POSEBNA IZDANJA

ZA IZDAVAČA
Goran Lakićević

UREDNIK EDICIJE
Predrag Mladenović

GRAFIČKI UREDNIK
Miloš Trajković

LEKTURA
Danica Miladinović

ILUSTRACIJA NA NASLOVNOJ STRANI

Dobrosav Bob Živković

ŠTAMPA
Forma B, Beograd

TIRAŽ
1000 primeraka

IZDAVAČ
IP Besna kobila
Branka Pešića 20, Zemun
Tel. / fax: 011 261 50 60
info@besnakobila.co.rs

Sva naša izdanja možete naručiti i putem našeg sajta

www.besnakobila.co.rs
 i druge priče

ŚINIĆI HOŚI
S japanskog prevela Branka Takahaśi
AUTOR
星 新一

NASLOV ORIGINALA
すばらしい天体

Copyright © 1961, 1969, 1971, 1977, 1985

by The Hoshi Library

Serbian translation rights arranged with The Hoshi

Library through Japan Foreign-Rights Centre
(detaljan spisak priča i prvih objavljivanja videti na
kraju knjige)

ZA OVO IZDANJE
Copyright © 2016 Besna kobila
Sadržaj
7 Divno nebesko telo
13 Bokica
19 Era novca
27 Na maglovitoj planeti Stvar mere 99
33 O anđelima Pacijent 103
43 Ljubav prema ljudskom rodu TV šou 107
49 Nov aparat Gost iz svemira 113
55 Bogovi i njihovi običaji Savršeno organizovan život 119
61 Doba dugog putovanja Emisari prijateljstva 123
na posao Žaljenja vredne stvari 129
65 Ruine Pogubljenje 133
69 Ministarstvo održavanja Proklinjimo zlo 159
životnih uslova Pogrešna adresa 163
77 Rajski vrtovi Projekat remodelizacije raja 175
83 Osveta Posetilac 189
89 Eeej, izađi! Kataloška prodaja 195
95 Sekretari na ramenu Vrhunska taktika 199
Eh, domovino... 203
Pogovor: Hiljadu i jedna noć
Šinićija Hošija 233
Pogovor:
Hiljadu i jedna
noć Šinićija
Hošija

„TATA JE UVEK RADIO noću. Kao mala, nikad ga nisam videla da piše.
Mislila sam kako je lepo biti pisac — ne moraš skoro ništa da radiš.
Ustajao je oko podne. Pošto se probudi, glava mu još neko vreme
nije radila, pa je odsutno leškario na kauču i na svako moje pitanje
čula bih samo „aha”, „mhm”.
A u srednjoj školi sam ga ponekad viđala kako piše. Pred
kontrolnu vežbu i sama sam sedela do kasno, pa se dešavalo da
noću naiđem na nešto što ne znam. Onda bih otišla u tatinu radnu
sobu, a tamo je on sedeo za svojim stolom, neobično bodar. Posta-
vila bih mu pitanje koje me muči i on bi otvorio enciklopediju na
potrebnoj stranici. Ja sam znala da se bunim „ooo, nemam sad vre-
mena da čitam nešto ovako dugačko”, na šta bi on nekoliko sekundi
2 34 D I V N O N E B E S KO T E LO I D RU G E P R I Č E

pogledom prelazio po stranicama i na kraju mi pokazao gde piše

to što mi treba.
To su bili trenuci kada mu je mozak radio savršeno.
Kad god da uđem u njegovu radnu sobu, nikada mi nije rekao
„ostavi to za kasnije, sada sam zauzet” ili „sama si kriva kad ne učiš
redovno”. Sada mi izgleda kao pokretni Gugl koji radi samo noću.
Pošto zatvorim vrata i pođem nazad u svoju sobu, pitala sam se
šta rade u drugim kućama kada noću ne znaju odgovor na neko
pitanje.
Pošto je intenzivno radio noću, pred jutro mu je bilo neophodno
da smiri uzbuđeni mozak. Popio bi nešto alkohola ili lek za spa-
vanje i legao da spava. Dok je on tonuo u san, majka je ustajala da
nam spremi doručak ili lanč pakete za mene i sestru, a nešto kasnije
je počinjao i sestrin i moj dan. Tako je izgledala kuća koja ne spava,
u Tokiju perioda Šova.”

Marina Hoši, piščeva ćerka

Razlog za ovo zavirivanje u privatni život Šinićija Hošija

(1926 —1997) je to što je on Japanac i što je ovo, koliko mi je
poznato, prvi susret naših čitalaca sa njegovim izabranim pričama.
Za razumevanje dela poreklo ovog pisca uopšte nije važno. Za nje-
gove knjige nije bitno ni gde se rodio (to će čitalac saznati samo
ako pročita pripovetku „Eh, domovino”; da mu ova priča ne dođe
do ruku, ni iz čega ne bi mogao da zaključi odakle je pisac), ni kog
je pola (u priči „Vrhunska taktika” autor pokazuje odlično pozna-
vanje i muškaraca i žena). Povod za tekst koji obiluje biografskim
podacima je želja da čitaoce upoznam sa autorom (sa delom su se
već upoznali, zato ovaj tekst ide posle pripovedaka) jer su kulturne
veze između Srbije i Japana još uvek slabašne; koliko oni ne znaju
 P O G OVO R : H I L J A D U I J E D N A N O Ć Š I N I Ć I J A H O Š I J A 235

o nama (ili znaju, ali prve asocijacije su im rat i raspad Jugoslavije),

toliko i mi šablonski vidimo Japan. Kroz detalje iz života Šinićija
Hošija zapravo želim da nam približim Japan, da slici te zemlje
dodam još nekoliko poteza četkicom; i Japan i Hoši zaslužuju
sveobuhvatnije, slojevitije poznavanje.
Čim je diplomirao, sa 24 godine, po očevoj smrti, Šinići Hoši
preuzima direktorsko mesto u Farmaceutskoj kompaniji Hoši.
Nekada moćna, firma je sada u dugovima; bez iskustva — i
poslovnog i životnog — mladi direktor ne uspeva da je ponovo
podigne na noge. Posle izvesnog vremena sve ingerencije predaje
Upravnom odboru, a on sam na posao dolazi samo forme radi. O
tom periodu svog života negde je napisao: „Na svetu ima mnogo
ljudi koji su imali tešku mladost, ali ne verujem da postoji iko ko
je živeo tako besmisleno, kao ja.”
Godine 1957. iz novina saznaje za osnivanje Ufološkog kluba
Japana; jedan od članova bio je i čuveni Jukio Mišima. Od Ufološkog
kluba počinje Hošijevo interesovanje za kosmos. Osim njega, još
nekoliko članova kluba kasnije se proslavilo pisanjem naučne fan-
tastike. Već na samom početku spisateljske karijere Hoši je iza-
brao kratku priču, i to takozvanu kratku kratku (u japanskom: šoto
šoto; preuzeto iz engleskog „short”). Danas, kada se kaže šoto šoto,
svako ko je iole načitan zna da se radi o pričama Šinićija Hošija. I
drugi su pisali kratku formu, ali Šinići Hoši je kratku kratku priču
učinio svojim zaštitnim znakom. Desetine i desetine priča, od tri
do deset stranica, izlazilo je ispod njegovog pera, i u toj posto-
janosti je bio zaista jedinstven.
Krajem 1953. godine Farmaceutska kompanija Hoši uspeva
da postigne dogovor sa radničkim sindikatom, firma se donekle
ponovo stabilizuje, Hoši-junior — u to vreme formalno potpred-
sednik kompanije — svaki dan dolazi na posao, ali mu šefovi Up-
ravnog odbora ne daju nikakve zadatke, tj. kompanija živi svoj
život nezavisno od njega. Hoši, besposlen, čitavo radno vreme
2 36 D I V N O N E B E S KO T E LO I D RU G E P R I Č E

provodi čitajući. Japanski pisci ne da mu se ne dopadaju, već ga

nerviraju: niko ne ume efektno da završi priču! „I on se ponovo
uputi u noćni grad” — završava se jedan roman i ostavlja čitaoca
neispunjenih očekivanja. Hoši bi takav završetak prihvatio kad bi
se na tom putu nalazila rupa, ali ne da nema rupe, nego ni kore
od banane! Šinići Hoši se oseća prevareno. Da on piše, pisao bi
sasvim drugačije, kao Mopasan, ili kao Moris Level. Nešto kasnije
susreće se sa velikanom SF žanra, Bredberijem. Evo šta Hoši u
svom dnevniku beleži 23. januara 1958:
„Sunčano
Ležim, prehlađen
Čitam Marsovske letopise
Retko dobra stvar”

Udruženje japanskih pisaca naučne fantastike „Kosmička

prašina” izdavalo je časopis pod istim nazivom. Pre nego što se pro-
slavio kao pisac kratkih SF priča, Šinići Hoši, agrohemičar po obra-
zovanju, objavljivao je u njemu tekstove iz oblasti nauke. Navešću
deo iz teksta „Jedan stav”, u kome Hoši razmišlja o ekologiji, evo-
luciji ljudske vrste i sličnim realnim, ovozemaljskim temama:
„Kad sam bio mali, jeo sam desert od drobljenog leda, a u
poslednje vreme sve je popularniji sladoled na točenje. Negde
sam pročitao šta je prethodilo izumu sladoleda na točenje. Jedna
novinska kuća je objavila konkurs za rešenje kako da se najjednos-
tavnije opere posudica za ledeni slatkiš; prvu nagradu je osvojio
predlog da se posudica pravi od želatina, pa da se na kraju pojede
kao i sama poslastica. Izgledalo je nerealno, ali, evo, sladoled na
točenje je to ostvario.
Dostignuća savremene civilizacije i nauke obogaćuju naš život,
ali kao da se utrkuju ko će proizvesti više otpada. Od zarđalih
 P O G OVO R : H I L J A D U I J E D N A N O Ć Š I N I Ć I J A H O Š I J A 237

metalnih konstrukcija nekadašnjih zgrada do kanalizacije i nuk-

learnog otpada — mislim da nije daleko dan kada ćemo imati
mnogo problema sa smećem. Ali ipak verujem da će nauka naći
rešenje.
Mislim da je pogrešno shvatanje da civilizacije posle sebe treba
da ostave tragove u vidu piramida i glinenih posuda. Naprotiv,
mislim da je najbolji dokaz razvijenosti neke civilizacije upravo
ako posle nje ne ostanu arheološki artefakti.
Najbolji alat je možda onaj koji sam nestane, sam se rastvori
pošto izađe iz upotrebe.”
Ovo je tema koja naučniku i piscu nije davala mira ni kasnije,
o čemu govore, na primer, priče „Heeej, izađi!” i „Ruine” iz našeg
izbora.

Godine 1974, već poznat i često intervjuisan, Šinići Hoši u

jednom časopisu za svoj stil pisanja kaže:
„Trudim se što je više moguće da pišem suve rečenice. Čini mi
se da ne bih mogao da nađem duševni mir kad ne bih pisao sasvim
suprotno od Osamua Dazaija.”24
U japanskoj književnosti postoji tradicionalna podela na „čistu”
književnost i književost za mase. Najbolja ostvarenja u prvoj ka-
tegoriji (prvenstveno pripovetke) bivaju nagrađena Akutagavinom
nagradom, a za druge je rezervisana nagrada Naoki. Hoši se veoma
brzo našao (i to više puta) u užem izboru za Naokijevu nagradu, ali
je nije dobijao, jer je njegov stil bio bliži „čistoj” književnosti.

24 OSAMU DAZAI (1909 —1948) kultni je pisac, koji je za kratkog života ostavio
nekoliko antologijskih knjiga, nekoliko puta pokušao da se ubije (svaki put sa
drugom ljubavnicom — na kraju mu je to pošlo za rukom); pisao je gotovo
isključivo o duševnim mukama. Jedan je od najboljih repera za poređenje; u
poređenju sa njim, Š. Hoši je zbilja krajnje suv. (prim. prev.)
2 38 D I V N O N E B E S KO T E LO I D RU G E P R I Č E

S druge strane, u taboru „čiste” književnosti takođe ga nisu pri-

hvatali (za japansku „čistu” književnost karakteristično je seciranje
duše, pomalo bolesna psihologizacija). Hoši je do kraja života umeo
bez pardona da oplete po njima.

Deset godina pošto je debitovao kao pisac, popularan, čitan,

doživljava spisateljsku blokadu. Ono što se lako čita — a njegove
kratke priče, lišene bilo kakvog ukrasa, sa tananim humorom i
obavezno sa neočekivanim krajem, čitaju se u jednom dahu — ne
piše se s istom takvom lakoćom. Tim pre što je autor sebi postavio
sledeća ograničenja:
— da ne opisuje scene seksa i ubistava. Kako kaže, to kod njega
nije iz preterane moralnosti (više puta je pisao o još strašnijim sma-
kovima sveta), već zato što je takav postupak — neopisivanje seksa
i nasilja — postao redak;
— da se ne bavi temama koje su trenutno aktuelne;
— da ne koristi avangardne književne tehnike. „Pikasove slike
su dobre, ali se ne mogu primeniti za ilustrovanje čudovišta. Ne-
obična ideja je ono što čini moje delo. Kada bih tome dodao još i
neobičan stil, ispalo bi budi bog s nama. Moj spoljašnji izgled je
možda skroman, ali u duši sam probirljiv stilista.”
U periodu kada je izgledalo da su mu kratke kratke priče pre-
sušile, napisao je nekoliko knjiga o svom ocu — osnivaču ve-
like firme i skupštinskom poslaniku, čoveku neiscrpne energije i
učesniku mnogih događaja, sudbonosnih za zemlju — ali čitaoci
nisu bili preterano zainteresovani. Od Hošija su očekivali ono po
čemu su ga dobro znali. On tada obećava sebi da će napisati 1001
pripovetku i vraća se žanru naučne fantastike.
U jesen 1983. godine Šinići Hoši završava svoju 1001. pripo-
vetku.
 P O G OVO R : H I L J A D U I J E D N A N O Ć Š I N I Ć I J A H O Š I J A 239

„Izabrati život ili stvaralaštvo? Pisac valjda treba da izabere stva-

ralaštvo, ali kad neko napiše hiljadu i jedno delo, onda mislim da
mu se ništa ne može zameriti.”
Pošto je rešio da više ne piše, jer je zaslužio da ostatak života
provede ubirući plodove tridesetogodišnjeg truda, shvatio
je da njegov posao ipak nije zavšen. Naučna dostignuća su
svakodnevno nadmašivala prognoze i najmaštovitijih SF pisaca,
naučnofantastična dela su zastarevala. Hoši nije želeo da budući
čitaoci njegova dela doživljavaju kao stvar trenutka koji je prošao,
pa seda da u svim pričama promeni, osavremeni nazive i izraze.
Satovi više nisu tiktakali, već su bezvučno pokazivali vreme, broj
na telefonu više se nije birao okretanjem brojčanika… Hoši je
shvatao da ništa nije večno, ali je želeo da produži život svojim
delima, da im udahne još malo univerzalnosti.

Kratke kratke priče Šinićija Hošija prevođene su na gotovo

na sve jezike. Prvi prevod se pojavio 1963. godine, u Americi, u
časopisu „Fantasy and Science Fiction”, čiji je urednik za nauku
bio Isak Asimov. Čast da debituje u inostranstvu pripala je „Bo-
kici”. Kod nas je, tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog
veka, objavljeno desetak Hošijevih priča, uglavnom u Politikinom
Zabavniku i Galaksiji.

Kao i u drugim žanrovima i klasifikacijama svega što čovek

stvara, obavezno se lome koplja oko definicija i razgraničenja.
Pristalice „tvrde struje” u žanru naučne fantastike vatreno su zago-
varale čistotu stila — samo nauka i samo fantastika — dok su nji-
hovi oponenti smatrali da pravo na postojanje imaju i nadnaravne
pojave i apsurd. Hoši u raspravama nije učestvovao, ali u pismu
prijatelju izlaže svoj stav, koji bi se ovako mogao sažeti: „prava”,
tradicionalna naučna fantastika piše o onome što se logično može ob-
2 40 D I V N O N E B E S KO T E LO I D RU G E P R I Č E

jasniti naučnim principima, dok se nova, reformisana naučna fantas-

tika bazira na poletu mašte. Međutim, sve to nema veliku važnost;
važno je šta pisac hoće da kaže i da li se to čita.
A čita se, i te kako! U zemlji i inostranstvu, odrasli i deca, čita-
oci-početnici i oni koji svetsku književnost imaju u malom prstu
— svi čitaju Hošijeve parabole koje su, pre svega, detaljno iscrtana
kosmička karta ljudskog bića.

Branka Takahaši
DETALJAN SPISAK NOSILACA
AUTORSKIH PRAVA I PRVIH OBJAVLJIVANJA:

„KAMIGAMI NO SAHÔ” „SUBARASHII TENTAI” „TÔGENKYÔ”

„KANJA” „TENSHIKÔ” „UCHÛKARANO KYAKU”
„KIRI NO HOSHIDE” „YÛKÔ SHISETSU” „ZURE”
„AKU NO NOROÔ” „SAIKÔ NO SAKUSEN” „TSÛSHIN HANBAI”
„TEREBI SHÔ” „FUKUSHÛ” „HAIKYO” „SHOKEI”
by Shin’ichi HOSHI
Copyright © 1961 by The Hoshi Library
This edition originally published in Japan in 1961 under the title
YÔKOSO CHIKYÛ-SAN by SHINCHOSHA Publishing Co., Ltd.
Serbian translation rights arranged with The Hoshi Library
through Japan Foreign-Rights Centre

„BOKKO-CHAN” „Ô-I DETEKÔ-I” „RAIHÔSHA”

„SEIKATSU IJISHÔ” „KANASHIMUBEKIKOTO” „MANĒ EIJI”
„JINRUI AI” „YUKITODOITA SEIKATSU”
„KATA NO UE NO HISHO” „TEIDO NO MONDAI”
by Shin’ichi HOSHI
Copyright © 1971 by The Hoshi Library
This edition originally published in Japan in 1971 under the title
BOKKO-CHAN by SHINCHOSHA Publishing Co., Ltd.
Serbian translation rights arranged with The Hoshi Library
through Japan Foreign-Rights Centre

„EDEN KAIZÔKEIKAKU”
by Shin’ichi HOSHI
Copyright © 1977 by The Hoshi Library
This edition originally published in Japan in 1977 under the title
GOGO NO KYORYÛ by SHINCHOSHA Publishing Co., Ltd.
Serbian translation rights arranged with The Hoshi Library
through Japan Foreign-Rights Centre
„ENKYORI TSÛKIN-JIDAI” „ATARASHI SÔCHI”
by Shin’ichi HOSHI
Copyright © 1969 by The Hoshi Library
This edition originally published in Japan in 1969 under the title
HITONIGIRI NO MIRAI by SHINCHOSHA Publishing Co., Ltd.
Serbian translation rights arranged with The Hoshi Library
through Japan Foreign-Rights Centre

„Â SOKOKU YO”
by Shin’ichi HOSHI
Copyright © 1985 by The Hoshi Library
This edition originally published in Japan in 1985 under the title
OMISORE SHAKAI by SHINCHOSHA Publishing Co., Ltd.
Serbian translation rights arranged with The Hoshi Library
through Japan Foreign-Rights Centre

CIP - Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

HOŠI, ŠINIĆI, 1926 — 1997

Divno nebesko telo i druge priče / Šinići Hoši ; s japanskog prevela
Branka Takahaši. - Beograd : Besna kobila, 2016 (Beograd : Forma B).
- 242 str. ; 21 cm

ANTOLOGIJSKI IZBOR. - Tiraž 1.000. - Str. 223-230: Hiljadu i jedna

noć Šinićija Hošija / Marina Hoši, Branka Takahaši.

ISBN 978-86-88389-11-2
COBISS.SR-ID 226396940