Zbog krmarice u kaluere

Pesniku poznatih stihova "Pono" i "Na liparu" ini se da je od roenja bilo sueno
da postane lutalica i ergar. Nijedan drugi srpski knjievnik nije, kao ura Jaki,
toliko menjao prebivalita, stalno u potrazi za novima.

SUVA GRANA SRED PUSTOG STANA: ura jaki je utehu od razoaranja pronaao samo u svojoj umetnosti, i

u kafanama
Kada ga je u rodnoj Srpskoj Crnji, u Banatu, otac svetenik upisao u trgovaku kolu, tri puta je iz nje
beao. Na kraju je zavrio niu gimnaziju u Segedinu i otiao u Temivar, pa u Petu, da ui slikanje. U
revoluciji 1848. javio se kao dobrovoljac iako je imao svega esnaest godina. Borbe su se zavrile
srpskim porazom, a ura je primetio: "Ah, zata ginusmo i stradasmo, a ta dobismo!".

Nastavio je da ui da slika u Bekereku, dananjem Zrenjaninu, kod uvenog slikara tog doba
Konstantina Danila, traei sopstveni umetniki izraz i produbljujui svoja znanja, a nemaki jezik koji je
takoe uio dobro mu je doao na studijama slikarstva u Beu. Tu se naao u krugovima srpskih
umetnika sa Brankom Radieviem i urom Daniiem koji su mu pomogli da prve stihove objavi u
Serbskom letopisu 1853. godine. Mladi slikar, sada zvanino i pesnik, krenuo je u Minhen, da bi
diplomirao na Akademiju finih umetnosti.

Kikindska iskuenja
Nematina je uru Jakia pratila celog ivota. Primoravala ga je da prihvata razne poslove, a sa njima i
mesta boravka. U prvo vreme je iveo od slikanja u Kikindi. Kada se 1857. preselio u Srbiju, vie je nije
naputao, ali ju je prokrstario uzdu i popreko. Radio je kao seoski uitelj u Podgorcu, Sumrakovcu,
Sabanti, Rai Kragujevakoj, Poarevcu, u kome se oenio. Bio je gimnazijski profesor crtanja u
Kragujevcu, Jagodini, Beogradu, gde je, ve pred kraj ivota, bolestan od grudobolje, dobio posao
korektora u Dravnoj tampariji.

Puteestvija urina bila su ispunjena stalnim razoaranjima u svet, u ljude, a naroito u ene. Mir je traio
svuda, ak i meu manastirskim iskuenicima, ili u prirodi, gde su mu ptice jedini rod i prijatelji. Ipak,
pravu utehu je nalazio samo u svojoj umetnosti, slikarskoj i poetskoj. Bilo da je pevao rodoljubivo i
ljubavno, pripovedao satirino ili pisao drame u herojsko-romantiarskom duhu, njegovo pisanje je uvek
bilo grmljavina neba, huka valova, plamen poara, vapaj napaene due, odjek neostvarene ljubavi.

iveo je u zemlji koju je neizmerno voleo, i u sredinama koje je isto toliko mrzeo. Jadao se: "Zlo je, majko,
meu ljudima". Sva njegova poezija je potekla iz linog doivljaja, a ljubavna najvie. Kao u reima,
izuzetno plodan i nadaren bio je i sa kiicom. Tu je naroito uspean bio njegov "kikindski period", koji e
mu i ivot preokrenuti. U pismu oru Popoviu Daniaru maja 1856. ura kae sledee: "Ja sam ovamo
doao u nadedi da u kakvu crkvu ovde u okolini dobiti za molovanje, ali sam se ljuto prevario, ja nisam
za ove ljude, niti su oni za mene, razmaeni, gordi, sujetni, prosti, nevaljali". Takve su im bile i ene,
hladne i nezainteresovane. Ba meu njima se nala i devojka koju je ura Jaki na smrt zavoleo.

DEVOJKA U PLAVOM: Lik Mile Popovi ovekoveio je u jednoj od svojih najleih slika
Bilo je prolee, kako se nekoliko godina pred smrt ispovedila komediografu Branislavu Nuiu sama tajna
Jakieva ljubav. Cvetale su ljubiice, a njihov opojni miris irio se i u kafani Kod Belog krsta. U doba
kada je mladi slikar iveo u Kikindi tu kafanu je zakupio izvesni Lazar Popovi, paor po zanimanju. On je
imao dve keri koje su mu pomagale i posluivale goste. ta je bilo dalje, ispriao je Nui:

"Ana i sestra Mila nosile su radnju na pleima. One su sluile, one naplaivale, one zabavljale, pa one,
odnosno ona, Mila, i privlaila goste... A Mila je bila mlada, lepa, vatrenih oiju, tankog struka... Pa eno je
i sad, u dubokim godinama, kako se dri".

Sluei tako u oevoj kafani, zanela je Mila tada slikara i budueg pesnika uru. Zavoleo ju je za ceo
ivot. O njoj je pevao, nju je slikao. Na jednom od njegovih najlepih platna "Devojka u plavom" nalazi se
Milin lik. Ali, to nije bilo dovoljno krmarevoj keri. Njoj je bio privlaniji jedan urijski kalfa, koji je kasnije
postao glumac. Zvao se ura Rajkovi. Mila se uskoro udala za imenjaka svog najupornijeg udvaraa, i
ne samo to. Kada je naoiti Rajkovi stupio na daske koje ivot znae, na njih je zakoraila i njegova
mlada supruga, biva krmarica.

Utoite u kafani

Zaljubljeni pesnik se nekoliko godina kasnije oenio Tinom, ali Milu nikada nije zaboravio. Njegov "ushit
ljuveni" prelio se iz srca u stihove, neke od najlepih u srpskoj knjievnosti. Dua mu je krvarila na smrt,
ali mu njegov pesniki genije nije dozvolio da ih pretvori u proste srceparateljne naricaljke, kojima je u to
doba obilovala romantiarska poezija. Da bi pobegao od pakosnog sveta i nesrene ljubavi, otiao je u
manastir Kruedol i zamonaio se! To ga mesto ipak nije dralo. Poao je u Srbiju i u seanju sa sobom
poveo i Milu. Putujui dolinom Mlave u Gornjak i posle u Homolje, on ju je "nalazio" i u drumskim
mehanama. Tada joj je posvetio pesmu "Na noitu".

Tuga i enja za prvom ljubavi nikako nisu naputale mladog pesnika. Bol ga je nagnao da zavapi: "Dalje
sam poo, dalje po svetu. Al rue za mene nigde ne cvetu. Zemlja je pusta svud sa svih strana. Ja - suva
grana sred pustog stana". Samo mu je sunce na ovom svetu sijalo, a no ga je u isto vreme i privlaila i
plaila: Kao zlatne toke krvlju pokapane, dole pada sunce za goru, za grane. I sve nemo uti, ne mie se
nita, to najbolji vitez pade sa bojita! Za njega je nastala tama, veita pono u kojoj su samo mrtvi mogli
da ga razumeju. Poto je ostao bez krmarice Mile, uri je kafana postala najvernije prebivalite i utoite
od svih ivotnih nedaa.

Oprotaj u pesmi

Jo dok je ura Jaki bio razapet ljubavnom enjom i nadom Kod Belog
krsta, dok ga je lepa gazdina ki sluila vinom, od svoje nesuene drage se
oprostio, a kako bi drugaije, nego vinskom pesmom: "Vina Mila, orilo se, dok
je Mila ovde bila. Sad se Mila izgubila: tue ruke vino nose. Ana toi, Ana
slui, al za Milom srce tui!

Testament ljubavi

Kada je ura Jaki umro, u njegovoj zaostavtini nalo se jedno pismo, za

koje mnogi njegovi prouavaoci i privrenici nisu znali. To je, zapravo,
testament prevelike i neprekinute pesnikove ljubavi, koja ga nije naputala do
smrti, ali i optuba varljivom i povrnom enskom srcu. U njemu se najbolje
vidi koliko mu je Mila bila neostvaren san. Ona je u to vreme ve postala
glumica, pa u pismu stoji:

"Posle esnaest godina - Draga Gospo! Video sam vas - grudi mi se stegoe,
srce je silnije kucalo, ne imadoh uzdaha a disanje me skoro izdade: inilo mi
se da u umreti. Bee li to ljubav? ...Grudi su mi puste; polje na kome ne osta
nijedan cvetak. Pogledajte s jednog hatara na drugi, sve je to mraz pobio. Pa
i ona trona koliba oborena je, pred kojom je tuan pastir one setne pesmice
pevao. Sve je to mrtvo, nemo... katkada samo u burnim danima sleti onamo
po neki orao i dok se nebo ognjenim bievima ibano mrti, on klike, leeva
silu razarajueg boanstva. Ovde je sve razoreno... Ili moda mislite da u
vau ljubav verujem? Vi ste glumica.... Vi se umete smejati i plakati... a te
suze i ti osmesi meni su ivot otrovali".