Metaboliti biljaka

Primarni i sekundarni metaboliti

Bioloki aktivna jedinjenja, odgovorna za terapijsko delovanje, obino su
koncentrisana u pojedinim biljnim organima (list, cvet, seme, koren, plod).
Biljka uz pomo atmosferskog ugljendioksida tokom procesa fotosinteze
sintetie organske molekule koji se dele na primarne i sekundarne
metabolite biljaka.

Primarni metaboliti utiu na strukturnu funkciju same biljke, dok

sekundarni metaboliti utiu na meuelijsko funkcionisanje biljke i
reprodukciju unutar biljke, a nastaju kao odgovor na biotiki i abiotiki
stres. Sekundarni metaboliti se koriste za komunikaciju, reprodukciju,
odbranu, itd

U primarne metabolite biljaka spadaju ugljeni hidrati, masti, nukleinske

kiseline i proteini. Od primarnih metabolita tri klase (ugljeni hidrati, masti i
proteini) se smatraju strukturnim i hranljivim materijama.

Sekundarni metaboliti biljaka mogu se svrstati u etrnaest osnovih klasa

jedinjenja, i procenjuje se da postoji preko 200.000 hemijskih jedinjenja
koje sintetiu biljke.
Klase biljnih sekundarnih metabolita

Klasa
Alkaloidi Svaka od klasa sekundarnih
Amini metabolita vri bioloke
Cijanogeni glikozidi aktivnosti koje imaju potencijal
da unaprede ljudsko zdravlje
Diterpeni
kroz njihov efekat na
Flavonoidi metabolizam mikroorganizama i
Glukoinolati sisara putem uzimanja ovih
hemikalija kao biljne hrane.
Monoterpeni
Neproteinske aminokiseline Najvie hroninih oboljenja na
Fenilpropani koje mogu uticati primarni i
sekundarni metaboliti biljaka su:
Poliacetileni
kancer, kardiovaskularna
Poliketoni oboljenja, dijabetes tipa II i
Seskviterpeni gojaznost, oboljenja koja
Tertraterpeni izazivaju 60% letalnog ishoda u
svetu.
Triterpeni, saponini, steroli
 Fenolna jedinjenja

Fenolne kiseline, acetofenoni,

derivati fenilsiretne kiseline, cimetna
kiselina, kumarini, izokumarini i hromoni
 Fenolna jedinjenja su iroko
rasprostranjena heterogena grupa
sekundarnih biljnih metabolita i jedna od
najvanijih klasa prirodnih antioksidanasa.

Predstavljaju najraznovrsnije i najrasprostranjenije sekundarne

biljne metabolite koji u svojoj strukturi sadre aromatini prsten
sa jednom ili vie hidroksilnih grupa.

Preciznija definicija je ona koja se odnosi na metaboliko poreklo

fenola i po njoj su fenolna jedinjenja, jedinjenja nastala tokom
transformacije ikiminske kiselina i fenilpropanoida. Takoe
termin polifenoli nije potpuno precizan jer neka jedinjenja nisu
polihidroksilni derivati.
Ove supstance se mogu nai u slobodnom obliku ili ee u
obliku kompleksa sa razliitim eernim ostacima ili sa
organskim kiselinama, aminima, lipidima, ugljenim hidratima
i drugim polifenolnim jedinjenjima. Za bioloku aktivnost
zasluan je aglikonski deo molekula.

Fenolna jedinjenja u biljkama nisu ravnomerno rasporeena

na nivou tkiva, elijskom i subelijskom nivou. Nerastvorni
fenoli su sastavni deo elijskog zida, dok se rastvorni fenoli
nalaze unutar elijskih vakuola. Fenoli elijskog zida kao to
su lignini i hidroksicimetna kiselina povezani su sa razliitim
elijskim komponentama. Ova jedinjenja doprinose
mehanikoj otpornosti elijskog zida, imaju regulatornu ulogu
u rastu i morfogenezi biljke, kao i u reakciji na stres i
patogene.
Najznaajniji izvori fenolnih jedinjenja su razni napitci (ajevi,
crno vino, pivo, kafa i voni sokovi), voe, povre i okolada.
Tokom pripreme i prerade prehrambenih proizvoda moe doi do
njihovog gubitka.

Od ukupne koliine unetih fenolnih jedinjenja, jedna treina su

fenolne kiseline, a dve treine flavonoidi. Ovakva proporcija,
naravno zavisi od navika u ishrani. Najvee koliine fenolnih
jedinjenja unetih hranom su utvrene kod Japanaca (20-40
mg/dan) i Holanana (21 mg/dan), dok je ishrana u zapadnim
zemljama znaajno siromanija ovim jedinjenjima.
Akumulacija polifenolnih jedinjenja varira i u zavisnosti od
fiziolokog stanja biljke, kao rezultat ravnotee i daljnjeg
metabolizma. Koncentracija polifenolnih jedinjenja je
manja u zrelom plodu, osim kod crvenih plodova kod kojih
se flavonoidi i antocijani akumuliraju na kraju sazrevanja.

Do sada je iz biljaka izolovano i identifikovano nekoliko

hiljada fenolnih jedinjenja koja se javljaju u slobodnom
obliku ili ee u obliku glikozida. S obzirom na veliku
raznovrsnost biljnih fenola, njihova klasifikacija je veoma
kompleksna, pa se i u literaturi esto sreu razliite podele
ovih jedinjenja, uglavnom prema hemijskoj strukturi i
biosintetskom poreklu.
 Glavne strukturne klase biljnih fenola

Broj C atoma C - skelet klase biljnih fenola

6 C6 prosti fenoli
7 C6-C1 hidroksibenzoati
8 C6-C2 acetofenoni i fenilacetati
9 C6-C3 hidroskicinamati, fenilpropeni, kumarini i
hromoni
10 C6-C4 naftohinoni
13 C6-C1-C6 ksantoni
14 C6-C2-C6 stilbeni i antrahinoni
15 C6-C3-C6 flavonoidi
18 (C6-C3)2 lignani
30 (C6-C3-C6)2 biflavonoidi
(C6)n katehol melanini
n (C6-C3)n lignini
(C6-C3-C6)n kondenzovani tanini
Jednostavni fenoli i fenolkarbonske kiseline

Klasa fenolnih kiselina i njihovih derivata obuhvata brojna

jedinjenja osnovnog skeleta molekula: C6-C1-, C6-C2- i C6-C3-,
a to su :
fenolne kiseline
acetofenoni
derivati fenilsiretne kiseline,
cimetna kiselina i slina jedinjenja
kumarini, izokumarini i hromoni.

Navedena jedinjenja se prouavaju i prikazuju zajedno, jer su

esto prisutni u biljnom materijalu u smesi i izdvajaju se
zajedno alkalnom hidrolizom, s tim to se mogu razdvojiti
primenom razliitih analitikih postupaka.
U grupu fenolkarbonskih kiselina (fenolnih kiselina) spadaju
jedinjenja koja sadre najmanje jednu karboksilnu i jednu fenolnu
hidroksilnu grupu. Nastaju iz acetata, biosintetskim putem preko
ikiminske kiseline.

Dele u dve podgrupe:

a) derivati hidroksibenzoeve kiseline
b) derivati cimetne kiseline
Biosintetiki izvor biljnih
fenola je aromatina amino
kiselina L-fenilalanin, koja se
transformie u tri koraka koja ikiminska kiselina
odgovaraju fenilpropanoidnom (3R,4S,5R)-3,4,5-
metabolizmu. trihidroksicikloheksen-1-
karboksilna kiselina
 Fenolna jedinjenja vode poreklo od jedne od glavnih klasa
sekundarnih metabolita u biljkama, amino kiselina.

Metabolizmom ugljenih hidrata nastaju fosfoenolpiruvat

(glikoliza) i eritroza-4-fosfat (pentoza-fosfatni put), ijom
kondenzacijom nastaje ikiminska kiselina.

Nizom reakcija iz ikiminske kiseline formiraju se aromatine

amino kiseline (fenilalanin, tirozin i triptofan), a ovaj biosintetiki
put naziva se ciklus ikiminske kiseline. Ovim ciklusom nastaju
jedinjenja C6-C3 tipa (fenilpropanoidi), odnosno B i C prsten
flavonoida.

Ciklus ikiminske kiseline predstavlja alternativni put za sintezu

navedenih aromatinih amino kiselina, a tokom ovog ciklusa
sintetiu se i esencijalni kofaktori (folna kiselina), vane
strukturne materije (lignini) kao i veliki broj sekundarnih
metabolita (fenilpropanoidi, alkaloidi, antibiotici i dr.)
 D-Eritroza-4-fosfat
Biosinteza aromatinih derivata
Fosfoenolpiruvinska
kiselina
preko ikiminske kiseline
(Fenilpropanoidni put)
3-Deoksi-D-arabinoheptulozonska kiselina
7-fosfat

ikiminska kiselina

Fosfoenolpiruvinska
kiselina

5-Enolpiruvil ikiminska kiselina-3-fosfat

Tirozin
Fenilalanin

Do triptofana Horizminska
kiselina

Pfenska
Arogenska kiselina
kiselina Transaminacija
 Enzimi koji katalizuju ovaj put:

(1) enzimski kompleks

(2) 3-dehidrohinat-sintetaza
(3) 3-dehidrohinat-dehidrataza
Fenilpropanoidni (4) ikimat-dehidroganeza
biosintetski put (5) ikimat-kinaza
(6) 3-fosfoikimat-1-
karboksivinil-transferaza
(EPSP-sintetaza)
(7) horizmat-sintetaza
(8) horizmat-mutaza
(9) prefenatdehidrataza
(10) prefenat-dehidroganaza
(11) tirozin-transaminaza
(12) L-fenilalanin amonijum
liaza (PAL)
(13) tirozinamino-liaza (TAL)
(14) cinamat-4-hidroksilaza
(C4H)

L-Glu - L-glutaminska kiselina

-KG - -keto-glutarna kiselina
 Fenilalanin nastao tokom ciklusa ikiminske kiseline,
deaminacijom u prisustvu enzima fenilalanin-amonijum liaze daje
cimetnu kiselinu.

Uvoenjem hidroksilne grupe u para poloaj cimetne kiseline

nastaje kumarinska kiselina. Dalja hidroksilacija kumarinske
kiseline u poloaju 3 vodi formiranju kafene, dok hidroksilacija u
poloaju 3 i 5 uz istovremeno metilovanje ovih poloaja dovodi
do formiranja ferulne i sinapinske kiseline.

Kako ova jedinjenja sadre fenil grupu i C3 boni lanac jednim

imenom se nazivaju fenilpropanoidi (C6-C3), i slue kao
prekursori u sintezi lignina i mnogih drugih jedinjenja.
*(PAL) - L-fenilalanin amonijum liaza
**(EC) - enzimska konverzija

Biosintetiki put dobijanja hidroksicimetne i hidroksibenzoeve kiseline

put ikiminske PAL
L-fenilalanin cimetna kiselina
kiseline

C4H

galna kiselina hidroksibenzoeve

p-kumarinska kiseline
kiselina
HCCoA ligaza

flavonoidna hidroksicimetne kiseline

jedinjenja

Biosinteza fenolnih jedinjenja u biljkama

 Derivati hidroksibenzoeve kiseline imaju C6-C1 strukturu.

Varijacije u strukturi derivata hidroksibenzoeve kiseline nastaju

hidroksilovanjem ili metilovanjem aromatinog jezgra.

U biljnom svetu se najee javljaju p-hidroksibenzoeva,

vanilinska, siringinska i protokatehinska kiselina. One mogu biti
prisutne u rastvornoj formi konjugovane eerima ili organskim
kiselinama, ili vezane za elijski zid, npr. u ligninima.

Protokatehinska kiselina je vrlo iroko rasprostranjena, galna

retko, esto u formi dimera, elaginske kiseline. Galna kiselina
uestvuje u stvaranju hidrolizujuih galotanina. aj je znaajan
izvor galne kiseline, tako da svee lie aja sadri 4,5 g galne
kiseline/kg.

Elaginska kiselina ulazi u sastav elagitanina, a p-

hidroksibenzoeva kiselina, vanilinska kiselina i siringinska
kiselina su konstituenti lignina.
 R1

R2 COOH Osnovna struktura derivata hidroksibenzoeve kiseline

R3

Kiselina IUPAC R1 R2 R3

p-Hidroksibenzoeva 4-hidroksibenzoeva kiselina H OH H

kiselina
Protokatehinska 3,4-dihidroksibenzoeva OH OH H
kiselina kiselina
Vanilinska kiselina 4-hidroksi-3- OCH3 OH H
metoksibenzoeva kiselina
Siringinska kiselina 4-hidroksi-3,5- OCH3 OH OCH3
dimetoksibenzoeva kiselina
Galna kiselina 3,4,5-trihidroksibenzoeva OH OH OH
kiselina
p-Hidroksibenzoeva Protokatehinska Vanilinska kiselina
kiselina kiselina
Siringinska kiselina Galna kiselina
 Derivati cimetne kiseline imaju C6-C3 strukturu.

Cimetna kiselina nastaje dezaminacijom iz fenilalanina (eliminacija

azota iz bonog lanca). Nastaje trans-(E)-cimetna kiselina. Ostale
kiseline dobivaju se naknadnim reakcijama hidroksilacije i metilacije u
kojima se veu supstituenti za benzenov prsten.

Najzastupljeniji derivati cimetne kiseline su p-kumarinska, kafena,

ferulna i sinapinska kiselina. Sve biljke sadre bar tri od ovih
uobiajenih cimetnih kiselina.

Derivati cimetne kiseline su prisutni u razliitim konjugovanim

formama. Konjugovane forme su estri hidroksikiselina kao to su
hinska kiselina, ikiminska kiselina i vinska kiselina, kao i njihovi
glikozidi.
 R1

R2 Osnovna struktura derivata cimetne kiseline

COOH

R3

Kiselina IUPAC R1 R2 R3
Cimetna (E)-3-fenilprop-2-enska H H H
kiselina kiselina
p-Kumarinska 4-hidroksicimetna (E)-3-(4- H OH H
kiselina kiselina hidroksifenil)fenilprop-2-
enska kiselina
Kafena 3,4- (E)-3-(3,4- OH OH H
kiselina dihidroksicimetna dihidroksifenil)prop-2-
kiselina enska kiselina
Ferulna 4-hidroksi-3- (E)-3-(4-hidroksi-3- OCH3 OH H
kiselina metoksicimetna metoksifenil)prop-
kiselina 2-enska kiselina
Sinapinska 4-hidroksi-3,5 (E)-3-(4-hidroksi-3,5- OCH3 OH OCH3
kiselina dimetoksicimetna dimetoksifenil)prop-2-
kiselina enska kiselina
Cimetna kiselina

p-Kumarinska kiselina
Kafena kiselina
Ferulna kiselina Sinapinska kiselina
Cimetne kiseline su vie zastupljene u odnosu na p-hidroksibenzoevu
kiselinu. Hlorogenske kiseline ima u mnogim tipovima voa, a u veoj
koncentraciji se nalazi u kafi (jedna oljica sadri 70-350 mg hlorogenske
kiseline). Hlorogenska kiselina je po strukturi 3-kafeoilkvininska kiselina.

Hlorogenska kiselina
(1S,3R,4R,5R)-3-[(E)-3-(3,4-dihidroksifenil)prop-
2-enoil]oksi-1,4,5-trihidroksicikloheksan-1-
karboksilna kiselina

Cimetna kiselina je pronaena u svim delovima voa, a najvei sadraj ove

kiseline je odreen u spoljanjem omotau zrelog ploda.
Ferulna kiselina je dominanta fenolna kiselina u zrnima itarica, njenom
najvanijem izvoru.
Kafena kiselina, u slobodnom i esterifikovanom obliku je najvie
zastupljna fenolna kiselina i ini od 75 do 100% ukupnog sadraja
derivata cimetne kiseline u svom vou, a odavno je izolovana iz kafe
Fitohemikalije sa izraenom antioksidativnom aktivnou
 Antioksidativna svojstva
Antioksidativni kapacitet fenolnih jedinjenja predstavlja sposobnost gaenja
radikala, doniranja atoma vodonika ili elektrona, uz nastajanje manje reaktivnog
fenoksil-radikala.
Ar-OH + RAr-O+ RH

Monofenoli i fenolne kiseline uestvuju u reakciji otputanja vodonikovog

atoma i reakcijama hvatanja slobodnih radikala. Na osnovu brojnih
istraivanja antioksidantne aktivnosti fenolnih kiselina dokazana je povezanost
hemijske strukture sa aktivnou.

Antioksidativni kapacitet fenolnih kiselina zavisi od:

1. Broja i poloaja -OH grupa u odnosu na -COOH funkcionalnu grupu.

2. Monohidroksibenzoeve kiseline sa -OH grupom na orto-ili para-poloaju u

odnosu na karboksilnu grupu ne pokazuju antioksidativnu aktivnost, meta-
pokazuju.
3. Antioksidativna aktivnost raste sa poveanjem broja hidroksilnih
grupa, pa je utreno da su polifenoli efikasniji antioksidanti od
monofenola, kao i da uvoenje druge hidroksilne grupe u orto i para
poloaj znaajno poveava ovu aktivnost. Tako je antioksidativna
aktivnost orto-difenolnih kiselina, protokatehinske i kafene, vea od
odgovarajuih monofenolnih kiselina iste strukture, p-hidroksibenzoeve i
p-kumarinske kiseline. Galna kiselina sa tri hidroksilne grupe je
efikasniji antioksidant od protokatehinske kiseline.

4. Supstitucija hidroksilnih grupa na 3-i 5-poloaju metoksi grupama,

kao u siringinskoj kiselini, smanjuje aktivnost.

5. Derivati hidroksicimetne kiseline su bolji antioksidanti od derivata

hidroksibenzoeve kiseline zbog prisustva CH=CH-COOH grupe,
odnosno dvostruke veze koja uestvuje u stabilizaciji nastalog aroksil
radikala rezonancijom.
 Aleopatija

Biljke u procesu metabolizma preko svojih organa, a

pogotovo preko korenovog sistema, lue sekundarne
metabolite koji imaju fizioloko delovanje na druge biljke,
pa ak i na biljke iste vrste. Taj pojam nazvan je alelopatija,
a supstance koje lue biljke i nii organizmi alelohemikalije.

Po definiciji koju je dalo Meunarodno alelopatsko drutvo

(International Allelopathy Society IAS), alelopatija
obuhvata sve procese koje izazivaju sekundarni metaboliti
koje proizvode biljke, alge, bakterije i gljive, a koji utiu na
rastenje i razvoj poljoprivrednih i biolokih sistema.

Utvreno je da benzoeva i cimetna kiselina imaju primarni

alelopatski efekat u umskim ekosistemima, ali i
autoalelopatski efekat kod gajenih biljaka kao to su pargla
i kafa.
Kumarini i kumarinski heterozidi

Jednostavni kumarini, dikumarini i

heterociklini kumarini
Kumarini su jedinjenja koja se mogu smatrati derivatima o-
hidroksicimetne kiseline (o-kumarinske kiseline). Kumarini imaju
C6-C3 strukturu ali poseduje i kiseonik kao deo C3 jedinice.

OH
O O

COOH COOH

Cimetna kiselima o-Hidroksi cimetna kiselima Kumarin

(hromen-2-on)

Biosinteza kumarina
Kao i veina ostalih fenilpropanskih jedinjenja i kumarini nastaju
iz fenilalanina preko cimetne i p-kumarinske kiseline.
Vani koraci u sintezi su:
uvoenje hidroksilne grupe u orto poloaj;
proces izomerizacije na dvostrukoj vezi (EZ) je
fotokatalizovan;
spontane laktonizacije i stvaranja kumarinske strukture;
dodatno prenilovanje;
naknadna ciklizacija i formiranje furano- i pirano kumarina

U biljnom tkivu mogu biti prisutni:

heterozidi o-hidroksi-Z(E)-cimetne kiseline
heterozidi kumarina;
slobodni kumarini.
Kumarini su podloni fotohemijskim reakcijama uz razliite
oblike kontrakcije prstena i premetanja. Iz heterozida
hidroksi-cimetnih kiselina, kumarini nastaju tokom procesa
suenja (proces je praen specifinim mirisom pokoenog
sena). Dolazi do hidrolize heterozida i spontane
laktonizacije.

Biosinteza kumarina poinje sa trans-4-cimetnom kiselinom

koja se oksiduje do o-kumarinske kiseline (2-hidroksi
cimetne kiseline), Zatim dolazi do formiranje glukozida.
Ovaj glukozid izomerizuje do odgovarajue cis-
komponente, koja kroz zatvorenu formu prstena gradi
kumarin. Veina prirodnih kumarina poseduju funkcionalnu
grupu koja sadri kiseonik u poloaju C-7, nastalu putem
biosintetike hidroksilacije cimetne kiseline.
Biosintetiki put kumarina
Kumarini se dele na jednostavne kumarine, dikumarine i hetrocikline
kumarine.

Jednostavi kumarini se meusobno razlikuju po supstituentima: najee su

to hidroksilne i metoksi grupe, pa se i oni nazivaju hidroksi- ili
metoksikumarini.

Uglavnom sva prirodna jedinjenja sadre supstituent (hidroksi ili metoksi

radikal) u poloaju C7, kao na primer najrasprostranjeniji kumarini
umbeliferon i herniarin. Pored toga, do supstitucije moe doi i na drugim
poloajima; na C6 i C8.
5 4
6 3 R1 Umbeliferon (R1=R3=H, R2=OH)
7
2 Herniarin (R1=R3=H, R2=OCH3)
8 O O R2 O O Eskuletin (R1=R2=OH, R3=H)
1
R3
Skopoletin (R1=OCH3, R2=OH, R3=H)
Fraksetin (R1=OCH3, R2=R3=OH)
 Umbeliferon
7-hidroksihromen-2-on Skopoletin
7-hidroksi-6-
metoksihromen-2-on

Eskuletin
6,7-dihidroksihromen-2-on
 Herniarin Dalfnetin
7-metoksihromen- 2-on 7,8-dihidoksihromen-2-on

Fraksetin
7,8-dihidroksi-6- metoksihromen-2-on
 Kao i druga fenolna jedinjenja, kumarini se u prirodi javljaju kao glikozidi. Dva
najvie rasprostranjena kumarin-glikozida su: skimin, umbeliferon-7-glikozid i
skopolin, skopoletin-7-glikozid. Manje rasprostranjeni su: eskulin, eskuletin-7-
glikozid, cikorin, eskuletin-6-glikozid, dafnin, dalfnetin-7-glikozid.

Eskulin
7-hidroksi-6-[(2S,3R,4S,5S,6R)-3,4,5-
trihidroksi-6-(hidroksimetil)oksan-2-
il]oksihronem-2-on

Kumarini doprinose razvoju rezistencije biljaka na bolesti i tetoine (aleopatska

aktivnost).
Eskuletin se nalazi u kori i listovima divljeg kestena Aesculus hippocastanum
L. Umbeliferon i eskuletin se primjenjuju za zatitu koe od sunca. Apsorbuju
UV zraenje kraih talasnih duina 280-315 nm koje je tetno za kou, a otputaju
UV zraenje duih talasnih duina 315-400 nm koje tamni kou.
Umbeliferon je iroko rasprostranjen. Koristi se u enzimskim testovima.
 Dikumarini
Nastaju tako to se dva kumarinska molekula meusobno poveu metilenskim
mostom.
Do ovakvog povezivanja dolazi tokom procesa fermentacije, ali samo pod
specifinim uslovima:
u prisustvu mikroorganizama,
kada je biljna masa vlana.

Dikumarol
2-hidroksi-3-[(2-hidroksi-4-oksohromen-
3-il)metil]hromen-4-on

Najpoznatije jedinjenje ovakve strukture je dikumarol (4-hidroksi kumarin; 3.3'

veza) i izolovan je iz plesnjivog sena koje je sadralo dosta kokotca, Melilotus
officinalis. Dikumarol ispoljava antikoagulacioni efekat kod sisara, koji prvi put
je detektovan kod teladi hranjenih detelinom koja su vrlo esto obolevala od
hemoralgije sa fatalnim posledicama. Dikumarol, dimerni kumarin izolovan iz
ove biljne vrste se koristi u prevenciji tromboze.
 Heterociklini kumarini
Furanokumarini sadre jo jedan prsten furanski prsten.
Psolaren i ksantotoksin su linearni tip furanokumarina u kojima je
furanski prsten vezan u poloaju 6,7. Sa druge strane angelicin
pripada angularnom tipu, u kojima je furanski prsten vezan u
poloaju 7,8.

Psolaren Ksantotoksin
furo[3,2-g]hromen-7-on 9-metoksifuro[3,2-g]hromen-7-on
 Angelicin
furo[2,3-h]hromen-2-on

Psolaren i ksantotoksin su fotosenzitivne substance, pa se

koriste u medicini i kozmetici za poboljanje pigmentacije koe.
Angelicin i njegovi derivati su toksine supstance za ribe, manje
za oveka, pa se kao biljni ekstrakt koristi u jugoistonoj Aziji za
hvatanje riba
 Rasprostranjenost, lokalizacija, bioloka uloga
Kumarini su iroko rasprostranjeni u biljnom svetu; izolovano je
preko 1000 razliitih struktura kumarina.
Kumarini se pojavljuju u korenu, plodovima i semenkama vrsta
porodice Apiaceae, Asteraceae, Fabaceae, Lamiaceae,
Moraceae, Poaceae, Rutaceae i Solanaceae.
Furanokumarini su najvie prisutni u porodicama Apiaceae,
Fabaceae, Moraceae i Rutaceae.
Slino drugim fenolnim jedinjenjima, kumarini se u prirodi
javljaju u kombinovanom obliku sa molekulima monosaharida,
odnosno kao glikozidi
Slobodni ili u obliku heterozida, lokalizovani su u svim
nadzemnim i podzemnim organima biljaka.
Smatra se da kumarini u biljnom tkivu imaju:
zatitnu ulogu (to su fitoaleksini),
tite biljku od ultraljubiastog zraenja.
 Farmakoloko delovanje kumarina
Potvrdeno je da kumarini smanjuju permeabilnost zidova kapilara i
limfnih sudova pa se koriste kod inflamatornih procesa, kao i za
smanjenje edema. Neki kumarini intenziviraju glomerularnu
filtraciju i deluju kao diuretici.
Kumarini su fotosenzibilizatori (poveavaju broj melanocita i
pospeuju sintezu pigmenta) pa se koriste u terapiji vitiliga i
psorijaze. Takode se koriste u leenju katarakte jer su odgovorni za
inhibiciju aldoza reduktaze. Visnadin blokira kalcijumove kanale i
pojaava koronarnu vazodilataciju dok furanokumarinski derivati
deluju kao nespecifini bronhodilatatori. Kelin i visnagin deluju kao
spazmolitici, ak i pri minimalnim koncentracijama. Pomenuti
kumarini koriste se u terapiji: angine pektoris, srane
insuficijencije, tahikardije, ekstrasistola i dr.
U laboratorijskim uslovima utvrena je mutagena aktivnost
linearnih furanokumarina koja se ostvaruje njihovim
povezivanjem sa pirimidinskim bazama u lancu DNK. Ovakva
aktivnost se moe potencijalno iskoristiti u terapiji kancera.
Dokazano je da se primenom kumarina mogu aktivirati
makrofagi i kao takvi penetrirati u tumorsko tkivo gde neutraliu
maligne elije. Herniarin, eskuletin, skopolin i skopoletin
pokazali su antiinflamatornu aktivnost inhibirajui otputanje
eikosanoida iz jonofora stimulisanih makrofaga mia.
Antimutagenu aktivnost poseduju i kumarin umbeliferon.
Medutim, pored svih pomenutih pozitivnih efekata ne treba
zaboraviti na toksine efekte odredenih kumarina kao to su
akutna hepatotoksinost i kancerogenost.
 Hromoni
Hromoni su bezbojni biljni konstituenti koji u prisustvu kiselina
grade uto obojene oksonijum soli.

Hromon (hromen-4-on ili 1-4-benzopiron) je

derivat benzopirana sa substituentom keto
grupom na piranovom prstenu.

Prirodni hromoni obino sadre metil-grupu u poloaju 2 i

funkcionalnu grupu sa kiseonikom u poloajima 5 i 7. Hromoni su
esto aktivni principi lekovitih biljaka.
Najprostiji hromon je eugenin izolovan iz divljeg karanfilia.
Kelin se u vidu biljnog ekstrakta koristio za muskularnu
relaksaciju i leenje bronhijalne astme u narodnoj medicini
istono-mediteranskih zemalja, a ima znaaj i kao vazodilatator.
 Eugenin Kelin
5-hidroksi-7-metoksi-2- 4,9-dimetoksi-7-metillfuro
metilhromen-4-on [3,2-g]hromen-5-on

Eugenitin
5-hidroksi-7-metoksi-
2,6-dimetlhromen-4-on