H AN A

(Sin mutnoga lovca)

1.
Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca, zavoleo
sam u gradu kolonijalnu Hanu, ker tunoga
trgovca, jevreja udovca, kraj groblja to je
drao bakalnicu i mehanu.

kad me poljubi ustima vrelim ko mlado kue i

ljulja poljupcima bez severa i smera, zagrljaji
njeni u meni toe i izrue sve to divljak rua i
matroz veera.
Ti ne zna njen pogled prljav od uglja to se pui
i gleda iz pei, Te kapke to se diu: spore
zavjese;oko to sine: beli badem oljuten, njene
zube krilate, zube od malih rei i jezik iljat i
vreo, taj jezik pomalo rasputen.
3.

Probudila me ko umu blistavi kreket raketa i

sad slep sam za vas, zrikavi atrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.
Od nje mi gore oi - arulje sred rulje, od nje
zru more i mree, ribe i ribolovci, konopcem
vodopada puu sa njom jegulje i cvrkuu
zlikovci ko vrapci i osnovci.
O, ta sve nisam snio i ta sve nisam bio sa
oravom orom u drutvu Bogoslovca. I ono
to nisam pio, to nisam razbio, plao sam od
svoga detinjastog novca.
No sad volim i kad volim, volim od neba do
ruke c kojom mi ljubav s dna mora izvlai
brodolomca i nadima strojeve, oivljuje
sanduke
i kida reetke da elom ruim dvorce,
da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce i
nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino, kad
sam sunce i kosti, grobara i rovca poslo u
krmu da piju devojako vino.

Hano, barko moja, zaplovimo put tropa u

praume me pume, zatigrimo se u leta Neka
ljubav u sunce tvog trbuha zakopa moju snenu
planinu prstima suncokreta.
Nek korak te noge i ruke, najeen zaveslaj
trireme bes mora osedla ponovo i rastavi,
iskapi i progutaj, izabrana, vreme
to se ko beli medved me zubima tvojim kravi,
da iz vra rujna, sva biljna, sva bujna ikne i
osvei jedra iznemogla. O, biljko, ti svetiljko,
burna i olujna, ti si mi dah pronala i srcem
pomogla.
4.
No umorna od hoda, zmijanja smelosti ne juri
vetar, leptire arene od pigmenta; nou otvaram
dlan od same sadanjosti.
Na svakom prstu nosim pla pet kontinenata.

2.

Ako sam danju jedro i neprestana jara, nou sam

umorno bilo, sustao sat u ruci. Ako sam bela
kouta i nebo puno prevara, nou sam mae
malo i flok savijen u luci.

im sam joj video prsa nad vagom kraj izloga

Izmeu preseene narande i sapuna zavoleh je
to je najljepa, zavoleo sam je stoga, to je sva
bila hranjiva, sva kao usta puna.

Nosim igove pota, na telu profile marke, na

palcu june zvezde, na srednjem kie to liju na
malome barke to seku katarakte, na kaiprstu
bunu, na burmi Srbiju.

Hana sa zenicom od bibera , s pramenjem od

vanilje sa prstima kao cvee to u iraku gore
Ko ne bi voleo te zaine, to lisnato obilje, taj
dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

Ako sam danju iskra i naprat do grla suva, nou

se iz tog gneva po zemlji krv proleva; ako sam
selo to duva na boga to Srbiju uva, u snu sam
zemlja to seva i psuje, plae i peva.

Til ne zna njene usne to se svlae; zube to

kripe, sneg to vrije tu harmoniku s dva reda
dugmeta od porculana. Njeh smeh me svog
iscepa i smehom sve zaije taj radosni bunar, ta
ivotinja Hana,

5.
Ti ne zna da mrtvi pod belim kamenom, kad
naslonim glavu na sleeno krilo, grle pod mojim
olujnim ramenom sve to e biti i to je bilo.

Tad gorim i bledim, od lomae prsti mi vreli,

krvlju mi ume iskre, zabranjene knjige, od
vatre su mi ivot i smrt jednako zreli, pod okom
koluti, na ruci krug verige.
ta znate o smrti vi veni mladii?
U mome mesu ive i ljube se preci. Ako me
ujede, kroz ujed e mi izii mati moja tuna i
svi tuni sveci.
6.
U ovoj vinjevoj noi ja ljubim u senci busena i
kaem kamenu svakom, uzalud me mrtvi
pohode kada iz ila elim da klijam produena s
dojkama do krova i do kljuna rode.
O ja u, i ja u, da se na proplanku kao sve ene
iz saksije, suknje rairim i da se pretvorim u
trudnu pospanku beskrajnu kvoku, da za dan
ispilim
stotine petorki, konice vesele, junjake,
severce, tenad, strane obe, itave drave,
avole, anele,
tri sveta da isteram iz svoje utrobe,
da diu i jedu crni hleb sa solju, da piju ovu
vodu, da drhte tu od strasti, da prime nau radost
i nose nevolju
onih to e pasti jer umeju rasti
iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice mamuznuti
suncem i darnuti svodom, te hitre milosnice,
male veverice ti ljudi sa tvrdim, neumornim
hodom.
7.
Toliko sam video zala, puki i veala i glava kad
padaju s panja, da me iz tog kala, sivog
ogledala,
smrt gleda i svud proganja;
crna se s tla die i hladna gamie po svetu u
mom detetu, ivi mi dlan lie i dahom saie
pesme i breskve u cvetu.
Urlam i alaem i vritim i plaem, ovek s
poslednjom tugom. Ja, Bol sa Braem iz sebe
pretaem, iz duge rane pod dugom.
Glava mi visi od sela na Tisi do ljudi bez imena,
ljubavi, i ti si po srcu, po sisi bodeom istim
bodena.

O, kad bi iz rane, kosti prekrhane, iz grudi ljudi,

ena, mogla da kane kap vatre, da plane uma, ta
kosa zelena,
da iz leda noi, na dnu nemoi, istopi brdo
snage, i vr natoi ko sunce kad skoi
iz vlage na oi blage,
i strgne lance, slomi katance, i vrati igru u stado,
i sve prognance, robove, znance poljubi meko i
mlado.
I svakog to uje digne ko oluje, povede sve
mahale, da na lance to ulje i mrak to nas kuje
ko ivi plamen navale.
I svakog koji vidi kako ivot bridi zovne i
povede da zbaci okove i otpone nove dane da
ivi bez bede.
8.
Masakri, masakri, nigde lia slave, nigde polja
asti. Bolova poplave i ruke krvave u blatu nam
dave svet strasti.
Logori bez kraja, udarci bez due, provale, o,
provale... Bodu nas u grlo, iz zasede rue i pale
nas tihe i male.
Sa groblja na groblje gone nas urote, zastave i
trube. Nedelja kolje ponedeljke, subote, est
dana to rade i ljube.
Koji dan da radi i ljubi i dalje, kada ih crn ubica
sa psovkom u trbuh majci mrtvoj alje, me crve
svih majki bez lica?
Poznajem sve suze i bol kojim zima puta krv
dolina, kad prebitim danima, tektavim noima
kao psi beimo od psina.
Kad ludilo iklja, kuga svakidanja, iz zemlje
oveka... Veala u grlu, pod rebrima planja
i urlik, i prsti pendreka,
i juri kroz maglu od tuge do tue, od smaka do
smaka. O, ko nas za noge i za ruke vue
kroz ile usirenog mraka
Masakri, masakri, nigde polja asti, nigde iva
brata. U lepljivo blato mrtvi emo pasti sa ioda
ratnih karata.
9.

Ja nisam od ia, od kolenovia to bez straha

leu, ustaju veseli. Ja sam od onih crnih
nikovia to su krv pljuvali i mnogo voleli.
Mnogo su voleli moji edni starci, i sa dna
lomaa i s vrha veala. I kad bi im usne razneli
udarci, njihova su usta udar opratala.
Svoga su se smeha, ljubavi libili, beei od
sunca, noi i sela.
I pred svakom senkom u zemlju se krili
i imali mala i zgrena tela, pa su svaku nadu
tuno promaili i sve to su hteli voda je odnela.
10.
Nisam od kraljia, carskih carevia to lov
lovuju, biju i lumpuju. Ja sam od onih za koje se
pria da uvek rade i da uvek snuju.
Ja sam od gorkih nigdenikovia to ita oru i
kopaju rude. Ja sam od onih prkosnih mladia
to nemaju hleba, a slobodu ude.
Bez igde ikog usred sveta bela, u vujoj jami, na
podu bez pria,
praznih ruku i zborana ela,
ja traim oveka i jaka i smela, druga, kog ne
plai mrak krvoprolia ni uas smrti, za velika
dela.
11.
Pod runom bonace medvedi od leda po dnu love
ostvom koljke i krgavce. I itave lae, jarboli,
bez reda plove im kroz glave s posadom
naglavce.
Zeleni mlaz riba i senke goveda proli su ko jeza
kroz alge i prstavce. Iz srca dubokog i budnog
medveda krupne surle plime idu u sve pravce.
I nose na elu lavlji lik gubavca, krv i gnev sa
lica bolesna i bleda,
vreli kaput dana za mraz goludravca,
starog pasoglavca, zubatog grbavca to zna kako
grozno dno mora izgleda kada gladna vesla
grize gladna beda.
12.

Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate,

odrpane prevrate i ljute koprive. iveu ko
peine, ko zveri to pate,
ko svi ije su oi uvek alostive,
jer ne znaju jo sve, ta ljubav moe znati, a
ele sve spoznati, grliti grljive golje, to sakati,
zebu golovrati
i znaju ar dati za snove nasrtljive,
da u miru umru, iz petnih ila da ive i pevaju
pesme kao grom grlate,
do kapi da iskape devojke pohotljive,
do kraja da sagore usnice mesnate: da se ne
povrate iz koatih daljina na zemlju, ko
zloinci, na mesto zloina.
13.
Jo laju pred kapijom. Pre istoka - ja ko puna
kuka nad nemirom - prosuu se s krvlju iz
debelog boka licem u lice sa gladnim svemirom.
Pazite mi sunce kada se okree s aom u oku
od pijanki razbitom, da na vinograde ne padne
uvee kao kamen mlinski nad zgrenim itom.
uvajte mi zemlju, da se ne umori,
tu nabreklu zemlju, to je tako sona da na njoj
do kraja ne moe da gori ni ljubav, ni ivot, ni
no bespomona.
Bez dna je ta aa, duplja krvolona, bez dna je
taj trbuh pun dima i ara, strast nedogrela i kost
crvotona, utvara, prevara i smrt uasno stara.
O, ne elim nita; upij me do kraja, usii me
celu, u sebe unesi takvu punu gline, gustih
zagrljaja,
kao zoru golu, golu me obesi
za usne, za ui, za ruke to znaju gde vritim
ljubei pre no mi smrt prie, gde apuem luda
ko dojke to ti daju da pije tu tamu s bradavice
rie.
14.
Brojim i gledam zadnje prste zori, tople kike
sunca u inju jaruga, petla koji od svetla misli da
sav gori
kao mrak i suza u snu moga druga,

dok ko gladne zebre, bol mog ljubavnika juri

stope moje kroz puste savane i grli kolonu golih
prognanika, moje crne rane muvama pljuvane.
Uzalud, ja teem niz vodu nizvodno.
Ruke su mi tune ko ene kad pobace.
O, kako bi htele te ruke da se bace,
kriom od gonia, po Srbiji podno, da ljubav
teku prospem na mrtvace kad ne smem na
pijace i na selo rodno.
15.
Izlaze iz mene crna pokolenja...
Ne raaj lance na rukama roblju,
oi mutne, to e od samog roenja igrati
murke na slepome groblju.
O, nigde osmeha za moj osmeh - dete, i nigde
igre za to igralite. Iz te zemlje rastu kletve i
osvete, za mrtve oi i prazno ratite.

16.
Ja ne ujem sunce, njegov biljni savet, ja ne
sluam vetar, kiovite rei, vie ne znam ta u,
kad u, gde u lei, ta sam kad ustajem: jutro ili
avet.
Alge zamrene, mrsili vas vali, s vama se igraju
ribe i ostrige, a moje su kose zamrsile brige i
uzdasi ljudi to su umirali.
Oi izgrebene slanim noktom suza, kaljugom
poruge, tugom pepeljuge, ja ne vidim vie
raskorake duge od mrkih hraaka, beouga uza.
Kako svoju javu, ljubav vrtoglavu gvou bure
dati da je dnu povrati? O, neu u vodu svoju
vatru slati niz glavu u Savu, morem zaboravu.