Malori Foks - Previše Ponosna

Malori Foks – Previše ponosna
Mia & Bela Dona
LJUBAVNI ROMAN
Senke 885
Naslov originala
Mallory Fox
PRIDE
Malori Foks
Scan: Mia
Obrada: Bela Dona
Štampa: 26. XI 2014.
Knjige.club
2
S ofija je vozila lagano kući, kroz uobičajenu njujoršku guţvu. Njen svaki povratak
sa posla zahtevao je bar dva sata voţnje, ako je guţva manja, i ako su joj svi
semafori otvoreni. Danas to nije bio slučaj i ona je znala da će joj biti potrebno najmanje
tri sata da se vrati kući. Na semaforu je bilo crveno, i ona je upravo računala koji deo
ţivota joj „prođe” u voţnji do posla i nazad.
Ĉinjenica da je to četvrtina, šokirala je toliko da nije videla promenu svetla na semaforu!

A onda je osetila kako je nešto snaţno lupilo zadnji deo njenih kola, a ona poletela
napred. Uspela je da ubaci kola u prvu brzinu, a onda stala čim je prešla semafor.
Kola iza nje su se takođe zaustavila, a njoj prišao muškarac tridesetih godina. Bio je
crven u licu, videlo se da je nervozan, i da je iznad svega ţurio.
- Gospođo, ili gospođice, mogli biste da pazite bar kad vozite. Vidite šta ste
prouzrokovati svojom nepaţnjom!
Sofija je na pločnik spustila najpre svoje duge i prelepe noge, a potom celim telom izašla
iz automobila.
Njena kratka kosa boje planinskog meda već je bila nakvašena prvim kapima kiše.
- A vi gospodine, verovatno ste zaboravili da niste na avio pisti. Jer, da ste krenuli kao
svi normalni vozači, ne biste me izbacili u „vasionu” i slupali kola.
- Vrlo skupocena, pritom.
- Ja sam znate laik, kada su automobili u pitanju. I umem samo da razlikujem bicikl od
ostalih vozila. Tako da ako ste ţeleli da me fascinirate vašim kolima, ili štetom koja je
napravljena, uopšte vam neće poći za rukom. Najpre, zato što ne znam o kom se tipu
automobila radi, a drugo, i još vaţnije, apsolutno je svejedno, jer vi ste krivac!
- Slušajte, nemam vremena da se raspravljam sa vama oko toga. Evo vam moja
vizitkarta, i broj polise osiguranja. Molio bih i vas da uradite isto. Ţurim na vaţan
sastanak.
- Izvolite - kazala je Sofija, i videvši da on odlazi dodala:
- Ne zaboravite da nam četvrtina ţivota prolazi u odlasku i dolasku na posao!
- Moţda vama - kazao je tip i odjurio.
***
- I kakav nam je bio današnji dan? - pitala je Keli, Sofijina cimerka.
- Da nisam imala saobraćajni udes na semaforu, ne bih umela da kaţem kako mi je dan
prošao, jer svi su isti.
Mia & Bela Dona
- Gospode, da li si povredena?
- Naravno da nisam, ali moja kola gotovo da nemaju zadnji trap. Ne znam kako ću sutra
na posao.
- Nadam se da si tom neotesanku uzela sve potrebne podatke.
- Sam mi ih je dao.
- Znači, ipak je civilizovana osoba.
- Nisam stekla takav utisak. Bio je ljut, i imala sam utisak da bi me izudarao kao malo
dete, samo da je mogao.
- Ma, hajde Sofija, preteruješ kao i uvek. Očigledno da ti je na poslu danas bilo dosadno.
- U pravu si...
- Ja jesam u pravu, ali ti nisi. Radiš posao na kome bi ti mnogi pozavideli.
- Moţda oni čiji je koeficijent inteligencije ispod devedeset. Ali veruj mi da ja ne nalazim
ništa uzbudljivo u radu u parfimeriji.
- U elitnoj ţenskoj kući. I svaki dan za tvoj štand dolaze poznate ličnosti. Ili bar bogate
ţene. Interesantne, negovane, doterane.
- Mislim da će to uskoro prestati.
- Ne razumem. Zašto bi prestalo? Menjaš posao ili nešto slično?
- Naţalost još uvek ne. Ali će se sve narudţbine sve više realizovati preko kataloga.
- Pa, nisam sigurna, i sama znaš da vrlo često naručiš jedno, a dobiješ nešto sasvim
drugo.
- Tu si u pravu. Pogotovo kada je šminka u pitanju. Uostalom, za to je potrebno ne samo

da ti se nešto dopadne, već i stručni savet.
- Ti su upravo to. Prošla si kroz sve kurseve. Sa desetkama!
- Da, to je moja sudbina - rezignirano je kazala Sofija.
- Nije valjda da još uvek ţališ što ne radiš u ekološkom odboru za toksične materijale?!
- Naravno da mi je ţao. Ja sam to studirala i završila sa najboljim ocenama.
- Onda je trebalo da paziš šta radiš, ako si zaista ţelela time da se baviš.
- Hoćeš da kaţeš da je trebalo da prikrivam podatke, one prave?!
- Pa, ti ih nisi prikrivala. Ti si dostavljala svoje analize, a kako će one biti prezentovane,
to već nije trebalo da bude tvoj problem!
- Molim te, Keli, to bi značilo kao da ja Denisu kaţem da ti više uopšte nije stalo do
njega, iako ti zapravo ludiš za njim!
- Hej, je li s tobom sve u redu? Najpre da ti kaţem da se nikad nisi usudila da govoriš u
Knjige.club
4
moje ime, bar kad je Denis u pitanju, a potom da ljubav nema apsolutno nikakve veze sa
procentom opasnih materija u vodi!
- Ljubav nema, ali zdravlje ima. Sve je to isto! Ĉista politika!
- Kad smo Denis i ja u pitanju, politika nema ama baš nikakve veze!
- Ali „prenošenje” podataka ima. I sama moraš da priznaš da je tako!
- Uh - uzdahnula je Keli - s tobom je nemoguće voditi dijalog. To je uvek monolog! I

uvek je pobeda tvoja!
- Nije Keli, i to dobro znaš.
- Pa, ja sam bila ubeđena da si ti taj posao u oblasti ekologije zaboravila.
- Zaboravila! Jesi li ti normalna?! Kako mogu da zaboravim nešto do čega mi je toliko

stalo.
- Sofija, zaboravi - kazala je pomirljivo Keli. - Hajde da večeramo. I kao sav svet, koji
radi po diktatu većine provedemo mirno veće uz televizor.
- Ja ću čitati - oglasila se Sofija.
- Samo izvoli - kazala je Keli - ali ćeš pre toga morati da mi pomogneš u kuhinji.
Njihov dijalog prekinula je uporna zvonjava telefona.
- To je Denis. Javi se, Keli.
Nije bio Denis, i nije traţio Keli. Bio je gospodin čija su kola udarila u Sofijina, Ričard
Spenser.
- Za tebe - kazala je razočarano Keli.
- Šta mogu da učinim za vas? - pitala je Sofija.
- Ništa. Ja sam već učinio sve što je potrebno - odgovorio je Ričard, pošto se predstavio, i
objasnio zašto zove.
- Šta obuhvata to „sve”?
- Sve što je u vezi sa vašim kolima. Daću vam adresu na koju moţete da odete da ih
poprave, ili da primite novac, pa da sami to uradite.
- Koja je varijanta bolja?
- Imate vrlo čudan smisao za humor. Znate da su obe varijante iste. Samo zavisi da li
ţelite da se petljate sa takvim tipovima.
- Prosto sam luda za odlascima kod automehaničara. To nikako ne propuštam -

odgovorila je sarkastično Sofija.
- Onda ponovite adresu koju sam vam dao.
- A kako bi bilo da dogovorite da dođe šlep sluţba, da uradi sve što je potrebno sa
mojim automobilom, i da mi ga u potpuno ispravnom stanju vrati. Naravno priključiću
Mia & Bela Dona
vam i račun za taksi, dok mi ne vratite kola.
- Da niste moţda vi knjigovođa u nekoj firmi?
- Šta vas navodi na tu pomisao?
- Način na koji baratate sa novcem.
- Na vašu sreću nisam. Jer da jesam, odnosno da mi je toliko vaţan novac, traţila bih da
mi platite i odštetu za pretrpljeni strah.
- A ja da vas pregleda lekar. Moţda bi se ispostavilo da niste u stanju da upravljate

automobilom.
- Svoje bezobrazluke sačuvajte za sud. Upravo sam odlučila da vas tuţim za pretrpljeni
stres.
- Bez svedoka, pretpostavljam.
- Neće mi ni biti potrebni. Dovoljno je da vide vas i vaše ponašanje i presudiće u moju
korist! - kazala je Sofija i prekinula vezu.
***
- Ako tako nastaviš - reagovala je Keli - ostaćeš bez popravljenog automobila i para.
- To ćemo još videti - kazala je Sofija, ne više tako samouvereno. A potom, malo
razmislivši dodala:
- Kakve sam sreće, zaista moţe da mi se desi da ostanem bez para. Ali ako to bude
slučaj, neće biti prvi put, i nije me briga!
- Ovog puta bi baš trebalo, jer smo pare za stanarinu pozajmile od Denisa i Hauarda.
- Ne zaboravljam svoje obaveze, naročito kad su vezane za novac.
- Naravno. Zato što je to najznačajnije.
- Šta je najznačajnije Keli, dug ili novac?
- Dug u novcu.
- Ne verujem da ti to govoriš. Kao da nisi „moja” Keli. Šta te je odjednom spopalo?
- Kako to misliš? - čudila se Keli. - Pa naravno da imamo obavezu da vratimo. Ti nisi

imala, jer si potrošila na karte za operu i koncert, ja za garderobu.
- Podrazumeva se da ćemo vratiti, ali to ne znači da novcu treba pridavati takav značaj.
- Onda je trebalo da ostanem bez garderobe. Da ne mogu da odlazim na posao.

Uostalom, moj šef ne bi ni dozvolio da ne izgledam kako treba.
- To je u redu. Ali ne zbog tvog šefa Keli, već zbog tvog posla, i ja to odobravam. Ali ne
odobravam da novac bude imperativ i pokretač svega. On je u stvari samo sluga.
- Znaš šta Sofija, takva predavanja moţeš da drţiš crncima u nekoj još neotkrivenoj
afričkoj drţavi, ja na svu sreću imam Denisa, a on je kao što znaš, vrsni ekonomista.
Knjige.club
6
- I, da li to znači da moja postavka nije tačna...
Ali Keli nije stigla da odgovori, jer se oglasilo zvono na vratima. Naravno da se u dva
skoka našla pored njih. Očekivala je Denisa.
Ono što se pojavilo, uopšte nije bilo ţivo biće, a još manje je ličilo na Denisa. Bio je to
ogroman, ali bukvalno ogroman buket cveća, koji je dostavljač nosio.
Kad je „to” najzad spušteno na sredinu sobe, pojavilo je najpre lice, a potom i ostali
delovi tela dostavljača narudţbine.
- Ovo treba da znači? - pitala je zgranuto Keli.
- Ne znam - kazao je dostavljač. - Ali narudţba je bila takva.
- Za mene? - još uvek se čudila Keli.
- Ako ste vi Sofija Zeno, onda je za vas.
- Ne, nisam - kazala je pošto se pribrala. - Za nju je, i pokazala u pravcu Sofije.
Sofija je takođe bila začuđena. Ma ko da je poslao ovo, i ma u koje svrhe, očigledno da je

preterao. I zato je pitala:
- Kome je do šale? Ovo zaista nema smisla, ili je neka greška.
- Nije greška. I molim vas potpišite ovde.
Sofija je potpisala, a potom pročitala poruku:
„Uz izvinjenje za vaš pretrpljeni strah, i nadu da ćemo opravku vaših kola uspešno
okončati - Ričard Spenser”.
Sofija je mirovala samo pet minuta, a onda je očitala broj sa vizitkarte i pozvala Ričarda
Spensera.
- Moţete li da razgovarate? - pitala je Sofija.
- S kim to? - dobila je odgovor umesto pitanja.
- Sa Sofijom Zeno.
- Onom koja će pokrenuti parnicu za pretrpljen strah zbog lansiranja u vasionu?
- Pogodili ste. Ali s obzirom da ste me vašom „cvetnom” porukom prizemljili vrlo
uspešno na zemlju, ne traţim nikakvu nadoknadu. Smatrajte da je slučaj završen.
- Znači li to da sam vas fascinirao porukom, i da u ime toga odustajete od daljeg

gonjenja.
- Znači da sam blago rečeno zgroţena vašim načinom rešavanja stvari. O neukusu da i
ne govorim. Ali pošto vidim da spadate u „praktičare”, što se karaktera tiče, i da ste
platiti sumu za cvetni aranţman koliko otprilike košta kvar na mojim kolima, onda vas
pozdravljam, i smatram slučaj završenim. I, da ne zaboravim, mada sumnjam da ste
osoba koja prima savete, počnite bar malo da čitate. Nešto što je istinska literatura. Ili
uzimajte časove iz lepog ponašanja. Verujte mi da ćete se osećati bolje, i naravno svet
Mia & Bela Dona
oko vas će moći mirnije da diše!
- Vi se usuđujete da ovako razgovarate sa mnom... - počeo je Ričard, ali je Sofija već

prekinula vezu.
- Ti si zaista ponekad čudna, da ne upotrebim neki drugi izraz - kazala je Keli.
- Keli, učini mi nešto, ne razmišljaj da li sam čudna. Razmišljaj kako da vratimo ovo
čudo nazad i moţda dobijemo koji cent. Iskoristićemo ga za vraćanje duga Denisu i
Hauardu.
***
Kao i svakog jutra Sofija je stajala mirno, dok je slušala američku himnu, pre nego što će
početi da radi. Melodija se toliko upila u njena čula, da je automatski reagovala na
početak i prestanak. Kao urođeni Pavlovljev refleks, njene ruke bi počinjale da sređuju
skupocene parfimerijske proizvode, stavljajući ih na mesta predviđena za to.
Broj posetioca je obično bio najveći u periodu oko dvanaest časova. Onda su obično u
kupovinu dolazile ne samo dame, već i muškarci koji su kupovali poklone. Tada je
Sofijin posao bio najveći. Osim retkih koji su tačno znali šta ţele da kupe, bilo je mnogo
ovih kojima je njena pomoć bila neophodna. Upravo je bila završila jednu takvu
kupovinu, kad su se pred njom pojavile iznenada dve mlade, lepe devojke. Izgledale su
tako veselo, srećno i opušteno. Bile su moţda samo dve tri godine mlađe od nje, a ona je
imala utisak kao da im je „ţivot na dlanu”. Spontano, ona im je uputila najlepši osmeh
koje su njene emocije mogle da proizvedu i upitala:
- Mogu li da vam pomognem?
- Da, već smo izabrale.
- Onda izvolite?
One su se najpre pogledale, a potom prasnule u smeh, da bi konačno izabrale najskuplji

parfem koji je bio na štandu.
- Poklon? - pitala je Sofija, a onda, uplašivši se da nije preterano intimna, dodala: - Pitam
zbog pakovanja.
- U redu je. I nije poklon već je namenjen lično nama. Biće zajednički. Toliko imamo
para.
Sada se i Sofija nasmejala:
- I ja sam to radila pre nekoliko godina. Na koledţu. Sa svojim drugaricama.
- Sada radite ovde? - zainteresovala se jedna od njih.
Osoblju robne kuće „Mond” u kojoj je radila Sofija bilo je zabranjeno da prilikom
prodaje privatizuju svoj odnos sa kupcima, ali Sofija je prenebegla pravila i kazala:
- Da. Posle završenog koledţa i diplome inţenjera ekologije.
Devojke su se pogledale.
- Naš profesor - kazala je jedna od njih - upravo traţi asistenta. Sa vašom diplomom,
Knjige.club
8
naravno i određenim uslovima.
- Gde je to? - brzo je pitala Sofija.
Druga od njih je bila opreznija. - Zar niste ništa po tom pitanju mogli da uradite sa
vašim profesorima?
- Moţda, ali duga je to priča, ja sam ustvari najpre radila u Institutu za ekologiju...
Prva devojka nije komentarisala ništa, pruţila joj je cedulju sa podacima.
***
Najzad, radni dan je bio završen, i Sofija se upravo spremala da sedne u svom stanu u
svoju omiljenu fotelju, ne bi li se odmorila, kada su Denis i Keli bučno ušli u stan. Bili su
zagrljeni. Nisu palili ni svetlo, ali je Sofija pri svetlosti stone lampe videla kako se
strasno ljube.
Diskretno, ona im je stavila do znanja da je prisutna, da nisu sami.
Keli je bila iznenađena.
- Zar ti nisi na večeri?
- Večeri? Ne sećam se da me je neko pozvao.
- Kako nije? Onaj tip, što je slupao tvoj auto i kao kompenzaciju dostavio velelepni buket
cveča. Zvao je najpre ovamo, a onda sam mu ja objasnila kako i gde te moţe naći.
- Nije me našao - kazala je smireno Sofija.
- Mislim da grešiš - odgovorila je Keli, otvarajući vrata, pošto se zvono upravo oglasilo. -
Samo izvolite - kazala je mazno Keli. - Sofija vas nestrpljivo očekuje.
Sofija je bila obučena u pidţamu i sobne papuče, preko je imala lagani vuneni dţemper,
i gledala u Keli i Ričarda kao da su nestvarne osobe.
- Izgleda da sam poranio - konstatovao je smireno Ričard.
- Meni se obraćate? - interesovala se Sofija.
- Koliko se sećam sa vama sam ugovorio večeru, ili je po sredi zabuna?
Sofija je još jednom pogledala u Keli. Sada joj je sve bilo jasno. Ona je sve ovo smislila.
Naravno, predstavila se u Sofijino ime.
A cilj je bio samo jedan: da veče provede sama sa Denisom.
Da je mogla, udavila bi je. Ali nije. Još manje je bilo pametno da ostane u stanu. Sada,
večeras, zaista ne bi bilo dobro da ostane. Zato je, pogledavši još jednom Keli pogledom
koji nije imala ni Lukrecija Bordţija kada je izvršavala najgnusnija dela, kazala:
- Pričekajte me trenutak. Moram da se obučem.
- Samo izvolite - kazao je Ričard.
Večera u hotelu „Palas” bila je zaista izvanredna. Sofiji je ambijent u kome se nalazila
Mia & Bela Dona
bio toliko luksuzan, a istovremeno tako udoban, da je ona na trenutak zaboravila zašto
se nalazi ovde.
Posebno je uţivala u dezertu - čokoladnim štanglama. Pojela je taman toliko da sledećih

mesec dana ne bi morala da unese ni miligram energenata, a da ih ima u rezervi.
Naravno, kad bi organizam radio „na tom principu”.
Ričard nije jeo dezert. Popio je samo čašu vina i parče švajcarskog sira.
- Imate neki problem sa varenjem? - pitala ga je dobro raspoloţena Sofija.
- Nisam znao da imam. Moj lekar me uverava da sam sasvim zdrav. Ali sada kada
vidim vas šta sve konzumirate moraću opet da sve proverim.
- To je i moje mišljenje - saglasila se Sofija, a potom dodala:
- Idemo li?
- Svakako, ali pre toga molim vas da završimo ono zbog čega smo ovde. Izvolite ček.
Sofija je prihvatila:
- Mislim da stvarno nema potrebe da se više raspravljamo oko toga. Popraviću kola, i
staviću tačku na ćelu priču.
- Slaţem se - saglasio se Ričard - ali moram da kaţem da sledeći put ipak vodite računa.
- Hoćete li da vam ga vratim?
- Taman posla. Hajde da ovo veče završimo lepo, kako je i počelo.
- Slaţem se, vreme je da idem kući. Pozvaću taksi.
- To nikako. Ja ću vas vratiti.
- Ako baš insistirate...
- Onda izvolite - odgovorio je Ričard, dok je pridrţavao njenu pelerinu.
Ričard je sada vozio druga kola - metalno sivi BMW, i izgledao je vrlo atraktivno dok je
vozio u svom skupom odelu.
- Stigli smo - kazala je Sofija. - Pa, onda zbogom, i hvala za večeru.
- Znači li to da očekujete da se više nećemo videti.
- Smatrate li da postoji još neki razlog za ponovni susret? - interesovala se Sofija.
- Smatram da lepe stvari treba upraţnjavati.
- Pa, odgovor nije lociran, ali nije ni trivijalan. Izbegli ste da kaţete „lepe stvari treba
ponoviti” što inače većina ljudi govori.
- Mogu svoju originalnost da pokaţem i na drugi način - odgovorio je Ričard i

zaustavljajući kola strasno poljubio Sofiju.
Ali bez obzira na strastan poljubac, odgovor nije dobio.
Knjige.club
10
- Ako ste pre pax minuta odstupali od klišea, sada mogu da kaţem da definitivno
spadate u kategoriju običnih muškaraca - kazala je Sofija, nimalo impresionirana
njegovim poljupcem.
- A šta je to trebalo da uradim, da biste vi bili fascinirani?
- Moţda da ste me jednostavno odvezli do kuće.
- Poljubac je znači, sve pokvario?
- Nije. U svojoj osnovi poljubac je suptilni i izuzetan doţivljaj.
- Moj nije bio?
- Ne kaţem da nije. Samo, ako ste primetili, ja nisam učestvovala u njemu.
- Znači li to da me vi u stvari provocirate. Da ţelite da učestvujete?
- Ne budite ludi...- počela je Sofija, ali nije mogla da nastavi, jer joj Ričard nije dozvolio
da nastavi da govori. Ovog puta njegov poljubac bio je ne manje strastan, ali mnogo
neţniji, suptilniji, ali i izazovniji. I ma koliko je Sofija ţelela da ne da odgovor, nije
mogla. Jednostavno je prihvatila Ričardove usne, i sva se predala uţivanju koje su joj
one pruţale. Uz to, osećala je kako joj telom prolaze ţmarci, ili bolje rečeno kako je
milion uţarenih strelica probada po celom telu. Namerno, ili slučajno, Ričard je pobudio
njene erogene zone, i ona je, protivno govoru svog uma, uzvratila strasno i zahtevno.
Ljubili su se i milovali kao da im je to prvi i poslednji put, i zato ţele da iskoriste svaki
dodir i svaku neţnost. Prestali su onda kada je Sofija osetila kako je čvrsto Ričardovo
telo pritiska svom svojom teţinom na već spušteno sedište.
- Moraćemo da prekinemo - kazala je kratko trudeći se da dođe do daha.
- Zašto? - isto tako zadihano upitao je Ričard.
- Zato što ne vodim ljubav u kolima, bar ne sa osobom koju vidim prvi put.
- Napravila si nekoliko grešaka - ispravio je Ričard, gledajući kako zakopčava dugmad

na svojoj svilenoj košulji i popravlja visoko podignutu suknju.
Sofija nije odmah odgovorila. Potrudila se da sebe koliko toliko dovede u red, a onda,
pre nego što je napustila Ričardova kola, kazala:
- Napravila sam samo jednu. Onda kada sam se na semaforu bavila matematikom. A
vama gospodine Ričarde savetujem da sledeći put šarmirate „ţrtvu” na suptilniji način.
Verujte mi, jeftinije će vas koštati od udaranja kolima, slanja cveća, večere!
***
- Tako brzo si se vratila? - pitala je iznenađeno Keli, kada je Sofija ušla u stan.
- Tebi i Denisu bi više odgovaralo da sam spavala na klupi u parku, ali šta mogu kad
volim svoj krevet, a uz to sutra moram na posao.
- Ne govorim to zbog Denisa i sebe - kazala je Keli - jer on je izašao pre čitavih deset
minuta, već zbog tebe!
Mia & Bela Dona
- Zaista? I kako si ti to i zašto zabrinuta za mene? - interesovala se Sofija.
- Zato što očigledno večera nije uspela.
- Nije uspela? Otkud ti to?
- Da je uspela, ti bi verovatno iz njegovog stana išla pravo na posao!
- Kaţi mi, Keli - pitala je istinski zabrinuta Sofija - jeste li ti i Denis posle seksa
konzumirali i nešto drugo?
- Ne budi luda. Kao da ne poznaješ ni Denisa, a ni mene. Uostalom mi nismo samo

cimerke, mi smo prijateljice.
- Ako smo prijateljice, zašto onda govoriš takve gluposti?
- Zato što mi je Denis kazao da ćeš obavezno ostati bar do jutra sa Ričardom Spenserom.
- On ga poznaje?
- Pa, ne lično. Poznaje ga Hauard Kej, Denisov cimer. Bio mu je profesor i mentor na
poslednjoj godini studija ekologije.
- Molim te Keli, prvo u Njujorku verovatno ima mnogo Ričarda Spensera, a i da jeste
tako, zašto bi ja sa njim trebalo da ostanem do zore?
- Pa, Hauard kaţe da su sve studentkinje bile zaljubljene u njega, o profesorkama i da ne

govorim.
- Gluposti. To su studentske izmišljotine, da ne kaţem mašta. Uostalom, i sama sam

završila fakultet, i znam da postoji vrlo često fluid između profesora i studentkinja, ali
to je tek mašta, ţelja tek... I sama si čula koliko su strogi kriterijumi kod izbora
profesora, i ponašanja studenata. Uostalom, ne kaţem da nije i da neće postojati
ljubavnih veza, ponekad čak i fatalnih. Ali sve to brzo dobije svoj epilog. Profesor i
studentkinja u većini slučajeva napuštaju fakultet bez mnogo buke. Onda kada je slučaj
umeren. U ostalim slučajevima ishod moţe da završi i na sudu.
- Sofija, zaboga, govoriš o tome kao da si u najmanju ruku sudija ili porotnik. Od nečega
što je bio moj nagoveštaj o Ričardovom šarmu, ti si napravila roman! Bolje reći sudski
postupak. I da znaš, sada mi je jasno zašto se nisi uklopila tamo u parfimeriji. Tebi je
potrebno da se baviš drugim poslom. Nekim koji bi te celu okupirao... svojim poslom.
- Znaš kako se to završilo - uzdahnula je Sofija. - Uostalom - nastavila je - mislim da je

situacija slična i sada, i da i dalje multi nacionalne kompanije nama ekolozima ne
dozvoljavaju da radimo posao kako treba!
- Mislim da grešiš, Sofija! Uostalom ekologija postaje pokret broj jedan u svetu! I biće sve
značajnija. To što si ti imala peh da budeš u nedovoljno korektnom, i rekla bih stručnom
timu, nije tvoja greška. Uostalom, ti si i sama kazala da je tvoja grupa rasformirana, a da
su na čelo Instituta došli novi ljudi.
Sofija se zamislila. Njena Keli je bila u pravu. Ipak će ona otići da vidi kakav se to
saradnik traţi na fakultetu. Moţda će ovog puta imati više sreće. Zato je i kazala:
- U pravu si, Keli. Ne treba nikad odustajati. Ni kod posla, ni kad je ljubav u pitanju. A
Knjige.club
12
što se tiče Ričarda Spensera, moram ti reći da je vraški zgodan i šarmantan čovek!
- Pa, pošto smo se tako lepo ispričale i sloţile oko mnogih vaţnih pojedinosti, hajdemo
na spavanje. Do vikenda imamo dva naporna radna dana!
***
Sofija je neprestano gledala na sat. Da je imala moć pomerila bi kazaljke unapred. Toliko
joj je bilo vaţno da pauza za ručak što pre dođe. Njena koleginica iz parfimerije joj je
obećala da će je, ako se posle pauze ne vrati na vreme, zameniti, a takođe da će
obavestiti šefa personala da je zbog vaţnih stvari sprečena da dođe na vreme.
To da se radilo o vaţnoj stvari naravno je bila istina, jer je Sofija ţelela da neizostavno
bude primljena u ekološki tim profesora Dejvida Hejsa. I zato je, kad je najzad dugo
očekivana pauza stigla, ona izletela poput uragana Katrina, i taksijem otišla na
Univerzitet.
***
S obzirom da je sa profesorom Dejvidom Hej som, imala tačno zakazan termin, čekala je
samo pet minuta da bude primljena.
Ako se za nekog moţe reći da je pravi profesor, onda je to bio Hejs. Imao je i izgled i
drţanje, baš kako se od profesora i očekuje.
Proseda kosa, inteligentan izraz lica, oči koje skeniraju, a ipak, miran i staloţen.
- Detaljno sam proučio vašu biografiju. Onu opštu, i onu koja se odnosila na studije.
Vidim da ste diplomirali u klasi profesora Benksa, i da ste već radili u Institutu, a potom
dali otkaz.
- Da - kazala je takođe smirenim glasom Sofija. - Sve je onako kako ste kazali.
- Smatram da treba da objasnite dve stvari: Zašto ste napustili rad u Institutu i zašto
sada opet konkurišete za istraţivački posao?
Sofija je ćutala. Ćutala je, jer je znala da gospodin Hejs, ako ţeli da je primi na posao ima
i informacije zašto je napustila Institut, a zatim, bio je inteligentan čovek i sigurno je
shvatio da je rad u parfimeriji bilo mesto za preţivljavanje.
- Ne ţelite, ili ne moţete da odgovorite? - pitao je najzad doktor Hejs.
- Ţelim, ali mislim da nema potrebe, s obzirom da posao nisam dobila.
- A to ste zaključili na osnovu? - zainteresovao se sada doktor Hejs.
- Znam da ste se o svemu informisali. I da ne bi primili nikog pre nego ste proverili sve
podatke. Dakle, sve znate. Iz nekog razloga ja ponovo ne ispunjavam uslove konkursa.
- To nije uslov konkursa, i vi to znate. To je vaša tvrdoglavost. I ja sam vašim

odgovorom ţeleo samo da utvrdim da li se to promenilo, i da li ste spremni za timski
rad - kazao je doktor Hejs.
- To nije moja tvrdoglavost, kako je vi nazivate. Ja sam vrlo spremna za timski rad, ali ne
mogu da dozvolim neprincipijelnost. Ono što nije dobro za ljude, mora da bude
Mia & Bela Dona
obelodanjeno!
- Tako ste sigurni u to da sve znate? Da ste neprikosnoveni i izuzetno stručni? Iako je u
pitanju bio tek prvi projekat! To se, ako niste znali mlada damo, zove sujeta, a ne
principijelnost!
- Nisam sujetna...
- Ako niste sujetni, onda ste morali da raspolaţete sa mnogo više podataka da bi bili
sigurni u svoje zaključke, kao i razloge zašto se ponekad prva otkrića ne objavljuju...
- Da ne bih nekom smetala...
- Da bi bili sigurni u ono što smo otkrili! Pravi stručnjaci, a pogotovu naučnici, moraju
da ponavljaju ispitivanja sve dok stopostotno nisu sigurni da je to tačno! Uostalom to ste
morali da naučite pre nego ste krenuli u projekat!
- Hoćete da kaţete da moji podaci, odnosno analize koje sam radila, nisu baš tačne!
- Da niste bili tako ponosi na sebe, i manje ogorčeni na vođu projekta, saznali biste iz
štampe da su rezultati bili delimično tačni. I da su oni elementi koji su ugroţavali
zdravlje ljudi registrovani i otklonjeni. Uostalom, to je pisalo u svim stručnim
časopisima, a bilo je i u medijima.
- Nisam čitala, i nisam gledala, naţalost, ono što je došlo posle -
kazala je Sofija, a potom smireno dodala: - Ţao mi je zbog toga. Moja neinformisanost
isključila me je iz realnog prosuđivanja.
Nešto poput osmeha, zatitralo je na licu doktora Dejvida Hejsa:
- Dobro, dakle, gnevna mlada damo. Dobili ste posao. Bićete u grupi za reciklaţu.
- Za reciklaţu? - pitala je Sofija.
- Niste oduševljeni? To sam i očekivao. Svi mladi bi ţeleli da se bave ekologijom tako što
će kreirati novu zemljinu kuglu. A ne shvataju da je spašavaju baš ovakvim
pojedinačnim stvarima. Ovo je odličan projekat, i nadam se da ćete vi mnogo doprineti
tome.
Sofija je ćutala. Ljubazno se zahvalila i pozdravila.
- Molim vas da mi date podatke mog mentora i datum kada počinjem sa poslom.
- Izvolite - dobila je odgovor i traţene podatke.
- Neću sarađivati sa vama - kazala je Sofija razočaramo kada je na papiru ugledala ime
drugog mentora.
- Naravno da hoćete. Ja objedinjavam sve projekte. Sarađivaćete i bićete ocenjivani ne

samo od vašeg mentora i mene već i od sponzora ovog projekta, a pre svega od tima u
kome radite!
- To je dobro - saglasila se sada već vidno raspoloţeno Sofija.
- Kada zapravo počinjem?
Knjige.club
14
- Sutra, ako vam odgovara.
- Naravno da mi odgovara - glas joj je sada već primio dozu oduševljenja, ali moram da
sredim administrativne stvari u svojoj firmi.
- Svakako. Ali vam savetujem da najpre to uradite sa nama. Personalno odeljenje je na

drugom spratu. Soba broj devet - kazao je Hejs.
- Oh, da, to treba prvo da uradim, ali sam tako bila zbunjena, pa onda oduševljena da
sam zaboravila na ostalo.
- Savetujem vam da to ne činite često. U ovom poslu trebaće vam hladna glava, uzavrele
sive ćelije, i mnogo rada.
- Opravdaću poverenje - obećala je Sofija i napustila kabinet.
***
- Šef je već tri puta pitao da li si se javila? - kazala je Sofijina koleginica kada je ova ušla
u parfimeriju.
- Evo, upravo sam se vratila i idem pravo kod njega.
- Savetovala bih ti da malo sačekaš. Imam utisak da je strašno ljut.
- To sada nije više moj problem - osmehnula se ponosno Sofija - upravo dajem otkaz.
***
- Dakle, proslavljamo tvoje novo zaposlenje - kazao je Denis, Kelin momak, koji je sve
češće postajao njihov stalni gost. Ili bolje rečeno, treći cimer.
- Imam utisak Denise da bi tebi više odgovaralo kada bih ja proslavljala moje preseljenje
iz stana - kazala je Sofija.
- Pa, Denisu moţda i ne bi, ali za mene bi to bila prava sreća - oglasila se Keli.
- Ako je tako, onda ne vidim šta vas sprečava da ţivite zajedno.
- Denis me još uvek nije zaprosio - odgovorila je lakonski Keli.
- Ko danas čeka da bude zaprošen da bi ţiveo sa osobom koju voli? - uključio se u

razgovor Denis.
- „Staromodne” devojke poput Keli - odgovorila je Sofija.
- Ne staromodne, već romantične. I one koje vole za ceo ţivot. Uostalom, videću tebe
kada ti budeš tako volela kao ja sada.
- Posle ovoga, meni ne preostaje ništa drugo nego da napustim stan - kazala je Sofija - i
da odem ili u hotel, ili kod Hauarda, dok ne nađem neko rešenje - kazala je cinično, ali
ne i razočarano Sofija.
- Moraću da te razočaram - kazao je Denis - sumnjam da će te Hauard primiti.
- Boji se da ću okupirati kupatilo i spavaću sobu - interesovala se Sofija.

Mia & Bela Dona
- Nimalo. Jer su one već zauzete. Hauardova devojka već mesec dana ţivi sa nama.
- Dakle, njoj treba da se zahvalimo za tvoje prisustvo ovde?
- Ne budi takva Sofija. Zar ne misliš da sam i ja zaljubljen u Keli?
- Nemam ja šta o tome da mislim. To se dogovorite vas dvoje, onako kako dolikuje
ljudima koji se vole, a ja odoh u hotel bar za ovu noć!
Taksi koji je pozvala Sofija nije još uvek stigao, ali su se ispred nje zaustavila njoj sada
već poznata kola Ričarda Spensera.
- Ĉemu treba da zahvalim za vaše pojavljivanje ovde, ispred mog stana? - pitala je ona,
videvši ga kako izlazi iz skupocenog automobila.
- Mojoj navici da prolazim ovuda. Jednostavno sam navikao da moja maršruta do

odlaska kući bude baš ovaj skver i zgrada u kojoj ti stanuješ.
- Osim što si prešao na ti, i zavoleo moju zgradu, postoji li nešto što još treba da čujem?
- Moţda da sam te uzalud pozivao ovih dana i slao poruke.
- Pa, bila sam izuzetno zauzeta - kazala je Sofija. - Došlo je do određenih promena u
mom ţivotu.
- Vidim - odgovorio je Ričard - pokazujući rukom na njenu ručnu torbu. - Ako ti treba
taksi do hotela ili nešto slično, samo kaţi.
Sofija se nasmejala:
- Nisam očekivala da tvoja ponuda bude takva.
- Imala si drugu viziju? Ne bunim se. Samo kaţi. Ja sam tolerantan čovek, i spreman na
dogovore.
- Zar? Mislila sam da ćeš mi ponuditi noćnu voţnju kolima u najgorem slučaju.
- A šta je najbolji slučaj?
- Smeštaj.
- Ozbiljno misliš?
- Naravno. Samo se naše ideje o „smeštaju”, odnosno prenoćištu, očigledno razlikuju. Ja

sam mislila da moţda imaš da mi ponudiš ili znaš nekog sa stambenim prostorom u
kome bih mogla da provedem izvesno vreme, dok se ne snađem, ili ne odlučim za ono
što mi je već ponuđeno.
- Ja sam upravo na to mislio. Na smeštaj koji mogu da ti ponudim. Naravno, ukoliko bi

ti odgovarao.
- Sada još manje verujem. Smeštaj u Njujorku postaje ozbiljan problem, iako se toliko
mnogo gradi, tako da sumnjam da na raspolaganju imaš smeštaj namenjen lično meni.
Osim ako nisi vlasnik istog.
- Nisam vlasnik istog, i nemam lični prostor koji bih ti ponudio, ali imam prijatelja čiji
Knjige.club
16
stan čuvam naredna tri meseca. Do njegovog povratka iz Italije.
- Stan ti je ostavio tek tako... bez uslova?
- Naravno da postoji uslov. Uvek postoji, ali ovaj moţemo da rešimo.
- Da čujem?
- Uslov ili rešenje?
- Rešenje naravno. Toliko sam umorna da bih odmah otišla na spavanje, ukoliko u tom
stanu postoji pristojim leţaj i kupatilo.
- Postoji. Ali bi morala da ga deliš sa „prijateljem” mog prijatelja.
- Dakle, treba da zovem taksi?
- Sve zavisi od toga da li voliš ţivotinje. I moţeš li sa njima? U stanu je nevelika ţivotinja
o kojoj se u stvari brine njegov domar, ali i ja ga naravno nadgledam.
- Šta je u pitanju - pas ili mačka?
- Ovaj „prijatelj” je egzotičniji. Mislim samo na prvi pogled. Posle se navikneš.
- Znači li to da je tvoj prijatelj čudak?
- To zavisi ko kako tumači nečije ponašanje i sklonosti. On je mnogo putovao, i ono što
je drugima strano, njemu je sasvim obično.
- Je li u pitanju moţda neka vrsta gmizavca? - interesovala se Sofija. - Nešto kao iguana,
ili ne daj boţe zmija?
- Ne, ovo izgleda sasvim pristojno. Ĉak i umiljato. Neću te drţati u neizvesnosti, u
pitanju je lav.
- Ni manje ni više, nego kralj svih ţivotinja! Pa koliki stan ima taj tvoj prijatelj kad u
njemu moţe da smesti i kavez za lava?!
- Ne postoji kavez. On je slobodan. Šeta sobama.
- Lepo. Pa, hvala gospodine Ričard. Ulepšao si mi veče nadom i egzotičnom pričom. A
sada bih zaista pozvala taksi. Preumoma sam, a sutra počinjem novi posao.
- Ali nisi me razumela, Sofija! Ovaj lav je sasvim mali, beba, ima mesec dana i beo je. To
je kao da pored sebe imaš malo veću belu macu.
- Verujem. Ali bih morala da pođem.
- Zašto ne rizikuješ? Obećavam da se nećeš pokajati. Osim toga nema stanarine, mislim
besplatno je. A računa o laviću ne vodiš ti, već domar. To sam mislim već kazao!
Sofija je uzdahnula. Sada se već kolebala, a bilo je prošlo jedanaest sati. Bila je već toliko
umorna da je najzad odlučila da krene sa Ričardom.
- Dobro, ali samo nekoliko dana. I obećaj mi da ćeš i ti poći sa mnom i zver ćemo bez
obzira na to što je mala, zaključati u drugu sobu.
Mia & Bela Dona
- To bih učinio i da mi ti nisi kazala - obešnjački je odgovorio Ričard uzimajući ručni

kofer.
***
Staji Ričardovog prijatelja bio je na Menhetnu. Ako je prostor mogao da bude tako
oplemenjen, jedinstven, umetnički uređen, a ipak tako topao i prijatan, onda je to bio
ovaj stan.
Iako umorna, Sofija nije mogla da to ne primeti, i da ne uţiva.
Ričard je spustio njenu torbu, a onda su se bešumno otvorila vrata i zver se pojavila.
Jednomesečni, beli lavić, bilo je nešto najlepše što je Sofija videla. Lagano, dok se ona
nije micala, očešao se o njene noge, pokazao svoje mlečne zube, i najzad legao na leđa.
Očigledno je traţio da ga neko pomiluje.
Još uvek nesigurna, Sofija je lagano pruţila ruku, i dok je lavić uţivao u njenom neţnom
dodiru, ona je osećala kako svi njeni strahovi nestaju. Ljubav, obostrana i večna rodila se
onog časa kada je lavić liznuo njenu ruku.
- Kako se zove? - pitala je Sofija.
- Ron - kazao je Ričard, posmatrajući ih sa osmehom.
- Ron? Po Ronu Vizliju, liku iz popularnih knjiga o Hariju Poteru?
- Ron, po poglavici Apača Dţeronimu - kazao je Ričard.
- A tako - bilo je jedino što je Sofija kazala, nastavljajući da ga mazi.
- Očigledno da uţiva. Moţda će ţeleti da ga miluješ cele noći, sve dok ne zaspi, ali ja ti
savetujem da ideš na spavanje. Kazala si da sutra počinješ novi posao.
- Aha - odgovorila je Sofija ne pomerajući se - pa hvala ti Ričarde. Mislim da ću morati

da ti se oduţim na neki način.
- Nadam se da hoćeš. Ključevi su ti u vratima. Sutra dolazi ţena koja odrţava stan, ona
je ovde tri puta nedeljno. Moţeš čak da zahtevaš da ti nešto spremi, ako budeš ţelela.
- Ni slučajno. Dovoljno je što sam uzurpirala stan. A što se kuvanja tiče i sama umem da
se snađem.
- Pa idem onda - ponovio je Ričard.
- Samo izvoli - kazala je Sofija i pošla sa njim prema vratima.
- Onda, vidimo se - kazao je Ričard i pruţio ruku.
Izgledao je to kao uobičajen pozdrav. Ali je bila zamka. Sofija je to shvatila tek kada je
Ričard uhvatio njenu ruku. Naizgled, bio je to uobičajen stisak, ali Sofija je samo posle
par sekundi osetila ne samo da ne moţe da oslobodi ruku, nego da je gotovo zalepljena
za Ričardovo telo. U ţelji da se nekako oslobodi, stavila je svoju ruku na njegove grudi,
ţeleći da ga odgurne. Ali to je bila njena druga greška, jer je sada dvostruko bila
zarobljena. A poslednju, treću i fatalnu grešku, napravila je kada je otvorila usta da
protestuje.
Knjige.club
18
Ričard je već bio spreman. Poljubac je bio toliko strastan da Sofija nije više osećala tlo
pod nogama. Jedino što je u tom trenutku videla, bile su modre Ričardove oči, duboke
poput bezdana, i njena ţelja da mu se potpuno preda.
***
Ričardove ruke skinule su sve sa Sofije, još pre nego su se našli u spavaćoj sobi. Imala je
divno telo. Meku i glatku koţu poput svile, koja se na svaki dodir Ričardovog jezika
ţarila poput usijane sunčeve lopte. Osećala je kako se sva nekako topi, nestaje, a ipak
opstaje u svim Ričardovim milovanjima i traţenjima. Traţila je i ona.
***
Nešto meko i toplo bilo je na Sofijinom stomaku. Teškom mukom, ona je otvorila oči i
pogledala oko sebe.
Leţala je u krevetu u spavaćoj sobi, a pored nje je bio Ričard. Toplo i meko na njenom
stomaku bio je lavić Ron! Trudeći se da ne misli na proteklu noć, pogledala je na sat. Bilo
je tačno osam i trideset i ona je shvatila da će definitivno zakasniti na svoj prvi radni rad
na poslu.
Ustala je ne mareći da li stvara buku ili ne, i šta će se desiti sa Ričardom i Ronom.
Uletela je u kupatilo, i iako se spremala brzinom svetlosti, a taksi je za divno čudo stigao
na vreme, zakasnila je čitavih dvadeset minuta.
***
Doktor Bodro, njen mentor, bio je vrlo strpljiv dok je slušao njeno opravdanje zbog
kašnjenja. Ali ne znači da je bio i predusretljiv. Registrovao je njeno objašnjenje, ali joj je
jasno stavio do znanja da to smatra neodgovornošću, osim ako nije viša sila u pitanju.
Naravno, sve je trajalo kratko, jer je ona već dobila raspored rada za sledeću nedelju.
Sofija je odahnula tek kad se našla sa svojim kolegama sa kojima je trebala da radi na
projektu. Bilo ih je šestoro, otprilike njenih godina: četiri devojke i dva muškarca. Samo
su dvoje od njih bili u braku, ostali su bili slobodni, i kao ona ţeleli da se posvete samo
poslu.
U pauzi za kafu i čaj, Sofija se obratila Dţejn:
- Zakasnila sam jutros na posao, i bojim se da će doktor Bodro smatrati da nisam

dovoljno odgovorna.
Dţejn je pogledala ispitivački, a potom se nasmejala:
- I meni se to desilo. Bila sam toliko uzbuđena i cele noći nisam spavala. Verovatno sam
se uspavala neposredno pred polazak. Kasnila sam cela četiri sata!
- Dakle, ovih mojih dvadeset minuta se skoro i ne računa.
- Naravno da se računa. Ali ne brini, mi smo svi ovde jedan tim, i puno pomaţemo jedni
drugima, u svemu. A, što se tiče tvog zakašnjenja ono će biti „brisano”, ako se skroz, ali
apsolutno skroz posvetiš poslu.
- Zato sam ovde - kazala je Sofija odahnuvši.

Mia & Bela Dona
***
Ostatak dana protekao je zaista u radnoj atmosferi. Nekoliko puta, nekontrolisano, njene
misli su se vraćale na prethodnu noć, ali ih je ona jednostavno ignorisala i nastavila da
radi. Kada se radni dan završio, a ona bila umorna, ali ispunjena radošću koju samo
istinski dobro urađen posao moţe da pruţi, setila se da mora da se javi Keli.
Naime, dok su radili, njihovi mobilni telefoni, na zahtev doktora Bodroa, bili su
isključeni, a ako bi ih neko hitno traţio, onda je njegova sekretarica prenosila poruke.
Zato je zvala Keli čim je izašla sa univerziteta.
- Gde si? - pitala je zabrinuto.
- Upravo sam završila svoj prvi radni dan.
- Molim te Sofija da se vratiš. Znam da nemaš dovoljno novaca da spavaš u hotelu, i

Denis će za sada biti kod Hauarda.
- Znači li to da venčanja neće biti?!
- Naravno da će ga biti! I to uskoro, ali ja i Denis brinemo za tebe. Uostalom, na novom

poslu ćeš imati i više obaveza, i potreban ti je zaista mir, i sigurnost bar što se stana tiče.
A za Denisa i mene ne brini. Denis već traţi stan za nas.
- To opet ne rešava moj problem Keli, jer ja bih morala da nađem cimerku. Znaš da ne
mogu da plaćam ceo stan.
- Onda moraš što pre da nađeš nekog sa kim ćeš stanovati! Odmah daj oglas, ili potraţi
na internet sajtu.
- Znaš Keli, ja sam već našla nešto. Ne znam samo koliko dugo ću moći da budem tamo.
- O čemu se radi, Sofija?
- Pa, to je stan jedne moje prijateljice. Tačnije stan njenog prijatelja koji ona „čuva” dok je
on na proputovanju. Sada je u Italiji.
- Ne znam šta da kaţem - odahnula je Keli. - Ako ti ona garantuje da ćeš moći tamo da
budeš određeno vreme, i ako su uslovi dobri, onda je sve u redu. Iskoristićeš to vreme
da nađeš odgovarajući smeštaj. Ja ću se takođe interesovati, a i Denis.
- Da mi je neko kazao da je tako teško naći cimerku, ne bih te pustila da budeš sa

Denisom - šalila se Sofija.
- Vidiš da je teško. Jer pravo prijateljstvo je i inače retkost, ali je još veća retkost ljubav.
Zato ti ja savetujem da se bez obzira na to koliko si okupirana poslom, posvetiš pre
svega tome.
- Gospode, Keli, kako si ti odjednom postala romantična. Ko bi to kazao.
- Svi koji znaju „da ljubav čini čuda” - šalila se Keli. - Ali hajde da prekidamo ovaj naš
maratonski razgovor. Očekujem te da koliko sutra dođeš, ako ni zbog čega drugog onda
zbog garderobe. Ne moţeš na posao tek tako.
Knjige.club
20
***
Razgovor sa Keli nije bio ništa prema onom koji je trebalo da obavi sa Ričardom. I ma
koliko je prethodna noć provedena sa njim bila nešto što se pamti za sva vremena, ona je
strepela od toga šta će dalje biti. Tačnije u kom pravcu „ide brod”. A znala je da mora da
pozove Ričarda, ako ni zbog čega ono zbog daljeg ostanka u stanu koji joj je tako
velikodušno ponudio.
Sa grčem u ţelucu, knedlom u grlu i blagim bolom u grudima, uz sećanje na sve što je
prethodne noći proţivela sa Ričardom, ona ga je pozvala.
Bukvalno joj je pao kamen sa srca, kad se umesto Ričarda javila telefonska sekretarica.
Ostavila je poruku da će „do daljeg biti u stanu”, ali da očekuje da se on što pre javi
kako bi se o svemu mogli detaljno dogovoriti.
Gotovo sa zebnjom otključala je vrata stana. Njegova lepota i skladnost je ponovo i

iznova zadivila. Ovog puta se nije bojala susreta sa Ronom. Zagrlila ga je kao da nije lav,
već „mala maca”. Povratni odgovor ljubavi dobila je odmah, jer joj je Ron uzvratio
liznuvši joj obraz, a potom prislonivši svoju njuškicu na njeno rame.
- I ja sam ovde - začula je nečiji prijatan i topao glas. Bila je to domaćica Ričardovog
prijatelja.
- Drago mi je - kazala je Sofija široko se osmehujući i pruţajući joj ruku.
- Ja sam Aurora. Aurora Marano.
- Znači li to da ste Italijanka, mislim zbog prezimena.
- Tačno - nasmejala se širokim i toplim osmehom Aurora - ali ja mislim da sam Italijanka
pre svega po mom temperamentu i izgledu. Prezime retko ko i registruje.
- Verovatno sam i ja najpre zapazila vaš izgled, to me je podstaklo da razmislim o

prezimenu, i zaključim da ste Italijanka i to vrlo lepa.
- U mojim godinama, ma hajde!
- Vi zaista izgledate lepo. Kao Botičelijeve slike. Poseban osmeh, lep ten, gusta negovana
crna kosa...
- Molim vas, gospođice - počela je da se smeje Aurora - da mi ovo govori neki muškarac,
i da nemam godina koliko imam, mislila bih da se sprema da me zaprosi!
- Niste udati - iznenadila se Sofija.
- Naravno da jesam, i bitka sam odraslim unucima.
- Ma hajde, ne preterujte. Nemate više od pedeset, iako sam pet „dodala na svoju ruku”.
- Šezdeset i dve - kazala je ponosno Aurora - pa sad vi vidite.
- Sada sam još više oduševljena. Sačuvali ste ne samo fizičku lepotu, već ste je godinama
oplemenjivali.
- Vi ste draga devojka, upravo onakva kakvu vas je opisao gospodin Ričard.
Mia & Bela Dona
- Vi se dobro znate sa njim.
- Pa naravno. On je... on je blizak prijatelj.
- Hoćete reći da je često dolazio ovde?
- Pa da. Gospodin Ričard je izvanredan čovek. Oboţava moje specijalitete.
- Nećete mi reći da ste kuvali i za njega?
- A za koga drugog? Hoću reći, moj gazda ne oboţava italijansku kuhinju.
- A Ričard voli?
- Ne hvalim se, ali malo ko odoleva mojim specijalitetima. Evo, spremila sam i za vas
večeru.
- Ali molim vas, nije trebalo. Ja sam ovde blago rečeno „uljez”.
- Nemojte da se pravdate, gospodin Ričard mi je sve objasnio... Pa, ja sada moram da

idem. Večera je na stolu, za vas, a za Rona je pored stola.
***
Da nije bila lepo vaspitana osoba, Sofija bi olizala i tanjir. Lazanje gospođe Aurore su
bile zaista izvrsne. Ali nije bila oduševljena samo ona, Ron je pokazivao istu vrstu
oduševljenja. Sve je pojeo i izvalio se da odrema, tu odmah pored stola, onako kako rade
svi iz porodice lavova kad su zadovoljni obrokom.
Sofija je morala posle ovog obimnog obroka da se istušira, a pre nego što ode na
spavanje popije i nešto za bolje varenje.
Potom je legla u krevet, i počela blaţeno da tone u san.
Zvono na vratima, kratko, ali učestalo, nije joj dozvoljavalo da ostvari svoju nameru.
Najzad je i Ron skočio na njen krevet, i ona je morala da ode i vidi ko je.
U glavi je već smišljala rečenicu kojom će objasniti zašto je ovde, ali se to pokazalo
nepotrebnim. Ispred nje je bio niko drugi do Ričard.
- Mislila sam da će naš dogovor o eventualnim pojedinostima mog opstanka u ovom

stanu moći da sačeka do sutra - kazala je Sofija, nevoljno ga puštajući da prođe.
- Ne bih ti dosađivao. Naročito kada znam da si umorna i da ti je danas prvi dan na

novom poslu - kazao je Ričard neţno, dajući joj prekrasan buket cveća.
- Pa šta je tako vaţno „mister Ričard”? - kazala je sada Sofija, odjednom osetivši da nije
više tako ni ljuta, ni umorna.
- Zaboravio sam nešto ovde. A hitno mi je potrebno za sutra.
- Ovde? Ti si svoje stvari ostavljao kod svog prijatelja?
- Pa, ne baš. Ali s obzirom da je on vrlo često odsutan, ja sam koristio njegov radni
prostor za svoje ideje. Moraš i sama da priznaš da je taj deo zaista posebno dobro
urađen.
Knjige.club
22
- Slaţem se - odgovorila je Sofija. - I šta ti je sada potrebno?
- Jedan projekat. Ali ne uznemiravaj se zbog toga. Slobodno se vrati na spavanje. Jer već
imaš društvo - kazao je pokazujući na Rona koji mu se motao oko nogu. - A, kada
uzmem šta mi treba napustiću stan.
- A ja ću morati da te zamolim za rezervne ključeve. Dok ja budem ovde. I naravno da se

dogovorimo oko nadoknade.
- Nadoknade? Pa, to ne mogu da traţim, jer je moj prijatelj u stvari meni duţnik, s
obzirom da mu čuvam stan. A sada si ti preuzela tu ulogu. Tvoje je samo da izmiruješ
troškove koje budeš napravila: struju i odrţavanje.
- Onda ću ja biti duţnik tvom prijatelju.
- Nadam se da nećeš to ozbiljno shvatiti. On moţe da traţi previše.
- Onda je najbolje da što pre odem. Jer za sada nemam materijalna sredstva kojima bi
plaćala ovakav luksuz.
- Znaš, Sofija, postoji i nešto što nije vezano za novac...
- Upravo toga se i bojim. Ono što nije vezano za novac, stvara obaveze koje je često vrlo
teško ispuniti. Iako momcima ne izgleda tako. Zato ja ţelim da to regulišem sada, i
budem mirna.
- Znači li to da si imala loše iskustvo? Da si nešto ili nekom morala da „plaćaš”

neprimerenom cenom?
- Mislim da bi za moje godine to bilo previše. I naravno da nisam imala takvo iskustvo.
Ali nisam ni neuka. Znam šta sve moţe da se desi. A što se mene lično tiče, pa danas
sam počela iz početka zahvaljujući nekim svojim zabludama.
- Hej, mislim da će voda preliti branu. Dosta smo govorili u zagonetkama. Stan je tvoj u
naredna tri meseca i ja ću ti to doneti napismeno - kazao je Ričard, a potom dodao: - A
sada na spavanje!
Sofija se osmehnula. Široko, srećno, poput deteta koje je najzad shvatilo da nije nigde
pogrešilo. I zato se još jednom zahvalila Ričardu.
- Samo tako mi se zahvaljuješ, rečima? - pitao je Ričard.
- Pa, rekao si da idem odmah na spavanje, i nemam vremena da ti priredim bilo kakvo
iznenađenje.
- Mali poljubac u obraz, mislim da će biti dovoljan.
- Ako ti tako kaţeš - opet se nasmejala Sofija i poljubila ga u obraz.
- Samo tako?
- A kako bi trebalo? - čikala ga je ona.
- Moţda upečatljivije.
- Ako misliš na prethodnu noć, zaboravi. Sutra moram da stignem na vreme, a i imam
Mia & Bela Dona
jako naporan dan!
- Naravno da mislim na prethodnu noć. Ali znam da ne mogu da je ponovim sada. Ali
mogu ipak nešto da uradim - kazao je Ričard, i zagrlio Sofiju.
Njegov poljubac bio je lep i neţan, ali je bio poklon za „laku noć”, i ona ga je tako i
prihvatila.
***
Pola sata pre svih, Sofija je bila već na svom radnom mestu, na univerzitetu. Pretraţivala
je internet.
- Danas smo odlučili da budemo odgovorni - začula je glas iza sebe. Okrenula se naglo i
susrela sa prodornim pogledom doktora Hejsa.
- Trudim se da budem odgovorna, i nadam se da ću u tome uspeti - kazala je ona

lakonski.
- To nije stvar truda. Odgovornost je deo nečije ličnosti. To se gradi od rođenja:

vaspitanjem i učenjem. Nadam se da to znate.
- Znam. Ali doktore Hejs, ne moraju ljudi baš sve da znaju da bi funkcionisali kako
treba. Ĉak mislim da je opasnije biti perfekcionista, nego nekad pogrešiti. Znate onu
izreku: „Draţa mi je prevara, nego sveto poštenje”.
Doktor Hejs najpre nije ništa odgovorio, a potom je gotovo tihim glasom i neuobičajeno
za njegov autoritet, kazao:
- Samo nastavite da radite.
***
Sofija je nastavila rad, kada su došle i ostale kolege. Dolazak Dţejn je gotovo obradovao,
iako su se znale tek jedan dan. U pauzi, dok su pile kafu, Dţejn je pitala:
- Šta si učinila doktoru Hejsu da te poštuje?
- Molim? - iznenadila se Sofija - Otkud ti ta ideja?
- Ĉula sam kako kaţe našem vođi grupe „da obrati posebnu paţnju na tvoj rad, jer
obećavaš puno”.
- Onda je to zbog izreke - nasmejala se Sofija.
- Izreke - čudila se Dţejn. - Kakve izreke?
- One koja bude prikladna u datom trenutku. Nego hajde da nastavimo. Naša pauza je
završena.
***
Cela sledeća nedelja Sofiji je prošla u tom znaku. Radila je, vraćala se u stan Ričardovog
prijatelja, spavala i opet radila.
Sa Ričardom se čula u nekoliko navrata. Ričard je bio sluţbeno odsutan, i Sofiji je, iako je
Knjige.club
24
imala jaku potrebu da ga vidi, apsolutno odgovaralo što je odsutan. Tako je mogla da se
posveti svom radu.
U petak, u vreme početka vikenda otišla je u svoj stari stan: kod Keli i Denisa.
Keli je bila više nego srećna što je vidi. Imale su puno toga da kaţu jedna drugoj. Keli
pre svega. Spremila je čak i večeru iznenađenja, jer je na kraju uz dezert objavila datum
svog i Denisovog venčanja.
- Ti ćeš biti deveruša, zna se - kazala je Keli veselo.
- Hoće li kum biti Hauard? - interesovala se Sofija.
- Naravno da hoće. Ali ima još jedno iznenađenje - Denis je dobio unapređenje. Tako da
ću ja moći da radim pola radnog vremena i da nastavim svoje usavršavanje iz oblasti
svetske kulture. Sve više me privlači ideja da budem profesor u nekoj školi.
- Lepo. Baš se radujem - bila je iskrena Sofija.
- A, ti? Šta se s tobom dešava? Izgledaš sjajno. Ne verujem samo da je to od napornog i

kreativnog rada.
- Veruj mi da jeste. Nemam druge novosti za tebe, Keli.
- Slušaj Sofija, nisam ni ja „Zvončića”, i znam dobro da tu postoji još nešto. Moţda
Ričard Spenser?
- Odakle ti takva ideja?
- Otud što Hauard kaţe da on takođe radi na istom univerzitetu gde i ti, i zaista bi me
čudilo da se niste uopšte sreli.
- Na univerzitetu. Zaista nismo, i to je prava istina.
- Dobro onda. Ako ne ţeliš da govoriš o tome, znači da nije vreme za to. Biću ovde ako
ţeliš da mi se poveriš - kazala je velikodušno Keli.
***
Ostatak večeri njih troje su proveli vrlo prijatno. Najzad je Sofija spakovala svoje stvari i
krenula:
- Ove velike ne mogu sada da uzmem. A neke će ti i koristiti. Uzeću samo garderobu.
Stan u kome sam izgleda izuzetno i ne nedostaje ni podmetač za čaše, a kamoli komad
nameštaja.
- Srećnice - nasmejala se Keli. - Ja bih volela da ja i Denis imamo nešto tako.
- Nemoj da ţuriš. Uţivaj u ovome što ne poseduješ. Tako moţeš da razvijaš maštu,
snove i nadu. Mislim da je jako dosadno da čovek ima sve.
- Moţda tako govore oni koji sve i poseduju. Ja bih volela da sam to završila i da mogu
da se prepustim uţivanju!
- Ja ne bih. Još uvek volim da maštam.

Mia & Bela Dona
- Maštaćeš drugačije kad se odlučiš na venčanje.
- Nećeš mi valjda reći da snovi onda prestaju.
- Ne, nego se realizuju. A kako si ti uvek govorila, realizacija je vraški teška. U tome je
razlika.
- Pa, ja ću za sada ostati ,,u snovima”, a tebi i Denisu ţelim sve najbolje.
- Naravno, i vidimo se - kazala je Keli, pomaţući joj da donese kofere do taksija.
- Nisi još popravila kola? - pitala je Keli, dok je ona već ulazila u taksi.
- Nisam. Ali ću uskoro. Ni sama ne znam zašto to nisam uradila.
- Moţda si se snašla na neki drugi način - dobacila joj je Keli, mašući joj i šaljući
poljubac.
Domar je odmah izašao da joj pomogne oko stvari. Ĉim je kročila u zgradu. Uradio je to
tako spontano kao da ona nije tek gost, nego već vlasnik ovog luksuznog stana.
- Ako vam bilo šta zatreba, ili se pojavi kakav problem, samo me obave štite - bio je
predusretljiv.
- Ja ću ovde biti samo kratko, ali ipak vam hvala na ljubaznosti.
- To je moj posao - kazao je domar smešeći se - ali koliko ćete ostati, zaista nije moje. Ali
mogu vam reći da malo ko napušta ovakve domove.
- U pravu su. Jer ovo nisu stanovi. Ovo su stvarno domovi, nešto što nas podseća na
sigurnost u detinjstvu, i toplinu porodičnog ognjišta.
- Govorite kao da ste Teksašanka.
- Moţda pedeset posto, ili manje. Moja majka je Italijanka, a otac zaista ima poreklo iz
Teksasa. Na njihovu sreću prevagnuo je mamin genetski kod. Sada ţive u jednom
malom gradu udaljenom dve stotine kilometara od Rima.
- Ne mogu ni da zamislim da odem iz Njujorka - kazao je domar zamišljeno. - Moţda

bih otišao u neko toplije mesto sa ţenom, kada budem u penziji. Ali to je već druga
priča. I izvinite ako sam se raspričao. Obično to ne činim.
- Ja sam vas podstakla.
- Tačno. Ima nešto u vama što inspiriše čoveka da govori... Verovatno vaš izgled.
- A kakav je moj izgled? - interesovala se smejući se Sofija.
- Kao trešnjin cvet. Imate ţelju da kaţete koliko je osetljiv i kako ga ne treba dirati.
- Nadam se da će to primetiti i „drugi” - smejući se i dalje kazala je Sofija.
- Budite ubeđeni da ste već primećeni, sasvim sigurno.
***
Sofija je ušla u stan. Upravo je skidala mantil, kad joj je došla pomoć u vidu Rona.
Knjige.club
26
Uhvatio je njen mantil i propisno obrisao pod dnevne sobe. Sreća je bila jedino u tome
što je Aurora bila prava čistunica, tako da je Sofija prošla bez većih posledica.
Ron joj se i dalje motao oko nogu, dok je prilazila stolu. Zeleo je da se igra. Sofija je
takođe ţelela da ga pomiluje, čak i da se zabavi sa njim, ali je bila istinski umorna.
Poruka na stolu „Ako budeš spremna sutra u deset, vodim te u zoološki vrt. Ron moţe
sa nama”, na trenutak joj je privukla paţnju. Naravno, bio je to Ričard, ali ona nije imala
nameru da ide među divlje ţivotinje. Ron joj je bio dovoljan.
I pre nego što je utonula u san, još jednom se „preslišala”:
„Kako to da nije uzela ključeve od Ričarda, kada joj ih je on na njen zahtev dao?”
***
Meko, belo Ronovo krzno, milovalo je glatku Sofijinu put. Probudila se odmorna,
osveţena, ali sa ţeljom da se još uvek izleţava u krevetu. Pogled na sat pokazao joj je da
je već deset časova i ona se setila poruke koju je dobila od Ričarda. Njena ţelja da bude
pored nje bila je jaka, ali je znala da bar za sada oboje imaju svoje puteve, ma kakve im
ţelje bile. A onda se setila jedne čudne bajke, koju joj je majka pričala pred spavanje.
Bajke o „Belom jelenu” u kojoj zvezde onih koji će biti zajedno, iako su daleko, uvek
nađu svoj put. Sada, kada je odrasla, to je izgledalo tako šašavo, da je morala glasno da
se nasmeje. Ipak, morala je sebi da prizna da čak ni po ovakvom vremenu, jer napolju je
sipala prolećna kiša, ne bi odustala od šetnje sa Ričardom, pa makar to bio i zoološki vrt.
Zvono na vratima prekinulo je njena razmišljanja i ona je nevoljno ustala.
Obučen sportski, u belu sportsku jaknu i malo tamnije pantalone, pred njom je stajao
Ričard, i gledao je kao da je prvi put vidi.
- Nisi spremna? - pitao je.
- I sam vidiš da nisam.
- Znači li to da moj poziv nije prihvaćen?
- Ne znam ni sama - bila je iskrena Sofija. - Krevet mi je tako primamljiv, da nisam

razmišljala o šetnji.
- Ako to znači poziv, saglasan sam, i odmah menjam plan - šeretski je kazao Ričard.
- Preterao si. Ne misliš valjda da mi je u glavi samo misao o tebi.
- Zar nije?
- Naravno da nije. Ima mnogo toga što me istinski zanima i što mi je vaţno.
- Nadam se da je taj delokrug ograničen na tvoj rad na univerzitetu i na Rona. Više od

toga ne bih mogao da podnesem.
- Zar? A ja sam čula sasvim drugačiju priču o tebi.
- Budi ljubazna i pozovi me da uđem. Nije pristojno da se priče pričaju u hodniku.
- Oprosti, izvoli uđi.
Ron je skočio sa kreveta i navalio na Ričarda, toliko da je ovaj morao da ode u kupatilo i
Mia & Bela Dona
opere lice.
Sofija se još uvek smejala, kada je Ričard „sređen” najzad izašao.
- Mislim da ti Ron predstavlja ozbiljnu konkurenciju - kazala je raspoloţeno Sofija.
- Prihvatam „bačenu rukavicu” kada je Ron u pitanju. Boriću se. Ali se nadam da će mi
biti i jedina konkurencija.
- Ni ja sa konkurencijom koja se tebi pripisuje.
- Da li ja to naslućujem ljubomoru u tvom glasu?
- Mom glasu? Ni najmanje. Ljubomorne su one osobe koje su nesigurne u sebe, a ne one
koje su zaljubljene.
- Ti dakle nisi nesigurna u sebe.
- Naravno.
- Znači ti si ono drugo?
- Ne razumem - kazala je nevešto Sofija.
- Treba li da to dešifrujem ili je poljubac dovoljan?
- Ni jedno ni drugo. Ti ostani ovde, a ja idem da se spremim za izlazak.
- Toliko ti se odjednom dopao zoo vrt?
- Ne, ţelim da što pre pobegnemo iz stana. Bojim se oluje.
- Onda poţuri. Ja mislim da je na pomolu tornado - kazao je Ričard.
***
- I šta kaţeš za ove lavove ovde? - pitao je Ričard Sofiju kad su završili sa obilaţenjem.
- Moj Ron je raritet.
- Tvoj? Otkud to?
- Otkad spava sa mnom.
- I, pa to je, moram priznati, nešto drugo. Takva vrsta intimnosti opravdava prisvajanje -
smejuljio se Ričard.
- Mnogi spavaju zajedno, pa to nema značaja. Mislim, nema posebnog - kazala je

tvrdoglavo Sofija i nastavila: - U stvari tu spavanje i nije vaţno već odnos koji se
uspostavlja...
- Potpuno se slaţem, vaţni su budni periodi, u stanju sna se ionako ništa ne dešava!
- Vrlo si duhovit, Ričarde - kazala je Sofija, - ali ja bih sada morala da se vratim kući.
- Ĉeka te Ron - čikao je Ričard.
- I to. Ali moram da radim. Projekat za reciklaţu ekološkog otpada dobija sve veće
Knjige.club
28
dimenzije.
- Mogu da zamislim.
- Mislim da ne moţeš.
- Moţda, ako mi ti to podrobno objasniš, ću razumeti.
- I da hoću, nemam sada vremena. Uostalom, ti radiš na istom univerzitetu. Moţeš

nekad da navratiš.
- Mogu. Razgovaraću sa Hejsom.
- Bolje nemoj. Onda će se i on i moje kolege pitati zašto si došao.
- Onda je bolje da me pozoveš u stan. Tamo niko neće pitati zašto sam došao. Osim toga,
Ron me voli.
- Ako je to način da ti se oduţim za posetu zoološkom vrtu, onda u redu - kazala je

uzdahnuvši Sofija.
- Nemoj da uzdišeš. Kupicu ti cveće i lizalicu.
- Nemoj molim te. Ron ne podnosi ogromne bukete cveća. Izgleda da je alergičan na
neke mirise.
- Onda tebi lizalicu, a Ronu šniclu.
- Oh, ti - kazala je Sofija - uradi kako ţeliš.
***
- Kafa, čaj ili mleko? - pitala je Sofija kad su se vratili u stan.
- Kafu i martini. Kiša je počela ponovo da pada, i ja već imam ţelju da prespavam
popodne - odgovorio je Ričard.
- Nadam se da ćeš izdrţati do svoje kuće.
- Nisam baš siguran.
- Onda idem da kuvam kafu. I to jaku.
Ričard je popio martini i kafu i blago zevnuo.
- Imam utisak da mi pića nisu mnogo pomogla.
- To je zato što si konzumirao i martini. Da si uzeo samo kafu, moţda ti se ne bi spavalo.
- Od jedne malecke čestice martinija? Ma hajde Sofija! To je zato što sam cele noći radio
najednom projektu.
- I ja sam ostala sinoć do kasno...
- Pa, onda da odspavamo malo...
- Ričarde... - Ali je opomena ostala bez rezultata. Ričard je nije ni čuo. Lagano, prišao je
Mia & Bela Dona
Sofiji i neţno je zagrlio. Jednom rukom, drugom je podigao njeno lice ka svom. Poljubac
je bio susret najneţniji na svetu. A onda je nadošla strast s obe strane. Bili su to kratki,
brzi, poljupci koji grabe i ne daju. Ali oni koji ostavljaju bez daha... A potom sve duţi,
sve zahtevniji. I nisu više bili samo locirani na predeo lica. Jedno drugom poljupcima su
pokrivali sve delove njihovih obnaţenih tela.
Sofija je osećala kako joj bije svaki damar, kako joj je napet svaki mišić.
Ričardovi prsti neţni, odlučni ali čvrsti, terali su je da se otvara i da je sve, i ne znajući u
stvari šta i dokle su stigli.
Ali je Ričard izgleda, iako i sam uzbuđen znao da vodi ljubavnu igru. U trenutku kad se
njoj učinilo da neće moći više da izdrţi osetila je kako je Ričard neţno, ali odlučno
spuštao na pod.
- Ţao mi je - promrmljao je - ali nemamo vremena da odemo do spavaće sobe...
A onda je nepogrešivo našao put do nje. Taj trenutak spajanja, zajednički pokreti koji su
ih odvojili od tla, bila je najlepša muzika, najlepše osećanje koje je Sofija proţivljavala. A
onda, kada su bili na vrhuncu, ona je čula zvuk hiljade slavuja, i zapitala se da li je u
ovom urbanom svetu, kada je sve primilo patinu uobičajenosti, i bezosećajnosti, ovako
nešto moguće.
***
Prošlo je sigurno još nekoliko sati, i ona se nalazila u spavaćoj sobi. Sve što su uradili na
podu, ponovili su sa istim ţarom ovde, na udobnom leţaju. Sada su oboje bili sigurni da
to nije samo stvar strasti, ţelje, privlačnosti i trenutka, već nešto što je vezalo njih dvoje
za sva vremena, bez obzira kako se njihova veza dalje razvijala.
***
Ostatak dana, proveli su kao već uhodan par. Išli su u obliţnji supermarket u kupovinu.
Spremali hranu... Pili čaj i kafu, slušali muziku i mazili Rona...
Noć koja je bila pred njima Sofija je mislila da će provesti zajedno. Naţalost, Ričard je
imao let u ponoć. Leteo je za Pariz. Simpozijum je počinjao u ponedeljak, ali je on morao
već da bude u nedelju tamo, s obzirom da je bio predsednik organizacionog odbora.
- Bićemo sami, ja i Ron - kazala je Sofija.
- Samo kratko, mila. Za nekoliko dana ja ću ponovo biti ovde, a ti i Ron ćete me čekati?
Mogu se nadati, zar ne?
- Posle ovog što se desilo među nama, i sam znaš da će biti tako. Bez obzira koliko i kako
ćemo dugo biti zajedno...
- Nadam se dugo.
- Ja bih ţelela da bude kao u bajkama. Naţalost, odavno sam naučila da to ne postoji,
osim ako ih sami ne izmislimo, ili ih bar delom ne izgradimo. U ovom našem svetu i
sam znaš da je to jako teško.
- Naravno. Ali ne razmišljaj o tome. Vrati se svojoj ekologiji i Ronu. A ja ću doći.
Knjige.club
30
***
U nedelju je čitavog dana padala kiša. Uporna, topla, ona koja najavljuje dolazak
proleća, i koja budi naše telo i misli, ma koliko ţeleli da ostanemo u zimskom snu. Sofija
nije volela proleće. Bolje reći, osećala ga je toliko da joj je smetalo. Jer, budilo je u njoj sve
uspavane misli i ţelje, pozivalo je da se otisne u ţivot onako kako je ono budilo svaku
travku, list i cvet. A ona još uvek za potpuno predavanje ţivotu koji dolazi nije bila
spremna. Psiholozi bi kazali da nije emotivno spremna, Keli da su je njeni roditelji i
italijanska rodbina razmazili, a samo ona je znala koliko toga krhkog, emotivnog,
treptavog i nedefinisanog, mora da savlada i uobliči, pa tek onda zakorači u ţivot.
Zato joj je kiša dobro došla. Ronu takođe. Dremao je celog dana, budio se samo da jede, i
da je dodirne povremeno svojim šapama, negodujući što ona ne prihvata igru. A Sofija
je radila. Na projektu ekološke reciklaţe. Podaci do kojih je dolazila toliko su je
interesovali da je preskočila ručak.
Večerala je tek pošto se javio Ričard. Kazao je samo da je u Parizu, da je dobro i da misli
na nju.
Bila mu je zahvalna što nije upotrebljavao srceparajuće reči. One u većini slučajeva ne
govore ništa, a obavezuju. I zahtevaju izjašnjavanje. Za situaciju u kojoj su bili Ričard i
ona to sada jednostavno nije bilo na redu. Ili bolje rečeno, čekala je svoj trenutak.
***
Večeru je završila kad i Ron. I zato je odlučila da se prošeta, i povede i njega. Imala je
povez, ali se bojala kako će Ron prihvatiti šetnju.
Na njenu sreću, on se zaista ponašao kao lepo vaspitana mačka. I nije se bunio zbog
brnjice i povoca.
Deca, koju su roditelji izveli u šetnju, i koja su takođe vodila svoje kućne ljubimce,
okretala su se za Ronom. Jer, on je izgledao posebno. U odnosu na sve pse i mačke.
Sofija je imala utisak da to i ţivotinjice znaju, odnosno osećaju, čak bolje nego njihovi
čuvari.
Negde na kraju avenije, kada je ţelela da se okrene i vrati nazad videla je Keli i Denisa.
Oni su joj, drţeći se za ruke, išli u susret ozareni i nasmejani.
- Uštedela si nam trud. Nameravali smo da te zovemo i svratimo do tebe. Izgleda da nisi
javila svojim roditeljima novu adresu. Pisma stiţu kod nas.
- Sasvim sam zaboravila. Ĉujemo se telefonom, a sa ostalim kontaktiram elektronskom

poštom. Zaboravila sam da je moj tata zabranio korišćenje svih tehničkih pomagala koja
štete razvitku ljudskog uma.
- Ma hajde - smejao se Denis - tvoj otac je prvi čovek koji tehniku smatra za zlo, a ne za
napredak.
- Ne. Nisi shvatio. On misli da ljudi u ţelji za napretkom ne biraju sredstva i uništavaju
sebe i svoje biće.
- I kako onda moţe elektronska pošta da ugrozi moje biće? - bio je tvrdoglav Denis.
Mia & Bela Dona
- Znaš Denise, to je mišljenje mog oca, i ja ne moram da ga komentarišem. Ali ti si me

izazvao, i moram ti odgovoriti da je tata potpuno u pravu.
- Objasni mi to molim te - čikao je Denis.
- Ako baš hoćeš da znaš elektronske poruke i nemaju dušu. I to je ono što ih razlikuje od
pisama. Jer pismo, rukom napisano sledi našu misao, naš duh i emocije. Tu između dva
bića koja se dopisuju ne stoji mašina. Kod elektronske pošte je to suprotno. Između nas,
odnosno onih koji kontaktiraju, stoji posrednik, „mrtva duša”, sprava, odnosno tehničko
pomagalo!
- Gospode, nikad o tome nisam razmišljala na taj način - kazala je Keli. - Ja sam se rodila
sa kompjuterom i svom tehnikom koja me okruţuje, i uopšte ne mogu da razmišljam
drugačije. Nisam napisala ni jedno pismo do sada! Ali kada te čujem kako govoriš,
pomislim kako to mora da je lepo i romantično.
- I puno emocija - odgovorila je Sofija.
- Nemoj mi samo reći da je bilo emocija i kad su se pismom prenosile loše vesti, ili vojne
tajne.
- Naravno da jeste, samo je sadrţaj bio drugačiji - bila je uporna Sofija.
- Ja mislim da si ti zalutala u program ekologije. Da bi bilo bolje da si ţivela u srednjem,

ili bar devetnaestom veku - šalio se sada Denis.
- Kako bi bilo da zakopate ratne sekire - oglasila se Keli, prekidajući Sofijin i Denisov
dijalog.
- Već smo to učinili - nasmejala se Sofija - i ţao mi je što je već kasno, a sutra je
ponedeljak, inače bismo mogli negde zajedno.
- Pa to se da popraviti - kazala je Keli. - Moţeš da nas pozoveš u svoj novi stan na

druţenje. Imaćemo lepe vesti za tebe.
- Rado, ali ne znam kakav će mi biti radni raspored za ovu nedelju. Uostalom, javiću
vam.
- Radni, ili ljubavni? - pitala je Keli, sada već otvoreno stavljajući do znanja da zna o
čemu se radi.
- Ti sve znaš, Keli. Vidovita si, je li tako? - ljutila se Sofija.
- Uopšte nisam. Ali ako ti neko da stan na korišćenje i poveri ti belog lava, onda nemoj
da govoriš da nisi u vezi, i to dubljoj i značajnijoj nego što i sama misliš.
- Ja zaista ne znam koliko puta treba da ti kaţem da je to stan Ričardovog prijatelja.
- A, tako, došli smo do toga da nije u pitanju prijateljica, i da pomenutog gospodina

oslovljavaš imenom - likovala je Keli.
- Pa, kad već sve znaš, i ako znaš zašto me onda pitaš! Ja ti govorim istinu, a ti smišljaš
priče.
- Priče?
Knjige.club
32
- O čemu se zapravo radi, Keli?
- Pa, svi znaju da je Ričard u Londonu sa Fibi Hejs, a da tebe čuva u zlatnom kavezu i to
sa lavom!
- Ne razumem te - kazala je zgranuto Sofija.
Ĉak i pod veštačkim osvetljenjem Keli je shvatila, videvši Sofijin izraz, da je strašno
pogrešila. Denis je pokušao da popravi ono što je već rečeno.
- Ne slušaj Keli, Sofija. Ti znaš da ona nijednu informaciju ne primi do kraja, i ne kako
treba. O interpretaciji da i ne govorim.
- Molim te Denise, nemoj da izigravaš sedmu vilu nego mi ispričaj sve što znaš ako si
pravi prijatelj - gotovo je zavapila Sofija.
- Pa, ja u stvari i nemam šta mnogo da pričam. Tu je Hauard informisaniji. Mislim, ako
uopšte jeste. Jer treba verovati samo stvarnim i pravim informacijama.
- A to je?
- Hauard kaţe da je Ričard otišao na kongres sa Fibi Hejs u London. Ja u tome ne vidim
ništa posebno. Ona je deo tima, i radi na istom projektu kao i Ričard. To što su bili
verenici, hoću reći što su ţiveli zajedno nekoliko godina, a onda shvatili da nisu jedno za
drugo, to je civilizovana i normalna stvar. Ljudi se sretnu i radeći. Kada prestane ljubav,
ili ţelja da budu zajedno...
- I vas dvoje ste znali to sve ovo vreme? - pitala je glasom koji se jedva čuo.
- Ne odmah - kazala je Keli i stala pored nje. - Znaš da te ne bih izdala ni povredila za
sve blago ovog sveta. A kada smo saznali mislili smo, da ako ste ti i Ričard u ozbiljnoj
vezi, da ti je on to ispričao.
- Šta da mi je ispričao? - pitala je još uvek u šoku Sofija.
- Pa to da je prethodno imao vezu, ali da s obzirom da je sada sa tobom, ja sam sigurna

da nije to uradio samo zato što je smatrao nevaţnim. Mislim, sigurno mu ta Fibi Hejs ne
znači ništa.
Sofija se gotovo borila za vazduh, a kada je najzad do njega došla, kazala je:
- Idem sada. Moram dobro da razmislim o svemu.
- To je najpametnije - sloţio se Denis. - I ne slušaj blebetanje. Ti si Sofija pre svega

naučnik, i znaš da su samo činjenice vaţne.
- Aha - odgovorila je ona još uvek unezvereno gledajući.
- Hoćeš li da te otpratimo do stana? - pitala je Keli videvši da su joj obrazi još samrtnički
bledi.
- Ne. Nema potrebe. Ron je sa mnom - kazala je i mahnuvši im pošla kući.
***
- Da li vam se nešto dogodilo? - pitao je zabrinuto njen domar.

Mia & Bela Dona
- Oprostite na indiskreciji, ali tako izgledate.
A potom, pošto nije dobio odgovor, nastavio: - Hoćete li da zovem lekara?
- Ne - odgovorila je Sofija - Biće mi dobro. Samo sam umorna.
- U redu onda - odgovorio je još uvek zabrinuto domar i dodao - ako vam treba bilo šta,
zovite.
***
Sofija je svoje prelepe noge, koje više nisu funkcionisale, spustila da vise sa prve stvari
na koju je sela.
Ostala je tako čitavih pola sata, a nije smislila ništa.
Onda je otišla u kupatilo i pustila snaţan mlaz vode na svoje telo i čekala da joj se mišići
opuste. Morala je to da ponavlja više puta i toplom i hladnom vodom, dok nije najzad
osetila da joj je malo bolje.
Ĉaj za smirenje, topao ogrtač i Ron koji je legao na njene noge, učinili su da se najzad
opusti i stvari počne da posmatra realnije.
Najzad, ona Ričarda nije imala zbog čega da optuţuje.
Nije govorio neistinu. To što ga ona nije pitala, a on nije bio pričljiv, moţda je zaista
samo koincidencija. Moţda je zaista smatrao da o takvim stvarima nema razloga da joj
govori. Uostalom, nije bio u obavezi. Nije joj ništa obećavao. Ĉak nije ni u njihovim
najintimnijim trenucima govorio o njihovoj vezi, niti u kom pravcu plovi brod.
Moţda je to bila i njena krivica. Ali kad je bolje razmislila, shvatila je da je to zato što
oboje nisu ţeleli da se izjašnjavaju. Moţda nisu bili dovoljno sigurni u ono što im se
dešavalo, ili još bolje, bar što se nje tiče, što se bojala da ne prenagli, i da se njena ţelja da
budu zajedno ne shvati kao obaveza. Kao nešto što bi obavezalo Ričarda, ako on to sam
ne ţeli.
Zato je odlučila da sutra ode na posao i da za svoja razmišljanja, bar dok nije sigurna šta
je zapravo u pitanju, ne traţi odgovor.
***
Posao je počeo uobičajenim jutarnjim razgovorima, a zatim podelom zaduţenja za tu

nedelju. Sofija i Dţejn, njena koleginica, određene su da sledeće nedelje idu u Verham,
oblast u blizini Bostona. Naime, Verham je bio skladište različitih vrsta otpada, od kojih
se samo jedna trećina reciklirala. Ostatak je bio problem, s obzirom da se radilo o
ogromnim količinama, kojih se trebalo rešiti. Ili bolje rečeno, trebalo je smisliti novi
način na koji bi se taj ostatak prerađivao, ali tako da ne zagađuje čovekovu okolinu.
- Nadam se da ćemo se i nas dve proslaviti - šalila se Dţejn u pauzi za ručak.
- Kako to misliš i mi? - interesovala se Sofija.
- Ĉula si za uspeh doktora Ričarda Spensera i Fibi Hejs.
- Ne - kazala je iskreno Sofija.
Knjige.club
34
- Ne? Pa ti si onda jedina koja to nije saznala. Ĉitav univerzitet bruji o tome!
- I u čemu se ogledao njihov uspeh?
- Dobili su specijalno priznanje za ekološki postupak prečišćavanja vode.
- Kakve vode?
- Pa, ti si zaista neinformisana. Ko bi rekao?! Sve što si do sada uradila bilo je ne samo
dobro, već je pokazivalo studiozan rad i obaveštenost.
- Naravno da sam obaveštena. Što se našeg posla tiče! I naravno da ne moram da znam
šta rade drugi timovi.
- To je u redu. Samo, svi su znali za simpozijum u Parizu.
- Znala sam i ja. Ali nisam znala pojedinosti.
- Oprosti što sam bila prestroga. Nas je to pre svega interesovalo zbog Ričarda Spensera
i naravno zbog „našeg” doktora Hejsa.
- Ne razumem.
- Pa, Ričard Spenser je svima poznat, a doktor Hejs je tu ponosni otac.
- Ponosni otac?
- Naravno. Fibi Hejs je ne samo njegova kćerka, već i miljenica. On je prosto oboţava.
- To je razumljivo. Roditelji vole svoju decu!
- Ovo je nešto posebno. Fibi je jedinica. Lepa, prkosna, svojeglava, a ipak se posvetila
nauci. Dr Hejs je ponosniji na njene nego na svoje uspehe.
- Većina roditelja je takva.
- Hej, otkud ti to znaš. Pa nemaš još decu! Uostalom i ja radim dobro, pa mi moji zbog
toga ne aplaudiraju!
- Ni meni moji ne aplaudiraju, ali me podrţavaju. U svemu što radim, ma kakav je

rezultat. Hoću reći, ne mora sve da bude vrednovano nagradama da bi radili i uţivali u
tome. Mislim da u stvari ja i ne volim preterane pohvale i dokazivanje. Dovoljno je da
uţivam u radu i da pomaţem ljudima.
- Lepa priča, Sofija. Samo ovde to ne prolazi.
- Prolazi, samo ti to ne vidiš. Suviše si zaokupljena uspehom.
- Ti nisi? Ako je tako onda ti nisi odavde. Jer jedina svrha našeg rada je da projekat uspe,
ili se ti i sa tim ne slaţeš.
- Naravno da se slaţem. Ali hoću da kaţem da sve ima svoju cenu.
- Ja to bolje znam od tebe, sigurno - konstatovala je Dţejn. - Ja sam već imala jedan
neuspeo poduhvat i potpuno razumem Ričarda Spensera zašto pravi kompromise.
- Sada ja tebe ne razumem. O čemu se zapravo radi?

Mia & Bela Dona
- Rekla sam već, o Ričardu Spenseru.
- Ako nije vrhunska tajna, kakav je on to kompromis napravio?
- Sa Fibi Hejs.
- Pa to je normalno. Kazala si da je i ona učestvovala u projektu. Normalno je da se

zasluge podele.
- Vidiš, o tome kruţe različite priče...
- Kao na primer?
- Pa da je Fibi u stvari radila neki drugi projekat, ali da nije imala uspeha, i da je Ričard
morao da je ubaci u svoj projekat.
- Je li to uradio zato što su bili verenici? - pitala je Sofija.
- O, nismo baš tako neinformisani kako izgleda. Znamo čak i da su pomenute osobe bile
verenici. Pa posle kaţi da ja treba da pruţam tebi informacije. Pre će biti obrnuto,
davaćeš ti meni takve informacije, Sofija.
- Ma, hajde Dţejn! To sam slučajno čula kad su naše kolege tračarile dok su ispijale kafu.
- Kaţem ja - nasmejala se Dţejn - da su muškarci u stvari veće tračare od ţena. Uostalom

pogledaj ţutu štampu. Sve ekskluzivne i pikantne priče imaju potpis novinara
muškaraca.
- Verovatno je tako, ali meni još uvek nisi objasnila zašto je Ričard „ubacio” Fibi u tim.
- Pa, moţda je bila obostrana korist. Ili ga je doktor Hejs naveo na to?
- Misliš da to nije mogla da uradi i sama Fibi?
- Naravno da je mogla. Ali pretpostavljam da nije htela. Uostalom, ona je navikla da sve
dobije na tanjim. Ne, sigurna sam da je doktor Hejs bio pokretač. Fibi se verovatno samo
saglasila. Uostalom, moţda joj je prijalo da provede nekoliko dana sa svojom starom
ljubavlju.
- Hoćeš reći da su opet obnovili svoju ljubav?
- Ne verujem. Ali me to i ne interesuje. Uostalom Fibi ne voli da bude ,,u obavezama”.
- Ţao mi je doktora Hejsa - kazala je Sofija.
- Stvarno? A zbog čega? - interesovala se Dţejn.
- Zato što je veliki znalac u svom poslu. Uz to je vrlo moralan i principijelan čovek.
Morao je da prekrši mnoge svoje principe, ako je on bio taj koji je u tome učestvovao.
- Ja ga ne ţalim ni malo. Uostalom, i on mora da nešto da kad već podrţava bezrezervno

Fibi. Ja ţalim nas. Imamo još mnogo da uradimo.
- U pravu si. Hajde da radimo.
I tako je bilo do šest uveče. Sofija je radila snagom svoje ranjene duše. Time je lečila sebe
od misli o Ričardu i Fibi, o onome šta dolazi. Svoja osećanja utkala je u reciklaţu. To je
Knjige.club
36
radila tako predano i koncentrisano da je osetila da mora najzad da se malo i osveţi, i

odmori, ako ţeli da izdrţi.
Zato je popila sok, a potom otišla u prostorije za dame. Dok je nanosila stik na njene
poput boje trešnje usne, uhvatila je svoj lik u ogledalu. Ta ozbiljna osoba, ta što je
gledala u nju, napeto, a ipak odsutno, to nije bila ona. I zato se spontano nasmejala.
Glasno. Onako kako odavno nije. Osim kad je bila sasvim mala, i bila presrećna što je
dobila prve, prave rolere. Kretala se ulicom, onako kako se kretao „Titanik” kad je
isplovljavao iz luke, i nije bilo potrebno uopšte da gleda sa strane. Znala je da je njeni
vršnjaci, svi, ama baš svi posmatraju!
Sada naravno, to nije bio slučaj, ali je njoj bilo drago što je u sebi nalazila ta zrnca koja su
joj davala podstrek i nadu, i činila ţivot lepšim.
***
Dţejn je bila ispred toaleta kada je Sofija izašla.
- Da li si se ti to smejala? - pitala je.
- Aha.
- Blago tebi, Sofija - kazala je ona, nevoljno se osmehnuvši.
***
Ron se obradovao što je vidi. Gospođa Marano takođe. Bio je to dan kada je ona čistila
stan i zato je bila tu. Ustvari nije morala da čeka Sofiju, ali joj je objasnila da je upravo to
uradila da bi je videla i kazala kako joj je spremila prekrasnu večeru za dvoje.
- Mene i Rona - konstanovala je Sofija.
- Naravno da ne - gotovo se uvredila Aurora. - Ovo je večera za dvoje: muškarca i ţenu.

One koji su prijatelji, ili još bolje, one koji se vole.
Sada se Sofija ponovo nasmejala.
- Moraju li da se vole da bi večerali zajedno?
- To pitanje postavljaju samo njujorčani. Ili bolje rečeno amerikanci. U Italiji se to nikada
ne pita. Zna se tačno kakav značaj ima hrana. Ovde se sve radi na brzinu i bez smisla.
Zato im tako i ide - uzdahnula je gospođa Marano.
- Kako to ide? - čikala je Sofija.
- Nikako. Ne znaju šta je ţivot. Izgubili su sebe.
- Mislim da ste u pravu - kazala je razmislivši Sofija - i ja ču čim završim ovaj projekat
otići kod mojih u Italiju. Potrebno mi je nešto tako.
- Vama je potrebno, ako dozvolite da vam kaţem... - Ali gospođa Marano nije završila
rečenicu, jer se oglasilo ulazno zvono, a ona otišla da otvori.
Bio je to Ričard. Elegantan, odmoran, nasmejan.
Da nije čula ono što jeste, i da nije o mnogo čemu razmišljala, Sofija bi poput male
Mia & Bela Dona
devojčice koja ne ume da prikrije ni svoju radost ni ţelje, bukvalno pohrlila Ričardu u
zagrljaj. Ali pošto je sada bila odrasla, mada spontana, a očigledno mnogo podloţnija
razumu, nego osećanjima, ona je stajala na sredini sobe, i gotovo ţalila što je on ovde.
Mora da još uvek nije bila savladala „tehniku” plemena Taura - kamene stene, pa je
Ričard na njenom licu mogao da „sve pročita”.
- Nisam dobrodošao? - pitao je.
- Naravno da jesi. Ovo je tvoj stan. Hoću reći stan tvog prijatelja koji ja privremeno
koristim.
- Mislio sam da smo to „elaborirali” još kad si se uselila.
- Moţda nismo dobro razmislili... hoću reći, ja nisam razmislila.
- Šta se zapravo dešava, Sofija? - pitao je Ričard.
Sofija nije odgovorila, jedino zbog toga što je gospođa Marano srećno kazala:
- Bila sam „vidovita” što sam pripremila večeru za dvoje. Vidite, sad imate sa kim da
uţivate - kazala je i napustila stan.
***
- Hoćemo li poslušati Auroru? - pitao je Ričard sedajući nonšalantno na trosed.
Sofija je još uvek ćutala. Ali je Ron uskočio u Ričardovo krilo, i na sve načine pokazivao
svoju radost što je tu.
- Izgleda da mi se samo Ron obradovao - konstatovao je rezignirano Ričard.
- I gospođa Marano. Spremila je večeru.
- Ti nisi.
- Ja nisam ni lav, ni domaćica kuće. Ja drugačije iskazujem svoju radost.
- Zahvalan sam nebesima što je tako - šeretski, sada već raspoloţeno odgovorio je
Ričard, a potom dodao: - Hoćemo li da poslušamo Aurorin savet?
- Zavisi - nedefinisano je odgovorila Sofija.
- Od čega? - pitao je Ričard. - Moţda od toga koliko smo oboje „gladni”.
- Ako već sam postavljaš pitanje i daješ odgovore, onda ja uopšte nisam gladna. Umorna
sam. I koliko sutra ţelim da rešim ovu enigmu sa stanom.
- Toliko pitanja odjednom. Oprosti, ali ja ne mogu da ti odgovorim. Bar ne večeras. I ja

sam umoran. I ja sam imao napornu nedelju. Predsedavao sam simpozijumom i
verovatno si čula kako je procenjen moj rad.
- Naravno. Dobio si samo pohvale. Dvostruke. I za svog „partnera”. I zato ti i verujem

da si jako, jako umoran. Pretpostavljam da si imao produţeno radno vreme. I noću je,
pretpostavljam, bilo najnapornije.
- Što se mene tiče, ja ne pravim razliku između dnevnog i noćnog rada. Menije sasvim
Knjige.club
38
svejedno. Jedino me interesuje učinak!
- Potpuno te razumem - kazala je „smireno” Sofija - i zato te molim da napustiš stan.
- Sve i da hoću ne mogu. Sviđalo se to tebi ili ne, ja ću večerati, a posle...
- A posle moţeš da mi pomogneš da spakujem svoje stvari i odem u hotel.
- To ne smeš da uradiš, mila - šeretski je kazao Ričard.
- A zašto?
- Zbog patnje.
- Stvarno? A ko bi to patio, ako smem da znam.
- Ron naravno. Doţiveo bi stres da ostane sam. Navikao se na tebe. A još je mali. To je
kao da gubi prvi oslonac u ţivotu. To moţe vrlo negativno da se odrazi na njegovu
psihu.
- Pretpostavljam da si iz istog razloga i ti tešio Fibi. Da se ne bi negativno odrazilo na

njenu psihu. Jer, i ona bi jadnica izgubila oslonac. Ustvari, izgubili biste oboje, ti u
daljem napredovanju, a ona u svojim hirovima.
- Najzad - kazao je Ričard ustajući - najzad si kazala ono što ţelim da čujem.
- To si ţeleo da čuješ? - upitala je zgranuto Sofija.
- Ne takvim rečima. Ali sam razumeo odlično. Nedostajao sam ti više nego što ţeliš sebi
da priznaš.
- Sve i da je tako, to nema značaja, bar što se mene tiče, ja neću više učiniti ništa kad si ti
u pitanju!
- Ali ću zato učiniti ja - kazao je Ričard i ne objašnjavajući joj ništa počeo strasno da je
miluje.
***
Sofija se nije ni pomerila. Ţelela je da bude hladna i nedostupna. Da ne pokaţe ništa od

svojih osećanja. Ali nije mogla. Njeni prokleti hormoni, ero gene zone, hemija koja se
stvarala pri svakom njegovom dodiru, rasplamsavala je svaki delić njenog tela. Njene su
misli ostale zarobljene, ali ţelje nisu. I kad je najzad počela Ričardu da uzvraća
milovanja, osetila se najsrećnijom ţenom na svetu.
***
- Bojim se da ovo ne postane praksa - kazala je Sofija ustajući iz kreveta, sklanjajući Rona
i Ričardovu nogu.
- Šta to, ljubavi? - pitao je još uvek sanjivo Ričard.
- To da se ujutru budim sa tobom i sa Ronom, u istom krevetu.
- Moraćemo zaista nešto da promenimo. I ja sam protiv toga, mislim da Ron uskače u
naš krevet! Od danas počinjem da ga odvikavam!
Mia & Bela Dona
- Samo se ti šali Ričarde, ali neke stvari ćemo morati da definišemo.
- Slaţem se, čim ti budeš odlučila...
- Ţurim na posao. Ja nisam tako uspešna kao ti, i moram da budem tačna. A o tome
ćemo svakako razgovarati.
***
- Oho, danas prosto blistamo - Dţejn joj je uputila kompliment.
- Jesam li ja to juče nešto propustila, nešto što se dogodilo vaţno u našem poslu?
- Nisi. Bile smo zajedno sve vreme. Danas jednostavno imam posebnu inspiraciju.
- A tako. Znači da su u pitanju „staklene cipelice”.
- Ko bi kazao Dţejn da i ti čitaš bajke - nasmejala se Sofija i pruţila joj šoljicu vruće kafe.
- „Lula mira” - nasmejala se sada i Dţejn.
- Samo osveţenje. Moramo naporno da radimo. Znaš da putujemo sledeće nedelje.
- Naravno da znam. Ali ako ti svakog dama imaš takav entuzijazam kao danas, uopšte
ne brinem.
***
Ričard je bio već u stanu kada se Sofija vratila sa posla.
- Tvoje radno vreme je skriveno iz nekog razloga, ili smatraš da je Ronova dresura
vaţnija od tvog posla.
- Nijedno ni drugo. Samo sam bio vredan. Završio sam ono što sam planirao za danas.
- Hoćeš da kaţeš da si i izuzetno sposoban, da zamorna istraţivanja prepuštaš drugima.
- Ono što je najteţe uzimam za sebe.
- Kao na primer dolazak ovde?
- Šta ti zapravo ţeliš, Sofija? - interesovao se Ričard.
Sofija je ţelela da kaţe:
Da najzad znam šta je sa nama. Da mogu da verujem da će to da traje i da naša veza ima
budućnost, ali nije rekla ništa od toga. Najpre zato što u ljubavi nije ţelela ništa da
prejudicira, a potom, u ovom trenutku veza koja bi sputavala nije odgovarala ni njoj ni
Ričardu. Zato je sve „progutala”. A svoje misli usmerila u sasvim drugom pravcu.
Uspela je da natera sebe da ne traţi više nego što i sama moţe da pruţi. I da ţivi samo
za trenutke, kako je govorila njena majka: „Jer jedino oni i čine ţivot”.
- Sofija - oglasio se Ričard opet, ovog puta sasvim neţno - zašto mi ne kaţeš šta u stvari
ţeliš.
- Ţelim večeru. A potom da dţogiram. Posle toga idem na spavanje.
Knjige.club
40
- Ja i Ron nismo u toj kombinaciji? - pitao je Ričard.
- Moţda kod večere. Ako mi pomogneš da je spremim.
- Odmah. I nije potrebno da ti spremaš. Moţeš da se istuširaš. Ili igraš sa Ronom. Ja ću to

uraditi sam.
- Toliko si sposoban? Da sam spremiš večeru - čikala ga je Sofija.
- Ne znaš ti koje ja sve sposobnosti posedujem - odgovorio joj je ravnom merom Ričard.
- Šta predlaţeš?
- Da me isprobaš - odgovorio je on, odlazeći u kuhinju.
***
Sofija se istuširala, osušila kosu, i nahranila Rona. Ričard se još uvek muvao u kuhinji.
Ona je čula zveckanje posuda i imala je utisak da će svakog trenutka začuti prasak. Bolje
rečeno, očekivala je da će se Ričardov poduhvat završiti naručivanjem gotove hrane.
Ali nije bila u pravu. Samo pet minuta kasnije on je doneo na sto sve same đakonije:
dinstano povrće i ribu, puding od jagoda i najzad voćni kup.
- Dugujem ti izvinjenje - kazala je Sofija. - Bila sam ubeđena da će večera biti brza hrana.
- To je uvreda za ovako vrsnog ekologa - durio se Ričard.
- Naravno. Ali nisam znala da si i vrstan kuvar.
- Mnogo štošta ne znaš ti o meni.
- Ni ti.
- Moţda je sada pravo vreme da počnemo sa upoznavanjem.
- Na šta misliš? - interesovala se Sofija.
- Mogli bismo za promenu da počnemo intenzivnije da se bavimo nama dvoma.
- Mislim da počnemo sa pričama iz detinjstva, ili sa upoznavanj em bliţe familije.
- Ako smatraš da ćemo tako postati bliţi jedno drugom, onda se slaţem.
- A ja mislim, Ričarde, da ne treba da ţurimo. I mislim da treba da se navikneš na ideju

da te neću pustiti u svoj ţivot tek tako.
- Hoćeš li reći da mi nećeš dozvoliti da sve vreme provodim ovde?
- Upravo to. Ne ţelim da ţivimo zajedno. Ĉak ni kratko. Bar za sada. Hoću da
poštujemo naše intime.
- Bojiš se da će se ponoviti slučaj sa Fibi.
- Ne bojim se. Kad je u pitanju ţelja dvoje da se vole, onda nema mesta strahu. Ja samo
ne ţelim da našu vezu opteretim obavezama.
Mia & Bela Dona
- Mudrija si nego što sam mislio - uzdahnuo je Ričard, spremajući se da napusti stan.
- Mudrost ne isključuje ljubav - odgovorila je Sofija, ljubeći ga neţno.
- Ovo će se opet završiti u spavaćoj sobi.
- Aha. Ali ćeš ti odmah posle toga otići. Noći ću od sada pa nadalje provoditi samo sa
Ronom!
***
- Tamo gde idemo - rekla je Dţejn - neće nas rado dočekati.
- Neće? Ali kazali su da smo im baš potrebni. Da sa tim otpadom uopšte ne znaju šta će -
odgovorila je Sofija dok je narednog dana radila na univerzitetu sa Dţejn.
- U tome i jeste problem, koliko sam razumela oni ne ţele da priznaju da imaju toksičan
otpad.
- Ko ti je to kazao? Doktor Hejs?
- Ni slučajno. Da on to zna, ne bi nas slao tamo, ovo su informacije „rekla-kazala”.
- Onda nisu pouzdane.
- Mislim da jesu. Moj suprug je novinar.
- Gospode, nisam to znala.
- Naravno da nisi. Ti si okupirana svojim svetom.
- A to je?
- Znaš i sama Sofija: tvoj posao i Ričard.
- Jesi li ti sigurna da honorarno ne radiš za CIA?
- Moţda. Mi svi u neku ruku radimo za njih.
- Ne razumem te.
- Pa to je sasvim jasno. Oni raspolaţu svim informacijama, ko god do njih došao.
- Interesantno razmišljanje. I mislim da si u pravu.
- Ja jesam u pravu, ali sada je pitanje šta nas dve da radimo?
- Ja mislim da je najbolje da nastavimo sa radom i odemo tamo kao da se ništa ne

dešava. A onda ćemo videti.
- Pa, moţda si u pravu. Moţda stvari dobiju i drugačiji tok.
- Nadajmo se - oglasila se Sofija i nastavila sa radom.
***
U sedam uveče, Ričard joj je poslao poruku da ima obaveze i da će svratiti samo na
trenutak da je vidi.
Knjige.club
42
Sofija je upravo slala poruku da ne dolazi ovde, ali očigledno da je on bio brţi. Ušao je u
laboratoriju i pozdravivši srdačno Dţejn, pošao prema Sofiji.
- Moram nešto da uradim hitno do sutra. Došao sam samo da te vidim.
- Idem ja - kazala je Dţejn. - Samo se vas dvoje pozdravite.
- Imaš vrlo tolerantnu saradnicu - prokomentarisao je Ričard.
- Koju ti odlično poznaješ.
- To je deo mog posla, Sofija. Ja moram da znam ljude koji rade na univerzitetu.
- To je dakle razlog što dolaziš kod mene i Rona.
- Ne zaboravi da sam prvo upoznao Rona.
- Neću. Preneću mu tvoje pozdrave.
- I milovanja - kazao je Ričard i neţno je poljubio.
***
Ron je čekao kod kuće. Za ovih nekoliko nedelja zaista je porastao. Postade problem
kako da ga čuvam kad se pretvori u pravog lava.
Ali znala je da dotle ima puno vremena. Mnogo više od tri meseca. Dok se Ričardov
prijatelj ne vrati. Umorna od posla, podigla je noge na ivicu troseda, i osećala kako se
svaki umorni mišić relaksira i gotovo raduje odmoru. Naţalost, njen mobilnije zvonio, i
ona je očitala da je zove Keli. I pre nego je rekla „da”, Keli je osula paljbu.
- Šta se dešava s tobom, Sofija? Ne odgovaraš na moje pozive i poruke, a mobilni ti je

gotovo uvek isključen.
- Rekla sam ti da nam doktor Hej s ne dozvolj ava da imamo mobilne dok radimo.
- Potpuno te „razumem”. Hejs ti ne dozvoljava da koristiš mobilni, a Ričard da čitaš

poruke.
- Hej, Keli, šta ţeliš da kaţeš?
- To da si toliko sa njim, da nisi videla poruku da se venčavam za dva dana! A ti si

kuma. Nadam se da na to ne moram da te podsećam.
- Boţe Keli, tako mi je drago. I znaš šta, bez obzira na posao koji imam, izaći ću ranije.
Idem s tobom da odaberemo venčanicu.
- Odaberi ti šta ćeš obući. A što se tiče moje venčanice, to je završen posao. Jer da sam
čekala da ti dobiješ slobodno vreme i budeš sa mnom, venčala bih se verovatno u
trenerci!
- Ne preteruj. Ja jesam zauzeta, ali za one koje volim uvek imam vremena.
- To znam. A neki „izvori” mi kaţu da je Ričard stalno sa tobom u stanu, i da će naše

kumstvo verovatno biti dvostruko.
- Dotle još uvek nije došlo.

Mia & Bela Dona
- Nije?! A dokle je došlo Sofija?
- Ne znam ni sama...
- Šta to znači? Nisam više jedina, samo tvoja privilegovana Keli.
- Ne lupetaj. Naravno da jesi. Tu se ništa nije promenilo.
- Znam da nije. Izvini. Šalila sam se. Ni ja Denisa ne bih menjala ni za šta na svetu.
- Pa, onda se vidimo u četvrtak.
- I dođi molim te na vreme - kazala je Keli završavajući razgovor.
***
- Izlaziš ranije s posla, a nemaš vremena za mene? - pitao je Ričard Sofiju kada mu je
objasnila da ni danas naţalost neće moći da budu zajedno.
- Naţalost, tako je. Idem u specijalnu kupovinu, s obzirom da ću biti kuma mojoj
prijateljici Keli.
- Pa to nije ništa posebno. Ja sam mislio da se ti lično opremaš.
- Za šta? - pitala je Sofija - Kakva oprema?
- Za tvoj sluţbeni put.
- Pa tu nemam šta da se opremam. Imam dovoljno „radne opreme.
- Tamo su specijalni uslovi. Rad na terenu.
- Ne bojim se toga. Uostalom, moj prvi radni zadatak pre otkaza bio je rad na terenu.
- Eto vidiš - nasmejao se Ričard - moţda si otkaz dobila baš zbog toga što se nisi dobro
opremila.
- Opremila sam se ja bolje nego što je bilo potrebno. I to je bio glavni razlog mog otkaza.
- Hajde da promenimo temu. Ti idi u kupovinu, i javi mi kada završiš. Ako ţeliš mogli
bismo na večeru.
- Gde? - pitala je Sofija.
- Neka to bude moje iznenađenje.
***
Sofija je brzo završila kupovinu. S obzirom da je radila u ogromnoj modnoj kući za

dame, imala je iskustvo gde, šta, i kako treba da odobre ono što joj je potrebno. Njena
haljina od tamnotirkiznog materijala odlično je pristajala. Iako je bila samo do kolena,
bez rukava, izgledala je kao da nosi haljinu do poda, kao da je opremljena za bal, koji je
namenjen samo njoj. Upravo tako nešto joj je kazala i prodavačica. Sofija se zahvalila, ali
nije komentarisala. Samo se setila da je nešto slično, svojevremeno pominjala i njena
baka: „Kakva belisima, samo za dvor namenjena”.
Kad joj je njena majka, to kasnije pričala, Sofija, koja je bila mala, nije shvatala. Ali sada
Knjige.club
44
je znala da geni, priroda, ili nešto treće, određuju šta i kako će se u ţivotu neke ţivotno
vaţne stvari odigrati.
***
Ričard je već čekao u restoranu „Haus”.
Sofija nije nikada pre toga dolazila ovde, i bila je očarana izgledom enterijera i
intimnošću sredine, i lepotom aranţmana.
- Ovde ne sluţe kuvano povrće - kazao je Ričard, ljubeći je u obraz.
- Mislila sam da ovde imaju sve!
- Naravno da imaju, samo poţeli.
- Nešto lagano?
- Znači li to da ţuriš, ili si umorna?
- Ovo drugo.
- Moţeš i uz večeru da se relaksiraš.
- Svakako. Zato sam i došla.
Do dezerta, gotovo nisu ni govorili. Osim poneki komentar o jelu. A onda je Ričard
pitao:
- Šta se zapravo dešava, Sofija? Zašto si tako napeta?
- Nedostaješ mi... jako... - kazala je ona najzad. I sada kada je to izgovorila osetila je da
joj je lakše. Da više nije napeta. I da ne mora da čuva to u sebi.
Sada, kada je to rekla, više i nije bio njen problem, već Ričardov, i shvatila je da je trebalo
da to učini ranije. Ĉak više nije strepela od Ričardove reakcije. Mogao je da kaţe bilo šta,
ona je u sebi prelomila i priznala najzad da je nepovratno zaljubljena u Ričarda. Ričard
je izgleda na tako nešto bio spreman. Ili je on te činjenice bio svestan mnogo pre Sofije,
zato je sasvim smireno kazao:
- U kolima imam kofer sa najpotrebnijim stvarima. Mogu još od večeras da budem sa

tobom.
- Nisam ti napravila problem? - pitala je Sofija.
- Ne, nisi. Bilo je samo pitanje trenutka kada ćeš shvatiti da budućnost treba da
planiramo zajedno.
- Ja, ustvari i ne znam šta bi trebalo da radim. I da li sam ispravno postupila. Poznajemo
se tako malo...
- Malo ili mnogo, dugo ili kratko, to nije od velike pomoći, kad dvoje odluče da budu
zajedno. Presudna je ljubav.
- Znam, ali se bojim.
- Ĉega? - pitao je Ričard.

Mia & Bela Dona
- Ti si imao ozbiljnu vezu sa Fibi. Ţiveli ste zajedno gotovo četiri godine... a onda se to
raspalo...
- Pa to nije nedostatak, Sofija. To je privilegija. To da dvoje ljudi budu zajedno sve dok
jedno drugom nešto znače, a ne budu onda kada magija nestane.
- A šta ako ja budem još uvek zaljubljena, a ti ne budeš više? Šta ako te ja još uvek
budem volela, a ti odeš?
- Moţe i meni da se dogodi isto. Šta će biti ako ti odlučiš da odeš, a ja te još uvek
beskrajno volim?
- Znači li to da i ti mene voliš, Ričarde?
- Misliš li da sam sa tobom samo zbog Rona, ili zato što nemam ništa pametnije da
radim?
- Ne, naravno...
- Pa, onda moţemo da krenemo kući - kazao je Ričard.
- Aha - srećno se nasmejala Sofija.
***
Dani koji su dolazili donosili su Sofiji mnoga iznenađenja: najpre je saznala da je stan
Ričardov, i da ne postoji nikakav prijatelj, a potom da je on od prvog trenutka kad je
ugledao, poţeleo da bude sa njom, i da je sve učinio da to tako i bude.
Kelino venčanje takođe je bio događaj za pamćenje. Sofija se jako radovala zbog toga. Ali
je spoznala da je više ispunila činjenica da je na Kelinom venčanju prisutna zajedno sa
Ričardom, i dala celoj svečanosti poseban značaj.
- Ko se ovde udaje? - šaleći se pitala je Keli. - Ti ili ja?
- Zaboga, Keli, pa to svi znaju - kazala je smireno i srećno Sofija.
- Ne bih rekla. Da sam zakasnila samo malo, svi bi pomislili da si ti mlada.
- Zašto to kaţeš?
- Zato što izgledaš prelepo i prosto si ozračena nekom unutrašnjom srećom i mirom.
- To je zbog Ričarda - priznala je najzad Sofija. - Ţivimo zajedno.
- Dakle, moj svadbeni buket pripada tebi. Ti si sledeća, i to za vrlo kratko vreme.
- Hej, pa to nema smisla - oglasila se jedna od njihovih zajedničkih prijateljica. -

Bidermajer treba da uhvati ona koja nema nikog, da bi ga pronašla!
- Slaţem se - kazala je Sofija. - Neću ni podići ruke da ga hvatam.
- Zlatna si - cvrkutala je Kasandra, odlazeći na mesto sa koga će pratiti ceremoniju

venčanja.
Ričard je bio pored nje kada su Keli i Denis postali muţ i ţena, ,,u dobru i zlu, dok ih
smrt ne rastavi”.
Knjige.club
46
- Kao u bajkama - komentarisao je Ričard.
- Nekad i u stvarnom ţivotu.
- Vrlo retko. A moraš da priznaš da ima i prizvuk dosade. Sve vreme sa jednom ţenom.
- Pretpostavljam da ţeliš da me isprobaš Ričarde. Ili navedeš da se odam. Ali ti neće

uspeti. U ovom trenutku ja istinski preţivljavam samo dve činjenice. Kelino venčanje, i
moju radost što sam s tobom.
***
Iako umorni posle svadbene ţurke, Sofija i Ričard su odlučili da prošetaju.
Išli su parkom Garden, u blizini crkve u kojoj se Keli venčala. Bio je smiraj dana, uţarena
sunčeva lopta prelazila je svoj davno ucrtani put, a njih dvoje su se drţali za ruke, kao
tinejdţeri, na prvom sastanku. Koračali su lagano. Izgledalo je kao da je svako sa svojim
mislima, ali su njihove isprepletane ruke, neţni dodiri govorili da u ovom času više
nego ikad, pripadaju jedno drugom.
Vratili su se u „svoj” stan jedući šećernu vunu, poput dece koja su upravo posetila
seoski vašar.
***
Ron ih je nestrpljivo čekao. A njih dvoje su ţeleli da što pre budu jedno. Obaveze koje su
imali sledeće nedelje: Sofijino sluţbeno putovanje i Ričardova prezentacija knjige na
univerzitetu značile su da će biti bar desetak dana jedno bez drugog. Zato su njihovi
poljupci, milovanja i dodiri bili obasjani glađu i ţeljom da ove noći dobiju onoliko
neţnosti i ljubavi koliko će biti odvojeni.
***
Dţejn je bila izvanredan saradnik. Pripremila je sve što im je bilo potrebno za rad. Počev
od laptopova pa do najsitnijih pojedinosti vezanih za projekat ekološke reciklaţe štetnih
materija.
Njihove kolege, bili su takođe ambiciozni mladi ljudi, i bez imalo skeptičnosti ili zavisti,
prihvatili su probu njihovog projekta.
Kada je prečišćavanje vinilpiridina dalo izvanredne rezultate, svi su bili za to da

projekat probaju i sa drugim toksičnim jedinjenjima.
Naravno, to je zahtevalo još bar nedelju dana rada više od planiranog i njih dve su
morale da traţe dozvolu od doktora Hejsa.
Pomoć su dobile i od vođe projekta, doktora Bodroa, koji je odlično poznavao projekat
koji su radili i doktora Hejsa.
Doktor Hejs se saglasio da istraţivanje nastave dok ne provere svoj eksperiment sa još
nekim supstancama. Dţejn i Sofija su se radovale tome, ali naravno Sofija je patila što je
odvojena od Ričarda. Osim toga nije mogla da prisustvuje promociji njegove knjige. I
zbog toga je istinski ţalila. Ĉinjenica da su se svakodnevno čuli i pritom izmenjali misli,
reči i osećanja, i nije bila neka uteha. Pored Ričarda nedostajao joj je i Ron, njegovo
Mia & Bela Dona
mekano krznom presvučeno telo koje bi grejalo njene noge dok je ona leţala u
Ričardovom zagrljaju. A nedostajala joj je i gospođa Aurora... pre svega njeni
specijaliteti italijanske kuhinje i atmosfera topline koju je ona stvarala u Ričardovom
stanu.
***
Dţejn je primetila da je Sofija, uprkos trudu koji je ulagala, dekoncentrisana i da istinski

pati, mada se trudila da to nikom ne pokaţe.
- Razvedri se - kazala je Dţejn, koja je ne slutila, već znala razloge Sofijinog ponašanja -
evo, donela sam štampu. Moţeš da „pogledaš” Ričarda. Bolje rečeno prezentaciju
njegove knjige. Sve je tu.
Sofija je sa zahvalnošću otvorila ponuđenu štampu. Bilo je zaista fotografija, i naravno

kritika o delu. Ogromna većina bila je naklonjena njegovom naučnom radu, ali se
naravno multinacionalne kompanije nisu slagale sa tim. I Sofija je znala da će one sve
učiniti da zaštite svoj kapital, a ne ljude, i ne prirodu. Ali, ma koliko je ona bila srećna
zbog Ričardovog uspeha, nije mogla, a da ne predvidi da se na fotografijama vrlo često
nalazila i Fibi Hejs. Svoju zebnju nesvesno je poverila Dţejn:
- Pa šta? - odgovorila je ona. - Treba bolje da pogledaš fotografije.
Onda ćeš videti da su i svi drugi iz tima na njima prisutni. Uključujući naravno doktora
Hejsa, koji foto-reportere i novinare izbegava kao „zagrljaj pitona”.
Sofija se nasmejala:
- To je zaista tačno. Ima puno naših kolega sa Ričardom. I koleginica naravno. Ali šta
mogu kad ja vidim samo Fibi.
- Potpuno te razumem - nasmejala se Dţejn - ali ne brini zbog toga. I da ti ja dam jedan
savet. Ja poznajem Fibi vrlo dobro. Da je ţelela Ričarda, ona ga ne bi pustila, pa ma
kakva njegova odluka bila.
- Hoćeš da kaţeš da Ričard nema svoju volju?
- Ne. Hoću da kaţem da Fibi nije ţena koja je bilo šta izgubila, a da na to nije
dobrovoljno pristala.
- Nadam se da si u pravu - osmehnula se sada već smirena i raspoloţena Sofija, a potom

dodala: - Onda da radimo.
- Naravno - nasmejala se Dţejn - kako god ti kaţeš, ali nemoj da zaboraviš da smo i nas
dve „samo ljudska bića”.
***
Sofija je zvala Ričarda i čestitala mu uspeh. Zauzvrat je primila reči neţnosti i čeţnje.
- I ja jedva čekam da dođeš kući - kazala je ona spontano.
- Ovo je najlepše što sam čuo - dobila je Ričardov odgovor.
- Ne razumem - čudila se Sofija. - Šta sam to rekla?
Knjige.club
48
- Sada mi je tvoja izjava još draţa, jer si nesvesno stan nazvala našom kućom.
- A tako - nasmejala se Sofija - pa zaista mi se „omaklo”, ali je i meni drago što je to

došlo spontano... i Ričarde, nedostaješ mi...
- I ti meni mila... Zato poţuri sa svojim eksperimentima. Ron i gospođa Aurora ne mogu
više da izdrţe. O sebi da i ne govorim.
- Pa, moram da priznam da mi je ovo danas trebalo, mogu da sve ubrzam, i završim što
pre.
- Onda, čekam te...
Eksperiment je najzad bio završen, i ne samo da su bile zadovoljne uspehom Dţejn i

Sofija, već im je čestitao i doktor Drejk: - Sada, kada se vratite u Njujork svom mentoru,
sledi druga faza, da ovo publikujete i što pre objavite!
***
Pljuštala je prava prolećna kiša kada su sletele na aerodrom Kenedi. Ali Sofija nije za to
marila. Ţurno se pozdravila sa Dţejn:
- Divno je što je danas petak. Vidimo se u ponedeljak.
- Nadam se da ćeš biti odmornija nego kada smo vršile istraţivanja - šalila se Dţejn.
- Ništa ne brini - odgovorila je Sofija, bukvalno uletevši u prvi slobodan taksi.
- Ričarde! - viknula je radosno kada je najzad ušla u stan - Ričarde, ovde sam!
Umesto odgovora Ron je skočio na nju, i propisno je izgnjavio.
- Silazi Rone - kazala je Sofija. - Porastao si za ove dve nedelje, i bojim se da će druţenje
sa tobom ubuduće postajati sve veći problem.
Ron nije mario. Nije ţeleo da razume ono što Sofija govori. Uţeleo je se, i nije pristao da
skloni svoje šape sve dok mu nije poklonila onoliko paţnje koliko je on smatrao da mu
pripada.
Poruka na stolu bila je razočarenje za Sofiju:
„Odvezao sam Auroru u bolnicu. Došla je da počisti stan, ali je odjednom dobila
alergični napad posle ujeda pčele. Mislim da će sve biti u redu. Zovi me čim stigneš, tvoj
Ričard”.
***
Umorna od puta i vesti koje je dobila, Sofija je sela na fotelju. Sedela je tako nekih
desetak minuta a onda se javila Ričardu.
- Na ţalost, moram još izvesno vreme da provedem u bolnici. Doći ću čim se njeno
stanje stabilizuje.
- Da ti se pridruţim, Ričarde?
- Ni slučajno. Uradi sve što je potrebno da se odmoriš, a ja dolazim. Uostalom, lekar me

Mia & Bela Dona
uverava da je van ţivotne opasnosti.
- Dobro onda, Ričarde... Uradiću kako kaţeš. Ali i ti nemoj da ţuriš. Budi tamo koliko
bude potrebno, ja te čekam...
***
Topli, intenzivni mlazevi vode, vraćali su snagu i opuštenost u Soine mišiće. I jedina
ţelja koju je imal bila je da što pre ode u krevet.
Ušuškala se kao mala devojčica i sa blaţenim osmehom na usnama počela da tone u san.
Pre nego što je definitivno uplovila u carstvo snova osetila je da je nešto grebe, bolje reći
bode u predelu vrata.
Ispruţila je brzo ruku, bojeći se da je u pitanju neki insekt, ili nešto slično. Ali je njeno
iznenađenje bilo toliko da je doţivela pravi šok, kada je utvrdila da bol u njenom vratu
potiče od dijamantske ţenske naušnice!
Gotovo je skočila u krevetu. Kao da uopšte više nije umorna, i kao da sada treba da se
bori sa čudovištem iz Loh Nesa.
Brilijantska naušnica bila je znalački urađena. Lepa, unikatni rad. Preskupa. Dama koja
je nosila imala je istančani ukus i naravno novac. Sofija nije morala da pogađa čija je
naušnica. Fotografije sa Ričardove prezentacije bile su tako profesionalano urađene, a
Fibi je bila gotovo uvek u prvom planu. Naravno, sa baš ovakvom naušnicom.
***
Uzdahnula je. U stvari kriknula je. Toliko jako da je Ron skočio, i zauzeo odbrambeni
stav. Nogama teţim nego da su vezane bukagijama, Sofija je ustala. Bilo je dobro što
kofere još nije raspakovala. U ovakvom stanju to ne bi mogla ponovo da radi. Uspela je
da smogne snage i navuče trenerku i patike.
Naušnicu je ostavila tamo gde je i bila. I komadić papira: „Hvala za ono što si mi
darovao”.
***
- Molim vas jednokrevetnu sobu - kazala je Sofija recepcioneru hotela u koji je otišla.
- Izvolite - kazao je on, kada je dobio od nje potrebne podatke. Desetak minuta kasnije,
Sofija se bukvalno stropoštala na krevet.
Isključila je mobilni telefon, popila sredstvo za smirenje koje je imala kod sebe i utonula
u san.
***
Dţejn nije mogla da veruje da je Sofija mogla tako da se promeni za samo jednu noć.
Shvatila je da se nešto strašno, nešto sudbinski vaţno za Sofiju, desilo, ali nije ţelela da
pita. Kad su u pitanju stvari duše treba pustiti čoveka da on to sam kaţe, onda kada
bude spreman na to. Savete ili pomoć, nuditi onima koji nisu spremni da to prihvate,
nije imalo svrhe.
Knjige.club
50
Sofija je ćutala. Radila i ćutala. Pravila je samo česte, a kratke pauze, ne bi li se odmorila
i mogla da radi. Dţejn joj je isto tako ćuteći davala sokove i voće. Razgovarale su samo o
poslu.
Neposredno pred njihov odlazak kući, kada je Sofija uključila svoj mobilni, videla je da
je dobila more poruka od Ričarda. Naravno, on je mogao da je zove preko sekretarice,
ali to naravno nije ţeleo.
Svaka njegova poruka je nosila jednu te istu misao: da je pogrešno razumela ono što je
videla, i da će je čekati da joj sve objasni. Sofiji nisu bila potrebna objašnjenja. Njoj je
trebao dokaz da je Ričard voli i poštuje, a iz priloţenog, znala je da to nije tako i zato je
pitala Dţejn:
- Gde se ovde nalazi protivpoţarno stepenište?
- A ako ti kaţem da ćeš morati da izađeš kroz odvod za ventilaciju, hoćeš li to uraditi? -
po prvi put se našalila Dţejn, shvativši naravno zbog čega je Sofija to pita.
- Najradije bih da imam štapić, pa da postanem nevidljiva i mirno išetam odavde.
- Kad bi to rešilo tvoj problem, veruj mi da bih ti obezbedila takav štapić.
- Ne vidim da je moj problem poseban. Sigurna sam da i druge devojke prolaze kroz
slične stvari.
- Prolaze. Sasvim sigurno. Ali ne pate toliko koliko ti.
- A otkud ti znaš koliko ja patim, Dţejn?
- Otud što te gledam i što slutim, da ne kaţem znam, koliko ste ti i Ričard zaljubljeni.
- A ti si stručnjak da i njega procenjuješ?
- Za vas dvoje ne treba biti stručnjak. To se odmah vidi. I zato je kod vas to tako
komplikovano.
- Hvala ti na iskrenosti, Dţejn.
- Volela bih da ti pomognem, ali znam da ta pomoć sa strane malo vredi. I ne bih volela
da zvučim kao neka mudrica, ili iskusna stara tetka, ali veruj mi, sa vama dvoma biće
sve u redu!
- Tako sam glupa - kazala je dok se brisala papirnim maramicama.
- Jesi. Ali smo svi mi glupi u situacijama i trenucima koji su za naše ţivote najvaţniji -
dobila je odgovor od Dţejn. - A sada hajde sa mnom. Ne bih da se povrediš dok kroz
prozor izlaziš na metli.
***
Sofija se vratila u hotel. Večera joj je bila zelena jabuka. Tek toliko da ne klone od umora.
Tuširala se toliko dugo, da više nije mogla da stoji. Umotana u frotir, legla je da spava.
Mia & Bela Dona
***
Pre odlaska na posao pregledala je poruke. Ričard je još uvek slao poruke. Kratke. Sada
je samo insistirao da se susretnu. Za susret nije imala snage, ma koliko ţelela da mu
pruţi priliku da se iskupi. Bolelo je to što joj je uradio, toliko, da je imala ţelju da se
osveti. Znala je da time povređuje i sebe i njega, ali je nije bilo briga, jednostavno sada
nije mogla drugačije da reaguje. Dve poruke bile su od Keli. Insistirala je da joj se Sofija
odmah javi, napominjući naravno koliko je zabrinuta što nema odgovora od nje.
***
Sofija se odmah javila Keli. A ova je naravno sve shvatila u jednom trenu:
- Slušaj Sofija, neću ti drţati pridike. Kazaću samo da je trebalo da saslušaš Ričarda. On
je sasvim O.K.
- Otkad si ti na „njegovoj strani”?
- O, Boţe, ne budi tako isključiva, Sofija. Uverena sam da je Ričard sa tobom zato što te
voli. A to što si ti povređena, ne da je ti pravo da povređuješ i druge.
- „Postali smo” mudri otkad smo u braku.
- Naravno. Mada sam ja bila takva i pre. Uostalom, da nisam, ne bih sada bila sa
Denisom, i uţivala u sreći što ću postati mama!
- Dobićeš bebu?! Blago tebi Keli... - kazala je spontano Sofija.
- Veruj mi, to uopšte nije teško - smejala se Keli. - Uostalom videćeš... i znaš šta, nemoj
da mi slučajno kaţeš kako će sa tobom biti drugačije. Biće sve u redu, ako imalo budeš
pametna. A za početak ti savetujem da napustiš hotel i nađeš pristojan stan. Osećaćeš se
bolje.
- Hvala što brineš...
- Naravno da brinem. Ti si moja najbolja prijateljica i kuma. I još večeras te ja i Denis

očekujemo da nas posetiš.
- Ne znam da li ću moći, u finalnoj smo fazi priprema za publikovanje projekta.
- Pa šta. Svi mi radimo nešto. I nisu samo tvoji projekti vaţni, zapamti to. I ne pokušavaj
da otkaţeš svoj dolazak kod nas - kazala je Keli i prekinula vezu.
***
Dţejn i Sofija, gotovo nisu imale vremena čak ni za „dobro jutro”, jer su obe ţelele da
danas njihova publikacija bude najzad završena.
U pet sati, kada je isprintan i poslednji list, njihova lica uprkos umoru zračila su
zadovoljstvom i ponosom.
- Najzad - uzdahnula je Dţejn.
- Najzad - osmehnula se slabašno Sofija.
- Hoćeš da kaţeš: „Dogodilo mi se nešto lepo...” - počela je Dţejn, ali je prekinula kada je
Knjige.club
52
u njihovu laboratoriju ušla Fibi Hejs.
Fibi Hejs je ušla tek tako, kao da je to i njeno radno mesto, i kao da je ovde bila hiljadu
puta, a Dţejn i Sofija dve njene prisne kolegi - nice.
- Vi ste Ričardova... hoću reći vi ste Sofija - više je potvrdila nego što j e pitala.
- Da - kazala je Sofija, dok je osećala kako gubi vazduh i trpi snaţan bol u plućima.
- Neću te dugo zadrţavati. Znaš ko sam bila, i šta sam sada Ričardu. A ja takođe znam
šta značiš njemu. I koliko te voli. I najzad da vas dvoje imate budućnost koju mi nismo
imali. Ali naravno, ne ţalim zbog toga. Moj put je drugačiji, ja sam jednostavno
drugačije prirode. Samostalni strelac, kako ume da kaţe moj otac... I da skratim priču, to
između Ričarda i tebe je vaša stvar. Ja sam ovde samo zbog minđuše.
- Minđuše? - zgranula se Sofija.
- Moraću da ti objasnim nešto. Ričard i ja smo radili nekoliko dana u njegovom stanu. To
je bilo čisto poslovno. Jedini razlog što smo bili tamo je što je Ričardova kompjuterska
oprema naţalost moćnija od ove ovde. Jer on je takođe fanatik u poslu, kao i ja. I sada,
ne znam kako, ali pretpostavljam da je kod njega u stanu ostala moja dijamantska
minđuša. Bar se nadam. Bila bih očajna da sam je izgubila negde usput. To je poklon od
mog sadašnjeg verenika. Stoga ne moram da ti objašnjavam ništa više.
- Naravno. Samo nisam videla ništa slično. Pitaću Ričarda i gospođu Auroru, ukoliko je
budemo našli, dobićete je odmah natrag.
- Hvala. I počnite sa potragom što prekazala je Fibi i napustila laboratoriju.
- Da ja o tome ne znam ništa. Ali da ću se svojski potruditi da je nađem. A s obzirom da

sam je već našla, daću je njenom vereniku lično.
Ričard je otvorio širom oči. Nije verovao. A onda je shvatio da je Sofija zaista odlučila da
to učini. Zato je počeo da se smeje. Najpre tiho, a onda sve glasnije. Toliko da su susedi
već počeli da negoduju.
Kad je prestao Sofija je pitala:
- Ričarde, šta će biti sa nama?
- Ono što ti ţeliš. Ako mi veruješ...
- Ţelim da ti verujem. U stvari, uopšte mi nije vaţna, bar ne više, priča o minđuši. To je
sada Fibin problem.
- A koji je naš?
- Višak ponosa, i moţda malo sebičnosti.
- Šta misliš da treba da uradimo?
- Da prevaziđemo to, ako ţeliš.
- Naravno da ţelim, ali ne znam rešenje.
- Znaš. Samo ne umeš da ga izgovoriš u ovom trenutku.

Mia & Bela Dona
- Hoćeš li ti da to učiniš za nas oboje?
- Naravno. Rešenje je ljubav - kazala je Sofija grleći ga neţno.
KRAJ
Knjige.club
54

Malori Foks - Previše Ponosna

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Malori Foks - Previše Ponosna

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Malori Foks – Previše ponosna

Mia & Bela Dona

Obrada: Bela Dona

Štampa: 26. XI 2014.

Ĉinjenica da je to četvrtina, šokirala je toliko da nije videla promenu svetla na semaforu!

- Vrlo skupocena, pritom.

- Izvolite - kazala je Sofija, i videvši da on odlazi dodala:

- Ne zaboravite da nam četvrtina ţivota prolazi u odlasku i dolasku na posao!

- Moţda vama - kazao je tip i odjurio.

- I kakav nam je bio današnji dan? - pitala je Keli, Sofijina cimerka.

- Nadam se da si tom neotesanku uzela sve potrebne podatke.

- Znači, ipak je civilizovana osoba.

- Ja jesam u pravu, ali ti nisi. Radiš posao na kome bi ti mnogi pozavideli.

- Mislim da će to uskoro prestati.

- Ne razumem. Zašto bi prestalo? Menjaš posao ili nešto slično?

- Tu si u pravu. Pogotovo kada je šminka u pitanju. Uostalom, za to je potrebno ne samo

- Ti su upravo to. Prošla si kroz sve kurseve. Sa desetkama!

- Da, to je moja sudbina - rezignirano je kazala Sofija.

- Naravno da mi je ţao. Ja sam to studirala i završila sa najboljim ocenama.

- Hoćeš da kaţeš da je trebalo da prikrivam podatke, one prave?!

- Ljubav nema, ali zdravlje ima. Sve je to isto! Ĉista politika!

- Ali „prenošenje” podataka ima. I sama moraš da priznaš da je tako!

- Uh - uzdahnula je Keli - s tobom je nemoguće voditi dijalog. To je uvek monolog! I

- Nije Keli, i to dobro znaš.

- Pa, ja sam bila ubeđena da si ti taj posao u oblasti ekologije zaboravila.

- Zaboravila! Jesi li ti normalna?! Kako mogu da zaboravim nešto do čega mi je toliko

- Ja ću čitati - oglasila se Sofija.

Njihov dijalog prekinula je uporna zvonjava telefona.

- To je Denis. Javi se, Keli.

- Za tebe - kazala je razočarano Keli.

- Šta mogu da učinim za vas? - pitala je Sofija.

- Šta obuhvata to „sve”?

- Koja je varijanta bolja?

- Prosto sam luda za odlascima kod automehaničara. To nikako ne propuštam -

- Onda ponovite adresu koju sam vam dao.

vam i račun za taksi, dok mi ne vratite kola.

- Da niste moţda vi knjigovođa u nekoj firmi?

- Šta vas navodi na tu pomisao?

- Način na koji baratate sa novcem.

- A ja da vas pregleda lekar. Moţda bi se ispostavilo da niste u stanju da upravljate

- Bez svedoka, pretpostavljam.

- Ne zaboravljam svoje obaveze, naročito kad su vezane za novac.

- Naravno. Zato što je to najznačajnije.

- Šta je najznačajnije Keli, dug ili novac?

- Ne verujem da ti to govoriš. Kao da nisi „moja” Keli. Šta te je odjednom spopalo?

- Kako to misliš? - čudila se Keli. - Pa naravno da imamo obavezu da vratimo. Ti nisi

- Onda je trebalo da ostanem bez garderobe. Da ne mogu da odlazim na posao.

- I, da li to znači da moja postavka nije tačna...

- Ovo treba da znači? - pitala je zgranuto Keli.

- Ne znam - kazao je dostavljač. - Ali narudţba je bila takva.

- Za mene? - još uvek se čudila Keli.

- Ako ste vi Sofija Zeno, onda je za vas.

Sofija je takođe bila začuđena. Ma ko da je poslao ovo, i ma u koje svrhe, očigledno da je

- Kome je do šale? Ovo zaista nema smisla, ili je neka greška.

- Nije greška. I molim vas potpišite ovde.

Sofija je potpisala, a potom pročitala poruku:

- Moţete li da razgovarate? - pitala je Sofija.

- S kim to? - dobila je odgovor umesto pitanja.

- Onom koja će pokrenuti parnicu za pretrpljen strah zbog lansiranja u vasionu?

- Znači li to da sam vas fascinirao porukom, i da u ime toga odustajete od daljeg

oko vas će moći mirnije da diše!

- Vi se usuđujete da ovako razgovarate sa mnom... - počeo je Ričard, ali je Sofija već

- Ti si zaista ponekad čudna, da ne upotrebim neki drugi izraz - kazala je Keli.