako odupirala sve do sada. Njegovi prsti su lagano
otkopčavali njenu košulju. Kako je zadovoljstvo preplavilo, ona se
zagledala u njegove duge spuštene trepavice. Isuviše dugačke,
proletelo joj je kroz glavu. Isuviše lepe za muškarca. Jednim
nežnim, ali odlučnim pokretom, Džad je rastvorio njenu bluzu.
Vrelina njegove ruke na njenoj goloj koži izazvala je požar u
Vivijaninom telu, pretvarajući ga u strast, nezasitu strast.
Odvojio je svoje usne od njenih i spustio glavu na njene
grudi. Provukla je prstima kroz njegovu kosu osećajući njenu finu
mekoću. Pokušavala je da misli, ali je samo osećala. Sve sto je
Džad želeo, želela je i ona. Da mu da sve, da ga zadovolji. Bura
osećanja je pustošila kroz njeno telo.
Protest nezadovoljstva se čuo sa njenih usana, kada je on
naglo podigao glavu, sklonio ruku i brzo počeo da zakopčava
njenu bluzu.
Iznenađenje je bilo izmešano sa nezadovoljstvom. Vivijan je
namršteno gledala nekoliko trenutaka, pokušavajući jasno da
misli i da shvati šta se dogodilo.

92
 Knjige.club

Iznenada se začula buka motora koja je razbila noćnu tišinu.

Ona je odskočila od njega kada se svetlost razlila po pašnjaku levo
od njih.
U čudu su gledali u helikopter koji je proleteo iznad puta
veoma blizu njih.
Džad je gledao kako se helikopter udaljava prema gradu,
držeći ruke na upravljaču.
- Šerifov helikopter.
- U jedan izjutra! - Vivijan je uplašeno pogledala prema
njemu.
- Budi mirna - rekao je, ali je brzo uključio motor.
- Oh, Džade - uzrujano je lomila prste. - Nešto se sigurno
dogodilo.
Kamion je zašao iza poslednje okuke i pred njima se pojavila
tetkina kuća.
Bila je osvetljena. Vivijan je nestrpljivo sačekala da Džad
zaustavi, pa je iskočila i potrčala uz stepenice.
Stojeći u kuhinji, njena tetka je bila mirna kao i uvek, osim
stoje iznenađeno podigla obrve na Vivijanin iznenadni ulazak.
- Videli ste šerifov helikopter? - upitala je. Vivijan se smirila
na zvuk tetkinog glasa.
- Šta se dogodilo? - upitao je Džad stojeći na ulazu.
Lidija se okrenula i držeći čajnik u ruci u prolazu dodirnula
Vivijanino rame.
- Sedi dušo. Sve je u redu. - Okrenula se prema Džadu. - Tvoj
nadzornik je upozorio šerifa da ovde ima nekih problema.
- Bio je u noćnom obilasku stada kraj reke - Džad je privukao
stolicu za Vivijan, a zatim i za sebe. Naslonio se na sto. - Ja sam
mu rekao da pazi na vaše imanje.
- Znam - Lidija je klimnula glavom. - Hvala ti. On je rekao da
je oko jedanaest časova čuo zvuk aviona. Sledio je taj zvuk i video
da avion leti preko mog ranča. Kada sam ja došla kući, šerif je već

93
 Knjige.club

bio ovde. Uhapsio je pilota. Izgleda da je zaprašivao moje

pašnjake otrovom.
Vivijan je uzbuđeno povikala. - Tetka! Lidija je preko stola
dodirnula njenu ruku.
- Sve je u redu. Stoka nije bila tamo. Džad mi je pomogao da
je prebacimo na drugi pašnjak pre nego što smo pošli na rodeo.
- A ja sam mislila da ćete to da uradite sutra.
- Džad me je nagovorio da promenim plan.
- Znači da vam je taj pašnjak sada zagađen - rekao je Džad.
- Za neko vreme jeste, ali nijedno grlo nije stradalo. To je ipak
najvažnije.
Vivijan je susrela tetkin pogled.
- Bio je to Bobi - rekla je Lidija jednostavno.
- Bobi? - iznenađeno su ponovili u isti glas Džad i Vivijan.
- Njegov otac ga je prijavio. Nekako je otkrio šta Bobi radi i
pozvao je šerifa. On je već bio na putu ovamo kada je tvoj
nadzornik telefonirao u njegovu kancelariju.
Vivijan je s toplinom mislila na Bobijevog oca - Siromah
čovek. Ima toliko muka. A sada... - rekla je prosto ne verujući.
Džad je pogledao Vivijan i video je tugu na njenom licu, ali je
sam nije osećao. Bio je ljut. Neko koga je Lidija smatrala
prijateljem, pokušao je da joj naškodi.
- Kakav je bio Bobijev plan? - upitao je.
- Želeo je moj i Garetov ranč. Računao je da ćemo ako
budemo imali mnogo neprilika odlučiti da prodamo svoja imanja.
On je podmetnuo vatru kod Gareta i presekao slavine, da bi ga što
više uznemirio i tako izvršio pritisak na njega. I ja sam već stara, a
imam samo Vivijan. Pošto ona ima svoj sopstveni život, njemu se
činilo da bih i ja mogla odlučiti da prodam ranč.
Džad se nasmešio. - Nije dobro računao! Potcenio vas je.
- Zar? - upitala je Lidija rezignirano. Vivijan je zatvorila oči.
Nije želela da sluša sve ovo. Bobi je bio njen drug još iz detinjstva.

94
 Knjige.club

Vrtela je glavom ne verujući da je pohlepa mogla da prevlada u

jednom tako mladom čoveku.
- A bik? - upitala je. - Da li je sam sebi ukrao bika?
Lidija je čvršće stegla šolju dok je podizala do usana. Samo je
taj napeti pokret ukazivao na veliku unutrašnju napregnutost,
koju je ona dobro prikrivala.
- On ga je avionom preneo sa svog imanja u kanjon. Džad je
odmah shvatio razlog. Da zavara šerifa.
- Oh, tetka, ne mogu da verujem!
- I meni je teško. Ja sam bila kraj njegove majke kada se on
rodio. Ali - klimala je zamišljeno glavom - oduvek sam znala da on
mrzi da živi pod očevim pritiskom. A kada se otac razboleo, Bobi
je shvatio da će uskoro moći sam da vođi ranč. Želeo je više nego
što je imao i počeo je da smišlja kako to da ostvari.
- Dakle, problemi su rešeni - oglasio se Džad ustajući. Na
zvuk njegovog glasa, Vivijan je pogledala prema njemu. Polutužan
osmeh je zaigrao na njegovim usnama.
- Ako ovde više nisam potreban. Ja bih krenuo kući, Lidija.
- Ne. Mi smo dobro - sačekala je jedan trenutak pre nego što
je dodala. - Videćemo te sutra?
On je zamućenim pogledom pogledao u nju. - Moram
popraviti ogradu. Videćemo se za nekoliko dana.
Pošto je izbegavao da gleda prema Vivijan, ona je ustala.
- Otpratiću te do vrata.
Podigao je ruku i zaustavio je. - Nema potrebe!
Zaprepašćena, Vivijan je zurila u njegova leđa. Nema
potrebe! Grlo joj se osušilo. On je mislio da će ona sada da ode.
Kada je čula da su se vrata za njim zalupila, ona je bez
razmišljanja pojurila za njim.
- Džade!
Zastao je ne okrećući se. Pokušala je da nađe reči. Ali one
nisu htele da se uobliče u prikladnu rečenicu. Ugrizla se za usnu,

95
 Knjige.club

dvoumila se za sekundu, a onda je rekla bilo šta samo da prekine

tišinu.
- To su dobre novosti.
- Da - rekao je ne pogledavši je. Ona je jedva čula njegov
odgovor.
- Sada možeš opet da ostaviš Lidiju. Ne moraš više da brineš
zbog nje. Ovde je opet sve u redu.
Prestala je da diše. Zar je njemu svejedno ako ona ode? Želela
je da porekne sopstvene misli. Ona je želela... želela je njega.
- Tako je verovatno i najbolje, Vivijan. Bolje počeo da je
savlađuje. Džad se opraštao od nje. Ona nije bila spremna na to.
Sumnjala je da će ikada biti. Pružio je ruku, ali je nije dotakao.
- Među nama i tako nikada ne bi bilo ništa.
Džad je gledao u njene ruke skupljene na grudima. Video je
tugu i krivio sebe što se nije držao dalje od nje. Ona je izabrala
drugačiji način života i ma koliko da joj se sada činilo da bi želela
njega, znao je da će se jednog dana pokajali. Bila je veoma slična
njegovoj majci. Bilo mu je dobro poznato koliko je majka patila
što je bila sputana i nije hteo da se to u njegovom životu još
jednom ponovi. Njen život je bio rodeo, a njegov ranč. Znao je da
je ne sme moliti da napusti svoju karijeru, jer će ga jednom
mrzeti zbog toga.
Ali, iako je sve to dobro znao, nije mogao ni zamisliti koliko
će mu teško pasti ovaj momenat. Jedva je rekao - Oboje znamo da
bi ti jednog dana otišla.
Vivijan je teško gutala, obećavajući sebi da neće plakati. Ne
sada. Ne još. Njegov glas je bio blag. - Ali bilo nam je lepo, zar ne?
Lepo! Poželela je da ga udari. Ali se uzdržala.
- Bilo nam je lepo - ponovila je. Ponos je naterao da podigne
glavu. - Zbogom, Džade.
Okrenula se i lagano pošla uz stepenice. On je nije zaustavio.
Od momenta kada ga je srela, znala je da on ne želi nikakvo
vezivanje. Nikada nije rekao da je voli. Bio je vrlo iskren s njom.
Ona je lagala samu sebe. On nije.

96
 Knjige.club

Svesna tetkinog ispitivačkog pogleda, Vivijan se na silu

osmenula. - Drago mi je što su problemi rešeni.
- Hoćeš li sada otići?
- Zar i ti to želiš? - upitala je sa nežnim osmehom.
- Vivijan! Kakve to gluposti govoriš? Slegla je ramenima u
strahu da će ako progovori, početi da plače.
- Ne znam. Šta ako kažem da želim da ostanem? - rekla je
najzad.
Tetkino lice se ozarilo.
- Ja bih rekla da je to divno.
- Brinem se zbog Džada. Ako ja ostanem...
- Vivijan, reci šta misliš? Da li ga ti voliš?
Uzdahnula je duboko.
- Da.
- Pa zašto onda ne ostaneš?
- Ne bih želela da mu se namećem. Ali, i tako nemam velik
izbor. Ako ostanem, sve što među nama može da bude je samo
jedna prolazna avantura.
- Šta to pričaš? - nezadovoljno je rekla Lidija.
- On me je pitao da li ja to želim. Očito, to je ono što on želi.
On ne misli na brak. To mi je jasno - borila se sa suzama. - Ti si me
opomenula još prvog dana, ali te ja nisam slušala.
Brzi osmeh je preleteo preko tetkinih usana.
- Ja sam ti rekla da je on jedan nezavistan čovek. Usamljenik.
A to i jeste. Došao je ovamo, nije tražio ništa od ljudi, a svima je
pomagao.
- Tetka, rekla si mi da nije tip za brak - glas je izdao i ona je
brzo brisala jednu suzu.
- Vivijan - Lidija se smeškala. - Rekla sam šta drugi ljudi misle
o njemu. Ali ne i ja. Zar nisi nikada pomislila da je ostao
neoženjen samo zato što nije našao pravu ženu?

97
 Knjige.club

- Ne. Ja mislim da je on i ne traži. On gleda samo svoju

slobodu.
- Gluposti! - Lidija je čvrsto stisnula svoje usne. - Zar si ti
drugačija?
Vivijan je raširila oči. - Ja? Da li je i on nju tako video, pitala
se uplašeno.
- Prošlih nekoliko godina, ti si živela svoj život slobodno i
nezavisno. Bez ikakvih veza, kao i on.
- Ali ja želim stvari koje on ne želi. Ja želim porodicu.
- Sa njim?
Ramena su joj se tresla. - Da. A on želi samo avanturu.
- I tako, ti ćeš otići? - tetka je pogledala nezadovoljno u nju. -
Uradi kako misliš da je najbolje.
- Ako ti tako kažeš, onda... Lidija je pogledala preko ramena.
- Ti dobro znaš da sam ja oduvek želela da si ti ovde. - Oči su
joj postale blage. - Ali ja neću tražiti da ostaneš ako to ne želiš.
Ostani ili idi - rekla je nežno - ali učini ono što ti želiš, a ne neko
drugi. Razumeš li me?
Vivijan je ćutala. Iznenada se setila Darsija. Požurila je prema
vratima. Ali čim je izašla ugledala je prikolicu parkiranu kraj
ambara. Čak i da nije pogledala, znala je da je Džad smestio konja
u štalu. Njegov gest je još više rastužio. On je želeo nju, ali je nije
voleo. Napravila je grešku i zaljubila se. Možda će vremenom naći
snage da mu kaže šta oseća za njega. Ljubav. Tako obična reč za
tako komplikovana osećanja. Ljubav bez ikakvih zahteva. Znala je
da nema izbora. Postojala je samo jedna odluka koju je mogla da
donese.

98
 Knjige.club

Dvanaesto poglavlje

Miris pite s jabukama širio se po celoj kući.

- Oho, miriše izvanredno - rekla je Lidija. - Da li je to za
večeru ili nameravaš da je daš nekom drugom?
Vivijan je pažljivo vadila tepsiju. - To su tvoji najomiljeniji
kolači, zar ne? - I još nečiji.
- Znam.
- Šta ćeš da radiš? - upitala je Lidija.
- Sada ću da telefoniram - Vivijan je krenula prema telefonu. -
Složile smo se oko toga, zar ne? - upitala je očekujući potvrdan
odgovor.
Lidija se nasmešila. - Da. Ja i dalje mislim da je to dobra ideja.
Vivijan se uputila u trpezariju. Držeći slušalicu na ramenu,
pružila je ruku i dohvatila olovku.
- Hoćete li ponoviti? Kada je poletanje? - odgovor joj je
promakao, jer je krajičkom oka ugledala Džada na vratima. Ona
se okrenula da ga pogleda, ali je on već izlazio. Srce joj je kucalo
od nestrpljenja i samo je kratko dodala.
- Rezervacija je na ime Lidija Vemer - spustila je brzo
slušalicu i potrčala u kuhinju.
- Gde je Džad? - upitala je tetku.
- Otišao je.
- Otišao? Šta je rekao?
- Ništa. Izgleda da je čuo da vršiš rezervaciju i pomislio da ti
ideš.
- Zar mu ti nisi ništa rekla?

99
 Knjige.club

- Nije moje da mu ja objašnjavam. Vivijan je pogledala ljutito

u nju i počela da vadi pitu na jedan tanjir.
- Hoćeš li mu sve to dati? - upitala je Lidija.
- Nikad se ne zna. Možda.
Jednom rukom je otvorila vrata, a u drugoj je držala tanjir s
kolačima. Visoko uzdignute glave, uspravna i odlučna. Sišla je niz
stepenice. Nije odmah mogla da ga vidi, ali je znala da je kraj
ograde gde je uvek vezivao svog konja.
Traži da ostanem, molim te, reci da želiš da ostanem, molila
je vivijan u sebi.
Ali on je ćutao. Ona je prva prekinula tišinu.
- Evo - rekla je - ovo je za tebe. Gledao je dugo u njene usne, a
zatim je sa nevericom upitao.
- Napravila si pitu za mene?
- Da... ne... - zbunjeno je zamucala. Shvatila je zašto je on
pogrešno sudio o njoj. Zbog tog njenog prokletog ponosa. Zbog
njene urođene tvrdoglavosti. Zbog nesposobnosti da se prilagodi.
- Ako... ako je samo avantura moguća...
- Avantura? - ponovio je začuđeno.
- Da. Pitao si da li je to ono što ja želim - Vivijan je žurila da
dovrši, jer se plašila da ako stane neće imati hrabrosti da sve
kaže. - Moj odgovor je - da.
Džad je zanemeo na njene reči. On se tada bio šalio sa njom.
Nikada nije pomišljao da bi s njom imao neku avanturu. Bio je
neobično ozbiljan. Gledao je dugo u nju.
- Ja ne želim nikakvu avanturu s tobom, Vivijan.
- Ne želiš...? - smeteno je upitala.
- Želim da te volim - ispravio se - Ne kažem da ne bih, ali i ne
želim avanturu.
Vivijan se borila jedan trenutak da se savlada, ali je bila
sasvim izgubljena.

100
 Knjige.club

- Neka te đavo nosi, Džade - povikala je glasom u kome su se

merili plač i ljutnja. Potrčala je prema kući.
- Čekaj, Vivijan.
Pre nego što je uhvatila kvaku, Džad je sustigao.
- Stani na momenat i saslušaj me.
- Neću! Nećeš avanturu, nećeš brak. Ja ne znam šta ti hoćeš -
rekla je, povlačeći svoju ruku.
- Kad sam rekao da neću brak?
- Na Garetovom ranču. Rekao si da brak sputava ljude.
On se počeo smeškati.
- I ti si mislila da to kažem zato što ne želim brak?
- Naravno.
- Pogrešila si. Ja sam želeo da znam da li ti tako misliš -
nestrpljenje se čulo u njegovom glasu. - Vivijan, ja znam šta je moj
otac učinio mojoj majci i nisam želeo da napravim istu grešku. -
Tražio je njene oči. - Očekivao sam da ćeš otići. Znali smo oboje da
si ti samo privremeno tu. Vivijan, pogledaj me.
Ona je podigla glavu. Suze su tekle niz njene obraze.
Džad je duboko udahnuo. - Vivijan, nemoj to raditi, molim te!
Rukama je uhvatio njeno lice i brisao joj suze.
- Neću - jecala je ne uspevajući da se zaustavi.
- Znam. Oboje smo radili ono što nismo hteli. Siguran sam da
nisi želela da me izluđuješ, kao što ni ja ne želim da te rasplačem.
Ali jesi. Danima sam mislio samo na tebe. - Spustio je ruke. Nije
hteo da svojim dodirom utiče na njenu odluku.
- Ja sam shvatio šta ti rodeo znači. Ja nisam isto što i moj otac.
Neću da napravim istu grešku.
Vivijan je ponovila. - Danima si mislio na mene?
- Slušaš li ti mene? - namrštio se Džad.
Vivijan je klimnula glavom. - Da.

101
 Knjige.club

Njegov glas je bio blag. - Prvi put u svom životu sam shvatio
kakvu je želju, sebičnost i očaj moj otac osećao kada je pokušavao
da sačuva ženu koju je voleo.
- Šta? - od neverice je raširila oči.
- Ti si rekao da me voliš?
Džad se namrštio. Nije očekivao tu reakciju. - Da, dovraga! -
povikao je osećajući da ga hvata panika.
- Želiš da ostanem? - pitala je bez daha.
Džad je koraknuo bliže njoj. Pogledao je kolače koje je ona
držala u rukama.
- Daj mi to. - Spustio je tanjir na stepenište. Oduševljenje je
preplavilo i ona je duboko udahnula.
- Onda ostajem - uzviknula je. Džad je odmahnuo glavom. -
Ali ti si... Čuo sam da si rezervisala kartu...
- To nije za mene - smejala se Vivijan.
- Nego?
- Za tetku. Želi da poseti svoju sestru u Kanzasu.
- I dok je ona na putu ti ćeš se brinuti o ranču?
- Zato i može da ode, jer ću jabiti ovde.
- A šta je sa rodeom? Zar nećeš propustiti toliko da na kraju
ne uđeš u finale?
- Ima nekoliko u blizini na kojima mogu da učestvujem da ne
izgubim formu.
- A kad se Lidija vrati, ti ćeš otići?
- Molim te, budi otvoren sa mnom! Da li želiš da ostanem? Šta
podrazumevaš pod kompromisom?
- Ja želim... od prvog dana si me privukla, zbunila. Nisam
smeo da tražim da praviš izbor. Ne tražim to ni sada. Neću tražiti
da ostaviš rodeo - privukao je sebi.
- Volim te. Ne želim da te izgubim. Tako sam dugo tražio
pravu ženu. Sada... - zaćutao je boreći se sa neizrecivim strahom. -
Želiš U da se udaš za mene?

102
 Knjige.club

Vivijan je odmahnula glavom želeći da ga uveri da je ona već

donela odluku da ne ide više nikuda. Ali je on pogrešno razumeo
taj gest.
- Ja sam tvrdoglav čovek. Baš kao i ti - rekao je u velikoj
brzini.
- Dugo sam bio slep, više nisam. Ne prihvatam „ne“ kao
odgovor. Ja ću nastaviti da te molim da se udaš za mene sve dok
ne kažeš „da“.
- Džade, čekaj...
- Ne, nema više čekanja. Probao sam da te pustim da odeš. Ali
ne mogu. Obećavam ti da neću tražiti da ostaviš rodeo.
Vivijan je privukla njegovu glavu i pritisla svoje usne na
njegove nateravši ga tako da začuti. Džad je jedva odvojio svoje
usne i prošaptao - Kaži da.
- Da - Vivijan se smešila - Da. Volim te. Da. Želim da se udam
za tebe. I ne želim nikakve kompromise.
On se namrštio.
- Ne idem nigde. Ne vraćam se na rodeo.

Sken: Sanjalica
Obrada: Bela Dona

103