19 GODINA TAME

Aleksandar Mitrovi

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene

su iskljuivo za internu upotrebu. Kopiranje ili tampanje ove knjige
u komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

Sadraj
UMESTO PREDGOVORA.....................................................................1
Detinjstvo...................................................................................2
I. ZIVOT NA ULICI.................................................................................9
II. MILUTIN I V.....................................................................................16
Druenje sa Dekom................................................................21
Novo traenje...........................................................................28
Milutin u bolnici.........................................................................29
Uglavnom sam.........................................................................34
III. LEGIJA STRANACA......................................................................39
Francuska 1984.......................................................................39
Francuska 1985.......................................................................47
IV. OBRACENJE.................................................................................56
Nova iskustva...........................................................................62
Pentekost u mom ivotu...........................................................68
Dogaaji iz vojske....................................................................74
Vraanje ukradenih stvari.........................................................81

UMESTO PREDGOVORA

UMESTO PREDGOVORA

Upoznaete Istinu i Istina e vas osloboditi.

Evanelje po Jovanu 8:32

Da, jo uvek se dobro seam tog prolenog dana 1985. Bilo je rano,
prijatno poslepodne. Vraao sam se sa posla, kao i obino u to vreme.
Naravno, ne seam se o emu sam razmiljao, ali sigurno nisam ni
slutio kako e za ceo moj ivot biti vaan taj dan jedan, na izgled,
sasvim obian susret. Sreo sam Miu u centru grada.
Mia je moj stari poznanik i drug. Kada sam ga opazio, sa njim su
stajali jo neki moji drugari. Priao sam i pozdravio se. Prolo je mnogo
vremena od naeg poslednjeg susreta. Bilo je tako mnogo stvari o
kojima smo mogli da priamo. Zato sam mu predloio da odemo i
sednemo u neki kafi, pa da se u miru ispriamo. Trebalo je rei sve
ono vano to se desilo, gde smo bili, ta smo radili i koga smo videli
za to dugo vreme bez susreta.
Razgovor je poeo uobiajeno srdano, prijateljski. U govoru smo se
smenjivali, paljivo sluajui jedan drugoga. Neko bi rekao obian
susret starih drugara posle dugo vremena. Ali, ba i nije sve tako
obino. Jer posle tog, ne preterano dugog razgovora, ja sam postao
drugi ovek. Ceo moj ivot dobio je novi pravac i smisao. Postao sam
hrianin!

Detinjstvo
Detinjstvo mi nije bilo ni obino, ni mnogo lepo. Roen sam u zimu pre
dvadesetak godina. Sa zimom je poelo i sa zimom je dugo trajalo u
mom ivotu.
Imao sam negde oko godinu dana kada me je majka povela na put. Sa
nama je bila i moja starija sestra. Otili smo u ehoslovaku. Majka me
je tamo ostavila. Bio sam tree dete. Jedini sin, ali suvian, neeljen.
Priali su mi da su mamu uhvatili na Poljskoj granici. Mene su vratili
kui, a nju odveli na sud. O tom dogaaju pisale su i novine.
Majka i otac su se razveli, tako da sam majku veoma retko viao, a
eleo sam da budem sa njom. Otac nije mogao, nije umeo, a moda ni
hteo da se brine o meni. Izgubio sam roditelje, izgubio toplinu
roditeljskog doma, a jako sam za tim eznuo. I ono malo vremena koje
sam provodio u svom domu nije bilo uvek prijatno.
Jednom prilikom je majka dola iz Beograda. U to vreme moja starija
sestra i ja smo bili kod oca, a najstarija sestra kod majke. Mama je
dola sa namerom da i ovu mlau odvede kod sebe u Beograd. Ali, i ja
sam hteo da idem. Dok ih je spremala, molio sam je da me povede sa
sobom. Kada su izale iz kue uporno sam iao za njima neprestano
molei da me ne ostavi. Pogledala me i rekla da sam u kunim
papuama i da takvog ne moe da me vodi. Mislim da se o tome radilo.
Nisam siguran da li su bile papue ili neto drugo, u svakom sluaju
bilo je u vezi sa obuom. Rekla je da je bolje da odem brzo do stana i
obujem neto drugo, a ona e me saekati ispred kue. Potrao sam
prema ulazu, brzo izuvao papue, obuo patike a sve vreme sam znao
nee me saekati, otii e. Ipak sam urno izaao. Nije to bio ruan
san bila je to moja teka, preteka stvarnost. Ispred kue nije bilo
nikoga. Znao sam da e biti ba tako, ali sam se valjda nadao da
iznenada moe da se dogodi neto lepo. Zato sam plakao ni sam ne
znam koliko. Znam samo da sam bio neutean i neizmerno sam. Imao
2

sam samo trietiri godine.

Moj ivotni put me dalje vodio u ortanovce. Tu sam bio smeten u
jednu porodicu. Brinuli su o meni i za to dobijali od socijalne ustanove
novanu nadoknadu. Sledee mesto na koje su me poslali bio je dom
za nezbrinutu decu. Tu nas je bilo svih uzrasta. Seam se nekih batina
i amara koje sam primio i kada nisam bio kriv. Seam se toga da smo
esto bili gladni. Valjda za nas nije bilo dovoljno hrane. Posle doma,
odveli su me u Irig. Irig je jedno vee selo u Sremu, tanije, ispod
Fruke gore. Tu me je dovela socijalna radnica. Jedna porodica je
pristala da me prihvati i othranjuje. Naravno, za to su bili plaeni.
ini mi se da je bio septembar, a moda i oktobar 1970. godine. Imao
sam etiri godine. Tada nisam mogao ni da pomislim kako u tu iveti
narednih devet godina, provodei sumorno najlepe doba svoga
detinjstva. U seanju mi je ostao oseaj strepnje, straha od
nepoznatog, ljudi, kue, kraja u koji su me doveli, svega toga to je za
mene, etvorogodinjeg maliana, bilo strano i veliko. Zato ne ivim
kao i ostala deca? Tamo negde u Novom Sadu je tata, u Beogradu
mama sa sestrama. Poznati ljudi, poznate stvari u kui, i sigurnost. Eh,
da mi je da sam tamo sa njima.
Kada smo uli u kuu doekala nas je tetka Jela starija ena, nieg
rasta, malo punija. Bila je vrlo ljubazna prema meni i trudila se da mi u
svemu ugodi, bar na poetku. Za mene je sve to bilo novo. Gledao
sam oko sebe i uprkos svoj ljubaznosti razmiljao kada li u se vratiti
svojoj kui. A da mi je neko rekao da e mi to biti dom do trinaeste
godine ...
Tetka Jela tako sam je zvao od poetka je imala dva sina, Mitu i
Vasu i mua Savu. Stariji Mita bio je berberin po zanimanju, a mladi
Vasa se, ba kao i deda Sava, bavio zemljoradnjom. Polako sam
poeo da se navikavam na sve njih. Nije mi bilo teko, jer su u poetku
prema meni zaista svi bili paljivi. Meutim, ne dugo posle mog
3

dolaska, Mita i Vasa su se oenili. Stekli su svoje porodice i okrenuli se

prema njima. Vasa je uskoro dobio i decu i svu panju su posvetili
njima. Ja sam bio ne samo zanemaren, nego i premeten u kuu tetka
Jeline majke. Tu sam bio kratko vreme, ali sam staricu tako zavoleo da
nisam eleo da se vratim kod tetka Jele. Meutim, morao sam. Nisu
pomogle ni suze.
Moj ivot kod tetka Jele vrlo brzo se potpuno promenio. Iz veoma
uredne sobe u kojoj sam do tada iveo, premestili su me u jedan mali
pajz. To je bilo neto nalik na sobicu, ali toliko malo, da sam jedva
uspevao da se ispruim na leaju a da ne dodirnem drugi kraj sobe
nogama. Na zidu je bio mali otvor, neto poput prozora Krevet je
sklepan od starih dasaka izmeu kojih je bila uglavljena slamarica
prekrivena pohabanim ebetom. Iznad kreveta nalazile su se police sa
teglama, raznim kutijama zaina, eerom, branom i mnogim drugim
stvarima potrebnim za kuhinju. Odmah pored polica bila je okaena
vealica sa starom garderobom. pajz je bio prljav, pranjav i pun
mieva. Ja sam tu iveo. Nikada nisam saznao zato su me premestili.
Naravno, kada su dolazili socijalni radnici da vide kako ivim a njihov
dolazak je bio uvek najavljen ukuani su svaki put pokazivali onu
drugu sobu kao prostoriju u kojoj ja ivim. Lepo bi me doterali i
zabranili da kaem da tu ne spavam i da ne ivim onako dobro kako su
to oni govorili. Uostalom, dobro sam upamtio Vasine batine. Ne seam
se tano kako sam ih zasluio. Tako me je tukao da je i tetka Jelka
pritrala da me brani. Zar sam smeo da se poalim.
"Sobica" je vremenom postala deo mene. Pa i nisam imao nekog
izbora morao sam da se naviknem na nove uslove ivota. Tu sam
provodio slobodno vreme, ukoliko nisam iao da se igram sa
drugovima. Mnoge noi sam proplakao, pitajui se uvek isto zato
nisam sa svojom majkom i ocem. Odgovora nije bilo. Nije bilo ni
odgovora, ni roditelja, ni pravih prijatelja. Nedostajala je ona tako
ivotno vana blizina sa dragim osobama. Pratila me samo samoa
hladna, duga, uporna. ini mi se daje bila svuda gde bih se naao.
4

Sledila su je samo seanja na oca, na mog Milutina. Na onog kojim

sam se tako ponosio. Sanjao sam njegove dolaske, posete koje su mi
bile najsreniji dogaaji u mom ivotu. Donosio mi je poklone, ali ja
nisam primeivao te stvari. Gledao sam samo u njega, pazei da mi ne
promakne nijedan njegov pokret, nijedna re. Prosto sam ga gutao
pogledom. Moj otac,
moj Milutin. Posete su bile kratke i dugo posle njih, soba mi je bila
ispunjena razmiljanjem o onome ta je tata rekao i uinio, kako me je
pogledao i da li me je pomilovao. Nenosti, tako preko potrebnih
nenosti, bilo je malo. Ipak, bilo mi je vano da ga vidim i da budem sa
njim. Ali posete su postajale sve krae i sve ree. Soba je bila sve
praznija, jer je sveih uspomena nestajalo a one stare su bledele i
opet samoa.
Na samou sam zaboravljao jedino u igri sa drugom decom,
vrnjacima. Imao sam dva drugara Slavka i Peru. Sa njima sam se
najvie druio. Slavko je, kao i ja, bio smeten u jednu porodicu. Puno
puta smo do kasno u no sedeli na ulici i matali o tome kako emo
jednoga dana otii svojim kuama. Ali trebalo je da proe jo dugo
vreme da bismo otili iz Iriga.
U koli se nisam pokazao ba kao dobar ak. Loe sam uio jer sam
bio nezainteresovan za sve kolske obaveze. Obino sam jedva ekao
da doe vikend kako bih mogao da se igram ne razmiljajui o koli.
Ve sam rekao da sam se uglavnom druio i igrao sa Slavkom i
Perom. Bilo je onih koji su eleli da nam se pridrue, ali mnogima su to
zabranjivali roditelji. Nisu hteli da se njihova deca drue sa nama i mi
smo to znali.
Otprilike kada sam krenuo u etvrti razred osnovne kole, tata se
ponovo oenio. Od tada jedva da je jednom godinje dolazio da me
poseti. U to vreme sam ve nekako poeo da otupljujem. Jednostavno
sam navikao da budem sam. Nisam vie ni plakao. U meni je postojala
5

samo ona duboka praznina koja bi se ponekad ispunila tugom i bolom.

Posmatrajui drugu decu koja su u kolu dolazila sa roditeljima,
gledajui kako ih majke sa ljubavlju prate, miluju i ljube dok su se oni
zadovoljno smeili, bio sam tuan. Ta dugo prisutna i poznata tuga bila
je praena nadom da e doi bolje vreme za mene, vreme kada u biti
srean.
U kolu vie nisam dolazio lepo obuen jer otac nije dolazio i nije mi,
kao obino, donosio nova odela i druge poklone. Kada bolje razmislim,
to i nisu bili neki posebno veliki i vredni pokloni, ali u to vreme su za
mene predstavljali najdragocenije vrednosti. Deavalo se i to da su mi
ih oduzimali kada bi tata otiao i ja ih vie nikada nisam video. Uvek
sam loe proao kada bi ih zatraio. To to sam u kolu odlazio u
iskrpljenim pantalonama i starim kouljama i nije bilo najvanije. Ono
to sam ja hteo bilo je da me prihvate i vole. Tetka Jela i njeni sinovi
moda to nisu znali, moda nisu umeli ili nisu hteli Ili moda ja njih
nisam razumeo. Rezultat svega toga je bila samoa.
Za vreme kolskog raspusta 1979. godine otiao sam kod oca. Posle
dugih razgovora, molbi i preklinjanja, pristao je da me dovede da ivim
sa njim u Novom Sadu. Tako sam se, posle devet godina provedenih u
Irigu, vratio da budem sa tatom. U to vreme o majci nisam znao nita
ni gde ivi, ni sa kim je. Ona me svili tih godina nije nijednom posetila.
Meutim, nekako sam uspeo da stupim u kontakt sa njom. Jednog
vikenda sam otiao u Beograd da je vidim. ivela je sa majkom i sa
mojim sestrama. Molio sam je da se vrati kui jer je tata ponovo bio
sam. Pristala je. Pre njenog dolaska razgovarao sam sa tatom. Rekao
sam mu da bih voleo da nam se mama vrati i da ona pristaje na to. Nije
trebalo dugo da se i tata sloi sa tim.
Bilo mi je etrnaest godina kada su moji roditelji ponovo poeli da ive
zajedno. To su bili najsreniji dani u mome ivotu. Seam se da sam iz
kole trao pravo kui. Nisu me interesovali drugari niti ikakve igre.
eleo sam da to vie vremena provedem sa ocem i majkom. Bilo mi
6

je divno, kao nikada do tada. Po povratku iz kole, kod kue me je

ekala mama, spremljen ruak i uvek poneki kola. Sve je bilo isto.
Kako je dobro bilo spavati u beloj, miriljavoj postelji koju je mama za
mene spremala. Uvee sam do kasno sa njom razgovarao. Druili smo
se.
Bio je to pravi dom. iveo sam u pravoj svojoj porodici, sa svojim
roditeljima, u sigurnosti i zadovoljstvu. Bio je to novi, do tada nepoznati
i divan oseaj. Nekoga sam imao i nekome sam pripadao.
Kada razmislim tako je malo trebalo da bih bio srean. Tako malo,
sasvim obino i normalno nita izuzetno. Ono u emu su moji
vrnjaci iveli od roenja i ne obraajui panju na to a i zato bi,
pitam se, kada je to prirodno i neophodno ja sam doiveo i proiveo
u svojoj etrnaestoj godini. Kaem proiveo jer nije bilo trajno. Trajalo
je ba onoliko koliko je trebalo da se osetim srenim i da vidim kako to
izgleda.
Majka je jednostavno, bez rei objanjenja otila. San koji sam devet
godina u Irigu sanjao, raspao se. A kako se to dogodilo?
Mama i ja smo poli u grad sa namerom da neto kupimo, ali ona se
uputila ka autobuskoj stanici. Znao sam ta to moe da znai. Pitao
sam je: "Zato?" Nije umela da mi objasni. Bili su slabi i neuverljivi
njeni izgovori zbog ega ne eli vie da ivi sa tatom i sa mnom. Ni
sada ne znam razlog. Moda je htela promenu, moda joj je bilo dosta
takvog naina ivota, mira u kui, svakodnevnih ali i divnih obaveza u
svom domu. Polako je koraala, ali je svaki njen korak odisao
sigurnou namere koju je donela napustie nas. Iao sam pored nje
molei je i preklinjui je da ostane. "Mama, molim te, ostani. Zato
nee, mama? Samo jo malo. Bar jo malo. Nemoj da nas ostavi,
mama!" Moje rei su se kao od zida odbijale od njenog uha i srca.
Kupila je kartu. Ne znam ni da li me je pogledala. to se vie
7

pribliavala peronu i autobusu ja sam je sve vie molio i plakao.

Uzalud. Zastao sam. Idui prema autobusu gubila se u guvi ljudi.
Glasno sam plakao i neprestano vikao: "Zato? Zato?" Ljudi su
prolazili pored mene i zaueno me gledali. Autobus je otiao, a ja sam
jo dugo stajao na stanici plaui. Bilo je kao onog puta kada me je
poslala kui da obujem patike. Razlike su male sada sam stariji i
gledao sam je kako me naputa i odlazi. Bog je isti. U meni je sve bilo
srueno. Kada sam se konano nekako sabrao krenuo sam kui. Otac
me doekao. Nita nije pitao sve mu je bilo jasno.
Od tada je prolo dosta vremena. Nekako sam uspevao da ne mislim
na taj ruan trenutak. O zaboravu ne mogu da govorim jer to ne moe
da se zaboravi. Ali potiskivao sam to iz svojih misli, jer je svaka
pomisao na mamin odlazak povreivala ranu. Od tada sam praktino
poeo da ivim potpuno sam. Otac je poeo sve vie da pije, a o meni
nije vodio rauna. Nije brinuo o hrani, o garderobi. inilo se da je
pomo bila potrebnija njemu nego meni. I tada poinje moj ivot na
ulici.

I. ZIVOT NA ULICI

I. IVOT NA ULICI

Ne mogu tano da kaem kada sam poeo sve vie vremena da

provodim na ulici, da odlazim u diskoteke i kafie. Mislim da je to bilo
negde oko petnaeste, jer posle mog dolaska u oevu kuu, nije prola
ni godina dana kada su poeli sukobi. Razlog to nismo mogli da
ivimo u miru verovatno je taj to se, u sutini, on i ja nismo ni
poznavali. Nismo stalno iveli zajedno, a i kada smo iveli zajedno, ja
sam bio suvie mali da bih razumeo bilo ta od svega onoga to se
deavalo oko mene.
Kada sam se konano nastanio kod oca, bio sam stariji i svesniji da
ivot koji ivim sa njim jeste zapravo uasan. Uz to to se nismo
dovoljno poznavali, otac je puno pio i nije vodio rauna o hrani, odei...
Viali bismo se jedino uvee, pre spavanja, jer je on po ceo dan bio
odsutan. To me je u poetku bolelo i esto sam pokuavao da mu na
to skrenem panju. Sve je bilo bez uspeha. On je i dalje iveo svoj
ivot. Vremenom sam poeo da mu to nervozno prebacujem dok
jednoga dana nije sve puklo. Od tada, svaki na razgovor uglavnom se
svodio na svae, pretnje, tue ...
Poto kod kue esto nije bilo hrane, bio sam primoran da se sam
snalazim. I ne samo to, nego i sve ostalo to je trebalo da imam kod
kue, a nisam imao, poeo sam da traim u drutvu na ulici. Moji
roditelji ni tada, kao ni ranije, nisu imali pojma o tome.
Vrlo brzo sam se sprijateljio sa nekolicinom vrnjaka a i sa neto
starijim momcima. Verovatno smo imali i motiv u svemu onome to
smo zajedno radili. Zajedniki cilj koji smo imali pred sobom valjda nas
je zbliavao, a moda i terao da budemo zajedno.
9

Jo kao mali voleo sam borilake sportove, tako da sam u to vreme

sve vie i ozbiljnije trenirao u nekim klubovima kung fu, karate i boks.
Ta ljubav prema sportu i na neki nain predanost njemu, sauvala me
je od alkoholizma, narkomanije, duvana. Ali sa druge strane, nije me
potedela tua, suenja, i bezbroj pozivanja i privoenja u SUP. Na tim
treninzima sam se upoznao i zbliio sa agom, kojeg sam do tada
znao tek ovla. Nae prijateljstvo, se kako sam rekao, tek na tim
treninzima poelo razvijati. Kasnije, kada smo poeli zajedno da
provodimo vreme van kluba, ono se pretvorilo u snano drugarstvo.
Zajedno smo odlazili u grad, na plau. Skoro uvek smo bili zajedno.
aga je sa majkom i ouhom iveo u jednoj maloj sobi u mom delu
grada. Iao je u kolu i bio sasvim dobar uenik. Od mene je stariji par
godina, onieg je rasta, duhovit, spreman za alu u svakom trenutku.
Znao je kako ja ivim i puno puta mi je pomogao.
Sa nama se druio i Dritan. On potie iz jedne mnogolane porodice
koja je dosta skromno ivela. Samo je otac imao stalno zaposlenje, a
njih je bilo puno. Kada nisam bio sa agom, vreme sam obino
provodio kod Dritana.
Tada smo se povezali sa jednim drutvom u kome je "glavni" bio
Dragan koga smo zvali "Kum". U drutvu nas je bilo desetak: petest
momaka i par devojaka. Okupljali smo se po parkovima i diskotekama.
Sve manje sam mario za kolu i kuu. Jedva sam ekao trenutak da
izaem i lutam sa drugarima. Sa ocem sam se svakodnevno svaao.
Umeo sam da po nekoliko dana odem od kue i da se ne javim. Otac
nije znao ni gde sam, ni sa kim sam, ni ta radim. To je unosilo jo vei
nemir i razdor u kuu.
Otprilike posle dve godine, drutvo se raspalo i ostali smo opet samo
trojica aga, Dritan i ja. Nastavili smo da se viamo i izlazimo na
stara mesta. Obino je to bila diskoteka "Mainac". Svakog vikenda
10

bismo se sastali i odlazili tamo. Poto niko od nas nije imao deparac,
ili bilo kakav drugi izvor sredstava, pre nego to bismo se uputili u
diskoteku "icali" smo po gradu novac od svakoga. Traili smo novac
bez obzira na to da li osobu poznajemo ili ne. Bilo je vano samo to da
sakupimo to vie i to pre. Moram da priznam da nam nekada ni taj
posao nije iao lako. Trebalo je dosta strpljenja i upornosti da se
sakupi onoliko koliko nam je bilo neophodno. Ali poto je to uglavnom
bio jedini nain da doemo do ulaznica za diskoteku, svakog vikenda
smo ponovo bili uporni u "icanju".
Vremenom se oformilo novo drutvo. Bilo nas je otprilike sedmoro
nekoliko momaka i par devojaka. U to vreme sam upoznao Boleta i
njegovog brata Lolu. U kasnijem periodu to poznanstvo se pretvorilo u
vrsto prijateljstvo.
Nekako u to vreme u naoj zemlji se pojavio pank. Seam se da je bila
jesen. aga i ja smo poli u diskoteku i poeli razgovor o panku o
tome ta znai, dali je dobar i slino. I njemu i meni se dopadao takav
nain ivota i ponaanja, a i njihov izgled. Odluili smo da i mi
postanemo pankeri. Odmah smo pristupili "izradi" pankerskog izgleda.
Bilo je vrlo uspeno (treba imati na umu ono to smo mi hteli da
postignemo) i vrlo okantno.
Kada smo se sa novim "imidom" sutradan pojavili u drutvu, svi su bili
okirani. Kako i ne bi! Kosa nam je bila ulepljena od sapuna i eera.
Bili smo obueni u neke stare jakne od skaja na koje smo okaili
mnogo bedeva koje smo sami napravili. Naravno, i neizostavne
ziherice. ak smo uspeli da se domognemo i nekih inostranih rekvizita.
Na rukama smo nosili kone narukvice pune bodljikavih nitni, poeli
smo da se farbamo, da nosimo naunice, ali i sve ee da se tuemo.
U poetku su to bile bezazlene tue ali, samo u poetku.
Pokupimo se jedno vee i krenemo na "Mainac". Tada sam ve poeo
da se zabavljam sa V. Kada smo stigli, atmosfera uobiajena: neki su
11

plesali, neki sedeli. Mi smo seli na klupe postavljene po uglovima.

Najednom guva. Par momaka pojavi se odnekud i poee da
maltretiraju momke iz naeg drutva. Bili su neto stariji od nas, a uz to
i poznati po agresivnosti i bezobraznom ponaanju. Malopomalo,
jedan od njih prie mojoj devojci. Poto je on nju poznavao od ranije,
oekivao sam da e samo da joj se javi i da ode. Meutim, nije bilo sve
ba tako. Zbog velike buke, nisam mogao sve da ujem, ali mi se
uinilo da je postao grub prema njoj. Ustao sam i pokuao da smirim
situaciju. Ali ba taj moj gest pogreno je shvaen. Na pokuaj da lepo
razgovaram sa njim, hladno mi je odbrusio: "ta ti hoe, majmune
jedan!? Hoe da se bije?" To je bio grom iz vedra neba za mene.
Odgovorio sam: "Hou." On je ustao, povukao me za rukav i ja sam
krenuo. Nasrnuo sam prvi. Snano sam ga udario glavom u lice. On se
zateturao unazad. Poeo sam pesnicama da ga udaram u glavu i po
telu. Istog trenutka su se u tuu umeali momci iz njegovog i mog
drutva, s namerom da nas razdvoje, ali nije vredelo. Kada je krenuo
na mene, snano sam ga udario nogom u telo, a zatim "uleteo" u
njega. Pogodio me je par puta pesnicama u grudi razjaren. Zgrabio
sam ga za vrat, i u momentu kada smo pali na pod, umeali su se
redari. Poveli su nas ka izlazu. Milicija je ve bila stigla. Na svu sreu,
dobro smo proli. Samo su nam pokupili podatke, zapisali ta se
dogodilo, malo nas iamarali i pustili. Vrlo brzo sam bio pozvan na
suenje, jer sam u tui svom protivniku polomio tri zuba. Meutim,
poto je on ve vie puta bio osuivan zbog tua, i poto je bio
inicijator, ja sam se "izvukao". Naravno, preutao sam injenicu da
sam ja prvi udario, inae bi se sve drugaije zavrilo.
Otac je bio van sebe kada sam pozvan na sud, ali to je bio tek poetak.
Vrlo brzo tue su poele da se niu jedna za drugom. Na suenja sam
bio pozivan sve ee. A sa ocem je ivot postajao sve gori. Nije bilo
dana bez svae. Postao sam toliko bezobziran i grub, da vie i nisam
vodio rauna o tome da mi je on otac. Prema njemu sam se ponaao
kao prema svom vrnjaku. U svai sam ga ak psovao, a na trenutke
bio sam spreman i da se potuem sa ocem. Vrlo esto, kada bi on
12

pokuao da me udari, histerino bih poeo da viem na njega. Pretio

sam da u ga udariti.
Bilo je to teko vreme; otac je bio potpuno slomljen. Vie nije mario ni
za sebe, a kamoli za mene. Ceo njegov ivot je bio borba. Jo kao
deak je 1941. otiao u partizane. Posle rata se oenio, ali brak nije
dugo trajao. Razveo se. Po zanimanju je bio stolar i od tog posla je
iveo. Kada i kako je upoznao moju majku, ne znam, ali sa njom nije ni
dugo, ni sreno iveo. Ubrzo po mom roenju, razveo se i od nje. Sve
je to uticalo na njega i predstavljalo razloge, opravdane ili ne, da se jo
u mladosti oda alkoholu. U penziju je otiao kao mlad ovek, jer je kao
borac od 1941. imao neke povlastice. ivot mu je prolazio u borbama,
pokuajima da uspe da postigne sreu,u neuspesima, razoaranjima, i
na kraju je bio potpuno razoren. Nekada dostojanstven i strog, moj
Milutin je naglo stario i sve vie vremena provodio uz alkohol i duvan i
mnogo knjiga. Kada ne bi spavao ili bio pijan, itao je. U vreme
njegove samoe, samo su mu te knjige jo neto znaile.
Prema meni nije umeo ni znao da se ponaa oinski. Odrastao sam
bez njega, pa ne znam koliko bi to i vredelo, ali verujem da bi nam
zajedniki ivot ipak bio lepi i laki. Nikada nije seo sa mnom da
porazgovaramo, da me posavetuje, da mi priao stvarima kroz koje bih
ga bolje upoznao, vie potovao i cenio. Prema meni se ponaao kao
prema nekom poznaniku, odraslom oveku, ne razmiljajui da li je to
dobro ili loe. inilo mi se da je bezoseajan, da ne mari za to da li
sam ja zadovoljan, ili nezadovoljan, takvim nainom ivota. inilo mi se
da uopte ne mari za mene (ili mi se nije samo inilo). Kad god bih se
ja zbog neega pobunio, on bi sasvim prirodno odgovorio: "Ako ti se ne
svia napolje. Idi tamo gde ti je bolje." To me je strahovito bolelo.
Znao sam da on, u stvari, tako ne misli, ali nikada nije hteo da pokae,
niti da porekne ono to je kazao. Jednostavno, neto bi nepromiljeno
rekao i toga se drao sasvim.
esto samo ostajali bez novca, jer je tata bio u velikim dugovima. Tada
13

je u kui bilo tek toliko hrane da se ne umre od gladi. Retke su bile

prilike kada bi mi kupio neto od garderobe, ma koliko da sam ga
molio. Kupio bi mi jedino ako bi i kada bi on to eleo.
Pre nego to sam doao da ivim sa tatom, mnogo sam ga voleo.
Voleo sam ga toliko da sam kao mali esto eleo da spavam pored
njega. Kada bi on zaspao, ja sam jo dugo ostajao budan. Gledao sam
ga sa neizmernom sreom, divio sam mu se, sluao kako hre, pa mi
je i to bilo lepo jer sam ga bezgranino voleo. Ali ta Ijubav se iz dana u
dan gasila. Kada smo bili u sukobu, veoma esto mi nije dozvoljavao
da jedem u kui. Tada danima ne bih nita jeo i retko bih dolazio kui.
Snalazio sam se kako sam znao i umeo. Otac nije znao gde sam i ta
radim, sem kad bi milicija dolazila kui zbog mene, ili kada bih dobio
poziv za suenje. Tek tada je saznao neto o meni.
Kada bih doao kui, seam se da sam traio da neto pojedem.
Obino nije bilo niega, sem hleba starog i do deset dana. Nisam imao
izbora, pa sam taj tvrdi hleb potopio u vodu posuo ga eerom, ako ga
je bilo, i to sam jednom dnevno jeo. To su bile one "srenije" prilike
kada sam mogao da naem stari hleb u kui, jer nekada ni toga nije
bilo. Danima je kua bila bez hrane. To je bio jo jedan razlog da
postajem sve gori. I ba u to vreme poeo sam da se bavim
prevarama.
U poetku su to bile sitne prevare, ono to smo u drutvu zvali "ianje
ovaca". "Ovce" su uglavnom bili imuniji deaci ili devojke. Kada bih se
sa nekim od njih upoznao i sprijateljio, zadobio poverenje, prelazio sam
na sledei korak: traio bih na zajam novac ili neku drugu vrednost,
bez namere da to ikada vratim, ili bih jednostavno oteo ono to me
interesovalo. Obino su to bili skupoceni predmeti, zlato i novac. Ako bi
"rtva" traila da joj vratim "pozajmljeno" i u svom traenju bila uporna,
taj problem se reavao brutalnim, fizikim nainom.
Bilo je to doba kada pravog prijatelja nisam imao. Naravno, eleo sam
14

da ga imam, ali sam ve toliko toga loeg preiveo da nikome nisam

verovao. Priznajem, ni ja sigurno nisam liio na osobu od poverenja, ali
ipak nisam povreivao onako kako sam bio povreen. Nisam zadavao
bol onako kako su to meni radili. Sva moja bolna iskustva doprinela su
da ni u koga ne verujem. Ni u koga, pa ni u Boga.

15

II. MILUTIN I V.

II. MILUTIN I V.

Sa V. sam se upoznao kada sam poeo da odlazim u "Mainac". Od te

veze nisam oekivao nita posebno, jer moje zabavljanje sa njom nije
ozbiljno poelo pored nje sam imao jo jednu devojku. Nije bila
naroito lepa, ali je u njoj bilo neto posebno, neto to sam vremenom
poeo da uoavam i to me je ispunjavalo sreom. Zato sam sve vie
bio vezan za nju.
Ona potie iz radnike porodice. Ima mlau sestru, koja je danas ve
udata i ima sina. ivela je sa porodicom. U mnogo emu smo se
razlikovali, ali bilo je neega to nas je sjedinjavalo. Vremenom mi je
postala sve. Bila mije devojka, drug, otac i majka. Bila je deo mene i
voleo sam je iznad svega. Mnogo puta me nije razumela, ali to nikada
nije stvaralo razdor meu nama. Pa ipak, bez obzira na svu ljubav
prema njoj. Ja sam imao svoj svet, godinama izgraivan u meni
samom, u koji nisam hteo da je u potpunosti pustim, da ga delim sa
njom. Kaem nisam hteo. moda, u stvari nisam umeo, ili smeo da to
uinim. Svesno ili nesvesno uvek je bio prisutan strah da u ponovo biti
naputen, ostavljen, sam, bez ljubavi. A ne pustiti je u svoj svet znailo
je odbranu od mogueg bola. Jer njega je u mom ivotu bilo ve
previe. Zato je V. u moj svet imala pristupa onoliko koliko sam je ja
pustio. Jednostavno, strahovao sam da e me napustiti kada joj sve
dam. U tom strahu sam odlazio od nje ba kad nam je bilo najlepe. Po
nekoliko dana se nisam javljao. Provodio sam se sa drugim
devojkama, a V. sam stvarno voleo. Ipak, duboko u sebi bio sam
prazan, nesrean. Traio sam sreu, zadovoljstvo ne za trenutak, nego
trajno zauvek.
Seam se i trenutaka kada sam bio potpuno srean sa V. Tada sam
16

zaboravljao sve runo. Obino sam imao i dovoljno novca, pa smo

izlazili u diskoteke, restorane, kafie i uivali u tome. Za mene je to bio
pravi raj. Ali ni to nije bilo dugotrajno. Tako i neprimetno, ali
neminovno, sva ta lepota bi poela da nestaje. Onaj duhovni vakum u
meni bi prosto sve usisao i ja sam se ponovo susretao sa onom
uasnom prazninom. Sa prazninom koja je odisala bolom od
izgubljenosti, tugom bi izronila iz dubine mene i celog me ispunila. Kao
da mi je govorila: "Jo uvek sam tu. Sve to to ivi je nita, la,
prolazno. Sve to nestaje. To ne moe da te zadovolji. Ne daje ti
reenje. Samo dolazi i prolazi, aja uvek sam tu. Blizu tebe sam, u
tebi sam, i ne elim da te napustim. Mi smo deo jedno drugog i ne
moemo se razdvojiti..."
Nisam imao snage da se borim. Preputao bi se toj praznini. Ona je
bila moj neprestani, verni pratilac, i ponekad je izgledalo da uivam u
njoj. Bila je tako poznata, stvarna, skoro opipljiva, jer sve to sam do
tada preiveo, bilo je vezano za nju, odisalo je njom. Posle kratkog
vremena zatija, njene pritajenosti, ponovo bi izronila, i u susretu sa
njom, naputao sam sve i namerno postajao bezoseajni grubijan koji
ostavlja devojku koja ga voli. Uivao sam u njenom bolu, a u isto
vreme patio sam sa njom ne pokazujui to. Poigravao sam se sa njom.
Ili bih izaao na ulicu, uhvatio nekoga i prebio ga iz ista mira.
Jednostavno bih sa drutvom iao po gardu i traio tuu. Tako sam,
iznova, pronalazio sebe. Od V. sam zahtevao nemogue stvari, i ako
bih nailazio na opravdani otpor, ostavljao bih je. Posle kratkog
vremena sam se vraao. Skoro tri godine smo ona i ja iveli u takvim
trzavicama. esto je bila prisutna kad sam se tukao. Seam se jedne
prilike kada smo se rastajali na autobuskoj stanici. Pre nego to je ula
u autobus, prila mi je blie i tiho rekla daje uporno posmatra jedan
mladi koji je ve due vremena prati. Izgledao je desetak godina stariji
od nas. V. se uplaila jer ga nije poznavala, a on je ve par veeri iao
za njom upravo do kue. Taj kratki V. iskaz bio mi je dovoljan. Priao
sam mu i mirno ga upitao zato prati moju devojku. On kao da me nije
ni uo. Samo je hladno rekao: "Bei odavde dok te nisam iamarao."
17

im je to izgovorio, snano sam ga udario u glavu i odmah nastavio da

ga udaram rukama i nogama po celom telu, ne dozvoljavajui mu da
se pribere. Zateturao se i pao u jedan veliki izlog. Pun gneva, i mrnje
ponovo sam krenuo ka njemu. Pokuao je da mi uzvrati udarac, ali nije
uspeo, i poeo je da bei.To me je jo vie razgnevilo. Potrao sam za
njim i stigao ga. Vie ni za ta nisam mario. Poela je prava borba. U
jednom momentu toliko sam poludeo, da sam ga zgrabio za vrat,
sruio i poeo da ga davim. Oseao sam kako se oputa i pada. Oko
sebe nisam nikoga video. Moda bih ga i ubio da se nisu umeali neki
Ijudi koji su stajali na stanici, u blizini, i posmatrali celu tuu. Nekako su
nas, sreom, razdvojili. Ja sam gledao kako to pre da se izgubim sa
tog mesta, ali je bilo prekasno.
Vrlo brzo sam bio sproveden do milicionera koji je stajao sa mladiem
koga sam pretukao. Dobio sam takve batine, da sam dva puta gubio
svest. Tukao me je nogama i palicom svuda po telu, a najvie po glavi.
Nikada do tada nisam dobio takve batine.
Batine koje sam dobio u meni su stvorile jo veu mrnju. Poeo sam
sve ee da se tuem. Obino kada bih otpratio V. kui, odlazio sam
u drutvo i zajedno sa momcima traio gde i sa kim bismo mogli da se
potuemo.
Sve vie sam teio tome da naem neto to e me u potpunosti
zadovoljiti i uiniti srenim. Verovao sam u novac, u dobre provode u
one na izgled lepe stvari koje nudi ovaj svet. Verovao sam i nadao se
da mi to moe pruiti potpunu sreu. Uzalud. Sve to trajalo bi izvestan
period i zatim nestalo. Meni je onda bivalo jo gore.
A sa ocem sam iveo sve uasnije. Ni on, ni ja vie nismo vodili rauna
o svojim postupcima. U svai je esto pokuavao da me udari. Ako bi
mu se u tom trenutku u ruci naao no, ili bilo ta drugo im bi mogao
da me povredi, uopte nije razmiljao krenuo bi prema meni u nameri
da to i uini. Ni ja se vie nisam kontrolisao. U samoodbrani bih ga
18

udario i lud od gneva poeo da lupam i razbijam po stanu. Otac je

poeo da strahuje od mene, a u isto vreme je eleo da mi nanese zlo.
Nou kada bih odlazio na spavanje, stavljao bih teg /sa kojim sam
vebao/ na vrata jer je otac par puta pokuao da me napadne na
spavanju. Nai odnosi su u to vreme bili uasni. Vie uopte nisam
razmiljao o svojim postupcima. Kada bi otac krenuo da me udari, i pre
nego i isprui ruku na mene, jednostavno bih mu ili zadao udarac ili ga
snano odgurnuo od sebe. Onda bih poeo histerino da viem i
psujem.
Sve to vie nisam mogao da trpim. Situacija u kui je bila
nepodnoljiva, a poto uopte i nije bilo niega to me je vezivalo za
rodni grad, odluio sam da sa dva prijatelja odem u Italiju, i to ilegalno.
Uostalom, eznuo sam za neim novim.
U to vreme se plaao depozit na graninom prelazu. To nam nije
odgovaralo, pa smo odluili da krenemo na "crno". Jedan od njih
dvojice je poznavao ilegalne granine prelaze u Novoj Gorici i u
Seani. Odluili smo se za Seanu,kao povoljnije reenje.
Bilo je oko tri sata po podne. Nekim putem smo ili prema graninom
prelazu, a onda smo naglo skrenuli u umu. Poela je da pada kia.
Padala je sve jae dok smo zalazili dublje u umu. Posle petnaestak
minuta moj drugi prijatelj i ja shvatili smo da onaj koji navodno zna
prelaz, nema pojma gde se prelaz nalazi. Nije imalo nikakvog smisla
da se vraamo. Odluili smo da prelaz traimo i nakon pola sata
napetog tumaranja po umi, trud se isplatio nali smo se u Italiji.
Glavni razlozi odlaska u Italiju, za mene a i za moje prijatelje, su bili
garderoba, neka dobra kraa, pa i provod. Nameravali smo da
krademo sve to ima vrednost, a eleli smo i da neke stvari kupimo, jer
smo imali neto novca kod sebe.

19

Kada smo izali iz ume i doli na put, na brzinu smo otresli blato i
mokru travu sa farmerki i krenuli za Trst. Uz put smo autostopirali i
zaudo, stao nam je jedan mladi, Italijan. Kada smo stigli u Trst najpre
smo otili na rivu da se osuimo, jer smo bili potpuno mokri. Tu smo se
dogovarali gde emo ii dalje, i ta emo i kako raditi. Ve tu smo
"njega koji zna prelaz" otpisali kao nepouzdanog. Odluili smo se za
Veronu, s namerom da odatle idemo za Milano. Naravno, samo nas
dvojica.
Posle dva dana, u povratku za Jugoslaviju, uhvatili su nas. Nakon
sasluavanja, ja sam puten kui, jer sam bio maloletan, a moj prijatelj
je zavrio u zatvoru 15 dana.
Poto su mi uzeli paso koji sam nosio sa sobom /nameravali smo da
se vratimo vozom i da ako uspemo "na blef" preemo granicu/ dali su
mi nekakav papir /dokumenat/ na osnovu koga sam mogao da
putujem. Uzeli su mi sav novac, a ostavili samo neto "sie" kojom
sam mogao da kupim kartu do Slavonskog Broda /a trebalo je da
stignem u Novi Sad/. Zato sam se od Slavonskog Broda do ida
vercovao. U vozu je bilo puno stranaca meu koje sam se umeao s
namerom da tako stignem do Novog Sada, ali u idu je bilo isuvie
"gusto", tako da sam morao da siem i ostali deo puta preem
autostopom. Kui sam stigao nakon etiri dana.
Otac nije imao pojma gde sam bio. V. isto tako. Nakon pet dana sam
joj se javio telefonom, bila je van sebe. Ja sam se u poetku smejao, a
onda sam poeo da viem na nju jer me je nerviralo njeno
prebacivanje zbog odlaska u Italiju. Bio je to jo jedan pokuaj da
zadovoljim sebe, ali opet skok u prazno.

20

Druenje sa Dekom
Ne znam tano kada i kako sam poeo da se druim sa Dekom, kojeg
pre toga nisam mogao oima da vidim. Ali jedno znam, to je bilo u
mom ivotu nezaboravno vreme provedeno na ulici. On i ja se nismo
posebno dugo druili /moda oko godinu i po dana/, ali smo puno toga
preiveli zajedno. Dek /pravo ime mu je bilo Nenad, ali sam ga
upoznao kao Deka/ je imao roditelje koje ba ni malo nije sluao. Bio
je grub, bezobrazan, uvek spreman da nekoga provocira i ismejava.
Kao daje traio nekoga slinog njemu i ba u to vreme je upoznao
mene. Bukvalno nije bilo dana da se nismo potukli sa nekim.
Jednostavno bismo ili uvee po gradu, navodno samo da se
proetamo ili da odemo do nekog kafia ili u diskoteku, tek da bismo se
zabavili. U stvari, traili smo nekoga koga emo da prebijemo. Ne
znam koliko smo se puta tukli po gardu i koliko nas je puta milicija
kontrolisala i privodila u satnicu. Tukli smo se sa kim god smo stigli.
Seam se kada smo se jednom prilikom "zakaili" sa neka tri momka u
gradu (ja sam prethodno jednoga izudarao, izbio mu par zuba i
pocepao usta). Jedan od njih je izvadio "skakavac" i pretei krenuo na
nas. Nas dvojica smo se pogledali, nasmejali i krenuli prema njemu.
Poto smo se rairili, momkuje bilo nezgodno da se brani, pa je poeo
da se povlai, trei je odmah pobegao. Meutim, stigli smo ga i nakon
etiripet udaraca u glavu i stomak momak je ostao da lei na trotoaru.
To je bio povod da nas ve sledee veeri po gradu trai oko
dvadesetak njihovih drugova. Doli su u grad sa lancima, letvama,
noevima s namerom da nas prebiju. Da su u tome uspeli, ne verujem
da bih imao priliku da ovo piem.
Par nedelja kasnije, u jednoj koli sam pretukao nekog momka koji je
bio iz istog tog drutva. Vrlo brzo sam zavrio u stanici milicije, kao i
Dek jer je on bio sa mnom dok sam se tukao. Dek je pazio da neko
ne uleti meu nas da nas razdvoji, ili eventualno da mene napadne. A
sve se desilo ovako:
21

Doli smo u tu kolu jer je Dek imao neki posao sa jednim prijateljem.
Kad ono tamo i taj momak koji je one noi bio meu onima koji su
hteli da nam "sude". Priao sam mu. Odmah je odskoio u stranu i
poeo da preti. Bez obzira na pretnje, u oima su mu se videli
nesigurnost i strah. Kada je primetio da je "gusto" potrao je u zgradu.
Dek i ja trkom za njim. Dek ga je stigao na stepenitu i tu poeo da
se hrve sa njim. Odmah zatim sam i ja stigao. Uhvatio sam ga, ali smo
se zaneli i zajedno glavake pali niz stepenice. Vrlo brzo, oko nas, se
stvorilo mnotvo uenika. Podigli smo se naglo i nasrnuli jedan na
drugoga. U jednom trenutku, momak je poeo da histerino vie kako
e me izbosti i pri tom mi je neto vrsto prislonio na bubreg. Nisam
video ta je to bilo, ali sam u trenutku podigao ruke sa njegovih ramena
i poeo da ga smirujem. To je trajalo par sekundi. Sklonio je ruke sa
mene i odmaknuo se korak, tada sam ga naglo udario u glavu. Od
udarca se zaneo, a ja sam tek onda poeo da ga "bombardujem" u
glavu i grudi. Zadao sam mu kiu udaraca u par sekundi. Nisam ni
osetio da sam, udarajui njega, slomio sebi zglob na desnoj aci. Posle
nekoliko minuta bili smo daleko od kole i, tada je poela "feta".
Prvo sam iao u stanicu milicije, a zatim na suenje. Iznad svega, stric
tog momka me je dva meseca traio zbog osvete hteo je da me
ubije. Vraajui se nou kui sav bih se pretvorio u uvo, nikada nisam
bio siguran. Neko je uvek mogao da izleti iza ugla i saspe mi u stomak
olovo ili no.
U to vreme, tuama sam istovremeno bio i zadovoljan i nezadovoljan.
Jedan kratak period bih bio potpuno zadovoljan onim to sam radio, ali
su posle toga nemir i nezadovoljstvo neminovno dolazili.
Jednom, uoi Nove godine /ne znam tano koje/, Dek i ja smo otili
na igranku koja se odravala u koli u koju je ila V. Sala je bila
prepuna. Nas dvojica nismo naili na dobrodolicu. Grupa momaka je
stajala sa strane i posmatrala nas. Jedno vreme je, ipak, sve bilo
22

mirno, iako se u vazduhu oseala napetost. Izdrali su do 22h, a tada

je poelo provociranje. Tako obino biva, kao po nekom nepisanom
pravilu. Dok je Dek prolazio kroz salu, neko gaje iz te grupe momaka
utnuo; on je, naravno, poludeo. Doao je do mene i rekao mi ta se
dogodilo. Momci su, inae, ve poeli da nam "pakuju" batine. im
smo izali iz guve napolje, masa je krenula za nama, pa je bilo pravo
udo to smo se izvukli bez tue. Ipak smo se uz put raspravljali / da
bar bez toga ne proe/, a onda smo krenuli prema autobuskoj stanici.
Mislili smo da je to kraj nevoljama te veeri, ali prevarili smo se bio je
to tek poetak.
Sa nama su u autobus ula jo tri momka iz tog drutva. Verovatno su
krenuli u diskoteku koja je bila na drugom kraju grada. Kada ih je
video, Dek je poludeo. Mene nije bilo teko nagovoriti da krenem "u
akciju", tako da smo posle kratkog dogovora odluili gde emo ih
zaustaviti. Po izlasku iz autobusa krenuli smo lagano za njima. Bilo je
uasno hladno i sneg je poeo da pada. Pratili smo ih moda stotinak
metara. Dek je tada pozvao po imenu jednoga od njih i sva trojica su
stali. Momak se okrenuo prema nama i pitao ta hoemo. Dek je
lagano krenuo prema njemu i tako hodajui pitao zato gaje utnuo.
ini mi se da Dek nije ni zavrio, a ovaj mu je priao pitajui ga da li
moda hoe da se tue. A ta drugo? Za to je uvek bilo razloga,
povoda i volje. Zato je, kao odgovor na pitanje, znatieljni momak
dobio pesnicu u glavu, a odmah zatim jo dvatri udarca jedan za
drugim. Dvojica njegovih drugara su krenula prema njima. Ja sam se
odmah pridruio. Nastala je prava klanica, pucali su nosevi i usta. Tukli
smo se sigurno pola sata a moe li se i zamisliti kako je sve to
izgledalo! Hladno zimsko vee. Sneg. Mnogi su sigurno bih sreni.
Uostalom, ko je umeo imao je sve uslove za to. Nas petorica /sa
nebrojeno mnogo slinih nama/ nismo to znali, radili smo ono to smo
radili. Umorni od tue, od onog to nas svakog dana tera da se
tuemo, razdvojili smo se. Oni su se povukli na jednu, mi na drugu
stranu i imali smo jo toliko snage da se psujemo.

23

Iz dana u dan tue su se raale. ovek, valjda, vremenom navikne na

odreeni nain komunikacije sa okolinom. Izgube se ivci, volja, snaga
za bilo ta drugo. Tue druge i prima batine i tako iz dana u dan. Za
bolje zna uglavnom iz prie, a i ne ini ti se mnogo bolje. Uostalom,
misli da si ovako "svoj", da radi ta hoe. Nisi svestan da si
jednostavno primoran na sve to i da si mnogo manji slobodnjak od
drugih. Oni koji su znali i imali bolje, valjda nisu imali elju, ili volju, ili
spremnost da nam to ponude. Moda su mislili: ne treba to njima. A u
meni, u onima koji su bili kao ja, bilo je skriveno, pokriveno ono lepo, a
drugi su mislili da toga nemamo. Mi smo zaboravljali daje u nama, ili
nismo imali snage da to pokaemo. Neko, ili neto ga je guilo.
S vremena na vreme sam se viao sa agom /Draganom/ i ostalim
drugarima sa kojima sam se druio pre nego sam se upoznao sa
Dekom. Ali i onda kada bih se sa njima viao, ivot je tekao
uobiajeno obino bismo napravili neku glupost. Seam se kako smo
jedne veeri, vraajui se kui iz parka, porazbijali izloge ispred
bioskopa "Dom kulture". Kada sam otpratio kui devojku sa kojom sam
te veeri bio, odluio sam da svratim do Dunavskog parka. Znao sam
da je tamo itavo drutvo. Kada sam stigao, polovina je bila pijana, dok
su neki bili "nagutani" tabletama. Nismo jo dugo ostali u parku. Kada
smo krenuli kui, na samom izlazu iz parka, predloih Fanu /Goranu/
da razbije bioskopski izlog. Imao sam "jak" razlog hteo sam da
uzmem filmski plakat "Elvis Prisli". Ne znam zato, ali plakat mi se
sviao. Par sekundi kasnije Fano je nogom uleteo u izlog, a ja sam na
brzinu skinuo plakat. Na nesreu, nije se na tom zavrilo. Istog
momenta ostali momci su poeli da razbijaju preostale izloge sa
filmskim plakatima. Staklo je poelo da prska na sve strane po asfaltu.
Uz urlikanje i smeh izgubili smo se odatle. Otprilike nedelju dana posle
toga dogaaja jednog jutra neko je kucao na prozoru moje sobe; ustao
sam iz kreveta, sklonio zavesu sa prozora i video Rusa /Dragana/ sa
jo jednim ovekom u civilu. Dao sam mu znak da krene ka vratima.
Na brzinu sam obukao farmerke i krenuo prema vratima da ih
otkljuam. Otac je bio kod kue, poeo je da vie: "Ko to dolazi tako
24

rano?" Psovao je mene i tog to dolazi. U trenutku kada sam otvorio

vrata osetio sam samo bol u stomaku. Ispred mene je stajao Rus sa
milicionerom i jo jednim ovekom, za koga sam kasnije saznao daje
inspektor. Bilo mi je jasno da su neto otkrili, jer ulazei u kuu pitali su
me: "Gde ti je plakat "Elvis"? Sada mi je pogotovo sve bilo jasno, neko
je "propevao", najverovatnije Rus. Otac je bio van sebe, vikao je i
psovao: "Vodite ga! On je razbojnik, siledija!" Sat kasnije, svi iz
drutva smo bili u stanici milicije, zbog gluposti, a petnaest dana
kasnije na suenju. Jo jedno od mnogih suenja sa kojih sam se
izvukao bez veih posledica. Zapravo, ovde sam ak bio osloboen
optube da sam ja bio inicijator "provale".
Dek i ja smo u to vreme, pored tua, imali obiaj da "iamo ovce".
Obino su to bile imunije devojke. Preko dana, kada nismo znali ta
da radimo, ili bismo kod neke devojke koja je sama kod kue /roditelji
su bili na poslu/. Prvo bi se "uvalili" u kuhinju iz koje nismo izlazili dok
ne bi pojeli sve to ima zajelo. Dek bi jo uz put potraio neto novca,
ili bi "pokupio" neke vrednosti koje su se mogle prodati.
Deavalo se da ne uspemo nigde da "uletimo" i da ostanemo bez
novca. Tada smo odlazili Dekovoj kui. Ja bih glumio dobro dete koje
je ubedilo neposlunog sina da se vrati kui. Dek je jednostavno
odlazio od kue i ne bi se vraao po nedelju dana. Za to vreme je sa
mnom lutao i pravio probleme. Roditelji bi se obradovali sinu svaki put
kad se vraao, a i meni jer sam "tako dobar i paljiv". Mi smo, naravno,
pre svega navaljivali na hranu. Poto bi se "razvalili" od jela Dek bi
uspeo da pokupi neki dinar, a posle toga bismo otili. Dek je
prethodno uvek naao neki razlog da se posvaa sa roditeljima i zbog
toga opet da ode od kue.
Preko vikenda se nismo viali jer smo vreme provodili sa svojim
devojkama. Ovo pravilo se remetilo samo u izuzetnim prilikama, kada
smo imali u planu da nekoga posebno prebijemo.

25

Tada sam se jo uvek zabavljao sa V. Meutim, sve ee smo se

svaali. Ona nije podnosila Deka i bila je vrlo ljubomorna, ja sam bio
jo gori. Imao sam obiaj da je provociram i prebacujem joj veze koje
je imala sa momcima u poetku naeg poznanstva. Ali, i pored svih
svaa i problema, ona je, ipak, bila tada jedino stvorenje koje me je
inilo srenim. Pored nje bih se oputao i otvarao. Znao sam satima da
joj priam, iako me esto nije razumela, bilo mi je dovoljno samo da je
pored mene. Kada bih se napio, a to nije bilo esto, priao bih joj o
svemu. Govorio sam joj o onome o emu sam obino utao. Ko zna da
li je nekada bila iznenaena mojim oseanjima, jer od onih poput mene
nije se oekivalo mnogo emocija. Ja sam ih imao. Krio sam ih. Nisu se
videle zbog grubosti i prividne nezainteresovanosti za sve to se zove
neno i osetljivo. U trenucima poput ovih, poneko od dubokih,
humanih, iskrenih oseanja ja sam otkrivao. Htela je, ili morala, da me
slua. Tada sam umeo i da je optuim za neke stvari koje jc uinila
protiv moje volje, ali nikada je nisam tukao.
Ne znam tano kada je to bilo, koji dan i koji mesec, to nije sada
vano, V.je dola u dogovoreno vreme i kazala da je trudna. Paf! Grom
iz vedra neba. Bio sam iznenaen i zbunjen, poeo sam da se smejem
i alim na svoj i njen raun. Rekao sam: "Pa ta! Biu mlad tata, a ti
mlada mama!" Ja jo nisam bio punoletan, nisam radio, kod kue skoro
nisam ni iveo a kolu sam napustio, osuivan zbog nasilnikog
ponaanja i krenja javnog reda i mira, ni sam ne znam koliko puta
/samo u jednoj stanici milicije nisam bio priveden, i zapisan, u svim
ostalim jesam. U novosadskoj miliciji sam bio i vie nego dobro poznat.
Oian na elavo, sa minuom u uhu, poderane majice i farmerki,
spreman na svaku prevaru. Ba takav, sad sam jo i "ale". "Oh, ne!
Samo mi je jo to trebalo!" pomislio sam. Ali, vrlo brzo sam to reio
zajedno sa V. Dogovor je pao abortus! Za to je znala jo samo njena
majka, bila je iznenaena i potresena. Tako, V.je abortirala par dana
nakon naeg dogovora. U vreme izvrenja abortusa, ja sam bio negde
sa drutvom. Javio sam joj se mnogo kasnije po njenom izlasku iz
bolnice. Bila je nervozna zbog mog ponaanja, jer ja uopte nisam
26

pokazivao interesovanje za nju, poneo sam se po starom. Prvo sam se

pravdao, folirao, a onda poeo da napadam na nju, sve dok ne bi
ispalo da ona nije u pravu a da ja jesam.
V. i ja smo se u mnogim stvarima razlikovali. Ja sam voleo dosta da
itam, posebno dobre knjige, i da o njima razmiljam i diskutujem, dok
nju to nije naroito interesovalo. Nisu je oduevljavale stvari koje su
meni bile zanimljive i privlane muzika, sport i drugo. Meutim,
postojalo je neto to nas je oboje inilo srenim dok smo bili zajedno.
Ne znam tano godinu kada je poelo da "puca" izmeu nas. Ja sam
jednostavno poeo sve vie da gubim poverenje u nju i postajao sam
sve hladniji prema njoj, postao sam ravnoduan. U stvari, sve je poelo
onog trenutka kada je odbila moj predlog da doe i ivi kod mene.
Kako nije pristala na to, pokuao sam sa drugom idejom da s
vremena na vreme dolazi i poseuje moga oca jer je poeo sve ee
da oboljeva, ali ni na to nije pristala. Oseao sam se uasno, nisam
mogao to da prihvatim. Od tada sam poeo da razmiljam o
definitivnom raskidu izgubio sam poverenje u nju i postala mi je
strana i daleka.
U to vreme sam ve par meseci boksovao u bokserskom klubu
"Vojvodina". Jednoga dana, po povratku sa nekog bokserskog turnira,
na kojem sam se dobro izudarao sa protivnikom, pozvao sam V.
telefonom. Istog trenutka kada se javila osetio sam hladnou. Posle
par rei koje smo razmenili, napomenuo sam joj da vie ne elim da se
vidamo i spustio slualicu. Istovremeno sam osetio i ponos i bol, a i
praznina je bila prisutna i ovog puta sam joj se radovao. U njoj sam
opet nalazio sebe. Doao sam kui premoren od boksmea i od gladi.
Legao sam i pokuao da spavam, ali nisam uspevao. Zato sam, im se
smrailo, poao u grad da se naem sa drutvom.

27

Novo traenje
Tako su prolazili dani. Poeo sam da se viam sa nekim momcima iz
bokserskog kluba i sa njima sam odlazio u diskoteke, najvie u jednu
koja se zvala "Putnik" a nalazila se u sklopu hotela koji je nosio isti
naziv. ini mi se da i danas tamo postoji neto slino. Tamo sam
provodio noi. Tada sam se i odluio za D. Jedne veeri sam sa Borom
i Boletom otiao u diskoteku, po obiaju tek toliko da nam proe
vreme. Tu sam sreo D. posle dugo vremena. Inae, D. i ja smo ili
zajedno u kolu, u isti razred, ali posle mog odlaska iz kole retko smo
se viali. Seam se da je i ona "furala neki fazon". ini mi se da je
puno pila i da se par dana zabavljala sa Dekom, koji se, inae,
zabavljao sa dvetri devojke u isto vreme. Tada nisam obraao panju
na nju, jer mi je delovala bez veze. Meutim, te veeri u diskoteci
izgledala mije potpuno drugaije. Predloio sam da se ponovo vidimo.
Kada smo se sledeeg puta videli otpoelo je nae zabavljanje, mada
ona toga nije bila svesna. Tako, pronaao sam novu devojku koja je
poela da me interesuje vie od drugih.
Bila je zima. Zabavljali smo se samo par nedelja, kad, jedne veeri u
dogovoreno vreme D. nije dola. inilo mi se da je to kraj. Nije mi bilo
jasno zbog ega. To vee sam proveo sa par drugara u diskoteci,
neprestano razmiljajui ta je moglo da se dogodi. Zbog ega nije
dola!? Bilo je udno jer je od samog poetka bila vrlo iskrena u vezi
sa nekim stvarima o kojima smo razgovarali. Smatrao sam da, ako i ne
eli vie da bude sa mnom, to bi mi rekla ulice.
Sutradan sam sve vreme proveo kod obre, mog tada najboljeg druga.
Tada sam se, po ko zna koji put, oiao do gole koe, i to zajedno sa
Borom. Uradio sam to iz dosade. Kada sam sledee veeri izaao u
grad sa obrom sreo sam Boru. Rekao je da me je cele veeri traila
D. "Oh, ne! Pa jesi li joj rekao da sam elav?" pitao sam. "Da"
glasio je odgovor. "I, ta kae?" pitao sam opet. "Nita, smeje se"
kae Bora. "Dobro je" laknulo mi je. Odmah sam pitao je li rekla gde
28

je bila one veeri i zbog ega nije dola. Bora mi je preneo da je bila
bolesna pa zbog toga nije mogla da doe ali da eli da se sa mnom
nae sutradan na starom mestu. Tada mi je, zaista, laknulo, mada sam
se, istovremeno, nelagodno oseao zbog "ele".
Kada smo se sreli malo sam bio iznenaen, jer sam oekivao da e biti
problema zbog moje elave glave. Prevario sam se. D. se samo
nasmejala i pokuala da mi skine kapu sa glave. elela je da vidi kako
mi izgleda glava bez kose. Ne! Ne! Ne! Naravno da joj to nisam
dozvolio. Trebalo je nekoliko dana da me natera da skinem kapu.
Od tada smo nas dvoje poeli sve ee da se vidamo, iz dana u dan
sam je sve vie i vie voleo. Ona je u to vreme, bar mi se tako ini, bila
jedina osoba koja me je mogla razumeti. To me je inilo posebno
srenim. Bilo mi je neophodno da me neko stvarno razume i da se sve
to inim i kaem shvati na pravi nain. U poetku je bila utljiva, ali to
mi nije puno smetalo. Bilo mi je dovoljno da primetim kako me paljivo
slua i razume dok sam ja satima priao. To mi je bilo bar neko
zadovoljstvo, jer je situacija u kui bila uasna. Otac mi je bio teko
bolestan, imao je rak na grlu i pluima. Nisam ni znao kada su ga
prebacili u bolnicu. Doznao sam to tek pred otputanje iz bolnice u
kojoj je proveo nekoliko meseci.

Milutin u bolnici
Radio sam kod nekog privatnika za bednu aku para od ujutru do
uvee. Ubijao sam se od posla. Ne seam se tano kada su mi javili da
mi je otac u bolnici. Odmah sam otiao, jer otac mi je, bez obzira na to
koliko smo se svaali i iveli u mrnji. Ne znam ni kako da opiem
uasni oseaj koji se javio kada sam uao u bolniku sobu gde je leao
moj otac. Milutin je bio bled kao krpa i strano mrav. Malo mi je
laknulo kada je poeo da vie na mene. Mislio sam, iako izgleda skoro
29

beivotno, jo uvek u njemu ima ivota i snage. Sa druge strane, sve to

mi je bilo alosno. Posle toliko vremena tuan susret oca i sina uz viku,
galamu, bez ljubavi. Moj Milutin. Bio je nemoan, glas promukao i
hrapav. Pidama koju je nosio na sebi visila mu je kao daje deset
brojeva vea. Posle nekoliko minuta se smirio pa smo kratko
porazgovarali. Vie se i ne seam o emu smo to priali. Uostalom, i
nismo imali mnogo zajednikih tema, a miljenja su nam se toliko
razlikovala. Zato je i razgovor kratko trajao i nije bio naroito prijatan ni
za jednog od nas.
Kasnije kada sam izaao iz bolnice, celim putem do kue sam
razmiljao o Milutinu. Tada jo uvek nisam znao da ima rak. Kroz glavu
mije prolazilo sve to smo zajedno doiveli, iako nismo bili uvek na istoj
strani. Setio sam se razgovora,nesporazuma, tua. Setio sam se ranog
detinjstva bez njega. Koliko mije nedostajao i koliko sam ga voleo! Mog
Milutina. Posle se svata deavalo, a on je nekako bio prisutan. Sve
dok se nismo rastali potpuno srcem. "Nedostaje li mi sada? Volim li
ga?" pitao sam se.
I tako, posle doeka 1984. godine, Milutina su pustili kui. On je
zahtevao da ga puste, pa je morao da potpie.
Neu nikada zaboraviti poslednje dane koje je proveo u bolnici. Jednog
dana u posetu su mu doli braa i jedna sestra. Sestru i jednog brata,
Duka, nije video od 1953. Oni su se Milutina seali kao mladog
oveka, niskog rasta, nabijenog miiima, uvek odvanog sa ordenjem
na depu od sakoa, spremnog na alu u svakom trenutku. A sada,
pred njima se nalazio starac sa neto malo sede kose na glavi, upalog
lica, izbeenih oiju, sa rukama poput dva tanka tapa prekrtenih
preko krila. Gledali su zbunjeno u njega. On je jo vie bio zbunjen, ali
ne zato to vidi svoje najroenije posle toliko godina ve zato to ih nije
prepoznao. Za njega su to bili nepoznati ljudi. Roenu sestru nije
prepoznao, ni roenog brata! Ja sam se samo okrenuo i poeo da
plaem, nisam mogao da izdrim. Bilo mi je strano to to sam video u
30

tom trenutku. Znao sam da za Milutina nema povratka.

Kada se vratio, preko dana sam bio sa njim kui, a uvee bih samo na
kratko izaao do grada i to samo ukoliko sam imao sastanak sa D. Njoj
sam uvek kroz alu govorio o Milutinu jer jednostavno nisam znao, a ni
eleo da o tome ozbiljno razgovaram sa njom. Sa drutvom sam se
retko vidao, tu i tamo ako bi neka tua bila u pitanju.
Jednoga dana Milutin me je pozvao kod sebe u sobu. Rekao mi je da
sednem na kau naspram njega. Seo sam i oseao u sebi da neto
nije u redu. Posmatrao me je minut, dva, tri, pola sata, i tek onda
progovorio. Nikada u mom ivotu moj otac sa mnom nije seo i ozbiljno
razgovarao o ivotu. Nikada! Tada me je prvi put pitao o mojoj
budunosti, o tome ta planiram u ivotu, jer on u to vreme nije znao o
meni ba nita. Nije znao od ega ivim, ni gde se kreem, ni sa kim
sam nita ba. Jedino kada bi milicija dola kui po mene ili kada bih
bio pozvan na suenje, tada bi neto malo saznao. Toga dana me je
po prvi put pitao ozbiljno. Neto sam poeo da petljam, ali me on
prekinuo. Vrlo ozbiljno i zabrinuto je rekao: "Ostavi se tih tua i nai
nekakav posao, neto od ega e iveti. Treba li da te neko izbode i
ubije na ulici? Ostavi se toga..." eleo sam da mi jo govori, eleo sam
da ga sluam. Tada sam prvi put osetio da brine za mene. Pitao je za
moje sestre, njegove erke. Nije znao za koga se Danica udala, ni gde
ivi. Isto tako i za Tanju. Na kraju je pitao za majku; nije eleo da
pokae koliko mu je potrebna, samo se izokola raspitivao. Onda je
poeo da govori o tome kako e ponovo ii u bolnicu. eleo je da ja
doem da bi mi dao svoj runi sat jer osea da e umreti. Pokuao
sam da budem hladnokrvan i nehajno rekao da ne govori tako, jer ne
umire se tek tako. "Samo ti uradi kako ti ja kaem!" odgovorio je.
Dva dana posle toga razgovora, pozvao me je opet. Govorio je o Tanji,
o Danici, o majci, o tome ta da ja radim ako on umre. Onda je zautao
i dugo, dugo me gledao. Oi su mu bile udno bistre i sjajne. Posle
duge tiine rekao mi je da idem. Bio je 31. mart, oko 19.30. Izaao sam
31

da se proetam do grada i da se naem sa D. Bio sam nervozan, i

posle dva sata sam rekao D. da elim da idem kui. Ona je razumela.
Kupio sam uz put burek i krenuo. Otkljuao sam vrata od stana i
polako uao,bila je neobina tiina. Proao sam kroz oevu sobu i
zastao kod vrata moje sobe, okrenuo sam se i pogledao prema ocu.
Spavao je, ali neobina tiina bila je prisutna u itavoj kui. Uao sam
u sobu i poeo da jedem burek. Kada sam zavrio, ponovo sam zavirio
u oevu sobu i onda legao u svoj krevet.
Poeo sam da razmiljam ta ako je umro? Jer tiina u kui je bila tako
udna a on se nije uopte pomerio kada sam ja i prvi i drugi put ulazio
u sobu. To je bilo udno jer bi se on obino nakaljao ili neto
promrmljao u znak da me je uo i da je budan, i to bez obzira u koje
vreme da doem iz grada. Ali, mislio sam, ta bi to i vredelo da znam
da je umro, jer ko bi od komija i doao kada bih javio. Bilo je kasno.
Razmiljajui o tome zaspao sam. Te noi sam sanjao vrlo udan san,
put neke napetosti i neizvesnosti.
Probudio sam se vrlo rano, to u to vreme nije ba bilo uobiajeno.
Ustao sam i krenuo u kupatilo. Proao sam pored oevog kreveta i za
trenutak zastao. Pogledao sam ga, bio je miran a oi su mu bile
poluotvorene. Otiao sam u kupatilo i jednostavno nisam nita mislio.
Vratio sam se i ponovo stao pored kreveta. Gledao sam u njega, nije
se pomerio. Zatim sam ga otkrio, noge su mu bile prekrtene. Uhvatio
sam ga za nogu s namerom da je poloim pored druge. Bio je hladan i
ukoen. Kao da sam tek tada shvatio da je umro, da vie nije iv.
Otiao sam u svoju sobu i ini mi se da sam pokuao da plaem, ali
nije ilo. Oseao sam se tupo i prazno. Hiljade misli su mi proletale
kroz glavu. Ponovo sam uao u sobu i pokrio ga preko glave.
Izaao sam do grada da nazovem sestre i kaem im da je otac umro.
Ubacio sam novi u telefonski aparat, ali nisam uspeo da dobijem
vezu. Pokuao sam po drugi put, ali bez uspeha. Potrao sam prema
kui jednog drugara. Pokucao sam na vrata i posle par minuta pojavio
32

se na vratima, sav zbunjen u pidami, jer je bilo vrlo rano. Samo sam
mu rekao da je otac umro i da bi trebalo da javim sestrama. Bio je
iznenaen. Pozvao me je unutra, majka mu je jo uvek bila u krevetu.
Kada je ula na razgovor poela je neto da govori, ne seam se ta.
Okrenuo sam broj na telefonu i jedva sam uspeo da dobijem sestru na
vezi. Rekao sam joj da je Milutin umro i da doe kui. Kao da nije
razumela ta sam joj rekao. Traila je da joj ponovim, ali ja nisam
uspeo vie ni rei da izustim. Poeo sam da plaem i tek posle
nekoliko minuta sam uspeo da ponovim. Spustio sam slualicu.
Izaao sam na ulicu i kao da sam tek tada poeo da shvatam ta se
dogodilo. Poeo sam jo vie da plaem.
Kada sam stigao u svoju ulicu, pre nego to sam uao u kuu, javio
sam nekima od komija. Samo je jedna ena dola nakratko, isplakala
se i otila. Ja sam poeo da istim sobu i posle toga seo na krevet
naspram oevog i tako sedeo, ni sam ne znam koliko dugo. Onda sam
odluio da odem i javim zdravstvenoj ustanovi, jer je zakonski tako
trebalo uraditi.
U meuvremenu, dok sam ja to sreivao, stigle su sestre. Tada mije
bilo mnogo lake, jednostavno, kao da se sve to to se deavalo nije
mene ticalo, kao da sam tu bio samo u prolazu. Ubrzo su stigli
Milutinova braa i sestra. Kua je bila puna. Ali, pre nego to su oni
doli, sestre, neki prijatelji i ja smo ili da obavimo potrebne formalnosti
oko sahrane. Kada smo to sredili, vratili smo se kui. Trebalo je
Milutina presvui i urediti pre nego to ga odnesu u kapelu. Poto niko
nije mogao to da uini ja sam poeo da ga najpre svlaim i onda
oblaim... mog Milutina.
Sutradan na sahrani bilo je puno ljudi. Iz preduzea gde je otac radio,
dola je grupa radnika zajedno sa direktorom i jo nekim
predstavnicima preduzea. Odrali su govor. Nekoliko sati posle
sahrane svi su se vratili svojim kuama. Ja sam se kui vratio sa
33

Dekom. Razgovarali smo o nekim glupostima, nita odreeno. Posle

nekoliko dana sve se stialo, kao da se nita nije dogodilo. Ja sam
traio posao.

Uglavnom sam
Jedne veeri otiao sam na urku kod jednog prijatelja. Do tada retko
da sam negde izlazio. Jedino to sam odlazio na treninge i sa D. do
grada ili u bioskop. Kada sam stigao na ur ve je bilo puno ljudi. Neki
su bili pijani i uglavnom sam sve poznavao iz vienja. Samo par njih je
bilo iz drutva u koje sam navraao. Negde oko deset sati uvee,
grupa koju sam znao iz vienja poela je da razbija po stanu nametaj,
da urla i igra nasred sobe. U toj guvi neko od njih udario je rukom u
veliki luster koji je bio sav od nekakvih ukrasa. Ukrasi su se od udarca
pokidali i prsnuli u prozor. ini mi se da se tom celom drutvu, a
posebno momku koji je izgleda i razbio luster ja nisam posebno sviao.
U trenutku kada sam ja tiho pitao momka iji je bio stan ko je to uradio,
taj koji je razbio luster kao da je to jedva i ekao da bi zakuvao tuu.
Momak u ijem stanu se to deavalo nije smeo da se buni jer je njih
bilo vie nego naeg drutva. Taj tip je poeo da mi lagano prilazi i
govori odvratne psovke. Pretei, sve blie je prilazio. U jednom
trenutku sam skoio sa kreveta na kojem sam sedeo i snano ga
udario glavom u lice. Zateturao se i pao. Poto sam znao daje sada
gotovo, da vie nema mogunosti da se stvar smiri, nasred sobe sam
stao u gard i poeo da viem na ostale s namerom da shvate da u,
bilo ko da se pobuni, uleteti u njega i razbiti ga. Bio sam van sebe.
Izmakao sam se na stranu, uhvatio ga za rame i jedno petest
aperkata mu zadao u stomak. Onda sam mu snano zadao kroe u
bradu, zaneo se nazad. Dok je padao jo dvatri puta sam mu zadao
direkt u glavu. Pao je, ali se nisam zaustavljao, nastavio sam da ga
udaram po itavom telu i u glavu. Ne seam se tano, ali mi se ini da
me je neko zadrao da ga vie ne udaram. Moda je to bio aga,
34

zaista, ne seam se. Odmah zatim, momak u ijem stanu smo bili
skoio je na jednog tipa iz tog drutva i poeo da ga udara. Ostali su ih
nekako razdvojili, ali tu jo nije bio kraj. Dok sam ja previjao ruku tipu
koji je u besu razbio prozor golom rukom i sebi isekao vene, uo sam
glas iza svojih lea:
"Udari ga flaom!" Okrenuo sam se i ugledao momka koji se spremao
da uzme flau. U trenutku kada je hteo da neto izusti, udario sam mu
nekoliko snanih amara. Ubrzo su neki iz drutva odveli u bolnicu
momka kojega sam prebio. Pri padu, dok sam ga tukao pao je u
nesvest. Odveli su i onog drugog koji se isekao. Posle nekoliko sati
dola je milicija. Odmah su me prepoznali i poeli da ispituju ta se
dogodilo. Naravno, poeo sam da laem i uspeo da se izvuem. Posle
milicije, iz bolnice se vratio jedan od momaka. Rekao je da je onome
sa kojim sam se tukao slomljena vilica na dva mesta. Pokupio sam se i
otiao kui.
Ujutru mi je pred vratima bila milicija. Zvonili su, lupali na vrata, ali se
nisam odazivao. Moda bi i provalili u stan da jedna ena, koja je
stanovala preko puta, nije rekla da tu nema nikoga. Ostavili su poruku
u potanskom sanduetu da se javim u stanicu im stignem kui. Znao
sam da bi to bila ludost, jer bi me unakazili od batina. Nisam otiao.
Posle nekoliko dana ponovo su me traili. Poeo sam da izbegavam
izlaske u grad i na javna mesta, ali uzalud. Vrlo brzo su me pronali u
klubu. Trener me je pozvao da razgovaramo o toj tui, objasnio sam
mu ta se dogodilo i rekao da nije bilo mogue da drugaije proe,
osim da sam dozvolio da oni mene prebiju. Tada sam imao sree, jer
me trener izvukao preko nekih svojih prijatelja. Zapravo, nije on nita
posebno uradio, samo je objasnio ta se stvarno dogodilo. Uskoro sam
bio ponovo pozvan na suenje, ali ovoga puta sam bio krivino suen.
Poto se na tom suenju niko osim mene nije pojavio, suenje je
odloeno.
D. nije volela tue, a pogotovo ne kada sam se ja tukao. esto sam je
35

dovodio u neprijatne situacije zbog toga. Seam se, kada smo jednom
prilikom ili u dragstor da kupimo neto za jelo, pred vratima su stajali
neki kloari i icali novac. Poto sam ja izaao prvi i pourio napred, D.
je malo zaostala iza mene. Jedan od njih joj je neto dobacio, meni je
pritisak odmah skoio. Okrenuo sam se prema njemu i udario ga
pesnicom u elo, ali ne jako, vie provokativno. D. je bilo vrlo
neprijatno. Ona je rasla sasvim drugaije od mene, drugaije je ivela,
iako to nije uticalo na nau vezu u poetku. Ja nisam podnosio da mi
neko omalovaava devojku, niti da je bilo kako vrea. Jednom sam
iutirao jednog njenog druga koji je vikao za njom. Zvao je i meni je
prekipelo jer, mislio sam, u sebi, ta on ima da se dere za njom kao
daje ona uliarka. Voleo sam je i ljubomorno uvao. Ali, nisam je voleo
toliko koliko svoj svet, svoju "kuu" koju sam u sebi gradio celog ivota.
U nju sam D. putao onda kada sam ja to eleo i koliko sam hteo.
Kada sam poeo daje putam ee i due, u meni su se pojavili strah
i slabost, pa sam krenuo polako da zakljuavam vrata. Moram da
priznam da je to bilo veoma teko. Ona je ve bila deo mene.
Na jednom uru sam se upoznao sa Lekom. Te veeri sam se ponovo
tukao. Ovoga puta sa jednim tipom koji je tu doao da "valja" travu
/hai ili marihuanu/. Prebio sam ga od batina, njega i jo jednog koji je
bio sa njim. Od tada, Leka i ja smo postali veliki prijatelji. esto je
dolazio kod mene, a i ja sam odlazio kod njega. Tako sam mu jednom
prilikom, u razgovoru, predloio da zajedno odemo u Legiju stranaca.
Misao o Legiji stranaca se javila jednom dok sam leao kod kue i
razmiljao kako da doem do novca. Jo tada sam odluio da odem.
Moj predlog se dopao i Leki, pa je pristao da ide. Dogovorili smo se da
to pre sakupimo novac za put, pa u Francusku. D. o ovome nisam
govorio. Zapravo, dok jo nisam poeo da sakupljam novac postajao
sam sve nervozniji, a ona je zbog toga trpela. Jednostavno,kao da se u
meni stvorila neopisivo velika provalija, ispunjena onom meni
poznatom samoom. Samoa je trajala i pored toga to sam imao
36

dovoljno prijatelja i devojku sa kojom sam mogao o svemu da priam,

devojku koja je bila spremna da mi prui sve to sam eleo. Uprkos
svemu ja sam bio prazan.
Jedne veeri, uzeo sam veliki papir i poeo da crtam i da piem po
njemu ono to sam oseao. Nacrtao sam velikog klovna koji plae i
oko njega krugove. Pisao sam: Bog ovek Bog ovek ovek
Bog. Pisao sam brojeve od jedan do deset. Oseao sam se uasno. D.
nije znala kako da se ponaa prema meni, nikada do tada se nisam
tako ponaao prema njoj. Jednostavno, ono to sam ja od nje eleo
nije mogla da mi prui, jer nije imala. I njoj je trebalo ono za im sam ja
eznuo i to sam traio. Ljubav i zadovoljstvo koje sam od nje mogao
osetiti i primiti, te veeri kao da su bili usisani u provaliju bez dna koju
sam u sebi nosio. Novac, kua, posao, prijatelji, devojka sve je
izgubilo svaki znaaj za mene. Oseao sam potrebu da D. kaem da
odlazim i ko zna da li emo se ikada vie videti, ali znao sam da bi je to
bolelo. Neto me spreavalo da joj to kaem. utao sam i priao
dvosmislene stvari.
Jednoga dana sam zatvorio vrata svoje "kue" za D. Oseao sam se
sigurniji i jai. Poeo sam da sakupljam novac za Francusku a ona mi
je u tome pomagala, ne znajui pravu istinu. Ispriao sam joj priu da
me eka dobar posao u Francuskoj i da e i ona moi da doe kada
budem sredio sebi papire. Mada sam joj ponekad uz put nabacio kakav
me to posao eka, ona ipak nije znala pravu istinu. ivela je u nadi da
e biti sve O. K.
Novac sam sakupljao na sve mogue naine. U to vreme sam radio u
bolnici i imao najgori mogui posao nosio sam amputirane noge na
spaljivanje. Ponekad sam radio sa leevima, nosio sam instrumente za
operaciju iz prostorije za sterilizaciju u operacionu salu i druge poslove.
Tu sam takoe mogao da zaradim neki dinar. Preko jednog drugara
sam nabavljao narkotik za "narkie" u gradu i preprodavao. iao sam
"ovce" na svakom koraku. D. mi je nabavljala zlato koje sam ja
37

prodavao.
U roku od nedelju dana imao sam novac za avionsku kartu do
Francuske.
Dandva pre nego to sam kupio avionsku kartu, sreo sam jedne
veeri u gradu Boleta. Rekao sam mu da odlazim u Francusku, bio je
van sebe. Molio me da saekam da i on sakupi novac pa da idemo
zajedno. Nisam ga odbio, ali sam mu rekao da ako ne sakupi novac do
odreenog dana ja odlazim.
Bole je poeo vrtoglavom brzinom da sakuplja novac. Kada je uspeo
da sakupi dovoljno novca za put, rekao sam mu da idem u Beograd da
kupim devize i da mogu, ako eli, da kupim i njemu. Rekao sam mu da
mi da novac i da u se sutradan vratiti. Dao mi je milion i dvesta hiljada
dinara ubeen da e sve biti u redu.
Meutim, ja sam sutradan leteo prema Francuskoj. Nikome nisam
verovao. Bole mi je bio nesiguran i nisam eleo da ita rizikujem.
Odluio sam da idem sam. Bio je novembar mesec 1984. Leteo sam
Beograd Zagreb Milano Marsej. Bio je arter let.

38

III. LEGIJA STRANACA

III. LEGIJA STRANACA

Francuska 1984.
Pre nego to ponem da govorim o mom odlasku i boravku u Legiji,
elim da napomenem ovo: izneu samo neke dogaaje. Bilo ih je
mnogo vie, manje ili vie zanimljivih i vanih. Bilo je i takvih o kojima
ne elim da piem. Ne bih eleo da se bilo ko optereti itajui moje
doivljaje takve vrste. Samo hou ponovo da naglasim doiveo sam
svata, a takvih doivljaja je bilo dovoljno.
Bila je no kada sam stigao u Marsej. Nikakvih problema nisam imao
na putu, osim to me je carinik kontrolisao na milanskom aerodromu.
Duvao je jak vetar. Ja sam traio gde da promenim dolare koje sam
imao, u franke. Posle dueg vremena sam odustao i odluio da to
uinim u gradu. Imao sam neto franaka, a to je bilo dovoljno za
autobusku kartu do grada.
Kada sam stigao u grad, uleteo sam u prvi hotel na koji sam naiao.
Jedan stariji ovek je radio na recepciji i obratio mi se na francuskom
jeziku koji ja nisam znao. Znao sam jedino da kaem hvala i dobar
dan, nita vie. Izvadio sam papir na kojem mi je D. napisala nekoliko
rei, odnosno ono to sam eleo, a to je bilo: "Molim jednokrevetnu
sobu sa tuem i koliko kota". Stari je proitao, nasmeio se i na papiru
napisao cenu. Naravno, pristao sam. Otiao sam u sobu i odmah se
izvalio u krevet. Soba je bila vrlo lepo ureena. Malo kasnije sam se
istuirao i legao da spavam.
Ujutro me probudila buka koja je dopirala sa ulice. Leao sam u
krevetu. Bio sam zadovoljan. Voleo bih da mogu da opiem taj oseaj.
39

To je kao kad se ispuni eljno oekivani davnanji ivotni san, pa

ovek prosto ne moe da veruje. Ustao sam, izaao na balkon i
posmatrao ulicu. Nisam mogao da verujem da se nalazim u
Francuskoj. Tako dugo sam matao o ovom trenutku. Toliko dugo sam
ga ekao. Stajao sam na balkonu. Gledao sam kako ivot normalno
tee. Sada kad razmiljam o tome znam da je sve, u stvari, bilo obino,
ali tada, ja sam uivao gledajui tu svakodnevnu sliku bilo kog grada
na svetu. Sve je izgledalo drugaije lepe, neobino, izuzetno. Na
brzinu sam se obukao i sredio i sjurio dole na doruak.
Posle doruka krenuo sam u grad. Iao sam nekim uliicama i onda
najednom izaao na jedan veliki bulevar. Bio sam zapanjen. Nikada do
tada tako neto nisam video. Ulica je bila prepuna ljudi, automobila,
raznih prodavnica, restorana, kioska. arenila se od bezbroj reklama.
Mislio sam da u poleteti jer je bilo fantastino. Poto je doruak bio
oskudan, potraio sam kiosk sa hamburgerima ili neim slinim. Dok
sam jeo hamburger, razmiljao sam o tome kako da naem kasarnu
Legije stranaca.
Posmatrao sam ljude oko sebe i traio povoljnu facu koju bih pitao za
adresu. I tako, na jednom semaforu, u susret mi je dolazila jedna
devojka. Obratio sam joj se na engleskom koji sam uasno loe
govorio, ali mogao sam se sporazumeti oko osnovnih stvari. Poto me
nije u potpunosti razumela predloio sam joj da sednemo u mleni
restoran koji se nalazio naspram nas. Pristala je. Seli smo i ja sam
poeo da joj objanjavam ta traim. Kada je shvatila primetio sam gr
na njenom licu. Odgovorila je da ne zna ali da se moe raspitati i
predloila da se uvee ponovo vidimo. Tek tada bi mogla da mi donese
adresu, jer sada je urila na fakultet. Iz razgovora sam saznao da
studira medicinu. Pristao sam i tako smo se razili. Ja sam ponovo
traio jeftin hotel u kom bih mogao da prenoim. Pronaao sam neku
"rupu" od hotela za neto malo para.
Uvee sam u dogovoreno vreme otiao na dogovoreno mesto. Poto
40

sam sve vreme bio napet, nervozan i pun sumnji, stao sam malo dalje
od mesta sastanka. Raunao sam: ako bi toj enskoj palo na pamet da
mi namesti neku trku, bolje da ja nju prvi vidim nego ona mene. I
stanem tako preko puta tog restorana gde smo se dogovorili da se
naemo, kad, posle par minuta lupi me neko po ramenu. Samo to
nisam umro od straha. Ona se nasmejala i pruila mi jedan papiri na
kome je pisala adresa Legije Stranaca. Zahvalio sam joj i krenuo.
Oseao sam napetost u stomaku. Rojevi misli su poeli da naviru u
glavu dok sam iao da naem kasarnu. Razmiljao sam as o tome ta
e biti kada se prijavim, a as o tome ta sada rade svi oni moji
drugari; veina njih nije znala gde sam otiao. Razmiljao sam o
sestrama. o D. itavi filmovi su mi proletali kroz glavu.
Posle dugog hodanja naao sam se pred zgradom Legije stranaca u
Marseju. Stajao sam ispred velike, zelene, gvozdene kapije iznad koje
je stajao natpis "Legija stranaca". Odmah pored kapije nalazio se jedan
pano sa fotografijama na kojima su prikazani vojnici na obuci. inilo mi
se da sanjam.
Za Legiju stranaca sam uo sve najgore. Imao sam priliku da o tome
itam u tampi, a proitao sam i neku knjigu. Legija je za mene bila
bauk. Sve te prie koje sam sluao o njoj stvorile su u meni takvo
miljenje, da kada odem u nju vie nikada neu moi da se vratim.
Jednostavno, mislio sam daje odlazak tamo isto to i potpisivanje
smrtne presude samome sebi. Petnaestak minuta sam gledao as u
pano sa fotografijama, as u kapiju. Onda sam odluio da se vratim u
hotel i sutradan prijavim u kasarnu.
Iste veeri sam izaao u grad da malo proetam i uz put kupim neto
za jelo. Grad je bio pun homoseksualaca i prostitutki. Nisam se dugo
zadravao na ulici. Ubrzo sam se vratio u hotel, veerao i legao da
spavam.

41

Ustao sam rano, i poto sam se istuirao i obrijao, spakovao sam stvari
i krenuo u kasarnu. Dan je bio prijatan. Deca koja su verovatno ila u
kolu, smejala su se i neto pokazivala prstom na mene. Proao sam
pored njih i nasmejao se.
Kada sam stigao pred zgradu, ponovo sam pogledao pano sa
fotografijama, natpis iznad kapije i onda zazvonio. Zvonce je stajalo
iznad ulaznih vrata. Iz jedne male portirnice izaao je vojnik. Na sebi je
imao zelenu uniformu i beretku. Pozvao me je unutra i klimnuo glavom
kao da eli da me pita: "ta hoe?". Kratko sam na engleskom
odgovorio da elim u Legiju stranaca. Ponovo je klimnuo glavom u
znak odobravanja i rekao mi da ga sledim. Krenuli smo prema jednoj
zgradi u dvoritu. Kada smo stigli do ulaza zgrade rekao mi je da
saekam i uao unutra. Posle par minuta, vojnik se vratio sa jednim
starim oficirom. Neto su razgovarali na francuskom a onda mi se taj
stari obratio i rukom pokazao da uem.
Uli smo u sobu u kojoj se nalazio samo jedan sto sa puno asopisa
na sredini i dve klupe ili stolice, ne seam se tano. On je iz one hrpe
izvukao nekakav katalog i pitao me odakle sam. Rekao sam mu da
sam Jugosloven i on je odmah okrenuo stranicu tog kataloga i prstom
mi pokazao jedan tekst koji je bio ispisan na naem jeziku. Primetio
sam da iznad toga teksta postoji vie tekstova istog znaenja, samo na
razliitim jezicima. Poeo sam da itam. U tekstu su bile ispisane
informacije o tome ta je Legija stranaca. Kada sam zavrio, ostavio
sam novinu na gomilu i uzeo neki ilustrovani asopis, takoe o Legiji
stranaca. Vrata te sobe bila su otvorena tako da me je iz susedne
kancelarije posmatrao jedan oficir tridesetih godina, otprilike. Pitao me
je da li je sve O.K., rekao sam: "Da."
Onda me pozvao u svoju kancelariju i rekao: "Izvadi iz torbe sve to
ima!" Izvadio sam, i to jednu po jednu stvar dok je on sve zapisivao na
jednom papiru. Onda me pitao da li sam negde tetoviran. Rekao sam
mu gde i pokazao ta imam tetovirano. Pitao me da li imam nekakav
42

oiljak. Imao sam jedino na akama od tua.

Sve je zapisivao. Onda me je upitao za novac koliko ga imam i da ga
izvadim na sto. Kada je zavrio zapisivanje, izvadio je drugi papir,
stavio ga pred mene i rekao da napiem svoje ime, ime roditelja i da
ispod toga napiem zbog ega sam doao. Poeo je da me ispituje, ali
poto nismo mogli da se razumemo pozvao je nekog Poljaka, jer sam
mu rekao da dobro govorim ruski a i taj Poljak je govorio. Ispitivao me
da li sam u sukobu sa zakonom i ponovo pitao zato sam doao.
Posle tog kratkog sasluavanja, ponovo se pojavio onaj stari koji me
prvi doekao. Poveo me je u jedan mali magacin pun starih zelenih
trenerki i polovnih patika. Tu mi je dao sve potrebne stvari, a potom me
poveo u susednu prostoriju koja je bila u sklopu magacina. U njoj se
nalazilo oko dvadesetak ljudi i svi su bili u trenerkama. Bilo ih je iz
celog sveta. Bio sam zapanjen. Tek tada sam shvatio da ja nisam bio
jedini koji se prijavio. Stari me poslao da se istuiram pre nego obuem
trenerku. Pokuao sam da mu objasnim da sam se jutros ve tuirao,
ali jo nisam ni zavrio a on se izderao na mene.
Nekoliko minuta kasnije, upoznao sam jednog Engleza koji se zvao
Endi. Poeli smo da razgovaramo o svemu i svaemu, malo engleski,
malo rukama, jer sam jako loe govorio engleski. Tu su nam kasnije
doneli ruak. Dva sata posle toga, potpisivali smo neke formulare.
Zatim su nas postrojili u kolonu i poveli u jednu drugu kasarnu koja se
nalazila oko 500m dalje od one u kojoj smo se mi nalazili. Iz razgovora
sa Endijem i ostalim momcima, saznao sam da nas vode na pregled.
Zatim je trebalo da nas prebace u Tulon. Tamo je postojao veliki
regrutni centar, odnosno velika kasarna Legije stranaca.
Posle pregleda su nas zaista po grupama potrpali u kombije i povezli u
Tulon. Brzo smo stigli. Momak je vozio ludaki, tako da smo se
izudarali svi koji smo sedeli pozadi. Kada smo stigli u kasarnu bilo je
vee. Doekali su nas jedan vojnik i oficir, pa su nas zajedno sa
43

oferom odveli u magacin. Tamo su nas naterali da ponovo skinemo

trenerke jer su nam tu davali druge, a one prethodne je ofer vraao
nazad.
Dok smo tu stajali, onako u gaama, ekajui da dobijemo druge
trenerke i patike, jedan oficir se etao pored nas i nevezano ispitivao
ko iz koje zemlje dolazi. Na njegovo pitanje sam odgovorio da sam
Jugosloven. Pogledao je u mene, pa onda iza mene i rekao: "Dva
Jugoslovena!" Ja sam se skamenio. Polako sam poeo da se okreem
kako bih video ko je to jo iz Juge, kad ono deko gleda u mene. Ni
on nije bio nita manje iznenaen kad je video mene. Ne mogu opisati
koliko sam tog trenutka bio srean. Zamisli, od toliko ljudi se ipak
naao jo jedan Jugosloven. Posle kratkog upoznavanja i razgovora
saznao sam da je momak iz Kruevca i to da ovde ima jo
Jugoslovena.
Pola sata kasnije bio sam elav, sve su nas oiali, a onda poveli na
veeru. Dok smo stajali u stroju upoznao sam ostale Jugoslovene. Svi
su bili dosta stariji od mene. Dvojica su bili iz Zagreba a jedan iz Splita.
Jedan od one dvojice iz Zagreba zvao se Slobodan i sa njim sam
kasnije esto provodio slobodno vreme.
Seam se kako smo se sprijateljili. Bili smo na veeri i on je sedeo
naspram mene. Posmatrao me je.Verovatno je video moju
nezadovoljnu facu. Samo se nasmejao i rekao: "E, stari moj, nema
ovde igranja. Gotovo je sa foliranjem." Poeo sam da se smejem jer mi
je to to je rekao bilo drago. Video sam da me razume.
U toku te noi su nas etiri puta podizali na prozivku jer jednog momka
nije bilo na spisku. Kada su po etvrti put prozivali, momak se pojavio.
Oficir ga je pozvao ispred stroja. Dok mu je ovaj prilazio oficir se derao
na njega, a kada mu je priao, udario ga je akom u glavu i nogom u
lea. Sutradan momka vie nije bilo meu nama.

44

Sve vie sam se druio sa Slobodanom. On mi se otvarao, priao je o

tome ta je radio ranije. Rekao je da se bavio kraom i da je bio dve
godine na robiji, da je u Legiju doao sasvim sluajno jer je ostao bez
para. esto me je nagovarao da napustimo Legiju i krenemo u
vajcarsku, da tamo probamo sa kradom. Odbijao sam ga.
Preko dana bi nas grupisali. Jedna grupa bi ila ili na lekarski pregled
ili da radi u kuhinji, tampariji, veernici i drugde ili na testiranje.
Ponekad smo gledali dokumentarne filmove o Legiji; o obuci, o tome
gde Legija ima svoje baze itd.
Jednoga dana su nas u grupu odveli na razgovor kod nekog oficira. Bio
je tu i prevodilac i ispitivali su me detaljno o svemu. Radili smo kao
konji sve to su nam nareivali.
Jednoga jutra su me pozvali u grupu koja je ila u policiju. Tamo smo
bili fotografisani i uzeti su nam otisci. Kasnije smo ponovo ili na
razgovor. Sat posle toga shvatio sam da tu grupu otputaju jer neto
nije bilo u redu. Pozvali su me da uem u kancelariju ispred koje smo
ekali. Na stolu ispred oficira koji mi se obraao stajala su moja
dokumenta. Jedino to sam shvatio od onoga to mi je govorio bilo je
to da se mogu, ako to budem eleo, vratiti za 6 meseci. Oseao sam
neko rastereenje u sebi, a u isto vreme i zbunjenost. Nisam znao ta
se dogodilo.
Tri sata kasnije, naao sam se na marsejskoj eleznikoj stanici. Od
nekih momaka iz grupe sam uo da se ne smemo zadravati u
Marseju, ne znam iz kojih razloga. Kupovao sam autobusku kartu do
aerodroma. Nisam imao pojma kada mi leti avion. Bio sam iznenaen
kada sam saznao da mi avion polee ve za sat i po. Kada sam onako
elav uao u avion, pola putnika se okrenulo za mnom.
Brzo smo stigli u Beograd. Bio je decembar mesec, uasno hladno.
Onako elav po toj zimi jo vie sam skretao panju ljudi oko sebe.
45

Kupio sam kapu u gradu, a onda poao na autobusku stanicu, pa za

Novi Sad.
Kada sam stigao u Novi Sad bila je no i jo hladnije.
Prvo sam otiao do D. Otkako sam otiao nisam joj pisao, niti sam se
javljao, osim jednom razglednicom. Dok sam iao prema njenoj kui
razmiljao sam ta da joj kaem. Bio sam srean kada sam je video.
Na brzinu smo se dogovorili kada da se ponovo vidimo i ja sam otiao
kui. Uz put sam svratio do kafia i video se sa Lekom. Kratko smo
popriali jer je on bio pijan i nije vredelo neto ozbiljno priati.
U kuu sam uao kroz prozor, jer sam pred put u Francusku klju i stan
ostavio Deku.
Sutradan sam nastavio da ivim kao da se nita nije dogodilo. Nekako
sam uspeo da se vratim na stari posao u bolnici u kojoj sam pre bio i u
kojoj su me svi poznavali. U to vreme sam retko izlazio u grad i retko
se vidao sa drugarima. Bole se brzo odljutio zbog novca koji sam mu
uzeo. Tako se i cela frka oko svega toga stiala vrlo brzo. Meutim,
bilo je to samo zatije pred buru.
U bolnici se zaposlio Dragan koga smo zvali Fiki. Fiki je vrlo teko
iveo. Bio je narkoman, ulini kavgadija i sve najgore to se moe
zamisliti. U jednoj tui je dobio no u stomak tako da je jedva ostao iv.
Poeo je da se interesuje za Legiju i sa Boletom se dogovarao da odu
tamo. Naravno, uz put su obojica i meni predlagali isto. U prvo vreme
sam odbijao, ali sam na kraju pristao i dogovor je pao da sakupljamo
novac. Ja sam preko jednog prijatelja nabavljao narkotik koji sam
prodavao. Sakupljali smo novac i od plate. D. sam postepeno poeo
govoriti da ponovo elim da idem u Francusku, ali da e ovoga puta
ona sigurno doi za mnom.
Neto malo pred put, mislim da je to bilo posle prvomajskih praznika,
46

doao sam na posao i u krugu bolnice sreo Lekinog brata. Bio je

zabrinut i nervozan. Upitao sam ga ta se dogodilo. Objasnio mi je da
je prethodne noi Leka nastradao, da mu je srce povreeno. Brzo sam
odjurio u bolnicu da se raspitam. Leka je jo uvek bio u operacionoj
sali. Sat kasnije, Bole i ja smo ga iz operacione sale prebacili na
reanimaciju. Bio je u tekom stanju, doktori su se borili za njegov ivot.
Sat kasnije Leka je umro. Bio sam okiran. On je bio jedan od retkih
ljudi sa kojima sam zaista voleo da se druim. Bio je pravi drugar.
Istina, u poslednje vreme smo bili neto malo posvaani, ali to nije bilo
nita ozbiljno. Posmatrao sam ga dok je beivotno leao na krevetu.
Oi su mu bile otvorene i prazno zurile u plafon. Leka je mrtav.
Stanje izmeu D. i mene je bilo sve gore. ini mi se da nije bilo dana
da se nismo posvaali. Tako je bilo skoro do mog drugog odlaska u
Francusku.

Francuska 1985.
Putovali smo nekim razdrndanim autobusom. Kada smo stigli u
Grenobl bili smo "rastureni' od putovanja. Otili smo u hotel koji nam je
pokazao jedan JugoFrancuz. Raskomotili smo se i uvee izali u
grad. Seam se da smo otili u jednu piceriju i tamo se napili. Posle
smo onako pijani urlali gradom, razgledali izloge i alili se.
Sutradan smo se dogovorili da prvo idemo u Nicu kod Boletove
devojke, ali Bole nije imao taan broj njenog telefona. Zato smo
odustali od puta za Nicu i umesto toga odluili se za Marsej. Kupili smo
karte za voz i uskoro bili na putu za Marsej.
Stigli smo dosta brzo. Obilazili smo mesta na kojima sam ja ve bio.
Bilo mi je zanimljivo da ponovo prolazim istim ulicama kojima sam
47

hodao pre 6 meseci, da razgledam iste izloge i gledam iste restorane.

Seli smo u jedan kafebar i tu ispisali razglednice koje smo kupili.
Poto smo ih ubacili u potanski sandui dogovarali smo se gde emo
ii. Dvoumili smo se da li da odmah odemo u Legiju ili da prvo
potroimo novac koji smo imali. Posle dueg dogovaranja odluili smo
se za Legiju.
Dok smo ili prema meni ve poznatom mestu, videli smo jednog
starog kloara koji je spavao ispod nadvonjaka. Poeli smo da mu
viemo dok nije ustao, onda smo poeli da mu bacamo novac. ta li je
stari mislio tada?! Odjednom se pojavljuju tri ludaka koji mu bacaju
novac u lice. Kada smo to zavrili, nastavili smo prema kasarni.
Bila je nedelja. Zazvonili smo na kapiji i posle par minuta pojavio se
Poljak koji je sa mnom razgovarao ruski prolog puta. Pustio nas je
unutra, zapisao imena i poveo na ruak. Posle smo prali sudove.
Uvee nas je smestio u jednu veliku sobu sa fino nametenim
krevetima. U toku noi su dolazili novi Ijudi, tako da nas je ujutro bila
ve mala grupa.
Dalje se sve na isti nain odvijalo kao i prvi put. Stigli smo u kasarnu u
Tulonu, obukli su nas u druge trenerke i oiali do glave. Ludaki sam
se smejao kada sam video Fikija i Boleta elave. Zatim smo bili
rasporeeni po sobama. Bole i ja smo bili u istoj sobi, Fiki je bio
odvojen. Iste veeri smo sva trojica upoznali Gorana Dragutinovia,
momka iz Petrovaradina. Sa njim sam kasnije radio u kuhinji i tamo
smo se dogovarali da odemo u Nicu i probamo sa kraom.
Fikija su odmah posle dva dana poslali kui. Ostali smo Bole i ja.
Goran je bio u drugoj sobi, gde je boravio ve nedelju dana.
Kada je Fiki otiao oseao sam se uasno. Bio sam razoaran i
utuen. lako smo Bole i ja bili zajedno u sobi, ja sam se povukao u
sebe. Poela je da me razdire kriza. Kada bih uvee legao u krevet
48

dugo sam razmiljao o tome da li je ovo vredno svih muka kroz koje
sam proao i kroz koje prolazim. Mislio sam na D., na svoju sudbinu,
na majku... Da li mogu i pomisliti gde sam sada? Da li bi to neto
vredelo!? Ponovo je tu bio prisutan onaj moj stari znanac praznina
ispunjena samoom i bolom. Ona me nikada nije naputala. Moda bih
uspeo da zaboravim na nju, moda bih i uspeo da je uguim, da
potpuno nestane u meni, ali kada bih ostao sam ona se pojavljivala i
uvek iznova podseala me na svaki trenutak patnje i samoe. 1 sada,
kada sam se naao na cilju na koji sam eleo da stignem, opet se
pojavila tako snano. Nisam znao ta ju je zaista podstaklo. Fikijev
odlazak moda, ali ve sutradan sam zaboravio na to. Samo na
trenutke bih se setio.
Razmiljao sam o Bogu... Da li stvarno postoji i da li sada vidi moj bol.
Ako vidi, zato mi ne pomogne... Nisam bio svestan da je On bio uzrok
moje krize. Nisam ni pomislio na to da je tada snano kucao na moja
vrata. Nisam slutio da vidi i uje svaki moj krik u srcu, i da svaki put
kada to potisnem iz svojih misli On kae: "Oe, oprosti mu jer ne zna
ta ini."
Ujutru, kada sam ustajao, ni sa kim nisam razgovarao. Razmiljao sam
o odlasku, o povratku kui. Bole je to naslutio i svake veeri me
ubeivao da e sve biti dobro kada odemo na obuku i da se strpim, ali
to nije vredelo. Sa Goranom sam se ve dogovorio da zajedno odemo
"napolje". Nisam ni slutio da je to bio moj poslednji razgovor sa
Goranom. Par godina posle toga saznao sam da je streljan. Bio je
uhvaen u nekom vercu oruja. Legija ga je osudila na smrt.
Jedne veeri sam rekao Boletu da idem s namerom da kaem
deurnom oficiru da ne elim da ostanem u Legiji. Bole me odvraao
ubeivanjem. Govorio je o novcu koji moemo da zaradimo za bolji
ivot. Rekao je da je ovo ansa i da idemo na sve ili nita, pa neka
izdrim jo malo jer e na obuci biti drugaije. Ali, ja sam ve odluio.
Neto me snano teralo. Kao da je iza sve te boli poela da se rada
49

neka nova nada u bolju budunost i bez Legije stranaca, kao da je

nastao neki novi cilj koji jo nisam mogao videti. Bole je video da vie
ne vredi da me ubeuje. Ipak je pokuao jo jednom. Rekao je neka ja
idem a on e ostati. Hladno sam odgovorio: "Dobro." Nije mogao da
izdri i krenuo je sa mnom da se prijavi za odlazak. Kada smo to
obavili bilo mije lake.
Ali, proe jedan dan, pa drugi dan, a ono nita. Niko ni da nas pozove
na razgovor povodom naeg prijavljivanja zbog naputanja Legije. I
taman kada smo se Bole i ja pomirili sa tim da vie nema izlaska
prozvali su mene. Jedan oficir me poveo u susednu zgradu. Uao sam
u kancelariju u kojoj su bila dva oficira. Jedan je govorio
srpskohrvatski. Pitali su me zbog ega elim da odem. Odgovorio sam
neto nesigurno i spetljano, uglavnom isto to i one noi deurnom
oficiru. Neto su priali meusobno na francuskom a onda se ponovo
obratili meni. Taj po inu vii oficir rekao mi je da smo Bole i ja primljeni
u Legiju i pitao da li elim da ostanem. Odgovorio sam kratko: "Ne!"
Pitali su me da li Bole eli da ostane. Rekao sam da ne znam. Izveli su
me napolje.
Ceo dan smo ekali da nas puste. Prethodno smo ili da razduimo
radnu uniformu koju smo dobili. Obukao sam svoju majicu i farmerke
koje su bile strano izguvane. Strpali su nas u kombi i odvezli do
eleznike stanice. Da smo samo jo nekoliko dana ostali u tom
regrutnom centru, verovatno nikada ne bih ovo pisao! Da smo otili na
obuku, vie ne bismo imali anse da na ovaj ili onaj nain napustimo
Legiju.
Kada su nas jednim minibusom dovezli do eleznike stanice i
"iskrcali", Bole i ja smo se dogovarali ta da uradimo. Nismo znali da li
da u Grenobl putujemo vozom ili autostopom. Imali smo neto malo
novca, ali ja to nisam eleo da troim. eleo sam da, ako uspemo da
doemo do Grenobla, kupim sebi neto od odee ili obue. S druge
strane, trebao nam je novac i za hranu. Tako smo odluili da krenemo
50

autostopom.
Bio sam tada neopisivo srean, iako sam znao da mije jo jedna nada i
plan za ostvarivanje zadovoljnog i bogatog ivota propao, ipak sam
pevao i u srcu imao radost. Psovao sam Legiju i vikao: "Sloboda!
Sloboda!" Psovao sam novac, disciplinu i sve to me je do tada
nerviralo. Bole je zajedno sa mnom delio tu radost. I on je vikao i
smejao se mojim "provalama" na raun Legije.
Posle sat vremena, jedan ovek se zaustavio i povezao nas do
Marseja. Bio je sam u autu. Trebalo je da prepeaimo pola Marseja
kako bismo ponovo izali na autoput i nastavili sa stopiranjem koje
nam je tako loe ilo. Niko nije hteo da stane, jer smo grozno izgledali.
Bili smo elavi i ve iscrpljeni od peaenja. Posle dugih sati peaenja
stao nam je jedan ovek u nekom "Spaeku" koji je bio u fazi
raspadanja ali, za nas je to bio "Rolsrojs". Pala je no, i da stvar bude
jo gora, nismo imali pojma gde se nalazimo.
I tako, dok smo ili, doli smo do jedne ogromne robne kue koja je
bila odmah pored autoputa. Ispred nje se nalazila gomila atora svih
veliina za prodaju. I dok je Bole stopirao, ja sam odluio da se
spustim do atora i proverim da li nekoga ima u blizini. Mislio sam, ako
nikoga ne bi bilo da prespavamo u jednom od tih atora. Lagano sam
se pribliio jednom od atora i taman kada sam hteo da uem, primetio
sam da nekoga ima unutra. Stao sam kao ukopan. Bila je to ogromna
dukela, monstrum a ne pas. Polako sam poeo da se udaljavam, i
posle par metara sve bre sam poeo da hodam prema Boletu koji je
od mene bio udaljen oko 150m. Nije prolo ni dva minuta, kada su se
upalila svetla u robnoj kui i iz nje su izala dva tipa. Jedan je drao u
rukama puku i vikao neto na francuskom, siguran sam da nas nije
pozdravljao. Bole i ja smo se posle kraeg dogovora "pokupili" odatle,
jer tip sa pukom ni malo nije izgledao prijateljski.
No se potpuno spustila. Hodali smo utke, puni neizvesnosti. U daljini,
51

iza nas, pojavio se automobil posle dugo vremena. Rekao sam Boletu
da stopira, ja sam se okrenuo na drugu stranu i tiho rekao: "Boe,
samo nam ti moe sada pomoi. Molim te, pomozi!" Poto je auto
proao pored nas, zaustavio se posle desetak metara. udo! Trali
smo kao mala deca prema automobilu i ja sam zahvaljivao Bogu za
uslienu molitvu. Uli smo na zadnja
vrata i seli. Auto je vozio neki crnac, a pored njega je sedela jedna bela
devojka. Sluali smo rokdez muziku i puili neku travu. Jedino to
nam je rekao za sve to vreme je da ide do jednog sela i pitao nas ko
smo.
Kada smo stigli u selo koje se zvalo Sistero pokuali smo da naemo
sobu u nekom od hotela kojih je tu bilo previe. Ali uzalud, sve je bilo
zauzeto. Ja sam bio van sebe, dolo mi je da legnem nasred ulice i da
spavam. Bole je predloio da krenemo dalje jer u jednom od hotela
portir nam je rekao da postoji jo jedan hotel van sela i da pokuamo
tamo da se smestimo.
Tek to smo izali iz tog sela, evo ti policije. I po starom obiaju, samo
to je sada bilo na francuskom jeziku: "Dobro vee, momci!" Shvatili su
da smo stranci, to i nije bilo posebno teko, jer kada smo onako elavi
poeli da lupamo neto izmeu engleskog, francuskog i naeg jezika
bilo je dovoljno. Zatraili su nam pasoe i poto su pogledali vratili su
nam ih, za divno udo. Objasnili su da je stopiranje zabranjeno i rekli
nam gde se hotel nalazi.
Sutradan smo nastavili putovanje, naravno peice. Posle dugog
peaenja, u jednom selu smo odluili da do Grenobla nastavimo
vozom. Posle dugog ekanja, "uleteli" smo u voz sa namerom da se
provercujemo. Meutim, samo to smo seli, doao je do nas "kondor".
Traio je kartu, a mi se pravimo ovce, gledamo u njega i mrmljamo da
ne razumemo. Ali, posle minutdva, zaista smo ispali ovce platili smo
dve karte i to "debelo".
52

Posle podne smo stigli u Grenobl. Za ostatak novca smo kupili neto
za jelo i krenuli kroz grad kako bismo pronali neki klub i nekog
"Jugosa" za "gajbu" u kojoj bismo prenoili. Nismo nali klub ali smo
nali "Jugosa", i to kao od "brega odvaljenog" Crnogorca. Zvao se
orde, radio je kao izbaciva u jednoj privatnoj diskoteci. Tu prvu no
smo proveli u diskoteci gde smo skoro pola noi prespavali, Bole za
ankom a ja na klupi pored samog zvunika. Ja sam u toku veeri
"folirao" neke Francuze. Priao sam kako sam upravo stigao iz ada.
Pokazivao sam im svoju autobusku kartu kao da mi je to legitimacija.
Bole se smejao dok sam ja glumio napaenog ratnog veterana.
Pred zoru smo, sa Dorem i gazdinim sinom, krenuli nazad u grad, jer
se diskoteka nalazila u brdima udaljena od grada oko 80 km. orde
nas je smestio u svoj stan koji je bio u dosta loem stanju, a onda je sa
gazdinim sinom otiao s namerom da se provede.
Kod ora smo ostali etiri dana. Za to vreme sam jedino ja izlazio iz
stana i to samo da bih kupio neto za jelo i brzo bih se vraao. Bole
uopte nije eleo da izlazi, ne znam zato. Novac smo uzimali iz
oretovog "teka" koji smo pronali vrio brzo posle dolaska u stan.
ore to, naravno, nije znao. Bio je zaista dobar ovek, imao je oko
etrdeset godina, neoenjen. Za ta etiri dana koliko smo bili kod
njega, retko je dolazio kui i tada bi bio izuzetno paljiv prema nama.
Kada smo upali u bus za Jugu nastao je tajac zbog naeg izgleda.
Bole je uz to jo bio i nervozan. Posle svih trzavica koje smo imali,
samo je sevao oima oko sebe. Na dolazak je bio dovoljan da za
kratko vreme pokvari dobro raspoloenje u busu. Za put smo imali
samo kutiju dvopeka i litar mleka. I dok su drugi jeli kvalitetnu i ukusnu
hranu, mi smo morali da se zadovoljimo onim to smo imali.
U Beograd smo stigli bez dinara. Meutim, ve u busu smo se snali.
Bole je ubedio nekog tipa da mu plati kartu do Novog Sada, a i ja sam
53

isto ubedio neku enu.

Kui sam stigao gladan i edan, potpuno prazan posle svega to sam
doiveo u Francuskoj. eleo sam samo da vidim D. i odmah sam
odjurio do njene kue. Nisam je naao tamo. Vratio sam se kui i u
sebi sam poeo da besnim. Pozvao sam telefonom njenu drugaricu, i
posle niza pokuaja uspeo da razgovaram sa D. Situacija je bila
neprijatna. S moje strane, taj poziv je bio vrlo drzak. Poto sam je
slagao i otiao u Francusku, sada je zovem kao da se nita nije
dogodilo. Vrlo hladno mije odgovorila da vie ne eli da me via. Bio je
to neoekivani udarac. Po trudio sam se da mirno odgovorim da nema
veze to to ne eli da se via sa mnom, eleo sam samo da se malo
ispriamo. Odgovorila je da e doi, mada sam znao da nee. ekao
sam je, iako sam znao da je sve ve puklo meu nama.
D. i ja smo se zaista voleli. Meutim, ja sam imao svoj svet, kao to
sam ve rekao, svoju "kuu" u sebi koju sam gradio godinama i u nju
sam putao onoga koga sam ja hteo. D. sam izgleda tada i previe
pustio da ue, i to je u meni izazvalo nekakav glupi strah da to nije
dobro. eleo sam da odem svojim putem, ne razmiljajui o
posledicama. Moda je i ona na neki nain bila neiskrena prema meni.
U svakom sluaju, i posle raskida jo dugo vremena je trebalo da se
konano raziemo. Bio sam ljut na sebe to sam dozvolio da se toliko
veem za nju.
Polako sam poeo da ponovo ivim. Opet sam se zaposlio i poeo da
planiram kako da odem iz Juge. Ovoga puta sam se odluio za
Ameriku. Postojala je mogunost da za vrlo malo para otputujem
brodom. O tome sam sve vie razmiljao i polako pravio plan kako bih
doao do novca. Retko sam izlazio u grad. Slobodno vreme sam
provodio na treninzima i kod kue.
I tako, dok sam jednog dana leao kod kue, posle dueg razmiljanja,
poeo sam da govorim otprilike ovako: "Boe, ako postoji i ako si me
54

ti stvorio, zato moram ovako da ivim. Ako postoji, ti vidi ta mi se

dogaalo u ivotu. Ali zato? Zato si me stvorio ako moram ovako da
ivim? Ili u nekoga ubiti, ili e mene neko ubiti, ali ovako vie ne ide!"
Kada sam to rekao poeo sam u sebi da se smejem i psovao sam.
Pomislio sam a i glasno rekao: "E, moj Aco, fantazira. Bogu se moli,
ej ovee!" Ustao sam sa kreveta i odvukao se do grada.

55

IV. OBRACENJE

IV. OBRAENJE

Ne znam koliko dugo je vremena prolo od te moje, da kaem

"molitve", vraao sam se sa posla kada sam sreo Miu i jo neke
momke u centru grada. Miu nisam video osam meseci i za to vreme
sam uo da se povukao i krenuo u crkvu. Kako su to neki govorili,
poeo je da "fura fazon" bogomoljca.
Bilo mi je drago da ga vidim. Poto smo se pozdravili pozvao sam ga
na pie u jedan kafi. Dok smo sedeli i pili neke sokove, ukratko sam
mu ispriao ta mi se sve dogaalo za tih osam meseci koliko se
nismo videli. Na kraju sam ga zamolio da mi nae nekoga kome bih
mogao da prodam drogu. Odgovorio je da se time vie ne bavi jer je
postao hrianin, da ga je Isus Hrist oslobodio svega toga /droge,
alkohola itd./ i da sada ivi jedan sasvim novi ivot. Sve to to mi je
rekao bilo mije udno. Ja jesam uo do sada za Isusa. Nekoliko puta
sam sa drutvom odlazio u jednu protestantsku crkvu, ali ne toliko
zbog Boga koliko zbog toga to smo mogli da se tamo ogrejemo.
Jedan momak iz drutva je imao baku koja je redovno dolazila u tu
crkvu i svaki put kada bi on tu doao traio je od nje novac i ona mu je
uvek davala. Meutim, za mene to nikada nije toliko znailo, da se ja
mogu ili moram promeniti ako verujem u Boga. Za mene je bilo
neshvatljivo da se odreknem svih onih stvari koje su me zadovoljavale i
inile srenim, a da ivim jedan drugi ivot zato to me tome ui
nekakav Bog koga ne vidim i koga ne mogu opipati.
Poeli smo da razgovaramo o Bogu. Ispitivao sam ga o svemu. Pitao
sam gde je bio Bog kada sam ja gladovao i edneo, gde je bio kada
sam od milicije dobijao batine, gde je bio kada sam itavog ivota
uasno iveo. Jeste da je bilo perioda kada sam imao zaista sve to
56

jedan mlad ovek poeleti moe novac, devojke, slavu i drugo ipak,
neprestano sam teio za drugim stvarima, jer sve ovo me je periodino
zadovoljavalo. Jedan period uiva u novcu i onda nita!
Jednostavno, vidim da postoji nekakav duhovni vakum koji usisava to
zadovoljstvo. Onda opet traim neto drugo. Kada uspem da
pronaem neto novo deava se isto kao i sa prethodnim
zadovoljstvom posle izvesnog vremena postane nevano. Ja nisam
od onih koji su veito nezadovoljni sa svim oko sebe. Naprotiv, u ivotu
sam nauio da se radujem malim stvarima i da budem zadovoljan onim
to imam. Ipak, neprestano sam traio i teio za neim to e popuniti
tu prazninu u mom srcu. "I gde je taj Bog o kom ti meni govori?"
pitao sam Miu.
Vrlo smireno i lagano je poeo da mi odgovara na moja pitanja.
Postavljao sam pitanja, u poetku ne toliko zainteresovano, ali vrlo
brzo, posle nekoliko Miinih odgovora, neto je u meni probudilo
snano interesovanje, koje ja, naravno, nisam eleo da pokaem.
Nastavio sam da postavljam pitanja potiskujui taj oseaj interesovanja
za njegove odgovore.
Dok sam sluao, posmatrao sam ga i pokuavao da ocenim sa koliko
sigurnosti on sam govori o svim tim stvarima koje su meni zvuale
pomalo neverovatno. Ali, u isto vreme, sama tema razgovora me
izazivala da paljivije razmiljam o svemu to je Mia govorio. I, malo
po malo, potpuno sam se predao razgovoru. Pitao sam: "Kako to da
Bog koji je ljubav trpi zlo, ubistva dece, ena, nevinih ljudi /mislio sam
na ratove/, zato jednostavno ne uniti zlo?"
Ako bi Bog to uinio, onda bi krenuo od mene i od tebe, jer mi
nanosimo zlo jedan drugome. Zlo je u naim srcima, deo je nas, naeg
karaktera. Mi smo svojom voljom odbacili Boga... Bio je to otprilike
jedan od Miinih odgovora. Jo dugo je govorio o Isusu Hristu, o
mogunosti da se kroz Njega spase svaki ovek koji to eli, daje On taj
koji je promenio njegov ivot, i da je isto toliko spreman da promeni i
57

moj ivot. Isus nije nikakva ideologija, filozofija i slino, On je iva

uskrsla osoba, Sin Boji koga svako, ko prizove iskrenog srca moe
doiveti, jer On je iv!!!
Klik! U jednom trenutku u toku razgovora, setio sam se mnogih detalja
iz prolosti u kojima sam sada prepoznao Boga koji je brinuo za mene,
uvao me onoliko koliko sam mu to ja dozvoljavao. U isto vreme sam
imao snanu sigurnost u istinitost itave prie o Isusu, ali sam
istovremeno bio zbunjen. Kao da se sve odigravalo vrtoglavom
brzinom. Tada sam se tako jasno setio mog razgovora sa Bogom od
pre mesec dana. To je, rekao bih, bila nekakva molitva u kojoj sam ak
i opsovao, ali bilo je vrlo iskreno. Iskreno sam traio odgovor zato
moram da proivljavam sve ono to proivljavam.
Seam se samo bede, neprestane borbe, nekakvog traenja neega
to mi je u tom trenutku postalo besmisleno, neprestano postavljanje
sebi nekog cilja, za koji veruje da kada ga postigne bie potpuno
zadovoljan, srean i smiren. Ali, svaki put kada stignem na taj cilj, on
me samo neko vreme i ispunjava, gasi tu duhovnu e i prazninu, ali
vrlo brzo nestane. Trka se onda ponovo nastavlja; ponovo se raa
ideja za novi cilj. I mada ve znam svretak trke, ipak se sa svim tim
zadovoljavam jer za bolje ne znam.
Ali tada, u toj "molitvi", snano sam doiveo besmislenost itavog
ivota koji, inilo mi se, nema ni poetka ni kraja nego jednostavno tu
si gde si. ivi a da se nikada ni ti, niti bilo ko drugi oko tebe ne pitaju:
a zato ivi? Da bi bio bogat? Slavan? Imao lepu enu? Dobru
porodicu? Dobar posao? I onda jo jednostavnije zavrio svoj
nedovreni ivot. Namerno kaem nedovreni, jer on jeste takav.
Neprestano tei za neim a nikako ne uspeva da to postigne. Jer
kada sve postigne, vrlo brzo shvati da ti opet neto nedostaje, i tako
do smrti.
Da li je to ivot? Ako ne znam odakle sam i kuda odlazim posle ovog
58

ivota, onda je ivot jedna surova ala. Oseao sam se kao najvei
glupan i pitao da lije to sve i zato je to tako. Sve sam u tih par minuta
rekao Bogu, pozvao sam Ga, da ako zaista postoji i ako sve ovo vidi,
ako me je On stvorio, neka me vodi, neka mi pomogne.
I evo sada, u razgovoru sa Miom, neto me je snano podsetilo na tu
moju molitvu koju sam izrekao ne tako davno. Kao da mije neto
govorilo; to je odgovor na tvoja pitanja. U isto vreme taj glas je bio
propraen jednom snanom sigurnou da je sve to istina. Pokuao
sam da potisnem to iz glave, ali sam se istog momenta osetio bedno.
Osetio sam da pokuavam da beim od istine. Pruala mi se
mogunost, reenje za svoj ivot koje u ili prihvatiti ili odbaciti.
Izgledalo je kao da e svakog momenta proi voz pored mene, voz koji
je sada, u ovom trenutku usporio i samo eka da ja uem u njega i
krenem na put. Bio je zaista pravi, onaj koji ne iezava, koji vodi na
cilj, koji nikada nee izneveriti. Ali od mene zavisi da li u krenuti ili
ne.
lako u tim trenucima nisam razumeo sve to sam uo i znao, jedno
sam bio siguran ovo je ono pravo, ono to sam itavog ivota eleo.
Jer ako tako nije, onda je sve u ovom ivotu la. Oseao sam da sam
pozvan na neto to mi je u isto vreme bilo tako nepoznato a i tako
poznato. Kao da se u meni budilo seanje koje mije govorilo daje to
onaj ivot koji treba da ivim.
I tada sam odluio: elim da prihvatim Isusa, elim da mu predam svoj
ivot i da ivim onako kako On to eli. Oseao sam da sam uinio
neto veoma vano u svom ivotu ega jo nisam bio potpuno svestan.
Mia i ja smo izali iz kafia i otili do njegove kue. Uz put smo
razgovarali o ivotu sa Isusom. Kada smo doli u kuu, svirao mi je
neke crnake duhovne pesme i istovremeno objanjavao o emu
pesme govore. Tu smo se i kratko pomolili. Ja sam ponovio skoro iste
rei koje sam izrekao kada smo izali iz kafia: "Isuse, pomozi mi da
59

mogu istrajati na putu za koji se sada odluujem. Ui u moje srce, u

moj ivot i vodi me. Ne treba mi nita vie, ni veni ivot, samo da
mogu sada ve, na zemlji da ivim tako kako Ti eli" Iste veeri sam
se ponovo sam molio. Ponovio sam skoro istu molitvu kao i sa Miom.
Sutradan sam se probudio, sa nekim posebnim oseajem koji je teko
opisati. To je neto to se do dananjega dana nije ugasilo a i nee
verujem nikada. Bog je iv i uvek je tu pored mene. Ni minut ne proe
a da On nije pored mene. To je oseaj koji je toliko snaan da nikada
ne bledi i ne prolazi. Da sve bude jo iznenaujue za mene, moj
karakter je poeo da se menja nezavisno od mojih oseanja. Nije se
radilo o nekakvoj snanoj autosugestiji; ja sam jednostavno poeo da
se menjam. Moja reagovanja, u odreenim momentima, bila su sasvim
drukija od onih pre nego to sam svoj ivot predao Isusu. Oseao bih
uasnu neprijatnost kada bih prema nekome bio grub ili neiskren, i
istovremeno potrebu da molim za oprotaj i elju da budemo prijatelji.
Radio sam u to vreme ponovo u bolnici. Seam se da sam ranije bio
osvetoljubiv; ako bi me neko uvredio vratio bih mu stostruko. Ali sada
sam se trudio da budem dobar sa svima i pored bilo kakve uvrede.
Uvrede sam ili zaboravljao ili sam na njih uzvraao ljubavlju. Sve mi je
to bilo udno.
Moda bih ipak i mogao to sve da shvatim bez ikakve veze sa Bogom,
ali bilo je tu jo neto. Jednom, drugi, trei i tako desetak puta dobijao
sam odgovor na molitvu, i to konkretnu; radilo se o nekim materijalnim
potrebama. E, to je nezamislivo bez Boga. Jednostavno se molim i
dobijem, i to ni blizu onako kako sam ja zamislio da treba da dobijem.
Kada se najmanje nadam, bolje reeno, kada i ne oekujem, ono se
dogodi i tako me snano podseti na moje traenje. Kao da eli da mi
kae da ak i ako sam ja zaboravio, On nije. Nisam morao da sumnjam
u Njega, On zna kada je pravi trenutak da prui ono to mi je potrebno.
Potvrda za potvrdom se ponavljala. Znao sam Bog brine za mene.
To je bio tek poetak moga hodanja sa Bogom.

60

Mia me je pozvao u crkvu. Objasnio mi je da zgrada nije kao

pravoslavna ili katolika, ve jedna velika kua u kojoj se sakupljaju
vernici da sa pesmama i molitvama slave Boga i prouavaju Sveto
Pismo. Uao sam u prostoriju u kojoj je ve bilo naroda, ne puno ali ne
ni malo. Bio sam skoro elav. Seo sam sa Miom u prvi red.
Posmatrao sam paljivo oko sebe. Na zidu pored klavira stajao je
natpis "Ja sam put, istina i ivot... Isus". Bilo je prijatno i pomalo
neobino za mene. Kada je bogosluenje poelo, sluao sam molitve
koje nisu bile napamet nauene. To je bio govor iz srca, iskren, bez
bojazni ta e ko rei ili pomisliti. Ljudi su jednostavno razgovarali sa
Isusom. Zatim je bila odrana propoved. Vrlo jednostavno i razumljivo.
Propovednik je proitao poglavlje iz Svetog Pisma i onda ga tumaio.
Sve vreme sam imao utisak da direktno meni govori. Posle slube sam
se upoznao sa nekim ljudima. Bili su vrlo ljubazni. Te noi sam spavao
kod Mie.
Kao to sam ve rekao ranije, bio je to poetak moga hodanja sa
Bogom, ali isto tako i poetak shvatanja ta znai biti pravi vernik
hrianin. Ljudi su mi se smejali, vreali me, smatrali me budalom i to
su govorili javno. Neki su mislili i govorili da je to samo neki novi fazon
koji pokuavam da "furam". Neki su opet mislili da sam jednostavno
pokleknuo u ivotu i da pokuavam da naem sebe u religiji. Za njih
sam postao kukavica. Pitam se gde su zapravo kukavice. Da li meu
onima koji veruju ili meu onima koji ne veruju u Boga? Gde je vea
hrabrost? Tamo gde udarcem za udarac vraa, mrnjom na mrnju, ili
tamo gde ljubavlju uzvraa na mrnju, prijateljstvo i pomirenje nudi
za udarce? Gde je potrebna vea hrabrost?
Ve tada sam shvatio da ni u jednom momentu nisam pozvan da inim
neto protiv svoje volje. Bog nije od mene napravio marionetu sa
kojom se poigrava kako hoe. Ja nisam svoj razum okaio o klin i
krenuo glavom bez obzira u taj novi ivot. I dalje sam imao svoju
slobodnu volju da biram da li elim da ivim sa Isusom ili ne. Ponovo
sam se naao u situaciji da se potuem, i to sam uinio. Meutim, to
61

stvarno vie nije bilo ono to je bilo pre. Oseao sam se glupo. Moj
gnev mi je smetao. Evo ta se zapravo dogodilo.

Nova iskustva
Bilo je to posle Boletovog obraenja. Stajali smo ispred nekog kafia
Bole, D., neke njene drugarice i ja i razgovarali. Odjednom je naila
grupa nekih pijanih tipova. Jedan od njih je priao D. i poeo da je vue
za sobom. Zvao je da krene sa njima. Ja sam postao nervozan,
razgnevio sam se. U sebi sam oseao borbu. Neto me je zadravalo
da se ne meam, a istovremeno me je neto drugo teralo da se
umeam. To nije trajalo dugo, priao sam i odgurnuo tipa. Rekao sam
mu da se skloni od nje. Ovaj je to izgleda doekao i nasrnuo na mene.
Ja sam mu mahinalno zveknuo dva amara i onda ga snano privukao
sebi i rekao: "uj, skloni se odavde. Ne elim tuu i izvini zbog
ovoga..."
Pre obraenja, ni u ludilu ne bih tako reagovao;ja da se nekome
izvinjavam na taj nain nikada! I jo da prekinem tuu?! On je poeo
da preti, ali vrlo brzo se izgubio sa svojim prijateljima. Oseao sam se
uasno. Nisam mogao da prepoznam sebe. To to sam uinio
razjedalo me je cele te noi. Nisam mogao da spavam jer me grizla
savest. Sutradan rano ujutro otiao sam do D. i njene drugarice. Molio
sam ih da mi oproste zbog onoga to sam uinio. Shvatio sam da sam
se promenio. Jednostavno sam poeo da ivim novi ivot. Isus me je
sve vie uvodio u poznanje istine. Tua mi je postajala strana. Ne
elim da kaem da nisam mogao da se tuem ne, ve daje to za
mene postala najvea glupost, do te mere besmislena i strana da ako
bi me i gazili, ja ipak ne bih eleo da uzvratim istom merom. Shvatio
sam da zlo rada zlo, da dobro raa dobro. Ne tako dugo posle mog
predanja Isusu, jednoga dana na poslu, Bole mi je priao i pitao me ta
radim, gde sam, jer posle povratka iz Francuske nas dvojica smo se
62

viali samo na poslu. Interesovalo ga je kako ivim. Kratko sam mu

odgovorio "Ja sam se predao Bogu." Zastao je i kao da je pokuao da
se nasmeje. Nije mu polo za rukom. Okrenuo se i otiao.
Nakon izvesnog vremena Bole je postao hrianin. Evo kako se to
zbilo.
Jednom prilikom sam mu predloio da poe sa mnom u crkvu, i ako
eli da razgovara sa Miom o svemu tome. Jer u to vreme sam bio
dosta nespretan u objanjavanju onoga to mi se dogodilo, i obino bih
mnoge kojima sam svedoio pozivao na razgovore sa Miom. On im je
sve mnogo bolje objanjavao. Tako je bilo i u sluaju sa Boletom. A
evo i njegovog svedoanstva.
"esto kada razmiljam o Aleksandrovom obraenju, sve mi se ini
nestvarnim i nemoguim. Taj ovek se toliko izmenio i ve na samom
poetku se videlo da je on svoj ivot zaista predao Gospodu. Sve se
odigralo munjevito, posle kraha u Francuskoj, odlaska iz Legije
stranaca. ivot je polako poinjao da mi se gadi i sve je gubilo svoj
smisao. Guio sam se u svetu koga sam reklo bi se upoznao i koji me
je odbacio kao zadnjeg kloara. Sve se igralo sa mojim nervima i
polako istiskivalo i zadnju nadu za svetliju budunost. Sve se topi i
padam sve dublje u razne depresije. Kompleksi su kidali moje nerve.
Doveden do ruba snage hteo sam da sebi oduzmem ivot. I tako, dok
je moj ivot bio ugroen milju o samoubistvu, ivot mog druga je bio
siguran u rukama ivoga Boga. Rastao je i razvijao se u zdravom
duhovnom ivotu daleko od mene.
Radili smo na skoro istom radnom mestu. Nije mi bilo jasno kako je
preutao nekoliko otrih kritika koje su mu uputile neke ene koje je on
ranije strano psovao. Niko nije mogao da mu protivrei, jer bi odmah
bio izbatinan ili najodvratnije opsovan i izrugan. Nikome nije verovao
ve se iskljuivo oslanjao na unutranji glas koji ga je vodio. Nisam
mogao da verujem daje to on i to me je potreslo. Morao sam da mu
63

priem i pitam ga ta se to dogaa sa njim. Zato uti i zato je tako tih

i povuen. Nisam mogao da preutim jer sam ga dobro poznavao.
Tada je kratko i ponizno odgovorio: "Ja sam svoj ivot predao Bogu".
Nastala je tiina. On je i dalje obavljao svoj posao i utao. Toga asa je
u meni neto puklo. Nisam znao ta se dogodilo ali sam znao da je to
dobro. Film u mojoj glavi se brzo premotavao i pitao sam se kako taj
Bog tako brzo menja ljude i stvara od njih neto sasvim suprotno od
onoga to su bili. To se upravo dogodilo sa Acom.
Taj ovek se oberuke prihvatio Boga i arko zaeleo da zauvek
ostane uz Njega, o emu svedoi njegov ivot do danas. Brzo je rastao
u veri i Bog ga upotrebljava. Sve mi se inilo kao bajka. Zar je mogue
da su se sve one stvari kojima se ponosio i koje su mu znaile ivot
istopile. Stari Aca je prestao da postoji. Rodilo se neto sasvim novo
to je mnogima na blagoslov ljubav i rtva."
Posle jednog bogosluenja po dogovoru smo otili kod Mie i tamo
sam prvi put u ivotu doiveo neto. U trenutku kada je Mia itao neke
odlomke iz Biblije, pre nego to su on i Bole poeli zajedno da se mole,
Bole nije nita mogao da uje. To se ponovilo dva puta. Poto je Mia i
po drugi put poeo lagano da ita iz Biblije, Bole je poeo da se
preznojava i da govori kako nita ne uje. Meni je sve to bilo strano i
nepoznato. Seam se samo da je u sobi odjednom postalo sparno.
Oseao se smrad, kako i odakle ne znam. Istovremeno uasan
pritisak, nekakav naboj u sobi. Mia je ustao i poeo glasno da se moli
i zapoveda u ime Isusa Hrista da odstupi sve to spreava Boleta da
svoj ivot preda Isusu. Govorio je glasno. Ja sam bio par metara
udaljen od njih i molio se, mada nisam puno razumeo od svega toga
to se deavalo.
U jednom trenutku nastala je neopisiva promena. Oseala se nekakva
sveina u sobi i veliko rastereenje. Nisam obraao panju na Miu i
Boleta, poeo sam da se smejem i istovremeno plaem. Bio sam
64

neopisivo srean. Izaao sam na terasu i poeo glasno da zahvaljujem

Bogu. Niko me nije mogao tada, a ni sada razuveriti da je Bog meu
nama. Bole je predao svoj ivot Bogu. Bio je srean. Tu radost smo
sva trojica jo dugo u no delili. Molili smo se jo i Mia je svirao i
pevao pesme na slavu Bogu.
Jednom prilikom sam se vraao iz zajednice. Prolazio sam kroz centar
grada. Bilo je lepo letnje vee, puno ljudi je etalo gradom. Prolazio
sam pored mesta gde smo se obino sastajali pre mog obraenja.
Onda bismo po dogovoru, ili ili u diskoteku ili na neku urku. Kada
smo dolazili u grad izgledalo je kao da elimo da delujemo to
uasnije: kosa ulepljena i najeena, ofarbana, minue u uima,
prljava i pocepana odea. Sve sa jednom svrhom da izgledamo to
"otkaenije".
Ali sada sam tuda prolazio pristojno obuen sa Biblijom pod mikom.
Sreo sam se sa momcima iz drutva. Svi su bili u starom fazonu a sa
njima su bila neka nova lica koja nisam poznavao. Svi su stajali na
starom mestu. Kada sam im priao svi su mi se javili i sa uenjem me
gledali. aga mi je priao i pitao kuda idem. Odgovorio sam mu da
idem iz crkve kui. Smejao se i udio to u to doba, oko 20h, idem
kui. To je vreme kada se "masa" tek sprema da izae napolje. Zvao
me je da krenem sa njima u diskoteku i posle u stan nekog tipa. Uz put
je ubacivao ta emo raditi: devojke, tua, zafrkavanje, muzika sve ono
to je nekada za mene bilo osnovni razlog za ivot. Nasmeio sam se i
rekao da ne elim, da me to vie ne zanima, da idem kui. Smejao se
a sa njim i ostali pitajui se ta je to sa mnom.
Otiao sam kui i samom sebi sam se udio i pitao da li zaista vie
nikada neu raditi i iveti onako kako sam to inio skoro 20 godina.
Neto snano u meni spreavalo je da poem sa njima, neto to mije
na vrlo jasan nain ukazivalo na ispraznost i besmislenost svega toga
to sam ranije voleo i uivao. Isus je bio uz mene.

65

Mnogi moji drugari nisu uopte hteli da sa mnom ozbiljno razgovaraju.

Komentari su se obino ponavljali: "Sigurno smilja neku prevaru", ili
"garant se radi o nekoj devojci im je on tamo", ili "moda je otkaio" i
slino. Sve to mi je bilo smeno i pomalo udno. Ljudi su o svemu
razglabali, ali da se stvarno dogodilo ono to sam im govorio nisu hteli
ni da pomisle a kamoli da prihvate.
Vremenom sam poeo da shvatam koliko sam zapravo nemoan da
ivim dobro. Uviao sam koliko sam pokvaren. to sam vie molio,
itao Bibliju i sluao propovedi, to sam jasnije shvatio da je svu
promenu u meni uinio Isus. Razumeo sam to tako jasno, da bih se
brzo postideo kada bih sebi pokuao neto od toga da pripiem /mislim
na sve dobre stvari koje sam inio i promene u meni/. Jednostavno
koliko sam bio otvoren za Isusa, za Duha svetog, toliko sam se i
menjao.
Posle dugo vremena sam otiao kod svojih sestara i majke. ivele su ,
kao i sada, u Beogradu. Bile su iznenaene mojom promenom, mada
nisu puno komentarisale.
Bilo je to vreme uspona i padova u mom hrianskom ivotu /tek na
poetku/. Nailazili su periodi kada je sve bilo dobro, a onda bih neto
zabrljao. Opet ponem da se ponaam na stari nain. Sve to mi je
ukazivalo da sam pozvan na neto to mogu i prihvatiti a i odbaciti.
Nita me nije prisiljavalo na hrianski ivot. Isus je eleo da
dobrovoljno ivim sa Njim. Svaki put kada bih pao, podizao me je i
hrabrio, ukazivao na moje slabosti i podsticao na to da Mu dozvolim da
me menja.
Vremenom sam sve vie poeo shvatati ta je Isus uinio za mene jo
pre skoro dve hiljade godina. Svakako da to u potpunosti nisam
shvatio, ali ono malo to sam nazirao kroz nejasno poznanje, bilo je
dovoljno da svoj ivot iz dana u dan predajem Isusu. Shvatio sam da
samo kada je On centar u mome ivotu. Ja posedujem mir koji je teko
66

reima opisati, a u isto vreme radost i sigurnost koja se nikada ne

gasi,koja je uvek prisutna u meni.
Seam se Biblijskog stiha koji mije u trenutku kada sam ga prvi put
itao, na odreeni nain razotkrivao Isusa: "Hodite k meni svi koji ste
umorni i optereeni i ja u vas odmoriti..."Samo neko ko u potpunosti
poznaje ljudsko srce moe tako neto da kae a da pri tom ne
razoara onoga koji mu prie i otvori mu se. To je upravo bio Isus
Hrist, Isus iz Nazareta. Sve to je prouavao, to je govorio o sebi ili u
vezi sa drugima, sve to je potvrivao delima, znacima i udesima. Ta
dela su bila savrena. U njima nije bilo loih motiva.
U Isusu se zaista oitavao Boji karakter. Nikada nisam osetio pritisak,
optereenje od Isusa, mada sam esto puta poeleo da moj ljudski
karakter, sklon grehu, moje slabosti, izmeni na silu, On to nikada nije
uinio. Uvek iznova, sa meni neshvatljivim strpljenjem, ekao je na
moju odluku i svest o tome za ta se odluujem. Njegova ljubav
ispunjena istinom, pravednou, poniznou menjala me je i jo uvek
me menja. U tome nema nikakvog lanopsiholokog, iskrivljenog
zavaravanja, niti ubeivanja u neto to nije istina. Shvatio sam da
ukoliko Bog ne postoji, moja vera u Boga nita ne vredi ma koliko
velikim interesovanjem verovao. Ako On ne postoji moje verovanje je
praznoverje. Vera nije ono to odluuje da li neto postoji ili ne postoji.
Ono na ta je moja vera usmerena, odreuje iskrenost moje vere. Ja
sam tada shvatio, a sada daleko vie razumem, da sam se obratio
nekome ko je zaista iv. Ne samo kroz to to sam doivljavao promene
u sebi, ve doivljavajui deavanja u fizikim, opipljivim stvarima. Kroz
sve to gledao sam koliko je Bog blizu svakog oveka i koliko eli da
pomogne svakome ko Mu se zaista iskrenog srca obrati i potrai Ga.

67

Pentekost u mom ivotu

Bole je doao na posao posebno raspoloen. Zadovoljstvo mu se
videlo na licu. Priao mi je pun neke neopisive sree i rekao: "Ja sam
krten u Duhu svetom!"
Doiveo sam neki udan udar. U jednom momentu bezbroj misli mi je
proletelo kroz glavu. O iskustvu krtenja Duhom svetim sluao sam jo
na poetku obraenja, ali sam uvek sa odreenom rezervom
razmiljao o tome. A i kada bih sa nekim razgovarao o tome, moram
da priznam, sumnjao sam u sve to, iako u Svetom pismu postoji
detaljan izvetaj.
Sada kada je doao Bole, kog vrlo dobro poznajem, sa tom izjavom, u
meni se neto pokrenulo. Svaka sumnja je nestala. Kiselo sam se
nasmejao i pokuao da prikrijem moje trenutno iznenaenje i
razoaranje. Kaem razoaranje, jer sam pomislio: "Boe, kada u ja
to doiveti?" Bole je bio presrean. Prosto je zraio radou dok mi je
opisivao svoj doivljaj. Ja sam gutao svaku pojedinost, svaki i najmanji
detalj, ispitujui da nije moda neto uveliao ili izostavio. Brzo sam
shvatio da sve to to mi je priao nije ni u najsitnijem detalju deo
njegove mate ili neke bolesne fikcije. Govorio je o jednom potpunom
istinskom iskustvu, nimalo ispunjenom bilo kakvom, kaem ponovo,
bolesnom fikcijom.
No pre nego to e mi sve ovo priati, Bole se kod svoje kue /bio je
podstanar/ sa jednim bratom, Klifom, i njegovom enom Deni,
Englezima, molio. Prethodno su razgovarali o Bogu i Bibliji. U jednom
trenutku u toku molitve, Bole je doiveo neto to je za njega bilo
potpuno strano. Poeo je mimo svoga razuma da govori nepoznatim
jezikom, sve vie i sve glasnije, pa se to pretvorilo u jedno posebno
slavljenje Boga. Ve sledeeg dana priao mi je o tome. Bila je sreda.
Tog istog dana imali smo bogosluenje. Odluio sam da po svaku cenu
razgovaram sa Klifom o tome da i ja elim da doivim isto to i Bole.
68

Jedva sam doekao da se sluba zavri. Priao sam Klifu i rekao mu

ta elim. Usledilo je razoaranje. Klif mije rekao da putuje u Zagreb i
da se vraa za deset dana. Tek onda se moemo videti. Nisam imao
izbora, morao sam da se pomirim sa tim. Ali odmah posle razgovora sa
Klifom, prila mi je jedna starija sestra, domar u crkvi, i poela da
govori: "Aco, ja mislim da treba zajedno da se molimo za tvoje krtenje
u Duhu svetom. Oseam jednu sigurnost da bi to trebalo da uinimo."
Odgovorio sam da hou. Naravno, bio sam zbunjen time to mi je ta
ena rekla. Jer ona sigurno nije imala pojma o emu sam ja razmiljao
i razgovarao sa Klifom.
Bilo nas je etvoro na molitvi. Ja sam seo na stolicu i poeo zajedno sa
njima da se molim. Bilo je oko 20 sati. Oni su pevali, glasno molili Boga
da ispuni svoje obeanje kao to je to uinio prvi put meu apostolima.
Meutim, vrlo brzo je meni svega bilo dosta, to glasno pevanje i
snano moljenje izazvalo je u meni odbojnost prema svim tim stvarima.
Na poetku sam neprestano razmiljao o tome kako je ipak trebalo da
saekam Klifa i da se sa njim molim. Onda sam opet mislio: Pa nema
veze s kim se molim, Bog je taj koji krtava. I dok se u meni vodila
borba, oko mene su se glasno molili i pevali. U jednom trenutku sam
se upitao: ta ja ovde traim? Poeo sam da razmiljam kako da se iz
svega toga izvuem. Tada mi je priao brat Jakov i rekao: "uj,
Gospod Isus je to obeao. Da li veruje?" Da, naravno da verujem,
odgovorio sam, iako u tom trenutku to nisam potpuno sigurno mislio.
Bolje reeno sumnjao sam ,i to debelo. Jakov je ponovio isto i dodao:
"Isus je isti jue, danas i do veka. Zato budi slobodan i trai, On e ti to
dati." Dobro, odgovorio sam i pomislio: "Isuse, ako je sve ovo istina, ja
ovde ekam i elim da to doivim. Molim te, uini to!"
Rekao sam to zaista iskreno i sa poverenjem, istovremeno s namerom
da ako se ne dogodi, odem kui i ekam Klifa. Samo to sam to rekao i
mahinalno poeo da zahvaljujem Bogu, poeo sam da gubim kontrolu
nad svojim jezikom. Prvo sam izrekao nekoliko nepoznatih rei, a onda
je iz mene neto snano poteklo. U jednom momentu naao sam se na
69

kolenima, sa uzdignutim rukama, glavom podignutom gore. Sluao

sam samoga sebe ta govorim. Pomislio sam da se zaustavim, ali to je
bilo nemogue. Iz mene je kao gejzir izbijalo mnotvo stranih rei. Bio
je to govor koji je podseao na nekakav arapski jezik. Istovremeno dok
se to dogaalo, snano sam oseao prisutnost neke sile. Ta sila nas je
ispunjavala radou, a u isto vreme strahopotovanjem.
Govorio sam drugim jezicima, slavio sam Boga na drugim jezicima koje
u ivotu nisam uo a jo manje govorio.
Jo petnaestak minuta sam ostao u crkvi pevajui i slavei Boga u
jezicima, a onda sam osetio snanu elju da to to sam doiveo kaem
svima. Istrao sam na ulicu i otrao do jedne galerije u kojoj je Mia
radio, s namerom da mu ispriam ta sam doiveo. Vikao sam, bolje
reeno urlao, ulicama. Ljudi su se okretali za mnom. Na pola puta do
Mie naglo sam se predomislio i odluio da prvo odem do Stevice
jednog brata, vernika, iz zajednice jer je on radio blizu nae
zajednice. Ponovo sam trao to sam bre mogao. Kada je otvorio
vrata, snano sam ga zagrlio i radosno poeo da priam ta sam
doiveo. Odmah posle toga otrao sam do Mie.
Tu no neu nikada zaboraviti. Bilo je to otprilike dva ili tri meseca
posle mog obraenja. Doiveo sam ne samo neopisivu radost, ve se
neto posebno u meni dogodilo. Bio sam duboko osvedoen u
postojanje Boga. Nita na svetu me ni danas ne moe razuveriti, niti
dovesti u sumnju Boje postojanje. Moje oi su tada bile snano
otvorene.
Mislim da je to oduevljenje trajalo jo dve do tri nedelje, a onda su se
neke stvari promenile. Svi lepi oseaji su nestali i pojavili su se
problemi. Odjednom je poelo da mi se nudi sve to ne valja. Sve ono
to sam kao nevernik sa naprezanjem pokuavao da zadobijem, sada
sam mogao da imam bez imalo truda. Zlo mi se nudilo u tako lepo
upakovanom "svetleem omotu". Novac,karijera, devojke, slava sve
70

kao na tacni. Bile su to kunje. Mnoge od tih stvari koje su mi se

deavale nisu mi bile jasne. Nekada bih snano sve odbijao, a nekada
duboko padao u greh. Svi ti padovi bili su neopisivo teki i bolni.
Mnoge od tih stvari koje su me sada bolele, kao nevernik ne bih ni
primeivao. Ali sada je bilo neto drugo. Posle pada sam ustajao i
nastavljao "trku" nisam se pokolebao. Bog me je podizao i sve vie
menjao. Pokazivao mi je put kojim treba da idem. Nikada me ni za
trenutak nije naputao. I pored svih mojih slabosti i prevrtljivosti, On me
nije ostavljao. Bilo je trenutaka kada sam mislio da je sve gotovo, da za
mene vie nema nade, da sam otpao od Boga. Meutim, Bog mi je
vraao snagu, sigurnost i pouzdanje u Njega i uvek iznova me
pouavao.
Nisam vie sam planirao ve sam praktikovao da se dnevno kroz
molitvu obraam Isusu. itao sam Bibliju i druge hrianske knjige. Bio
je to dug period nekakve praznine, period u kom sam proivljavao
teke duhovne krize. Nisam tada razumeo da svaki vernik mora da
proe kroz takav period.
Kada bih se vraao iz crkve sretao bih bive drutvo u gradu. Obino je
to bilo vreme kada se izlazilo u provod. Oni bi bili tiptop spremljeni za
ludake provode nakostreena kosa, ui pune minua, kone jakne
pune bedeva, lanci oko vrata i oko pasa, iscepane majice... Sve na
svom mestu. Trebalo je samo jo sakupiti lovu za "cugu" i krenuti na
ve poznata mesta u "ivot". Nekako u to vreme i ja sam se vraao iz
crkve. Svi su bili na okupu.
Kada bi me ugledali, obino bi me svi pozdravili, neko podrugljivo,
ironino, neko sa iskrenim pitanjem ta je to sa mnom, a neki bi me
pozvali u "ludu no" nudei dobar provod. Ja bih tada ljubazno odbio
poziv, izgovarajui se da imam obaveza i da me to ba i ne zanima
vie. Tada bih uo podrugljiv smeh i dobacivanje. Nisam obraao
panju na to.

71

"Frka" bi nastala kada bih doao kui i legao u krevet. Pitanja i pitanja
su mi se tada postavljala da li sve ovo ima smisla, da lije ovo to
sada ivim toliko vredno da bih rtvovao te provode i taj nain ivota
koji je naizgled bio sasvim normalan i logian. ta ako je sve ovo ipak
samo iluzija, pitao sam se, a u isto vreme je to pitanje bilo izraz moje
molitve Bogu. Onda bih uzeo da itam Bibliju i na veinu pitanja bih
dobijao odgovor. Kao to postoji Bog dobra, ljubavi i istine, koji me
menja u neto savreno dobro, shvatio sam da postoji neko bie koje
je uvek iznova elelo da me vrati na stari nain ivota i razmiljanja. To
drugo bie me je podsticalo da sve ovo ostavim i ivim starim ivotom.
Ali ve tada sam znao daje Isus davno, jo dok je kao ovek hodao
ovom zemljom, izvojevao pobedu nad smru i zlom i da u Njegovom
imenu imam zatitu od uticaja tog dobro poznatog bia avola. Da,
da, ba avola. On za mene nije ni tada, a ni sada predstavljao
izmiljenu linost sa rogovima, kozjim papcima i vilama u rukama koji
tera oveka na zlo. Bilo je to snano bie, knez ovoga sveta, kako gaje
opisao Isus. avo je otac lai. On oveka gura u propast nudei mu la
na lep i prihvatljiv nain. Nudi mu ivot koji je iluzija. Mnogo kasnije
sam mogao da kaem ili da postavim pitanje zajedno sa poznatim
hrianskim piscem Majklom Grinom: "Da li je vera u Boga svojevrsno
zatvaranje oiju pred stvarnou i beanje u sanjarenje? Ili se pak
pravi begunci nalaze meu onima koji nee da se suoe sa dokazima
hrianske vere?"
Shvatio sam ozbiljnost posledica koje nastaju prihvatanjem ivota koji
nudi otac lai sotona.
Seam se da sam pre odlaska u vojsku bio u situaciji da se potuem.
Posle kraeg prepiranja u autobusu, grupa momaka se udruila da se
sa mnom razrauna pesnicama. Meu njima je bio jedan stariji momak
koji je eleo da "podelimo pravdu". Nasrnuo je na mene i par puta me
zakaio. Vrlo brzo je tua prekinuta jer ja nisam borbeno reagovao.
Jedino to sam uradio bilo je to da sam podigao ruke u gard i branio
72

se. Jedan od razloga zbog kojih nisam hteo da se borim bio je to sam
hrianin. Sa druge strane, bilo je opasno zbog milicije, jer se sve
odvijalo na eleznikoj stanici. Meutim, to nije bio kraj. Kod jednog
raskra smo se svi zaustavili. Bio sam u oku. U meni se odvijala
teka borba. Neto snano me je spreavalo da se potuem, dok me je
sa druge strane neto teralo na tuu. Momci su me okruili, a neki od
njih i provocirali. I dok mi je njihov "glavni" pruao ruku u znak
pozdrava, ja sam ga ne znajui da li to znai stvarno pomirenje ili trik, a
i pod uticajem oseanja, refleksno udario u lice. Dok je on padao,
stajao sam kao ukopan. Nisam znao ta se to sa mnom dogaa.
Oseao sam se bedno i poeleo da me nema. Osetio sam uasno
razoaranje i izgubljenost. Nastala je klanica. Noge i ruke su letele na
mene, u glavu, leda, stomak, bubrege pravo bombardovanje. Ja se
nisam branio. I ko zna ta bi bilo da nije naila milicija i poela da hvata
sve prisutne. Ja sam uspeo da ustanem i potrim prema nekim
zgradama. Beao sam u mrak.
Mia mi je u to vreme dosta pomogao. itajui Sveto pismo nailazio
bih na mesta koja mi nisu bila jasna i ak mi se inila kontradiktornim.
Mia mi je onda tumaio sve takve odlomke. Za mene je to uvek
iznova predstavljalo osveenje. esto smo se zajedno molili i druili
se. Sve to mi je pomagalo da vie upoznajem Bibliju, Boga i hrianski
ivot uopte. S vremena na vreme bih se viao sa Stevicom. On je
takoe bio sa mnom na poetku mog obraenja, istina, ne toliko kao
Mia, ali kad god je mogao obilazio me je.
Ne dugo posle obraenja zaljubio sam se u jednu devojku iz crkve.
Nisam posluao savet koji su mi dali Mia i jo mnogi drugi da se
strpim i saekam. Trebalo mi je jo vremena da duhovno uzrastem
kako bih mogao zaista zrelo da razmiljam i odluujem o tim stvarima.
Bio sam gluv za sve savete i uz to ubeen daje moje emotivno stanje u
vezi sa tom devojkom u redu. Meutim, to je bio jo jedan pad za
mene, ali i trenutak kada me je Bog iz tada bezizlazne situacije izveo.

73

Dogaaji iz vojske
Postao sam izolovan od svih prijatelja, crkve i svega to je bilo vezano
za crkvu. Otiao sam u JNA. To je za mene bio ok ali i veliko
rastereenje u vezi sa nekim mojim duhovnim problemima. Mogao sam
o svemu neometano da razmiljam i posmatram ta se dogaa sa
mnom i oko mene.
Nije prolo ni nedelju dana kako sam doao u kasarnu a ve sam kod
kapetana bezbednosti bio pozvan na razgovor. Razgovor je bio vezan
za moju veru u Boga. Za tih dva sata sam uglavnom ja priao.
Ti prvi dani u vojsci su mi bili najtei. Nisam mogao da se molim.
Muzika, psovke, svae i stalna podbadanja sve je to depresivno
delovalo na mene. Moja molitva se dugo sastojala samo iz tri rei:
"Isuse, pomozi mi!" Odmah zatim bih zaspao. Teko mi je bilo da se
priviknem na sve od ega sam dugo bio odvojen. Mnogo toga mi je
izgledalo besmisleno. Razmiljanja i razgovori nevernih ljudi bili su mi
prazni. Vrlo brzo su svi u eti znali da sam vernik.
Meutim, sve dok se jednom na politikoj nastavi predavanju iz
marksizma, nisam pred svima izjasnio kao vernik, niko nije posebno
obraao panju na mene, niti me pitao bilo ta u vezi sa tim. Osim
nekih pojedinaca. Ali, od kada sam javno, pred mnogima na nastavi
rekao da verujem u Boga, u Isusa Hrista i objasnio im zato, mnogi su
mi prilazili i zapitkivali me. Neki provokativno i sa eljom da me ismeju,
neki isto iz radoznalosti a neki jer ih je to zaista zanimalo. Ali kaem
od tada su svi dobro znali da sam vernik. Bilo je onih koji su me zbog
toga izbegavali, dok sam ja sa veinom bio jako dobar drug. Seam se
jednog dogaaja koji mi je ostao u uspomeni kao najdrai doivljaj u
vojsci.
Jedne veeri, nekoliko sati pred spavanje, ve sam leao na krevetu i
itao nekakvu knjigu. Priao mi je Zdenko, stari vojnik, vrlo buan.
74

Puio je u spavaonici, iako je to bilo zabranjenO. Uvek je priao

nekakve neumesne prie i glupe ale. Meni je bio prilino antipatian,
ali kao mladi vernik trudio sam se da ga sa to vie razumevanja
posmatram i prihvatim takvog kakav jeste. Kada mije priao uinilo mi
se da me je dosta provokativno upitao: "Da li si ti vernik?"
Mirno sam mu odgovorio: "Da."
Pitao me je ta to itam, i jo neto, i to dosta zainteresovano, to me
je navelo da pomislim da ga je neko od stareina poslao da me
ispituje. Smireno i odmereno sam odgovarao na postavljena pitanja.
Odmah posle toga sledila su druga pitanja direktno vezana za moje
verovanje. Odgovarao sam sa odreenom rezervom jer se tokom
razgovora uvrstio utisak da je poslan da me ispituje. Razgovor smo
zavrili dogovorom da o svemu tome ponovo popriamo kada budemo
imali mogunosti. Legao sam da spavam, zadovoljan. Bio sam srean
to sam mogao, iako malo, svedoiti o Isusu. Posle kratke molitve za
Zdenka zaspao sam.
Prolo je dosta vremena a da Zdenko i ja nismo pomenuli nita od
onoga to je bilo sadraj naeg poslednjeg razgovora, ali sam primetio
da me on s vremena na vreme posmatrao. I tako jedne veeri Zdenko
mi je ponovo priao sa cigaretom u ustima i kasetofonom sa koga je
dopirala nekakva uasna muzika. Pozvao me je da razgovaramo.
Odluio sam da otvoreno priam bez obzira ta mi se moe dogoditi.
Rekao sam mu sve ono to se ticalo njega i njegovog odnosa sa
Bogom. Saoptio sam mu radosnu vest spasenja i predloio da se sam
u to uveri.Tu se na razgovor zavrio. Otiao sam u WC, jer je to bilo
jedino mesto gde sam mogao u miru da se pomolim za njega.
Posle toga se nismo videli oko nedelju dana. U tom periodu sam imao
vrlo neprijatnih incidenata u kojima sam se loe pokazao. Zapravo kao
najgori vojnik. Da udo bude vee Zdenko mi je dobacio: "Ja sam se
obratil!" /On je iz Hrvatske/.
75

Bio sam iznenaen. Kroz glavu mi je proletelo hiljade misli. Nisam

mogao da shvatim da je Bog uinio udo u Zdenkovom ivotu. On je
bio nanovo roen i to se videlo na njemu. Vrlo brzo je prekinuo sa svim
loim stvarima koje je ranije sa uivanjem inio. ak je i meni
objanjavao ta je to to se meni dogodilo kada sam se loe poneo, u
vreme dok se nismo viali. Bio sam iznenaen kako je Bog strahovito
brzo menjao tog oveka. Pored svih mojih slabosti koje je mogao
zapaziti, Zdenko je bio sve predaniji Bogu. Shvatio sam tada neto to
mije bilo jo jedno od bezbroj potvrenja o Bojem postojanju Bog je
taj koji menja ljude a ne ovek svojim svedoenjem o Bogu. Jer
Zdenko i ja smo samo jednom imali priliku da otvoreno razgovaramo o
Bogu, a pri tom, on u meni ba nije mogao da vidi nekakav sjajan
primer ili neto to bi ga potaklo da poveruje. Uverio ga je sam Bog koji
mu se objavio na poseban nain i upravo onda kada je on sam to
iskreno zatraio u jednoj kratkoj molitvi, ali punoj poverenja. Za mene
je to jo bilo potvrenje u istinitost Isusovih rei da "ko trai nalazi i ko
kuca otvorie mu se". Kao i za rei proroka Jeremije: "I traiete me i
nai ete me ako me potraite svim svojim srcem".
Bog se tada jo jednom na poseban nain proslavio u Zdenkovom i u
mom ivotu. Jo jednom je potvrdio da je On na tvorac i Bog nad
bogovima.
Zdenko je uskoro otiao iz vojske i mi smo nastavili da se dopisujemo.
Svako njegovo pismo je za mene bilo pravi blagoslov. Vrhunac je bilo
pismo u kom mi je poslao fotografiju sa krtenja. Bio sam neizrecivo
srean. Zdenko i ja postali smo braa u Isusu Hristu. lako potpuno
razliiti po temperamentu i po jo mnogo emu, Hrist nas je uinio tako
bliskima da verujem ni najroenija braa po krvi nisu tako prisni i
vezani jedan za drugog. Poto je on otiao, nisam vie imao sa kim da
otvoreno razgovaram o Bogu, niti sam imao sa kim zajedno da se
molim. Bilo je tu nekoliko momaka sa kojima sam mogao vie da
priam o Bogu, ali to nije bilo isto kao sa Zdenkom.
76

Pred kraj vojnog roka /dvatri meseca/ poeo sam da se molim za

odlazak u biblijsku kolu. Moj fond znanja o hrianstvu i verovanju
esto puta se pokazao vrlo siromaan. Znao sam da mi biblijska kola
ne moe pruiti svo znanje jer je Bog taj koji daje mudrost i reitost ali,
znao sam i to da jedno takvo mesto moe puno da mi znai i koristi.
Bilo je samo pitanje da li je to i Boja volja. Poeo sam za to da se
molim i puno da razmiljam. Ispitivao sam svoje molitve i uverenje koje
je sve vie jaalo u meni da treba da odem u biblijsku kolu. Strpljivo
sam ekao potvrenje od Boga jer je ono za mene znailo sve. Posle
mesec i po dana odgovor je bio da! Bio sam upisan kao redovan
student na "Biblijskoteolokom institutu u Osijeku. Jo jedno udo u
mome ivotu.
Izaao sam iz vojske i vratio se kui koja je, kao i ranije, bila prazna.
Ipak, ovoga puta ulazak u praznu kuuje bio drukiji. Sada je Isus
hodao sa mnom, bio je svuda prisutan, to sam jasno oseao. Vie
nisam sam nikada! Moje oi su bile otvorene, moj razum prosvetljen,
moje srce oprano i oieno. Bio sam novo stvorenje u starom telu. Pa
ak je i ono, telo, bilo promenjeno. Lice je odavalo izraz novog oveka.
Ona stara praznina u meni vie nije stanovala. Ponekad je izgledalo da
eli da se vrati, da ponovo zaigra svoju poznatu igru u mome srcu, ali
nije mogla. Moje srce je bilo ispunjeno neim to je tugu pretvaralo u
radost, suze u smeh, bezizlazne situacije u nove, divne vidike. Bio je to
Duh Sveti. Svojom prisutnou je ispunjavao moje srce, moj ivot,
moju kuu.
Desetak dana pre odlaska na "Biblijskoteoloki institut", odlazio sam u
jednu rokoteku gde sam viao neke od starih poznanika. Tada je ve
bilo prolo skoro dve godine otkako sam postao hrianin i poeo da
odlazim u crkvu. Pre toga mi skoro niko nije verovao da sam zaista
doiveo promenu pod delovanjem Bojeg Duha. Svi su mislili da
"foliram" ili da iz neke koristi odlazim u crkvu /neki prljavi plan sa
novcem, devojkama i slino/. Niko nije eleo da sa mnom ozbiljno o
77

tome razgovara. Mnogi su mislili da e me to "ludilo" proi kada odem

u vojsku. Meutim, kada sam se vratio iz vojske, mnogi su konstatovali
da sam "jo lui. Jedino je aga s vremena na vreme eleo da priamo
o Bogu. ak je nekoliko puta i doao u crkvu. Ponekad je, opet, sve to
ismejavao, pa ak i drsko govorio o Bogu i crkvi.
I tako, tamo u rokoteci, susretao sam neke od bivih ortaka. Moje
nekadanje drutvo se raspalo. aga je sada bio sa nekim novim
klincima. Redovno se opijao i drogirao. Dritana sam takoe tamo
sretao, i jo neke momke koje sam dobro poznavao. Sada sam arko
eleo da im govorim o Isusu. To je bila tema toliko razliita od svih koje
smo ranije imali. Kad god bih otiao u rokoteku koristio sam priliku da
govorim svakome ko je bio voljan da slua. Obilazio sam stara mesta
kafie, diskoteke i na tim mestima govorio s kim god sam mogao.
Tako je i zapoet ozbiljan razgovor izmeu mene i age. Moram
priznati da od tog razgovora nisam puno oekivao. Ishod je, ipak, bio
mnogo lepi od mojih oekivanja. Moda je najbolje da ujemo o emu
je aga tih dana razmiljao i kako je sve shvatao.
"Nisam ni slutio da e razgovor izmeu Mie i Ace doneti neto novo i
u mom ivotu. Istina, mnogo kasnije, otprilike posle dve godine.
Sreli smo se u gradu i posle satdva krenuli kui zajedno. Sa druge
strane trotoara prolazio je jedan momak u suprotnom pravcu i vikao
podrugljivo Aci: "Doktore, doktore". Bio sam spreman da krenem
preko. Meutim, Aca je rekao: "Nemoj, ja se molim za njega". Oseao
sam se veoma udno i bilo mi je teko. Osetio sam se sam. Govorio
sam Aci da je budala i da "folira". Pokuavao sam da verujem da je sve
to prolazno, mada sam u dubini znao da je kod Ace stvarno nastupila
promena. Poeo je da ide redovno u crkvu.
Za mene je zapoeo period koji e trajati dve godine i u kojem e Isus
raditi na promeni moga ivota. Ja sam tvrdoglavo odbijao da predam
78

svoj ivot Bogu, inilo mi se da se predajem u nepoznato. Ali, Bog se

pobrinuo da Ga preko Ace upoznam dovoljno i uvidim koliko je milostiv,
koliko me voli, pre svega da shvatim da je Bog iv.
Aca je doiveo veoma brzo promene. Za otprilike mesecdva postao je
drugi momak. Na sav glas nam je priao o Isusu. Ja sam nekada mislio
ili je lud ili govori istinu, treeg nema. Svaka re o Isusu mi se
urezivala u pamenje. itao sam Novi Zavet. Imao sam nekakvu
neobjanjivu glad za Bojom rei. Sada znam daje od Boga. itao sam
i Isus je poeo da mi se dopada. Sve to sam radio gledao sam kroz
Sveto pismo. Priznanjem. Ja sam samo gledao, za razliku od Ace koji
je iveo onako kako je pisalo, i to je bolelo. Ne elim ni jednom reju da
uzvisujem Acu, ve samo da kaem koliko je bila neverovatno velika
promena u njegovom ivotu. Nisam mogao da ga prepoznam. On je
rekao da se sve to dogodilo zato to je Isus uao u njegov ivot i
promenio ga. Morao sam da mu verujem. Videlo se da govori istinu.
Poeo sam da se molim, pa ak i u crkvu da idem. Nisam uviao da je
Boja ljubav ve poela da me menja. Nisam toga bio svestan. Kada
sam doivljavao ivotne padove obraao sam se Bogu i On je uvek
odgovarao.
Aca je ve doao iz vojske i otiao u Osijek da studira teologiju. Za
mene je to bilo udo nevieno. Da li je nateran ili ga je promenila neka
ideologija, neke norme, ta pitanja su se vrtela po mojoj glavi. Jednom
prilikom sam mu rekao: "Pa da, tamo ima da jede, daju ti lovu i ba
te briga!" Sada znam da to nije bio razlog. Mogu da zamislim koliko mu
je bilo teko dok sam mu tako govorio.
U meuvremenu je prolo skoro dve godine. Ja sam ve primetio
postojanje nekoga ko mi odgovara na molitve, nekoga ko me
neizmerno voli i pored mojih slabosti i neposlunosti. Bio sam ve
poznati posetilac Hristove pentekostne crkve u Novom Sadu. Ali falila
je jo samo odluka, ona definitivna odluka, moja odluka.
79

Aca je nalazio vremena da razgovara sa mnom. Bio sam iskren, traio

sam pomo. Poeo sam da uviam ispraznost i tatinu ivota i mog
postojanja. U drutvu sam skoro uvek bio onaj koga su sluali, ali sve
je to bilo naduvano. Sa devojkama nisam imao nekakvog uspeha, ali
nikada mi nisu ni usfalile, tako da sam uviao ispraznost i u tome.
Traio sam neto istinsko, neto jae, neto to moe da me promeni i
naao sam to je ljubav, to je Hrist. Ta Boanska ljubav postoji i ona
me je zvala. Aca mi je priao o njoj, sluao sam propovedi o njoj i
doiveo je.
Neki momak iz mog mesta mi je ponudio da pevam u njegovoj grupi.
Tada sam odluio da sve u vezi sa Bogom ostavim i da se posvetim
razvratu. Bend je bio bend snova, ekipa dosta solidnih muziara.
Momci su bili veoma prijatni i ozbiljni. Imali smo ak i nekoliko dosta
uspenih koncerata. Planirali smo snimanje.
Odjednom se u meni prelomilo. Znao sam da je On sve posmatrao.
Znao sam da me je i dalje voleo i nije me osuivao. Dovoljno mi je bilo
da vidim Acu u rokoteci i ja sam od stida pred Bogom poeleo da me
nema. Moj duh je vapio za Bogom. Ponovo sam shvatio da je sve
isprazno pie, ene, muzika, novac, bend. Sve u odnosu na Isusa
bilo je bledo. Sa suzama sam rekao ono eljno "da" Isusu i On me je
primio kao to je i obeao. "Sve to meni daje otac k meni e doi; i
koji dolazi k meni neu ga isterati napolje." /Jovan 6,37/
Bio je to period kad je puno mladih ljudi iz Novog Sada imalo prilike da
uje radosnu vest o Isusu Hristu, Bojem Sinu, Spasitelju. Dosta njih je
ostalo u crkvi, ali, na alost, bilo je prilino onih koji su odstupili i
ponovo se vratili starom nainu ivota. Mnogi su odlazili pod izgovorom
da su u crkvi videli stvari koje im se nisu svidele i da su zbog toga
duboko razoarani. Moram da priznam i ja sam uoavao poneto to
jeste bilo neprijatno, pa ak i runo. Nekada sam zbog toga bio
razoaran, ali shvatio sam gde god ima ljudi, grei se. Nisam bio
80

oduevljen nekim stvarima koje sam uoavao na mestu gde sam

oekivao savrenstvo, u crkvi, ali ubrzo sam neke stvari bolje razumeo.
Pre svega, nauio sam da je samo Bog savren i bez mane, a zatim da
nisu vernici svi koji dolaze u crkvu. Po ljudima koji vode dvolian ivot
nisam mogao da rasuujem o Bogu i o hrianskoj veri. Ti ljudi nisu
mogli ni da obezbede, ni da ponite vanost i istinitost prave
hrianske vere, Boga, Njegovog postojanja i savrenstva, Biblije. Oni
su samo potvrivali Isusove rei da e ito i kukolj rasti zajedno. Bilo
mi je jasno i to da ne treba da upirem prst na druge i na njihove
slabosti. Moja briga je bila da ivim onako kako pie u Bibliji Bojoj
rei.
Dobro se seam Jovice. Bio je hronini alkoholiar, upavac; noge su
mu bile osuene od alkohola. Nosio je uzane farmerke i nekakvu jaknu
od skaja. "Furao je hevi metal fazon", iako se meni inilo da ga vie
interesuje "aica", bolje rei flaa, nego muzika. O njegovom
interesovanju za Isusa uo sam od age i bio sam vrlo iznenaen.
Znao sam ga iz vienja, a nekoliko puta smo bili zajedno u drutvu.
Mada ga nisam poznavao naroito dobro,bio mi je dobar drug.
U poetku nije mnogo razumeo ono to smo govorili o Isusu i
hrianstvu uopte. Smatrao je da sam lud zbog svega toga. Meutim,
promene su nastupile vrlo brzo. Posle otprilike mesec dana od kada je
poeo da se interesuje za Boga, Jovica je takoe postao hrianin.

Vraanje ukradenih stvari

Jo sam bio na odsluenju vojnog roka. Dobio sam nekoliko dana
odsustva. I tako jednoga dana, dok sam leao na krevetu i razmiljao o
svojoj promeni i moguem odlasku na BTI, posmatrao sam jedan crte.
Bio je uramljen u jedan fini, beli ram. Na crteu je bio prikazan Isus sa
trnovim vencem. U jednom trenutku kroz glavu mi je proletelo: "Taj ram
81

je ukraden i ti ga mora vratiti!" Jo nisam uspeo da se saberem, a ta

misao je postala u meni jo snanija i dublja. Uspeo sam nekako da se
umirim mislei da u to nekako reiti, ali ne sada ve kad doem iz
vojske.
Kada sam se posle par dana vratio u kasarnu, skoro svaki put kada
sam eleo da se molim setio bih se rama. Sve ee sam o tome
razmiljao i u sebi se lomio. Sve dok jedne veeri nisam potpuno
odluio da u prvom prilikom kada to budem mogao, otii i vratiti ram
vlasniku.
Jednoga dana ispriao sam jednom bratu ono to sam pre uinio i ono
to sam sada odluio. Zajedno smo se pomolili i krenuli na mesto gde
je trebalo da vratim ukradeni ram. Ram je bio vlasnitvo jedne osnovne
kole u kojoj sam ja trenirao kung fu. Uli smo u kolu i raspitali se gde
je direktor. Saznali smo da je odsutan i da je tu zamenik koji je trenutno
na predavanju. Odluili smo da ga saekamo.
Predavanje se vrlo brzo zavrilo. Saekao sam da uesnici izau iz
uionice i onda sam priao eni srednjih godina, onieg rasta i ljubazno
se predstavio. Zamolio sam je da ostanemo nasamo ako ima malo
vremena. Pristala je i ja sam poeo da objanjavam. "Pre nekoliko
godina, u ovoj koli sam ukrao jedan ram. Poto sam sada hrianin,
oseam dunost da vam to vratim. Molim za oprotaj i ako je potrebno
ja u novano da nadoknadim tetu".
ena me je za trenutak zbunjeno, otvorenih usta gledala, a onda me
zamolila da ponovim svoje ime i sve ostalo. Ponavaljao sam dok se
ona glasno iuavala onom to je sluala. Nije mogla da veruje u to
to se dogodilo. Jo par puta je insistirala da joj ponovim svoje ime, a
onda je rekla da ne treba nita da plaam. Ponavljajui "ovo je
neverovatno da neko vraa ukradenu stvar posle etiri godine"
zbunjeno je otila.

82

Bio sam presrean. Izaao sam iz kole i ispriao bratu ta se

dogodilo. Ali to je bio tek prvi vraeni dug. Trebalo je da vratim jo
neke ukradene stvari. Imao sam nekoliko ukradenih knjiga kojih sam
se setio par dana posle rama. Otili smo pravo u jednu od knjiara u
kojoj sam ukrao etiri knjige. Ponovilo se isto, s tim to je ovek ostao
bez rei. Jedino to mi je rekao bilo je: "Hvala, ne treba nita da plati.
iv bio mome!" Otvorenih usta i oiju je gledao za mnom dok sam
izlazio.
Mir i radost koju sam doiveo posle toga ne mogu opisati. Samom sebi
sam se udio. Bilo mi je neverovatno da mogu ui u knjiaru punu
kupaca i vratiti ukradene knjige poto sam jasno i glasno priznao ta
sam uinio tom poslovoi. Naravno, njemu sam se obratio u prostoriji
koja je bila irom otvorena. Bilo je to jo jedno od mnogih uda koje
sam doiveo sa Bogom, sa Isusom.
Samo dan pre nego to sam krenuo na BTI, vratio sam poslednju
knjigu u jednu knjiaru.

Stranice ove knjige su objavljene uz dozvolu autora i namenjene su

iskljuivo za internu upotrebu. Kopiranje ili tampanje ove knjige u
komercijalne svrhe nije dozvoljeno.

83

Onima, koji imaju interes za Re, dela i puteve Boije

Nadamo se, da e ova i druge knjige ispuniti nau viziju i elje za vas:
"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,
za shvatanje izraza razuma
i primanje nauke pameti,
pravinosti, pravde i potenja;
za davanje prostima razbora,
znanja i razmiljanja mladome oveku.
(Poslovice 1:24)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,

I JEDINO TAKO MOE DA SE DALJE DISTRIBUIE!

84