Prvi dio: PET GALAKSIJA

Koji amblemi krase fine pramce naih brzih brodova?

Koliko spirala se vrtloi na pramcu svake velianstvene letjelice, okree i okree, simbolizirajui nae veze? Koliko ima spojnih alki
koje nas ujedinjuju?

JEDNA spirala predstavlja ugarene svjetove, koji previru polako, natapaju se svojim sokovima, 'kuhaju' se - a na njima ivot otpoinje
svoj dugi, mukotrpni uspon.

DRUGA je za zvjezdoplovnu civilizaciju, koja ludo leti svemirom; za mnoge rase koje polaze kao tienici, nastavljaju kao
pokrovitelji, ustro jure za svojim mladim interesima - mi trgujemo, ratujemo, debatiramo...

Napreemo se da dohvatimo to vee visine. Sve dok ne zaujemo kako nas zovu one plime.

TREA prikazuje One Stare, elegantne, smireno vedre, koji su se odrekli svemirskih brodova i posvetili ivotu dubokog razmiljanja.
Umorili su se oni od ove lude jurnjave. Povukli se u manastir da bi sebe usavrili.

Oni se pripremaju za suoenje sa Velikim Muiteljem.

ETVRTA doarava Visoke Transcendente, koji su odve velianstveni da bismo ih mi mogli na bilo koji nain opaziti; iznad su nae
percepcije. Ali oni postoje!

I spremaju planove koji obuhvataju sve nivoe prostora, i sva vremena.

PETA je za same galaksije - te velike kovitlace blistave svjetlosti - naa ostrva u sterilnom kosmosu, okruena enigmatinom tiinom.
Kotrljaju se one sve dalje i dalje, gaje u sebi mnoge redove ivota, spregnute zauvijek, vjene.

Ili nam, bar, govore da je to tako...

Hari

Alarmi pevjaju razliite pjesme.

Neki tako vritavo zahtijevaju tvoju panju da te uspiju istrgnuti i iz sna tako dubokog da je liio na smrt. Drugi samo poalju burne
valove adrenalina u tvoj krvotok. U svakoj svemirskoj letjelici postoje sirene koje su spremne da svojim zavijanjem najave sudar,
proboj vakuuma u brod, ili neku drugu od nebrojenih moguih smrtonosnih katastrofa.

Ali ovaj alarm, koji je sad vukao Harija Harmsa, nije bio takav. Sastojao se od avetinjskog angrljanja koje samo malo para nerve.

I kao da govori: "Nema urbe. Ja mogu ekati. Ali ni ne pomiljaj da se vrati na spavanje."

Hari se okrete u krevetu i poe mirkati sneno prema konzoli pokraj kreveta. Simboli su jasno svjetleli, pozivali ga svojim
znaenjima. Ali oni dijelovi Harijevog mozga koji treba da omogue itanje nisu bili savreno dizajnirani. Njima je bilo potrebno
neko vrijeme da se zagriju.

"Gvhhh..." ree on. "mffff?"

Dremljivost se odasvud ljepila za njegovo tijelo, tijelo i sad umorno od dugotrajnog, usamljenog deurstva. Koliko je dura prolo od
kad se on 'skrio' u postelju, zaklinjui se da e podnijeti ostavku im mu istekne sadanji radni ugovor?

Zaspao je, tada, brzo, ali ne mirno. Snovi su uvijek dolazili Hariju kad bi zaspao ovdije, u E prostoru.

tavie, bili su sastavni dio njegovog posla.

Tokom spavanja, Hari se u REM fazi esto vraao na stepe Horsta, gde je horizont pun praine bio stalna pozadina njegovog
detinjstva. Jedan zabaeni, ostavljeni svet, u kome teki tamni oblaci stalno krstare nebom i trepere, ali vrlo malo vode preputaju
sasuenom tlu. Iz takvih vizija Hari se obino budio sasvim suvih usta, oajniki eljan vode.

1
U drugim snovima pojavljivala se planeta Zemlja - vrlo buna: planeta pretvorena cela u jedan tretei grad. Na njoj, na sve strane
gomile ljudskih bia, koja su tako visoka. Sve to je Hari zapamtio neizbrisivo, tokom svoje jedine posjete Zemlji, koja je bila tako
davno, davno, u nekom drugom ivotu.

Ponekad su nailazili komari o brodovima - o velikim bojnim, i onim jo veim, invazionim, koji su nalik na Mjesec - o brodovima
koji svetlucaju preliveni svjetlou zvijezda, ili se kriju iza tame svojih uasnih polja. I o fregatama koje kliznu i nestanu kao avet, i
avetno iskrsnu iz prostora, uasavajue.

To su bile normalne slike u njegovim snovima; nastupale su kad je za njih bilo mesta, naime, kad god bi uspele da se ubace izmeu
onih drugih, mnogo udnijih. Jer Harijev um je tokom glavnine noi bio ispunjen vrtoglavim kovitlanjem alafora, koji su se nadimali
mumlajui neke udne polulogike E prostora. Iako zatiena oklopima, njegova kabina nije bila sasvim nedohvatljiva za pipke protiv-
realnosti, koji su se provlaili kroz zidove i pipavo ulazili u njegov san. Nikakvo udo da se budio dezorijentiran, i da ga je ovaj alarm
zbunio jo vie.

Hari je zurio u svjetlea slova. Svako slovo se izvijalo pred njegovim oima, kao neki ivi hijeroglif koji, u silnoj elji da neto
saopti, izmahuje 'rukama', gestikulira u ideogramskoj sintaksi sedmog galaktikog jezika. Hari poe da se usredsreuje, i posle nekog
vremena prevede poruku na svoj unutranji jezik, onaj kojim je stvarno mislio, angliski.

"E, jeeee", bio je njegov prvi komentar, kiselo izreen.

Njegov patrolni brod bio je, po svemu sudei, opet nasukan.

"Lepo, bogami."

Alarm se pojaa do dreavosti. Hari se odgurnu od kreveta, stade bosim nogama na vrlo hladan metalni pod. Proe ga drhtavica.

"Kad samo pomislim... rekli su mi da imam 'predispoziciju' za ovu vrstu posla."

Drugim reima, da je bar delimino lud; jer, ko bi normalan pristao da se bavi ovakvim radom.

Strese letargiju sa sebe, pa se ispentra lestvama do osmatrake platforme, koja je bila tano iznad njegove kabine. Ta je platforma
zapravo bila estougaona komora, deset metara u preniku, sa jednim kontrolnim panelom u sredini. U nameri da iskljui alarm, Hari
je vie pipkao nego gledao ta radi. Uspe nekako da nae onaj pravi prekida, a da prethodno ne ispali nita od naoruanja niti da
izrui celokupnu atmosferu broda u E prostor. Izluujua buka namah prestade.

"Ahhhh...." odahnu on, i tog trenutka umalo opet zaspa, stojei iza mekanog komandnog sedita.

Ali... ako bi opet zaspao, mogli bi i snovi ponovo doi.

Nisam razumeo Hamleta sve dok me ne uputie ovde, ree on sebi. Sad razumem; ekspir je sigurno virnuo u E prostor pre nego to
je napisao ono o 'biti il ne biti'.

... snevati, moda...

Jest, zakljui Hari; stari Vili je virnuo, i saznao da su neke stvari gore od smrti.

Poea se po trbuhu. Osmotri stanje broda prikazano na kontrolnom panelu. Nigde nijedno crveno svetlo. inilo se da sve u brodu - u
stanici, zapravo - funkcionie dobro. Nijedno ozbiljno iscurivanje realnosti nije prijavljeno. Hari uzdahnu, zaobie sedite, i sede u
njega.

"Monitorski mod. Raport o stanju stanice."

Holo-displej se upali, projektujui jedno plovee plavo slovo M bez serifa. Slovo se poe lagano obrtati u vazduhu iznad kontrolnog
pulta. Iz slova dopre melodiozni glas.

"Monitorski mod. Integritet stanice nominalan. Na alarm se odazvao nadzornik stanice, Hari Harms, u 4:48:52 po internom
subjektivnom procenjenom vremenu..."

"Pa, ja sam Hari Harms. Ajd poni mi govoriti neto to ne znam, na primer zato alarm, ti jadna zameno za...zzz..."

Kijanje pocepa u paramparad, i odnese, nameravani zavrni deo uvrede. Hari obrisa oi dlakavom nadlanicom.

2
"Alarm je oznaio prekid naeg patrolnog obilaska E nivoa hiperprostora", nastavi monitor, neuznemiren. "Svi su izgledi da se stanica
zaglavila u nekom regionu anomalija."

"Kae mi da smo se nasukali na greben. Pa, to mi je ve bilo jasno. Ali, koja vrsta..." On odmahnu rukom. "Ma, nema veze, idem da
vidim sam."

Odgega se do jednog od est prozora koji su sainjavali glavninu zidova estougaone osmatranice. Preko svih su bile sputene
roletne, sainjene od vodoravnih savitljivih traka. Hari zabode prst izmeu dve trake i odmae jednu, tako da u roletni nastade uzani
otvor. Malo je oklevao, onda primae oko tom otvoru i proviri napolje.

Stanica je barem zadrala svoj standardni oblik. Nije postala kit, niti meduza, niti amorfna grudva. Ifni hvala. Ponekad je ovaj
kontinuum delovao na materijalne predmete bizarno, jezivo, pa i fatalno.

Osmatranica je, meutim, ostala kao kakva staklena kupola navrh belog sferoida, malice jajasto izduenog; odavde je Hari mogao
gledati na sve strane, sa vidnim poljem od 360 stepeni, u ogromni vilajet metaforinog prostora - u kome je sve nepouzdano, sve
opasno, ali retko kad ita monotono.

Zupaste crne planine njihale su se gore-dole u daljinama, kao ledeni bregovi od ebonosa, velianstveno plovei preko bezgraninog
mora purpurne trave. Ovdanje 'nebo' bilo je one crvenoplave nijanse koja se samo na E nivou via, i puno rupa.

Do sad - sve dobro.

Hari ire razmae trake, da vidi ta ima blie brodu, i mirnu iznenaeno. Brod/stanica mirovao je na nekoj svetlucavoj, smeoj,
glatkoj povrini, po kojoj su bile gusto rasporeene, prividno kilometrima u svakom pravcu, gigantske ute morske zvezde.

Takav je bio, barem, njegov prvi utisak. Hari projuri do drugog prozora i virnu kroz njega. Bile su i sa te strane; rasporeene
nasumino, ali toliko gusto da lak izlaz nije postojao.

"Do vraga", ree Hari.

Iz iskustva je znao da ne vredi pokuavati neko preletanje tih prepreka. Ako one postoje samo u dve dimenzije, moraju biti savladane
na dvodimenzionalni nain. Tako funkcionie alaforska logika u ovoj zoni E prostora.

Hari ode do kontrolne table i pritisnu jedno dugme. Sve roletne se povukoe, otkrivi panoramski vidik. Svud oko broda: purpurna
trava i zanjihane planine u daljinama. A blie od toga, ono glatko, smee.

I, da, stanica je bila opkoljena utim morskim zvezdama svuda unaokolo.

"Pfeh." Hari zadrhta. Veina tih udovita, koja kao da su patila od utice, raspolagala je sa po est krakova; mnoge zvezde su, ipak,
bile petokrake ili sedmokrake. Nije se primeivalo da se uopte pokreu. To je, ve, bilo neko olakanje. Hari je mrzeo samohodne
alafore.

"Pilot mod!" komandova on.

Lebdee slovo M u stilu 'helvetika' nestade, zamenjeno ustrim, kurzivnim p.

"Aj-aj, osobo-komandante. Kuda emo, Henri?"

"Zovem se Hari", proguna on. Prilino je bezobrazan ovaj pilot mod; moda to na angliskom zvui veselo i prijateljski, ali kroz
galaktiki sedmi probija se kao, naprosto, budalasto. Ali jedina alternativa bila je ukljuivanje govornog programa za zvidukavo-
puckavi gal dva. I to na dijalektu 'gubru'. Hari jo nije bio dovoljno oajan da pokua tako neto.

"Pripremi se da nas poveze percepiranom ravanskom trajektorijom u pravcu dvesta etrdeset u odnosu na osu broda", ree on
programu. "Veoma, veoma lagano."

"ta god ti kae, razumni gazda. Adaptiramo parametre interfejsa."

Hari ode opet do prozora. Gledao je kako iz stanice rastu etiri ogromna toka, sa balon-gumama koje su po spoljanjoj, radnoj
povrini bile narezane dubokim pravilnim arama da bi trenje sa podlogom bilo to jae. Uskoro ovi div-tokovi poee da se okreu.
ulo se kriputavo cviljenje, kao da neka mokra aka klizi po nasapunjanoj staklenoj povrini; prodiralo je kroz debela kristalna okna.

3
Kao to se i plaio, to je bilo proklizavanje guma, koje nisu uspevale da ostvare gotovo nikakvo trenje na glatkoj smeoj povrini. Sad
je Hari mogao opozvati pilotov izbor (tokove), ali se uzdra. Zato prvo da ne vidi kako e ovo ii.

Malo po malo stanica se ipak pokrenula. ak je hvatala zamah. Primakla se najblioj utoj morskoj zvezdi.

Neke sumnje poee da grickaju Harija.

"Moda bi trebalo prvo da potraim ovo u memoriji. Moda je negde sauvana ba ova slika."

U jedno davno vreme, kad je upuen u svemir kao prvi zemaljski dobrovoljac-regrut u slubi galaktikog Instituta za navigaciju, u
odeljenju za osmatranje svemira - a to je bilo vreme puno obuke pomou traka, i puno idealizma - Hari je pretraivao memoriju kad
god bi E prostor bacio na njega neki novi, uvrnuti simbolizam. Logino: galaktika civilizacija sainjena od kiseonik-diuih rasa
istrauje, osmatra i katalogizira ovaj bizarni kontinuum ve pola milijarde godina. Koliina informacija sauvana ak i u njegovoj
majunoj brodskoj Biblioteci nadmauje celokupno zemaljsko znanje iz epoha pre prvog kontakta sa vanzemaljcima.

Impresivna zaliha... ali, pokazalo se, gotovo sasvim beskorisna. Moda Hari nije bio osobito vet u 'pregovorima' sa raunarskom
personom Biblioteke. Ili je moda problem u tome to je Hari 'teranski simian' - osoba zemaljskog majmunskog roda. U svakom
sluaju, Hari je uskoro odustao od korienja te memorije, pa se tokom misija u E prostoru oslanjao na svoj instinkt.

Ali taj pristup imao je jednu vrlo nezgodnu stranu: kad stvari krenu naopako, kriv si samo ti.

Hari opazi da se sav pogurio. Brzo se ispravi, onda sastavi ake da se ne bi stalno ekao. Ali nervna energija morala se nekako
ispoljiti, pa on zato poe potezati i jedan i drugi palac na svojim akama. Jedan Timbrimi, njegov poznanik, svojevremeno je
napomenuo da mnogi pripadnici Harijeve rase imaju tu naviku, i da je to moda simptom zaostao iz dugog, napornog procesa
Uzdizanja.

Prednje dve gume stigoe do prve 'morske zvezde'. Nije bilo mogue zaobii ih. Jedina mogunost: pentrati se preko njih nekako.

Hari zadra dah: kontakt sa morskom zvezdom je poeo. Tokovi su je dotakli... ali ona nije reagovala. Naprosto je leala gde i dotad.
est dugakih opruenih traka ute boje sa nekakvim okruglim braon mrljicama tu i tamo. U sredini su bile spojene u veliko
uzdignue, nalik na glavinu toka. Poe pojaano klizanje guma. Najzad se prednje dve popee na uti objekat. Zadnje dve gume
potiskivale su stanicu napred, snano.

Stanica se poe naginjati, ne mnogo. Hari zamumla zabrinuto, iz dubine prsa. Pokuavao je da izmami iz svoje svesti uspomenu koja
ga je golicala, javljala se. Moda 'morska zvezda' nije najbolja analogija za ovo ovde. Taj oblik... izgleda jako poznat.

Nagib se povea. Uz mnogo cviljenja, i zadnji tokovi se popee na utu stvar.

U oku prepoznavanja, Hari povika: "Ne! Ne, vozi unazad! To su kore od ban..."

Prekasno. Strahovito okliznue: odlete stanica daleko po klizavoj podlozi. Hari se tumbao, tresnuo o providni plafon, pa skliznuo niz
suprotni zid, dernjajui se. Stanica se tumbala, klizala, kotrljala... najzad se zaustavila na taj nain to je teko tresnula u neto.
'Vonja' je time okonana. Hari se pridie uz pregradu, dohvati ipku postavljenu du zida, i to je dohvati nonim prstima. Drao se
tako neko vreme, dok se nije sve smirilo.

"Ajoj... moja glava..." zajea on, ustajui.

Sreom, brod se zaustavio uspravno a ne naglavake. Hari, presamien, napola sputen u uanj, ode do konzole i oita glavni displej.
tete je bilo, ali vrlo malo. Ifni hvala. Ali, to se tie ienja ove prostorije, on uvide da je predugo zabuavao: krzno mu je sad bilo
od glave do pete prekriveno upletenim grudvicama kune praine, 'flame'. On ih poe otresati sa sebe, stvarajui oblaie praine, to
je posluilo kao okida za seriju silovitih kijanja.

Sve roletne automatski su se zatvorile im je dolo do prevrtanja, da bi nadzornikove oi bile zatiene od potencijalno opasnih
alafora.

"Otvaraj roletne!" zapovedi Hari zlovoljno. Moda je ova silovita epizoda izazvala lokalnu promenu faze, to bi znailo da su sve te
gadne zapreke nestale. Bivalo je tako, u pojedinim sluajevima.

Ali, sad ne, uvide on. Roletne su skliznule u stubove kojima su prozori - zidovi, zapravo - bili razdvojeni. Ono napolju nije se
primetno izmenilo. Isto crvenkastoplavo nebo izbueno kao vajcarski sir, i stepe slezove boje ba kao pre, i razigrane crne planinine
u beskrajima. Takoe glatka uzvisina na kojoj stanica miruje, opkoljena viekrakim utim predmetima.

4
"Kore od banana", zaguna Hari. "Bogomproklete kore od banana."

Jedan od razloga to je na ovakve stanice uvek upuivan samo jedan posmatra bio je taj, to su alafori postajali jo lui kad ih
percipiraju dva ili vie uma istovremeno. Ti 'predmeti' koje je on video oko stanice bili su zapravo slike iz njegovog sopstvenog uma,
prelepljene preko jedne realnosti koju nijedna iva svest ne moe u ogoljenom obliku spoznati. A ta realnost mutira, transformie se,
pod uticajem onoga koji o njoj misli i gleda je.

Sve je to kao teorija bilo fino. Trebalo bi da se Hari ve naviknuo. Ali ovo sa bananama bilo je ba kao lina uvreda, i to ga je naroito
jedilo. Kao i drugi pripadnici njegove rase, Hari je mrzeo da mu neko pripisuje stereotipe.

Uzdahnuo je, poeao se po slabini. "Jesu li svi sistemi stabilni?"

"Sve je stabilno, zapovednie-instruktore Harolde", uzvrati pilot. "Malo smo zaglavljeni u ovaj as, ali ne vidi se da nam ita preti."

On razmotri ogromne otvorene prostore onostran platoa. Pa, zapravo, odavde ima izvrsnu vidljivost. Naroito su odlino vidljive rupe
u nebu: nita ih ne zaklanja, nesu ni zamuene. Jedna misao pade mu na um.

"uj, a je l' moramo mi ba odmah da poemo nekud? Sve tranzitne puteve koji su nam dodeljeni moemo osmatrati i sa ove kote na
kojoj smo sada, dok ne istekne vreme za nae krstarenje, zar ne?

"Tako je. Sada nikakav ilegalni saobraaj ne moe da nam promakne."

"Hmmmmf. Daaa..." On zevnu. "Vraam se ja na spavanje! Imam oseaj da u morati da upotrebim svu svoju bistrinu da se izvuem
iz ovoga."

"Vrlo dobro", ree raunar-pilot. "Laku no, posmatrau-opservatore Harmse. Lepo sanjaj."

"Kako da ne", gunao je Hari Harms na angliskom jeziku, silazei sa osmatrake platforme. "Zatvori te roletne tamo, jesi uo? Pa je l'
moram ja sam da mislim na sve, ovde? Ne, ne odgovaraj na to pitanje! Puhhh... ma, nita."

Sputene roletne ne mogu, ni priblino, spreiti procurivanje treperavih arhetipova u brod. Oni e se provlaiti unutra, dohvatati
njegovu svest tokom REM faze spavanja, ugrickavati se u njegove snove kao crvii-paraziti.

Tu se nije moglo nita uiniti. Kad je unapreen i poslat u E prostor, Hari je razgovarao sa lokalnim efom E-prostornih patrola
Navigacionog instituta, koji mu je rekao da je podlonost delovanju alaforskih slika bitan deo sposobnosti za ovaj posao. Izmahujui
vitkom rukom sa mnogo laktova, taj galaktiki zvaninik priznao je, govorei na gal-estom sa akcentom Nahalija, da je iznenaen
koliko uspeno se Hari kvalifikovao.

"Skeptini mi bejasmo, kad prvi put reeno nama je da bi tvoja rasa mogla imati crte korisne nama.

Razagnavi sumnje nae, ti ovo postigao si, osmatrau Harmse.

U puni status sada unapreujemo te. Prvi od svoje rase tu ast postie."

Hari uzdahnu i baci se jo jednom pod pokrivae. Mamila ga je slatka glupost samosaaljenja.

E, al' mi je to poast bila! ree on sebi.

Ali nije mogao poteno da se poali da je prevaren, jer, na sve ovo upozorili su ga na vreme. Osim toga, bar se ne nalazi na Horstu.
Bar je sa onih sunih, monotonih pustara umakao.

Najzad, samo ludaci mogu dugo iveti u iluziji da je kosmos stvoren zarad njih.

Ima mnogo pria, meusobno suprotnih, o tome ko je, navodno, konstruisao ovu ludu vaseljenu, pre tako mnogo milijardi godina. Ali,
pre nego to je i pomislio da svoj ivot posveti poslovima ovog Instituta - tako to e otii u E prostor - Hari je doao do jednog
zakljuka iz oblasti meta-teologije.

Koliko god da je bio moan i slavan, Stvoritelj svakako nije bio mnogo razuman.

Ili, bar, ne onoliko razuman kao prosean neo-impanza.

5
Sara

Postoji jedna re-hijeroglif.

Ona imenuje jedno mesto gde tri stanja materije podudaraju - dva fluidna i, usred njihovih komeanja, tree, nepopustljivo kao koral.

Svojevrsna pena pokatkad nastane na takvom mestu. Opasna, varljiva pena, nastala tako to po materiji silovito mlate plime
uzburkanih sudbina.

Niko u to ne ulazi dobrovoljno.

Ali ponekad oajanje nagna i predostrone mornare da zaplove ka zapenuanim sprudovima.

Jedan vitki oblik sjuruje se kroz periferne delove mamutske zvezde. Po povrini rebrasto graen kao gusenica, sa redovima otrih
peraja koja zagrizaju u prostorvreme, brod se ogoreno bori i otima, ne bi li se nekako probio kroz pomamnu oluju.

Difuzni plamenovi liu izbrazdano brodsko korito od prastarog kerametala, dodajui sve nove slojeve jedne posebne vrste ai. Pipci
plazme pokuavaju da uu, ali ih (zasad) odbijaju brodska polja, iako pokolebana.

Pre ili kasnije, meutim, oganj e se probiti do broda.

Na sredini 'struka' ove lae, okree se jedan toak, velikog obuhvata ali uzan; kao neki tanak vereniki prsten na nervoznom prstu, on
je lau tesno obujmio, i klizi kruno. Redovi prozora prolaze, ali nisu iznutra osvetljeni; okna samo odbijaju solarnu vatru.

Onda se na vidiku pojavljuje jedan prozor koji je osvetljen i iznutra; jedan pravougaonik iz koga dopire vetaki sjaj.

Kroz taj prozor mogue je gledati u dva pravca. Pogledom prodirati u onu vaseljenu napolju, ali i u onu unutra.

Razmiljajui o oluji spolja, Sara je pomalo i govorila sama sa sobom.

"Kroz isti ovakav inferno proli su i moji preci, prestupnici... kad su kriom ili na Jijo. Istim ovakvim dahom velike Izmunuti bejahu
tada oni skriveni."

Po mislima je premetala te sile koje su se borile samo pedalj daleko od nje. Vrhovima prstiju doticala je jedino to je spreavalo
aktininu vrelinu da prodre do nje - kristalnu povrinu okna. Jednim delom sebe - a to je bio onaj deo koji se uvek hranio knjigama i
vebao matematiku - mogla je shvatiti fiziku zvezde iji je poluprenik mnogo vei od cele godinje orbite njenog matinog sveta.
Crveni gigant, u svojoj nabrekloj poslednjoj fazi, izbacuje svojim kljuanjem vrelu 'orbu' nuklearno skuvanih atoma pravo u svemir.

Apstraktno znanje; odlino. Ali, osim toga, postoji i ovo sujeverno drhtanje koje se prua du Sarine kime, a ono nastaje zato to je
roena kao 'prerano dola' divljakua na jednom varvarskom svetu. Sad se nala u zemaljskom brodu Brazda koji je, moda, samo
bespomona lovina koja e jo malo beati od titanskog lovca, mnogo puta veeg. Svejedno, posada Brazdaa, sainjena preteno od
delfina, njoj izgleda kao zasenjujue mona ekipa bogova sa neba; a masa Brazdaa mnogostruko je vea od mase svih drvenih kua i
drugih boravita na celoj teritoriji Nagiba. Ni u svojim najluim snovima, dok je ivela u kuici na drvetu pokraj kriputave vodenice,
Sara nikada nije zamiljala da bi je sudbina mogla povesti na ovakvo putovanje, na ovo proletanje kroz periferne ognjeve jedne
paklene zvezde.

Naroito ne kroz vatru zvezde Izmunuti, ije samo ime uliva stravu. Jer za est rasa Jijoa, koje zgureno ivotare u tajnosti i strahu, ime
te zvezde oduvek je znailo stazu nadole. Jednosmerna vrata, koja se otvaraju samo ka izgnanstvu.

Tokom dve hiljade godina ilegalni doseljenici kriom su se provlaili ba na ovaj nain do svog poslednjeg sklonita. Prvi imigranti
imali su u sastavu svoga tela i tokove kao deo organizma: G'kekiji, koji su beali od genocida. Onda su doli Treki - nezlobivi debeli
Treki, naslagani kupasto od masnih prstenova, torusa. Oni su beali od svojih sopstvenih tiranski nastrojenih srodnika. Zatim su doli
sledei ilegalci - Gheueni, Hunii, Uri, i Ljudi. Svi oni naselie se u jedan deo jednog kontinenta, prilino malen u odnosu na ukupnu
povrinu Jijoa: izmeu Rimerskih planina i penuavih talasa mora. Svaki talas pridolica odbacivao je i svoj zvezdani brod, i raunare,
i svu ostalu visoku tehnologiju, svaku mainu 'zvezdanih bogova' bacao je u more, u duboki podmorski rov zaborava. To je bio,
ujedno, i raskid sa prolou. Svih tih est naroda nekadanjih zvezdanih monika skrasili su se na Jijou, u egzilu, prihvatili seoski
ivot, odrekli se neba zanavek.

Ali se jednog dana civilizacija Pet galaksija konano spotakla o tu zajednicu begunaca.

Taj dan morao je doi, pre ili kasnije; tako su i Sveti Spisi rekli. Nijedna banda lovokradica ne moe veito ii u tetu a ostati
neprimeena. Ne u jednom kosmosu koji je preko milijardu godina pretraivan i unoen u kataloge, gde se planete kao Jijo rutinski
6
proglaavaju za 'ugarene', ostavljaju da se odmore i oporave od svake tehnologije i svake eksploatacije. Ipak, divljaci Jijoa nadali su
se da e imati neto vie vremena.

Vremena da se pripreme za ono neminovno. Da se proiste. Da potrae iskupljenje. Da zaborave galaktike uase od kojih su pobegli.

Predskazali su Spisi starostavni da e velianstveni sudije iz galaktikog Instituta za migracije sleteti sa nebesa i da e strani sud
odluivati o kaznama za potomke nezvanih doseljenika. Umesto toga, ove sudbonosne godine nebo Jijoa probi jedan brod pun
razbojnika, pljakaa gena; pa drugi, pun ubilaki nastrojenih oportunista; pa se pokaza da je zapravo pre njih ali manje primetno
doao ovaj, Brazda, u kome su novi begunci sa Zemlje, begunci jo zlosreniji nego oni negdanji Zemljani, Sarini zlosreni preci.

Nekada sam sanjarila o tome kako bih se mogla jednog dana voziti u svemirskom brodu, razmiljala je ona, gledajui oluju plazme
napolju; jesam, ali nijedna fantazija nije bila nalik ovome. Nisam ni slutila da u ostaviti svoj svet, uitelje, oca, brau, i da u zajedno
sa nekim delfinima beati kroz plamenu no, a da e me goniti bojni brod pun razbesnelih Dofura.

Riboliki roaci oveanstva bee kroz svemir, a jure ih egoistini roaci Trekija.

Ve i sama ta paralela nadmaivala je granice Sarinih nekadanjih matanja.

Angliske rei probile su se kroz njeno razmiljanje. Govorio ih je jedan glas koji je Saru uvek zabrinjavao svojim ironinim
prizvukom.

"Zavrio sam izraunavanja hiperprostornog tenzora, mudrice.

Izgleda da je tvoja prvobitna procena bila tana. Nepoznati zrak koji je emanirao sa Jijoa pre neko vreme izazvao je i druge posledice,
a ne samo poremeaje u ovoj gigantskoj zvezdi. Izazvao je i promenu statusa u fosilnom dimenzionom neksusu koji je leao uspavan
samo pola miktera daleko odavde."

Sara ovo u mislima prevede na termine koji su njoj bili blii, na one koje je uila iz prastarih tekstova raspoloivih na Jijou.

Pola miktera? U ravnom prostoru, to bi znailo: priblino jedna dvadesetina svetlosne godine.

Zaista, vrlo blizu.

"Znai, tim zrakom reaktivirana je jedna stara transferna taka." Sara klimnu glavom. "Znala sam."

"Tvoja tana procena bila bi jo impresivnija ako bih ja shvatila tvoje metode. Poznato je da ljudska bia ponekad istom sreom,
pukim sluajem, pogode istinu o nekim stvarima."

Sara se okrete od plamenog spektakla napolju. Kancelarija koju su joj ovde dali izgledala je kao palata, prostranija od prijemne
dvorane u gheuenskom leglu, sa raskonim unutranjim ureenjem o kome je sve dosad samo itala u knjigama starim dvesta i vie
godina. Ova prostorija nekada je pripadala oveku po imenu Ignacio Mec, strunjaku za genetiko uzdizanje delfina; on je poginuo u
jednom od Brazdaevih nekadanjih okraja sa progoniteljima. Bio je to istinski naunik, a ne, kao Sara, primitivac sa pretenzijama da
se bavi naukom.

Ipak, ona se sad nalazi na njegovom mestu... obuzeta silnim strahom, da... ali udnovato ponosita; jer ona je prva stanovnica Jijoa koja
se, posle nekoliko vekova, vratila u svemir.

Sa konzole na radnom stolu uzlete neto plavo, viestruko uvrnuto, i doplovi leerno do nje; zatalasani oblik koji je ne samo tonom
svog glasa, nego i sadrinom svojih rei uvek iskazivao izvesno nepotovanje.

"Vai vuji 'matematiari' teko da bi ikada umeli predskazati jedan tako dubok efekat na kontinuum prostora. Zato ne prizna da si
naprosto nagaala po intuiciji?"

Sara se ugrize za usnu. Nee dati Nis maini tu satisfakciju da odgovor na ovo bude estok.

"Pokai mi taj tenzor", naredi ona strogo. "I daj kartu... grafiku... koja e pokazati sva tri gravitaciona uvira."

Holografski stvor ispred nje poe se, u svom rotiranju, pomalo nadimati, ali ipak uspe i da se nakloni ka njoj. Posluno; ali i ironino.

"Ispuniemo to."

7
Pred Sarom se ukljui displej u prostoru, u tri dimenzije, u obliku kocke, sa ivicama od po dva metra, daleko ivopisniji od onih
nepokretnih dijagrama na hartiji uz koje je odrastala.

U sredini displeja komeala se uarena masa, vatrena lopta, boje gneva. Pramenovi raskrupnjale korone njihali su se kao kosa
Meduze, nadmaujui svojim dosegom veliinu svakog normalnog planetnog sistema. Ali iz dubine zvezde pristizao je jedan ogroman
poremeaj, pretei da 'udavi' sve te ipkasto zamrene pipke korone. Neto je, tokom poslednjih nekoliko midura, razjarilo ovu zvezdu
izuzetno. Ciklonske oluje u njoj izbacile su uvis itava nova mora guste plazme, kao i ciklonske 'usisne levkove' koji su sada hitali u
kosmos.

A mi emo, pomisli Sara, morati i kroz to da proletimo; moda kroz najgore delove.

Neobina je bila pomisao da se aktivnost tako ogromnih razmera mogla izazvati jednim jedinim mlazom signala iz jedne
paranormalno aktivne stene, na Sarinoj rodnoj planeti, na primitivnom Jijou. Ipak Sara je bila sigurna da se upravo to desilo. Ovu
oluju izazvalo je Sveto Jaje.

Na prikazu u boji videla se i jedna zelena takica kako srlja pravo u taj pakao, grozniavom brzinom, hiperbolinom putanjom jako
savijenom oko gigantske zvezde; putanja je bila naciljana tako da se zvezda samo okrzne i da se onda let broda kroz svemir nastavi,
samo znatno ubrzano. Vitki trag zelene takice vodio je, unatrag, sve do Jijoa, odakle je Brazdaev pokuaj bekstva poeo pre dva
dana - dva iscrpljujua dana - kad se brod uzdigao a onda jurnuo za slobodu, u visine, okruen jatom jedva-popravljenih prastarih
olupina. Kr sa dna mora aktiviran je tada poslednji put; desetinama drevnih laa bie to poslednji, slavni, vritei juri u svemir.

Jedan po jedan, ti lani Brazdai su zbog unutranjih kvarova i havarija ispadali iz trke, ili ih je neprijatelj zarobljavao svojim lukavo
smiljenim 'kutijama za hvatanje'. Na kraju je ostao samo Brazda, koji se uspeo sruiti u privremeni zaklon, u vatre olujne Izmunuti.

Ali ta ista vitka hiperbolina putanja pruala se i napred. Posada je sa komandnog mosta slala oitavanja instrumenata, i to je
pomagalo Nis maini da izrauna kuda ih sadanja trajektorija vodi. Po svemu sudei, Dilijan Baskin je naredila promenu kursa;
nameravala je da iskoristi efekat 'gravitacione prake' i baci Brazdaa vie ka galaktikom severu i istoku.

Sara proguta. Takva putanja bila je, prvobitno, njena ideja. Da li je? Proticanjem vremena postajala je sve manje sigurna u to.

"Ta nova transferna taka ne izgleda mnogo stabilna", ree ona. Pogledom je ispratila predvienu putanju broda sve do gornjeg levog
ugla holografske projekcije, gde je zbijena mrea geometrijskih linija, suavajui se i izduujui se u levak, upuivala ka jednoj,
naoko praznoj meuzvezdanoj oblasti.

Reagujui na Sarinu usmerenu panju, 3-D monitor dovede u svoje sredite taj deo slike, sad znatno uvelian. Redovi svetleih,
uredno ispisanih simbola opisivali su lokalnu hiperprostornu matricu.

Sara je predvidela to udo - buenje neega iz davne prolosti. Neega sasvim izuzetnog. Na prvi pogled inilo se da je ova transferna
taka upravo ono udo koje je njima najvie potrebno. Poklon od Svetog Jajeta. Izlaz iz uasne klopke.

Ali, razmatrajui analitike profile tog fenomena, Sara zakljui da kosmos, ipak, nije tako mnogo pomogao Brazdau.

"Tu postoje spojne cevi sa drugim odreditima u prostorvremenu", ree ona, "ali izgledaju nekako... krto. Vrlo malo ih ima."

"A ta bi ti oekivala od neksusa koji se otvorio, tanije probudio, pre samo nekoliko sati? I to pod uticajem neke sile koju mi ne
razumemo?" ree raunar Nis.

Posle kraeg utanja, Nis nastavi. "Veina transfernih putanja koje iz tog neksusa ikuda vode i sad imaju samo Plankovu irinu. Neke
su, ipak, kudikamo ire, i upravo sad se sjedinjuju u jo vee; reklo bi se da neto obeavaju. Kroz samo nekoliko nedelja, bie
dovoljno iroke da kroz njih proe zvezdani brod. Ali od toga emo mi, dabome, imati slabu vajdu."

Sara klimnu glavom. Ratni brod Dofura, koji im je za petama, svakako im nee dati toliko vremena. Moni Polkdi ve je odbacio
pohvatane brodove-mamce - koje je neko vreme vukao za sobom kao nanizane perle - i sad je svu svoju snagu posvetio samo
gonjenju pravog Brazdaa, tako da je zemaljski brod neprestano bio okupan dofurskim zracima za dalekodometno osmatranje.

"Pa ta onda misli Dilijan Baskin da postigne vodei nas ka jednoj neupotrebljivoj..."

Ona mirnu. Uvianje se propelo negde u njenom grudnom kou.

"Ah, shvatila sam."

8
Sara uzmae korak-dva, a displej se vrati na ranije proporcije slike. Dva metra daleko, u suprotnom uglu, uredne krive linije
naznaavale su prostorne obrasce jo jedne transferne take. To je bila ona prva, dobro poznata, pouzdana, ona kroz koju su pristigli
svi unjalaki brodovi tokom poslednja dva milenijuma; taka koja predstavlja jedini brzi nain da se u ovaj region etvrte galaksije
stigne ili iz njega ode.

Nije oduvek bilo tako. U neko davno doba, kad je Jijo, pod vladavinom monih Bujura, bio centar trgovine i civilizacije, saobraaj je
proticao kroz dva hiperdimenzionalna neksusa. Jedan od tih se zatvorio kad je Jijo ostavljen na ugar, pre pola miliona godina. Kakva
podudarnost: to se desilo odmah posle odlaska Bujura.

Sari i njenom mentoru, mudracu Purofskom, to je bilo pomalo sumnjivo. Nasluivali su da moda ipak nije bila u pitanju
podudarnost.

"Onda shvatamo isto", ree Nis maina. "Dilijan je oigledno naumila da uvede Dofure u samoubilaku zamku."

Sara pree pogledom po velikom displeju, traei neprijatelja. I nae ga, nekoliko Izmunutinih prenika daleko, utu takicu znatno
iza zelene takice. Lovac; ratni brod ija posada arko eli da se doepa zemaljske lae i njenih tajni. Polkdi se, osloboen balasta
brodova-mamaca, bacio svom silinom ka stvarno postojeoj, pouzdanoj transfernoj taki, sa namerom da Zemljanima odsee tu jedinu
odstupnicu.

Sad se, meutim, probudila ona druga meuzvezdana kapija; to je, svakako, izazvalo pometnju meu debelim masnim prstenovima
koji su komandovali tim brodom. Posledica se ve videla: uta putanja otro je skrenula. Polkdi je znatno gubio na brzini, ali je zato
jurio za Brazdaem tano ka toj novoj transfernoj taki.

Prema izlaznim vratima, pomisli Sara; ali, ona su neupotrebljiva.

Svakako su i Dofuri imali instrumente sposobne da oitaju tokove verovatnoe. I svakako su uvideli kako bi opasno bilo strmoglaviti
se u jednu transfernu taku koja je odve uzana za prolaz svemirskih brodova.

Meutim, da li su je mogli ignorisati? Brazda je malen, dobro manevrie, i ima pilote delfine, za koje se zna da su meu najboljima u
svih pet galaksija.

Osim toga, Zemljani su bili oajni.

Dofuri pretpostavljaju, ree Sara sebi, da mi o toj drugoj transfernoj taki znamo neto to oni ne znaju. Iz njihove perspektive, ini
se da smo je mi prizvali u postojanje; da smo mahnuli rukom, ili perajem, a ta taka se stvorila ni iz ega. Ako sad srljamo pravo u nju
to znai, zar ne, da nam je poznato postojanje, u njoj, neke putanje kroz koju se ipak moemo provui do bezbednosti.

Moraju nas goniti, ree ona sebi; ili rizikovati da nas izgube zauvek.

Sara klimnu glavom.

"Dilijan i delfini... rtvuju sebe, da bi Jijo iveo."

Nis hologram, koji se sad vrteo nekako zbijeno, kao da slegnu 'ramenima' u znak saglasnosti.

"To i jeste najbolji izbor izmeu nekoliko opcija koje su sve tuga i jad", ree Nis. "Zar da se okrenemo i borimo? Jedini verovatni
ishodi bili bi da izginemo do poslednjeg, ili da budemo zarobljeni; odmah posle toga, vaa jijoanska civilizacija bila bi satrvena, nita
od nje ne bi ostalo. Dofuri bi iscedili sve tajne iz Brazdaa i njegove posade, podneli bi izvetaj o tome svom klanu, a onda bi se
vratili na Jijo i tamo otpoeli pogrom. Bili bi masakrirani prvo svi preostali G'kekiji, a zatim i svi ostali stanovnici. Dodue, Dofuri bi
moda pretvorili Jijo u svoju tajnu koloniju za uzgajanje nekih ostataka pobeenih rasa; moda bi tu gajili neke genetski izmenjene,
nove vrste Hunia, Ljudi, i Trekija, samo za svoje perverzne potrebe."

"Ali", nastavi glas iz rotirajueg holograma u vazduhu, "Dilijan vodi i nas i Polkdi u samoubilaki strmoglav u tu novu transfernu
taku. Time postie sledee: nikakav izvetaj o Jijou nee biti poslat niti primljen. Pet galaksija nee doznati za vaih est rasa, ili
koliko ih ve ima tamo, sedam, osam, svejedno. Sve te vae rase izgnanika moi e nastaviti spokojno da se valjaju u svom blatu, u
svojoj bedi, na toj planetici, jo dugo. Hrlie za nejasnim idejama o iskupljenju, stalno nizbrdo, kroz mnogo blatnih generacija."

Ovo je veoma nisovski, pomisli Sara; pretvoriti jedno herojsko samortvovanje u uvredu. Odmahnu glavom. Dilijanin plan je
uzvien i vrlo tuan.

Uzgred, on znai da su i Sari odbrojani poslednji sati ivota.

9
"Kakva teta", ree Nis. Iz holograma se zau ak i uzdah. "Po svemu sudei, ova letelica i njena posada nainili su najvee otkrie u
naem eonu, a sad e ono biti uniteno."

Dogaaji su se nizali tako grozniavom brzinom od trenutka uzletanja sa Jijoa da Sara nije stigla da se raspita kod posade, da jasno
shvati zbog ega se sve ovo deava - ta je uzrok tolikog gneva i tolike potere najjaih svemirskih flota za Brazdaem. Sada upita Nis
mainu o tome.

"Pa, zato to je kapetan Kraidaiki odveo ovaj brod na 'njukanje' po jednom delu svemira gde je postojala slaba verovatnoa da se ita
moe nai", ree joj vetaka inteligencija zvana Nis. "Tragao je za istorijskim ostacima, kao i za anomalijama, koje je Velika
biblioteka moda previdela. Otili smo u jedno zvezdano jato, koje je kruno ali pljosnato kao palainka; u sutini, plitko. Nije tamo
bilo nikakvih planeta niti ijednog singulariteta. Kraidaiki nam nikada nije objasnio ta ga je navelo da ode ba tamo. Ali njegova
intuicija se isplatila. Naili smo na veliku flotu naputenih prastarih brodova, koji su tiho plutali kroz otvoreni svemir. Uzimali smo
uzorke, pravili holografske snimke te misteriozne armade. Bilo je nagovetaja da emo nai reenje najstarije tajne nae civilizacije.

Trebalo je", nastavi Nis maina, "da sva svoja otkria odmah predamo Institutima, koje Civilizacija Pet galaksija ima. Na taj nain
otkria bi postala zajednika svojina svih onih ivih bia koja diu kiseonik. To bi donelo ogroman ugled i hvalu vaem nejakom i
sirotom klanu, Zemljanima; ali i mojim tvorcima, a to su, zna, Timbrimi. Sve kiseonine rase i savezi imali bi koristi, svako bi
saznao vie o poreklu kulture u kojoj jesmo, a koja je stara milijardu godina.

Avaj, nekoliko monih koalicija interpretiralo je ve prvi Brazdaev emitovani izvetaj kao ispunjenje jednog starog, opakog
proroanstva: da nastupa vreme ogromnih uspona i padova, vreme i kome e mnogi biti uniteni, a odluujua prednost pripasti onima
koji otmu nae otkrie samo za sebe. Vraajui se iz Plitkog sazvea, Brazda nije naiao na pompezni, slavni doek, nego na
zasedu. Saekalo nas je, zna, nekoliko bojnih flota, reenih da otmu nae tajne pre nego to one budu objavljene. Nekoliko puta bili
smo opkoljeni, ali smo uspevali da se izvuemo samo zato to su te horde fanatika bespotedno ratovale izmeu sebe. Pitanje je bilo
koja flota e nas ugrabiti, oko toga su se borili.

U ovom sadanjem sluaju, na alost, reklo bi se da tu pogodnost ne moemo oekivati."

Bilo je to i preblago reeno. Ne samo to se nisu mogli nadati da e se neko moan usprotiviti Dofurima, nego nije bilo nade ni da ih
iko primeti. Dofuri su mogli da gone i savladaju Brazdaa kako god im volja, bez straha da e se iko umeati. Za celu civilizaciju Pet
galaksija, itava etvrta galaksija sada je zabranjena zona u kojoj - legalno - nema bukvalno nikoga.

"Da li je jadni Emerson onako ranjen u tim bitkama?" upita Sara.

"Ne. Inenjer Emerson D'Anite zarobljen je od strane Kaste povuenih, na jednom mestu koje se zove Fraktalni svet. Taj dogaaj..."

Plava mrea linija zastade u okretanju. Posle nekoliko sekundi, poe opet da se vrti, ali i da govori.

"Oficiri za detekciju izvetavaju o neem sasvim novom! Jedna pojava bila je dosad prikrivena od nas, iza Izmunuti."

Displej se zatalasa. Meu pramenovima i pipcima vatrene Izmunuti upali se mnotvo oran takica, grupisanih u nekoliko jata.
Uskljuala atmosfera zvezde naletala je odasvud na njih.

Sara se primae. "ta su oni?"

"Kondenzovani objekti", ree Nis. "Vetaka, nezavisno pokretna nebeska tela.

"Ukratko, zvezdani brodovi."

Sara je dvaput otvorila pa zatvorila usta pre nego to je uspela neto da izusti.

"Oh, Ifni, pa ima ih na stotine! Kako je mogue da ih do sada nismo videli?"

Nis odgovori kao da se brani od optube.

"Mudrae Saro Kulhan, normalno niko ne alje zrake za pretraivanje kroz koronu crvenog dina, jer ko bi i mogao oekivati da se na
takvom mestu nau letelice. Naa panja bila je usmerena na to-ta drugo. Osim toga, ove letelice su tek pre nekoliko trenutaka
ukljuile svoje gravitacione motore. Sada pokuavaju. pomou gravi-temporalne sile, da pobegnu od one nove stelarne oluje koju
vidi na Izmunuti."

Sara je zurila zapanjeno. Sada se u njoj samoj vrteo, ludo vrteo, 'hologram' nade.

10
"Da li bi nam ti brodovi mogli pomoi?"

Nis, pre nego to e odgovoriti, obavi konsultacije sa instrumentima za dalekodometno osmatranje.

"Nije verovatno, mudrae. Oni nee mariti za nae borbe. Pripadaju sasvim drugom redu ivota; u velikoj piramidi ivota sasvim su
odvojeni od vas... mada su, hajde da tako kaemo, moji dalji roaci."

Sara zavrte glavom: ovo nije 'zakaila'. Onda joj se ote uzvik.

"Maine!"

ak i stanovnici Jijoa, izgnani i bedni, znali su svi napamet da odrecituju osam redova inteligentnog ivota u vaseljeni; i znali su da
oni sami, bia koja diu kiseonik, predstavljaju samo jedan red. (Istaknut po ivopisnosti, dodue.) Sveti spisi Jijoa pominjali su,
tmurno i zloslutno, i preostalih sedam redova, a meu tih sedam, i mainski: iva bia napravljena sasvim vetaki, hladno kriptina,
bia koja nastavljaju da konstruiu i proizvode sebe, negde u najdaljim dubinama vaseljene; bia kojima nije potrebno da ikad stanu
na ma kakvo tle, ili da ikad udahnu vetar ma kakve atmosfere.

"Maine, dabome", ree Nis. "Ovde su sigurno zbog nekih svojih interesa, koji verovatno nemaju nikakve veze sa nama. Svi su izgledi
da e se mehanoidi udaljiti od nas; njihovo ponaanje bie oprezno. Oni, iz predostronosti, nee eleti nikakav kontakt."

Glas iz vazduha zastade.

"Stiu novi podaci", ree Nis. "Ta flota je veoma ugroena protuberancama Izmunuti. Pojedine mehaniforme tamo su u veoj nevolji
nego mi."

Sara pokaza prstom ka jednoj od oran takica.

"Pokai mi!"

Koristei podatke iz dalekodometnih skenera, displej uvelia taj deo slike. Bilo je to kao vrtoglava jurnjava take gledita napred.
Razmahani pipci zvezdane vatre kao da se uzdigoe neposredno ispred Sare; sad je mogla da razazna brod koji je do maloas bio
samo takica oran boje.

Pri maksimalnom moguem uvelianju slike, koja je zbog toga postala mutna, pokazalo se da je to jedan svetlucavi trapezoidni oblik,
pljosnat maltene kao ogledalo. Povremeno je odsevao solarnom vatrom. Mehanoid se okrete da bei od poplave vrelih jona koji su
kuljali odozdo, iz razjarenih konvekcionih zona Izmunuti. Prividno postade, tako okrenut, mnogo tanji. Displej ispred Sare potrudi se
da ovaj gubitak perspektive nadoknadi kolonama brojeva koje su procenjivale dimenzije te maine. Nije bila, ipak, trapez, nego
kvadrat, sa stranicom dugakom nekoliko stotina kilometara. Ali trea dimenzija bila mu je do nevidljivosti malena.

Ispod ivog mehaniformnog letaa prostor kao da se zatalasa. Iako je tek poinjala da ui o takvim stvarima, Sara prepoznade
karakteristino izobliujue delovanje gravi-temporalnog polja. Brojevi na displeju javljali su da je ono skromne snage. Moda
dovoljno da se postignu interplanetne brzine, ali ne i da se pobegne od razornog udarca koji je stizao odozdo. Sara je samo mogla
posmatrati, sa bespomonim saoseanjem, katastrofu tog mehanoida, njegovu uzaludnu borbu.

Prvi udarni talas jona pocepa ga preko sredine... onda u trake koje se razdvojie brzo, postajui jato blistavo u svom daljem raspadanju
na delie.

"To nije jedina rtva", ree Nis. "Osmotri kako sudbina sustie i druge koji su zakasnili."

Slika u kockastom displeju u vazduhu ispred Sare odmae se, vraajui se donekle ka ranijim razmerama. Video se raspad jo
nekoliko pljosnatih narandastih brodova-bia. Drugi takvi nastavljali su uspon, ne bi li izmakli oluji.

"Ko god da su, nadam se da e se izvui", promrmlja Sara.

udna pomisao: mainski brodovi, a osetljiviji od Brazdaa, ija zatitna polja mogu nekoliko midura da odole u hromosferi iste te
zvezde Izmunuti, bez obzira na to da li je u njoj oluja ili ne.

Ako ovi ne mogu da odole oluji plazme, pomisli ona, onda su bespomoni i pred orujem Dofura.

Gorak je bio ukus razoaranja posle kratkotrajnog uzdizanja nade. Jasno je bilo da se iz tog pravca ne moe oekivati nikakvo
spasenje.

11
Poela je da uvia odreenu strukturu u svim avanturama i iskuenjima kroz koja je prola ove godine. Poneta ogromnim zamahom iz
pranjave radne sobice, imala je susret sa osobama iz svemira, umeala se u bitke, jahala konje za koje se mislilo da samo jo u
legendama postoje, zagnjurila se u dubine okeana, i najzad se pridruila jednom ludom bekstvu kroz kosmos. Vaseljena kao da je
imala nameru da joj prikae mnoga udesa, na krajnjim dohvatima njene mate i sposobnosti shvatanja - dinovske zvezde, transferne
take, raunare koji govore, univerzalne biblioteke... a sada i prizore iz drugog reda ivota. To tamo su stvorenja sasvim druge vrste;
nemaju nieg zajednikog sa ogromnom, tako rairenom civilizacijom Pet galaksija.

uda nepojamno daleko od njenog negdanjeg ivota seoske intelektualke na jednom duboko zaostalom svetu.

Ali - sad je jasno bilo - kosmos je odluio da joj dopusti da samo na kratko vidi poneto.

Baci pogled, kao da joj je svemir poruivao. Ali dodirnuti ne moe nita.

Jer je tvoje vreme ve, otprilike, isteklo.

Setno je gledala kako oran takice oajno bee ispred tornada zvezdane jare. Jedan po jedan ginuli su oni najsporiji u beanju, gasili
se kao trunice ara zapljusnute vodom.

Dilijan i delfini kao da su uvereni da emo mi proi kroz taj pakao bezbedno, pomisli ona. Ali ta ako nastradamo, kao ovi? Zar se ne
kae da su maine otpornije nego bia od krvi i mesa?

Htela je o ovome da pita Nis mainu, kad se, pred njenim oima, slika jo jednom sasvim izmeni; zatreperi... i postade opet stabilna ali
sa neim sasvim novim u atmosferi Izmunuti. Ispod oran takica pojavile su se tri iskriave lopte. Blistale su ponositom
imperijalnom purpurnom bojom. Uzdizale su se graciozno iz ognja, i videlo se da polaze da presretnu Brazdaa.

"ta sad?" ree ona. "Opet mehanoidi?"

"Ne", ree raunar, u ijem tonu kao da se oseti strahopotovanje. "Ovo je, izgleda, neto sasvim drugo. Verujem da su ovo..."
Kompjuterski hologram se nabora u mnoge zupaste oblike, pretvori se u mnotvo nervoznih klinova i ledenih iljaka. "Verujem da su
ovo Zangi."

Sara se najei. Ime prepuno strave i legende. Na Jijou se niko nije usuivao da ga izgovori glasnije nego apatom. "Pa... kako?"
zamuca ona. "ta bi mogli oni traiti ov..."

Nis je prekide usred rei. "Izvini to te prekidam, Saro, ali na vrilac dunosti kapetana, dr Dilijan Baskin, sazvala je hitan sastanak
brodskog saveta, da bismo svi razmotrili ove nove razvoje dogaaja. Pozvana si da prisustvuje.

"eli li da u tvoje ime napriam tamo neke izgovore - da opravdam tvoj izostanak?"

Sara je ve hitala ka vratima sobe.

"Samo se usudi, pa e da vidi ti!" viknu ona, okrenuvi se na tren ka njemu, dok su se vrata rasklapala levo i desno da joj omogue
prolazak.

Nala se u hodniku, koji se pruao - ne samo u daljinu, nego i povijeno, polukruno u visinu, levo i desno od nje - kao krika
namuenog prostorvremena. Najudaljeniji delovi hodnika kao da su stajali okomito. Od tog prizora Saru je svaki put pomalo hvatala
panika. Ali ovog puta potra tamo.

Dilijan

Crvena zvezda pred njom, ovako uskomeana, podseala ju je iz nekog razloga na Veneru.

To je, prirodno, vodilo do razmiljanja o Tomu.

Sve je nju podsealo na Toma. Posle dve godine, njegovo odsustvo bilo je rana neprebolna; svake noi Dilijan je, refleksno, u
postelji pokuavala nai njegovu toplinu. Danju je stalno pomalo oslukivala - da li e zauti njegov snaan glas, da li e on ponuditi
da joj pomogne oko svih ovih briga. Oko svih ovih prokletih odluka.

Zar nije bilo herojski: poginuo da bi spasao svet? upita se ona.

A jedan glasi u njoj odgovori: pa, da, heroji i postoje za to.

12
Postoje za to, dabome, odgovori ona; ali svet ide dalje, zar ne? I treba ga spasavati ponovo i ponovo.

Jo od onog dana kad je vaseljena, jednim udarcem, odcepila nju od njega, Dilijan je sebi govorila da Tom ne moe biti mrtav. Znala
bih ja to, pomiljala je nebrojeno mnogo puta. Snagom volje ubedila je samu sebe da je to tako.

Znala bih ja, preko svih galaksija i megaparseka, da tebe vie nema, mislila je; tamo, negde, Tom jo postoji, on je sa Kraidaikijem i
sa naom Hikahi i sa ostalima koje smo morali ostaviti.

On e ve nai naina da se bezbedno vrati kui... ili meni.

Ta vrsta vera pomagala joj je da nosi svoje terete tokom prve, mune godine Brazdaevog bekstva... i kasnije. Tek ovi poslednji
meseci neprestanih kriza pokolebae je.

Onda (ne znajui kad se taj prelaz dogodio) ona poe da razmilja o Tomu u prolom vremenu.

Voleo je Veneru, ree ona sebi sada, zurei zamiljeno u razbesnele vidike zvezdanog ognja izvan Brazdaevog prozora. Naravno,
atmosfera Izmunuti proizvodi ogromne koliine svetlosti, dok atmosfera Venere, sainjena od mutnih oblaka isparene sumporne
kiseline, blista samo sunanim sjajem koji se od nje odbija. Ipak, te dve lokacije imaju poneto zajedniko, neke bitne odlike. estoku
vrelinu, i oluje koje ne oprataju nikome nita.

Obe usmeravaju ka ekstremima nade i beznaa.

Videla je sad Toma: on stoji, u svemirskom skafandru, obe ruke rairio kao da hoe obujmiti panoramu ispod Afroditinog vrha, te
ogromne surove ravnice. Munje svakog trena iznova opletu falangu titanskih struktura koje se pruaju sve do izoblienog horizonta:
divovi tu stoje, sumrana kolona njih. Div-ureaji, odnedavno angaovani za teak rad, stvaranje jedne nove Venere. Oni preoblikuju
pakao, korak po korak, u neto drugo.

"Zar nije velianstveno?" pita Tom. "Ovaj poduhvat dokazuje da je naa rasa sposobna da misli dugorono."

I sa tom tehnologijom, pozajmljenom iz galaksije, posao teraformiranja Venere potrajae due nego dosadanja istorija ljudskog roda
od pronalaska pisma i poljoprivrede. Deset hiljada godina morae da proe dok se ovde zatalasaju mora, tu gde su sad samo sprene
ravni. Hrabro je bilo od 'male vuje rase' da se upusti u jedan takav projekat, osobito ako se ima u vidu da su Saenti i Klurnapi, koji u
ovoj civilizaciji dre galaktike kladionice, tada nudili opkladu svakom zainteresovanom da e ljudski rod izumreti kroz samo
nekoliko vekova.

"Moramo pokazati vaseljeni da imamo poverenja u sebe ", dodao je Tom. "Ako to ne moemo, ko e drugi imati poverenja u nas?"

Te njegove rei zazvuale su fino. Uzviene rei, velianstvene. U ono vreme, uspeo je, maltene, da ubedi Dilijan.

Meutim, stvari su se posle toga izmenile.

Pre pola godine, dok se prestravljeni Brazda skrivao u Fraktalnom svetu, Dilijan je neto naula o dogaajima u dalekoj Drugoj
galaksiji; neto o opsadi Zemlje. Kladioniari Saenti sada su davali opklade da e ljudski rod izumreti u roku od samo nekoliko
godina ili jadura, a ne vekova.

Gledano iz takve, dananje perspektive, inilo se da je ono sa Venerom rasplinuto u nedohvatnim daljinama.

Bolje nam je bilo da smo postali farmeri, Tom i ja, ree ona sebi. Ili nastavnici. Ili naseljenici na Kalafiji. Nipoto nije trebalo da
posluamo Dejka Demvu i Kraidaikija. Ta misija upropastila je svakog koga je dotakla.

Pa i ove jadne koloniste na Jijou - est izgnanikih rasa, koje su zasluivale ansu da na miru odive svoje udnovate sudbine.
Nastojei da se i sam sakrije na zabranjenoj planeti, Brazda je samo doneo katastrofu jijoanskim plemenima.

Sad, po svemu sudei, postoji samo jedan nain da se ta teta ispravi.

Moemo li namamiti Dofure da se strmoglave za nama u ovu novu transfernu taku? razmiljala je ona. Na Ka bi morao pilotirarti
tako da trajektorija bude ubedljiva, kao da je osetio savrenu nit i poeo je pratiti. udesnu nit koja vodi do spasenja. Ako uradimo
sve kako treba, te velike rune hrpe debelih prstenova morae da se srue unutra, za nama. Nee imati drugi izbor.

Spas Jijoa zasluivao je tu opciju, zato to se i inae nije mogao pronai ba nikakav nain da Brazdaev tovar stigne na planetu
Zemlju. Postojao je jo jedan razlog za pribegavanje toj opciji, onaj sa kiselim ukusom osvete.

13
Bar emo povui neprijatelja za sobom, ree Dilijan sebi.

Pria se da um postaje jasniji neposredno pre smrti. Dilijanin um se samo ispunio aljenjem zbog proputenog.

Nadam se da Kraidaiki i Tom nisu previe razoarani mojim rezultatima u ovome, ree ona zastajui pred vratima konferencijske sale.

Potrudila sam se maksimalno.

Brodski savet se izmenio otkad je ona, nerado, preuzela da vri dunosti kapetana, da sedi na mestu gde je u nekim srenijim
vremenima sedeo Kraidaiki. Na suprotnom kraju dugakog stola, poslednji preiveli delfinski oficir, porunica Tit, majstorski uvede
estonogu mainu za hodanje u kojoj je lealo njeno glatko sivo telo u istu onu niu gde je nekad boravio Takata-Dim, onako
masivan... pre nego to je poginuo blizu Kitrupa.

Tit pozdravi glavnog inenjera, Hanesa Suezija. Suezi je bio ovek, ali, u takvom stanju da ga sad zaista ni roena majka ne bi mogla
prepoznati: toliko je kiborgizovan, toliko je njegovih organa zamenjeno vetakim, mainskim komponentama. Na mestu gde je nekad
imao glavu sad se nalazila srebrna kupola. Veliki deo te srebrne povrine bio je sad prekriven zemaljskim motociklistikim
amblemima iz pred-kontaktne ere - a ovaj gest izvesnog nepotovanja doneo je Sueziju jo vee simpatije posade. Bar neko je zadrao
smisao za humor i posle nekoliko godina stalne, neumoljive krize.

Dilijan je bolno oseala odsustvo jednog lana brodskog saveta, njene prijateljice i koleginice, doktorke Makani, koja je ostala na
Jijou da se tamo brine o zdravlju nekoliko desetina delfina: naime, o onima koji su usled devolucione groznice intelektualno 'pali' ili
nisu bili apsolutno neophodni za ovaj pokuaj proboja. Delfini su, u sutini, postali sedma ilegalna kolonija 'prerano dolih' na tom
zaugarenom svetu - a to je bila jo jedna tajna koju su Brazdai bili, sada, reeni da odbrane i svojim ivotima, ako bude potrebno.

Te tajne emo ve i sakriti nekako, ree Dilijan sebi; ali neke druge, vrlo teko.

Dilijan, pri tom, pomisli na neke arheoloke predmete koje je Brazda pronaao, i koji su sad leali u njenoj kancelariji. Za neke od
njih mogao bi se dobiti stelarni otkup. I sam nagovetaj da takvi nalazi moda postoje uzdrmao je civilizaciju iz temelja, u pet
galaksija.

Najvaniji nalaz: jedan le, kome dadoe nadimak Herbi. Mrtvac vanzemaljskog porekla, ali tako prastarog, da osmejak zaustavljen na
njegovom licu lako moe biti zbog neke ale ispriane pre milijardu godina. I drugi ostaci iz drevnih vremena bili su slino
provokativni - ili prokleti. Jer, nevolja je 'hodala' za Brazdaem jo od onog dana kad su lanovi njegove posade poeli prikupljati
takve stvari, stvari koje ni sami nisu razumeli.

"Stavke sudbine". Tako je jedan od Onih Starih opisao Brazdaev tovar tajni, kad su bili u poseti Fraktalnom svetu.

Moda e 'Stavke sudbine' dobiti prikladnu sudbinu, pomisli Dilijan; bie sabijene na veliinu jednog protona, ne vee, kad zaronimo
u ovu novu transfernu taku.

Tako bi ona dobila, barem, satisfakciju da vidi kako se taj Herbijev izraz lica menja, u poslednjem trenutku, kad se granini prostori
realnosti naglo stisnu oko njih, iz deset dimenzija, i zgnjee ih.

Holo-slika Izmunuti zapremila je itav jedan zid konferencijske sale. Prostranstvo uzburkane vatre, mnogo ire od orbite Zemlje oko
Sunca. Nis maina prenese okupljenima najnovije izvetaje, govorei gal-sedmi jezik, i to sa timbrimijskim akcentom.

"Dofurski bojni brod odbacio je sve uhvaene brodove-mamce, tako da oni sad plutaju svemirom bez ikakvog pogona. Tako
osloboen balasta, Polkdi je agilniji. Usmerio se ka novoj, drugoj transfernoj taki. Namera Dofura je da stignu do nje pre nego mi."

"Mogu li oni to?" upita Dilijan na angliskom.

Nis hologram se zavrte zamiljeno. "Ne izgleda verovatno da e uspeti, osim ako oni ne upotrebe neki rizian tip probabilitetnog
pogona, to bi bilo netipino za Dofure. Straili su mnogo vremena jurei ka prvoj, upotrebljivoj transfernoj taki. Na vrlo tesan
zaokret oko Izmunuti trebalo bi da nam omogui da stignemo prvi... ako e od toga biti ikakve koristi."

Dilijan je ignorisala ovu zavrnu ironinu primedbu maine. Glavnina posade bila je saglasna sa njenom odlukom. Ako se poginuti
ba mora, onda je lake poginuti ako zna da si sa sobom povukao i neprijatelja.

Ta situacija sa Dofurima izgledala je stabilno, pa Dilijan pree na sledeu temu. "Izvetaj o tim drugim brodovima?"

14
"Dve flote primetili smo neoekivano u atmosferi Izmunuti. Ja sam konsultovao taktike arhive i zakljuio da su one dejstvovale
zajedniki", ree Nis. "Nikako drukije ne bi se moglo objasniti zato su jedna drugoj toliko blizu, i zato zajedniki bee od
neoekivanih oluja zvezdane plazme."

Hanes Suezi se usprotivi. Njegov glas, priguen, talasav i promukao, dopirao je ispod srebrne kupole.

"Da sarauju mehanoidi i disai vodonika? To zvui udno."

Rotirajui splet svetlosnih linija nagnu se ka Sueziju, kao da klima glavom. "Tano. Redak je sluaj da razliiti redovi ivota sarauju.
Ali, naa jedinica Biblioteke kae da se i to deava, naroito kad je za neki projekat od velikog znaaja neophodno da razliiti redovi
ivota spregnu svoje karakteristine talente."

Najnoviji lan brodskog saveta, Ka, zvidukom zatrai re. On nije doao u estonogom mehanikom hodau, jer se znalo da u
svakom trenutku mora biti spreman da najveom brzinom otpliva nazad, na dunost. Taj mladi delfin, sada glavni pilot Brazdaa, zato
izree svoje komentare plivajui po povrini vode koja se komeala u tunelu od prozirnog materijala. Tunel je bio ugraen u
konferencijsku sobu, du celog jednog zida, ne mnogo daleko od konferencijskog radnog stola.

Moe li svrha
ikakva vredeti im
toliko straha?

Da bi ovo naglasio, Ka prosee repnim perajem vodu, koja zapenua mehuriima kiseonika. Njegovu puckavo-zvidavu pesmu
Dilijan prevede Sari Kulhan, koja nikada nije uila trinarni jezik.

"On pita kakav bi to projekat vredeo toliko, da zbog njega neko zaroni u zvezdu, izlaui se tako velikim nevoljama i rizicima."

Sara odvrati ustrim klimanjem glave. "Mislim da sam dola do jednog deliminog odgovora na to pitanje." Mlada Jijoanka pogladi
crnu kocku koja je leala na stolu ispred nje - personalnu algoritmiku mainu koju je, na pozajmicu, dobila od Dilijan im se
ukrcala na brod.

"Maloas, kad smo opazili te mehanoide i Zange, zapitala sam se koja je to odlika Izmunuti mogla da ih privue da dou iz nekog
sistema ko zna koliko udaljenog, ba u njenu atmosferu. A znamo koja je Izmunutina najistaknutija odlika: ona ista zbog koje su i
moji preci, svi izbegliki narodi Jijoa, ili ba tuda. Ona koja im je omoguila, svima, da zametnu trag, da pobegnu uspeno."

Pa, setili smo se toga i mi, pomisli Dilijan neraspoloeno; svi ste vi uspeno zametnuli trag, jedino mi smo uinili neto pogreno, pa
su nas Rotheni 'provalili' i stigli za nama na Jijo... a sa njima i galaktika civilizacija.

Dilijan opazi da porunica Tit nekako udno gleda u nju. Prekorno, moda? Zar je Dilijan kriva to se Brazda naao u ovoj
nevolji? Delfinkine oi osmatrale su kapetanicu nekoliko dugih trenutaka, procenjivaki, a onda se okrenule ka Sari Kulhan, koja je
nastavila.

"Ova moja maina za nastavu kae da zvezde kao to je Izmunuti oslobaaju ogromne koliine tekih atoma, a naroito ugljenika, koji
je u posebnom stanju i spreman da se nalepi na svaki vrsti predmet koji se nae u blizini. Svi nai preci stigli su na Jijo brodovima
koji su bili prekriveni debelim slojem ai. Brazda je moda prva letelica u istoriji koja pokuava da proleti kroz takvo mesto po
drugi put, naime ne samo u dolasku nego i u odlasku. Pretpostavljam da vam ta materija stvara priline probleme."

"Nema ta da se pretpostavlja!" oglasi se znatno pojaanim glasom Hanes Suezi, koji je odavno vodio bitku protiv te prljavtine. "Ta
materija je teka, ima vrlo udne osobine, a to se tie zakrilaca za prenos probabiliteta - zaguuje ih, ometa u radu."

Sara klimnu glavom. "Ali, razmislite - ta ako je ba takav ugljenik nekome potreban, za neku odreenu svrhu? Moda ba takva
brodska obloga, od takvog a ne drugaijeg ugljenika? Koji bi bio najbolji nain da ga nabave?"

Ona dotae crnu kocku, koja prenese podatke na glavni displej. Iako je tek nekoliko dana boravila na ovom brodu, poela je da se
navikava na njegovu tehnologiju.

Brodski savet vide neto nalik na ogledalo, povrinu veliku i ravnu, koja se nadnela nad zvezdanu vatru, iji je sjaj i odbijala.

"Moda sam ja uroenica, slabo kolovana", ree Sara. "Ali, po meni, najbolji nain bio bi da se upotrebi neki predmet koji bi imao
veliku povrinu a malu masu. Takva letelica moda ne bi morala da troi nikakvu energiju za odlazak od Izmunuti, ako bi bila
potiskivana njenim solarnim vetrom, dakle, potiskom same Izmunutine svetlosti."

"Ssssolarno jedro", proguna porunica Tit.

15
"A-ha, to se tako zove?" ree Sara. Klimnu glavom. "Pa, zamislite maine koje kroz transfernu taku doputuju kompaktne, onda se
sjure do Izmunuti, rasklope se u ogromna solarna jedra, i puste da ih svetlost odnese nazad do iste transferne take, a u meuvremenu
i da ih zvezda naaavi ogromnim koliinama te molekularno jedinstvene modifikacije ugljenika. Moda i jo poneim to bi moglo
biti korisno. Utroak energije po toni proizvoda bio bi minimalan!"

Nis hologram zakovitla se malo blie stolu.

"Tvoja hipoteza sugerie tehniku za korienje, najobinijim prikupljanjem, ekonomskog resursa, izvodljivu pod uslovom da je
mehanoidima za dolazak sa njihove baze i za povratak na to isto odredite dovoljan samo po jedan hiperprostorni transfer. U
industrijskim zonama drugih galaksija verovatno postoje jeftinije alternative za proizvodnju istog takvog ugljenika, ali, ovo je
Galaksija etiri, u kojoj danas industrije ima vrlo malo ili je uopte nema, zato to je cela galaksija nedavno stavljena na ugar pa je sve
iz nje odneto. Dakle..." Nis hologram zastade.

"Dakle, mehanoidi bi", nastavi on, "bili idealni izvrioci jednog takvog posla po ugovoru. Oni bi tu 'etvu' ugljenika mogli obavljati
tako to bi stvorili specijalne verzije sebe, sa minimalnom masom a velikom povrinom. Time se objanjava zato su tako postradali
kad je naila oluja. Bili su krhki; nisu imali rezervu otpornosti za sluaj da se desi neto neoekivano."

Dilijan baci pogled ka displeju. Vide da je samo polovina narandastih taaka preivela. Nastavljale su svoje bekstvo od Izmunutine
gravitacije, u nadi da e se dovoljno udaljiti pre novog naleta uarene plazme. Tri purpurne loptice pratile su ih lako i elegantno,
ostajui stalno ispod njih.

"A Zangi?" upita ona.

"Pretpostavljam", ree Nis, "da su oni poslodavci, a mehanoidi su ovde radnici po ugovoru. Naa Biblioteka kae da je bilo sluajeva
da Zangi angauju mainski red ivota za obavljanje specijalnih poslova. I veliki klanovi disaa kiseonika urade to, ponekad."

"Izgleda da su im se planovi izjalovili", ree Suezi. "Ovog puta e slabu etvu doneti kui."

Sumorna, tiha zvidukanja dopree od sivog delfina koji je plivuckao po vodi u prozirnom tunelu pokraj njih. Nije to bila nikakva
reenica na trinarnom jeziku, nego naprosto spontani niz zvukova kojima se ponekad oglase bia iz cetacejskog roda, dakle, bia iz
roda kitova, kad se zadube u misli. Dilijan je jo oseala krivicu to je onako uporno traila od Ka da se prijavi kao dobrovoljac za
ovu misiju, jer je on zbog toga bio prinuen da ostavi svoju voljenu na Jijou, u velikoj opasnosti. Ali Brazdau je bio potreban
prvoklasan pilot za ovaj oajniki pokuaj.

"Zakljuujem", ree rotirajui Nis hologram, "da e Zangi biti opako raspoloeni poto su pretrpeli tako ogromnu tetu."

"Zbog ekonomskog gubitka?" upita Tit.

"Zbog toga, i jo poneega. Prema tvrdnjama nae Biblioteke, disai vodonika ravo reaguju na iznenaenja. Imaju metabolizam
sporiji nego kod kiseoninog ivota. Svako nepredvieno dogaanje izaziva kod njih telesnu nelagodnost.

"Naravno, taj stav je udan entitetu kao to sam ja, jer mene su Timbrimi programirali da tragam za novim i neoekivanim! Ako vas
nikad nita ne iznenadi, na osnovu ega ete znati da uopte postoji neki stvarni spoljanji svet? Onda biste mogli pretpostaviti da je
sve ovo oko vas jedna velika simu..."

"ekaj malo", prekide ga Dilijan, ne dopustivi da Nis odluta u filozofiju. "Svima nama se uvek govorilo da izbegavamo Zange jer
su opasni; da svaki eventualni kontakt s njima prepustimo strunjacima iz velikih Instituta."

"Tako je."

"A ti sad kae da su se oni izuzetno naljutili? I da su moda na ivici strpljenja?"

Hologram se preoblikova u napetije, tenje oblike.

"Doktorko Baskin", ree Nis. "Tri godine smo zajedno - ja sam poprilino dobro upoznao tonove tvog glasa i obrasce tvojih misli -
ovo poslednje to si me pitala zaista me navodi da se zabrinem.

Ima li razloga za podozrenje?

Da li se tebi ideja o razbesnelim Zangima... dopada?"

16
Dilijan ne odgovori. Samo dopusti sebi jedan sumoran, zagonetan osmeh.

Hari

Pet zemaljskih godina prolo je na unutranjem asovniku njegove linosti od kad je preduzeo bespovratni korak, stojei 'rame uz
rame' sa dobrovoljcima iz pedeset vanzemaljskih rasa, mukotrpno izgovarajui uglas sa svima njima sloene, zapamene rei zakletve
koju je napisala, pre mnogo stotina miliona godina, neka rasa koja je odavno izumrla. Pristupanje odredima Osmatraa nije bilo samo
pomak u Harijevom ivotu - bilo je ogroman skok iz jaruge njegovog genetskog porekla; znailo je da sad mora biti veran ne planeti
na kojoj se rodio nego jednoj strogoj birokratiji koja je bila prastara kad su njegovi daleki preci jo trkarali ispod gustih zelenih
svodova trijasike dungle, krijui se od dinosaurusa.

Tokom obuke udio se zato ga kolege, studenti, toliko saleu pitanjima o klanu Zemlje. A zapravo su muke i nevolje Zemljana bile
najnovija uzbudljiva jeftina drama za meuzvezdanu razbibrigu. Pitanje je bilo: da li e ta najnovija bandica nezatienih, 'vujih'
stvorova - nemaju sponzora, ujte! - uspeti da uhvati korak sa zvezdanom civilizacijom tako brzo da izbegne onu sudbinu koja
normalno sustie sve takve? Iako je Tera bila jadna i beznaajna, ovo pitanje privlailo je zanimanje (i nagaanja, i opklade) mnogih.

Kako je to, pitali su ga drugari, kad za pokrovitelje ima ljudska bia, koja su sama sebe nauila najosnovnijim stvarima - govoru,
letenju u svemir, eugenici? Hari je, kao neo-imp, bio po statusu najmlai to jest najnii u odnosu na sve ostale graane-klijente
prisutne u bazi, a ipak je bio maltene slavan; neki su ga mrzeli, neki mu se divili, a gotovo svi su ga posmatrali sa radoznalou.

A on im je zapravo vrlo malo mogao rei o civilizaciji Teragensa, jer on je meu brbljivim neo-impanzama Zemlje proveo samo
jednu godinu, a onda je napustio studije i stupio u slubu Navigacijskog instituta. A i pre toga njegov je ivot bio izgnaniki.

Roen je u kosmosu, na geografsko-istraivakom brodu Teragensa. Brod se zvao TSS Pelinor. Skraenica TSS bila je od angliskih
rei Terragens Survey Ship - teragenski geografsko-istraivaki brod. Harijeve uspomene na Pelinor bile su nejasne, ali rajske:
magliasti topli prostori sa puno visoko-tehnolokih pogodnosti i sa mnogo mesta zgodnih za igru. alnovi posade izgledali su mu
kao bogovi: ljudski oficiri, i obini mornari koji su bili uglavnom neo-impanze i neo-delfini... uz njih, i veseli savetnik Kanten, koji
izgleda kao drvo sa kronjom. Svi oni su revnosno ili za svojim poslovima, ali su uvek bili voljni da zastanu i da pomaze ili
zagolicaju malog Harija ili da ga bacaju uvis i doekuju u ruke.

Onda su, jednog groznog dana, njegovi roditelji odluili da siu sa broda i ostanu na planeti Horst, da bi prouavali udna ljudska
plemena koja obitavaju kao kolonija na tom svetu pustoi. Time je okonano Harijevo uee u epohalnim putovanjima Pelinora, a
otpoelo njegovo prigueno nezadovoljstvo.

Vremenom je Hari na planeti Horst postepeno zaboravljao ali i idealizovao zvezdane vidike i brujanje brodskih motora. Proveo je
itavo detinjstvo na tom pranjavom svetu. Pomisao na putovanje u svemir postajala je sve vie magina. Kad je konano stvarno
poleteo sa Horsta, Hari je bio okiran videi stvarni svemir, sterilnu crnu prazninu koja se prostire izmeu retkih zvezdanih oaza.

Pa ja sam drukije zapamtio, bila je njegova esta misao tokom tog putovanja na Zemlju. Naravno, to to je on 'zapamtio' bila je
njegova detinjasta fantazija o svemiru, zasnovana na utiscima dobijenim kad je bio beba. Na univerzitetu, instruktori poee da mu
govore da ne treba imati poverenja u svoje subjektivne utiske, jer su oni zasnovani na tome to um ima arku 'elju da veruje'.

Ipak, e time nije ugaena; nije nestala njegova elja da potrai raj u drugim verzijama realnosti.

Ostade opkoljen bananama. Drale su ga tako danima.

Da je alafor bio manje line prirode, Hari se mogao boriti energinije. Ali nije mogao ignorisati ironinu usredsreenost te slike ba
na njega. Posle debakla u prvom pokuaju proboja, kad je malo nedostajalo pa da se stanica sva razlupa, odluio je da eka. Da se ne
uputa u novu borbu sa sprudom.

Kota je ionako bila ba zgodna za osmatranje. U sinergiji izmeu njegovog uma i tog udnog kontinuuma napolju, ispoljila se kao
visoki plato iznad ogromnog, zatalasanog mora purpurnih pipaka. Crne planine nastavile su da plovuckaju gore-dole, u daljinama.
Neke od 'rupa' u crvenoplavom nebu zatvorile su se, naalost, postavi svojevrsne ogromne bubuljice, kao da je nebeski svod odluio
da se na tim mestima rastopi ili malo smakne.

Naila su i iva bia, uglavnom iz memetikog reda ivota. Stvorovi koji lepraju, puze, ili u treperavim svetlacima promiu kroz
vazduh, svud oko Harijeve oktagonalne platforme; pasu, ili love jedni druge, ili se po nekoliko njih stapaju u jedno, ili prolaze kroz
razne druge transformacije pred njegovim oima. Na svim drugim dimenzionim ravnima, memetici mogu egzistirati samo kao
paraziti, u mozgu ili u misaonim procesima domaina, koji mora biti fiziko bie. Jedino ovde, u E prostoru, memetici lutaju
slobodno, jer ovo je vilajet opipljivih ideja.

17
"Upravo tvoja mata je najvaniji razlog to si podoban za dunost izviaa", objanjavao mu je Verkvin, tokom obuke. "Ali nemoj
podlei primamljivosti solipsizma, nemoj poverovati da moe istom voljom postii da se u E prostoru desi neto odreeno. E
prostor moe i da presee tvoju ivotnu putanju, ako postane neoprezan ili zadrt."

Hari u to nijednog trenutka nije posumnjao. Posmatrajui memiforme kako se klizavo vuku preko purpurne stepe, 'ubijao je vreme'
tako to je nagaao koja od njih sadri koji pojam. Najverovatnije nijedno od tih bia nije bilo stvarno razumno, jer na svim nivoima
realnosti stvarni razum je veoma retka pojava. Ali, svaki pojedini memetik pred Harijem bio je manifestacija jedne misli, slobodna, ne
sadrana u bilo kakvom elektronskom ili organskom mozgu; ideja sama, ali strukturisana i kompleksna nita manje nego Harijev
organizam sa svim organima i genetskim kodiranjem.

Ona misao tamo, ona koja ipa kao antilopa sa dvanaest nogu - da li je to neka apstrakcija vezana makar i izdaleka sa pojmom
slobode? Gle, neko nazupano stvorenje obruava se iz visine, goni 'antilopu'; a Hari se pita nije li taj lovac neka zapetljana verzija
enje. Ili su te njegove interpretacije suvie pojednostavljene - to bi bilo tipino za njega - nisu li one njegov pokuaj da se otarasi
neopisivih pojava tako to e ih strpati u jednostavne pregrade, samo da bi zadovoljio sistematizacijske impulse svog jedva razumnog
uma?

Pa, dobro, pomisli Hari sada. Recimo da je moja 'ljudska priroda' da pravim stereotipe; da trivijalizujem; da kategoriem ono to ni
opisati ne mogu.

Svi ti memetiki organizmi bili su ovde 'domaini', ovo je bio njihov teren. Ma koliko da su bili fascinantni, Hari je ipak morao vie
panje posvetiti neem drugom, to se samo ponekad pojavljivalo na njegovom vidiku. Upadaima.

Uvek je prepoznavao uljeza, bie koje nije memetik. Gost se u E prostoru uvek kree trapavo, kao da je alaforski oblik samo
neudoban kostim na njemu. esto ga salete memetike grabljivice, u nadi da proderu neki ukusan pojam, ali brzo uzmaknu, zbog
gadnog ukusa materije. Jer gost je esto neki brod sa metalnim koritom, ili neko organsko ivo bie. Nailaze, tako, razni upadai iz
drugih vilajeta stvarnosti, i grabe nekim svojim putem; ne zaustavljaju se u E prostoru, ne razgledaju ga, nego hitaju pored zanjihanih
planina, u nebo, da nau utoite u nekoj od tamonjih rupa.

Hari je voleo takve trenutke, jer tek tada je radio ono za ta je plaen. Harijeva dunost bila je, im opazi gosta, da ga jasnim govorom
opie. Te rei sluao je Harijev partner, raunar ove stanice/broda, koji lei znatno ispod Harijevih nogu, debelo oklopljen protiv
efekata E prostora. Izvetaj e biti upuen u tab Osmatraa, a tamo e strunjaci nastojati, na osnovu onoga to je Hari govorio, da
odgonetnu ta je zapravo video, ta je to moglo 'u stvari' biti; kakva letelica je prola, i kuda je otila. O tome su on i kompjuter
nagaali najbolje to su znali i umeli.

Tako je jednog 'dana' Hari opisao izuzetno bizarnog pridolicu, a raunar prokomentarisao: "U brodskoj memoriji imamo taj obrazac".
Rei su, prividno, dolazile iz onog lebdeeg slova M u vazduhu. Ono bie napolju hitalo je na mirijadama tankih a dugakih
svetlosnih 'noica', kao da sunce uri nekud i oslanja se na svoje zrake. "Izgleda da je to pripadnik kvantnog reda inteligentnih bia."

"Stvarno?" Hari se priljubio uz staklo. Taj stvor izgledao je izuzetno krhko, kao paperjasta spora zilma koju vetrovi odnesu do
najudaljenijih kutaka Horsta. Delikatne noice stalno su se odlamale i pretvarale u paru. Stvorenje (jedno bie? ili brod pun njih?)
pouri ka jednoj rupi na nebu, i to jednoj od onih najbliih horizontu.

"Nikad jo ne videh kvant tako veliki", rekao je Hari tada. "ta e on ovde? Koliko ja znam, kvanti ne vole E prostor."

"Ne vole, kao to ni vi organici ne volite vakuum", uzvratio mu je raunar. "Vi se u njemu sasuite i uginete ako niste zatieni
slojevima tehnologije. Slino tome, kvantna bia su u opasnosti kad su okruena fluktuacijama subjektivnih pojava u ovom regionu.
Ni mainska bia ne vole da dou u E prostor, ali kvantima je naroito odvratan."

"Hm. Pa zato je ovaj kvant doao?"

"Ne bih mogao nagaati kakva hitna potreba ga je nagnala da se pojavi tu. Veina kvantnih bia boravi u penuavim meuprostorima
univerzuma. Kvantna bia nastoje da drugim varijantama ivota ostanu izvan vidika - kao to ine kod vas na Zemlji one bakterije
koje ive samo u stenama. Eksplicitni dodir sa kvantnim redom ivota uspostavili su strunjaci Bibliotekog instituta tek pre nekih
stotinak miliona godina.

"Mogao bih sugerisati da utivo odvrati pogled, izvidnie Harmse. Taj kvant oito je u tekoama. Nemoj ih zurenjem jo
poveavati."

Hari se malo tre; ovo je bio zaista zaboravio. "A-uh, da, princip neodreenosti!" uzviknu on. Okrete glavu sasvim od tog prizora.
Njegov posao jeste da gleda, ali u nekim sluajevima gledanjem se moe naneti teta.

Uostalom, stvarni njegov posao je da motri na prolazak upadaa znatno manje egzotinih.

18
Brodovi koje je opaao pripadali su uglavnom disaima vodonika, a bilo ih je lako prepoznati jer su izgledali (u svakom kontinuumu)
kao veliki baloni. Iz istog razloga pripadnici tog reda voleli su da prolaze od jednog do drugog svog sveta, naime od jedne do druge
planete tipa Jupitera, ba kroz E prostor, iako bi prolazak kroz A ili B nivo, gde su transferne take bre, bio efikasniji.

Retko kad je Hari uspevao da primeti putnike-namernike iz njegovog sopstvenog reda, disae kiseonika, dakle pripadnike velike i
mone civilizacije Pet galaksija. Niko od njih nije prilazio njegovom uporitu. Jer, Hari je i branio jednu zabranjenu putanju, putanju
do jednog mesta izvan zakona.

Nikakvo udo da su unajmili impanzu iz najnie klase da radi ovaj posao, pomisli on. ak i meu kriminalcima, samo oni najgluplji
pokuae da se provuku u ugarenu zonu kroz alaforski prostor... a samo neko ko je jo gluplji od njih prihvatie ulogu straara koji ih
u tome spreava.

Ipak, bolje je ovde, nego na sunim, vetrovitim stepama Horsta.

Bolje je bilo gde nego na Horstu.

On i njegovi roditelji bili su, na toj planeti, jedini pripadnici svoje rase, to znai da je Hariju dugotrajni proces uenja jezika, ionako
mukotrpan za mlade neo-impanze, bio dvostruko tei. Marko i Feliciti skoro uvek su bili zauzeti istraivakim radom, pa je Hari kao
dete morao da komunicira uglavnom samo sa proberskom decom, koja su ga ismejavala to su mu ruke tako dugake i krznate, a i
zbog njegovog poetnikog mucanja. Ta deca, obojenih lica i naprasite naravi, nisu pokazivala nita od dostojanstvenog strpljenja
koje je Hari oekivao od pokroviteljske rase, ljudske. A kad je shvatio koliko se ljudi na Horstu razlikuju od ostalih ljudi, to vie nije
bilo vano. Zarekao se da e otii ne samo sa Horsta, nego i iz celog teragenskog drutva, i da e krenuti u potragu za udnim i
nesviknutim.

Tek godinama kasnije, Hari uvide da je slina ambicija verovatno pokretala i njegove roditelje, i da on, ponet mladalakim gnevom,
nije obratio panju na njihove molbe da bude strpljiv, niti na njihove nespretne izraze naklonosti, pa ak ni na njihov blagoslov na
rastanku.

Pa ipak, aljenje zbog proputenog bilo je samo tanak lakirani sloj na povrini; oprotaj je bio civilizovana apstrakcija, bile su to za
njega stvari koje ne prodiru duboko i ne bole.

Neke druge uspomene imale su i sada mo da ispune njegov krvotok emocijama pod visokim pritiskom. Na primer: kako je bilo kad
odrasta i noima slua kako botbijanski noni vuci zavijaju preko dna isuenih jezera, pod mesecima nalik na zakrpe zlataste
tkanine. Ili kad sedi pored vatre, obgrlivi rukama kolena, i slua amana, pripadnika naroda Prober, kako ritmino napeva prie
jeze i tajne - prie koje su Marko i Felicija pomno studirali kao 'narodne legende' dostojne oboavanja, iako je taj narod tek est
generacija proveo na toj planeti.

Ali ni impanzi kao razuman narod nisu bili mnogo stariji od toga! Samo nekoliko vekova je prolo od kad su ljudska bia poela da
se meaju u genetiko ureenje impanza.

S kojim pravom?

Nikakva dozvola nije bila ni potrebna. Galaktici ve eonima slede iste obrasce - svaka 'generacija' zvezdoplovaca rodi sledeu, jednim
talasavim efektom dizanja 'za perin' koji je poznat kao Uzdizanje.

Sveukupno, ljudi su se kao gospodari pokazali bolje nego veina drugih rasa... a on vie voli da je sapientan, nego da nije.

Ne. Ono to je njega udaljilo od zemaljskog klana bila je ne toliko ljutnja koliko jedna svojevrsna otuenost. Mrmljanja proberskih
mistika, koji su svi skupa stvarno 'od jue', zaista majske muice, imaju jednaku vanost koliko i oajnike kombinacije teragenskog
saveta za suprotstavljanje ogromnom 'mlinu' neizmerno nadmone vaseljene. To je kao da poredi iskre koje uzleu iz logorske
vatrice sa zvezdama koje polako putuju ukrug po nebeskom svodu gore. Na prvi pogled, izmeu jednih i drugih postoji slinost, ali,
zar jedna iskrica vie ili manje znai ita naspram grandiozne skale vaseljene?

Zar kosmos mari hoe li neki tamo Ljudi, ili impanze, preiveti?

Jo dok je bio student, ovo pitanje provlailo se kroz njegove misli. Harijeve prirodne veze izduivale su se i tanjile i prekidale jedna
po jedna. Na kraju je preostala samo nebulozna elja da potrai negde neto trajno. Neto to zasluuje da traje.

Pristupivi Verkvinima i Navigacijskom institutu, on je naao to trajno, i nikada se zbog te odluke nije pokajao.

Ipak, jo godinama se u snovima vraao na pusti svet svoje mladosti. Njegove uspomene kao da su bile obuhvaene rebrima Horsta.
Proete onim vetrom koji se prethodno provukao kroz ogromne prostore suve trave. Onim mirisima koji juriaju na tvoj nos, zabadaju

19
kande u tvoje sinuse. Ali i onim slikama koje aman doara u tvom umu, i koje su kao lukovi raznobojnog peska koji se osipa
odozgo i ocrta jelena, ili lopera, ili lovca sa kopljem.

ak i sada, kao zvaninik Galaktike civilizacije, predstavnik kiseonikog reda na jednoj udnovatoj ravni stvarnosti gde kroz svaki
prozor svetlucaju alafori kao slike koje je Salvador Dali odbacio, Hari povremeno vidi kako vrelina suklja uvis iz dimljive vatre i
pokuava, uzalud, da se sjedini sa gordim, visokim zvezdama.

Lark

"Ne tamo!" povika Lingova.

Lark stade, kretnjom kao da se spotakao, iako je odmakao tek nekoliko metara niz novi hodnik.

"Ali siguran sam da je ovo najbolji put za povratak u nae gnezdo", ree on. Pokaza prstom niz taj krivudavi poluosvetljeni hodnik
sivih keramikih zidova, jedan od mnogih u unutranjem lavirintu dovurskog broda. Jaki mirisi dopirali su iz tog hodnika,
primamljivi mirisi, koji su govorili zeleno i skrovite.

"Verujem ti", ree Lingova. "Upravo zato ne smemo tamo. Moda nas prate."

Nije vie mnogo liila na zvezdanu boginju. Njena tamna kosa bila je sad kako-bilo skraena, a bleda koa prekrivena slojem ai. Od
negdanje blistave uniforme, na njoj je ostala samo pocepana pod-tunika i nita vie. Ovakva Ling vie je liila na divljakuu nego
veina onih Jijoanaca koje je nekad nazivala divljacima. U 'boi' od platna nosila je jedan grimizni torus, debeljuno masno bie koje
je krvarilo kao kobasica svijena ukrug i zatim ranjena.

Lark uvide ta je htela da kae. Njih dvoje su izvrili diverziju u komandnoj dvorani velike jofurske lae; od tog trenutka, jure ih
ogromni Jofuri i njihove robotske sluge. Kao begunci u ogromnom brodu, imali su dobrog razloga da ne krenu ba sad ka jedinom
mestu gde imaju mogunost da nau hranu a i skrovite.

"Pa, kuda onda?" ree Lark. Nije mu se nimalo dopadalo da bude na otvorenom. U njegovim rukama bilo je njihovo jedino oruje,
drugi kruno-svijeni prsten ali neto drukije boje, obine crvene, neto vei od purpurnog, i bez ikakve rane; on im je omoguavao
da prou pored svih uvara i kroz sva vrata.

Ling je poznavala zvezdane brodove daleko bolje nego on. Ali ovaj ogromni ratni brod razlikovao se od onih gde je ranije bila.
Lingova zaviri u jedan poboni tunel koji se, pun senki, izvijao nepravilno u daljinu; izgledao je vie organski nego mehaniki.

"Bilo kojim pravcem", ree ona. "Brzo, ujem da neko ide."

Lark baci jo jedan enjiv pogled ka njihovom 'gnezdu' a onda dohvati Lingovu za ruku i povede je trkom u taj poboni hodnik, koji
se pod pravim uglom udaljavao od glavnog.

Zidovi su se uljasto presijavali; svaki pasa ili portal oslobaao je neki svoj, razliit miris, to je donekle nadoknaivalo nedostatak
pisanih znakova. Iako samo primitivac, obian 'prerano doli' sa Jijoa, Lark je poznavao Trekije. Ti roaci Jofura bili su kao linosti
drugaiji, ali su po mnogim fizikim odlikama bili potpuno isti. Zato je Lark Kulhan, roeni Jijoanac, umeo da 'oita' mnoge nijanse
'mirisnog jezika' na tom brodu.

Uprkos zakrivljenosti broda i hodnika, poeo je sticati mentalnu sliku unutranjeg rasporeda. Brod je bio sferoid, samo malo izduen
ka jajolikom obliku, naikan ofanzivnim orujem, a u sebi je imao motore dovoljno mone da saviju prostor na nekoliko naina.
Preostala zapremina broda bila je lavirint radionica, laboratorija, ali i nekih prostorija druge, tajne namene, koja nije bila shvatljiva ni
iskusnoj zvezdanoj putnici, Lingovoj. Od kako su izvrili diverziju i potom jedva pobegli iz jofurske komandne sale, njih dvoje su se
kretali manje-vie ka sreditu broda, kao da ele da se vrate u mali raj u samoj sredini broda, botaniku batu koja im je, posle bekstva
iz zatvorske elije, neko vreme sluila kao pribeite.

I posluila kao mesto gde su njih dvoje po prvi put vodili ljubav.

Ali 'plastovi' masnih prstenova, gospodari ovog broda, zatvorili su sve okomite tunele za sputanje, tako da se vie nije moglo beati
ni ka 'severu' a ni ka 'jugu' broda; ni gore, ni dole.

"Zato e im itav brod funkcionisati neefikasno", rekla je Ling kad je to primetila. Zvuala je, tada, prilino zadovoljno. "Nee moi
da premetaju posadu niti da je upuuju na nove zadatke. Mi im i sad nanosimo tetu, Lark, dokle god smo slobodni!"

Potovao je njen napor da i u ovakvoj nevolji vidi neto dobro. Moda je budunost sumorna, ali je Larku prijalo da ostatak vremena
provede sa Lingovom.
20
Ona se osvrte i stee ga za miicu. ukavi zvuci iza njih pojaavali su se, sugeriui da je potera sve blie. Onda Lark zau neto i iz
suprotnog smera - odmah iza otrog zaokreta koji je bio pred njima. "Uhvatie nas!" uzviknu njegova pratilja.

Lark priskoi najbliim vratima. Bila su, dabome, zatvorena. Njihov prodoran miris podseao ga je na dane detinjstva, kad je iao na
pijacu. U jednom delu pijace bili su 'kavezi' po ijem dnu je bila razbacana trule, a na njoj vrlo mladi, tek izlegnuti Trekiji... koje su
vlasnici nudili na prodaju.

On uperi purpurni trekijevski prsten ka mirisnoj ploi na vratima. Sprej nalik na tanku izmaglicu trcnu iz stvorenja. Hajde, uradi svoj
posao, pomisli Lark, u mislima ga pourujui da postigne otvaranje vrata.

Njihova jedina nada bila je da se svaki put izvuku pomou tog poklona koji su dobili od biveg trekijevskog mudraca, Aska, koji je,
iako pod mentalnom tiranijom jofurskog komandnog prstena nadodatog odozgo, izborio za sebe slobodu u dovoljnoj meri da kriom
pripremi roenje dve 'bebe' prstena, i da obe preda Ljudima u pogodnom trenutku. Oni pojma nisu imali da li bi crveni mogao neemu
sluiti, i emu; ali purpurni im je omoguio da ostanu slobodni, iako je to bilo do krajnosti neverovatno, ve danima - jo od kako je
bojni brod krenuo na svoju maninu jurnjavu po svemiru.

Naravno da smo znali, pomisli Lark, da ovo nee moi veno da traje.

Vrata tihim kljocanjem pokazae da su primila kodiranu hemijsku poruku, i kliznue u stranu. Lark i Ling jurnue unutra, u kiselo-
smradna isparenja. Sala u kojoj su se nali bila je velika, slabo osvetljena, podeljena mnogobrojnim visokim pregradama od 'stakla'.
Lark nije imao vremena da sreuje utiske o svemu tome, jer iz hodnika iza njih zau se odjek ljudskog glasa i bat treih ljudskih
koraka.

"Stanite, ej, budale! Samo nam pogoravate stvari! Predajte se, ej, pre nego to ovi upotrebe..."

Zatvaranje vrata odsee ljutitu pretnju biveg komandanta Lingove. Lark pritisnu purpurnog mini-Trekija na unutranju senzorsku
plou, a ovaj trcnu mirisne 'skremblere' - hemikalije kojima se kod za otvaranje vrata potpuno izmeni i to u nasuminom pravcu.
Lark je iz iskustva znao da e progoniteljima biti potrebno pola midure, ili vie, da prou kroz tako onesposobljena vrata, osim ako
upotrebe teke alate za seenje metala.

A zato bi oni to radili? upita se on. Znaju da smo u klopci... i da nam nema izlaza.

Ali ljutilo ga je da ga ba Ran juri i sateruje u klopku. Jofuri su zarobili troje ljudi. Trei je preao na jofursku stranu, moda u nadi da
izmoli da njegovi gazde, 'bogovi' Rotheni, budu osloboeni iz 'zamrznutog' stanja, na Jijou. Ranova izdaja bila je za Larka i Ling
ogroman problem, jer purpurni trekijevski prsten nije mogao uopte delovati na tog krupnog danikenovskog ratnika.

Lark se osvrte. Vide da se iza staklenih zidova, od poda do visokog plafona, nalaze mnogobrojni redovi manjih pregrada iza kojih se
migolje neka iva bia.

Patuljasti trekijevski torusi.

Providne cevi nosile su smei kaasti materijal do svake pregrade.

Preraena, polutena trule.

Pa, to je hrana za bebe, pomisli Lark. Uleteli smo u njihove jaslice!

Nijedan trekijevski prsten, sam za sebe, nije inteligentan. Na onoj planeti gde su Trekiji, evolucijom, nastali, i gde su kao crvi
gamizali kroz smradne movare traei neto uginulo ime bi se mogli nahraniti, nijedan pojedinani prsten nije bio osobito pametan.
Tek kad su se ti prstenovi poeli penjati jedni na druge i udruivati pamet, pa i specijalizovati za odreene poslove unutar takvih ivih
'kupa', postali su jedinstvena vrsta razumnih bia, i bili su spremni za proces Uzdizanja. Nali su se i za njih pokrovitelji, narod Poa,
koji ima puevski spoljanji izgled.

Ovde oni gaje svoj podmladak, pomisli Lark; verovatno specijalizovane mlade prstenove, koji e posle u sastavu posade Polkdija
obavljati tano odreene zadatke.

Mona vrsta reprodukcije. I, van svake sumnje, neki od ovih pulsirajuih ivih 'utipaka' bili su budui gospodari, prstenovi koji e
biti osposobljeni da komanduju drugima. Pre mnogo hiljada godina oni su namerno konstruisani da bi miroljubivi, kontemplativni
Trekiji bili preobraeni u agresivne, opasne Jofure, poznate u nekim delovima svemira i pod neto drugaijim nazivom, sa Do a ne
Jo- na poetku.

Ljudski vrisak prolomi se uzanim prolazom izmeu staklenih zidova. Lark se tre, okrete, i potra tamo, uzvikujui: "Ling!"
21
"Pouri, uhvatie me!" viknu ona.

Lark vide da se ona povlai u jedan stakleni ugao, i da su joj odstupnicu presekli Jofuri - dvojica radnika. Bili su ogromnog rasta.
Svaki se sastojao od po trideset ili vie torusa, i bio teak moda tonu. Njihali su se i napredovali itei. Njihovi votani bokovi
presijavali su se raskonom vitalnou koju Lark nikada nije video kod 'domaih' Trekija, onih na Jijou. Uz to, na njima su se
pokazivali promenljivi obrasci tamnijih i svetlijih boja, koji su oigledno prenosili znaenje. Iz svojih hemo-sintetskih pora isputali
su raznobojna isparenja. Njihovi manipulativni pipci pruali su se ka Lingovoj.

Ona se kretala hitro. Izmicala im je beei tamo-amo; pokuavala da nae neki prolaz za bekstvo, ili neki predmet koji bi mogao
posluiti kao oruje. U njenim oima nije bilo panike, niti je pogledom odala da se Lark pribliava, mada se po izrazu njenog lica
moglo primetiti da joj je laknulo.

Jofurski organi za gledanje funkcioniu, naravno, u svim pravcima istovremeno. Ali uz tu prednost, Jofuri su imali i hendikep - sporije
reagovanje. Lark pritra bliem 'stogu' prstenova, koji je nastavljao da se klati i primie devojci. Purpurni torus, Askov dar, znao je
tano ta treba da uradi; on iz sebe trcnu mlaz spreja izuzetno kiselog mirisa, koji pogodi ogromnog Jofura tano u jedan spoljanji
organ nalik na dragulj. Taj ivi 'dragi kamen' istog trenutka se zgri, izgubi svoj sjaj, i ostade mutan i ugaen.

itava naslaga debelih prstenova se stresla i zaustavila, a zatim i malo 'skljokala' ka podu laboratorije. Lark, ne gubei ni tren, jurnu
na drugog neprijatelja...

I oseti da mu se oko desne ruke obmotao pipak i poeo stiskati nepopustljivo. Odvratni miris sa znaenjem "Pobeda!" zakovitla se
vazduhom. Taj drugi Jofur privue ga k sebi i poe stiskati i drugim pipcima.

Mali purpurni torus grio se u Larkovoj ruci, ali nije mogao gaati odgovarajui feromonski senzor ovog Jofura; ugao je bio
nemogu, meta se nala sa druge strane Jofurovog masivnog tela. Neprijatelj je delovao brzo; oigledno, prsten na vrhu gonio je sve
ostale estoko i nemilosrdno, na nain koji Lark nikada nije video na svojoj rodnoj planeti, kod vedro-spokojnih Trekija. Stezanje oko
Larkovih prsa postade nepodnoljivo jako. Lark uspe jo da krikne u agoniji a onda ostade sasvim bez vazduha i poe da se gui.

Rasprskavanje stakla ispuni njegov sluh, a kia vlanih kapljica - i otrih krhotina stakla - zasu ga s lea.

Jofur vrisnu prodorno i talasavo, kao da kuka. Onda neko izree estoko upozorenje, prodornim zvidukanjima i pucketanjima na
galaktikom drugom.

"Pustiti oveka - to mora ti.

Inae mladi - svi ginu."

Pritisak oko Larkovog grudnog koa popusti upravo kad se njegova svest zatalasala i kad je sve poelo da mu se smrauje. Jofur koji
ga je uhvatio huktao je i kolebao se. Zurei polusvesno, Lark vide da je i neprijatelj isto tako zasut komadiima stakla i kapljicama.
Onda vide Lingovu, nekoliko metara dalje; ona je uala ispred sledeeg vivarijuma, u rukama drei na pretei nain nekakvu krivu
metalnu polugu i pomalo njiui njome. Gde ju je nala, Lark nije znao. Ali pod je bio sav prekriven bebama-torusima koje su bile na
silu izruene iz svog gnezda. Bacakale su se, neke su ljapatale jo nepotpuno formiranim perajima ili nerazvijenim nogama. Patuljasti
prstenovi-gospodari izmahivali su nervnim bievima, traei rtve nad kojima bi mogli uspostaviti svoju tiraniju.

Lark je oseao da Jofur podrhtava neodluno.

Galama iza vrata pokazivala je da posada Polkdija pokuava da ih otvori. Jasno je bilo da dvoje ljudskih begunaca nemaju anse da
stignu daleko.

Jofur donese odluku. Pusti Larka.

On uspe da se odri na nogama i da se ne srui na pod. Ali, jedva. Nekako podie purpurnog malog Trekija i uperi ga ka 'dragulju' na
jofurskoj telesini.

Nekoliko sekundi kasnije, drugi radnik pridrui se prvome u estivacionoj obamrlosti.

A-uh, ree Lark sebi. Ako im je ovo 'nena bolniarka', ne bih se rado sudario sa njihovim borcima.

Lingova mu priskoi i uhvati ga za miicu da on ne bi, ipak, pao.

"Idemo", ree ona. "Nema vremena za odmaranje. Ima mnogo toga da se uradi."

22
Lark pokua da upita "ta ti to znai?" ali to se zau kao neodreeno krkljanje. Ona mu ne dopusti da klone.

"Mislim da znam kako da se izvuemo", ree ona uurbano. "Ali bie vrlo tesno."

Ba kao to je i predvidela, teretni kontejner bio je vrlo malen. Lark se sav 'ispresavijao' pa ipak se jedva ugurao unutra. Purpurni
mini-Treki nekako se smestio u prazninu izmeu Larkovog grudnog koa i zida.

"Ja bih ipak radije da ti poe prva", poali se on.

Lingova je urno utipkavala komande u sloenu tastaturu nadomak malenog snabdevakog atla. "A ti kao zna da programira ovo?"

Bila je u pravu, a to Larku nije mnogo svialo.

"Dodue, kreemo u nepoznato. Moda bi trebalo da na najbolji borac bude napred?"

To je, ve, bilo zadirkivanje. Ko god bude iao napred, moi e da se bori samo pomou Askovog purpurnog dara. Fizika snaga ne bi
znaila gotovo nita protiv robota ili odraslog Jofura.

Lark pogleda pored Lingove, ka ulaznim vratima dvorane za uzgajanje jofurskog podmlatka. Tamo se videlo crveno arenje od
maine za seenje mlazevima plamena. Oni iz hodnika, dakle, sekli su vrata, u irokom luku. Ran i Jofuri su, oigledno, odustali od
deifrovanja i pribegli gruboj sili.

"Pourie za mnom?"

Umesto odgovora, ona se nagnu ka njemu i poljubi ga - jednom u elo, kao za blagoslov, a onda strastveno, u usta. "Je l' moe ovo
kao obeanje?" progovori ona, meajui svoj dah sa njegovim.

Sledeeg trenutka Lingova uzmae, a providni poklopac kliznu preko malenog vozila - nainjenog da nosi opremu i uzorke izmeu
razliitih radnih stanica irom velikog jofurskog broda. Jedna primitivna verzija tog sistema postojala je u Biblosu, na Jijou, gde su
dragocene papirne knjige i poruke ile iz jednog arhivskog odeljenja u drugo kroz sistem bambusovih cevi.

"Ej!" uzviknu on. "Gde me a..."

Jak zvuk i bletava svetlost prekidoe ovo njegovo pitanje a Lingovu naterae da se munjevito okrene: mlaz plamena prodro je kroz
vrata. tavie, poeo je naglo da napreduje, kao da je neprijatelj osetio da mora pouriti. Kroz nekoliko trenutaka, na Larkov uas,
prosekoe ve polovinu kruga za svoj prodor unutra.

"Pusti ti mene napolje!" uzviknu on. "Da se zamenimo!"

Lingova odreno mahnu glavom i nastavi da programira konzolu. "Ne dolazi u obzir. Budi spreman. Ovo e dobro da te drmne."

Pre nego to je Lark stigao da se opet neto buni, jedan kruni komad ulaznih vrata, izrezan, pade u salu, sa silnim treskom. Oblaci
gustog dima proeti obiljem krupnih varnica pokuljae unutra. Jofurski borci uskoro e pokuljati isto tako... a Lingova e ostati pred
njima, nenaoruana.

Lark poe lupati pesnicom iznutra po prozirnoj kupoli vozila, a nekoliko stvari dogodi se uzastopno, u brzom sledu.

Lingova kleknu na pod gde se i sad grilo na desetine trekijevskih prstenova 'novoroenadi' meu razbijenim staklom. Ona isprazni
'nosiljku' od krpe: neno ostavi na pod Askov drugi dar - ranjeni grimizni torus. Ovaj se namah pomea sa ostalima, kao da je od
poetka bio tu.

Jedna visoka silueta proe kroz uskomeani dim. Ljudska prilika, uspravni klin koji se iri prema gore. Odmah se videlo da je to Ran,
voa ljudske odmetnike grupe koja se zaklela na vernost gospodarima iz svemira, Rothenima.

Lingova ustade. Baci pogled preko ramena, ka Larku, koji je, jeei od uskraenosti i straha za njenu sudbinu, lupao pesnicom iznutra
po maloj kupoli.

Ona smireno posegnu ka tastaturi.

"Ne! Pusti me napolje! Ja u..."

23
Ubrzanje ga cimnu iznenada. Njegovo telo, tako ispresavijano, tresnu u zadnji zid male kabine.

Lice Lingove nestade u zamuenju pokretnih boja i svetlosti. Vozilo ga odnese Ifni-zna-kud.

Dver

"Jesu stvarno ot'li?"

Dver se nagnu blie prastaroj, izrovaenoj povrini prozora. Osmotri svetlucave zvezdane vidike, ali i oseti nagovetaj ledene
hladnoe svemira, sada ni dva prsta daleko od njegovog lica.

"Ja ih sa ove strane ne vidim uopte", ree on. "Da li je isto i sa tvoje strane, Reti?"

Njegova pratilja, devojka od nekih etrnaest godina, sa jednim velikim oiljkom na licu i sa kosom nalik na zamreni kanap, pritisnu
lice na drugo okno, na suprotnoj strani pranjave prostorije koja je nekada bila kontrolna sala vitkog svemirskog broda a sad samo
aava ruina.

"Nema nita", ree ona. "Samo parii koji pomalo otpadaju, otpadaju, sa ove stare kante."

Ona potapa rukom zid pokraj okna; preistorijska ra poe i na tom mestu otpadati.

Prvobitni vlasnici ovog broda verovatno su bila neka bia udnog oblika, jer su okna za gledanje bila na visini, otprilike, ljudskih
kolena, a kontrolni instrumenti, naprotiv - na visokim zaralim stubovima. Komandna sala, to jest komandni most, bila je ovalnog
oblika. Koja god rasa da je ovim brodom pilotirala, bacila ga je konano na ubrite, pre vie od pola miliona godina, kad je i stotine
drugih skrenih letelica baeno preko velike gomile 'drosa', neeljenih tehnolokih ostataka, na dno jedne od podmorskih provalija na
planeti Jijo.

Potapanje u ledenu vodu sigurno je imalo i neki efekat ouvanja. Posada Brazdaa nedavno je stupila u akciju i uinila udo - vratila
je u ivot desetine tih olupina, osposobila ih za jo jedno, poslednje putovanje. Retine kritike bile su, kad se sve to ima u vidu,
preotre. I ne ba fer.

Ovde imamo vazduh, pomisli Dver. Imamo i mainu iz koje curi nekakva pasta namenjena da je mi jedemo. Odagnali smo smrt od
sebe.

Zasad jesmo, pomisli on.

Nije bio nimalo zadovoljan njihovom situacijom. Ali, posle svih jedva-provlaenja u poslednjih nekoliko nedelja, sama injenica da
su jo ivi i zdravi bila je, po njegovom miljenju, razlog za iznenaenost i radost, a ne za zlovoljna gunanja.

Naravno, Reti je imala neki svoj, jedinstven pogled na stvari. Ali, i njen mladi ivot bio je mnogo mukotrpniji od njegovog.

"Mirisao svako oe ovaj star brod", zacijuka jedan tanak glas, na angliskom, sa malo utanja kod pojedinih glasova, i sa notom
trijumfa. "Nema zli gvozdeni. Nema! Nigde. Mi oterali."

Govornik pree sitnim kasom preko sale, na svoja etiri malecka kopita - mali Ji, bie sa etiri noge ali i sa dve tanke ruke i gipkim
zmijastim vratom. Ovaj stvor, u sutini nalik na kentaura, kretao se sada drei glavu ponosito i visoko. Dokaska do Reti, koja ga uze
i nonalantno spusti u kesu koju je za njega imala na opasau. Njih dvoje smatrali su da su mu i ena. Bio je to brak dveju sasvim
razliitih rasa, koji bi verovatno bio shvatljiv Jijoancima ali bi zaprepastio mnoge druge graane Pet galaksija. Brbljivi mujak iz rase
Ura i neokupana ljudska enka na poetku puberteta inili su jedan stvarno izuzetan par.

Dver odmahnu glavom.

"Nisu roboti otili zato to smo mi opasno gledali u njihovom pravcu", ree Dver. "Mi smo se sakrili u neki orman, i bili smo estoko
uplaeni, sea li se?" On slegnu ramenima. "Kladim se da ovaj brod nisu paljivo pretraili zato to su jo sa velike daljine videli da
je samo prazna ljutura."

Ukupno stotinak takvih drevnih laa vaskrsnuli su Hanes Suezi i posada delfina tehniara, osposobili ih da se podignu sa dna mora i
polete svi odjednom, da bi meu njima, krijui se u gomili, mogao proi i Brazda, to je Zemljanima bila jedina, makar i minimalna
ansa da umaknu nadmonom jofurskom ratnom brodu. A Dver se na jednom od tih brodova-mamaca zatekao samo zbog serije
izuzetno nepovoljnih sluajnosti. (Plan je bio da on u ovom trenutku bude na Jijou i da sleti toplo-vazdunim balonom u Siva brda, da
bi tamo ispunio jednu staru obavezu; a ne da odlee sve dalje i dalje od Jijoa, nasumino, u divljinu crnog vakuuma, toliko razliitu od
one divljine koja je njemu dobro znana.)
24
Retin cilj, meutim, bio je da bude upravo ovde! Negde u toj njenoj udnoj pameti sigurno se ve nedeljama 'kuvao' plan da ukrade
jedan svemirski brod koji bi, time, postao njeno lino vlasnitvo. Dveru je ovo tek sad postalo jasno.

"Debeljanderi Jofurine pustili su nas, da bi otili u lov na delfine, negde tamo!" uzviknu Reti oduevljeno. "Znala sam ja da e tako
da bude! Sad samo treba da odemo u Pet galaksija. Treba ovako: stignemo mi do nekog mesta gde ima mnogo saobraaja, maemo
nekom trgovakom brodu da stane, i kad oni stanu, napravimo pogodbu sa njima. Ova krntija mora bit da neto vredi, a? Videe,
Dver, to to si mene upoznao, to je najbolje to ti se u ivotu des'lo! Ima da mi kae hvala kad bude zvezdani bog. ivee kao
bogata, trista godina."

Njen entuzijazam bio je takav da se Dver naprosto morao nasmeiti. Sa kakvom lakoom ova Reti previa njihove sadanje probleme!
injenicu, na primer, da su oni (svo troje) primitivci, Jijoanci. Pilotiranje svemirskim brodom bilo bi veoma teko i za njegove
izuzetno pametne siblinge - brata Larka i sestru Saru Kulhan. To dvoje su mlai mudraci jijoanske Zajednice naroda.

A ta u ja, pomisli Dver; kako e mi vetina u pronalaenju ivotinja u umi pomoi da se snaem meu zvezdama?

Divljakua Reti, odrasla u malom plemenu koje se otcepilo od veine prerano-dolih - u sutini, odmetnulo se od odmetnika - bila je
potpuno nepismena do pre nekoliko meseci. Od tad je neto malo nauila itanje i pisanje.

"Ej, nastavnie!" uzviknu Reti. "O' nam pokae gde smo?"

Na podu su, pritegnute velikim zavrtnjima, leale etiri sive kutije povezane kablovima sa jednim prastarim kontrolnim stubom. Sve
etiri kutije privrstili su i ostavili delfini. Svrha prve tri bila je da ova letelica obavi komplikovani manevar bekstva. To je sada bilo
izvreno. etvrtu su ostavili samo za Reti; bila je to maina koja govori i koja daje znanje; posada Brazdaa elela je da Reti to ima.
Ona je Dveru i pokazala tu svoju igraku, ranije, pre nego to su jofurski roboti upali u brod.

"Pasivni senzori rade sa efikasnou od samo sedam procenata", odgovori etvrta kutija. "Aktivni su onesposobljeni sasvim. Iz tih
razloga, slika e biti u odgovarajuoj meri neprecizna."

Ta slika se, zaista, naglo stvori izmeu Dvera i Reti, izvirui iz poda kao erupcija. Bila je to jedna od onih 'maginih' slika,
hologramskih, koje se kreu i imaju teksturu solidne materije. U jednom od donjih uglova videla se vatrena kugla. Velika Izmunuti,
ree Dver sebi; kroz njega proe sujeverni drhtaj. Jedna uta taka u samom centru kocke predstavljala je ovu njihovu bespomonu
letelicu. Nekoliko drugih utih taaka svetlucalo je u blizini, lagano plovei ka gornjoj desnoj strani kocke.

Jofuri su, izgleda, otkaili od svog broda sve one mamce koje su ranije pohvatali, ree Dver sebi; to valjda znai da su ustanovili koji
brod je stvarno Brazda.

On pomisli na Dilijan Baskin. Tako lepa, a tako tuna; na njenim pleima tereti koje on nikada nee moi ni da razume. Malo
vremena je proveo na tom zemaljskom brodu, ali dovoljno da uhvati oseaj da ta ena... ne oekuje da svoje terete nosi jo dugo.

Pa onda emu sav trud? Ako oni nee uspeti da pobegnu, zato je Dilijan provela svoju posadu kroz toliko dodatne muke i borbe?

"Pogledajte sad jofurski ratni brod", ree devojci njen 'nastavnik', etvrta kutija. Jedna mutna taka pojavi se u gornjem desnom uglu i
poe znatnom brzinom levo i dole, ka Izmunuti. "Drastino je promenio putanju, a i poveao pseudo-brzinu do maksimalne koju
moe dostii na C nivou."

"A vidi li Brazdaa?" upita Dver.

"Ne vidim. Ali, sudei po upadnom uglu putanje Polkdija, brod Terana se verovatno skriva u atmosferi te zvezde, crvenog dina."

Dver oseti kako Reti seda na pod desno od njega. Sela je i prekrstila noge ispred sebe. Njene oi blistale su u svetlosti holograma.

"Ostavi ti Zemljane", ree ona. "Pokai ti nama kuda mi idemo!"

Displej se izmenio, zvezda i bojni brod polako su otplovili iz slike a neto drugo se pojavilo odozgo. Neki predmet nejasnog,
'klizavog' izgleda: oko nikako nije moglo da ga uhvati. Pored tog entiteta treperili su redovi simbola i brojeva; informacije koje bi
Dverova sestra moda razumela, ali koje su Dvera samo plaile.

"To je... taka za transfer, a?" ree Reti. Njen glas je naglo postao priguen. "To je ona rupa kroz koju moemo da preskoimo u Pet
galaksija?"

25
"Pa, u izvesnom smislu, moglo bi se rei da je rupa", odgovori etvrta siva kutija. "Ali ova transferna taka ne moe vas preneti iz
ove, etvrte, direktno u neku drugu galaksiju. Da bismo to postigli, morali bismo ii du neke tranzicione niti, do nekog drugog
hiperprostornog neksusa. Do nekog mnogo veeg, koji otvara mogunost za dalekodometne skokove."

"Hoe da kae", upita Dver, "da emo morati da prenesemo na kanu na leima do nekog drugog potoka, da bismo tamo mogli
nastaviti plovidbu?" upita Dver, nastojei da shvati zvezdano putovanje u terminima plovidbe po planinskim reicama. "Porta, a?"

"Tvoja metafora ima neku ogranienu relevantnost", uzvrati etvrta kutija. "Da, 'porta'. Ako su najnoviji navigacijski podaci tani,
izlaz iz ove galaksije i prelazak u neku naseljeniju moemo postii serijom od pet transfera, ili pomou tri transfera i dva dugaka
skoka kroz hiperprostor A nivoa, ili pomou dva teka transfera plus jedan skok u A nivou i tri krstarenja u B nivou, ili..."

"To je u redu", ree Reti, zapljeskavi akama da uutka mainu. "Je l' 'oemo mi il' neemo sti' do te 'take' kako treba, to bi ja da
znam?"

Usledila je kratka pauza; maina je o ovome razmiljala.

"Ja sam nastavna jedinica a ne zvezdoletni navigator. Mogu samo ovo rei: na pseudozamah na C nivou izgleda da je dovoljno veliki
da nas donese do periferije tog neksusa. Snaga koja je ovom brodu preostala samo je marginalna, ali i to moe biti dovoljno da se
usmerimo ka jednoj od prostijih transfernih niti."

Nije bilo potrebno da Reti bilo ta kae. Njen ozaren i zadovoljan izraz lica govorio je sve. Dogaaji su se tano uklapali u njen plan.

Dver nije bio toliko zadovoljan.

Moda je ona izuzetno pametna, razmiljao je; ali, stvarno je i luda - lua od mulk-pauka.

To mu je bilo jasno jo od onog dana kad umalo da poginu zajedno, pre nekoliko meseci, u Rimerskom gorju, kad ih je zgrabilo
svojim pipcima jedno ogromno stvorenje, 'antikvarski' raspoloeno: mulk-pauk koji se zvao 'Jedinstveni' ili 'Unikatni'. Ako je do tad
bilo odvano, Retino ponaanje od tad postalo je bezobzirno, maltene manijako. Dver je smatrao da je ona jo iva samo zato to Ifni
daje ludima povlasticu - za njih baca specijalne kockice, malo 'nametene'.

Pojma nije imao ta je, zapravo, 'transferna taka', ali zvualo je opasnije nego da dohvati fetor crva i gurne ga roul embleru pravo
u lice.

Pa, dobro, ree Dver sebi i uzdahnu. Bilo kako bilo, sada se vie nita ne moe uiniti. Bio je lovac, i znao je kad treba samo sedeti i
biti strpljiv; pustiti da priroda svoj posao obavi svojim tempom. "Dobro, Reti", ree on. "Neka bude kako god ti kae. Ali, sad bi
mogla malo da iskljui to tu. Hajde da ponovo pogledamo onu mainu za hranu. Moda je moemo nauiti da nam daje i neto
drugo, a ne samo masnu pastu."

Hari

Rekonfigurisao je stanicu da lii na marsovskog arahnita: crno jajoliko telo na dugakim, krutim, tankim nogama nalik na tule.
Nameravao je tako da pree klizave kore od banana.

Prvo je dobro razmislio, i konsultovao arhiv simbola. Doao je do zakljuka da te nenormalne ute stvari moraju biti alaforine slike
ispod kojih se kriju kratkorona izoblienja vremena; svaki takav poremeaj svijen je oko samog sebe, kroz nekoliko podprostornih
dimenzija. Kad naleti na takav poremeaj, u prvi mah otpor na koji nailazi nije veliki. Ali onda, bez upozorenja, tresne u klizavo
repulzivno polje koje te baci nazad, naglavake, velikom brzinom, ka taki iz koje si poao.

Ako je ta teorija tana, onda je on jeftino proao u onom prvom pokuaju da izbegne te opake 'klizavice'. Sledee okliznue moglo bi
biti znatno... energinije.

Poto se inilo da je let memetiki neizvodiv za njegovu stanicu u ovom predelu E nivoa, pribegao je morfologiji pauka; nikakvu
bolju ideju nije uspeo da smisli. Bio je to matovit nain da se izbegne opasnost: Izdigavi se u visinu, stanica e na dugakim tankim
nogama prelaziti sa jednog stabilnog mesta na drugo, ostajui uvek izvan opasnosti. Ali i to je bilo rizino; zato je Hari nekoliko dana
odlagao taj pokuaj, u nadi da e ovaj sprud sainjen od anomalija naprosto nestati, da e se rasplinuti u nekom faznom pomaku. U
svakom trenutku, te uvredljive 'kore od banana' mogle bi jednostavno ispariti, ili se transformisati u neku drugu, manje smrtonosnu
vrstu uvrede. Poto je odavde savreno dobro video podruje za ije osmatranje je zaduen, nije ni imao razloga da uri; mogao je
sedeti i ekati.

Bilo mu je veoma jasno zbog ega su na ovo osmatrako mesto stavili osobu veoma skromnog, zapravo - niskog drutvenog statusa.
Verkvin je rekao da je on, Hari Harms, na testovima ispoljio ba onu pravu, idealnu meavinu cinizma i originalnosti, potrebnu za

26
osmatranje alaforskog prostora. Istina je bila kudikamo drukija. Veini kiseonikaa E nivo bio je neprivlaan. Veliki klanovi
civilizacije Pet galaksija smatrali su da je taj nivo, u najboljem sluaju, egzotian a nebitan. Uz to, opasan i nepredvidljiv. Za razliku
od nivoa A, B i C, nudio je vrlo mali broj preica za zaobilaenje gigantskih vakuumskih pustinja normalnog prostora. Onaj ko uri -
ili onaj koji ima naroito izraen smisao za samoodranje - uvek e odabrati hiperpogon, ili transferne take, ili meko-kvantno
tunelovanje, umesto da se zalee u vilajet prevrtljive subjektivnosti.

Naravno, kiseonikai - disai kiseonika - sainjavaju samo jedan red ivota, najareniji i najhisteriniji. Hari je posebno beleio svaki
nailazak bia iz ne-kiseoninih redova ivota - vodonikaa, kvantovaca, memoida, i drugih. njih toliko ne brine proticanje vremena.

Zato, pomisli sada Hari, to njima vreme nije u onom smislu i u onoj meri neprijatelj kao nama.

Njegovim gazdama u Institutu bilo je veoma stalo da dobiju to vie podataka o udnim - o ne-kiseoninim - dolascima i prolascima
kroz ovaj prostor. Hariju nije bilo ba jasno ta e im to. Razliiti redovi ivota tako retko stupaju u meudejstva, toliko se zasebno
dre, kao da su, maltene, u razliitim vaseljenama.

Kiseonikai su ovde zalazili esto sa namerom da neto izvedu kriom. U ovako udnom prostoru mnogo toga se moe i sakriti.
Povremeno je nailazila ratna flota neke politike frakcije ili kakvog saveza; svesno su rizikovali samo da bi neprijatelja zaskoili
iznenada. Bilo je i sluajeva da kriminalci pokuaju tajno da se provuku kroz ovo carstvo nenadanih izdaja. Hari je bio osposobljen da
preopoznaje prerano-dole, kao i pljakae gena, sintak-otimae, i druge koji pokuavaju da izigraju stroga pravila o seobama i
Uzdizanju. Pravila koja su, sve do sad, sauvala poznati kosmos od pada u haos i propast.

Nije se Hari nimalo zavaravao u pogledu svog drutvenog poloaja. Znao je da je to to radi tipian 'smor' koji se dodeljuje
beznaajnim pripadnicima najslabijih klanova. Ipak, ozbiljno je shvatao svoju zakletvu Verkvinu i Nav-instu. Plan je njegov bio, da
svim sumnjalicama pokae kakve su sposobnosti jednog neo-impija.

Ova odlunost nala se na probi ve kad se sledei put probudio i provirio izmeu traka jedne roletne. U dremljivo-oamuenom
iznenaenju zbog onoga to vidi, blenuo je u kolonu zupastih zelenih iljaka koji su iskoili iz savane dok je on spavao. Bili su
nadomak njegovog klizavog smeeg 'ostrva' sa utim korama od banane. iljci su se dizali visoko u nebesa, i njihali se sinusoidno,
kao da neka gigantska morska zmija lei u blizini ostrva i njie se veoma sporo na nekim talasima. Hari vie nije mogao videti onu
purpurnu travnatu ravnicu, koja je sad bila zaklonjena tom ogromnom zmijom, beskrajno dugakom.

Ako je to brzina kojom se pored stanice/broda giba neko udovite, zakljui Hari, moglo bi proi nekoliko pseudo-dana pre nego to
on bude u mogunosti da nastavi normalno osmatranje. Provede neko vreme gledajui kako se ta udna kima talasavo uzdie i
sputa, i pitajui se kakva je to kombinacija realnosti i njegovih sopstvenih mentalnih procesa mogla evocirati ovako neto. Ako je to
bio memoid - apstrakcija koja samu sebe odrava, i koja ivi svojim stvarnim ivotom - onda je stvarno ogroman, dovoljno moan da
proguta veinu skromnijih oivelih ideja koje su donedavno pasle 'travu' na stepi.

Ako jedan duhovni koncept ovoliko poraste, zapita se Hari, hoe li se trajno ugraditi u ove predele? Hoe li se sjediniti sa temeljima E
nivoa? Da li e ova ideja, koja je pred njim, uticati na duhovnost celog kosmosa?

U svakom sluaju, on je sad bio u nemogunosti da obavlja svoju dunost. Bio mu je zaklonjen vidik!

Na nesreu, proklete kore od banana i sad su, kao kakvo alaforino minsko polje, okruivale stanicu.

Trenutak je oigledno doao da se pokua proboj.

Stanica se, pri prvom pokuaju hodanja na tim visokim 'tulama', opasno zanjihala. Hari je te pokrete stanice kontrolisao runo.
Pokreti jedne kule sada tako vitke i visoke dotakli su, po svemu sudei, krajnje domete mogue vertikalnosti u ovom svetu gde je,
prema ovde vaeim zakonima fizike, objektima te vrste nemogu ma kakav let. Brod/kula/stanica zanosila se sad u jednu, sad u
drugu stranu, i tri puta umalo da se srui, dok Hari nije najzad stekao oseaj za takvo hodanje.

Nije mogao predati kontrolu nad ovim poslom brodskom raunaru. Takozvani 'pilot mod' bio je esto sasvim neupotrebljiv na E
nivou, zato to su maine uglavnom bile slepe i gluve za prisustvo alafora, ak i onih koji su neposredno ispred njih.

"E, pa, da krenemo", promrmlja on, i poe lagano hodanje brodom napred. Podizao je paukolike noge jednu po jednu, gledajui da
uvek prekorai banane i vrsto se osloni na smee tlo negde napred. Pa, kad oproba vrstinu oslonca, da prenese teite broda napred,
vie na tu nogu; a onda da pomera ostale noge, i tako stalno.

Ovaj proces poprilino je podseao na ah: mora planirati bar desetak poteza unapred, a vraanja povuenih poteza nema. Sam pojam
vraanja bio je lien znaenja u ovom carstvu pojmova, gde i ideja 'smrti' moe doi po tebe uobliena u ivotinju, kao i ideja
'entropije' koja se u obliku opasne grabljivice unja po okolnim stepama misli.

27
Hodanje je bilo monotono, naporno, a zahtevalo je punu koncentraciju. Hari poe oseati jo jai prezir prema tim simbolima
majmunstva, bananama; mrnju, ak. Iskoristio je tu mrnju da jo pojaa svoju koncentraciju. Odmicao je sve dalje, prekoraujui
ute simbole klizavosti, svestan da bi samo jedan pogrean korak mogao sruiti njegovu stanicu i odneti je u nepostojanje.

Osetio je da su banane poele da oseaju koliko se on njih gadi. Kao da su, na svojim rubovima, poele malo da se gre i smanjuju;
ali, i da postaju solidnije, pod njegovim besnim pogledom.

"Pa mi i ne elimo bez-strasne, hladne osmatrae na ovoj vrsti dunosti", rekao mu je svojevremeno Verkvin, kad je Hari doputovao u
bazu Kazkark i poeo obuku za osmatraa.

"Eeeej, ba ti hvala", glasio je tada Harijev odgovor. "Znai, vi meni kaete da ne elite da budem skeptian kad, na misiji, neto
primetim?"

Voa eskadrona pognuo je svoju veliku, crvoliku glavu, a onda mu odgovorio, loim galaktikim petim jezikom, utavo pomerajui
pojedine delove svojih crvastih telesnih lanaka:

"Samo oni koji krenu od skepticizma, moi e da se otvore za pravu avanturu. Ali postoji mnogo vrsta skeptinog gledanja na stvari.
Kod tebe je to neto to dolazi iz kime, i iz stegnutih zuba, jer ti stvari prima lino, Zemljanine mladi, kao da je kosmos naroito
reio da napakosti ba tebi. Na veini drugih ravni realnosti, bila bi to banalna greka roena iz egoistinog preuveliavanja sopstvene
vanosti. Ali na E nivou, to moe biti najbolji stav, jer tamo kosmos paradira svojim idiosinkrazijama."

Posle tog razgovora Harijeva oseanja bila su udnovato pomeana - kao da ga je neko uvredio vie nego ikad, ali i pohvalio vie
nego ikad u ivotu. Ukupno dejstvo bilo je, da je on postao jo odluniji.

to je, moda, i bila Verkvinova namera, od poetka.

Mrzim vas! mislio je on u pravcu smenih, uvredljivih utih kora. Na nekom nivou, one su moda samo neutralni zavijutci prostora,
koji se mogu opisati hladnim jednainama. Ali Hari ih je video kao neije namerne pokuaje da se njemu nanese uvreda. Pilotirao je
preko svake kore kao da u njoj ui neki ivi, zlobni neprijatelj, koji e - kad bude prekoraen, i ostane iza stanice - pretrpeti ogromno
ponienje.

Njegovo telo se zagrevalo i znojilo. Mousni miris poe ispunjavati kupolu. Proe ceo jedan sat napetog, opreznog hodanja. Poe
drugi.

Najzad, jednim uvebanim gipkim skokom, on pree poslednju prepreku i odahnu. Oseao se umorno, smrdljivo, i pobedniki. Moda
su alafori preenoga spruda na nekom nivou shvatili svoj poraz, jer oni se sad poee transformisati u neto drugo, to nee biti 'kore'
nikakvog voa; neto sa mnogo zavijutaka i sa iljcima koji su rasli...

Hari nije eleo da vidi u ta e se te ideje pretvoriti. Ukljuio je pilot-program i naredio da stanica to pre ode sa tog mesta.

Kompjuteru je trebalo neto vremena da provede stanicu kroz jedan ulegnut prostor izmeu dva lagano zatalasana namotaja ogromnog
misaonog bia ispred njih. Tokom tog prolaska, Hari se samo nervirao. Razgledao je pojedine delove gigantskog torza ive misli.
Doe i as slobode. Stanica pojuri trkom preko otvorene purpurne stepe, koja se nita nije izmenila. Hari zapovedi kretanje ka
najzgodnijoj uzvisini koja mu je bila ne vidiku - ka jednom smeem brdu koje je izgledalo stabilno, ali i tako ogoljeno i obino da,
valjda, nee privui panju nijednog gladnog memoida. Tu bi Hari mogao da se skrasi i da tokom dueg vremena mirno osmatra zonu
svoje odgovornosti.

Do tamo je stanica morala hodati jo dugo, barem jo nekoliko midura subjektivnog vremena. Okolna ravnica odavala je utisak
savrenog spokojstva. Pojavilo se samo nekoliko alaforskih bia, koja, meutim, odoe urno svojim putem. Veina vrsta memetikih
grabljivica gadila se pojednostavljenih mirisa metala i druge tvrde materije koja iz drugih nivoa realnosti zadire u njihov svet.

Hari zakljui da nema opasnosti, i da moe da sie u svoje prostorije i istuira se. Posle tuiranja, poe da proeljava krzno, da bi iz
njega uklonio svu zamrenost, sve vorove. Naredi autokuvaru da spremi neto za jelo. Pomisli i na mogunost da odspava malo, ali
zakljui da je jo suvie napet za to. Spavanje bi, u tim okolnostima, bilo proeto nemirnim snovima; vie bi ga umorilo nego
odmorilo. Osim toga, brod je, ipak, u pokretu - moda je mudrije da on bude gore i nadgleda ta se deava. Pilot mod ne moe sve da
primeti.

Pokaza se da je to srena odluka. Stigavii u osmatraku kupolu, Hari Harms vide da se brod primakao mnogo blie cilju nego to je
to on oekivao.

Ovo je bilo brzo, ree on sebi; ve smo na pola puta do vrha brda.

28
Ode do svih prozora/zidova redom, i pogleda kroz sve njih.

Bie ovo idealno mesto za osmatranje, zakljui on.

Nekoliko instrumenata na njegovoj konzoli iznenada poe da zuji i piskue uzbueno. Hari osmotri indikatore i vide da se pravo
ispred stanice, tano iza vrha brda, nalazi neto sainjeno najveim delom od solidne materije. Nije pokazivalo nijedan znak da je iz
drugih redova ivota. Ali, zato je pokazivalo sve znake da je svemirski brod iz kiseonike civilizacije Pet galaksija.

Oksiji! ree on sebi.

Ukebao sam kiseonikae!

Sav ustreptao od oduevljenja, on proveri u kakvom stanju je njegovo naoruanje. Za ovo je obuavan! Sudar sa ivotom njegovog
reda, u jednom vilajetu gde protoplazmina bia ne treba da zalaze. Svidela mu se ova ansa da presretne i, sada kao inspektor,
pregleda lau nekog nadmenog velikog klana kao to su Soro ili Tandu. Videe oni kako je to kad ih uhvati i kad im razree
primerenu kaznu jedan obian impanza iz 'vujeg' klana sa planete Tere.

Nisi poslat ovde da zapoinje kavgu i da ratuje, podseti on sebe. Naoruanje se odazvalo bez greke: sve spremno i ispravno.

Poslat si sa primarnim zadatkom: osmatrati i obavetavati.

Ipak, on je sad oficir, zastupnik snaga zakona i reda. Ima ovlaenje da postavi izvesna pitanja svakom kiseoninom biu koje ovde
naie. Pripremanje oruja je samo mudra predostronost. Mnogo je izvidnika nestalo tokom ovakvih misija na E nivou. Moda na
banalan nain: ubiju te neki gangsteri. Moda na zapanjujui nain: prodere te neka misao, neka ideja, koja je mnogo ojaala i poela
samu sebe da odrava. Svejedno... u oba sluaja bude jednako mrtav.

Uljez se ne kree, ree Hari sebi iznenaeno; oni lee tamo iza vrha brda i ne miu se. Moda su u kvaru. Slupali se? Moda je neka
druga nevolja. Ili...

Jedna od briga koje proletee kroz njegov um bila je i ta poslednja: zaseda. Moda su se upadai postavili tamo i ekaju ba njega, da
ga unite.

Ali Harijevi instrumenti bili su specijalno konstruisani za upotrebu u E prostoru, dok ovi uljezi, ko god da su, verovatno imaju samo
brodske instrumente opte namene. Zato postoji poprilina verovatnoa da ga jo nisu ni primetili.

Mogu ih zaskoiti iznenada, pomisli on; na prepad.

Ipak, poe se predomiljati. Da li je to dobra ideja? Proticale su dure, pseudodistanca do upadaa se smanjivala. U ovom kontinuumu
kiseonikai su obino vrlo nervozni. Moda i skloni da olako povuku obara. Baciti se na njih iznenada, moda to nije tako pametno.
Hari se, prekasno, seti da njegov brod sada izgleda kao arahnid! Nije stigao da ga reformira. Dugake noge, ogromni koraci, opak
izgled. On odavde ima dobar pogled na okolinu, ali, ujedno je i veoma izloen eventualnoj paljbi, koja bi ga pogaala odozdo, ako bi
dolo do toga.

E pa nemam sad vremena da to menjam. Spreman ili ne - napred!

Prelazei metaforino brdo, Hari ukljui instrument za prepoznavanje. Simboli njegovog slubenog statusa, njegovog rada za jedan od
velikih Instituta galaktike civilizacije, jurnue hrabro napred.

Uljez je sad bio u njegovom vidnom polju. tavie, u celom prednjem prozoru. Zdepasto ovalno bie, kao oklopna buba ali jako
velika i jako dobro naoruana. Imala je ogromne kande, a i tipaljke-hvataljke, uperene tano ka Hariju. Iznad glave je mlatarala i
ibala emisionim antenama, iz kojih pojurie agresivni simboli, odgovor na Harijeve. Ti simboli bili su samo grudve znaenja, ali,
sada svaka sa svojim telom: otelovljena znaenja. Grei se u letu, prevalie put do Harijevog prednjeg prozora i poee buno
pljuskati po njemu, razmazujui se i pretvarajui u viku koja ispuni vazduh pod kupolom.

"Predaj se, Zemljanine! Svaki otpor je uzaludan! Za tebe vai: kapitulacija ili smrt!"

Hari mirnu. Provede dve-tri dure samo piljei netremice napred. ake su mu mirovale iznad okidaa. Nove pretnje zasule su prozor.

"Bacaj sidro i moli se! Moe pred Boga ovoga trenutka! Gae dole! Belu zastavu gore! U ime zakona, bacaj oruje!"

Hari naglo, ali prigueno, zastenja.

29
Nema sumnje, ree on sebi; ovo je Zasusazu. Stigla mi smena.

Uostalom, trebalo je da se seti: ko bi drugi sedeo nepomino navrh nekog brda u E prostoru, vidljiv odasvud; ko drugi, nego jo jedan
ludi slubenik onoga Verkvina?

Jo nekoliko kliea, sasvim trulih, zapljusnu prozore. Kupola je bolno odzvanjala glupim reima. Ali sad Hari uzvrati svojski,
plotunima zemaljskih psovki i uvreda. To e zadovoljiti poznatu sklonost njegovog kolege ka 'bogatom' izraavanju.

"Smej se ti dok jo moe, ablja faco! Evo ti, debela grudvo sluzi! Siru jedan ubuali!" I tako dalje.

Poe se smejati, delom od olakanja, a delimino iz zbog toga to je Zasusazijevo verbalno ponaanje smatrao zaista smenim.

Ali, im neko radi za Verkvina, to ve znai da je malo uvrnut; pa i malo vie nego malo, ree on sebi. Pokua da oseti i neko
saoseanje prema tom Zasusaziju, kome evidentno 'neto fali'.

Pa, nije on tako lo, ima i gorih, pomisli Hari; ovaj bar ume da priredi iznenaenje.

Kad su se dobro izvreali, Hari mu predade 'komandu' nad svetom ideja. Onda poe preispitivati svoju malopreanju reakciju. Kad je
shvatio da mu je doao kolega, nova smena, veoma mu je laknulo. Zato? Da, misija je bila veoma naporna, on je svakako zasluio
dobar odmor. iveo je uskraen, usamljen, ugroen, u E prostoru. Pa ipak, u svim ranijim misijama on je, na dolazak smene, reagovao
i poprilino razoarano, kao da ne voli da ide kui.

Kui? Moda je problem u tom pojmu.

Poe osmatrati tu re, kao da je to jo jedno konceptualno bie koje lunja po purpurnoj stepi.

Za mene 'dom' nikako nije planeta Horst, ree on sebi, jer mrzeo sam praktino svaki minut proveden tamo. A ni Zemlja, na kojoj sam
boravio samo godinu dana, usamljen i zbunjen.

Da li je baza Kazkark 'dom' za mene bezdomnog? Kako bi mogla biti, kad tamo nema nijednog drugog bia moje vrste?

Ili sam Navigacijski institut popunjava tu ulogu, sad kad sam mu poloio zakletve na vernost, ne mnogo razliite od onih kojima se
druga bia zaklinju svom narodu ili dravi?

Hari uvide da zapravo ne zna kako bi definisao pojmove 'kua' i 'dom'.

Od onih vremena kad je on prvi put krenuo sa Kazkarka na dunost, pa do danas, ta stanica je bitno izmenila svoj spoljanji izgled, a
izmenila su se i prostranstva oko stanice, i referentne take koje vode kroz njih. Ipak, u sutini e to biti onaj isti, dobro poznati put.
Nema brige: nee se Hari Harms izgubiti.

Nije se iznenadio ni kad se crvenoplavo nebo spustilo nie, jednim svojim delom sasvim nisko, do njega, do 'tla' ideja. On preuze, od
autopilota, komandu. Runo kontroliui hodanje broda/stanice, on poe obazrivo kroz jednu, zgodno blisku, rupu u nebesima.

Sara

Visoki mudraci nam kau da jedna posebna vrsta mira dolazi sa rezignacijom, pomisli ona; sa odustajanjem od ivotne borbe.

Sa odustajanjem od nade, ree sebi.

Sada je, po prvi put u ivotu, razumela to drevno uenje, dok je posmatrala kako dr Dilijan Baskin odluuje hoe li iveti ili umreti.

Niko nije osporavao injenicu da ta plavokosa agentkinja Teragensa ima pravo, obavezu, i sposobnost da takvu odluku donese, za
sebe i sve ostale ukrcane u Brazdaa. Nisu to osporavali delfini, niti Nis maina, ni Hanes Suezi - nijedan lan posade. Sarin nemi
prijatelj Emerson kao da je bio jednako saglasan, mada se Sara pitala ta je i koliko taj invalid, bivi inenjer, shvatio iz manine igre
svetlosti u holo-displeju, iz onoga to su inili mnogobrojni zraci i znaci blizu slike uzvijorenih plamenova Izmunuti.

ak i gosti na brodu, klinci iz luke Vufon - Alvin, Hakica, Ur-rona i tipko - prihvatili su autoritet zapovednice. Ako Dilijan smatra
da je najbolji potez poslati Brazdaa u obruavanje ka nesazreloj transfernoj taki, da bi se neprijatelj namamio da uini to isto, i
uniti sebe, da bi Jijo bio poteen... niko ivi u ovom ulubljenom brodu nee je proklinjati zbog takve odluke koja e, ako nita
drugo, barem doneti veiti mir. Prestae sve ove muke i nevolje.

30
Pomirili smo se sa sudbinom, ree Sara Kulhan sebi; ja sam nala svoj mir. Nala je i dr Baskin.

Ali, pomisli ona, to je bilo do maloas tako. Sad su stvari komplikovanije. Dilijan vidi jo jednu alternativu... izuzetno nezgodnu.

Veina aktivnosti posade bila je Sari nerazumljiva, kako u komandnom mostu (jer je to bio zapravo komandni akvarijum) tako i u
oblinjoj sali za planiranje, koja je bila suva, i po kojoj su delfini ili samo u lealjkama sa est mehanikih nogu.

Naravno, Sarino poznavanje galaktike tehnologije bilo je dva veka zastarelo, i steeno samo itanjem jijoanske vrlo siromane zbirke
papirnih knjiga o tome. Ipak, njeno teorijsko poznavanje najosnovnijih stvari iznenaujue dobro je funkcionisalo kad je trebalo
shvatiti stanje u lokalnom prostorvremenu. Ono to nikako nije uspevala da prati, bile su praktine, neposredne radnje pojedinanih
lanova posade - davanje izvetaja preko kablova ukljuenih direktno u mozak, ili pomou malih, u-sebe-zatvorenih globula
poluinteligentne svetlosti; ili argon kojim delfini glasno govore dok su na poslu, veoma saet, sainjen od nekih pucketanja i malih
uzvika koji se sustiu i preklapaju i nimalo ne lie ni na jedan od standardnih galaktikih jezika.

Ipak je Dilijan Baskin ba Saru pozvala da prisustvuje pokuaju da se izvuku potrebne informacije iz njihove jedinice Galaktike
biblioteke. Taj dogaaj ispunio je Saru velikim strahopotovanjem.

Ta velika kocka leala je u sali izdvojenoj samo za to, omotana ledenom izmaglicom. Na jednoj strani kocke nalazio se veliki reljefni
amblem, spirala nalik na galaksiju ali proseena zracima koji se radijalno ire iz centra; amblem odlino poznat ak i divljacima Jijoa.
Izmeu est kvadratnih stranica i dvanaest ivica te kocke nalazila se zaliha znanja tako gigantska da, u poreenju sa njom, sve ono u
papirnoj 'arhivi' Biblosa izgleda kao suza naspram vode okeana.

Dilijan Baskin pristupila je bibliotekoj jedinici maskirana u avetni ogrta iluzije; njena vitka ljudska prilika bila je zaogrnuta
kompjuterski generisanom slikom stvorenja zvanog 'Thenanin' ili, kako jo kau, Thenanijanac - stvorenja koje kao da je celo
pokriveno oklopima od tavljene koe. Sara je mogla samo da motri kriom, skrivena u oblinjim senkama. mirkajui tako iz
prikrajka, gledala je, ne bez straha, kako se starija ena obraa hladnoj kocki na jednom grlenom dijalektu galaktikog estog jezika, i
to hitnim pitanjima o enigmatinim biima za koja se koristi naziv 'Zangi'.

Ta tema nije naila na dobar prijem.

"uvaj se meanja redova ivota", uzvraala je kocka ledenim glasom, pomalo pevueim i ritminim, tako da je Sari to zazvualo
kao neko obredno upozorenje.

"Predostroan kontakt sa njima mogue je ostvariti samo u dubinama Velianstvene zdele", nastavila je kocka. "Tamo oni koji su
roeni odvojeni, mogu bezbedno da se zblie. Na tom mestu, razliitosti se stapaju, jedinstvo se raa.

Ali ovde u crnom vakuumu - gde je prostor ravan, i gde zraci svetlosti prosecaju putanje sasvim pravolinijske - mladi red ivota ne
treba olako da se mea sa starijim redom. U ovom domenu svemira, razliiti redovi ivota ponaaju se kao reaktivni gasovi. Njihova
smea lako se zapali."

Impresionirana proroanskim tonom ovih rei Biblioteke, Sara stie da primeti slinost izmeu ove zavrne stilske figure i govora u
Svetim spisima koje pobone osobe onako predano itaju na Jijou u vreme ob praznika. Slino pribegavanje stilskim figurama bilo je
primetno i u mnogim drugim verskim tekstovima koji su, posle Zemljine duge noi izolacije, ostali kao kulturno naslee. Mnoge
drevne knjiurine, iako bitno razliite u mnogo emu, imale su tu zajedniku odliku, sklonost ka alegorijskom i nejasnom izraavanju.

U nauci - pravoj nauci - dobro postavljeno pitanje uvek se moe postaviti na jo izotreniji nain, ako neko pokua da izbegne poten
odgovor. Moda priroda nee odmah dati jasan i konkretan odgovor, ali zato bar moe isterati jednog zeca iz luga - moe pobediti
onog sagovornika koji bi neto da izvrda ili podvali. Nasuprot tome, mistine viesmislene prie zvue velianstveno i impresivno,
ponekad toliko da te prou ledeni trnci - ali, ipak su, posle svega, jedno veliko izbegavanje konkretnosti.

Da, pomisli Sara, ali drevni Zemljani, kao i mudraci iz davne prolosti Jijoa, imali su jedno opravdanje za to. Neznanje. Nejasno i
basnoliko izraavanje prirodno dolazi onom narodu koji i ne moe da se iskae drukije. Mautim, da tako neto ujem od Galaktike
biblioteke, to nisam oekivala.

Jo kad je bila devojica, Sara je sanjarila da jednog dana stane pred ovakvu kocku, ba ovakvu, i da joj postavi sva teka pitanja, da
bi zaas dobila otroumne odgovore prikupljene od velikih mislilaca milion rasa tokom milijardu godina. Sada se oseala kao Doroti
kad ju je izdao onaj arlatan u dvorani Oza.

Znanje svakako postoji u kocki, to je sigurno - znanje pozavlaeno u mikro-pregrade, duboko u tim mnogobrojnim kubnim metrima
hladne materije. Ali Biblioteka nije tako lako pristajala da bilo ta kae, ak ni tobonjem 'ratnom voi uzvienog klana' koji je sad
stajao pred njom i postavljao pitanja.

31
"Gr-tuthup-manikhoe, zangi torg mf", glasilo je Dilijanino sledee pitanje, izgovoreno kroz masku thenanijanskog admirala.
"Manik-hof-tapf, mf!"

Jedno malo dugme u Sarinom uvetu prevodilo je ovaj ekscentrini dijalekt.

"Nama je poznato da Zangi, po svojoj prirodi, ne vole iznenaenja", glasio je prevod pitanja. "Reci mi kako oni tipino reaguju kad
posle jednog neugodnog iznenaenja usledi jo nekoliko."

Ovog puta Biblioteka dade neto vie obavetenja.

"Termin 'Zang'", ree kocka, "odnosi se na samo jednu podvrstu disaa vodonika - i to na onu varijantu koju kiseonina iva bia
najee susreu u raznim situacijama u otvorenom svemiru. Ogromna veina vodonikaa retko naputa, ili nikad ne naputa udobnost
gustih cirkulacionih oluja na svojim tekim svetovima..."

Predavanje se nastavljalo, puno informacija koje bi Saru, da je situacija bila drugaija, silno zanimale. Ali sada je vremena bilo malo.
Kroz manje od jedne midure morala se doneti presudna odluka.

Treba li Brazda da produi ovom sadanjom putanjom, i da se sunovrati u vaskrsnutu drugu transfernu taku koja, probuena posle
pola miliona godina uspavanosti, verovatno nije sposobna da ga prihvati? Jo od kako je ova galaksija, etvrta, cela ostavljena na
ugar, ta transferna taka bila je 'nepostojea'. Sad se vratila... ali se kroz nju, najverovatnije, ne moe proi. Ipak, sruiti se u nju, to je
za posadu Brazdaa nekakva, sumorna, mogunost.

To je Samsonovo reenje. Sruiti krov na sebe ali i na svoje neprijatelje.

Ili iskoristiti drugu mogunost, ovu koja je voljom sudbine iskrsnula? Pojavile su se maine za prikupljanje ugljenika, a za njima i
brodovi Zanga. Njihovo prisustvo jo nije objanjeno. eteoci ugljenika naleteli su na neoekivanu oluju u koroni Izmunuti, i teko
postradali. ini se da su sad veoma slabi. Pa ipak...

Mogu li nam oni pomoi? pitala se Sara. Mogu li oni i Zangi na neki nain da odbrane nas i Jijo od Jofura, a da nas to ne kota ivota?

Nareenja Teragenskog saveta bila su takva da je Dilijanin vrhunski prioritet bio sasvim jasan. U brodu je veliko blago - izvestan
broj arheolokih nalaza koji bi mogli destabilizovati Pet galaksija, naroito ako padnu u ruke nekom fanatinom klanu. Jadna, malena
Zemlja ne moe sebi dopustiti da sama ponese odgovornost za neto to bi se moglo zavriti vladavinom jednog zelotskog saveza nad
svima ostalima. Jer, to je ujedno i najsigurnija formula za unitenje Zemlje. Mnogo je bolje da bude uniten jedan brod, i sav taj
arheoloki tovar, nego da neka zloudna sorta kao to su Jofuri prigrabi monopol. A naroito ako je tano ono to proroanstva kau -
ako se primaklo Vreme promena.

Meutim, ta ako Brazda ipak moe da isporui svoj teret nadlenim vlastima? U idealnom sluaju, to bi prinudilo velike Institute i
'umerene' klanove da konano iskorae iz svoje neodlunosti i da preuzmu odgovornost za dalji tok dogaaja. Za sada, pomamna
potera za Brazdaem i opti slom reda i zakona onemoguavaju taj prividno jednostavan korak. Pokazalo se da su neutralne sile
isuvie kukavike, ili da naprosto nemaju volje da Brazdau pomognu da uplovi u bezbednost. Ali, ako bi se sve izvelo savreno, klan
Zemlje stekao bi slavu epskih razmera.

Na nesreu, dure koje su promicale nisu dodatno osposobljavale Dilijan za donoenje jedne takve odluke. Dilijan je suve
govorancije biblioteke sluala sve nestrpljivije. Najzad prekide Bibliotku, reima na thenanijanskom koje su znaile: "Nemoj mi
ponavljati da Zangi ne vole iznenaenja. Traim praktine savete. Da li e oni odmah pucati na nas, ako im se pribliimo? Ili e nam
dati ansu za razgovor? Potrebni su mi protokoli za kontakt!"

Meutim, i posle tih zahteva Biblioteka je nastavila po starom: izraavala se nejasno i uopteno, ili je zasipala Dilijan morem
beskorisnih pojedinosti. Sara je, iz svog budaka, videla kako se Dilijan pogurila i kako je sve napetija od brige.

Ali, mi imamo jo jedan izvor podataka, pomisli Sara; imamo u brodu jo nekog ko bi nam mogao pomoi kod Zanga.

Ranije je oklevala da pomene tu mogunost. Jer, njen 'izvor podataka' bio je nepouzdan. Bia koja su pala, iji preci su okrenuli lea
sapijentnosti i koji ne znaju nita o svemirskim dilemama. Ali sada, videi da istiu poslednje dragocene dure i da je Dilijanin
pokuaj neuspean, Sara zakljui da se mora umeati.

Ako nam Velika biblioteka ne moe pomoi, pomisli ona, moda bi trebalo da se okrenemo jednoj ne-mnogo-verovatnoj legendi.

Alvinov dnevnik

32
Jo od dana kad smo se mi, hrabri dobrovoljci, pridruili ovim Zemljanima u njihovom oajnikom putovanju, poredio sam ga sa
onim naim ranijim putovanjem, koje smo mi preduzeli u podmornici koju smo sami napravili runo - a to je bilo malo letnje
putovanje koje se zavrilo tako to je etvoro naseljenike dece dospelo na dno okeana a odatle do zvezda.

Naravno, na maleni San Vufona bio je samo jedno izdubljeno deblo drveta, sa dodatim staklenim 'nosem', i to kratak komad tog
debla, tako da je unutra jedva bilo mesta za jednu Urkinju, jednog Hunia (mene), jednog Gheuena, i jednu G'kekijevku. Bilo je
mesta... ako se dobro stisnemo, i ako diemo samo na smenu. Za razliku od toga, Brazda je tako prostran da bi u njega mogle stati
sve stambene khute cele luke Vufon. Unutra imamo luksuz kakav nikad ni zamisliti nisam mogao, iako sam mladost proveo itajui
sanduke i sanduke starih zemaljskih romana o putovanjima u svemir.

Ipak, ta dva putovanja imaju i neke slinosti.

U oba sluaja mi smo svesno uleteli u veliki rizik, zaronili u mranu provaliju, a onda videli neoekivana udesa.

U obe ekspedicije, moji drugari i ja, imali smo odreene dunosti.

I, dabome, na oba ta broda, i na Brazdau i ranije na Snu Vufona, meni dodelie najgori posao.

Ovde sam 'uvar ivotinja'. Da da. To sam.

Ur-roni je dozvoljeno da ispuni svoju pasioniranu naklonost ka mainama. Ona pomae Suezijevoj ekipi, dole u mainskom odeljenju.

tipko je kurir, ide po potrebi da obavi razne poslie koje mu lanovi posade daju. Ludo se provodi jurcajui amfibijski malo kroz
suve delove broda a malo kroz vodu, i tako naizmenino, sevajui svojim krabastim hvataljkama/tipaljkama, prepun tipinog
gheuenskog entuzijazma.

Naa Hakica vrti tokove ustro i veselo. Dobila je zadatak da bude pijun. Vrzma se po zatvoru, mae iznad glave pipcima na kojima
su njene oi (sva etiri njena oka), epuri se da bi isprovocirala zarobljene Jofure, koje prizor ivog G'kekija razbenjuje, kako bi oni u
gnevu odali vie informacija nego inae. Ja bih rekao da je to 'njaaa-njaaa' sistem sasluanja zatvorenika.

Njih troje, svako na svoj nain, sarauju sa delfinskom posadom, i to na razne znaajne naine. ak i ako uskoro budemo
bombardovani i razneti na paramparad, ostae injenica da su Hak i ostali radili ono to je zanimljivo.

A ja? Ja sam se zaglavio ovde u tovarnom prostoru broda, sa krdom od dvadesetak Glavera koji samo znaju da bleje; sa njima je i
dvoje zlovoljnih nura. Zajednike konverzacione sposobnosti te dvadeset dve ivotinje jednake su sposobnosti jedne gheuenske larve.

E, sad, Nis maina tvrdi da bi jedan od nura mogao da zablista kao majstor konverzacije, samo kad bi hteo. Jer, to uopte nije nur,
vidite - to je Titlal, razumno bie, pripadnik jednog zvezdoletnog naroda koji samo lii na nure, mirie kao nuri, i ima isti 'vragolanski'
temperament kao nuri. Navodno su Titlali pustili nure na Jijo a onda se pomeali s njima i na taj nain se majstorski sakrili: godinama
smo mi na Jijou iveli sa njima a nismo ih primetili. Oni su bili sedmi narod prerano dolih - dakle, ilegalnih naseljenika; koristili su
sve prednosti nae Zajednice, a nisu se prijavili da se formalno ulane.

Priznajem da je za tako neto potrebna prilina pamet. Ali, taj navodno Titlal, koji se zove Blatko, ponaa se isto kao moja nurkinja-
kuna ljubimica, Hufu. Vrzma se okolo, prodire sve to nije zakljuano, i lie to svoje glatko crno krzno sve do apa, koje su kod
njega nekako boje blata, zbog ega je i dobio to ime. Svi misle da sam ja neki ekspert za pridobijanje dobre volje nura, zato to
mornari mog naroda, Hunii, ponekad unajme izvestan broj nura kao pomone radnike na laama; nuri se veto pentraju po konopima
i jarbolima, diu i sputaju jedra, a kao platu dobijaju nae huniko umblanje i, za jelo, kisele loptice. A ja kaem da je to samo dokaz
koliko je lako varati Hunie. Varati ih hiljadu godina neprekidno. Naime, ve toliko dugo ta spretna stvorenjca rade za nas, a uspevaju
da prikriju ko su zapravo.

Sad se od mene oekuje da pridobijem Blatka da opet razgovara sa nama.

A-ha, bie to, bie uskoro. im se ovaj moj dnevnik objavi na Zemlji i dobije Nagradu 'eldon'.

Hufu i Blatko gledaju se i sad besno, i ite jedno na drugo, puni meusobne zavidljivosti - to nije neobino kod nura koji jo nisu
'raspravili' koji od njih je vaniji. Ja gledam da bar mojim ostalim tienicima bude udobno.

Glaverima. U mom zaviaju, na vulkanskoj obali Nagiba, nismo ih viali mnogo. Oni vole da rikaju njukom kroz hrpe smea i da
raskopavaju panjeve da bi 'savatali' bube i crve. To je njima ukusno. Sad, na Brazdau, mogunosti da to rade stvarno nisu velike.

Doktorka Baskin je napravila jednu malu razmenu sa kovaicom Uriel. Trampu. Dobila je ovo malo krdo glavera, a u zamenu ostavila
na Jijou nekoliko desetina delfina, koji su sad tamo naseljenici. Jo jedna kolonija. Ne bi se reklo da je ravnopravna trampa. Kad
33
gleda kako ovi bleje i tiskaju se u jednom uglu svog tora, stvarno ti je teko da zamisli da su njihovi preci nekada bili moni
svemirski letai. Njihove izbuljene kameleonske oi - koje kolutaju zasebno, jedno oko se okree nezavisno od drugog - ne sadre u
sebi ni traak svetlosti razuma. Ako je istina ono to pie u Svetim spisima, glavere bi ba zato trebalo smatrati svetim biima. Njih,
takve, na etiri noge, sa koom poluprovidnom, boje opala. Jer spustili su se do najpoeljnijeg cilja svake prerano-dole rase - preli
su ceo Put iskupljenja i postali blaeni nii duhom.

Obnovljeni; oprani od greha svojih predaka; roeni u novoj nevinosti, spremni da se tako suoe sa vaseljenom, da jednog dana ostvare
novi poetak. Tako, bar, priaju mudraci.

Oprostite mi to nisam time impresioniran. Ja, vidite, moram da istim brodski pod, za tim smrdljivim stvorovima. Ako ikad ijedna
rasa pokrovitelja uzme glavere za tienike i otpone asni zadatak Uzdizanja... neka ih prvo naui da idu u WC.

Na prvi pogled ti ogavno prljavi stvorovi nemaju nieg zajednikog sa veoma urednim nurima. Ali, i jedni i drugi vole kad ja
naduvam ovu vreu ispod grla i ponem moju priguenu, potmulu umbl-pesmu. Jo od kako su mi izrasli moji drugi, trajni
vertebroidni prljenovi, stekao sam duboku rezonancu glasa, kojom se veoma ponosim. To pomae da kod ovih stvorova odrim
smirenost kad god zbog nekog Brazdaevog iznenadnog manevra gravitaciona polja u brodu za trenutak popuste.

Nastojim da ne razmiljam gde se brod sada nalazi i zbog ega vratolomno jurca kroz vatru jedne gigantske zvezde.

Na sreu, umem da umblam i istovremeno da dopunjavam i editujem ovaj moj dnevnik na ovoj spravici koju mi je dala dr Baskin. To
je neto kao mehaniki nastavnik i pisar. Navikao sam se ve da radim sa slovima koja plove po vazduhu ispred mene, umesto da lee
na mrljavoj papirnoj stranici. Zgodacija: posegnem u svoje delo, pa neke reenice malo unem tamo-amo, ili prepravim; runo, ili
izgovorenom komandom. Samo kad bi maina prestala da ispravlja moju gramatiku! U redu, moda nisam ljudsko bie, pa ipak - ja
sam jedan od najboljih poznavalaca angliskog jezika na celom Jijou, i nije mi potreban nekakav raunar-pametnjakovi da mi
prepravlja sintaksu i morfologiju i da mi govori da je moj dijalekt angliskog "arhaian". Ako ovo moje jadno dnevnie ikad ugleda
svetlo izdavakog dana na nekoj civilizovanoj planeti, siguran sam da e ba moj kolonijalni stil doprineti njegovom armu. To vam
je kao starinski arm Danijela Defoa i Donatana Svifta.

Sve tee je trpeti ovu frustraciju, ovo saznanje da su moji prijatelji u sreditu dogaaja dok ja trunem ovde izmeu etiri prazna zida,
samo u drutvu ovih tupavih ivotinja. Znam: prihvativi ovo zaduenje, oslobodio sam jednog lana posade, koji sad radi neto
vano. Brazda ima nekompletnu posadu, nedovoljnu. Ipak, oseam se, ponekad, kao da se ovi zidovi sve vie stiskaju oko mene.

"ta blene? U koga blene?" dreknuo sam maloas na Blatka, kad sam primetio da naizmenino gleda u mene i u redove teksta u
vazduhu. "O' ita? Evo itaj!"

Okrenuo sam autopisara tako da su rei pourile kroz vazduh i rasporedile se ispred Blatka, ispred njegove glatko-krznate glave.

"Ako ste vi Titlali tako pametni", kaem ja njemu, "onda moda zna kuda treba da povedem priu. Hrrrmmm?"

Blatko zuri u svetlee simbole. Izraz njegovog 'lica' je takav da mi se neto kima jei. Ba se pitam.

Koliko pamte, ovi tajni supernuri? I - kad su Timbrimi ovo izveli; kad su ugradili u ekologiju Jijoa tajnu koloniju svojih tienika? Pre
dolaska nas, Hunia, sigurno. Moda ak i pre dolaska G'kekija.

Ja sam se nasluao tih legendi o tome kako su Timbrimi, navodno, jako pametni - i kako ih zbog njihove 'nestane' prirode kritikuju i
grde mnogi drugi zvezdoplovni narodi, oni konzervativniji. Ba zbog toga su se sprijateljili sa Zemljanima, kad su Zemljani, ne
znajui nita, krajnje naivno, prvi put uleteli (pukim sluajem) u meuzvezdane transportne puteve. Neznanje moe biti fatalno u ovoj
opasnoj vaseljeni, pa je Tera mogla brzo doiveti tipinu sudbinu vujih rasa, da nije bilo Timbrimija koji su Ljudima dobrovoljno
davali savete i sponzorstvo.

Sad, meutim, teka kriza potresa Pet galaksija. Mone alijanse svete se jedna drugoj za stare nepravde. Zemlja i svi njeni prijatelji
moda su ve potroili svoju poslednju zalihu talinosti.

ak i pre susreta sa Ljudima, Timbrimi su sigurno raunali da moe doi dan kad e se svi njihovi neprijatelji udrueno okomiti na
njih. I sigurno su eleli da naprave jednu malu ivu zalihu sebe; da nau neki udoban kutak, daleko od svega, i da tamo ostave,
skrivenu, jednu malu svoju populaciju, pre nego to neka nesrea ili rat ili izdaja satre glavninu njihove rase.

Da li su pomiljali i na 'prerano dolaenje'?

Nisam struan za to, ali ini mi se, na osnovu onoga to sam itao, da Timbrimijima sama njihova priroda ne bi dozvolila da se skrase
u pastoralnom ivotu na jednom total-seljakom svetu kao to je Jijo. Da budu seljaine. Pa, sa tom sudbinom su se jedva pomirili ak
i Ljudi, koji su daleko prizemniji.

34
Meutim, ako se sami Timbrimiji nisu mogli nastaniti kao prerano-doli, mogli su ubaciti svoje voljene klijente. Titlali su bili i ostali
uglavnom nepoznati. Bliski svojim animalnim korenima. Jedan omanji kontingent, genetski samo donekle de-evoluiran, mogao se
poslati na daleki Jijo i tamo ostaviti da ivi bezbedno. U svemu tome bilo je neke sablasne logike. Pa, onda, i u kombinaciji da se
unutar jedne rase sakrije druga; odred ne-unazaenih Titlala, izmean sa nurima. U ulozi uvara i osmatraa, koji e svojim parom
crnih oiju veito motriti na svaku eventualnu opasnost... ili ansu.

Gledam ja, tako, ovog Blatka, i seam se ta je sve o njemu priao Dver Kulhan, tokom svog nedugog boravka na ovom brodu.
Naime, kako se ta divlja ivotinja stalno trpala u njegove poslove, njukala oko njega, pratila ga preko polovine kontinenta. Veito
tajanstven, veito razbenjujui nur, koji nikad ne pomae ni u emu. Ponaanje koje kao da je kombinovalo nursku bezobzirnost sa
rasponom panje tako velikim da bi se time i Huni ponosio. Inteligentna ironija kao da se pokazuje na Blatkovom licu sad kad je
proitao ovih nekoliko gornjih pasusa koje ste i vi upravo proitali. Njegovo telo pokriveno pripijenim crnim krznom namotalo se
nekako vrsto, a lice je pokazalo jedan izraz koji sam ja pogreno proitao kao studiozno zanimanje. Mogao sam maltene zamisliti
kako se nursko bezgovorno ali hirovito ponaanje transformie u elokventan govor - u neki duhovit, britko satirian komentar, moda,
ili u brutalno otvorenu kritiku mog zbijenog proznog stila.

Onda, naglo oslobodivi sapetu energiju, Blatko skoi. Vinu se u vazduh, u gomilu ploveih rei, i poe izmahivati levo i desno
svojim agilnim prednjim apama. Njegove kande sasekoe mnoge reenice na komade, na trake takorei; nekoliko pasusa odlete
kojekuda. Tek tad je Brazdaevo vetako g-polje privuklo Blatka, tako da je morao doskoiti na pod. Ali tu se on odmah skupio u
uanj, i sa oduevljenim lovakim reanjem spremio za novi skok.

"Ne snimaj te promene!" uzviknuh ja autopisaru, urbom nekarakteristinom za mene. "Sav tekst neka bude neopipljiv!"

Ova moja komanda uinila je Blatkov drugi skok manje zadovoljavajuim za njega. Poto slova vie nisu imala svoju polusolidnost,
nego su se pretvorila u najobinije holograme, Blatkove kande uzaludno su prosecale vazduh, nisu uopte delovale na te
nematerijalne znake u vazduhu. On zalaja razoarano.

Ve kroz nekoliko trenutaka, meutim, Blatko je opet leao mirno sklupan na mom desnom ramenu, a obina nurka Hufu na levom.
Lenjo su se pogledali u oi, neko vreme su gladili svoje krzno, a onda su poeli da glade moje grlo, molei na taj nain da ja malo
umblam.

"A-a, neete vi mene zavarati ni za trenutak", progunao sam. Ali... ta uiniti, nego popraviti tetu, dovriti beleku u dnevniku, i
onda im dati to to ele.

To sam i radio - pevao sam za dvoje nura i za krdance glavera, koji od umblanja ostanu svaki put kao opinjeni - kad Nis maina ulete
sa porukom.

Ni danas ne znam zato ta lukava robotska pamet voli tako da uskae, bez najave i bez pozdrava, iako sam se ja vie puta alio da to
smeta mojoj hunikoj prirodi. I da tornado krivih linija koje rotiraju oko neke svoje otprilike uspravne ose predstavlja pravo muenje
za moje oi. Oh, Ifni, ve je samo po sebi dovoljno teko navii se i na samu ideju o raunarima koji govore, mada, moram priznati,
jesam itao o njima u klasicima literature, kao to su Nagata i Eklar. Moda je ovaj Nis u nekom porodinom srodstvu sa Blatkom?
Veza bi mogla biti preko Timbrimija, nagaam ja. To se primeuje po nedostatku utivosti i po nainu kako izbacuju prijateljske
osobe iz ravnotee.

"Poruka od posade, sa komandnog mosta!" ree Nis hologram vrtei se. "Mada meni nije jasno kakva bi mogla biti korist od toga, oni
hoe da vide jednog ili dvoje tvojih tienika, ovog trenutka, gore. Sad. Jedan lan posade ve je krenuo da te zameni na dunosti
ovde."

Spustio sam Hufu obazrivo na pod, a onda sam Blatka pritegnuo obema rukama tako da mu i dalje bude udobno, ali da nikako ne
moe pobei. On je izgledao zadovoljan, ali ja nisam bio spreman nita da rizikujem. Ponajmanje mi je sad trebalo da mi on izmakne i
da odjuri nasumino kroz brod, moda da opustoi hranu u kuhinji, ili da se skriva po magacinima sve dok Brazda ne bude raznet u
komade.

"ekaj, pa zar mi nee rei u emu je tu fazon?" pitao sam Nisa.

Apstraktne linije se izmenie na trenutak, kao da 'sleu ramenima'.

"Iz nekog razloga", ree Nis, "dr Baskin i Sara Kulhan su, izgleda, dole na misao da bi te zveri mogle da progovore, i to u pogodnom
trenutku, na nain koji bi nam pomogao da se sporazumemo sa potencijalno opasnim tuinima."

Zaumblao sam smehom dubokim, prostranim. "Samo nek se njih dve nadaju! Ovaj ifnasti Titlalina e progovoriti kad njemu bude
volja, a do tad moe cela vasiona da ode u pakao, njega e biti ba briga."

35
Linije se savrtee zbijenije nego ikad.

"Ne govorim o Titlalu, Alvine. Ostavi tog malog avola i obrati panju", ree Nis meni.

"Nego o kome?" rekoh ja, odmahujui glavom na isto ljudski nain. Stvarno nisam razumeo.

Nis hologram kliznu ka toru, i saginjanjem pokua da pokae ka glaverskom krdu.

"Od tebe se zahteva da dovede jedno ovakvo stvorenje, ili dva", ree.

Blenuo sam u to krdo izbuljenih kretena. Oni - zna se ta rade: mnjauu, nosem rikaju po hrpicama svog sopstvenog odvratnog
izmeta... 'blagosloveni' svetim zaboravom, imuni na svaku brigu.

Zato zavravam ovu dnevniku beleku notom praznog, 'blank' iznenaenja.

Od mene se zatrailo da dovedem glavere na komandni most.

Lark

Teturao se i spoticao niz hodnike izuvijane kao creva. Beao je kroz ogromni brod maltene nasumino, povremeno zastajao samo da
bi naslonio glavu na neki gnjecavo-mekani zid i malo zajecao. Zaguljivi jofurski scentomeri meali su se sa njegovim sopstvenim
smradom samo-gaenja i oaja.

Trebalo je da ostanem uz nju.

Larkovo neoprano telo, i sad lepljivo od sokova kojima je bio zaliven u jofurskom odgajalitu mladunaca, ilo je sve dalje i dalje,
uprkos umoru i gladi, pokretano povremenim zvucima potere. Ali njegov um kao da je ostao zaglavljen u movari aljenja za
proputenim, i sasvim otupeo. Ipak, on je s vremena na vreme pokuavao da se trgne iz depresije i da smisli neki nain da se bori.

Mora razmisliti. Lingova rauna na tebe!

Zapravo Lark pojma nije imao gde bi mogao tragati za svojom zarobljenom draganom. Njegova mentalna slika o Polkdiju bila je
mutni splet ovakvih hodnika koji vode do svakojakih komora udno oblikovanih; bilo je to haotinije od blatnjave 'konice' ispod
gheuenske brane. Ali, ak i pod pretpostavkom da bi on uspeo da nae put povratka do onog zatvorskog odeljenja gde su prvo bili
smeteni, i odakle su pobegli - tamo bi sigurno naleteo na strau, koja mora biti da je utrostruena. Zatvor e uvati ne samo jofurske
'naslage poloenih prstenova', nego i roboti, a i onaj visok ljudski izdajnik.

Ran e oekivati da se pojavim tamo, ree on sebi; jer on sad zna tano ta ja mislim... Zna da elim da jurnem da spasem nju.

Na nesreu, Lark Kulhan, za razliku od svog brata Dvera, nije bio ovek od akcije. Slabi izgledi za uspeh njemu su oduzeli
sposobnost da ita stvarno pokua. Bio je preterano sposoban za uvianje slabosti i rizika svakog zamislivog plana.

Dokle god sam ja slobodan, pomisli on, Lingova ima jo neku nadu. Nemam pravo da to upropastim tako to u uleteti u neku klopku,
negde. Prvo moram nai mesto gde bih se odmorio... moda i pojeo neto... a tek onda treba da spremim plan.

Upotrebljavao je i dalje, kao univerzalni kalauz, purpurnog mini-Trekija. Na taj nain poe pregledati jednu po jednu prostoriju, sve
redom, na svom krivudavom putu. Nadao se da e pronai neku alatku ili informaciju koju bi mogao iskoristiti protiv neprijatelja.
Neke prostorije bile su sasvim prazne. U mnogima je bilo Jofura, lanova posade, ali oni nisu obraali nimalo panje na otvaranje i
zatvaranje jednih vrata - za njih je to bila marginalna informacija, sitno ometanje. Kao i njihovi roaci na Jijou, Trekiji, Jofuri bili su
uglavnom usredsreeni na svoje obaveze, a neskloni da uopte reaguju na razna sporedna prekidanja.

Samo jednom se Larku desilo da se nekom Jofuru ne skloni na vreme sa vidika.

Iao je kroz laboratoriju punu staklastih, providnih, spiralno namotanih cevi, iz kojih su itavo i klobuavo izlazila razna isparenja.
Najednom se tano ispred njega ispreio 'stog' masivnih, debelih prstenova. Jofur se tog trenutka bio okrenuo od svoje konzole sa
instrumentima. Svi senzori bili su mu aktivni.

Mlazii dima jurnue, sa prdeim zvukom, iz vrha Jofurovog tela: znak da je uvreen to se nekakvo ljudsko bie usudilo da ga
pijunira. Po debelim torusima poee strujati treperavi obrasci svetlosti i tame, znak da je iznenaen i besan.

36
Da je tad zastao i razmislio, Lark naprosto ne bi imao hrabrosti da bilo ta uini. Ali, ne razmiljajui uopte, uspeo je da se baci
napred, ka toj zastraujuoj masi, i da nae put izmeu desetak pipaka koji su ve posezali ka njemu, obuhvatali ga, hvatali ga za
ramena.

Komandujui prstenovi daju Jofurima ambicioznost i odlunost, pomisli neki knjiki kutak njegovog uma; ali, Ifni hvala, oni su po
mnogo emu drugom kao Treki. Nervi im rade sporo; nikada nisu testirani u borbi sa mesoderima u savani.

Zato su Jofuri imali druge prednosti. Neki pipci stegoe mu se oko ruku, neki drugi oko vrata. Za to vreme, torus u njegovim rukama,
poslednji dar blagog Aska, ve je trcao svoje uspavljujue sredstvo.

Reakcija je, meutim, izostala. Ogromna kupasta kula nastavi da ga stee i da ga vue ka svojim uljastim, svetlucavim prstenovima.

Osetio je kako se purpurni prsten napree i trca jo tri puta. Svaki put nastajao je drugaiji smrad, ali uvek prodoran i jak, tako da su
Larka od njega peckale oi, a grlo mu se dizalo na povraanje... sve dok mu stisak oko vrata i prsa nije onemoguio svako dalje
disanje.

Izgleda da nam trik vie ne uspeva, pomisli on; ovi su se izmeu sebe obavestili... Spremili protivsredstva...

Najednom se masni titan sav strese. Namotaji njegovih pipaka postadoe nekako kruti, a onda se opustie sasvim, i pipci klonue ka
zemlji. Jofur, i dalje uspravan, 'potonu' prema podu, delimino se skljoka u sebe. Ovo potonue u mlitavost bilo je praeno tihim
uzdasima i gadnim mirisima. Lark umalo da se ugui ve pri prvom novom, grevitom udisanju. Iupa se iz groznog zagrljaja i otra
nesigurnim, klimavim koracima, grabei punim pluima ist vazduh.

Postepeno nalaze reenja, pomisli on. Kad god ovaj mali torus prevari nekoga od njih, oni svi dobiju informacije o tome, a i
protivotrove. ak ni Ask nije mogao predvideti koje e sve hemijske kodove Jofuri moda upotrebiti.

ivi 'plast' iza njega sad je bio u nesvesti. Ali, pomisli Lark, da li je stigao da poalje alarm? Poe se brzo osvrtati po laboratoriji, ali
ne vide vie nijednog Jofura; ovaj uspavani, dakle, nije ovde imao saradnike.

Naumio je da se vrati u hodnik. Ipak, zastade; privukla ga je pomisao na Jofurovu konzolu, koja bi mogla biti jo aktivna. I zaista,
iznad nje su treperili holo-displeji, ali u takvim talasnim duinama da su njegovim oima slike bile vrlo nejasne, ili jedva vidljive.
Ipak, on prie jednoj. Ponese ga radoznalost - zatim uzbuenje.

Mapa! To je mapa! ree Lark sebi. Prepoznao je oblik jofurskog bojnog broda, preseen napola tako da se itava unutranjost lepo
videla. Ovaj prikaz broda polako je rotirao, tako da su posle nekog vremena svi delovi brodske unutranjosti dolazili na red i bivali
prikazani u poprenom preseku. Pred Larkovim oima smenjivale su se razliite nijanse boja.

Kamo sree da bolje poznajem galaktiku tehnologiju, ree on sebi. Pre nego to je zajednika rothensko-danika ekspedicija sletela
na Jijo, kompjuteri su bili one legendarne stvari koje postoje samo u tom smislu to o njima moe itati u pranjavim knjiurinama
Biblosa. ak i sad, Lark ih je gledao delimino kroz zastor dva stolea straha i sujeverja. Naravno, i Lingova, koja je imala
zvezdoletno iskustvo, pomuila bi se dok bi ovladala ovim terminalom, podeenim za jofurske potrebe. Zato se Lark odluio da ne
dira nijedno dugme i nijednu senzorsku plou.

Ali ponekad se poprilino moe doznati i prostim posmatranjem.

Ona blistava kutijica tamo, pomisli Lark; znam da sam otprilike u tom delu broda. ta ako je ta kutijica - ova laboratorija?

Simboli su bili ispisani efikasnim jezikom gal dva, ali jednim odreenim tehnikim dijalektom, koji je Larku bio slabo poznat i teak
za razumevanje. Ipak, on posle kraeg vremena pronae, na ovoj mapi broda, onu zatvorsku eliju u kojoj su on i Lingova, a i Ran,
proveli izvesno vreme kao uhapenici neposredno po uvlaenju u brod. Duboka, gadna plava boja irila se u talasiima iz tog mesta,
sa sprata na sprat, ka 'severu' broda.

To je potera za mnom, uvide Lark; tako su se rasporedili i tako pretrauju brod. Potiskuju me u sve manji i manji slobodan prostor...
natrag prema komandnoj sali.

A to dalje od Lingove, zakljui on.

Po njihovom laganom, ali metodinom nadiranju on vide da e roboti-lovci prodreti u ovu laboratoriju kroz manje od jedne midure.
Iako je to samo po sebi bilo veoma loe, sama injenica da je to uspeo da shvati prijala je Larku: samo saznanje gde se tano nalazi i u
kakvoj je tano situaciji. Ovo mu je, osim toga, omoguilo da predahne od beanja i da jo malo prostudira plan unutranjosti broda.

Dodue, za to vreme mogao bih i pasti u nesvest od gladi, pomisli on.

37
Potera je, na alost, bila tako voena da ga je sve vie udaljavala od jedinog njemu poznatog mesta u itavom brodu gde ljudsko
stvorenje moe nai neto za jelo.

Osvrte se jo jednom po laboratoriji i vide lavabo sa esmom za vodu. Lingova je jednom prilikom rekla da je to konstanta na gotovo
svim kiseonikakim brodovima. Voda je bila aqua destilata, destilisana do apsolutne istoe, pa je zato imala neobian ukus; ali je
Lark poe piti udno, bunim srkanjem. Povremeno je bukao vodu po ustima, nastojei da iz njih ispere hiljade sloenih brodskih
ukusa. Kad se carski napio vode, on se vrati da malo pogleda informacije na ekranima.

Veinu toga nije uopte mogao razumeti: bile su to neke treperave grafike, i neki slapovi boja od kojih su ga samo bolele oi. Samo
jednu sliku, smirenu, uspe da razume. Na njoj se videlo veliko crno polje sa ponekom treperavom takom svetlosti.

Videli smo, ona i ja, neto slino ovome, u jofurskoj komandnoj sali, pomisli Lark; tad mi je Lingova apnula da je to zvezdana mapa,
koja pokazuje gde smo u svemiru i ta se trenutno deava oko nas.

I sad ga je podilazila jeza od pomisli da su se oni zaleteli nekoliko puta bre od svetlosti kroz prazninu u kojoj ak ni vazduha nema.
Zazorna mu je bila ta slika. Za razliku od Sare, on nikada nije sanjario o odlasku sa Jijoa, na kome je imao svoj ivotni zadatak -
studiranje mnogobrojnih, raskono raznovrsnih ivih oblika na tom svetu. Samo rat i haos mogli su njega otrgnuti od tog posla. I samo
njegova sve vea zagrejanost za Lingovu mogla je donekle ublaiti bol i otuenje zbog odlaska sa Jijoa.

Sad vie ni nju nije imao pokraj sebe. Oseao se kao posle amputacije.

Zagleda se u sliku. Svuda crna praznina, u njoj tek po koja blistava trunica. Shvatio je koliko su ogromne razmere onoga to je tu
prikazano. Pred slikom na kojoj itav Jijo ima veliinu samo jedne truni praine... on se oseti bespomono.

Jedna taka sjajila je postojano u samom centru slike; Lark zakljui da to mora biti ovaj jofurski bojni brod u kome se on sada nalazi.
A ona loptica kao od kanapa, dole levo, to bi mogla biti neka razbuktala zvezda. Ali, bez prisustva svoje kosmopolitske prijateljice,
Lark ne uspe da protumai ta predstavljaju one druge obojene takice koje plove u meuprostoru. Simboli na galaktikom drugom
palili su se i gasili, ali Lark nije imao iskustva potrebnog da ih stvarno razume.

Nezadovoljan, odlui da se okane tog posla, ali stie da primeti jo jednu malu injenicu.

Ona velika taka tamo, blizu zvezde... kao da je krenula ka nama, pomisli Lark; pitam se, ba se pitam, da li e biti prijateljski
nastrojena.

Emerson

Nita nije prirodnije niti bliskije od gledanja u zvezdane mape. Bilo je to kao da Emerson gleda svoje lice u ogledalu.

Bilo je jo bolje, jer Emerson je upravo proveo celu jednu godinu na jednom primitivnom svetu, gde nije imao na raspolaganju
nijedno normalno ogledalo. Tamo se ogledaju u primitivnim ploama uglaanog metala. Emerson je mnogo puta prazno blenuo u
mutno lice u nekoj od takvih ploa i pitao se kakva ga to osoba posmatra iz nje; zato tolika rupa iznad jednog uva, zato su oi tako
pomuene i oamuene. ak ni svoje sopstveno ime nije znao do pre nekoliko nedelja, kad su pojedini komadii njegove prolosti
najzad poeli da se uklapaju.

... uspomene, oiljaka pune, o Zemlji, udesnoj planeti, na kojoj je proveo itavo svoje deatvo usmeravajui se ka samo jednom
cilju, ka neodoljivo privlanom nebeskom sjaju galaksija.

... ivot inenjera, privilegija najboljeg kolovanja, sticanje majstorstva da zvezdanom laom zaroni u misteriozne prevoje
prostorvremena.

... pustolovina - putovanje u duboki svemir sa kapetanom Kraidaikijem - ponuda koju on ni sluajno nije mogao odbiti, pa sve i kad bi
znao da e se zavriti u eljustima Hada.

Sve to, i mnogo vie, postepeno mu se vraalo u seanje, zato to je nauio da iskljui divljaki bol koji ga je spreavao da dopre do
svojih seanja; zato to je nauio da pusti svoje pamenje iz robijanice, na slobodu; zato to je poeo opet da osvaja, u velikim
koliinama, ono to je neko opljakao od njega.

Nije, meutim, uspeo da se rehabilituje za ono najbolje: za govor. Bogata, teksturisana mo govora nije mu se vratila. Nita od one
reke rei, koja je svojevremeno proticala kroz njegovu glavu, podmazivala svaku prefinjenu misao, donosila znanje u gracioznim
tovarnim brodovima sintakse, punim i krcatim. Bez govora, njegov um ostade pustinja, osakaen agnozijom jednako dubokom kao ta
rupaga u njegovoj levoj slepoonici.

38
Ali je barem sada pouzdano znao da su ga osakatili namerno. in tako zloban i opak da je Emerson jedva mogao pojmiti kolike su mu
granice i kolika je razmera osvete potrebna da bi on njima uzvratio dostojno.

A onda se jo jednom dogodilo ono neoekivano i netraeno. Neka meavina razuma i emocija izazvala je u njemu pomak, oslobodila
nagli izliv. Najednom se u njegovoj mati stvorio zakovitlani ogrta zvuka, sav od nekih odzvanjajuih brujanja - njihov blagi dodir
oseao je vie na koi nego na bubnim opnama. Odjeke tih zvukova vie je oseao nego uo.

Sa svakim okretom
cikloide pokretom
prevru se u padu
kuboidi ije strane
jesu lica, u spinu
kaprica, nije fer...
Ali ker sudbe, Ifni,
tako ih baca,
nudi vam nadu,
krade vam dane,
a smrt, zver,
ugrabi ba gorde.
Ifnine kockice
kotrljaju se ovde...

Emerson se blago nasmei: da, on pamti ovu odu na trinarnom jeziku, a pamti i tekstove mnogih drugih pesama, i peva ih glasno,
uspeno. Jer to je bilo sauvano u nekom renju njegovog mozga gde opaki Oni Stari nisu stigli da zaseku svojim skalpelima. Kao i
stenjua melodija o Velikom sanjaru, ova trinarna oda odjekuje rezonantno, stopljena u jednu celinu, poneta tonovima cetacejske
mudrosti.

Ipak, znao je da je obeanje, sadrano u toj pesmi, samo tanka slamka. Nema tu mnogo nade. Zar e vaseljena ikad njemu dati priliku
da se osveti! Retko kad se deava da ivot nekome toliko izae u susret. Ponajmanje slabima, namuenima, gonjenima.

Ipak, Emerson D'Anit bio je zahvalan sudbini to mu je ostavila bar pamenje rei pesama. Iako to nije govor inenjera, trinarni
poetski bar je izvrsno sredstvo za prenoenje ironije.

Kroz iroki kristalni prozor posmatrao je kako Delfini plivaju malo tamo, malo onamo, kroz vodu kojom je komandna prostorija
Brazdaa bila ispunjena. Kretali su se snanim zamasima repa, ostavljajui iza sebe milijarde mehuria u vodi obogaenoj dodatnim
kiseonikom. Drugi lanovi posade, takoe delfini, leali su na 'rampama' svojih kontrolnih stanica; njihove glatke glave bile su
okruene polukupolama sa vazduhom, dok su neuralni kablovi povezivali njihove velike mozgove sa raunarima i dalekim ureajima.

Kristalno okno vibriralo je ispod vrhova njegovih prstiju; to je zbog delfinskih sonarnih 'pucketanja' i zbog delfinskog ubrzanog
govora kroz vodu. Muzika kooperativne vetine. Eufonija majstorstva. Ovo su najbolji preostali lanovi jedne odabrane posade. Elita
Tursiops amicus-a. Ponos zemaljske kampanje Uzdizanja, to su oni. Njih je odabrao i trenirao pokojni kapetan Kraidaiki, da budu
posada bolja od svih.

Porunica meu Delfinima, Tit, donosila je rutinske odluke brzo i tano, i saoptavala ih ovima u komandnom akvarijumu. Pokraj
nje je glavni pilot, 'kormilar' broda, Ka, koga jo zovu i Kaa, leao sav okruen kablovima; njegova uzana a dugaka vilica bila je
otvorena, ali oi zatvorene i primetno utonule. Trzao se pomalo svim svojim perajima dok je pilotirao brodom, kao da je Brazda
proirenje njegovog tela. Trideset miliona godina instinkta pomagalo je sada Kau: intuicija skupljana jo od kada su njegovi daleki
preci sili sa vrstog tla u teni vilajet tri dimenzije.

Iza Emersona, suva soba, ispunjena samo vazduhom, poznata kao Sala za planiranje, bila je jednako puna aktivnosti. Ovde su se
delfini kretali na plitkim leajevima sa po est tokia ili mehanikih nogu. Zato su izgledali masivno i tromo u poreenju sa dvoje
uspravnih dvononih bia. A ba ta dva vitka bia komandovala su celom aktivnou, usmeravala ustri rad svih delfina. Dve ene.
Provele su ivot, do sada, sasvim razliito, a sad su ih okolnosti dovele na isti bedem.

Dve ene. Emerson voli obe; ali, nee nikada moi to da im kae.

Brundanje motora promeni ton; Emersonu je bilo u trenu jasno da brod usporava, ali istovremeno i pojaava svoj otpor zvezdanoj
gravitaciji koja vue nemilice nadole, u oganj. Promena kursa, dakle; Dilijan Baskin se uputa u jo jedan od svojih odvanih
slaloma kroz sudbinu.

Za jednu od njenih ranijih intuicija cenu je platio Emerson lino - ogromnu cenu. Bilo je to u onom ogromnom, komplikovano
strukturisanom artefaktu koji nosi ime Fraktalni svet - i koji je sav od razgranatih ledenih i snenih 'ara' iji najmanji vri ima
poluprenik vei od planete. Ipak, on se ne ljuti zbog te Dilijanine greke. Ko drugi je mogao tri godine da ouva slobodu Brazdaa, i

39
da izmakne poterama svemirskih armada desetak najfanatinijih alijansi? alio je samo zbog jednog: to je to njegovo rtvovanje bilo
uzaludno.

Nadasve je eleo da priskoi upomo sada. Da sie na donje spratove broda, blie brujanju motora, i da pomogne Hanesu Sueziju da
izvue neto veu pseudobrzinu iz tih namuenih gravistatora. Ali, ne moe: osakaen je previe. Njegov pokidani korteks ne bi
mogao oitati smisao sa simbola koji promiu na displejima; veoma je ogranieno ono to moe postii samo svojim iskustvom i
dodirom. Njegovi drugari bili su ljubazni, davali su mu nekakve kao-bajagi poslove, ali on je uskoro uvideo da je korisniji ako im se
naprosto skloni s puta.

Nebitno; i bez njega, Sara i Dilijan oito su spremile neto. Gledao je kako se dve ene raspravljaju o neemu sa vrtuljavim
privienjem Nis maine. Videlo se da je u sali za planiranje napetost sve vea.

Nis stisnu svoje linije... Neto presudno se, po svoj prilici, bliilo.

Emerson ostade samo posmatra. Na zvezdanoj mapi video se Brazdaev opasni manevar, izmicanje punom zahvatu Izmunuti,
provlaenje izmeu uragana jonizovane toplote koji su preoptereivali titove, agresivan zaokret uvis, ka maloj skupini bledih taaka
svetlosti.

To je neki konvoj brodova, uvide Emerson; brodova, ili neeg drugog to se ponaa poput brodova. Neki mislei umovi odreuju
kretanje tih objekata kroz kosmos.

Zau jednu re jasno. Izgovorila ju je Sara, zujavo, sa glotalnim zastojem. Re na gal est. Re koju svi pametni izbegavaju, ili
izgovaraju prigueno i sa strahopotovanjem.

Re Zang.

Iako hendikepiran, Emerson je u trenu shvatio ta je Dilijan predloila mlada Jijoanska matematiarka. Proe ga ledena hladnoa, i
on sav zadrhta. Brazdaeva posada jo nikada do sada nije preduzela ovakav rizik. Moda je ipak bilo bolje strmoglaviti se u
neprolaznu transfernu taku. Pomisao na ovo to se sad predlae izmami iz dubina Emersonovog mozga re, samo jednu, blistavu i
dragocenu; re koja se uspela uzdii iz nekog zakutka njegovog preseenog mozga.

Re oajniki.

Brazdaeva promena taktike ubrzo je bila primeena.

Jofurski neprijatelj - sada samo dvadeset paktera iza njih - poe odmah slino zaokretati, gubei pseudobrzinu ali dobijajui na visini,
sa ciljem da presee Brazdau put.

Neki drugi ve su mu se nali tano na putu.

Plave take predstavljale su one nejake etvene maine - Emerson je ranije viao takve, i prepoznavao je taj izgled razapetog jedra.
Polovinu tog nesrenog konvoja proderala je nagla solarna oluja. Oni preiveli manevrisali su oajno, nastojei da dobiju
maksimalan potisak svetlosti ali i da izvuku to vie snage iz svojih nejakih motora. Njihova jedina nada bila je da stignu do onog
prvog, upotrebljivog transfernog neksusa.

Sve to vreme, etiri blistave ute take krstarile su suvereno ispod te grupice slabih, nastojei da pomognu mehanoidima. Brazdaev
iznenadni nailazak poremetio im je planove. Samo dve ute take nastavile su rad na spasavanju postradalih: krstarile su od jednog do
drugog etelakog broda, iz svakog izvlaile svetlucavi jezgreni deo, a prostrano 'jedro' putale su da izgori u naletima plamena
odozdo.

Trea uta taka zaokrete ka brodu Jofura.

Poslednja, etvrta, ka Brazdau.

Svi u sali za planiranje stadoe kao skamenjeni kad iz komunikacijskih zvunika izbi prava poplava zvuka: bilo je to neko zvidanje,
ali isprekidano i 'ispucalo'. Iako je Emerson D'Anit izgubio govorne centre u mozgu, pa time i sposobnost govora, njegov sluh je i sad
funkcionisao odlino. Emerson je u trenu znao da to nije nijedan od poznatih galaktikih jezika, niti 'vujih'.

Ali zvualo je ratoborno, nervozno, i ljutito.

40
Nis hologram je drhtao i jeio se tako to se na njegovim linijama pojavljivalo onoliko iljaka koliko je u tom zvuku bilo neravnina.
Delfini su pojaano stali da razmahuju perajima; iz sale je dopiralo njihovo tuno 'mukanje'. Sara je prekrila akama ui, i vrsto
zamurila.

Jedino Dilijan Baskin progovori smireno. Po tonu njenog glasa Emerson zakljui da je rekla neto ironino. Sledeeg trenutka cvrkut
delfinskog smeha poeo se razlegati s kraja na kraj sale. Sara se isceri i spusti ruke, a ak i Nisove linije se ispravie.

Emerson je unutar sebe goreo od elje da zna ta je to Dilijan rekla - kakvim je to dobro tajmovanim humorom ohrabrila svoju
posadu koja je samo tren ranije toliko 'ucvikala'. Ali njene rei bile su u njegovom mozgu samo "Vah-vah-vah..." bez ikakvog
znaenja, maltene jednako tuinske kao ono to je doprlo iz zvunika, ono to im je poslao drugi red ivota.

Nis maina poe i sama da proizvodi 'ispucali zviduk'. Emerson zakljui da ona verovatno pokuava da komunicira sa utom takom.
Zapravo, sa onim to je ta uta taka predstavljala na hologramu... sa jednom od tih legendarnih polutenih 'globula' koje slue kao
brodovi monim, tajnovitim hidrogenskim biima. Pamtio je da su ga tokom obuke vie puta upozorili da se kloni svakog kontakta sa
nepredvidivim Zangima. ak i Timbrimi su se obuzdavali, uspevali su da suzbiju svoju 'nestanu' prirodu, kad bi se suoili sa tako
smrtonosnim zagonetkama. Ako ovaj jedan Zang pomisli da je Brazda pretnja - ili ako je samo malo nervozan u ovom trenutku -
anse za dalji opstanak Brazdaa bie priblino jednake nuli. Krhotine zemaljskog broda ubrzo e se pridruiti dobro kuvanim
atomima Izmunutine uskomeane atmosfere.

Dalekodometni skeneri ubrzo pokazae kako izgleda lice nepoznatog. Slika se, zbog maksimalnog uvelianja, talasala, jer su je
delimino 'nosili' talasi olujne uarenosti plazme; ipak se videlo da je to priblino loptasti letei objekat iji se bokovi pomalo diu i
sputaju. Ukupni izgled podsetio je Emersona na mehur sapunice, a onda, jo tanije, na loptu ulja koje leti kroz prostor, okruena
tankim ali gustim slojem neega to isparava.

On vide da se jedna mala izboina pojavljuje na telu broda, izduuje, a onda i sasvim odvaja. Novonastali predmet svetlucao je
nadomak svog 'roditelja'.

I najednom eksplodirao.

Iz aktinine vatrene lopte jedna igla bletavog svetla pojuri pravo ka Brazdau!

Sirene se oglasie kratkim, nekoliko puta ponovljenim tonovima upozorenja, i u Sobi za planiranje ali i u pilotskom akvarijumu. Na 3-
D slici svemira videlo se kako jedna tanka linija hita od te ute take prema njima, prelazei za samo nekoliko sekundi razdaljinu veu
od cele orbite Zemlje. Emerson jo nikad nije video oruje ni nalik tome.

On se spremi za pogibiju.

... ali nastavi da die, jer unitavajui zrak nije im doneo anihilaciju - samo je proleteo blizu Brazdaevog pramca i utonuo u svemirski
beskraj.

Porunica Tit oglasi se ironino.

Ako im je to bio
pucanj upozorenja
bio je stravuga!

Dok se Emerson muio da, moda, razmrsi znaenje tih rei na trinarnom jeziku, vrata Sale za planiranje se itavo otvorie, i tri
prilike kliznue unutra. Napred je iao jedan dvonoac, dobrim delom prekriven dugakim belim krznom, visok maltene kao
uspravljen Delfin, sa velikim klinastim izboinama du kime i sa labavim naborima krljutave koe ispod donje vilice. Za njim su
epesala dva poluuspravna stvora jadnog izgleda, hodajui na zadnjim nogama ali stalno se pomaui oslanjanjem na zglavke 'aka' to
jest prednjih apa, kao to na Zemlji rade pojedine vrste majmuna. Ti stvorovi imali su veliku glavu i na glavi izbuljene kameleonske
oi koje pokuavaju da gledaju na sve strane odjednom. Emerson, koji je nebrojeno puta ranije video i Hunie i glavere, posveti toj
grupi pridolica samo trenutak panje, ne vie. Zagleda se opet napeto, kao i svi, u Saru i Dilijan, koje su se neto saaptavale.

Ne dadoe nikakvo nareenje za promenu kursa. Sara je stisnula usne, oigledno tvrdo reena da neto istera do kraja; Emerson shvati
ta. Preena je taka bez povratka; dakle, ona druga, neupotrebljiva transferna taka sad vie nije postojala kao opcija. U to pribeite
(ili, mnogo verovatnije, propast) oni uopte ne mogu da stignu, jer e ih Jofuri prestii. A ne mogu pobei ni u duboki svemir, niti
oprobati sreu na nekom od nivoa hiperprostora. Motori jofurskog bojnog broda - najbolji koje je jedan veoma bogati klan mogao sebi
da priuti - bili su u stanju da prestignu jadnog Brazdaa u svakoj duoj poteri.

Za propast nije bilo potrebno ak ni da Zangi unite zemaljski brod; bilo je dovoljno samo da ga ignoriu. Da prepuste gadnim
disaima kiseonika da se, do mile volje, unitavaju izmeu sebe.

41
Moda je bila zapisana ta sudba... ili ona druga, da ih globularni brod Zanga naprosto raznese sledeim hicem... ali poe se deavati
neto tree, to Emerson uopte nije oekivao.

Nis hologram se ugasi, a onda se opet ukljui na sasvim drugom mestu, ispred onog visokog mladog Hunia - kome je ime Alvin,
priseti se Emerson D'Anit - i zaplovi oko njega, nie, pred glavere. Oni, dabome, nisu nita shvatili. Prepadnuti, blejali su kao dve
uplaene ovce i uzmicali natrake od lebdee, rotirajue mree spiralnih linija svetlosti... iz koje, meutim, dopre isto ono 'ispucalo
zvidanje' kao malopre iz zvunika.

Dve ivotinje poee da sklapaju i otvaraju oi, obe istim ujednaenim ritmom, a zatim i da se njiu u tom ritmu, verovatno i same
iznenaene da ih taj zvuk prisiljava na takvu refleksnu reakciju. Zatim poee da se oglaavaju nekim svojim zvucima. Neodluno i
prigueno, u poetku; zatim sve jae i energinije.

Posadu je ovo zaprepastilo. ef obezbeenja - Delfin, mujak, krupan i snaan, sa pegavim bokovima - ak poe svojim estonogim
hodaem na tu stranu, valjda u nameri da izbaci pridolice napolje; ali mu Dilijan jednim pokretom ruke pokaza da ih ne dira. I sama
kapetanica gledala je sa ivim zanimanjem ta se tu deava.

"Jeeeee!" povika Sara i pljesnu rukama, kao da se ostvarilo tano ono emu se nadala.

Na licu mladog Hunia, zabuna ustupi mesto razumevanju, i on ree, svojim karakteristinim rezonantnim glasom: "... legenda..."

Emerson je shvatio tu re, samo tu jednu; ili, barem, naslutio ta bi mogla da znai; jer i to znaenje kao da je bilo klizavo, uspevalo je
nekako da mu izmakne a on ga je opet lovio. Sad se poe koncentrisati svim silama, da bi stvarno razumeo ta znai re legenda, ali,
ovaj pokuaj propade zbog nove buke iz zvunika. Silovito kripanje, isprekidano munjevitim sledom praznina, 'pukotina' u zvuku.
Zangi su neto poruivali; najverovatnije, nove pretnje Brazdau, zato to se tako zaleteo ka njima.

Slika je sad bila neto bolja, i Emerson vide da brod-grudva pred njima pulsira, podrhtava, kao da preti. Jo jedna tena izboina
pojavi se na njemu... vea od one prve. I poe se presijavati ljutitom vrelinom.

Glaveri su, meutim, reagovali jo glasnije. inilo se da vie nisu ista rasa kao one glupe mumlave zveri koje je Emerson toliko puta
video na Jijou. Kao da je neka svetlost ula u njih; saznanje; kao da najzad izvravaju svoj zadatak, odavno odlagan.

Zangovske pretnje, koje su dopirale iz zvunika, meale su se sa tom glaverskom galamom, stvarajui svojevrsnu akustinu
turbulenciju. Za to vreme, novi 'pupoljak' sasvim se izdvojio iz boka zangovske lae, i videlo se da ga samo jo trenuci dele od
ispaljivanja.

Ali taj hitac nee biti upozoravajui.

Reti

"Izgleda da prolaenje kroz te transferne take nije tako lako kao to sam ja mislila."

Ovakvo njeno obraanje Dveru bilo je, zapravo, ponuda pomirenja. Ujedno, i priznanje da je pogreila, a to se od Reti veoma retko
moglo uti. Dver, meutim, nije nameravao da joj oprosti tek tako.

"Ne mogu da verujem", ree on. "Pa, ti si mislila da dvoje divljaka mogu tek tako da polete u nebesa i da se ponaaju kao zvezdani
bogovi? To je bio tvoj plan? Da se doepa nekakve krine, sa koje jo visi morska travuljina iz midenske hladne vode, i da se vozika
po svemiru, i da se onda baci, tek tako, u jednu rupu u prostoru?"

Reti, za promenu - moda prvi put u ivotu - ne uzvrati ratoborno i estoko, nego outa. S jedne strane, ona ovog Dvera uopte nije ni
zvala da se ukrca u njen brod i u njenu pustolovinu. Ali, s druge strane, ne moe ga ni grditi ako on nema neku blistavu ideju ta sad
da rade njih dvoje u ovoj milionima godina staroj olupini koja jedva dri vazduh i koja samo nekim udom jo leti.

Razumela je i njegovu nervozu. Nagibari su takvi: kad im se smrt zagleda pravo u lice, oni se odmah uzvrpolje.

"Kad su Bea i Ran govorili o tome, zvualo je prosto. Nacilja da se brod strmekne unutra..."

"A-ha, da se strmekne", ree Dver ironino. "Ala mu ga dade po fizici! Pa, dobro, zna li koliko generacija su nai preci samo uili taj
jedan manevar? To to ti oekuje da mi nauimo za miduru-dve?"

Ovog puta dobio je novu vrstu odgovora, ne od Reti. Malecki Ji izvi svoj zmijasti vrat iz kese na Retinom opasau i malice ujede
Dvera za ruku.

42
"Ej!" uzviknu Dver i odmae ruku.

"Vidi?" ree urski mujak tankim, ali prekornim glasom. "Nema nita ako ujeda ujeda jedni druge. Ta midura, uzme ui! Ili samo
kuka dok zagine!"

Dver protrlja modricu sa tri jednake, pravilno rasporeene strane, koja se poela formirati na mestu ujeda. Pogleda maloga mrko. Ali
Jiovi zubi nigde mu nisu stvarno probili kou. Ljudi Jijoa dobro poznaju urske ujede; bilo je savreno jasno da je ovo bilo samo blago,
odmereno upozorenje.

"Dobro, ajde", proguna on, obraajui se Reti. "Ti si nam neka, kao, pripravnica za status zvezdane boginje. Priaj sa tim tvojim
hvalisavim kompjuterom, ubedi ga da nas spase."

Reti uzdahnu. U divljini njihovog zaviaja, Dver je uvek bio taj koji ume, zna i moe. I to se njoj vie svialo. Sad joj je Dver bio
manje privlaan: uprpio se samo zato to je zatvoren u jednu metalnu sanduinu, bez mogunosti da izae, i to srlja u sigurnu
propast.

Nadam se, pomisli ona, da ovo ne znai da u morati da ga negujem i tetoim celim putem preko kosmosa do nekog civilizovanog
sveta. Kad tamo stignemo, pa kad budemo imali stambene apartmante u svoje vlasnitvo i robote da rade za nas sve to treba... morae
on da mi bude zahvalan, zahvalan.

Reti poloi na pod onu malenu crnu kutiju koju je dobila od Dilijan Baskin lino, na Brazdau, i spusti se u uei poloaj ispred nje.
Ta kutijica bila je namenjena da slui kao prvi uitelj vrlo maloj ljudskoj deci. To je i radila dobro: objanjavala je najosnovnije stvari
o prirodi i drutvu jednoj divljoj devojici iz jijoanskih 'podruja zaostalih u razvoju'. Reti je, na svoje iznenaenje, uspela od te
spravice da naui pomalo da ita i pie. Ali, ne i da pilotira zvezdanim brodovima... to ne.

"Tutore?" ree ona.

Neposredno iznad kutijice pojavi se mali kockasti hologram a u njemu lice mukarca, debeljuno, sa briima tankim poput olovke i
sa veselim osmehom.

"Zdravo zdravo opet!" povika taj. "Jesmo li dobre volje i orni za bolje? Jesi probala one igrice koje sam ti dao? ta smo rekli: treba
stalno neto raditi-raditi-raduckati, sve dok pomo ne stigne!"

Reti se ovlano ritnu levom nogom, tek toliko da njena izma proleti kroz to lice, ne dodirnuvi nita materijalno.

"Sluaj, ti", ree ona. "Ja sam tebi rekla da nee niko doe da nas spasava, ak i ako si poslao signal 'Upomo', to ne verujem da si
mog'o, jer su delfini popravili samo ono to je bilo najneophodnije da bi ova stara kanta poletela uvis."

Hologram skupi usne, u znak da ne odobrava ovakav Retin stav.

"Nije nam to nikakav izgovor za pesimizam!" uzviknu hologram bodro. "Jesmo li rekli, kad smo u nevolji-nevoljici, mnogo je bolje
da smo dobre volje! Kad te neto titi - preokreni, iskoristi. Zato ne bismo mi..."

"Zato ne bismo videli kako ja da konrtroliem ovu hrpu drosa", prekide ga Reti. "Traila sam lekcije o pilotiranju, da ja vidim kako
da se proguram kroz onu transfernu taku tamo ispred nas. Poni!"

Tutor se namrti.

"Kao to ti pokuah objasniti ranije, Reti, ova letelica sada nije podobna za pokuaj interspacijalnog transfera. Navigacioni sistemi su
ti minimalni, ne mogu sagledati taj neksus tamo i pronai nit u odgovarajuem stanju. Pogon, ako uopte hoe da proradi, izgleda da
e raditi samo sa sto posto snage ili sa nula posto. Ali je mnogo verovatnije da e pregoreti sledei put kad pokuamo da ga
ukljuimo. Brodski nadzorni raunar degradirao se na mentalni nivo est. To je ispod norme za izraunavanje hiperspacijalnih
trajektorija. Iz svih tih razloga, nikakav pokuaj da se uleti u transfernu taku naprosto ne dolazi u obzir."

"Jest", ree Reti, "nego kuda? Jofurine nas dovukli dovde pa ispustili. Ve si rek'o da nam je motor jedva za ita. Dakle, nema ta da
izgubimo!"

Tutor odmahnu svojom simuliranom glavom.

"Standardna mudrost diktira da svaki manevar koji sad pokuamo znai dodatnu tekou da nas prijatelji/rodbina/roditelji jednog dana
pronau..."

43
Ovog puta Reti planu.

"Kolko puta treba da ti kaem? Niko ne dolazi po nas! Niko i ne zna gde smo. A i kad bi znali, nikog nije briga. A i kad bi ih bilo
briga, ne bi mogli stii!"

Nastavna jedinica kao da se zabrinula. Okrete svoj erzac-pogled ka Dveru, koji je, sa 'strnjikom' nedelju dana neobrijanom na licu,
izgledao kudikamo odraslije. To je, naravno, jo vie ljutilo Reti.

"Je li to istina, gospodine?" upita tutor. "To da nam pomo nije u dohvatu?"

Dver samo klimnu glavom. Iako je proveo na Brazdau prilino vremena, nije mu ni sad bilo lako da razgovara sa duhovima.

"Pa, ako je tako", ree tutor, "za mene postoji samo jedan pravac delovanja."

Reti odahnu ujno. Krembil e najzad poeti neto da radi.

"A to je da se povuem i da otponem konsultacije sa brodskim nadzornim kompjuterom, bez obzira na to u kakvom je stanju. Ja
nisam konstruisan niti programiran za ovu vrstu posla, ali od bitnog je znaaja - pokuati!"

"E to jeste", proguna Reti.

"Jeste, da. Pridodati energiju komunikacionim sistemima i poslati jai poziv za pomo!"

Reti ipi na noge.

"ta? Pa je l' ti mene nita nisi uo, gomilo govana? Pa..."

"Ni najmanje brigice nemaj dok sam ja iskljuen. Samo hrabro devojice. Vratie se tvoj tutori to pre moe!"

I holo-kocka svetlosti nestade, a Reti ostade da se trese od besa i frustracije.

injenica da se Dver neposredno posle toga poeo smejati na sav glas - da se sav pokrivio od smeha - nimalo ne pomoe njenom
raspoloenju. Smatrala je da se on smeje samo iz zlobe, jer nita, ba nita smeno nije se desilo. A on je skakao od smejurije, frktao
kao Urkinja, cerekao se. Zloba, zakljui Reti; zloba, ili ono nejasno to Ljudi zovu 'ironija' a pominju uglavnom kad ine neto glupo.

Dau ti ja ironiju kad te zveknem po toj glavudi, zna, ako ne prestane, ree mu ona... samo u sebi.

Treba ga lupiti, da, ali... ovaj Dver je prilino vei od nje. Jai. Osim toga... on je njoj spasao ivot barem tri puta u poslednjih
nekoliko meseci. Zato je Reti samo stezala pesnice, i tako saekala on prestane da se smeje i da nadlanicama obrie suze iz oiju.

Tutor ostade nem dugo, dugo. Za to vreme dvoje ljudskih izgnanika nisu imali naina da samostalno preduzmu ma ta sa svojim
brodom.

Imali su, dodue, jednu konzolu sa kontrolnim ureajima, ali ona je bila improvizovana; skrpili su je i ostavili Delfini kad su
vaskrsavali ovaj brod sa gomile drugih, takoe odbaenih, na dnu jijoanskog okeana. Tu se nalazio izvestan broj kutija nejasne
namene, povezanih kablovima sa stvarnim brodskim kontrolnim aparatima. Programiranje je bilo krajnje jednostavno, prilagoeno
samo jednoj svrsi: podii to udo sa dna u isti mah kad se podigne i stotinak drugih, da bi u nastaloj guvi Brazda pobegao. Delfini,
meutim, nisu nameravali da ovaj brod osposobe za neko trajnije korienje, a pogotovu ne da korisnici budu neki ilegalni putnici;
zato je bilo vrlo malo dugmadi koju bi oni sada mogli pritiskati i ita time postii. Bez saradnje tutora, nisu imali nikakve anse da
pomaknu brod sa sadanje putanje, koja je bila sasvim nasumino, pravolinijsko srljanje 'bilo gde'.

Poto nisu imali ta drugo da rade, Dver i Reti odoe, posle nekog vremena, sasvim napred, u pramani deo broda. Tamo su postojali
veliki prozori, delimino izrovaeni zbog pola miliona godina provedenih u slanoj vodi, na dnu Velikog Midena. Ipak se videlo dosta
dobro. Njih je zanimalo da na nebu pronau tu legendarnu 'rupu u prostoru samom, koja se okree oko sebe', toliko pominjanu u
narodnim sagama njihovih predaka. Svi 'posrnuli narodi' na Jijou pamtili su da je svaki pojedini brod sa doseljenicima, unjajui se ka
svom poslednjem utoitu, izronio ba iz te rupe, iz te transferne take. Tako se dolazilo sa dalekih svetova do zabranjene planete u
jednoj galaksiji koja je cela takoe zabranjena, ostavljena da se odmori od civilizacije.

Gledali su iskriavo zvezdano nebo. Reti nije primeivala nita posebno. Dver ubrzo pokaza prstom ka jednom mestu na nebu.

"Vidi? Tamo. 'aba' je sva neto izobliena."

44
Reti nije znala da se to sazvee tako zove. Odrasla je u jednom primitivnom plemenu, koje se skrivalo u pravoj divljini i ivelo u
vrlo grubim uslovima, nemajui ak ni elementarne udobnosti naseljenike civilizacije na dozvoljenom delu tog kontinenta, Nagibu.
Retina bandica ivotarila je pod sklepanim kolibama, oko vatrice koja je jedina mogla koliko-toliko odagnati tamu i hladnou. Skoro
svake noi svoga ivota Reti je gledala zvezdano nebo nad glavom. esto je sluala komplikovane lovake prie o tim obrascima
svetlucavih takica gore. Ali nju zvezde nisu zanimale, bilo joj je dovoljno da raspoznaje svega nekoliko najvanijih, koje e joj
posluiti za orijentaciju, ponekad. Naroito su vane bile one koje pokazuju put ka zapadu, jer ona je nameravala da se odmetne od
svog mizernog plemena i da, jednog dana, prebegne na Zapad.

Dver je, meutim, kao Glavni izvia Zajednice Jijoa, bio uveban da na nebu prepozna svaku sitnicu, utoliko pre to su stanovnici
Nagiba, svih est rasa, uvek oekivali da im ba sa neba stigne ona neeljena poseta i da Jijou osnuju preki sud. Zato je i bio u
mogunosti da sada, iz svemirskog broda, uoi svaku promenu.

"Ne vidim", ree Reti. Zurila je prema skupini blistavih takica koju je on pokazivao. "A-ha! Neke su... kao, okupljene ukrug, a..."

"A u sredini kruga je nita", ree Dver, dovravajui njenu reenicu. "Ba-dibidus-nita."

Zurili su jo neko vreme, bez rei. Reti je primetila da se to 'nita' polako primie njihovom brodu, i od tog trenutka imala je utisak da
je ta pojava slina ustima neke grabljive ribe koja je zinula da ih proguta i zaletela se ka njima.

"One zvezdice oko nje su sve neto kao razmrljocane", ree ona.

Dver zaklima glavom, uz nekoliko hunikih umblajuih zvukova.

"Hrrr-mm. Moja sestra je govorila da je transferna taka 'zavrnue u vaseljeni', gde se, navodno, sam prostor savije kao da ga je neko
vezao u vor."

Reti mrknu.

"Prostor je prazno nita, tupane", ree mu ona. "To sam nauila kad sam ivela kod Danika, u njihovoj podzemnoj bazi. Sam po sebi
nije nita, pa nema nita ni da se savije."

"E-he-he, fino. Onda ti objasni u ta emo to da upadnemo."

Tad mali Ji odlui da progovori.

"Lako objasni, veliki ovek deko. ta ivot? ivot - iz jedna rupa, u druga rupa! Pa moda u trea. Eto. To ivot. Dobro. Jii njui,
njui koja bolja rupa! A ta srea? Dobra rupa, to srea. Eto."

Dver kiselo pogleda urskog mujaka, koga Reti samo pogladi po glavi.

"Dobro si mu rek'o, o muu moj", ree ona. "Ima mi da se provuemo kroz ovo ko blatni tvor kroz mokro blato, i ima da izaemo
usred glavne spiralne arkade Galaksije broj jedan! Jeste. Tamo ima svetlosti onoliko, a brodova - k'o krpelja na ligerovim leima.
Tamo su zvezde tako blizu jedna do druge da mogu da priaju ko kominice, a svako je tako bogat da mu treba raunar da bi prebroj'o
kol'ko raunara ima! - E, vidi, Dver, takvima e biti potrebni ovakvi ko to smo mi. Jer su oni mekan narod, a mi smo malo otvrdnuli
i malo nauli da se snaaaemo, spremni za pustolovine! Mi emo uzimati poslove od kojih se zvezdani bogovi pomalkice gade i plae
- al' zato ima da nas plate vie nego to vredi ta vaa, ha-ha, 'Zajednica Jijoa'. E? Ima da ivimo k'o carevi, videe. Uskoro. Ima da
blagosilja dan kad si me sreo."

Dver ju je samo gledao. Onda se njegovim licem, i protiv njegove volje, poe iriti osmeh. Pa se i naglas poe smejati, ali sada na
nain znatno prijateljskiji.

"Reti, asti mi, ja bih radije da odem kui i odrim neka obeanja koja sam dao. Ali, reklo bi se da su sad izgledi za to slabi, pa..." On
pogleda napred, ka onom tamnom krugu 'nieg' koji je, pred njihovim oima, primetno rastao. "Pa kad je tako, moda i ovo tvoje nije
netano. Uradiemo najbolje to moemo. I uspeemo da se 'snaaaemo' valjda nekako."

Jasno je osetila da on pokuava da se samo spolja hrabro dri. Jer rauna da e se uskoro rastati zauvek... da e ih razneti sile koje isto
tako lako mogu da raznesu celu planetu Jijo u prah i razveju je.

Treb'o bi da ima vie poverenja, pomisli ona; poverenja da e se pojaviti neto dobro. Nama se uvek pojavi.

Poto ni sad nisu imali ta da rade, brojali su proticanje dura, i komentarisali o udnim nainima kako se slika dalekih zvezda
napinjala, mutila i rastezala oko veoma bliske, ali udovine pojave tano ispred njih, koja im je sad bila ve tako blizu. Transferna
45
taka postala je jo mnogo vea, i ispunila etvrtinu prednjeg prozora, kad se Retin 'tutor' napokon pojavio, sa jednim tihim 'paf!',
iznad crne kutijice. Malo lice gledalo ih je sa trijumfom u oima.

"Uspeh!" ree pobedonosno.

Reti mirnu.

"Na'o si nain da upravlja ovom kantom?" ree ona.

"Jo bolje od toga! Uspeo sam da pojaam sistem za komunikaciju i da mu proirim raspon talasnih duina!"

"Da?" ree Dver, i koraknu napred. "I?"

"I dobio sam jedan odaziv, najzad!"

Dvoje Ljudi se pogledae, pitajui se ta bi to moglo znaiti. Reti opsova i ree: "Nisi valjda pozvao Jofure na nas - one avetinje - nisi
valjda?"

Kad bi Jofuri stvarno pojurili za ovom olupinom, to bi, moda, pomoglo onima u Brazdau; ali ta kombinacija nije zanimala Reti,
koja nije imala ni najmanje volje da opet bude ivi mamac. tavie, radije bi se bacila u transfernu taku - bilo kako - nego da se
preda hrpama smrdljivih masnih prstenova.

"Ne, taj bojni brod je izvan naeg efektivnog dometa, zato to je zaronio u atmosferu one zvezde, crvenog dina, gde smo videli i neke
druge mone letelice koje se bave nekim energinim aktivnostima koje ne uspevamo jasno da razaznamo.

Spasioci o kojima govorim su sasvim drugi."

Tutor zauta.

"Da ujemo..." ree Dver podozrivo.

"Kad smo osposobili aktivne skenere, to je jedva uspelo jer u poetku nisu hteli da rade, video sam u blizini nekoliko brodova, koji
bee ka transfernoj taki isto kao i mi! Posle jo nekih dodatnih napora, uspeo sam da privuem panju najblieg... koji je onda malo
promenio kurs, tako da sad dolazi ka nama!"

Reti i Dver jurnue ka zadnjim prozorima, maltene se spotiui jedno preko drugog. Tu provedoe zurei neko vreme u svemir. Tutor
im je govorio gde da gledaju, ali nisu uspevali primetiti nita osim ogromne zvezde koja je, i na ovako velikom rastojanju, izgledala
vea nego nokat od palca kad je ruka potpuno ispruena. Besne protuberance vijorile su se svojim usporenim nainom sa zvezde u
okolni prostor, inei da izgleda jo vea.

Dver pokaza prstom.

"Eno! Tri stepena nagore od Izmunuti i dva stepena levo. Sasvim sigurno e videti."

Reti je gledala i gledala, ali to 'sasvim sigurno' nije se ispunjavalo. Svuda mnotvo zvezdica, koje sijaju igliasto...

... ali se neke od njih i kreu, kao grupa, mada veoma malo. Kao jato vrlo sporih ptica. Pokrenule su se slono malo levo; posle nekog
vremena, malo desno, i stalno tako, kao da se jedan maleni deo neba odluio da se od Izmunuti udaljava u cik-cak.

Najzad je sagledala... Te zvezdice u slonom pokretu inile su formaciju nalik na blago nagnuti kvadrat.

"Dobro, to nisu zvezde", ree ona prigueno.

"To su odsjaji", ree Dver. "Kao sa jednog velikog ogledala. Kako je to mogue?"

Tutor je, izgleda, bio najzadovoljniji kad mu se pruala prilika da objasni neto sasvim elementarno.

"Slika koju vidite", ree on, "nastaje zato to se tamo nalazi ogroman kolektor energije i materijala. Zaista je kao ogledalo. Na
galaktikom sedmom to se kae 'ntove tuniktun'. A na angliskom, tradicionalni izraz za to je: solarno jedro.

46
"Ovim metodom slue se uglavnom ona razumna bia koja ne sagledavaju vreme kao tako vaan inilac kao to ga sagledavate vi,
disai kiseonika. Ona posada tamo koristi ipak i jedno sredstvo da donekle ubrza svoj let - dopunske gravitacione motore. Oni to rade
da bi pobegli od haotinog ponaanje zvezde Izmunuti. Pri ovim pseudobrzinama, trebalo bi da ta letelica uspe da nas pokupi, i posle
toga da usmeri sebe ka optimalnoj vodeoj niti u onoj transfernoj taki napred, i sve to na vreme, tako da nas ponese ka svome
nameravanom odreditu."

Dver die obe ake.

"Ej-ej-eeeej! Stani malo! Da li to znai da bia koja pilotiraju tim 'ogledalom' tamo - ne diu kiseonik? To jest, da uopte nisu deo,
hm, deo..."

"Civilizacije Pet galaksija? Ne, gospodine, nisu njen deo. To su maine, koje su izgradile svoju sopstvenu kulturu, i koje putuju
svemirom kako one ele. Ni najmanje ne lie na mene, niti na robotske vojne odrede Jofura. Njihovo ponaanje je udnovato. Ali
reklo bi se da sada imaju volju da nas ponesu kroz ovu transfernu taku. To je mnogo bolja situacija nego ona u kojoj smo bili do
maloas."

Reti je nelagodno odmeravala pogledom to 'jedro' u svemiru. Posle nekog vremena mogla se videti cela glatka, svetlucava povrina, a
u samom sreditu jedno 'gnezdo' svijenih, komplikovanih, takoe svetlucavih objekata. Ispred Retinog broda transferna taka se brzo
poveavala, a iza broda - ovaj ogledalski brod mehanoida. Reti se nije mogla odupreti divljem oseanju da se nala uhvaena u zamku
izmeu neprelazne litice i divlje zveri.

"Ovo, ovo..." zapoe ona pitanje. Usta su joj bila suva. "Ovo to dolazi da nas spase. ta je to udo radilo kod Izmunuti, pre
poremeaja?"

"U veini sluajeva, nije lako razumeti druge redove ivota", ree hologramska slika 'tutora' sa poda. "Ali u ovom sluaju lako je. Ova
klasa naprava zove se 'etelac/sakuplja otpada'. Takve maine zahvataju sirovine koje e kasnije biti upotrebljene za razne
graevinske i inenjerske poduhvate. Jedro je sigurno sluilo da se iz zvezdane atmosfere prikupljaju atomi metala, i drugi, zato to je
Izmunutin 'zvezdani vetar' veoma bogat. Ali onda je naiao poremeaj na Izmunuti, oluja, i zato ovi mehanoidi sada bee. Naravno,
im se ukae prva sledea prilika, oni e zgrabiti materijal iz bilo kog drugog izvora akumulirane ili kondenz..."

Vetaki glas iz holo-slike zamuknuo je a lice se zaledilo. utanje potraja nekoliko dura.

"Iz bilo kog drugog izvora", ponovi Dver, prigueno, tutorove rei. "Na primer, ako opazi neki slupani svemirski brod, negde usput?"

Reti se oseti obamrlo.

Tutor ne ree "uuuuups".

Nije bilo ni potrebno.

Dvoje mladih Ljudi gledali su kako se na brodu mehanoida, koji je njihovu letelicu zahvatio jakim poljima i poeo je uvlaiti u mrani
otvor u svom sreditu, rasklapaju i pripremaju kande, hvataljke, i divovska seiva nalik na kose. Uokolo tog 'gnezda', koje je sad bilo
nadohvat ruke, irila su se u daljinu velika prostranstva mehanoidnog 'ogledala' koje se prelivalo iskricama svetlosti.

Lark

Neto se deavalo.

Paluba je podrhtavala i povremeno se malo njihala. Priguena tutnjava razlegala se kroz mekane zidove. U prvi mah nije razumeo.

Onda se setio da je takve zvuke u jofurskom bojnom brodu ve jednom sluao - kad su Lingova i on bili tek zarobljeni, i kad je est
naroda Jijoa uspelo da iznenadi neprijatelja ogromnim plotunom raketa, mada primitivnih.

Tada je Lark bio u prilici da na jednom 3-D monitoru, kakvom-takvom, prati kako ta stabla gigantskog bambusa, punjena
eksplozivom, ibaju kroz nebesa iznad Nagiba kao duhovi-osvetnici, hiljade stabala obraenih runo, najveom vetinom koju je Jijo
mogao dati, i poslatih u misiju odmazde. Setio se kako je tad upuivao molitve Bogu da bar neki projektil proe kroz odbranu i
pogodi jofursku lau - da ubije i njega, ali i sve gnusne jofurske zavojevae; da raznese ovaj okrutni brod.

A onda se zaulo isto ovakvo potmulo gruvanje.

47
Lingova mu je tada objasnila da je to paljba odbrambene artiljerije; da su jofurska oruja progovorila. Jedan po jedan, ponositi
projektili Jijoanaca pretvorili su se u paru, ne uspevi da priu ni blizu svojoj meti... a Lark se morao pomiriti sa injenicom da e
ostati iv.

Ovog puta, kadenca odbrambene vatre bila je desetostruko bra.

Pa, ovo im zvui prilino panino, ree Lark sada sebi; pitam se od koga se te hrpe masti sada brane.

Meutim, gonioci mu nisu dali vremena da o tome razmilja. Roboti-tragai, nahukani na njega, nisu nimalo marili za dogaaje u
okolnom svemiru; neumoljivo su nastavljali da pretrauju krivudave hodnike i da suavaju Larkov prostor sakrivanja. Bilo je
nemogue provui se pored njih, zai im za lea. Potiskivali su ga uporno ka 'severu' ogromne loptaste lae.

Poteru je dopunjavala itava jofurska soldateska, koja je za robotima nastupala u grupama, po tri-etiri Jofurska vojnika zajedno.
Nekoliko puta Lark je zauo da, iza njih, odjekuje i jedan ljudski glas, koji je povicima pozivao i usmeravao neprijatelje da bre
pojure niz ovaj ili onaj hodnik. Glas oveka koji rovari protiv sopstvenoga roda i naroda.

Ranov glas.

Larku je preostalo vrlo malo opcija, ili nimalo. Sada je na strani dumana bio i Ran, izdajnik, pa zbog toga purpurni trekijevski prsten,
ionako ve po svoj prilici istroen, nije vie mogao posluiti kao sredstvo za neprimetno provlaenje. Zato Lark odlui da bei prema
mestu gde je ranije, sa Lingovom, izveo uspenu sabotau. Ka mestu gde su bacili bombu (makar i slabu, jadnu) a onda, povlaei se
trijumfalno kroz oblake dima, posmatrali haos u nervnom centru ogromne ratne lae. Tada su se njih dvoje smejali, oduevljeni to im
je diverzija tako dobro pola od ruke. Pomou purpurnog univerzalnog 'raskovnika' krstarili su po unutranjosti broda kako god su
hteli, prkosei pokuajima neprijatelja da ih uhvati.

Dodue, moda ga pamenje vara; moda tad nisu bili ba toliko oduevljeni i radosni, nego se to njemu samo ini, zato to je ta
epizoda bila toliko bolja od ove sadanje nevolje. Bila je - u poreenju sa ovim sada - ista radost. On bi sad sve dao da se vrati u ono
vreme. Moda su oni, zapravo, lunjali polugoli kroz tuinski brod, gonjeni kao gamad, ali bar je bio srean to je Ling bila uz njega.

Sigurno je proao itav jedan dan, pa i vie, otkad se Lark poslednji put odmorio. Hrana je sad za njega bila samo uspomena koja brzo
bledi. Nema vie ni trenutka slobodnog vremena da istrauje odaje kroz koje prolazi. Preostala mu je samo napeta budnost ivotinje
gonjene u stopu, ivotinje koja se oajniki bori da jo malo odloi ono neizbeno.

Drhtaji broda su se pojaali, sada praeni i nekom drugaijom tutnjavom u daljini. Normalna 'miriljavost' vazduha u jofurskim
hodnicima poe se dopunjavati novim, gustim smradovima, koji su dopirali sada iz... ventilacionog sistema. Neki su bili njemu
nepoznati, ili donekle poznati ali suvie komplikovani da bi ih rastumaio, ali na osnovu svog dugogodinjeg poznavanja Trekija na
Jijou Lark prepoznade dva glavna scentomera, ije znaenje je bilo: strah i odbojnost, gaenje.

Posada broda se, dakle, zbog neeg jako uznemirila.

Neprijatan oseaj u nogama upozorie Larka da se u brodskom vetakom gravitacionom polju deavaju neki pomaci; pod hodnika
kao da se u jednom trenutku nagnuo u jednu stranu, a u sledeem sasvim prestao (ali, samo na trenutak) da pritiska tabane Larkovih
bosih nogu. Postojano pozadinsko brujanje brodskih motora dobi neke poviene tonove, ali se i pojaa. Lark je bio u iskuenju da
jurne u neku pobonu prostoriju i da pokua ukljuiti neki ekran, samo da bi video ta se deava. Ali dumani su bili tako blizu da bi
ta soba mogla postati klopka iz koje on vie nikada ne bi iv iziao.

Nekoliko dura kasnije, oseti du lea nervozne trnce koji su ga upozoravali na primicanje robota; ovo neobino ulo, osetljivo na
robotska gravi-suspenziona polja, ve nekoliko puta ga je spaslo. Miris nadiruih jofurskih militarista takoe se pojaao. Gonjen time,
on ubrza bekstvo.

Na jo jedan vii nivo, brzo! ree on sebi.

Potra uz rampu ka jo jednom viem 'spratu' broda. Naravno, znao je dobro da ovim potezom jo vie suava obim prostora po kome
moe beati. Neprijatelji e ga uskoro saterati u ugao iz koga beanja nee biti...

Lark ustra uz rampu i nae se na sledeem spratu, i potra dalje, ali ve iza prvog ugla stade kao ukopan, sa uzvikom neprijatnog
iznenaenja.

Samo nekoliko metara ispred njega bio je Ran, koji dreknu iz sve snage: "Eno ga!" Zatim poe to isto vikati u zlatnu narukvicu na
zglavku ake. "Eno ga, eno ga! Vidim podlaca!" dernjao se visoki ratnik Danikenovac.

48
Lark se ve okrenuo i stutio u suprotnom pravcu - jedinom preostalom. inilo se da tamo, u tom 'tunelu', nema progonitelja. uo je
da, iza njega, Ran prelazi na gal dva, jezik koji je u komunikaciji sa Jofurima korisniji nego psovanje i vika na angliskom.

"Na ovu lokaciju odrede brzo uputiti. Lovina je ovde, na domaku", glasila je Ranova poruka.

Lark razmisli o mogunosti da stane, zavue se u neku udubinu sa strane, saeka Rana u zasedi i napadne izdajnika. Moda je to bolje
nego beati sve dok ne naiu roboti koji su na njegove pesnice savreno otporni.

Ali on se opredeli da bei slobodan, makar samo jo nekoliko trenutaka. Nastavi poslednjim pravcem bekstva, uzanim hodnikom koji
verovatno nije vodio nikud.

Krici iza njega postadoe trijumfalni, i Lark vide zato: hodnik je bio na kraju zatvoren, bio je to orsokak. Nepunih etrdeset metara
ispred njega bio je zid. Dalje se nije moglo.

On zastade pokraj poslednjih zatvorenih vrata, i drhtavim rukama podie purpurnog mini-Trekija do senzorne ploe. Razreena
izmaglica trcnu ka ploi, ali, uzalud. Moda se mali torus umorio, ili su jofurski komandanti izvukli pouku iz dosadanjih dogaaja.
Vrata ostadoe nepopustljivo zatvorena.

Okrete se. Ran je stajao poprilino daleko, i odatle pobedniki vikao; ali nije prilazio blie. ekao je da dou roboti i sami Jofuri, da
obave prljavi posao. Proe dura, prooe i dve, a to se ne dogodi. Njih dvojica su samo stajali i gledali se s mrnjom. Onda se
pojavie dva robota, a za njima dva Jofura, i poee nastupati ka Larku. Za njima poe Ran, osmehnut.

Najednom, levo od Larka zid hodnika poe da podrhtava i da zrai vrelinom. Lark se pomae korak dva odatle, do samog desnog
zida. Levi zid se poe ariti i nadimati, naroito jedan oval sa ijih ivica stadoe da prte rastopljene kapljice nekog materijala. Lark
podie obe ruke da zakloni oi. Stravian smrad dopre iz tog zida, smrad Larku poznat jer ga je osetio prilikom poseta kuli Gilde
eksplozera, u Tarek gradu; tako zaudara samo sumpor-vodonik.

Taj oval otpade sa zida, i Lark, vide da mu je time otvoren prolaz u neki novi hodnik, nekako sablasno osvetljen. Jurnu tamo, ali se
sudari sa talasom vrelih isparenja koji ga baci silovito unazad i tresnu o isti onaj desni zid ispred koga je maloas stajao. Lark se
stropota na pod, o koji bolno udari rukama; a talasi pree vrueg vazduha jurnue ka robotima, Jofurima i Ranu.

Tokom nekoliko trenutaka, sva ula bila su mu toliko 'ispreturana' da nita nije registrovao; samo je leao otupelo. Bio je svestan
samo dve injenice: da ga sve boli, i da je iv. Posle nekog vremena otvori oi. Ali onda poe mirkati u neverici.

Oni koji su do pre nekoliko trenutaka leerno marirali da ga uhvate, sada su beali navrat-nanos niz hodnik, gledajui da 'uhvate
tutanj' to pre oko prvog zavijutka. Ran se, u bekstvu, osvrnu na tren; u njegovim bledim oima sjaktao se uas. Jofurski ratnici ve su
stigli, onako masivni, da se odgegaju u zaklon. Samo dva robota ostadoe na vidiku, tamo na zaokretu hodnika, kao da su spremni da
stanu na megdan neemu, neemu u ta bi mogli i pucati - ali, radije ipak ne bi.

Lark je znao da bi trebalo da je srean to su njegovi neprijatelji pobegli od neke sile. Ali sad je trebalo da se i on osvrne, da pogleda
iza i iznad sebe, da vidi ta je to dolo. Ustruavao se. Shvati da ni on, ipak, radije ne bi.

Nekako znam da mi se nee dopasti, ree on sebi.

Miris ukvarenog jajeta bio je maltene neizdrljivo jak, a hodnik se ispunjavao blagim osvetljenjem. Oigledno, ta svetlost dopirala je,
kao i jedno novo, tiho brujanje, od neeg to se bliilo Larku.

On prikupi hrabrost, osloni se na opeenu desnu ruku, i prevrte se na lea.

Stvorenje je bilo samo korak-dva iza njega, i primicalo se. Zapravo je tek prolo kroz novonastali otvor u zidu. Lopta, prenika moda
tri metra, koja je zraila nekim svojim sjajem. Jedva je uspevala da se protisne kroz hodnik. Imala je metalni izgled, i boju bronze, pa
ipak, kao da je bila sva od tenosti; talasala se i njihala valjajui se lagano napred, tako da je vie liila na kesu punu tenosti nego na
balon. Lark se seti ivih elija koje je nekada gledao kroz svoj voljeni mikroskop, onda kada su on i drugi mudraci imali vremena da
tragaju za znanjem, da se bave onim to je na primitivnome Nagibu vailo za nauku.

elija. Ovo je elija, mnogo vea od Larka celog. iva.

Uviajui istinu, on ree sebi...

Ovu vrstu ivih bia ja nikada ranije nisam video.

49
ulo se ak i pljuskanje iznutra, kao od vode, dok je ta stvar puzila bez urbe prema Larku, popela se na njegova stopala, pa preko
nogu, celom duinom njegovog tela, pritiskajui ga tako da vie nije mogao ni da makne. Duboka, paralizujua hladnoa poe da mu
prodire sve do kostiju.

Drugi deo: REDOVI IVOTA

Ve eonima - jo od kako su blagosloveni Praroditelji otili - pojedine mislilaki raspoloene kiseonike rase postavljale su pitanje
takozvane 'popunjenosti'.

Ako je ivot tako esta pojava, i tako vibrantan, ovde, u civilizaciji Pet galaksija, pitaju oni, zar ne bi trebalo da vidimo znake ivota i
drugde?

Astronomi izbrojae jo sedam stotina milijardi galaktikih 'vatrometnih tokova' i ovala i drugih ogromnih skupina zvezda irom
svemira; neke od tih galaksija su vee ak i od nae Prve. Stvarno bi nelogino bilo da se samo i jedino u ovih pet uzdigne razumni
ivot.

Koliko je tu mogunosti upropaeno! Ako je tako.

Naravno, o tome postoje razliita miljenja. Meu mnogim drutveno-verskim savezima koji sainjavaju ovu nau raznorodnu
civilizaciju, neki insistiraju da mi moramo biti jedinstvena pojava, jer svaka druga mogunost znaila bi ruganje naim Praroditeljima,
Praocima naim. Neki drugi sagledavaju sve te milijarde drugih galaksija kao boravita uzvienih Transcendenata, koji, navodno,
tamo preu kad dovre dugotrajni proces samousavravanja na ovom nivou realnosti.

Mnogi su pokuavali da prodru kroz taj veo pomou naunih instrumenata, kao to su, na primer, gigantski teleskopi. Usmeravali su
ih prema spolja, i studirali nae bezglasne susede. Uistinu, neke anomalije su naene. Na primer, nekoliko svemirskih objekata koji
emituju svoj prirodni um kratkim, isprekidanim pulsiranjem, i ija je struktura izuzetno sloena. Mnoge galaksije izgledaju kao da su
izgorele, kao da su neki unutranji poari protutnjali kroz njih i unitili, u jedan mah, gotovo sve planetne sisteme tamo.

Pa ipak, podaci su uvek nekako dvosmisleni, uvek je mogue nekoliko raznih interpretacija. Naa Velika biblioteka puna je i krcata
tim debatama, koje traju ve eonima.

Da li su i druge galaksije meusobno povezane hiperspacijalnim transfernim takama, kao nae? Da li je, dakle, i tamo mogue
preskoiti, zaas, ogromna rastojanja u ravnom prostorvremenu? Ni najbolji nai modeli i kalkulacije ne dadoe definitivan odgovor
na to.

S vremena na vreme, poneka mlada rasa postane nestrpljiva i pokua ta pitanja da postavi Onima Starima - rasi mudraca, koja se
dobrovoljno odrekla zvezdanih brodova samo da bi dalje razvijala svoju duu u Zagrljaju plima, i da bi jednoga dana mogla da se
uzdigne u sledei, vii red ivota.

Ovi nai drevni odgovaraju kako su kad raspoloeni, nekad ignoriu pitanje, a nekad daju nezadovoljavajue odgovore.

Sami smo, odgovori jedna zajednica Onih Starih.

Ne, nismo, javi se druga. Druge galaksije, ba kao i ova naa, vrve preobiljem svakojakih vrsta razumnog ivota, a Uzdizanje je i
tamo sveta dunost koja se predaje na smenu, sa jedne vrste na drugu. Potom se iskusnije rase, i tamo, posveuju dunostima
transcendencije... kao to sada inimo mi.

Jedan 'grozd' Onih Starih tvrdio je da zna pravi odgovor, drugaiji - da veina tih kosmikih ostrva biva nastanjena odjednom, naglo:
prva rasa koja dostigne razum i zvezdoletnu sposobnost rairi se kroz sve galaksije koje se zateknu u transferno povezanoj grupi, i
zatim sistematski unitava ili porobljava sve oblike ivota koji nastanu kasnije. Takve galaksije su siromane jer nemaju ni
raznovrsnost, a ni uvid, kao mi; njima nedostaje ona mudrost koju su nai blagosloveni Praroditelji pokazali kad su zapoeli veliki
lanac Uzdizanja.

Nije ni tako, kau neki od njih, jo jedna takva grupa zavuena negde u to klinasto ledeno stanite, zgurena u zahvatu plima
kontemplacije. Mi oseamo da iz takvih galaksija dopire ujedinjenost namere, da, ali to samo znai da su oni, evolucijom, ve dostigli
potpuno ujedinjenje: jednost! Ono uzvieno stanje koje se sastoji u tome da su sva razumna bia deo samo jednog nad-uma...

Posle dueg vremena postalo je jasno da se iz sveg tog nesuglasja mogu izvesti samo dva zakljuka, od kojih, opet, samo jedan moe
biti taan.

Ili nai Oni Stari naprosto ne znaju nita o tome, a ipak priaju, proizvoljno...

50
Ili svi ti njihovi odgovori uzeti zajedno ine jednu propoved. Pouku samo jednu.

Da se druge galaksije nas nita ne tiu! Eto, to je, verovatno, prava pouka. Da mi treba da gledamo svoja posla, kao to mladim
rasama i dolikuje - da se borimo, uzdiemo, u stalnom nadmetanju izmeu sebe; da treba da prikupljamo iskustvo i snagu za sledeu
etapu.

Istinite odgovore dobie samo oni od nas koji preive test, kada se, konano, suoimo sa blistavom svetlou Velikog Muitelja.

Hari

inilo se da E prostor nije jedini u kome ideje imaju neku svoju samostalnu egzistenciju. Kad se vratio u bazu Kazkark, Hari ju je
zatekao prepunu glasina. udna govorkanja kruila su kao vrlo gladni paraziti koji se bacaju u skokovima sa jednog nervoznog
domaina na drugog, i vrlo uspeno se razmnoavaju u atmosferi zarazne brinosti.

Hari je, pilotirajui svojim izviakim brodiem, otiao do severnog pola planetoida Kazkark, spustio se u dok rezervisan za
Navigacijski institut, i, sa velikim olakanjem, ugasio motore. Sada je eleo samo jedno: da sledeih nekoliko dana spava, a da ne
mora da se bori sa onim upornim, zamornim E-prostornim snovima. Ali tek to se iskrcao i poeo popunjavati protokole za
razduenje, ponese ga vrtlog sumnjivih ogovaranja.

"Pria se da je dolo do raspada Abdikatorske alijanse na nekoliko jeretikih frakcija koje sada ratuju izmeu sebe", promrmljao je
jedan trgovac Tormud koji je stajao u redu ispred Harija ispred altera za imigraciju. To je rekao na urnom, zveketavom gal-
etvrtom. "A Liga predostronih i neutralnih klanova izgleda da je otpoela mobilizaciju, napokon; oni sad prave jednu, kombinovanu
flotu, pod komandom Pargija!"

Hari se zagleda u tog Tormuda - mravog stvora ukaste koe, koji kao da se sav sastojao od laktova i kolena - a onda odgovori na
tom istom jeziku.

"Pria se? Ko pria? Na kojim medijima? Sa koliko verodostojnosti?"

"Bez ikakve verodostojnosti!" To je rekao, iza Harija, jedan diplomata iz naroda Ulomin; na resama svojih pipaka imao je obojene
kapice, da bi se spreilo nehotino isputanje polena. Taj Ulomin prie, vukui se krljutavo po podu, malo blie; a svoj prezir prema
Tormudu izrazi mlaziem narandaste pljuvake koji za malo promai Harijev rukav.

"Ja sam doznao iz proverenih izvora", nastavi Ulomin, "da ta eminentna rasa, visoko cenjeni Pargiji, namerava da istupi iz te Lige - i
da se u celosti povue iz svih galaktikih poslova - zato to su zgaeni ovim sadanjim stanjem haosa. Ta plemenita rasa uskoro e se
povui u blagosloveni mir, pridruie se svojim pradrevnim pokroviteljima u sretnom vilajetu plima. Samo retardirani glupak moe
verovati u neke vesti drugaije od tih."

Hari zakljui da se ova poslednja reenica teko moe nazvati diplomatskom.

Tormud je reagovao tako to je besno rasklopio sve etiri svoje ruke i obe dugake noge - tako naglo da je pri tome kvrgavom
glavom bupnuo u plafon - a onda, mirkajui bolno, otiao krupnim i odlunim koracima, rtvujui na taj nain svoje mesto u redu.

A, zato si ti to, pomisli Hari osvrnuvi se i pogledavi Ulomina, stvora koji je oigledno dobro poznavao psihologiju drugih rasa.

Samo nemoj to pokuati na meni, pomisli Hari; ja se odavde ne miem pa makar mi neko rekao da sam ujak nekom delfinu.

Diplomata kao da je prihvatio da je to tako, pa je samo mahnuo sa dva pipka, univerzalnim gestom smirene dobre volje. Hari, a za
njim i Ulomin, ve sledeeg trenutka se pomaknue za jedno mesto napred u redu.

Hari izvadi svoju prenosivu informacionu ploicu i pogladi na njoj komandne kvrice; za tren dobi pristup do ogranka Galaktike
biblioteke na ovom planetoidu, i to do direktorijuma 'Vesti'. Ovdanji ogranak Biblioteke bio je izvrsno informisan, zato to su se na
samom Kazkarku nalazili regionalni tabovi nekoliko vanih Instituta. Meutim, u Vestima - ni rei ni o kakvom raskolu meu
Abdikatorima. tavie, prema zvaninim izvorima, Pargiji i sad sede u galaktikim savetima, gde su veoma uticajni, i zahtevaju mir i
uzdravanje od nasilja, trae od svih militantnih saveza da povuku svoje armade i da sadanju krizu ree pregovorima a ne ratom.

Dakle, sve to je uo od ove dvojice bilo je netano? A da li je? U normalnim vremenima, Hari ne bi ni pomislio da posumnja u
istinitost onoga to donosi, kao vesti, Galaktika biblioteka. U civilizaciji Pet galaksija postojala je izreka da se nita nije stvarno
dogodilo dokle god se nije i na vestima Biblioteke pojavilo. Moe tano pred tvojim oima da eksplodira neka planeta - to jo nee
biti potvrena injenica, dokle god se ne saopti i na ekranu u ijem uglu se pali i gasi ikonica sa galaktikom spiralom i zracima.

Ali ovo, oigledno, nisu bila normalna vremena.

51
Kasnije, dok je ekao pred kioskom carine, Hari je uo kako u blizini razgovaraju jedna Talpurka, po zanimanju trgovkinja semenom,
i jedan hodoasnik Guldingar. Talpurka se alila da je tokom prelaska iz Tree galaksije morala da proe kroz mnoge odvratne nove
promene vodeih niti na raznim transfernim takama, i kako joj je zbog toga bila muka. Hariju nije bilo ba lako da prati talpurski
dijalekt - koji je ona stvarala trljanjem zubaca na svojim rudimentarnim krilima - ali je razabrao da je kod nekoliko najveih
transfernih taaka dolo do pomaka u oscilacionim obrascima, zbog ega su ili izgubile koherentnost ili se sasvim ugasile.

Krhki, tanani, paukoliki Guldingar odgovorio je istim dijalektom, govorei kroz mehaniku napravu pritegnutu kaievima uz jednu
nogu.

"To su neka sumnjiva objanjenja", ree Guldingar. "A zapravo su samo izgovori, koji nam stiu od velikih sila, zato to one hoe da
prigrabe sebi najbolje hiperprostorne veze, da ih monopolizuju, u cilju stratekih manevara."

Hari se namrti. Od zabrinutosti poe da ga svrbi krzno ispod uniforme. Ako se neto deava sa transfernim takama, ako one gube
upotrebljivost, onda je to od vitalnog znaaja za Navigacioni institut. On hitro opet potrai po ogranku Biblioteke, ali uzalud. Nae
samo rutinska obavetenja o putovanjima, i rutinska upozorenja o zaobilaenjima na nekim putanjama.

Pa, valjda e mi Verkvin rei, zakljui on; stara je to zmijurina, sigurno e znati ako se ita desilo.

Jedna od tema koje su zanimale Harija, ali ne i ove raspriane pojedince uokolo, bila je opsada Tere. Pre nekoliko nedelja, kad je
polazio u patrolu po E prostoru, oma oko Zemlje i Kananskih kolonija zatezala se postupno ali sve jae. Zemlji su pomagali
Timbrimiji i Thenanijanci, i ta je pomo bila dobrodola, ali bojne flote desetak fanatinih alijansi obustavile su, barem privremeno,
svoja meusobna kokanja i slono pritegle blokadu; bila je preseena svaka komunikacija, ali i trgovina, sa Harijevom
prapostojbinom.

Iako u iskuenju, uzdrao se od postavljanja Biblioteci ijednog pitanja o tome. Jer on se sada nalazio u takvom politikom poloaju -
jo je na probnom radu - da ne bi ni bilo pametno da postavlja premnogo pitanja o svom starom klanu.

Od mene se zahteva da vie ne budem zainteresovan za to, ree Hari sebi. Moj dom je sad Nav-inst.

Proao je kroz carinu, i stigao do sledee prepreke, dobro znane i vrlo neprijatne. Bio je to jedan visok Huni kisela lica, u glatko-
svetlucavoj odedi starijeg pokrovitelja i sa znakom magistra Migracionog instituta, koju je nosio na jednom ramenu: inspektor
Tvafu-Anuf. U njegovim rukama sada je bila ploa preko koje se prelivalo obilje podataka, dok su skeneri pretraivali Harijevu
letelicu/stanicu. Pri svakom svom povratku sa misije Hari je morao da trpi da taj dvonogi mujak, u ijim se crnim oima nije ak ni
moglo nazreti bilo kakvo veselje, pregleda ceo bio-manifest broda, da ne bi sluajno negde promakao ilegalni genetski materijal, a
istovremeno da svojim hunikim 'balonom' od koe, ispod grla, proizvodi potmulo tiho brundanje, pompezno ali i podsmeljivo.

Zato se Hari poprilino iznenadio kad mu se ovaj krupni i snani birokrata obratio tonovima koji su zazvuali nesumnjivo prijateljski.

"Vidim da se vraa iz E-prostora", ree inspektor na gal sedmom, dakle na onom jeziku koji je, od svih galaktikih jezika,
Zemljanima najmiliji. Govorio je tonovima zatalasanim na prijateljski nain. "Hrrr-mmm. Dobrodoao kui. Nadam se da je
putovanje bilo zanimljivo i prijatno?"

Hari je mirkao i pitao se otkud taj neformalni pristup. Gde je ona uobiajena nadmenost?

Bilo je normalno da tipovi iz Migracionog nastupaju oholo i nadmono. Jer njihov Institut nadzire izvesne poslove koji su, bukvalno,
od kosmikog znaaja, na primer: kod kojih zvezdanih sistema se bia koja diu kiseonik smeju, ili ne smeju, nastanjivati, ili koji e
kiseonini svetovi biti stavljeni na ugar, izvan domaaja bilo kog razumnog bia, za izvesno vreme. U poreenju sa time, Harijeva
organizacija bila je 'mali roak', jer je imala dunosti kao negdanje obalske strae na morima Zemlje - da osmatra prilazne puteve,
vremeprostorne prilike, i da brani bezbednost uesnika u galaktikom saobraaju.

"Pa, hm, E-prostor je carstvo iznenaenja", uzvrati Hari obazrivo. "Ali moja misija je protekla onoliko dobro koliko se to moe
oekivati. Hvala na pitanju."

Jedan mali upkavo-krznati Rusit, pripadnik rase koja je tienik Hunia, i koji je tretiraju kao poslugu - prie i stade pokraj svog
gazde, i uperi aparat za snimanje prema Hariju, to ovome samo povea nervozu. Inspektor se primae blie i nastavi da se raspituje.

"Naravno, ja ovo pitam samo iz isto line radoznalosti, ali, da li bi me hteo obavestiti o neemu? Dok si patrolirao po E-prostoru, da
li si kojim sluajem primetio neka izuzetno velika memoidna bia? Hrrmmm. Moda neki konceptualni entitet koji bi bio sposoban da
se prui iz svog rodnog kontinuuma u... hrrrrm... u druge nivoe stvarnosti?"

Harijev instinkt bio je, da se sad jo vie zatvori. Hunii, kao i mnogi drugi kiseonikai, ne mogu podneti dvosmislene uslove E-
prostora, niti gomile alafora nastanjenih tamo. Nikakvo udo, ako se ima u vidu koliko su Hunii lieni i humora, i mate.

52
Onda emu ovo iznenadno zanimanje?

Situacija je od Harija oigledno zahtevala da ne kae nita, ali da to zvui formalno korektno pa ak i laskavo. On pribee staroj
taktici "da, bvana'.

Dobro je poznato da se u E-prostoru memetiki organizmi roje kao vakuumske ostrige na koritu sporog trgovakog broda", ree on,
prelazei na gal-est. "Ali, avaj (o starije pokroviteljsko bie) videh samo stvorenja koja mi je moj jadni, napola uzdignuti mozak
dozvolio da vidim. A to bejahu utisci tako primitivni da nikako ne mogu biti od interesa velianstvenome biu kao to si ti."

Hari se nadao da Huni nee reagovati na ironiju. U principu, svi koji se ulane u velike Institute odriu se, samim tim, svih svojih
ranijih vernosti i predrasuda. Ali, jo od katastrofe kod Novzore, optepoznato je kakav je stav Hunia prema 'novopeenom'
zemaljskom klanu. Kao neo-impanza, sada impanza, narod koji se tek domogao razuma i koji je i sad u obavezi da slui Ljudima,
Hari je od Tvafu-anufa mogao oekivati samo snobovski stav.

"Ti si tu verovatno u pravu, (o mlae, napredno bie koje puno obeava)", ree Huni. "Ipak, mene i dalje (ovlano) zanimaju tvoja
zapaanja. Jesi li opazio ikakve (izuzetno velike ili sloene) memoide da putuju (blisko) udrueni sa transcendentnim ivim biima?"

Inspektor je plou sa podacima drao okrenutu ka sebi, ali svetlost sa te ploe odbijala se o glatke krljutave ploice na njegovim
grudima, tako da je Hari jasno video da se sve preliva dobro poznatom plavom bojom odobrenja. Sva proveravanja Harijevog
broda/stanice bila su, dakle, zavrena. Nije postojalo vie nikakvo zakonsko opravdanje da iko Harija zadrava ovde.

On jo jednom promeni jezik - sad pree na angliski, jezik samouzdignutog klana sa Tere.

"Da ja tebi neto predloim, Tvafu-anuf. Uiniu ti uslugu i pokrenuu zvaninu istragu o tome... u tvoje ime, naravno."

Hari okrete svoju znaku ka inspektoru i, upadljivom kretnjom, snimi njegov identitet, pre nego to je Tvafu-anuf mogao reagovati.

"Nije potrebno, nije! Samo isto neformalno sam pitao, onako..."

Hari mu sa zadovoljstvom upade u re.

"Ah, ne mora mi zahvaljivati. Svi smo mi, najzad, poloili zakletvu da emo saraivati jedni s drugima. Zato u srediti da to bude sa
uobiajenim meu-institutskim popustom cene, a izvetaj e biti upuen tabu Migracionog, sa naznakom da je za tebe? Hoemo li
tako? Moe?"

Pre nego to je usplahireni Huni mogao ita da odgovori, Hari nastavi.

"Odlino! Onda, po protokolima ulaska, i sa tvojom uzvienom dozvolom, odoh ja."

Poe pravo na malenog Rusita, koji se bre-bolje, sitnim trkom, skloni s puta. Zalete se pravo na barijeru, bez rei joj upuujui
izazov da ga zaustavi ako sme.

Ona se povue uz fijuk u stranu, otvarivi mu izlaz na avenije Kazkarka.

Moda je to bilo nenormalno, ali Hariju se dopadalo da ivi u vremenu opasnosti i promene.

Pola galaktike rotacije ve - stotinak miliona godina - ova uplja kamenina koja plovi kroz svemirsku prazninu sluila je kao
dremljivo sklonite za galaktike inovnike i takorei nizata vie. U upotrebi je bila samo nekolicina od mnogobrojnih tunela koje je
neka davna rasa izbuila kroz leteu stenovitu gromadu prenika sto ezdeset kilometara, koja je time postala sunerasta. Ali sada, u
samo petnaestak kadura od kako se Hari tu zaposlio, planetoid je doiveo velike promene. Katakombe u kojima je vladala mrtva tiina
jo od epohe hturna poele su opet da bruje ivotom, jer su se u njih useljavale pridolice svaki dan. U roku od samo nekoliko
zemaljskih godina, tu je nastao jedan kosmopolitski grad. Sada je svaka peina nudila neto drugo, svaki hodnik je vodio do neke
osobe; sveukupno, nastala je tu bogata meavina utisaka za sva ula - meavina nasuminih uzoraka iz celokupnog raspona i
bogatstva kulture kiseoninih ivih bia.

Pa, to je, pomisli Hari ironino, neka ea koincidencija; kao da je sve to ekalo samo da se ja zaposlim na Kazkarku, dakle, na moj
dolazak, pa da se dogodi.

Istina je, dabome, bila neto drukija. Istina je glasila da je on, Hari Harms, jedan od najmanje vanih slobodnih razumnih stvorova na
itavom tom planetoidu.

53
Hodanje... puzanje, gmizanje, skakutanje, valjanje... svaka postojea vrsta kretanja razumnih osoba bila je ovde zastupljena i videla se
esto. Oni koji su bili suvie krhki da se usprave u ovdanjoj gravitaciji (polovini zemaljske) vozili su se u elegantnim hodnikim
vozilima, koja su svojom prefinjenou dostizala, ponekad, kvalitet minijaturnih svemirskih brodova. Hari je ak video desetak
pripadnika jedne dugoruke sorte koja je donekle liila na majmune gibone - ali sa purpurnim licima prevrnutim naopake - kako se
prebacuju od rukohvata do rukohvata, ostajui bukvalno u vazduhu, pod plafonom. Kad je video kako oni to rade, dolo mu je da
pone da se smeje i da zahuke glasno ka njima, ali se uzdra: ta rasa je verovatno pilotirala zvezdanim brodovima jo kad su Ljudi
ivotarili u peinama. Osim toga, Galaktici retko imaju onu osobinu koju bi Hari nazvao smislom za humor.

Jo do nedavno, veina stanovnika Kazkarka bila je u uniformama Migracionog, Navigacionog, ili Ratnog instituta, ili Velike
biblioteke. Ali takvi, uniformisani (ili, moglo bi se rei, livrejisani) bili su danas u manjini, izgubljeni u moru drugih, koji su se
epurili u nepojamno raznovrsnoj odei - od kompletnih, hermetizovanih skafandera, preko sveanih ogrtaa na kojima je runama
ispisana istorija rase i familije, pa sve do bia koja su se bez oklevanja etala sasvim gola (ili sa pokrivenim samo organima za
izluivanje) tako da je sve utalo od perja, koe, krljuti i torga.

Kad se Hari zaposlio, veina Galaktika nije umela da razlikuje neo-impanzu od stoliice za odmaranje nogu, toliko je slabo poznata i
malo znaajna bila porodica Zemlje. U poslednje vreme to se izmenilo. Dok je Hari prolazio, mnoga lica su se okretala da ga pomno
odmere. Mnoga bia su se uzajamno i podgurkivala, i neto prigueno izmeu sebe komentarisala - siguran znak da kriza oko onog
broda Brazda nije reena ni tokom ovog Harijevog odsustva za Kazkarka. Oigledno, klan Zemlje postajao je sve vie poznat na
nain kako to nije eleo biti.

Jedna stara, dobro znana galaktika poslovica sumirala je tu situaciju: "Kad ti se zlo pie, moni te gledaju sve vie."

Pa ipak, u veini situacija uspevao je da se osea kao anonimni deli gomile, mase, dok je iao dugim putanjama ka svom tabu.
Zaneto je posmatrao koliko je Kazkark sada prometniji nego to je bio kad je on kretao u patrolu.

Pomou svoje znake oitavao je imigracione profile mnogih, na bulevarima i u ulicama, pa je znao da su ti sofonti uglavnom emisari
i komercijalni delegati, i da su ih njihove rase, alijanse ili firme uputile ovamo da bi se doepali neeg korisnog, obezbedili izvesnu
prednost, u trenucima kad se ustajala rutina jedne civilizacije raspada pod naletom sve izraenijeg nezadovoljstva. U haosu se moe
zgrabiti neto neoekivano, pa su agenti i posrednici manevrisali, igrali prastare ugledne igre pijunae, pravili i raskidali dogovore.
Nuen je mito naveliko, a lojalnosti su bile naruavane u igrama dvostrukih agenata, pri emu su prevare bile tako kitnjasto i
zapetljano izvoene da bi, u poreenju sa njima, dvorske intrige Mediija izgledale kao deja igra u pesku. Vrzmali su se posvuda i
mali klanovi, oni koji uopte nisu mogli da utiu na galaktiku politiku niti na sudare bojnih armada; oni su nastojali da se dodvore
monima, kao to su Klei, Soroi i Dofuri; a ovi su, sa svoje strane, troili materijalna sredstva izdano, reeni da uticajem nadmae
svoje neprijatelje.

Poto se unaokolo razmenjivalo tako mnogo prenosivih simbola materijalnog bogatstva, procvetala je usluna privreda. Trebalo je
zadovoljiti potrebe svakog pojedinog izaslanika ili pijuna. Gotovo milion slobodnih sofonta i njihovih uslunih maina udovoljavalo
je na Kazkarku tim potrebama, koje su bile uglavnom bioloke - od specifinih atmosferskih naklonosti pa do egzotinih vrsta hrane i
intoksikanata.

Ba dobro, pomisli Hari, to smo se mi impi ratosiljali jednog znatnog dela naeg ula mirisa, preusmerivi te delove mozga za
potrebe sapijentnosti.

etkao se Ulicom Velikom - trgovakom koja se nalazila blizu povrine Kazkarka, a pruala se od junog pa sve do severnog pola tog
planetoida. Tavanica je bila preteno od kamena, ali na svakih nekoliko kilometara pretvarala se u providne poluloptaste kupole koje
su nudile zasenjujue lepu sliku jednog od unutranjih spiralnih krakova Pete galaksije. Ulica Velika bee takva ista, ali potpuno
prazna, bez ikog ivog u njoj, kad je Hari, posle zavrene obuke u Navigacionom kolskom centru, prvi put doao na Kazkark: bila je
koridor aveti. A sad je svaki kutak, sa obe strane, bio popunjen nekom prodavnicom, ili nekim restoranom; a iz restorana su se irili
organski mirisi tako jaki i mnogobrojni da je u tom vazduhu, neminovno, moralo biti za svaku ivu vrstu bar poneto otrovno! Zato je
veina posetilaca morala, posle boravka u karantinu, proi i kroz anti-alergijske tretmane, a uz to i dobiti sredstva za jaanje
imunolokog sistema. Pa i tako, mnogi su etali ovim korzoom diui samo kroz masku sa 'svojim' vazduhom.

A Hariju je ba prijalo bez maske. Na svakih nekoliko metara, nove arome juriale su na njegove nozdrve i sinuse. Neke od njih
izazivale su u njemu talase oduevljenja ili estoke gladi. Druge su ga dovodile na ivicu povraanja.

Ovo kao Njujork, rekao bih, pomisli on, seajui se kako je izgledao njegov jedini, kratkotrajni boravak na Zemlji.

I njegov sluh bio je preoptereen. Iako standardnih galaktikih jezika ima samo desetak, njihovih dijalekata ima nebrojeno mnogo, a
nastaju u zavisnosti od toga kako svaka rasa proizvodi signale. Zvuk je bio najei prenosilac pregovora ili ogovaranja, pa je zujanje,
pucketanje i stenjanje nekoliko stotina tipova ivih vrsta ispunjavalo Veliku; inilo se da su to gotovo opipljivi talasi intriga. One vrste
koje vie vole da se sporazumevaju signalima pogoravale su situaciju, mlatarajui i pleui i sevajui neumorno; a Hari je i te poruke
itao, i nalazio da su divne i zastraujue.

54
Pa tek psiho-mo...

Postojala su stroga pravila o tome koliko i kako psihomoni pojedinci smeju da koriste svoj 'vividni spektar' u zatvorenom prostoru.
Postojali su i detektori, veito budni, koji su hvatali najgore prekrioce. Ipak, Hari je smatrao da deo ove njegove sadanje napetosti
potie i od jakog pozadinskog uma paranormalne aktivnosti.

Na sreu, impanzi su, veinom, manje-vie imuni na paranormalne poruke, ne uju ih. Neke od onih crta koje su mu omoguile da u
E-prostoru bude dobar osmatra, takoe su ga inile poluimunim na kakofoniju mentalnih vibracija kojima je Kazkark bio ispunjen u
ovom trenutku.

Naravno, mnogi tobonji restorani bili su temeljito zatiena sastajalita, gde su se odravali tajno zakazani 'randevui' agenata, i gde
su pregovori voeni sasvim neformalno; ponekad i pregovori izmeu zvezdanih klanova koji su ve bili prijavljeni kao zaraene
strane kod Instituta za civilizovano ratovanje. Hari krajikom oka vide kako jedna nadmena Soro, izgledom kao guter, sa omanjom
grupom pratilaca iz naroda Pila i Paha koji su soroski tienici, kriom ulazi, glatko i brzo, u jedan 'lokal' na kome je vlasnik istog
trena ugasio svetlei znak 'Imamo mesta'... ali je vrata ostavio odkrinuta, kao da oekuje jo jednog gosta.

Moglo je biti zanimljivo ostati jo neko vreme u blizini i videti ko e jo doi na tajnu veeru sa soroskom matrijarhom, ali Hari uoi
da se u blizini vrzma bar deset 'sluajnih prolaznika' koji su radili tano to, glumei da itaju vesti sa infoploa ba sad, ili da natenane
razgledaju i probaju sve to nude okolni prodavci - sve vreme se trudei da imaju na vidiku onaj zaseneni ulaz.

Prisetio se nespretnih pokuaja onog inspektora da od njega izmami neto o E-prostoru. Kako se kod Galaktika gubilo poverenje u
institute, tako se poveavala potranja za dodatnim podacima, izvan uobiajenih; po svemu sudei, mnogi su se nadali da bi uz samo
malu dodatnu prednost mogli postii velike dobitke.

Nikako nije mogao sebi dozvoliti da bude ocenjen kao jo jedan pijun. Naroito ne sad, u uniformi. Kod nekih drugih velikih
galaktikih slubi moda se pojavio 'zamor materijala', gubitak profesionalizma i moralnog integriteta, ali Navigacijski institut ima
neuprljan ugled... koji treba i odbraniti.

etkajui se preko jedne vrlo prometne raskrsnice, Hari primeti par trgovaca sintijanske rase, koji su izgledali kao rakuni. Ta rasa bila
je poznata po svojoj naklonosti prema kulturi i umetnosti Zemlje. Bili su previe daleko da bi on mogao pogledom uspostaviti
kontakt, ali on je svejedno gledao na tu stranu; tako, ne pazei kuda ide, sledeeg trenutka nalete na jedno nakostreeno bie zgureno
na ulici. Vide da je to jedan Ksatini.

Oh, do pakla, pomisli on dok se lice ocelota okretalo munjevito prema njemu, izoblieno od zlovolje i mrnje. Ne gubei ni tren, Hari
pognu glavu duboko, i prekrsti ruke ispred grudi, u pozi tienika koji se kaje. Poe i da uzmie malo po malo. Stvorenje ispred njega
otpoe tiradu, grdei ga otrim ali pokroviteljskim tonom, na jeziku gal-etiri iji su tonovi veoma isprekidani.

"Objasniti ovo drsko ometanje! Odmah ponizno izvinjenje i iskreno samounienje! Ubeleiti ovu uvredu na dugaki spisak onog to
nam sve duguje tvoj klan bezvrednih..."

Ksatini, koji nisu bili znaajan klan, redovno su maltretirali Zemljane iz najstarijeg razloga kojim se rukovode svi siledije svuda:
moglo im se.

"Javiti se na raport kroz tri midure u moj stan u cilju daljih prekora, na sledeu adresu! Hodnik etrdeset sedmi sa pedeset drugim u..."

Na sreu, u tom trenutku jedan glomazni Vrilh dojuri tekim galopom du avenije, usput se kratkim obrednim reima mumlavo
izvinjavajui svima koji su morali da se sklone pred njegovim dvometarskim koracima. Ksatini odskoi unazad uz ljutitu ciku, a Vrilh
protutnja tano izmeu njih.

Hari iskoristi tu priliku i hitro zamae u gomilu.

Ajd zdravo, cicos macos, pomisli, a na tren i poele da je psihomoan pa da dobaci, beei, neku uvredu. Umesto da se onako
poniava, mnogo skloniji je bio da raspaui Ksatinija po njuci - a moda i da mu otkine ruku ili dve, isto da bi mu poboljao
aerodinamiku.

Nadam se, pomisli on, da emo se sresti jo neki put, u nekoj mranoj uliici, kad niko ne gleda.

Na alost, samokontrola je bila prvi obavezni kriterijum koji je morao biti zadovoljen pre nego to bi Teragenski savet ikoga uzeo u
obzir za vanzemaljske dunosti; pogotovu pre nego to bi jednog neo-impa pustio da krstari svemirom bez ikakvog nadzora. Slab i
malen, klan Zemlje nije smeo sebi dopustiti nikakve incidente.

Da da... a ta politika nam je, dugorono, mnogo pomogla, ba vidim, pomisli Hari Harms.

55
Zato su delfinima dali itav brod, pomisli on; i gle ta su te pametne ribe uradile... Izazvale su najveu krizu u Ifni-zna-koliko miliona
godina.

Na emu im je, ako e se ba prava istina rei, Hari pomalo i zavideo.

Osim onih koji su na Kazkark doli iz slubenih razloga, bilo je u ovdanjim jazbinama i po trotoarima i mnogo drugih - jedna velika
populacija koja se kretala 'kako voda nosi': izbeglice sa stanita zahvaenih sve veim neredima, plus mnotvo svakojakih oportunista,
altruista, i mistika.

Ovi poslednji kao da su se izuzetno namnoili.

Na veini svetova, o pitanjima filozofije i religije diskutuje se leerno, razvoj pojedinih argumenata meri se sporim tokom generacija
ili se ak prenosi sa pokroviteljske rase na klijentsku pa sa nje na sledeu, njenu klijentsku, tako da debata traje eonima. Meutim,
Hari oseti, ovde i sada, neto frenetino u govorancijama koje su drali misionari okupljeni ispod kupole broj 67. Pod treperavim
sjajem konstelacija i galaksija iznad, predstavnici najpoznatijih verskih zajednica nudili su, iz svojih naparfimisanih platnenih
paviljona, drevne mudrosti. Govorili su, izmeu ostalih, i Naslednici, ekai, Transcendisti... pa i Abdikatori. Nije se primeivao
nikakav znak razdora meu Abdikatorima. Njihovi aktivisti, zaogrnuti u crvene toge, pripadnici desetak sasvim razliitih rasa, slono
su spopadali svakog prolaznika, nudei svoju ortodoksnu interpretaciju volje Praotaca.

Hari je znao da postoje mnogi aspekti galaktike civilizacije koji e njemu ostati zauvek nerazumljivi, ma koliko se on dugo ili jako
trudio da u njih pronikne. Na primer, kako je mogue da se veliki savezi 'razumnih' nacija uporno sukobljavaju, tokom itavih epoha,
zbog siunih razlika u dogmi?

Nije on bio jedini koga je to zbunjivalo. I mnogi od najveih umova Zemlje muili su se oko pitanja, na primer, da li je legendarna
Prva rasa pre dve milijarde godina otpoela ciklus Uzdizanja zato to je to moralo tako biti - jer tako diktiraju zakoni fizike, dakle
'bilo je predodreeno' - ili zato to je ta odlika ive materije tek naknadno 'izronila' kao jedna od moguih odlika samo-organizujuih
sistema u jednoj pseudovolunterskoj vaseljeni. Hariju je jedino bilo jasno da se oni svaaju uglavnom oko toga kako su kiseonina
bie postala pametna i kakvu konanu sudbu mogu da oekuju u daljoj evoluciji kosmosa.

"Pa ne vredi valjda zbog toga oleiti nekoga", govorio je, i prezrivo frktao, kad je razmiljao o tome. "Ili zbog toga biti oleen."

Ali, Ljudi u tom pogledu nisu bili nevinaca. Pobili su nebrojene svoje sunarodnike zbog nesaglasnosti sline vrste, ali mnogo sitnijih
i opskurnijih, tokom duge, mrane izolacije Zemlje, pre Kontakta. I pre nego to su Harijevoj rasi doneli svetlost.

"E, ali ovo je novo", proguna sad Hari, zastajui na jednom mestu blizu izlaza iz kupole.

Iza svih lakirano-sjajnih paviljona glavnih sekti, u jednom od poprenih meu-paviljonskih prolaza, bili su sada prozeliti neke
pohabanije vrste, sirotinja; oni su se prolaznicima obraali iz udubina iskopanih u prirodnoj steni Kazkarka, tako malih da je tu bilo
mogue samo navui ili ne navui zavesu; a neki i iz kamenih nia, bez ikakve zavese; neki su, ak, naprosto hodali, meali se s
prolaznicima, i usput propovedali svoja nekonvencionalna uverenja.

"Odlaajte sa ovijah mestahah!" kretao je jedan Piut neraspoloenog izgleda, sa spiralnim vratom i izbuljenim oima. "Spasenijih
budee samo onijah, od zla dolazajega, koji izvorima svojiah se vraaje!"

Hari je ovo morao malo da deifruje sa neobinog dijalekta galaktikog treeg jezika. Govornik je koristio jedan arhaini pade,
takozvani kolektivno-responsivni. To bi znailo da nudi spasenje samo rasama, ne pojedincima (ak i jeres ima svoje granice), koji ga
posluaju i vrate se sa 'ovih mesta' nekim 'svojim izvorima'.

Da li on tvrdi da svaka rasa treba da se vrati na svoj matini svet? zapita se Hari. Na onu loptu blata gde su se pred-razumni preci
grili kroz onoliku evoluciju, da bi ih na kraju usvojio neki pokrovitelj, za Uzdizanje?

Ili je tip imao na umu neto, ipak, alegorinije?

Moda on hoe da kae, ree Hari sebi, da svaki beoug Uzdizanja treba da potrai znanje o nekom svom sopstvenom nasleu, znanje
koje e se razlikovati od svih drugih. To bi znailo: rasturiti Institute, i pustiti da svaki oksi-klan ide svojim putem kako god zna i
ume.

Naravno, Hari nije bio opremljen da analizira fine poente galaktike teologije, niti mu je uopte stvarno stalo do toga. Sledei zelot,
meutim, bio je neto zabavniji.

Bio je to evangelista iz rase koja se zove Komad - sa trononim donjim torzom ali humanoidnim gornjim torzom i rukama - i izgledao
je kao dobro raspoloen drugar, prijateljski nastrojen. Na guterolikoj glavi imao je iroka usta koja kao da su bila uroeno razvuena

56
u trajni sreni osmeh, a dugake trepavice na njegovim oima kao da su bile namenjene da zavaraju i pridobiju. Ali njegova trea,
zadnja noga, debela i teka, udarala je danas o tle postojanim, sumornim ritmom; Komad je na gal-estom jeziku napevao mranu
priu, nimalo u skladu sa tim i sad 'veselim' licem.

"Svi nai (sadanji, za svako aljenje) drutveni poremeaji imaju svoje korene u (podloj, prezira dostojnoj) zaveri onih koji su
neprijatelji celokupnog kiseonik-diueg ivota!

Vidite kako nae velike sile i alijanse navaljuju da se meusobno iskrvare, kako trae uludo svoju vojnu mo, sve u borbi i otimanju
za (nejasne) nagovetaje o (moguem, ali slabo verovatnom) povratku (odavno otilih) Praotaca!

To moe sluiti jedino interesima (nedokuivih, nedobronamernih) disaa vodonika! Zavidljivi zbog nae (hitre, agilne) brzine i
(visokog tempa) metabolizma, oni strahuju ve eonima od nas, i spremaju (dugorone, spore, opake) planove. Sada su, napokon,
spremni. Vidite kako (zli) hidrogenai (zlokobno) manevriu, da bi postigli (kolektivni) nestanak svih nas!

Ko se ne sea kako smo (vrlo) nedavno morali predati jednu od naih pet galaksija! Pre samo pola miliona godina, (cela) galaksija
etiri navodno je stavljena 'na ugar' i iz nje su isterane sve zvezdane kulture koje diu kiseonik. Nikada ranije nije se Migracioni
institut saglasio sa jednim takvim (izdajnikim, na veliko) ustupanjem naih teritorija, zbog ega patnje izgnanika traju i do danas!

Nama kau da su hidrogenai (za uzvrat) napustili celu galaksiju Petu, ali zar ne ujemo (svakog dana) izvetaje da se primeuju
udni prizori i udni poremeaji u normalnom prostoru, a to jedino moe biti delo (perfidnih) Zanga?

ta znai naruavanje transfernih taaka? Zato su (ogromne) oblasti hiperprostora na nivoima A i B sada usporene i neupotrebljive?
Zato nam (veliki ali sumnjivo nemi) Instituti ne kau istinu?"

Propovednik Komad zavrio je govor tako to je uperio prst, i previe slian ljudskom, ka Hariju, koji je ovako u uniformi izgledao
kao ba pogodan predstavnik Nav-insta. Hari pocrvene ispod krzna, i brzo uzmae.

E, bez veze, ree on sebi; a poinjalo je da biva zanimljivo. Pa, dobro, barem neko se buni zbog glupavih naina kako postupaju Soroi
i druge velike sile. Osim toga, Komadova poruka bila je o budunosti, nije se optereivala prolou. Dodue, malo je paranoina. Ali,
ako bi vei broj sofonta poverovao u nju, moda bi se smanjio pritisak na Zemlju, pa bi oni jadni delfini imali ansu da se vrate kui,
zakljui on.

Onda pronae ironiju u tome to Komadi, koji su poznati kao slobodni mislioci, takoe (generalno govorei) mrze Zemljane. Hariju
se njihov izgled prilino sviao; osim toga, smatrao je da i miriu dobro. Na nesreu, ovo uvaavanje nije bilo uzajamno.

Iza njega se zau neka galama, koja ga navede da se okrene - upravo na vreme da vidi kako se gomila prolaznika urno sklanja ka
zidovima! Sredinom ulice nailazilo je neto. Hari vide i ta; ledeni trnci prooe kroz njegovu kimu. Odred od dvadeset Tandu
ratnika, zastraujuih, nalik na zemaljske insekte 'bogomoljke', nastupao je ka njemu. Bili su nenaoruani, ali ipak opremljeni
smrtonosnim, kao brija otrim hvataljkama. Nastupali su u koloni po jedan, samom sredinom bulevara, a vrhovi njihovih razmahanih
onih mahuna maltene su doticali talasasto izgraenu tavanicu tog hodnika. Svi koji su ih videli, bre-bolje su se sklonili. O pravu
preeg prolaza niko se ne raspravlja sa Tanduima; niti ih prodavci kojeega saleu svojim ponudama. Ta bia izduenih klinastih
udova prolaze neometano.

Pre nego to je poao na svoju, upravo zavrenu, najnoviju misiju, Hari je bio oevidac jednog incidenta: jedan tvrdoglavi Paha
ponosito je odbio da se skloni nekim Tanduima s puta. Sledeeg trenutka jedan Tandu mu je odgrizao glavu. Zatim je voa odreda
'ukorio' tog Tandua tako to ga je sasekao na komadie, pri tome ak i ne ispoljivi neku posebnu uznemirenost. Tim jednostavnim
inom, na principu 'oko za oko, zub za zub', zadovoljena je neka elementarna pravda, i onemogueno ma kakvo dalje meanje
ovdanjih ili bilo kojih vlasti. Pa ipak, glavna poruka iz tog dogaaja bila je jasna svakome.

Nemojte se kaiti s nama.

Nikakva istraga o tom sluaju nije ni pokrenuta. ak i komandanti tog Pahe saglasili su se da je njihov pripadnik, postupajui onako
izazivaki i nerazumno, u sutini poinio samoubistvo.

Harijev puls bio je jako ubrzan dok su prolazili... i smirio se tak kad je i zaelje tanduovske kolone zalo za jedan ugao i nestalo sa
vidika.

Pa, bie bolje da ja vie ne odugovlaim, pomisli on; Verkvin e biti opasno ljut ako ne podnesem raport uskoro.

eleo je, osim toga, i da pita starog zmijana o nekim stvarima koje je uo, nauo, i video od sletanja; na primer, zato se sad Hunii
raspituju o E-prostoru, zato transferne take ne rade kako treba, i da li u tvrdnjama ovog komadskog proroka...

57
Srce mu zamalo uini salto unatrag kad ga za jedno rame iznenada epa koata aka vea od cele njegove podlaktice. Prsti vitki i
beli - sa sisaljkama/pripijaljkama na vrhu svakog - stegoe umereno vrsto, ali, nepopustljivo.

On okrete glavu hitro na tu stranu i zagleda se uvis, preko prostranstva srebrnog ogrtaa, u visokog dvonoca ija masa je sigurno
iznosila vie od pola tone. Glava tog stvora izgledala je kao brodski pramac, ali umesto da sa svake strane pramca bude 'naslikano'
samo po jedno oko, bila su po dva. Jedno iznad drugog. Vilica se ispod toga pruala podvijeno napred i nadole, kao klinasti, probojni
pramac grke bojne trireme.

Skiano... ree Hari Harms u sebi. Dobro su to znanje udrilovali u njega na obuci. Ali, nije oekivao da e ikada videti tu rasu na ulici,
a ponajmanje da e jedan Skiano ovako da spopadne njega lino.

ta li sam sad uradio? zapita se, spreman na jo jedno pokajniko samoponiavanje.

Ova grdosija barem ne moe da mi kae da sam mu zaklonio pogled na neto, pomisli on.

Na jednom irokom ramenu Skianoa uala je neka ptica, arenog perja, nalik na zemaljskog papagaja.

"Izvinjavam se to te uplaih, brate", ree titan blagim tonom, pre nego to Hari stie da se pone izvinjavati. U drugoj mamutskoj
ruerdi Skiano je drao vodor aparat, iz kog je dopirao taj glas. Skiano nije ni najmanje pomicao usta, niti je, sam, proizvodio ikakav
zvuk. Ali je zato iz donjeg para Skianovih oiju dopiralo blago, isprekidano treperenje svetlosti, koje je vodor-aparat primao i
transformisao u zvuk.

"Meni se uinilo da si poprilino izgubljen."

Hari odmahnu glavom. "Izvinjavam se zbog protivreenja, stariji pokrovitelju. Tvoja briga greje ovog jadnog klijenta mladunca. Ali,
znam kud krenuh. Zato, zahvaljujem se, pa, da po..."

Ptica na Skianovom ramenu zakreta podsmeljivo, prekinuvi ga usred rei. "Idiote! Budalo. Ne telesno. Duevno izgubljen. Tvoja
dua! Tvoja dua!"

Tek tad Hari uvide da se razgovor odvija na angliskom, na 'vujem' jeziku koji je njemu bio maternji. On malo bolje pogleda tu pticu.

Zbog strogih zahteva koje fizika postavlja pred sve letee stvorove, oni izgledaju, na svim kiseoninim svetovima, otprilike isto; a
naroito oni koji imaju perje. U ovom sluaju, meutim, nije to bilo samo 'otprilike' nego je to bio ba pravi papagaj. Greke nije
moglo biti: ba ta sorta umela je svojevremeno gusarima s junih mora da otpeva rei "Jo-ho-ho i boca ruma!"... Utoliko je udnije
izgledao div, Skiano, sa papagajem na ramenu.

Ako si ti pirat, pomisli Hari, onda ta e ti etiri oka... Trebalo bi da nosi crnu 'zakrpu' preko jednog. Ili ak preko tri! Trebalo bi i da
ima jednu drvenu nogu... i kuku umesto jedne ake.

"Uistinu, majmune moj dobri", nastavi zujkavi sintetiki glas iz vodora, u saglasnosti sa onim to je iskretala ptica. "U opasnosti je,
reklo bi se, tvoja dua. Jesi li izdvojio bar malo vremena da porazmisli o njenom spasenju?"

Hari mirnu. Nikad ranije nije imao prilike da uje kako zvui kianovska religijska agitacija, a ponajmanje na angliskom, pa jo uz
pratnju papagaja na ramenu. Zemaljskog, ali neto mnogo pametnog.

"Ti to o meni", ree Hari.

"Jest, o tebi."

Tek sad Hari poe mirkati sa nevericom.

"O meni... lino?"

Papagaj zazvida uvredljivo-prezrivo. Ali u Skianovim oima zasvetluca zadovoljstvo. Mainski govor zazvua radosno.

"Najzad, neko ko hitro shvata taj koncept! Ali, i ne treba da budem iznenaen to ba tvoj plemeniti rod raspolae tim
razumevanjem."

"Plemeniti... rod?" ponovi Hari. Jo niko, nikad, nije stigao da mu pripie to.

58
"Naravno. Ti si sa Zemlje! Koja je blagosloveni dom Mojsija, Isusa Hrista, Bude, Muhameda, Tiplera, i Vajmberg-enga! Stanite iz
koga ponikoe vuii, svesna bia oigledno devianskim roenjem nastala, bez intervencije ijedne druge galaktike rase, grenike;
bia koja su razum dobila kao besprekorno ist poklon od Kosmosa samog!"

Hari uzmae jo jedan korak, totalno zapanjen. Ali Skiano mu se primae tano za toliko.

"Svet sa koga je potekla misao koja e izmeniti vaseljenu zauvek. Jedna koncepcija koju mi svi, dragi brate, elimo usvojiti, ali nam ti
mora pomoi!"

Div-evangelista se nagnu blie Hariju, zraei zanosom i kroz glas, i kroz sjaj u oima.

"A to je koncepcija Boga koji voli svaku osobu pojedinano! I koji ne pridaje znaaj rasama i klanovima, i drugim apstrakcijama,
nego svakom pojedinanom biu koje je svesno sebe i sposobno za poboljanje.

To znai da postoji Stvoritelj svega, koji obeava blaenstvo kad mu se pridruimo na taki zvanoj Omega.

Da postoji Onaj koji nudi spas, ne kolektivno, nego svakoj dui ponaosob."

Hari je samo mogao da trepe, krajnje zapanjen; mozak i grlo bili su mu u blokadi iz koje se nikakav govor nije mogao probiti.

"Amin!" zakreta papagaj. "Amin i aleluja!"

Alvinov dnevnik

Za promenu, jednom da ja imam najbolji pogled na ono to se deava. Moji drugari - Ur-ronica, Hakica, i tipko - bili su u raznim
drugim delovima broda, pa su tamo morali da se zadovolje onim to se videlo na monitorima. A ja sam stajao na samo nekoliko
koraka od doktorke Baskin i video, tako, isto to i zapovednica broda, dok smo se otkidali od Izmunuti.

Desilo se, dakle, tano ispred mene.

Zvanino, bio sam u Sobi za planiranje kao vodi onih smrdljivih glavera. Meutim, taj posao sam odraivao uglavnom tako to sam
im povremeno davao po koju grudvicu sintetike hrane, iz depa... i to sam istio za njima pod, kad god je zatrebalo. Nije se imalo
ta drugo oko njih raditi. Zato sam gledao i sluao dogaaje, pitajui se kako u sve to sabiti u nekoliko stranica dnevnika. Nita u
mom ivotnom iskustvu - ni odrastanje u malom hunikom ribarsko-lukom gradu, a ni itanje knjiga iz ljudske prolosti - nije me
pripremilo za ono to se desilo u tim midurama opasnosti i promene.

Inspiraciju sam naao u uspesima Sare Kulhan. Ona je, kao i ja, od prerano dolih, uroenica jijoanska, potomak kriminalaca-
naseljenika. Kao i ja, ni ona nije, sve do ove godine, nikada videla zvezdani brod, a ni raunar. A ipak, njena re se sad slua. Ovi na
vlasti pitaju je za savet. Ne izgleda izgubljena kad diskutuje o 'graninom obimu transfernih niti' i o 'kvantnim nivoima realnosti'.
(Tano pisanje tih rei obezbeuje mi ovaj autopisar, samo da znate.) Pa, kad je tako, kaem ja sebi - kad moe jedna Nagibarka da
savlada sva ova uda, trebalo bi da mogu i ja.

Ali, hm, Sara je bila mudrac, velemajstor znanja, dok bejasmo kod kue, a to znai da sam ja ipak samo ja... onaj koji e pokuati da
prepria akcije zvezdanih bogova, i dogaaje daleko udnije nego to ikad videsmo u dubokome Midenu, a sve to jezikom koji jedva
da mi je shvatljiv.

(Na Jijou, za razgovor o tehnikim stvarima koristimo angliski, zato to je veina knjiga, tampanih na toj planeti u doba Velikog
tampanja, na angliskom. Ali na Brazdau je drukije. Kad neke naune pojedinosti moraju biti kazane precizno, prelazi se na gal
sedam ili na gal dva, koriste se rei-glifi za mene nerazumljivi... to pokazuje koliko su ta dva jezika 'devoluirala' kod nas na Jijou.)

Cviljenje glavera je neto sasvim drugo. Ne lii ni na jedan 'govor' koji sam ikad ranije uo! Popravljeni i ukraeni intervencijom Nis
maine, ti jadni zvuci posegnuli su preko nebesa, dok se zastraujui brod Zanga obruavao pravo na nas, reen da nas 'razduva' tako
da se svi nai atomi, svaki ponaosob, pomeaju sa uskovitlanom atmosferom divovske zvezde.

ak i ako je taj napad zlatasto ute take na holo-projekciji bio samo blef - ako su Zangi nameravali da u poslednjem trenutku skrenu
sa te putanje, i dozvole nam da proemo - time ne bismo bili spaseni. Jer onaj isti bojni brod Jofura koji nas goni jo od Jijoa, sada je
ve na takvoj putanji da oigledno moe stii pre nas do jedinog poznatog izlaza iz ovog olujama namuenog zvezdanog sistema.

Dilijan Baskin nam je odredila putanju koja, u svakom sluaju, vodi pored nekoliko demona.

Glaveri su nastavili da bleje i njau pomalo, a napete dure su prolazile.

59
Najzad - disai vodonika odgovorie.

Njihovo isprekidano pitanje zvualo je jo gore, za moj sluh. Sara, meutim, pljesnu akom po konzoli i uzviknu: "Dakle legenda je
bila istinita!"

U redu, u redu, trebalo je da i ja znam za tu priu. Pa, dobro, priznau, proveo sam preveliki deo mladosti gutajui prastare zemaljske
romane umesto da studiram dela jofurskih uenjaka. Naroito je trebalo da prouavam ona dela koja nisu ni zapisana - usmene
jijoanske legende i predanja. Jer to je ono nae kulturno naslee koje smo imali pre nego to su pristigli Ljudi i vratili nam pismenost.

Navodno je prva generacija glaverskih doseljenika razgovarala sa G'kekijima koji su ve bili na Jijou, i rekla poneto o svojim
razlozima za beanje od civilizacije Pet galaksija. Dakle, vekovima pre nego to su sili niz Stazu iskupljenja, dok su jo umeli da
govore i bili kolovani, glaveri - tada narod, Glaveri - objasnili su ta ih je nagnalo na samoizgnanstvo.

Navodno su imali jedan poseban talenat, koji im je omoguio da meu zvezdoletnim klanovima budu vrlo znaajni. Umeli su uspeno
da razgovaraju i pregovaraju sa vodoninim biima. Zato su posredovali u raznim trgovinskim aranmanima... i postali veoma bogati.
I postajali su sve bogatiji, dok ih nisu najzad ponele sopstvena arogancija i nemarnost. A te mane sebi ne moe dozvoliti onaj ko ima
ikakva posla sa Zangima.

Jednog dana izdala ih je Talija. Moda su odali poslovnu tajnu, ili primili mito, ili nisu platili neki veliki dug. U svakom sluaju,
posledice su bile prilino sumorne.

Zangi su, za uzvrat, zatraili da Glaveri daju jedino to im je preostalo.

Sebe.

Tako je, barem, Sara prepriala tu legendu doktorki Baskin. Sluali smo i mi ostali. Vreme je krvarilo ka nuli, ka sudaru sa
zahuktanim kosmikim levijatanom.

Sklopio sam neke elemente i shvatio da ovi sadanji glaveri (sa malim g) zapravo ne govore Zangima nita, jer i nemaju sposobnost
govora. Jer, oni su zaista postigli iskupljenje, a to znai da vie nisu razumna bia. Sada su pod-sapientni. Ili su, bar, maltene
podsapientni; moda su mo govora uglavnom, ili preteno, izgubili.

Ali Zangi imaju dugako pamenje. A nai glaveri izgleda da su u svome instinktu - moda je to u njihovom genetikom programu -
sauvali sposobnost da odcvile jo samo jednu jedinu poruku. Poslednju; onu koja e njihovim drevnim poveriocima javiti...

Hej! To smo mi! Ovde smo! Mi smo, mi!

Ovoj identifikaciji Nis maina je, valjda, dodala samo jo jedan prizvuk, jedan prosti, oigledni zahtev.

Molimo oterajte ove Jofure koji nas jure.

Pomozite da se izvuemo odavde.

Proe jo nekoliko trenutaka napetosti. Moje kimene bodlje kostreile su se. Lepo se videlo kako se Zangi naglo poveavaju na
ekranima pravo ispred nas. Bio sam nervozan kao Urkinja na plai kad naiu veliki talasi.

Onda, u trenu kad se inilo da e otvoriti vatru, zangovski brod naglo skrete sa kursa! Preko zvunika, kao vrhunac svega toga, stie
jo jedna kriava poruka od njih. Nis se sledeih nekoliko dura muio, i na kraju, uz pomo brodskog ogranka Biblioteke, dade jedan
mogui prevod, koji je glasio: "Sad poite sa nama."

I tako se naa Nemeza u trenu pretvorila u na eskort: u oruanu pratnju koja e nam pokazati kako da se dalje kreemo. Kako da
izvuemo Brazdaa iz ljutitog haosa Izmunuti.

Za to vreme, prvi zangovski brod pokupio je sredinje delove svih preivelih mehanoidskih brodova-etelaca, i krenuo i sam u
bekstvo ka staroj transfernoj taki. Mi zauzesmo mesto u tom konvoju spasa.

A trei brod Zanga nastavi vrtoglavo ka sudaru sa Jofurima.

Dalekodometni senzori pokazivali su kako dva svemona titana izlaze jedan drugome na megdan.

60
Bio je to prizor za strahopotovanje, iako je slika na toj daljini, u tim uslovima, bila mutna. Sluao sam rei porunice Tit, upuene
Sari.

"Ono su projektili koji se zovu 'adski oganj'", ree Delfinka. Jofurski brod ispaljivao je usijane takice svetlosti na protivnika.

Debeli Jofuri, pomislih ja, sigurno prilino oajno ele da se doepaju ovih delfina oko mene... kad, zbog toga, idu ak i u bitku protiv
takve grdosije.

Globularni brod Zanga bio je vei od jofurskog; na slici se videlo da se pomalo ljulja ili njie iznutra, kao elatin, ili kao neto to curi
iz ranjenog Trekija; kao da nije od solidne materije. Meni se u jednom trenutku ak uinilo da nasluujem neke nejasne prilike da
plivaju unutra, kao oblaci u pokretu ili kao ogromni ivi stvorovi u nekoj neprovidnoj tenosti.

Mali delovi izdvojie se iz glavnog zangovskog tela, kao kapljice koje prte iz komada slanine baene na usijani tiganj. Ali, za razliku
od jofurskih projektila, ne poletee strelovito i neumoljivo ka protivniku.

Naprotiv, sve te zangovske 'kapljice' ostadoe blizu svog matinog broda, ali se poee i naduvavati i iriti, pa i spajati u neto nalik
na odbrambenu povrinu izmeu dva ratna broda. Jofurski projektili su manevrisali spretno, ali ipak gotovo svi naletee na tu
povrinu, izazvavi blistave eksplozije.

Tit je, leei u svojoj masivnoj maini za hodanje, gledala bitku samo jednim hladnim sivim okom. Njen komentar glasio je: "Zang-g
izbacuje delie svoje supstance ispred sebe, da bi se branio. Zasss-sad jo ne preduzima nikakve ofanzivne akcije."

Seam se da sam tad pomislio, pun nade, da to moda znai da su hidronje neka smirena bia, manje sklona divljatvu i nasilju nego
to se to o njima pria. Moda im je namera samo zadre Jofure, dovoljno dugo da mi pobegnemo.

Onda razmislih bolje, uviajui da ni to ne bi bilo dobro.

Jer tada bi se, moda, Brazda izvukao iz nevolje - to je dobro za Zemljane, a moda i za Pet galaksija - ali bi planeta Jijo nastradala.
Jofuri bi se tamo vratili, moda sa pojaanjem, pa bi sa narodima Nagiba uinili ta god im volja. Svakako bi poubijali sve preostale
G'kekije. I preobratili sve jadne Trekije u jofurizam. Naravno da bi spalili arhive Biblosa. itav Nagib bio bi jedna velika 'genetska
farma' na kojoj bi se Jofuri iivljavali. Menjali bi sve rase u neke nove, koje bi njima bile ponizna posluga zanavek...

Dilijanin raniji plan, da povue i nas i neprijatelja u samoubistvo, znaio bi pogibiju i moju, i svih nas u Brazdau, ali bar bi moj
rodni svet bio, moda, spasen.

Dobici i gubici bili su vrlo jasno ocrtani i gorki. Poeh, u mislima, zamerati toj sredovenoj eni to je nainila izbor koji je spasao
mene lino, moj ivot.

Poeh drugaije misliti i o ponaanju Zanga.

ta ekate? pomislih. Uzvratite paljbu, ve jednom!

Jofuri su bili disai kiseonika, kao i ja, dakle u nekom smislu moji daleki srodnici; imali su oni u sebi i poneto od one DNK koja se
difuzno rairila po svim tim galaksijama u eri 'pre zore', pre nego to su Praoci zapoeli tradiciju Uzdizanja. Pa ipak, u tom asu ja
poeh navijati da ih unite stvarni 'ejlieni', oni iz jednog dalekog, nerazumljivog reda ivota.

Hajde, Zangi, isprite te gadne hrpe slanine!

Ali bitka se nastavljala isto kao i dotad, samo se rastojanje izmeu dva dina smanjivalo. Zangovski brod je izdano troio delove
svoje materije da bi amortizovao sve nove i nove plotune smrtonosne jofurske paljbe, nove projektile, nova klobuanja adskog ognja.
Neizbeno, pojedini projektili i hici prooe kroz tu odbranu, i pogodie samu hidrogensku lau, silinom grozomornom i opakom.
itave erupcije polutenog materijala kuljale su iz pogoenih mesta u svemirski prostor, iskriei i gorei divno naspram crnine
kosmosa. Jaki talasi, ili grevi, potresali su brod Zanga, ali on je bezglavo srljao dalje u sve gue i gue jofurske artiljerijske salve.
U naoj sali, glaveri su se ludo razgalamili, svojim nesuvislim glasovima; inilo se da navijaju za Zange.

Zau se, preko zvunika, glas jednog delfina: "Bliimo se ulazu u transfernu taku." Zvualo je to nekako utavo, to znai da je
govorio neko iz komandnog akvarijuma, iz vode prezasiene kiseonikom. "Svi da se pripreme za tranziciju. Na pilot Ka javlja da ovi
koji nas vode idu nekom udnom, nekonvencionalnom prilaznom putanjom, to znai da bi moglo biti estokog drmusanja."

Dilijan i Sara vrsto stisnue rukonaslone svojih fotelja. Delfini u Sali za planiranje naredie svojim mehanikim hodaima da raire
i magnetizuju stopala, koja se, na taj nain, pribie veoma vrsto za pod. Ja i glaveri nismo imali ta da uinimo osim da kolutamo
oima, otprilike podjednako glupavo i beskorisno. Video sam, u samoj sredini glavnog prednjeg ekrana, da su pejzai zvezdanih
61
nebesa prekinuti jednim zavrnutim potezom apsolutne tame. Dugi nizovi kompjuterski generisanih linija i simbola opruali su se
radijalno ka tom mestu; konvergirali su ka jednoj taki. Sara je neto mrmljala uzbueno.

Gledao sam ta radi brod ispred nas, onaj prvi zangovski, na elu konvoja. Zadrhtao je maltene kao od radosnog iekivanja sruivi
se pod nekim uglom u to zavrnue prostora...

... i sledeeg trena pao je u nekom sasvim novom pravcu, koji ja nikako ne bih mogao opisati niti pokazati.

Do tog trenutka nisam ni sanjao da takav pravac postoji.

Brzo prenesoh pogled na ekrane koji su prikazivali nastavak bitke iza nas. Trei zangovski brod bio je tako gadno pogoen da se
poeo raspadati; mahnito gruvanje jofurske vatre bukvalno ga je razdiralo na komade. Udarac za udarcem! Udarci su se sustizali i
prestizali, jer je sad i jofurska kratkodometna artiljerija plamtela poludelo. Ali rastojanje izmeu dva diva smanjivalo se, bliilo se
nuli.

Zavrno pobesnelo divljanje svih jofurskih oruja raskide globularnu lau Zanga na nekoliko velikih komada, koji poee i sami da se
rasipaju i rasturaju.

Na tren sam pomislio da je to kraj bitke.

Da su Jofuri pobedili.

Onda se dva 'raspadnuta' komada zangovskog broda savie kao ivi pipci i zalepie se sa dve strane na svetlucavo metalno korito
jofurskog broda. Taj vrsti obuhvat pretvori se u lepljivo poluteno irenje, rasprostiranje.

Iako je rastojanje izmeu nas i tog poprita bilo sve vee, pa zato i slika sve loija, imao sam oseaj da zangovski materijal trai
otvore i slaba mesta, sa ciljem da prodre unutra.

Onda ta slika nestade.

Prenesoh pogled na sredinji ekran. Naa tranzicija je poela.

Ka

Pilotiranje brodom kroz razvuene geometrije transfernih taaka - to je fina umetnost. Nijedna maina to ne moe sama; nijedan
raunarski algoritam nije dovoljno dobar.

Jer, pilot se mora donekle osloniti i na neopisivo 'ono neto', na svoju intuiciju, mora da oseti pravi tren kad treba ugasiti, na bonim
perajima, polja koja vas dre za jednu blistavu nit, da bi se dogodio preskok - koji traje samo nekoliko sekundi ali, zapravo, i nekoliko
eona - kroz jednu prazninu koja je mnogo praznija od vakuuma... i sledei tren kad treba ukljuiti druga polja koja e vas vezati za
onu drugu nit diskontinuiteta (a nikad ne dodirnuti smrtonosni obod transferne take) tako da stignete, kao da se vozite kroz nekakvu
cev, pravo do svog cilja.

ak i transferna taka koja se idealno mirno ponaa ipak je prava oluja. Neto kao sveanj vrlo uznemirenih pageta koji se komeaju
i presavijaju veoma brzo, i oko sebe svijaju ono od ega je sam prostor kosmosa nainjen; presavijaju se kroz nekoliko dimenzija, pa i
kroz neke koje su samo delimino 'tu', tako da se njihovo prisustvo ne moe iskazati celim brojem nego samo razlomkom.

To je lavirint zasenjujuih, vlaknastih nesavrenstava.

Tu je ogledalo Postanja ispucalo, a pukotine imaju izgled putanja pruenih u drugde.

Ko ume da ih iskoristi na pravi nain, u mogunosti je da izvue iz toga ogromne koristi: da putuje iz jedne galaksije u drugu, ako su
one povezane ovakvim transfernim takama, mnogo bre nego to bi mogao hiperprostorom.

Ali ko ne ume, ko je neobazriv ili nerazuman, nai e u svemu tome samo svoj blistavi, munjeviti kraj.

Pilot Ka voleo je ba ove skokove sa jedne niti na drugu, vie nego ijedan drugi deo letenja kroz svemir. Neto u tom poslu uklapalo
se odlino u obe strane njegove neo-delfinske prirode.

Novi slojevi njegovog mozga, dodati uticajem ljudskog genetikog inenjeringa, omoguavali su Kau da sagleda svaku nit kao 'kvar'
u kvantnoj metrici prostora; kao 'greku' zaostalu jo iz vremena kad se univerzum, u svome hlaenju iz inflatirajue super-pregrejane

62
'kljuale orbe', razlistavao u mnogoslojni 'kola' raznih nivoa realnog prostora i hiperprostora. U zgunjavanju nije sve proteklo
savreno, ostali su ponegde pojedini 'defekti', lomovi graninih povrina - gde su i sami zakoni fizike prelomljeni i gde su preice
mogue. O svemu tome mogao je Ka dubokoumno razmiljati, onim disciplinovanim mentalnim procesima za koje je kapetan
Kraidaiki govorio da su 'inenjerski um'.

Ali, naporedo s tim, Ka je primao razliite teksture i sticao bogatstvo utisaka kroz svoje druge, mnogo starije organe, one koji su
podatke slali do pojedinih taaka znatno dublje u njegovoj lobanji. Tamo je Ka imao nervne vorove izvanredno podeene za sluanje
- za oslukivanje kako ute razliite struje vode ispod povrine, kakva im je struktura, kakvim cikloidnim ritmovima se oglaavaju
talasi. Instrumenti su osmatrali guste zamraje arhajskih topolokih fraktura u prostoru samom, a ti podaci u Kaovoj glavi postajali su
sonarne slike. Mogao je maltene istim oseajem, i bez razmiljanja, da predvidi kad e nekoj transfernoj niti doi kraj, i na koje
susedno vlakno treba u kom trenu preskoiti, da bi Brazda jurnuo svetlom stazom ka sledeem cilju.

Tomas Orlej je jednom prilikom uporedio taj proces sa preskakanjem "iz jednog tobogana u neki drugi, ali, za vreme oluje sa
grmljavinom".

Kraidaiki je to iskazao drugaije.

* Konvergencija

* linija i prekida,

* spruda i plime...

Jo na poetku ekspedicije, kad je kapetan jo bio sa njima, i kad su brilijantnom Kipiruu poveravani svi stvarno teki manevri, svi su
slono govorili da je vonja kroz transfernu taku, kad Ka upravlja, doivljaj koji se ni sa im drugim ne moe uporediti; tako je
odvano i spektakularno manevrisao, bez ijedne greke. Jednom, kad je zahvaljujui seriji nepojamno srenih sticaja okolnosti uspeo
da nadmai jedan galaktiki rekord star vie od milion godina - naime, obavio je prelazak od Tanita do Kalafije za samo pet i jednu
etvrtinu miktera - posada mu je dala specijalni nadimak.

Talini.

To znai, na angliskom, 'onaj koji ima sree; onaj koji je srene ruke'. Ali na trinarnom jeziku to znai jo neto; ima jednu konotaciju
vie. Naime, ta re je i naziv za jedan specijalni 'ukus' u Talijinom moru, ili, kako jo kau, u Ifninom vilajetu, tamo gde se bacaju
kockice i kolo sree okree. U tom moru neki sanjari iz nepojamno davnih vremena pevue neke svoje napeve koji su bili prastari
mnogo pre nego to je prva zvezda roena.

Velika je to poast bila, dobiti takav nadimak na trinarnom jeziku.

Onda je, za samo nekoliko dana na Jijou, sudbina izneverila Kaa najpodmuklije. Naao je svoju ljubav... i odmah je izgubio, jer ga je
dunost, ova dunost, otrgla od nje - od njegovog sopstvenog srca, zapravo, koje na Jijou ostade - i pozvala u svemir, gde se sada
rastojanje izmeu njih dvoje poveava za po nekoliko parseka svakog minuta.

Upravo kad joj je bio najvie potreban.

Zato danas nije mnogo uivao u ovom proletanju kroz lavirinte blistavih vlakana. Odravao se samo na sumornom profesionalizmu.

Nauio je da na svoju talinost vie ne rauna.

Iza njega, kontrolna sala/akvarijum nekako se sablasno utiala. Ne otvarajui oi i ne gubei koncentraciju nimalo, Ka je sasvim jasno
oseao da su se Delfini u vodi iza njega uutali kao retko kad; da su suzdrali ak i svoje refleksno sonarno kvrckanje, samo da ne bi
kojim sluajem uznemirili njega.

Bilo je dobrih razloga da nervi budu zategnuti. Ovaj transfer se razlikovao od svih ostalih.

Razlog za to svetlucao je neposredno ispred Brazdaa: jedan ogroman nebeski predmet. Ka ga je percepirao u jednom trenutku kao
ogromnu meduzu, u sledeem kao mamutsku hobotnicu, iji su pipci vei od ijednog zvezdanog broda koji je Ka ikad video. Profil
zangovske lae bio je fluidan, prilagoen putovanju kroz 'upletena creva' transferne take, i poprilino jeziv, bar po Kaovom utisku.
Instinkt mu je govorio da treba klisnuti negde u stranu: iskljuiti polja kad Zangi to ne oekuju i preskoiti na neku sasvim drugu nit,
bilo koju, bez obzira na to u koji deo vaseljene e to odvesti Brazdaa - samo da se vie ne bi nalazio u takvom konvoju.

Ali, razmiljao je, ovaj brod ispred nas je vodi, a onaj iza nas je uvar; ako neto pokuamo, ubie nas.

63
uo je kroz vodu, iz susedne sale, one za planiranje, neki vrlo slab zvuk nalik na mjaukanje ili cviljenje. Znao je da se tako oglaavaju
glaveri, degenerisana stvorenja Jijoa koja su se namerno vratila u ivotinjsko, pred-razumno stanje. Ve samo taj zvuk bio bi sasvim
dovoljan da Kaa proe jeza skroz-naskroz, ak i bez saznanja da ba te buljave ivotinje imaju neki poseban afinitet prema
hidrogenskom redu ivota. Zahvaljujui toj bliskosti, Brazda se otkaio od jofurske potere. Ali, kakva e, na kraju, biti cena toga?

Spaseni smo od jednog stranog neprijatelja, razmiljao je on, pilotirajui; samo da bismo pali u ruke drugom, koga se pribojava cela
kiseonina civilizacija.

Ali takve dileme ve su postajale, ovoj delfinskoj posadi, rutina. Cela vaseljena bila je, za njih, ve odavno sastavljena od samo dve
komponente, od kojih je jedna zlo a druga jo vee zlo. Ili, moglo bi se rei: od kaskade 'uarenih tiganja' i 'razbuktalih vatri ispod'.

Ovi se spremaju, ree Ka sebi, gledajui kako se jedno karakteristino blago talasanje pronosi kroz sve prividne 'pipke' broda ispred.
Ve dvaput je, danas, bio svedok toga; Zangi su tako inili neposredno pre skoka na neko drugo vlakno. U oba sluaja Ka je morao
upotrebiti svu svoju vetinu da se Brazda ne bi sruio u oblinju nit koja vodi pravo u jedan singularitet. Nikad nije video ovakav stil
'vonje' kroz transfernu taku; hidrogenai su skakali na one niti koje su vie vreme nego prostor, a to je izazivalo kauzalitetne
mikrotalase od kojih je svima u Brazdau, pa i samom Kau, pripadala muka u stomaku. Nita u tom zangovskom metodu pilotiranja
nije bilo osobito efikasno; nije bilo nimalo efikasnije od obinih metoda. Svaki takav nezgodan manevar, i svaki trzaj Kaovih nerava,
govorili su da ne treba tako, nego da treba odustati i poleteti razumnije.

Pa, ja bih vas doveo tamo upola bre, razmiljao je, kao da upuuje te misli napred, ka tom leteem 'oktopodu', ako biste mi samo
rekli kuda idemo.

Dodue, rezonance u ovoj transfernoj taki izmenile su se od Kaovog poslednjeg prolaska kroz nju, od onog dana kad je Brazda,
beei iz ledenog Fraktalnog sveta, krenuo putanjom Dilijaninog oajnikog kockanja... da se sakrije na 'stazi prerano dolih', na
dalekom, zabaenom Jijou. Kad se onaj drugi neksus ponovno otvorio nadomak Izmunuti, nedavno, verovatno je izazvao nekakve
pomake i potrese u ovom. Svejedno, mora biti da postoji laki nain da se doe do zangovskog cilja, koji god da je...

Sonarne slike sklopie se u fokus. Ka vide jedan blistavi grozd niti tano ispred njih... Gordijev vor, bez ijedne niti koja bi liila na
prostor.

Ghhhh! ree Ka sebi; sigurno su se ustremili ba u onaj vor tamo... baksuzi jedni.

Ipak, oslukujui pomno 'zvuni' portret tog vora, on oseti neto o tom zapetljanom snopu vlakana...

Hm, mislim da znam koje e vlakno odabrati, ree on sebi.

Kaova panja bila je sad nepogreivo prikovana. Ovo mu je bilo vano. Dovesti Dilijan Baskin i njen tovar bezbedno do cilja. A
onda nai nain da se on sam, Ka, vrati na Jijo. Da se vrati svojoj Pipoi. Pa makar to znailo da on vie nikad nee pilotirati.

Pokrete alarm da upozori posadu.

Idemo!

'Sipa' se zatalasala oputeno, i pola u novi, zavrni skok.

Alvinov dnevnik

Ne umem da opiem nijedan trenutak naeg boravka u transfernoj taki.

Ali neka poreenja mi dolaze na um. Na primer: vatromet na dan Osnivaa zajednice Jijoa. Ili: maioniarska predstava u kojoj
Urkinja, na pozornici, baca onu iskriavu eksplozivnu prainu. Ili...

Odustani, Alvine!

Stvarno sam zapamtio samo dve stvari, da mi je bila muka u stomaku i da su preko svih ekrana leprale neke zasenjujue trake, vrlo
nerazgovetno. Sara Kulhan je uzvikivala neto oduevljeno, jer najzad je njena voljena matematika oivela pred njenim oima; ali
iskusnija Dilijan Baskin je samo huktala zabrinuto... Zvuk koji me je bacao u brigu.

Naa brodska gravitaciona polja su se oko mene ispravljala i savijala, naginjala i premetala. Iz pojedinih komandnih konzola oko nas
izletala je po koja iskra. Neo-delfinska posada trampala je unaokolo u tim njihovim hodaljkama, i gasila te poare u zaetku, pomou
aparata sa inertnim gasom. Sve u svemu, ovaj svemirski putnik-poetnik, iji dnevnik itate, brzo je zakljuio da transfer ne ide ba
kako je uobiajeno.
64
Uskoro sam se, ako emo govoriti iskreno, oseao tako jadno, da sam malo ta mogao zapaziti. Rairio sam ruke i pozvao glavere da
se zgure uz mene. Oni su blejali pomalo, zvukom ba tunim. Pokuavao sam da umblam na smirujui nain, ali opasno cianje
Brazdaevih motora nadjaavalo me je mnogostruko.

Nema sumnje, bile su to izuzetno rave dve midure u mom ivotu, meu najgorima; uporedive sa onim kad smo tonuli, moji drugari i
ja, u Snu Vufona, u ledeni bezdan midenskih voda, poto smo pali sa kontinentalnog praga; i sa onim kad smo se razbili o ulazni otvor
podmornice i kad je ledena voda iknula pravo meni u lice.

U jednom trenutku neki Delfin je povikao "Idemo" i tad je sve, naglo, postalo jo gore. Moje drugo crevo poskoilo je kao da hoe da
se sudari sa mojim srcem. Onda uvideh da sam ostao bez daha, da ne ujem: svi zvuci oko mene apsolutno su iezli!

Nekoliko dugih trenutaka lebdeo sam kao usred velike bale bek-pamuka, nekako iupan iz vaseljene, prema kojoj sam mogao baciti
pogled-misao samo kao kroz nekakav dugaak tunel na ijem se kraju ona nalazi, ili kao da sam ja na dnu nekog dubokog, dubokog
bunara a vaseljena gore, iznad njega.

Isto tako iznenada vratio sam se! Kosmos me je gusto, odasvud, okruio i zatisnuo. Kao da se veliki teret podigao sa mojih kimenih
bodlji: odjednom sam mogao da udahnem, duboko.

Mi jijoanski Hunii volimo nae jedrenjake, pomislih tada, borei se protiv talasa nagona na povraanje; nikad nam nije muka na
moru. Ali nai zvezdoletni preci mora biti da su povraali neprestano, ako su ovako putovali. Onda nije udo da se za njih pria da su
bili takvi namori.

Podigavi pogled, videh da su Dilijan i Sara ve ustale sa svojih mesta i da napeto prilaze velikom displeju. Tit i ostali Delfini prili
su u svojim estonogim hodaima i zbili se u grupu odmah iza to dvoje Ljudi, virei preko njihovih ramena.

Malice klimavo, ustadoh i ja, i pridruih im se. Komeanje boja brzo se razilazilo na glavnom ekranu. Brazdaeve maine, koje su do
maloas tutnjale, sad su se naglo stiavale, i uskoro se spustie do smirenog brujanja. Talasanja i kovitlanja boje razdvajala su se kao
zavese, otkrivajui...

... zvezde.

Zagledao sam se u udna sazvea.

Te zvezde su prokleto daleko od onih koje ja znam, rekoh tada sebi; ni Ifni ne bi umela izraunati koliko daleko.

Kako bi trebalo da se osea onaj iji se davni, nemogui san ostvari?

Alvine, rekoh ja tada sebi, sad si veoma, veoma daleko od kue.

Dok sam ja razmiljao o tom udesnom ishodu, Brazda se polako okretao. Blistava panorama zvezda prolazila je ispred nas - udna
jata, i nebule, i spiralni galaktiki kraci ija svetlost nee stii do Jijoa jo milionima godina - a onda, najzad, videsmo naeg vodia,
ogromno zangovsko brod-bie.

Zatim i mesto prema kome nas je vodio.

Svi u Sali za planiranje jeknue uglas: emocije svih Zemljana bile su u ovom asu iste.

"Oh, ne", zastenja porunica Tit. "Pa, ne tamo!"

Doktorka Dilijan Baskin zastenja.

"Ne mogu da verujem!" ree ona. "Toliko smo se namuili... samo da bi se nali opet ovde?"

Preda mnom se naao taj predmet koji je tek poinjao, polako, da ispunjava itav glavni prednji ekran. I eto opet neega to, u prvi
mah, ne umem da opiem. Video sam da je neka struktura, i da je gotovo isto onoliko crna kao kosmos oko nje. Dilijan naredi
poboljanje kontrasta slike. Tek tad se struktura izdvoji; sad je izgledala kao da se ari dubokom nijansom ilibarne boje.

inilo se da je otprilike sferina, ali nekako sva pokrivena klinovima - nekakvim iljcima. Kao iak: ona bodljikava loptica koja ti se
zakai za krzno noge kad se mnogo vrzma kroz travu i drugo rastinje. Zakljuio sam da je to jo jedan ogroman zvezdani brod, ali da
nam je zaista vrlo blizu. Zastraujue blizu.

65
Onda mi postade jasno da smo se zaputili na tu stranu, i da ve letimo veoma brzo, ali da se prividna veliina tog predmeta menja
samo vrlo, vrlo sporo.

Zaboga, ovo mora biti jo mnogo vee, rekoh ja sebi, pomerajui svoju matu ka daleko veoj skali; mnogo vee ak i od zangovskog
broda!

Brod Zanga, sada ut kao da je dobio uticu, leteo je naporedo sa Brazdaem. Drhtao je na nain koji me je inio nervoznim. Iz
zvunika nas opet napadoe oni parajui, uestalo isprekidani zvuci; na to glaveri poee da odmahuju tim svojim velikim glavama,
da prevru izbuljenim oima, i da jee.

"Kau da moramo za njima", prevede Nis maina.

Porunica Tit zamuca.

"M-m-moda jurnemo u t-transfernu taku? Nazad. Ako se brzo okrenemo. Pa zaronimo. Mogao bi Ka..."

Dilijan zavrte glavom.

"Zangi nas ne bi pustili da odmaknemo ni dva metra."

To rekavi, poguri se u pozi ljudske tuge, na nain koji nijedan Huni ne moe imitirati. Jasno mi je bilo da je to bockasto mesto
ispred nas dobro poznato ovoj posadi... ali vrlo neomiljeno.

Uhvatio sam pogled Sare Kulhan. Po prvi put je moja kominica Jijoanka izgledala jednako u udu kao ja. mirkala je i oigledno
pokuavala da izrauna koliko je ogromno to ka emu letimo. I, takoe oigledno, nije uspevala.

udan zvuk zau se od jedinog prisutnog ljudskog mujaka. To je onaj mutavi, onaj to nikad nita ne kae - Emerson D'Anit. On se
naroito umirio tokom putovanja sa Izmunuti, utke je studirao udne boje transfernog prostora, kao da one prenose vie znaenja
nego rei.

Ali sada, dok je zurio u ogromnu bodljikavu loptu ispred Brazdaa, njegovo lice bilo je ne samo zapanjeno, kao i kod dvoje drugih
ljudskih bia, nego i izoblieno nekim vrlo jakim emocijama. Sara mu hitro prie, uhvati ga za ruku i poe mu neto govoriti blagim
tonom.

Pamtim da sam razmiljao ovako: ako ih je ovo mesto navelo na tako oajniki potez kao to je bekstvo na Jijo, onda nije udo to su
uznemireni zbog povratka ovamo.

Jedan glas, dobro znan, uzviknu iza mene, oduevljeno ali i sa strahopotovanjem:

"Ultra-carski!"

Okrehuh se i videh nau Hak kako ulazi, vozei se na svojim telesnim tokovima, u Salu za planiranje. Mahala je sa sva etiri oka
iznad glave, ali ih je ponajvie usmeravala ka velikom sredinjem ekranu.

"Stvarno izgleda kuuul", nastavi ona. "ta je to?"

Jo jedan moj drugar stie do otvorenih vrata, odmah iza nje. Urska glava provukla se kroz vrata prva, na dugakom, zmijastom vratu;
nozdrva, jedina na toj glavi, rairi se zbog neprijatnog mirisa zemljanskog straha.

Dok je Ur-rona tako oklevala na ulazu, jedan crveni gheuen progura se svojim glomaznim oklopnim telom pored nje i ue. tipko
zavrte kupolu za gledanje, koja se njemu nalazi na leima, i poe uzbueno da kljoca svojim velikim tipaljkama-hvataljkama.

Trebalo je to da oekujem, naravno. Niko ih nije zvao, ali moji prijatelji imaju instinkt koji im je zajedniki, i koji nadilazi sve granice
izmeu ivih vrsta: nepogreivo pronau nevolju i uskau pravo u nju.

"Ej, upava nogo!" uzviknu Hak, ukajui me u rebra pomou dva svoja pipka sa oima. Druga dva su se naprezala da virnu pored
gomile, ka ekranu, to uspenije. "Mrdni malo tu telesinu, da bude neke koristi i od tebe. Proguraj se kroz ove ribaste stvari, da bih ja
mogla da vidim!"

Bilo mi je ba neprijatno; nadao sam se da Delfini, zauzeti onim to se deava, nee primetiti njenu neutivost. Da ne bih uznemiravao
posadu, sagnuo sam se, dovatio Hakicu za glavine tokova, i podigao je (stenjui od napora) iznad gomile, tako da je ona sad mogla

66
videti najbolje. (Mlada G'kekica nije mnogo teka. Ali, u ono vreme moja lea jo su se oporavljala. Malo su me 'probadala' bolom
svaki put kad bi se Hak, iznad moje glave, promigoljila od oduevljenja.)

"Dobro, ajde, ta je ta stvar?" upita Hak ponovo, pokretom ukazujui ka ogromnoj bockavoj kugli.

Porunica Tit podie svoju glatko aerodinaminu glavu sa mekanog naslona na mehanikom hodau, i uperi jedno tamno oko prema
meni i mojoj g'kekijevskoj prijateljici.

"To je messsto gde smo mi ribaste stvari mnogo stradali, pre nego to smo doli na va svet!"

Da sam bio ljudsko bie, ui bi mi silno pocrvenele od stida. Ali poto sam Huni, samo sam naduvao vreu ispod grla, da ponem
izvinjavajue umblanje. Hak na sve to nije obratila nikakvu panju.

"Jeeeeee, al je veliko!"

Delfinka se frktavo nasmeja kroz svoju vlanu rupu za disanje, navrh glave.

"Veliko je, doista. Zapremina tog omotaa je oko trideset astrona, a to ti je jedan trilioniti deo kubnog parseka."

Kretnjama svojih pipaka sa oima, Hakica pokaza da je blaeno-ba-briga.

"Ma dobro! Neka je toliko... ta god to znailo. Ja u ti rei na ta mene podsea. Na onaj bodljikavi oklop pustinjske ostrige!"

"Izgled-d moe da prevari, Jijoanko mlada", ree Tit na to. "Taj oklop je tako mekan da ga moe rezati drvenom kaikom. Ako bi
mu prila i disala na njega, taj deo, dodirnut dahom, bi ispario. Prosena gustina mu je kao gustina oblaka u vreme snene meave."

To ne zvui osobito opasno, pomislih ja. Onda videh iznenaeni izraz na Sarinom licu. Naa mlada ljudska mudrica namrtila se;
pogledom je preletala sa konzola na ekrane pa na Titino lice.

"Pa, ovoliko infracrvenog... ovakvi profili reemisije... Ne tvrdite valjda da se unutar ove stvari nalazi..."

Zautala je; nije mogla da zavri tu reenicu. Delfinska oficirka se tiho, ironino zasmeja, pa ree: "Da, ba to. Sadri jednu zvezdu.
Taj 'konditorski proizvod' koji gleda, Jijoanko, a koji je nainjen od otrovnog snega, ima u svome sreditu celu jednu zvezdu.

"Dobrodoli, dragi prijatelji nai jijoanski. Dobrodoli u Fraktalni svet."

Lark

Nije oseao hladnou, mada bi je, po logici, svakako morao oseati.

Naao se u zaguljivoj izmaglici; membrane su se zatisnule uz njega sa svih strana, a on se branio tako to se zgurio i zgrio kako je
najbolje mogao. Kolena su mu bila negde blizu donje vilice.

On ree sebi da bi se verovatno oseao otprilike ovako kad bi ga neko silom ugurao nazad u matericu iz koje se rodio.

Uskoro jo jedna slinost sa ivljenjem u materici postade oigledna.

Vie nije disao. Uopte.

tavie, usta su mu bila zatvorena i vrsto zapeaena, a obe nozdrve zatvorene nekim mekanim epovima. Nita od onog naviknutog
ritmikog irenja i skupljanja grudnog koa; nema tihog utanja slatkog vazduha; ti znaajni 'pozadinski' elementi ivota su... nestali!

im je to shvatio, obuze ga panika. Crvena izmaglica prekri njegovo vidno polje, koje se poe suavati u tunel okruen crnilom. Borio
se, bacakao. Iako njegov organizam kao da nije to eleo, on ga prisili na pokuaj udisanja... sasvim uzaludan.

Pokua jae. Sad je, ve, upuivao kategorina nareenja svojoj uspavanoj dijafragmi i grudnom kou. Kima ga zabole od
naprezanja. Najzad, uspe da uvue mlazi gasa kroz jednu nozdrvu, pored epa - moda samo nekoliko molekula...

istog kiselinskog smrada.

67
Nagli grevi zahvatie Larkovo telo. Ruke i noge su se trzale kako koja, a utroba pokua da se olaka u to sumorno okruenje.

Na sreu, prazna utroba, jer on ve danima nije jeo gotovo nita. Neko pamuno oseanje poe se iriti prvo kroz njegove
ekstremitete, kao uspavljujue sredstvo, donosei prijatnu otupelost. Napad greva brzo proe, ostavljajui samo gadan ukus u ustima.

Lark je, tako, nauio jednu dragocenu lekciju, koja je glasila: sledei put kad se nae zguren u fetalnu pozu, uguran u smrdljivu
vreu, bez instinkta disanja, osluni malo ta ti te okolnosti kau; potrudi se da 'uhvati ritam' sa njima.

Poe opipavati jednom rukom drugu; uveri se da ima puls. Dakle, bar njegovo srce jo funkcionie. Sinusi ga bole i peku od onog
stranog smrada malopre; dakle, eto jo jednog dokaza da se ivot, makar i bolan, nastavlja.

Lark poe okretati glavu tamo-amo, gledati. Uskoro vide da vrea u kojoj je zarobljen nikako nije jedina; jo mnogo drugih, slinih
vrea, ili mehurova, plovilo je u okolini, oigledno u nekoj mnogo veoj, zajednikoj posudi. U veini tih mehurova bili su zarobljeni
Jofuri. Njihova kupasta, glomazna tela slina trekijevskim, sagraena od debelih masnih prstenova, bila su stisnuta membranama;
mone noge na donjim prstenovima pokretale su se uzaludno, ne postiui ba nita, jer nije postojala vrsta povrina na koju bi se
mogle osloniti ili od nje odgurnuti. Neka od tih bia bila su sauvana u celosti; neka druga bila su nesumnjivo 'rasturena' na skupine
od po nekoliko prstenova, a u pojedinim 'mehurovima' bio je zarobljen samo po jedan jedini jofurski (ili trekijevski) prsten.

vornovati pulsirajui kablovi, nalik na pipke mulk pauka, vodili su do svake takve 'vree' sa ivim biem... pa i do njegove. Jedan
takav pipak, ili kabel, bio je zaboden u Larkovu vreu, omotan oko Larkove leve noge, i zariven duboko u unutranju stranu butine,
neposredno ispod prepona.

Ova slika izazva u njemu drugi talas panike, ali sad se i sam Lark trudio da to obuzda, koristei najbolje sredstvo koje mu je za to bilo
na raspolaganju: znanje primitivnog naunika. Moda je planeta Jijo nauno zaostala, moda nema na raspolaganju intelektualne
resurse Pet galaksija, ali um se i na njoj moe osposobiti za rad, pa ak i samo na osnovu papirnih knjiga.

Upotrebi ono to zna, ree on sebi; provali ovo!

U redu.

Kao da je usmeren ka glavnoj butnoj arteriji. Mogue je da se vanzjijoanci hrane Larkovim telom, kao neka svemirska pijavica u
dreavim, jeftinim nauno-fantastinim priama pre Kontakta. Ali ta horor-slika zaista je smena; Lark zakljui da mora biti neto
drugo posredi.

To je dovod materija potrebnih za odravanje u ivotu; ja lebdim u otrovnoj atmosferi, zato oni ne mogu dopustiti da udiem, niti da
bilo ta pijem ili jedem. Zato alju kiseonik i hranljive materije direktno u moj krvotok.

Ko god da su 'oni'.

Pogled na mnoge druge vree sa po jednim uhvaenim ivim biem bio je Larku, prirodnjaku, vrlo jasan: tako neki kolega,
prirodnjak, uva uhvaene uzorke. Nije imao fiziku mogunost da se nasmeje (pluima), ali oseaj ironije ispuni ga jasno,
omoguavajui mu da celu situaciju sagleda iz nove perspektive. Jer on sam, Lark, mnoga je iva bia svojevremeno drao
bespomona, u zarobljenitvu, da bi ih prouavao, da bi otkrio kako funkcionie ivi svet na Jijou, ije su mnogobrojne vrste
meusobno povezane na mnotvo naina.

Ako priroda dodeljuje pozitivne i negativne poene svakome, svaijoj 'karmi', za takvo ponaanje, onda je Lark u svome ivotu
nakupio ve vie nego dovljno negativnih poena i zasluio da se sad, za promenu, prema njemu samom postupa ovako. Dovoljno za
silazak u jedno ovakvo lino 'istilite od greha'.

Napinjao se da pogledom prodre to dalje kroz maglu, u elji da se, na neki nain, uveri da devojka Ling nije meu uhvaenima.
Onda, kad je nigde ne vide, poe da se osea usamljeno i potiteno ba zato to je ne vidi.

Moda je pobegla od Rana i od Jofura, kad su ova uta vodonina udovita osvojila Polkdi, ree on sebi; moda je stigla do one
botanike bate u samom sreditu broda, i tamo se sakrila, i nala u onoj dungli, u svem onom liu, skrovite i bezbednost... makar i
privremenu.

Pogledom kao da nasluti, daleko u sumraku magle, nekakve zidove; proceni da se nalazi u odaji koja je vea od onog drveta pod
kojim se sastajalo celo selo, u njegovom zaviaju. Nasluti pojedine delove nametaja i kompjuterske informacione table, i zakljui da
se nalazi, i sad, u jofurskom brodu, a ne u nekom drugom, ali da su vodonikai, posle uspeno izvedene invazije, preuredili ovaj deo
lae, ispunili ga svojom sopstvenom, otrovnom atmosferom.

68
To bi trebalo neto da mu kae. Onaj miris maloas, grozan ali nekako poznat... ona toksinost koja ukida svaku mogunost udisanja.
Ali, Larkov um, 'izbombardovan' nedavnim dogaajima, nije bio u stanju da sad, odmah, izvue iz toga zakljuak. Jednom Jijoancu -
pa ak i tobonjem nauniku, meu Jijoancima - sav svemir je povezani vilajet uasavajuih udesa.

Jesu li osvojili ceo brod? zapita se on.

inilo se da to nije verovatno, ako se ima u vidu ogromna sila kojom su raspolagali Jofuri, moni nebeski bogovi; ali, i ako jesu
osvojili ceo Polkdi, Lark bi u tome naao neto pozitivno. Jer dokle god Jofuri imaju ikakvu akcionu sposobnost, dotle su svi narodi
Jijoa (pa i Trekiji, roaci Jofura) u velikoj opasnosti. Najbolje to bi se moglo desiti, sa stanovita naroda na Jijou, bilo bi da Polkdi
nikada ne uspe da se vrati u ma koju jofursku bazu, niti da ikada poalje izvetaj o onome to se dogodilo u ovom zabaenom kutku
etvrte galaksije.

to ne znai da mu je sadanja situacija prijala, niti da je postao naroito zahvalan svojim najnovijim zarobiteljima.

Tek posle nekog vremena Lark shvati: neki od njih su tu!

Jer sve do tada on je za te uzdrhtale 'grudve' u okolnoj magli mislio da su samo to - neto gua magla; nije obratio posebnu panju na
njih. Sada uvide da su kompaktne, da ostaju u nekim jasnim (mada fluidnim) granicama. Zakljui da lie na ostrvca abokreine na
povrini bare... ili na izdvojene, mone olujno-kine oblake, kumuluse, koji plove carski kroz manje i slabije oblake na nebu.
Nekoliko tih prividno amorfnih tela okupilo se oko jednog mehura da razgleda uzorak unutra... zarobljenog Jofura.

Odakle ti pomisao da oni njega razgledaju? zapita se Lark Kulhan. Da li im vidi oi, moda? Ili ma kakve ulne organe?

Lebdee grudve kretale su se lagano, leerno; kroz okolnu gustu sredinu pomerale su se ispruajui privremene ruke ili pseudopodije,
ili ih grei. Nije se primeivalo prisustvo ma kakvih trajnih organa niti drugih struktura u njihovim poluprozirnim telima, ali su se
mogle razaznati neke gromuljice i kapi, u njima, neto nalik na grudvaste 'delove' koji su se kretali ritmino, stapali u vee, ili delili na
manje; u tome se pokazivala neka sloena pravilnost koju on ni priblino nije uspevao da prati.

Lark se priseti jednog ranijeg ameboidnog stvorenja, onog napadaa koji je prosekao zid i upao u hodnik, tako da su Ran i Jofuri,
umesto da konano uhvate Larka, pobegli. Taj osvaja kao da je, na neki nain, 'pogledao' Larka, maltene 'pravo u oi', a onda se
prevaljao celom teinom preko njega i progutao ga.

ta su, ko su, ova stvorenja? zapita se Lark. Da li je Lingova ikad pomenula neki oblik ivota koji bi liio na ovo? Nije se mogao setiti
da je ikad rekla ita tako.

Najednom se seti gde je ranije osetio onako gadan miris. U Biblosu... u Sali prirodnih nauka... u onom delu velike arhive iz koga su
iznete sve knjige, pa ak i police za knjige, da bi se ugradila mala hemijska laboratorija, u kojoj su grupice mudraca tekim trudom
pokuavale da obnove bar poneto od drevnih znanja, radei o troku jijoanske Gilde eksplozera.

Pokuavali su, pomisli on, da opet osvoje stare vetine, ili ak da neto novo doznaju; u toj Gildi je sigurno bilo mnogo onih kao to je
Sara... mnogo 'jeretika'.

Onih koji su verovali u 'napredak'.

Nikad ranije nisam pomislio na to, ree on sebi, ali, sada znam - Nagib je bio sav proet buntovnikim nainima razmiljanja, ak i
udnijim od mog sopstvenog. Pre ili kasnije nama bi se dogodila verska 'izma', pa moda i graanski rat... da nisu, ove godine,
bogovi sili s neba, sipajui vatru.

Poe razmiljati o Harulenu i Uthenu, svojim hitinskim prijateljima, koji poginue zbog podlosti i zlikovatva tih nebeskih tuina.
Onda o svome roenom bratu, Dveru, i roenoj sestri, Sari. Ponada se da su oni, oboje, sada kod kue, i bezbedni. Ve samo za spas
to dvoje, bio je savreno spreman da podmetne ovde neku ogromnu eksploziju, da izvede diverziju kojom bi razneo velianstveni
Polkdi na atome, ako bi, posle toga, Jijo ostao da ivi jo jednom u blaenoj zaboravljenosti.

Larkova tmurna razmiljanja nastavie nekom svojom orbitom, iz melanholine prolosti, oko kriptine sadanjosti, u neizvesnu
budunost.

Vreme je promicalo, ali on ga nije imao kako meriti, osim otkucajima srca. On to i poe. Brzo mu je dosadilo, ali on ipak nastavi to da
ini, tek da bi neto radio.

iv sam! ree Lark Kulhan sebi.

Dakle, zakljui on, stvorenjima koja su na vlasti valjda sam, na neki nain, zanimljiv.
69
Nameravao je da odrava kod njih to zanimanje, svakako.

Alvinov dnevnik

"Dobrodoli, dragi prijatelji nai jijoanski. Dobrodoli u Fraktalni svet."

Ala bi to dobro zvualo kao zavretak mog dnevnika.

Bio je to trenutak sablasne, napete drame. Oseao sam kako je tragino bila izdana Brazdaeva posada, koja je pobegla ak do Jijoa,
sakrila se tamo u ledenim dubinama naeg okeana, izgubila mnoge kolege, samo da bi se opet nala na mestu gde im se dogodilo
toliko bolnih nesrea.

Ali ono to se dalje dogaalo zasenilo je tu njihovu linu tragediju, kao to udar munje zaseni neku malu, bledu svetlost.

"Mod-da je to neka druga krizvel-struktura", ree Akeakemai, delfinski tehniki oficir, iz komandne sale pune vode. "Navodno ih
ima na milione, samo u ovoj galaksiji, a koliko tek u drugima."

Ovo prieljkivanje propade im Tit saopti zvezdane koordinate. Bile su iste.

"Osim toga", nastavi porunica Tit, "kakvi su izgledi da bi jo jedna krizvel-struktura leala ovako blizu nekoj transfernoj taki?
Takve graevine, veinom, lee u udaljenim globularnim zvezdanim jatima, daleko od saobraaja.

Ne, ne", nastavi ona, "nai prijatelji Zangi vratili su nas ba ovamo, iz nekog prokleto jakog razloga... zbog koga dabogda izgoreli
i u paru se pretvorili."

Nas etvoro klinaca iz Vufon grada okupismo se u jednom kutku Sale za planiranje, da malo uporedimo 'beleke' o najnovijim
dogaajima. Ur-rona je bila na vezi sa svojim prijateljima u mainskoj sali. Njeno ursko ukanje u govoru (samo pri upotrebi
angliskog) postajalo je sve izraenije, zato to je i ona postajala sve uzbuenija dok je opisivala karakteristike te fraktalne 'bockave
lopte' ispred nas.

"uplja je, a iva prenik otprilike triput vei nego to je orvita Jijoa", ree ona. "U centru je jedna zvezda, crveni patuljak. Sva je
neravna, da vi vila naksinalizovana povrina za izzraivanje toplote u okolni svemir. Ali jednako je neravna i sa unutranje strane, to
znai da ovaj ovjekat svojon unutranjon povrinon hvata svaki toplotni zrak te zvezde!"

Nis maina, koja se nala blizu nas, ree profesorskim tonom: "Da, pa prema tome, isti efekat bi se postigao i kad bi to bila sasvim
obina, prosta sfera, bez ikakvih iljaka."

Pojavi se slika, u holo-kocki. Videli smo uplju loptastu ljusku a u njenom sreditu jednu blistavu grimiznu taku.

"Neki pred-kontaktni Zemljani", nastavi Nis maina, "zapravo su naslutili da takve stvari postoje, a njihov naziv za takvu strukturu
bio je..."

"Dajsonova sfera!" povika Hak.

Svi okrenusmo poglede ka njoj. Ona samo uplete dva svoja uspravljena ona pipka jedan oko drugog, u znak 'sleganja ramenima'.

"Pa, ta je, drugari. itajte klasinu naunu fantastiku."

Hunii razmiljaju sporije nego Treki. Ipak, ja napokon klimnuh glavom.

"Hrrr-mmm, da. Pamtim da sam itao o Dajsonovim sferama", rekoh ja. "Pominju se u romanima... hrrmmm... oa i Alena. Ali meni
je ta ideja izgledala odve fantas..."

Zautah. emu prie; videti svojim oima, znai verovati.

"Kao to htedoh objasniti", nastavi Nis hologram, malice nadmeno, "najprostija verzija Dajsonove sfere promaila je jednu bitnu
geometrijsku odliku predmeta koji opkoljava ivavu jednu zvezdu sa svih strana. Dozvolite mi da ilustrujem."

Glatku loptu zameni slika bockaste, koja je liila na grudvu kvil-korala koju neka naa ribarska brodica nehotice izvue u mrei. Pred
naim oima, ta kompjuterski generisana slika se rascepi napola i polako otvori, pokazavi iroki unutarnji zev u ijem sreditu je i
dalje blistala ona malena crvena zvezda. Videlo se da struktura sada ima i mnotvo klinova uperenih unutra, i na klinovima mnotvo
70
drugih, manjih klinova koji su strali svaki u svom pravcu; i na njima nebrojeno mnogo jo sitnijih; bila je to prava dungla tih
izukrtano izraslih bodlji i bodljica.

"Posle-kontaktni Zemljani govorili su da je to krizvel-struktura. Klinovi, na veima uvek manji a na njima sve manji i manji, daju
fraktalni oblik, ija dimenzija je u ovom sluaju, na spoljanjoj strani, priblino 2,4. Unutranja strana ima dimenziju jo i veu, da bi
to vea ukupna povrina bila izloena sunevoj svetlosti, pa makar i postrance, pod nekim velikim uglom."

"Zato?" ree tipko.

"Da bi se maksimalizovao broj prozora, naravno", odgovori Nis maina, kao da je time sve objanjeno.

"Energija je presudni ograniavajui faktor ovde", nastavi rotirajui hologram pred nama. "Ovo je jedno malo sunce. Ono izzrauje
priblino deset na trideseti erga u sekundi. Ako se to sve uhvati i iskoristi, i ako se svakom pojedinom stanovniku stavi na
raspolaganje itav jedan megavat, a to je veoma izdano, u ovoj graevini mogu biti adekvatno zadovoljene sve potrebe populacije
koja bi iznosila preko sto hiljada milijardi razumnih bia. Ali, ako bi odobrena upotreba energije po glavi stanovnika bila manja, ovde
bi moglo stanovati vie od deset kvadriliona njih."

Zurili smo. Ovog puta je zaprepaenje bilo toliko da je ak i Hakica zamukla.

Ja sam se trudio da iznaem neki nain da 'obmotam' moje jadne, spore misli oko takvih brojeva.

Hajde da ih pogledamo ovako. Kad bi svaki stanovnik (i stanovnica) Jijoa bio rasturen na elije, pa kad bi svaka pojedina elija izrasla
u po jednu razumnu osobu, i to bi bio tek maleni deo od ukupne populacije koju je Nis maina opisala. Deset kvadriliona... Nema
toliko zvezda i planeta ukupno, u svih pet galaksija nae civilizacije; ni priblino toliko.

(Ja sam sva ta izraunavanja obavio naknadno, znate. U onim trenucima, za moj mozak bilo je dovoljno naporno i da samo blenem u
sliku, to sam i inio. Vie od toga nije se moglo!)

Ur-rona se oporavila prva.

"Zvui... kao da je prilina guva tano", ree ona.

"Zapravo, nije guva", ree Nis. "Populacija je tamo ograniena koliinom energije i povrinom koja moe biti izloena suncu.
Zapremina stambenih prostorija je manji problem; one bi mogle biti prilino velike. Svako pojedino razumno bie imalo bi stan, samo
za sebe, prostraniji od one planine koju vi Jijoanci zovete Guen."

"A je l' je l' je l' je l' je l' tako?" zamuca tipko, gubei za trenutak koordinaciju, tako da je govorno-disajni ventil na svakoj njegovoj
nozi progovorio za sebe. Ali onda opet progovori iz svih pet nogu manje-vie sinhrono: "Narod je t-t-to napravio... za stanovanje?"

Nis hologram uspe da se presavije u takve rotirajue apstrakcije da time poe sugerisati koliko ga ovo zabavlja.

"Ti stanovnici mogli bi se uvrediti ako bi im neko rekao da su 'narod', dragi moj mladi varvarine. Veina njih klasifikovani su kao
bia via nego to smo ti ili ja. Fraktalne kolonije veinom nastanjuju pripadnici Povuenog reda ivota. U ovoj krizvel-sferi koja je
pred nama, i u jo oko milijardu drugih, slinih, koje su razasute kroz svih Pet galaksija, ive starije rase, one koje su se povukle u
relativni mir, u neke svoje tihe godine, daleko od kokanja i nadgovaranja vas mladih naroda."

Jedan od Delfina u blizini frknu prezrivo. Ja u tim trenucima nisam uopte ukapirao gorku ironiju rei Nis raunara.

Sara Kulhan doeta se do nas.

"Od ega kae da je ovo napravljeno?" upita ona Nis mainu. "Koliko li je jak taj materijal, kad moe da dri terete tako ogromne?"

Slika u holografskoj kocki ispred nas uvea se, fokusirajui se hitro na jedan vrlo mali deo na samom rubu jedne, presecanjem
dobijene, polovine. Ono to je izdaleka izgledalo kao pravilan polukrug, sada se izgubi u beskrajno izukrtanim granama, granicama,
pod-granicama, pod-pod-granicama... i tako dalje. Nae oi vie nisu mogle da prate sva ta razgranavanja, tu fraktalnost, niti smo
mogli naslutiti ta bi tu bilo najmanje, gde je pod-podelama kraj. Ispunjavale su celu zapreminu slike.

"Unutranja struktura je sazdana velikim delom od ugljeninih vlakana, a ugljenik se pribavlja 'etvom' iz raznih izvora, pa i iz same
te zvezde. Deo ugljenika proizvoen je i u hidrogensko-helijumskim fuzionim reaktorima, tokom mnogo miliona godina. Ugljenik sa
lakoom izdrava direktnu sunevu svetlost na tom rastojanju. Osim toga, dobro odoleva centrifugalnim naponima.

71
Spoljanji delovi ove ogromne strukture, meutim, nalaze se u sub-keplerovskim dinamikim uslovima. Poto oseaju, i pored svoje
rotacije oko zvezde, neto privlaenje ka njoj, moraju vrsto odolevati kompresiji. Zato se veliki deo ogromnog 'saa' pred nama sastoji
od metalnog vodonika, ija su polja stabilizovana. Vi znate da je vodonik metaloid, i da je najobilnije zastupljeni element u vaseljeni.
Ovde je pomean sa ugljenikom, tako da se dobija keramiko-karbonski polimorfni materijal. To je graevinski materijal koji je, u
sutini, skinut sa zvezda, magnetnom indukcijom, u davnoj prolosti. Sa ove jedne zvezde skinuta je priblino jedna desetina njene
mase - ne samo vodonik i ugljenik, nego i kiseonik, i drugi elementi potrebni kao komponente protoplazmikog ivota. Dodatna korist
sastoji se u tome to je zvezda, posle tog oduzimanja materijala, postala stabilnija: ona sad gori sporije i predvidljivije.

Spoljanja povrina krizvel-strukture tako je hladna da toplota, koju re-emituje u kosmos, jedva neto malo nadmauje univerzalnu
pozadinsku toplotu kosmosa samog..."

Tad se moj sluh, recimo to tako, iskljuio. Nis maina je verovatno mislila da je neko razume. To se sve snimalo; moji prijatelji i ja
kasnije smo presluavali snimak, i trudili se da rastumaimo jednu po jednu reenicu, esto pozivajui autopisara da nam pomogne
oko pojedinih tekih rei. Ali na kraju je, od nas etvoro Vufonaca, samo Ur-rona izjavila da razume "dobar deo toga."

Stvarno smo stigli u vilajet bogova.

Ja sam tada 'otplovio' zato to svi ti tehniki detalji nisu imali nikakve veze sa onim to sam ja eleo znati.

Naime: iz kog razloga!

Da li su oni tu grdosiju izgradili da bi u njoj bilo stambenog prostora za milione miliona miliona stanovnika? Ako jesu, ko to tamo
stanuje? Zar je pametno okupiti tako ogroman broj osoba na jednu gigantsku grudvu snega, oko jedne male zvezde? Dovesti ih sve u
'kuu' tako hladnu, da je ja mogu dahom topiti?

Toliko vodonika na jednom mestu... zapitah se: ta ako tu ive uglavnom Zangi?

A nadasve, ta se to toliko strano dogodilo posadi Brazdaa u ovom Fraktalnom svetu, pa ga se oni toliko plae?

Primetih da Dilijan Baskin stoji sama pred dva velika ekrana. Na jednome je Fraktalni svet bio prikazan u realnim bojama, u
obinom vidljivom svetlu. I zapravo se tu nije video - nije se videlo gotovo nita: samo jedan ogroman disk crne boje, koji je zaklonio
zvezde.

Druga slika bila je ista ali u 'pomaknutom infracrvenom', i liila je na glavu nekog srednjevekovnog bojnog malja koji se ari
crvenkasto... bojom ne mnogo razliitom od nae, hunike, krvi. Fraktalni sistem se polako poveavao pred nama, i polako obrtao, jer
je Brazda hitao kroz no, prilazei toj grdosiji pod vrlo otrim uglom. Zapitao sam se koliko kompleta oiju sada kilji prema nama,
iz ogromnih ledenih prozora, i ocenjuje nas sa stanovita svojih iskustava, koja seu neznano mnogo eona unazad. Takvi umovi
zakljuie za nas, u najboljem sluaju, da smo nekakve larvice. U najgorem sluaju, zakljuie da ne vredimo vie nego insekti.

Na vodi, jedno od dva gigantska zangovska broda/bia, poe iz svog boka da isputa male svetlucave predmete - jezgrene delove
onih maina-etelica koje su postradale kod daleke Izmunuti. Neki od tih delova uspeli su, u sklopljenom obliku, da sauvaju poneto
od svojih jedara. Te maine poee da orbituju ispred nas, bre od nas; kao da ih neki hitan zadatak vue ka gigantskoj Dajsonovoj
sferi.

Meni pade na um da imam retku privilegiju da posmatram ak etiri razliita reda ivota u akciji, istovremeno. Disae vodonika,
mehanoide, disae kiseonika (u koje i sam spadam) i 'povueni' filum (to jest, 'kolo') ivota, a to su oni napred, na sferi, koji su skloni
da zidaju stanove u takvim razmerama da im jedna zvezda doe neto kao njihova privatna vatrica u sredini, tek koliko da se ogreju.
Ja sam i dotad bio veoma svestan da sam samo uroenik sa Jijoa, i da je moje pleme primitivno u poreenju sa velianstvenom,
uzvienom civilizacijom Pet galaksija. Tek sad mi svanu da bi neko mogao i tu civilizaciju, i njene velike Institute, da gleda kao
beznaajni mravinjak.

Neko ko se nalazi na viim delovima piramide evolucije.

Bilo mi je jasno gde sam, u tom sluaju, ja.

Onaj ljudski mujak tamnije koe stade uz doktorku Baskin. Zajedno su se zagledali u ta dva, podjednako velika ekrana. Na trenutak
su se i pogledali u oi, i time sigurno kazali vie nego ikakvim reima.

"Osea i ti, Emersone?" ree ona tiho. "Neto se izmenilo. Obuzima me zaista neko avetinjsko oseanje."

Mutavko se poeka po toj glavi sa rupom sa strane, a onda se naglo, jako nasmei, i potom poe da zvidue neku melodiju. Ja je ne
prepoznah. Ali Dilijan se nasmeja.

72
"Jest", ree ona. "ivot je pun-puncijat promena. Pa, prema tome, treba da budemo optimisti. Moda su Oni Stari, hajde da kaemo,
'odrasli' malice, od kad smo mi onako otili." Ali njen osmeh, lien veselja, govorio je da to nije verovatno. "Ili im je, moda, neto
drugo skrenulo panju, do te mere da su sasvim zaboravili na nas malecne."

Jako sam eleo da ujem neto vie o ovim mogunostima - da priem kapetanici i zatraim da to obrazloi. Ali, inilo mi se da ne bi
bilo u redu da ja prekidam njeno setno raspoloenje. Zato ostadoh miran, gledajui kako roboti-eteoci zalaze, daleko ispred nas, za
oblinu Dajsonove sfere, i na taj nain nam nestaju s vidika.

Posle nekog vremena iz interkoma dopre jedan zabrinuti glas. Javljala se Olela, brodska oficirka za detekciju.

"Ve neko vreme primamo potpise znatno poveanog prisustva gasa i estica, iz ovog sistema ispred nasss", ree ta Delfinka. "Sad
vidimo odsjaje sa krupnijih zrnaca materijala, pravo ispred-d nas, a takoe jonske tokove, entreinovane, karakteristine za sssolarni
vetar."

Doktorka Baskin izgledala je zbunjeno.

"Odsjaje?" ree ona. "Odsjaje ega? Zvezdane svetlosti?"

Usledilo je kratko utanje.

"Ne gospoo", ree Delfinka. "Spektralni profili podudaraju se sa direktnom osvetljenou od strane oblinje patuljaste zvezde klase
M8."

Ovog puta zbunjeno smo se pogledali samo Emerson D'Anit i ja, jer nismo nita razumeli - on zbog svoje modane invalidnosti, a ja
zato to nemam pojma o tim stvarima. Kapetanica je, meutim, razumela, i nije ostala nimalo ravnoduna.

"Direktnom?" ree ona. "Pa to bi moglo znaiti jedino da..." Oi joj se rairie, od straha i uvianja. "Oh, za ime Boga..."

Prekide je iznenadan pisak alarma. Svi razgovori u Sali za planiranje prestadoe. Slika na glavnom prednjem ekranu poe se naglo
uveavati; zumiranje je bilo usmereno pravo napred, na sam 'horizont' Dajsonove sfere, na najdalji deo tog tela nama u tom trenutku
vidljiv. Prividnom rotacijom sfere, zbog naeg sopstvenog kretanja oko nje, taj deo postajao nam je svakog trenutka malice vidljiviji.

Hakica je rairila sva etiri svoja ona pipka, koji su njoj navrh glave, vrlo jako, kud koji, i uzviknula samo jednu re.

"Ifni!"

Neodelfini su se ustumarali u svojim mainama za hodanje, tamo-amo po sali, iz iste nervoze. Ur-rona zaklopota svojim kenta-
urskim kopitima, a tipko ree, opet gubei sinhornizaciju svojih pet govornih ventila: "Boe-oe-oe-oe-e!"

Ja nisam imao nikakav komentar, ali sam refleksno poeo da umblam. Smisao tog postupka je: smiriti nervozna bia oko sebe. Kao i
obino, bio sam valjda poslednji koji je provalio ta se deava ispred nas.

Nazupena, ali ipak izvanredno pravilno savijena Dajsonova povrina ispred nas bila je na jednom mestu zaseena.

iroki mlaz neega, okupan bledocrvenom svetlou, pruao se odatle kao pramen koji se razmotava polagano prema zvezdama.

U tom pramenu, mirijade svetlucavih takica i iskrica, kao kad vatra suklja iz zapaljene kue pa nosi trunice ara pravo uvis.

Naa jijoanska mudrica, Sara Kulhan, poe jedan korak napred i uzviknu:

"Sfera je probijena!"

Olelin zabrinuti glas javi se iz komandnog akvarijuma.

"Probuena je... U krizvel-strukturi vidimo rupu! Prenik je... barem jedan astron, ili dva; ogromna rupa. Osim toga, mada ne moemo
proveriti odmah, ja bih rekla..."

Pauza je potrajala. Za to vreme niko nije izgovorio ni re; niko se nije usudio ni da die.

"Da, potvreno je", nastavi Olelin glas iz interkoma. "Taj kolaps ssse nastavlja, dok mi govorimo.

73
"Ono to se toj sferi dogodilo, ta god to bilo... jo traje."

Dilijan

Gledala je tu panoramu smrti netremice, kao prikovana.

"Jedno vam se mora priznati", ree pokraj nje glas iz rotirajueg holograma. "Gde god vi Terani proete ovom vaseljenom, ostavite
neki... trag."

Nije imala ta da odgovori Nis kompjuteru. Nadala se da e, ako mu ona ne kae nita, Nis sam otii.

Ali, umesto toga, tornado svetlih linija u neujnom okretanju dolebde blie njoj. Prie, ak, blizu njenog levog uva. Odatle progovori
tiho, njenim maternjim jezikom, blagim tonovima.

"Dva miliona vekova.

Toliko dugo, prema tvrenju nae Biblioteke, postoji ova jedna Dajsonova to jest krizvel-sfera ispred nas. I toliko je dugo, do danas,
smireno orbitovala oko sredita galaksije, i bila luka mira.

Onda su, jednog dana, neki vuii doli u kratku posetu."

Dilijan otro razmahnu rukom, ali njen udarac proe kroz hologram bez ikakvog otpora. Apstraktni obrazac nastavio je da se vrti oko
sopstvene uspravne ose kao i do tada. Ta mrea finih sjajnih linija bacala je, tako izbliza, sablasne odsjaje na njeno lice. Naravno da je
prokleti Nis u pravu. Brazda je teko malerozan, on svoju zlu sreu prenosi na sve to dotakne. Ali, razmere kataklizme koju je
inicirao ovde prele su sve to je Dilijan mogla obuhvatiti svojim umom ili srcem.

Instrumenti su, uskoro, poeli davati sve potpunije i sve izotrenije slike razaranja koje se pred njima nastavljalo. urei za svojim
zangovskim vodiem, Brazda uskoro ulete ba u to provaljeno mesto u gigantskoj ali tananoj ljuturi Fraktalnog sistema. Sad je i
sam brod bio okupan tom istom crvenkastom sunanom svetlou koja je dobila priliku, po prvi put posle vie eona, da pobegne iz
zatoenitva. 'Dah' zvezde, sainjen od atoma i subatomskih estica, izlazio je kroz otvor, tako gusto da je vakuum na tom mestu bio
ve vrlo lo, ili i nije bio vakuum. Na instrumentima se, naime, pojavi pritisak tog 'gasa', izuzetno nizak, ali, ipak, dovoljan da bude
izmeren. Osim toga, prisustvo gasa ispoljavalo se, pri ovoj brzini kretanja Brazdaa, i kao maleni otpor, nalik na otpor vazduha.

Videlo se da to strujanje neto nosi: komade ruevina, sitnije i krupnije. Kaa je majstorski, sa lakoom, krivudao izmeu njih,
izbegavajui ih sve. Neke od tih ruevina bile su itavi fraktalni klinovi, oni veliki; na mestima razdiranja videle su se preseene
dvorane, velike svaka kao asteroid. Mnogo takvih dvorana, estougaonih, zbog ega su preseci izgledali kao sae. Razbijeni delovi
tumbali su se ka svemiru i usput isparavali. Ispred sebe su 'gurali' svetlucave repove jona i praine, kao komete. Zbog prisustva hiljada
takvih vetakih kometa, itavo to provaljeno mesto u Dajsonovoj sferi - tako veliko da bi Zemlja u svome orbitiranju putovala preko
njega bar mesec dana - imalo je dodatni sjaj.

"Iako nerado, doktorko Baskin", zakljui Nis maina, "priznau da sam impresioniran. estitam."

Oko nje je, u Sali za planiranje, bilo sve vie Delfina u estonogim spravama za hodanje. Dolazili su mnogi koji sad nisu bili na
dunosti, samo da bi gledali taj spektakl. Putnici sa Jijoa vrzmali su se, iz istog razloga, po sali. Nastala je prilina guva; jedino oko
nje, Dilijan, nije bilo nikog. Praznina ju je okruivala, kao da je kapetanica dvorac okruen odbrambenim rovom koji se niko ne
usuuje da pree. Niko osim ovog mainskog uma, koji je dobijen od Timbrimija, i koji je sad jedini bio raspoloen za ironine
komentare. Niko se nije radovao to se ovako neto deava jednom mestu koje je Zemljanima nanelo ogroman bol. Jer ova teta i
propast bili su toliko ogromni da zluradost naprosto nije bila mogua.

Niti bi bila opravdana. Jer, od svih Onih Starih, samo nekoliko frakcija bilo je umeano u zloin protiv Brazdaa, u izdaju od koje je
Brazda pre skoro godinu dana oajniki pobegao ak na Jijo. Neke druge frakcije ak su pomogle Zemljanima u tom bekstvu.
Uostalom, ako stotine milijardi razumnih bia izginu zbog pohlepe samo nekolicine, gde je tu pravda?

Nemoj se zanositi, ree ona sebi; nema dokaza da je ova katastrofa u ikakvoj vezi sa nama. Moda je uzrok neto sasvim drugo,
sasvim nepovezano.

Ali, takvo objanjenje nije izgledalo ubedljivo. Pretpostavka da je u pitanju ista sluajnost naprosto je 'molila' da se, ipak, nae neko
drugo, uverljivije tumaenje.

Dilijan je pamtila sam kraj njihovog prethodnog boravka u ovom Fraktalnom svetu. Brazda je beao u svemir, najbre to je mogao,
i uspeo je u posleednjem trenutku, jedva, da se provue kroz jedan tesnac i da pobegne; a Dilijan je u tom istom trenutku bacila
pogled na ekrane koji su pokazivali ta se iza broda deava.

74
Videli smo kako izbija prava erupcija nasilja, iza nas, ree ona sebi sada; neko nam je otvorio prolaz da jurnemo do transferne take,
ali tog trena sekte su otpoele meusobni sukob. Videla sam kako nastaje teta na nekim fraktalnim 'granama', videla sam kako se
razbijaju i prosipaju neki prozori. Sekte su dograbile Emersonov izviaki amac, koji zato i nije mogao da pobegne za nama.

Dilijanin prijatelj platio je veliku, preveliku cenu za svoju herojsku akciju: on je bio Brazdau zatitnica, ali je zarobljen i podvrgnut
nezamislivo surovoj torturi. Posle toga je, neobjanjivo, prenet ili baen direktno na Jijo, na koji je stigao kad i Brazda! Lien moi
govora, taj bivi inenjer nije mogao dati nikakvo objanjenje.

Pritisnuti oseajem krivice to naputamo D'Anita, ree ona sebi, i obuzeti eljom da po svaku cenu pobegnemo odavde, nismo ni
pomislili na mogunost da rivalske frakcije Onih Starih, posle naeg bekstva, nastave da ratuju izmeu sebe. Ko bi tako neto
oekivao? Zato bi oni to radili? Zato bi sami sebi napravili ovu apokalipsu, kad smo mi, sa naim ukletim tovarom, otili?

Ali glavno stradanje oigledno je poelo tek tada. Oigledni, uasni dokazi plovili su sad svud oko zemaljskog broda. Plazma i
praina, u crvenkastoj svetlosti zvezde... i senke, kroz tu gasovitu sredinu daleko opruene; senke nastale zbog prisustva pojedinih
odvaljenih komada. Neki od tih komada bili su vei nego Mesec. Neki, znatno manji. Mnogi su nastavljali da se raspadaju. Ali svi
komadi bili su, u sutini, krhki kao snene pahulje.

Dilijan poe razmiljati o osnovnom uzroku svega ovoga - o Brazdaevom brodskom tovaru. Glavno arheoloko blago u brodu je
'Herbi', pradrevni le, koji je na neki nain uspostavio svoju 'vlast' u njenoj radnoj sobi, kao crni gavran Edgara Alana Poa, ili, u
jednoj ekspirovoj drami, Bankuov duh. Pojedine velike sile, voene svojim fanatizmom, elele su sad da se doepaju Brazdaevih
arheolokih blaga, po svaku cenu i bez obzira na posledice, samo da bi, moda, uz pomo nekih starih tajni izborile za sebe
odluujuu prednost, ako zaista nastupi Vreme promena.

Bilo je apsolutno neophodno onemoguiti im to. Teragenski savet dao je, prvo kapetanu Kraidaikiju a kasnije doktorki Baskin kad je
ona preuzela komandu, savreno jasna nareenja. Brazdaeva otkria moraju biti saoptena otvoreno, celoj civilizaciji, u skladu sa
prastarim pravilima naunog rada, ili ne smeju biti saoptena nikome. Moda bi neke mone rase ili savezi mogli pogaziti ovu
osnovnu, jedino zakonitu orijentaciju, u uverenju da niko nee moi da ih kazni. Maleni zemaljski klan, meutim, ne sme pokazati ni
trunku pristrasnosti u korist, ili protiv, ma koga.

Ponekad, u vremenima kad su talasi haosa sve jai, onaj ko je malen i bez prijatelja nema nikakvo drugo utoite osim zakona samog.
Ljudska bia, i njihovi klijenti, moraju ostati verni galaktikim institucijama. Odstupanje od toga, makar i maleno, moglo bi da znai
gubitak svega.

Na nesreu, Dilijanino traganje za nekom neutralnom silom koja bi preuzela brigu o arheolokom blagu bilo je neuspeno... i mnogo
gore nego neuspeno.

Potrudila se prilino; neuspesi nisu nastali zbog lenjosti. Poto se, kod Oake, pokazalo da ak ni veliki Instituti nisu dostojni
poverenja, Dilijan Baskin je dola na jednu ideju koja je (tada) izgledala odlino.

Zato ne ii kod nekoga ko se, u hijerarhiji, nalazi jo vie?

Naumila je da donese blago ovde, u citadelu onih rasa koje su 'produile' nekim uzvienim putem, izale iz svetovnog i prizemnog,
izdigle se iznad trivijalnih opsesija zbog kojih nastaju sukobi u Pet galaksija. U nekom od legendarnih Fraktalnih svetova, Ljudi bi
mogli dobiti, najzad, nepristrasne savete, a i posrednike dobre usluge, od stvorenja koja imaju ugled tako ogroman da e samim
svojim blagim reima uspeti da zaustave grevito nervozne mlae rase i klanove. Potovani i cenjeni stariji razumnici preuzee na
sebe svu odgovornost za dalje rukovanje tovarom; u Brazdau se, naprosto, vie nee nalaziti to otrovno blago, a svi savezi
kiseonikaa bie primorani da se saglase da je ono u zajednikom vlasnitvu svih razumnih rasa i naroda podjednako: svojina svih
sapijentnih.

Tako bi premoreni Delfini, najzad, mogli da krenu kui.

A ja bih, pomisli Dilijan, mogla da krenem u potragu za Tomom. Mora se ustanoviti gde je njega, i Kraidaikija, i ostale, sudbina
odnela posle Kitrupa.

Tako je to sve izgledalo u teoriji; u njihovoj nadi.

Na nesreu, pokazalo se da i Oni Stari, oni u povuenom redu ivota, umeju da se ponaaju jednako grevito, gramzivo, oajniki i
prevarantski, kao i njihovi mladi srodnici koji lete izmeu dreavih, silovitih zvezda.

Ispada kao da smo mi neki 'brod kuge' iz starih vremena, pomisli ona; kao da nosimo sa sobom neku zarazu iz daleke prolosti. Kud
god mi proemo, racionalna bia poinju da se ponaaju ludaki.

75
Monitori su se fokusirali na najbliu ivicu te ogromne rane, pa Dilijan vide da je ljuska ove Dajsonove sfere zapravo debela nekoliko
hiljada kilometara, ak i ne raunajui mnogostruko razgranate klinove na njoj. Tragedija je bila zaogrnuta gustom izmaglicom, koja
ipak nije mogla sakriti sve. Pred Dilijaninim oima pojedine sekcije su se odlamale i raspadale. Fraktalne 'grane' lomile su jedna
drugu i odlazile tumbajui se lagano kroz prostor, u sve novim sudarima, zapoinjui usput nove lanane reakcije.

Masivni klinovi na osunanoj strani svetlucali su na nain koji podseti Dilijan Baskin na neto.

Prozori, ree ona sebi. Pri naem prvom dolasku ovamo... kad su nam otvorili ona uzana vrata da uemo... prvo to sam primetila bilo
je da se ogroman deo unutranje povrine sastoji od 'stakla'. Bila su to ogromna okna, a ispod njih...

Ona sklopi oi, i u mislima pogleda opet one tadanje prizore. Teleskop je pokazao da je svaka granica - svet za sebe. Pojedine
'staklene bate' bile su vee nego savezna drava Minesota, iz koje je Dilijan bila poreklom. U nekima od njih bujale su dungle. U
drugima su se videle svetlosti mnogih gradova, ili palate koje plove na talasima udnih mora, ili pustinje iskriavog peska. Bilo bi
potrebno razviti i poravnati mnogo miliona Zemalja, da bi se pokrio samo deli te povrine, i dobio makar mali deli bujne
raznovrsnosti Fraktalnog sveta. Dilijan je mogla provesti godine osmatrajui teleskopom jedan po jedan habitat i nalazei svaki put
neto drugaije, neto novo.

Bilo je to najvelianstvenije i najdivnije mesto koje je ikada videla.

A sada se raspadalo pred njenim oima.

Ta izmaglica, uvide ona uasnuto.

To nije samo gas nastao sublimacijom, ree ona sebi, niti su samo srueni delovi zidova. To su i osobe. Njihov nametaj, njihovi kuni
ljubimci, odea, saksije sa biljkama, porodini albumi. Ili, ve, neto drugo to Onima Starima slui umesto tih kunih stvari. Zar bi
moglo ijedno ljudsko bie pogoditi kakve elje, interesovanja i opsesije imaju oni koji su jo davno videli sve to se u Pet galaksija
ima videti, i uinili sve to se ima uiniti?

Koliko god da su elje i nade Onih Starih bile obine, ili neobine, udne ili apstraktne - sada su se raspadale, i to brzo. Samo tokom
Brazdaevog kratkotrajnog preletanja preko te zjapee rane, ovde je sigurno pomrlo vie stvorenja nego to iznosi cela populacija
Zemlje.

Njen um je uzmicao od te pomisli. Primiti ovakvu tragediju lino, znailo bi zakoraiti u susret ludilu.

"Pa zar niko ne pokuava ovo da zaustavi?" upita ona promuklo.

Nis maina, posle nekog vremena, odgovori.

"Neki pokuavaju, svim snagama. Osmotri njihove napore."

Kamere se preusmerie. Brazda se naao, najzad, nad unutranjom, jo ne odlomljenom, povrinom Dajsonove sfere.

Kao i u prethodnom takvom nadletanju, Dilijan je stekla utisak da je ula u nepregledno ogromnu dvoranu svetlucavih, otro-
neravnih, stalaktita, ali i senki ogromno dugakih. Iako su najudaljeniji delovi tog ledenog predela bili udaljeni nekoliko stotina
miliona kilometara, Dilijan je, svejedno, videla mnoge pojedinosti na njima. Sistem kamera uzimao je u obzir kretanje oiju
kapetanice, pa je na nekim ekranima uveliavao i izotravao ono to je ona najvie gledala.

Crvena patuljasta zvezda, iznad i ispred broda, svetlela je kao lampa u sredini bazilike, toplim blagim svetlom. Vidljivi disk zvezde
bio je mutniji i crveniji nego kod onih sunaca rasipnika oko kojih se vrte svetovi na kojima ivot nie, kao to je Tera to jest Zemlja.
Skidajui pojedine slojeve da bi uzeli materijal, graditelji Dajsonove sfere obezbedili su sebi savreno ognjite, ije e gorivo potrajati
jo sto milijardi godina. U taj disk moglo se gledati i golim okom, bez ikakvog bola. Meutim, plazmena koa zvezde, koja je bila
tako mirna tokom Brazdaeve prve posete, sad kao da se osula modrim ranama. Ponegde su je obasjavali bletavi kratkotrajni ognjevi
bele boje, na mestima gde su komadi sfere, veliki poput planeta, padali na zvezdu samu.

Ubrzo Dilijan vide da su takvi sudari retki. Veinu velikih komada neko je presretao i unitavao uzanim mlazevima pree vrele,
plave energije, znatno pre nego to su mogli stii do solarne fotosfere.

"Naravno", ree Nis maina pored nje, "i kad oni pretvore te ruevine u paru, tako dobijena masa ipak 'legne' na zvezdu, kao gas,
zapravo se vraa suncu iz koga je i uzeta u prolosti tako davnoj. Ovo e ravo uticati na termonuklearne i atmosferske rezonance
zvezde. Ali ipak je bolje tako, nego da se dogaaju veliki padovi vrstog materijala, jer na tim mestima izbijaju vrlo vrua
rasplamsavanja."

76
"Znai, nekakav sistem odravanja postoji, i radi", ree Dilijan. U njoj se budila nada.

"Postoji, ali je vrlo neizvesno hoe li uspeti. to je jo gore, u toku je zloupotreba pojedinih delova tog sistema."

Slika na jednom ekranu se zamuti od brzog preletanja napred, do jednog dalekog kvadranta Dajsonove sfere. Videlo se da jedan od
plavih zrakova, otar kao skalpel, urno obavlja posao daleko manje altruistian: zaseca u jo zdrave delove sfere, kasapi ih i komada,
odseca najvee klinove, razbija milione prozora, oslobaa ogromne koliine pare.

Dilijan ustuknu jedan korak i opsova.

Zatim ree: "Boe! Pa to je genocid!"

"Nauili smo jednu tunu lekciju na ovim putovanjima", ree Nis kompjuter tonom saglaavanja. "Lekciju koja e veoma zanimati
moje tvorce, Timbrimije, ako ikad uspemo da podnesemo na raport.

A to je, da rasa disaa kiseonika, kad se povue iz galaktikih poslova da bi potraila mir u nekoj od ovakvih ogromnih ljutura, ne
uspeva uvek da se oslobodi svojih mladalakih predrasuda i naklonosti. Mnogi trae prosvetljenje, ili uvide potrebne za
transcendenciju, ali mnogi ostaju podloni iskuenjima, ili verni saveznitvima iz svoje mladosti."

Drugim reima, Dilijan je bila naivna to je poverovala u nepristrasnost onih rasa koje stanuju ovde. Neke od njih bile su pokrovitelji
- ili preci pokrovitelja - onih mlaih rasa koje su danas veliki neprijatelji Zemlje.

Uasnuto vide kako neka sekta zloupotrebljava jo jedno odbrambeno sredstvo - namenjeno odbrani Dajsonove sfere kao celine -
protiv uporita neke druge sekte.

"Oh, Ifni", ree ona. "A ta ih spreava da oinu ovim orujem po nama?"

"Pojma nemam, doktorko Baskin", priznade rotirajui hologram. "Moda su se toliko zaneli u svoje ratove, da i ne primeuju na
dolazak.

Ili zaziru od ovih u naoj pratnji", zakljui Nis maina.

Jedan ekran je pokazivao da veliki brod Zanga plovi samo devedeset kilometara ispred njih, i da se sav njie pod dodirima aavog
vetra smrti koji je ovlano prelazio preko njegovih polutenih bokova. itavi oblaci manjih predmeta leprali su u blizini, kao da su
pratea svita velikoj lai Zanga. Poneto od toga bila su mainska bia, mehanoidi. Drugi delovi bili su oigledno izdvojeni iz ive
mase samog bia/broda Zanga - ivi delovi, poslati da obave neke poslove napolju a onda, kad zadatak bude obavljen, da budu tiho
reapsorbovani.

"Potvrdila se moja pretpostavka", ree Nis maina. "Hidrogenska bia koordiniraju napore mehanoida etelaca, i drugih mainskih
bia, da stabilizuju i poprave Fraktalni svet."

Dilijan klimnu glavom. "Pa da, zato su i ili na Izmunuti. Da zahvate konstrukcioni materijal. Izmunuti je njima lak izvor ugljenika,
samo jedan transferni skok daleko."

"Pod normalnim okolnostima, da. Ali su naile nepredviene oluje, izazvane onim talasom paranormalnog uticaja sa Jijoa. eteoci
koje smo videli bili su, izgleda, samo mala grupa, deli ukupne etelake flote, jer za ovu popravku potreban je trud ogromnog broja
njih", ree Nis maina.

"Znai, to je bio ugovor o popravkama. Komercijalna stvar."

"Pretpostavljam da je tako", ree Nis. "Poto su se zvezdoplovni kiseonikai evakuisali iz etvrte galaksije, logino je da su Oni Stari
zatraili pomo od nekog drugog; od najblie civilizacije sposobne za to. Da li da se ukljuim u informacioni neksus Fraktalnog sveta
i zatraim potvrdu ovih nagaanja?"

"Ne, ne! Nita slino! Ne elim da privlaimo panju na sebe. Ako nas niko nije primetio, neka to tako i ostane."

"Mogu li primetiti", ree hologram, "da neke od grupa u povuenom redu nisu bile neprijateljski nastrojene? Bez njihove pomoi, mi
ne bismo nikako pobegli onaj prvi put. Moda e nam te iste grupe pomoi i sada, ako uspostavimo kontakt."

Dilijan odluno zavrte glavom.

77
"Ono zbog ega sam ja zabrinuta, to je mogunost da se Jofuri pojave tik iza nas, i da nastave da nas gone. Hajde da mi razreimo
nae odnose sa Zangima, i da se sklonimo odavde. Jesi li uo ita od njih?"

Sara Kulhan je tvrdila da disai vodonika imaju neko prastaro pravo, vlasniko pravo, na ivote cele glaverske rase... jer je ostao neki
neplaen dug. Prema toj teoriji, upravo sada imao bi ime da bude plaen, jer sad postoje glaveri koji su opet ivotinje - dostigli su
presapijantnu nevinost. Ali, i ako je tako, ostaje pitanje kako bi se ta transakcija izvela. Da li je u redu, i da li je moralno, da posada
Brazdaa izrui jednu kiseoninu vrstu nekim tamo disaima vodonika, bez posredovanja nadlenih Instituta? Zar bi ta stvorenja
imala ikakvu bezbednost u brodu koji je izgraen da podrava jednu sasvim drugu biohemiju?

Pitanje neto konkretnije: da li bi Zangi posle toga dopustili Brazdau da ode? Na osnovu nekih turih, minimalnih podataka u
Biblioteci, vodonikai imaju pojmove 'ast' i 'obaveza', ali se pridravaju neke udne, uvrnute logike. Mogli bi dati Zemljanima
nagradu... ili ih razneti na komadie, naprosto da bi se otarasili jedne zaostale sitne neprijatnosti.

Bar nas nisu dovukli ovde na suenje, kao to sam se ja plaila, pomisli ona; nisu nas izruili Onima Starima. Jo nisu.

Tihi glas savesti prekorevao ju je. Ona se ovde brine kako da se odunja u svom majunom zvezdanom brodu, i da time spase manje
od stotinu ivota, dok svud oko njih populacije velike kao celi narodi umiru kad god ona udahne ili izdahne vazduh.

A to je jo jedan razlog da ne dozvoli Nis kompjuteru da stupi u kontakt sa komunikacionom mreom Fraktalnog sveta. Neka sve ove
nesree ostanu, u to je mogue veoj meri, apstraktna stvar. Jedan ivopisan ou specijalnih efekata. Ogroman sudar sila, ali, nekih
dalekih, bezlinih sila. U ovom trenutku, bilo kakva potvrda o stvarnom broju mrtvih mogla bi gurnuti zapovednicu Brazdaa u
oajanje.

Nismo mi krivi, ree ona sebi.

Doli smo ovde traei pomo, u skladu sa zakonom. U okvirima naih prava.

Istina je da smo doneli neke uklete predmete iz Plitkog zvea; ali kako smo mogli znati da e ludilo zahvatiti i eminentne, i mudre?

Nismo mi krivi!

Tit

Mogao bi ovo da bude savren trenutak; sad kad svi blenu u spektakl napolju. Brazda e najverovatnije mirovati neko vreme, tako da
Tit nee morati da bude svakog trenutka na raspolaganju doktorki Baskin, niti e morati da glumi da su njih dve zajedno na vlasti,
kad je svakome jasno ko stvarno komanduje.

Mnogim lanovima posade maloas je istekla smena, to jest, stigla je na dunost druga smena, pa su se mogli povui u svoje
prostorije; ali oni to nisu iskoristili. Naprotiv, zadravali su se u komandnom akvarijumu i u Sali za planiranje. Vrzmali su se tu pod
raznim izgovorima, a zapravo samo da bi gledali, iskolaenim oima, rasprsnutu slavu Fraktalnog sveta, i da bi vrlo kratkim
pucketavim zvucima razmenjivali komentare pa i opklade o tome da li oajniki napori nebrojenih robota mogu, ili ne mogu, spasti
gigantski, ranjeni habitat.

Kroz miduru-dve morae se takvima narediti da odu u svoje prostorije i odmore se. Tit, meutim, nije oklevala ni trenutka: im je
njoj dola smena, okrenula se i otila na nie spratove broda.

Bila je to njena ansa, moda jedina, da proveri neke svoje sumnje.

Znam da je Dilijan kriom ukrcala nekoga, ili neto, u brod, pomisli ona. Bilo je to kad smo doplovili do onog jijoanskog gradia
odakle Hunii veselo odlaze u ribolov onim svojim primitivnim jedrenjacima, iako nijedan Huni ne moe da prepliva nijednu svoju
duinu kroz vodu. Olujna bee ta no, a ja sam se udaljila radi nekih tehnikih razgovora sa onom urskom kovaicom. Ali, znam
Akeakemaija. Taj je pravi 'miljenik nastavnice'. Uradio bi sve to Dilijan kae.

On lae; ili krije neto, ree Tit sebi.

Neto provercovano na na brod... te noi. Kad ja nisam pazila.

Tit je bila zabrinuta zbog mogunosti da se takve stvari rade mimo nje. Navodno izmeu nje i Dilijan postoji puno poverenje;
navodno njih dve zajedniki komanduju brodom. Tit bi bila veoma uznemirena ako bi se sad ispostavilo da je, ipak, potisnuta u
ulogu osobe koja ne zasluuje puno poverenje... pogotovu zato to je znala da ga, doista, i ne zasluuje.

78
Jo nisu posumnjali da ja imam ikakve veze sa trovanjem one dvojice Ljudi; nisam, barem, primetila nikakav znak da su posumnjali,
ree ona sebi.

Ipak, bila je zabrinuta.

Njen estonogi mehaniki hoda kaskao je tekim koracima niz jedan od glavnih hodnika Brazdaa. Osealo se da brod vie nije ono
to je bio: kao da je dobrim delom naputen. Posle tri godine jurnjave i borbe, posade je ostalo jo vrlo malo.

Naravno, ree porunica Tit sebi, mogue je da Dilijan, tim svojim paranormalnim talentom, neto nasluti; moda ona ve zna da
smrt Kuna i Desa nije bila samoubistvo.

Pokua da suzbije u sebi uznemiravajuu sliku ta dva ljudska lea. Neka nervoza, neka jeza proe kroz njene lene nerve; vlana koa
joj od toga zadrhta, a onda i repno peraje ljapnu nekoliko puta, pljotimice, o zadnji deo leaja na hodau.

Kako bi volela da sad jurne kroz vodu - da se ispliva kako dua eli! Ali gotovo sva voda je izbaena iz Brazdaa pre polaska, da bi
bio laki za bekstvo sa Jijoa. Optereen slojevima ai sa veito 'garave' Izmunuti, brod je morao postii maksimalnu moguu
agilnost; zato su gotovo sve prostorije za boravak i rekreaciju suve kao barut. Uskoro e se ispred ambulante ekati u redu; Delfini e
se aliti na kona oboljenja i na nagnjeenja rebara. Koliko god da su mekani ovi leajevi sa efektom polja, ipak, hodai prilino
drmusaju Delfine koji na njima lee; posle dueg vremena na hodau, Delfin se osea kao da je nasukan na obalu sainjenu od otrog
ljunka.

Sada nema doktorke Makani, pomisli Tit; niti ono troje bolniara. Ostavili smo ih na Jijou, da se brinu o zdravlju one nae kolonije
tamo. Ovo malo bolniara to imamo... morae da odradi sav posao, u brodu. A ja sam ta koja e morati da smisli kako oni to da
postignu. Nekako, uprkos svemu ovome, moramo odrati moral, i efikasnost u timskom radu. To je ono to visoka i mona doktorka
Baskin preputa meni - to jato banalnih, 'smarajuih' poslova, kako brod da funkcionie, kako posada da funkcionie... Dilijan
Baskin, ah, ona duboko razmilja o pitanjima politike i sudbine, vodi nas tamo-amo irom Pet galaksija, pokuava jedno, zatim
pokuava neto drugo, bei iz jedne katastrofe u drugu.

Ova ogorenost nije bila bez jedne primese naklonosti. Tit je iskreno volela doktorku Baskin, koja je dokazala da je u stanju da
izvue Brazdaa iz nevolja, ali i da ga isto tako uvali u njih. Nije Tit, zapravo, imala nita ni protiv ljudskih bia kao pokrovitelja. Da
nije bilo njihovih trapavih, dobronamernih pokuaja genetikog inenjeringa, rasa Tursiopsa moda nikad ne bi nainila onaj zavrni
korak, prelazak od bistrih, nevinih ivotinja na obeavajue zvezdoletae... i Tit ne bi nikad videla Zvezdani luk, niti Herkulov luk -
a ni Plitko zvee.

Teragenska kultura dala je neo-delfinima vie prava, i vee potovanje, nego to nove tienike rase normalno dobijaju u civilizaciji
Pet galaksija. Veina tienika provede sto milenijuma - sto hiljada godina - u ulozi slugu, maltene robova, prema svojim
pokroviteljima. Ljudi su uinili otprilike najbolje to su mogli, ako se uzme u obzir kakve su okolnosti bile.

Ali, ima granica onome to moemo oekivati od vujih rasa, pomisli Tit, ulazei u dvostruku aerokomoru da bi prela u Brazdaev
suvi toak.

Najnovija tuna epizoda dokazala je ljudsku ogranienost. Posle pristizanja u ranjeni i provaljeni Fraktalni sver, Dilijan Baskin je
priekala da protekne dobar deo dana, nekoliko midura, a onda je odluila da proveri da li su oni ovde gosti, ili zarobljenici. Poto se
inilo da su Zangi sasvim obuzeti svojim poslom, nadziranjem mnogobrojnih maina koje su nastojale da poprave tetu, naredila je
Kau da ukljui maine Brazdaa samo malo, i da zaplovi lagano, probne radi, ka primamljivom sjaju slobodnih zvezda.

Zangovski brod je tog trenutka ostavio sav svoj posao, oterao od sebe robote koji su se rasprili kud koji, i zapanjujuom hitrinom
presekao Zemljanima put.

Pokriven i sad slojem zvezdane ai debelim nekoliko metara, Brazda nikako nije mogao pobei globularnom brodu Zanga. Dilijan
se pokorila, i zaplovila nazad, u ogromni habitat. Onda je ukinula stanje pripravnosti i naredila svima, sem minimalnoj deurnoj ekipi,
da se dobro odmore. Brod Zanga vratio se svom poslu, bez ikakve primetne ljutnje. Tit je, meutim, zakljuila da je dolo do
'ponavljanja gradiva' - i da su ljudi ponavljai.

Ljudi su sapijentni samo nekoliko hiljada godina due nego mi Delfini, pomisli Tit; a to je samo tren oka, u ukupnoj istoriji
vaseljene. Nije njihova krivica to su neznalice i trapavci.

Dakle, potrebna im je pomo, ree ona sebi; ak i ako su suvie tvrdoglavi da je zatrae.

Sie liftom do oboda prostranog centrifugalnog toka, u kome je postojao jedan dugaak hodnik i du njega mnogo soba. Hodnik se,
u oba smera, 'dizao' prividno u visine i na taj nain, zakrivljenjem, nestajao sa vidika. Ovaj veliki obru bio je pritegnut Brazdau oko
struka, a itava njegova sadrina mogla je, po elji, da rotira, da bi se dobio efekat podudaran sa gravitacijom. Ovo je bilo od koristi u

79
onim razdobljima kad je posadi bilo potrebno, iz nekog razloga, da iskljui gravitaciju u prostorijama broda, onu podnu - na primer,
kad u dubokom kosmosu treba izvriti dalekodometno skeniranje... ili kad se bei od flote gonilaca, pa kad se mora skrivati u nekom
asteroidnom pojasu. Nezgodna strana ovoga sastojala se u tome to je ovaj rotacioni pojas neupotrebljiv, a gotovo sve prostorije u
njemu nepristupane, kad god Brazda sleti na ma koju planetu; tako je bilo na Kitrupu, Oaki, i Jijou.

Nepristupane, osim za dvonono stvorenje koje se veto pentra.

Tit brzo proe pored zakljuanih vrata kancelarije dr Baskin, gde su bezbednosni ureaji, rasporeeni u nekoliko 'slojeva' odbrane,
uvali Kraidaikijevo blago - istorijske ostatke koji su toliko jada doneli mnogima. Kad god je Brazda leao na tlu neke planete, ovaj
deo Suvog toka bio je 'na dnu' to jest odozdo, ispod celog broda. Delfini su rutinski ulazili u nekoliko oblinjih apartmana i
radionica, ali oni na suprotnoj strani, dakle oni 'odozgo i naopake', bili su im esto nepristupani, pa je posada, zapravo, izostavljala
te prostorije iz svog razmiljanja... i, u sutini, zaboravljala da postoje.

Tu bih ja neto sakrila, da sam Dilijan, ree Tit sebi.

Sada se Suvi toak vrteo, pa je Tit mogla bez ikakvih problema da peai kroz itav njegov dugaki obim. Prolazila je, tako, pored
laboratorija koje su svojevremeno upotrebljavali naunici kao to su Ignacio Mec, Deni Sedmen, i geolog nao-impanza arls Dart.
Tit je neprestano podizala glavu sa leaja da malo oslune, kao da nervozno oekuje avetinjske korake pametnog mladog kalafijskog
oficira Toia Ivaike... ili snaan, samopouzdan hod Dilijaninog izgubljenog dragog, koji se zvao Tom Orlej.

Ali nikog od njih vie nema, kao ni Kraidaikija niti Hikahija. Mrtvi su, ili moda tavore naputeni na otrovnom Kitrupu - to bi bilo
gotovo isto kao da su mrtvi.

Bili su to najbolji meu nama, pomisli Tit; a ostadosmo bez njih, eto, pre nego to su naa najtea iskuenja i poela. Koliko toga bi
bilo drugaije da su kapetan, i svi ostali, jo na brodu? A umesto toga komanda je pala na Dilijanina i moja plea... na plea brodske
lekarke-isceliteljke, i mlae porunice... dve osobe koje nikad nisu ni zamiljale da e morati da nose takav teret, nekoliko dugih
sumornih godina bez predaha.

Umor ju je sve vie savladavao. Tokom razdobljaa spavanja, upuivala je svoju pucketavu sonarnu pesmu ka Kitovom snu, sa
molitvama da doe neko i ukloni sa njenih plea ove napore, ovaj teret odgovornosti.

Mi iz Brazdaa uvalili smo se u ovo preko glave, ree ona sebi; i mi, i ceo klan Zemljana. Dilijan je to se jedne stvari tie bila u
pravu: nama su potrebni saveti i pomo. A to ne moemo dobiti od neznanaca iz svemira. Niti od Velikih instituta, a ni od Onih
Starih.

Dilijan je zaboravila jednu od velikih istina ivota, onu koju od detinjstva zna gotovo svako ljudsko bie i Delfin. A to je: kad si u
ozbiljnoj nevolji, okreni se svojoj porodici.

Kroz neuralni utika Tit pozva brodski sistem za odravanje i naredi pretragu ovdanje atmosfere, da bi se nalo gde ima ikakvih
elemenata zagaenosti. Jo naredi da ta pretraga pone od prostorija koje su, u Suvom toku, tano nasuprot kancelarije Dilijan
Baskin, dakle od onih koje bi pri leanju broda na nekoj planeti bile 'na vrhu i naglavake'. Prostorije koje Delfini ignoriu i kad su im
sasvim pristupane.

A-ha! Tako sam i mislila. Podignut profil ugljendioksida, plus nekoliko ketona, i jedan udan par alkohola. Sigurni znaci da neko
kiseonino ivo bie, 'ivotna forma' kako bi rekli oni na angliskom, die tamo. Ali, ne Zemljanin; jasno je da to nije Zemljanin.

Centar iz koga se sva ta zagaenja ire je... ovde, zakljui ona.

Naredi svojoj hodajuoj maini da stane pred vratima na kojima vide natpis: OPASNI ORGANSKI MATERIJALI. Mala ala.
Dilijanina. Kojoj se Tit tiho nasmeja.

Samo jedno maleno 'podgurivanje' voljom bilo je dovoljno da se iz radnog ama, pritegnutog oko Titinog tela, isprui jedna
mehanika ruka i uperi malenu burgiju u vrata, vrlo blizu ragastova, gde je manja verovatnoa da neko odmah primeti rupicu. Tiho
brujanje rotora bilo je jedini zvuk. Burgija je ne samo probijala materijal, nego ga je i pretvarala u paru koju je odmah, usisivaem,
hvatala i uklanjala tako da ni atmosfera broda ne bi bila zagaena.

Tit razmisli koliko, ovim postupkom, pogorava krivina dela koja je ve poinila. Svoj sopstveni dosije izdaje. Poelo je prilikom
one prethodne, Brazdaeve prve posete Fraktalnom svetu, kad je svima postalo jasno da e ih Oni Stari izneveriti. Dok je moral
posade tonuo ka nuli, Tit je zakljuila da je vreme da preduzme neku samostalnu akciju. Da poalje poruku, da bi uspostavila kontakt
sa jedinim narodom u koji se mogla pouzdati da e pritei upomo.

80
Na sreu, Fraktalni svet je imao prikljuke za slanje redovne komercijalne pote. Dok se Dilijan svim silama trudila i dovijala da
parira sve otrijim pretnjama i optubama pojedinih politikih krugova ovog Fraktalnog sveta, Tit je vrlo lako uputila jedan tajni
'paketi' informacija, poruku; paketi je bio programiran da bukvalno odskakue kroz mnoge delove potanskog sistema Pet galaksija,
usput da svuda paranoino izbrie svoje tragove, da nasumice odabere mnoga dalja odredita, a onda da se usmeri ka konanom
odreditu - kapsuli za 'vremensku isporuku' ije koordinate je Tit zapamtila jo u detinjstvu, davno. Ta kapsula bila je od tog trenutka
programirana da reaguje na blizinu samo jedne rase u celoj vaseljeni.

Dilijan je neto pre toga donela odluku da pobegne iz krizvel-strukture i da oproba opciju 'prerano dolih' - da se uunja u zabranjenu
etvrtu galaksiju, provue pored izuzetno bune i aave div-zvezde, i sakrije u jedan kutak planete zvane Jijo.

inilo se da problema nee biti: Tit e na ovaj nain zakazati jedan mali, tajni randevu...

Burgija se probi na drugu stranu. Tit zapovedi mehanikoj ruci da se povue, da ostavi burgiju, uzme komunikacijski kabel sa
optikim vlaknima, i gurne ga kroz istu rupicu, umesto burgije. Kabel se uvue zmijasto. Proe. Na onoj strani vrata uzdie se i poe
se njihati i osmatrati kao kobra.

Posle kraeg osmatranja s leva na desno, vide, u toj zakljuanoj odaji, jednu visoku, mravu dvononu figuru kako sedi na nekakvoj
klupi, za jednim malim stolom.

Ta osoba podie glavu, kao da reaguje na neki zvuk. Delimino okrete glavu ka vratima. Tit ugleda to lice i jeknu uasnuto.

Vrlo uzano, maltene spljoteno-sa-strane lice, sa kosim oima, ogoljeno kao da je od sve samih kostiju, sa donjom vilicom bez vrha
ali zato zubima vrlo izraenim, iskeenim.

Ipak, elo i oi davali su veliku, sablasnu slinost sa ljudskim licem. Te kose oi mirnue, ugledavi pijunsku sondu u vratima.

Glava se urno okrete na suprotnu stranu a plea se pogurie, da sakriju lice. Tit vide da to stvorenje oberuke grabi jednu kutiju -
jedinicu za bioloku podrku; takve stvari slue da se odravaju u ivotu malene ivotinje uzete kao uzorci iz nekog drugaijeg
ekosistema. Spretne ruke izvukoe neto to se migoljilo. Tit nije mogla dobro videti ta se deava, ali inilo se da taj dvonoac dere
to malo stvorenje, ili da ga grli, pribija uz sebe.

Ramena se opustie. Visoki dvonoac opusti ruke du tela, ustade, i okrete se elegantno.

Sad je to bilo sasvim preobraeno lice. Izgledalo je plemenitije, uzvienije od ljudskog. Sa vie dobronamernog humora nego to ga
imaju Timbrimi. Sa vie strpljenja i razumevanja nego to ih poseduje Bog.

Gle, gle, pa to je on, ree Tit sebi; ba on.

Rothenovo lice ipak je zadrhtalo jo nekoliko puta, na mestima gde se simbiozno bie-maska nametalo da bi se sasvim dobro
ugnezdilo. ivo bie, konstruisano samo da bi sluilo kao maska sposobna da sraste, da postane deo gospodarevog lica, dajui fino
uzdignute jagodice, kraljevsku donju vilicu, i usne koje mogu u celosti da pokriju te zube, ali mogu i da ih otkriju vrlo umereno,
osmehom nenim i gracioznim.

Misionar.

Tit je zapamtila njegovu posetu planeti Zemlji. Davno je to bilo; Tit je tad bila tek upola odrasla, i jedva je uspevala da govori. A
ipak, kao da je jue bilo; tako dobro je zapamtila sliku ovog misionara. Stajao je i propovedao, u skrivenoj podmorskoj peini, maloj
skupini Delfina koje je uspeo da preobrati u novu veru.

"Vaseljena je usamljeno mesto", govorio je tada - ili je, bar, otprilike tako ostalo u Titinom seanju do danas. "Ali nije tako opasna
kao to izgleda. Sadanja vlada Zemlje moda se sastoji od darvinista i nevernika, ali to nije bitno. Imajte na umu, uprkos propagandi
onih koji propovedaju 'ponos vuia', da niste sami. Mi koji smo napravili gene za ljudski rod, tajno, mi koji smo zatim vodili ljudski
rod ka velianstvenoj sudbini, ostajemo verni tom snu. Cilj je isti, velianstven. Delujemo i sad iza kulisa, titimo, uvamo,
pripremamo za veliki dan.

Kao to volimo nae ljudske tienike, tako isto volimo i vas. Jer na klan je izuzetan, i predstoji mu slavnija budunost nego ijednom
drugom. Delfini e u njoj imati veliku ulogu, kad doe as. A naroito oni od vas koji odaberu put Danika."

Bilo je to sasvim izuzetno oseanje, odrastati kao lanica jedne ekskluzivne sekte, kao osoba koja zna veliku, smirujuu Istinu.
Naravno, Teragenski savet obeao je slobodu veroispovesti svima, ali u praksi bili bi samo ismejani oni koji bi otkrili zemaljskoj
javnosti previe, prerano. Delfini su, veinom, verovali u mit da su Ljudi uspeli da se domognu razuma samostalnom evolucijom, bez
intervencije odozgo. Kojetarija, naravno... ali, svejedno, novi vernici nisu mogli otvoreno da plivaju protiv tako jake struje.

81
Meu Ljudima i impanzama, gde su danikenovska verovanja bila ea, debate su besnele izmeu razliitih, meusobno
suprotstavljenih kultova. Mnogi kultovi imali su neke svoje kandidate za ulogu tajnih pokrovitelja... te tajanstvene rase koja je,
navodno, donela Uzdizanje homo sapiensu, u davnoj prolosti. Za nekoliko galaktikih rasa govorilo se da su 'verovatniji kandidati'
nego slabo poznati, tajnovitosti skloni Rotheni.

Zato je Tit uvala tajnu, nikom nije govorila; i tako je prola kroz kolovanje, kroz obuku, i kroz prve zadatke za zemaljske
svemirske snage. Uzdravala se od akcije dok je Brazda prolazio kroz katastrofe na Morgranu, Kitrupu i Oaki. A onda je, jednog
dana, shvatila da ljudska bia naprosto nisu dorasla sadanjoj situaciji. Dilijan Baskin, jedna od najsposobnijih meu svim Ljudima,
oigledno nije postizala uspeh.

Dolo je, prema tome, vreme da se pomo potrai na drugom mestu u porodinom stablu.

Rotheni e znati ta treba da se radi.

Sada je u njoj sve previralo od zamrenih i suprotnih emocija i misli. Stigla je pred ova vrata a nije znala ta oekuje da e nai.

Znala sam za simbiozu Rothena sa tim organizmom, ree ona sebi; Jijoanci su videli jednog Rothena bez maske. To stoji u svim
izvetajima. Meutim, sad kad sam videla, ja lino, kako to lice izgleda ogoljeno...

okirao ju je taj malopreanji pogled na stvarne crte rothenske fizionomije. Ali odmah posle toga osetila je toplinu zbog spokojnog
rothenskog osmeha koji je ostao sa njom jo od detinjstva.

Dobro, potrebna im je maska, pa ta; imam ja razumevanja i za to, ree ona sebi. Maskiranje ne mora biti neasno. I nije neasno, ako
im pomae da obavljaju svoj posao bolje. Da uspenije vode nas Zemljane ka naoj sudbini.

Vano je ono unutra, zakljui ona.

"Dakle?" ree Ro-ken, i naini jedan korak ka vratima. Sastavi ake; njegove dugake ruke virile su daleko iz rukava bade-mantila
napravljenog za visoko ljudsko bie. Ovog zarobljenika svakako su, u tajnosti, poslali mudraci Jijoa, koji su ga i zarobili na nekom
mestu koje oni zovu Livada okupljanja. Lako bi moglo biti da je on jedini preiveli iz meovite ljudsko-rothenske ekspedicije koja je
uletela u izdajstvo i katastrofu, napadnuta prvo od est rasa a zatim od Jofura iji je bojni brod bio mnogo jai.

Sve se sklopi u jednu celinu, u Titinom srcu. Sva ona enja, koju je ona uvala u sebi jo od detinjstva. Namuenost tokom tri
strane godine. Krivica to je uinila neke stvari kriom od Dilijan. I daleko vea krivica, to je usmrtila dva ljudska bia... iako je to
uinila u interesu zatite neeg mnogo bitnijeg.

A dola je, dola je ovde da bi energino zatraila od Ro-kena objanjenje za ono to se desilo.

Zna, ona poruka koju sam ja poslala... i koja je bila podeena da je moe oitati samo rothenski um. Poruka kojom sam ja vama odala
tajnu destinaciju prema kojoj je Dilijan krenula. Trebalo je da doete na Jijo u apsolutnoj tajnosti... da nam pomognete. Da budete
nai spasioci.

Sada kau da ste proganjali i unitavali prerano dole, pa i Ljude koji su tamo ilegalno nastanjeni. Kau da ste prodali Jijo, i to za
sitninu, Jofurima. Da ste sitni prevaranti, to kau; da pridobijate naivne Zemljane da se ulanjuju u vau sektu, samo da bi vam sluili
kao besplatni agenti za vaa lopovska posla.

Jednoga od one dvojice Ljudi, pilota Kuna, ubila sam da bih zatitila nau tajnu. Ali, kako da znam sigurno da li...

Nita od toga ona ne kaza. Rei, naprosto, nisu htele da iziu.

Umesto toga, svi tokovi koji su stremili kroz nju slie se naglo u jedan, veliki, prepun emocija. Oajanje, koje je bilo nadmono toliko
dugo, nestade, ustupajui mesto svom jedinom pravom protivniku.

Nadi.

Tit je morala da udahne duboko, nekoliko puta. Onda je nala snagu volje potrebnu da bi progovorila.

"Gossspodaru... dola sam da se ispovedim."

Izraz iznenaenja na kratko pree Rothenovim licem, a levi obraz mu zadrhta.

82
Onda se topli osmeh rairi, i on progovori dubokim, plemenitim glasom.

"Uistinu, dete toplih mora. Ovde sam. Ne uri; sve kai polako. Ja u sluati. Budi sigurna da se iskupljenje za sve grehe nalazi u
tome da se sve kae."

Lark

Pitam se koliko dugo sam ve ovde. Ima li ikakvog naina da se zna da li su proli sati, dani... ili meseci?

Ako ovi razumeju moju telesnu hemiju tako dobro, da me, evo, odravaju ve dugo u ivotu, onda je mogue da i pale i gase moju
svest, kao sijalicu. Mogli bi oni i da izmene moju percepciju trajanja, naprosto tako to bi podesili moj metabolizam.

A-ha, pa to bi mogla biti, takoe, indikacija...

Lark, sa tim mislima, poele da uz sebe ima nekoga sa kim bi uporedio 'beleke'.

Devojku Ling. Oni i jesu poredili svoje utiske o raznim pitanjima biologije, jo kad su bili protivnici stalno na oprezu, a i kasnije, kad
su postali saveznici, a najzad i ljubavnici. Ona mu je nedostajala, sada, veoma. Njena topla koa i bogati miris, ali ponajvie njen
ivahni um. Proli su zajedno kroz dobro i zlo, a Larka je od poetka najvie udivljavala njena nepredvidiva duhovitost. Sad bi sve
dao samo da popria s njom.

Od mene se oekivalo da je nekako spasem, da je ne uhvate ni Ran ni Jofuri, ree Lark sebi; a sad, evo, samo mogu da matam o tome
kako bi ona 'moda mogla' da nabavi skafander i da prodre ovamo, pucajui laserskim pitoljima iz obe ruke; da prosee put kroz onaj
zid tamo i izvue me sa ovog groznog mesta, pa da zajedno odletimo u nekoj otetoj le...

Ova privlana sanjarija rasplinu se jer on uvide da se neto u njegovoj okolini jeste promenilo. Kroz njegovu kimu prooe neki trnci
nelagodnosti... oseaj da ga neko posmatra. Lark okrete glavu, i sav se strese.

Jedna velika grudvasta... stvar plovila je nadomak membrane kojom je Lark bio zarobljen. Bilo je to bie otprilike sferino, ali sa
izboinama i talasiima koji su se nadimali ritmino, uspevajui nekako da doaraju utisak ivota, a moda i namere. Blage struje ute
izmaglice proticale su okolo, ali to bie je ostajalo na istom mestu, to je postizalo talasanjem malih, tananih pipaka na sebi, koji su
bili mnogobrojni kao dlake na nogama Hunia.

Pa, to su cilije, pomisli Lark, prepoznavii trepljasto kretanje karakteristino za paramecijume i druge mikroorganizme koje ovek
moe lako videti pod mikroskopom. Ali, nikada nije uo da se tim oblikom lokomocije slui bie makar i priblino ovako veliko.
Larku je, kao biologu, ovo bilo vrlo udno.

Zauenost se pretvori u zapanjenost, jer stvorenje je sledeeg trenutka usisalo sve te cilije. Naduvalo se, kao balon, ka levoj strani, a
onda izduilo u valjak. Na oba kraja pojavila su se udubljenja koja su se brzo izduila i spojila: to stvorenje je sad bilo cev, koja se
poe razgibavati longitudinalnim talasima. Onda iz jednog kraja iknue mlazevi ute tenosti, i tom ivom biu dadoe pogon
dovoljan za brzi obilazak oko Larkove male prozirne elije.

Tri puta ga stvorenje oplovi na ovaj nain. Lark je imao utisak da to bie krui zato to ima elju da ga dobro osmotri sa svih strana.

Nije to gas, a nije ni isparenje ma koje normalne vrste, ree on sebi; ali ne izgleda ba ni kao tenost.

Imao je utisak da fleksibilnost ovog bia na neki nain stoji u vezi sa medijumom kroz koji se ono kree. Ovako se prebaciti sa jednog
na sasvim drugi nain kretanja; sa malenih pipaka na, bukvalno, mlazni pogon slian onom koji koristi sipa.

ivotna sredina u kojoj je takvo bie evoluiralo morala je biti drukija od svih za koje je Lark ikada saznao; osim ako...

Oi mu se rairie u naglom uvianju; otvorie se tako jako da on onim kapcima dotae male providne kupole kojima je i jedno, i
drugo oko bilo prekriveno i zatieno. Do tog trena nije bio svestan da ima te zatitne 'naoari'. Poto je njegova nagla kretnja
omoguila da nekoliko molekula okolnog gasa prodre pod njih, odmah mu postade jasno zato su potrebne; ovo saznanje plati
oseajem da ga oi uasno 'peku', obilatim bolnim suzama, i priguenim jaucima.

Ovo, meutim, jedva da je neto malo usporilo hitri tok njegovih misli.

Disai vodonika! Ovo su disai vodonika, ree on sebi; pominju se u drevnim Spisima kao jedan od velikih redova ivota. Oni ive u
istim ovim galaksijama koje sainjavaju nau kiseoniku civilizaciju Pet galaksija; ali ostaju sasvim odvojeni, dre se svojih svetova i
interesa a mi svojih.

83
Lark se takoe priseti da je u tekstovima o toj temi u Biblosu, iako su bili sasvim krti i sadrali samo ostatak ostatka znanja, ipak
jasno pisalo i to da je svaki meusobni odnos sa vodonikaima veoma rizian, i da dva toliko razliita molekularna naslea ne treba da
se meaju. Svoenje na minimum svih dodira izmeu kiseoninog i vodoninog ivota bilo je jedan od najveih zadataka
Migracionog instituta, koji je formulisao svoja pravila o ostavljanju svetova 'na ugar' ne samo da bi zatitio kiseoninu prirodu, nego i
da bi umanjio zone prostornog preklapanja te dve civilizacije, tako da susreta, makar i sluajnih, bude to manje.

Jasno je bilo, poto se planeta Jijo nalazi u etvrtoj galaksiji koja je cela ostavljena na ugar, da nijedan kiseonikaki brod ne bi smeo
sada da leti kroz njene krake, ni iz kog razloga. Upravo zato je Jijo bio tako privlaan beguncima, prerano dolima.

mirkajui, Lark uspe da ukloni suze i mutnou bar iz jednog oka dovoljno da vidi da se hidrogensko bie zaustavilo ispred njega i
vratilo u globularni oblik. Zapita se da li pred sobom ima policajca, ili zvaninika iz slube za imigraciju.

Ispod povrine tog bia nastade vakuola, prividno sasvim prazna. Onda se iz tog mesta u oblinju tenu sredinu probie neki mehurii,
koji su blistali nekim svojim udnim povrinskim naponom. Lark pomisli da to izgleda kao kad neko prdne ispod vode, ali, da isto
tako moe biti i govor; moda mu je neko upravo odrao elokventno predavanje o finesama kosmikih zakona po pitanju
meuredovskog kontaktiranja.

Moda su me pitali ta u ja ovde, pomisli on; zatraili paso i vizu. Ili pitaju da li se izjanjavam kao kriv ili kao nevin. Ili samo
pitaju da li elim da mi veu oi...

Vakuola se poveavala a stvorenje se na taj nain naduvavalo i bliilo Larku, koji vide da se unutar vakuole 'raa' nekoliko novih
bia, vrlo malih ali po obliku sline svom 'roditelju'. Ta nova bia zauzee razliite poloaje u praznini, a onda poee da se menjaju,
da poprimaju nove oblike i boje.

Do vraga! ree Lark sebi.

Jedno stvorenjce poprimi plavu boju, neto tamniju od boje jijoanskog neba. Prestade se talasati i kao da se stvrdnu, prividno
dobijajui oklop, sa simetrino izboenim kvrgama i mahunama u kojima je naoruanje. Video se ak i minijaturni amblem pri vrhu,
spiralni galaktiki kraci prozraeni sa nekoliko radijalnih crta. Bio je to maltene savren likovni prikaz jofurskog bojnog broda
Polkdi.

Kapiram, pomisli on; bie slikovna i 'filmska' komunikacija... Ona druga grudva, treba li da predstavlja brod ovih hidrogenaa?

Ovo nagaanje ubrzo se potvrdi. Dve grudve odglumie, pred njim, svemirsku bitku, u slobodnom prostoru koji nije bio vei od onog
masnog debelog prstena na samom vrhu kupastog tela odraslog Trekija. Lark je posmatrao netremice, sasvim fasciniran, kako jofurski
ratni brod razara protivnika pravim uraganom besomune paljbe, koja se u prvo vreme zastavljala na mnogobrojnim jofurskim
odbrambenim 'baloniima' a zatim uspela da prodre do cilja i raznese ga, eksplozijama, projektilima, ognjem, bez ikakve milosti,
tako da je brod vodonikaa liio na lepranje zastave razderane na bezobline krpe. Meutim nekoliko tih krpa uspe da se nalepi po
tvrdom metalnom koritu jofurskog broda.

A, tako su oni ubacili svoju peadiju ovamo, pomisli Lark, gledajui bitku kakvu nikad nije ni video, ni sanjao.

Plava kugla ostade sama i bitno se povea pred Larkom; on vide da se borba prenosi unutra. Prodori utog, kao mala koplja, zabodoe
se duboko u Polkdi; ovo je u prvi mah ilo lako, onda otpor postade jai. Lark vide urno kretanje malih blistavih taaka koje su
drale 'front' protiv invazije vodoninih bia; pretpostavio je da su to pojedinani jofurski vojnici, ili, jo verovatnije, njihovi bojni
roboti naoruani laserima koji onako uasno seku sve ispred sebe.

Pojedine plave iskre su se gasile. Druge su padale u utu boju odakle su odvlaene u pozadinu, meu hidrogenske trupe.

Zarobljenici, ree Lark sebi; ove su uhvatili.

Uskoro se to desi jednoj drugaijoj takici, a Lark oseti signal upozorenja koji doe iz njegove leve butine.

To sam ja!

Sad uvide jo neto.

Ovo nije samo vizuelna komunikacija, ree Lark sebi; ona je donekle i biohemijska. Poneto shvatam gledajui ovu demonstraciju.
Ali, kroz cev za dodavanje hranljivih materija ovi mi verovatno doturaju znanje neposredno. Pravo u krvotok.

84
Jedno takvo saznanje moglo ga je navesti da se zgadi, da pone povraati... ali, nita od toga se ne desi. Naprotiv, neka udna
smirenost poe proimati njegove udove. Biolog u njemu ree da je i to, nesumnjivo, molekularno indukovana pojava, zaista
zadivljujua.

Hidrogenai imaju nesumnjivo bar jednu milijardu godina iskustva sa nama oksigenaima, ree on sebi; ali ni to nije bilo dovoljno da
se premosti ogromna provalija izmeu dve vrste ivota. Da je bilo dovoljno, oni bi se meni obratili normalno, reima, zvukom. Ipak,
nauili su mnoge trikove, u to sam siguran.

Mnoge stvari u njegovom umu poee da se premetaju u neku sasvim novu perspektivu. Sav svoj dosadanji profesionalni ivot
proveo je opinjen ogromnom raznovrsnou koja postoji izmeu nekoliko miliona kiseoninih ivih vrsta koje dominiraju na jednom
delu jedne planete. Sad uvide da postoje bia koja smatraju da je razlika izmeu oveka i Jofura neznatna.

Jesu li ovi ikada ranije videli ikog sa Zemlje? zapita se. Po svemu sudei, logino bi bilo da nisu. A ipak... sviraju na meni kao
Urkinja na violini.

Oseti novu skromnost. Poniznost. Ali poe razmiljati nije li i to molekularno indukovana reakcija.

Pa neka je, ree sebi; vano je da oni ele da ja uim. Imaju nekakvog interesa da me odravaju u ivotu, i da mi omogue da shvatim.
Hajd, neka bude i tako; moi u ja i sve ovo da trpim, bar neko vreme.

Emerson

On moda vie nije inenjer, ali ipak je sposoban, i sad, da oceni dobar rad.

Poto je imao odlian pogled na ogroman projekat obnove - iz osmatrake kupole koja je pripala samo njemu, a koja se nalazila iza i
iznad Brazdaevog komandnog "akvarijuma", neupadljivo smetena na brodsko korito - Emerson je Dajsonovu sferu video gotovo
celu, od centralne zvezde-ognjita pa sve do ogromne rane kroz koju su se videla neizbrojiva mnotva neukroenih zvezda. Iako su
mnoge velianstvene maine ulagale ogroman trud da zakrpe i poprave rupu, bezbrojne grudve i gromade ruevina strujale su i sad
napolje, u svemir, usput se raspadajui u prainu, i isparenja, i u armade blistavih kometa sa repovima pruenim van.

Ova rana liila je Emersonu na njegovu sopstvenu, na glavi, koju je upravo u ovoj Dajsonovoj sferi, u ovom Fraktalnom svetu,
zadobio.

Sad podie uzdrhtalu ruku do jednog mesta na slepoonici, iznad levog uva. Jedno tanko, razapeto, prozirno stvorenje zadrhta pod
njegovim dodirom; reug, simbiont, koga je Emerson bukvalno na svojoj glavi poneo sa Jijoa. Ne samo melemi dobijeni od jednog
tamonjeg Trekija apotekara, nego i ovaj reug, omoguili su Emersonu da se koliko-toliko oporavi od rane koja ga je vrlo lako mogla
ubiti ili onesposobiti toliko da bi samo vegetirao, nepokretan, kao biljka. Reug sie sa jednog Emersonovog krvnog suda u koi glave,
za koji se do sada blagim zahvatom drao, i skloni se; a Emerson opipa oiljke oko te rupe koja je ostala da zjapi u njegovoj glavi. Ne,
to nije sluajna rana... nego namerno, hirurki izvedeno, sakaenje.

A desilo se ba u ovom Fraktalnom svetu, pre oko godinu dana.

Evo... on se sea kako je uskoio u malu letelicu, spreman da se rtvuje da bi Brazdau branio odstupnicu.

Evo - sea se kako je plameno jurnuo napred, u tom malom izviako-lovakom aparatu, dernjajui se prkosno, reen da se
suprotstavi tim neprijateljskim sektama koje su pogazile slavnu 'mudru neutralnost' Onih Starih... a njegova vika se pretvorila u
radosne poklike kad su neke druge frakcije intervenisale, i odkrinule jedna velika vrata u krizvel-dajsonovskoj ljuturi, taman toliko
da se Brazda provue napolje, da odnese Dilijan i sve ostale u slobodu.

Evo - sea sa kako su njegovi povici zamuknuli kad su divovska ploasta polja sile zgrabila njegovo maleno vozilo, zgulila njegovo
zatitno energetsko polje kao koru sa prezrele voke, a onda ga bacila u ropstvo uasnije od svega to je mogao zamisliti.

Ni sad mu nije bilo jasno ta se deavalo kasnije. Njegovi zarobitelji upotrebili su snana sredstva za izazivanje uslovnog refleksa, sa
ciljem da on ubudue oseti uasan bol pri svakom pokuaju da se seti ma ega iz tih dana. I zato je Emerson proveo oko godinu dana
tumarajui po maglama amnezije, koje je presecao samo njegov krik bola kad god se pokuao okrenuti svom pamenju.

Potukao je to programiranje: to je bila njegova najvea pobeda. Postao je opet vlasnik svog uma - naime, ostatka uma. Refleksi
izbegavanja, ali ne vie bola, pokuavali su i sad povremeno da spree njegovo razmiljanje, ali on je uporno krstario kroz svoju
preostalu memoriju ne bi li se jo poneeg prisetio. Njegovo glavno oruje protiv bola bilo je: ne obraati panju. Neka boli! Znao je
da svaki udar bola, i svaki refleks izbegavanja, znae samo jedno: da se primakao jo jednom deliu saznanja o svojoj prolosti. Samo
na taj nain mogao je naneti tetu planu neprijatelja.

85
A kad bi jo i znao u emu se taj plan sastoji...

Lien mnogih vanih delova svog nekadanjeg mozga, Emerson nije mogao reima iskazati ironiju sadanje situacije, ali ju je oseao,
dok je uao zguren u svojoj tajnoj maloj nii, u providnom malenom 'mehuru' na leima Brazdaa, i posmatrao nezamislivo ogromne
nazupane vidike Fraktalnog ledenog sveta. Tekstura njegovih emocija bila je jednako fraktalna i kompleksna.

Na primer, on je sad imao puno pravo da bude zadovoljan to Oni Stari tako strano, masovno stradaju. itavi rojevi mehanoidnih
bia naviru kroz ranu, u nameri da je zakrpe; trebalo bi da se Emerson nada da e im posao propasti. Trebalo bi da 'navija protiv njih'.
Bila bi to pravedna osveta: oni koji su ga muili, treba da izginu do poslednjeg, a njihov pepeo da se srui u emancipovano sunce.

Ali u njemu je postojalo i neto drugo, starije i jae od pravednog gneva.

Naklonost prema nekim vrstama lepote.

Prema eleganciji konstrukcije.

Prema slavi neeg to je maestralno dobro napravljeno.

Pamtio je dan - kao da je pre cele venosti bilo - kad je Brazda uao po prvi put u ovaj redut Povuenih ivih bia, pun naivnih
nadanja koja e uskoro biti saseena izdajom. U strahopotovanju pred ovolikom divotom, on i Karkaet i Hanes Suezi diskutovali su
uno o sutinskoj svrsi postojanja ovog titanskog habitata: da li su tvorci hteli da prevare vreme i izbegnu njegovo erozivno dejstvo;
ili su hteli da ukrote rasipniku ekstravagantnost jedne zvezde. U oba sluaja, inilo se da je izgradnjom Fraktalnog sveta ostvaren
inenjerski raj.

Emerson je i sad prema ovoj Dajsonovoj sferi gajio takva oseanja! I navijao je, neverovatno, za robote i njihov napor da je poprave.
Raunao je da e svoje muitelje potui ve i samim tim to e ostati iv. Dokle god Brazda krstari slobodno, nesumnjivo je da e
biti nezadovoljne one hladne oi koje pamti kako su gledale odozgo na njega dok su se okrutni instrumenti zarivali u njegov um,
prosejavali ga i sekli, tragali za tajnama kojih tu nije bilo...

Emerson zadrhta. Zato ga Oni Stari nisu naprosto ubili kad su zavrili sa preturanjem po njegovom mozgu? Zato su ga osakatili a
onda bacili njegovo telo i brodi, na neki nepoznati nain, ak na usamljenu planetu Jijo, gde se on sruio u jednu movaru?

Toliko su se potrudili - zbog ega? Na neki nain, ta naroita panja koju su mu ukazali, doprinela je njegovom oseaju vrednosti i
samopotovanja.

Zato je imao volje da bude velikoduan. Pozdravljao je trud mehanoida-popravljaa, koji su ispredali ogromne kalemove novih
ugljeninih vlakana (velike kao Mesec) a od tih vlakana tkali mree kojima su obuhvatali i podravali jo nesruene, samo poljuljane,
fraktalne klinove sazdane od snega, vee od planeta. Aplaudirao je gledajui kako robot-tegljai, u ogromnom rojevima, kao komarci,
saleu ve otkinute klinove, i pokuavaju da ih usmere ka nekim putanjama na kojima barem nee izazivati dalje sudare u kojima bi
poginule milijarde stanovnika preostalih unutra. Nije stvarno razmiljao o tim milijardama, o razumnim biima koja ive ispod tih
nebrojenih, svetlucavih prozora. Moda naprosto zbog nedostatka rei kojima bi se izrazio, a moda i iz nekog drugog razloga, ova
Dajsonova sfera njemu je liila ne toliko na habitat, koliko na ivo bie, zatvoreno u sebe, svesno sebe, i ranjeno; bie koje se bori da
opstane.

Pomou depnog terminala pribavljao je uveane slike, krupne planove. Nije umeo da izdaje kompjuteru naredbe ni glasom, ni preko
tastature, ali je zato nabavio jedno kompjutere predvieno ba za takve kao to je on, za korisnike koji moraju da se slue drugim
nainima; verovatno za invalide i afaziare na Zemlji. Upravljalo se zgodnom meavinom pokreta akama, pokreta oima, i prosto-
naprosto upiranjem prsta ka eljenom delu slike. Obino je uspevao da objasni ovom malom raunaru, iz prve, ta eli; mnogo lake i
efikasnije nego na Jijou gde se esto grdno muio da bi Sari preneo i najprostiju misao, tako da su ponekad oboje bili u suzama zbog
iste uzaludnosti truda.

Pa ipak... seao se tih meseci sa ljubavlju. Svet prerano dolih bio je predivan, a ilegalna kolonija est rasa koje su obrazovale neko
svoje malo saveznitvo bila mu je dirljiva ba zbog svog udno-srenog pesimistinog pogleda na svet. Iz tog razloga, i zbog Sare,
eleo je da nae neki nain da uini neto za Jijoance.

Ali, i za svakog, zapravo... za Dilijan, za posadu Brazdaa... pa ak i za ove horde mehanoida koji su sad davali sve od sebe da bi
popravili graevinu nastalu kad su rani dinosaurusi krstarili Zemljom. A poto on sam nije mogao nita korisno da doprinese, morao
je jednostavno da zuri u tu veliku dramu koja se odvijala napolju.

Emerson, meutim, nije nikako voleo da bude samo gledalac. Stee pesnice. On ima ruke... i radije bi da ih upotrebljava, nego ne.

86
Brzim nizom treptaja, prizva scenu u Sali za planiranje, gde su stajali Dilijan, Sara Kulhan, i ona klinadija iz luke Vufon. U
meuvremenu se njima pridruio i visoki stog debelih masnih prstenova koji su sve neto huktali i dimili se mlaziima isparenja:
Tjug, Treki po nacionalnosti, alhemiar iz kovake radionice na vulkanskoj planini Guen, koji je svojim prisustvom dopunio kvorum
svih est tradicionalnih rasa Jijoa. Video je da o neemu ivo diskutuju. U tome se isticala osoba koja je izgledala manje-vie kao
kentaur: imenom Ur-rona, Urkinja po nacionalnosti. Ona je jednom rukom sad pokazala ka njihovim glaverima (samo dva, od celog
krda, koje je ostalo u niim prostorijama); a glaveri su blejali, sedeli, lizali svoju kou; stvorovi koji su nekad davno leteli meu
zvezdama, ali koji su u meuvremenu uspeli da se nanovo doepaju potpune nevinosti. Postali su ivotinje. A to i jeste metod
propisan za sticanje 'druge anse'.

Emerson je slutio da ta degradirana bia imaju neku vezu, ali nije razumeo kakvu, sa ogromnim bezoblinim 'grudvastim' brodom koji
je, kao oruana pratnja, doveo Brazdaa ovamo.

Zangi, ree on sebi, i ispuni se ponosom to je ta imenica doplovila u njegov um uspeno; to je brod Zanga.

Osim to nije dozvoljavao Zemljanima odlazak, globularni brod Zanga kao da nije eleo da ima s njima nikakva druga posla; bavio se
samo popravkom Dajsonove, to jest Krizvelove sfere. Nadgledao je rad mehanikih plaenika koji su tkali nepregledno ogromne
mree od crnih vlakana i razapinjali ih preko ugroenih, ali jo neodvaljenih delova sfere.

Tako proe ceo prvi dan.

Tokom drugog dana Zangi su morali obratiti panju na pribliavanje nekih tajanstvenih objekata koji su se iz raznih pravaca usmerili
ka zemaljskom brodu. Videlo se da dolaze iz razliitih delova Fraktalnog sveta, i da ele da njukaju oko Brazdaa, da ga poblie
ispitaju.

Zangi su sve takve oterali. Stvorili su svojevrstan kordon oko teragenskog broda. Ali - za mnogobrojne poruke koje im je Dilijan
slala nisu bili ni najmanje zainteresovani.

Emerson se priseti jedne od malobrojnih konkretnih injenica poznatih o tim monim vodonikaima: njihovo sagledavanje vremena je
drugaije. Po svemu sudei, smatrali su da njihov posao sa Brazdaem moe da prieka.

Ukljuio je, sada, ton, da oslune kako zvue Dilijanine konsultacije sa uroenicima Jijoa; verovatno su pokuavali da smisle
nekakav plan.

"ta ako mi naprosto uteramo celo krdo glavera u jedan atl, i poaljemo ih tamo?" govorila je Dilijan. "Imamo li ikakav razlog za
verovanje da bi to zadovoljilo Zange? I da li bi glaveri tamo bili bezbedni?

Pretpostavimo", nastavi ona, "da je odgovor na oba ta pitanja pozitivan. ta kae galaktiki zakon o takvim situacijama? Je l' treba da
ih isporuimo na revers - da nam Zangi potpiu da su ih preuzeli?"

Poplava rei, ali samo jedna od njih, Zangi, imala je za Emersona konkretno znaenje. Sve druge plovile su samo malice izvan
razumljivosti. Ipak, bogato zvuanje njenog glasa bilo mu je kao muzika.

Naravno, on je u sebi oduvek gajio tajnu ljubav prema doktorki Dilijan Baskin, ak i u doba kad je njen mu, Tomas Orlej, iveo na
Brazdau; bila je to bezazlena zaljubljenost koju odrastao ovek moe da kontrolie, a nikad ne ispolji. Ili, bar, nikad na grub, upadljiv
nain. ivot nije bio poten prema Emersonu, ali mu je ipak omoguio da boravi blizu Dilijan.

Posle Tomovog herojskog nestanka na Kitrupu, ova zaljubljenost poela je, naalost, da utie na Emersonovo rasuivanje. Da bi bio
'kao Tom', Emerson je poeo uletati u sve vee rizike. Nadao se da e zablistati i da e u njenim oima postati dostojna zamena za
Toma.

Nerazuman pokuaj, ali elja prirodna. Uspelo je na Oaki, gde su pojedini slubenici galaktike Biblioteke i galaktikog Migracionog
Instituta pogazili svoje zakletve i urotili se da prigrabe Brazdaev tovar za sebe i svoje rodne klanove, a ne za korist cele kiseonike
civilizacije. Tamo je Emerson izveo jednu ludo opasnu akciju, i kockanje se isplatilo: odneli su tesnu pobedu, spasli su se jo jednom
(ali ne za dugo) i Brazda je odleteo sa Oake, sposoban da se bori sa daljim izazovima.

Ali ovde...

On odmahnu glavom. Mnogo puta pregledao je trake snimljene iz Brazdaa u trenucima beanja iz ovog Fraktalnog sveta; sad mu je
bilo jasno da je njegova samortvujua akcija, u pozajmljenom thenanijanskom izviako-borbenom aparatu, vrlo malo ili nimalo
doprinela spasenju broda. Jer, kad je on jurnuo u napad, izlaz pred Brazdaem ve je bio poeo da se otvara, pa bi se, dakle, i bez te
njegove akcije otvorio. Trebalo je da poslua Dilijanin zahtev da se vrati. Stigao bi on, i tako, na Jijo, i to mnogo udobnije; uopte
nije bilo potrebno da padne u kande Onih Starih.

87
Zadubi se, opet, u razgledanje konstrukcionih radova u kosmosu, oko broda. Zadatak je bio fantastino teak. Emerson se nije vie
mogao osloniti na brojeve i jednaine, ali je i sad imao instinkte inenjera, pa je sav treperio od oduevljenja videi kako maine
podravaju divovske konstrukcije od leda pomou karbonskih mrea. Nikad nije video saradnju u takvim razmerama, pogotovu ne
saradnju bia iz tri razliita reda ivota - vodoninog, kiseoninog i mehanikog.

Ta pomisao inila je da kosmos izgleda kao lepe mesto.

Vreme je proticalo. Emerson, ve odavno, nije razmiljao u ljudskim terminima za vreme - minutima, satima - niti u galaktikim, a to
su midure i dure; nego u nejednakim, subjektivnim intervalima telesnih potreba, izmeu 'gladan' i 'opet gladan', 'edan' i tome slino.
Sad, meutim, poe da osea neku napetost; neko iekivanje.

Poe ga muiti oseanje da neto nije u redu.

Nije mogao da odredi ta. Delfini na dunosti, u komandnoj prostoriji punoj vode, izgledali su nezabrinuto. Svud u brodu vladao je
mir. Nijedan ekran nije pokazivao neki primetan znak pretnje.

Slino tome, osobe u Sali za planiranje razile su se. Mnogi su otili da neto drugo rade, ili da se odmaraju. Poneko je i sad razgledao
prizore oko Brazdaa. Nije se primeivalo da je iko uznemiren.

Emerson prenese svojoj maloj holo-jedinici elju da proveri ta kau senzori za blii deo svemirskog prostora oko njih, oni
rasporeeni po koritu broda. Pregleda sve. Pa ponovo. Oseanje neke jeze dolazilo je i prolazilo u talasima, ali on nije uspevao da
odredi zato.

Pozva sliku same Dilijan, i vide da se i ona mrti, i da se ponaa kao da joj je nelagodno; kao da se neke udne misli bore ispod same
povrine njene svesti. Pred njom je bila ukljuena jedna holo-kocka. Emerson vide da je to slika prostora oko repnog dela Brazdaa.

Upirui prstom i stenjui, Emerson naredi svom kompjuteriu da prikae to isto. Pred njim se opet stvori slika brodske spoljanjosti -
prekrivene slojevima guste zvezdane ai - i Emersonu odmah laknu. Jer, ako i Dilijan neto sumnja, znai da se nije samo njemu
priinilo. Ona ima dobre instinkte. Dakle, kad bi pretnja bila ozbiljna, Dilijan bi ve neto uinila.

Holo kamera pree preko repnog kompleta probabilitetnih peraja, i pokaza samu krmu broda. Do tad se Emerson ve osetio mnogo
bolje.

I to mu poslui kao prvi nagovetaj onoga ta nije u redu.

Taj oseaj da mu je sad bolje.

Ironino, poe se sad plaiti vie nego ikad ba zato to se tako naglo prestao plaiti.

Dok je bio na Jijou - jo od dana kad se probudio, u delirijumu, u Sarinoj kui na drvetu, sa opekotinama na telu i tekom povredom
mozga - uvek je postojalo jedno zadovoljstvo koje je nadmaivalo sva ostala. Prijalo je vie od lekovitih melema koje izluuju
apotekari Trekiji. Vie od stalnog poboljanja zdravlja, i vraanja snage u ruke i noge. Vie od predivnih prizora, zvukova, i mirisa
Jijoa. ak vie i od blagog, dragocenog Sarinog prisustva.

Blaenstvo da bol prestane.

Uslovljena agonija, uitana u njegov korteks, u samu koru velikog mozga, ponekad je prestajala, i to naglo odsustvo patnje za
Emersona je predstavljalo najveu ekstazu.

A deavalo se kad god bi on prestao da radi neto zabranjeno. Kad bi, na primer, obustavio pokuaje da se priseti neega. Svaki
pokuaj korienja memorije kanjavan je uasnim bolom. A svako odustajanje nagraivano je zadovoljstvom. Nagrada je, u prvim
mesecima, bila ak i efektnija nego kazna. Hedonistiko zadovoljstvo koje se sastoji u tome da se vie ne pokuava.

Emerson uoi slinost toga sa ovim sadanjim olakanjem.

Nije bilo toliko jako; to ne. Ovog puta i nagrade i odvraanja ispoljavali su na mnogo disjkretnijem nivou. Najverovatnije Emerson ne
bi nita primetio, da nije proveo godinu na Jijou u stalnoj borbi, u stalnom rvanju sa takvim pojavama. Tamo je nauio da se navalama
bola suprotstavlja istom tvrdoglavou, eono, srljajui pravo u bol, kao gonjena ivotinja koja se iznenada okrene i kidie na
gonioce, koji tada ustuknu... Lekcija vrlo teka, ali on ju je, vremenom, savladao.

Ne... tamo! povika on u sebi, silno se muei da pronae i oblikuje bar dve rei, te dve, da bi svojoj odlunosti dao vrstinu neeg
kazanog.
88
Nego... pramac!

Sad, odjednom, kao da se upirao da hoda nasuprot jakom vetru, ili da pliva uz jaku renu maticu; uspevao je malo pomalo da
premeta usmerenje holo kamera ka pramcu, ali svaki put bi ga proeli talasi unutranjeg oseanja da se to ne sme raditi; da je i sama
pomisao na pramac Brazdaa nepristojna i nedoputena, i opasna, otprilike kao pokuaj ljudskog bia da sebi vizuelno doara petu
dimenziju.

tavie, ista 'zabrana' kao da je uhvatila i kompjutere. Instrumenti nekako nisu hteli da sluaju, ili ne iz prve. Kad je 'izgurao' kamere
do prednjeg kompleta peraja za projektovanje probabiliteta, one poee sve neto da promauju pramac, da vrdaju, da se kao sluajno
okreu opet prema krmi.

Bujica psovki i kletvi jurnu iz Emersonovih usta - savreno izgovorena, razgovetno, tano, vulgarno i buno, kao nekad. I teno kao
to je sav govor, nekada davno, pre rane, izlazio iz njega. Kao i pevanje i pojedine vrste poezije, psovanje je dopiralo iz jednog dela
njegovog mozga koji noevi Onih Starih nisu dirali. Emerson, viui tako, postie razbistravanje i koncentraciju svojih duhovnih
moi. Odustade od korienja kamera i uini ono to je odavno trebalo, pogleda, naravno, sopstvenim oima prema pramcu, koji se iz
njegove osmatrake kupole sve vreme odlino video!

Ta kupola bila je nainjena od nekog prozirnog, izuzetno jakog materijala koji zemaljska nauka jo nije uspela ni da analizira.
Emerson pritisnu lice uz nju; trebalo je, dakle, da odavde odmah vidi sve; ali opet naie na estok otpor. Svest naprosto nije htela da
vidi; bilo je to kao pokuaj da gleda kroz svoju sopstvenu slepu mrlju. Averzija je bila prejaka. Ali Emerson se upusti u borbu,
koristei sve tehnike koje je nauio na Jijou.

Najzad ugleda samo nagovetaje nekog komeanja u crnoj praznini oko pramca.

Reug na njegovoj glavi, osetivi Emersonovu silovitu reenost da vidi, skliznu svojim providnim telom pred njegove oi i poe
filtrirati, pojaavati, interpretirati sliku. Boje su se pomicale, menjale... onda Emerson zamumla zadovoljno.

itav roj nekih objekata vrzmao se oko Brazdaevog pramca. Liili su na robote, ili na nekakve vrlo malene brodove. Pomicali su se
vrlo hitro tamo-amo, ali glavnina roja ostajala je tano kod pramca; upravo kod onog dela broda koji su svi lanovi posade, gle uda,
ba sad zaboravili!

Emerson vide otre sitne bljeskove, sline vetakim plamenim 'zvezdama' na samom pramcu.

Nije gubio vie ni sekund na psovanje i gledanje. etvoronoke se izvue iz malene osmatrake kupole, sagraene za potrebe neke
rase koja je telesno daleko sitnija od ljudske, a koja se prevozila ovim brodom mnogo pre nego to je, kao polovni 'kr' ranije pet puta
preprodavan po sve nioj i nioj ceni, konano prodat siromanom klanu 'vuia', neznalica, koji tek to su izvirili iz svoje dotadanje
izolacije, tako duboke da su se u njoj, ak, pitali ima li ivota igde drugde ili su oni, ba oni, u itavoj vaseljeni sami.

Nije imao naina da prijavi svoje otkrie. Nijednu re ne bi umeo da kae preko interkoma. Ako sad otri do Sale za planiranje, zgrabi
Dilijan za ramena i prisili je da gleda napred, ona e verovatno videti neto. Ali, koliko bi to potrajalo?

Jo gore: sme li na taj nain da rizikuje njen ivot? Sredstva koja su upotrebljena za ovo 'omaijavanje', kakva god da su, lie na ona
koja su ranije stvorila uslovne reflekse bola, a i ogromna oteenja, u njegovom mozgu. Emerson prepoznade taj stil, tu vrstu
bezobzirnosti. Oni koji stoje iza ove akcije mogli bi da osete da se u Dilijaninoj svesti neto budi, mogli bi, zato, da posegnu za
njenim paranormalnim ulom, i da je 'ugase' na neki nain.

On nije mogao izloiti Dilijan toj opasnosti.

A Saru? Ili Priti? To su njegove prijateljice, on ih voli. Ista logika vai i za sve ostale lanove posade Brazdaa. U svakom sluaju,
nema dovoljno vremena da ga oni shvate.

Neke stvari naprosto mora uraditi sam.

Zato Emerson, sada u hodniku broda, potra, pravo u ogromni brodski hangar, zvani Izlazni, koji je zapremao dobar deo Brazdaevog
pramca. Nije tu bilo vie nijednog od onih brodia koji su, na polasku sa Zemlje, ispunjavali hangar; takozvani dugi amac, a i brzi
'skif', izgubljeni su kad i Tom Orlej, i jo nekoliko lanova posade, na Kitrupu. A jo pre toga, kapetanski brodi je eksplodirao u
Plitkom zveu - prva uasna cena plaena za Kraidaikijevo arheoloko otkrie.

Sad je u hangaru bilo mnotvo malih, robusnih thenanijanskih izviako-borbenih letelica, uzetih besplatno sa jedne olupine koju su
Thenanijanci ostavili a Zemljani delimino spasli. Emersonu je bio vrlo dobro poznat ovaj oseaj: kako je kad sklizne u sedite ovog
hitrog malog oklopnika. Ve jednom je to uradio - ukljuivao redom sve prekidae za snabdevanje aparata energijom, rvao se sa

89
volanom izgraenim za rasu koja ima mnogo krupnije ruke i ake, povlaio 'okidae' koji e ispaliti brodi niz ine u jednu lansirnu
cev a odatle kao torpedo, napolje... u svemir.

Zabrani sebi da se seti, sada, ta je posle bilo; jer ako bi se setio, lako bi ga mogla izdati hrabrost. Svu panju posveti indikatorima i
ekranima na kontrolnoj ploi ispred njega. Mnotvo simbola, a on ih vie ne ume proitati; nadao se da e stare navike i vetine, a i
Ifnina talinost, pomoi da ne izgubi kontrolu ve pri izletanju u akciju.

Jedna pesma potee nepozvana kroz njegov um, pilotska himna o raketnom poletanju u duboke crne daljine; ali njegove vilice
ostadoe vrsto stisnute, ne dajui joj glasa. Odve je zauzet bio, sad, da bi ita govorio.

Da je mogao razmiljati u jasnim reenicama, Emerson bi se verovatno zapitao ta, zapravo, pokuava da postigne, i kako uopte misli
da zaustavi onakve napadae. Njegov aparat ima naoruanje, ali Emerson se pre godinu dana nije ba proslavio kad ga je upotrebio. A
sad, sad ak ne ume ni da proita ta na kontrolnim ureajima pie.

Pa ipak, moi e da napravi 'frku'; da poremeti rad napadaa; da pocepa njihov plat iluzije, jer e Zemljani, itava posada, primetiti
paljbu tano ispred svoga nosa. Spoznae opasnost.

Koju?

Nije bitno, ree on sebi. Znao je da njegov mozak vie nema sposobnost da razmatra sloene probleme. Ako samo privue panju
Zanga, i ako, onda, njihov zatitniki gnev rastera ove napadae - bilo bi to sasvim dovoljno.

Vazduna komora munjevito se zatvori i zabravi iza njegove malene letelice; bio je, ve, ispaljen u svemir. Sada se ranjeni Fraktalni
svet rairio pred njim u svom veoma laganom obrtanju; a Emerson dade prvi pogon motorima letelice, proletevi kao bomba kroz roj
napadaa. Talasi gaenja i bola, zadovoljstva i opinjenosti, munjevito i mahnito su se smenjivali, bio je prosto zasut time, a i
mnogim drugim oseajima, koji su kidisali na njega kad god bi pogledao pravo u neprijatelja ili skrenuo pogled u prazninu. Da nije
imao iza sebe itavu godinu iskustva sa takvim nevoljama na Jijou, verovatno bi mu sad razbili koncentraciju, pokolebali ga. Ali on je
srljao pravo u centar svakog bola i svake nelagode, znajui da je tu reenje, kao dete koje gnjei, pipka i klima mleni zub sve dok on
najzad ne ispadne, da bi bio osloboen put novom, trajnom zubu.

Maleni reug itekako je pomagao. Oseao je, tano, njegovu potrebu, pa je u talasima smenjivao jedne boje drugima, prelazio sa
spektra vidljive svetlosti na druge talasne duine, pojaavao, interpretirao, tako da Emerson vide...

Maine.

Uvide da se najmanje dvanaest vretenastih napadaa ve prikailo za pramac Brazdaa. Nasrtali su da prodru dublje, kao gladni
insekti koji se zarivaju u oko neke oborene, bespomone ivotinje. Da im je cilj bio naprosto da unite Brazdaa, to bi odavno bilo
gotovo. Njihov cilj, dakle, mora biti neto drugo, sloenije.

Emerson je jo ranije prepoznao otru svetlost plamenih sekaa za metal. Pokuavaju, dakle, da proreu otvore na brodu, da bi otvorili
put za invaziju marinaca, ili...

Ili da odseku i odnesu neki deo broda. Uzorak? Ali, ega, i zato?

Emerson doara sebi sliku Brazdaa kako bi izgledao bez pokrivke Izmunutine ai. U ovom pokuaju, afazija nije smetala nimalo,
jer to je bila uspomena bez rei, isto vizuelna, a donekle ak i taktilna. Godinama je Emerson D'Anit voleo ovu staru lau, na nain
kako se ne moe voleti ena; godinama je nadzirao njeno pretvaranje u ponos zemaljskog klana.

Zato se odmah seti ta lei ispod mesta gde napadai pokuavaju da reu.

Jedan simbol. Amblem, onaj koji bi na sebi morali imati svi zvezdoplovi kiseonikaa.

Galaktika spirala civilizacije Pet galaksije, poznata od milote kao kao 'kraci i zraci'.

Ovo je zapanjilo Emersona: toliki napor, za tako mali dobitak! Zapita se nije li to jo jedan trik, neko poigravanje njegovim umom.
Moda on samo misli da oni seku na tom mestu? Zar kreu u ovakav juri samo da bi ukrali obaveznu oznaku sa neijeg pramca?

Maine ak ni u tome nisu imale mnogo uspeha. Gusti omota od naroite vrste ugljenika nije se mogao brzo sei ni najjaijm alatima
Hanesa Suezija i delfinske posade; sada je isto tako zadrto spreavao sve napore ovih maina da ga zaseku. Emerson u proletanju vide
da su sekai napredovali, kroz taj ugljenik, vrlo malo.

Umalo da se nasmeje ovom tuinskom 'problemu'.

90
Onda, proletevi daleko napred, pogleda dublje u svemir, i vide jo mnogo maina.

Pristizale su kao mrane legije, iz zvezdane pozadine. Pojaanje, nesumnjivo; sa zadatkom da posao obave na neki bri, drastiniji
nain.

Vreme je dolo za zaokret i akciju. Emerson dohvati polugu sa okidaima naoruanja. Odabra najslabije zrake, da ne bi u guvi
mnogo otetio Brazdaa nekim nehotinim pogotkom.

Kreemo sa svim to nemamo, pomisli on.

Daj Boe da iole uspe.

Zaokrete i obrui se ka neprijateljima oko Brazdaevog pramca, nianei paljivo; toliko paljivo da nije imao vremena da razmisli o
onome to se upravo dogodilo unutar njegovog osakaenog uma.

O injenici, naime, da je sklopio dve cele povezane reenice, jednu za drugom, jednu ironinu i jednu punu nade.

Dilijan

Spoznaja pue kroz njenu svest kao udar groma u neposrednoj blizini, i Dilijan kriknu:

"Uzbuna! Bezbednosna!"

Sirene poee da jauu isprekidano, celom irinom i duinom zemaljskog broda; i svuda Delfini jurnue na borbene poloaje.
Ambijentalno brujanje motora se znatno pojaa, a taj ton postade znatno vii: Suezijeva ekipa dolivala je velike koliine energije u
titove i naoruanje.

"Nis, kai!"

Rotirajui hologram progovori brzo, bez imalo onog svog uobiajenog ironisanja.

"Izgleda da smo podlegli paranormalnom napadu koji je izveden kriom, a cilj je bio da branioci Brazdaa, organski i mainski, ne
opaze pribliavanje jakih odreda kiborga. injenica da smo se ti i ja istovremeno prenuli iz te hipnoze sugerie da je psi-emitor naglo
uniten ili onesposobljen. Preliminarna analiza indikacija sugerie da je upotrebljen sofisticiran logiki entitet iji memski nivo je
morao biti barem klase..."

"Opasnost sada?" presee ga Dilijan.

"Ne vidim da je ikakvo teko oruje upereno ka nama s bilo koje strane, niti pristiu ikakvi nianski snopovi. Ali u blizini je vei broj
automatskih i kiber-bia ije latentne koliine energije mogu biti opasne u sluaju da neko od njih eksplodira u neposrednoj blizini
naeg brodskog korita. Zasad... zasad ovi naoruani napadai ne ine nita protiv nas, nego samo otvaraju paljbu jedni na druge."

Dilijan zakorai ka ekranima koji su sad jasno prikazivali pramac i sve ispred pramca; tano suprotno od onog to je do maloas
zaneseno osmatrala, slutei da neto nije u redu. Srce joj je gruvalo: jedva su se izvukli, jedva! Jer sve je moglo biti izgubljeno, da se
ovi bataljoni napadaa nisu sukobili izmeu sebe. A sad od njih sve vrvi i seva, ispred Brazdaa: bia nalik na metalne pauke, i mnoga
druga, sasecaju se uzajamno laserima, komeaju i rvu. Bleskovi i senke ove bitke titraju po Brazdau, opasno blizu.

"Pa gde su do vraga Zangi?" ree ona brzo, poluglasno.

Naredi instrumentima da dobro osmotre oblast gde bi trebalo da se nalazi brod Zanga. Tamo, ni traga od globularnog broda/bia...
samo izdueni oblak jonizovanog gasa u brzom razilaenju, pojava zloslutna po svom moguem znaenju.

Moda je to samo gas koji su Zangi ostavili za sobom, pomisli ona; skoknuli su negde, da neto obave, vratie se svakog trenutka.
Moda.

Uasavala se i da pomisli na drugu mogunost - da je neko oruje izbrisalo Zange iz ovdanje jednaine. Oruje tako divovske snage,
da je od onog ratnog broda ostala samo mrlja uznemirenih plinova u rasipanju.

Oseti kako su se Suezijeve maine najzad angaovale: Ka je poeo izvlaiti Brazdaa, unatrake, lagano, iz podruja bitke. Ali stotine
zaraenih maina poe odmah za Brazdaem - poe cela bitka, kao nekim nevidljivim kablovima povuena.

91
"Ima li ikakvu predstavu ko..."

"Nijedan uesnik bitke nije se predstavio", ree Nis hologram.

"A ta pokuavaju da..."

"ini se da je neka grupa pokuala da ukrade naeg VOM-belenika."

"Bel...?"

Zastade joj ta re u grlu. Dilijan istog trena zatvori usta; shvatila je.

Prema zakonu, svaka galaktika letelica mora nositi u sebi jednog 'posmatraa'; napravu koja pasivno prati, ali i snima, sve glavne
dogaaje na svakom putovanju. Neke od tih jedinica bile su veoma usavrene; druge, one koje sebi moe da priuti i najsiromaniji
klan, samo su primitivne mineralne naprave, koje belee na kojoj lokaciji je brod i koji su se drugi brodovi pojavili u blizini. Ali svi ti
'belenici' (ili 'notari', kako ih jo zovu) imaju jednu zajedniku osobinu, a to je memorija u koju je samo mogue upisivati nove
podatke, a nikad nita oitati. Cilj je da se znanje iz ove epohe sauva, ali da ostane apsolutno nedostupno savremenicima. Trebalo bi
da svi belenici dospeju, pre ili kasnije, u beskrajno prostrane arhive velike galaktike Biblioteke, da bi ih studirali stanovnici nekih
drugih, buduih epoha, kad strasti ove epohe utihnu i pregore i svedu se na smireno akademsko zanimanje za istoriju.

Strategija iza ovog napada bila je jasna.

"Sigurno su Oni Matori nali kodove da, ipak, itaju naeg belenika", ree ona brzo, "a to bi im otkrilo gde je sve Brazda bio!"

"Da", ree Nis, "pa bi lako nali koordinate Plitkog zvea, i odjurili tamo."

Dilijanina reakcija na ovo bila je udnovato "pomeana". S jedne strane, ljutila se i imala oseaj da je nad njom uinjeno nasilje:
kako smeju ta bia da petljaju po njenom umu i da opljakaju Brazdaevo blago. Informacije koje je posada uvala ve tako dugo, i
koje su Tom i Kraidaiki ivotom platili.

S druge strane, da su lopovi uspeli, tako mnogo problema bilo bi odjednom reeno. Neka mona frakcija doepala bi se, konano,
tajne, koju bi moda iskoristila da dominira sledeom epohom. Nastavile bi se bitke i velike zavere, pa bi to, moda, omoguilo
Zemlji i njenim kolonijama da otplove u marginalne vrtloie istorije, a to znai u zanemarenost i moda bezbednost, bar za neko
vreme.

"Pa udi me da niko to nije i ranije pokuao", ree ona, podozrivo odmeravajui pogledom kako se kr i lom malih boraca vue za
Brazdaem, kroz unutranjost Fraktanog sveta.

"Tano", ree Nis. "Sasvim je logino da neko pokua da ukrade belenika iz naeg pramca. Ja samo mogu pretpostaviti da nai raniji
neprijatelji nisu raspolagali sredstvima za itanje VOM belenika."

Ako je to tano, onda to govori neto dobro o Bibliotekom institutu: ak ni najbogatiji i najmoniji klanovi i savezi nisu, dakle,
uspeli prole godine da 'provale' kodove pomou kojih bi se belenike maine ipak mogle odmah itati. Dilijan se poe pitati ta iz
toga proistie. Moda su izdaje na Oaki bile samo jedna, usamljena aberacija? Moda je bila zla srea, tipino Brazdaeva, da naleti
ba na izdajnike iako ih moda nigde drugde nije ni bilo. Moda su zvaninici tog Instituta asniji i poteniji, na drugim svojim
uporitima.

Ako je tako, ree ona sebi, treba li da pokuamo ponovo? Treba li poleteti odavde ponovo na Tanit, i pokuati jo jednom izruiti sebe
u ruke tamonjih vlasti?

Za to vreme, Nis se toliko zadubio u misli da se njegov hologram sasvim snizio i spljeskao, postavi slika vrtloga u ravni; onda je opet
progovorio.

"Sigurno im je bio potreban vei deo protekle godine, uz upotrebu njihovog ugleda zato to su stariji lanovi Povuenog reda ivota,
da bi pribavili ta sredstva. Zapravo..."

Pljosnati vrtlog svetlih linija, do poda sputen, kao da se zatee: znak dodatnog napora.

"Zapravo, to baca senku na nae ranije udesno izbavljenje iz ove krizvel-strukture."

"U kom smislu?" ree Dilijan.

92
"U smislu da smo mi verovali da nam pomau neki altruistini lanovi Povuenog reda, dakle Onih Starih, i to sa dobronamernim
ciljem da izmaknemo zloincima i da se pravda odbrani. Meutim, razmisli kako se sve 'zgodno' uklopilo! I naroito kako smo
'sluajno', bez velikog truda, naili na reference o stazi prerano dolih..."

"Bez velikog truda? Pa ja sam onoliko navaljivala na nau Biblioteku dok nisam to pronala, bilo je kao da cedi vino iz kamena..."

"Bilo je lako. Ja to sada, u retrospektivi, jasno vidim. Verovatno smo bili inficirani nekim memetikim parazitom nie klase, koji nam
je preneo privlanu misao o beanju na Jijo. Skrovite, ali ne mnogo daleko; ulaz samo jedan, izlaz takoe samo jedan. Pribeite iz
koga emo se jednog dana izvui samo da bismo se stvorili opet ovde."

Dilijan mirnu, shvativi kuda vodi ova logika maine.

ta ako se jedna frakcija nadala da zgrabi i oita njihovog VOM belenika, ali je znala da e biti potrebno dosta vremena za
pribavljanje ilegalnog sredstva za oitavanje? Nije bilo mogue drati, na otvorenom prostoru, vuie (koji su bili u bekstvu) sve do
tad, jer mogao bi ih oteti neko i doepati se plena!

Kako bolje skloniti belenika na bezbedno mesto, nego uputiti ga na jednu skrovitu planetu, gde e ga svim svojim snagama i
vetinama uvati oni koji su ve dokazani velemajstori samoodranja? A to su Zemljani, lanovi posade samog tog broda.

"Da se mi nismo sami od sebe, ovako, pojavili", nastavi Nis uzdiui se, "sigurno bi oni poslali neku poruku na Jijo, da nas primame.
Plan zaista ima karakteristine oznake Povuenog Reda, veliko strpljenje i veliko samopouzdanje."

"Ali", nastavi Nis, "ovaj njihov sadanji neuspeh u pokuaju da ukradu VOM belenika pokazuje da im se plan raspao. Ne ide sve ba
kako bi oni hteli. Ta frakcija, ili sekta, ipak ima neprijatelje. Osim toga, njihova mo je oito bitno umanjena ovom ogromnom
nesreom!"

Nesrea je bila prava re. Pred Dilijaninim oima, bitka mnogobrojnih zavaenih bia poe se u talasima iriti na razne strane.
Taktiki senzori su ve nagovetavali da bi borba lako mogla da se proiri na najblii rub 'rane' na Dajsonovoj sferi.

"Ako se ovako nastavi", ree dr Baskin zamiljeno, "nekome e sigurno da dozlogrdi, pa e potegnuti jedan od onih ogromnih zraka
za dezintegraciju. Pucae. I to, moda, na nas. Bie bolje da se mi sklonimo odavde."

"Doktorko Baskin, maloas, dok smo razgovarali, toliko sam se koncentrisao da sam zanemario neke druge stvari. Sad, na primer,
pokuavam da pozovem Zange, ali uzalud. Taj brod/bie, koji nas je zarobio ali i titio, nije nigde na vidiku. Vodea hipoteza mora
biti... da je uniten."

Dilijan klimnu glavom, jer je i sama dola do tog zakljuka.

"Pa, nita", ree ona, "ako Zangi ne dolaze, ja ih sigurno neu ovde ekati."

Ona podie glas i ree u pravcu interkoma: "Ka! Sad punom snagom. Izvlai nas, i juri do transferne take!"

Pilot se odazva brzim, kliktavo-pucketavim zvucima, koji iskazae da je saglasan.

Jedu planktone
a mogli bi samleti
za jo as i nas!

Ipak, nije bilo naina da se proleti brzo kroz tako gustu bitku; moralo se izvlaiti paljivim manevrisanjem. Bitka se vukla za njima, i
irila u oluju ogromnih razmera. Mainska pojaanja pristizala su iz mnogo pravaca, to se na detektorima jasno videlo; ali videlo se i
da na jednom pravcu nastaje razreivanje. Pojavljivala se mogua 'rupa' za bekstvo.

Nis opet progovori.

"Jo neto zapazih, dr Baskin; znam da e te interesovati. Evo, vidi."

Glavni ekran se zumirao ka jednom kutku borbe - estoke, ali ipak malene u poreenju sa nekim drugim bitkama kojima je Brazda
bio oevidac. (Iako su neke od njih bile na velikim udaljenostima od njihovog broda, tako da je ova, u neposrednoj blizini, sa svojim
mnogobrojnim hicima i eksplozijama izgledala moda, prividno, dramatinije.) Videlo se da su borci maine: nisu nigde imali
karakteristine zatvorene delove, u sutini kutije, koje bi titile protoplazminu posadu. Oigledno, 'povuene' rase jednako kao i
'obine' imale su sklonost da u bitku guraju drugog a ne sebe.

93
Ali u slici se pojavi jedan letei objekat sav neto zdepast i okruglast, pravo letee bure sa iljatim vrhom i jakim naoruanjem.
Dilijan prepoznade jedan od vlastitih borbenih aparata thenanijanskog porekla.

"Oh, Ifni!" ree ona kroz uzdah. "Uradio je to ponovo?"

"Ako misli na inenjera Emersona D'Anita, mogu ti rei da interno skeniranje ne pokazuje njegovo prisustvo nigde u Brazdau, tako
da jedino mogu pretpostaviti da se u toj letelici nalazi ba on. Puca kao lud, troi naoruanje netedimice, ali gotovo sve promauje.
Organska bia stvarno ne bi trebalo da se kae sa mehanikim biima u ovako brzim bitkama iz neposredne blizine. Nianjenje u tim
okolnostima nije vam jaa strana."

"Imau to u vidu", proguna Dilijan, duboko razdirana dilemom ta da uini sad.

Emerson

Kad je konano 'skontao' da ne pogaa vie nita, i da mu niko ne uzvraa paljbom, Emerson podie prste sa svih okidaa. Oigledno,
ovi niti ga se plae, niti nalaze da je vredan truda da ga upucaju. Poniavajue je to bilo, biti tako ignorisan, ali je prijalo to niko nije
navalio da mu se osveti za onih prvih nekoliko robota koje jeste pogodio i unitio na samom poetku, valjda pukom sreom, i time
zapoeo, izgleda, itav jedan novi rat.

Bitka se valjala tamo i amo oko njega. Senke su se munjevito tumbale jedne oko drugih i meusobno kasapile i razbijale; to ljudsko
oko nije moglo ni da prati, ni da shvati.

Ali neto drugo poe da svie u Emersonovoj glavi, neto vanije i daleko linije od dogaaja napolju.

Talasi zabune prolazili su kroz njegov um.

Nikakvo udo; odavno je on 'oguglao' na oseanje da je zbunjen i da mu nita nije jasno. Ali ovaj tip dezorijentacije bio je izuzetan.
Bilo je to kao da baca prvi pribran pogled pored tmastih oblaka delirijuma, u neko zdravlje, u neku vedrinu. Kao da je sve do tad bio
samo jedan dugotrajni, upeatljivi san, zasnovan na nekoj perverznoj logici. Kao da je on, poput deteta sa vrlo visokom
temperaturom, bio u grozniavom bunilu, nemoan da shvati ta mu se deava, i tako ostao veoma dugo... sve do sad. Jer sad kao da
su prvi bletavi zraci svetlosti uma prodrli do njega, i ocrtali srebrno bele ivice na mnogim oblacima, do tad samo crnim i
sastavljenim.

Kao naznaka, kao miris koji se oseti samo u prolazu, to zaas nestade.

Trik, pomisli on; neko psihomoan me opet zavarava.

Ali ta svetlost morala je biti neto vie od varke! Jer donela je radost i to prejaku. I, utrnuem svojim, tugu pregolemu.

Onda se, bez upozorenja, svetlost vrati, sad mnogo raskonije rairena.

Bila je... neto to je njemu odavno nedostajalo.

Bila je neto vrhunski dragoceno, to nije umeo ni priblino da ceni dok nije to neto izgubio.

Pa... ja mislim, ree on sebi.

Ja opet mislim reima!

Bile su to ne samo rei, nego cele reenice. Pasusi!

Ja pilotiram thenanijanskim 'ratnim burencetom'. Iza mene lebdi Brazda. A gotovo svuda uokolo, sem tamo, vidim Fraktalni svet,
koji je celo nebo obujmio, ali je i znatno oteen.

Nezadrive poplave razumevanja nabujae u njemu, iznutra, i poee ga nositi. Stvari koje je video na Jijou, i posle Jijoa. Koncepti
koji su mu do sad izmicali jer se nisu mogli oblikovati samo slikama i oseanjima nego im je bila potrebna bogata prefinjenost
apstraktnog jezika, premreena simbolima i ukotvljena pravim reima.

I potop tuge, kad uvide koliko je toga hteo da kae Sari na njihovom dugom putovanju preko onog jijoanskog kontinenta... preko
Nagiba. I koliko Dilijani, u ovim danima od kad se vratio kui, na Brazda, kao bogalj uma. To su dve razliite vrste ljubavi; a on ni
jednu ni drugu nije umeo iskazati - a ni u sopstvenoj pameti razmrsiti - do sad.

94
Pa kako je ovo mogue? Izvadili su iz mog mozga delove... unitili su mi centre za govor!

Jer Oni Matori, kad su zavrili sva sasluanja, odluili su, ko zna zato, da ga ne ubiju, nego da ga puste da ivi u utanju. Mutav.
Nain za ovo nali su u njegovom sopstvenom pamenju: videli su kako je bio ranjen jadni Kraidaiki. Napravili su imitaciju te rane.
On je ostao polumrtav... manje od pola oveka, zapravo.

Toliko je jo na Jijou shvatio, mukotrpno i polako, bez ijedne rei. Ali taj odgovor nije ga nikada zadovoljio, jer nije bilo jasno kakva
bi logika mogla stajati iza tog brutalnog postupka.

Sad zau i glas. I seti ga se istog trenutka; tek sad.

Bio je potpuno zaboravio da ga je ikad uo; a to je onaj glas, asociran sa hladnim oima Onih Starih.

"Netano", ree njihov glas. "Izvadili jesmo, ali ne unitili, te delove tvog organskog mozga. Samo smo pozajm/prisvoj/uzeli nekoliko
grama tvog tkiva, radi upotrebe za cilj veliki. Nama je bilo potrebnije nego tebi."

Drskost ove tvrdnje umalo da ga navede na krik besa. Samo najveim naporom uspe da obuzda sebe, i da oblikuje odgovor, i da ga
poalje kroz nervne puteve neupotrebljavane ve predugo. Njegov glas zazvua neuvebano i nekako nazalno.

"Gadovi jedni, osakatili ste me da ne bih mogao da priam ta ste radili!"

Odgovor stie, praen oseajem daleke nadmoi i blage razonoenosti.

"To nam je bilo povoljno, ali sasvim marginalno. Nama je, zaista bilo poelj/potrebno ba tkivo, to. Ako emo istinu, bilo je od vee
koristi nego to si bio ikada ti, ceo. Jo bolje je bilo da si bio od jedne kudikamo drugaije rase, ali, imali smo fiziki u svojoj vlasti
samo jednog jedinog Zemljanina, pa je odlueno da ti bude davalac."

Posle ovog objanjenja razumeo je manje nego pre. "Pa kako je onda mogue da sad govorim?"

"To je stvar veza i blizina. upljinu koju smo napravili u tvom mozgu obloili smo kvantnim rezonatorima. Oni su dovedeni u
kauzalne veze sa drugim kvantnim rezonatorima, kojima smo obloili uzeti uzorak. Kad se nae dovoljno blizu, ako su uslovi
povoljni, moe obnoviti svoje nekadanje neuralne funkcije."

Emerson se namrti. Nagnu glavu blie povijenom providnom poklopcu kabine, i zagleda se u mrana nebesa, proeta bleskovima
neujnih eksplozija.

"Da", ree njihov glas, "ta kapsula je sada u blizini. Prineo ju je jedan robot-radnik. On izgleda bezazleno, tako da ne privlai panju
ovih frakcija koje ratuju svud oko vas. Ali, taj robot moe doi jo mnogo blie. Uistinu, to tkivo moe opet biti tvoje, ako se ispune
izvesni uslovi."

eleo je da vikne neto, otprilike u smislu: da njegovi nekadanji zarobitelji nemaju nikakvo pravo da prave pogodbe na osnovu neeg
to su ukrali; nema trgovanja kradenom robom. Ali oni bi to samo odbacili kao cviljenje jednog vuia koji zamilja da su njegovi
standardi potenja nekome vani.

Emersonov um sada je jurio zahuktano, na mnogo nivoa istovremeno, pokrivajui ogromne teritorije paralelno, ne samo putanjama
verbalne logike kao u starim danima, nego i novim tehnikama, nauenim na Jijou.

"Ako vam budem sluio, vratiete mi govorne centre? Zato? Vaa prvobitna ema nije uspela?"

"Neki od nas imaju i sad pover/pouzdanje u taj plan. Mada je, i u najboljim trenucima, bio kockarski, bio je pokuaj da se podmiti
neko daleko. Ali, sada, sasvim neoekivano, ti si opet nedaleko. to otvara nove mogunosti za uspeh."

"Jedva ekam da ujem te nove mogunosti", ree on. Ali, znao je, jo od onih ranijih susreta s njima, da Oni Stari naprosto ne
shvataju ironiju, pa im, zato, ni ne vredi ironino govoriti.

"Taj predlog je tako jednostavan da bi trebalo da bude u domaaju intelekta bia kao to si ti; bia na tom nivou. Ako pohita, sustii
e zemaljski brod, i u njemu prona/pribaviti informacije nama potrebne. Usledila bi jednostavna trampa, pa bi ono to najvie eli
postalo opet tvoje."

95
Enerson zaustavi svoje misli, da se ne formiraju jasno oko nekih stvari koje su mu zasvetlucale u dnu uma. Sve to bi verbalizovao,
makar i ne izgovorio to glasno, prolo bi neminovno kroz jednu grudvu materije koja lei tamo negde, napolju, u maini koja tiho
plovi kroz razbojite i agoniju mnogih drugih maina. A sve to proe kroz tu grudvu materije, neko paljivo prosejava, natenane.

"Znai vi biste sad da se nagodite sa mnom. A pre godinu dana mislili ste da vam moja leina vie ne treba. Pa kad vam nisam bio
potreban, to me baciste na Jijo? Zato sam jo iv?"

U njihovom glasu kao da je zazvuala rezignacija to e morati da mu daju objanjenje.

"Postoje granini uslovi koji sputavaju univerzalnu talasnu funkciju, onu koja utie na svetske linije koje se pruaju u svim pravcima.
Tvoje fiziko postojanje u jednom buduem vremenu jeste jedan od tih graninih uslova. Nae akcije moraju biti kompatibilne sa
poznatim injenicama. Meutim, ima labavosti i iskliznua u meuigri svetskih linija. Numerike kalkulacije pokazale su da je
dovoljno da ti bude stavljen fiziki u blizinu tvojih kolega, iv, u odreenom prostoru i vremenu, pa da se rauni uravnotee. Staviti
tvoje telo na Jijo, i to tako da se nae na dohvat reke tvojim kolegama, ocenjeno je kao adekvatno."

Zurio je u mrak, zapanjen njihovim moima, ali i bezobzirnou koja je provejavala iz te izjave.

"Vi... vi za onaj uas u koji ste me strmoglavili kaete 'na dohvat'?"

Njihov glas ne odgovori. Pitanje su izgleda smatrali isto retorikim.

Prelete pogledom preko instrument-table. Slova i znaci svi u trenu razumljivi rekoe svoju priu o Brazdau koji se udaljava i hvata
brzinu. Dilijan je, dakle, krenula u jo jedno bekstvo ka zvezdama.

"Jeste", ree njihov glas. "Ti, dakle, ima na raspolaganju samo jo nekoliko dura vremena. Ako se ne ukrca, i ako ne prihvati nau
ponudu, biemo prinueni da unitimo zemaljski brod, i sve tvoje kolege."

Emerson se nasmeja.

"Pod pretpostavkom da e vam vai neprijatelji to dozvoliti!" ree on. "Malo je falilo da zgrabe VOM belenika iz Brazdaa,
neposredno pre nego to se vaa frakcija umeala. Moda oni imaju, sa svoje strane, neto da 'izjave' o vaim planovima.

Osim toga, ja sam vaan granini uslov, je li tako? Morate i vi pomoi da ja u budunosti postojim iv, kao i moji prijatelji, inae
propade cela vaa kombinacija sa uzrocima i posledicama!"

"Zahtevi kauzaliteta nisu tako strogi kao to ti implicira, Ljude. Nemoj testirati svoju problematinu vrednost, niti nas izazivati
svojim nepotovanjem."

On se opet nasmeja na sav glas.

"Ili ta? Kazniete me? Bolom?"

utanje je bilo jedini odgovor na ovaj podsmeh, ali Emerson je znao da je protivna strana, najzad, shvatila i osetila ubod ironije.
Prezir... slabano oruje. Ali oni na to oruje nisu navikli, pa ih je zabolelo.

Ipak, Oni Stari znaju da on nema mnogo izbora. Ostati ovde, to nije nikakva opcija; sigurno da nee ostati, ako to moe izbei. ake
odluie umesto njega, podgurnue malo kontrolu motora, i 'burence' jurnu ka Brazdau... a Emersona poe obuzimati strah, sve jai.

ta e biti kad se on udalji od tog robota-radnika, u kome je nedostajui deo njegovog tela? Da li e robot ii svuda za njim? Da li e
se unjati nadomak Brazdaa da bi on mogao nastaviti da misli pomou rei?

Njihov glas opet progovori. Sad je zvuao hladno i daleko.

"aljemo ti jedan kod, pomou koga nas moe pozvati u svako doba, im bude spreman da postupi u skladu sa naom ponudom."

Sekvenca boja ispuni Emersonov um - prosta, laka za pamenje. Ureza se u njegovu memoriju silovito; sad je ne bi mogao zaboraviti
ni kad bi hteo.

Onda, na rastanku, njegovi nekadanji zarobitelji dadoe jo jedan komentar.

96
"Oigledno smo potcenili tvoj nivo sapientnosti, kad smo ranije ocenili da e jednostavno averziono uslovljavanje biti dovoljna brana.
estitamo na istrajnosti i fleksibilnosti.

Ali, za ovo krajnje motivisanje sigurni smo da je dovoljno snano."

I sa tim reima glas nestade, iako Emerson jo nije rekao njima sve to je hteo.

"E sad prvo i prvo da ja vama kaem gde mo da gurnete vau Ifni-prokletu ponudu, vi degenerisana ikro retardiranih barskih
ljigavaca! Idite trate iskupljenje u vaim sopstvenim kloakama, vi defoderni, blatogrizni, do Gehene prokleti..."

Emerson je nastavljao da psuje obilato, dok je jurio za Brazdaem, vrdajui da izbegne robote-borce koji su se u munjevitim
zahvatima rvali i komadali, nikad ne dotiui njega nijednom kandom, nijednim zrakom. Psovao je i proklinjao, uivajui u
bogatstvu svoje domiljatosti ali i u oseaju da se rei tako uspeno prosipaju iz njegovih usta. Nastaviti, nastaviti! Dokle god je
mogue! Svaka dalja sekunda psovanja bila je jedna dodatna pobeda.

Grditi ih neprestano; to je oslonac. Ispunjavao je tesnu kabinu promuklom vikom. Drao se svim silama za vetinu govora, silovito
odbijajui da udaljenost - ili neprijatelj - to otmu od njega.

Uskoro opazi da Brazda usporava, da ak zastaje u bekstvu, oito samo zato da bi on mogao da ga sustigne. Ovaj in lojalnosti
zagreja Emersonovo srce. Isti onaj tunel na pramcu otvori se, prosipajui toplu svetlost dobrodolice, ali samo na tren, tek koliko da
izviako/borbeni aparat uleti unutra. Emerson nastavi da izvikuje svoja uverenja o Onima Starima - o njihovom poreklu, karakteru, i
najverovatnijoj sudbini unutar velike piramide ivota.

Tek kad je brodi bio na svom polaznom mestu, u hangaru, parkiran i vrsto pritegnut, Emerson zastade. To je bilo dovoljno da se seti
neega.

Psovanje nije bilo od znaaja.

Mogao je on da psuje i na Jijou. I da peva; i da crta grafike. Sve te vetine dolazile su iz raznih drugih delova njegovog mozga, ne iz
onog ukradenog dela.

Sad pokua neto da kae; neki komentar o borbama napolju, o nebesima punim rastrgnutih robota, o njegovom rastuem strahu.

Ne uspe.

Njegove misli kovitlale su se u glavi oajniki, pretraivale su namueni mozak, tragale za onom sposobnou koja je samo pre
nekoliko trenutaka izgledala tako prirodna i fluidna. Celoga ivota imao ju je, a onda je dopao aka nekim bitangama koje se dosetie
da mu je otmu... pa vrate, ali samo na kratko.

Oseao se kao da pokuava ispruiti ruku koju su mu upravo amputirali. Neki 'duh' rei jo je lebdeo u njegovim nervnim putanjama.
Imao je volju. Imao je i znaenja, punu glavu svakovrsnih znaenja. Samo je trebalo ostvariti, uiniti: progovoriti.

Ali neki kljuni element je opet nedostajao, pa je zato otpala mogunost da on kae Sari, i Dilijani, sve ono to je planirao.

Ostade sav skljokan u seditu koje je konstruisano za nekog krupnijeg, fiziki snanijeg pilota, za neko bie koje je sigurno bilo
cenjeno irom civilizacije Pet galaksija. Njegove ruke spadoe klonulo sa masivnih kontrolnih ureaja, a glava klonu na grudi. Suze
su ve strujale iz njegovih oiju, najednom toliko zamagljenih da nita nije mogao videti. Oseao se bespomoan kao dete kad ga
savladaju odrasli. Kao pripadnik jedne malene 'vuje' rase.

Do tog trenutka gordio se da on 'zna ta je gubitak'. Sad mu je bilo jasno...

... Da je uvek mogue pasti jo dublje.

Dilijan

Porunica Tit se javi iz komandne prostorije, maui repom snano, tako da su mehurii kiseonika utali u turbulenciji oksi-vode.

"Inenjer D'Anit vratio se na brod. Da pojurimo sad?"

Dilijani se inilo da ju je neodlunost uhvatila kao neka teka ivotinja koja vue njene ruke i plea unazad i nadole.

97
"Jesu li senzori nali ikakav trag Zanga?"

Nis hologram izrazi svoju brinost novim zatezanjem linija.

"Ta bia koja diu vodonik, i njihov brod sa njima, moda su uniteni", ree on. "Ali ak i ako su Zangi negde u blizini, zabavljeni
nekim drugim poslom, mi bismo mogli nastradati, jer neke od tih sekti svakako e se ujediniti da nam onemogue odlazak."

"Ne znamo njihove motive", ree Dilijan, "niti koje su to klike, ni..."

"Pregledom njihovih taktika zakljuio sam da je u borbu ulo barem pet razliitih formacija. Bore se veinom roboti one vrste koju
nazivamo 'sepojska soldateska', a instrukcije dobijaju iz razliitih sektora Fraktalnog sveta; uputile su ih razliite lokalne 'asocijacije'
ovdanjeg Povuenog reda ivota."

Nis maina zauta za trenutak, pa nastavi.

"Ne, ja percepiram est vojnih formacija. Ali, jedna od njih kao da je sebi stavila u zadatak da nam otvori putanju za bekstvo. Dakle,
ini se da meu zaraenim stranama imamo i saveznike."

"Pa tako je bilo i proli put", ree ona. "Ti pomagai - jesu li oni dovoljno jaki da nas zatite?"

"Ne bi se reklo. Presudni momenat nastae kad pokuamo da proemo kroz sam otvor na Dajsonovoj sferi; biemo u dometu oruja
kojim se sfera brani od napada spolja. Tad e svaka grupa moi da nas uniti, ako hoe. Videli smo ve kakvi su ti njihovi
'odbrambeni' zraci..."

Misao ba 'prijatna' za posadu. Brazda poe u taj koridor unitenja, gusto ispunjen ruevinama koje su isparavale i svetlucavim
vetakim kometama. Ali ovog puta za sobom je vukao i zatalasanu bulumentu krvniki sukobljenih robota, meu kojima je sve
iskrilo i previralo od paljbe.

Dilijan ree Kau da se dri na oko pola miliona kilometara daleko od sadanjeg ruba ogromne rane, i da paljivo bira put izmeu
patrljaka i odvaljenih gigantskih fraktalnih tornjeva u letu.

"Moda e", ree ona, "neko oklevati da puca na nas iz tako tekog naoruanja, ako vidi koliko smo blizu njihovih jo neunitenih
naselja."

Odavde su mogli i golim okom pratiti nastojanja pojedinih ogromnih maina da odre ta jo neunitena naselja u krizvel-strukturi,
pomou mrea dobijenih uplitanjem ugljeninih vlakana strpljivo odmotavanih sa gigantskih kalemova. Ovo nisu bili nikakvi roboti,
nego mehanizmi sasvim druge vrste: ivi, autonomni, sapijentni - dakle, mehanoidi; plaeni radnici, ne robovi.

Videlo se da je veina njihovih kalemova prazna, ili gotovo prazna; ponestajalo im je 'konca'.

Ponestaje im sirovina, pomisli Dilijan; a i inae, moe im lako propasti itav posao... naroito ako Oni Matori nastave da se
meusobno razaraju, umesto da se sloe.

Radosni poklici nekoliko Delfina odjeknue iza Dilijan. Ona se okrete i vide da u Salu za planiranje ulazi Emerson D'Anit, ali
pognute glave, poguren, oigledno deprimiran.

"Hej, evo naeg heroja..." poe ona. Ali Sara Kulhan jurnu pored nje i sa radosnim povikom zagrli svog prijatelja. Mala impanza,
Priti, naskoi sa strane i zagrli oboje, i uskoro se Emerson nae sav okruen, ako ne i zatrpan. Jijoanska omladina - Alvin i prijatelji -
tapala ga je po pleima, rukovala se s njim. Govorili su mu kako je divan. Okolo su se tiskali Delfini, leei svaki na svom hodau, i
razgovarali uzbuenim pucketanjem.

Emerson nije razumeo ta koja re znai, ali opta atmosfera odobravanja kao da mu pomoe da se donekle oslobodi svoje
sumornosti. On podie pogled i zagleda se Dilijani u oi; na njegov oklevajui osmeh ona uzvrati svojim. Ali Nis raunar progovori.

"Dva nova eskadrona se pribliavaju, dr Baskin."

Ona se okrete da pogleda. "Novi sepoi-soldati?"

"Ne... a to me i brine. Ovo su daleko monija bia, Dilijan. Ovo su graditelji-saugovarai, nezavisna bia, umna. Samostalni lanovi
Mainskog reda ivota."

98
"Da vidim!"

Te dve nove flotile bile su ve blizu. Jedna, sa dvanaestak brodova, dolazila je sa jedne strane, a druga, gotovo ista tolika, sa suprotne
strane. U kockastom hologramu jedna grupa bila je oznaena crvenim takama, a druga zelenim. Obe su nastupale kroz borbenu zonu
suvereno, kao da je tu sve njihovo. Kakav status imaju videlo se po tome to se nijedan borbeni robot nije usuivao da puca na njih;
naprotiv, roboti su jurili da se bre-bolje sklone mehanoidima s puta.

Ovo izgleda nezgodno, pomisli Dilijan.

Zeleni eskadron ue u vidno polje obinih kamera. Sad se videlo da su to brodovi nalik na morske jeeve; veliki, ali ipak znatno manji
od Brazdaa. Nijedan nije bio vei od jedne desetine Brazdaeve duine. Odmahujui pomalo svojim bodljama (ili nogama), ova bia
poletee ka repu zemaljskog broda.

"Sudar kroz tridessset sekundi!" javi se Tit iz komandnog akvarijuma. "Da otvorimo vatru?"

"Nikako!" viknu Dilijan. "Niko ne puca na nas ni zracima, ni esticama, za sad. Ja sigurno prva pucati neu. Da vidimo prvo kakva
posla imaju ovi."

Taj eskadron okupio se oko zadnje polovine Brazdaa. Nekoliko mehanoida privrsti se na brodsko korito. Uskoro oko tih mesta poe
da lebdi svetlucava izmaglica.

"Rastvaraju nam brod!" povika Nis. "Skidaju vie od trideset tona materijala u sekundi sa nas! Ovo se poveava... Moramo se boriti i
oterati ih!"

Tit javi da je na jednu od maina ve nanianila laserskom topovskom kulom, ali Dilijan smesta naredi da se to nareenje povue.

"Nemoj neko da se prevari pa da neto uradi dok ja ne naredim! Akeakemai, fokusiraj mi sliku na one iza, one koje se nisu privrstile
na nas!"

Nije bilo lako izotriti sliku kroz maglu koja se, zbog aktivnosti mehanoidnih 'jeeva', irila oko broda. Dilijan uspe da razazna neto
nalik na kalem, ogroman.

"Kalem!" ree ona. "Na takvima oni nose vlakno za te mree." Okrete se i povika: "Brzo, daj mi spektralni potpis tog materijala koji
se skida sa nas, da li je to isti ugljenik?"

Kratko utanje, a onda Nis progovori tonom daleko smirenijim, kao da je najednom 'ukroen':

"Jeste."

"Koliko ist?"

"Vrlo ist. U tim isparenjima nema ni traga od metala sa Brazdaevog stvarnog korita. Kako si znala?"

Dilijan se i sad oseala kao da joj srce kuca tano u grlu. Ali panika poe da splanjava.

"Ovi veliki momci ne mare za sitna kokanja prgavih malih kiseonikaa. Prihvatili su se posla, a ponestaje im sirovine. Najbolji izvor
ugljenika je sada nepristupaan, zato to su Jijoanci na neki nain izazvali one protuberance na Izmunuti. A mi nosimo na sebi debele
slojeve tog istog materijala koji je njima potreban, i koji su onako portvovano prikupljali pomou svojih brodova-etelaca! Ove dve
radne ekipe verovatno su opazile da im je takav ugljenik na dohvatu, ovde, pa su doli da ga pokupe, da bi mogli nastaviti sa
opravkama."

"Potvrujem", ree Nis. "Oni polako napreduju prema naem pramcu, a sve to podignu sa korita pretvaraju u paru, usisavaju, i
odmah pretvaraju u polikarbonsko vlakno, koje namotavaju na kalemove. Nae brodsko korito ostaje savreno netaknuto."

Iz mainskog odeljenja dopre klicanje Hanesa Suezija, kome se oigledno dopao tempo kojim su maine skidale ovu sasvim izuzetnu
vrstu 'ai' koju on za godinu dana nije uspeo ni da nane primetno.

"Ovim tempom postaemo laki za nekoliko megatona, za tili as", ree Suezijev glas. "Postaemo znatno pokretniji."

Drugo jato, ono koje je maloas bilo prikazano crvenim takicama, doe u blizinu Brazdaa. Poee se prikainjati za pramac. Ali,
bez nekog posebnog interesovanja za oblast oko amblema 'kraci i zraci'.

99
Dilijan klimnu glavom.

"Sad e nas valjda oistiti sa oba kraja", ree ona. "Nadajmo se da e korito zaista ostati netaknuto. Ako nas je pola neka stvarno jaka
talinost, prisustvo ovih radia ubedie sve ostale ovdanje da ne pucaju na nas dok ne otperjamo dobrano ka transfernoj taki."

Nis se vrteo zamiljeno.

"Ali postoji jedna druga opasnost", ree on. "Ako je u Fraktalnom sistemu dolo do potpunog raspada zakonitosti i konsenzusa, nita
ne spreava razne 'povuene' frakcije da stupe u kontakt sa svojom mlaom braom, pomou hipertalasa ili vremenske kapsule."

"Ti kae, dakle, da bi ovde mogle da banu ratne flote Soroa, Jofura, ili Tandua; mogli bi da iskljuaju iz transferne take, hiljade njih,
svakog trenutka. E ba fino." Ona uzdahnu. "Razlog vie da se pokupimo odavde avolski brz..."

Prepletene spirale svetlosti u svome rotiranju se naglo rairie kao balon: znak iznenaenja.

"Nije isto!" uzviknu Nis, upavi joj u re. "Oni na pramcu rade neto sasvim drugo."

Dilijan naini jedan korak napred.

"Da vidim!"

Prizor, uvean, izgledao je na prvi pogled isto. Maine sa jeevski ispruenim iljcima/nogama pridravale su se za Brazdaevo korito
prekriveno debelim slojevima ugljenika, i delovale svetlucavim zracima na tu povrinu. Ali nije se dizao nijedan oblak isparenja
mlenog izgleda niti su se primeivali kolektori u ije eljusti bi taj materijal uletao da bi sa druge strane izlazilo crno ugljenino
vlakno i namotavalo se na kalemove... kojih takoe nije bilo. Umesto svega toga, ugljenini sloj se samo menjao, i to na udan nain.
Kao da su se mnogobrojni slojevi duginih boja razlivali po povrini, i postepeno kondenzovali, dok su maine 'hodale' spiralno od
samog vrha broda prema sredini.

Nekoliko minuta niko nita nije govorio. Ovo ponaanje tuina bilo je toliko neoekivano i neobjanjivo da Dilijan naprosto nije
znala kako da reaguje.

"Ne skidaju ugljenik, uopte", ree ona najzad. "Nego..."

"Nego ga transformiu na neki nain", saglasi se Nis.

Najzad se iz mainskog odeljenja javi Suezi. Njegovo lice, a to znai slika jednog kibernetskog organizma, pojavi se na jednom od
pomonih ekrana. Iako mu je glava sad bila samo kupola, sjajna kao ogledalo, Dilijan je po njegovom ukupnom dranju videla da je
stari Suezi doao do neke teorije.

"Ona a koju oslobaa Izmunuti", ree on, "sastoji se uglavnom od ugljenika, naravno. Ali, u obliku bakminsterfulerinskih loptica i
cevica, kao i Penrouzovih dijamantnih stanja. Taj materijal ima neke vrlo udne osobine, to smo i otkrili kad smo pokuavali da ga
seemo, na Jijou. U ugljeninim kavezima sadrane su neistoe koje celini materijala daju odlike superprovodnika toplote, kao i
bitno izmenjen koeficijent trenja..."

"Hanes!" prekide ga Dilijan. "Prei na stvar."

Srebrna kupola klimnu.

"Skenirao sam tu povrinu koju ove druge maine ostavljaju za sobom. Znatno je glatkija od sirove ai Izmunuti. Geodezine
'kupole' ugljenika spojene su na nove naine, koje nikada ranije nisam video. Nagaam da e one stare, dosadanje odlike naeg
ugljeninog omotaa biti pojaane za mnogo redova veliine."

Jedan od Delfina promrmlja: "E, lepo, bogami. Sad da vidim ko e to da sassstrue."

Dilijan odmahnu glavom.

"ta pokuavaju time da postignu? Da nas zatvore u auru?"

Ako je to, moda bi jo bilo dovoljno vremena za evakuaciju broda, posada bi mogla da pobegne kroz aerokomore na krmi. Pa,
moda, potraiti utoite kod one prve, 'zelene' grupe radnih maina...

100
Progovori jedna mlada Jijoanka, ona koja je sa strane tela imala i dva posebna okrugla organa za kretanje - dva toka: mala
G'kekijevka, koju zovu 'Haklberi'. Ona je bila dobar osmatra, zato to je svoja etiri talasava pipka sa oima, navrh glave, mogla da
usmeri u etiri razna pravca: po jedno oko prema svakom ekranu ili grupi ekrana.

"O-ou", ree ona u maniru Ljudi. "Izgleda da e i ovi nai novi posetioci poeti da se ibaju."

Jednom rukom 'Haklberi' je pokazala prema ekranu na kome se videlo frontalno sueljavanje i primicanje dve grupe koje rade
suprotno. Na obe strane svetlucale su i praskale energije jedva suzdrane. Sukob se oigledno bliio. Skeneri pokazae da stotine
malih zaraenih robota bee da bi se nali to dalje od sukobljenih.

A mi emo im posluiti kao bojno polje, pomisli Dilijan; zar bi moglo biti ita gore od toga?

Ali znala je da je greka postavljati stvari tako. Ne izazivaj Ifni, boginju talinosti, jer ona uvek moe da te iznenadi i neim jo
mnogo gorim.

Nis hologram se blizu nje presamiti nadvoje. Progovori niskim tonom, rezignirano.

"Sad nas skeniraju sa samog Fraktalnog sveta. Nianske sprave njihovih velikih dezintegracijskih zraka usmerene su na nas. Lako
moe biti da uskoro odemo istim putem kao pokojni Zangi."

"Pa rizikovae da pogode svoj sopstveni habitat, i to tamo gde je najoteeniji!" ree ona.

"Izgleda da neki od njih smatraju da se isplati rizikovati, samo da bi nas zastraili. Ili da bi unitili ono to ne moe biti njihovo", ree
Nis raunar.

Dilijan je ve imala prilike da vidi te unitavajue zrake na delu. Brazda bi se u sledeih nekoliko sekundi mogao pretvoriti u paru.

Lark
Okolnosti paklene, ali, za biologa, moda i rajske. Njegovo telo trpelo je usled zgurenosti i zarobljenosti u jednoj plastinoj vrei bez
vazduha, ali je Larkov um, gledajui panoramu ivota, jurio kroz ogromne nove prostore saznanja, neizmerno ire od onih ranijih,
provincijalnih.
Uvebao se u novom obliku komunikacije. Poruke je primao vizuelnim putem, 'odglumljene' pred njegovim oima, ali mnoga dodatna
znaenja i konotacije stizali su mu i na neposredniji nain - kroz jednu cev, pravo u krvotok. Bio je to jezik hormona i peptidnog
'tipkanja' njegovih raspoloenja. Odgovore je upuivao isto tako. Kad god je neto shvatio, bilo je nepotrebno da klimne glavom ili
ita kae. Sam in uspenog shvatanja ima metabolike efekte - uobiajeni endorfinski talasi zadovoljstva - koje su njegovi
zangovski tutori odmah detektovali, i po tome znali da jeste razumeo. Slino tome, neuspeh i nerazumevanje imali su svoje potpise u
krvotoku. Globula-nastavnica pred njim samo je menjala prezentaciju sve dok Lark ne ukapira 'gradivo' koje mu se pokazuje.
udnovato aktivna vrsta pasivnog uenja.
Da li bi se ovo moglo nazvati telepatijom? pitao se.
Ipak, to je bio spor i primitivan metod. Vizuelne lekcije bile su u osnovi lutkarsko pozorite. Instruktor izdvaja delie svog tela, koji
lebde u jednoj velikoj telesnoj upljini, a tamo se ti delovi preinauju i 'maskiraju' da bi odglumili pojedine scene. Iste slike mogle su
biti prezentovane daleko bre i ivopisnije na ekranima kao to su oni koje je Ling upotrebljavala na brodu Rothena i Danikenovaca,
na Jijou, i kakve su Jofuri koristili u ovom svom brodu sve dok nisu 'pali' pod naletom Zanga.
Posle nekog vremena Lark je razumeo zato njegovi zarobitelji insistiraju na ovom metodu komunikacije, moda i znajui da nije
najefikasniji.
Upravo taj metod bio je od bitnog znaaja da bi se shvatila razlika izmeu kiseonikakog i vodonikakog pogleda na svet.
Na prvi pogled, inilo se da su to dva sveta, bez ikakvih slinosti.
Obe biologije bile su zasnovane na atomima ugljenika vezanim u molekule, ali jedna od njih ila je odatle na reaktivnu hemiju
oksidizujuih atmosfera, pri emu je voda u tenom stanju, kao rastvara, od bitnog znaaja: ne moe se bez nje. Samo vrlo uzan
repertoar temperaturnih i kompresionih uslova moe podrati tu vrstu ivota od poetka, pa se ona normalno javlja samo u vrlo
tankim slojevima (okeanima i atmosferi) na tvrdim, zemljolikim planetama. Mrave su to oaze, pa zbog toga kiseonini ivot, kad se
odvai da krene u svemir, mora da nosi sa sobom upravo takve retke uslove.
'Redukcione' ivotne sredine su daleko ee: hladne gigantske planete kao to su Jupiter, Saturn, Uran, ili satelit Titan, pa i itav
ogromni vilajet kometa. Neki od tih svetova sagraeni su od obilja vodonika, drugi od metana, amonijaka, ili cijanogena. Veinom
izgledaju slino: imaju ogromne, guste atmosfere, sa mnogo turbulencije i konvekcije, to donekle lii na uskomeane spoljanje
slojeve zvezda. Toplota, koja i ovde ivot daje, esto se iri odozdo, iz vrueg planetnog jezgra. Vrlo esto takva planeta nigde nema
nikakvu jasnu 'povrinu'.
Zbog toga su hidrogenai veinom bia ogromnog, bujnog neba. Vertikala je njima ogromna, ta trea dimenzija gotovo im je jednako
prostrana kao dve 'poloene' dimenzije. Oni ne moraju da 'lete' u smislu kako to ine kiseonikai koji se napreu, mau krilima, bore
se protiv gravitacije; hidrogenai samo podese svoju plovnost i uzdignu se ili spuste kroz svoj plinski svet u kome su pritisci kao na
dnu najdubljih okeana Zemlje.
U takvom svetu, prednost je biti veliki. Velika stvorenja krstare elegantno i spokojno, i usput 'prosejavaju' okolinu, iz koje izdvajaju
hranljive, organske mrvice. Kad naleti neka jaka okomita struja koja vue nadole, samo div moe da se izbori protiv nje; neko malen

101
bie odvuen na samo dno, gde e umreti od nepodnoljive vreline ili biti zgnjeen. Zato neka od tih hidrogenskih bia u toj meri
porastu da se lako vide i osmatranjem planete iz kosmosa: izgledaju kao titanski, u sebe zatvoreni oblaci.
Organska hemija - poznata kao Tvorev Asistent - mogla je ostaviti stvari na tome, da se nije umeala jo jedna sila.
Poznata kao Kritiar.
Evolucija.
Logika reprodukcije, i prednosti koje se reprodukcijom postiu, delovala je snano i na redukcionim svetovima, kao i na
oksidacionim... ali drugaije.
Kiseonini ivot oslanja se na vodu, jer jedino u njoj moe da se odvija sloena koloidna hemija belanevina i aminokiselina.
Meutim, preveliki priliv vode dovee do preteranog razreivanja tih procesa, pa e oni postati beskorisni. To znai da ak i u
toplom moru mora da doe do izdvajanja kompaktnih paketia... a to su elije. One moraju biti ba one prave veliine, da bi
mainerija ivota mogla, evolucijom, da se unapreuje. Tokom dve milijarde godina, vrhunac biolokih dostignua na Zemlji sastojao
se u tome da se jednoelijski organizmi ire kroz okean, upijajui sunevu svetlost i prodirui jedni druge, i za to vreme veoma sporo
unapreujui svoje molekularne tehnike.
Sve dok se nije desilo, jednog dana, da jedna elija proguta drugu... i dozvoli joj da nastavi iveti. Primitivni eukariot prihvatio je
plavozelenu algu i dao joj dom, razmenio je neto za neto: stanite, i to bezbedno, za eere proizvedene fotosintezom. Ovim inom
saradnje, novostvorena 'ekipa' (stanodavac i stanar) stekoe prednost u takmienju sa drugim elijama.
Ali nije ostalo samo na tandemima. Uskoro je dolo do pridruivanja tri elije, etiri, mnogo njih: one su se nagomilavale, stvarale su
svakojaka privremena ili trajna 'udruenja', da bi stekla prednost u odnosu na druge ekipe. Poe cvetanje i bujanje sloenih
organizama; evolucija se ubrza.
Neki to nazivaju lancem ishrane, a drugi plesom ivota. Lark je tu dinamiku gledao na Jijou, u nebrojenim ekolokim sistemima i
podsistemima. Biljke koriste fotosintezu, nagomilavaju dobijenu energiju u obliku ugljenih hidrata. Biljojedi to prodiru, a njih,
mesoderi, koji svoju materiju, meutim, vraaju u zemljite kad god izluuju neto ili izbacuju otpadne materije iz sebe, i kad uginu.
To izgleda kao dobro podeena maina, iji svaki deo se oslanja na druge, ali paradoksa tu ima u izobilju. Sve to na prvi pogled
izgleda kao saradnja, pokae se posle kao takmienje. Ali gotovo svaka meusobna borba uklopi se u neki iri sistem, koji ostaje
zdrav, kao da je u njemu ipak i saradnja bila predviena od poetka.
Naravno da je ta slika previe pojednostavljena. Ponekad doe, i te kako, do gubitka ravnotee - zbog neke promene u ekosistemu, ili
kad neka iva vrsta uspe da izmakne prirodnim uslovima koji su je do tad obuzdavali. Ta iva vrsta e, moda, kao maligni tumor, da
se 'takmii' tako jako da e ubiti ba onaj sistem na kome je zasnovala svoj opstanak.
Ipak, osnovni obrazac je isti na milionima plodnih svetia. Uzmite kompaktne vreice vode proete belanevinama. Dajte im suneve
svetlosti i minerala netedimice. Angaujte ih da se ustro, na ivot i smrt, takmie izmeu sebe. Posle dueg vremena, izronie
njihova saveznitva, sve vea, sve ira. Kooperativne grupe koje e stvoriti organe, tela, opore, jata, plemena, nacije, planetne
alijanse... sve do ulanjenja u neslonu ali zapanjujuu galaktiku civilizaciju.
Ima slinosti to sa priom o vodoninom ivotu, ali ona je ipak drugaija.
Na svetovima tipa Jupitera, ogromnost se pojavila na poetku. Jednostavna bia, ali divovska, plovila su njiui se i talasajui se
polako preko nebesa tako ogromnih da bi stotine Jijoa tu bile progutane neprimetno. Evolucija je prinudila te stvorove da evoluiraju,
ali sporije, na niim temperaturama. Promene su nastupale, ali ne uvek kroz evoluciju i nasleivanje. ee se deavalo da neki deo
ogromne ivotinje u letu naie, pukim sluajem, na neki novi trik hemije ili ponaanja. Taj deo onda se poinjao iriti lateralno,
prodirui i zamenjujue 'meso' do sebe, tako da je na kraju transformisao celi entitet.
Smrt je deo tog procesa, neija smrt, i te kako, ali ne sasvim u onom smislu kao na Zemlji.
Zemaljska bia umiru kao kvanti. Umre jedna individua, druga, trea, ponaosob. Neka individua uspe da naini potomstvo; neka ne.
Ali, u oba sluaja, lina smrt se unja za pojedincem, itavog njegovog ivota, i na kraju sigurno pobedi, ma koliko uporno se taj
pojedinac borio, ma koliko inovacija smislio.
Kod hidrogenaa, sve je zamueno, kvalitativno. Bez jasnih linija, tako da je i smrt relativna stvar. Transformacija doe, ali polagano i
glatko, tako da se pojedinac plai smrti otprilike kao to se ovek plai ianja.
Umesto da se izgrauju ka veliini, polazei od mukotrpno izborene saradnje mnogobrojnih siunih elija, iva bia na svetovima
poput Jupitera ogromna su od poetka. Zato saradnja i rivalstvo nisu toliko bitni. Koncepti jastva i drugosti poznati su, ali razlika
izmeu njih nije onako centralna kao u egzistenciji oksi-bia.
Pa dobro, kako se vi organizujete? pomislio je Lark u jednom trenutku, rvui se sa frustracijom; kako prepoznajete objekte, ciljeve,
protivnike, ideje?
Larkov tutor nije bio u stanju da mu ita um jasno, niti da percepira Larkova pitanja kao zasebne reenice. Ali neka vrsta znaenja
nesumnjivo se ulivala u Larkov krvotok, izluena iz Larkovog mozga kad god je on mislio neko pitanje. Sporiji nain, proces manje
efikasan od govora, prepun iteracija. Ali... Lark je ostajao tu. Nije hitao nikud.
Objekti su podrhtavali u vakuoli, izrastali iz roditeljskog tela, pulsirali prelazei prazan prostor, stapali se jedni s drugima ili
rekombinovali sa veom celinom. Lark ih je dugo gledao kako izvode svoje lutkarsko pozorite da bi on neto shvatio i nauio. Onda
je, najednom, sagledao celinu, dublju istinu iza svega toga.
Ova malena pod-jastva... ona su...
Snaan talas prodre u njegovu butinu, proimajui celu levu nogu, onda kao roj neega punei i njegov torzo. Ovaj oseaj jasno se
razlikovao od svih dosadanjih, i Lark shvati da mu saoptavaju jedno ime. Ali, ime koje se ne moe izgovoriti ni na jednom jeziku,
niti u mislima, pa ga on zato prevede u re; u najbolji prevod koji je umeo smisliti.
... izaslanici.
U svom prirodnom ivotnom ambijentu, entiteti koji diu vodonik ne gledaju esto izvan sebe, kad ele da neto naue ili da ispune
svoje elje. Ako doe do susreta jednog ogromnog bia sa nekim drugim, to moe dovesti do bitke, ili do prodiranja - ili do sloge -
ali teko do ikakvog trajnog druenja. Div-vetrovi jupiterijanskih nebesa rasture, ubrzo, svako poznanstvo. Uzvratiti posetu, zakazati
sastanak, to je gotovo nemogue. Ali, za rast je potreban izazov. Zato se takva bia, kad ele razgovor, ocenu vrednosti, ili neije
razumevanje, okreu... u sebe.

102
Zatieno mnogobrojnim jakim membranama, sredite hidrogenskog bia je oaza mira i tiine, iako napolju besne oluje planetnih
razmera. Zaklonite odaje mogu se oblikovati po volji, pa i mala pod-bia koja napupe i neko vreme tu slobodno 'ive' i stupaju u
nebrojene meuodnose sa drugim takvim biima. Kao to ovek moe u glavi imati mnogo misli i fantazija, tako i vodonika moe
imati u svom sreditu mnogo tih 'izaslanika', koji e se druiti, voditi razgovore, razraivati nebrojene scenarije, a sve za dobro svoje
matine celine.
Simulacije, ree Lark sebi.
Pogleda opet globularno stvorenje koje je plovilo nadomak njegove membranske zatite. Ta kreatura je, na prvi pogled, autonomna,
ali Lark je sada znao da je i ona samo 'izaslanik' neeg mnogo veeg - moda celog onog brod-bia koje se onako izloilo uasnoj
jofurskoj vatri i rtvovalo samo da bi pojedinim svojim delovima uspelo da prodre u ovaj ratni brod kiseonikaa.
Lark se tek sad priseti da je svojevremeno, itajui jedini primerak nekog udbenika iz galakto-ksenobiologije, proitao dve-tri
reenice o jednom narodu vodonikaa koji se zove 'Zangi'.
Pisalo je tamo da oni strastveno simuliraju spoljanje svetove, pa i celu vaseljenu, ali ne pomou matematike, niti raunara, nego
pomou ivih modela, mini-replikanata, unutar sebe.
Ovo je Larku bilo, na neki udan nain, i tue ali i blisko.
I mi Ljudi tako istraujemo razne mogunosti samo u mislima, ree on sebi; ali, nije samo to. Poto zapoinjemo ivot kao vreice
vode - kao elije - mi kiseonikai moramo se uzdizati kroz borbu 'od nule', sloenom igrom uz mnogo 'podizanja samih sebe za
perin', takmienjem i saradnjom, stupanjem u koalicije i udruenja, da bismo tek na kraju, Uzdizanjem u galaksiju, ovladali celinom
tog procesa. Kakva je, da je - galaktika civilizacija je logian vrhunac tog procesa. Kulminacija.
Od mnotva... jedno.
Vodonikai to rade drukije. Poinju kao veliki, ali ih usamljenost prisiljava na pod-podele, na stvaranje raznovrsnosti unutra.
Od jednog... mnotvo.
Od ovog uvianja Larkova glava ispuni se naglim, zanosnim zadovoljstvom. Sagledati, jednim pogledom, i razlike i slinosti sa
jednom sasvim razliitom imperijom ivota, to je ogroman poklon; Lark nikad nije ni sanjao da e ga dobiti, niti je posedovao
sposobnost da zatrai neto takvo, neto nezamislivo.
Poele da to podeli sa nekim; sa Lingovom; da joj sve kae, i da uje njene zadivljene komentare...
Ali naie tuga, kao poplava bezmerna, jednako ogromna kao zadovoljstvo maloas. I ta dva oseanja se upletoe i zakovitlae, i ta
meavina potee kroz njegov krvotok, gonjena srcem ugruvanim. Do butine, kroz zabodenu cev, i...
Kreatura pred njim naglo se tre. Poe se njihati, kao da nastoji da odvagne hemikalije koje je Larkovo telo oslobodilo u trenucima
epifanije, kad je on shvatio celinu.
Bar stotinu malih vakuola otvori se irom tog grudvastog prozirnog tela. U svakoj od njih pojavi se, naglo, bujna pena nebrojenih
siunih 'ivotinjica' koje poee svoju interakciju, mahnito spajanje, odskakivanje, deljenje. Lark je zurio, zadivljen ovom prilikom
da bukvalno gleda neiji proces razmiljanja. U praksi, ova misaona aktivnost jednoga Zanga bila je vrlo sloena, i toliko brza da se
slika pred oima zamuivala.
Ovo silno penuanje zavrilo se isto tako naglo kao to je i poelo. Svi ti mali 'uplji' prostori su kolapsirali, a minijaturni 'izaslanici'
su svi reapsorbovani u telo tog Zanga. Larkov tutor se pomae...
Novi talas komunikacije prodre u njegovu nogu i poe se iriti kroz utrobu, kroz arterije: jedan oblik komunikacije tako intiman da je
nadrastao svaku pomisao da je neto u tome sramota, 'nezgodno'. Oblik koji naprosto jeste.
Ceniti vrednost drugog, ree taj molekularni talas njemu. Ili je, bar, on tako shvatio; nadao se da pravilno interpretira ovo oseanje.
Ceniti vrednost drugog, to je dobrodolo.
Ceniti vrednost drugog, to e se jednakim stavom uzvratiti.
Uskoro Lark izgubi svest. Nagla pospanost koja ga je obuzimala ree mu da njegovi domaini ele da on zaspi. On poslua.
Svest mu se vrati gotovo isto tako brzo. Nije imao nikakvu predstavu o tome koliko je vremena proteklo, ali je znao da je premeten.
Nije ga vie okruivala velika prostorija, puna drugih zarobljenika i primetnih, otrovnih isparenja. Preseljen je, zajedno sa prozirnom
membranom u kojoj se nalazio, u neku malu sobu. Bilo je i drugih promena.
Membrana oko njega skupila se, smanjila, tako da je sad bila mnogo blie njegovom telu, ali ne pripijena nego mlitava, kao odea
malo prevelika. Lark uvide da sada stoji na sopstvenim nogama. Moda su ga tako i doveli dovde: kao marionetu koja hoda u snu.
Neprijatna pomisao, ali sloboda da se najzad protegne, posle veoma duge nepokretnosti i pogurenosti, vie je nego nadoknaivala tu
nelagodnost.
Nije, meutim, ni sada disao. Kateter zariven u butinu bio mu je i sad jedini izvor kiseonika i hrane. Ali okolina se videla mnogo
jasnije, a nestalo je i ono veliko oseanje hladnoe svud uokolo.
Obazrivo, oklevajui, Lark poe premetati stopala, da se okrene.
Jedan Zang lebdeo je u blizini. Da li je to bio onaj prvi tutor, Lark nije mogao znati; verovatno ne. Ovaj je vie liio na onog
globularnog ratnika koji je prodro u hodnik broda na vreme da otera Jofure i Rana, a onda zarobio Larka. Paljivim posmatranjem
moglo se videti da je ovo bie adaptirano za opstanak u kiseonikoj atmosferi, 'oklopom' zatieno od kiseonika veoma opasnog po
njega. Debeli zatitni slojevi svetlucali su, a bie je zadravalo sferini oblik, idealan za minimalizovanje povrine izloene opasnosti.
Znai, pomisli Lark, obojica smo u svemirskoj odei; obueni za susret na pola puta. Ostaje mala razlika: ja sam na ovoj pupanoj
vrpci, tako da vi, momci, moete da me ugasite kad god elite, kao sijalicu.
Lark prenese pogled pored Zanga, i vide da ova soba ima jo jednu odliku, koju do tog trenutka nije zapazio.
Prozor... ka svemiru.
Pazei dobro da se ne spotakne, on prie lagano prozoru, eljan da vidi zvezde. Bila bi mu to prva prilika da neposredno, svojim
oima, vidi svemirski prostor, jo od trenutka kad je jofurski brod-orija uzleteo sa Jijoa a Lingova i Lark ostali unutra, u klopci.
Ali, umesto da razgleda udna sazvea, on odmah usmeri panju na jedan predmet u svemiru, neto nalik na bodljikavu 'anemonu iz
ivice' koja se moe lako nai na rubovima alpskih livada u Larkovom rodnom kraju. Ali neto ree Larku da je ovaj predmet
astronomski ogroman. Ta bodljikava kugla bila je... vea nego itav Jijo. Moda mnogo puta vea.
Ubrzo Lark primeti da je ta kugla na jednom mestu provaljena. Poprilina rupa videla se na jednoj hemisferi; kroz nju se prosipalo
crvenkasto svetlo proeto nekakvim iskricama ponegde, pokatkad.
103
inilo se da Polkdi juri ba ka tom otvoru, i to veoma brzo.
Lark razmisli o ovome.
Ona predstava koju su Zangi izveli za njega, ranije, kao da je sugerisala da je zangovsko osvajanje Polkdija bilo samo delimino.
Moda Zangima nije ostalo dovoljno resursa za tako neto. U brodu ima jo mnogo Jofura... koji, izgleda, kontroliu svoje motore,
ivotnu sredinu u onim delovima broda koje su odbranili, i spoljanje naoruanje.
Moda hitaju ka mestu gde e moi da obave dezinfekciju broda, pomisli Lark; dezinfekciju od gamadi kao to su Zangi... i kao to
sam ja.
Ili moda Jofuri misle da e onamo nai 'lovinu' o kojoj je Ran govorio, taj brod Zemljana, za kojim navodno svi tragaju.
Lark okrete glavu da pogleda globularnog ratnika. Da li su Zangi sa nekom naroitom namerom omoguili njemu, zarobljeniku, da
vidi ovaj prizor ba sad? Moda su razumeli da Lark nije Jofurima nikakav prijatelj. Moda mu nude saveznitvo. Ako je tako, on e
se rado saglasiti... pod jednim uslovom.
Morate mi pomoi da pronaem i oslobodim Lingovu, pomisli on; dajte nam amac za spasavanje, ili ma koji drugi nain da
pobegnemo odavde, ali tako da moemo stii do Jijoa ili, ve, do nekog drugog mesta gde se moe iveti... Uinite to, a ja u vam
posluiti kao lovaki pas, njukau i pomoi u da eliminiete nekoga iz moje rase.
Ovu misao sroio je hotimice ironino, naravno; samo u poreenju sa disaima vodonika mogli su se Jofuri nazvati 'njegovom
sopstvenom' rasom. Ali, ironija je verovatno previe prefinjena stvar da bi je Zangi mogli proitati analizom njegove krvi.
Ako emo biti jedna ekipa, vi i ja, bie nam potrebna daleko bolja komunikacija, pomisli on.
Posmatrao je ivu grudvu, nadajui se da e ipak primetiti nekakav odgovor ili bar znak shvatanja. Umesto toga, posle nekog vremena
vide da je globula podskoila, najednom uznemirena, kao od velikog iznenaenja. Iz katetera se u Larkov sistem prelie talasi
nervoze.
ta? Zato! pomisli on.
Okrete se brzo, i pogleda opet kroz prozor.
Oh, Ifni...
Brod se ve sjurio mnogo blie velikoj 'bockavoj' lopti, oigledno sa namerom da prie provaljenim mestu. Lark uoi da lopta izgleda
nekako uplja, i da se unutra nalazi nekakav izvor svetlosti; neto kompaktno, crveno, okruglo, plameno. Nije mogao ni da nasluti ta
je sve to pred njim, i ta bi, na primer, moglo biti to okruglo vatreno.
Uskoro primeti da se jedan od rubova provaljenog mesta, dakle 'rupe' na neravnoj kugli, nekako rastura. To raspadanje deavalo se u
talasima, i bilo je praeno iskrienjem... eksplozijama. Pred Larkovim oima, nekoliko gigantskih klinova odvali se i polako otplovi u
svemir, usput se raspadajui na sve manje i manje delove. Otvor na ovom svemirskom objektu irio se, dakle, i to destruktivno.
Glavninu tete kao da su izazivale otre igle svetlosti koje su dopirale odnekud iz unutranjosti te velike beliaste bockave 'ljuture'.
Lark zakljui da gaaju jednu takicu, jednu blistavu trun, koja je vrdala i beala blizu jednog ruba velike rane. Zraci su padali na tu
takicu, odbijali se, i tako odbijeni sekli su sve oko sebe, inei nezamislivo veliku tetu.
Ta vrlo sitna stvar beala je veoma ustro, izbegavala je paljbu, koja je esto sasvim promaivala tako da su zraci proletali u prazan
prostor. Ali povremeno su i pogaali svoju metu, a tad je odbijena svetlost bivala tako jaka da je Lark morao da mirka i okree glavu
da bi zatitio sopstvene oi.
Pitao se ta se to deava; ko to radi, ta radi, zato.
Opet ga obuze oseaj da je divljak i neznalica. Mudrost lebdi nadomak njega - Zangi svakako razumeju ove udne prizore. Ali sigurno
e im biti potrebno nekoliko midura strpljivih lutkarskih predstava da bi svom tupavom zarobljeniku objasnili ta je to tamo, makar i
na najuproeniji nain.
Metalni pod ispod Larkovih nogu najednom se ispuni brujanjem, treperenjem. Gospodari Polkdija stupili su u nekakvu akciju.
Lark prepoznade tu vibraciju. Ispaljivanje oruja.
Vide, kroz prozor, da je pregrt nekih svetlih predmeta jurnulo iz Polkdija napred, ka tom dalekom popritu, brzinom oigledno
astronomskom.
Jesu li to projektili? zapita se.
Prisetio se kako je njegova Zajednica Jijoa iznenadila isti ovaj jofurski brod, Polkdi, zasuvi ga primitivnim hemijskim raketama.
Neto mu je govorilo da su projektili sada ispaljeni iz Polkdija mnogo smrtonosniji.
Prva pomisao bila mu je da se Polkdi pridruio napadu na onu blistavu trunicu. Ali projektili prohujae munjevito pored nje, i
elegantnim zaokretima pooe svaki du jednog surovog zraka, prema njegovom izvoru.
Nekoliko talasia 'komentara', jasno obojenih oseanjima, proe kroz Larkov krvotok i kroz itavo telo. Ovog puta bilo je lako
interpretirati hemijske poruke Zanga, a one su glasile:
Brzopleto.
Nemudro.
Njegovi tutori, dakle, ne odobravaju ovaj postupak Jofura. Ali, tu se vie nita nije moglo uiniti. Putanje nekoliko desetina ispaljenih
projektila, povivi se, zaoe u unutranjost titanske neravne lopte, i nestadoe sa vidika.
Poto nije imao ta drugo da radi, Lark je samo gledao i nervirao se.
Posle kraeg vremena, otri zraci-unititelji poee da se gase, jedan po jedan.
Njihova blistava mala meta beala je kao i dotad: sve u cik-cak, grabei da se doepa dubokog svemira. Polkdi zaokrete da joj
presee put.

Evask

Smirenost, prstenovi Moji.

Kultiviite vedro-smirenu misaonost; na to vas pozivam Ja.

104
Gladite vosak.

Potujte mudrost naeg kapetana-voe.

Istina je, taj velikodostojni stog prstenova u poslednje vreme kao da nije ono to je bio. Neki od njegovih prstenova pretrpeli su rane
teke, kad se ono ljudska gamad uvukla u kontrolnu dvoranu i bombom primitivnom sabotau podlu pokuala.

Istina je i to da se u na brod uvukla gamad jo daleko gora, i ak isterala nau posadu ponositu sa nekoliko spratova, to jest paluba.
Morali smo napustiti znatne delove naeg Polkdija. Tamo sada orgija jedna gomila gadosti zvana 'Zangi'.

Istina je da komandni torusi naeg voe izduuju, u poslednje vreme, neke arome udnovate, neke mirise nesviknute, zbog ega
stogovi-svetenici poinju isputati buntovna isparenja, to, naravno, dovodi do pojave slinih buntovnih isparenja i meu posadom.

Pa ipak, sigurni budite da u/mo ja/mi ostati veran/ni naem komandantu. Razloga ima. Zar nije ova hrpa prstenova, zbrda-zdola
nabacana tek eksperimenta radi, nastala po volji naeg kapetana-voe? Ako se umesto njega popne na vlast drugi, morae odmah da
naredi da se ja/mi rasturim/o u delove!

TA JE BRE neki od vas kao da nisu ni priblino dovoljno uasnuti zbog te opasnosti.

Stoga, dozvolite mi da kao va voljeni Torus Gospodar, podsetim vas dole - pomou nekoliko elektrinih udara bola iz dobronamerne
naklonosti - da Jofur, ili Dofur kako neki kau ponekad, nije bie isto kao to vi bejaste tamo na vaem divljem Jijou, tamo gde vam
dadoe da meu Trekijima budete mudrac Ask.

Vi/ja/mi sad neto smo znatno vee.

Jo od kad su plemeniti Oailie intervenisali, i nau rasu spasli od dremljive nenametljivosti, jofurski klan se uzdie ka sve veoj
eminentnosti i moi kroz redove ustro-takmiarskih rasa u ovih Pet galaksija. To nije sudba koje bi se trebalo olako odrei. Osobito
ne sad kad mnogi znaci, i proroanstva mnoga, ukazuju na to da nam se strmoglav-brzo primie Vreme promena. Sa svakom
prolazeom jadurom postaje sve jasnije da se toak sree moe okrenuti, i da ba mi moemo dograbiti
nagovetaje/dokaze/koordinate/antikvitete koje prenosi taj brod Delfina.

Zakljuujem da je ispravna ova sadanja odluka naeg kapetana-voe da intervenie!

Neka stariji konus-svetenik zuji do besvesti o tome ta je navodno 'zakonito' i ta 'dolikuje'. Zar da ostanemo po strani, i dopustimo
da brodi Zemljana bude spaljen? Posle svega to smo pretrpeli, posle onakve jurnjave kroz nedoglede prostorne ogromnosti i kroz
pet nivoa hiperprostora, konano je na ulov/profit sasvim blizu i jasno vidljiv - zar sad da pustimo nekoliko upanienih blenta iz
Penzionerskog reda da unite najdragoceniju imovinu u celome kosmosu?

Istina je, dodue, da mi nemamo nikakve zakonske osnove za delovanje pa ni boravak ovde, u galaksiji etvrtoj. Formalno-pravno
gledano, nemamo pokrie za ispaljivanje ovih projektila u fraktalne stambene blokove koji su pred nama. Ali, njihova je krivica to
smo mi prinueni na delovanje! Taj zemaljski brod, i ono u njemu, od vitalnog su interesa za na red ivota, aktivni; za nas, potomke
Praotaca, nas koji i danas krstarimo zvezdanim stazama. Oni koji su Povueni, nek su povueni, nek gledaju svoja posla: dakle, neka
se posvete svojim dubokim mudrovanjima i opskurnim filozofiranjima, ne bi li moda pripremili svako svoju genetsku liniju za
transcendenciju; a ne da se paaju u stvari koje se njih vie ne tiu!

Jedan po jedan, nai nadsvetlosni projektili zarivaju se u ciljeve, na unutranjoj povrini tog snenog habitata... i, naravno, zraci za
dezintegraciju se, jedan po jedan, gase.

Eno! I poslednji je ugaen, a brodi Zemljana gura dalje, tavie vidi se potpis njegovog sopstvenog motora... jo je aktivan.

Uspeli smo!

Vuii vie ne krivudaju, nego sprintaju (brzinom alarmantnom, prstenovi Moji!) ka transfernoj taki; misle da iskliznu iz ove zamke i
u pribeite ko-zna-koje odjure. Samo, daba im nadanja.

Mi smo ovde, i zaokreemo u dobru, dobru poziciju za presretanje.

Ali kako su mogli?

Ovo pita moj/na drugi kognitivni, i pri tome izduvava isparenja radoznalosti.

105
Uistinu nam je drago - kae drugi kognitivni - to to su Zemljani preiveli takvu paljbu iz najteih zranih oruja. Ali, na koji nain su
oni to postigli? Pa, zar nije trebalo da se od prvog pogotka pretvore u paru? Znamo da takvi zraci 'prodiru' sve to dotaknu.

Isto ovo pitanje putuje prigueno od jednog do drugog naeg konusa-taktiara. Dakle i ti nai stogovi, zadueni za ocenu borbene
situacije, pitaju se isto. Prigueno, to znai: pastelni su tonovi zabrinutosti, koji se pojavljuju na bonim komunikacionim svetleim
povrinama na pojedinim prstenovima njihovim, i ublaena su isparenja zabrinutosti, koja se sad kao mirisni oblaii ire od njih kroz
komandnu salu. Pojedini prstenovi, oni specijalizovani za saradnju sa raunarima, ve imaju povienu temperaturu: pregrevaju se, u
estokom nastojanju da ree ovu zagonetku.

Zaista, kako preivee Zemljani tako opak zrani udar?

Jo nekim potuljenim trikom vujim?

Moda su i sad pod zatitom tih Zanga, koji se stalno iznova meaju u ove dogaaje iako zakon jasno kae da svaki red ivota treba da
gleda svoja posla!

Zar su hidrogenai zaista voljni/spremni da ulete u Armagedon zbog neeg to ne mogu ni da shvate, ni da iskoriste?

Sada stariji stog torusa istupa otvoreno, kritikuje kapetana-vou bespotedno.

Hodajui odluno nogama mnogim, koje ima na svom prstenu najdonjem, njegovo kompozitno preosvetenstvo dolazi nasred
komandne sale i sa samog vrha svoga, glasom, poinje govor, tonom pravednika apsolutnoga.

"Ovo je nepodnoljivo! Ispalivi te projektile, ti/mi otui/smo od sebe ovu koloniju Povuenih, koja je do sada mogla imati neke
naklonosti prema naoj rasi, klanu, i alijansi!"

Kapetan-voa, moda oseajui da je situacija u ovoj prostoriji veoma zaotrena, odgovara smirenijim tonovima, i uz to isputa arome
slatkog samopouzdanja.

"Reperkusija e vrlo malo, ili nimalo biti", veli on. "Legalnih nimalo, jer su oigledno ilegalno postupili oni koji su na red ivota
gaali tekim naoruanjem. To njima i njihovi sopstveni zakoni zabranjuju.

"Delovali smo u nameri da zatitimo blago za kojim traga celokupna oksi-civilizacija."

Mnogi stogovi prstenova, oni koji su samo obini lanovi posade, isputaju isparenja saglasnosti. Svetenika, meutim, nije tako lako
ubediti.

"Reperkusija kae/te t/vi? Nisu li ono tamo eksplozije koje nastavljaju da razdiru habitat sve dalje i dalje od mesta naih pogodaka!
Mogla bi se raspasti cela ta struktura!"

Neporecivo: mogunost ozbiljna. Pa da vidi onda kakve bi tube bile podnete; vukle bi se kroz galaktiko sudstvo hiljadama, ako ne i
milionima godina. Meutim, iz naeg proslavljenog komandanta naviru samopouzdano-smirujue arome.

"Drutveno i fiziko tkivo ovog stanita Povuenih ve je bilo uveliko poderano, zbog prisustva patogenih sojeva Zemljana", kae on.
"A sad, svi stogovi, panja: na brodski ogranak Biblioteke pokupio je najnovije podatke o tamonjoj populaciji. Osmotrite kako
veina je pobegla ve!

Neki u druge fraktalno-snene domove Povuenih, udaljenije od opasnih talasa mladalake strastvenosti.

Neki su meutim se razmonaili i iz povuenosti iskoraili nazad u na red ivota! Oni sada uveliko jure svoje ranije klijente,
obnavljaju alijanse, uputaju se nesuzdrano u fluks/previranje civilizaije Pet galaksija.

A neki su, naprotiv, otili ka visinama mnogo veim; prevremeno, u vilajete transcendentne, prenos sebe pokuali."

utnja prepuna respekta prati ove komandantove rei. U ovom stogu torusa, u ovoj naslazi spojenih prstenova koja je ja/mi/Evask,
nastaje (za kratko) puno duhovno jedinstvo, gle. Od Torusa Gospodara, pa redom nadole, sve do najnieg masnog prstena negdanjeg
Aska, svi, b-a- svi misle isto: imam/o privilegiju da ivim/o u ovakvim vremenima. Da smo uesnici ovakvih udesa. Da gledam/o i
pratim/o dogaaje koji e biti legende, u erama daleko onostran sutranjice.

Na kapetan-voa nastavlja glasom. Kae:

106
"Prema tome, ovaj habitat je kao prazna ljuska od jajeta oiuta: manje je vaan nego to izgleda. Samo nekoliko hiljada milijardi
stanovnika ostalo je u tim nebeskim gradovima u raspadanju. Pa kad je tako, nemojmo se vie priama o njegovoj sudbi zamajavati.
Ako i bude dosueno da platimo neke reparacije, to e biti trivijalno u odnosu na nagradu koja e biti naa kad i brod Zemljana bude
na, zaliven jofurskim voskom i u vremenu zaustavljen!"

Pristalice kapetana-voe oglaavaju se sad klicanjem glasnim, a i gustim oblacima mirisa radosti. Pridruujem/o se i ja/mi, ali nekako
nejako. Gde je tu entuzijazam. ta, neki od vas mrljavih i sentimentalnih bivih trekijevaca saaljevaju sudbinu tih pet-est hiljada
milijardi koji nisu imali sree.

Optuba sveteniki neumoljiva nastavlja se, meutim.

"Glupost do gluposti! Zaboravio si nae nevolje, je li? Doletesmo ovde u nadi da nam Povueni pomognu da se otarasimo dve
razliite najezde gamadi: ljudske i zangovske. Ko e sad da oisti na dragi Polkdi od toga! Ovi Povueni sigurno nee!"

Na komandant iti, uzdie se do vee telesne visine na svojoj ionako uzdignutoj komandantskoj platformi, oigledno gubei i
strpljenje i pribranost. Njegovi potinjeni uzmiu kud koji, uasnuti.

"Ta situacija je pod kontrolom. Zangovska gamad je izolovana, u karantinu. I sve dok se taj karantin odrava, nita nije pree od
hvatanja zemaljskog broda!"

Moda su svi ostali prestravljeni, ali njegovo preosvetenstvo, duhovni vo Polkdija, ne moe se uplaiti ni vikom ni preteim
pokretima. Naprotiv: sav izduen uvis, taj stog prstenova prilazi jo blie.

"A komunikacije?" kae. "Plan je na bio, da pomou ovdanjih prikljuaka za hiperpotu stupimo u kontakt sa naim klanom i
alijansom. Od toga sad nema nita. Kako informisati pretpostavljene nae o otkriima/mogunostima na Jijou? Kako zatraiti
pojaanja u cilju savladavanja ovih Zemljana?"

Potinjeni uveliko bee iz prostorije, samo da se ne bi nali u dohvatu ako se 'neto dogodi' u ovom sukobu visokih i uzvienih; a ta
dvojica stoje tako blizu da im samo malo nedostaje pa da jedna kupa divno masnih prstenova nalegne fiziki na drugu. Zgusnuta,
kategorino imperativna isparenja trckaju i sukobljavaju se i kovitlaju u svojim nespojivostima, sluuju svakog manje monog Jofura
koji se nae 'niz vetar' od ove dvojice. A oni se ispruaju uvis, svaki bi da bude vii od protivnika, da bi ostavio nadmoan utisak.

Imam/o privilegovanu taku gledita, malo desno i malo iza, tako da vidimo pokret kapetanovog manipulativnog izduetka koji 'iza
lea' polako izvlai vatreno oruje. Nervni grevi sjuruju se niz nae masno jezgro.

NEE VALJDA?

Najednom se ova zaustavljena slika remeti. Svetlosne rei/glifovi stiu od glavnog brodskog oficira za taktiku, prosecaju sav silni
smrad meusobnih optubi kao ledeni vetar pameti, podseaju nas nas na ono to sad (treba da) radimo.

"Zemaljski brod u domet ulazi. Uskoro e mimo nas proleteti. Usmeren je ka transfernom neksusu. Mogunost presretanja bie
optimalna kroz devedeset dura."

Kao dva antagonistika vulkana koji su doneli odluku da ne dozvole erupciju - ni jedan ni drugi - za sad - nai velikani se povlae,
unatrake, od ruba provalije. Sniavaju se, prestaju isputati mirise neposrednog sukoba.

Neke stvari razumeju se same po sebi. Ako uspemo sad, ovoj posadi (i njenim vodeim Jofurima) nee biti uskraena nijedna nagrada,
nijedan oprotaj za greke i greice.

Skeniranje je pokazalo da je oblinji prostor prepun ostataka koji ispadaju iz regiona nesree velike i plove u daljine svemira. Ali
takoe se videlo da iz hiljada lokacija na spoljanjosti ogromnog snenog stanita izleu brodovi, nebrojeni brodovi, nesumnjivo
izbeglica prepuni, i da se zapuuju ka taki transfernoj.

Podozrivo proveravamo sve oko sebe, napreemo senzore: ta ako je tu neki ratni brod, ili neki drugi entitet koji bi mogao neto da
nam se nabacuje kao to su ovi Zangi uradili. Kad god su nam ovi Zemljani u dohvatu, iskrsne neto tako. Ali, skeniranje ne pokazuje
nijedan brod ma i priblino u takvoj klasi da bi nam mogao biti pretnja.

A ni vuii ne pokuavaju da se pomeaju sa izbeglicama i sakriju; ta varka, koja im je uspela kod Jijoa, sad ne bi, jer mi ih imamo
jasno na vidiku jo od trenutka kad smo razbucali ono teko zrano naoruanje Fraktalnog sveta. Oigledno i Zemljani znaju to, jer
sad, izgleda, pokuavaju samo jedno, a to je da brzinom to je mogue veom mugnu. Hteli bi oni da nas nadbrzaju. U vor
transfernih linija da ulete i nestanu neznano kuda.

107
Sitnica samo: Polkdija kako da mimoiu.

To e biti malo tvra domba.

Dodue (ukazuje moj/na drugi kognicioni prsten) ve tri godine ta bandica izmie neverovatno. Puni su vrajih trikova, kakvi bi se
mogli oekivati od Timbrimija recimo; gonile su njih i najvelianstvenije armade Pet galaksija, uzalud. Sad se uju govorkanja da
trome snage umerenjaka poinju polako da diu glave, tu i tamo, irom Pet galaksija. Ako Zemljani budu jo neko vreme
odugovlaili, ko zna ta bi mogli Pargi i razni takvi mlakonje uiniti!

Da, prstenovi Moji. Na vosak se preliva od uznemiravajuih briga. Pa ipak, nee li zbog svega ovoga naa slava biti samo jo vea,
kad mi Jofuri postignemo ono to niko drugi nije uspeo!

Iz Polkdija evo ultimatum polee, slian onome koji Zemljani zanemarie u jednoj prilici ranijoj; posle koje smo onako zasuli
podmorje jijoansko minama.

"Predajte se", saoptenje je nae, "i predajte svoja blaga. Za uzvrat, naa mona alijansa titie odsad Zemlju. Delfinsku posadu eka
interniranje, naravno, i zaleani san, ali samo hiljadu godina dug. Posle toga vai Delfini bie puteni u jednu novu, preoblikovanu
civilizaciju Pet galaksija."

Nita. Odgovor je i ovog puta samo njihovo drsko utanje.

Pripremamo arsenal.

"Dinamika zemaljskog broda inferiorna/degradirana", saoptava jedan stog prstenova taktiara. "On na sebi ima i sada suviak mase -
zaprljanost korita, steenu viestrukim dugotrajnim izlaganjem aavoj zvezdi klase 'crveni div'."

Proao je i na Polkdi kroz to zagaenje, da da. Ali Zemljani su mogli kupiti samo tu staru kantu od broda, dok smo mi letelica
superiorne vrste; naa odbrambnena polja podeena su da odbijaju, pa su i odbila, sve nepoeljne atome.

"Ma jesu li? Kako onda Zangi uoe?"

TIINA DOLE!

ek da ih ibnem malo elektrinom strujom niz ove moje pipke za kontrolu, tek da drugi kognitivni shvati da mu je bolje da se ne
mea preterano.

Degradiran ili ne, na plen grabi bespotedno ka svom cilju, a reklo bi se i da je dobro pilotiran. Ovaj na prvi hitac, koji je bio samo
hitac upozorenja, promaio je za mnogo vie nego to smo nameravali.

U meuvremenu se, prstenovi Moji, izmeu taktiara naih nastavlja debata: zbog ega taj brod Zemljana uopte postoji.

Jedna frakcija insistira da zrani napad koji smo videli - zracima za dezintegraciju, namenjenim za unitavanje ciljeva planetnih
dimenzija, i to iz nekoliko pravaca istovremeno - nije bio pravi; nego da je bio fiktivan. To je bila neka inscenacija, kau oni; gluma,
la, svetlosni ou, samo da bi se stvorio utisak da su Zemljani osueni na propast, i da bi, zavedeni tim utiskom, svi ostali napadai
odustali, a Zemljani zapravo pobegli bezbedno! Ovo miljenje po svemu sudei je veinsko; polako preovladava, kod naih
strunjaka, iako iz njega proistie da je na napad projektilima nije bio pametan, retrospektivno gledano.

(Iza nas se itav taj veliki habitat ljulja, raskliman naim titanskim udarcima, ali i iseen svojim sopstvenim orujima.)

Glavni argument u prilog toj tezi jeste sama injenica da je brod sa delfinskom posadom odoleo napadu. Ali postoji i manjinska
frakcija koja sugerie oprez. Moda smo, kau oni, bili svedoci stvarnog napada. A to bi bio dogaaj zaista alarmantan.

Na drugi hitac upozorenja mnogo je taniji. Sevnuo je ni pola brodske duine ispred nosa zemaljskog broda.

"Jedna zabrinjavajua promena."

Ovo ree ona naslaga prstenova koja ima zaduenje da pazi u kakvom stanju je neprijatelj na.

"Sa nae mete dopiru udne rezonancije", kae taj lan posade. "Hiperbrzinski profil nije isti kao to je bio ranije, u blizini one
dinovske crvene zvezde. Osim toga, sa korita stiu udni odsjaji."

108
Na zahtev naeg kapetana-voe, preduzima se dubinsko skeniranje. Potvruje se, prvo, da je to ipak taj isti model i tip broda.
Emanacije njegovih motora: identine. Detektori paranormalne aktivnosti njukaju i primeuju, kroz zatitna polja, blagi ali
karakteristini zadah: tamo ima ljudskih bia.

Osmatranje optikim teleskopom, sa jakim uvelianjem... tako da najzad vidim/o to brodsko korito.

Ala sija, o ala sija, torusi Moji!

Ni govora o onoj boji crno-aavoj poput boje svemira samog; sija glatkim savrenstvom kakvo se vidi na brodovima koji po prvi put
isplovljavaju iz svemirskih brodogradilita.

I jo jae, jer svetlost svake zvezde, odbijajui se sa tog zaobljenog trupa, izgleda blistavije nego original!

ta bi to znaiti moglo?

Na stariji svetenik opet je silno besan.

"Posle svega to nam se nadeavalo", kae on, "i posle svega to videsmo, samo budala sklopljena od totalnih imbecila ne bi oekivala
jo neku prevaru/udo/varku.

Samo stog sasvim nakaradno sklopljen ne bi pozvao flotu upomo."

Na kapetan-voa drhti, sniava se oprezno, ostavi na svojoj komandnoj platformi. Mlazii dima velike zabrinutosti trcaju
svakojako iz njegovog najvieg prstena.

Najzad, nalazei kod svojih prstenastih komponenti rezervnu zalihu vrstine, on komanduje da se brod Zemljana onesposobi za dalji
let, jednim dobro odmerenim udarom. Zraci e biti ispaljeni sa samo deset posto od maksimalne mogue snage.

Brujei fino podeenom bojnom pesmom, Polkdi ispaljuje tri zraka, ija snaga je, ipak, strahovita. Treba odsei tri probabilitetna
peraja sa tog broda. Osloboena energija iba silovito, preko prostora sada ve ne mnogo velikog, i pogaa tano.

NIKAKVA PITANJA prstenovi moji nego radite ono to vam kaem.

Kreemo se neupadljivo, nonalantno, prema onim vratima tamo.

Tako tako. Gazimo tihim hodom, bez ijednog nepotrebnog zvuka. Nijednom kombinacijom boja se ne oglaavamo. Nemoj sluajno
neko da bi ispustio mlazi ma ega.

Dok je sva posada u oku zbog drame/tragedije, da se mi izmigoljimo iz ove prostorije, ne-pri-met-no. Kao ponizni Treki koji nekad
bejasmo.

Hm, oklopna vrata se, evo, povlae u stranu, jer smo im dali adekvatnu mirisnu lozinku. Izlazimo, oh izlazimo u hodnik mi. Nai
pupoljci sa oima, mnogi, izbuljeni su unazad. Vidim/o gomilu Jofura saplemenika naih, kako lutaju oamueno kroz oblake toksina
straha i stresa.

I dima neuporedivo goreg, koji u gustim klobucima purnja iz hrpe zapaljenog voska i masnoe - iz goruih ostataka onoga to je do
maloas bilo na kapetan-voa.

Nai stogovi svetenikih prstenova bili su zaista prinueni da postupe tako; ta su drugo mogli? Kad je delovanje naeg zranog
oruja ostalo bez ikakvog rezultata, kad je svetlucava nova 'koa' ili 'presvlaka' zemaljskog broda odbila tu silnu energiju kao od
ale... promena u komandnoj strukturi ovog broda postala je neminovna.

Neminovna kao irenje prostorne metrike u vaseljeni koja se iri.

Naravno da nastavljamo goniti neprijatelja. U poziciji smo nadmonoj. Zemaljski brod nama pobei ne moe, ostaemo uz njega ma
ta radio. A poto u Polkdiju imamo snaan, veliki ogranak galaktike Biblioteke, tragaemo po toj mudroj memoriji, tragaemo do
dubina, i svakako pronai trik kojim su se Zemljani posluili ovog puta - pa, zatim, i nain da se taj trik neutralie.

Avaj, prstenovi Moji, to nee nimalo pomoi ovom nahereno skrpljenom konusu.

109
Dok Polkdi spretno leti pomou autopilota, tik iza neprijatelja - i dok oba broda jure ka transfernoj taki u koju e, oigledno, uskoro
ui; predstoji nam poniranje i te kakvo - u redovima posade poinje prestrukturiranje; istka jofurka; na udaru su svi oni koji su,
preteranom lojalnou prema donedavnom zapovedniku, pokazali da imaju slabu pamet. Mnogi e biti samo raalovani, poslati na
nie poslove, i tome slino. Kod nekih e, meutim, komandni torus, ovaj na vrhu, morati da bude... zamenjen.

A jadni Evask... bio/li sam/smo proizvod line inspiracije ba tog voe naeg. U najboljem sluaju, pojedini nai torusi bie
upotrebljeni kao dopuna onim naim borcima koji su ranjeni u okrajima sa prokletim Zangima; tamo gde je potrebno da se umesto
unitenog prstena ugradi nov, ugradie se jedan nov, moj/na.

U najgorem sluaju, biemo svi mulkovani.

Sad sam zahvalan to pamtite neke ivotinjske vetine iz vremena kad ste bili divljak/prerano doli/Treki. Bekstvo vae zavidno je
spretno i neupadljivo. O prstenovi Moji. Jasna stvar, vi se skrivati umete bolje nego Jofur.

Oklopna vrata za nama su se glatko vratila u zatvoreni poloaj. Poimo, poimo u neke tihe, zaklonite delove ovog broda, da se tamo
predamo kontemplaciji. Da u dubini svog voska potraimo odgovore na dilemu... opstanka.

Alvinov dnevnik
"Navikne se i na to, posle nekog vremena."
Te rei, koje je izgovorila Dilijan Baskin, jo odjekuju niz moje uplje kimene prstenove, dok ja, evo, zapisujem nekoliko urnih
reenica o naim poslednjim trenucima u blizini ovog Fraktalnog sveta.
Moram pouriti. Moji huniki nervi ve oseaju poetak onog karakteristinog pritiska: Brazda se stropotava kroz 'granine zone' na
prilazima transfernoj taki. Unutra je to isto samo u veoj koliini i namotano. Kad nas dobrano zahvati, bie mi muka u stomaku,
toliko da uopte neu moi da radim. Dakle, dozvolite mi da u najkraem rezimiram strahote kroz koje proosmo.
Najudniji utisak na mene je ostavio sam glas doktorke Baskin, prepun rezignacije toliko duboke da je zazvuala vie kao Jijoanka
(to nije) nego kao zvezdana boginja. Kao kad neko od naih jijoanskih visokih mudraca ita delove Svetih spisa pa doe do mesta
gde se predvia neizbeno kanjavanje sviju nas. Naravno, ta njena reenica, to je jedna nemogua tvrdnja. Ali, nain kako ona to
izgovara...
Zazvui strano mogue.
"Navikne se i na to, posle nekog vremena."
Transferna polja se stiskaju oko mene - muka mi je - sav se ledim i jeim od muke - ali svejedno se nadam da se naviknuti nikad neu
na ovakve dogaaje.
Dakle, to je rekla pre manje od jedne midure, dok je gledala, na jednom ekranu, ono to iza sebe ostavljamo, ono to ostaje iza
Brazdaa.
'Uinak' koji niko od nas nijednog trenutka nije eleo.
Katastrofu koja se dogodila naprosto zato to smo mi doputovali.
Zapravo, svi mi koji smo se vrzmali tada po Sali za planiranje gledali smo dve verzije Fraktalnog sveta: jednu na nekim ekranima,
drugu na drugim, naporedno, istovremeno.
Dve verzije sasvim razliite, a obe, zvanino govorei, istinite.
Kao divljak, uroenik sa Jijoa, moram priznati da me je to zbunilo, iako sam godinama itao zemaljske knjige iz dvadeset drugog
veka, pre-kontaktnog. U mnogim romanima podrazumevalo se da je putovanje bre od svetlosti nemogue. U nekim drugim
romanima, jeftinijim svemirskim romansama, autori su naprosto polazili od postavke da je mogue, kao da je to stvar koja se sama po
sebi podrazumeva. Za to je postojala skraenica FTL - na angliskom, faster than light. U oba sluaja, zadatak pisca bio je prost: stvari
se dogaaju onda kad se dogaaju. Posle svakog uzroka, nastupe neke posledice, i to je to.
Ali jedan ekran, levo od mene, pokazivao je da vreme tee unazad!
Ovo mi je objanjavao autopisar, nadam se da sam neto shvatio. Izgleda da je ovako: dok se Brazda u treptajima vraao sa C nivoa
u normalni prostor, svake 'mikrosekunde' u na teleskop na krmi uletali su fotoni; davali su sliku krizvel-strukture to jest snene
Dajsonove sfere, koja je, naravno, postajala sve udaljenija i davala nam sve manje svetlosti, naprosto zbog naeg beanja od nje. Te
slike su postajale, meutim, i sve starije, zato to smo mi beali bre od svetlosti. Znai izmicali smo svakom sledeem talasu svetlosti
jo po malo. Prema uvrnutoj logici Alberta Ajntajna, to znai da smo ili unazad kroz vreme.
Zurio sam zapanjeno u taj masivni habitat koji kao da je postajao zdraviji. Oteene zone su se vraale na svoja mesta i uspevale tano
da se utkaju u celinu. Uasna rana smanjivala se. Iskrice u mraku - izbegliki konvoji - strujale su nazad u svoje stanite.
Ovaj prizor delovao je na moje prijatelje kao provokacija, ali ne na svakog isto.
Naa 'Haklberi-Finka' se smejala glasno. Ur-rona je, meutim, samo tuno mrcala, a tipavi je mrmljao: "Boe-oe-oe... Boe-oe-
oe..."
Nisam im mogao zameriti, stvar je bila i tuna, i komino apsurdna.
Sara i Dilijan su vie gledale veliki desni ekran, sa onom drugaijom serijom slika: to su bile slike koje su nam donosili hipertalasi,
svaki put kad smo se, takoe u treptajima, privremeno vraali na C nivo. Ovde sam imao utisak nelagodne simultanosti. Ekran kao da
nam je govorio ta se deava ba sad, ali daleko iza nas, u Fraktalnom svetu. Tu je vreme odmicalo normalno. Zato se videlo
razvijanje posledica naeg prolaska.
Iz svakog efekta nastajala je jo po jedna posledica.
Nije sve bilo tako jednostavno; na primer, slike su se talasale i pri tome menjale kao pria iji autor jo nije siguran ta e baciti na
papir.
Sara mi je to objasnila ovako:
"Fotoni, Alvine, prenose spore istine, dok hipertalasi, mnogo bri, prenose verovatnoe. Zna - probabilitete."
110
Znai, ova desna slika je predstavljala samo najverovatniji scenario onog to se deavalo iza nas; a ta je najverovatnije, to je
promenljiva stvar. Uvek je za svaku sliku ostajala i mogunost, makar i malena, da nije tako, da se moda deava drukije.
Tako mi Boga, i tako mi Ifni, i Svetog jajeta Jijoa, i do danas se molim da se desilo drukije.
Jer ono to smo videli, kroz povremene smetnje statika, bila je surova pria o naglom pogoravanju.
Velika sfera bila je sad ne samo ranjena na jednom mestu, nego i preseena na mnogo drugih mesta; osakaena, smrtno ranjena.
Nejaka snena ljutura krunila se i otpadala i sa tih novih rana, koje su se pred naim oima brzo irile i razgranavale. Iz svake se
prolivala svetlost crvena kao urska krv.
Stotine spoljanjih klinova ve se odlomilo; sad su se tumbali polako u svemirske dubine, razilazei se. Nove stotine klinova-kula
odlamale su se svakog trena. Nisam smeo ni da zamiljam koliko je uasnije moralo biti sa unutranje strane. Svakako su bili
provaljeni prozori ija je ukupna povrina iznosila ve mnogo, mnogo povrina Jijoa. Moda ve milion Jijoa - ume, stepe, okeani -
nalo se rasprsnuto, u vakuumu.
Hipertalasni prizori sami sebe su aurirali, s vremena na vreme, i pri tome 'odustajali' od neke svoje dotadanje varijante. Neki
odvaljeni deo pojavljivao se tamo umesto onamo. Kao da nijedan detalj nije bio, pojedinano, 'vrst'. Ali opti tok bio je sasvim jasan
i postojan.
Oseao sam bockanje kandi na ramenima. Na jedno moje rame popela se moja nurkinja, mala Hufu, a na drugo rame ovaj valjda
Titlal, ta li je, ovaj baksuz Blatko. Poeli su da se trljaju o mene, ne bi li izmamili pesmu, znajui da ona blai neraspoloenje.
okiran, otupeo, reagovao sam naom porodinom verzijom 'Tubalice za grob neobeleeni', a to je jedna pesma (peva se umblanjem,
naravno) tako drevna da je nastala pre hunikog Uzdizanja, u doba kad su nai mozgovi bili tako nerazvijeni da mi jo nismo mogli
pojmiti puni potencijal oaja.
uvi moje duboke rezonance, dr Baskin se okrenula i bacila pogled na vibrirajuu vreu ispod mog grla. Kau mi da zvezdoletni
Ljudi ne vole Hunie osobito mnogo, ali, Sara Kulhan apnu kapetanici neto u uvo, a Dilijan sa odobravanjem klimnu glavom.
Oigledno, razumela je.
Nekoliko dura kasnije, kad sam stigao do kraja pesme oalnice, Nis hologram se pojavi, i poe da lebdi u vazduhu. Iskrsnuo je, kao i
obino, uz jedan tihi zvuk, kao da je neto blago tupnulo. Hologram je sad bio nekako malen.
"Koliko ujem, Ka raportira da smo oko deset minuta daleko od poniranja u transfernu taku."
Doktorka Baskin klimnu glavom.
"Ima li ikakvih promena u naoj pratnji?" ree ona.
Njen digitalni pomaga kao da je malo, nezainteresovano 'slegnuo ramenima'. "Prati nas bulumenta svakojakih letelica", odgovori
mainski glas. "Ima ih robotskih, ali veina su izbeglice kiseonikai, sa amblemima koji im, u ime Povuenog reda ivota, garantuju
slobodan prolazak, humanitarni... Ali svi dobro paze da se dre podaleko od jofurskog bojnog broda."
Nis zastade na trenutak, pa nastavi.
"Jesi li apsolutno sigurna da eli da se uputimo na Tanit?"
Visoka ena slegnu ramenima.
"Otvorena sam i sad za druge predloge. ini se da smo oprobali sve drugo, pa ak i zavlaenje u najzabitiji budak u vaseljeni... Bez
uvrede, Alvine."
"Nema uvrede", odgovorih, jer takav njen opis Jijoa bio je nesumnjivo istinit. "A ta je Tanit?"
Nis maina mi odgovori.
"To je jedna planeta, na kojoj se nalazi sektorski tab Bibliotekog instituta. Najblii Zemlji. Kapetan Kraidaiki nameravao je da sa
naim arheolokim otkriima poleti prvo tamo, to bi i uinio, da nismo pali niz 'stepenite' sve gorih izdaja i sve veeg nasilja. Poto
nemamo nikakve druge opcije, dr Baskin sad smatra da se moramo vratiti tom prvobitnom planu."
"Pa dobro, zar niste ve jednom pokuali da se predate Institutima? To mesto se zvalo Vaka..." velim ja.
"Oaka. Tano, pre dve godine izmakli smo poteri nemilosrdnih bojnih flota i upravo to pokuali. Ali ludilo koje hara naom
civilizacijom stiglo je i na to mesto pre nas. Zakleti kalueri birokratsko-monakih institutskih redova pogazili su svoje sopstvene
zavete o neutralnosti, i odabrali da se vrate svojim negdanjim, starim vernostima. Motivisani donekle praiskonskim razdorima i
mrnjama, ali i ogromnim ucenama koje su za glave posade Brazdaa raspisane od strane svakojakih fanatinih alijansi, oni su
pokuali da otmu ovaj zemaljski brod i predaju ga svojim krvnim i klanovskim srodnicima - naime, svaka grupa svojim."
"Znai vie se nije moglo imati poverenja u Institute. ta se to danas promenilo?"
Dr Baskin uperi prst u jedan od manjih ekrana. "Ono se promenilo, Alvine."
Na tom ekranu video se jofurski bojni brod - sada centralna injenica nae situacije. Taj ogromni ovalni brod zalepio se za nas kao
rav miris: nije vie otvarao vatru na nas, ali nas je gonio u stopu, drei se sasvim blizu. Iako je na pilot bio majstor svog posla,
Delfin Ka, posada je bila saglasna da se jofurske napasti sada ne moemo otresti, nikako. Lake bi se Huni otresao svoje senke na
sunan dan.
"Imamo jasna nareenja", nastavi Baskinova. "Ne dozvoliti, ni po koju cenu, da se bilo koja pojedinana frakcija doepa naih
antikviteta."
"Znai", ree Nis, "zato emo se zaleteti glavake u jednu od najprometnijih luka u galaksiji Drugoj?"
Ove Nisove rei zazvuale su skeptino, moda i podsmeljivo. Ali dr Baskin na taj prizvuk nije reagovala, uopte.
"Pa zar to nije naa najbolja ansa?" ree ona. "Uskoiti u najveu guvu, gde je sve prepuno saobraaja, i gde lako moe biti mnotvo
bojnih brodova dovoljno jakih da 'smire' onaj jedan bojni brod koji nam je trenutno za petama? Uostalom, postoji mogunost da je
Oaka bila izuzetak. Aberacija. Moda e se zvaninici na Tanitu pridravati svojih zaveta."
Nis izrazi svoju sumnju u to, jednim nepristojnim zvukom, ali zatim ree: "Da, dobro, postoji neka mala ansa da je tako, a i ansa
kudikamo vea da bi na nastup, uz faktor iznenaenja, mogao podstai obazrive klanove, koji u Pet galaksija ipak ine veinu, da
napokon stupe u akciju, posle toliko vremena provedenog u neodlunosti i nedelovanju."
"To je bio na san od samog poetka", ree Dilijan Baskin. "Moglo bi se desiti ba to, ukoliko Sintijanci, Pargiji, i njihovi saveznici,
imaju dovoljno brodova u toj oblasti u tom trenutku. Zato ne bi intervenisali, podrali tradiciju i zakon?"
"Jedna od najarmantnijih tvojih odlika je tvoj optimizam, doktorko Baskin - ali zaista je veliki optimizam zamiljati da se umerene
drave mogu usaglasiti da preduzmu bilo ta odluno, u situaciji koja je smrtno opasna. Sad je ve svakome jasno da Vreme promena
111
neposredno predstoji: primaklo se sasvim. Svako rauna da li e njegova rasa opstati ili nee. Pravda za neku tamo vuju decu ne
moe sad zauzeti visoko mesto ni na ijoj listi prioriteta.
"Mnogo je verovatnije da e naa iznenadna pojava isprovocirati optu bitku, rat zapravo, iznad Tanita; i to takav rat da e onaj uas
na Kitrupu izgledati kao sitan incident. Nadam se da ti je jasno da armade koje sad opsedaju ili brane Teru mogu u samo dva
transferna skoka da se prebace do Tanita? Verovatno e se ve istog dana pregrupisati..."
"I podii opsadu Tere? Pa, time emo ve postii neto to je vredno naeg truda", ree ona.
Nis hologram se stee u uzano vreteno bre rotacije.
"Obigravamo oko glavnog problema, dr Baskin. Nejasno je do kog odredita mislimo stvarno da stignemo. Jer, ovi Jofuri nam nee ni
dozvoliti da dopremo do Tanita, to je jasno."
Progovori Sara Kulhan, po prvi put.
"A mogu li da nas spree? Jednom su, ve, pokuali, ali nisu uspeli."
"Avaj, mudra Kulhan", ree Nis, "naa neranjivost ne moe potrajati. Jofure je iznenadila, ali oni sad nesumnjivo prekopavaju bazu
podataka koju u brodu imaju; trae neku fatalnu slabost tog naeg udesnog oklopa."
To se odnosilo na blistavu materiju kojom je korito Brazdaa sad bilo zaogrnuto. Ja sam Jijoanac, nita ne znam o tim stvarima, pojma
nemam zato je taj oklop tako uspean, ali ivo pamtim one brine trenutke dok su se dva roja crnih maina gurala oko nas: mrane
prilike, u zagonetnom nadmetanju koja e kako uticati na nau sudbinu, a nezainteresovane da zatrae saglasnost od broda punog
vuje rase i prerano dolih.
Bile su to dve razliite ekipe veoma velikih robot-radnika, ija je namena bila da vre popravke i odravanja. Oni na krmi pokuavali
su da podignu sa nas svu zvezdanu a i da je odnesu, kao dobru etvu materijala, to jest sirovine, za svoje potrebe; drugi tim je ustro
transformisao tu a u oklop koji se prelivao bojama, kao neki stakleni Spektralni tok.
Onda je izmeu dvaju grupa poelo da prelee neto nalik na munje. Nis nam je tada rekao da su to 'memsko-direktivni impulsi' i
preporuio nam da ne gledamo, jer bi nam mozak mogao biti u nekom smislu 'inficiran' memskim biima. Za samo koju duru taj
sukob je okonan, bez ikakvog materijalnog oteenja na mainama; ali ona grupa na krmi najednom se 'predomislila'. Poeli su svi da
rade isto, da polau oklop na nas, i zavrili su ovu transformaciju Brazdaa u poslednjem trenutku, neposredno pre nego to je usledio
napad tekim zranim naoruanjem Fraktalnog sveta.
"A ko kae da mora postojati ikakva 'fatalna slabost'?" ree dr Dilijan Baskin. "Izgleda da nam dalekometna zrana oruja ne mogu
nita."
Zvualo je to samopouzdano, ali ja sam pamtio kako su okirane bile i Sara, i kapetanica, i Tit, a i mnogi drugi, kad su shvatili da je
napad dezintegratorskim zracima poeo a da smo mi jo ivi. Tada je samo na osakaeni inenjer, Emerson D'Anit, mrmljao neto i
klimao glavom kao da je upravo takav ishod oekivao.
"Nema savrene odbrane", uzvrati Nis. "U velikoj Biblioteci pobrojana su i detaljno opisana sva oruja. Ako neka tehnika izgleda
iznenujua ili udesna, to je samo zato to je pre veoma dugog vremena isprobana i naputena... iz nekog dobrog razloga. im Jofuri
dokonaju koji je to razlog bio, nama e na oklop postati tetan, a ne koristan."
Ova logika oigledno se nije svidela prisutnim Ljudima, a ni Delfinima. Pa, ako emo poteno, ni meni, Huniu. Ali niko ne uze re
da je ospori, a i kako bi mogao? ak i mi prerano doli znamo jedno od osnovnih pravila ivota u Pet galaksija, koje glasi: ono to
nije ulo u Biblioteku, gotovo sigurno je nemogue.
Svejedno, ja nikad neu zaboraviti one trenutke - kad su crni roboti 'jeevi' dovrili svoj posao i urno se odmakli od nas, a ovaj
olupani brod ostao u svemiru blistav, blistav, kao naj-superika dragi kamen.
Brazda se tad dao u bekstvo bez imalo zazora, ne bi li se doepao slobodnog dubokog svemira; kad, odjednom, paljba po nama, iz
vie pravaca. Alarmi poee da tule. Zrani udari bukvalno su nas gurali tamo-amo, kao udarci nekog razmahanog diva.
Ali nismo sagoreli. Brod se samo ispunio udnovatom bukom, nalik na stenjanje podmorskih levijatana. Hak je uvukla sva etiri oka u
glavu, tipko je pribio svih svojih pet nogu vrsto uz telo, a Ur-rona je savila svoj dugaki vrat u jedan vrst, zbijen namotaj, i jo, uz
to, ispustila jedan dugi, prigueni arlauk, karakteristino kenta-ursko zavijanje.
Svi instrumenti su poludeli... ali, ne sagoresmo!
Posle nekog vremena veina posade se saglasila sa procenom Hanesa Suezija da su ti unitavajui zraci lani.
Demonstracija moi, rekao je Suezi; ou, samo da bi se nai stvarni neprijatelji zaplaili i da bi nas pustili da pobegnemo. Niko nije
mogao ponuditi alternativno objanjenje za injenicu da smo jo ivi.
Kasnije su Jofuri pokuali da nam odseku dva-tri probabilitetna peraja, i onda nam je postalo jasno da imamo oklop koji je zaista
delotvoran. Taj neuporedivo manji zrani udar takoe je izazvao, u brodu, one zvuke nalik na stenjanje.
Znali smo da je neko uinio veliku uslugu Brazdau... neko ko je poslao one robote 'jeeve'. Ali nismo znali ko. Takoe nismo znali
nee li se ta usluga, kasnije, preobraziti u neku novu nesreu.
Tako je to bilo tada.
Jedan glas sad se javi preko brodskog razglasnog sistema.
"Ulazak u transssfernu taku kroz... trideset ssssekundi."
Oni u Sali za planiranje pogledae ekrane sa prednjim prizorima. Pred nama je bila uvorena, umrena mrea tame. Proletanje kroz
nju, i kroz jo nekoliko takvih, izbacie nas iz nae rodne galaksije, etvrte, u daleke druge svetove koji su za mene i moje jijoanske
sunarodnike do sada postojali samo kao legende i pripovesti o bogovima. Moj huniki sistem za varenje ve je oekivao ono to mu je
sledilo: munina, malo ea. Seam se da sam u tim trenucima razmiljao koliko bih se udobnije oseao na teretnom jedrenjaku
moga oca, takozvanom 'dros-brodu', koji slui uglavnom za izruivanje otpadnog materijala jijoanske civilizacije u okeanske dubine.
Mogao bih da poteem brodske konope i umblam sa srenom posadom, topli vetar Jijoa bio bi na mom licu, a 'sprej' od sitnih slanih
kapljica zasipao bi naa jedra.
Videh da jedan ovek gleda ipak u prolost, u jedan od hipertalasnih ekrana koji su prikazivali ta ostavljamo za sobom, to je njega
oigledno vie zanimalo nego ono u ta idemo. Emerson, osakaeni inenjer. Njegov reug bio mu je sada razapet preko oiju. Videi
da ga ja gledam, ovek me pozdravi jednim tipino oveijim osmehom, nesimetrinim. Ja odgovorih talasanjem vree ispod grla.

112
Slika Fraktalnog sveta iza nas, mutna i talasava, izgledala je kao naprsla i provaljena ljuska jajeta, vea od mnogih sunevih sistema,
ljuska iz koje bi se svakog trenutka moglo ispiliti neto mlado, vrelo i estoko. Crveno sunevo svetlo ibalo je kroz rupe i pukotine;
videli smo eksplozije tako okrutne da se od njih itava ta namuena struktura kolebala, nadomak potpunog raspada.
Emerson uzdahnu i, na moje iznenaenje, izgovori jednu reenicu na angliskom jeziku. Reenica je bila kratka i jednostavna, ali
misao neverovatna.
"Pa... kako dolo... tako prolo."
Blatko poe neto da 'cvrkue' na mom ramenu. Motori Brazdaa pojaae rad, dajui dodatnu snagu potrebnu da se prebrode 'brzaci'
transfera. Ali nas dvojica smo gledali samo tu zlosrenu snenu Dajsonovu sferu, netremice.
Raspala se najednom, prsla je po svim avovima istovremeno, rasturila se u milijarde gigantskih povijenih krhotina, koje su veinom
krenule u svemir, tumbajui se lagano. Ali neki odvaljeni komadi poleteli su na suprotnu stranu, ka ujedinjenju sa vatrom svoga
sunca.
Osloboeno posle pola milijarde godina robovanja, to malo sunce blistalo je sada pobedniki, kao da namerava da proslavi injenicu
to e 'splavovi' snenih ruevina usmereni ka njemu uskoro pasti u njegove ognjeve... supstanca dobrim delom oteta ba iz njega, iz
tog sunca, a sada sudbinom gurnuta da se u njega vrati.
Slobodno sunce, reeno da se najbunijim moguim vatrometom javi nebesima celim.
Moja vrea ispod grla se napuni, i ja poeh da umblam trenodiju... huniki rekvijem za one koji nastradaju na moru, tako da njihovi
srani bodljasti prljenovi budu zauvek izgubljeni.
Ali vratie mi se ledeno one rei Dilijan Baskin: "Navikne se i na to, posle nekog vremena."
Zavrteh glavom na ljudski nain.
Naviknuti se? Na ovo?
Ifni, pa kroz ta su proli ovi Zemljani, ako im se sada ini da je iza njih samo jo jedan dan posla na koji su 'navikli'?
A kad samo pomislim da sam nekada blenuo u zvezde onako enjivo i prieljkivao da poletim meu njih! Da doivim 'avanture'!
Tek sad sam, po prvi put, zaista razumeo jednu od najosnovnijih pouka iz prastarih spisa jijoanskih: u ovoj vaseljeni, najvanije i
najtee je... ostati iv.

Trei deo: VELIKI MUITELJ

Svim naim muterijama irom Pet galaksija -

Saentski kladioniki sindikat privremeno obustavlja primanje opklada u vezi sa opsadom Zemlje. Iako i sad predskazujemo da
udruene snage koje brane postojbinu tih vuia moraju biti u neposrednoj budunosti potuene, odnosno doiveti neku vrstu kolapsa,
ukupni uslovi postali su jo jednom toliko fluidni da nae dinamiko-analitike maine ne mogu izraunati razumne verovatnoe.

Za one uesnike koji su ve dali pare, uslovi opklada ostaju kao to su i bili. Dakle: dvadeset prema jedan da e planeta biti pokorena
u roku od jedne solarne orbite (tri etvrtine jedne tanitske godine); etrnaest prema jedan da e se planeta predati sama u toku sledee
jedne etvrtine svoje orbite; pet prema dva da e se desiti 'nesrean sluaj, za svako aljenje' zbog koga e ekosistem postati
nestabilan to e dovesti do organske smrti vuje rase to jest do njenog potpunog izumiranja; sedam prema dva da e Ljude i njihove
klijente prinudno usvojiti ili uvesti u kmetski status jedan od velikih klanova koji sada opsauju tu planetu, na primer Soroi, Tandui,
Klennati, ili Jouourououi.

Iako su ove opklade ostale vrsto vaee, postoje fluktuirajui faktori koji dovode do pomenutog visokog stupnja neizvesnosti.

(1) Izdaje i promene saveznitava nastavljaju se meu monim klanovima i alijansama koje uestvuju u opsadi. Da su se njihove
snage udruile, mogle su odavno i lako slomiti odbrambene snage Ljudi, Timbrimija i Thenanijanaca, ali nisu se udruile, jer se ti
politiki entiteti nisu mogli dogovoriti oko podele budueg plena. tavie, sporadini ali estoki incidenti izmeu njih, koje su
Zemljani uspevali lukavo da raspire u estoke borbe, odugovlae opsadu i ine prognoziranje mnogo teim nego to bi bilo normalno.

(2) Politika previranja u Pet galaksija pojaana su i neobino ubrzana. Na primer, dugo odlagana skuptina Koalicije umerenih rasa
napokon se sastala, sa iznenaujue saetim dnevnim redom, koji se sastoji od samo jedne take, koja glasi: "kako suzbiti pomahnitale
ambicije nekih fanatinijih galaktikih klanova". Ova skuptina izostavila je sve pripremne formalnosti, tako da bi se ak moglo
dogoditi da uloi zvanino upozorenje kod Ratnog instituta, pre isteka ove tanitske godine. Samo jednu godinu posle toga moglo bi
poeti prikupljanje svih njihovih bojnih flota.

Osim ove Koalicije, i nekoliko drugih koalicija ili labavih konfederacija 'umerenih' klanova poelo se aktivirati. Ako se ova njihova
urba nastavi, i ako ne bude jo jednom ohlaena i odgoena vetinama soroske diplomatije, bio bi to nezapameni sluaj brzog,
akciono konkretnog delovanja ne-zelotskih delova oksi-drutva.

Naravno da e to biti daleko prekasno za spasavanje Zemlje, ali, moglo bi moda dovesti do spasenja nekih grupica preivelih
Zemljana, ako takvih bude.

(3) Ve pola tanitske godine niko nije prijavio da je igde vien zvezdani brod sa posadom Delfina. Ako se dogodilo (ali je
verovatnoa za to veoma mala) da su begunci preneli svoje blago u neko idealno neutralno pribeite, ili da su dokazali bezazlenost
toga to imaju, mogue je da e doi do poputanja napetosti pre nego to izbije opti rat irom kiseonike civilizacije. Time bi,

113
naravno, bili stvoreni uslovi da se opozove naa sadanja kladionika politika, koja se, kao to znate, zasniva na principu 'plati pa
prati' odnosno na obaveznoj uplati cele sume u gotovini odmah.

(4) Meuzvezdani saobraaj, a naroito transport robe, koji je ve bio naruen 'brazdakom krizom', u poslednje vreme je ozbiljno
poremeen zbog 'uznemirenih uslova' na svim interspacijalnim nivoima. Kod barem trideset najvanijih transfernih taaka zapaa se
prenaprezanje niti. Instituti ovo pripisuju navodnim 'abnormalnim vremenskim prilikama u hiperprostoru', ali ima glasova da bi to
mogao biti jo jedan predznak velikih promena.

(5) Nastavlja se bujanje socio-religijskog fanatizma, ukljuujui i naglo poveano zanimanje za kult Ifni. Ovo je loe delovalo na
biznis kladioniara i organizatora lutrija irom Pet galaksija. Poto sad imamo poveane trokove (jer moramo braniti naa sopstvena
naselja od napada militantnih predeterminista), morali smo poveati uee firme to jest udeo organizatora u zahvatanju iz nagradnog
fonda koji nastaje uplatom od svih igraa u svim opkladama.

Dakle, ak ni saentski kladioniki sindikat ne moe nastaviti posao kao obino, suoen sa predskazanim Vremenom promena.

Hari

O-ou, pomisli on; ovo e biti dombasto.

Iskljui raunar, da u tranziciji ne bi dolo do pregorevanja raunarskih elektronskih kola. Oklopne ploe naglo se, sa otrim zvukom,
zaklopie preko spoljanje strane svih prozora. Hari pritee oko svog tela bezbednosne kaieve. Bio je, sada, spreman za preskok u
jednu drugaiju, odavno 'pod zabranom pristupa', oblast E prostora.

Tako mi i treba kad se ja javljam dobrovoljno, pomisli on; Verkvin je rekao da je ovo 'specijalna' misija ali to dalje idem sve vie mi
se ini da je samoubilaka.

Neko vreme inilo se da se ne deava nita. Njegovi slubeni instrumenti bili su neupotrebljivi ili su radili nepouzdano, pa je Hari
gledao uglavnom u svoj mali verimetar, amaterski napravljen. Sastojao se od jednog origami labuda koji je drhtao navrh igle
nainjene od istog metala sastruganog neposredno sa povrine neke neutronske zvezde. Tako je bar tvrdio onaj ulini prodavac od
koga je Hari to kupio na bazaru u Kazkarku. Samo jedno pare hartije, ispresavijano umetniki tako da lii na labuda... koji se malice
trza, i iri i skuplja, na toj igli. Harijev um mogao je sad samo da nagaa ta se deava oko malenog broda/stanice. Ali znao je da se
tamo, napolju, objektivnost sada sasvim rastopila.

Nervoznim akama grebuckao je kroz krzno na vratu i prsima. Papirni labud je drhtao kao da se pokuava prisetiti kako da poleti...

Naglo oseanje poniranja. Harijev pun eludac pokua da odskoi tano za toliko uvis. Zatim nekoliko otrih udara, a onda estoko
ljuljanje, kao u amcu na talasima u estokoj oluji. Hari oberuke vrsto dohvati rukonaslone. Bezbednosni kaievi mu se usekoe
jako u kou plea i stomaka.

Jedna posebna vrsta drhtaja proe kroz pod ispod Harijevih bosih stopala: znao je da se realitetno sidro automatski izbacilo. A to je
bio drhtaj, i zvuk, koji para nerve, jer ta automatska mera bezbednosti stupala je u dejstvo samo kad je situacija toliko kritina da svi
ostali bezbednosni mehanizmi mogu svakog trena otkazati. Deavalo se da samo zahvaljujui tom sidru izviaki brod odoli
vetrovima nasuminog kauzaliteta, koji bi ga mogli prevrnuti i baciti na hridi nematerijalnog probabiliteta... pri emu se i izviaevo
telo pretvori u neto to ne bi elelo da bude.

Zato je realitetno sidro pomagalo... ponekad.

Kamo sree, pomisli on, da mogu ovde upotrebiti makar jednu TV kameru; pa, da makar virnem ta se to deava napolju.

Ali, iz razloga koji su i najveim mudracima Pet galaksija ostali nedokuivi, samo iva bia mogu da vide ita u E prostoru, i to samo
lino, bez ikakvog posredovanja, pa i to uvek uz veliku opasnost po sebe.

Na sreu, ba kad je Hari ozbiljno pretpostavio da e se njegov poslednji pojedeni obrok pridruiti posuu i priboru za jelo na podu,
trzaji se poee smirivati. Posle samo nekoliko sekundi svedoe se na blago njihanje.

Hari opet baci pogled na improvizovani verimetar. Papirni labud izgledao je vrst... mada je na oba krila imao neke sasvim nove,
sloene nabore koji, koliko se Hari mogao setiti, ranije nisu bili tu.

On oprezno otkopa kaieve i ustade. Poe napred, irei ruke da bi u sluaju nekog potresa imao bolju ravnoteu, prie prednjem
prozoru, i podie jednu traku 'venecijanske roletne' samo malo.

Odskoi prestravljeno.
114
Brodi se njihao - bez vidljive potpore - iznad praznine, provalije; dole su se irili prostrani predeli i daleki vidici.

Hari proguta knedlu, to nije bilo lako, pa prie da pogleda jo jednom.

Njegova taka gledita, to jest njegova stajna taka, njihala se polagano u levu stranu, pa u desnu, kao klatno; imao je dakle
perspektivu obeenog oveka. Zato je njegov pogled nesigurno lutao preko ogromnih prostora, horizonata, nedogleda, a sve to sa
vrtoglave, ogromne visine. Iza svega toga, u maglama naj-daljina, mutno su se nasluivali obrisi nekih gigantskih kula, simetrinih,
ije su bone strane bile glatko-okomite.

Hari je nastavio da die tek kad se uverio da mu se one ravnice ispod ne primiu. Nije imao oseaj da pada. Neto ga je, dakle,
odravalo na ovoj ogromnoj visini.

Bilo je vreme da ustanovi ta. Poe da obilazi svoju osmatraku sobu, i da proviruje redom kroz sve aluzine. Kroz onu sasvim pozadi
najzad vide ta spreava kobni sunovrat.

Brod/stanica visio je na samo jednom, blistavom vlaknu, koje se pruilo uvis iz jednog otvora na trupu. Hari nikad ranije nije primetio
taj otvor. Ali vlakno je bilo na pojedinim mestima plavo, a ti plavi delovi bili su rasporeeni na karakteristian, poznat nain, to je
govorilo da to mora biti realitetna kotva... koja se ovog puta pokazala izrazito svrsishodnom.

Drugi kraj te 'niti' bio je daleko iznad stanice, i videlo se da je zakaen za sam rub neke ravni koja se pruala horizontalno, na desno.
Poluravni, zapravo, jer levo od Harija nije je bilo, nego se tamo otvarao samo dopunski, ogroman zev plavog neba. Ali nasluivalo se
da, na mnogo veim visinama, postoje jo neke linearne granice, neki rubovi.

Barem se stanica nije mnogo izmenila u svom fizikom izgledu tokom ovog putovanja. Visoke metaforine noge, nalik na tule, visile
su ispod jajastog trupa, i lagano se njihale zajedno s njim iznad ambisa. Ali, vidljivost je bila nekako poremeena. Hari protrlja oi, ali
problem nije bio u njima. Iz nekog razloga, sve se kroz prozore videlo nekako nerazgovetno. Na primer, Hari nije uspevao da
prepozna one najudaljenije predmete, te kule ili div-planine, ali uporno mu se nametao utisak da bi trebalo da ih prepozna, i da imaju
neke veze sa plesnivim mirisima njegovog detinjstva.

Ovaj predeo nije liio ni na ta to je Hari ikad igde video, poev od dana kad su maine za utvrivanje 'profila linosti' odabrale ba
njega da bude prvi impanza koji e poi na obuku u Navigacioni institut. Znao je da ne vredi da se obrati ma kom brodskom
raunarskom programu za pomo u tumaenju ovih prizora.

"Taj region E prostora, gde e se sada zaputiti, veoma retko poseujemo, a za to imamo i te kako razloga", rekao mu je Verkvin pre
polaska. "Mnoge odlike koje pokroviteljske rase snano nameu svojim tienicima, kao to su stabilnost, racionalnost, trezvena
orijentacija ka poeljnim ciljevima, veoma su tetne i opasne u carstvu gde i sam pojam predvidljivosti nestaje."

Hari, razmiljajui sada o tome, odmahnu glavom. "Pa, ne mogu rei da nisam bio upozoren."

Okrete se levo, ka sredini nevelike prostorije, i naredi: "Pilot mod."

Sa tihim 'pop'! zvukom, dobro znano iskoeno malo slovo 'p' se materijalizovalo u blizini.

"Na raspolaganju sam tvom, Harvi."

"Hari, zovem se Hari", ispravi ga on, ve ko-zna-koji put, i uzdahnu. "Nisam dobio agorafobiju slepe mrlje; prema tome, zato ne bi
roletne bile podignute sasvim."

Brod poslua, a Hari se malo tre videi koliko su boje udno pomeane, mada sve ublaene izmaglicom.

"Hvala", ree on. "A sada bih zamolio da obavi jedno malo skeniranje da bismo ustanovili moemo li kroz ovaj metaforini prostor
leteti."

"Proveravam."

Usledilo je dugo utanje. Hari je drao prste prekrtene, za talinost. Kad moe leteti, kretanje je toliko lake... osobito ako je brod na
poetku misije okaen o konopac tako da ispod tebe zjapi nekoliko kilometara praznine. Priinjavalo mu se da uje kako raunar
kljoca i zujka, ukljuuje svaki motor redom ali samo malice, neprimetno, da bi ustanovio koji e i da li e raditi, a koji je nekoristan
ili ak opasan. Posle nekog vremena ovo 'italik-p' u vazduhu, nastavljajui da se okree oko sebe, saopti zakljuak.

"Izgleda da je neka vrsta letenja mogua, ali ne uspevam da ustanovim koja. Nijedna od alaforskih tehnika u mojoj memoriji nee to
uspeti. Morae da smisli neto originalno."
115
Hari slegnu ramenima. Ba to je bio jedan od glavnih razloga to su ovde poslali njega, a ne nekog drugog.

"Jesi li pronaao nau zonu osmatranja?"

"Oseam jednu uzanu cev normalnog prostora ne mnogo daleko od nas, mereno figurativnim jedinicama", ree kompjuter. "Trebalo bi
da vidi, subjektivno, jednu aveniju svetlosti negde 'dole'... u etvrtom kvadrantu."

Hari ode do naznaenog prozora i pogleda dole. Oblici ogromni, ali mutni.

"Hmmm, da, mislim da vidim", ree on. Opazio je liniju, bledu ali ipak svetleu. "Bilo bi nam pametno da se postavimo nekako
blie."

"Ako ti nae naina da to postignemo."

"Da", ree Hari Harms. "Ta sitnica."

Poe nervozno provlaiti prste kroz kratko krzno na svojoj donjoj vilici i na temenu glave. Priseti se koliko je ve vremena prolo od
poslednjeg dobrog sreivanja njegovog krzna. Dok je bio na Horstu, gde su on i njegovi prezauzeti roditelji bili jedini impanzi na
celoj planeti, mislio je da samo treba redovno da pere krzno, da bi uklonio prainu koja se tako uporno i neprimetno uvlai u njega.
Tek u doba kolovanja na Zemlji saznao je kakvo je to sibaritsko zadovoljstvo kad neko drugi, ili nekoliko drugih, glade i
proeljavaju, etkaju i pomalo vuku tvoje krzno, poteu korenie na ba-onaj-pravi nain, tako da folikule maltene 'vrite' od
zadovoljstva. Gledajui unazad na te dane, on zakljui da je upravo topli fiziki dodir uzajamnog sreivanja dlake ono zbog ega mu
najvie nedostaje njegov, impanzovski rod.

Na alost, njegove tadanje partnerke bile su jako brbljive. Priale su, ogovarale, prepriavale i nagvadale o svemu i svaemu, pa ba
i o svaijim linim stvarima - a Hari se u takvim diskusijama uvek oseao nelagodno. Njegova zatvorenost je na zemaljske impike
ostavljala utisak kao da je on nadmen, maltene kao da prezire sve njih, dok je Hari, meutim, smatrao one brinu tuu brigu. Zato je
uvek ostajao donekle 'stranac', nikad se nije stvarno integrisao u neki od tih studentskih kruoka za uzajamno sreivanje krzna.

Znao je, sada, da su ovakva razmiljanja... odugovlaenje. Ali, nije znao kako da pristupi poslu.

"Znai, tebe su uznemirile te glasine o neuobiajenim zaobilaznim putanjama u hiperprostoru, i o uznemirenosti mnogih transfernih
taaka", glasio je Verkvinov odgovor pre nekog vremena, kad se Hari vratio sa svoje prethodne misije na Karkaet i poeo postavljati
pitanja. "Te pojave su znatno izvan tvoje nadlenosti. Ali, po svemu sudei, sticajem nekoliko faktora, dolo se do situacije da je
potrebno poveriti istinu, o tome, tebi."

"Dozvoli da nagaam", ree Hari. "Poremeaji su toliko jaki da se primeuju ak i u E prostoru."

"Tvoje nasluivanje je pronicljivo", saglasio se tad Verkvin, i kljunom 'klepnuo' na nain koji je trebalo da znai, na galaktikom
drugom, 'znak interpunkcije sa odobravanjem'. "Vidim da angaovanje tebe za ovaj posao nije bilo kockanje unapred osueno na
propast, nego je, naprotiv, bilo dokaz o mom dubokom uvidu, ime je dokazano koliko sam ja od koristi ovom Institutu, i koliko
zasluujem brzo unapreenje.

Polazi na sledeu patrolu kroz jedan zapeta tri standardna dana."

Poto je trebalo jo i podneti kompletan raport, i primiti sve nove instrukcije, Hariju je zapravo ostalo vremena dovoljno samo da se
istuira i da odspava jednu no, ali dobro, u svom leaju u baraci. A ba se nadao da e ostati na odmoru mnogo due. Na bazaru je
postojala i jedna maserka iz rase Foruni. Ta mlada enska je instinktivno razumela miino-skeletne sisteme drugih rasa, tako dobro
da je umela bolje nego iko opustiti miie du njegove kime... Ali, tu se sad nita nije moglo.

Nervozno je proeljavao prstima krzno na donjoj vilici. Jedna dlaka zapade u pukotinu na iskrzanom rubu nokta. Hari se tre: to je
zabolelo. Zagleda se izbliza u iupanu dlaku.

Dobra je stvar, pomisli on, to dlaka na licu impanze ne raste sve vie i vie u duinu, kao kod ljudskih mukaraca koji se ne
depiliraju. Na Horstu je bilo nekih amana iz tog, tamonjeg ljudskog naroda, takozvanog naroda Prober, koji su putali bradurine
dugi niz godina, takorei sve do zemlje...

Hari mirnu, uviajui ta njegova podsvest pokuava da mu kae. Okrete se brzo i ode do zadnjeg prozora, uz koji pritisnu lice.
Zurio je pomno u kabel proaran plavom bojom. Samo o tom jednom kablu stanica visi nad provalijom i njie se lagano. A kabel se
prua u visine, u visine, toliko da u njima i nestaje; ali vidi se da je usmeren ka rubu jedne daleke horizontalne ravni.

116
"Pilote", ree on. "Da vidimo da li je mogue poveati pseudoduinu ove kotve koja nas spaja sa realnou. Moemo li odmotati jo
tog kabla?"

"Ve je odmotan do kraja", stie odgovor.

Hari Harms opsova. A bila je lepa ideja...

"Ej, ekaj malo", ree on. "Nemoj me shvatati sasvim bukvalno. Ako ne moe da se odmota, moda moe malo da se zagolica na neki
nain, a? Moda postoji neki drugi nain da mu se promeni duina. Recimo da se istegne, ili da poraste."

Znao je da se izrazio nejasno, ali, fleksibilno razmiljanje ponekad se i sastoji u istraivanju nejasnih rubova neke ideje.

"Pokuau, pa u ti rei kakav je rezultat", ree raunar.

Svakojaka tiha brujanja i zujanja poee da se smenjuju... onda brod/stanica pade u dubinu, ispod Harijevih nogu, sasvim
neoekivano; ovo poniranje trajalo je kratko, i brzo se zaustavilo, ali bilo je dovoljno da u Harijevim prsima nastane jo jedna erupcija
strave, da se on u tom kratkotrajnom besteinskom stanju zatetura i prestravljeno uhvati za komandnu fotelju, i da njegov stomak
izvede jo jednu 'akrobaciju' negde ispod grla.

"D-d-d-d-d..." pokua Hari da izgovori. "Dakle?"

"Izgleda da ovdanji zakoni topologije dozvoljavaju iroki raspon fleksibilno-konformalnog mapiranja. To u praksi znai da se kabel
moe istezati praktino do ma koje duine, bilo kojom eljenom brzinom. estitam, komandante Harmse. Naao si nain da
manevriemo u ovdanjoj subjektivnoj vertikali."

Hari posumnja da se u tim reima krije neka ironija, ali, ne znajui da li je to stvarno ili mu se samo priinjava, odlui da ne obraa
panju. Bitno je bilo da e iz ove zamke izai lake i bre nego iz one sa bananama.

Ipak, znao je da se nee oseati bezbedno dok ne naui i druga metaforina pravila koja vladaju u ovom regionu E prostora. Jer ovde
normalno ni patrolni brodovi/stanice ne zalaze... iz prostog razloga to se, od onih koji su pokuali, mnogi nisu vratili.

"Dobro, onda nas poni sputati", zapovedi on. "Polako."

Poluravan iznad njih ode u jo vee visine i sasvim nestade sa vidika, a 'zemlja' ispod se poe pribliavati postojanom ali velikom
brzinom. Podseala ga je na neto. Ili na neumoljivu prirodu sudbine... ili na voz koji se pribliava.

Dok je bio na Kazkarku, naao je vremena da se raspita o opsadi Zemlje.

To ne bi trebalo da ga zanima. Poto je posvetio svoj ivot Navigacionom institutu, to znai da se u nekom smislu zamonaio, Hari je
bio duan da se odrekne svih ranijih vernosti, a naroito vernosti svome rodu i narodu. Ali malo ko od zaposlenih u Institutu bio je ba
tako savreni kosmopolita, da bi mogao sve svoje prirodne simpatije preneti na tog poslodavca. Veina njih je ipak, povremeno,
diskretno, traila vesti o onome to se deava u njihovoj staroj postojbini... 'kod kue'.

Poto je uluio priliku, pola sata slobodnog vremena izmeu podnoenja raporta i dobijanja instrukcija, Hari je otiao na bazar. U
tamonjoj vrevi naao je jednog prodavca iz rase Le4'2vo koji je primio Harijevu izdanu napojnicu i poveo ga u jednu sobicu
obloenu osmijumom; unutra se nalazio tajni, dobro skriveni prikljuak na galaktiku Biblioteku.

Zaas su nali tu temu - koja se izdigla za tri kategorije znaajnosti, od kad ju je Hari poslednji put potraio - u rubrici 'glavne vesti,
kvazidananje'. To najnovije to se moglo doznati o zbivanjima u galaksiji Drugoj bilo je grozno.

Zemaljske snage i njihovi malobrojni saveznici bili su prinueni da se povuku iz kanaanskih naseobina... u kojima je neki soroski
admiral uspostavio privremenu vladu.

U toku je bila i invazija na divni svet delfina, Kalafiju. Jednu treinu te planete, pokrivene vodom, okupirali su zdrueni odredi jedne
frakcije takozvanog Bratstva noi, a druga frakcija tog istog bratstva ogoreno se borila da 'oslobodi' i ostatak.

Zemlja je ostala u vrstom obruu snaga daleko nadmonih, koje su mogle odavno potui i Zemljane i njihove saveznike Timbrimije i
Thenanijance, da se nisu stalno sukobljavale izmeu sebe. Pa i tako, kraj se oigledno primakao.

Hari vide i pridodatu vesti da je majuna zemaljska kolonija na iznajmljenoj planeti Horst pala pod okupaciju uasnih Tandua.

117
Ledeni trnci spustie mu se niz kimu. Ni pomena o nekoj evakuaciji. Moda su Marko i Feliciti uspeli da pobegnu sa nekom grupom
antropologa. Ali Hari je bio, nekako, skloniji verovanju da nisu. Ne bi to liilo na njegove roditelje; suvie su oni opsednuti poslom.
Najverovatnije su ostali, zaneti uverenjem da tuinski osvajai nee dirati dvoje naunika koji se bave nemilitarnim istraivanjem.

Ali, ak i ako su pobegli graani galaksije, tehniari i teraformatori, ljudski uroenici sigurno nisu. Jer to su zaostala plemena, kojima
je dodeljen mentalni status 'razumnih na probu', to su oni iskoristili kao dozvolu za bekstvo od strogih zahteva modernog drutva.
Upustili su se u eksperimentisanje sa nebrojenim drugaijim sistemima organizovanja drutva, esto imitirajui neku ivotinjsku vrstu
odabranu da bude totem. Neki od tih Ljudi su nastojali da ive kao pelinje drutvo, u matrijarhatu sa jednom kraljicom na vlasti.
Drugi su nastojali da ive kao opor vukova ili lavova. Neki su se vratili udnovatim vrstama braka, kakve se danas mogu nai
uglavnom samo u romanima iz pred-kontaktne epohe. Zajedniki naziv za sve te ljude bio je: Proberi. Veina Probera lunja po toj
planeti podeljena u malena plemena koja se nimalo ne zanimaju za tehnologiju niti za galaktopolitiku.

Plemena koja e biti samo bespomono meso pred ratobornim grabljivicama kao to su Tandui.

Beei iz tog umeza, Hari je nastojao da izbrie ove informacije iz svog uma. Uskoro e se pobednici, vanzemaljci, gloiti oko
poslednjih 'kostiju' preostalih od unitenih Zemljana i celog zemaljskog klana. Poto se neutralna vladavina ve uveliko raspada irom
pet galaksija, verovatno e biti lako izdejstvovati kod Instituta za Uzdizanje dozvolu da Ljude, impanze i Delfine neko usvoji. Te tri
rase bie ratni plen, pripae nekome, verovatno svaka po jednoj od pobednikih rasa. Predstoji tuinsko genetiko i drutveno
'rukovoenje' koje e trajati sto hiljada godina.

Osim ako, 'pukim sluajem' svi Zemljani budu pobijeni... navodno u 'haotinim ratnim prilikama'. Takve stvari su se i ranije deavale
u ratovima, naroito kad rat izgube neka 'vuja deca', rasa koja tvrdi da se uzdigla do sapijentnosti bez iije pomoi. U ovom sluaju
takva rasa su Zemljani; oni gube; i pravo je udo da nad njima jo nije izvren genocid.

Dobro, pomislio je Hari, bar su gorile bezbedne. Thenanijanci e biti dobri gospodari... ako, ve, moraju postojati gospodari.

Pitam se kakva e pogodba biti na kraju sklopljena, ko e dobiti nas, impanze?

Hari je tada napravio grimasu, iskezio sve zube.

Moda e se pokazati, rekao je sebi, da stvaramo vie problema nego to smo korisni.

Pri ponovnom susretu sa Verkvinom izgovorio je, vrlo brzo, jedno pitanje. "Da li se sve te anomalije i poremeaji u hiperprostoru
deavaju zbog rata za Zemlju?"

Umesto da prekori Harija to pokazuje interesovanje za svoj negdanji klan, stariji zvaninik usluno mahnu jednim pipkom sa
usisaljkama.

"Mladi kolega, vano je imati na umu da jedna od velikih pretnji u mentalnom ivotu sapijentnih bia jeste egoizam - tendencija da se
svi dogaaji sagledaju u kontekstu sopstvene linosti ili svoje rase. Prirodna je tvoja percepcija da se itav univerzum okree oko
nevolja tvog negdanjeg klana, koji je, inae, zaista malen i malo znaajan.

E, sad, ja u priznati da nedavni dogaaji kao da potvruju istinitost te percepcije. Saoptenje da su pronaeni ostaci Praotaca samih,
njihove relikvije - da ih je, navodno, na nekom tajnom nalazitu prikupio onaj neslavni delfinski brod - dovelo je do otvorenog
ratovanja izmeu nekih od inae najratobornijih kiseonikih klanova. Mnogi trgovaki putevi postali su neprolazni zato to su lokalne
snage preotele kontrolu nad transfernim takama. Meutim, veruj mi da su protoci energije, osloboeni u svim dosadanjim bitkama,
premaleni da bi uticali na osnovne kosmike spojne linije."

"Ali vremensko podudaranje!"

"Pomeao si uzrok i posledicu. Gnev i oajanje sada uskovitlani oko te vuje dece nagomilavali su se iz sasvim drugih razloga, ve
odavno, mnogo vekova pre nego to su Ljudi nabasali na nau civilizaciju. Jo od epizode Fututhun, mir se u Pet galaksija odravao
jedva, sa velikom nervozom, uglavnom zahvaljujui velikom strahu, a ratoborne nacije spremale su se ubrzano za sledeu fazu. Na
nesreu po tvoj matini svet, vremena su izuzetno nezgodna za sluajni izlazak jednog naivnog novog naroda na zvezdane staze."

Hari je trepnuo nekoliko puta, a onda rekao: "Govori o Vremenu promena."

"I te kako. Mi u Institutima znamo ve skoro milion godina da se primakla nova era velike opasnosti i velikih naruavanja poretka.
Jedan od znakova toga je poveana zapaljivost u odnosima izmeu kiseonikog i vodonikog reda ivota. Drugi takav znak bile su
epizode nekontrolisanog, eksponencijalnog razmnoavanja u mainskom redu ivota - to je zahtevalo drakonske, najsurovije mere
suzbijanja. A meu klanovima u Pet galaksija, jaanje verskog fanatizma."

118
Hari se prisetio prozelita koji su onako vrveli po avenijama Kazkarka i propovedali razliite opskurne verzije prastarog proroanstva.

"Ma to su praznoverja i gluposti", progunao je.

Na njegovo iznenaenje, Verkvin se saglasio, to je pokazao jednim naglaeno jakim zaklapanjem kljuna.

"Ono to je najbunije prisutno, ne mora biti karakteristino za stav veine", ree on. "Veina vrsta i klanova raspoloena je, i danas, u
prilog politike 'ivi i pusti i druge da ive'. Oni razvijaju neke svoje putanje ka mudrosti, i doputaju sudbini da stigne kad stigne.
Koga je briga da li e se Praroditelji ove civilizacije vratiti u telesnom obliku, ili samo u duhovnom, ili e se remanifestovati u
genomu neke nevine pred-sapijentne rase? Nek se alijanse fanatika tuku do smrti oko takvih razlika u dogmi. Veina kiseonikaa
naprosto eli da nastavi svoj sopstveni napredak prema prosvetljenju, postojano. Pre ili kasnije, svi odgovori e biti pronaeni, kad se
svaka rasa pridrui svojim precima i pokroviteljima u povuenosti... a onda i u transcendentnosti... to je put koji vodi kroz sveopti
Zagrljaj plima."

Eto, opet to osnovno uverenje, pomislio je Hari tada; uverenje koje lei u samom temelju gotovo svih galaktikih religija. A to je, da
spasenje mogu postii samo vrste, nikako pojedinci.

Jedini izuzetak bio je onaj misionar Skiano, onaj na ijem ramenu je stajao papagaj. Taj Skiano je predlagao sasvim suprotnu taku
gledanja. Bila je to prava, 'jaka' jeres.

"I tako, mladi kolega", dovrio je Verkvin, "ti pokuaj sebi doarati kako je uznemiravajue to bilo, i za fanatike i za umerenjake, kad
su tvoji nepametni roaci Delfini emitovali slike koje su znaile da brodovi Praotaca lebde u jednom od najravnijih podruja
galaktikog prostorvremena! Implikacija tog prizora bila bi, da je netano samo jezgro verovanja gotovo svih kiseon..."

Hari je, tada, vrlo dobro pazio ta e njegov pretpostavljeni rei. Ali, na nesreu, uleteo je neki Verkvinov asistent, panino javljajui
da se raspada jo jedna transferna taka, i to u galaksiji Petoj, u sektoru Gorgol. Najednom Verkvin vie nije imao vremena za
apstraktne diskusije sa osmatraima-poetnicima. U optoj urbi, Hariju rekoe da e ostatak instrukcija dobiti u nekoj drugoj
kancelariji. Zato nije stigao da postavi staroj zmiji pitanje kakvo je to 'samo jezgro verovanja' kod kiseoninih rasa, kad je moglo biti
jednim Brazdaevim otkriem toliko narueno.

Napokon se brod/stanica spustio na 'zemlju'.

Povrina je bila prilino mekana. Visoke tanke noge njegove letelice doekale su se bez nekog otrog potresa.

Pa, do sad je dobro, ree Hari Harms sebi; ovo tle me nije progutalo. Niti se sjatio roj parazitnih memskih organizama da okupira moj
um, ili da mi proda neku robu koja se ve eonima ne proizvodi.

Hari je naroito mrzeo takve napade.

Podozrivo je osmatrao ravnicu na kojoj su rasli nebrojeni valjci, mnogo manji od broda, nekako mlitavi i paperjasti. Izgledali su kao
kaktusi, vitki ali prilino klonuli, esto naslonjeni u grupama jedni na druge. Prostirali su se dokle god je Harijev pogled mogao
dosegnuti. On dohvati rune kontrole i pomae jednu nogu broda/stanice, koja malo unu, zapravo ritnu najbliu gomilu toga, a onda
je i nagazi. Te 'biljke' se gnjecavo pokorie pritisku. Ali kad se mehanika noga sklonila, poee polako da se vraaju u svoj prvobitni
oblik.

"Moemo li sad da namotamo realitetno sidro nazad u brod?" upita on kompjuterskog pilota.

"Nema potrebe. Ve je namotano, i lei u svojoj pregradi."

"Pa onda ta je ono?" ree Hari, pokazujui prstom prema naizmenino-plavom kablu koji se i sad dizao vertikalno u nebesa.

"Ta metafora, slina konopcu, postala je polupermanentna struktura. Moemo je ostaviti tu gde jeste, ako eli."

Hari se zapilji uz taj zategnuti 'konopac', trljajui donju vilicu.

"Da, pa dobro, mogao bi nam to biti izlaz u sluaju nekog hitnog povlaenja. Ti samo dobro upamti gde je, i, kreemo."

Osmatraki brod/stanica poe napred, vrstim koracima, preko ravnice paperjastih stubia. Hari se za to vreme etkao od prozora do
prozora, nervozno gledajui tamo-amo i pitajui se kad e se i kako poeti da manifestuje ta mnogo pominjana ubitanost ove oblasti.

119
Dvadesetak nemerljivo visokih kula uzdizalo se negde iza horizonta. Neke od njih davale su utisak da su u obliku krsta, ili
pravougaonika, ili ovala. Hariju se uini da su rasporeene sa nekom odreenom pravilnou, postrojene.

Posle nekog vremena shvatio je da nejasnoa u gledanju nije posledica nikakve 'izmaglice' nego je kvar u samom pojmu gledanja; u
ovom svetu jasan vid bio je mogu samo izbliza.

E ba fino, ree Hari sebi; samo mi je jo to trebalo. Delimina slepoa, u jednom prostoru gde realnost moe bukvalno da ti se
priunja s neke strane i da te ugrize.

Trebalo bi da stigne, ne mnogo dugim mariranjem, do mesta gde je video cev realnog prostora, takozvanu 'aveniju'. Naredi maini da
hoda bre, pa jo bre. Zapetljane paperjaste 'biljke' pod nogama njegovog broda nisu mnogo liile na travu Horsta, njegove rodne
planete, niti su se njihale na vetru, ali su ga ipak, iz nekog razloga, podseale na Horst, na tamonju testerastu travu, na beskrajne
stepe gde se nebo puno praine pali svake zore kao difuzna buktinja, bolna za oi. Takve predele njegovi preci su osmotrili, mrknuli
prezrivo, i vratili se na drvee, pre mnogo miliona godina, na Zemlji. Postupili su razumno, naime, uareno nebo i travu koja see
kou prepustili su nekom drugom, svojim roacima idiotima... primatima koji nisu umeli ni da se sklone sa podnevnog sunca, a od
kojih su kasnije postali ljudi, a zatim Ljudi.

Prema podacima iz velike galaktike Biblioteke, Horst je svojevremeno bio prijatan svet, sa bogatim, raznovrsnim ekosistemom. Ali
pre mnogo milenijuma - mnogo pre nego to su Zemljani samostalno napravili svoje prve svemirske brodove i pukim sluajem
nabasali na galaktiku civilizaciju - neto strano se dogodilo mnogim planetama u sektoru Tanit. Po drevnom kodeksu Praotaca,
prirodni ekosistemi su svetinja, ali i civilizaciji Pet galaksija dogaaju se, ponekad, omake. Na primer, u takozvanoj 'epizodi
Fututhun' opustoeno je nekoliko stotina planeta, zato to su po njima povrveli gramzivi kolonisti ije ponaanje je bilo veoma
kratkovido.

Posle te epizode usledila je predvidljiva reakcija, klatno je otilo previe na onu drugu, suprotnu stranu: odanost 'istinitoj stazi
Praotaca' dostigla je manijake razmere. Takoe i uzajamno prebacivanje krivice za nastalu tetu.

A koja je staza istinita? Nekoliko milijardi godina dovoljno je da izblede i najpomnije uvani podaci. um se uvlai u njih, eonima, i
na kraju ne ostane gotovo nita. To se i dogodilo sa zavetanjem rase, sada mitske, koja je ovu civilizaciju zapoela. U nedostatku
injenica, nabujala su nagaanja. Umesto vladavine dokaza, nastupila je vladavina dogme. Umerene drave nastojale su da ublae
neprijateljstva izmeu fanatinih vojnih saveza ija preterana reakcija na epizodu Fututhun je sada pretila da izazove drugaiju vrstu
katastrofe.

U ovu delikatnu ravnoteu banuli su Zemljani. U prvi mah bili su samo smeni i zabavni: vuii koji prave greku za grekom.
Komino olakanje. Poto nisu nita znali, i poto im je nedostajala vetina ophoenja, naljutili su (prvo Ljudi, a zatim i njihovi
tienici) neke velike klanove, koji su sada smatrali da je za njih uvredljivo ve i to to Zemljani uopte postoje. tavie, poto su pre
Kontakta izvrili Uzdizanje impanza i delfina u impanze i Delfine, Ljudi su morali biti odmah klasifikovani kao pokroviteljska rasa,
a time su stekli i pravo da iznajmljuju planete i naseljavaju ih... pravo koje mnoge druge rase, daleko starije, jo nisu stekle nego e na
njega morati da ekaju jo dugo.

Konsenzus u Pet galaksija je bio: "Dobro, ali onda neka se ti Zemljani pokau i dokau prvo na upropaenim planetama." Ako uspeju
vratiti u ivot biosfere koje su ve katastrofalno 'rasturene', mogli bi kasnije iznajmljivati svetove kudikamo poeljnije. Zato su Ljudi i
njihovi klijenti prionuli na teki trud na Atlastu, Gartu, pa ak i na sirotome Horstu, i time poeli sticati (uprkos mnogim gunanjima)
ugled kao menaderi planeta.

Ali i za to se moralo platiti na neki nain.

Pustinjski svet te izmeni, pomisli Hari Harms, seajui se Horsta. Obuze ga najednom tuga, iz nekog razloga. Sie u kuhinju svog
broda/stanice, pripremi obrok, i donese ga gore u osmatraku prostoriju. Jeo je polako, a beskrajno prostranstvo mlitavih paperjastih
stubia odmicalo je ispod brodskih nogu. Pitao se otkud mu oseanje da mu je to 'rastinje' odnekud poznato.

Njegove misli odlutae opet na Kazkark, do onog pripadnika rase Skiano koji je, nosei papagaja na ramenu, propovedao nekakvu
svoju udnu jeres zasnovanu na uverenju da je Zemlja sveto mesto ije e patnje otvoriti put spasenja za celu vaseljenu.

"Zar ne vidite paralele?" govorio je taj. "Ba kao to su Isus i Ali i Veleasni Feng morali da se rtvuju, da postanu muenici, da bi
ljudske due mogle biti spasene, tako i gresi svih kiseoninih oblika ivota mogu biti sprani samo ako se na rtvu prinese neto
dragoceno, nevino i jedinstveno. A to e biti tvoj matini svet, o impanzovski brate moj!"

Harija takva 'poast' nije osobito oduevila, to on i ree. Osmatrao je, dok je to govorio, putanje kojima bi se mogao provui kroz
gomilu i pobei. Ali Skiano nije posustajao, nareivao je svom vodor-ureaju pojaan rad, tako da se svako prigueno sjaktanje
svetlosnih signala iz Skianovih izraajnih oiju pretvaralo u jako buan prevod, koji je tretao Hariju u lice.

120
"Predugo su sapijentna bia prolou okovana bila - legendom o Praroditeljima! - mitologijom koja nudi spasenje rasama, a
pojedincu nita! Svaka rasa meri svoj napredak po tome koliko se uzdigla na lestvici Uzdizanja - od tienika do pokrovitelja, pa onda
do plemenitog povlaenja, i najzad u neni Zagrljaj plima. A na tom putu, koliko se hiljada milijardi pojedinanih ivota rtvuje? A
svaki je bio unikat, svaki dragocen. I svaki od njih je temporalna manifestacija jedne besmrtne due!"

Hari je znao da to signalno svetlucanje u oima jeste prirodni nain govora za stvorenja te rase. Ipak, davalo je udan utisak dodatne
strastvenosti u govoru, pri svakom gromkom oglaavanju vodora.

"Razmisli o svom matinom svetu, o impanzo brate na! Ljudska bia su vuja deca koja bez iije pomoi, bez Uzdizanja, do
sapijentnosti stigoe. Zar to nije jedan oblik devianskog roenja? I zar nisu, uprkos porekla tako skromnog, nahrupili na sredinu
pozornice, u sjaju i slavi, donevi uzbunu i polemiku, sagledavajui stvari koje do tad neopaene ostajahu? Govorei, tavie, stvari
koje se dotad kazati ne usudi niko?

Da li vi Zemljani sada stradate zbog svoje unikatnosti? Zbog poruke koja sa tog vaeg divnog plavog sveta struji, iako njemu predstoji
da u neposrednoj budunosti 'na krst raspet' bude? Poruka, ipak, nade - za sve to je ivo?"

Gomila slualaca se brzo poveavala. Skiano uzvi dve ruke ka 'nebu' Kazkarka.

"Nemoj strahovati za svoje voljene, o dete Zemlje.

Tano je, njima predstoji propast ognjena u danima vrlo bliskim. Ali njihovo rtvovanje donee novu zoru svim sapijentnim biima -
pa ak, uistinu, i onima iz drugih redova ivota! Lani idoli, koji su u slavu tobonjih Praotaca dizani, sada razmrskani bie. Navodni
Zagrljaj plima bie razotkriven kao prevara, mamac varljivi. Sva srca e se okrenuti, najzad i konano, veri pravoj, koju vredi slaviti i
potovati.

Ka nebesima svetlim - gde boravi Bog, samo jedan, koji voli sve nas."

Papagaj blistavog perja razmahnu krilima i zakreta: "Amin!"

Mnogi gledaoci su besnim mrtenjem propratili napomenu da su Praoci "tobonji". Hariju nimalo nije prijalo da ovaj propovednik
tako skree panju svih prisutnih ba na njega. Ako tako nastavi, neko bi mogao postati 'muenik za veru' odmah, ovde i sada! inilo
se da Skianoa jo niko iz ove gomile nije napao samo zbog toga to je skianovska rasa iroko cenjena kao uzviena i dostojanstvena.

Hari pristade, samo da bi smirio situaciju, da prihvati 'misiju' koju mu je Skiano sledeeg trenutka poverio... misiju da bude
'prenosilac poruke' u sluaju, zaista vrlo slabo verovatnom, da na svom sledeem patroliranju kroz E prostor susretne bojeg anela.

Priblino jedan sat kasnije - po subjektivnom brodskom vremenu - u vazduhu ispred Harija (i malo levo od njega) uz tihi zvuk "Pop!"
stvori se plavo veliko slovo M.

"Monitorski mod angaovan, kapetane Harmse", saopti glas, malice suvoparnim, cepidlakim tonom. "Sa zadovoljstvom
saoptavam da se bliimo aveniji. Sad ve moe biti osmotrena kroz prednji prozor."

Hari ustade.

"Gde? Ne vi..."

Ipak vide, i odahnu umno. Iz mutnoe je, pravo ispred broda, izranjala jedna traka mrljaste svetlosti. Avenija je 'legla' na ovdanje
'zemljite' kao zmija, krivudavo; zmija koja izlazi iz mutnoe na levoj strani ali i odlazi u slinu mutnou, desno. Na neki nain je
podsetila Harija na ono talasavo 'morsko udovite' koje mu je zapreilo put na prethodnoj misiji, kad je trebalo izbaviti se iz 'minskog
polja' banana. Ali, ono je bilo samo jedno memsko bie - u sutini, jedva neto vie od neije ekstravagantne ideje, ovla otelotvorena
misao; dok je ovo bilo neto sasvim drugo.

Ova avenije nije potpadala pod alaforske zakone E prostora.

Strogo uzev, sastojala se od svega to postoji a nije E prostor.

Zato se i moglo dogoditi da je primeti raunar, pomou kamera.

Tehniari Nav-insta napunili su Harijev brodi paketima instrumenata; namera je bila da Hari te pakete ostavi na podjednakim
razmacima du sjajne cevi, a onda, kad se bude vraao u bazu, da ih pokupi i donese nazad. U idealnom sluaju, ti podaci mogli bi
pomoi Verkvinovim ljudima da predskau kakve e se dalje promene deavati u hiperprostoru tokom ove sadanje krize.

121
On pritisnu jedno dugme i oseti malo podrhtavanje vozila. Prvi paket je izbaen.

ta sad: poi na levu stranu, i ostavljati pakete tamo, ili na desnu? Nije bilo vidljivog razloga da se odabere jedna a ne druga od te dve
alternative.

Ali on se priseti svog drugog posla: ipak, on je oficir, ovde je da sprovodi zakon. Na patroli je, treba da motri na eventualne
kriminalne aktivnosti.

"Kompjuteru, primeuje li ikakve znakove da je neko nedavno proao ovuda?"

"Skeniram. Uljezi bi morali putovati avenijom, da bi stigli do raskrsnice sa koje jedan put vodi u Petu galaksiju. Ako bi ijedna velika
letelica probila ovu cev, ili ak prola vrlo blizu nje, ostavila bi tragove u vidu talasanja, bez obzira na to kakvog je alaforskog oblika
bila u to vreme."

Platforma/brod/stanica prie blie svetloj magistrali. Hari je u ranijim patrolama imao prilike da vidi avenije, ali samo iz daljine;
nikad ovako izbliza kao sad. inilo se da je ova avenija vrlo uska, u preniku moda samo dvaput vea od Harijeve letelice.
Presijavala se milionima iskrica, koje su bockavo sjale naspram dubokog crnila unutra.

Uzana, zmijasta cev neba... prepuna zvezda. I ne samo zvezda. U tom poloenom, krivudavom valjku leala je cela vaseljena Hariju
poznata - planete, sunca, svih pet povezanih galaksija istoimene civilizacije.

Malo udo topologije, koje je moglo ostaviti utisak (na one istraivae koji su ga prvi otkrili, i koji su davno izumrli) da e idealno
posluiti za zaobilaenje relativistikih zakona. Samo treba nai jednu raskrsnicu blizu svog planetnog sistema, i drugu blizu svog
odredita. Tehnika za ulaenje u E prostor i izlaenje iz njega dostupna je svakome, opisana je u svakom ogranku galaktike
Biblioteke.

Ali E prostor je vilajet nepredvidljivosti, metapsiholoke 'uvrnutosti', pa ak i otelotvorenih apsurda. Mogue je tom avenijom
putovati do eljene destinacije veoma dugo, ili veoma kratko. Odnosi i rastojanja tu se neprestano menjaju.

Ako putnik pronae bezbednu izlaznu taku, i ako dobro savlada nevolje tranzicije, moda e se nai otprilike na onom mestu gde je
eleo da doputuje. Ali, samo pod uslovom da je ikada krenuo sa polazne take! Veina razumnih bia mrzi E prostor ponajvie zbog
nerazumnog naina kako se u njemu ponaa zakon uzroka i posledice - kauzalitet. Nepaljivima se lako moe desiti da stignu ali da se
onda pokae da nikada nisu ni poli. Stigne, ali si ponitio sebe. Osmatrai kao to je Hari mnogo su se nervirali kad god bi,
vraajui se iz misije, ustanovili da vie ne postoje, ili da nikada nisu ni postojali.

Hari je gledao na postojanje E prostora uglavnom sa neodobravanjem - a Navigacioni institut je to sigurno zapisao negde. Sad taj
podatak lei zabeleen u 'profilu linosti' Harija Harmsa. Ipak, osposobili su ga za ovu dunost. Valjda su imali neke razloge za to.

Brod je peaio na levo, du cevaste avenije, u cik-cak, pratei njeno krivudanje. Ponekad je savijao prednje noge i sputao se svojim
prednjim krajem nie, da bi primakao instrumente neem sumnjivom, kao lovaki pas kad njuka ne bi li neto otkrio. Vreme je
prolazilo. Hari je radio na negovanju svoje vrline strpljenja. Posmatrao je kako udnovate magline polako promiu pored njega,
zatvorene u svoj cilindrini kontinuum.

Jedna blistava uta zvezda pojavi se sasvim blizu, takorei na samoj najblioj povrini avenije, jasno vidljiva na pozadini sainjenoj
od crne praznine i obilja manjih zvezda. inilo se da je tako blizu da bi je Hari mogao, u prolazu, dohvatiti mehanikom rukom.

Pretpostavljam, ree on sebi, da postoji neka ansa, mala ali ne beskonano mala, da je to Sunce; ansa da ono lebdi ba u ovom delu
kosmosa jeste, recimo, jedan prema milijardu.

Stanica se zaustavi. Veliko koso slovo (B)M kao da se zavrte blie.

"Zapaam talasne tragove bliskog prolaska barem tri broda", ree (B)M. "Prvi je proao pre moda godinu dana, a drugi, koji je pratio
njegov trag, nedugo za njim."

"Potera?" ree Hari. Ovo ga je zainteresovalo. injenica da se tragovi mogu jasno razlikovati posle toliko vremena, i da su toliko
ouvani, pokazuje koliko je malo onih koji putuju kroz ovaj deo E-prostora... a moda i nagovetava da tom postupku pribegavaju
samo oni koji su u najveem oajanju.

"A trea letelica?" pita on.

"To je bilo nedavno. Pre samo nekoliko dana, prema subjektivnom trajanju. Ali, postoji jo neto."

122
Hari nervozno hvata jednom rukom palac druge, pa puta, i hvata drugom rukom palac prve, i tako naizmenice. "Da?"

"Zatalasanost sugerie da je tu proletelo bie iz mainskog reda ivota."

Hari se mrti.

"Maina?" kae on. "U E prostoru? Ma nemoj. Kako bi mogla da se orijentie? Kako bi uopte znala da je u..." On odmahnu glavom.
"Kuda je otila?"

"Na figurativnu levu stranu... kao o smo se zaputili i mi."

Hari poe da tumara po osmatrakoj prostoriji, nervoznim brzim hodom. Od Verkvina je dobio jasna nareenja. Poloiti kamere na
takva mesta da one mogu iz E prostora zviriti u normalniji, njima vidljiv, prostor; na taj nain omoguiti da Navigacioni institut
eventualno iz neke nove perspektive sagleda fluks sila koje sada toliko uznemiravaju Pet galaksija. Ali, ali, on je poloio zakletvu da
e proveravati sve sumnjive aktivnosti...

"Nareenja, kapetane Harms?" ree (B)M.

"Za njima!" Ovo mu je 'ispalo' bez ikakve svesne odluke.

"ao mi je, moj program ne obuhvata..."

Hari opsova. "Angaovati pilot mod!"

U vazduhu nastade praznina u koju uskoi rotirajue malo (B)p. Maltene pre zavretka te trenutne smene Hari stie da izbaci jedan
upereni prst na tu stranu. "Za njima! Tamo! Ako pojurimo mogli bismo ih uhvatiti!"

Platforma se tre i zaokrete desno.

"Aj aj, Huveru. Ide-mooo!"

Hari na ovo nije reagovao ak ni grimasom. Ovaj program ume da nervira, ali nikad se ne ponaa na nain tetan po misiju. ak i
Timbrimi, Ifni hvala, znaju da ala treba da ima neke granice. Brod/stanica potra ustrim osmonogim galopom preko savane
paperjastih kaktusoidnih izraslina.

Levo od njega promicala je avenija, svetlucava cev u koju je stalo sve to je stvarno.

Sara

Stvari su se prilino iskomplikovale im je Brazda zaplovio kroz zamraje 'utrobe' transferne take.

U susednoj, vodom ispunjenoj sali Ka je ibao perajem svog miiavog repa, pretvarajui vodu iza sebe u huk bele pene, i uzvikujui:
"Guva! Suvie je proklete guve ovde!"

Sara je znala da se to ne odnosi na broj osoba u vodi oko njega, nego na situaciju u tom izuvijanom lavirintu oko broda. Trebalo je
nai put kroz zapetljane interspacijalne 'makarone', mnogi od njih spiralno uvijeni, koji su vodili kroz sve mogue dimenzije, kao
izoblieni delirijum nekog poludelog dizajnera karnevalskih tobogana.

A u tim i takvim putevima sada je, zaista, bila velika guva. Tokom normalnog transfera mogue je videti, moda, poneku daleku
sjajnu taku meu upletenim 'nitima' i znati da su to drugi brodovi koji su se upustili u isti poduhvat da bi zaas stigli od jedne zvezde
do neke druge, veoma daleke. Ali sad je bilo kao u nekoj dungli u noi sa bezbroj uznemirenih svitaca: na sve strane upetljane lijane,
lie, granje, a po svemu 'popanule' ba takve svetle take, u pokretu.

ilibarna upozoravajua svetla neprestano su se palila na kontrolnim tablama, zato to je Ka u poslednjem trenutku uspevao da
'izvrda', da izbegne sudare sa ogromnim brodovima koji su tutnjali Brazdau u susret ili ga prestizali ili on prestizao njih. Promaivali
su se za malo; u nekim sluajevima, instrumenti su pokazivali 'udaljenost nula' a Sara je na ekranima uspevala da vidi, samo na tren,
slike tih drugih, zamuene od brzine. Zbog prostornih talasa koji su se vukli iza tih drugih brodova, Brazda je poskakivao i bacakao
se kao nervozan konj. Motori su naizmenice cvileli i urlali, borei se oajniki za opstanak broda.

Sara zau Dilijanin uzgredni komentar: "Pa nemogue je da svi ovi bee iz Fraktalnog sveta!"

123
Nis maina odgovori na ovo, tonom koji je opet zvuao malo ironino, kao u normalnim vremenima.

"Oigledno ne, dr Baskin. Samo nekih milion brodova trenutno bei iz tog Fraktalnog sveta kroz trajektorije sline naoj, od iste one
katastrofe koja je i nas nagnala da se pridruimo njihovom egzodusu. A taj broj, milion, samo je maleni deli ukupne populacije
brodova koja sada pokuava da se protisne kroz ovu dimenzionu matricu. Svi ostali, dakle ogromna veina njih, uli su kroz neke
druge transferne take, negde drugde. Podaci Biblioteke pokazuju da ovaj neksus prima brodove iz barem stotinu transfernih taaka
koje se, u normalnom prostoru, nalaze razasute po celoj galaksiji etvrtoj."

Sara mirnu na pomisao o takvom mnotvu brodova: mnogo miliona njih. Gotovo svi su mnogo vei od jadnog Brazdaa. I svi, Sveto
Jaje ih blagoslovilo, pokuavaju navrat-nanos da pobegnu u neki drugi prostor ili u neko drugo vreme.

"A ja mislila da u etvrtoj nema nikog..." promuca Sara.

Sa tom slikom je odrasla. Ceo jedan galaktiki toak, ogroman, ali maltene do savrenstva evakuisan: u njemu, gotovo nikog
razumnog nema... Zar nisu njeni preci bili izuzeci? Zar nisu doli u najstrooj tajnosti, raunajui da e se provui, samo oni, kroz
najstroi karantin, i ostati zauvek skriveni na zabranjenome Jijou?

"Nikog, tano", odgovori Nis, sada se obraajui Sari. "Ali nikog iz samo dva reda ivota, mudra Kulhan. Iz mainskog, i iz onog koji
die kiseonik. Migracioni ugovor ne zahteva da se drugi redovi ivota izmetaju. Ali, kao to vidimo, razumno je pretpostaviti da su
upravo ti drugi redovi poeli optu evakuaciju iz etvrte."

"Hmmmm..." ree Sara, nagovetavajui da je ovo shvatila. "Stanovnici Fraktalnog sveta..."

"Zvanino nisu pripadnici kiseonikog reda", ree Nis raunar. "Oni su Povueni red. Uivaju u blagim plimskim potezanjima i
trljanjima koja nastaju dejstvom njihovog pomno negovanog, privatnog sunca, i tiho usavravaju svoje duhovne sposobnosti,
pripremajui se za sledei korak. Neki od njih pokuavaju da izvedu taj sledei korak ba sad."

"Kako?" upita Dilijan Baskin.

"To u vam najbolje objasniti slikom. Molim gledajte."

Jedan od najveih ekrana oive slikom - talasavom zbog vrlo velikog uvelianja - nekoliko desetina letelica koje kao da su bile
prilino oteene i pohabane. Bile su rasporeene u konvoj, u 'kolonu po jedan', i tako su se provlaile, munjevitim klizanjem, kroz
jedno svetlucavo, cevasto transferno vlakno. Teleskop postie bolje izotravanje, i Sara vide da neuredan izgled brodova potie,
zapravo, od mnogih klinastih ispupenja na kojima su bila druga, manja klinasta ispupenja, a na ovima jo manja, i tako dalje.

Fraktalna geometrija, ree Sara sebi; ak i njihovi brodovi za spasavanje su fraktalno oblikovani. Pitam se dokle to kod njih ide. Jesu
li im i tela fraktalno razgranata? I elije?

Slika se nastavila uveavati, dajui bolji pogled na pramac prvog broda u koloni. Sara, ali i svi drugi u Sali za planiranje, videe na
pramcu glifski simbol koji kao da se ario nekim svojim sjajem. Imao je izgled gnezda, sainjenog od nekoliko koncentrinih
prstenova.

ak i jijoanska divljakinja zaas je prepoznala da je to peat Povuenog reda ivota.

"Pogledaj proces koji e uslediti, ja ga videh ve nekoliko puta ovde", ree Nis maina. "Izbeglice iz Fraktalnog sveta, koje se u tom
brodu nalaze, uskoro e se izjasniti; donee, time, jednu vrlo krupnu odluku."

Sara oseti da joj Emerson D'Anit prilazi i da staje uz nju. Smireno, bez nametljivosti, taj visoki ranjeni ovek uze je za levu ruku.
Stajali su tako i posmatrali sudbonosni prelaz izbeglica iz fraktalizma.

Taj eoni brod, sav klinasto neravan, kao da se strese. Talasii energije prostrujae po njemu, celom duinom, polazei od krme i svi
se usmerivi ka simbolu na pramcu. Tokom nekoliko trenutaka, sjaj iz ekrana, sa tog mesta, postade tako jak da Sara zakloni oi
rukom.

Blistanje se naglo ugasilo. Sara opet pogleda taj glif na pramcu, i vide da nije isti. Krugova tu vie nije bilo. Umesto njih, videle su se
samo dve kratke, debele linije, sastavljene pod tupim uglom, tako da su podseale na trougao kome nedostaje trea, donja strana.

"To im je znak unije", ree Nis maina, tonom neto priguenim. "Dve sudbine, koje se susreu pod uglom od sto etiri stepena."

Dilijan Baskin klimnu glavom, pokazavii da to shvata i ceni. Ali njen jedini komentar uz to glasio je: "A-ha."

124
Ne volim to njeno 'a-ha', pomisli Sara; i ne volim to to u ja, sad, morati da zatraim dalja objanjenja.

Ali ne stie ni to, jer dogaaji su ili dalje, sustiui se. Teleskop sa kamerom se pomerao du konvoja; videli su, u brzom sledu, istu
takvu transformaciju kod jo nekoliko izbeglikih brodova. I svi koji preoe na taj 'dvononi' simbol poletee neto bre, za svojim
predvodnikom, inei sada jednu izdvojenu flotilu koja kao da je urila u susret nekoj novoj sudbini. Ve na sledeem zaokretu
transfernog vlakna, oni svi zablistae ekstatino jakim probabilitetnim pranjenjima i preskoie u drugo vlakno, da bi odleteli Ifni-
zna-kuda.

Ali taj proces se nije tako odigrao kod preostalih pripadnika te izbeglike kolone. Dodue, talasi energije vidno su strujali i kroz njih,
ali efekat je bio drukiji. Fraktalni klinovi razgranati u sve manje i manje klinove poee da se tope, da teku, da se prelivaju u glatkije
oblike brodskih korita... u dobro poznate simetrine oblike brodova sa hiperpogonskim perajima, kakvi se koriste irom Pet galaksija.

Svaka takva metamorfoza zavrila se zasenjujuim kratkotrajnim sjajem na pramcu, ali sad se umesto gnezda koncentrinih prstenova
pojavljivao drugaiji glif, galaktika pljosnata spirala proseena radijalnim zracijma iz svog centra; identina sa onom na pramcu
Brazdaa.

"Ovi", ree Nis kompjuter, "oigledno ne smatraju da su njihove rase dovoljno duhovno uzdignute za dostizanje transcendencije. Iako
i oni odustaju od statusa Povuenih, njihovo odustajanje ima sasvim suprotan smer. Oni se vraaju u kiseonini red ivota, meu
ambiciozne, neslone zvezdoletne rase.

Moda su uvereni da imaju neke nedovrene poslove koje moraju dovesti u red pre nego to se opet prepuste Zagrljaju plima."

Dilijan zabrinuto klimnu glavom. "Jedan od poslova", ree ona, "mogao bi se sastojati u tome da 'dovre' nas."

Okrete glavu ka susednoj, komandnoj sali/akvarijumu. "Ka, izbegavaj sve brodove sa amblemom Pet galaksija, obavezno!"

Iz sale pune vode zau se Kaov cvrkutavi uzdah proet porukom na kompleksnom trinarnom jeziku - izraajnom, poetinom
delfinskom jeziku u kome se Sara tek poinjala snalaziti. Ritmini cijukavi i pucketavi zvuci kao da su dali oduka, sada, rezignaciji i
ironiji; nekoliko Delfina u Sali za planiranje nasmeja se, pratei pilotovu duhovitost.

Sara je, meutim, razabrala samo trei, zavrni stih, koji je glasio:

* ... osim ovog to nam grize rep!

Naravno; mogao je da izbegne sve brodove sa spiralnom 'krestom' na pramcu - osim onog koji ih je od poetka pratio u stopu.
Primaknuvi se zemaljskom brodu kao senka, mnogo blie nego to bi po standardima navigacije bilo bezbedno, jofurski ratni brod
ispunjavao je glavninu onog ekrana koji je prikazivao ta se nalazi tano iza Brazdaa. Da nije bio optereen novim, sloenim
oklopom, Ka je mogao pokuati ludi preskok na neke sasvim druge transferne niti, primeniti ceo arsenal svojih pilotskih trikova, i
moda pobei od Jofura. Ali sa Brazdaem toliko oteanim, to nije bilo mogue; ovakav Brazda, oklopljen, manevrisao je otprilike
kao teretni brod pun rude.

Ali, pomisli Sara, da ne bee tog oklopa izgoreli bismo u trenu, kad su po nama grunuli oni dezintegratori; ili bi nam Jofuri odvalili
nekoliko peraja pa bismo ostali paralisani. Kad pomisli, taj oklop nam je otprilike podjednako koristan i tetan. Moda.

Ona prenese pogled opet na glavni od ekrana sa prednjim slikama, onaj sa velikim uvelianjem. Izbeglika kolona jo jednom se
podelila. Oni koji su se vratili spiralnom galaktikom amblemu izdvojili su se, reeni da zarone jo jednom u ustre i strasne borbe
jedne mlae ivotne faze.

"Iz ovog neksusa", ree Nis maina, "oni mogu odabrati po nekoliko raznih putanja za povratak u bilo koju od preostale etiri
galaksije. Bia koja pilotiraju ovim letelicama nesumnjivo imaju nameru da se pridrue svojim negdanjim rasama i klanovima."

Dilijan mrknu.

"To je", ree ona, "kao da se baba i deda vraaju iz starakog doma i useljavaju opet u kue koje su ve dali svojoj deci u nasledstvo.
Ba se pitam koliko e dobrodoli biti."

Hologram svetlih linija kao da zastade u svom rotiranju i poguri se. Kod njega je to bio znak zbunjenosti i zabrinutosti. "Molim? ta?"
ree Nis.

"Nije bitno", ree Dilijan, i odmahnu glavom. "Dobro, videli smo i to: jedan staraki dom se raspao u komade, pred naim oima, a
starci bee u tri razliita pravca. Trei vodi - kuda?" Ona pokaza na ostatak kolone nevoljnika, onaj koji je ostao pri svojim
koncentrino-krunim amblemima. "Kuda idu ovi?"
125
Nis se zavrte normalno.

"Moglo bi se pretpostaviti da idu u neku drugu sneno-fraktalnu Dajson-Krizvelovu graevinu. Oni koji su zaista Povueni, ne mogu
dugo da podnose ovaj na prostor, koji je za njih 'plitak'. Ne vole ni svemirsko putovanje; vole samo oseaj solarnih plima, zgurenost
u blizini neke pripitomljene zvezde.

tavie, uhvatio sam veliki broj poruka koje oni sada emituju... Obraaju se mnogim drugim brodovima i kolonama. Raspituju se da li
neko zna za drugi, pogodan Fraktalni svet sa obiljem praznih soba i sa izolo..."

"Nedostaje im smetaj, a?" ree Dilijan Baskin. "Pa trae neki drugi staraki dom, u kome ima slobodnih mesta? To kapiram."

"Tano to", ree Nis. "Ali... izgleda da nemaju sree. Hiljade drugih kolona, koje naziremo irom ovog neksusa, izgleda da tragaju za
istim!"

"ta, oni koji su doli iz raznih drugih transfernih taaka?" ree Dilijan. "I njima treba novo boravite? Pa, dobro, zar nema u
etvrtoj galaksiji nekoliko desetina hiljada tih Dajsonovih sfera, a u svakoj toliko ogroman raspoloivi ivotni prostor da..."

"Samo as", ree Nis. "Da ja to proverim."

Zavlada utanje. Nis je stisnuo svoje linije i zadubio se u istraivanje. Posle nekog vremena saopti rezultat, tonovima koji su
zazvuali zapanjeno.

"Izgleda, dr Baskin, da katastrofa kojoj smo mi prisustvovali nije bila usamljeni incident na jednom Fraktalnom svetu."

Usledila je jo jedna dugotrajna pauza, kao da Nis pokuava da proveri svoj nalaz. I da provereno potvrdi, za svaki sluaj, jo jednom.
I jo jednom.

"Da", ree konano. "Bizarna i tragina istina potvrena je izvan svake sumnje. Fraktalni svetovi razbijeni su i uniteni irom
etvrte."

Sara ne uspe to ni da zamisli. Bila je svedok jednog nezamislivo velikog razaranja - propasti jednog stanita u kome su iveli
kvadrilioni razumnih stanovnika. Pred njenim oima je uniteno. Ali, ne bi se to, valjda, moglo ponoviti jo negde - i svakako ne na
hiljadama drugih takvih mesta! A ipak, prema Nisovoj tvrdnji, upravo to su sada jedna drugoj signalisale mnogobrojne, milionske
kolone begunaca koje su vrvele po ovog Gordijevom voru prostorno-transfernih niti.

"Zar nije onaj Fraktalni svet propao zbog borbe i razaranja otpoetih zbog nas!" uzviknu Sara.

"To sam i ja verovao, mudra Kulhan", ree Nis. "Ali, moda sam poverovao samo zato to su moji proizvoai, Timbrimiji, uneli u
matricu moje linosti deo svog preuvelianog egoizma i oseanja sopstvene vanosti. Sasvim je razumno, zapravo, sagledati dogaaje
u onom Fraktalnom svetu na drugi nain: bili smo, moda, kao mravi ispod kue zahvaene poarom, koji bee uvereni da se kua
zapalila zato to je njihova mravlja kraljica snela jaje pogrene vrste."

Sari je ova Nisova misao bila jasna, ali neprivlana. Jer, ak i ako ivi u strahu zato to si paranoino uveren da cela vasiona proganja
ba tebe, ipak ima i jednu utehu, koja godi sujeti: naime, 'vaan si', misli da zauzima centralno mesto u svemirskom poretku stvari.
Svemona bia spremna su da poderu sopstvena ogromna dela samo zbog tebe? Znaajan si, dakle.

Sada je, meutim, Nis kompjuter nagovestio da je prisustvo (i stradanje) Zemljana na Fraktalnom svetu bilo sasvim marginalno; da
oni nisu razumeli ta se tamo desilo; i da njihova vrsta entiteta ne moe razumeti takve stvari, iru sliku.

"Ali-li-li-li", zapita neodluno jedan oklopni Gheuen, po izgledu kraba sa pet nogu, tipko, jedini takav stvor u Sali za planiranje, "ak-
ko je tak-ko, onda ko je razlupao te fraktalne svetove?"

Niko mu ne odgovori. Niko nije imao ta da kae. Sara, meutim, poe da razmilja o jednoj mogunosti. Tako zastraujuoj, da se u
njenoj svesti pojavila samo u obliku matematikih izraza. Zasvetlucale su jednaine, a u njima granini uslovi... to ona moe odrati u
stanju istote i urednosti, bez ikakve strasti. A i mora, inae bi nagovetaji te pomisli predstavljali suvie teak udarac; uzdrmali bi
temelj njene linosti, temelj njene vere u stabilnost kosmosa samog.

Javi se, iz vode, Tit, Delfinka porunica. Titin predlog bio je pragmatian. "Dilijan, Ka javlja da smo nadomak jedne raskrsnice
koja bi nas mogla odvesti u galaksiju Drugu. Da li je Tanit i sad tvoje odredite?"

Plavua slegnu ramenima. Izgledala je umorno.

126
"Jeste", odgovori, "osim ako neko nae greku u mom rezonovanju."

Nis maina progovori tonom opet veoma ironinim.

"Nai kod tebe greke, ne zahteva napore teke... dr Baskin. Reila si da nas uputi u najgui haos, u najratoborniju rulju, u jednu
svemirsku luku gde nai neprijatelji vrve kao malo gde drugde.

Stvarno je vrlo lako nai manu tvom planu, dr Baskin. Ne pitaj koliko mana.

Pitaj, samo, ima li iko bolju ideju."

Dilijan jo jednom slegnu ramenima. "Rekao si da bi Jofuri svakog trenutka mogli pronai nain da probiju na novi oklop. Moramo,
dakle, nai pribeite negde, kod nekoga, pre nego to se to desi. Postoji bar zraak nade da Instituti..."

"Dobro, dobro", prekide je Tit iz komandnog akvarijuma. "Nae odredite ostaje galaksija Druga. Sektor Tanit. Planeta Tanit.
Narediu Kau da nastavi tako."

tienici, po pretpostavci, ne treba da upadaju pokroviteljima u re, nikada. Ali, Tit je samo nastojala da bude efikasna.

Sara poe razmiljati na drugi nain o tom odreditu.

Tanit, ree ona sebi; znai, kreemo se otprilike ka Zemlji. Uskoro emo joj biti tako blizu da e Sunce postati vidljiva zvezda, golim
okom vidljiva, samo nekoliko stotina parseka udaljena; takorei nadohvat.

Ja joj moda nikad neu prii blie od toga, zakljui ona.

Dilijan Baskin potvrdi Titinu sugestiju. Klimnu glavom. "Da", ree. "Nastavljamo tako."

Hari

Od polaska u poteru proao je priblino jedan subjektivni dan. Tada Hari saznade da se pravo ispred njega nalazi prepreka.

Hitajui preko ove udne provincije E prostora, usput je revnosno obavljao svoju osnovnu dunost, polagao je pakete sa Verkvinovim
instrumentima du jedne debele, vijugave cevi koja je u sebi sadrala ceo nebeski univerzum. Sve galaksije Hariju poznate - zajedno
sa kompleksnim hiperdimenzionalnim vorovima u njima, koji su poznati kao 'transferne take' - leale su tu negde, u unutranjosti te
cevi, takozvane 'avenije'. Kad god bi se zagledao u aveniju, Hari je iz te jedinstvene, jako svijene perspektive video sazvea i
magline kako plove; spiralne krake svetlucave od zvezda i bletavih emisija pobuenog gasa. Bila je udna pomisao, suprotna intuiciji
i zdravom razumu, da je realni vilajet, taj u cevi, neizmerno prostraniji nego ovaj imaginarni, metaforini svet oko avenije.

Ali Hari je ve oguglao na ivot u jednoj vaseljeni ija zamrenost daleko nadilazi shvatalake sposobnosti njegovog jadnog,
skromnog mozga.

Radei to to mu je Verkvin rekao da radi, Hari je ujedno i gonio nekoga; stanica je grabila sve dalje i dalje, najbrim galopom koji je
mogla bezbedno ostvariti, idui tragom nekih ranijih posetilaca ovog egzotinog carstva.

Trag koji su ostavili za sobom bio je Hariju veoma sumnjiv.

Bio je, meutim, svestan da bi mu najpametnije bilo da se pritaji, da saeka istek Verkvinovog roka, i da se onda vrati, usput prikupi
sve kamere, i pobegne nazad na Kazkark pre nego to se ova zona metarealnosti jo jednom transmutuje ili naprosto rastopi i odnese
sa sobom i njega.

Ovde je opstanak bio toliko nesiguran a logika toliko deformisana da su ak i memska stvorenja - red ivota kome je E prostor jedino
prirodno stanite - zalazila ovde samo retko, nervozno i nerado. Dakle, ak ni otelotvorene ideje nisu se ovde oseale prijatno. Hari je
viao uglavnom samo najprostije idejne zveri, veoma malobrojne, koje su pasle na preriji paperjastih cilindrinih biljaka nalik na
klonule kaktuse. Veina tih pokretnih zamisli sastojala se samo od jedne jedine, izjavne misli: jesam.

Kao da je vaseljenu bilo briga za to.

Harijev brod, veoma priljean, postepeno je sustizao nepoznate uljeze. Predmeti sagraeni od realne materije neizbeno ostavljaju
primetan trag u E prostoru. Maleni delii neprestano otpadaju, ili isparavaju, sa svakog fizikog tela koje se usudi da zadre u ovaj svet

127
reifikovanih apstrakcija. Ponegde pobegne pramiak atmosfere, iz ventilacionog sistema; ponekad ispari deli okolopa, samo est-
sedam atoma debeo.

Trag je postajao sve 'vreliji'.

Pitam se ta ih je navelo da zau ovde, razmiljao je Hari Harms; oajanje... ili neka uasna izgubljenost.

Prvi trag bio je oko godinu dana star, ako se moe imati poverenja u instrument za merenje subjektivnog trajanja, koji ovde radi tako
to meri kojom brzinom se protoni raspadaju, a njihovu masu preobraava u mikroskopske izjave. Na osnovu profila disperzije Hari je
znao da je taj prvi uljez bio malih dimenzija - ne vei od ove njegove mobilne osmatrake stanice.

Drugi trag bio je noviji, ali ne mnogo noviji; poticao je od vee letelice, ali ipak manje masivne od fregate. Da je ta druga ustro
gonila prvu, bilo je prilino jasno.

Uzimajui uzorke molekula koji su i sad lebdeli u blizini, Hari se uverio da su oba broda bila iz njegovog, kiseonino zasnovanog
reda ivota. Bili su to brodovi iz Pet galaksija, a u njima iva bia koja diu kiseonik, oksigen. Bia aktivna, ustra, ambiciozna, sa
velikim potencijalom za nasilje.

Trei trag neko vreme ga je zbunjivao. Neki brod je proao ovim putem sasvim nedavno, moda samo pre nekoliko dana. Gust oblak
atoma jo se komeao du te putanje. Sonde za uzimanje uzoraka strale su iz Harijevog broda u trku, i njihale se, kao hemijski
osetljive antene nekog insekta; i neprestano su pokazivale metalokeramike profile, koji odgovaraju mehanikom ivotu.

Kao slubenik i 'kaluer' Instituta, Hari je uvek pomalo motrio i na eventualne znake da mehanoidi rade neto sumnjivo. Iako su
programiranjem u njih uneta odreena bezbednosna ogranienja, jo pre vie od milijardu godina, mehanoidi su ponekad umeli da se
'otkae' i da se ponu nekontrolisano, ludo razmnoavati. Tada su grabili i upotrebljavali sve sirovine, bukvalno sve pred sobom, i
proizvodili kopije sebe, brzinom koja se eksponencijalno uveavala.

Naravno, ovaj problem je endemski i kod svih drugih redova ivota; takozvana 'oportunistika proliferacija' predstavlja optu sklonost
svih bia koja se mogu nazvati ivim. Imali su i kiseonikai svoje holokauste, za koje su sami krivi, u Pet galaksija: prenaseljavali su i
preterano eksploatisali mnoge planete, crpli su iz njih resurse mnogo bre nego to su planete mogle da se obnavljaju. Zato su uvedeni
zakoni migracije, po kojima su mnoge planete ili galaktike oblasti povremeno ostavljane 'na ugar' - preputane (prinudnom)
nekorienju, planirano nenaseljene. Ali reprodukcija maina ume da bude izuzetno brza i halapljiva, a ponekad zapone u mranim
uglovima gde niko ne zaviruje. Desilo se jednom da su autonomni replikatori u Treoj galaksiji poeli da se razmnoavaju tako naglo
da je to bio pravi talas, prava invazija; za samo deset miliona godina bukvalno su pojeli sve planetoide i druga manja tela u toj
galaksiji, pretvorivi ih u vitke automatske primerke sebe samih... a onda su poeli da deru i planete. Ta nevolja nikako nije htela da
prestane, pa je stvorena koalicija svih drugih redova ivota, koji su zajednikim snagama likvidirali tu napast.

Ali Harija nisu brinule samo maine. U ovakvim vremenima, kad civilizaciju disaa kiseonika potresaju unutranji razdori, moralo se
paziti i na eventualni sumnjiv potez vodoninog reda ivota; jer, rivali kiseonikaima jesu i hidrogenska bia, koja bi takoe mogla
pokuati da 'uskoe' u dogaaje, da izvuku neku korist za sebe.

Meutim, tragovi koje je Hari usput nalazio bili su vie udnovati nego pretei. Preobilje metalnih otpadaka nagovetavalo je da je to
mehanoidno bie moda veoma oteeno. Bilo je i drugih anomalija. Harijevi senzori nanjuili su aminokiseline, kao i druge organske
otpadne materije. Moda je mehaniko ivo bie donelo sa sobom i neku malu koliinu organskog, kiseoninog ivota; moda kao
brodski tovar? Ponekad su mehanoidi koristili bioloke komponente, zato to su one otpornije na dejstvo kosmikih zraka nego
savreno precizna elektronska logika kola.

Istekla je jo jedna midura, i Hari zaustavi vozilo, da bi valjano postavio jo jedan paket sa instrumentima. Kamera je morala biti
uperena tano u aveniju, i aktivirana, da bi prikupila podatke koje e tehniari Nav-insta kasnije prouavati. Hari se nadao da e od
toga biti i neke koristi.

Naravno, njegov poslodavac ve je vrio mnogobrojna merenja obiljem dobrih instrumenata na (i u) svim transfernim takama, kao i
na hiperspacijalnim nivoima A, B i C. Osim toga, putnici rutinski prijavljuju vlastima kakve su uslove imali tokom putovanja. inilo
se da je opskurno i nekonvencionalno slati jednog izviaa da postavlja kamere u jednu ovako nepouzdanu, prevrtljivu oblast E
prostora. Ali, kako bi on sam, Hari, mogao o tome doneti kompetentnu ocenu?

Ja sam negde na dnu totemskog stuba, razmiljao je; na meni je da radim svoj posao korektno. 'Vei svemirski brod gde ti gazda kae.'
Nije moje da pokuam da postupam 'mudrije' nego to mi je reeno.

Na pripremi za ovu misiju rekoe mu da instrumenti pokazuju poveano naprezanje prostora na gotovo svim prohodnim transfernim
putanjama u Pet galaksija. Mnoge su ispadale iz upotrebe; zbog toga su postala neminovna mnoga nova zaobilaenja. Putniki i robni
promet poeli su da trpe znatnu tetu zbog ovoga. Ali kad god je Verkvin pokuavao da se obrati institutskim funkcionerima viim od

128
sebe, dakle svojim stareinama, sa pitanjem ta se to deava, dobijao je samo uoptene, isprazne odgovore koji su u sutini znaili "ne
brini".

Ovakve:

- Ovi dogaaji nisu neoekivani.

- Pripreme su obavljene (jo davno) za savladavanje takvih pojava.

- Funkcioneri tvog nivoa ne treba da gube vreme na razmiljanja o uzrocima, niti o dugoronim posledicama.

- Radi poslove koji su ti dodeljeni. titi saobraajne puteve. Kao i putnike. Podnosi izvetaje redovno. I, nadasve, suzbijaj paniku.
Pozivaj graane da vedro i samopouzdano sagledavaju situaciju.

- Pazi da sva tvoja oprema bude u punoj pripravnosti.

- Poniti zaposlenima sva odsustva i bolovanja.

Stizali su takvi memorandumi 'odozgo', ali nisu nimalo inspirisali Harija, pa ak ni Verkvina, koji je bio oigledno uznemiren... mada
nije lako itati raspoloenja i duevna stanja jedne velike hobotnice koja se vue po suvom.

Situacija je navodila Harija na svakojaka podozriva razmiljanja. Pitao se, na primer, zato su ga sada u ovo poslali.

ta ako je Verkvin to uinio 'na svoj pipak', bez odobrenja viih stareina? Moda Verkvin eli da pogleda situaciju nezavisno, bez
znanja Instituta; moda eli podatke koje niko nee moi da cenzurie ili izmeni.

To bi znailo da ima poverenja u Harija... to bi Hariju svakako, kao pohvala, prijalo. Ali oni drugi nagovetaji te pomisli ipak su bili
uznemiravajui.

ta ako se itav sistem raspada? ta ako je onaj propovednik iz rase Skiano bio u pravu? Ako je nastupio kraj sveta, zar ne bi trebalo
ostaviti sve poslove, i zagledati se samo u stanje svoje due?

Samo jednu miduru pre polaska na ovu najnoviju misiju, Hari je, ne bez straha i 'meovitih oseanja', prihvatio poziv tog Skianoa da
prisustvuje jednoj maloj kongregaciji novih vernika. Ulazei u neki omanji magacin u jednom zabitom, jeftinom kvartu Kazkarka, on
tamo zatee aroliku bulumentu stvorova koji su se ulanili u ovu novu sektu.

Dva zdepasta, krupna Sintijanca - a ta je rasa tradicionalno naklonjena zemaljskim obiajima i konceptima. Nekoliko malih Vazuna,
jedan Pring izbuljenih oiju, trojica Pornata, jedan Rugugl, sav prugast; i...

Hari se priseti kako je iznenaeno ustuknuo videi ko je jo tu. Grupa strane Brae noi! Braa su imala lica nalik na ajkule, a ruke
dugake i miiave, i reputaciju religioznih zanesenjaka koji lako menjaju veru ili varijantu vere a onda se fanatino bore za to
najnovije ka emu ih baci taj njihov verski impuls. Oprobaju jednu veru, ratuju za nju, pa preu u neku drugu, ratuju i za nju... i tako
redom. Ipak, Hari se iznenadio videi da su stupili u jednu tako kosmospolitsku sektu, sainjenu veinom od stvorova koji nisu ni u
kakvom srodstvu niti vezi sa Braom noi niti sa njihovim klanom.

Vernici, tako aroliki, okupili su se pred jednim simbolom za koji se Hariju uini da je smean i zastareo, ali, ipak, nervirajui: pred
holo-fotografijom planete Zemlje. Ta prapostojbina Harija Harmsa i njegove neoimpijevske rase bila je doarana kao da iz nje zrai
neka svetlost, a naroito etiri jaka, iroka svetlosna zraka rasporeena u krst. Hologram se polako okretao na krstu, prosipajui
svetlost... nadimao se... a onda rasprsnuo. Zemlja je predala svu svoju materiju toj svetlosti, izvrila je konano samortvovanje. A
time je, valjda, 'doprinela prosvetljenju cele vaseljene'.

Samo nekoliko trenutaka potom, slika se vratila na poetno stanje. Pred vernicima je taj ciklus poet iz poetka, jo jednom.

"Kau nam da je cilj ivota u tome da se ivot stalno usavrava", propovedao je Skiano, govorei prvo neujnim iskrienjem svetlosti
u svom donjem paru oiju, na jeziku gal dva, a zatim ujno, preko vodora koji mu je bio u jednoj ruci, a koji je svetlosne signale
maltene istovremeno prevodio na gal sedmi.

"Ta mudrost je istinita, sumnje nema. Sve granice redova i klasa prevazilazi. Kad se jednom sapijentnost postigne, onda ivot mora
imati i neki vii smisao, neto to je iznad pukog odravanja i nastavljanja svog jastva, svojih gena, svog egoa. Jo davno rekoe
Praoci da je vrhunski cilj na da stalno tragamo za ciljem. Da bi postojanje imalo smisla, moramo imati cilj kome stremimo. Metu,
prema kojoj emo ispaljivati projektile svojih ivota.

129
Ali ta se to u ovoj vaseljeni moe usavravati? Svakako ne materija, koja se malo po malo raspada, to na kraju svede i
najvelianstvenije spomenike, najgrandioznija dela, na mutno svetlucanje pozadinskog toplotnog zraenja. Svaki pojedinani
organizam ostarie i umree, kad-tad. Neke svoje uspomene moe, eventualno, da uita u neto, da prenese nekome, ali se nee,
stvarno, moi da usavrava - smrt e ga u tome zaustaviti.

ak i ovaj kosmos celi, koji ulima svojim percepiramo, osuen je, izgleda, na entropijsko-haosnu smrt.

Jedino ive vrste imaju, reklo bi se, ansu da se proticanjem vremena unapreuju. Prvo evolucija, slepa, pripremi teren, na mirijadama
svetova-odgajalita; nebrojene tipove ivota testira i proseje, i najzad nastanu pred-sapijentne forme, dragocene. One stupaju u
blagosloveni ciklus usvajanja i Uzdizanja, prihvataju vostvo starijih, ubrzavaju svoj proces usavravanja.

Sve do te take, ono emu nas Praoci nauie dobro je, mudro i opravdano. Jer znai da svetovi-uzgajalita sauvani bie, i
vrednovani kao svetinje. Potencijal za nastanak novog bie ouvan, ali i mudrost starog bie prenoena sve dalje i dalje, kroz
beskonani ciklus uzgajanja.

A kad neka stara iva vrsta prenese na mlae sve to preneti moe? Vrhunce uvida i znanja kad dostigne? Onda je vreme da nastavi
svoje samopoboljavanje, da se povue iz svemirskih putovanja, iz itavog dotadanjeg naina ivota, da u Zagrljaju plima punih
ljubavi potrai svoje rasno savrenstvo.

Tim putem, reeno je nama, otili su, u vrsti zahvat gravitacije, i nai Praroditelji sami. I sad ekaju tamo, i dobrodolicom
pozdravljaju svaku novu genetsku liniju koja dostigne tu konanu transcendenciju."

Skiano sklopi 'ruke' koje su se kod njega zavravale vakuumskim sisaljkama-pripijaljkama, i nagnu se blie svojoj publici.

"Meutim, da li je to jedina putanja ka usavravanju? Nije li nekako hladan i dalek takav pogled na spasenje, koji gleda samo u
daljine i vidi samo cele rase? Osobito danas, kad je vremena preostalo, moda, samo jo malo. Premalo da mlade rase poboljaju sebe
na onaj starinski nain.

Osim toga, postoji i pojedinac; ta s njim? Dodue, mogue je nai pravo zadovoljstvo u saznanju da si ivot utroio plemenito,
doprinevi da sledea generacija bude bar malo bolja od tvoje, i da si na taj nain omoguio svojim naslednicima da se malo vie
primaknu ostvarenju velikog cilja. Ali zar nikakve nagrade nema za plemenitog, asnog, odanog pojedinca u ivotu ovom?

Zar se pojedincu ne nudi nikakav kontinuitet? Ba nimalo transcendencije?

Ustinu vam kaem, prijatelji moji i brao, ima nagrade! Mi emo je dobiti sa mesta ponajmanje oekivanog. Sa jednog udnog malog
sveta, gde su vuii doskoili do sapijentnosti, osvojili je deviansku, celu odjednom, posle duge i teke borbe samouzdizanja. Tokom
te borbe, usamljenost i tiinu mogle su im olakati samo pesme kitova.

Pesme kitova... i jo neto. Jedno obeanje, koje im je blailo duu. Dobili su ga od Boga, jedinog, pravog.

To obeanje bilo je strano ali i divno. Uskoro e biti i ispunjeno. Ostvarie ga mali svet zvani Zemlja, koji e svojom muenikom
pogibijom iskupiti sve nae grehe. Da, grehe svih, i svakog pojedinog, sapijentnog bia.

A to je obeanje spasenja i venog ivota."

Poloio je najzad i poslednji paket sa instrumentima. Sad je imao mnogo slobodnog vremena, do trenutka kad e morati da pone
obrnut posao, njihovo prikupljanje i odnoenje na Kazkark. Zato je nastavio jurnjavu za neovlaenim 'etaima' kroz E prostor.

Sva trojica uljeza drali su se blizu avenije... mudra predostronost, jer konvencionalni zvezdoplovi uopte nisu graeni za navigaciju
po E prostoru. Na ovaj nain zadravali su za sebe mogunost da u svakom trenutku zarone nazad u realni svemir, ako neto poe
kako ne valja i ne treba, ovde u imperiji memskih bia.

Naravno, 'zaroniti' u aveniju nije ba bezazlen pokuaj. Ako i pogodi jednu od Pet galaksija, moe ti se lako dogoditi da stigne malo
'proiren'... tako da su svi atomi u meusobno tanim poloajima, ali po nekoliko metara jedan od drugog, a ne po nekoliko
angstrema: pretvorio si se u oblak razreenog gasa, maltene vakuuma, a narastao si do dimenzija zvezde.

Ili se moe desiti da sauva fiziku koheziju - ti, i tvoj brod i posada - ali da zaglavinja u neki deo svemira koji je veoma daleko od
ijednog poznatog orijentira, i od ijedne transferne take, tako da ostane izgubljen i praktino 'na pustom ostrvu' zauvek.

Nasuprot tome, Harijeva letelica bila je spretna, robusna, dobro prilagoena ivotinja, koja se ume snalaziti u ovoj hirovitoj okolini.
Namenski konstruisana za E prostor, njome je pilotirao vet, iv i za to osposobljen pilot, mogla je potraiti ulazne i izlazne take
daleko bezbednije od avenije.
130
Od tri letelice za kojima je galopirao, ponajvie ga je brinula trea, mainska. Prema njoj je oseao maltene saaljenje. Jer ona je ovde
bila u najslabijem poloaju, praktino slepa, to znai da kroz E prostor srlja ne videi uopte kuda i u ta ide.

Hari je naredio brodu/stanici da ubrza svoj klimavi galop, radoznao da vidi ta je moglo naterati jedan takav entitet, mehanoid, da
jurne bezglavo u metaforini prostor, verovatno gonei dva broda oksigenaa. Uskoro poe detektovati tragove digitalne svesti,
siguran dokaz da u blizini deluju moni kompjuteri, neprekidno, nezaklonjeni kamuflanim oklopima; tu negde, iza magle.

Taj jadni stvor kao da je emitovao poruku svim mesodernim memskim biima u okolini: evo me! Zveri! Pojedite me!

Zaviri jo jednom kroz maglu. Da, pred njim je litica, fantastino strma i visoka. Bela, ali nekako sivkasto i umorno bela. Pokrivena je
simetrinim crvenkastim mrljama. Ispreila se ta barijera ispred njega, vertikalna, nedogledno visoka - ko zna koliko metara ili
kilometara visoka. Ali, sjajna cev avenije produavala je pravo napred, u tu prepreku.

Mrlje na prepreci bile su poreane u stroge geometrijske redove, kao ratni brodovi postrojeni do u beskraj. Hari je bacio poneki
podozriv pogled na tu stranu, ali pilot mu ree da su to samo 'dvodimenzione diskoloracije', dakle pljosnate mrlje, nita vie.

Stanica je marirala dalje, galopom preko obrasle stepe, i Hari uskoro uvide da u litici postoji rupa, dovoljno velika da kroz nju proe
avenija i da sa strane ostane jo poprilino prostora. Da, njegova osmatraka stanica tu moe proi... a mogao bi i neki omanji
zvezdani brod.

"Mislim", promrmlja slovo (B)p pilotskog moda nagaajui, "da je neko ovde upotrebio energetska oruja."

Hari vide da je neko grubom silom prokrio sebi put kroz liticu, naporedo sa avenijom. Prokrio, razvalio zapravo; pukotine su se
odatle granale na sve strane, kroz zid, a razvaljeni komadi leali su meu upkastim klonulim 'kaktusima' nadaleko.

"Nerazumnici!" uzviknu Hari. "Njihov brod bio je preveliki, nije mogao da proe kroz tu rupu, pa su krenuli odmah orujem, umesto
da pronau neku zgodnu metaforu koja bi ih provukla."

Zavrte glavom. Opasno je pokuavati bilo kakve izmene u E prostoru silom. Mnogo je bolje prilagoditi se udnim pravilima tog
prostora i na taj nain stii do ostvarenja svojih ciljeva.

"Izgleda da je ovo uraeno pre godinu dana, kad je vei brod iao ovde za manjim", ree raunar-pilot. "eli li da angaujemo
opservacioni mod, pa da ustanovimo koji tip oruja je upotrebljen?"

"Ma, nemamo mi vremena za to", ree Hari. "Jasno je da su pred nama neki idioti... ili fanatici. to, u oba sluaja, znai nevolju."

Hari dobro pogleda mrak u toj rupi napred, oko avenije. Nema sumnje, to je granica neke nove tranzicije. im ue unutra,
metaforina pravila opet e se izmeniti.

Verkvinu se ovo ne bi dopalo. Nema apsolutne garancije da e Hari moi da se vrati istim putem, ili bilo kojim putem. Trebalo bi da
su mu instrumenti prvi prioritet.

Posle due pauze, koju je proveo uglavnom ekajui se u neo-impijevskom stilu, on zamumla i odlui.

"Ulazimo u to", naredi on. "Pripremi se za pomak na drugu simboliku!" Zauze svoje komandno mesto i pritee se kaievima.
"Zatvaraj te aluzine. Ide..."

Kurzivno (B)p se zavrte bre. "Uzbuna! Neto se pribliava!"

Hari se osvrte. Prednju polovinu njegovog vidnog polja zauzimala je litica. Drugu polovinu, 'savana' i po njoj avenija koja se pruala
krivudavo u maglene daljine.

Poteui nervozno oba svoja palca istovremeno, Hari je razmiljao o prvom pravilu opstanka u E prostoru. Kad nisi siguran ko ti se
pribliava, pritaji se malo i pogledaj ti njega pre nego to on vidi tebe.

"Identifikacija? Odakle dolazi?"

Pilot-program je oklevao samo tren. "Predmet nepoznat. Dolazi iz unutranjosti tranzicione zone."

Iz te mrane peine, tano ispred njega! Dakle, nema anse da se Hari sakrije tu. On se poe okretati levo, desno, u oajnikom
traganju za idejom.

131
"Moramo se ukloniti sa vidika", ree. "Treba se smuvati negde, ali, gde?"

"Nemam odgovor, osim ako emo leteti. Jesi li naao nain da leti ovde, Harvi?"

"Nisam, prokletnie!"

"Ono tamo se pribliava."

Hari spusti pesnice na rukonaslone. Doao je as kad treba pokuati neto, bilo ta.

"Penji se na zid!"

Stanica poslua i zatra se gipkim galopom pravo u zid. Hari Harms zavue i ruke i noge u kontrolne rukave, i povika: "Sad ja
preuzimam!"

Vozilo dojuri do zida a Hari izbaci prednje dve noge napred; one se svojim velikim, pljosnatim stopalima praktino zalepie za tu
glatku povrinu.

Hari zadra dah...

A stanica, prirodno kao da je upravo za to napravljena, produi da galopira po zidu, vertikalno uvis.

Alvin

Ovaj prilog dnevniku morau da zbudim to je mogue bre. Nema vremena da bilo ta glaam. Ne mogu traiti od autopisara da mi
sredi gramatiku ili da mi predloi neku kitnjastiju terminologiju. Ve smo ukrcani u jedan od Brazdaevih trofejnih amaca
thenanijanskog porekla, a otisnuti se moramo kroz manje od jedne midure. Moram ovo zapisati brzo, da bih drugi primerak mogao
ostaviti u Brazdau.

elim, vidite, da Dilijan Baskin ima jedan primerak, zato to pojma nemamo da li e nam ovo malo putovanje uspeti. alju nas u
nadi da bi amac mogao da se dokopa bezbednosti dok Brazda ulee u opasnost u kakvoj jo nikada nije bio. Ali moglo bi ispasti
obrnuto. Ako smo tokom naih pustolovina ita nauili, to je: da se ni na ta ne moe osloniti.

Doktorka Baskin mi je neto obeala. Ako se ona provue a mi ne, postarae se da moj dnevnik bude objavljen na Zemlji, ili ve
negde. Znai, postau pravi pisac, pa makar tad bio i mrtav. Ljudi e itati ovo to sam napisao, itae u ovom veku i moda u
sledeim vekovima, moda na mnogim svetovima.

Mislim da je to toliko ultra-carski-super, da maltene nadoknauje ovu zaista lou foru sada, naime, ovo to moramo da se rastanemo
od svih prijatelja koje smo na brodu stekli. Otprilike isto toliko teko mi je pao i rastanak od moje porodice, na Jijou.

Dodue, jedan lan posade ide sa nama, on e pilotirati ovim naim borbenim amcem. Doktorka Baskin nam je dala svog najboljeg
pilota, da bi pomogla da to bezbednije stignemo do cilja.

"Tamo gde mi idemo", rekla nam je, "nee nam biti potreban vrhunski svemirski pilot. Ali, vama klincima i te kako e biti potreban,
da biste imali bar nekakvu ansu. Zato e Ka biti sa vama."

Hakica se bunila, naravno, mahala je svim svojim pipcima sa oima (a ima ih na vrh glave ukupno etiri, to znate) i protestovala onim
svojim specijalnim cvileim tonom koji samo mladi G'keki umeju da izvedu ba tako, do savrenstva.

"Bacate nas u izgnanstvo", kukala je ona. "Ba sad, kad Brazda treba da stigne na mesta zaista zanimljiva!"

"Nije izgnanstvo, nije izgnanstvo", odgovorila je Dilijan. "aljemo vas na opasnu i vanu misiju. Za koju ste vi Jijoanci, dodue,
odlino osposobljeni. Ta misija bi mogla dati smisao svemu ovome kroz ta smo dosad proli."

Naravno da su obe u pravu. Siguran sam da nas teraju sa Brazdaa dobrim delom zbog toga to smo mladi, a Dilijan osea krivicu
zbog toga; smatra da nije u redu da vodi 'decu' na ovako opasno putovanje, na kome nas napadaju ponekad i sa desetak razliitih
strana, i ugroavaju na nekoliko razliitih naina. Oigledno bi volela da nas etvoro, a naroito naa Haklberi-Finica, budemo
sklonjeni na neko drugo mesto, koliko-toliko bezbedno, to pre.

Ali, opet, ne verujem da bi se Dilijan olako rastala od Kaa, osim ako to moe na neki vaan nain doprineti uspehu njene misije.
Verujem da ona zaista eli da se mi tajno probijemo kroz Pet galaksija i uspostavimo kontakt sa Teragenskim savetom.

132
"To do sad nismo mogli", objasnila nam je, "zato to smo u brodu imali samo Ljude i Delfine. ak i ako bismo se uvukli u neku slabo
poznatu luku, pri prvom pokuaju da kupimo zalihe ili pitamo za pravac daljeg putovanja bili bismo primeeni; im bismo prvu re
ikome rekli, nastala bi opta uzbuna. Zemljani su tako dobro poznati - ali ne po dobru - da nigde ne mogu proi neprimeeni.

Ali ko e obratiti posebnu panju na neku mladu Urkinju? Ili na Hunia koji se eta po nekoj beznaajnoj svemirskoj luci? Vi ete biti
tipini siromani svemirski putnici, koji prodaju poneku informaciju pokupljenu usput, a za uzvrat dobijaju prevoz etvrtom klasom;
putnici koji iz nekih svojih linih razloga ele da idu u sektor Tanit.

Naravno, Hakicu ete morati da krijete i izolujete - moda ak i da nosite u kontejneru za ivotinje, sve dok ne dospete na neko
bezbedno mesto gde e moi da je tite, recimo, Timbrimi. Ili Thenanijanci, moda - ako je ona voljna da trpi kmetski status i njihove
pompezne pridike o 'kampanji rasnog samopoboljavanja'. U svakom sluaju, od Hak zavisi tako mnogo da ona naprosto ne sme
uleteti ni u kakve rizike."

Ova Dilijanina napomena utiala je Hakicu koja je tek poela da 'hvata zamah' ljutnje i protesta zbog ideje da nju neko nosi u
kontejneru za ivotinje. Od svih nas putnika Jijovaca, ona ima najvei razlog da ostane iva. Ona je jedini ivi G'keki izvan planete
Jijo, a poto bi Jofuri mogli svakog trenutka da unite sve preostale G'kekije tamo, Hakica bi oigledno trebalo da se odsad posveti
stvaranju poroda, a ne pustolovinama. Ova promena ju je prilino otreznila.

"A kako skrivati Kaa?" upitala je Ur-rona, izmahujui izduenom, glatkom glavom i ukajui pomalo na svoj kenta-urski nain.
"Nee nan viti lako da sakrijeno onolikog Delfina. Treva li da ga nosino u prtljagu?"

Ignoriui tu ironiju, dr Baskin je samo odmahnula glavom.

"Ka nee ii sa vama sve do Tanita. Bio bi previe upadljiv. Osim toga, ja sam njemu obeala neto; vreme je da to obeanje
ispunim."

Spremao sam se da postavim pitanje o tome... kakvo je to obeanje ona dala njemu... kad porunica Tit ue u Salu za planiranje i
ree da je zavrila ukrcavanje zaliha u na amac.

Na mom ramenu 'vozila se' moja nurkinja, moja kuna ljubimica, Hufu. Ali njen sapijentni roak istog izgleda, tajnoviti Titlal po
imenu Blatko, sedeo je na oblinjem konferencijskom stolu i lizao svoje krzno. Liio je jako na jednog zemaljskog stvora koji se zove
vidra, s tom razlikom to je na vratu imao i bele bodlje, a na licu izraz prezira i dosade.

"Dakle?" obrati se Dilijan Baskin tom stvoru, iako je dobro znala da on jo od poletanja sa Jijoa nije pristao da kae ni jednu jedinu
re. "eli li otii kod Timbrimija, da im javi o situaciji na Jijou? Ili e poi sa nama, i videti stvari koje na red ivota normalno
nikada ne vidi?"

Poto znam koliko su Titlali radoznali, mislim da je ona to pitanje tako formulisala sa namerom da izmami iz ovog Titlala neki
odgovor. Ali, nije me iznenadilo kad je umesto odgovora dobila neto drugo.

Znate kakvi su Titlali, spremni da odgrizu sopstveni rep samo da bi im ala uspela.

Valjda bi trebalo na ovom mestu da zastanem i da objasnim kako je dolo do toga da nas nekolicina urno spremimo bojni amac i
poaljemo ga tamo gde je trebalo da poe itav Brazda.

Razlog se sastoji u tome to je Dilijan dobila privlaniju ponudu.

Ili, barem, ponudu koju nije mogla odbiti.

Rastanak se primakao. Ali, kako je dolo do toga?

Tamo gde sam proli put prekinuo pisanje ovog dnevnika, Brazda se sjurivao du sloene unutranjosti jedne transferne take, samo
nekoliko desetina strelometa ispred jednog jofurskog bojnog broda koji se drao za nas kao prerijski skaka za svoje poslednje tene.
inilo se da emo samo na jedan nain uspeti da se otresemo tog neprijatelja - zaletanjem pravo u jednu od najprometnijih, najveih
luka, i to u onu koja je cela (itava ta planeta, dakle) u vlasnitvu velikih Instituta i njihovih glavnih tabova; tu bi moralo da se
zatekne nebrojeno mnotvo drugih ratnih brodova. Ako bi sve uspelo savreno, Instituti bi u poslednjem trenutku proglasili opte
primirje, opti prekid vatre; ali ako oni to ne bi uspeli da urade, otvorio bi vatru svako na svakoga, a u toj vatrenoj oluji Brazda bi u
trenu bio preseljen u Carstvo Nebesko.

Dobro, plan je bio prilino klimav, priznati se mora, ali niko nije uspeo da smisli bolji. U svakom sluaju bilo je pametnije tako, nego
dozvoliti da ba Jofunjarama padnu u ruke naa arheoloka otkria, koja bi onda mogla biti upotrebljena protiv svih ostalih klanova u
svih Pet galaksija.

133
I tako smo strmoglavo padali sve dalje i dalje kroz jedno transferno vlakno. Na pilot se jako trudio da izbegne sudar sa bilo kojim od
mnogo miliona brodova koji su beali iz stotina razorenih fraktalnih svetova koji su se upravo tad raspadali irom galaksije etvrte...

Ne pitajte mene kako je dolo do toga. Jer, to je sasvim izvan moje moi shvatanja. Dodue, neko od nas Jijoanaca neto je razumeo o
tome; Sara, oveica, koja ima titulu Mudra. Kad je nekolicina brodova u jednom od tih izbeglikih konvoja promenila, pred naim
oima, i oblik i oznake na pramcu, Sara je, izgleda, ukapirala neto.

Meni je reeno da neki od tih izbeglica tragaju za novim starakim domovima u koje bi mogli prei, i tamo nastaviti ivot u tiini i
razmiljanju. (Ali im traganje slabo uspeva jer slobodnih mesta nema.)

Drugi su, navodno, reili da se povuku iz udobnog penzionerskog ivota i da se pridrue svojoj aktivnoj kiseonikoj rodbini u ovim
trenucima opte krize. Doktorka Baskin je mislila da se mi moemo nekako ubaciti u tu optu guvu, i da moemo neprimetno klisnuti
do neke gusto naseljene zone negde u Prvoj, Drugoj, Treoj ili Petoj galaksiji.

Pred izbeglicama je postojala i trea opcija, koju je samo mali broj njih odabrao - prodor uvis, ka sledeoj preki na lestvama
sapijentnog ivota: pokuaj prelaska u jedan mnogo uzdignutiji nivo postojanja. To ne moe, ni sluajno, imati nikakve veze sa nama.

Naime, mislili smo da ne moe.

I ne da smo se 'preli', nego...

Kaem, vrtoglavili smo ludo kroz uvorenu strukturu tog transgalaktikog neksusa (kako transfernu taku naziva na Ka) i ekali da
konano stignemo u neto to nije etvrta. Onda se dogodilo.

Alarmi su zapitali. Ka je izveo jo jedan viestruki luping. Pred nama se pojavio oblak svetlosti, bezoblian, bez ikakvog nagovetaja
strukture. Mi smo se njemu pribliavali. Taj moj prvi utisak o bezoblinosti promenio se. Stekao sam utisak da je pred nama jedno
gigantsko bie sa nebrojenim mnotvom ruku koje se ispruaju i komeaju! Ti izdueci posezali su tamo i amo kroz transferne putanje
i uzimali svemirske brodove kao da beru bobice sa nekog buna!

"Je li ono... hmmm... normalna pojava?" zapitala je Hak. Nepotrebno, jer svud oko nas zblanuta i prebledela lica Ljudi i Delfina
pokazivala su da oni nikad nita slino tome nisu ni videli.

tipko zamuca kroz nekoliko nonih ventila: "Da-da-da-da li je to Bo-bo-bo-bog?"

Niko mu nije odgovorio, ak ni na ironini raunar Nis. Jurili smo bezglavo tano ka toj stvari, bez i najmanje anse da skrenemo i
izbegnemo sudar, jer sve do tamo nije bilo nikakve mogunosti za prelazak u ma koju drugu transfernu nit. Zato smo samo blenuli
napred i odbrojavali dure do uletanja u tu brilijantnost.

Poplava svetlosti. Jedna ogromna ruka sainjena od svetlosti spustila se do nas... i sve se, odjednom, poelo kretati usporeno. Ve-o-
ma... us... po... re... nooooooo.

Neka nelagodna oseanja poela su se iriti iz moje utrobe prema koi, a po koi se, istovremeno, irila neka vrsta otupelosti. Brazda
je tada podignut, sa celom svojom ogromnom masom, iz transferne niti to jest cevi kojom je do tad jurio. Urlik naih motora nestao je,
i ja zauh samo neki tihi zvuk, i shvatih: to nai motori romore, ali sada tiho, besposleno. Svi ekrani za posmatranje kosmosa oko nas
ispunie se belinom. Ali to arenje kao da nije bilo praeno nikakvom toplotom. Paralizovan od straha, pitao sam se da li e nas
pojesti neko gladno udovite, ili e nas pojesti jedna prirodna pojava koja prema nama ne osea nita. Ali bilo je zapravo savreno
svejedno ta e se od te dve mogunosti ostvariti.

Osvetljenje je bilo tako savrene nijanse, i tako raskono, bogato teksturom, da ja zakljuih: to samo moe biti smrt u istom,
destilisanom obliku, nita drugo.

Koliko dugo je trajao na izlazak iz transferne niti, pojma nemam. Ali, posle nekog vremena svetlost se povukla a udna telesna
oseanja u meni su polako prestala. Brazdaevi motori nisu pojaali rad, ali smo, bar, mogli opet da vidimo svemir oko nas i to svetlo
bie na izvesnoj udaljenosti ispred nas.

Sara je u meuvremenu vrsto zagrlila Emersona, a naa mala impika, Priti, zagrlila je njih oboje. Ur-rona, Hakica i tipko su se
zgurili jedno uz drugo, a Blatko i Hufu su se drali za moja ramena vrlo vrsto, sa ukupno osam kompleta kandica... koje su bockale,
i te kako.

Svi smo prenosili pogled sa ekrana na ekran, i kao da nismo mogli poverovati da oni opet rade.

134
A radili su, i pokazivali da smo jo u upetljanim 'makaronima' transferne take... ali, ni u jednoj cevi, ni u jednoj niti! Oko Brazdaa se
nekako stvorio mehur, poprilino veliki, normalnog prostora.

U tom prostoru nismo bili sami, naprotiv, bila je velika guva: stotine drugih, postrojenih brodova. Veinom su bili znatno vei od
Brazdaa. inilo se da svi ekaju, tiho i mirno, da se neto desi.

Nis hologram, tek sad, pucnu i pojavi se u vazduhu meu nama. Njegov splet tankih linija izgledao je napeto, brino.

"Vidim", ree on, "samo jednu zajedniku osobinu kod sveg tog brodovlja. Svaki brod bez izuzetka ima na pramcu znak Unije, dakle
sjedinjavanja. To je onaj od dve linije koje se sustiu pod uglom od sto etiri stepena. Amblem transcendencije."

Uskoro videsmo da svetlo bie pred nama ponovo hvata brodove, jedan po jedan, i na neki nain ih odabira. Veliku veinu vraa
nazad u transferne niti; takvi su odmah odlazili, nestajali sa vidika, kao da im je drago to e moi da pobegnu u neku drugu galaksiju.

Tek poneki brod, moda svaki stoti, izvlaen je i pregledan obiljem svetlosti, mnogo pomnije, a onda premetan u nau kratku ali
rastuu falangu odabranih...

Odabranih za ta? pitao sam se ja dok sam to gledao. Odabranih da budu zarobljenici? Uzorci? Kandidati? Predjelo?

Laknulo nam je kad smo videli da se jedan oblinji brod obliva onom karakteristinom pulsirajuom vatrom preoblikovanj i vraa u
svoj raniji oblik, sa pramanom oznakom u vidu gnezda koncentrinih krugova. Ta letelica iskliznu iz formacije, i klimavo odlete da
se pridrui izbeglikim kolonama u najblioj transfernoj niti.

"Ovi odustaju, uplaili su se", glasila je Hakicina dijagnoza, saoseajna kao i uvek. Jo neki brodovi, pred naim oima, odustadoe.
Ali bela svetlost dodavala je druge naem stroju.

Emerson D'Anit poe neto da petlja sa ekranom za dalekodometno osmatranje. Uskoro zamumla i prstom pokaza ta je otkrio: na
mehur normalnog prostora, ne-transfernog, nije bio jedini takav. U istoj ovoj transfernoj taki stvorilo se jo desetak, ako ne i mnogo
vie, takvih, i u svima se vrilo odabiranje i postrojavanje. Ali, dok su u nekima bili klinasti brodovi sa fraktalno 'naikanom'
povrinom, u drugima su lebdele ute grudve, otprilike sferine, koje su se ponekad spajale ili razdvajale kao lopte ulja.

"Zangi!" uzviknu Emerson, i sav se isprsi ponosito i ozareno zato to je uspeo da izgovori tu re, da tano, po imenu, identifikuje te
letelice. Kao da je time znakajnije umanjio nau zbunjenost.

"Hmmmm..." ree Sara. "Ima li iko neku ideju ta mi ovde traimo? Da l' mi je neto promaklo? Ili smo stvarno, nekom ogromnom
grekom, postrojeni za ulazak u transcendentni red ivota?"

Porunica Tit zabaci glavu, koja je kod Delfina tako velika, sa izduenim glatko-kljunastim ustima. "Bila bi to sssuper promocija",
ree ta Delfinka.

"Bila bi", umea se Nis. "Veina rasa koje diu kiseonik bore se stotinama hiljada godina - trguju, ratuju, Uzdiu, brode - pre nego to,
napokon, osete zov plima, i potrae neku pitomu zvezdu kraj koje e moi da se skrase. Tako, kao penzioneri, miruju u zagrljaju
plima moda milion godina, i tek tad postaju spremni za sledei korak."

Ur-rona predloi.

"Da pitano onaj ogranak Vivlioteke koji inano na ovon vrodu?"

Uskovitlani hologram se malo strese u vazduhu nae sale.

"U Galaktikoj biblioteci ne moe se nai mnogo o Povuenom redu ivota", ree on, "zato to oni koji njome upravljaju kau da to
nisu naa posla.

A o onome posle Povlaenja govore uglavnom samo religije. Veina velikih kultova u Pet galaksija bavi se time: ba pitanjem ta
'transcendencija' to jest 'prevazilaenje, nadilaenje' - uopte znai, ili ta moe znaiti, za ovu ili onu rasu. Mnogi veruju da su tim
putem prvo proli Praoci, i da su ostavili u amanet svima ostalima da, kad ko bude u mogunosti, krene istom stazom. Ali..."

"Ali to nije odgovor na pitanje koje je Sara postavila", dovri Dilijan Baskin. "Zato smo ba mi odabrani da se postrojimo za
transcendenciju? Pitam se nema li..."

135
Zautala je, videi da na mutavi bivi inenjer, Emerson D'Anit, opet gestovima nastoji da privue nau panju. On je vrhom prsta
pokao svoj nos, a zatim, ispruio ruku, napred, napred. Nekoliko trenutaka nismo ga razumeli, a onda porunica Tit malo pociknu,
shvativi, prva, ta on eli da kae.

"Nosss broda! Oni koji su nam napravili novi ok-klop... moda su izmenili i simbol na pramcu! Moda tamo sad nosimo neto to nije
spirala 'kraci-i-zraci', nego..."

Nije to dovrila, niti je bilo potrebno, svi smo razumeli da sad nosimo, na pramcu, moda neki pogrean amblem, koji nas identifikuje
kao neto to sigurno nismo.

Svi prihvatie da ta mogunost postoji, a niko ne pokua da raspravlja zato bi nai dobroinitelji uradili tako neto, niti kakve e biti
posledice ako se obmana razotkrije.

Po licu Dilijan Baskin videh da ona ne prihvata ovu teoriju. Oigledno je imala neko drugo objanjenje za nae svrstavanje meu
transcendentne.

Ja sam moda bio jedini dovoljno blizu nje da ujem re, samo jednu, koju je ona tad apnula, i to tonom rezignacije i tuge.

Zapisau, evo, mada mi nita nije jasno. Rekla je samo:

"Herbi..."

I tako, eto, doosmo u ovu situaciju: putevi se nai razilaze.

Moda je Brazda, u sutini, naao pribeite, kakvo-takvo. Barem vie nije tik iza nas onaj bojni brod Jofura, mada ne moemo znati
nee li on jednog dana opet iskrsnuti odnekud i pojuriti nas. Bilo kako bilo, doktorka Baskin je odluila da se ne protivi ovom
najnovijem zaokretu toka sudbine, nego da se na njemu neko vreme vozi i da onda vidi kuda bi nas to moglo odvesti.

Ali neemo se na njemu voziti mi Vufonci. Jer evo stojimo spremni za ukrcavanje u jedan stari thenanijanski bojni amac - na ijem
pramcu, vrlo jasno, blistaju galaktiki kraci-i-zraci, oznaka nas kiseonikaa - a sa nama Ka koji treba da nas preveze, bezbedno, u
galaksiju Drugu. To nee biti lako, naroito ako pomislite da treba sa ovog 'ostrva' normalnog prostora uskoiti u neku transfernu nit!
A i kad to uspe, moraemo se dobro potruditi da se uunjamo u civilizaciju Pet galaksija tako neupadljivo, kroz neku tako beznaajnu
luku, da niko ne 'pronjufa' ko smo zapravo.

A kad i to uspemo, ako se Ifnine kockice zakotrljaju kako treba, mi emo dati sve od sebe da budemo uspeni kuriri, da poruku
Dilijan Baskin, toliko znaajnu, prenesemo do cilja; i najzad, posle svega toga, da moda smislimo gde i kako da provedemo ostatak
svog ivota.

Kao ni Haklberi-Finica, ni ja nisam mnogo oduevljen takvom perspektivom. Ali ta drugo moemo, osim da pokuamo?

Tit je utovarila zalihe. Na pilotskom 'sedlu', prilagoenom za oblik delfinskog tela ve lei Ka, i pljuska perajima, nestrpljiv da
krene. Sve nas su zagrlili, jednog po jednog, i poeleli nam sreu, oni koje ostavljamo za sobom.

"Postignite da se Jijo ponosi vama", rekla je Sara. Kamo sree da polazi i ona! Onda bismo mogli da se oslonimo na njenu mudrost, a
osim toga, u naoj grupi bio bi po jedan predstavnik svih est rasa sa Nagiba. Ali, ako iko sa naeg skrivenog svetia treba da vidi
kako izgledaju transcendentna bia, i da pri tome ima ikakvu ansu da razume ita o njima, onda izbor za to mora pasti, dabome, na
Saru. Stvari jesu onakve kakve jesu, rekao bih.

Na alhemiar, na Trekonja, po imenu Tjug, isputa mlazie slatkih isparenja. Ta aroma blai nae strahove i naa aljenja zbog
rastanka. Pretpostavljam da, ako jedan Treki moe smireno i vedro da gleda svoj predstojei ulazak u vaseljenu nakrcanu Jofurima,
onda i ja mogu, barem, bez kategorinih predrasuda da oekujem susret sa mnogobrojnim roacima sa kojima je kontakt davno
izgubljen - sa dalekim roacima, koji provode itav svoj ivotni vek u udobnosti i moi zvezdanih bogova, ali koji nikada nisu itali
Konrada, Elisona, ili Tvena. Jadnici.

"Ovoj stvari treba dati ime", insistira tipko, kuckajui jednom tipaljkom/hvataljkom po metalnom podu bojnog amca.

Ur-rona klima tom svojom izduenom glavom sa tri oka.

"Naravno, postoji samo jedno odgovarajue", kae ona.

Ja se, potmulim umblanjem, saglaavam sa ovim. Okreemo se, zato, Hakici, koja slee onim pipcima iznad glave, na taj nain
naznaavajui da prihvata jedan deo odgovornosti za ovu odluku.
136
"Vai, neka bude San Vufona", veli ona, i sad je jednoglasno.

Dilijan Baskin stoji pored hermetinih brodskih vrata, eka da joj uruim disk iz autopisara, sa kopijom ovoga to, evo, dovravam.
Zato sad moram zakljuiti ovu stavku dnevnika - bez ikakvog doterivanja, glaanja. Tako je kako je; idemo.

Ako ovo bude poslednja stranica dnevnika, itaoe, to e znaiti da je Brazda uspeo da se probije a mi ne. Ne ulaem nikakve
proteste, ni za im ne alim. Samo kaem: pamtite nas, ako vam bude tako po volji.

Hvala, dr Baskin, hvala za pustolovinu i sve ostalo.

Sreno.

I zbogom.

Hari

Ma, neto mu je bilo od samog poetka uasno poznato u ovoj oblasti E prostora, jo od kad se spustio na preriju klonulih izrataja i
poao ka etvrtastim, jako dalekim kulama koje se negde u visini susreu sa gigantskim ravnim povrinama na nebu. Neto na potiljku
ga je golicalo uporno, neprijatno; tako impanza doivljava 'dea vi'.

On sada osmotri isti taj prizor iz drugog ugla, sa velike visine. Njegova letelica hodala je po gigantskoj okomitoj steni, kroz mutno
prostranstvo. Bezbrojni obrasci, crvenkasti i simetrini, pravilno su se ponavljali, nanizani po toj vertikalnoj ogromnosti, kao da je
tuda prola armija identinih monstruma sa raepljenim velikim stopalima.

"E, dakle, stvarno", ree on glasom hrapavim od iznenaenja. "Nikad ranije ne uradih ovo. Ko bi rekao da pravila ovde doputaju da
se ovolika maina penje pravo uvis, kao pauk po z..."

Zamuknu, u sevu uvianja; vilice nastavi da otvara i zatvara bez ijednog zvuka.

Pa nije valjda!

Zagledao se u te pljopsnate, monotono ponovljene are na litici, onda u daleke tornjeve maltene sasvim izgubljene u izmaglicama
ovog sveta. Samo jedno mentalno pomeranje skale, pomak u sasvim druge dimenzije, objasnilo je celu sliku.

Provalio bih ja ovo i ranije, ree on sebi, samo da se moglo jasnije gledati i videti.

Obuze ga oseanje da je kosmiki glup. Zajea glasno.

"Tako mi itine brade i Tarzanove kile... ovo je soba. Soba u neijoj prokletoj kui!"

Svest o ovome izotri, tek sad, njegove percepcije.

Prerija sva upkasta i ujednaena?

ilim!

Visoke, uzane, etvrtaste kule?

Noge nametaja!

Ona ogromna ravan sa koje je na poetku visio, i onda se spustio do ilima: sto. Ploa stola.

Mrljaste are na ovom zidu po kome se malo popeo: tapet, verovatno, ili neki slian pokrivni materijal, odabran bez iole estetskog
ula. Ovako iz neposredne blizine Hari nije mogao oceniti da li je motiv zemaljski ili tuinski.

Ova zona E prostora ima tako malo posetilaca, ree Hari Harms sebi, da je, u trenutku mog dolaska, verovatno bila u sirovom,
nemanifestovanom stanju. Verovatno se itav ovaj ogromni predeo zgusnuo i materijalizovao oko neke slike iz moje podsvesti!

A on je tada razmiljao o trenutno vaeem formatu svog broda/stanice. Taj format, zadran od prethodne misije, imao je i ovih
nekoliko nogu, vrlo dugakih. Hari je upravo razmiljao da ga to podsea na pauka. Moda je ta misao kreirala ovaj njegov
subjektivni kosmos. Ovu sobu.
137
Osim, pomisli on, ako ja sve ovo samo sanjam, u poslednjem bunilu, a moje telo lei smrskano, negde, pod tonama ruevina, u stanici
koja je pala i razlupala se im sam pristigao u E prostor.

U oba sluaja, njegova sudbina jasno pokazuje zato svi pametni izviai smatraju da je ovaj vilajet E prostora izuzetno opasan.

Moda insekti ovako vide stvari u kui: sve veoma udaljeno, sve nejasno, osim onog u najneposrednijoj blizini. Hari se zapita postoje
li ovde slike na zidovima, inija voa na stolu, i jedna iva div-planina - mae koje lei na sofi i tiho prede.

Moda je bolje ne saznati to. Ne prisiljavati E prostor da se izdefinie ba preterano u materijalna tela.

Samo jedna stvar nije se uklapala u ovu scenografiju klasine ljudske dnevne sobe: avenija, vitka krivudava cev mraka i svetlucanja,
koja je dolazila iz nesagledivih daljina, krivudala leei na tepihu, i zalazila pravo u zid, tanije u rupu u zidu, ispod Harija. Avenija
zvana stvarnost; potpuno u vlasti materije i nepopustljivih zakona fizike.

"Oseam primicanje vibracija", ree stanica. "Iz konekciono-rupturne lokacije."

Hari ovo prevede: iz te mije rupe dole. Tu avenija ulazi u mrak... nesumnjivo u drugu, drugaiju oblast E prostora. Tri uljeza prola
su ranije tim putem. Za sobom su ostavili jasne tragove. Prvo se, pre oko godinu dana, provuklo jedno malo vozilo... za njim
progonitelj, mnogo vei, koji je bezobzirno pucao u 'zid' i proirio 'miju rupu' da bi mogao da se progura kroz nju. Obojica su ostavili
za sobom 'mirise' ivota zasnovanog na disanju kiseonika. Trea letelica prola je nedavno, ostavivi meovite tragove, mehanoidne i
oksigenske. Ula je u istu miju rupu.

Ali je sad neto dolazilo odatle, kreui se u suprotnom smeru.

Hari proveri u kakvom je stanju naoruanje. Na instrument-tabli, na delu za naoruanje, nekoliko pravougaonika je svetlelo... to je
znailo da e ta oruja moi da funkcioniu u ovom prostoru, na neki nain. Ali trebalo je tek saznati na koji.

"Da vidimo moe li se opet primeniti isti trik", promrmlja on.

Preavi na runo upravljanje, on izbaci sidro koje sa jakim potmulim zvukom udari u tapet i tu se vrsto zalepi. Onda, nervozan, poe
odvajati jedno po jedno stopalo broda od zida. Uskoro je brod/stanica visio samo o svom kablu, visoko iznad 'tla'. "Sputaj!" uzviknu
on, i kabel se poe izduivati. Zastade na samo dve duine broda iznad mesta gde se tepih susretao sa zidom. Avenija i mija rupa
leali su samo malo levo od Harija.

To to izlazi, pomisli on, ne moe biti mnogo vee od ove stanice. Biu u prednosti, ne samo zbog faktora iznenaenja, nego i zato to
veina brodova koji uu u E prostor nisu dobro opremljeni za njega.

Zvualo je logino. Hari je uspeo, maltene, da ubedi sebe.

Ali je logika nepouzdan prijatelj, ak i u onoj vaseljeni koja je Hariju zaviaj. U E prostoru, ona je samo jedna od mnogih igara koje
se mogu igrati pomou simbola i ideja.

Jedan od mnogih naina da zavara sebe.

"Evo, neto izlazi!" saopti pilot-mod. I zaista, neto je izvirilo iz mranog tunela.

Izgledalo je jadno: apsurdno dugako, a toliko 'debelo' da se kroz tunel jedva provlailo. Ovaj uljez sastojao se od dugakog niza
segmenata, koji su izmeu sebe bili uzglobljeni. Za kretanje su mu sluile krute, lankovite noge. Istralo je to stvorenje iz 'mije
rupe' kao da bei od neeg. Onda je skrenulo, pribilo se uza zid, i tako ostalo, drhtei. Gledajui odozgo, Hari dobi utisak da je to bie
ranjeno i preplaeno, i da se pokuava sakriti bar na neko vreme, da doe do daha.

Nije bilo potrebno angaovati brodski opservacijski mod da bi bilo provereno da li je to mehanoid. Kruta formalnost pokreta jasno je
pokazala da jeste mehanoid. Jo znaajnija bila je injenica da ovo bie nije moglo da se menja dovoljno brzo. Sve druge vrste ivih
bia umele bi, prilikom prelaska u drugi vilajet E-prostora, da se malo razgibaju, da izvedu neku svoju tranziciju, da prilagode svoju
umnu koncepciju o sebi, svoj getalt, pa time i da postignu telesno prilagoavanje novoj ivotnoj okolini.

U ovom, E carstvu, verovanje u neto esto je bilo dovoljno da to i bude tako.

Pa ipak, ve po svojoj prirodi, maine su vrhunska manifestacija primenjenih zakona fizike. Doslednost sebi je ba glavni izvor
njihove moi, tamo gde je njihova domovina, u realnosti. Ovde je ta doslednost nedostatak, i to katastrofalan. Suoena sa hitnom
potrebom da izmeni svoj materijalni oblik, maina moe reagovati samo na jedan nain: tako to e pomno prouiti nove okolnosti,
doneti odgovarajuu odluku, a onda je i sprovesti, naime izvriti sve promene, jednu po jednu, prema planu.
138
Hari pogleda kroz runi teleobjektiv, izotri sliku, i vide da po telu tog mehanoida sve vrvi od manjih pokretnih predmeta, robota za
opravku i odravanje. Oni su radili histerinom brzinom na preoblikovanju svog gospodara. Sekli su, premetali, i zavarivali velike
komade realne materije. U tom procesu, mnogi komadi i komadii su otpadali, mrvili se, ili se upijali kao rastvor u tepih ispod.
Harijev senzor za atome pokazivao je da gusti oblaci estica kuljaju iz ovog bia na sve strane... otpad koji e uskoro, sasvim sigurno,
privui memoide strvinare.

Ova stvar oigledno je, nekad, bila svemirski brod, itelj dubokog vakuuma i meuzvezdane tame. Zapanjujue je bilo da takav stvor
uopte uspeva, makar i delimino, da se prilagodi na ovakvu ivotnu okolinu.

Jedan senzor poe sevanjem upozoravati na anomaliju: jedan deo osloboenog otpadnog materijala sastojao se od atoma kiseonika i
azota, kao i od sloenih organskih jedinjenja, to je govorilo o prisustvu sasvim drugog reda ivota.

A-ha, tu li si ti, pomisli Hari.

Do sad je podozrevao, sad je bio siguran. Ovo je bio onaj novi, trei uljez, koga je i hteo da sustigne.

"Ovaj je sigurno naleteo na neto to mu nije prijalo", pretpostavi Hari, "neto od ega se uplaio dovoljno da zbrie."

Pilot-mod uskoro potvrdi da je tako.

"Detektujem jo neeljenih pojava, koje nadiru ka probijenoj graninoj povrini sa druge strane, u estokom gonjenju ovog bia", ree
(B)p.

Hari se potrudi da ustanovi iz kog dela mehanoidovog tela dospevaju abnormalne, ne-mehanoidne emisije gasa. Pronae, na sredini
maine, jedno zadebljanje, odasvud zatvoreno; kao da se na sredini nekakve velike gusenice nalazi zrno graka. Bio je to habitat;
stanite neeg ivog ali ne mehanoidnog; u sutini, posuda puna atmosfere i drugih stvari potrebnih za kiseonini ivot. Na povrini
tog habitata videlo se nekoliko glatkih pravougaonika iz kojih je dopirala svetlost. Moda su to bili prozori, ali Hari nije mogao
zaviriti kroz njih.

Maini je oigledno bilo sasvim jasno da nema mnogo vremena. Pokuavala je da ubrza rad na svom preoblikovanju, ali zbog toga
roboti poee da gree, da se lome, pregrevaju, da padaju na tepih, ija vlakna su poinjala da se njiu na tu stranu, ispoljavajui
neugodne simptome svesne, ive gladi. Atoma u E prostoru ima vrlo malo; i kad zalutaju tu, posle izvesnog vremena nestanu.
Mnogim prostim memoidima izuzetno su korisni, kao prehrambena materija koja i u najmanjim koliinama, u tragovima, bitno
doprinosi zdravlju: memoidi, koji su apstrakcije ali ive, na taj nain postaju malo, makar sasvim malo, stvarni.

"Trideset dura do pojave novih pridolica", saopti pilot-mod.

Iako nije dovrila rad na svom preoblikovanju, maina slina gusenici zakljuila je da vremena vie nema, pa je nastavila da bei
naporedo sa avenijom.

Pitam se, pomisli Hari Harms, zato ne zaroni nazad u realni prostor; bilo bi dovoljno da samo uskoi u aveniju. Naravno, ovaj
mehanoid bi se onda mogao pojaviti takorei ma gde, pa bi mu onda mogli biti potrebni vekovi da se domogne najblieg pristojnog
hiperspacijalnog terminala, ali, zar maine nemaju vremena koliko god ele?

Razmislio je o moguim objanjenjima za ovo. Bilo ih je nekoliko. Moda je mehanoid toliko oteen da ne bi preiveo novi ulazak u
stvarnost. Ili, moda, organski 'tovar' u habitatu ne moe da eka nekoliko vekova dok maina putuje ka terminalu.

Bekstvo je donelo nespretnoj maini uasne nove probleme. Noge, uzglobljene metalnom vrstinom, koile su se, lomile, otpadale.
Hariju izae pred oi slika ranjene ivotinje koja bei poslednjim snagama.

Okrete se da posmatra nailazak progonitelja. Oni se najavie mlazevima svetlosti iz tunela. 'Kaktusi' tepiha na ovo su reagovali
obeshrabrenim klonuem. Pojavi se prvi progonitelj.

Harijev utisak bio je da iz tunela izlazi glista, ali oklopljena; glava te kreature bila je prekrivena blistavim ploama. Zver, dakle, iz
mranih prostora, gde vazduh ne dospeva. Ovo se, meutim, poe vrlo brzo menjati. Bie je prolazilo kroz metamorfozu,
prilagoavalo se novoj oblasti E prostora. Izrastoe mu, na gornjoj strani glave, organi nalik na oi. Ispod tela nastade prava erupcija
pseudopodija, tako da je stvor uskoro stajao graciozno na nebrojenim delikatnim nogama.

Kao stonoga, pomisli Hari; tanije, kao milion-noga.

Samo jedna vrsta ivih bia moe se tako brzo prilagoavati u E prostoru: ona koja je tu i nastala, ona iji je tu dom. Usavreni
memoid-mesoder. Ideja, dakle, zasnovana na lovu, na grabljivikom napadu na druga iva bia; moda, ak, sama ideja grabljivitva.
139
Dok se taj prvi memoid transmutovao da bi se prilagodio ad-hok pravilima jedne gigantske dnevne sobe, nekoliko drugih naie,
gurajui se, kroz isti tunel. Svi su bili prepuni elje da se bace na svoj bespomoni plen.

Ovo se mene nita ne tie; nemam ja tu nikakva posla, poe Hari govoriti sebi, poteui brino oba svoja palca istovremeno. Imam
dunost, primarnu, da prikupim Verkvinove instrumente. Sekundarnu, da hvatam ili razjurujem uljeze... ali, ovog uljeza sredie
memoidi sami.

Ali Harijeva neodlunost naglo se pojaa. Setio se kako se nastavila ona propoved Skianoa, misionara, koji je o svojoj udnovatoj veri
govorio sa improvizovane govornice, ispod lagano-rotirajueg holograma planete Zemlje raspete na krst. Prvo svetlosnim signalima iz
donjeg para oiju, a zatim i monim zvukom, taj evangelista je ubeivao sve prisutne da svaki sapijentni pojedinac treba da stremi ka
spasenju svoje pojedinane due.

"Iako je naa sekta stupila tek nedavno na bulevare i uliice Pet galaksija, stare vere ve u nama vide ozbiljnu pretnju. Pokuavaju da
ugue nau poruku; donose zakonske propise protiv nas, maltretiraju nas tobo legalno, ne biraju sredstva da onemogue nae
emisare. Nadasve, tvrde da mi propovedamo sebinost.

Ako abdikatori, ekai, transcenderi, i druge tradicionalne religije imaju o ma emu podudarno miljenje, onda je to svakako njihovo
uverenje da spasenje moe stii samo rasama i klanovima, ako se poboljaju i usavre, do te mere da pou za naim blagoslovenim
Praroditeljima u zagrljaj plima. Svaka generacija, kau, treba da radi predano da bi svoje potomke iznela makar i malice blie tom
velikom cilju. Kakav e uas nastati, dakle - kau oni - ako pojedinci, trilioni i kvadrilioni pojedinaca, ponu misliti o sebi! ta ako
spasenje svoje due moe postii svako misaono bie ponaosob, kroz veru u Boga koji je iznad i onostran svih poznatih nivoa
univerzalne stvarnosti?

ta ako je mogue zaobii zagrljaj plima, dovinuti se do rajskog posleivota, koji je opisan u svetim knjigama Tere? Da li bi onda svi
prestali ulagati trud svoj u unapreenje rase? Da li bi napustili svoje potomstvo, samo da bi se doepali duhovnog uzvienja sad?"
Donji par Skianovih oiju je sevao. "Odgovor postoji. Dadoe ga Budo, Moe, Isa Hris, i drugi veliki proroci koji govorahu na Teri
tokom slavne usamljenosti te planete. Njihov odgovor - na odgovor - sastoji se u tome da je samilost odvajkada bila glavna alatka za
stizanje do spasenja."

Proli su od tad dani, ali Harijeve misli jo su se komeale oko neverovatnih, mnogostranih nesklada u tome to je Skiano govorio.

Grickajui usnu, okrete se i obrati se ploveem (B)p simbolu u vazduhu.

"Koliko ima lovaca?"

"Tih memoida ima pet", odgovori pilot-mod brodskog kompjutera. "Dva su se ve u potpunosti transformisala; oni nastavljaju
gonjenje mehanoidnog uljeza. Dva jo menjaju svoj izgled. Jedan je u tunelu, gde eka na red da izae."

On vide par mesodernih memoida kako ubrzavaju jurnjavu preko tepiha. Sustizali su, brzo, posustalu mainu, noeni svaki svojim
mnogobrojnim zatalasanim pipcima/noicama. Dok se Hari etkao nekoliko koraka levo, pa desno, jo dva dovrie svoju
metamorfozu. U Harijevoj glavi preovladavalo je prieljkivanje da nikada nije ni uo ni video propoved onog Skianoa.

Nije mogao, kasnije, zakljuiti ta ga je nagnalo na akciju. Samilost je, doista, mogla tu imati nekakvog uticaja. Ali Hari je smatrao da
je jedna druga njegova osobina ponajvie kriva za ono to se dogodilo.

Radoznalost.

Nikad neu doznati ta je ta glupava trapava mainina prenosila, pomisli on, ako bude proderana od strane ovog opora pregladnelih
misaonih stavova.

Iz tunela izae i peti memoid i poe svoju metamorfozu.

Hari odluno kriknu i tresnu po jednom dugmetu, otkaivi realitetno sidro od zidnih tapeta; stanica pade pravo dole, ispruivi svih
osam nogu kao da su kande.

Prvog protivnika unitio je najlake.

Memoid je sasvim nesposoban da se brani tokom tranzicije, kad reformatira svoj konceptualni okvir da bi se prilagodio novoj okolini.
"Kad treba da parafrazira sebe u novi idiom", tako je to objasnio Hariju njegov stareina Verkvin tokom obuke. Dok se menja,
memoid gubi samouverenja i koheziju, koleba se, i zato ga lako moe unititi neka druga taka gledanja, razliita od njegove.

Brod/stanica se zari petom memoidu u lea; isprobada mu kimu na nekoliko mesta; poe ubrizgavati kritike misli.
140
PREKID

OKLEVANJE

SUMNJA

Ideja moe, u E prostoru, nastaviti svoje postojanje ako i nema mozga koji bi je mislio. Ali, samo ako je, kao misaona postavka,
dovoljno snana da veruje u sebe. Za koncepciju koja je prinuena da odrava sama sebe, pokolebanost je najgori otrov, naroito ako
se unese u pravom trenutku, na pravo mesto. Poslednji memoid je reagovao brzo, ali se nije mogao odbraniti; posrnu, a onda se
rasplinu, a okolni tepih zaas usisa osnovne postavke od kojih je memoid bio sagraen. Hari je sad bio sasvim slobodan da pojuri za
ostalima.

Budi kao pauk, ree on sebi, pripremajui konzolu za oruano dejstvo. Sad je u prednosti zato to im se privlai s lea, i zato to je
mnogo bri... a prednost je i to to se itava ova sub-oblast E prostora oigledno zgusnula oko neke slike iz njegovog uma koja je
posluila kao semenka. Moda oko neke uspomene iz detinjstva, kad se mali, malecki Hari igrao u neijoj dnevnoj sobi i pri tome
imao utisak da je nedogledno ogromna.

Brzo sustie jo dva memoida. Hari odlui da ih zaustavi mreom za zapetljavanje. Bilo je to idealno oruje za napad u E prostoru:
ispali mreu silogizama, logikih argumenata koji se u velikoj Galaktikoj biblioteci prikupljaju ve vie od milijardu godina, i
neprijatelj se spetlja.

Hajd, pa ta bude - bude, ree on sebi.

Naniani, i opali.

To oruje bilo je 'kontingentno', to je znailo, osposobljeno da menja svoj izgled kao i izgled svog pucnja u skladu sa okolnostima.
Hari ga je koristio u drugim prilikama, u drugim vilajetima E sveta, i video je da hitac ima izgled razornog zraka ironije, ili da
ispaljuje kontra-argumente kao uarenu topovsku ulad. Ali ovde iz oruja pokulja mlaz destilisanih argumenata, nekako spiralno,
kao da izleu mree lepljive svile. Mree se rairie iznad oba sustignuta memoida.

Padoe na njih, i jedan se odmah srui, nogu zapetljanih u prastare lukave argumente. Svaalake uvrede poee mu razdirati telo.
Memoid se sklupa u agoniji a onda se rasu u isparenje koje se brzo razie i nestade sasvim.

Onaj drugi imao je neto vie sree. Iako temeljito upleten, uspe se zaustaviti u poslednji as; ne pade. Gde god su niti zlovoljne
raspre zasecale u njegovo telo, kiselinski ga izjedajui (naroito po bokovima), iznutra su, iz rana, vrveli odgovori, kao ustra antitela.

Kreatura okrete svoj metaforini pogled ka Hariju a onda poe trcati otrov ka njemu. Grudve otrova poletee - najverovatnije logina
objanjenja udeena da ubede Harijev brod da vie ne treba da postoji. Mogao je pokuati da ih obori paljbom, ili da ih udarcima
odbaci u levu i desnu stranu, od sebe, ili ak da stoiki izdri njihov nasrtaj. Ali on je ve bio smislio svoju taktiku, sasvim drukiju.
Koristei svoje poznavanje lokalnih uslova, terena dakle, on natera svih osam nogu broda/stanice da se jako poviju, a zatim skoi
visoko, iznad verbalnog otrova, tavie iznad samog spetljanog neprijatelja.

Nekoliko sekundi je taj let trajao. Hari je posmatrao kako velika prostranstva tepiha promiu, kao more, ispod njega. Poe se brinuti
kad i gde e doskoiti; avenija je bila sasvim blizu, opasno blizu.

Pa, nisam spreman za povratak u kosmos, ne sad niti ovde! pomisli on. Izgledi da bi mogao ostati iv posle jednog takvog nasuminog
strmoglava u stvarnost bili su slabi.

Na sreu, u poslednji as uspeo je da izvede manevar izvijanja maine u vazduhu, i da doskoi malice izvan avenije. Ali to je bio
doskok bez odgovarajue ravnotee i gipkosti, vrlo tvrd. Hari nalete na prednji zid sopstvene kabine i bolno ugruva desno rame. I jo
gore od toga: kabina se ispuni zvucima neke lomljave. Neto se skrilo, svakako. Jedan alarm zableja. Crvena svetla poee da se pale
i gase.

Bolno trzajui licem, Hari se dovue do instrument-table, gde saznade da su se dve noge, prilikom pada, odlomile, a da se trea gadno
izobliila. Njegov brod-stanica mogao je sad krenuti u susret novim izazovima samo hramajui.

Ali, Hari je i sad bio u vatri adrenalina. On iskezi zube i oglasi se divljakim impanzovskim reanjem.

Tri oborena, jo dva pred nama, pomisli on, hrabrei se.

Na nesreu, sledea borba poe loe.

141
Jedan od preostala dva predatora ve se bacio na plen. Poeo je da otre metalne delove sa velike maine, razarajui je sreno,
razmahano. Drugi memoid se okrenuo da se obrauna sa Harijem. Upozoren na vreme, savreno pripravan, ovaj memoid je svoj oblik
odlino prilagodio ovom vilajetu E prostora. Sada je izgledao kao insektoid sposoban da gadno ugrize, kao stvor koga biste najvie
mrzeli da vidite kako se zavlai pod va nametaj - neto sa mnogo kandi i aoka. Hari dobi utisak da je ovaj protivnik podivljalo
radostan, kao da je sama misao o ratobornosti.

Pljuvaka zapenuanog svaanja pocure sa mamoidovih eljusti, a onda jurnu na Harija.

Ovog puta nije mogao da skoi, ali on zato poe da vrda levo, pa desno. Oajno je izmicao, ali jedna grudva ga pogodi posred
prozora, i rairi se u veliku mrlju svetlucave sluzi.

Hari okrete glavu da to ne gleda, ali talasi zle slutnje ipak ga preplavie.

ta u kog avola ja ovde? pomisli on. Trebalo je da budem u svom krevetu, bezbedan. Da sam ostao na Zemlji, imao bih enske, a i
prijatelje. Ko me natera da putujem ak ovamo, samo da bih ovde skonao...

Bolno poali zbog poinjenih greaka, znajui, meutim, da se dejstvo neprijateljskog oruja upravo i sastoji u tome da se on tako
oseti. Na sreu, napad je bio opti, difuzan. Memoid jo ne zna kakvo stvorenje se nalazi u kabini broda/stanice; zato i ne moe da
otrove podesi ba za unitenje Harija. Ili: ne moe jo. Ali, avaj, krvoedne misli-zveri na ovom nivou istananosti izuzetno su
oseajne, i vrlo hitro se prilagoavaju svim misaonim slabostima svojih protivnika.

Hari nije nameravao da svom tuinskom neprijatelju prui dovoljno vremena za bilo kakvo prilagoavanje na bilo ta. Ispali jo jednu
mreu lepljivih argumenata. Ali, neprijatelj se izmae, vrlo agilno - moda pomou nekih jedinstvenih aksioma, bez sutinske veze sa
temom. Nekoliko lepljivih niti ipak padoe po memoidu, ali skliznue uzaludno, bez snage da ugroze egzotine postulate. Memoid,
kome je ovaj napad zasmetao samo malo, pogrbi lea a onda se baci u napad. Kidisao je tako brzo da Hari nije imao nikakve nade da
pobegne.

Neprijatelj je razjapio eljusti, i pokazalo se da u njima ima ne zube nego redove blistavih, iljatih, spiralnih burgija, koje su se ve
okretale. Prizor zastraujui i nervirajui.

Ovaj e pokuati da ue u brod! pomisli Hari.

Tresnu po dugmetu ispod koga je pisalo RAKETE ZA ZAS. Ti projektili, namenjeni da zasene protivnika i skrenu mu panju, na
nekim ranijim misijama su mu spasli ivot, jer su stvarali pred neprijateljem pravi bara konfuzije i netanih podataka, zahvaljujui
emu je Hari uspevao da pobegne i od mnogo veih monstruma.

Ali, ovog puta efekat je bio razoaravajui. Da, oblaci mutnoe rairili su se pred mesoderom, ali ga nisu znaajnije usporili.

Kad si u dilemi, probaj fiziki, pomisli on, i potee obara mini-topa. Vibracije ispunie brod/stanicu; visokobrzinski projektili zasuli
su neprijatelja, koji je uzmakao, uzdigao se prednjim delom tela, i poeo da para vazduh kandama i da urlie. Ali nada ubrzo uminu,
jer Hari vide da neprijatelj od toga ne trpi nikakvu tetu. Naprotiv, udovite je grabilo malene granate i trudilo se da ih pojede.
Ugraivalo je tako pribavljeni materijal u svoju informacijsku matricu! Burgije, koje su nastavile da rotiraju, poee da menjaju boju:
od simulirane pastelne plave prelazila je u tamnu, metalnu sivu.

Hari iskljui automatski mini-top, psujui. Upravo je poboljao protivnikove anse da ga pobedi.

Brod/stanica se zatrese, ali ne mnogo, pod naletom memoida, koji se odmah poe pentrati na prozore. Sloena ideja je razreena stvar,
ima vrlo malu teinu i inerciju. Ali ideje i te kako mogu da ti svrdlaju do mozga, a ova ideja to i poe da radi: svrdla zagrizoe u metal
Harijevog broda.

On oproba svu preostalu dugmad, okidae, poluge, ali nita nije radilo. Oruja su ili ostala neaktivna, ili su dejstvovala ali uzaludno,
ne nanosei tete protivniku.

U E prostoru, predmet sagraen samo od atoma ne moe dugo odolevati napadima ivih ideja.

Nekoliko 'bubuljica' pojavi se na unutranjoj povrini zidova oko Harija... i raspade se, jer burgije prodree kroz ta mesta. Ve
nekoliko trenutaka posle toga, burgije, zaustavljene, poee da menjaju oblik, pretvarajui se u stvorenja nalik na bumbare. Hari se
priseti da ak i na malim insektima i paucima esto ive paraziti, koji su takoe insekti ili pauci ali jo mnogo, mnogo sitniji. Ova
tuinska zver-misao dosetila se odlinog ratnog trika, koristei logiku ove Harijeve pod-oblasti... protiv Harija samog.

On pritisnu poslednje dugme, namenjeno za upotrebu u oajnim situacijama, poput ove.

142
Njegova osmatraka kabina, to jest kontrolna prostorija, ispuni se hologramima. Bile su tu slike svakojakih bia, itave rulje
kiseonikaa, vodonikaa, i mehanoida. Ti stvorovi puzili su i leteli, hodali i skakali, kao na nekoj pangalaktikoj svevremenskoj
omnistvarnoj urki.

U brod je prodrlo desetak 'bumbara'. Oni su se rairili i poeli traganje za konceptualnim jezgrom stanice - za Harijem samim. Bili su
to mali stvorovi, ali uasni, sa opakim hvataljkama-sekaima. Njukali su kroz gomilu lanjaka. Jedan bumbar se prevari i napade
hologram Zanga, virtuelnu utu grudvu u vazduhu koja, pod tim napadom, zadrhta i poe se ugibati a onda se rasprsnu i sa svih strana
obujmi neprijatelja, stiskajui ga smrtonosmim slojem antimemoida. Neto sevnu, a onda u vazduhu ne ostade na tom mestu nita
osim malo praine koja lagano potonu do palube.

Pa, u ovima postoji izvesna koliina stvarne materije, pomisli Hari; ovi su jezivo opasni!

Ujed ovih bumbara ne bi bio samo atak na njegov um... nego bi i njegovo telo bilo stvarno, fiziki, ranjeno. Ovi mogu da grizu.

Jo dvaput su bumbari pogreili i napali holograme-mamce; u oba sluaja napada je uniten. Ali Hari je jasno video da oni postaju
oprezniji. Poee da ignoriu sva hidrogenska i sva mainska bia, i da se koncentriu na organizme koji diu kiseonik... sline njemu.

Moram udariti prvi, ree on sebi; ali, kako? ta mogu uiniti? Kakvom borbom se probiti iz ovog haosa?

Ako se ikad bude vratio u bazu, imae ta da kae ekipama koje odravaju ovo naoruanje u 'ispravnom' stanju. Ali, u ovom trenutku,
imao je samo jednu nadu: da nekako strese memoida sa svog broda/stanice, tako da bumbari, lieni roditeljskog usmeravanja, prestanu
da funkcioniu. To e, dodue, ostaviti ogoljene rupe u zidovima kabine. Ali - probleme treba reavati jedan po jedan.

Nije se usuivao da rukama uini bilo ta na komandnoj tabli, jer bi ga to odmah odalo. Zato se glasom obratio pilot-modu.

"Da, Hermane?" odgovori mu lebdee koso slovo (B)p.

"Nemoj lebdeti blizu mene!" proaputa Hari kroz stisnute zube. "Ostani na prokletoj distanci od mene i sluaj. Zahtevam da stanicu
pone da bacaka na sve strane... nasuminim kretanjem... da bismo zbacili ovog Ifni-prokletog tuina sa nje!"

"To bi bilo krenje bezbednosnih parametara."

"Ponitavam ih!" zarea Hari. "Protokol za krizno interventno delovanje. Izvri!"

Izviaki brod/stanica poe se opet kretati. Glavni problem bile su dve odlomljene noge, a ne veliki memoid, ija ukupna realna masa
najverovatnije nije iznosila vie od nekoliko stotina grama, ak i posle hranjenja Harijevim mini-granatama. Hramanje je moda ak i
pomoglo da ovo novo kretanje stanice bude stvarno nasumino: levo, desno, napred, ukrug oko sebe, i tako dalje, pijanev hod preko
tepih-predela.

Iako je imao tako malu inercijalnu masu, memoidu se ovo drmusanje oigledno nije dopalo. Kretanje je, ipak, jedna vrsta informacije.
Hari je zauo nejako mjaukanje: zver-misao se grabila da vre 'zagrli' brod, da ne bi izgubila vezu sa svojim bumbarima.

Na nesreu, drmusanje je uticalo i na Harija, koji se poe teturati na sve strane. Hologrami su automatski poeli da imitiraju ovo, da se
teturaju slino njemu; ali je Hari znao da e u ovako izmenjenim uslovima bumbari brzo otkriti ko je, pred njima, realan.

Kroz jedan prozor stie da baci pogled ka mehanoidu koji je, napolju, bio ve sasvim izmasakriran i tako kanjen za svoj greh, ulazak
u jedan vilajet gde ono to pomisli postane tako. Prvi od mehanoida pokidao ga je i presekao na mnogo komada, i sad se bliio
zaobljenom habitatu...

Jedno valjanje broda otre Harija od tog alosnog prizora, baci ga o drugi prozor, onaj i sad presvuen tinkturom aljenja-za-
proputenim.

Ma, alim ja za proputenim, nema sumnje, ree Hari sebi; alim pre svega to nisam ovde uao opremljen pravim memskim
naoruanjem! Trebalo je da imam pri ruci one prave vuje otrove za um. One bolesno-slatke ideje koje hipnotiu milione. Ideje zbog
kojih se um fiksira za samo jednu sliku stvarnosti, i ne moe od te fiksacije nikud da makne. Ideje koje uine da gipki umovi postanu
kruti kao kamen.

Hari Harms je bio siguran da bi ak i ove lokalne zver-misli - tako snalaljive i vete u prostorima apstrakcije - postale konceptualno
lako lomljive kad bi se izloile zavodljivim dogmatskim uenjima nekog Platona, Marksa, ili jedne Ajn Rend... nekog Frojda, ili
Tome Akvinskog... Gebelsa, ili Hab...

143
Stanica groznom silinom nalete na neto i stade kao ukopana, a Hari produi u tom istom pravcu i tresnu o jedan ormani sa
zalihama. Okrete se mahnito i vide da su inercijom na slian nain poneti i bumbari, zbog komponente stvarne mase u sebi. Dva
bumbara sudarie se sa hologramima i 'poginue' u trenu.

Ali dva preostala bumbara, poslednji preiveli, bupnue o zid nedaleko od Harija... a onda poee da usmeravaju svu svoju panju
samo na njega.

O-ou, ree on sebi, diui se na noge. Leima se oslonio na ormari, ali, nije vie mogao nikud odatle, jer su se bumbari rasporedili
tako da mu preseku odstupnicu: jedan je lebdeo ispred njega i malo levo, drugi desno. U sutini, oni su ga saterali 'u ugao' osmatrake
kabine.

Stanica nastavi da se tetura i bacaka, ali su se bumbari sad postojano i polako pribliavali Hariju, kljocajui otrim eljustima i
izmahujui korpionskim repovima.

Hari pokua da oisti svoj um. Navodno, ako si majstor mentalne discipline, moe postii da tvoj um bude sasvim otporan na sve
toksine ideje.

Na nesreu, pojedinci koji su toliko mentalno disciplinovani ne mogu postati dobri osmatrai E prostora, pa zato Institut takve i ne
prima. Harija su primili i dali mu ovaj posao ba zbog toga to je prepun mate i lakovernosti... a sad e ga ovi memski paraziti unititi
zasnovavi svoj napad upravo na tim njegovim odlikama.

"Hmmm..." ree Hari. "Moda bih ja mogao vas, momci, da zainteresujem za jednu idejicu, ili dve?" Govorio je ubrzano, bez daha.
"ta kaete na ovo: ova reenica je la!"

Njihova reakcija sastojala se samo u tome to su jo nekoliko puta rairili i sklopili hvataljke/sekae. inilo se da ih ovo zabavlja.

"Dobro, ali... otkud znate da postojite?"

Totalni prezir.

A uspelo je, do vraga, u nekim starim TV serijama.

Naravno, takvi klietirani napadi paradoksima moraju se odbiti od ovih sofistisiranih memskih zveri kao to se strela sa vrhom od
kremena odbije od oklopa tenka. Meutim, ta ako im uvali neki koncept sa kojim se nisu ranije sreli?

"Ovaj, da li vam je iko ikad priao o neemu to se zove samilost? Neki kau da je to najsigurnija staza do spa..."

Bumbari se spremie da se bace na njega.

Stanica se jo jednom zavrte oko sebe i 'pade' na jednu stranu, voljom autopilota.

Najednom se jedan prozor ispuni obiljem zvezdane svetlosti.

Hari uzdahnu. "E, dabogda postanem majm..."

Pre nego to je stigao do kraja te rei, nekoliko stvari se dogodi.

Oba parazita uma jurnue na njega.

Ali njihov gospodar, velika memska zver u ijem zahvatu se brod/stanica nalazio, ciknu uasnuto.

Jer stanica se, u svom ludom kovitlanju, sudarila sa avenijom, tavie pala je svom svojom teinom na aveniju, a memoid se naao
izmeu... prisiljen da okusi materijalnu stvarnost sa obe strane. Naguran, takorei, u kontinuum stvarnosti.

Krici paklene muke ispunie Harijev mozak, dok se memska grabljivica raspadala, prosipala svoju sloenu konceptualnu utrobu,
nestajala u eksplozivnoj agoniji.

Sad bez roditelja, jedan bumbar umre i nestade tren pre nego to bi zaklao Harija. Ali drugi zadra koheziju jo samo jedan tren due,
dovoljno da se zarije u Harijevu kou 'donjih lea'.

144
Sad je bio na Harija red da se oglasi jezivim cianjem. Bol potee kao iroka, brza reka u njegovo telo. Bol koji poniti svaku
racionalnu misao, probovi prvo njegovu stranjicu, pa kimu, pa sve miie, celo telo, kao nepregledno mnotvo ognjenih noeva. A
u dubini njegove due poe pravi napad: dileme i nesigurnosti jurnue da ugroze sva njegova verovanja, svaku postavku koja mu je
ikad bila draga.

Sunca i galaksije poee da se nadnose nad Harija sa vie strana: stanica se nagnula duboko u aveniju, silovito pritiskujui membranu
kojom je E svet odvojen od realnosti, ugibajui je jako, pretei da je svakog trenutka pocepa, to bi znailo da je poeo nekontrolisani
're-entri', povratak u stvarnost.

Motori broda/stanice takoe su jaukali, pridruujui se Harijevom kriku oaja.

Nestali su svi memoidi, ugasili se svi hologrami. Vazduh je beao iz kabine kroz desetak rupica. Ali Hari to jedva i primeti.
Pokoleban do temelja svoga bia, na rubu izmeu carstva ivih ideja i carstva strogih univerzalnih zakona stvarnosti, borio se da nae
uporite, ono sutinsko, da nae oseaj svog unutarnjeg bia.

Sebe.

Evask

Ovo nije najbolje mogue skrovite.

Pa onda zato ga izabrah/smo, prstenovi moji?

Toliko ima raznih krivina i zakutaka u jednom velikom ratnom brodu, zato ba u ovu dvoranu da se zavuem/o, gde su zidovi
stakleni i hermetizovani, a inkubacione elije, pune klobuavih tenosti, svud uokolo?

Da li zbog toga to nam je ovo 'dom'? Mesto naeg poetka?

Na drugi kognitivni torus osporava ovu tezu, podsea nas da je veina naih komponenti-prstenova nastala na sasvim drugom mestu,
u mirisnim rupagama koje su bile prepune divno sagnjile vegetacije, u jednoj primitivnoj naseobini koja se zove Daleko Vlano
Pribeite, na samotnom Jijou.

Istina je. Samo tri sadanja lana ove kupaste zajednice rodie se ovde, na brodu Polkdi, u ovom sterilnom uzgajalitu, gde se zaeti
prstenii uzgajaju kompjuterski, dobijajui kap po kap sintetike prehrambene materije, da bi izrasli u savrene Jofure. Ali to su naa
tri najvanija torusa, zar ne?

Na torus za kretanje, tako miiav, sa nourdama tako hitrim i mnogobrojnim.

Na mirisni utipak, koji mirie na onaj pravi nain, tako da nas svi Jofuri prepoznaju, znaju da smo deo njihove posade.

Naravno, naravno, ovaj koji sedi navrh svih vas, najdragoceniji, va prsten-vladalac. On je bitni nosilac naeg ja, naeg objedinjenog
identiteta, neophodan da bi se Trekijevac, smueni smetenjak, preobrazio u slavno odlunog Jofura.

Zar je to ikakav povod za nostalgiju? Zar zato ovu potamnelu eliju nazvati domom svojim? (Inae, izgleda da je nedavno bila
razlupana, pa na brzinu 'popravljena' zakrpama kojekakvim.)

Dobro, samo napred. Gladite vi va vosak memorije koliko god hoete. Priseajte se, slobodno, kako je na Jijou bilo, pre ovih
promena. Priseajte se kako stesmo uili da imamo razumevanja za druge oblike roditeljstva, zato to bejah/smo u druenju bliskom
sa pet razliitih netorusnih rasa.

U toj naoj ranijoj inkarnaciji, kao trekijevski mudrac Ask, drah/smo ponekad i gheuenske larvice u naim nenim pipcima, ali isto
tako i ljudske, i hunike bebe, i njihao/smo ih sve da spavaju sreno, ili prosipah/smo slatko-aromatine izmaglice iznad njih, udeene
da im donesu lepe snove.

Te uspomene istrajae, nisu rastopljene prilikom nae silovite transformacije u Evaska. Ipak, zbunjen sam.

ta vi to pokuavate kazati, prstenovi moji, u emu je poenta vaa?

Da treba da zavidimo drugim narodima?

Da nijedan stog kupasto naslaganih masnih prstenova - bio on Treki, ili Jofur - nikada ne moe upoznati roditeljsku ljubav?

145
Mi smo gomile delova, koji su naslagani jedni na druge, montirani. Proizvedeni, kao maine. Moda nas zato sve druge rase gledaju
sa toliko zavisti i zlobe.

ta? Na Jijou nije bilo ni te zavisti, ni te zlobe, kaete vi? Ah, ali pomislite samo kakvu cenu ste platili vi kolonisti da biste bili
gledani sa simpatijama! iveli ste u potpunom neznanju, kao ivotinje. I, jo gore, pomirili ste se da dremate svoje ivote u miru
trekijevstva, gotovo sasvim nepokretni i neambiciozni. Pa zar neete priznati, napokon, da nikad nieg ivopisnog nije bilo u vaim
ivotima dok ste sainjavali jadnog poslunog Aska?

Priznajete? Priznajete to? Da?

A, pa dobro. Dobro. To je napredak, moda.

TA? TA REE BRE!!!

Vi biste da Ja, va torus-gospodar, zauzvrat neto priznam vama?

elite da priznam da smo nedavno videli neke slabe strane - neke neeljene posledice - jofurskog monomanijakog ponaanja.

Ne, nije potrebno da gladite novi vosak, niti da nam vraate u misli ono to je nedavno bilo u komandnoj sali, i to sam/smo dobro
video/li pre nego to pobegoh/smo; onaj uas. Svi neto zagrieni i nadrndani, sve to besno, ogoreno i nasilno; kako su se nai lideri
poneli, stvarno nije za ugled. Nisu pokazali veliki napredak ka prosvetljenju.

Ali, zar ima druge mogunosti? Mi polkdijevci moramo goniti i zgrabiti tu kantu punu delfinina. Tajne tamo sadrane mogle bi
osvetliti ovo Vreme promena, zbog koga su sad Pet galaksija u takvim grevima. Ako su Zemljeni stvarno nabasali na neki arheoloki
ostatak Praotaca u nekom plitkom zvezdanom jatu, ta bi nam to moglo rei o nainu kako je galaktikom civilizacijom upravljano
ovih poslednjih milijardu godina? Da li je to moda nagovetaj da je itav na religijski i genetiki hijerarhijski poredak postavljen
naglavake?

TA, TA?

Na drugi kognitivni pita "Pa ta ako je?"

ta s tim ako je ceo prastari sistem verovanja o Praocima bio pogrean, i to se dokae!

ta s tim ako su nas lagali o zagrljaju plima!

I ta s tim ako se neki drugi klan prvi doepa Brazdaa i prvi oita informacije iz njega! Zato bi stvorenja koja su ne samo sapijentna
nego i razumna morala da besne oko jedne tako opskurne i trivijalne prednosti?

---

---

---

Oklevam... sa odgovorom bilo kakvim.

Pitanja koja tako potresu jednog Jofura, svojom nerazumljivou... to vam je kao da ste pitali zato diemo kiseonik, zato
metabolizujemo hranu, ili zato se razmnoavamo, ili zato izraavamo lojalnost prema svojim srodnicima i potomcima! Duboko me
uznemirava potezanje takvih sumnji.

Moda ipak nije trebalo pobei iz kontrolne dvorane onako.

(Pa nai pribeite u ovom budaku, nama tako bliskom.)

Nae zajedniko jezgro uskomeano je, gle, mislima ludim i provokativnim, koje dovode pod znak pitanja najosnovnija uverenja
jofurizma. Od kako pobegosmo iz dvorane, ja vie kao da nemam onu komandnu odlunost da takva razmiljanja uguim u zaetku.

Moda je trebalo dopustiti sledbenicima Njegovog preosvetenstva da nas razmontiraju i da od nas naprave rezervne delove.

Moda sam tako mogao uiniti svoju najveu uslugu ovom Polkdiju i jofurskom narodu kao celini.
146
Glavna prednost ovog skrovita sastoji se u tome to brodski senzori ne mogu otkriti nae telesne tragove, jer su nadjaani i maskirani
telesnim emanacijama svakojakih, mnogobrojnih mladih prstenova, koji su ovde, u svim ovim pregradama, oko nas. Naravno, tu su i
robot-dadilje, koje neguju podmladak. To su robovi koji e nas/me prijaviti bez oklevanja, ali samo ako neko sa komandnog mosta
pita da li sam/smo tu. Ako se ne dogodi, ili dok se ne dogodi, takvo konkretno raspitivanje, mogu/moemo ostati ovde, u punoj
bezbednosti, emitujui feromone vlasti, zapovedajui tim mainama, glumei stareinu celog uzgajalita.

Postoji jo jedna opasnost. Povremeno na vrata doe poneka jofurska naslaga torusa i zatrai rezervni deo.

Vojnici, uglavnom. To su visoki, zastraujui stogovi, esto u ranama ili sa jezivim mrljama na sebi, zato to oni nastavljaju borbu za
izbacivanje Zanga koji su nam se uvukli u neke delove broda. U treini naih zona i paluba prisutna je sad ta gamad. Uspevamo ih
potisnuti tu i tamo, ali cena tih uspeha vidi se na naim borcima, koji dolaze da zamene prstenove ranjene u borbi sa disaima
vodonika.

Da, prstenovi moji. Samo je pitanje vremena kad e me/nas uhvatiti. Uskoro idem/o na rastavljanje. Ali pitam se da li e ijedan od
ovih naih prstenova biti sauvan, i ma i najmanji komadi naeg voska pamenja; ili e biti doneta odluka da se sve to uniti.

Verovatnije je ovo drugo.

I dok protiu polako besposlene dure, razmiljam/o pred vizuelno-mirisnim ekranima, pregledam/o opet dogaaje koji zahvatie
Polkdi posle pogibije neeg kapetana-voe.

Pamtite li, prstenovi moji, kako je na velianstveni brod strmoglavo jurio kroz umrenu utrobu transferne take, gonei brod
Zemljana u stopu, tako majstorski da oni ni sluajno nisu mogli pobei?

Stizale su vesti iz naeg Naunog odeljenja, da se napredak postie u analizi tog Brazdaevog zatitnog sloja, zbog koga ih ne
mogosmo uhvatiti ranije. Oklop je to glatko-sjajan, i kao da im neranjivost dade, ali, na brodski ogranak Biblioteke kae da su tu
tehniku napustili, jo u davnoj prolosti, gotovo svi galaktici! Taktika je to koju lako moe nadvladati svako, samo treba znati pravi
nain. U Fraktalnom svetu je uspela samo zahvaljujui tome to je delovala kao potpuno iznenaenje.

Bibliotekari obeavaju da e uskoro javiti kakva je protivmera potrebna.

Transferni neksus popunio se, u meuvremenu, neverovatnim ruljama izbeglica, ne samo iz onog jednog razvaljenog Fraktalnog sveta
koji ostavismo za sobom, nego i iz nekoliko stotina drugih! I svaki takav izbegliko-emigrantski brod imao je pred sobom tri
mogunosti: da ostane u etvrtoj i trai smetaj u nekom drugom snenom 'manastiru', ili da pree u neki drugi red ivota. A to znai,
ili natrag u zvezdoletnu kiseonikaku civilizaciju Pet galaksija, ili napred, dublje u zagrljaj plima. Zadivljujue je bilo gledati, i velika
ast prisustvovati: Oni Stari, Povueni, otiskivali su se - mnogi - ka toj sudbinskoj odluci. Dodue, to nimalo nije uticalo na nau
upornu poteru za Zemljanima.

Onda naiosmo na Muitelja.

Na to bie iz legende.

Na taj fenomen sudbine, koji se tako retko manifestuje.

Na oblak svetlosti, koji je posezao u duge, uznemirene kolone izbeglikih svemirskih brodova; uzimao neke, a druge ostavljao da idu
svojim dotadanjim putem.

Pamtite li nae zaprepaenje, o torusi moji, kad je Veliki muitelj uzeo brod Zemljana i postavio ga, neno, meu one koji su
namenjeni za transcendenciju?

Zapanjenost i zanemelost zavlada u dvoranama i hodnicima Polkdija tada. Ko je mogao i zamisliti da se tako neto moe dogoditi?
Najmlaa zakonski odobrena sapijentna rasa u celoj civilizaciji Pet galaksija su ba Delfini. Najmlaa. Pomisao da bi oni mogli otii u
transcendenciju, makar i najluom prevarom ili najveom zaslugom - poslednja je koja bi pala na um ijednom razumnom biu.

U tom trenutku na novi kapetan-voa pokorio se neizbenom: naredio je da Polkdi obustavi gonjenje.

Preusmerio nas je prema galaksiji Prvoj, ka jednoj dobroj jofurskoj bazi, da bismo se tamo, prvo, oistili od zangovske gadosti, a
zatim, kao drugo, podneli podroban raport o svemu to se dogodilo. Iako je brod Terana izmakao naem zahvatu, biemo, bar, u
mogunosti da saoptimo njegovu konanu sudbinu, a to bi trebalo da bude od koristi.

147
Postoji, kao vredna utena nagrada, Jijo! Kad saoptimo naem klanu gde se Jijo nalazi, taj sveti prerano dolih postae idealan
poligon za genetsku eksploataciju i eksperimentisanje. Izvor bogatstva za nau rasu. Poubijaemo, konano, i poslednje G'kekije: ve
sam taj uspeh vie je nego dovoljan da opravda na dosadanji utroak truda i materijala.

Moda e se klan toliko obradovati naim uspesima da e blaim okom pogledati ovu jadnu hrpu prstenova meovitog porekla...
Evaska, dakle, ovoga... ako ne budemo pre toga uhvaeni i iseeni u delove.

Sve u svemu, posada se obradovala, iako centralni zadatak nae misije ne ostvarismo. Brazda pobee, ali, ne naom krivicom.
Postigli smo vie nego ijedan brod, iiji, u celom poznatom univerzumu. Zakljuak: ide se kui.

Tek tad se desilo ono zaista neoekivano.

Pamtite li, prstenovi moji? Ili je vosak iznenaenja jo toliko sve i tean da se u dostupnu uspomenu ne moe ovrsnuti?

Doleteli smo i mi pred Muitelja, oekujui da proemo rutinski, kao i velika veina brodovlja, i da hitro odjurimo ka Prvoj.

Neobina svetlost ispunila je na brod, pa osetih/smo da nas pregleda, ispituje. Neki od moj/naih prstenova kau da je oseaj bio kao
u 'duhovnom kontaktu' sa udesnim kamenom Jijoa, Svetim Jajetom.

Onda je, na zaprepaenje na/moje/svaije, Polkdi dignut iz transferne niti i premeten u stroj onih koji su izabrani! Promeni se
amblem na naem pramcu, nagovetavajui veliku ast i veliko prosvetljenje, u najdubljem zagrljaju plima.

Tako smo doznali da prelazimo u novo stanje, u ast i slavu... ali i da nam predstoji bol veliki.

Niko nije umeo ponuditi objanjenje - niko, ni vrhovni svetenik, ni najskromniji vojnik - zato se to desilo.

Zato smo izabrani za ovu ast?

Koju nismo nikad traili.

I koja ne raduje nijedan jofurski stog prstenova na ovom plemenitom brodu.

Ispravljam/o se.

Jedan stog ipak doivljava zadovoljstvo.

Neki od kognicionih prstenova preostalih od Aska raduju se ovim vestima!

Oni misle da iz tih vesti proistie da Polkdi moda, ipak, nee podneti raport o Jijou, nikada. To udnovato, rasno neisto drutvo
svakojakih prerano dolih moglo bi da bude ostavljeno na miru, ako ovaj bojni brod nikada ne stigne u svoju bazu.

Da li su vaa verovanja i nadanja tako usmerena, prstenovi moji?

Stvarno bi trebalo da vas disciplinujem sada, udarima bola, isto iz ljubavi prema vama, da bih isterao takvu nelojalnost iz naeg
zajednikog jezgra... ali...

Ali Veliki Muitelj je izgleda zavrio posao. Armade koje je postrojio u depovima namotanog normalnog prostora pokrenule su se,
najzad. Krenuli su redovi, kolone, regimente... du nekih posebnih, izdvojenih transfernih vlakana, koja poinju da se are, kao od
prevelikog trenja.

Vibracije i nagli zaokreti toliko drmaju i tresu Polkdi da to prodire ak i kroz naa mona stabilizaciona polja.

A sad, kao da sve ovo nije bilo dovoljno, nailaze nova uznemirujua iznenaenja.

Roboti nastavljaju da rade oko inkubatora, u kojima vrlo mladi prstenovi (mnogih vrsta, boja i atributa) napreduju hranei se
destilisanim hranljivim materijama, rastu polako da bi postali komponente od kojih e se graditi novi Jofuri.

Vojnici nastavljaju dolaziti na popravku, eljni da im se nameste (umesto oteenih starih) novi prstenovi hodai, novi prstenovi
maevaoci, novi hemosintetiki, pa ak (namesto smrtno ranjenih starih) i novi prstenovi-gospodari. Oigledno, bitka protiv Zanga
nastavlja se, estinom smrtonosnom.

148
U meuvremenu, na monitorima, vidim/o da je Polkdi izronio iz transfera i stigao u neki daleki zvezdani sistem, zajedno sa velikim
jatom drugih kandidata za transcendenciju - a tu ima brodova svakojakih, od konvencionalnih, i fraktalno mnogo-klinastih, pa sve do
uzdrhtalih globula koje pred naim uasnutim pogledima izgledaju nesumnjivo kao Zangi.

Tokom sledeih nekoliko jadura, ova bizarna armada kree se hipersvemirskim preskocima po B nivou, samo da bi prela rastojanje
od nekoliko paktera po rubovima jedne velike uarene nebule, do sledee transferne take. Zatim uleemo u nju, i eto putovanja kroz
taj novi neksus, kroz nova transferna vlakna, du multidimenzionalnih graninih povrina koje se nisu ispravno obrazovale u davnoj
prolosti, kad se sam prostor kondenzovao iz sirove sutine kosmosa koji se iri.

Nastavlja se putovanje, a mi ostajem/o u budaku, u ovom odgajalitu, krijui se od sopstvenih kolega iz posade... Onda se jedna nova
neoekivana pojava namee naoj svesti ve odavno okiranoj i oguglaloj na silna okiranja.

Zurimo u novog uljeza, koji se pojavio pred nama.

Stao, tek tako, pred naa ula.

Taj je sigurno najudnije bie koje sam/smo ikad video/li.

Dospeo je u odgajalite pre nekoliko trenutaka, putanjom neuobiajenom: kroz cev za snabdevanje, dakle teretnim kolicima koja bi
trebalo da prenose samo materijal, nikad nijedno ivo bie.

Izvukao se iz kolica pre nego to sam mogao reagovati, rasklopio svoje dugake tanke udove, i pokazalo se da je proporcijama
ponajvie nalik na homo sapiensa. Ta glava na vrhu izgledala je ba sasvim kao glava oveka, tavie, jednog odreenog, nama
poznatog oveka.

Ala smo se zablenuli tada u njega, a, prstenovi moji? Nekoliko naih kogniciono-memorijskih torusa poelo je uzvikivati, oslobaati
isparenja prepoznavanja, i izazivati izlazak rei (zvukom) iz zajednike govorne rupe na naem zajednikom vrhu.

"Lark! Jesi li to... stvarno... ti?"

Na tom licu se raspukla donja polovina i pojavilo se zakrivljenje poznato kod Ljudi kao 'osmeh'. Zauo se iz te pukotine i glas koji je
bio ba onaj njegov koji znadosmo u starim danima na Jijou.

"Pozdravljam te, asni Ask... ili treba da kaem: Ev-ask?"

Nekoliko naih komponenti poe mukotrpne pregovore oko toga kako bi trebalo da glasi najpodesniji odgovor na ovo. Meutim, mi
ostali smo osmotrili njegovo telo ispod glave, bitno izmenjeno. Iako je stajao i sad na dve noge, u kojima se kriju krute, uzglobljene
kosti, njegovo telo bilo je sad zaogrnuto nekom novom koom, poluprovidnom, koja je sa njega prilino visila, nalik na mlitavu
vreastu odeu, i koja je ak i pulsirala nekim bolesnim polutenim ritmom koji ne valja gledati - jer kad ga gledam, drhtaji munine
prolaze kroz na/moje centralno jezgro. Na leima je imao neto nalik na grbu, ili tumor, ili veliki ranac koji mu je nekako prirastao
za lea tako da se on i ne buni to taj teret nosi.

Nai hemosintetski prstenovi detektovali su nekoliko uasnih smradova kao to su metan, cijanogen, i vodonik sulfid.

Tako smrde Zangi!

Iznenaenje je doprinelo da na odgovor bude poprilino neusklaen i raskliman.

"Ja/mi... rei ba ne. Moemo koje... ime bi najbolje. Primenilo se. Na ovu hrp/kupu/naslag. Glasanje nastavlja se o toj problematici.
Ali... istina glasi da neki delovi nas/mene prepoznaju neke delove vas/tebe..."

Tu je na zajedniki glas utonuo u utanje. Nije bilo mogue ni na angliskom, ni na gal-estom, preneti odgovarajui nivo
zaprepaenja. Ispustismo obilje emocionalnih feromona... a, na nae dodatno iznenaenje, ovaj 'Lark/Zang' entitet pred nama
odgovori istom merom!

Molekularne poruke poee da izlaze kroz pore te njegove nove koe, izazivajui trenutne reakcije razumevanja u moj/naim
receptorima u porama.

UZAJAMNO PREPOZNAVANJE

PRIJATELJSKE NAMERE

149
VOLJA DA SE NAE REENJE

U traganju za izvorom ovih mirisnih poruka, na/moji senzori locirae jednu izboinu priblino toroidnog oblika, blizu Larkovih prsa.

Izboinu purpurne boje.

Istog tog trenutka bilo nam je jasno da je to jedan od onih malih prstenova koje je Ask pripremio u tajnosti, bez znanja gospodara
Evaska, i vlenovao u jednom trenutku, da bi pomogao Larku i njegovoj pratilji Ljudici da pobegnu iz zatvorske elije, pre nekoliko
jadura.

Pogladih memorijski vosak iz tih dana i primeti/setih se da je tad vlenovan jo jedan tajni prsten.

"Tog drugog ovde ostavih", objasni Lark, kao da je proitao moj/nae misli. "Ranjen je bio. Ling ga je sakrila ovde, u odgajalite, da
bi dobio negu i hranu. To i jeste jedan od razloga to se, evo, vraam. Moji novi saradnici ele da nau taj mali crveni prsten. ele
znati kakva je namena bila mu."

Nije potrebno da objanjava kakvi su mu to 'saradnici'. Jofur kao ja instinktom zna (a unitarna bia veinom ne znaju to) da je mogue
spojiti komponente raznorodne i neskladne u bie koje e, kao kompozitno, funkcionisati dobro. Ova himera pred nama bila je oito
amalgam ljudskosti, trekijevstva i zangovstva... zastraujua unija, ali, na neki nain uverljiva.

"Ti eli da ti se pomogne da nae... i sebi vrati... onaj drugi, mali crveni, torus?" pita/smo.

Lark klimnu glavom. "Da. Njegove moi", ree on, "mir bi mogle doneti ovom brodu ogromnom."

Zastade u govoru, kao da se konsultuje sam sa sobom.

"Ali", nastavi on, "postoji jo neto. Cena koju traim da bih saraivao u ovoj misiji.

A to je da Lingovu spasemo."

Hari

Neki glasovi nametnue se njegovom najnovijem komaru, proguravi se kroz delirijum drugih razbrbljanih glasova i kroz razne
muke i bolove.

"Mislim da dolazi svesti", rekao je neko.

Hari se bacakao, odmahujui glavom s leva na desno.

Do tada je proveo dugo i predugo vreme (venost, inilo mu se) u nekom ogoljenom stanju svesti: njegov um bio je bez ikakve
odbrane pred E prostorom, a to je znailo - plodno tle koje mogu naseljavati parazitni memoidi, sloeni samoodravajui simboli koji
su iva bia ali ne lie ni na ta na Zemlji poznato; njihova invazija imala bi za cilj osvajanje njegovih nepovezanih snova. ak i sad,
kad je kakva-takva zora svesti poinjala da svie u njegovoj glavi, horde tih misli-aveti tiskale su se tu negde i cerekale, oblikom
bizarnije od svega to se u organskom umu moe roditi.

Ali on nekako - snagom volje, ili moda istom tvrdoglavou - uspe veinu njih da odgurne, i da se pentra dalje ka potpuno budnom
stanju.

"A je l' bi trebalo da ga pustimo da ustane, a? ta misli?" ree drugi glas, neto vii, tanji. "Vidi kol'ke zube ima. Mog'o bi da nas
ujede!"

Prvi govornik odgovori smirenije, mada ne bez izvesne nesigurnosti.

"Ma, hajde. Viala si impanze i pre. Oni su nai prijatelji. Srenije od ovoga nismo mogli proi, kad pomisli ta nam se sve
nadeavalo dosad."

"Tebi ovo impanzo?" uzvrati tanji glas. "Ja se nisam motala oko njih tol'ko kol'ko ti, i nisam itala tol'ko knjiga, al' bi se kladila da
nikad nijedan impi nije izgled'o ovako!"

Taj komentar, vie nego ita, podstae Harija da se jo upornije bori protiv pospanosti koja se lepila za njega.

150
A ta to nije u redu sa mojim izgledom? zapita se on. Lepi sam od ma kog bezdlakog ovekolikog majmuna, i na takvo takmienje u
lepoti spreman sam da izaem u svakom trenutku!

Naravno, ti glasovi bili su ljudski. Prepoznao je te pomalo nazalne tonove. Akcenat im je, dodue, bio neki udan.

Otkud Ljudi u E prostoru? zapita se on.

Bolna bletavost ubode ga pravo u oi, pri prvom pokuaju da pogleda. On zajea, i podie teku podlakticu da zakloni oi od
svetlosti.

"Ja...."

Grlo suvo, suvo. Toliko da su rei jedva izlazile.

"Malo vode bi... pomoglo", ree on.

Reakcija to dvoje iznenadi ga. Tanji glas povika prodorno: "Jesi uo! On govori! To ne mo' bude impanza. Udri ga u glavu!"

Hari naglo otvori oi, i pogledom zaroni u svet prejakog svetla i mutnih silueta. Izbori se do sedeeg poloaja i oseti da dve prilike,
nedaleko, uzmiu. Znai, oni radije ne bi da budu blizu njega. Mladi Ljudi, opazi on; uasno prljavi, raupani.

"Ej bre", graknu on. "Zato ne bih mog'o da budem..."

Zauta i zaustavi se kao paralizovan. Sad je samo mogao netremice da zuri u tu ruerdu ispred njegovog lica... njegovu sopstvenu.
Prekrivenu retkim krznom...

Sjajnim, potpuno belim.

Njegova dlaka je sad imala boju mraza na prozorskom okviru na planeti Horst, u zimsko doba.

U prsima je oseao jako gruvanje. Dodatna nevolja: vrlo otar bol zabode mu se u kimu, odmah iznad stranjice. Oseaj je bio kao da
tu negde on ima jo jednu ruku, ili nogu, koja je strano utrnula, ali je on to tek sad, sa prvim kretnjama, primetio.

"Pazi", ciknu mlada oveica. "Ustaje!"

Borei se da suzbije paniku u sebi, Hari se nekako osovi na noge, i poe se opipavati odasvud, proveravajui: da li je tu negde neka
rana, da li neki deo tela nedostaje. Na njegovo veliko olakanje, ustanovi da su svi vani delovi jo tu gde i treba da budu. Ali
pogledom je nastavio da luta divlje, i da koluta oima, ne bi li ustanovio ta nije u redu.

Belo krzno... belo krzno, pa ta, pomisli on; mogu s tim iveti... ako se nije nita drugo poremetilo.

Jedan Ljud ue nekako blie u njegovo vidno polje pomueno strahom. Mujak, sav u nekim dronjcima. Nekoliko nedelja se taj nije
brijao. Hari, sav zbunjen i brian, poe da uzmie reei; nije uspeo ni na koji pametniji nain da reaguje, ovom prilikom.

"Hej, hej", ree mu mladi ovek umirujuim tonom. "Polako, gospodine. Traio si vode. Evo, imam vode, ovde u ovoj uturi."

U ruci tog oveka bilo je neto. Otprilike kao neka tikva, neka omanja bundeva; prljava; sa rupom odozgo; u rupu je bio naguran
okrugli drveni ep.

ta je ovo? upita se Hari. Neka ala? Ili me to E prostor zasipa novim smeem uma?

Uzmicao je i dalje, korak po korak, preko palube svog olupanog izvidnikog broda/stanice. Baci pogled kroz jedan prozor i vide da se
pejza napolju izmenio. Ogromna ravnica upkavog tepiha bila je sada uta, a ne vie be boje; izmaglice su se zgusnule, tako da se
nije moglo videti mnogo dalje od hrpa skrenog metala koje su leale unaokolo i polako se dimile i rastapale. Okolna vlakna tepiha
udno su usisavala tu materiju. Hteo je da pita ta se desilo, odakle su iskoili ovi Ljudi, kako su se uvukli u njegov brod. Moda su
mu spasli ivot. Ali, jo je bio u nekom stanju bliskom histeriji, tako da se jedva uzdravao da ne pone vritati na njih.

Belo krzno, pomisli on; u redu, krzno mi je belo, ali to nije sve. Jo neto nije u redu! Oni bumbari su me sredili na neki nain, siguran
sam!

151
Sad je jasno i otro video oba ta ljudska bia. enka je bila vrlo mlada, tek neto vie od devojice. Na jednoj strani lica imala je
grozan, veliki oiljak. U rukama je drala nekakvu metalnu ipku, pripravna da njome udari. Mladi ju je zadravao, ali se videlo da je
neodluan, i da je zbunjen Harijevim izgledom.

"Neemo ti nita", ree on. "Ti si nas izbavio od nekoliko udovita. Zato smo doli i zakrpili rupe na koritu tvog broda. Vidi, ja se
zovem Dver, a ovo je Reti. Mi smo ljudska bia... Zemljani. Moe li nam rei ko si - i ta si?"

Hari poele da vriti. Jesu li slepi? Zar ne treba pokrovitelji da prepoznaju svoje tienike? ak i sa belim krznom, impi ostaje im...

Neto ga zagolica iza lea. Naravno, bio je sad vrsto oslonjen leima o zid svoje komandno-osmatrake kabine, i nije vie imao kud
uzmicati; ali zato je moda zid mogao neto da uini njemu. Oseaj je bio kao da njegova kima ima nekakav produetak i da sad zid
nekako tipka ili ee taj produetak.

Moja kima, pomisli on.

Poslednje ega se seao bilo je ba to: bol u kimi. Poslednji 'bumbar', zverska mala ideja, napao ga je s lea i zario eljusti tu negde,
a njegov um/telo isprobadao oseajima pometnje i dezorijentacije.

"Mislim... izgleda kao da bi nam mogao biti neki roak", nervozno je nastavio mladi Ljud. "A poto si maloas progovorio na
angliskom, mogue je da..."

Hari nije sluao. Nervozno, sa sve vie straha, poe pipati iza svojih lea. Levom akom. Opipao je metalni zid. Poe akom nadole.

A neto poe nagore, ruci u susret, on to jasno oseti. Neto to je deo njega.

Neki pipak, kao zmija, krznat, lee spretno, tano, u njegov levi dlan. Oseaj je bio da je to prirodna kretnja, naviknuta, kao da se
poeao po stranjici ili povukao paleve ruku.

A, pa da, pomisli on sa olakanjem; to je samo moj prokleti rep, nita vie.

Onda mu se usta zaokruglie.

A dah se zaledi u prsima. Dah koji poe izlaziti iz plua uzdahom pitavim, dugotrajnim, tunim.

Dvoje Ljudi uzmakoe nervozno kad se uzdah preoblikova, nekom svojom zvunom metamorfozom, nekom audio-transmutacijom,
kao memoid koji to po svojoj volji radi, u smeh histerian, na mahove grubijanski.

Ukupan utisak, kad se Hari Harms najzad sredio i oporavio toliko da je mogao da razgleda svoj lik u velikom ogledalu, nije bio ba
toliko lo koliko se on u prvi mah uplaio da e biti. Ne, ni upola toliko lo. Belo krzno izgledalo je ak... moglo bi se rei...
harizmatino.

A sa novim telesnim izduetkom ve se pomirio.

Valjda i rep moe neemu da slui, razmiljao je rezignirano; ali e zato rauni kod krojaa biti, uh, bolje da ne mislim koliki.

Moglo je sve da se zavri mnogo gore, naravno. Memoidni parazit koji je zagrizao u njegovo telo upravo je, u tom istom trenutku,
umirao, jer je i njegov idejni roditelj tada poginuo zbog kratkotrajnog jakog dodira sa materijalnom stvarnou. Poslednjim naporom
misao-parazit verovatno se zakaila za neto u Harijevom umu, neto to se pukim sluajem nalo tu. Parazit je uspeo da nametne
munjevitu promenu Harijeve slike o sebi. U E prostoru, nain kako sebe sagledava moe imati dramatine posledice na ono to jesi i
to e postati.

Jedno je bilo sigurno - ovakav na Zemlju ne moe, nikada. Rekli bi mu da je majmun. To bi bilo nepodnoljivo ponienje.

Kad sam se prikljuio Navigacionom institutu, pomisli on, raunao sam da u do kraja ivota biti prilino odvojen od mog naroda; sad
sam, evo, vie Verkvinov nego ikad.

Komandovao je stanici da poe povratnom putanjom du velike, svetlucave avenije, i stanica je to sada inila: hramala je natrag,
najveom brzinom koju je mogla bezbedno razviti. Usput je sakupljala pakete instrumenata. Cilj je bio: dovriti misiju pre nego to
jo neto poe po zlu.

152
Jedna stvar je kod Verkvina dobra, pomisli Hari; ta stara sipa teko da e primetiti ikakvu promenu u mom izgledu. Njemu je jedino
vano da posao bude obavljen.

Ostao mu je jo jedan problem.

ta da radi sa tim mladim Ljudima.

Po svemu to je uspeo da sazna, Reti i Dver su bili taj 'organski tovar' u habitatu na leima mehanoida. Upravo kad je intelektualni
raptor, silno gladan, hteo da razdere njihov habitat i da ih prodere, Hari je stigao, kao poslovina 'konjica', kao vitez iz knjiga; doao
je galopom, i spasao ih, zaista, u poslednji as.

Kasnije su mu oni uzvratili, kad je poslednji memoid, sav naduven od ukradenih atoma, pobegao sa poprita. To dvoje su uspeli da
nagovore umirueg mehanoida da uloi svoje poslednje resurse u izgradnju mosta sa aerokomorom; uli su u Harijev brod/stanicu i
spasli mu ivot, jer mu je pretilo guenje, poto je vazduh izlazio iz stanice a Hari leao na podu, u dubokoj nesvesti.

Tada je mehanoid uginuo, a njegova masa posluila je kao privremeno ubrivo ovoj pustinji, u kojoj od svega ponajvie nedostaje
materija.

"Nijednog trenutka nismo shvatili gde smo, i zato nas je mehanoid doveo ovde", govorio je Dver, energino prodirui ve trei
kompletan ruak iz Harijeve brodske kuhinje. "Taj brod-maina nije nam se nikad obratio nijednom rei. Ali inilo se da ponekad
shvata ta mu govorimo na galaktikom drugom."

Hari je posmatrao tog momka. Sagledavao ga je kao zadivljujuu meavinu divljaka i dentlmena. Dver nijednog trenutka nije poricao
da je lan jedne kriminalne naseobine prerano dolih, naseobine koja se, meutim, jo pre dva veka odrekla glavnine svoje
tehnologije. Ipak, taj isti Dver umeo je da ita pet-est galaktikih jezika, a neke od implikacija svog poloaja oigledno je dobro
razumeo.

"Kad nas je mehanoid zgrabio i uneo u sebe, blizu jedne zvezde koja je crveni div i koja se nalazi nedaleko od naeg sunca, mislili
smo da nam je doao kraj. U Spisima stoji da maine koje ive u dubokom svemiru umeju da budu veoma opasne, i da ponekad
napadaju nau vrstu ivota. Ali ova maina je napravila sklonite za nas dvoje, dala nam poboljan vazduh, i popravila aparat za
reciklau. ak nas je pitala i kuda elimo da otputujemo!"

"Pa reko si da nita nije govorila", ree Hari.

Reti, omladinka sa velikom brazgotinom na obrazu, zatrese glavom. "Nije, ali taj jedan put pojavio se jedan roboti i doneo jednu kao
plou od metala, na kojoj su bile rei, kao, urezane, zna. Nemam pojma zato nas je maina pitala na taj nain, imali smo malu tutor-
jedinicu sa kojom je mogla da razgovara da je htela. Al kad smo odgovorili, robot je razumeo, valjda."

"A ta ste odgovorili?" ree Hari.

Dvoje Ljudi uzviknue istovremeno ali razliito.

Dver: "Da nas odvede kui!"

Reti: "Da nas odvede kod onih koji su najvaniji!"

Onda se pogledae. U njihovim oima zasijao je ar nedovrene svae.

Hari je o ovome razmislio malo due. Onda klimnu glavom, uviajui ta je bilo.

"Te dve komande zvue nespojivo. Da je neko tako zapovedao meni, ili vama, mi bismo zakljuili da tu postoje dve opcije i da treba
da se odluimo za jednu, ili da postignemo nekakav kompromis. Ali, ne verujem da je maina razmiljala na taj nain. Nagaam da je
pokuala da kombinuje dve komande u jednu, da optimizuje ispunjenje oba imperativa istovremeno. Naravno, termine koje ste vi
upotrebili shvatila je na svoj nain, odnosno, prema nekim svojim definicijama, koje se mogu veoma razlikovati od onog to ste vi
imali na umu."

Mladi ovek i mlada oveica izgledali su zbunjeno. Hari odmahnu glavom.

"Mogu vam, meutim, pouzdano rei da vas mehanoid nije poveo nazad ka toj vaoj planeti prerano dolih, niti se ka njoj vraao sad
pred kraj, kad je beao i kad sam ja naiao na vas."

153
Reti zadovoljno die nos. "Ha!"

"Ali nije vas poveo, niti vraao, ni ka Zemlji, niti ka ijednoj bazi velikih Instituta, niti ka ijednoj velikoj sili Pet galaksija."

"Pa onda kuda..."

"Mehanoid vas je zapravo poveo - izlaui se smrtnoj opasnosti - u druge dimenzije i druge zone, toliko slabo poznate da im se ni ime
ne moe jasno odrediti. Izgleda da se zaputio ohlaenim tragom dva..."

Prekide ga diskretni upozoravajui zvon: jo jedan paket sa verkvinovim osmatrakim instrumentima nalazio se negde ispred
broda/stanice.

"Pardon", ree Hari. inilo se da ovo dvoje Ljudi savreno dobro shvataju da on ima svoje radne dunosti koje mora obaviti. Reti ga
je tretirala sa potovanjem koje je izgledalo malice i preterano, ako se ima u vidu da je ona pripadnica rase pokrovitelja, dakle
patrona, a Hari Harms pripadnik rase tienika, klijenata.

Pozabavio se poslom. Pomou mehanikih ruku dohvatio je tu osmatraku 'sondu', poslednju koja je preostala. Potrcao je po njoj
specijalni rastvara, da bi unitio memoidne mikrobe ako su se kojim sluajem nahvatali po oklopu paketa; onda je poneo i taj paket u
tovarni prostor broda/stanice. U blizini je avenija, crna, iskrila preobiljem zvezdane svetlosti. Vilajet materijalnih bia i pouzdanih
zakona prirode... na dohvat ruke, takorei, ali Hari nije imao nameru da se baci unutra. Njegov odabrani put kui bio je na principu
'preko pree, naokolo blie': zaobilazniji ali bezbedniji.

Dok je dovravao svoje poslove na ovoj misiji, povremeno je bacao pogled na Dvera i Reti, dvoje brodolomnika koje je spasao... i
koji su kasnije spasli njega. I on, i oni su iz istog klana: deca (ili potomci dece) Zemlje. Ljudi su, zvanino, gospodari Uzdizanja
impanzovske rase. Ali, takoe po zakonu, on kao pojedinac ne duguje ovim Ljudima, Dveru i Reti, nita. tavie, kao oficir jednog
od velikih Instituta, on po slubenoj dunosti treba da uhapsi sve prerano dole na koje naie.

Meutim, kakva bi se korist postigla time? Nije bio uveren da oni poznaju astronomiju i astrodinamiku toliko dobro da ikome mogu
objasniti gde je ta njihova planetica, prema tome bilo bi uzaludno sasluavati ih. Sudei po ovome to su dosad ispriali, njihova
naseobina navodno na nekom 'Jijou' je veoma neuobiajena, jer tamo u slozi i miru ivi nekoliko rasa koje se, u civilizaciji,
meusobno mrze i sukobljavaju naveliko. Hapenje to dvoje i otkrie kolonije na Jijou moglo bi biti zanimljiva mala vest za medije,
da su normalna vremena. Ali sad su potresi u svih Pet galaksija tako gigantski, a putni pravci u takvom haosu, da najverovatnije niko
ne bi objavio nita, nego bi cela stvar zapala u neku pukotinu nekog birokratskog radnog stola u bazi Kazkark, i odatle u zaborav.

Meutim, Harija je iznenaivalo koliko mu prija zvuk njihovih glasova i njihov uroeniki dijalekt vuje dece. Iako je tokom svog
ivota bio, maltene uvek, usamljenik, oseao se ozareno i ohrabreno dok su se po njegovom brodu/stanici vrzmali ovi Ljudi, koji su,
manje-vie, njegov rod.

Paket sa kamerom i drugim instrumentima skliznuo je u svoj plastini leaj sa zadovoljavajuim zvukom. Tu e i ostati, do Kazkarka.
Hari, silno zadovoljan, na listu svoje belenice 'otkai' i tu poslednju stavku.

To je poslednji paket, ree on sebi; znam da su u bazi sklapane opklade da li u se ja sa ovog zadatka vratiti ili ne. Dakle, neki su se
kladili da se uopte neu ni vratiti. ta li su tek mislili o mojim izgledima da posao odradim uspeno. Jedva ekam da im ovim
spiskom natrljam noseve, kljunove, njuke, aoke, i druge prehrambeno-disajne izduetke!

Njegov brod/stanica, hramajui teko, zaokrete i poe se udaljavati od avenije, najzad. Poe ka jednoj formaciji jako visokih kula, za
koje je Hari sada znao da su noge nekoliko ogromnih metafora za stolice, kao i jednog metaforinog div-stola. To mu je najbolji put
kui.

Pitam se, pomisli on, koliko e dugo ova zona ostati formatirana oko moje take gledanja koja je za sve ovo posluila kao semenka.
Kad ja odem, da li e se sve ovo rastopiti u haos? Ali - ta ako je ovakvo razmiljanje simptom onoga na ta me je Verkvin toliko
upozoravao: preuvelianog oseanja sopstvene vanosti?

Znao je i te kako dobro da nije prvi materijalni posetilac koji je proao ovom oblau u novijim vremenima. Pre njega, i pre onog
mehanoida koji danas onako pogibe, prola su jo dva posetioca, dva svemirska broda, i to jedan gonei drugog.

Duboko zamiljen, on opet osmotri kolosalni nametaj i druge predmete u metaforinoj 'dnevnoj sobi' po ijem tepihu su nastavljali da
odmiu gegajui se.

A ta ako je sve ovo bilo ve uoblieno pre mog dolaska? pomisli on. Nikako se ne seam da sam ikada, pa i kao sasvim malo dete,
bio u dnevnoj sobi tano ovakvoj. Moda je ideju-semenku ubacio neki od tih brodova koji su ovuda proli pre mene?

154
Muila ga je i injenica da ni sad nije razumeo zato je mehanoid tako samoubilaki poneo svoj organski tovar u E prostor. Da,
verovatno je dve komande spojio u jednu: pokuao je da odvede Dvera i Reti 'kui - kod onih koji su najvaniji'.

Hari zavrte glavom. Ne, stvar se nikako nije uklapala.

Meutim, pomisli on, onaj propovednik iz naroda Skianoa ima da poizi kad vidi nas troje Zemljana - dvoje pravih ivih Ljudi i mene
transformisanog impanzu - kako se etamo bulevarima Kazkarka. Na korzou emo biti, ah, senzacija.

Jedna noga od stola uzdizala se u svojoj ogromnosti tano ispred njih. Ona prava. Tu negde je vlakno uz koje Hari namerava da se
popne, do portala kroz koji je uao u E prostor. Sve e dobro biti, ako je portal jo na istom mestu (a Hariju je instinkt govorio da
jeste). I, ako stanica u ovakvom stanju moe da se penje. I ako...

Pilot-mod se pojavi blizu njega, pucnuvi blago. Kurzivno (B)p koje rotira u vazduhu.

"Da?" ree Hari.

"Na alost moram prijaviti pokrete koji su uhvaeni na simbolino levoj strani od mesta ka kome smo se uputili. Krupni idejni entiteti.
Pribliavaju se naoj sadanjoj poziciji brzo."

Hari zastenja. Uopte mu se nije dopadala pomisao na jo jedan susret sa ovdanjim uroenicima, sa memoidnim redom ivota.

"Moemo li bre?"

"Uz skromno poveanje rizika, moemo, za oko dvadeset procenata."

"Onda bih te zamolio da uini tako!"

Brod/stanica pree u jo bri trk... ali i hramanje i drmusanje postade jo gore; i kao da se poe pogoravati sa svakim daljim
korakom. Hari pogleda Dvera i Reti: oni su se, kao i obino, svaali i kokali zbog neega, na nain koji podseti Harija na izvesne
brane parove koje je imao prilike da upozna: nerazdvojni, a nikad sloni. Odlui da im za sad ne kae nita o ovome to se pribliava
sa levice.

Neka veruju, jo neko vreme, da je opasnost prola, ree on sebi.

Stade pored levog prozora i zapilji se u mutne daljine.

Bilo bi nam dovoljno samo jo nekoliko minuta, pomisli on; o'ladite, vi gadovi misaoni! Ostavite nas na miru bar toliko!

Zasvrbee ga malice lea, i on pokrete ruku da se poee; ali je i zaustavi, jer njegov novi telesni izduetak obavi taj posao bre i
bolje. Rep, rep koji se tako gipko savio i nepogreivo poeao ba onu taku koja ga je zasvrbela. Dogodilo se to tako prirodno i
uvebano, a ipak ga je toliko iznenadio. Zapravo, iznenaivao ga je svaki pokret njegovog repa, svestan ili nesvestan.

Opazi da su dvoje Ljudi vrlo dobro videli to eanje repom po leima, i da sad zure netremice u njega. Dver je, meutim, bio dovoljno
dobro vaspitan da barem pocrveni.

E pojedite se od muke, pomisli Hari kao da im upuuje poruku. Repom poe zaglaivati svoje glatko krzno boje slonove kosti.

Vi, jadni Ljudi, ree im on, ali samo u mislima.

Vi, jadnici, neizbeno nosite na sebi kou bez krzna... i stranjicu bez repa.

Onda vie nije imao vremena za alu i dokolicu.

Primeti komeanje tamo daleko, u maglama. Nekoliko tamnosivih bia. Bila su ogromna, daleko vea od 'milion-noga' sa kojima se
borio ranije. Vieni kroz maglu, ti stvorovi su izgledali nekako glatko i zaobljeno. Jurili su sputajui noseve ka tepihu, kao krdo
slonova u trku.

Pogrena metafora, uvide Hari, prepoznavi njihove ui, njihovo mrdanje njukama.

Mievi, prokleti mievi, ree on sebi; oh, Ifni, samo mi je jo to trebalo.

155
Oseti ledene trnce straha: primetili su njegov brod/stanicu.

Povika pilot-modu: "Bre to, bre! Moramo otpoeti penjanje pre nego to ovi stignu do nas!"

ilibarna i uta svetla prelie se po kontrolnim tablama, a tempo galopa se pojaa. Gigantski drveni stub ve je bio blizu, ali Hari oseti
da su i memoidi pojurili jo bre ka njima. Vide da su to samoodravajui misaoni sistemi daleko usavreniji i krvoedniji od onih
koje je do sada viao. Shvati da e biti kritino. Vrlo kritino.

Boe, ree on sebi, ne znam koliko jo ovoga mogu da podnesem.

etvrti deo: KANDIDATI ZA TRANSCENDENCIJU

Na univerzum povezan zvezdanim stazama - nazvan Pet galaksija - sastoji se od nebrojenog mnotva raznih hijerarhija. Neke ive
vrste su drevne, imaju ogromno iskustvo u primeni mudrosti i moi. Neke druge vrste su tek poele da se kreu stazama svesti o sebi.
A izmeu te dve krajnosti postoje nebrojeni meustepeni, meunivoi.

To nisu uslovi u kojima bi priroda proizvela pravednost. Teko da bi tu mogla nastati pravda za slabe, osim ako neki kodeks definie
da monici moraju obuzdati svoje sirove impulse.

Imajui taj cilj u vidu, mi prihvatismo od Velikih praotaca, kao naslee, mnoge tradicije i regulative, kojima se formalizuju odnosi
izmeu pokrovitelja i tienika, kao i odnosi izmeu naseljenika i nesapijentnih bia koja postoje na mnogim svetovima po kojima se
naseljenici kreu. Ponekad se ini da je to zakonodavstvo tako zamreno i tako proizvoljno, da nae strpljenje doe u opasnost da
popusti. Izgubimo iz vida smisao svega toga. Nedavno je jedan mudrac iz zemaljskog klana (Delfin) predloio da se sve to sagleda
mnogo jednostavnije, kao potovanje lanca ishrane.

Drugi zemaljski mudrac (ovek) izrazio se jo jednostavnije, formulisavi misao kojoj dade naziv 'zlatno meta-pravilo': "Postupaj sa
podreenima onako kako bi eleo da tvoji nadreeni postupaju prema tebi."

Iz dnevnika Dilijan Baskin

Kamo sree da je Tom ovde. Njemu bi se ovo veoma svidelo.

Ova misterija.

Ova zastraujua grandioznost.

Stojim sama u svojoj kancelariji, u kojoj su svetla veoma priguena, i gledam kroz jedan uzani brodski prozor napolje, u treperavo-
svetli prostor sirovog ilema koji je, sada, svud oko Brazdaa. Ilem je osnovni sastojak naeg kontinuuma, ona elementarna graa iz
koje se kondenzuju svi nivoi prostora i hiperprostora, pa i na takozvani 'vakuum'.

Prolaze me trnci od tog prizora. Od te neopisive lepote. Ali misli bee dalje. Ne uspevaju da se veu samo za lepotu prizora.

Jedino to moje srce eli sada, to je da Tom stane ovde uz mene, pa da se ovome divimo zajedno. Maltene oseam njegovu ruku oko
mog struka, topli dah njegovog glasa, maltene ujem kako me poziva da pogledam u daljine, preko svih napornih a sitnih stvari, briga,
opasnosti i alosti koje nas napadaju svakodnevno.

'Niko nije rekao da e svemirska putovanja biti laka i bezbedna', rekao bi mi Tom, kad bi sad bio ovde. 'Niti je iko rekao da e
uzdizanje iz prekambrijskog blata i okretanje lica ka nebu biti lako i bezbedno. Moda smo mi pametni majmuni, draga moja, ali do
kraja ostajemo brzopleti vuii. U svakom sluaju, neto u nama uje zov. I mi moramo jurnuti napred, da vidimo.'

Naravno, bio bi u pravu, kad bi to rekao. Ja dobih privilegiju da vidim svakojaka udesa. Ipak, ovom njegovom imaginarnom glasu
upuujem odgovor nalik na ono kad neka veoma zauzeta supruga i majka prekoreva svog mua to se bavi filozofijom umesto da joj
pomogne oko mukotrpnih 'prizemnih' poslova u domainstvu.

Oh, Tome, ak i kad smo okrueni milionima udesnih stvari, neko mora da vodi brigu o sitnicama.

Ovde, u ovom krhkom unu, u ovom kanuu, ja sam taj neko.

Dani prolaze, a Brazda ostaje uronjen u ovu izuzetnu flotu. Prolazi ogromna armada pokretnih... posuda. Ne znam kako bih drukije
nazivala te klinaste 'stvari' velike kao planeta. Ponekad pravimo preskoke kroz A ili B hiperprostor, ponekad manevriemo i bacamo

156
se u grlo jo jedne transferne take... Oko nas je ogromna guva tih svemirskih divova, a i drugih brodova. Odlazimo nekim
kosmikim transfernim nitima koje nisu ubeleene ni u jednu nau mapu zvezdanih putnih pravaca.

Treba li to da me iznenauje? Koliko puta sam ula od drugih sapijentnih, to jest, inteligentnih i razumnih, bia - i to najrazliitijih, od
Soroa i Pila do Sintijanaca i Kantena - da moramo sa strahopotovanjem gledati na velianstveni obim i izobilje galaktike Biblioteke,
u ijoj evidenciji su nebrojeni svetovi i vie od milijardu godina trajanja. Ta Biblioteka pamti ta se dogaalo jo od vremena kad su je
legendarni Praoci uspostavili, tako davno.

Mi, mlae rase, odrastamo u uverenju da Biblioteka zna sve. Retko se dogaa da neko pomene njeno glavno ogranienje.

Ta Biblioteka slui samo civilizaciji koja se zove 'Pet galaksija' i koju sainjavaju samo disai kiseonika; mi Zemljani uspeli smo se
ubaciti u tu civilizaciju pre tri stolea.

Jadnom malom zemaljskom klanu to znanje, znanje u toj Biblioteci, izgledalo je vie nego dovoljno! Tako je sloeno i nadmono
galaktiko zvezdoplovno oksi-drutvo, tako je prepuno tajanstvenih tradicija, rivalskih politikih saveza, tako je proeto ugledom
velikih Instituta - da mi jedva moemo i poeti neko razmiljanje o neemu to, eventualno, lei negde izvan. Onostran.

Ali, postoji mnogo toga izvan i onostran Pet galaksija. Pre svega, u istim tim galaksijama - kojih, stvarno, ima pet - postoji barem jo
sedam redova ivota, koji se razvijaju bujno, ali naporedo s nama: postojimo, dakle, paralelno. I potrebe, i ambicije tih drugaijih
vrsta ivih bia veoma se razlikuju se od naih; zato svaki red ivota ima neku svoju, specifinu vrstu mudrosti.

ak i veito radoznali Timbrimi savetovali su nam da izbegavamo dodire sa tim stvarno tuinskim narodima, a to su ovako
objanjavali: slabo se isplati, mnogo e vas zbuniti, i veoma e opasno biti, zato je bolje kloniti se takvih stvari.

Na ta ja samo mogu, na osnovu nedavnog iskustva, rei: amin.

Naravno, svako zna da najstarije kiseonine rase jednog dana, kad im doe vreme, izumru ili 'otputuju dalje'. Nijedna rasa, kao ni ma
koji pojedinac, ne moe iveti veno. Ciklus Uzdizanja, koji ini jezgro galaktike drutvene organizacije, sav je usmeren ka
nadoknaivanju tih gubitaka; to je jedan permanentni galaktiki pokret obnove. Dodaj nekome, dalje, sapijentnost kao poklon, jer i
tebi je poklonjena tako.

Poto smo bili u ovoj igri apsolutni poetnici, neznalice, najjadnija sirotinja, i poto smo se morali brinuti o svojim klijentima,
impanzama i Delfinima, mi Ljudi smo uglavnom studirali poetne poteze, 'otvaranje partije' tog aha, da se tako izrazim. Nastojali
smo da prouimo ona pravila koja bi nam omoguila da budemo dostojni pokrovitelji, i da moda izbegnemo onu sudbinu koja se
esto sruuje na 'vuje rase', samouzdignute.

Otvaranje je vaan deo igre.

I oni koji su mnogo stariji od nas, udrueni u mnogo ire i monije klanove i saveze, govore sa velikim potovanjem o drugima, jo
starijima; o svojim preteama. O rasama koje su neto kao ugledni pra-pradede; i koji, zavrivi u potpunosti svoj zadatak uzgajanja
dece i unuka, preusmeravaju svoju panju na neke druge stvari, ka novim visinama i novim horizontima.

Kad pobegosmo od tueg izdajstva na svetu zvanom Oaka, ja donesoh odluku da Institutima vie ne poklanjam nikakvo poverenje, jer
su proeti korupcijom; umesto kod njih, da savet zatraim kod uenih, nepristrasnih starijih bia o kojima smo toliko sluali. Kod bia
koja se dobrovoljno odrekoe zvezdane plovidbe, samo da bi se bavila dubokim razmiljanjima, u jednom u sutini kaluerskom redu,
u Povuenom redu ivota. Njihovi su 'manastiri' uvek u blizini neke pritajene crvene zvezde.

Zbivanja u Fraktalnom svetu uskoro nam posluie kao nova lekcija. Nadmenost nije nepristrasnost. Taj takozvani Povueni red
ivota, poznat i kao Oni Stari, samo je trem na koji izlaze, iz zgrade civilizacije, oni kiseonikai koji vie ne mogu podnositi napore
ivota u ravnom prostorvremenu. Oni se zgure tamo kao pustinjaci, okrenuti gravitacionom 'bunaru' svoje zvezdice, i trude se, zaista,
da usavre svoju rasnu duu, ali to ne znai da postaju tolerantni ili mudri. Posle nevolja koje doivesmo sa Onim Starima, ja
zakljuih da ipak treba poi nazad u civilizaciju Pet galaksija, dakle u kiseonikaki red ivota; ipak oprobati sreu jo jednom sa
'oksijima'.

A gle kako se to zavrilo: neko nas podie, protivno svakoj logici i svakom razumu, pravo u Transcendentni red ivota!

To bi, bar, trebalo da bude znaenje amblema koji se sada nalazi na naem pramcu. Ta oznaka na Brazdau se promenila, voljom
nekoga, ili neega. Lako bi moglo biti da je to, sve zajedno, jedna rava ala.

Kako moemo mi poneti simbol koji znai vrhunska dostignua duhovnog ivota i potpunu spremnost da se napuste svi svetovni
interesi.

157
U sutini taj amblem na pramcu znai: hej, obratite panju, mi kreemo ka boanskom statusu!

Kojeta. Gde zapadosmo, stvarno... Oseam se kao neka mala uliarka koja je ukrala prelepu veernju haljinu, nabavila falsifikovane
dokumente, uspela se uvui na ceremoniju dodele Nobelove nagrade, ali sad, kad sedi u prvom redu do blistave pozornice, uvia da e
morati da se popne tamo i da odri govor!

Ova mala skitnica, u ovom trenutku, eli samo jedno: da se nekako, neprimeena, odunja iz sveane dvorane, pre nego to prevara
bude otkrivena. Pre nego to nas oni punoletni uhvate i uasno kazne.

Izvui se odavde, to nee biti lako. Ova ogromna flota obuhvaena je nekakvim inercijalnim poljem, koje nosi i Brazdaa; jednako
smo bespomoni kao i brodovi mnogo vei od nas. Nai navigacioni sistemi su potpuno 'u rebusu': pojma nemamo ni gde smo, ni kud
bi se moglo krenuti odavde.

U jednom trenutku, tokom jednog izuzetno lakog i glatkog prolaska kroz B prostor, Akeakemai prijavi da je okolno inercijalno polje
veoma oslabilo. Ja mu rekoh da prouka Brazdaa polako do periferije ovog 'jata' brodova, pa da vidi moemo li nekako da
klisnemo, moda prilikom jednog od ovih periodinih preskoka u normalan prostor. Ali, upravo kad smo se spremali da pobegnemo,
Olela nas upozori zvivukom i mahanjem peraja. Detektovala je da smo izloeni neprijateljskim osmatrakim zracima, koji su dopirali
iz nekog oblinjeg broda.

Ubrzo ustanovismo iz kog. Bio je to isti onaj jofurski ratni brod. Poeo nam se primicati, manevriui kroz gomilu drugih brodova.
Svojevremeno je ta 'ratna kanta' izgledala svemona; sad je, u poreenju sa nekim div-brodovima u blizini, izledala malena. Osim
toga, na brodskom koritu Jofura, nekada tako ujednaenom i istom, sada su se videle velike ute mrlje, nalik na inficirane plikove.
Pulsirale su, pomalo. Pa ipak, i sa takvim brodom Jofuri, debeli i masni i ludo egoistini, srljali su da nas jo jednom napadnu. Dakle,
im bismo izali iz bezbednosti ovog konvoja, jofurski brod bi se bacio na nas.

Zato smo se uurili izmeu nekoliko titana, i naprosto ekali ta e dalje biti.

Moda e 'infekcija' koja je zahvatila jofursku lau najzad pobediti, i unititi ih.

Ili e vaseljena proizvesti jo jedno udo.

Ko zna?

Moda emo, ak, 'transcendovati'.

Nis maina je 'prekopavala' po naem (ukradenom) ogranku Biblioteke, traei informacije o ovom sloju koji sad prekriva nae
brodsko korito i slui nam kao izvanredan oklop ali nas i usporava kao ogroman balast. Svojevremeno je to bio samo debeli sloj ai
posebne vrste, koja se nakupila dok smo proletali kroz koronu jednog slabo-goreeg ugljeninog sunca. Kasnije je neka politika
frakcija, iji identitet ne saznadosmo, preobratila taj na pokrov - dobronamerno, ili sa nekim arkanskim ciljem, ko zna kojim - u ovaj
oklop, koji nam je ubrzo potom spasao ivot.

"Jeste jedna vrsta oklopa", javio je Nis meni. "Daje fantastino dobru zatitu od energetskih oruja koja gaaju direktno, u ta smo se i
uverili onako dramatino u Fraktalnom svetu. Naao sam podatke da su mnogi ratni brodovi nosili takav oklop, do pre, otprilike,
dvesta miliona godina, kad je otkrivena fatalna slabost takvih oklopa, posle ega su se prestali koristiti."

"Kakva slabost?" pitala sam ja. Jasno - pronalazak koji tako fenomenalno dobro slui mora imati, ipak, i neku svoju Ahilovu petu.

Nis je objasnio. "a koja suklja iz Izmunuti sastoji se velikim delom od molekula za koje vi Zemljani imate naziv 'fulerin' ili
'bakminsterfulerin', ili ak 'baki-loptice'. Po ezdeset atoma ugljenika udrui se u jednu savreno pravilnu lopticu, koja je uplja.
Takve ugljenine loptice koriste se u industriji, naroito kad su poravnate u tanke listove, ili kad su povezane u duge lance. Zato su
oni roboti-eteoci poseivali Izmunuti: uzimali su materijal potreban za njihov pokuaj, pokazalo se neuspean, popravke onog
Fraktalnog sveta."

"Znamo mi da je to snaan materijal", odgovorila sam ja Nisu. "Znamo po tome to se Suezi onoliko muio da ga ukloni, a nije uspeo.
Ali to je daleko od oklopa koji odoleva dezintegracijskim zracima klase osam!"

Nis objasni da se jednom specijalnom vrstom prerade taj materijal, u sutini jedna korisna sirovina, moe preobraziti u neto sasvim
drugo. U svaku fulerinsku lopticu ugljenika treba uneti po jedan atom, ali onaj pravi, odgovarajui; i te 'goste' treba rasporediti tano.

"Ali to moraju biti atomi udne materije", rekao mi je Nis.

158
Prilino je nelagodna pomisao da je Brazda obloen slojem udne materije, koja nije sagraena od normalnih protona, neutrona i
elektrona, nego od svakojakih drugih kombinacija kvarkova. Takvi atomi se moraju drati, vidite, 'u kavezu', inae brzo ieznu iz
normalnog prostora: preskoe na D nivo, ili u neki drugi subkontinuum gde e se oseati vie 'kod kue'.

Nezgodno, zazorno. Biti okruen time. Dodue, postoji neto jo nezgodnije od te pomisli, a to je: biti mrtav.

Kad su nas oni zraci najtee artiljerije Fraktalnog sveta onako dohvatili sa vie strana, oekivala sam da emo u trenu biti pretvoreni u
paru, seam se toga. Ali na zapanjujui novi oklop je svu tu energiju odbio, ili apsorbovao, ili pomakao svaki erg na neku drugu
ravan stvarnosti; tete po nas, u svakom sluaju, nije bilo.

"Dobra forica", rekla sam Nisu.

"Strava forica", odgovorio mi je taj raunar, majstor ironije. "Strava je u tome to je pre nekoliko stotina eona neko otkrio nain da
tom odbrambenom materijalu nametne reverziju toka, to jest, da okrene tok energije u suprotnom smeru. Onda taj oklop, umesto da
prosipa energiju u hiperprostor, poinje da je privlai i prikuplja iz hiperprostora, zbog ega se i brod, i posada u njemu, skuvaju."

Eto, dakle, razloga to niko u Pet galaksija, ve odavno, nije bio toliko glup, ili toliko oajan, da upotrebi tu vrstu oklopa. U naem
sluaju, uspelo je 'na prvi udar', jer ni Fraktalci ni Jofuri nisu tako neto oekivali, niti pamtili. Ali, u Polkdiju Jofuri imaju svoj
ogranak Biblioteke, koji nimalo ne zaostaje za naim; do sad su, svakako, provalili ovo za oklop, i spremili se za sledei susret sa
nama.

Moramo se nekako otarasiti toga!

Naredila sam Hanesu Sueziju da trai reenje. Meni je preostao 'pun tanjir' drugih problema.

Kao prvo, glaveri tule i zavijaju, po ceo dan i po celu no.

Pre nego to je otiao onim thenanijanskim borbenim amcem, kojim pilotira lino Ka, Alvin Hf-vajuo nam je ostavio podrobna
uputstva o ishrani i negovanju tih devoluiranih potomaka jedne nekada mone zvezdoletne rase. Nije imalo mnogo da se zna: daj im
da jedu vetaki napravljene 'crvie' koje oni vole, i poisti otpadne materije iz njihovog tora jednom u svakih nekoliko dana. Glaveri
su izgledali kao tupava i glupava bia koja su i sa vrlo malim pogodnostima zadovoljna. Ali, im su Alvin i njegovi drugari odleteli,
da bi negde daleko od svega ovoga nali bezbednost, ovi gnusno umazani neveliki stvorovi u toru poeli su da cvile, a onda da
zavijaju, i evo, ne prestaju ni sad.

Pitala sam jedinu ovde preostalu osobu sa Jijoa, mudricu Saru, ta bi to moglo znaiti, ali glaverska dreka neshvatljiva je i njoj. Zato
mogu samo nagaati da je to u nekoj vezi sa izmenjenim sastavom ogromne migracione flote oko nas.

Nastavljamo putovanje kroz ogromne raspone prostora i hiperprostora. Pridruuju nam se stalno sve novi brodovi, koji nisu poreklom
iz Povuenog reda. Mnogi od njih su globularni, izgledaju kao ogromne lopte neke tenosti. Nisu to samo Zangi; ima tu i drugih,
poprilino razliitih varijanti disaa hidrogena. Sada hidrogenai sainjavaju moda oko dve treine ove flote. Ali, mora se rei da su
njihovi brodovi relativno mali u odnosu na neke kiseonikake brodove, koji su zaista monumentalni.

Mora biti da nai glaveri na neki nain oseaju blizinu Zanga. To ih uznemirava. Da li se plae Zanga, ili, naprotiv, ele da dozovu
Zange - teko je oceniti.

Nisu oni jedini nervozni ovde. Tako veliki deo svoje posade je Brazda izgubio ili ostavio na Jijou, da je sad sav nekako prazan...
sablasno prazan. Kao brod duhova. A oko broda, mnoge tajne; pred brodom, mnoge opasnosti.

Ipak, mogu bez oklevanja rei da delfini koji su preostali u ovom olupanom starom zvezdoplovu rade uspeno, zadivljujue uspeno,
svako svoj posao, profesionalno i odano. Tri godine trpimo gubitke; od one posade koju je Kraidaiki odabrao, ostadoe samo najbolji
od najboljih. Ostadoe oni koji su, ini se, imuni na zastraivanje, ali i na reverziju procesa Uzdizanja. Oprobani u najveim
nevoljama, prekaljeni u borbama i u radu, oni su pravi biseri Uzdizanja - najbolji predstavnici svog naroda. Svaki pojedini od njih
dobie neograniene privilegije razmnoavanja, ako ikada stignemo do Zemlje.

Eto ale.

Jer, nijedan od njih ne veruje da emo mi Zemlju ikada vie videti.

ta rei o Sari Kulhan, ona provodi vreme uglavnom sa svojom utljivom impanzicom po imenu Priti, to, inae, na angliskom znai
'lepa'. Njih dve stalno neto kuckaju po raunarima, crtaju hiperdimenzionalne mape i sloene prostorvremenske matrice.

Kad sam pitala Nis mainu ta to njih dve, zapravo, rade, dobila sam prezriv odgovor: "Bave se sujevernim glupostima!"
159
Ovo bi trebalo da znai da Sara ne odustaje od nade da e dovriti posao svog nekadanjeg nastavnika; naime, da e spojiti
tradicionalnu zemaljsku matematiku fiziku sa raunarskim modelima galaktike nauke, i na taj nain rastumaiti ove poremeaje koji
su zahvatili nau civilizaciju. Ove greve koji, reklo bi se, poremetie ve znatan deo ukupne vaseljene.

"Nedostaje mi jo neki element, neki klju", rekla mi je Sara ovog jutra. Vidi se da je uskraena zbog neuspeha, ali ipak i vrtoglavo
zadovoljna, na nain tipian za Ljude koji se intenzivno bave neim to najvie vole. "Pitam se da li je sve ovo u nekoj vezi sa
zagrljajem plima", nastavila je.

Nis, uvek sklon cinizmu, olako je odbacio sve njene napore, zato to nisu potvreni niim to se u Biblioteci moe nai. Ali ja sam
zadivljena Sarinom istrajnou i brilijantnou, bez obzira na to da li su njene anse za uspeh velike ili male. U svakom sluaju elim
joj uspeh.

Uvek negde iza i iznad Sare nalazi se jadni Emerson. Njegov pogled je udaljen ali enjiv. Emerson posmatra kako Sarini modeli, koji
su svi zasad nedokazani, teku kroz holografske kockaste, 3D ekrane. On ponekad mirka kao da pokuava uhvatiti neku misao koja
mu je blizu, blizu, na vrh jezika... Moda ezne da nekako pomogne Sari. Ili da je upozori na neto. Ili, naprosto, da iskae svoja
oseanja prema njoj.

Divno je gledati kako se naklonost izmeu njih dvoje razvija... ali, ne uspevam uguiti u sebi ove nalete ljubomore. Ni pre nesree
koja ga je zadesila ja nisam nikad mogla da uzvratim na znake naklonosti koje je upuivao meni. A ipak, tako mi je drag. Pa, ljudski
je da me pomalo i zaboli to to on sad gleda drugu. Gola istina glasi ovako: njoj, Sari, sada pripada jedini muevan lan mukog
ljudskog roda u krugu od nekoliko megaparseka. To mi je nabilo oseaj usamljenosti... a zar moe biti drukije?

Da, Tome. Oseam da ti i sad postoji, negde daleko, a pored tebe i Kraidaiki; unjate se vi kroz neke mrane zakutke kosmosa.
Oseam veoma slab odjek tvoje sutine, a ona se nesumnjivo sastoji u tome da stvara zapanjujue nove vrste nevolja u koje, dabome,
i ulee. Die jo veu 'frku' od ove koja se ve digla.

Ako pretpostavimo da to nije samo moje puko prieljkivanje i samozavaravanje, trebalo bi da i ti osea moje misli kako poseu
prema tebi.

Dakle? Zar ne moe, ili nee, da krene za njima?

Oseam se tako izgubljena ovde... bez obzira na to gde je, zapravo, ovo 'ovde'.

Tome. Molim te doi i vodi me kui.

Ah, dobro. Kasnije u sreivati ovaj dnevnik i brisati sve te pasuse u kojima se ja samosaaljevam.

Imam, ipak, nekakvo drutvo: tu je Herbi.

Dobri stari Herb. Mumija. On stoji u uglu moje kancelarije, uspravan. Uzvraa mi pogled, evo, praznim zurenjem. Humanoid, ali
jasno je da nije ovek, tu se pogreiti ne moe. Stariji od mnogih zvezda. Enigma, koju je Tom kupio rtvujui ne jedan ivot, nego
nekoliko. Blago, ija se vrednost ne moe ni iskazati, ma kakvim ciframa. Vest o toj jednoj mumiji bacila je hiljadu galaktikih
klanova i alijansi u smrtnu paniku, poruila njihov poredak zakonitosti, naterala jadnog Brazdaa u bezglavo bekstvo kroz ovaj
mnogoslojni kosmos; svako pokuava da zgrabi ovaj na tovar, ovog Herbija, pre nego to iko drugi uspe oko njega da obavije
ruke/kande/pipke/eljusti.

A moja nareenja su jasna da jasnija ne mogu biti. Isporuiti Herbonju - i sva ostala naa blaga - 'nadlenim vlastima'.

Nekada sam verovala da to znai: velikoj Biblioteci, ili Migracionom institutu.

Kasnije, uasno razoarana i izdana, jer se pokazalo da nisu nimalo neutralni, potraih nekog drugog ko je 'nadlena vlast'. Ali, kad
smo pomislili da Oni Stari mogu to biti - izneverie i oni. Tom prilikom, umalo da izgubimo sve.

A sad?

Nadlene vlasti.

Ja pojma nemam ko bi to, u ovoj vaseljeni, mogao biti.

Sve do ovog mesta uzdravala sam se od beleenja najtunije vesti. Sad vie nema smisla odgaati to.

160
Jue sam bila prinuena da uhapsim svoju najdrau prijateljicu.

A to je porunica Tit, koja mi je bila zamenik, tako pouzdana, sposobna. Tit, stena na koju sam se oslanjala tako dugo.

Srce mi se cepa kad pozovem zatvorsku kameru i dobijem sliku: Tit pliva ukrug, ukrug, na njoj vie nije am sa alatima i mehanikim
rukama. Tit sama u bazeniu koji je sa svih strana izolovan a jedina vrata zakljuana, sa dodatnom ploom koja se samo ifrom
moe otvoriti.

ta sam drugo mogla?

Nita. Otkrilo se ta je muvala u tajnosti.

Kako se ovo dogodilo? Kako sam mogla biti slepa za upozoravajue znake, kojih je i te kako bilo? Oni Danikenovci su u naoj
zatvorskoj eliji 'poinili samoubistvo' pre ne-tako-dugog vremena. Trebalo je sprovesti temeljitu istragu. Ispruiti, malo, one moje
'antene' ka tom sluaju. Umesto toga, ja sam istragu prepustila njoj, Tit, toliko sam bila prezauzeta drugim stvarima.

Ali doao je i dan kad vie nisam mogla zanemarivati gomilu dokaza. Jer Tit je pomogla drugom, daleko opasnijem zatvoreniku da
pob...

Zavriu o tome drugi put. (Mada ne rado.) Prekinuli su me hitni dogaaji, pre nekoliko sati.

Jedna velika promena u naoj situaciji.

Nis je zvao i javio da je inerciono polje u kolapsu.

Cela ta ogromna gomila brodova najzad je usporavala, silazei sa A nivoa na B pa na C. Pri svakom od tih preskoka boravili smo sve
due u normalnom prostoru. Uskoro nam dalekodohvatni senzori pokazae da se bliimo jednom vrlo sjajnom ali malom izvoru plave
svetlosti. Moglo se zakljuiti da je to nae konano odredite.

Olela je izvrila spektroanalizu, i ustanovila da je to zvezda, beli patuljak. (Zove se 'beli', ali njegova svetlost je ipak plava.) Takve
zvezde su izuzetno kompaktne, prenik im je stotinak puta manji od prenika Zemljinog Sunca, a sagraene su uglavnom od 'pepela'
koji preostane od fuzionih ognjeva koji su jo pre mnogo eona uli u svoju poslednju fazu. Uistinu, ovaj patuljak je veoma masivan i
veoma star, a njegova 'pe', koja nikako da se ugasi, radi zahvaljujui gravitacionom sabijanju. To e tako potrajati jo dvadesetak
milijardi godina.

Poeli smo da opaamo i anomalije u blizini te zvezde, i to neke vretenaste tamne predmete koji se kreu po orbitama veoma blizu tog
zbijenog nebeskog tela. Predmeti su veoma veliki i masivni, lako ih je pratiti pogledom dok, kao crne senke povremeno proete
iskricama ili sevanjem, prelaze preko 'lica' zvezde. To ine ba esto. Ima ih mnogo. Orbituju tako blizu da im je za jedan puni
obilazak oko zvezde dovoljan samo jedan minut!

Brzo smo se uverili da su vetaki. Njihov boravak tako duboko u tako strmom gravitacionom bunaru je, po svemu sudei, hotimian.

Naravno da nas je to odmah podsetilo na Dajsonove sfere i fraktalne svetove, one penzionerske i kaluerske, oko primirenih crvenih
sunaca. Ovo pred nama stvarno lii na te snene habitate, ali rastojanja su stotinak puta manja a koliina materije sabijena u zvezdu je
mnogo, mnogo puta vea. Zapravo se tu u jedan savijutak sabila gigantska masa. Otud tako silovita gravitacija. To je jedan uzani
strmi levak kondenzovanog prostorvremena.

Oni koji ive tamo dole, ko god da su, sigurno se veoma trude da sebi obezbede dovoljno slobodnog prostora.

Oni pripadaju nekom redu ivota, onom koji silovito prieljkuje jednu drugu vrstu dimenzionalnosti. eznu da ih dri strahovito jaka
gravitacija. Neke stare rase misle da je spasenje upravo tu.

Stajala sam sa ostalima u Sali za planiranje i gledala kako se lagano pribliavamo ovoj novoj varijaciji jedne stare teme.

"Ima po nekoliko milijard-di belih patuljaka u sssvakoj galaksiji", komentarisao je Akeakemai. "Kad bi svaka bila ovako nastanjena,
onda bi uk-kupna populacija transcendentnih bia bila ogromna. A ipak nita od toga ne bi bilo detektabilno sa one stare, pred-
kontaktne Zemlje."

Sara je drala za ruku Emersona, koji je pogledom preletao kroz ogroman oblak brodovlja oko nas, motrei na najblie, oigledno se
plaei ta bi oni mogli da nam urade sad kad smo stigli. Razumem ga. Svi mi ekamo da se dogaaji odmotaju do nekog, nekakvog,
kraja.

161
Usporavanje se u normalnom prostoru nastavilo; o tome smo povremeno dobijali izvetaj od Nis maine.

Nis je dovrio i istraivanje o novom amblemu koji se stvorio na naem pramcu, o toj 'prelomljenoj debeloj gredi' koja sada simbolie
nae falsifikovano lanstvo u mnogo viem redu sapijentnosti.

"Dopusti da pogaam", rekla sam pre nego to je hologram stigao da kae svoju re o tome. "Taj amblem znai uniju kiseonikakog
reda ivota sa vodoninim, njihovo konano udruivanje."

Jedno od malobrojnih meni preostalih zadovoljstava je to: iznenaditi ovu mainu koja misli da je toliko pametna.

"Kako... si znala?" upita Nis.

Slegnuh ramenima; ravnoduan gest, namenjen da prikrije injenicu da sam pogodila bez pouzdanog, stvarnog znanja.

"Dve linije koje se susreu pod uglom od sto etiri stepena", rekoh, "to sugerie molekul vode, u kome je tano toliki ugao koji
zaklapaju zamiljene linije povuene iz dva jezgra H ka centru jezgra jednog O. Vodonik i kiseonik, u svom najosnovnijem spoju, koji
je ujedno i osnovni za hemiju ivota. Nije bilo teko."

Rotirajui splet linija svetlosti u vazduhu kao da se malo zanjiha. "Moda tebi nije bilo teko", odgovori Nis. "Moda kod Zemljana
predrasude nisu tako tvrdo uanene. Ali za mene, ovo je ok. Posle toliko upozorenja, toliko ponavljanih pria da su Zangi opasni,
nelogini, prgavi, nerazumljivi..."

Opet sam slegnula ramenima.

"Mali deaci govore svakojake uvredljive stvari malim devojicama, a i one, bogami, njima. esto se i ne podnose. Ali, kad odrastu,
pokae se da jedni bez drugih ne mogu."

Analogija moda povrna, olako izreena, ali ne i besmislena.

Oduvek sam se ja pomalo udila tom oksi-hidro antagonizmu. Kako je mogue, ako su ta dva reda ivota nespojiva, ako su razlike
toliko duboke a neprijateljstvo tako eksplozivno, da Zangi i njihova braa ive bukvalno u istim galaksijama gde i mi, ve toliko
dugo, bez rata? Zato nije jedna strana ve odavno izvrila genocid nad onom drugom? Kako je mogue da ak i sarauju, makar
koliko mrzovoljno, po raznim pitanjima migracije stanovnitva, ekologije, i slinim; i da budu suvlasnici istih spiralnih galaktikih
krakova, i uesnici u istom galaktikom putnom prometu, a da se krv prolije samo izuzetno, i samo malo?

Zaista, kako? Videlo se da to, naprosto, nije verovatno.

Osim ako je neko, na viem nivou, unapred reirao te odnose! Neko na nivou tako visokom da tamo oba reda ivota, i oksi i hidro,
imaju predstavnike koji su dovoljno zreli da nau podruja zajednikog interesa.

Bio bi to 'brak' u kome svaka strana dobija ono to joj je do tad nedostajalo.

Eto.

Tu smo, na mestu gde treba da se dogodi ujedinjenje i konsolidacija.

Unija, koja e biti iskovana u vrlo jakim strujama gravitacije, vrlo duboko u zagrljaju gravitacionih plima.

Pozvani smo i mi, oigledno.

Ostaje dakle samo jedno pitanje.

Zato?

Hari
Oekivao je da e biti doekan estitanjima, i da e na doeku biti moda Verkvin lino, ili bar nako od starijih pomonika te velike
sipe; i da e svi eljno dograbiti Harijeve podatke i sluati kako je na misiji bilo.
Uspeno ali prokleto teko je bilo, zaista. Epopeja kroz jedan od najteih regiona E prostora, gde je Hari bio neuporedivo slabiji a ipak
preovladao, a usput, za dobru meru, ak i spasao dva oveka, dvoje zalutalih prerano dolih!
Oekujui aplauze, doao je u bazu Kazkark ali ga je tamo doekao samo haos.

162
Na severnom polu asteroida, svi dokovi su ve bili zauzeti, osim nekolicine rezervisanih za slubenu upotrebu. Hari je poao ka
jednom od tih ali ga ne pustie da ue. Morao je da vie i preti, i ponavlja svoj kod za prioritet; tek tada je jedan zlovoljan institutski
robot-monitor odobrio da Harijev brod/stanica sleti u pristanite i vee se za taj dok.
Kroz okolne skele Hari vide da su za itavu povrinu planetoida vezani izbegliki brodovi, veinom glatkih oblih trupova ali sa
karakteristinim probabilitetnim perajima to im je davalo zupast izgled. Svaki je bio kablom vezan za planetoid. Milioni brodova, u
vie gustih slojeva jedan-preko-drugog, tako da je to sve izgledalo uasno zamreno, puno senki ali i sevajuih pozicionih svetala.
"Ej, Dver, vidi to je uzbudljivo", promrmljala je Reti, devojka sa velikim oiljkom na jednom obrazu. Uagrenim oima gledala je taj
prizor. "Jesam ti rekla? Dri se mene i stii e u civilizaciju! A? Jesam rekla? I vidi. Zbogom Jijo smrdljivi - zdravo galaksijo!
Nema vie nikad da budemo prljavi, gladni, siromani, ili da nam je dosadno."
Hari razmeni pogled sa drugim ovekom, visokim mladim mukarcem. To dvoje divljaka oigledno nisu bili 'na svom terenu', pa se
od njih nije ni moglo oekivati da shvate ta se deava. Ali, za razliku od Reti, Dver kao da je uviao razmere katastrofe. Gledao je te
milione brodova napolju sa strahopotovanjem, ali i veoma zabrinuto.
A ja sam jo zabrinutiji, ree Hari sebi.
Brodovi su lebdeli vezani ali u sutini naslagani kao drva, pa Harija podsetie: tako izgleda kad na Horstu neka izuzetno jaka oluja
porui itavu umu murva.
Od mog odlaska, pomisli on, poremeaji su oigledno postali mnogo gori... a ako narod nema gde da bei osim na jadni mali Kazkark,
onda je stvarno loe!
Magnetske hvataljke prijatno se stisnue oko njegovog olupanog izviakog broda/stanice, koji najzad ugasi motore, sa
uzdahom/jeanjem ogromnog olakanja. Odahnu i Hari Harms, duboko. Oslobodi se one napetosti koja mu je bila u kimi jo od
polaska na ovu misiju.
Kakav je, ree on sebi, takav je... moj dom.
Sve podatke koje je za Verkvina prikupio prenese u jedan ploasti mali kompjuter. Onda povede svoje goste ka aerokomori. U
normalnim prilikama, na povratku sa bilo koje misije, pojava dva ovakva posetioca izazvala bi senzaciju na pospanom Kazkarku. Na
sve strane bi se razglasilo da je otkrivena nova najezda prerano dolih. Oficir hapsitelj to dvoje postao bi slavan.
Hari je bio u dilemi. Ostaci lojalnosti prema Ljudima, koji su, ipak, pokrovitelji njegovog naroda, inili su svoje, iako je Hari po
slubenoj dunosti morao da zaboravi to. Navike dugo traju.
Osim toga, to dvoje su mu spasli ivot.
Ovaj sukob razliitih vernosti uinio je da se Hari osea vie upitano, nego trijumfalno, dok su peaili kroz kratki tunel aerokomore i
ulazili u planetoid.
Ako i podnesem izvetaj o njima, moda e, u ovom haosu, ostati nezapaen, ree on sebi.
Zakljui da njemu, Hariju, takav ishod ne bi mnogo smetao.
Ulazni atrijum, zvani 'Ingres', bio je pun buke i guve. Meavina mnogih rasa i naroda gurala se odasvud i proticala neujednaeno.
Ovde ostadoe zanemareni mnogi delikatni ritmovi rasnog stareinstva, mnoga prava preeg prolaenja i meuklanovskih protokola;
svako je samo navaljivao svojim putem, u nadi da se izbori za sklonite, za spas u ovom sve neprijateljskijem kosmosu. Kroz nekoliko
kapija Hari Harms se probio samo zahvaljujui svojoj institutskoj identifikacijskoj znaki. Na taj isti nain je proao pored nekoliko
dugakih redova i uao bez ekanja. Svaki put je uspeo da provue i dvoje Zemljana koji su ili sa njim. Pa i tako, bila im je potrebna
gotovo cela jedna midura da stignu do konanog portala na kome je pisalo 'Imigracija i karantin'.
Usput je pomalo sluao ta narod pria; bile su to tek samo kapljice iz irokih reka brige i panike koje su sada proticale kroz
civilizaciju Pet galaksija.
"... u sektoru Lalingu, tri od etiri transferne take pokazuju dislokacije ili katastrofalne rekombinacije domena", itao je na gal-
sedmom jeziku neki trgovac iz naroda Tuniktguppit, razmenjujui neproverene vesti sa jednim zdepastim Portlom koji je treptao
svojim jedinim, ogromnim okom na prsima.
Portl je u znak odgovora frknuo, to je kod te rase zvuk bogat, sa vietonskim harmonijama. "A ja sam uo da su veinu preostalih
transfernih taaka okupirale trupe lokalnih alijansi, i da sad naplauju takse za prolaz, sasvim ilegalne, svakom brodu koji hoe da ue
ili izae. Posledica: bezbroj trgovaca, studenata, hodoasnika i turista koji nikako ne mogu da se vrate kui!"
Na Harijevo iznenaenje, dvoje mladih Ljudi nisu pokazali nikakve znake panike, niti straha, u suoenju sa ovim gomilama tuina.
Reti se osmehivala iroko i sreno, i samo je gladila vrat svog malog 'mua', Ura; a Dver je pomno gledao to preobilje ivih oblika
oko sebe, i ponekad se naginjao da devojci neto apne u uvo i da neupadljivo pokae ka nekom galaktiku. Verovatno je pojedine rase
prepoznavao, moda na osnovu legendi koje je sluao oko logorskih vatri na svom plemenskom zaviajnom svetu. Oboje su imali
dranje znatno vie kosmopolitsko nego to je to Hari Harms od njih oekivao. Ali je Dver ipak ispoljavao i nervozu: stalno je jednom
rukom stiskao i pribijao uz telo svoj luk i tobolac pun strela.
Hari je jo pre sletanja na Kazkark razmiljao o mogunosti da konfiskuje to primitivno oruje koje odapinje 'strele'. U principu,
uhapeni prestupnici ne mogu sa sobom nositi nikakvo oruje. Meutim, Hari je smatrao da ni najcepidlakiji birokrata na Kazkarku
nee u tim drvcima, kanapima i zailjenim kameniima prepoznati oruje.
Pa ja naleteh ba na najgoreg, pomisli on, videi koji birokrata sedi iza slubenog radnog stola, tano ispred njega. Naime, isti onaj
gnjavator koji ga je smarao i proli put prilikom povratka sa misije. Videlo se da je reen da i sad bude jednako dosadan. Iako je bilo
na snazi vanredno stanje, Tvafu-Anuf je svojom bogato obojenom zvunom vreom ispod grla dodavao snagu kategorinom "Ne!" za
svakog ko se pred njim pojavio sa dokumentacijom makar i najmanje neispravnom; ignorisao je sve proteste, i svakog takvog
upuivao da ispravi nedostatke a onda da stane ponovo u red, to jest da eka na red iz poetka. Ipak, kad je Hari pristupio radnom
stolu, vide da je taj Huni premoren i pomalo oamuen od prekovremenog rada.
Spremi se za iznenaenje, birokrato jedan matori i tmurni, pomisli Hari, unapred zamiljajui kako e rep na njegovom telu, i njegova
nova boja krzna, okirati starog carinika.
Na njegovo razoaranje, taj Huni ga pogleda samo ovla, na tren, a onda se zadubi u posmatranje svojih monitora. Bleda boja krzna
oigledno nije ni najmanje uticala na njegov sud o impanzi sa Zemlje.
"A-hrrrrmmmm. Dakle, to je osmatra Harms, koji jo jednom namee svoju nedobrodolu impanzoidnu fizionomiju mom
premorenom senzorijumu", glasio je Tvafu-Anufov komentar na ironino akcentovanom galaktikom estom jeziku. "Ali ovog puta -
163
a to je jednako nedobrodolo - on dovodi i dvoje svojih seljakoidnih zemaljskih gospodara. Dooe li oni da te najzad vode domu
tvome, kao dete lutanju sklono?"
Hari oseti da su se Reti i Dver ukrutili. Pohita da odgovori vre i otrije nego to bi inae.
"Tvafu-Anufe, ti svoje prerogative prekorauje uveliko, jer oni ne ukljuuju izricanje linih uvreda kolegi iz jednoga od velikih
Instituta. Meutim, ako nas odmah pusti da proemo, ja u se moda uzdrati od ulaganja zvanine albe."
Moda je premor zbog duge ali uspeno okonane misije uticao da Harijev glas bude samopouzdaniji i vri. Na njegovo
iznenaenje, veliki Huni odustade od svog uobiajenog 'bodljikavog' ponaanja i samo prui aketinu ka Hariju.
"Hrrmmm. Pokai mi njihove identifikacijske znake. Zamolio bih."
Hari odmahnu glavom.
"To dvoje su uzorci koji dolaze u Navigacijski institut na posmatranje, a vodim ih ja. Oni ulaze u teritoriju Kazkarka na osnovu samo
mojih dokumenata. Moe oboje snimiti i bio-skenirati pre nego to nas propusti. To ne bi trebalo da traje vie od trideset dura, zato
to pravila ne doputaju due zadravanje putnika. Ili je potrebno da se alim Verkvinu?"
Pogledae se, njih dvojica, oi u oi. Potmuli zvuk nezadovoljstva brujao je iz dna Hunieve vazdune vree ispod grla. Hari je znao
da ga inovnik psuje na nekom poluprivatnom rasnom dijalektu. Za to niko ne moe podneti zvaninu prijavu protiv Tvafu-Anufa, jer
nije upotrebljen nijedan od galaktikih slubenih jezika, ali nekoliko onih u redu iza Harija i Reti i Dvera ipak su razumeli, pa poee
izraavati svoje saglaavanje ili razonoenost na razliite naine. Jo od onog debakla na koloniji Novzori, pre vie vekova, nairoko
je poznata injenica da lanovi zemaljskog klana svuda mogu oekivati zlovoljno-sumoran odnos Hunia administratora prema njima.
Najednom se buno nasmeja i Dver Kulhan. Taj zvuk presee Tvafu-Anufovo neprijateljsko umblanje, koje se pokoleba i prestade.
Huni se iznenaeno zagleda u mladog oveka koji progovori na angliskom - jeziku koji je, iako jo nesluben, postajao sve ire
prihvaen u Pet galaksija.
"A-uh, al mu ga dade!" ree Dver i zacereka se. "Samo malo, dok objasnim jadnom imponji ta ste mu rekli, gospodine, o njegovom
tipu tela, precima, i tako tome!"
Dver se nagnu prema Hariju, pa hitro namignu i apnu: "Smekaj se i kao kai mi neto smeno o matorom tupanu."
Hari mirnu. "ta to pokuava da izvede? Ja..."
Dver se uspravi, odmakavi se za toliko od Harija Harmsa, i zasmeja se jo jednom, pokazujui uperenim prstom ka impanzi. Onda
kao da htede neto da kae Tvafu-Anufu, ali ne uspe, zbog napada smeha.
"Rek'o je... impi ti je rek'o..."
Reti je sve to pratila sa kiselim izrazom lica i prevrtala oi, a Hari vie zaprepaeno. Meutim Dver Kulhan duboko udahnu vazduh,
pogleda pravo u Tvafu-Anufa... i oglasi se umblanjem, koje je zaista veoma liilo na pravo huniko.
Ili na podrigivanje i stenjanje, zavisi kako se shvati. Huni zvaninik, zapanjen, samo zanjiha vreom za vazduh.
Zvlada mrtva tiina, a Dver se opet prebaci na angliski. "Dobra fora, ne? Tamo odakle ja dolazim, kad bi neki imponja to rek'o
nekome..."
Hari ga dograbi za ruku i stee. Momak je bio ba jak i ilav za ljudsko bie, ali ipak njegove ruke nisu bile ni priblino jake kao
impanzovske. Dver, posluno, odmah zauta, smekajui se gomili posmatraa prijateljski. Niko od njih nikada ranije nije uo da
ljudsko bie umbla. To je i za Harija, van svake sumnje, predstavljalo iznenaenje.
Onda, da bi sve bilo jo lue, iz torbe-fieklije o Retinom pojasu izviri njen mali mu kentaur, vijajui dugakim vratom kao zmija, i
proita neto ka cariniku, na ta se iz gomile zaue uzvici zaprepaenja.
"E sad je DOSTA!" povika Tvafu-Anuf i tresnu pesnicom o sto. Ali, ba nekako po prekidau, tako da se portal ispred njih troje
otvori. "Ljudi govore huniki? Hunii ljudski? Je li itav ovaj kosmos poludeo? Ispadajte to pre odavde! to pre!"
Birokrata ostade na svom mestu, drei se obema akama za glavu, a Hari, ne poputajui stisak na Dverovoj ruci, poe i provede
svoje goste bezbedno kroz portal... na avenije Kazkarka, pokrivene kupolama da bi bile zatiene od svemirskog vakuuma. I ne pusti
Dverovu ruku sve dok ulazni atrijum ne ostade daleko, daleko iza njih.
Tada stade, uzmae jedan korak, i pogleda Dvera kao da ga sad prvi put vidi.
Posle nekog vremena klimnu glavom i promumla jedno "Hm!" a onda ree: "Imam samo jedno pitanje za tebe."
"Da?" odgovori Dver.
"Mo' naui i mene kako se radi to to si sad izveo tamo?"
Postoje naini da se o jednom dogaaju podnese izvetaj tako da zvui kao da se nije desilo nita, ili nita naroito.
Dok je sedeo u Verkvinovom predsoblju i ekao razgovor sa gazdom, Hari je brzo modifikovao svoj ve napisan izvetaj o susretu sa
Dverom i Reti u E prostoru. Izostavio je pretpostavku da su oni sa nekog sveta prerano dolih. Nije bilo potrebno ak ni preutati
ijednu stvarnu injenicu. Ko bi jo, osim pravog Zemljanina, mogao da shvati da Dver na sebi ima odeu od jelenske koe, runo
saivenu, i neolitsko oruje, i da shvati ta to znai?
Mogao je, dakle, razumno kazati da takvim izvetavanjem ne kri zakletvu. Ili: da je ne kri ba. Ne ba stvarno.
Prethodno je nauio to dvoje kako da lau. "Va brod se pokvario, ostali ste bez iega, a onda vas je mehanoid pokupio. Osim toga,
pretrpeli ste oteenja mozga i sad patite od delimine amnezije. To znai da imate pravo na osnovnu hitnu pomo, na osnovu
Tradicije o pomaganju putnika. Moda e vam dati dovoljno da moete plaati za vazduh, vodu, i belanevine, sve dok se ne snaete
to jest dok ne ponete neto zaraivati. Jasno?"
Dver je uozbiljeno klimao glavom. Reti je, meutim, sagnula glavu ka svom malom Jiiu u torbi i obratila mu se. "Jesi uo? Oteenja
mozga! Kladim se da e ovaj ovde Dver to da odglumi lako i dobro."
Njen mu je na ovo reagovao tako to je zamahnuo glavom i pokuao malo da je ugrize za ruku, to ona izbee sklonivi ruku hitro, u
poslednjem trenu. Hari zakljui da je taj mali u torbi pravi laf.
"Znam neke osobe u Donjem Gradu", ree on. "Moda bi mogli da nau nekakav posao za koji ste vas dvoje sposobni. A do tad, evo
vam informacijski ip sa standardnim podacima o Kazkarku i okolnom sektoru kosmosa." Dade im jednu providnu ipkicu, koju Reti
ubaci u svoju najvredniju imovinu - olupan nastavni kompjuteri dizajniran na Zemlji. "Dok sam ja unutra, prouite to. Kad zavrim
posao unutra, odveu vas na neko bezbedno mesto. Ali, za uzvrat traim da mi ispriate ta se to desilo sa vama - sve to se stvarno
desilo sa vama, jasno? O vaoj matinoj planeti, i svemu tome."
Njih dvoje istovremeno klimnue glavom. Hari je bio siguran da su iskreni.
164
Zau se pozivni zvon, muzikalan, ritmian, razvijen u itavu malu melodiju. Harija su tokom obuke izdrilovali da na to reaguje
spremnije nego na sopstveno ime.
Najzad, pomisli on ustajui. Dvoje mladih Ljudi ve su bili zadubljeni u slike i zvukove koji su sada izvirali iz malenog mehanikog
nastavnika; zato ih on, bez ijedne dalje rei, ostavi tu, i pouri prema kancelarijskim vratima svog stareine.
Sa svakim korakom hvatalo ga je sve vee uzbuenje. On, evo, u karijeri postie uspeh za uspehom; to u ovom Institutu znai neto.
Na njega se sada drugaije gleda. Moda ak toliko drugaije da bi mu mogla biti poverena i velika tajna.
Moda e mi, pomisli on, neko sada rei ta se, za ime Ifninog probabilistikog istilita, deava.
Izae nekoliko midura kasnije iz Verkvinovog uporita, oamuen.
Nadao se da e dobiti objanjenje.
Vie nije bio siguran da je bilo pametno pitati.
Ali, ree on sebi, zar nije uvek ovako? Bogovi su nas upozorili da dobro pazimo ta emo poeleti, jer bi nam se moglo ostvariti.
Bilo je dobrih vesti, loih vesti... i vesti naprosto uasnih.
ef mu je prvo estitao na tome to se Hari uopte iv vratio sa tako tekog putovanja. Promena boje krzna, i pojava repa na
Harijevim leima, bile su relativno bezazlene posledice, ako se ima u vidu na ta su liili neki osmatrai kad su se vratili iz tog
regiona E prostora. Na njegov bankovni raun prebacie veliku gomilu para kao 'kompenzaciju za lino rtvovanje', i o tome vie
nikad, niko, u Nav-instu ne ree nita.
to se tie misije same, Verkvin je bio vie nego zadovoljan. Koristei izuzetne, E-prostorne take gledanja da iz njih osmatraju
siderealni univerzum, Verkvinove to jest Harijeve kamere snimile su i izmerile progresivno rastezanje onoga u emu taj univerzum
lei, a to je opti sub-vakuum. Ovaj proces istezanja naglo se bliio kidanju. Zahvaljujui Harijevoj odvano izvedenoj misiji,
Verkvinovi lokalni savetnici sada su o ovom procesu znali gotovo isto koliko i uzvieni vrhovni mudraci Nav-instituta u regionalnom
tabu.
Ali to su ujedno bile i zle vesti.
Jer te Verkviniovi stareine svakako su ve neko vreme znale tano ta se dogaa. Ipak su odugovlaile sa proglaenjem vanrednog
stanja sve dok se ono nije nametnulo samo po sebi. A i sad su lagale iz sve snage, samo da bi 'stiale strahove u javnosti'.
"Pa, je li to neka zavera utanja?" upitao je Hari svog efa Verkvina u jednom trenutku.
To bie nalik na sipu zamaha nekolicinom pipaka istovremeno. "Ako je tako, izvidnie Harmse, onda su u tu zaveru prikrivanja
umeani vrhovni rukovodioci svih glavnih Instituta, kao i dravna rukovodstva svih najmonijih rasa. Nego, uj, sad kad smo
naoruani ovim tvojim podacima, iupali smo konkretnije podatke iz ogranka Biblioteke koji imamo ovde na Kazkarku, i otkrili
neto tako znaajno da smo takorei ostali bez daha."
Hari je, uvi ovo, progutao knedlu, pa upitao: "A to je?"
"A to je, da se ovo ne deava prvi put! Ista pojava ali u manjem obimu desila se i pre nekih sto pedeset miliona godina, i dovela je do
privremene ili trajne disfunkcije nekih sedamdeset pet procenata transfernih taaka! Drutvena zajednica bila je, i tad, katastrofalno
poremeena, dogodili su se i genocidni ratovi. Naroito uasno je bila opustoena galaksija Trea."
"Ali, kako je mogue sakriti tako neto? Zar ne bi trebalo da u Biblioteci neto tako bude ba..."
Verkvin na ovo samo odmahnu pipcima, kao da je pitanje naivno. "Niko nije obrisao i prikrio naroito veliki broj injenica.
Prikrivanje je izvreno na savreniji nain: znaaj nekih dogaaja je minimalizovan, a drugih maksimalizovan, mnogostruko, izvan
svake stvarne proporcije."
Hari pocrvene jako. Sad mu je bilo drago to ima na koi poprilino gusto krzno, koje skriva takve stvari. Jer, opisani postupak bio je
tano ono to je i on maloas uradio kad je 'editovao' izvetaj o misiji da bi prikrio stvarno poreklo Dvera i Reti. Zatrpao je
'beznaajnu' istinu gomilom pojedinosti o kojeemu drugom.
"Haos te epohe uporno je pripisivan ratovima izmeu klanova, ali, oni su bili posledica, simptom, a ne uzrok", rekao je Verkvin.
"Osim toga, narod je naviknut da istorijski podaci postaju sve mutniji i nepouzdaniji to se dalje u prolost gleda. Zato se tako malo
panje obraa na onaj presudni dogaaj - groninski kolaps."
"Gro...?"
"Groninski kolaps. Izvini, vuje si dete, tvoje obrazovanje je tako nepotpuno. Veina kolske dece u galaksijama zna da su se Praoci
vratili, u obliku duhova, pre oko dvesta trideset miliona godina, da bi vodili i titili kiseoniki ivot tokom jedne od najgorih kriza
svih vremena. Interstelarna navigacija tada je postala veoma teka, ako ne i nemogua, a u meusobnim sukobima velika veina
populacije je masakrirana. Preiveo je samo veoma mali broj zvezdoletnih klanova. Oni su iznova zapoeli ciklus Uzdizanja, da bi
nove generacije mogle da se ukljue u njega."
"Hm", ree Hari mrtei se. "uo sam ja neto o tome. Ali, zar nisu mehanoidi i Zangi na neki nain krivi za to?"
"To je povrno objanjenje koje se uvaljuje narodu, masama, a one to progutaju bez problema. Istina je bila po razmerama vea, i
kudikamo stranija."
Tad su dole uasne vesti.
"Ove nedavne konvulzije", rekao je Verkvin, "po svemu sudei deo su prirodne katastrofe koja, u tom obimu, nije viena jo od
groninskog kolapsa. Ovo to smo do sad postradali, samo je blagi nagovetaj nesrea koje e se sruiti na nas u predstojeim durama."
"K... koliko velikih?"
Verkvin uplete nekoliko svojih dugakih pipaka, sa ventilima-usisaljkama du svakog, u jedan moan 'palamar' i protee se malo,
snagom koja bi savila elinu polugu. I zadrhta, taj stari galaktik, normalno postojan kao neutronska zvezda; zadrhta kao da mu je
potreban najvei napor volje da izgovori sledee rei.
"Naa civilizacija e, izgleda, ostati bez cele jedne galaksije."
I tako se Hari Harms odteturao nazad u predsoblje sav u oku.
Verkvin je nagovestio da ve ima u vidu sledei zadatak za Harija, i da e Hari biti prvo promovisan u vii in, a zatim poslat opet u
akciju, sutra.
Akcija e biti u nekoj vezi sa jednom porukom koju je Zemlja, iako pod opsadom, nedavno emitovala sa naznakom "Za sve baze svih
Instituta". Bilo je to upozorenje... a vladajui krugovi uinili su sve to je bilo u njihovoj moi da poruku presretnu i ponite. Ipak,
procurelo je ponegde poneto, i panika se poela nezadrivo iriti kroz pojedine kvadrante.
165
Ono to se na Hariju, posle svega, najjasnije videlo, bila je njegova teka premorenost. Glava mu je bila ve potpuno smuena. Video
je to i njegov ef, koji je takve stvari obino ignorisao; zato je naredio Hariju da ode kui i dobro se ispava, to je i te kako i zasluio,
pre nego to se poduhvati bilo kakvog novog posla.
Vraajui se, takav, u predsoblje obloeno raskonim drvenim ploama, Hari je stao, i onda jo dugo stajao, pitajui se ta mu nije
jasno.
Konano mu sinu: Dver i Reti.
Nisu tu. Trebalo je da me ekaju ovde, ree on sebi.
Osvrtao se, gledao levo, desno.
Ne. Nisu tu.
Proe urno kroz izlazna vrata institutske zgrade i stade na najvii stepenik. Stepenite te graevine bilo je ba visoko, pa je Hari,
odozgo, imao odlian pogled na nepregledne gomile galaktika; zapita se kuda li odoe ono dvoje. Ljudska su bia, ali, iz divljine, bez
ikakvog ranijeg iskustva sa raznovrsnim opasnostima galaktike kulture. Ni najbleu predstavu nemaju ta im se sve moe desiti pri
susretu sa stotinama veoma 'temperamentnih' sapijentnih vrsta... od kojih neke mrze sve Zemljane i samo ekaju priliku da ih
napadnu.
Sara
Svelo se na lingvistiki problem, na kraju.
Moe da razmilja, ree ona sebi, samo o onome to tvoj um moe opisati.
Sistem galaktikih jezika bio je konstruisan tako da kiseonine rase komuniciraju sa to manje nesporazuma, i to je i uspevalo, ve
gotovo dve milijarde godina. Jedna vrsto sklopljena, logina struktura semantike, sintakse, morfologije; oblika i znaenja. Ali Sara je
najzad uvidela da je u strukturu svih tih zvaninih galaktikih jezika ugraena i druga svrha, suprotna: prikrivanje istine od naroda.
Jedna sofisticirana intergalaktika civilizacija, sainjena od ogromnog broja veoma inteligentnih bia, kanalisana je lingvistikom
manipulacijom, od poetka, da ne razmilja o izvesnim temama. O izvesnim mogunostima.
Moda je to pravi razlog to samouzdignute rase bivaju tako esto unitene, pomisli ona; to su rase koje, moda, hoe da zavire ba u
'slepe mrlje'. Rase koje vide ono to ne treba da bude vieno.
To to se ne moe dozvoliti da iko vidi.
Posmatrala je, kroz prozorsko okno od kristala, jata gigantskih habitata, vretenastih i iglastih, koji su se strahovitom brzinom vrteli
oko veoma zbijene zvezde. Postrojeni radijalno: vrhovima upereni tano ka centru zvezde. Oprueni, dakle, po istim onim pravcima
kojima zraci svetlosti bee iz nje. Vrhovi maltene dotiu povrinu koja bleti tako jako. Ko god ivi tamo dole, okaen o zid strmog
gravitacionog bunara te zvezde, neminovno mora biti izloen jakim plimnim silama, koje e razliito potezati i rastezati takorei
svaku pojedinu eliju njegovog tela.
Naravno, u tome i jeste itav smisao ivljenja na ovakvom mestu.
Vodonik u metalnom obliku, koji u fraktalnim svetovima moe da poslui kao konstrukcioni materijal, ovde nikako ne bi izdrao ni
vrelinu, ni naprezanje. Hanes Suezi je pokuao da objasni kakvi materijali bi moda mogli izdrati (ali, ojaani energetskim poljima,
naravno) naprezanja u ovakvoj ivotnoj sredini. Za Saru, to je bio slap ne-mnogo-jasnih tehnikih termina, od kojih joj se samo
zavrtelo u glavi. Tehnologija daleko iznad obrazovanja jedne varvarske devojke... tehnologija koja izgleda kao da je samo za bogove.
Meutim, matematika... ah, to je druga pria. ak i u svom zaviaju, gde je od opreme imala samo hartiju i olovku, Sara je nauila da
matematikim preicama spretno opie nebrojene naine kako se sam prostor moda moe presavijati, rastezati, ili cepati; koristila je
analitike metode koje nisu deo usvojene galaktike tradicije.
A sad, sa udesno monim 'makinama' koje je nala u prostorijama Brazdaa, Sara se bacila u ekstravagantne inkantacije. Pomou
samo jedne rei ili jednog pokreta postizala je da se u vazduhu ispred nje razbokore velianstveni grafikoni sloenih jednaina.
Tenzori su se rascepljivali pred njenim oima. Transformi Tarskoga, i Takebaijeve funkcije: spretne alatke za reavanje transfinitnih
integrala. Zahvaljujui tim alatkama, procesori obave posao za nekoliko trenutaka, kad god ona poeli. Tako je reavala probleme
koje ni najmoniji, najbri procesor ne bi uspeo, samo sirovom raunskom snagom, da rei jo vekovima.
Njena mala asistentkinja, Priti, pomagala je tako to je, u vazduhu, spretnim akama gnjeila linije i konture, iz kojih su izrastali
gotovi grafici jednaina.
A te jednaine su davale portret jednog kosmosa koji je izloen sve veem naprezanju.
Tako bih elela, pomisli ona, da je ovde Mudrac Purofski... da vidi ovo.
Bilo je kao da su i jednaine, i kompjuteri samo ekali ovaj svoj susret, da bi mogli ostvariti sve svoje potencijale. Sada zajedno, pod
Sarinom dirigentskom palicom, ostvarivali su najvei stari san njenog nekadanjeg uitelja, dokazujui da koncepti Ajntajna i Lijeve,
stari nekoliko vekova, ipak jesu relevantni.
Moda su astronomi na zemlji ve postigli isto, radei ili otvoreno, ili tajno. Ali, Sara se oseala kao da prva stupa kroz jednu
deviansku teritoriju. Otvarali su se koncepti, osvetljavali budunost... i javljali o primicanju katastrofe ija magnituda je neslueno
ogromna.
Sad e barem biti jasno, ree ona sebi, da nismo mi krivi za propast onog fraktalnog sveta; mislim da e to donekle uteiti doktorku
Baskin.
Jer Dilijan je i sad, oigledno, verovala da je na neki nain kriva za masovnu pogibiju i slom ogromne, krhke ljuture od leda; za
smrt mnogo milijardi tamonjih stanovnika. Ta tragedija dogodila se neposredno posle Brazdaevog dolaska - otud i utisak da se
dogodila zbog dolaska Zemljana. Kao da je zmija ula u Raj i pokvarila ga. Sarini argumenti ukazivali su da je kolaps nastao zbog
prirodnih fenomena, koji su nastupali svojom masivnom neizbenou, bezlini kao zemljotres. Daleko nezadriviji nego uragan.
Nikakvo udo da se tako ogroman broj izbeglikih brodova pojavio u naim transfernim putanjama, pomisli ona; te osetljive Dajson-
Krizvelove sfere moda se sada raspadaju u svih pet galaksija istovremeno. Iz tog razloga, nebrojeni pripadnici Povuenog reda
moraju se brzo opredeliti da li da siu nazad u oksi-civilizaciju, ili da pokuaju skok u vii, transcendentni nivo... ili da ostanu gde su,
i poginu.
Poto nisu hteli da se lie, ni privremeno, uivanja u zagrljaju plima, mnogi su odabirali ovu treu mogunost; ostajali su zgureni oko
svojih malih crvenih sunaca, dok se oko njih kontinuum kolebao, a onda i cepao njihove ledene naseobine i razdirao ih u komade koji
su odletali kroz prostor, isparavajui brzo.
166
Gledajui dole, ka brilijantno kompaktnom belom patuljku, Sara se pitala kakva e mu biti sudbina. Da li e isti pogorani uslovi
ugroziti i ovu prenaseljenu oblast - ove iljate konstrukte koji tako munjevito orbituju oko superguste zvezde? Ova naseobina je
neuporedivo monije konstruisana od ma kog fraktalnog sveta, a u njoj stanuju rase mnogo starije i uglednije; ponikle iz svega onog
najboljeg to su dale i oksigenska, i hidrogenska kultura.
Mora biti, razmiljala je Sara, da Transcendentni red zna ta se sprema. Mi smo, u poreenju sa tim mudrim biima, kao mravi na
travi. Ova uzviena stvorenja svakako imaju na raspolaganju i odgovarajua sredstva da se zatite tokom vremena promena.
Bila je to ospokojavajua misao.
Naalost, Sara nije mogla otkloniti jednu drugaiju brigu.
Onu zbog Bujura.
Na sledeem okupljanju brodskog saveta, rekla je sve ovo. Njeno saoptenje doekano je trezveno i uzdrano. Oslobaanje Brazdaa
od krivice za slom Fraktalnog sveta nije toliko zainteresovalo dr Dilijan Baskin koliko pitanje ta e biti dalje.
"Ti kae da su svi ti poremeaji posledica prirodnog irenja vaseljene?"
"Tako je", ree Sara. "Metrika prostorvremena - pa i podloge prostorvremena, a to je ilem - rastee se i slabi, a onda, u jednom
trenutku, stigne do take cepanja. Granice pojedinih domena tada se naglo razdvoje, kao kad prsne balon; a onda se dogode neka
drugaija prespajanja i povezivanja. To donekle lii na nagomilavanje pritiska u planetnoj kori uoi zemljotresa. U jednom trenutku,
nagomilana energija se oslobaa, a to i jeste zemljotres. Takozvane 'transferne niti', koje su zapravo neispravna mesta, nabori u
prostorvremenskoj matrici, tom prilikom se suavaju ili kidaju, transferne take postaju beskorisni kovitlaci, pa se u izolaciji nau
itavi sektori, ili kvadranti, ili ak cele galaksije."
Starija ena nagnu glavu na jednu stranu. "Ta ekspanzija kosmosa traje ve esnaest milijardi godina. Zbog ega je kriza nastupila ba
sad, tako naglo?"
Tad progovori Nis maina. "Jednostavan je odgovor. Ovo nije prvi put da se to deava."
"Je li?"
"Da, deavalo se i ranije. Ovo mogu ilustrovati tako to u ti postaviti jedno pitanje, dr Baskin. Da li ti ovaj simbol ita znai?"
Sara je posmatrala kako se u vazduhu iznad konferencijskog stola formira jedna slika: spiralna galaksija sa trinaest krakova, a preko
nje etiri ovalne linije.
Dilijan je zatreptala oima, a onda napravila kiseo izraz lica. "Dobro ti zna ta mi znai. Tom je zatekao taj simbol na pramcu onih
brodova u Plitkom zveu... na toj takozvanoj 'Floti aveti', koja nas je dovela u tolike nevolje od trenutka kad smo je videli."
Nis maina ovo potvrdi utivim naklonom svog vrteeg 'levka' svetlih linija, a onda nastavi.
"Onda pamti i onu mogunost o kojoj se tada razgovaralo: da je Flota aveti zapravo bila izaslanstvo neke sasvim druge civilizacije?
Neke koja je potpuno odvojena od ovih naih pet povezanih galaksija. Da je to moda bila ekspedicija koja je preletela stotine
megaparseka otvorenog, ravnog prostora, iz nekog sasvim drugog neksusa ivota, samo da bi stigla do nas?"
Nis je ekao i saekao da Dilijan klimne glavom.
"Sada, evo, mogu dokazati da su takve pretpostavke bile pogrene.
Ti brodovi doleteli su iz nae prolosti... iz one prolosti u kojoj smo bili skupina vie od pet povezanih galaksija."
Du jednog zida brodske konferencijske sale protezala se cev puna vode. Tu je sada plivuckao Akeakemai; povremeno je razmahivao
irokim pljosnatim repom, tako da se voda silovito komeala i, svud oko njegovog glatkog sivog tela, isputala pravu oluju vazdunih
mehuria. Posle hapenja porunice Tit, on je ostao po stareinstvu prvi meu Delfinima; poast zbog koje je, oigledno, bio
nervozan.
"Vie?" ree Akeakemai. "Mislite da je bilo povezano... sedamnaessst galaksija?"
"Tano", ree Nis maina. "Bilo je sedamnaest galaksija na okupu. Trinaest spiralnih i etiri eliptine. Meutim, posle nekog vremena
(istorijski izvori nam ne daju mogunost da kaemo precizno kad) taj broj se smanjio na jedanaest... pa na sedam... i najzad na pet,
koliko imamo danas."
Zavlada utanje. Posle nekog vremena javi se za re Hanes Suezi. Njegovo kiborko lice ostalo je glatko i mirno kao ogledalo, ali je
svoju nervozu odao time to je zamucao.
"Z-zar je mogue da da mi nemamo informacije o stvarima koje su tako... tako..."
"Tako ogromne?" ree hologram. "Tako epohalne i traumatine? Tvoja sopstvena okiranost reito govori zato je to mogue. Svaki
takav gubitak morao je predstavljati nezamisliv udarac za staloenu i mirnu drutvenu zajednicu u kojoj se konzervativnost duboko
ukorenila. Zapravo, talasi poremeaja koje je mudra Kulhan upravo opisala morali su u tim ranijim sluajevima biti jo gori, jo
porazniji. Ko je preiveo, morao je eonima samo prikupljati komadie jednog razbijenog drutva.
Pretpostavimo, meutim, da su se posle gubitka prve tri galaksije okupili, jednog dana, neki malo stariji i mudriji galaktici, i da su u
vekovima najvee pometnje uspeli da preuzmu kontrolu nad velikom galaktikom Bibliotekom. Ko ih je mogao tada spreiti da briu
ili prepravljaju istorijske podatke... i da, na primer, krivicu za masovno izginue prenesu na neke 'banalne' krivce. Na primer, na
Zange, ili na one oksi-klanove koji kre zakon, ili na populacionu eksploziju kod mainskih ivih bia."
"Ne vidim da su mogli prikriti gubitak celih galaksija", ree kiborg.
"To je moda bilo lake nego to bi se pomislilo. Kad se poslednji put dogodilo u velikim razmerama - o emu govori dosje Gronin -
malo ko je uopte pominjao izgubljene teritorije, zato to je Migracioni institut na vreme izvrio pripremu, tako to je..."
Sara ustade. "Tako to je naredio evakuaciju celih galaksija - onih koje e se odvojiti!"
Ona se okrete ka Dilijan. "Pre dvesta trideset miliona godina Transcendentni su sigurno naslutili ta e se desiti, pa su naredili
potpuno naputanje te dve galaksije koje su se udaljavale. Izvueno je celokupno stanovnitvo, pre nego to su se one 'otcepile'." Sara
se zagleda u prostor. "Time je objanjena ova sadanja evakuacija cele etvrte. Sad znamo zato je cela navodno ostavljena 'na ugar',
da se oporavi od tehnologije. Svi kiseonikai prisiljeni su da se povuku iz nje. Ali pravi razlog nije ekologija, nego predznanje da e
se etvrta otcepiti!"
Hologram Nis samo 'slegnu ramenima', kao da su te stvari sada same po sebi jasne svakome. I ne izvini se to nije ranije dao
upozorenje o opasnostima tako jasnim.

167
"Nema sumnje", ree Nis, "najvii redovi ivota uticali su na elnike, na vladajue osobe u Institutima, a ovi, opet, na dravne vlasti,
na reime irom Pet galaksija. To se moda inilo tako to je istina poveravana tiho, samo nekima; a moda tajnom manipulacijom.
Cilj je bio da se pripreme izvre a da stanovnitvo to ne shvati."
"Tu ostaje jo mnogo otvorenih pitanja", ree Sara. "Zato ne ostaviti jedan deo populacije u toj galaksiji koja e ostati izvan
saobraajnog dohvata? Kako na isto to udaljavanje pojedinih galaksija reaguju drugi redovi ivota, nekiseonini? I kakve su..."
Prekide je glas Dilijan Baskin.
"Verujem da e nam ti pomoi da prozremo i te velove, mudra Kulhan. Ali, moramo videti ta emo sad sa ovim uznemiravajuim
saznanjima. Kad si rekla da e se jedna galaksija odvojiti od preostale etiri, ja sam pomislila da se to odnosi na onu u kojoj je Zemlja
- na Mleni put. Mislila sam da e se tu nai neko objanjenje za tako dugotrajnu izolovanost Zemlje od galaktike civilizacije. Kao i
za veliku uzbunu koja je u galaktikoj civilizaciji nastala kad smo joj se, napokon, pridruili."
Nis odgovori patronizirajuim tonom, kao da je on svima prisutnima nekakav 'mudri pokrovitelj'. "Bez uvrede, doktorko Baskin, ali,
stvarno treba da obuzda tu vau ljudsku tendenciju ka velianju svoje uloge. Ovaj brodi u kome se nalazimo doista je izazvao
nekakvo trivijalno, kratkotrajno medijsko uzbuenje. Ali, to ne znai da se cela vaseljena okree oko tvog naroda."
Sara je smatrala da je ovaj prekor nezasluen i na neki nain perfidan. Ali Dilijan ga prihvati, i samo klimnu glavom.
Nekoliko sati kasnije, Hanes Suezi je podneo izvetaj o svojim nastojanjima da zbaci sa broda neeljeni oklop.
Tome je prethodio drugi Brazdaev pokuaj da se neprimetno izvue iz ogromnog jata 'kandidata za transcendenciju', izveden opet
pod Dilijaninom komandom, pokuaj koji umalo da se zavri unitenjem. Jofurski bojni brod opet ih je uvrebao, ali je sad preao i u
napad, i to na novi nain. Emitujui sloen pulskiranje na jednoj od hiperprostornih rezonancijskih frekvencija, neprijatelj je
stimulisao atome takozvane 'udne materije' u oklopu da ponu prikupljati u sebe tokove energije iz D prostora. Temperatura u brodu
naglo se poela poveavati, kao to je Nis i predvideo. Zidovi i podovi poeli su se pregrevati, i nije bilo nikakvog naina da se
predstojee 'kuvanje' sprei.
Brazda nije mogao nikakvim orujem niti sredstvom da uzvrati, niti se mogao otrgnuti jofurskim poljima za privlaenje. Nije bilo
povratka u okrilje flote koja se i sad polako bliila bletavoj zvezdi. Zemljani su mogli samo da saopte kapitulaciju... ili da budu
skuvani.
Onda se iz flote 'kandidata' izdvojio jedan od mnogobrojnih zangovskih bojnih brodova. Hidrogenska globula poe ka Brazdau,
emitujui signale zbog kojih jijoanski glaveri, itavo krdo njih u Brazdau, zatulie i zaurlikae jae nego ikad. Polkdi iskljui svoja
polja i razoarano uzmae, a na brodu hidrogenaa pojavie se 'pupoljci' koji se ubrzo izdvojie u zasebne, mnogo manje globule, i
dooe do Brazdaa.
Ovaj randevu Zemljani su doekali sa velikim olakanjem.
"Izgleda da je vreme da se oprostimo od naih malih prijatelja', rekla je tad kapetanica. Jer glaveri su se, oigledno, sasvim primakli
onoj sudbini koja je za njih bila priremljena jo davno.
Nije bilo potrebno da ih iko goni; sami su poli, celo krdo, ka aerokomori. Na izlazu iz Brazdaa stajala je Sara Kulhan; dola je da im
kae zbogom.
Nadam se, razmiljala je tada, da ete na ovaj nain stii do iskupljenja za kojim su vai preci eznuli kad su doli na Jijo. Cilj im je
bio neobian, ali estit: ujediniti dva razliita iva sveta, premostiti jaz, pomoi da se disai vodonika i disai kiseonika stope u jednu
civilizaciju.
Tek sada je razumela kako su te dve zasebne civilizacije uspele da koegzistiraju tako dugo, i pored tolike meusobne antipatije.
Neprijateljstvo je bilo privremeno, deo mladalake faze. Dugoronija sudbina bila je, ipak, da se zblie, kao dvoje kojima je bilo
'sueno' da se venaju, a koji svoje simpatije otkriju tek neposredno pre venanja.
Ovim je bilo objanjeno i zato maine nisu nikada preovladale u kosmosu. Hidrogenske i oksigenske snage uvek su, zajedno, bile
jae od silicijumskih i metalnih; zato digitalna sapijentna bia nisu nikada uspela da osvoje sve povezane galaksije i prerade
celokupnu raspoloivu koliinu materije u nebrojene dodatne primerke sebe.
Sarin je utisak bio da se sve to uklopilo veoma uredno, gotovo savreno, a na neki nain i romantino. Maltene kao da je vaseljena
konstruisana ba sa namerom da se takve stvari deavaju u njoj.
Glavere su odneli zangovski 'amci': globule omanje, poluprozirne, iz kojih je dopirala svetlost ne mnogo jaka. Posmatrajui njihov
odlazak, Sara je zavidela glaverima na jasnoi uloge koja im je u ivotu dodeljena. Na njihovoj oiglednoj vanosti. U ovom trenutku,
oni su bili nesumnjivo veliki uspeh Jijoa, dragoceni uesnici u neemu to je neosporno uzvieno: stvorovi koji e svojom mudrom
jednostavnou doprineti da se ostvari jedno slavno ujedinjenje.
Bez njih, Brazda ostade jo prazniji.
A Suezijev izvetaj glasio je da od uspeha nema nita. On i njegova ekipa nisu uspeli ni zagrebati materijal kojim je brodsko korito
bilo obloeno, iako su upotrebili sva sredstva koja su imali na raspolaganju.
"Onaj ko nam je dao ovaj oklop, ko god da je to bio", ree Suezi, "taj ne samo to nam je spasao ivot, nego je, u isti mah, i obezbedio
da mi moramo ostati u ovoj floti i da nikud iz nje ne moemo. Sve do dna."
Veliki oblak brodova sa kandidatima za transcendenciju kretao se spiralno, stalno sve blie belom patuljku i kopljastim habitatima u
njegovoj neposrednoj blizini. Brazda nije smeo ni da pokua bekstvo, jer bi naleteo na Polkdija koji se vrzmao iza ostalih brodova.
Akeakemai uzdahnu i izjasni se o ovome pomou trinarnog haikua, rezignirano.
Spremni smo? Ili ne?
Zbogom snovi. ujemo
iz dubina zov!
Emerson D'Anit se glasno nasmeja ovome, kao da je razumeo iako mu je mozak osakaen. Sara je, meutim, morala da zakucka po
svom prenosivom raunaru zatraivi prevod. Prevod je i dobila, nekakav, ali su joj verovatno promakle nijanse delfinskog pomalo
proizvoljnog, intuitivnog jezika.
Jesam li spremna? zapita se Sara. Da postanem transcendentna?
Pitala se ta to znai. Jedina slika koju je umela sebi doarati bila je ova: neki intelekti, ogromni a hladni, borave u nekakvim
hibridnim telima, koja su od plimnih sila razvuena, izduena... i bave se dubokim mudrostima, toliko dubokim da bi u poreenju sa
njima njene voljene jednaine mogle izgledati samo kao treperenja flagela na povrini nekog primitivnog paramecijuma. ak i pod
168
pretpostavkom da ta bia mogu nai neki nain da ugrade Ljude i Delfine u svoj sloeni um, Sari takva perspektiva nije izgledala
osobito privlana.
Meutim, pomisli ona, verovatno nee biti nikakve transcendencije, nego je to samo trik; to se Oni Stari ale sa nama. Tako su u ali
odsekli pare Emersonovog mozga, i u ali isekli ovog Suezija i od njega napravili kiborga. A ova nova ala e nam postati jasna tek
kad se spustimo sve do tih sjajnih kopljastih stvari tamo.
Doktorka Baskin je prihvatila Suezijev raport i okrenula se reivim pitanjima.
"Kakvim fizikim pretnjama smo izloeni tokom ovog sputanja ka belom patuljku?"
"Ovde je vrlo jako ultraljubiasto zraenje", odgovori Stat, jedan od Suezijevih inenjera, koji je sad leao opruen u jednoj
estonogoj hodalici s druge strane konferencijskog stola. "Ali, ovaj na oklop to eliminie kao od ale."
"A gravitacija tamo dole? Mnogo je jaa. Da li e se asovnici usporiti?"
"Da", odgovori na ovo Akeakemai. "Tamo je gravitacijsssko polje toliko jako, da e uticati na tok-k vremena." Akeakemai klimnu
glavom, pri emu se malo vode preli preko njegove rupe za disanje, odakle zaklobuae mehuri vazduha. "Ali, za manje od jedan
posto."
Dilijan klimnu glavom. "A gravitacioni gradijent?"
Istraivanje o tome obavila je Sara. "Plimne sile e tamo biti za nekoliko redova veliine jae nego u Fraktalnom svetu", ree ona. "Ti
e, Dilijan, oseati da gravitacija pokuava da 'razvue' tvoje telo. Ne oekujem da to bude prijatno - bez obzira na tvrdnje da je
starim sapijentnim rasama to neodoljivo privlano."
Dilijan klimnu glavom. "To i jeste taj slavni zagrljaj plima", ree ona Sari. "to vie jedna sapijentna vrsta napreduje, utoliko vie,
navodno, ezne za tom pojavom, a sve manje moe podnositi boravak u ravnom prostoru. Zato se tako retko susreemo sa
transcendentnim ivim biima. Nikakvo udo, dakle, da ih smatraju zasebnim redom ivota."
"Zasebni su oni", ree Suezi. "Al vole da se meaju u poslove mlaih."
Sara vide da Dilijan slee ramenima kao da kae: zato da se brinemo oko neega to nikada neemo moi da promenimo.
"Znai to je transcendencija", nastavi Dilijan. "Tu e zavriti svaka rasa koja preivi i Uzdizanje i celu zvezdoplovnu mladost i,
kasnije, povuenost. Kiseonina ili vodonina, svejedno. Dolaze iz svih onih galaksija koje jesu povezane, do ovakvih zbornih mesta,
do belih patuljaka, da bi postigli... ta? Nis, zna li?"
Nekoliko linija u rotirajuem hologramu se izmeni. "To tvoje pitanje", ree on, "opseda teologe, u 'mladoj' kulturi kojoj mi
pripadamo.
Neki teolozi tvrde da transcendentna bia nalaze, u zagrljaju plima, novu mladost.
Drugi kau da ovi najstariji prolaze kroz jedan mistini portal i nestaju: odlaze za blagoslovenim Praroditeljima u neki bolji vilajet.
Kao to zna, ak i vrlo male nesuglasice oko ovih pitanja dovode do ogromnih sukoba izmeu 'nervoznih' klanova, kao to su Soroi,
ili Tandui..."
"Naravno da znamo!" proguna kiborg Suezi. "Fanatici, Ifni ih odnela!"
"Tebi se ini da su fanatici - a tog su miljenja i moji proizvoai, Tandui; takoe i drugi umereni klanovi, koji smatraju da mi
nemamo pravo da mnogo razmiljamo o poslovima transcendentnog reda. Kako glasi istina, to emo saznati jednog dana, kad na nas
doe red.
Ali, moram li vas podsetiti koliko su ti 'fanatici' uticajni meu rasama koje nebrojenim mnotvom brodova plove kroz ravno
prostorvreme? Koliko moni? Koliko skloniji brzom reagovanju nego to su to umerenjaci? Flote takvih 'fanatika' sada steu opsadu
oko Zemlje, a gone i ovu posadu jo od kako smo pobegli iz Plitkog zvea."
Sara je gledala kako se Dilijan naginje napred. Dilijanine jagodine kosti bile su otro osvetljene zakovitlanim hologramom, kome
ree: "Ti ide ka nekoj poenti; pa, kai je."
"Moja poenta je ovo", ree hologram. "Ovaj brod, Brazda, uasno je proganjan zato to je opasan za tradicije koje su cenjene i
potovane irom Pet galaksija; uvredljiv za njih, tavie.
Ti arheoloki nalazi, ali i podaci, koje vi nosite - zapretili su najdubljim verskim ubeenjima mnogih naroda."
"Znamo mi to", uzvrati Dilijan. "Mogu li zakljuiti da si ti konano provalio zato?"
Nis rairi svoju spiralu linija, tako da u okretanju poe maltene dodirivati lice plavokose oveice.
"Da, 'provalio' sam, uistinu.
Vae otkrie je vratilo u ivot jednu prastaru jeres, za koju se smatralo da je pre mnogo miliona godina umrla.
Jeres koja tvrdi da je sve ono na emu naa civilizacija poiva netano."

Lark

Duboko u ratnom brodu Jofura dolo je do novih promena.

Poslednji put kad je Lark boravio u Polkdijevom 'jezgru ivota', bila je to uredna botanika bata, ili farma, rasporeena u tri
dimenzije; vegetacija je bila pravilno rasporeena du uspravnih i poprenih metalnih skela. Razlog postojanja ove bate bio je, da se
vazduh i voda proiavaju za itav brod. Bata je to radila kao da je i ona sama svojevrsna maina, efikasno, kao to Jofurima i
odgovara.

Sada je bata podivljala, rastinje se presipalo na sve strane, pretvorilo se u dunglu nabujalih biljaka i autotrofa sa stotina razliitih
svetova. Skele se vie nisu ni videle, prelivene plimom anarhine biogeneze.

Lark vide da meu rastinjem trkaraju nekakve ivotinjice. Bio je siguran da se one tu nisu, ranije, nalazile. Da li su pobegle iz neke
menaerije koja se nalazila u nekoj laboratoriji na brodu, i koja je u haosu bitke razruena? Ili su raunari, zadueni da vode rauna o
ovom 'jezgru ivota', namerno otopili ove ivotinjice, drane dotad na ledu, i pustili ih, u nameri da povrate kontrolu nad ovim
minijaturnim ali kompleksnim ekosistemom koji se iz midure u miduru sve vie otimao njihovoj vlasti? Zalazei dublje, Lark vide ak
169
i male derae trulei, organizme koji su izuzetno liili na jofurske (zapravo trekijevske) prstenove, ali pojedinane, ne naslagane
jedan na drugi. Ovi torusi-samci grili su se i vukli polako du grana, tragajui za sagnjilelom materijom koja bi im posluila kao
hrana. Njihove blede boje sugerisale su nevinost i jednostavnost namera. Nijedan od tih samaca nije pokazivao da bi se eleo
usavriti, ili kombinovati sa drugima u kupu da bi krenuo ka sapijentnosti.

Lark je ocenio da ovaj novi izgled botanike bate predstavlja, sveukupno, poboljanje. U svetu koji je njemu bio zaviaj, prirodi je
doputano da sama trai svoju ravnoteu. Priroda ju je i nalazila, i to je uvek bila sloena i 'neuredna' ravnotea - ali uvek bolja od
vetaki planirane. Iako su mnogi uesnici u planetnoj biosferi jedni drugima bili smrtni neprijatelji, uvek voljni da kidiu i zubima i
kandama, sveukupni rezultat liio je vie na saradnju: svaka iva vrsta, i svaka individua u njoj, imali su svoju ulogu, ijim
ispunjavanjem su pomagali da sistem, kao celina, bude vitalan i snaan.

To pomalo podsea na ovu moju grupicu udnih saveznika, pomisli on; neobina smo ekspedicija, ali probili smo se opet u srce
jofurskog broda. Moda nemamo poverenja jedni u druge, ali poto nam je saradnja jedina mogunost, saraujemo.

Progura se kroz gomilu mokrog rastinja i zastade kod loze na kojoj su visile oteale, zrele klamber kruke, popularne na nebrojenim
hiljadama, ako ne i milionima oksigenskih svetova. Lark ubra jednu, i priblii je ustima. Da bi je i zagrizao, meutim, morao je da
prieka da se membrana na njegovom licu skloni, sloj po sloj, talasavim puzanjem. Tek kad membrana to uini, i kad mu je veliki deo
lica bio slobodan, Lark zagrize, i to svojski. Crveni sok kruke poe trcati oko njegovog jezika, izmeu zuba, deo mu i potee niz
donju vilicu. Kvrice za ukus, na njegovom jeziku, javljale su da je divan. Lark pohlepno pojede celu tu kruku, a onda i jo nekoliko
drugih. Bio je to njegov prvi pristojan obrok u poslednjih nekoliko dana.

Putnik na Larku - modifikovana zangovska globula koja se rairila po njegovom telu i postala neto kao glomazna i trapava druga
koa - kao da uhvati neto od Larkovih misli, pa isprui jedan pipak Larku ispred levog oka, otvori vakuolu u elatinoznoj masi pipka,
i u tom slobodnom prostoru poe izvoditi, pomou svojih minijaturnih izaslanika, mikroskopsku dramu. Tako je Zang na svoj nain,
simulacijom, pokuavao da kae neto.

Lark odmahnu glavom.

"Ne, nisam nezahvalan. Razumem da si me hranio dajui mi delove svoje telesne mase. Znam da bez toga ne bismo ni stigli ak
dovde. Ali, nemoj mi zameriti ako se ipak radije hranim neim to ne smrdi na ukvarena jaja, za promenu!"

Bio je manje vie siguran da njegove rei, zvune vibracije u vazduhu, ne znae ovom tuinu nita. itav taj tip jezika, apstraktan i
strukturisan, bio je globularnim biima stran, jednako kao ideja da bi se moglo hodati na nogama-takama koje su iznutra ojaane
krutim kostima. Lark je nagaao kako ga taj stvor razume, i najbolja pretpostavka do koje je doao bila je da Zang prati njegove
pokrete oiju i na neki nain ih tumai; izvlai zakljuke ta Lark misli na osnovu toga koju trunicu, ili koju globulicu u
'marionetskom pozoritu', prati ili ne prati pogledom i na koji nain, kojim redosledom. Mnogi pokreti Larkovih oiju bili su, dabome,
nesvesni. Ukupni rezultat ovoga bio je neka primitivna forma telepatije, razliita od svega to je on ikada uo ili proitao.

Marionetsko pozoritance u zangovskoj telesnoj vakuoli se uskomealo jo jednom.

"Da, razumem", odgovori on. "Znam. Moram ostati u pokretu. Vremena nema mnogo."

U gustom liu i granju ispred njega zau se neko utanje i krenje. Lark oprezno posegnu ka svom najboljem oruju, purpurnom
Trekiju raskovniku, koji je po potrebi trcao razne hemijske poruke, ponekad dovoljne da se onesposobi neki jofurski straar ili
vojnik. Iako se ovaj torus, tokom upotrebe, donekle istroio, tako da je sad delovao manje uspeno, ipak je smanjivao broj incidenata
u kojima je dolazilo do stvarnog sukoba sa Jofurima. Zahvaljujui tome su i uspeli da se probiju do samog sredita jofurskog broda.

Kroz dunglu se, ka njemu, kretalo jedno glomazno stvorenje, iroko pri dnu, uzano na vrhu: ivi konus. Zloslutno nalik na Jofura.

Ili na Trekija, ree Lark sebi, saginjui se i zavlaei se u senke. Prilika je dopeaila tako blizu da Lark prepoznade, po arama na
povrini, ko je to; ali ni sad nije bio siguran koju od te dve rei da upotrebi, niti koje lino ime za to bie - Ask ili Evask. Moda ni
samo to stvorenje sada nije znalo kojim imenom da nazove sebe. Ta votano-masna naslaga 'utipaka' talasala se neujednaeno; talasi
su putovali od gore ka dole ili obratno. Ovo je trebalo da znai da su u toku polemike izmeu prstenova, to bi, opet, moralo znaiti da
jofurski torus nadodat na sam vrh nije vie na vlasti, ili ne u celosti. Oigledno, neki novi aranmani nastajali su u tom debelom
stvorenju.

Unutranja debata mogla bi se svakog trenutka zavriti tako to bi (Ev)Ask postao opet veran Polkdijevom kapetanu-voi, i prijavio
gde je Lark... kapetanu, ili nekome drugome u toj zaraenoj jofurskoj posadi. Lark odlui da, do daljnjeg, tu labavu koaliciju
kolektivnih bia naziva 'Iks', barem dok se koalicija sama ne odlui kako e se zvati.

Talasi senke i boje prooe po Iksu, koji onda progovori zadihano iz rupe za zvuk, na vrhu.

170
"Izveo sam/smo nameravani poduhvat - pristup do terminala na radnoj stanici agronoma. Koji je upuen na borbeni zadatak zbog ove
krize. Zato uspeno pribavih/smo informacije."

"Da?" ree Lark, i zakorai blie Iksu. "jesi li otkrio kuda je odvedena Ling?"

Bio se nadao da e je nai ovde, u ovoj dungli, u 'jezgru ivota', gde su njih dvoje nedavno bili sreni... makar i za kratko.

Kompozitno bie se strese i malo zgri. Po povrini Iksa puzilo je nekoliko desetina siunih torusa, grimizne boje. Oni su se hranili
Iksovim izluevinama. Posada Polkdija smatrala bi ih za najgoru gamad, neto gore od kuge, gore ak i od napada Zanga.

"Nema novih izvetaja o Lingovoj i o treem ljudskom biu, Ranu", ree koalicija Iks. "Ali sam suzio njihovu poslednju poznatu
poziciju na samo jedan kvadrant broda... a to je onaj koji je ve dvadeset midura odseen, od kad su entiteti poznati kao Zangi prodrli,
izgleda, u novim, dodatnim koliinama kroz nae brodsko korito."

Ova vest o hidrogenskim pojaanjima nije uticala na Larkovog 'putnika' na nain kako je to Lark oekivao. Umesto da se obraduje,
globula razvuena svuda po njemu samo je zadrhtala, nagovetavajui jaku elju da se dri podalje od tih pridolica sve dok ne bude u
mogunosti da ih osmotri sa bezbednog odstojanja.

A-ha, tako dakle, pomisli Lark; postoje frakcije, nacije, rase... ili ve neto tako... i meu hidrogenaima. Kao i mi, i oni se vie plae
svojih srodnika, nego zaista stranih bia. Mislim da ne bi trebalo da me to iznenauje.

Lark je, zajedno sa svojim zangovskim omotaem i sa trekijevskim prstenom, na dugom i krivudavom putu od jofurskog odgajalita
do ove botanike bate zastajkivao nekoliko puta pred raznim ekranima, tako da ni on, ni Zang i Treki na njemu, nisu bili ba sasvim
neinformisani; ta 'koalicija Lark' videla je poneto od slika koje su vladajui Jofuri emitovali svojoj posadi. Ali je 'koalicija Iks' videla
i razumela vie.

Sada, dok je kupasta 'koalicija Iks' objanjavala da je brod Polkdi dospeo u blizinu 'belog patuljka' i velikog naselja transcendentnih,
zangovski lan 'koalicije Lark' poeo se jo vie uznemiravati, verovatno nezadovoljan idejom da u najjaem zagrljaju plima, u
strmom gravitacionom bunaru, dolazi do ujedinjenja kiseoninog reda ivota i vodoninog reda ivota u jedan transcendentni oblik.

Tebi je ovo pomalo neshvatljivo, kao i meni, zar ne? pokua Lark da pita svog Zanga u jednom trenutku. Morao je nekoliko puta to da
ponovi da bi ga vodonika shvatio; nisu jo ni izdaleka dobro ovladali ovim nainom razmene misli. Kad je shvatio, Zang je drhtao
jo neko vreme. Onda pokunjeno potvrdi.

ak i hidrogenska bia imaju nevolje u odnosima sa svojim bogovima, zakljui Lark; mora biti da je to neki zakon prirode.

"Ali, ima Lingine poslednje poznate koordinate?" upita on koaliciju Iks.

"Imam, imam. Trebalo bi da nam taj sektor bude pristupaan... ako se usuujemo krenuti ka njemu."

Lark klimnu glavom. Sad samo treba ubediti sve svoje pratioce da se taj rizik isplati. "A ono drugo o emu je trebalo da pronae
obavetenja?" upita on.

Hrpa masnih 'tokova' naslaganih pljotimice jedan na drugi sad se izjasni prvo serijom talasa senki, rasporeenih u obrasce aljenja i
tuge. Izgledalo je to veoma jijoanski, vie nalik na onog starog Aska nego ita dosad. U svom govoru Iks pree na gal sedmi.

"Avaj, vesti o tome su oajno loe, gledano iz tvoje perspektive... i moda moje/nae. Tokom dugog putovanja ove lae u kojoj jesmo,
putovanja od onog zlehudog snenog habitata Povuenih pa sve do ovog drugog mnogo toplijeg habitata, u kome su Transcendentni,
Jofuri su nekoliko puta uspeli da osmotre lokalne grupe zvezda, odrede poloaj, i ispale kapsule sa porukama. Za bar tri takve kapsule
dokazana je visoka verovatnoa da e pobei iz ovog ogromnog konvoja i stii do svojih odredita, jofurskih baza u civilizaciji Pet
galaksija.

"Drugim reima, Jofuri su uspeli da jave svom rodu o planeti Jijo.

"Sve o G'kekima, kojima sad predstoji sigurno unitenje do poslednjeg.

Sve o odbeglim Trekijima, koji su sve do sad izbegavali da im 'predsednici' jofuristi sednu na glavu.

"I sve o izbeglicama iz ljudske i drugih rasa, koji takoe ive na Jijou, zreli za tajne eksperimente i manipulacije, nedogledno daleko
od zakona ili ma kakvog drugog ogranienja jofurske diktature."

171
Larkova plea se opustie klonulo. U srcu oseti neku veliku teinu; a Zang, primetivi da neto nije u redu, poe da se raspituje u
kakvom je Lark 'stanju metabolizma'.

Propade Jijo, uvide Lark.

Naravno, svakom je oduvek bilo jasno da e se pria o Jijou najverovatnije zavriti tako nekako. Ali nevolje Polkdija dale su
privremeni traak nade da bi taj bojni brod mogao nastradati pre nego to ikome javi ta je otkrio u galaksiji etvrtoj. Samo zato su
Lingova i on krenuli iz ovog svog bezbednog, malog gnezda: nadali su se da e izvesti presudnu diverziju u komandnoj dvorani
neprijatelja.

Izgleda, zakljui on, da nam je pametnije bilo da smo ostali ovde i da smo samo vodili ljubav i jeli voe, sve dok nas neko ne uhvati,
ili dok se vaseljena ne okona.

Ovako mu nije ostalo nita, osim elje da opet nae svoju oveicu i da s njom ostane to due... i elje da nekako zada neprijatelju
jo koji udarac, ako bude mogue.

Za ovo drugo imao je, na sreu, jo jedno oruje pri ruci; ali, samo to jedno. Poklon od iste ove koalicije Iks, dok je Ask bila.

Crveni torus; ne purpurni raskovnik, koji mu je sada bio stalni pratilac, nego crveni. Lingova je, pre nego to su je neprijatelji uhvatili,
uspela da ostavi taj manji, crveni prsten neprimetno u odgajalite, gde se on ubacio meu jofurski podmladak... i poeo iriti i
razmnoavati. Moda ga je Ask programirao da bude grabljivica, da se iri, namee i podmee u mnogo razliitih nia. Kad god je
ranjeni zangovski vojnik dolazio po rezervni deo, dobijao je infekciju: potomke tog crvenog.

A taj je bio, po svemu sudei, mutant, varijanta torusa-gospodara, sa ugraenim posebnostima koje je mogao smisliti samo mudri stari
farmaceut iza koga su stajale dve hiljade godina trekijevskog izbeglikog potucanja po svemiru. Sa ugraenim trikovima koje ak ni
lukavi Jofuri nisu nikad videli, nigde na svemirskim putevima.

Moda su zato, a ne zbog nekih hidrogenakih pojaanja, ratne operacije u unutranjosti Polkdija poele da se preokreu u korist
Zanga a na tetu Jofura. Umesto da likvidiraju 'gamad', Jofuri su se povlaili. Mnogi borci bili su zahvaeni epidemijom sumnje u
sebe, ili 'viekanalnog' razmiljanja, u stilu Trekija. Nisu vie bili uzor totalnog egoizma, sa jasnim i vrstim centrom, kao dotad. Neki
su se ak razdruivali: jedan prsten je silazio sa ostalih i odlazio na svoju stranu, onda je drugi silazio i odlazio na neku drugu stranu -
osamostaljeni, puzili su kud koji. Neki drugi razdrueni bivi Jofurovci tonuli su u kontemplacije, ili postajali katatonini, ili poinjali
ludaki da brbljaju i smrde.

Kod nekolicine njih pojavile su se nove, neuobiajene ideje.

Razmiljajui o ovome, Lark pomisli: da smo samo uspeli da rairimo tu bolest blizu komandnog centra Jofura... pre nego to su
mogli reagovati...

Ali, to nisu uspeli; a sadanja reakcija jofurske komande bila je brza, pametna i snana. Povlaili su se, uspostavljali sanitarne
kordone, i drali punu kontrolu nad vitalnim funkcijama broda.

Ali, jedva. Glavnina prostorija u Polkdiju preputena je haosu. Prolaznik nije mogao znati ta e ga u sledeem hodniku saekati. I
jedna i druga strana su, oslabljene ratnim gubicima, odravale samo enklave svoje vlasti tu i tamo, preputajui glavninu Polkdija
anarhiji.

"Jo jedna tema zasluuje da se pomene", nastavila je koalicija Iks pred njim. "Prislukivah/smo komandne kanale. Saznadoh/smo
dodatne informacije. Posada je, naroito oni u komandnoj sali, jako zabrinuta. Kapetan-voa i glavna religiozna kupa raspravljaju o
znaaju jedne poruke koja je nedavno stigla."

"Poruke?"

"To je jedno upozorenje, nedavno emitovano kroz svih Pet galaksija. Ako je istina, donee ogromno zlo nebrojenim rasama i
klanovima, ali naroito ovom brodu i svima koji su u njemu."

"Ko je poslao to upozorenje?" upita Lark.

"Matini svet tvoje rase, Kulhane. Zemlja, iako je pod opsadom, opkoljena, pod neposrednom pretnjom unitenja.

Kako se sad ini, Teragenski savet je zakljuio da vie nema ta da izgubi, pa je emitovao tu teoriju suprotnu svemu vaeem i
usvojenom. Teorija pokuava objasniti ove nedavne poremeaje u Pet galaksija. Hipoteza je to zapravo, ne teorija; samo hipoteza.
Razvie je neki mudraci Zemlje, koji su, izgleda, u tajnosti kombinovali njihove vuje matematike inkantacije sa galaktikom
172
naukom. Hipoteza koja toliko provocira, uznemirava i plai - i optuuje - da su je veliki Instituti ve demantovali, najenerginijim
izjavama. Izjavama toliko estokim, zapravo, da je u mnogim drutvenim sredinama u Pet galaksija naglo poraslo poverenje u ono to
Zemljani govore!

Reakcija na ovo objavljivanje bila je tako jaka da su neki klanovi poslali armade da pomognu u podizanju opsade, dok su drugi, opet,
jurnuli da se pridrue napadu, reeni da izvre gnevni genocid nad svim Zemljanima. Bitke ovih flota u blizini Zemlje pojaale su se
desetostruko."

Lark je ovo sluao, oamuen, i - u prvi mah - sposoban samo da trepe.

"A... ali... ta..."

Odmahnu glavom, to samo izazva gnjecavu, nervoznu reakciju zengovskog drugara zalepljenog svud po njemu. Lark se najzad sabra
dovoljno da dovri pitanje.

"Ali ta je sadrina tog upozorenja?"

"Zemljani tvrde da veliki Instituti ve dugo prikrivaju jednu uasnu opasnost. Moglo bi doi do raskidanja veine hiperspacijalnih
veza izmeu svih Pet galaksija, to bi dovelo do raspada itavog zakonitog sistema i do propasti nespremnih. Takoe do unitenja
mnogih velikih i plemenitih stvari.

tavie, ako su ti tvoji Zemljani u pravu, ako im to nije samo neka oajnika podvala ili ala, mi u Polkdiju smo u najveoj
opasnosti. Ba ovde, na svetom mestu, gde transcendentna bia trae prosvetljenje u zagrljaju plima."

Dver
U prvi mah oekivao je da e lako uloviti Reti.
Kako bi ljudsko bie uopte moglo da se sakrije na Kazkarku? Kud god je Dver prolazio, narod se okretao i zurio u njega,
svakovrsnim ulnim organima. Pokazivali su ka njemu svakojakim pipcima i antenama; pratio ga je neprekidni utavi talas
komentara na desetinama raznih jezika i dijalekata, bez obzira na to kroz koju ulicu je Dver iao. Bilo je sasvim jasno da su Zemljani
veoma (ne)slavni.
Ali, ak i kad niko na Kazkarku ne bi u tom (jako-miriuem) dvononom stvorenju zvanom Reti prepoznao Zemljanku, svejedno bi
ona privukla panju na sebe... To je bilo sigurno kao to je sigurno da su zvezde vatra. Od trenutka kad je upoznao tu mladu prerano
dolu, ta njena odlika nepogreivo se, uvek iznova, iskazivala.
Dver je bio sklon kudikamo povuenijem ponaanju. Nastojao je da se tiho i glatko provlai kroz ovo bizarno mesto - prostrano kao
kanjon, ali i teskobno poput ume bua, zatieno samo tankim prozirnim krovom od svemirske praznine u koju bi sav vazduh
Kazkarka mogao za tili as pobei. Bila bi to dovoljno nervirajua ivotna sredina i bez stotina hiljada tuina koji se guraju i buno
raspravljaju a onda stiavaju glasove im on naie.
Oduvek sam mrzeo gomile, ree Dver sebi; a onaj Hari Harms ree da je ovo samo jedna malena baza! Ne mogu ni da zamislim kako
je u pravom gradu.
Dver je nastojao da ne zuri mnogo u druge, i da ne izgleda ba sasvim kao seljaina iz 'zaostalih krajeva'. Kad je bio malo dete, majka
ga je uspavljivala itajui mu prie, koje su vrlo esto govorile o osobi koja dolazi sa sela, nevine due, u veliki grad, gde je sasvim
opljakaju urbani grabljivci. Bio je to standardni zaplet u takvim priama. Sada mu se inilo da je ba dobro to zapravo nita i nema,
tako da ovi urbani grabljivci oko njega zapravo nemaju na emu da mu zavide niti ta da ukradu od njega.
Na jednoj veoma prometnoj raskrsnici on zastade da razmisli.
Da sam ja Reti, pomisli, kuda bih krenuo?
A nita od ovoga se ne bi desilo da je bolje pripazio. Dok su u predsoblju one institutske kancelarije ekali da se Hari Harms vrati,
Dver je ostavio Reti samu: otiao je u WC. Unutra je izgubio neto vremena studirajui udnovati raspon mehanizama namenjenih za
uklanjanje otpadnih materija mnogo razliitih vrsta ivih bia. Kad je izaao - raupan i vlaan od nekoliko umalo-nesrea - opsovao
je videi da Reti vie nije tu i da su ulazna vrata otvorena prema prometnoj ulici.
Hari e se ljutiti, pomislio je tada, i jurnuo napolje, nadajui se da e ugledati Reti. I jeste, ali samo na tren, jedno omanje dvonono
bie kako zamie za ugao, i potrao je na tu stranu, ali dotinu priliku posle toga nije pronaao: izgubila se u lavirintu pobonih
uliica.
Bio mu je potreban plan. Zato Dver sada razmotri listu Retinih prioriteta.
Prvo: udaljiti se od Jijoa i obezbediti da je niko, nikada vie, ne vrati tamo.
Dveru se inilo da je to uglavnom i postigla. Ali njoj bi se moglo initi da po tom pitanju jo nije sasvim bezbedna. Jer, Hari Harms bi
mogao znati suvie. Moda bi impi ak mogao da prikupi dovoljno informacija da ustanovi gde se Jijo nalazi; moda bi ak mogao
insistirati da se Reti vrati, zajedno sa Dverom, na Jijo. Moda Reti ne eli da dozvoli nita slino.
Drugo: zaraditi za ivot. Ako postane dragocena nekome monom, nee nikad vie biti gladna.
Ovo je ostavljalo Dvera bez jasnog smera traganja. Devojka je zadrala svog malog 'elektronskog nastavnika' donetog sa Jijoa, ali je
sa sobom odnela i podatke o Kazkarku dobijene od Harija. Da li je za ono vreme koje je Hari proveo u WC-u mogla smisliti neki
odreeni plan za to?
Tree: ukloniti oiljke sa lica. Reti je uvek imala na umu te belege koje su joj na licu napravili okrutni siledije koji su je muili u
njenom plemenu u Sivim brdima. Dver, zapravo, nikad nije mnogo primeivao te brazgotine. Viao je na Jijou i mnogo gore. Osim
toga, ko god je ikad voleo ili mrzeo Reti inio je to zbog njenog snanog prisustva i njene snane volje.
173
Svejedno, ona e eleti da to dovede u red to je mogue pre.
A da li je uopte mogue, na Kazkarku? Poto na tom planetoidu nijedno ljudsko bie nije trajno nastanjeno, postoji li iko sa dovoljno
znanja i sposobnosti da popravlja zemaljsko meso?
Zato ne? U raunaru mogu biti sauvana struna znanja nebrojenih majstora medicinskog posla. A medicina mora imati, na takvom
mestu, vrhunski prioritet. Nikad ne zna koja inteligentna iva vrsta e sledea svratiti na Kazkark i zatraiti zdravstvenu pomo. Zato
je najrazumnije biti spreman za sve njih.
Dver je znao da se u ovakva razmiljanja upustio na osnovu veoma uzane, slabe baze informacija: malo znanja, a na temelju toga -
mnogo mudrovanja. Iako je od najranijeg detinjstva sluao prie o blistavoj civilizaciji kojoj su njegovi preci okrenuli lea, sada je bio
zasenjen i oamuen stvarnou.
Moda je trebalo da saekam Harija, pomisli on; ja poznajem Reti ali on poznaje Kazkark, pa bismo zajedno postigli vie nego
odvojeno.
Odlui da se vrati.
Oseti, najednom, neto veoma udno, veoma uznemiravajue. Tek posle nekoliko trenutaka uspe da nae re za to to mu se desilo.
Ja sam... zalutao.
To mu se jo nikada u ivotu nije desilo! Ne na Jijou. Uvek ga je, tamo, sever postojano vukao ka sebi; uvek je Dver imao u sebi
jednu vrstu interne mape, koja se odmotavala sa svakim pojedinim njegovim korakom, svakim zaokretom. Ovde, na planetoidu koji
pluta po svemiru, Dverov mozak je svakako ostao bez nekog bitnog orijentira. Zato Dver sada nije imao pojma gde se nalazi.
Mislio sam, ree on sebi, da posle E prostora mogu da se prilagodim na sve. Moda sam prerano doli, ali nisam divljak. Odrastao
sam okruen nezemaljskim rasama. Ali ovo... sve ovo...
Huka i buka gomile prolaznika, njihovi mirisi, prisustvo tolikog broja tuinskih sapijentnih umova - od kojih su neki bili prepuni
neprijateljstva prema rasi zvanoj ovek - navodili su ga na elju da se zavue u najbliu rupu i da vie ne izlazi.
Koliko dugo je ova 'prpa' mogla da potraje, Dver nije mogao proceniti. Ali ona prestade naglo, ulaskom jedne krupne, krznate, reklo
bi se upave osobe u njegovo vidno polje. Bio je to neki stvor rastom nii ali mnogo okrugliji od ljudskog bia, sa dugakim majim
brkovima na obrazima i sa obiljem neujednaeno smeeg, pomalo i prugastog krzna. Dvonoac, stameno graen, izgledom slian
sisarima, sa obiljem krupnih otrih zuba koje sad pokaza. Dver pomisli da je to pretnja, koja bi mogla biti i smrtonosna; ali stvorenje
mu se obrati bunim, ustrim pozdravom na angliskom jeziku.
"Vidi, vidi! ivota mi i daha moga!" bubunjao je neznanac potmulo, kao iz bave. "ovek? E, tako mi...! Stvarno ovek, ovde u ovoj
zabiti, Bogu iza poslednje galaksije! Nisam imao zadovoljstvo takvog susreta jo od... jo od pre krize, kad bio mir! Rukuje?"
Stvor je pruio ka Dveru mesnatu veliku apu; iz vrhova prstiju kande su izvirivale, pa se opet uvlaile, pa opet izlazile na svetlo
dana, i tako stalno - to je Dvera samo dodatno nerviralo. On mirnu; dobro je znao da je na Zemlji u davnoj prolosti postojala
tradicija, sada naputena, da ljudi jedni drugima pritisnu dlan ili stegnu aku. (Naputena zato to su joj se protivili gotovo svi
vanzemaljci.) Nervozno prui ovom 'meedu' levu aku, zato to bi mu ona nedostajala malice manje nego desna, ukoliko bi je stvor
otkinuo. 'Rukovanje' izvedoe nespretno. Videlo se da je obojici laknulo kad su s tim zavrili.
"Oprosti mi neznanje", poe Dver, i pokua da izvede, otprilike, onaj formalni naklon koji bi trebalo da znai 'ja potujem drugu rasu',
a koji je video nekoliko puta na Jijou. "Moe li mi - bez uvrede - rei ko... ili ta..."
Zauta, videi da se onaj pred njim sav zacrveneo. Kroz raupano nejednako-braon krzno se videlo da koa (sa dobrom podlogom
sala) jako crveni. Dver se uplai da je uvredio tuina; ali tuin poe da huke ritmino, oigledno pokuavajui da imitira smeh u
oveijem stilu.
"Istina li je? Ne prepoznaje me? Sintijanku? Meu najboljim prijateljima koje vi Ljudi imate! Najboljim! Pa, hm. Bar do ove krize.
Priznajem. Ja, koja se zovem Kivei Ha'aoulin. Priznajem, to. Nee mrzeti me zato?"
Dver klimnu glavom. Sintijanci? Da, uo je za njih... i nejasno zapamtio slike Sintijanaca, koje je video u nekom starom folio-izdanju,
kad je od Falona uio osnove galakto-ksenologije, u arhivama Biblosa. Zapamtilo se da je ta rasa bila u dobrim odnosima sa Ljudima,
pre nego to je zvezdani brod Kivot (poznat i kao Tabernakl) poleteo sa Zemlje. Ali, od tada se mnogo to-ta moglo izmeniti.
"Red je na mene da se izvinim, Kivei Ha'aoulin", ree on, imitirajui zvuanje tog imena najpriblinije to je mogao. "Ja sam pretrpeo
omanju... tetu na mozgu, u dubokom svemiru. U jednom incidentu, gde je izgubljena sva moja imovina. Sad patim od deliminme
amnezije."
Sintijankin pogled pree ispitivaki preko Dverove odee, poprilino iscepane, a onda se zaustavi na luku gheuenske izrade i na
tobolcu sa strelama.
"Sva tvoja imovina? Znai da ovaj divni proto-aboridinski komplet za streliarski sport... nije tvoj? Ne moe ga dati na izlobu, ili
prodati moda?"
Dver je zurio nekoliko sekundi. Po tvrdnjama Harija Harmsa, nijedan Galaktik ne moe ni da prepozna da su ti predmeti na Dveru luk
i strela. Ali, ova Galaktikinja prepoznala ih je na prvi pogled, i oito poelela da ih ima! Iz nabijene mase Sintijankinih miia (ali i
sala) naprosto je pucketala zavidljiva elja za prisvajanjem.
A, pa ona je hobista, ree Dver sebi; entuzijasta, kolekcionar. Imao je on davno neke susrete sa takvima, na Jijou. Dverovi instinkti
tragaa i lovca najednom se, sada, ukljuie, snani kao i uvek. Trgovina se, zapravo, odvija u znatnoj meri prema zakonima dungle.
Panika se stia i nestade. Dver se opet nalazio 'na svome'.
"Pa, hmmm", ree on, nastojei da imitira, ali malo tie, Kiveijin govor. "Moda ja preterah malice. Priznajem da sam iz brodoloma
spasao stvaricu-dve. Nekoliko naroitih stvari."
"A to su blaga, nema sumnje", odgovori sintijanska enka; videlo se kako talasi pohlepe struje uz njenu pogurenu kimu. "Dobro. Ja
sam, u mome narodu, poznata kao fiinado. Fiinado za stvari teranskog, dakle zemaljskog ili zemljanskog porekla. Ja pomaem da se
nau kupci za takve stvari. Sa ovim? Od jadnog brodolomca ti moe sposobni zvezdoplovac postati! Osposobljen dovoljno da kupi
kartu za put, da putuje sa ovog mizernog ne-mesta na neko drugo, pravo mesto, moda?"
Ne ekajui odgovor, Sintijanka prebaci jednu ruku Dveru preko plea.
"Dobro, dobro. Da se ispriamo mi o svemu tome? Kivei Ha'aoulin zna vrlo dobro mesto ishrane, u blizini. Dobro jelo! Dobri
razgovori o bogatstvima i o vestima sa zvezda! Doe?"

174
Dver drugom rukom pogladi luk. Na Jijou taj luk je, zaista, pravo bogatstvo. Ova trontava Kivei Ha'aoulin moda se ponaa malo
smeno, ali ispod takvog ponaanja krije otro oko za pravi kvalitet. Ko zna koliko bi za ovaj luk, tobolac i strele platio neki pravi
aficionado zemljanskih alata?
Bilo bi mi ao da se rastanem od ovog luka, ree on sebi, ali pare bi mi pomogle da vie saznam, a i da naem Reti, moda.
Motivisan ne samo radoznalou, nego i injenicom da je jako ogladneo, Dver klimnu glavom.
"Prihvatam tvoje gostoprimstvo, Kivei Ha'aoulin. Idemo da se ispriamo o mnogim stvarima."
Ignoriui zurenje i mrmljanje (povremeno neprijateljsko) prolaznika koji su strujali svud oko njih, Dver poe sa svojom novom
prijateljicom Kivei, nadajui se da e se sve dobro zavriti.
Emerson
Osmatrajui iz svog kristalnog sklonita na 'leima' broda, gledao je kako promiu zvezde, nebrojene... i jednako mnotvo drugih,
drugaijih svetlih taaka, zvezdanih brodova, koji su veinom bili ogromnih dimenzija. Tolika je guva zavladala u okolnom prostoru
da je u svakom trenutku golim okom bilo mogue jasno videti, uputivi pogled na bilo koju stranu, bar nekoliko stotina brodova, od
kojih su neki bili klasinih oblika, neki teno-globularni, a neki fraktalno-klinasto 'razgranati' kao snene pahulje. Dugake kolone,
jata, flote, spiralno su se bliile zajednikom cilju, belom uarenom disku oko koga su vitlala ogromna 'koplja', tamna ali sjaktava.
Emerson je nastojao da ne gleda na tu stranu. I sama pomisao na takvu destinaciju bila je bolna, a kamoli, tek, pogled golim okom ka
tom dreavom belom blesku.
Znao je ta se mora dogoditi uskoro, pre nego to Brazda stigne do tog cilja. Veoma naporno je radio da to pripremi.
Osakaen, lien govora, Emerson je uspevao samo mutno da shvati zato je Brazda tu gde je, ili ta znai ovo prijateljsko meanje
brodova Zanga i drugih vodonikaa sa kiseonikaima, posle miliona godina meusobnog izbegavanja... i povremenih malih ali opakih
okraja. Posmatrao je dugo, netremice, mnoge razgovore Sare i Dilijan; trudio se da prosejava mnogobrojne "vah-vah" zvukove i da
uhvati barem po neku trunicu znaenja, tu i tamo. Njihova ela mrtila su se plamenom usmerenog razmiljanja. Jasno je uo da se
mnoge grupe rei ponavljaju, na primer 'zagrljaj plima', ali nisu mu znaile ba nita. Slutio je, meutim, da bi mogle biti u nekoj vezi
sa sve primetnijom sklonou njegovog tela da se isprua na tano odreeni nain... stopalima prema toj zvezdi, belom patuljku.
Neke rei imale su rezonanciju, bar nekakvu, ako ne i jasno znaenje.
"Zagrljaj", mrmljao je Emerson sam za sebe, uivajui u neodreeno senzualnom kvalitetu toga.
Pre samo nekoliko sati Emerson je sedeo uz Saru, koja je naslonila glavu na njegovo rame. Bila im je to jedna od retkih prilika da
budu nasamo, u tiini i miru. Navika da gladi Saru po kosi bila je njemu ve normalna stvar, uobiajeni nain da joj pomogne u
oslobaanju napetosti usled svakodnevne borbe. Jer Sara je iz dana u dan napadala problem, rvala se uporno da iz vaseljene otme
istinu, istom snagom matematike. Emersonu je prijala uloga koju je on dobio. Rado bi dao Sari sve to joj treba, sve to ona poeli.
Naime, sve osim one jedne stvari koju je poelela ovog puta.
Stidljivo, samo blagim nagovetajima, Sara mu je stavila do znanja da bi elela da njihovo druenje postane intimno... ali Emerson ju
je morao odbiti. Izmakao se, tom prilikom, iz njenog toplog zagrljaja. U njenim oima video je pitanja. Brigu: ta ako ona njemu vie
nije uzbudljiva. Brigu: ta ako je zbog ranjavanja izgubio i svoje muke elje. Brigu: ta ako im je preostalo jo tako malo vremena da
njih dvoje naprosto nee imati kad da postanu jedno.
Kako joj je mogao objasniti? Bile bi potrebne rei, reenice, itave knjige, da bi se opravdalo guenje jedne tako prirodne elje, elje
da i tela odu tamo gde su srca ve otila. Osujeen, preturao je po pamenju traei pesmu koja bi moda objasnila neto od toga, ali
ne nae nijednu. Zato je, pre nego to e pobei u ovu svoju osmatranicu meu zvezdama, uinio jedino to je mogao: dodirnuo je
Sarin obraz i pustio da njegove oi same izraze koliko je voli.
Zapravo Emersonovoj seksualnosti nije nita nedostajalo; eznuo je da to Sari i dokae. Ali, ne sad. Pred njima je bitka; bie mu
potrebna svaka trunica snage. Doi e do velikog sukoba; jake ivotinjske elje u njemu mogle bi pomoi da ostane usredsreen na
neke stvari koje napredniji umovi zaboravljaju.
Njegov plan bio je prost, kao to je i morao biti, zato to je razmiljanje bez rei veoma teko. Emerson je sebi vizuelno doaravao
neke postupke, telesne kretnje, emocije, slike, i zato je i bez rei znao ta otprilike da oekuje i kako da reaguje kad doe pravi
trenutak.
A morao je doi uskoro. Emerson je i sad mogao da nae znaenje u prostornom dijagramu. Jedna istina postala je oigledna dok je
Brazda spiralno silazio u sve strmiji gravitacioni levak belog patuljka: taka bez povratka bie dostignuta kad se brodovi toliko zbiju
jedan uz drugi da bekstvo, normalnom snagom maina, postane nemogue. Dilijan se mora otrgnuti pre toga, ili prihvatiti opasnost
da se zauvek rastane od spoljanjeg kosmosa - od vakuuma bez kraja, u kome mlade rase tako bujno uspevaju. Od onog kosmosa gde
svemirske bele lae plove kroz nebesa razasuta zvezdama i sazveima bez broja.
Ista logika vai i za onu tajnu frakciju meu Onima Starima.
Moraju i oni da stupe u akciju, u neposrednoj budunosti, inae e biti, kao i mi, u beziz...
Emerson se zaustavi usred ove misli - a onda je nastavi oprezno.
... inae... e biti... kao i mi, u bezizlaznoj situaciji, u klopci zauvek, dole meu habitatima transcendentnih, bez mogunosti da se
ikada vie umeaju u poslove Pet galaksija...
Neko potmulo mumlanje ote se iz njegovog grla. Iako je ovoga puta oekivao da mu se mo govora vrati, dogodilo se ipak, u nekom
smislu, iznenadno; nije oekivao da e ga poneti ovako jak nalet tuge, radosti i straha.
Rei! pomisli on. Vratile su mi se rei!
Sada je, barem, bio bolje pripremljen. Ve danima je sluao i mukotrpno pamtio duge nizove zvukova, bez razumevanja, u nadi da e
i razumevanje doi.
"Dopusti da pogaam. Taj amblem znai uniju kiseonikakog reda ivota sa vodoninim, njihovo konano udruivanje..."
"... na pramcu onih brodova u Plitkom zveu... ti brodovi su doleteli iz nae prolosti... iz one prolosti u kojoj smo bili grupa vie od
pet povezanih galaksija."
"Pretpostavimo... da su se posle gubitka prve tri galaksije okupili, jednog dana, neki malo stariji i mudriji... kontrolu nad velikom
galaktikom Bibliotekom... da briu ili prepravljaju... krivicu prenesu na..."
"Znai to je transcendencija. Tu e zavriti svaka rasa koja preivi i Uzdizanje i celu zvezdoplovnu mladost i, kasnije, povuenost..."

175
"Onaj ko nam je dao ovaj oklop, ko god da je to bio, taj ne samo to nam je spasao ivot, nego je... da mi moramo ostati u... sve do
dna."
"... nema naina da se oslobodi toplote..."
Toliko ideja, koje konvergiraju sve istovremeno! Moda se ovako osea ovek koji je bio neko vreme slep, zbog katarakta, kad mu na
operaciji uklone katarakt i pred njim se opet otvore vidici savrene jasnoe i otrine, tamo gde je vladala samo magla. Ipak, mnogi
koncepti bili su mu na neki nain ve odavno jasni; ve danima. Kao da su se vrzmali negde oko praznine, prolazili kroz neku masau
i 'pred-varenje' u nekim neoteenim oblastima njegovog mozga, ekajui samo nailazak jasnih reenica da bi se sve savreno
uklopilo.
Emerson je sad bio raspoloen da provede jo nekoliko sati u ovoj osmatranici, putajui da gravitacijske plime vuku i pomalo
rasteu njegovo telo, a za to vreme grabei i kombinujui hiljade misli, slapove misli koje su sad huale kroz njegov um kao poplava
koja je najzad provalila sve brane. Ali, to slobodno vreme nije dobio.
Jer njegove misli prekidoe neki glasovi, daleki, podrugljivi. Glasovi koji se podsmevaju iz svojih daljina.
"Zapaamo da nas nisi pozvao, iako smo ti dali ifrovani znak za to, jedan kod, koji si mogao upotrebiti im stekne volju da radi za
nas."
Emerson se nije ni potrudio da ih potrai pogledom kroz mnotvo brodovlja svud unaokolo. Samo jedan mali brod, ali mraan,
zaogrnut poljima za skrivanje... Privukao se Brazdau s neke strane; traiti ga, bio bi uzaludan trud. Umesto da to pokua, Emerson
stade da pravi nagle pokrete. Izvue se iz tesne kristalne osmatranice i poe kliziti niz lestvice konstruisane za neku drugu rasu u
vremenu sasvim drugom, dalekom.
"Bio sam radoznao", ree on tim glasovima. "Hteo sam da vidim koliko vam je stalo do te robe za koju ste traili da vam je
isporuim." Govorio je poluglasno, ali zvuk uopte nije bio medijum komunikacije ovde. Oni Stari su naprosto oitavali ta prolazi
kroz jedan ukradeni komad njegovog mozga, 'ep' koji je bukvalno izvaen iz njegove glave i odnet u njihov brod, ali uz odranje, na
neki nain, kvantnog kontakta sa preostalim delom njegovog mozga. Kad god bi se nedostajui komad dovoljno primakao Emersonu
samom, njegovoj glavi, rei su poinjale da protiu... Njegove rei.
Rei koje su oni oitavali istog trena.
"Ne moramo mi nita objanjavati takvima kao to si ti", rekoe glasovi. "Dovoljno je ovo: mi traimo, a ti e dati."
Lagano trei niz hodnik, Emerson je iz depa izvukao mali runo napravljeni instrument sa indikator-lampicom. Rei nisu bile
neophodne da se ta jednostavna alatka napravi, niti da se razume smisao njenog sadanjeg naizmeninog paljenja i gaenja.
"Zar vi momci niste u kripcu sa vremenom?" upita on svoje muitelje, lanove Povuenog reda ivota, izbeglice iz ruevina
Fraktalnog sveta. 'Penzionisane' Galaktike, one ija osnovna odlika, nemeanje u poslove aktivnih, nije prola 'testiranje'.
"Ako budete jo dugo ekali", nastavi Emerson D'Anit poluglasno, "transcendovaete, eleli to ili ne. Onda vam ovi podaci, za kojima
sad tragate, nee biti ni od kakve koristi. Nee postojati nain da ih prenesete vaim prijateljima u Pet galaksija."
Ledeni tonovi zakripae u njegovoj glavi.
"Eone provedosmo negujui strpljivost. Sva ova jurnjava, ove estoke aktivnosti... sve je to neugodno. Zaboravismo koliko brzo posle
uinjenih dela nastupaju posledice."
Emerson zaokrete oko jednog ugla i proe kroz jedna brodska zaptivna vrata, voen instrumentom koji mu je bio u ruci.
"A-ha", ree im on, "sigurno vas izluuje ogromna koliina neizvesnosti. Zato mi recite, kakav je to oseaj, maltene se kvalifikovati
za transcendenciju, a onda se u poslednjim trenucima odunjati poraeno, kradui usput nekoliko bajtova informacija sa nekog bednog
zemaljskog brodia? Zar niste u iskuenju da odbacite sve te stare opsesije? Da se prepustite zagrljaju plima?"
Odgovor na ovo doe tek posle duge pauze. Za sve to vreme Emerson je jurio Brazdaevim dugakim, naputenim hodnicima.
"Nema ti ni priblinu predstavu koliko je teko uzdrati se od toga. Gravitaciono potezanje i razvlaenje su slast koja se nikakvim
reima ne moe opisati, niti se moe sa ma im telesnim uporediti."
"Ma nije bitno, pokuajte, objasnite mi", ree Emerson dalekim sagovornicima. "U emu je stvar sa tim zagrljajem plima?"
"Previe ste vi mladi da to razumete", rekoe glasovi. "U zagrljaju plima doivljava se jedinstvo sa celim kosmosom. To prija i
filozofski, a i verski. Daje mudrost, a daje i znanje neizmerno vee od onog u velikoj Biblioteci, pa ak i od onog to znadosmo u
naem Fraktalnom svetu."
"Zaista?" viknu Emerson silovito. "Pa onda zato ne krenete tamo?" Bledi zidovi odzvanjali su od njegovog glasa. "Uradite ono
mudro, ono plemenito. Dozvolite da vam bude uruena diploma. Diplomirajte, zaboga! Meni vratite mozak. ivot, koji ukradoste od
mene. Siite u taj va raj, a sa sobom ponesite istu karmu i istu savest!"
Odgovor, kad doe, zazvua pomalo skrueno.
"Pod normalnim okolnostima, tvoja molba imala bi moda neku etiku zasnovanost. Ali, sada su na kocki neke stvari neizmerno
ogromnije, koje nas prisiljavaju da..."
Nova pauza.
"Samo trenutak. Detektovali smo neto u tvom emotivnom tonu. U tvom nainu..."
Emerson oseti neko udno golicanje, kao da neko grebe ili ispituje levu stranu njegovog mozga. Posle nekog vremena glasovi
nastavie hladno, ali i pomalo uvreeno.
"Nauio si trikove skretanja panje i obmanjivanja. Oigledno vie nije mogue skenirati sve tvoje misli samo itanjem rei ili
glifova. To to govori zvui kao iznoenje autentinih argumenata, ali tvoja prava namera je da odgaa, da dobije na vremenu.
"ta to krije! Prijavi! Ili doivi bol!"
Emerson, u trku, stee zube, svim silama se uzdravajui da ne prasne u smeh i da ne pokae koliko prezire tu frakciju Onih Starih.
Neto ipak procure; njegova 'ebad' prikrivanja bila su napadnuta vetinama velikim i drevnim. Oni Stari nisu mogli izvui injenice
iz njegovog uma koji im se opirao, ali su uspeli da ocene kakav je njegov opti stav.
"Percepiramo da su u tvom sluaju svi oblici prinude zastareli ili neupotrebljivi. Proao si pored bola, a to je lekcija koju mnogi
Povueni ue milionima godina. Ne preklinje i ne moli da ti se vrati uzeto. Mito i druge primamljivosti nisu te naveli da izda tvoj
klan i prijatelje. Nisi ak ni pokuao da ukrade te podatke koje smo traili.
Sve to moe biti za divljenje, naroito kod vuje dece. U nekim drugim okolnostima, mogli bismo nai zadovoljstvo u tome da ti
nadoknadimo za iskuenja kroz koja si ve proao, i da se bavimo daljim razgovorima o vrlinama neizvesnosti ili neodreenosti.
176
Ali stvar sa kojom smo suoeni isuvie je uasna, a preostalo vreme prekratko. Informacija mora biti naa!"
Traga u Emersonovoj ruci poe sevati u novom pravcu, koji je znaio: gore. Emerson stade i pogleda gore. Iznad njegove glave, u
plafonu, bila su jedna vrata, sada odkrinuta. Iz neke gornje prostorije dopirala je svetlost.
"Kalkulacije zasnovane na ranijim neuralnim skeniranjima predvidele su samo skromnu verovatnou da e ti saraivati. Ne misli
valjda da bismo se mi oslonili na slabu verovatnou?"
Putajui ih da priaju dalje, Emerson ugura taj mehanizam u dep i skoi pravo uvis. Dohvati se prstima za levu i za desnu ivicu tih
vrata. Uzdiui se rukama u zgib i bacakajui se nogama, uspe da se provue kroz vrata, gore... u jedan od tunela za tehniko
odravanje i provetravanje prostorija. Bez rei se zahvalivi Bogu to je ambijentalna gravitacija u ovom delu broda slaba, on jo
jednom pogleda instrument sa svetiljkom koja se palila i gasila, i pohita kroz cev, prema krmi broda. Usput je morao qaziti po
mnogim upletenim kablovima, ili pored njih.
"Naravno da nismo raunali samo i jedino na tebe."
Plaei se da bi Oni Stari mogli svakog trenutka da prekinu kontakt, Emerson povika: "ekajte! Mogao bih ja ipak da vam
pomognem. Ali morate razumeti... mi Ljudi ne volimo da nas neko dri u mraku. Zar mi ne moete rei zbog ega su vam potrebni
Brazdaevi podaci? ta je toliko prokleto vano u toj glupoj floti starih brodova koju smo pronali?"
Bilo je to isto ono pitanje, glavno pitanje, koje je muilo zemaljske begunce tokom tri duge, paklene godine.
Povrni odgovor bio je lak. Kad su Kraidaiki i Tom Orli emitovali itavoj javnosti slike iz Plitkog zvea, izazvali su religijske
razdore pa i ratove irom Pet galaksija. Razni klanovi i savezi koji su nekada ratovali, i koji su se posle toga milionima godina
uzdravali od ratovanja, poslali su bojne flote da otmu to to je Brazda naao - i, naroito, informacije koje je naao - pre nego to ih
otme neko drugi.
Kruile su glasine da je Armada aveti bila, zapravo, armada blagoslovenih Praotaca, i da se vratila da pogleda, posle dve milijarde
godina, kako napreduju njeni potomci. Ali, ako je tako, zato bi iko reagovao nasilno? Zar ne bi Praoci, svojim dolaskom, razreili sve
razlike u dogmama, otkrili celu istinu o svemu, svima?
Emerson oseti njihovo oklevanje. Onda jednu vrlo bledu percepciju saglaavanja, kao da glasovi ekaju da se dogodi neto drugo.
Zatim glasovi progovorie, ali kao da im je to neto uzgredno: zato ne priati malo sa jednim pametnim vuiem, lake e proi
vreme.
"Sve je to u vezi sa zagrljajem plima", rekoe oni. "To je jedno divno privlaenje, koje svaka starija rasa pone oseati kad izgubi
zanimanje za histerinu jurnjavu po meuzvezdanom prostoru. Svi mi krenemo za tom privlanou, i svi odustajemo od onoga to
nas je ranije delilo i svaalo; cilj je da se nastanimo blizu nekog malog crvenog sunca, gde na um moe da raste i da se preiava.
"Onda, sa takvog mesta povuenosti, mnogi preu na jedno od ovakvih mesta, gde se kiseonik i vodonik meaju smireno, ujedinjuju
znajui da e u zagrljaju biti jai; a to ujedinjavanje je dokaz da postoji neki plan, koji se ostvaruje; plan velianstven i divan..."
Emerson zau neko lupkanje, koje je dopiralo sa nekog mesta sad veoma blizu njega. Ostavi aparat sa indikatorskim svetlima tiho na
pod, i pohita ka tim zvucima. Iz drugog depa izvue jednu glatku napravu sasvim druge namene - onu koju je ukrao iz kancelarije
Dilijan Baskin pre nekoliko dana.
"... ali, kuda sve te rase, kombinovane, odlaze - kakva im je sudbina kad odu odavde - to je oduvek tajna. To je misterija o kojoj mlae
rase raspravljaju beskrajno, a transcendentne rase ute - nikada ne objanjavaju ta se posle odlaska deava. Imamo samo nagovetaje,
i emanacije iz..."
Sav se usredsredivi na to da uopte ne misli reima, Emerson izbi iz servisnog tunela u jedan normalan brodski hodnik, zae za
njegov ugao, i najednom vide zvezdanu svetlost ispred sebe. Svetlucala je kroz jedno okno napravljeno od kristala. Emersonu je ovo
mesto bilo dobro poznato. Ovde se nalazio glavni komunikacijski laser, cev veoma velikog kalibra, uperena kroz jedan 'prozor'
odgovarajue irine.
Iza tog prozora nalazio se Brazdaev 'magini' oklop, debeo itav metar ali sasvim providan; oklop koji je prekrio gotovo sve delove
broda, slojem zatitnikim ali i smrtonosnim.
Pored mehanizma ogromnog lasera stajala je jedna prilika, radei neto na jednom otklopljenom delu, sa koga je bila skinuta zatitna
ploa. Emerson prepoznade fluidnu vetinu tih aka, koje su, pomou raznih alata, brzo modifikovale laserski sistem. Jasno se videlo
da je jedna ruka mehanika. Glava je bila samo delimino tu; ostatak glave, takorei; ali prekriven svodom koji je izgledao kao
ogledalo. Te kiborke komponente, i neke druge, spasle su ivot glavnom inenjeru Brazdaa, svojevremeno, u Fraktalnom svetu. Ta
intervencija bila je (pretpostavilo se tada) in velikodunosti od strane jedne dobronamernije politike grupacije unutar reda Onih
Starih to jest Povuenih.
Pokraj Suezija leali su jedan ita podataka i nekoliko kristalnih elija znanja - sa kapacitetom memorije vie nego dovoljnim da se
prenesu sva Brazdaeva otkria, godinama mukotrpno sticana.
"Zdravo Hanes", ree Emerson snanim glasom.
U trenu kad je to poeo da izgovara, nekoliko stvari desilo se istovremeno.
Servomotori su zaskiali i ta prilika se naglo okrenula oko sebe, podigavi seka iji je plameni mlazi zaslepljujue blistao od
uarenosti. Poto nije mogao videti lice svog prijatelja, pa samim tim ni oceniti njegovo raspoloenje, Emerson je jedino mogao
pretpostaviti da Hanes Suezi stvarno namerava da upotrebi taj mlazi plamena kao oruje.
Glasovi Onih Starih pretvorili su se u iznenaeno itanje, koje se zabode u Emersonovu lobanju kao munja. On jauknu i refleksno se
uhvati akama za glavu, prekrivi slepoonice. Ali ta njegova reakcija trajala je samo tren; on stee zube i uperi ukradeni plazma-
pitolj pokraj Suezijeve vetake 'ele', ka unutranjim mehanizmima lasera.
"Prestanite s time, ili pucam u laser odmah sad! Znate da me ne moete pokoriti bolovima."
Munja najednom prestade u njegovoj glavi.
"Uistinu sada verujemo da je tako. Eto, bili smo opet nerazumni, opet smo podrazumevali da je naa procena tvog budueg ponaanja
tana iako to nije bila. Nai raunarski modeli neprestano potcenjuju tvoju zversku dovitljivost. Da li je ta prilagoenost moda
razvijena tokom tvog boravka u izgnanstvu, na onom svetu prerano dolih?"
"Laskanjem neete nita postii", ree Emerson. "Ali, tano je, tamo sam nauio neke nove naine razmiljanja. Trebalo bi da ujete,
jednog dana, kako psujem. I kako pevam."

177
"Moda i hoemo, u nekom drugom ivotu. Dakle, dosetio si se unapred da emo imati jo jednog agenta. Da li si ukljuio neki
instrument, traga, im si osetio da smo stigli?"
Emerson klimnu glavom. "Izgledalo je verovatno da e se desiti neto tako. Jasno je bilo da ste samo jo jednog oveka imali priliku
hirurki da promenite, Hanesa."
"Nismo mi tog ljudskog majstora tehnike promenili. Oni koji su ga opravili, uradili su to sa iskrenim namerama. Ali, ta frakcija se
kasnije pripojila naoj, pa smo saznali kodove za pristup Sueziju. Poto je tebi, primeujemo, vano pitanje da li on osea bolove, evo
uveravamo te: ne osea. A za sve ovo to se sad dogaa on misli da je samo komar; samo rav san. Takvo je njegovo sadanje
opaanje."
"Kako je to ljubazno od vas!" uzviknu Emerson ogoreno.
"Okrutno, misli ti. Ali, u pitanju je sudbina tako ogromnog broja rasa, a i pojedinaca - nekoliko triliona osoba - da smo zaista
morali..."
"Ja vidim samo to da ste kukavice! Vue vas zagrljaj plima, ali se plaite da sasvim uete u njega. Brinete se da bi to moda bila
greka!"
"To je pojednostavljivanje", rekoe glasovi Onih Starih u njegovoj svesti, "ali, u osnovi, istinito.
Pria o transcendenciji je tako divna, tako savrena. Dva reda ivota, oksi i hidro, kombinuju se, nastaje elegantni mir, ujedinjenje
resursa i sposobnosti, a onda se kree niz slavni levak transcendencije. Kandidati gotovo nikad ne postavljaju pitanje da li je sve to
istina. To je, naprosto, staza kojom su ili njihovi preci, mnogo miliona godina, pa zato idu i oni, do kraja. Zagrljaj plima je gotovo
neodoljivo privlaan. Pustiti se niz levak, u transcendenciju, to je vrhunski mogui in poverenja. Vere.
Ali u tome i jeste na problem. Neki od nas smatraju da se ne mogu toliko osloniti na verska oseanja. Svojevremeno je postojalo
jedno manjinsko gledite, jeres dakle, da je zagrljaj plima neto sasvim drugo."
Emerson klimnu glavom i ree: "Sistem za reciklau. Vi se brinete da je ovaj beli patuljak, pred nama, isto to i onaj duboki okeanski
rov 'Miden' na Jijou... Elegantan nain da se likvidira sve staro, i time otvori put za dolazak novog! Pa i ja bih rekao da je to
tumaenje razumno. Barem podjednako razumno kao vera da je pred nama mistina kapija ka nekom viem ivotu; da su to dveri koje
vode u neki vii sloj stvarnosti!"
Tuinsko prisustvo u njegovoj lobanji ispuni se dubokom tugom - nervoznom, gorkom, oajnom. Emerson oseti saaljenje prema rasi
koja je toliko uena i stara a ipak obuzeta takvim oseanjima.
"Otkrie do koga je tvoja delfinska posada dola u Plitkom zveu... Pravi razlog to je ono dovelo do tolikog zgraanja..."
Glasovi najednom zautae. Emerson unu. Brodski pod je podrhtavao i njihao se pod njegovim nogama. Ovo se pojaavalo.
"Vi nas napadate!" optui ih on. "Sve ove priancije bile su samo da mi skrenete panju dok..."
Glasovi ga prekidoe.
"Istina je da smo te zamajavali. Ali ne da bismo napali tvoj brod. Razlog je drugi. A ovi potresi, koje si i ti osetio, jesu posledica
naprezanja i talasanja u samoj strukturi kosmosa; nastavak istog onog procesa koji je razbio sve 'fraktalne svetove', kako ih vi
nazivate.
"Frakture se ire svemirskim prostorom samim. Pojaavaju se."
"Sara smatra da..."
"Njen rad smo pratili sa zanimanjem. ini se da je ona doznala neto to su Transcendentni prikrivali, a to je, da su spone izmeu Pet
galaksija, spone od kojih ivotno zavisi naa civilizacija, sudbinski predodreene da budu raskinute."
Bila je to izjava od stravinog i ogromnog znaaja. Emerson, meutim, usmeri svoju panju na neto drugo.
"Vi ste me 'zamajavali', je li?" ree on. "Zato? Kad sam ve uhvatio Hanesa na delu i spreio ga..."
Onda Emerson opsova.
"Naravno!" nastavi on. "Vi ste 'Oni Stari' koji nita ne preputaju sluajnosti. Morali ste imati pripremljenu i treu opciju. Rezervinu
rezervu. A to je ko? Da ujem!"
"A ako ti ne kaemo? ta e onda? Ubie svog prijatelja, moda? Mogli smo mi njega naterati da pojuri na tebe, jo pre nekoliko
dura. On ima snagu i brzinu kiborga; verovatnoa da bi te savladao pre nego to bi ti onesposobio njega procenjena je na trideset
odsto. To bi bilo klaenje vredno truda, sa nae take gledanja.
Ali nepotrebno... jer je na trei agent ve poleteo sa tvog broda."
"Trei?"
"Postigli smo pogodbu sa jednom mladom lanicom vujeg klana: da je izvedemo iz vaeg broda, a ona, u zamenu, da nam donese
snimke informacija iz vaeg brodskog dnevnika.
I ne samo da je izvedemo, nego da je povedemo da vidi svoje bogove."
Emerson projuri pored Suezija, koji se nije pokretao, i pritisnu lice na 'prozor' pored lasera. Pogleda napolje.
Na trupu Brazdaa postojalo je samo jedno mesto koje mehanoidi nisu prekrili 'maginim' oklopom: izlazni otvor. Ostavljen im je da
bi mogli izlaziti i ulaziti. Emerson, iz ove laserske kupole, nije mogao videti to mesto. Ali je video jedan letei predmet, udaljen ve
nekoliko stotina metara. Zdepastu malu kapsulu za spasavanje. Izduvavala je iz sebe mlazie gasa, kao da huke; okretala se i
ubrzavala svoje kretanje ka jednoj mrlji mraka na nebesima.
A ta mrlja je zaklanjala mnoge zvezde.
Emersonu se pomalo vrtelo u glavi. Njegovi misaoni procesi bili su znatno bri nego nekada, pre osakaenja. Ipak mu je trebalo
nekoliko sekundi da skonta...
"Porunica Tit! Izvukli ste je iz brodskog zatvora i pomogli joj da pobegne!"
"Jednostavan poduhvat unoenja memske infekcije u raunar tvog broda", rekoe Oni Stari. "Mnogo tei deo bio je fiziki napor,
pomaganje toj Tit da ue u prostorije gde je Dilijan Baskin sakrila tajne. Ali pomogao je agent broj dva, Suezi. Uli su u prostorije,
ukrali informacije, a onda ih izneli, i to kreui se razliitim putanjama, svako za sebe.
I sada emo, bez obzira na tvoje ometanje, najzad obraditi te informacije, koje bi mogle doprineti da donesemo ispravne odluke, bitne
za sudbinu ogromnog mnotva.

178
Poto je to tako, raspoloeni smo da velikoduno postupimo prema tebi i nadoknadimo ti donekle ono to si pretrpeo. Popraviemo
to-ta, iz potovanja prema tvojoj ivotinjskoj dovitljivosti. Pre nego to odemo, posleamo ka Brazdau neto to e ti veoma rado
uzeti..."
Glas se naglo prekide, pod naletom novog talasa prostorvremenskih podrhtavanja. Ovog puta udar je bio tako jak da se Emersonu
koa sva najeila a stomak sav uznemirio, zbog ega on i podrignu glasno.
Talasale su se i same zvezde napolju. Crna mrlja poe da bledi. Onda se polako izotri u sliku kudikamo bolje poznatu.
unjalaki brod, ree Emerson sebi; i to klase galufin. Jedan od skupljih, ali ipak konvencionalnih proizvoda galaktike industrije.
"Hmmmm....?" ree jedan glas u blizini. Hanes Suezi je dolazio svesti. On jo jednom zastenja, pa ree: "ta radim ja ovde? ta se
deava?"
Emerson nije mogao, u ovom trenutku, da snabde dodatnih obavetenjima svog prijatelja; imao je hitnija posla. Fluktuacije u
kosmikom prostoru izazvale su pometnju kod Onih Starih. Znajui da je njihova maska nevidljivosti pala, odustali su od svakog
daljeg pokuaja skrivanja ili neupadljivog kretanja; pohitali su ususret kapsuli za spasavanje, da bi to pre pokupili Tit i informacije
koje im je ona nosila. Ali to nije bilo tako lako.
Okolna nepregledna armada 'kandidata za transcendenciju' uskomeala se. Isto ono uznemirenje prostora koje je potreslo Brazdaa -
talasi, dakle, poremeaja u samoj metrici prostorvremena - dovelo je do toga da se itavi redovi 'kandidata' ponu sudarati. Emerson
vide mnoge sudare, i klobuanje eksplozija: brodovi kiseonikaa, iz kojih su strala peraja ili klinovi, uletali su u hidrogenske
globularne brodove, i pri tome zajedno s njima eksplodirali, oslobaajui ogromnu sirovu energiju.
Neto drugo deavalo se naporedo sa ovim haosom, neto to je, sa Emersonove take gledanja, bilo jo nepovoljnije. Njegova mo
govora na mahove se gubila, zatim se opet vraala. ak se, povremeno, pojaavala daleko iznad prirodnog nivoa, tako da se
Emersonova svest prelivala slapovima najudnovatijih asocijacija.
Iako su glasovi Onih Starih zautali, Emerson je i sad primao utiske od njih. Duboku zabrinutost. Tmurno raspoloenje. ak i
oajanje.
Bacan prostornim talasima napred i nazad, njihov unjalaki brod ipak se polako pribliavao kapsuli za spasavanje. Bila je to borba sa
talasima disrupcije. I dok su se nebesa i u blizini, i u daljinama povremeno obasjavala vatrom katastrofalnih sudara - u kojima su
ginule milionske populacije, nadomak toliko eljenog transcendentnog cilja - Emersonovi domalopreanji muitelji samo su 'plivali'
ka susretu sa Delfinkom izdajicom.
"Oseam se... kao da me je neko angaovao protiv moje volje", gunao je Suezi, prilazei prozoru da i on pogleda napolje. "Ba bi
dobro bilo da ti progovori, mome. Bilo bi mi od koristi kad bi neko malo obasjao injenice o ovome to se desilo."
Emerson pogleda Suezija, pa neprijateljski brod... a onda veliki komunikacijski laser.
"Hanes..." zapoe on, ali ga rei izdadoe. Morao je da saeka da u njegov um naie sledei talas fluentnosti. Znao je da svaki takav
talas moe biti i poslednji.
"Hanes... moramo pomou kom lasera da spalimo ona dva cilja, sad!"
Suezi ga pogleda iznenaeno; nije oekivao kod Emersona toliku sposobnost govora. Glava pokrivena srebrnom 'prevrnutom inijom'
okrete se da osmotri tano u ta pokazuje Emersonov ispruen prst. "ta, ona dva? Pa, bolje da zovemo doktorku Baskin da ih gaa
pravim borbenim zracima..."
Kvantna veza sa Emersonovim govornim centrom opet se ugasi, tako da on ostade obavijen tupom mutavou, nemoan da objasni da
je neprijatelj svakako ubacio memske parazite u svaki Brazdaev raunarski sistem vezan za ono to se 'zvanino' smatra
naoruanjem, da bi na taj nain obezbedio sebi bezbedan odlazak.
Uspe da izusti jo re-dve, grcajui, istom snagom volje.
"Ne... vrem! Sad! Sad!"
Glava sjajna kao ogledalo klimnu. Plea se podigoe: bilo je to pravo hanes-suezijevsko sleganje ramenima.
"Dobro! Vai! Ali mora mi pomoi oko ovoga, na emu, ipak, ne pie 'za prenje svemirskih brodova'!"
Bacili su se odmah na posao, u onom ritmu koji je bio zajedniki ljudskim inenjerima na ugroenim brodovima jo od rimskih
trirema i prastarih podmornica pa do prvih, tromih ljudskih svemirskih brodova koji su se kako-tako odvukli u Mleni Put sa nadom
da ih kosmos prijateljski iekuje. Emerson je ustanovio da ga nesposobnost za govor manje ometa ako naprosto 'pusti' svoje ruke i
oi da sarauju slobodno, bez njegovog svesnog uea. One su, nekako, znale ta da prespoje, ta da podese. Hanes Suezi je govorio,
Emerson ga je uo ali nije razumeo... ali ruke su postupale kao da su razumele.
Zato je njegov um ostajao, u sutini, bez posla, slobodan da posmatra svet oko sebe, na nain udnovato 'nepristrasan', iako su po
hodnicima Brazdaa sada tretali alarmi a preostala malobrojna posada jurila na borbene poloaje. Videlo se da bi Suezi najradije
odjurio kod svojih, u mainsko odeljenje; ali uzajamno poverenje njih dvojice bilo je toliko da je Suezi ipak smatrao da je
Emersonova re vanija.
Zato je Emerson bio dvostruko zahvalan sudbini to ga nije prinudila da ubije svog prijatelja.
"Ajd pa ta bude", ree kiborg.
Laser se strese, a temperatura vazduha oko njega naglo se snizi za nekoliko stepeni; moan puls energije odjuri u svemir.
Emersonu je istog trena bilo jasno da su promaili. Hitac je odleteo negde u kljuale oblake plamena neije kastastrofe koja se ve
dogodila, daleko u nebesima koja su se sve vie rascvetavala takvim katastrofama.
Emerson otpoe sa bujicom povezanih psovki, savreno teno izgovorenih, i ubode prstom nekoliko kontrolnih dugmadi, oduzimajui
raunaru vlast nad orujem; pa uze da niani sam, iskljuivo golim okom.
Za to vreme unjalaki brod neprijatelja probio se kroz talase prostorvremena i najzad uspostavio dodir sa Titinom kapsulom. Bio je
to vie sudar, nego susret; korito robusne male thenanijanske kapsule poprilino se zguvalo, ali se nije raspalo. Uskoro povrina
veeg broda poe da se 'rastapa' oko tog mesta, i da usisava u sebe kapsulu, koja brzo nestade u unutranjosti unjalakog broda.
Sada su Tit, i ono to je ponela, bili bezbedno u zahvatu Onih Starih, toliko eljnih da dobiju Brazdaeve informacije.
Emersonova oseanja bila su pomeana dok se borio da ukroti glomazni laser. Mrzeo je 'Matore' zbog njihove bezobzirnosti, a
naroito zbog naina kako su osakatili i njega i druge samo da bi ostvarili neke svoje ciljeve; ali, imao je nekog razumevanja i za
njihovo obrazloenje. Mogao je, iako bez rei, da doara sebi u kakvoj panici oni donose odluke.

179
Jer svaka rasa je morala, kad se zavre njeni vreli mladalaki dani velikih putovanja i poduhvata, odabrati da li e nastaviti niz udobni
levak bez povratka, koji, koliko se moglo videti, jednakom dobrodolicom prihvata sve one ije due su spremne... i vodi do mesta
sjedinjenja, gde e se svi rodovi ivota, a najpre oksi i hidro, spojiti, da bi dalje nastupali kao jedna celina.
Ali, da bi dalje nastupali ka emu?
Ogromna veina kiseonikaa smatrala je da tamo negde mora postojati neto to je vee i plemenitije od svega u ovom kosmosu.
Neko mesto gde sada borave Praoci, oni koji su tim istim putem otili tako davno.
Postojalo je, meutim, i ono drugo, manjinsko miljenje.
Na Jijou, Emerson je nauio neto duboko i 'rapavo' o ciklusu ivota. Jedan pojam, i metaforu, koji su mu ostali u svesti i posle
gubitka rei.
Jednu sliku, iz najdubljeg okeanskog rova.
A sve to stalo je u samo jednu jedinu re.
Dros. A to je onaj kr i lom i otpad od mrtvih bia i mrtvih delova tehnologije, koji se baca da bude pretopljen u lavu. U sutini:
smee.
Emersonov prst pritisnu dugme za aktiviranje lasera.
Jo jednom se laser sav strese, uz duboki zvuk nalik na jecaj - zvuk dublji od hunikog umblanja i ratoborniji od povika pustinjske
ratnice kentaurke, praen naglim talasom hladnoe u celom hodniku.
Zrak se zabi u jedan mrani deli noi i tamo izazva novu razornu vatru... ne mnogo veliku. Dovoljnu, ipak, da obasja pogoeni brod,
unjalaki, Onih Starih, brod koji se sad pokaza sa otro ocrtanim svim pojedinostima svog stvarnog izgleda. Brod du koga se poee
nizati i iriti unutranje eksplozije.
Rei se najednom vratie Emersonu, sva sposobnost govora, ali sa njom odmah i glasovi. Uvreeni, sada, i zbunjeni.
"Jesi li ti svestan ta si sad uradio! Upravo smo se spremali da ti, pre odlaska, poaljemo onaj cilindar. Onaj ep tkiva, za kojim ezne
toliko. Jer vie nam ne bi bio potreban, kao to nam nisi vie potreban ni ti.
A sad propade i to tvoje blago, i nae, i mi sa njim, a nae krhotine e se sruiti u jedno umirue belo sunce."
Emerson vide da se unjalaki brod prevre, smrtno ranjen, nemoan da upravlja svojom sudbinom. Za to vreme brodski motori
Brazdaa pojaavali su napore da se istrgnu iz gravitacijskog zahvata belog patuljka.
"Znam, znam", progovori Emerson, i uzdahnu. Tolike svoje nade je pretvorio u pepeo onog trena kad je modifikovanim laserom
pogodio protivnika. Ponajpre svoj san da e jednog dana moi normalno da razgovara sa Sarom Kulhan. Da e joj kazati sve to mu je
na srcu. Zatim i nade da e zadrati misli koje mu sada teku kroz glavu, tako fluidno i zgodno, prirodno i lako. Glatke misli,
elegantne, bogate, koje e se opet svesti na jadno muenje bez rei, kad jedan bitni deo njegovog uma, ukraden pa privremeno vraen,
bude izgubljen zauvek. Spaljen.
"Zato, zato si to uradio, zato?" nastavie glasovi. "Na neki svoj primitivan nain razumeo si nau brigu. Ima razumevanja za nae
zamerke u vezi sa zagrljajem plima. ak sluti da je zagrljaj plima stvarno prevara! Pa zar je toliko loe bilo pustiti nas da proitamo
presudne informacije o tome? Da saznamo istinu o sudbi koja nas eka? Da se, onda, imamo na osnovu ega opredeliti?"
Ova alba zazvuala je tako alosno, da Emerson ozbiljno razmotri mogunost da im pone objanjavati, u preostalom vremenu.
Meutim, treba li ili ne treba da im kae kakva su nareenja Teragenskog saveta s tim u vezi? Da tajne Plitkog zvea moraju jednako
i istovremeno biti saoptene svim rasama ili nikome?
Jedan ugao njegovog uma bio je prepun besa koji se kovitlao i zasipao ga eljom da povie na tuine, da im kae da e ovo biti
njegova osveta za sve to su mu uradili, osveta, i njegova pobeda nad njima, pa makar to bila i Pirova pobeda... i da su to zasluili, bez
obzira na to koliko su uvereni da je njihovo gledanje na stvar opravdano.
A zapravo nita od toga nije inilo njegov postupak opravdanim; nije ba morao ubiti ni porunicu Tit, a ni njih. Sada, dok se
Brazda uzdizao kroz sve ee talase prostorvremenskih fluktuacija i kroz orkan haotinih sudara i eksplozija okolnog brodovlja,
Emerson uspe da smisli samo jedan odgovor tom horu glasova.
Onaj pravi.
Logian i sasvim pravedan.
"Zato to nikad niste lepo zatraili", objasni im on. Kvantne veze poee da se gase... poslednji put.
"Nikad niste... rekli... 'moemo li'..."
Hari
Potraga je u prvi mah bila sasvim neuspena.
Kazkark je bio lavirint ne samo avenija, ulica i uliica, nego i tunela, u kojima lako moe nestati bilo koje razumno bie - nestati
namerno, ali i nenamerno; i u mirnim vremenima, a pogotovu u ovakvim, kad su tiina i mir redovnog institutskog ivota ostali samo
daleka uspomena. Pristizale su nove mase izbeglica, iako je poremeaj u prostoru i vremenu ve dokaio i stenovitu masu Kazkarka,
koja se zato poela blago talasati i njihati. Svaije strpljenje bilo je ve opasno istanjeno; robot-policajci iz Odeljenja javne
bezbednosti bili su zatrpani poslom i sve novim pozivima.
U potragu za dva ljudska bia koja su se tu negde zavukla nije imao ko da krene osim Harija Harmsa samog.
Posle nekog vremena ipak je naiao na jedan dobar trag. Javljeno mu je da se u jednoj krmi gde se okupljaju svemirski trgovci neka
Sintijanka hvali svom drutvu kako je maloas napravila dobar posao, otkupila neke prvoklasne rukotvorine vuje rase koje e moi
da preproda kolekcionarima.
"Blag oseaj krivice - to mui me, to tako malo platila za tako velianstveno izraene autentine predmete iz divljine", hvalila se ta
debela osoba na galaktikom estom jeziku.
"Da autentino uroeniki, aboridinski, u to ne sumnjam nimalo. Dokazi neoborivi. Programirala skener odgovarajuim arheolokim
profilima za traganje. Od tog trenutka sve jasno. Tragovi alata, upotrebe, telesnih masnoa. Rezultat: apsolutno bez tehno tragova ili
ma kakvog drugog falsifikata! Pravo pravcijato aboridinsko orue/oruje, pohabano u primitivnoj borbi za opstanak pod uslovima
varvarskim!
ta? Kai? eleo videti taj divni predmet? Naravno, naravno. Evo ga. Obrati panju kakve elegantne krivine, kako povijeno.
Majstorski splet materijala ivotinjskog i biljnog porekla. Ne-galaktika sapijencija, u punoj, nesputanoj velianstvenosti sjaja svog
blistanja!
180
Brodolomnik Ljud bivi vlasnik ovih proizvoda, oteenje mozga, nesumnjivo liilo svesti o makar i priblinoj vrednosti! Kad se
povrati iz svemirske amnezije, kakvo razoaranje, jadni vui, kad shvati koliko vie mogao naplatiti za ovaj neprocenjiv streliarski
set, ovaj komplet dragoceni, za koji ja uh kakav profit na meunarodnom tritu ljubitelja.
Naroito kad zauvek nestane izvor svih takvih stvari, Zemlja, kroz koju jaduru, spaljena sasvim, cela."
Hari Harms nije lino prisustvovao izgovaranju tih rei. Bio je tada na drugoj strani Kazkarka, u jednom logoru za najsiromanije
izbeglice; pokuavao je da pronae Dvera i Reti meu njima. Ali im su izgovorene, te rei su doletele do njegovog uva, ulovljene i
prenete pomou jednog majstorski spremljenog programa za pijuniranje.
Koristei svoj novi in i status, Hari je bio naredio da se zvuci iz svih prislunih ureaja na celom planetoidu, a to znai zvuci
nebrojenih miliona razgovora, kompjuterski prosejavaju, u traganju za izvesnim retkim kljunim reima. Sve do sada kompjuter je
nalazio samo sluajne i trivijalne podudarnosti. Ali ova Sintijanka je za samo nekoliko trenutaka projurila kroz polovinu liste,
izgovorivi maltene sve sem Dverovog imena!
Vozei se najveom hitnjom kroz grad-planetoid, Hari je usput slao pozive visokog prioriteta, traei da mu se pridrue jedinice za
podrku. Izlazei iz prevoza, pojuri punim trkom kroz gomile prolaznika koje su se, kao nekim udom, razdvajale pred njim, putajui
ga da proe; moda je to bilo zbog nove zlatne komete na njegovoj kragni, tek - mnoga vea i starija bia, iz nadreenih rasa, ustupala
su Hariju prvenstvo prolaska. Usput su ga gledala okirano.
Pritrao je tom baru, ija firma je svetleim slovima oglaavala da su unutra na raspolaganju mnogi intoksorelaksanti. Uokolo je ve
lebdelo nekoliko robota proktora, preteeg izgleda, a masa prolaznika okupljala se da gleda ta e biti.
"Zadnji izlaz je obezbeen, izvidniki majore Harmse", raportirao je jedan od robota, njiui se u vazduhu ne mnogo iznad tla.
"Koliko se moe oceniti, lica unutra ne slute nita. Nekoliko njih dre ruke neno i ovlano na prikrivenim orujima, ali to su sve
tipovi oruja za iju neutralizaciju smo mi opremljeni, pri emu su nai izgledi na uspeh umereno dobri."
"Hmmm!" ree Hari. "Ja bih radije da uspeh bude garantovan, ali, ta je - tu je. Vi se samo drite blizu mene. Svi treba da vas vide,
kad budemo ulazili."
Bio je u iskuenju da ue sa pitoljem u ruci, ali se odlui da stvar ipak izvede utivo, ako to bude ikako mogue.
"U redu", ree on. "Idemo."
Petoro ili estoro sintijanskih trgovaca sedelo je u jednom separeu tog nonog lokala. Svi su izgledali manje-vie isto: gomile krzna,
sivog i smeeg, sa tamnijim trakama ponegde a naroito na licu. Svi debeli i pleati, a preko velikih trbuha zategnuti opasai i
redenici, sa puno fieklija i depova. Hari brzo pronae 'lice' koje je traio: na stolu je, tano ispred te Sintijanke, leao jedan vitki luk,
i uz njega tobolac strela. Pojedini delovi bili su od fino izdeljanog drveta i od kosti. Trgovkinja poloi ruke na luk i strelu; sledeeg
trenutka Hari je upita odakle joj to.
Kivei Ha'aoulin pristupi odgovoru sa uivanjem nekoga ko voli da se bori na advokatski nain. Njene bune albe potrajae
dvadesetak dura - osuivala je "ilegalne prislukivae i birokratske siledije" - a onda joj Hari Harms upade u re i podseti je da se
planetoid Kazkark nalazi u iskljuivom vlasnitvu velikih instituta, i da je na njemu od pre nekog vremena zavedeno stanje
neposredne ratne opasnosti, poznato i kao ratno ili opsadno stanje. S tim u vezi, da li bi trgovkinja volela da otvori svoj brod i sve
pregrade u njemu, pa da onda svaki smig i gram svega to se tu nae bude uporeen sa onim to je prijavila carini kao svoj brodski
tovar?
Ratobornost zaas ieze sa lica slinog rakunskom. Hari nikada ranije nije imao posla sa Sintijancima, ali se na Zemlji, u onim
holodramama koje se emituju tokom dana, esto pojavljivao poneki Sintijanac kao vedar lik, srdaan, ali uporan u profiterstvu.
Ovaj enski 'lik' je malo due razmiljao, a onda pree na drugi jezik, i nain govora. "U redu, majore izviakih snaga", ree Kivei
Ha'aoulin, prilino dobrim kolokvijalnim engleskim. "Bilo dovoljno da samo pita. Odveu te do mesta gde poslednji put videla
Dvera Kulhana. Da! Ali, upozoren budi, on moda nee izgledati isto! Ako ga nae. Jer kad smo rastajali, on raspitivao. O estetskoj
hirurgiji. Kao da namerava da se odsad krije!"
Dok su urili zajedno glavnim bulevarom, Hari je mrmljao u mikrofon koji mu je bio sakriven u obrazu; raspitivao se da li je u ma
kojoj ovdanjoj radionici za opravku tela uraeno ita na ijednom ljudskom biu, tokom poslednjih dan i po od kada je Kivei
Ha'aoulin poslednji put videla Dvera.
Javio se i svom tabu, da proveri ta se deava. Verkvin je zakazao jo jedan hitan sastanak Nav-Instovih planera, kroz etiri midure.
Ali na taj sastanak moglo je da doe samo ono institutsko osoblje koje je preostalo na Kazkarku; a preostalo je malo. Veina izviaa
i starijih savetnika ve je otila. Razleteli su se po itavom ovom kvadrantu galaksije, da spasavaju ugroene putnike i svetove. Imali
su ovlaenje da preuzmu pod svoju komandu svaku i bilo koju letelicu, od najmanjih do najveih, prema potrebi; da evakuiu
naseobine koje su ostale odseene od sveta; da postavljaju novu saobraajnu signalizaciju kojom e preusmeriti saobraaj da se niko
vie ne bi obruavao u destabilizovane transferne take; ali i prevashodni zadatak da naprosto osmatraju i prate napredovanje haosa
kroz ovaj deo Pet galaksija.
Naroito su alarmantni bili izvetaji o ratnim sukobima izmeu razliitih kiseoninih klanova, ili izmeu razliitih redova ivota.
Neuobiajeno estoke borbe planule su u sektoru Korkuomin, izmeu jedne od povuenijih hidrogenskih kultura i jednog ogromnog
jata mainskih bia ija je zakonita domovina, daleko u dubinama kosmosa, toliko iskidana najnovijim poremeajima da su mehanoidi
pogazili pradrevne ugovore i povrveli tamo gde, prema galaktikim zakonima, nikako ne smeju biti. Ovaj sudar bio je tako brutalan i
mahnit da su upotrebljena oruja jaa nego ikad u istoriji ratovanja, ijim delovanjem su na vie mesta provaljeni zidovi izmeu
razliitih nivoa prostorvremena; u 'normalni' kontinuum uleteli su, zbog toga, vrtlozi A i B hiperprostora, izazvavi katastrofe i
udesne promene u svemu to su dotakli. Pristizali su, ak, i izvetaji da memetika bia poinju da ratuju kao saveznici jedne ili
druge strane. Jedno od moguih objanjenja bilo je da memetici moda koriste nastalu zabunu da bi svoje ideogramske matrice
prebacili u svest novih domaina; po bojitima su kruili nemogui ulni utisci, kao i ideje toliko bizarne i sloene da ih nije mogao
savladati nijedan organski, ali ni mehaniki, um.
Verkvin, uprkos svemu ovome, nije slao Harija na sledei zadatak. Mladi impanza bio je odve neiskusan i nediplomatian da mu se
poveri znaajna komandna uloga, ali, u isti mah, i suvie dragocen da bi njegov ivot bio olako utroen, u nekoj misiji koja je unapred
osuena na uzaludnost.
"Budi stalno u kontaktu", ponavljao mu je Verkvin. "Mislim da e nam uskoro biti potrebno tvoje struno angaovanje u E prostoru."

181
Sintijanska trgovkinja pokazala je kretnjom ruke ka jednoj od pobonih ulica, gde su prodavani svakojaki odevni i drugi lini
predmeti.
"Ovde videh tog Ljuda poslednji put, ree mi zbogom, sve u ruci stiskaju novanik pun galmonet iz nae transakcije, i inilo se
eljan da odjuri i potroi svoje novo bogatstvo to pre mogu."
"Galmonete? Metalnih novia?" upita Hari Harms. Mnogo je bolje bilo da je Dver dobio kredite ili galaktike marke, kojima se plaa
elektronski, tako da bi se svako troenje odmah i registrovalo u takozvanoj 'komercijalnoj mrei'. "Koliko si mu platila?"
"Sedamdeset pet polujedinica."
Hari stisnu pesnice i zarea. "Sedamdeset pet! Za autentinu zemljansku autohtonu rukotvorinu iz predindustrijske ere? uo sam za
bezone, gramzive... ali, ovo, zaista..."
Izgrdi Sintijanku temeljito; ona je to, oigledno, i oekivala. Kad ne bi bila za ovaj svoj trgovinski poduhvat zasuta grdnjama, njen
ponos bio bi povreen. Ali Harijev um zapravo je jurio dalje. Nije imao nameru da obavesti Sintijanku da su taj dragoceni luk, tobolac
i strele napravljeni nedavno, da su mnogo mlai nego to je to ona pretpostavila; a ponajmanje da joj kae da je to ilegalno uvezena
roba, provercovana sa jedne naseobine prerano dolih, i da je drvo seeno zubima dinovskih kraba Gheuena a kameni i metalni
delovi napravljeni opet ne ljudskom rukom nego kentaurskom.
Jedna poruka iz raunara prekide ga u mislima. U jednu od radionica za sreivanje tela odista je navratila nedavno jedna ljudska
osoba, koja je platila u gotovom novcu za brzu kozmetiku popravku. Nita naroito: da se odgaji i ugradi izvesna koliina tkiva.
Radionica je bila opremljena da tu uslugu prui svim kiseonikim ivim vrstama.
"Idemo!" ree on Sintijanki. Za trenutak kao da se htela usprotiviti, ali onda vide ljutnju i estinu u Harijevim oima. Izraajno, na
zemaljski nain, ona slegnu ramenima.
"Razume se, izvidniki majore Harmse", ree ona. "Heh, heh. Ostajem trajno na usluzi ti."
Na nesreu, do te radnje moralo se ii peice i nikako drukije, i to kroz Trg vere, a tamo je upravo sad, kao nikad, sve vrvelo od
misionara i zelota, raspomamljenih injenicom da se drutvo i drava 'raspliu' i raspadaju irom Pet galaksija.
Mnogo se promenio taj kraj Kazkarka od poslednjeg Harijevog dolaska ovde; paviljoni su nekada bili mesta elegancije i spokojstva,
gde verski aktivisti besprekorno uredni utivo propovedaju stare dogme na stari nain, ponavljajui tradicionalne ritmove pouzdanja i
strpljenja. Poto su gotovo sve galaktike sekte imale za cilj da ubede itave rase i klanove rasa, naglasak je uvek bio na neumoljivom
ponavljanju i na postojanom javnom izlaganju: vekovima biti prisutan na sceni, 'pokazivati zastavu', da bi se galaktici navikavali na to
i postepeno, moda, prihvatali 'tanije vienje sudbine'. Pojedinci su tu bili vani samo kao prenosioci ideja od propovednika do
itavih porodica pa i nacija.
Ali ta atmosfera spokojne istrajnosti bila je ozbiljno naruena ve u vreme Harijeve prethodne posete. A sada - dok su se okolni
kameni zidovi Kazkarka povremeno ljuljali od prostortresa, poremeaja u samom prostoru, koji su nastajali zbog pristizanja udarnih
talasa iz podprostora - smirenost Trga vere sasvim se izgubila.
Nepregledna masa gurala se ispred paviljona glavnih versko-filozofskih saveza - Naslednika, Uronjenih, Trancendista. Mnogi
pregradni zidovi od besprekorne svile pocepani su a onda su se nali i pod nogama. Sluaoci su se gurali da budu to blie
propovednicima, koji su, sa svoje strane, nastojali da viu to jae. Mnogi propovednici bili su obueni raskono i areno, sa mnogo
srebra; neki su stajali na platformama smeno uzdignutim, maltene do visokog svoda kojim je ovaj trg bio odvojen od svemirskog
vakuuma. Njihovi glasovi, pojaani i svakojako prevedeni, tutnjali su (ili, kao svetlosni signali, sevali) prenosei poruke hitnosti, na
desetak glavnih jezika i dijalekata, kao da je vie uverljiv onaj koji glasnije vie ili jae bleti. Svaka vera i sekta trudila se da nadvie
ostale, tako da Hari, probijajui se kroz guvu, gotovo nita nije razumeo, niiju poruku - samo ga je bolela glava od silovite galame.
To, meutim, nije smetalo gomilama posetilaca, od ijih uzrujanih oseanja kao da je i sam vazduh pucketao nekako naelektrisano.
Pa, ovde je sigurno sve puno nevidljivih paranormalnih talasa i empatijskih glifova, uvide Hari. Bilo mu je drago to su njegovi
mentalni talenti sasvim drugaije usmereni, tako da je sad vrlo malo osetljiv na ta psihomona dejstva.
Kad bi se, pomisli on, u ovoj masi naao neki Timbrimi, sigurno bi mu se dobro 'isprili varci' od tolikih psihovibracija.
Jo poneto se promenilo na tom religijskom okupljalitu. Odredi Naslednika i Uronjenih stajali su na pojedinim 'frontovima'
postrojeni, naoruani mougama, ipkama, batenskim sekaima i drugim improvizovanim orujem, i motrili one druge mrko i
popreko. Iza jednog poluprozirnog zastora Hari ak nasluti - ili mu se barem tako uinilo - uglaste siluete nalik na ogromne insekte
'bogomoljke', mantise.
Zbog ovoga sav pretrnu.
Tandui, ree sebi.
Progurali su se nekako, Hari Harms i Sintijanska trgovkinja, i pored paviljona ekaa, i Abdikatora... naime, pored ostataka tih
paviljona. Jer od ta dva paviljona ostali su samo dronjci, a od zastava samo krpe, delimino ugljenisane, na kamenom tlu Kazkarka. Ti
ostaci sada su nemo svedoili o novoj estini starih verskih nesuglasica. Razlike koje su nekad smatrane teorijskim i reavane strpljivo
postale su dramatine i hitne, zbog mnogobrojnih znakova da se sudnji as, uistinu, naglo primie.
Nekoliko ekaa, debelo nagaravljenih, preturalo je po ruevinama svog hrama. Veinom su to bili paukoliki Guldingari i rogati
Varhisti. titili su ih roboti unajmljeni iz neke lokalne privatne agencije za bezbednost. inilo se da naroito Varhisti 'kljuaju' od
elje za osvetom.
Za to vreme, gotovo svaka pobona ulica kao da je ivela nekim svojim amorom i nekim drugim nagaanjima. Jedna formacija
robot-policajaca, 'kobota', prolete nisko iznad glava mase, jezdei ka istoku, gde su pojaani cika i vriska nagovetavali da e morati
da razdvajaju neke ljuto zakrvljene 'diskutante'. Samo duru-dve kasnije Hari nazre u jednoj sporednoj uliici, u senkama, nekoliko
dronjavih leinara kako se naginju nad neije nepomino telo, reeni da ga opljakaju... ili pojedu.
Du glavne avenije, koja je vodila od severa ka jugu, propovednici su stajali pojedinano, na svakojakim klimavim govornicama,
nastojei da privuku panju. Onaj isti Piut, jednako zlovoljnog izgleda, stajao je na mestu gde ga je Hari i proli put video; ispruao je
spiralni vrat, kolutao izbuljenim oima, brbljao na nekim opskurnim dijalektima o potrebi 'da se sve vrste dozovu sebi', ta god to
znailo.
Takoe je na svom mestu, nepromenjenom, stajao onaj evangelista iz naroda Komada, onaj sa tri velike noge a ljudskim telom. Kad
vide Harija, Komad jo vie rairi svoj varljivi osmeh; a da bi dodatno naglasio svoje rei, zatopota nogama.

182
"Eno!", kriknu taj evangelista, i uperi koati prst pravo u Harija. "Opazite kako jo jedan Zemljanin prolazi, i time dokazuje da ta
pogubna infekcija nee biti sasvim satrvena ni kad im konano osvojimo tu njihovu planeturinu i privedemo je meunarodnoj pravdi.
Ne, prijatelji. ak ni kad Zemlja bude zaplenjena, a njena bogata zaliha gena razdeljena pravednim pobednicima. Jer Zemljani su zali
meu nas, kao zli virusi!
Ne videste li, danas ba, obilate dokaze o maligno-tumornom delovanju tog naroda? ak i ovde na dalekome Kazkarku, ti 'vuii' i
njihovi maloumni sledbenici truaju svoje imbecilne lagarije, vade iz groba opake jeretike gadosti davno mrtve, potkopavaju nau
zajedniku viziju sudbine, kaljaju same moralne osnove naeg drutva, i prikazuju nae asne pretke kao gomilu najobinijih budala!"
Tako sve urlajui i izvriskujui poruke mrnje i pozive na unitenje Harijevog klana, Komad se i dalje 'osmehivao' i tavie armantno
treptao svojim dugakim trepavicama, stvarajui neskladan utisak koji je negde, na planeti ko-zna-kojoj, verovatno znaio neto
odreeno, neto poeljno za Komade. Hari zapazi da se gnev ovog propovednika, ranije paranoino ustremljen protiv hidrogenskih
bia, sada pretvorio u besomuno kidisanje samo na jadni mali zemaljski klan.
Hari zakljui da to nije fer, i da je, ako nita drugo, jedna velika preteranost, jer je ve svakome jasno da je pad Zemlje pitanje jo
samo nekoliko nedelja, ili dana, ako ne i sledeih nekoliko sati. Ipak, oseti da je u opasnosti: banda sledbenika, okupljena oko ovog
propovednika, mogla bi ga i napasti. Moda uniforma Navigacijskog instituta ne bi bila dovoljna zatita.
On povue Sintijanku za ruku, da pou dalje, ali ona proguna: "ekaj. Nalazim da argumenti ovog mudraca uklapaju primamljivo.
Retorika izuzetno privlana. Logika neospor..."
"Ha ha, vrlo smeno, Kivei", promrmlja Hari sa svoje strane. "Idemo. Sad."
Oigledno oduevljena svojom sopstvenom duhovitou, Sintijanka poe dalje, smejui se i smekajui se sreno. Kivein bucmasti
narod bio je sklon entuzijazmu, ali nadasve, ipak, pragmatizmu. Kao i mnoge druge rase u takozvanoj 'umerenoj veini', Sintijanci
nisu mnogo marili za nejasne i nedokazane verske tvrdnje o prirodi transcendencije, nego su gledali svoja posla, a sudbinu preputali
da se 'vodi' sama. Kad bi se oni pitali, opasno Brazdaevo otkrie stavilo bi se na uvid svim narodima podjednako, a zemaljskoj vladi,
Teragensu, bila bi isplaena jedna zgodna suma novca, tek da bi sve bilo u redu, sve kako valja i treba.
Avaj, umerena veina takoe je dobro poznata po oklevanju, odugovlaenju, i meusobnoj neslozi. Dok se oni sloe da li i kako
pritei Zemlji upomo, Zemlje nee ni biti, ostae samo kamena grudva prekrivena ljakom.
Razmiljajui o prednostima 'gledanja svog posla', Hari zakljui da bi ba dobro bilo kad bi gomilama (ne)vernika ovde bio kraj. Ali
pokazalo se upravo suprotno. Kivei i on, na sledeem zaokretu, zastadoe pred najveom od svih gomila. Pruala se ta zaustavljena
masa i u daljinu i u irinu, ispunjavajui itavu jednu veliku raskrsnicu (pod dodatnom, zasebnom kupolom, ispod zvezda) gde je
nekad bila ogromna otvorena pijaca za hranljive proizvode.
Upadljiva odlika te mase slualaca bila je raznovrsnost. Stajali su tu, i sluali, razni i svakojaki galaktici: od pripadnika naroda Zilita,
koji izgledaju kao uspravni tapovi sa kojih se njiu oputena nena vlakna, do robusnih, krupnih, oklopnih Brma. Ve prvim
zapanjenim razgledanjem te mase Hari vide mnoge ive vrste o kojima je ranije uo samo po neki nejasan nagovetaj. Bila je to prava
uma najrazliitijih udova i glava, torzoa i ulnih organa; Hariju je u pojedinim sluajevima zapravo bilo teko da razazna gde jedno
stvorenje prestaje a drugo poinje.
I sam miris bio je toliko zgusnut i sloen da Harija uhvati blaga nesvestica.
Mnogi posmatrai gledali su u prenosive monitore, jer su jedino tako mogli dobro da prate ta govore misionari u sreditu te ogromne
gomile posmatraa - misionari toliko daleki da ih je Hari video samo kao srebrnaste takice na jednoj uzdignutoj pozornici. Neki
drugi su, opet, gledali levo ili desno, u velike video-ekrane postavljene po zidovima; svaki ekran davao je tekst propovedi na nekom
drugom jeziku.
U gomili je bilo i takvih koji su se gurali da priu to blie, kao da e od propovednika vie saznati iz neposredne blizine.
"Ovo ba neobino", glasio je komentar Kivei Ha'aoulin. "Tu nekoliko rasa koje se normalno ne 'primaju' na te verske zanose. A i
nekoliko drugih iji klanovi vrlo religiozni al' u tekom ideolokom sukobu izmeu sebe. Gle tamo. eka Tormud i Naslednica
Talpurka, stoje jedno uz drugo kao u zanosu. Pitam koja to konceptualna magija tako zbliila."
"Koga je briga?" zastenja Hari nestrpljivo. Njegova je namera bila da stigne do te radionice za popravku tela pre nego to se radno
vreme zavri, da se ne bi ohladio trag. "Oh, Ifni! Nikad neemo proi kroz ovu guvu."
Spremao se da predloi da skrenu i da guvu, naravno, zaobiu, ali tad njegovu panju privue jaka re izgovorena na angliskom
jeziku, koju je uzviknulo jedno stvorenje slino, otprilike, kamili. To stvorenje se okrenulo i sad je gledalo u Harija oima crnim kao
ugalj.
Bio je to pripadnik naroda D8'lek, odavno poznatog po antipatiji prema Zemljanima. Harijeva desna ruka se malo trznu, spremna da
potegne pitolj.
Ali ovaj D8-lek uini neto neoekivano. Poto je nekoliko dura samo zurio u Harija, pognu vrat ka tlu; jasno je bilo da se klanja!
Onda se upre sa sve etiri noge i potisnu gomilu, otvarajui za Harija i njegovu pratilju poetak prolaza napred.
Njih dvoje krenue napred. Na njihovo zaprepaenje, ista stvar se poe ponavljati. Neko se okrete, primeti Harija, i onda urno
razgrne masu oko sebe, omoguavajui da to dvoje prou. Niko se nije usprotivio, niko nije zapreio put. ak i bia visokog statusa,
iz mnogo starijih rasa, sklanjala su se sa potovanjem, kao da ide neko njima ravan.
Ovo je i te kako zbunjivalo impanzu visokog samo metar i po. Kao da je neka nevidljiva sila razdvajala 'more' galaktikih bia
ispred njega; kratka 'ulica' slobodnog prostora stvarala se ispred njih, ali nije se nikad pruala mnogo u daljinu, tako da on pojma nije
imao ka emu idu, ta ih eka na kraju. Sve to ne bilo tako nervirajue, da nisu svi ovo propratili i izrazima prijateljstva.
Ali jesu, i to je bilo nepodnoljivo!
Tako uronjen u masu gledalaca, nije video nita osim, povremeno, deli nekog od velikih ekrana. Posle nekog vremena, meutim, do
njega dopre, sa pozornice u sreditu, glas propovednika, jasan, na gal-sedmom, i Hari prepoznade taj glas, i spotaknu se od
iznenaenja.
"... svakome je jasno zato su te vesti izazvale tako silovitu reakciju velikih i monih verskih saveza, vesti nedavno emitovane sa
jedne planete muenice. Vesti koje su ist dar, poslat svima nama sa daleke, na propast osuene Zemlje.
Dar istine!
Kombinujui galaktiku nauku sa svojom sopstvenom ingenioznom matematikom, vuja deca su razotkrila jednu tajnu koju visoki
zvaninici galaktikih instituta skrivaju ve eonima, ali koja je ipak poznata velianstvenim pripadnicima povuenog reda ivota, a
183
takoe i transcendentnog reda ivota. A tajna je ova: da grevi koji sada raskidaju Pet galaksija jesu deo jednog prirodnog procesa! I
da ih moramo kao takve prihvatiti, a ne plaiti se informisanja o njima!"
Hari je prepoznao i glas i govornika. Bio je to onaj Skiano sa dva para oiju, onaj koji je bio toliko siromaan da je propovedao
naprosto stojei na ulici, jer nije imao para ak ni za najskromniju govornicu; onaj koji je samouzdizanje ljudskog roda uporedio sa
'bezgrenim zaeem' odnosno legendarnim devianskim roenjem bogooveka. Dobro je Hari zapamtio tu veliku glavu nalik na
pramac, ali i svetlosne signale iz donjeg para oiju, koji su ulazili u voks-aparat i pretvarali se u glasno izgovoreno jezivo
proroanstvo da e se Zemlji dogoditi svojevrsno raspinjanje na krst, slavna smrt da bi drugi iveli, a potom i vaskrsenje... ali samo
duhovno.
Sad mu je bilo jasno zato se ova masa razmie pred Zemljaninom - pa ak i pred jednim obinim impanzom. (I to takvim koji ima
rep, koji se, tavie, nervozno trza!)
Avaj, to saznanje pruilo mu je samo vrlo malu utehu. Ovaj Skiano oigledno se 'vozio' na talasu masovne histerije. Hari je zalutao u
masovni skup oivljavanja jedne od najbizarnijih jeresi koje su ikada nastale u Pet galaksija.
Oduevljena Kivei Ha'aoulin, koju je ovo beskrajno zabavljalo, poe korak-dva ispred Harija, svojim zamahom vie nego
nadoknaujui Harijevo sve vee oklevanje i zastajkivanje. Kao neki gordi portir ila je i svakog ispred sebe obavetavala da nailazi
jedan Zemljanin!
A njemu je, u jednom trenutku se okrenuvi, doapnula da u ovakvim stvarima treba uivati dok traju.
"ivlje to, ivlje, upko moj mali", zakljui ona. "Kad se ve rastura itav kosmos, bar nek' mi proivimo malo veselije!"
Nije to bio stav tipian za sintijanski narod. Ali, fatalizam moe zgodno da poslui kao protivsredstvo za kukaviluk.
Ovog puta Hari prihvati savet. Isprsi se i pokua da ostvari onu punu gordost dvonoca koju su njegovi pokrovitelji, Ljudi, nastojali da
'ugrade' njegovoj rasi u isto vreme kad i dar govora i sapijentnosti. Zagladi nakostreena ili zamrena mesta u svom kratkom krznu.
ak dopusti svojoj telesnoj anomaliji, repu, da se uzdigne gordo.
Pred njima gomile najednom nestade. On i Sintijanka nali su se na rampi koja je vodila ka uzdignutoj platformi gde su najvaniji
gosti mogli da sede i da udobno posmatraju pozornicu i itav spektakl.
Hari je jedino eleo da se udalji odavde i da nastavi potragu za odbeglim prerano dolima. Ali samo jedna staza bila je otvorena pred
njim, ona uz rampu. Poe se penjati tamo. udna dogma skianskog misionara sada je mono odzvanjala u njegovom sluhu.
"... zbog ega se mone alijanse i Oni Stari toliko protive ideji da Bog voli svaku osobu ponaosob? Da bogu nisu toliko vane rase i
klanovi koliko pojedinci, svaki pojedini ivi entitet koji je svestan sebe i sposoban da oseti saoseanje?
ta ako se oni plae da bi takva vera mogla dovesti do prekida Uzdizanja i do prekida poboljavanja ivih vrsta?
A takav strah je glupost! I jedno i drugo bi se nastavilo, voljom slobodnih osoba! Voljom suverenih dua, koje veruju u sebe i u svoje
lino spasenje - spasenje pri kome e svaki astan razuman stvor imati susret sa Stvoriteljem svega, i nai svoje ispunjenje u taki
omega."
Hari je ve imao prilike da uje, nedavno, razne udnovate meavine drevnih zemaljskih i drugih verovanja koje (iako su mnoge od
njih meusobno nespojive) mogu privremeno ublaiti paniku kod graana galaksije u kojoj se drutveni poredak uruava, a s njim i
doba punog pouzdanja. Ovaj Skiano je majstorski dodao svoje 'ukrase' tome: prikazao je celu jednu planetu kao muenicu, koja gine
za spas miliona drugih... ali nije se potrudio ni prstom da makne da stvarno spase Zemlju od razbesnelih bojnih flota koje je napadaju.
Meu dostojanstvenicima koji su sedeli i udobno sluali ovu propoved Hari ugleda poznato lice, i nae da je to mnogo zanimljivije od
propovedi same. Jer to je bio njegov stari protivnik, carinski inspektor Tvafu-anuf, koji je sedeo pogureno i klonulo kao da je eleo da
se sada to vie smanji, ili da, jednostavno, ne bude tu.
"Tvafu-anuf!" uzviknu Hari Harms. "Jesi li to zaista ti? Doao si da malo proiri horizonte, a? Zakljuio si da treba 'videti svetlost' je
li?"
Videi Harija, Tvafu-anuf se tre i nekako se jo vie smanji. Elegantno obojena vrea za vazduh ispod njegovog grla sad je landarala
jadno. On naini jedan sakati mali gest prema mladoj Hunikinji koja je sedela pored njega. "Moje prisustvo ovde... nije bilo voljno.
Nego mi je... hrrrrmmm... moja erka rekla da doem."
Hari se jedva uzdra da se ne nasmeje glasno. Ako je ijedna odlika Hunia simpatina, to je ta njihova sklonost da nekritino vole
svoju decu i ispunjavaju im elje. Hari nikad nije razumeo kako je mogue da se ta armantna karakteristika zavri nastankom itave
jedne rase mrzovoljnih, cepidlaki nastrojenih, zadrtih birokrata.
Dok je Hari uivao u zabuni i 'nezgodaciji' Tvafu-anufa, Skiano je nastavljao svoje predavanje.
"Posmatramo danas kako se velike sile upinju da suzbiju istinu - a istovremeno se nadmeu ko e pre unititi blagoslovenu Zemlju.
Zato? Zato to ih brine njihova velika greka.
"U davnoj prolosti, jedno takozvano 'jeretiko uenje' suzbijeno je silom. Ali istinu je samo mogue sakriti, nikada unititi.
Sada se oni plae da e sva razumna bia uvideti, najzad..."
Tu misionar sa glavom graenom kao pramac broda zastade dramatino.
"... da je taj toliko slavljeni 'zagrljaj plima' zapravo zagrljaj lai!"
Masa je verovatno ve znala da je to sutina propovedi. Pa ipak, sad kad su to uli tako glasno izgovoreno, iz mnogo hiljada grla zau
se otegnuto jeanje.
Hariju je ovo bila ansa da jo malo mui starog lukog administrativca.
"Kako ti se to ini, drue stari?" promrmlja on. "Milioni generacija se onoliko namuie, onoliko truda a nimalo zabave; samo da bi
vai daleki potomci, mnogo pametni, jednog dana skoili naglavake u crnu rupu i nali se u raju. A ta ako ne postoji nita tamo, ako
nieg nema na drugom kraju singularnosti? ta ako je sve bilo uzalud?"
Tvafu-anuf je samo sedeo klonulo i jadno, ali njegova erka sedela je i te kako uspravno i ak se nagnula malo napred, netremice
pratei rei Skianoa koji je govorio etkajui se tamo-amo pod reflektorima.
"... spasenje ipak postoji, ali je drugaije! Nije to spasenje na nekim dalekim buduim horizontima prostora i vremena. Nego ono koje
e doi svakome od nas, ako samo otvo..."
Tvafu-anufova erka okrete se svom drugom pratiocu, vrsto graenom mladom mukarcu hunike rase, koga je i drala za ruku, i to
sa oiglednom naklonou. Na njenom ramenu uala je jedna vitka ivotinjica, rousit, i pomno zurila u drugu ivotinju, crnu, slinu

184
vidri, koja se odmarala na leima tog mladog hunikog mukarca. Jo jedna teko objanjiva ironija sastojala se u tome da su mnoge
ivotinje imale naklonosti prema Huniima - a razumne osobe vrlo retko.
To dvoje mladih Hunia oigledno su bili u procesu sklapanja meusobne trajne veze; prizor koji bi mogao izgledati romantino, osim
to je bilo unapred jasno da konani rezultat mora biti raanje jo jedne generacije tmurnih 'postupalaca po nareenju'.
ta e Hunii na ovakvom okupljanju? zapita se Hari.
Ovo je protivno svemu za ta se oni zalau, pomisli on.
Refleksno se malo trznu: trgovkinja ga je podgurnula u rebra.
"Tamo, vidi", ree Kivei Ha'aoulin i pokaza prstom. "Moda ono jedna od Ljudkinja koje trai?"
Hari se zagleda u taj kraj blistavo osvetljene pozornice, gde se kretala grupa Skianovih aktivista u dugakim, lepravim odorama
plave i zlatne boje. Meu njima je, u sredini grupe, stajala jedna omanja ljudska prilika, slino obuena, koja je zapovednikim
pokretima upuivala pristalice da zalaze meu publiku drei ispred sebe posude za prikupljanje dobrovoljnih priloga.
Hari poe da mirka iznenaeno.
Reti!
Njen izgled bio je kao preporoen ve samom injenicom da se okupala. Stvari su otile jo dalje zato to se i obukla raskono. Hari
vide da se i njeno lice izmenilo. Nestao je onaj grozan veliki oiljak na jednoj strani lica; koa je sada i tu bila jednako glatka i lepa.
U radnju za opravke tela ipak nije otiao Dver, ree Hari sebi; trebalo je, trebalo je da to predvidim.
Reti je sigurno lunjala po Kazkarku sve dok nije identifikovala jedinu grupu kojoj je bila neprocenjivo vredna - sektu ija ikona je
plava planeta vuje dece raspeta na krst. I dalo bi se zakljuiti da je za kratko vreme jako napredovala u ivotu. Retko kad je Hari
video osobu sa tako izraenim talentom za opstanak.
"Gle, gle", proguna Sintijanka pored njega. "Krug zatvara, svi vi opet zajedno, odoh ja."
Hari prui ruku da zaustavi Sintijanku... onda vide jo jedno talasanje u publici. Kao da se Crveno more, na Zemlji, razdvaja jo
jednom. Iz tog mora razumnih bia koja su se sklanjala s puta (tako to su hodala, puzila, skakutala, praakala se...) izae vrstim
koracima jedna vitka prilika u nekakvoj odei oker ili braon boje koja kao da je izmicala oku. Dver Kulhan. Njegova neposluna kosa
bila je, sad kad je zabacio unazad kapuljau od materijala domae, rune izrade, i te kako jasno vidljiva. Njegove tamne oi, takoe.
Hm, ovaj je izgleda potroio jedan deo od tih sedamdeset pet novia, pomisli Hari videi da mladi ovek u ruci dri jednu
elektronsku ploicu i koristi je na nain na koji na Horstu naseljenici koriste raljasti tap za pronalaenje gde, ispod tla, ima vode. Na
jednoj podlaktici Dver je sada nosio i jednu dobro privrenu napravu od metalnih cevi i elastinih metalnih traka; malo koji galaktik
bi u tome prepoznao oruje, ali Hari je znao da je to 'runi katapult', opaka stvar iako mala; daleko jae oruje, u ovoj zbijenoj
ivotnoj sredini, nego to je onaj luk bio. Na opasau je taj mladi ovek nosio i veliki no u kaniji.
Svakome osim drugom Zemljaninu moglo se uiniti da je Dver savreno spokojan, nimalo nervozan zbog tih hiljada osoba oko njega.
Hari, meutim, proita napetost u Dverovim pleima. iva uliica otvarala se ispred Dvera tako da on brzo stie do rampe a onda se,
naravno, pope meu ugledne goste. Kivei je uzmakla korak-dva, mislei da ode, ali onda njena radoznalost preovlada nad opreznou,
tako da ta Sintijanka saeka da joj mladi prerano doli prie.
"Hm, hm..." poe Sintijanka, nervozno liui svoje dugake maje brkove.
Dver je pozdravi samo jednim kratkim klimanjem glave, ne pokazavi nimalo ljutnje to ga je ona prekjue prevarila. Njoj vidno
laknu.
Dver onda stade pred Harija i iskljui elektronsku ploicu za pronalaenje signala.
"Dobro je to si ukljuio svoj lini signal za identifikaciju, kapetane Harmse", ree Dver. "Pribavio sam instrukcije, i nauio da
podeavam ovaj elektronski traga. U mom kraju za iste svrhe koriste se pele njukalice."
Hari slegnu ramenima. Nije oekivao da e od signala biti koristi, ali, eto, ovaj ovek se snaao; u tom 'njegovom kraju', gde god da
je to, oigledno je dobra nastava iz predmeta 'snalaljivost i izdrljivost'.
"Drago mi je da ste vas dvoje ivi i zdravi. To je sve", ree on Dveru, ne osobito ljubaznim tonom; a kretnjom glave pokaza ka Reti.
Dver osmotri pozornicu. Tamo je Reti, na ijem ramenu se naao Skianov papagaj, sad bila u centru panje. Vodila je pevanje psalmi,
emu se pridruila cela publika, mnogo hiljada uesnika. Pevao je svako na svom jeziku, ali istu melodiju; a Reti je pevala laganim,
zvunim angliskim jezikom. Dveru se zenice oiju rairie, ali ni na koji drugi nain ne pokaza iznenaenje.
"Trebalo je da pretpostavim", ree Dver i samo malo odmahnu glavom. "ta je tvoj predlog: kako da je ugrabimo i odvedemo odavde
a da ne nastane pobuna ovih..."
Mladi ovek naglo zauta, ali mu usta ostadoe za tren otvorena od zaprepaenja, samo za tren... onda se zatvorie.
"Pa, ne mogu da verujem", promrmlja on. Onda, sa izrazom sumorne i stroge odlunosti, dodade: "Izvinjavam se, kapetane Harms, ali
postoji neto to moram da obavim ovoga trenutka."
Hari mirnu. "ta..."
Dver proe pored njega, skidajui tuniku tiho i glatko sa sebe. Brzim, spretnim pokretima zaveza rukave, takoe i otvor za glavu (koji
se zavravao kapuljaom). Na taj nain dobi improvizovanu vreu, koju prebaci u levu ruku. Zae za lea prvom redu poasnih
gostiju, i to tako da ga oni i ne primetie; dodue, izazva poneki protest onih u drugom redu, ali to niko nije uo jer je pevanje
ogromne mase vernih nadjaavalo svaki takav zvuk. Kliznu iza Tvafu-anufa i iza inspektorove erke, i nae se za leima treeg
Hunia, onog mlaeg mukarca. Kuni ljubimac koji je tom mladom Huniu leao na leima sad kao da oseti neto. Iako je jo gledao
pravo napred, a ne iza sebe, kotani iljci na vratu te ivotinje poee da se uzdiu iz crnog krzna. ivotinja okrete glavu; sevnue
blistave oi iznenaeno, ali Dverove ruke poletee bre.
E, nek me obriju na elavo, ree Hari Harms sebi, gledajui kako se to stvorenje uvija u Dverovom vrstom zahvatu i kako sledeeg
trenutka nestaje u vrei koja se poe nadimati i tresti od bacakanja ulovljenog.
Pa, to je bio Titlal! pomisli Hari.
Maloas je pomislio da taj spretni etvoronoac izgleda nekako poznato, ali veliina je bila pogrena.
Minijaturni Titlal, ree major Hari Harms sebi; Titlal koji onako lei na ramenima jednog Hunia.
Naravno da nije bilo lako prepoznati da je to Titlal. Normalna jedinka tog naroda velika je i teka kao odrasli impanza. Dobro
poznati u Pet galaksija po svojoj inteligenciji i govorljivosti, zvezdoletni Titlali stizali su i na Zemlju, gde su cenjeni i rado prihvatani.
Ali, kao i njihovi pokrovitelji Timbrimi, Titlali, znalo se to, ne podnose Hunie.
185
Hariju poee prolaziti kroz glavu mogua objanjenja za ono to je video. ta ako je to titlalsko dete koje je bilo u zarobljenitvu
ovih Hunia, pa Dver pokuava da ga spase, oslobodi?
Ova teorija ieze jer taj trei Huni se okrenuo, video Dvera, i uzviknuo-zaumblao iznenaeno i oduevljeno. Zatvorena vrea u
Dverovoj levici i dalje se 'bunila', ali na to niko nije obraao panju. Gosti videe prizor koji se jo nije dogodio u istoriji Pet
galaksija: jedan ovek i jedan Huni su se zagrlili kao dva roena brata, ili kao dvojica poznanika koji su se rodili i odrasli u istom
gradiu a onda se dugo godina nisu videli.
Sioe pod tu platformu za posebno istaknute goste, da se tamo, u velikom slobodnom prostoru meu potpornim gredama, na miru
ispriaju. Hari je zapanjeno sluao Dverovog krupnog mladog vanzemaljskog prijatelja koji je govorio kolokvijalni angliski jezik
savreno teno i dobro, mada sa nekim arhainim akcentom.
Taj 'Alvin' je, osim toga, naprosto zraio oduevljenjem - ivotnom radou - na nain koji Hari nikad ranije ni kod jednog Hunia
nije primetio.
"Hrrrrmmm", ree Alvin. "Poslednji put kad sam te video, Dver, visio si ispod balona sa toplim vazduhom, i na taj nain si polazio u
bitku, sam samcit, protiv bojnog broda Jofura. Kako je mogue da si sad ovde?"
"Duga je to pria, Alvine. Nikad ne bismo uspeli bez kapetana Harmsa, koji je, evo, sa nama. Ali, ti? Tvoje prisustvo bi moralo znaiti
da je Bra..."
Dver se zaustavio u sred rei i onda nastavio reenicu neto drukije. "... da su nai prijatelji uspeli da pobegnu i da uu u onu
transfernu taku?"
Hari, po prvi put u ivotu, vide da jedan Huni slee ramenima - kretnja elegantna i izraajna, ali iznenaujua kod jedne rase koja
toliko izbegava da pokae svoja oseanja.
"Da, pa, jesu. Mislim, u nekom smislu jesu", ree Alvin, Huni. Tetovirana vrea koju je imao na grlu malo se naduva, pa onda, sa
uzdahom, splasnu. "Zasad neka bude dovoljno da kaemo da je i to jedna duga pria."
Sintijanka Kivei oglasi se jednim predlogom.
"Znam jedno vrlo lepo mesto nedaleko odavde, gde daju dabe jelo i pie onome ko pria zanimljivu priu, pa ma koliko dugo ona
potrajala. Zato ne svi skupa poli..."
Dver je to ignorisao. "A tvoji drugari?" upita on Alvina. "Ur-rona? Hakica? tipko? Tjug?"
"Svi su zdravo i dobro - kao i prijatelj koji nas je doveo ovamo. Moe pretpostaviti da je nekima od nas lake, a nekima tee, da se
pokau u javnosti."
Dver klimnu glavom, i Hari uvide da poruke prolaze izmeu te dvojice na nekoliko raznih nivoa.
ekaj malo, ree on sebi pokuavajui neto da 'izrauna'; ako su Dver i Reti prerano doli, sa nekog skrivenog sveta gde im je
kolonija; i ako poznaju ovog Hunia; onda, onda...
Misao mu izmae, pobee. Alvin je na neku Dverovu primedbu uzvratio buno odumblanim uzvicima koji su jako liili na ljudski
smeh. "Dakle", produi Alvin, "konano si uspeo da savata starog Blatkonju." I nasmeja se opet.
Tvafu-anuf je na taj smeh mlaeg Hunia reagovao primetnom zbunjenou. Ali isti taj zvuk se veoma sviao birokratovoj erki. Ona
istupi opet sa prilinim oduevljenjem, dakle netipino za jednu Hunikinju, i predstavi se Zemljanima kao Dor-hinuf, i ponudi da se
rukuje sa obojicom.
"Od kako je doao, Alvin nam je puno priao o vaem divnom svetu angri La", ree ona Dveru. "Gde mnoge rase ive zajedno, u
slozi i miru, i gde su Hunii postali mornari na jedrenjacima!"
Njeno uzbuenje bilo je podjednako udno Hariju kao i ta slika koja mu se stvori pred oima: talasi okeana pljate o bokove nekakve
laice, leti morska pena i nebrojeno mnotvo kapljica, a mornari Hunii hrabro istrajavaju.
angri La? zapita se on.
Naravno, dao je lano ime za svoju planetu, pomisli Hari; da se ne bi otkrilo gde je. Ali zato ba to lano ime, uzeto iz zemaljske
literature? I kako se uopte dogodilo da jedan Huni dobije ime Alvin?
Iza njih se ulo da je zavreno masovno okupljanje vernika i da oni, najzad, poinju da se razilaze. Hari na ovo ukaza ostalima.
"Eto, da se i ja jednom sloim sa ovom Kivei", ree on. "Treba da odemo na neko malo izdvojenije mestace, i da se jo ispriamo, a
onda u ja morati da se javim tabu Izvidnika. Ali, prvo idemo po Reti..."
Zauta. Osetio je da se neto menja. Kroz stopala mu prooe vibracije. itav planetoid je, po ko zna koji put u poslednjih nekoliko
jadura, drhtao. Ali sad kao da je ritam bio neto drukiji.
Jai.
Osetie to i ostali. Hunii poee da ire prste na svojim kosmatim stopalima, a iz vree u kojoj je Dver drao svog zarobljenog Titlala
zau se tiho mjaukanje. Iznad njihovih glava platforma i pozornica poee da se drmusaju zastraujue, a iz kamenitog zida krenue
tanki mlazii praine. Svakome je bilo na umu da se iznad svega toga nalazi kristalna kupola, jedan jedini providni sloj kristala... koji
im je jedina zatita od gladno-usisavajueg vakuuma napolju.
Ovde se stvari pogoravaju, pomisli Hari Harms.
U stenovitom zidu na koji je pozornica bila naslonjena pojavi se naprslina i poe da se iri. Hari je bio prinuen da revidira procenu.
Ovog puta je ravo, zakljui on; vrlo ravo.

Ka

"Pilote, budi se! Hitno dolazi, potreban si!"

Kao riba kojoj se udica zabola u vilicu, pa je sada okrutni najlon izvlai iz mora, Ka oseti da se ove rei zabadaju u njegov san i vuku
ga. Propade san... sonina fantazija o Pipoi.

186
U tom snu ona je plivala naporedo sa njim. Naime, jedan obrazac odjeka i zvunih senki, koji je nastao odbijanjem zvuka od zidova i
predmeta u njegovoj kabini, saeo se u neto nalik na Pipoinu gracioznu figuru, i tu je nastalo jedno sreno gibanje... maltene kao da
mu je ona nadomak. Vode jijoanskog mora, blagodatne, okruivale su ih, dok su njih dvoje jurili napred, goli i sreni.

Delfini spavaju tako to uvek spava jedna ili druga hemisfera mozga, nikad obe istovremeno. Ali u ovoj epizodi kao da se ispoljio
puni fluks i puna silina 'sna kitova', pojave koja obuhvata i voljenu osobu i celu hidrosferu planete na kojoj se dvoje nadaju da
provedu ivot zajedno.

Kad se umeao buni glas odnekud i razbio blaenstvo njegove iluzije, Ka oseti gubitak Pipoe jo jednom, iznova. Vide da lei
nasukan u jednom sklepanom metalnom istilitu, mnogo megaparseka daleko od nje.

Osujeen, poe da komea vodu svojim pljosnatim repom, estokim zamasima gore-dole. Ispod sebe je, u vodi, oseao leite svog
mehanikog hodaa, koji je mogao i u vodi i na suvu sluiti kao delfinski krevet. Otvori samo desno oko, mutno od isprekidanog
spavanja, i uspe posle nekog vremena da ga fokusira na pridolicu. Bila je to osoba zvana 'Haklberi', udnog izgleda, prividno kao
slabo verovatna meavina organskih i mehanikih delova iako su zapravo svi bili organski. Mlada G'kekijevka kretala se nervozno na
dva toka, ali, i ti tokovi bili su takoe prirodni delovi njenog tela, njeni organi. Mahala je uzbueno sa sva etiri pipka, a pipci su joj
bili navrh glave, i svaki se zavravao po jednim okom. Priala je ubrzano o neemu to ju je toliko uznemirilo.

Lingvistiki obrasci angliskog jezika sporo se vraaju u svest Delfina koji se tek budi iz sna, osobito iz 'sna kitova'; ali ovog puta
Kaov mozak je to ubrzao, gonjen vruim gnevom.

"Rekao sssam da me nik-ko ne uznemirava... sam u sluaju velike opasssnosti!"

Hakicine hitne rei prodree najzad do njegove svesti.

"Pa jeste velika opasnost!" kukala je ona. "Probudim se i vidim da tipko..."

"Da?" upita Ka, aljui signal dole, do neuralnog utikaa, da ukljui hoda. "ta s njim?"

G'kekica je ve pokrenula svoje telesne tokove i sad je ubrzano izlazila, iz Kaove majune kabine. Dva njena oka bila su uperena
napred, ali druga dva nazad, ka njemu.

"Ma pouri! tipko nam umire!"

Crveni Gheuen leao je nemono nadomak aerokomore - prilika nalik na krabu, sa pet nogu ispruenih u svim pravcima simetrino,
kao obolela morska zvezda. Pojedine otre tipaljke-hvataljke i sad su se trzale pa i kljocale zatvarajui se i otvarajui refleksno, ali
nikakvih drugih kretnji nije bilo. Kad je Ka, na svom estonogom hodau, priao blizu i zavirio kamerom ispod tog krabastog tela,
video je da neka supstanca runog izgleda, kao sukrvica, kaplje pa i curi kroz iroki hitinski oklop.

"ta se des-ssilo?" upita on zabrinuto.

Hakica odgovori nervozno i otro. "Otkud ja znam? Rekoh ti, bila sam u onom sobiku koji ste mi odredili kao skrovite, i pokuavala
sam da spavam, poto mi ne dozvoljavate da izaem iz ovog amca i provozam se po Kazkarku. Kad sam izvirila iz sobice, tipko je
ve bio ovakav!"

"A, hm, ne zna ta mu je? Moe li se ita uiniti?"

"Ej, to to sam ja G'kekica, ne znai da sam doktorka, ba kao to nije svaki Delfin pilot. Moramo zvati upomo!"

Ka oslunu neujednaeno disanje obolelog Gheuena. Gadna sukrviasta materija curila mu je iz svih pet nogu, i to ba iz ventila za
disanje i govor, koji su kod Gheuena tako osetljivi. Bolesniku je oigledno pretio najgori ishod.

"Pa..." ree delfin. Odmahnu glatkom, izduenom glavom levo-desno. "To ne moemo."

"Zato?" Hak se zabacila telom unazad, oslonivi se na rep, tako jako da se oba njena toka na trenutak odvojie od podloge.
Zabrujae joj paoci tokova, a sva etiri pipka sa oima ispruie se ka Delfinu. "Nismo vie u divljini, riblja glavudo. Sad smo u
civilizaciji! Samo treba proi kroz tu aerokomoru i zatraiti da upotrebe stvari koje galaktici tamo imaju; a imaju mnogo toga, imaju
ono o emu smo mi Jijoanci mogli samo da itamo u knjigama; na primer, bolnice! Takoe i autodoktore! Oni bi ga mogli izvui!"

Ka je jasno oseao vrui bes i ogorenje mlade tokaice. Njenu ogromnu odanost prijatelju. Saoseao je sa njom. Ali odgovor je
mogao biti samo jedan.

187
"Ne smemo privui panju na sebe. Zna da je tako. Ako bi iko ovde na Kazkarku samo i naslutio da je u amcu jedan ivi Delfin,
isekli bi nam amac na komade, samo da dopru do mene. Ali i do tebe, jer si G'keki. Moramo saekati da se vrate Ur-rona i Alvin.
Oni se kroz onu masu naroda napolju mogu kretati slobodno; ne privlae niiju panju. Ili, jo bolje: kad se Tjug vrati, on moda
moe, poto je alhemiar..."

"To bi moglo potrajati jo nekoliko midura! Zna da je Alvin smuvao neku ensku iz njegovog naroda, zvezdoletnu. Znai, on bi
mogao ostati sa tom curom dugo. Tjug pijunira, pokuava da sazna neto o Jofurima. Ur-rona ostaje u gradu to due moe,
razgovara sa nekim inenjerima!"

To je i bio njihov plan: da to troje, koji se mogu bez problema kretati kroz mase izbeglica i prolaznika na Kazkarku, ostanu dugo u
akciji, delujui kao izvidnici i tajni agenti; da doznaju to vie o prilikama na tom planetoidu ali i u celoj civilizaciji Pet galaksija. Pa,
ako je mogue, i da stupe u kontakt sa nekim saveznicima Zemlje, ili da eventualno kupe karte za prevoz do galaksije Druge. Da
poalju poruku Dilijane Baskin zemaljskoj vladi, koja se zove 'savet Teragens', ali i da doznaju to vie o sudbini svojih pet naroda -
onih zvezdoletnih, a ne grupica na Jijou. I, dabome, da smisle neki nain da njih estoro izbeglica i Delfin koji im je pilot nastave da
ive koliko-toliko normalno, negde, od neega.

Hak je, dakle, bila u pravu: Alvin i kentaurka mogli su ostati na bulevarima Kazkarka jo dugo, a tipko bi mogao umreti znatno pre
njihovog povratka.

"Pa, ao mi je", ree Ka. "Ne moemo rizikovati da sve propadne samo zbog minimalne anse d-da..."

"Nije me briga koliko je minimalna!" prasnu Hak. "Niti koliki je rizik! To vie nije vano!"

Njeni pipci sa oima ibali su po vazduhu i preplitali se, u silnom gnevu. Ali Ka je znao da mora ostati vrst, za njeno dobro a i za
svoje. Ono malo G'kekija to ih je ostalo ivih na Jijou sad su neposredno suoeni sa genocidom - jer kad se tamo vrate Jofuri, ludi od
besa, dovrie jednu prastaru vendetu. Ova jedna enka moda je poslednja, jedina nada za opstanak cele g'kekijevske rase. U
friideru thenanijanskog amca lei cevica sa g'kekijevskom oplodnom tenou; dovoljno da Hak, ako bi se domogla nekog
bezbednog utoita, sama rodi toliko potomstva da taj narod sa tokovima ipak preivi.

Nije to bila uloga koju je 'Haklberi', velika avanturistkinja, za sebe elela; ali saglasila se, nedavno, da je to njen najvaniji zadatak. Pa
ipak, sad je bila spremna da odbaci sve to, samo da bi spasila jednog prijatelja.

Odanost linosti, pomisli Ka; jest, odanost linosti, i ljubav, to su odlike koje bi trebalo da prevagnu... u zemaljskim romanima.

Utonuo je u jad. Mlada tokaica vikala je na njega i grdila ga, zahtevajui iznova i iznova da joj on otvori izlazna vrata borbenog
amca.

Tako se i ja oseam, jer i ja sam itao te romane, pomisli zvezdani pilot Ka; romane u kojima samo zloa moe da stavi pragmatizam
iznad samilosti, da prepusti nekog milog i dragog sigurnoj smrti... ili sudbini jo opakijoj... samo zato to je logino i opravdano da
uini tako.

Tako je Ka grdio sebe utke, a Haklberi ga je grdila glasno, i tako je vreme prolazilo, a borbeni amac je odzvanjao od njene vike i
kuknjave.

Ostade Ka nepopustljiv.

Meutim, pitanje se uskoro reilo samo od sebe. Samo nekoliko dura kasnije, tipko je bio mrtav.

Hak nije imala ni volje ni snage da ukloni telo. Taj tuni posao pripao je, zato, Kau, koji pomou mehanikih ruku na prednjoj strani
hodaa odvue glomazno telo krabe ka pei za reciklau. Hak je okrenula tri oka na drugu stranu, da ne gleda krvavi prizor uasa
pokraj pei, ali je etvrtim okom, drhtavim, ipak gledala, kao hipnotisana.

Kako se to moglo desiti? pitao se Ka, aljui nizove signala kroz neuralne prikljuke, tako da se maina pod njim ponaala kao
produetak njegovog tela.

Da li je neko napao ovaj amac? pomisli on. Ili je tipka odnela ona bolest koju su Jofuri rasejali po planeti Jijo da bi unitili
gheuenski narod?

Ako je bolest, kako to da ju je tipko dobio tek sad?

188
Hak zapanjeno uzviknu. Njeno zvidanje i vika naterae Kaa da ostavi svoj grozni posao i da se vrati, urnim mehanikim koracima
estonogog leaja, do Hak. Ona je jednom rukom pokazivala ka okrvavljenom mestu gde je tipko donedavno leao... ka jednoj
odreenoj taki.

Tamo je, delimino skriven gadnim tenostima, u metalni pod bio urezan nekakav crte.

"On je... on..." zamuca Hakica. "On je sigurno to urezao zubima, dok je leao umirui! Jadni tipko, nije vie imao mo govora niti
kretanja, ali je jo mogao da pomie usta, koja su mu bila prislonjena ba na pod!"

Kaa je zurio, zapanjen snagom i otrinom gheuenskih zuba, ali i tanim - umetnikim, ak - portretom koji je ostao na podu, kao
poslednje delo tog njihovog jadnog drugara.

Videlo se tu jedno lice, humanoidno ali i zversko, vrlo uzano, sa izmravelim pregladnelim obrazima i malim ogorenim ustima.
Odmah prepoznade tu rasu.

"Rothen!"

Rasa lopova i ubica, zlikovaca i prevaranata, koja je uvukla ak i izvestan broj Ljudi u svoju sektu, u kult posveen njima samima,
Rothenima, kao oboavanim 'zatitnicima i spasiocima' zemaljske civilizacije.

Onda se priseti. Jedan Rothen bio je tajno ukrcan na Brazdaa, kao zarobljenik! Jijoanci su ga predali Delfinima i kapetanici Baskin,
one noi u vufonskoj luci. Bio je to Rothen po imenu Ro-ken, ubica, koji je svojeruno ali i pomou svojih zapovesti naneo ogromno
zlo jijoanskim narodima.

"Sigurno je uspeo da se oslobodi, na Brazdau, i da se kriom uvue u na amac, i sakrije tu u neki kutak!" uzviknu Hak. "Nismo ga
primetili. Onda, kad smo uli u luki prostor Kazkarka i vezali se ovde, on se iunjao i ubio jadnog tipka samo da bi neometano
izaao!"

Kaov um poe se probijati kroz uskomeane katastrofalne implikacije ovoga. Ma koliko da je sposoban, Ro-ken to nije mogao postii
bez pomoi nekog drugog na Brazdau. A sad, ako je taj Rothen slobodan na Kazkarku, svi njihovi planovi su na rubu unitenja.

Smiri se, ree on sebi; Ro-ken ne moe da se obrati institutskim vlastima, jer zloini koje je on poinio na Jijou gori su od svake
krivice prerano dolih.

Da, odgovori Ka samome sebi; ne moe vlastima, ali moe otii fanaticima iz neke od anti-teranskih alijansi, i moe pokuati da im
proda informacije o Brazdau i Jijou. Ili, barem, moe pokuati da se javi drugim Rothenima.

"Moramo najhitnije upozoriti Alvina i Ur-ronu", ree Kaa. Vide da se Hak, i bez rei, sa tim slae.

Ali nije bilo lako upozoriti ma koga. Sve raspoloive linije za telekomunikaciju bile su zakrene milionima paninih pozivanja i
dozivanja. Stanje se jo vie pogora nailaskom sledeeg talasa podprostornih udara, koji uzdrmae Kazkark do jezgra. Planetoid poe
da jei i odzvanja kao veliko potmulo zvono.

Iz dnevnika Dilijan Baskin

Vaseljena je uronila u tragine dogaaje. Ipak, ja tek sada, kad se ona (koliko vidimo) raspada, poinjem konano uviati ironinu i
zastraujuu lepotu njenu, lepotu tog kosmikog dizajna.
Kao to nam se desilo u onom Fraktalnom svetu, tako se deava i ovde: gine se oko nas, gine se masovno, u razmerama koje za
mnogo redova veliine nadmauju sve to sam ikada mogla i zamisliti.
Duboko ispod nas je beli patuljak, kondenzovano jezgro jedne prastare, vrlo masivne zvezde. Vidimo da se oko njega vrti kolo
ogromnih, klinastih i kopljastih naseobina - a svaka ima duinu veu od prenika Zemljinog pratioca, Meseca. To su brodovi-gradovi,
napravljeni od superjakog boanskog materijala, da bi mogli izdrati ogromna naprezanja izazvana plimnim silama. Ali sad ak i ti
habitati Transcendentnih pokazuju znake preoptereenja: njihovi spoljanji slojevi se razlamaju i otpadaju. Habitati drhte i njiu se na
svojim orbitama, zato to siloviti talasi prostornih 'greva' prolaze kroz ovaj deo galaksije etvrte.
Prema Sarinim tvrdnjama, koje Nis maina podrava u celosti, ovo su simptomi jednog fantastinog raskida, kakav nije vien ve
etvrt milijarde godina.
Mnogo vie su postradale nepregledne armade brodova sa 'kandidatima' koji su, kao i Brazda, nedavno pristali na silazak zamrenim
spiralnim putanjama ka tim kopljastim orbitalnim uporitima Transcendentnih. Poeli su kao dostojanstvena povorka, kao procesija
nade i trijumfa, kao venanje dva velika reda ivota kojima bi se posle pridruili i ostali, da bi nastala unija slavna i ogromna; ali
zavravaju u haosu i ognju.
Toliko su gusti bili redovi, tako zbijeni konvoji ovih letelica, da je svaki novi talas hipergeometrijskih poremeaja izazivao hiljade i
milione sudara. A oni su praeni zasenjujuim eksplozijama; neke od tih eksplozija ubijaju milione putnika, tavie izazivaju i nove
poremeaje putanja preostalih laa.

189
Pa ipak, iako je tako loe krenulo, tek po gde koji brod preduzeo je ovo to Brazda sada ini - pokuaj bekstva odavde. Pentramo se
'uzbrdo' kroz ovo gravitaciono polje, i kroz lavirint ovih stradalnika oko nas, u nadi da se izmaknemo u duboki svemir, daleko od te
zvezde. Zato velika veina nastavlja silazak? Izgleda da su 'navueni' na dejstvo plimnih sila; izgleda da su postali zavisnici od tog
zadovoljstva, adikti. Sapijensi, kad ga jednom okuse, srljaju, reklo bi se, kao to ivotinje u ljubavnom zanosu idu ka terenu za parenje
iako vide da je tamo poar. Ovi se sjuruju u levak bez povratka, samo da bi stigli u taj zagrljaj do koga im je toliko duboko stalo.
Pa, nije valjda ovo konana sudbina inteligentnih ivih bia? Posle stotina miliona godina truda da postanu to pametniji, misaoniji,
mudriji (i tako dalje, sve u tom smislu) - zar se svi moraju nagurati u neto ovako, gonjeni istim nesavladivim instinktom? enjom
toliko silovitom da moraju ii dalje, iako se njihovo odredite raspada pred njihovim oima?
Najzad, posle tri duge godine, poinjem shvatati zato je Brazda bio onako proganjan - a i Zemlja, takoe. Nae otkrie Avetne flote
zaista je uzdrmalo najdublja verska uverenja na kojima poivaju drave i drutva, i itava civilizacija, Pet galaksija.
Veina kiseonikaa i vodonikaa veruje da prava konana sudbina onih koji se predaju zagrljaju plima jeste dostizanje
transcendencije. Neto, valjda, mora postojati s one strane - tako oni rezonuju, ve nebrojeno mnogo miliona godina. Jer (kau oni)
zato bi inae u vaseljeni, evolucijom, nastao tako elegantan nain za usmeravanje, prikupljanje, i destilisanje svega onog to je
najbolje u Pet galaksija?
Valjda je taj put onaj blagosloveni, o kome su govorili Praroditelji, kada su, pre dve milijarde godina, njime odlazili.
Kako onda objasniti Flotu aveti, iji pramani simboli nagovetavaju jednu sasvim suprotnu istinu?
A gde smo je nali?
U jednom od onih zvezdanih jata za koja se kae da su 'plitka'. To jato je relativno slabog sjaja, sadri vrlo malo ili nimalo metala, i
plovi usamljenikom putanjom ka rubu galaksije Druge, iz koje e jednog dana i izai. To je mesto gde su i prostor i vreme toliko
'ravni', nezakrivljeni, da to izaziva blagu nervozu i odbojnost ak i kod mladih rasa. Jednu vrstu agorafobije koja se prikrade neosetno.
Malo ko odlazi u takve skupine zvezda. Izbegavaju ih svi redovi ivota, ak i mainski.
(Ako je tako, pitam se na osnovu kog nagovetaja... ili kakve intuicije... je Kraidaiki poao ba tamo? Da li je usmerio Brazdaa ka
Plitkom zveu ba zato to se inilo da je u galaktikoj Biblioteci to podruje poprilino zanemareno? Naao je, naime, da o itavom
tom zvezdanom jatu ima samo onoliko teksta koliko o Zemlji.
Moda je, ipak, jo neto uticalo na njegovu odluku? Znam da nam je u ono vreme izgledalo da je to zaista veoma udan izbor
odredita.)
Vidim, vidim sada, napokon, zato su Soroi, Tandui, Jofuri, i drugi njima slini, tako opako reagovali kad je Brazda emitovao svim
galaksijama one prve snimke Avetne flote... i Herbija, i drugih nalaza.
Ako su to doista ostaci velikih Praotaca, zapeaeni u letelicama koje su poljima zatiene ve toliko eona, onda ta nam to kae o
zagrljaju plima? Da li je osnivaka rasa - koja je postojala pre svih, to bi trebalo da znai da je postala najmudrija od svih - oajniki
beala od tih gravitacionih plima? ak i od svih mesta koja su, u tom gravitacionom, prostorvremenskom smislu, iole 'dublja'? Da li bi
to moglo biti zato to su znali neku uasnu istinu o njima?
Moda su oni zagrljaj plima sagledavali kao neto sasvim drugaije. Ne kao put do nadilaenja ove stvarnosti i ovog ivota (do
transcendencije, dakle) nego kao sistem za uklanjanje smea i starudije? Drosa, kao to bi rekli Jijoanci. Oni koji to bacaju u jednu
podmorsku provaliju zvanu Miden.
Moda je zagrljaj plima samo nain koji je priroda iznala da raskruje hrpe onog starog, da bi bilo mesta za novo.
Herbi stoji u svom staklenom sanduku, i smeka mi se preko mog radnog stola. Mumija. Taj samrtni gr na njegovom humanoidnom
licu prati me kao bliski drug, jo od dana kad sam ostala bez Toma. Ponekad, nehotice, ponem da 'razgovaram' sa njim.
Dakle, stari drue? Je li u tome bio va veliki 'fazon' - 'kao Amazon'? Vaa 'fora do mora'? Konano sam provalila zato se ti toliko
smeka ve dve milijarde godina, a?
Ili treba da oljutim jo nekoliko slojeva sa ove misterije?
Moda tu ima jo po-gde-koje uasno iznenaenje. Hm.
Nije lako vaditi se iz ove rupe kad dvojica naih najboljih pilota nisu s nama. Iznad nas se roje sve nove legije stradalnika, brodovi
klinasti, globularni, i svakojaki drugi. Ukupna zapremina koja je njihovim formacijama gusto ispunjena mnogo je vea od zapremine
Sunevog sistema. Imaju, zajedno, daleko veu masu nego ma koja, pa i najvea planeta! Sve u svemu, ponaaju se kao akrecioni disk
oko novoroene zvezde.
Odakle li su samo dovrveli toliki 'kandidati'?
ta ako se isto ovakvo okupljanje deava, ovoga trenutka, i na jo jednom mestu? Ili na jo mnogo ovakvih mesta? Priroda je prepuna
zvezda koje spadaju u kategoriju 'beli patuljak'. Ako je svaka hiljadita ovako upotrebljena, to bi znailo da ima nekoliko miliona
ovakvih masovnih okupljalita, i oko svakog ovakva astronomski velika masa 'kandidata' koji vide ispred sebe sudare i eksplozije ali
ipak srljaju naglavake unutra. U raj.
Jedna praktina okolnost sastoji se u tome to Brazda naprosto ne moe izvriti nijedan hiperprostorni skok sve dok se ne udalji od
ove guve i od talasnih efekata monih maina svih ovih brodova.
ak i ako se provuemo kroz ovo i isplovimo u slobodni svemir, tamo e nas ekati onaj jofurski bojni brod. Detektujemo ga s
vremena na vreme: vue se za nama kao ranjena zver, kao krvolok koji ne odustaje, reen da zavri lov pre nego to crkne. Grabljivac
koji vie nema za ta drugo da ivi.
Kad bismo se samo mogli nekako otarasiti ovog smrtonosnog oklopa i stei opet onu hitrinu koju je Brazda nekada imao!
Hanes ima neku ideju s tim u vezi; pokuava neto. On, i Emerson D'Anit. Neto u emu bi na veliki komunikacijski laser imao
nekakvu ulogu.
Jadni Emerson trudi se, osim toga, i da nam objasni neto drugo; pevucka sad ovu melodiju, sad onu, crtucka. Shvatili smo samo ovo:
pre nekog vremena bio je jo jedan napad idejnim orujem, memskim, na Brazdaa, ali je Emerson uspeo da nas odbrani od toga, i
ujedno, branei nas, da uniti nau pobunjenicu, izdajnicu Tit.
Jad jadujem za njom; ne mogu to spreiti. To je bila moja prijateljica. Moja slatka drugarica, koja je bila uz mene kad je trebalo; tolike
krize smo prebrodile zajedno, nas dve. A onda je jadna Tit pomislila da e postupiti ispravno ako se okrene svojim 'bogovima' i
zatrai od njih pomo i usmerenje.

190
Jo jedan duh je to sada. Jo jedna sablast, koja se vija za nama kroz ovu no. Pliva, zapravo; pliva kao nemirni Delfin kroz more
mojih snova.
Velika vest: Nis maina je uspela da provali nain kako Transcendentni komuniciraju izmeu sebe.
Kao to se i moglo oekivati, to je jedan sloen, zbijen sistem, koji uobiajenu galaktiku tehnologiju nadmauje kao kompjuter
raunaljku. Sistem koji je tako dugo ostao nevidljiv zato to se samo mali njegov deo sastoji od klasine elektronike i fotonike. U
jezgru te tehnologije je kvantno izraunavanje u razmerama toliko ogromnim da se moraju koristiti visoko zbijena gravitaciona polja.
"Takvih nema ovde", rekao je Nis. "ak i u blizini ovih kopljastih habitata, koji svojim vrhovima maltene dodiruju kompaktno jezgro
jedne zvezde koja se uglavnom samo od tog jezgra i sastoji, jaina gravitacionog polja je mnogo redova veliine manja od onog to je
potrebno.
"Dakle, ulovili smo margine neeg mnogo veeg, iji centar je daleko odavde."
Naravno, prvo to nam je palo na um kad je Nis ovo saoptio bila je mogunost da pomou tog komunikacionog sistema saoptimo
svoju istinu 'viim vlastima' kako nam je savet Teragens i naredio. One kreature koje nas onako prevarie u Fraktalnom svetu -
popularni naziv za njih je 'Oni Matori' - zaista su kao mala deca u odnosu na umove koji koriste ovu moniju mreu. Stvarno svi znaci
ukazuju da Transcendentni jesu na samom vrhu onoga to iva bia mogu postii.
Ipak, nekako nisam voljna da tek tako poklonim Brazdaeve podatke i materijalne nalaze iz Plitkog zvea nekome. Premnogo puta
smo iznevereni bili. Moda su ak i Transcendentni zahvaeni istim uasnim strahom da je zagrljaj plima naprosto jedna smrtonosna
zamka.
Ali ako bi oni odluili da nas napadnu, imali bismo anse koliko hrak protiv jurinog bolo-tenka.
"Prvo da postavimo sebi neka jednostavna pitanja", rekla sam ja kad je Nis to saoptio na sastanku. "Ko ta predlae?"
Sara Kulhan je jedva ekala tu priliku. "Pitati o Bujurima!" uzviknula je Sarica. "Jesu li sili tamo? Da li se oni sad nalaze tamo
unutra? Jesu li transcendovali?"
U poslednje vreme nau Saru neto mnogo opsedaju ti poslednji legalni zakupci njene rodne planete, Jijoa. Opasni su to genetski
manipulatori bili. Izgleda da su unapred znali da e se na Jijo dounjati ak pet-est razliitih grupa ilegalnih kolonista, i da e potom
nastupiti Vreme promena.
"ak i takvo prosto pitanje bilo bi veoma teko prevesti", odgovorio je Nis raunar. "Moda je nama nemogue da se u tu matricu
komunikacija ubacimo tako da nas iko primeti, ili da iko poeli da nam odgovori. Ali, pokuau."
Naravno da emo time dovesti sebe u opasnost da nas opaze neprijatelji jo mnogo moniji. Ali, ionako smo nagrabusili po svim
pitanjima, pa zato ne pokuati i ovo.
Na astronom, delfin Zubdaki, javlja jo neto to nagovetava da e 'kandidati' proi zaista veoma loe.
Zubdaki se ne smara mnogo oko hiperspacijalnih udara i njihovog dejstva na tkivo realnosti oko nas; time se bavi Sara. Zubdaki se
interesuje za samog belog patuljka, i za koliinu mase koja krui u sve uzanijim spiralama kao prljavtina u vrtlogu vode u nekom
lavabou.
"ta ako veina brod-dova promai?" pita Zubdaki. "ta ako ne ostvare sastanak sa kopljastim habitatima?
ta ako ne budu imali sa ime da ostvare sastanak?"
Bojim se da je moja prva reakcija na to bila ba sebina, bezobzirna. Rekla sam neto u smislu: ta nas briga, nek se strmoglave u
zvezdu samu, stampedo budala popadae u grob svojom voljom. Tako neto sam rekla. Pri tome sam mislila: oni, veliki, nek padnu, a
mi, koji smo samo kao mravi, treba da pobegnemo. Dunost nam je da se spasemo.
Svejedno, ja u svratiti u njegovu opservatoriju da lepo sasluam ta ima da kae.
Zato ne bih? Bie to predah od briga, kojih imam ve toliko da sam i prestala da ih brojim.
Lark
Njegov ponovni susret sa njom bio je bizaran, radostan, i poprilino ga je iznervirao.
Toliko dugo je sanjao o ovom trenutku, eleo da opet bude sa svojom dragom - ali sad je zurio u nju preko jednog ambisa koji je
fiziki bio irok samo dva-tri metra, ali u sutini i mnogo iri od toga.
Jer ona je lebdela u jednoj veoma velikoj grudvi 'orbe' koja se dovukla, puzei, kroz brod. Lingova je unutra bila u gustom roju nekih
predmeta koji su se teno rojili i pulsirali oko nje, obuhvaeni jednom zajednikom membranom; ispunili su, bez imalo urbe, gotovo
celu tu brodsku prostoriju. Pruili se i kroz vrata levo, i kroz vrata desno, razlivajui svoju 'eliju' na taj nain pomalo i u brodske
hodnike.
Video je Lark da se unutra nalazi Lingina ljudska prilika, ali i jedna larva gheuenske rase, dakle larva krabe; takoe i nekoliko tipova
ivotinja sa Jijoa i sa drugih svetova. Nekoliko trekijevskih prstenova. Mnotvo nekih zelenih upletenih granica - tako da on
pretpostavi da je to nekad bilo neko bunje.
Kroz ovu gustu orbu ivota kretale su se, nadmono, druge globularne jedinke, kao mali mehuri u velikom. Neke su podrhtavale kao
elatinski baloni. Druge su puzile na talasavi nain kao amebe. Bilo mu je jasno da su to roaci (ali drugaije boje i teksture) ovog
Zanga, hidrogenaa, koji je sad bio razlepljen svud po Larku samom kao svojevrsno dodatno, ivo odelo preko obinog odela.
Larkov putnik nije bio nimalo oduevljen ovim dolaskom mnogo vee zangovske elije. Naprotiv, pokuao je da pobegne od te svoje
rodbine: ponaao se kao da eli da natera Larka u bekstvo odatle. Lark je to odbio, tavie krenuo je - krutim nogama - ka tome to se
prema njemu valjalo. Ka tome u emu je lebdela, plovila, Lingova.
Po njenom nagom telu bile su okaene nekakve pulsirajue poluprovidne stvari, maltene kao slapovi ili draperije. Simbionti!, pomisli
Lark. Neki su joj pokrili, sasvim zatisnuli, usta i nos. Drugi su joj bili zariveni u telo, pravo u arterije i vene. Pre nekoliko nedelja
ovakav prizor bio bi za njega horor, ali sad je Larku ta vrsta saivljavanja sa hidrogenaima bila neto najnormalnije, kao disanje.
Naprosto malo obilatije druenje. Aranman kao ovaj njegov sa jednim malim Zangom. Ling se nala u veem Zangu.
Prie blie, pokuavajui da uhvati njen pogled, da uspostavi komunikaciju s njom. Da li je ova velika globula ugradila Lingovu u
sebe kao organelu, za neku minornu biohemijsku svrhu koja trenutno neto doprinosi celini? I da li je Lingova zadrala, kao on,
sutinu svoje linosti, unutra?
Larkov putnik isprui jednu pseudopodiju preko Larkovog levog oka, u pseudopodiji otvori jednu oveu vakuolu, ispuni je stotinama
svojih mini-glumaca koji su pupeli iz zidova vakuole, osamostaljivali se, i uzimali uee u 'pozorinoj predstavi' ija poenta brzo
postade jasna: Lark treba da se okrene i da pobegne prokleto brzo odatle!
191
"Ama, bre, uti tamo, kukavice", ree Lark zgaeno. "ta si toliko ucvikao? Mi smo na Jijou nauili da stare neprijatelje preokrenemo
u prijatelje. Uostalom, ta to drugo ima ti, kao, da radi sada?"
Znaenje ovih rei nekako se probilo do njegovog Zanga, koji uvue pseudopodiju, apsorbujui i glumce u sebe, i povue se u tmurno
utanje.
Bilo je jasno da njih dvojica nikako nee moi da se vrate u 'bazu' iz koje je taj Larkov Zang potekao, jer ona se nalazila na suprotnoj
strani bojnog broda... a prostor izmeu bio je sada prava divljina, kroz koju su plazile svakojake stvari, izgrizajui rupe u zidovima
Polkdija, derui sadrinu celih kabina, preoblikujui zateeni materijal u oblike sasvim druge, groteskne i nepoznate. Ipak, jo
nijedan vitalni sistem broda nije bio onesposobljen niti se izmakao kontroli preostale jofurske posade - ije su meusobne poruke,
dodue, postajale sve paninije i kretavije - ali bilo je samo pitanje vremena kad e se i to desiti.
Oseti da mu prilazi neko krupno telo. Trei pripadnik njihovog 'odreda'.
"U pravu si, Lark", promrmlja taj kupasti masni stvor od mnogo nagomilanih debeljukastih prstenova nalik na unutranje auto-gume.
Te bucmaste komponente neto su se talasale i trzale izmeu sebe: interna debata bez prestanka.
"Ovaj makroentitet koji se dovaljao pred nas zaista e rasti i raskrupnjavati se dok ne ispuni itavu lau. Ceo Polkdi. Mogao/li
bih/smo beati, ali zato i emu? Staza naa nas/te je dovela dovde. Mo/na/tvoja sudbina jasno lei unutra toga/tu. Naimo ta hoe.
Koji su mu ciljevi. ta je dolo ovde za da postii."
Lark vide znake da se neto menja u elatinoznoj masi velikog bia oko Lingove. Njene oi, do tog trenutka zastraujue prazne, sad
kao da su postale jasnije i izotrenije; postepeno su se fokusirale na neto ispred membrane... na Larka.
Najednom, u tim oima, svetlost prepoznavanja! Iako joj preko usta ostade simbiont, Lingova se osmehnu; to je bilo vidljivo,
nepogreivo jasno. Ona prui ruke ka njemu. Obradovala se to ga je videla. To su ruke dobrodolice.
"Heh, sagledaj vedriju stranu", ree on svome ivom hidrogenskom ogrtau, koji je sad drhtao od straha, primetno hladniji. "Unutra
izgleda zanimljivo. Moda emo puno toga nauiti, a?"
Ogromna, naduvena membrana nije jurnula da ih apsorbuje kad su joj se nali u dohvatu; nita slino. Naprotiv, malo je uzmakla, a
onda kao da je poela oprezno da njuka oko njih, kao da se ustruava; i kao da oekuje da joj se pridolica malo udvara. Lark prui
ruku i ovlano pogladi povrinu. Hladno, hladno; pa ipak, na neki elektrian nain prijatno. Nije mu to bilo jasno.
Zang na njemu zadrhta a onda kao da se predomisli. Do Larka stie neto kao oseaj iznenaenja. Nije to pred njima nasrtljivi
neprijatelj, oekivan; nego daleki roak, vei, ba ljubazan.
Odluka. Udubina se pojavi, oblikom tunel. Dveri se raskrilie.
Zakorai Lark bez oklevanja. Unutra. Ka svojoj ljubavi.
Zakljui da je ova instinktivna odluka bila ispravna. U ovakvom sjedinjenju bilo je neeg duboko prirodnog.
Prema teoriji, oksigenski i hidrogenski ivot morali bi da budu nespojivi, zbog opasnosti od hemijske eksplozije, zbog sasvim
razliitog naina proizvodnje energije, zbog veoma razliite optimalne 'sobne' temperature, i drugih razloga. Ali ivot je veoma vet u
reavanju problema. Simbioza omoguuje i veoma razliitima da udrue svoje prednosti a potisnu mane u stranu, i da postiu stvari
koje svak za sebe ne bi nikada mogao. To se desilo ve kad su se prve dve elije uspeno udruile u nekom okeanu Zemlje i sainile
ostrvce koje se umelo boriti bolje nego svaka ponaosob.
Lark se brzo priviknuo na ideju da to isto moe da se ostvari i u daleko veim razmerama, osobito uz pomo inteligencije i mudrosti.
Jata 'organela' poee se rojiti u tenosti oko njega. Ali on je bio zainteresovan samo za jednu 'organelu', koja poe da ga miluje. Od
tog trenutka ova 'orba' bila mu je dom, vie nego to mu je to njegov krevet na Jijou ikada bio.
Ba mi je drago, pomisli on, to i meni i njoj jo funkcioniu oni delovi koji su stvarno najvaniji.
Lingino telo se pripijalo uz njegovo, tako da im je dodirna povrina bila maksimalna. Plovili su zajedno. Njen odgovor doe ne kao
zvuk iz usta, nego nekako neposredno, kroz tenost oko njih.
Tipino muko, ree ona na taj nain, bez zvuka; njemu nita drugo nije vano, ako su mu 'oni dole' organi zadovoljeni.
Lark mirnu. Zatim joj odgovori.
ta, a tvoji kao nisu bili zadovoljeni?
Odgovorila je samo jednim raskonim stiskom, koji je jasno kazao: da. A njena koa i sad je pomalo treperila od ritmova onog to su
radili maloas.
Ali jedan deo Larka - onaj igrasti mislilac koji nikad ne miruje - zapitao se od kakve bi koristi jednom ovolikom makro-elijskom
hidrogenskom biu mogla biti ljudska ljubavna strast. Nije to znailo da je nezahvalan za ono to mu je dato; za ovu novu fazu
njegovog postojanja. Ali je znailo da su njegove nesvrtive misli krenule da se rasprostiru u irinu. To se nije moglo zaustaviti.
ta li se desilo sa onim Ranom? upita on.
Jer na jofurskom bojnom brodu postojao je i trei ovek. Ran, danikenovac sa zvezda, koji je sve svoje sposobnosti stavio u slubu
Jofura. Lark se nije mogao oseati bezbedno ako taj neprijatelj rovari unaokolo.
Ne brini ti za Rana, odgovori Lingova; nee nam taj dosaivati.
On je upitno pogleda. Lingova slegnu ramenima, zbog ega nekoliko mehuria otplovi sa njenih plea kroz 'orbu'.
Apsorbovalo je i njega, nastavi devojka.
Ali, ree ona, Majci se izgleda nije dopao njegov ukus. Ona, meutim, nikada ne baca kvalitetan materijal, pa ga je upotrebila na
nekoliko drugih naina. Privela ga je korisnom radu, ali u delovima. Videh nedavno jednu njegovu nogu, i jedno pluno krilo. U
sastavu nekih organela.
Lark se strese i zahvali Bogu to je njegov 'ukus' vie po volji ove 'Majke'.
Vi to nazivate majkom? upita je.
Klimnula je glavom; nije bilo potrebno da objanjava. Moglo se nai i neko drugo ime, ali ne bi bilo mnogo pametnije. Mada je
gajenje i negovanje apsorbovanih bilo, oigledno, samo jedna polovina Majinog posla. Ona druga polovina bila je neto otrija s
njima. Po potrebi.
Oseti da se s njim saglaava i onaj 'njegov' Zang, koji je sad postojao u ivoj 'orbi' kao zasebna globula, kompaktna. Taj je plivuckao
leerno u blizini njih dvoje. Sa Larkom je ak ostao u vezi, ali samo kroz jednu uzanu cev prikljuenu na Larkovu slabinu sa leve
strane. Poto su obojica brzo uili svoje zasebne uloge u ovom novom svetu, bilo je jasno da se i ta poslednja veza moe uskoro

192
prekinuti. Larkov Zang je bio duboko neodluan, iako bi se moglo oekivati da se osea kao kod kue u ovoj tenosti kroz koju su
mnogi globularni 'glumci' i 'izaslanici' krstarili energino, obavljajui svako svoju, dodeljenu ulogu.
U nejasnim daljinama Lark vide jo jednoga drugara koji se dobro prilagoavao. To je bio stog votano-masnih prstenova, negdanji
jijoanski mudrac Ask, pa jofurski sluga Evask, a sad neto tree. Taj je i u hidrogenskoj ivoj orbi ostao vrsto na podu, mada
okruen obiljem mehura i mehuria, simbionata i razliitih membrana. Po talasima boja koje su prolazile po Askovim bokovima Lark
vide da se njegov prijatelj provodi lepe nego ikad u ivotu. ta bi moglo biti u sutini trekijevskija sudbina od ove: prikljuiti se
jednom jo sloenijem organizmu, koji sarauje, u kome svaki i svaiji deo ima neku korisnu ulogu?
Lark se, meutim, pitao kako je sve to organizovano. Ima li ovo globularno bie svoj zasebni um, samo jedan, moda neto poput
jofurskog kontrolnog prstena? Ili e svakoj komponenti biti omogueno da glasa? Oba ta modela simbioze postoje u prirodi... i u
politici.
Obuze ga oseanje da to pitanje jo nije dobilo podroban, razraen odgovor. 'Majka' je i sad bila u procesu oblikovanja.
Doi, ree mu Lingova i uze ga za ruku; doi, da ti neto pokaem.
Bilo mu je potrebno neko vreme da se privikne na nove naine kretanja, vaee u ovom ambijentu. To je najee bilo neto nalik na
plivanje, ali u pojedinim obastima hidrogenskog bia gustina se nekako menjala, pa su Larkova (a i Lingina) stopala silazila do dna,
do poda prostorije, ime je bio omoguen ljudskiji nain hodanja. Nigde nije bilo jasnih razgranienja, kao izmeu mora i obale. Sve
se mealo i stapalo, otprilike kao i njegove i Lingine misli.
Vodei ga sve dalje, ona konano pokaza rukom jedno ogromno gnezdo pipaka koji su se irili iz neke sredinje take, preplitali se i
talasali. Na mnoge takve pipke bila su prikljuena razna crvolika bia - Lark vide jo jednu larvu Gheuena, dva-tri trekijevska
prstena... i neto nalik na kentaura ali malog, zgurenog u fetusni poloaj, i zatienog embrionskom vreom. Ne uspe da razazna ko bi
ta prilika, smee i oker boje, mogla biti. Ali znao je da su Jofuri na Jijou 'uzimali uzorke'. Bokovi tog stvorenja uzdizali su se i
sputali polako, kao da die, a u tri kentaurova oka svetlucala je prisebna inteligencija.
Bilo je tu i drugih oksi stvorenja. Neka je prepoznao samo na osnovu slika iz papirnih udbenika koje je nekada, davno, prelistao ili
ovla pregledao u arhivi Biblosa; druge nije prepoznao uopte. Sva ta bia bila su povezana sa simbiontima, a ovi sa hidrogenskim
globulama ili drugim grudvastim ploveim stvarima. Pomalo jeziva bila je injenica da se niko od tih kiseonikaa nije opirao. Nimalo.
Ovde se Majka ukljuila u info-mreu, da bi dobavljala podatke, objasni mu Lingova, pokazujui ka mestu odakle su se pipci,
veinom, pruali. Lark paljivije zaviri, i vide da se ispod svega toga nalazi jedan od glavnih Polkdijevih panela sa kompjuterskim
terminalima.
Lingova prui ruku i dohvati tri slobodna pipka. Prui jedan Larku, jedan Larkovom Zangu, a jedan zadra za sebe.
Da vidimo ta se deava na drugim mestima, ree im ona.
Bio je to neobian nain uzimanja informacija. Slike su se pojavljivale pred oima ali su ile i izravno kroz nerve. Jedan deo
informacija stizao je u one delove Larkovog mozga koji su normalno bili angaovani za matanje, tako da su sagledani dogaaji imali
auru 'ta bi bilo, kad bi bilo', kao u sanjarenju.
Ali ovo je bilo logino. Za sva vodonina bia, razmiljanje je proces neprestanog pravljenja simulacija: manji delii se izdvajaju,
odigravaju jedan od moguih scenarija, i stiu do loginog ishoda. Poto je ve imao nekog iskustva u razgovorima sa 'svojim'
Zangom, Lark je brzo 'uhvatio korak', prihvatio ta pravila igre.
Sutina je bila u tome da se postavi kao da je i on jedan od malih glumaca.
... Ja sam Polkdi... Nekad sam bio ponositi bojni brod nadmene nacije Jofura, ili Dofura... a sad sam podeljen...
... Ja sam iseen na krike, takorei. Moja jofurska posada, hrabra ali razvuena na mnogo i premnogo frontova odjednom, zapreila je
mnoge prolaze, pametno se opredelila da brani samo najvitalnije delove broda. Motore, naoruanje, glavne sisteme za odravanje
ivota...
... Ja znam da svaki Jofur ima na svom vrhu po jednog zapovednika. Ti prstenovi-gospodari zapovedaju vrlo energino, otro. Sada se
spremaju za poslednji otpor protiv gadnih osvajaa... ali i nastavljaju da gone jedan brod, iz istog inata. Jedan zemaljski brod. Nije
im vano da li e ih ta potera odvesti u raj ili u pakao ili na ko zna kakvo drugo mesto...
Lark oseti, pri toj misli, da ga je zapljusnuo talas nekog neobinog oseanja. Bilo je to 'nerado-ali-ipak-potovanje' prema
neustraivom protivniku. Istrajnost koju su Jofuri pokazali i posle itavog niza katastrofa i poraza ilustrovala je zato taj kiseonini
narod uspeva da se doepa tolike moi i uticaja u konkurenciji sa najustrijim zvezdoplovnim imperijama. U ovom sluaju, Jofuri ve
nedeljama odbijaju napade starijih i jaih od sebe; to je i te kakav uspeh, iako su neprijatelji, zakljui Lark.
Svejedno, nadao se da e oni biti uskoro uniteni.
Lingova je usmeravala njegovu panju, koju sada blago 'unu' da pogleda napolje, izvan olupanog i izbuenog brodskog oklopa.
Larkov um se zatetura pred tim iznenadnim tornadom utisaka.
Okolna oblast svemira predstavljala je sada samo jedan gigantski ciklon, sainjen od laa, veinom veoma masivnih. One su kruile i
kruile ali stalno sve nie, ka svom uviru; ka beloj uarenosti jedne vrlo male ali i vrlo masivne, zbijene zvezde. Usput su pratale od
eksplozija, ili su vukle za sobom perjanice sopstvenih poara.
Lark oseti da njegovo znanje vie nije ogranieno samo na ono to je u svom minimalnom kolovanju mogao nauiti jedan primitivac
iz jijoanskog blata, seljak/biolog koji je proitao par stotina papirnih knjiga i gotovo nita vie. Samo vrlo malim naporom volje on
uspe da ue i u Linginu svest, i gle, odjednom je imao na raspolaganju njeno zvezdano obrazovanje i znanje, odjednom je naprosto
znao injenice i hipoteze, teorije i korelacije koje je ona imala o svemu ovome. Iza toga, kudikamo udaljenije ali ipak na raspolaganju,
bilo je znanje iz nekih drugih svesti.
Najednom njegov um jurnu van, u taj nepregledno ogromni zakovitlani oblak svemirskih armada, i izjednai se sa njima.
... Ja sam jato kandidata, migracija odabranih, ja sam taj izabrani narod izdvojen iz oksi i hidro Povuenih...
... Ja sam srean, veoma mi je laknulo to sam najzad ovde...
... Ja sam i umoran, iscrpljen beskrajnim rvanjem i natezanjem sa nevoljama ravnog prostora i realnog vremena...
... Ja sam voen i doveden i zaveden arima zagrljaja plima...
... Ja sam savreno svestan ovih poremeaja koji sada rastru Pet galaksija... Pa i opasnosti, dabome...
... Ja sam onaj koji, ipak, juri dalje. Napred. Stapam i sjedinjujem svoje pod-jedinice u vee celine, usput. Stvaram nove meavine od
materijala koji je mnogo obeavao ali ostajao izdvojen. Integriem sve to je najbolje kod kiseonikaa i vodonikaa...
193
... Ja sam pun nade ali se malo i brinem: ta je sve ovo, kako e se zavriti...
Lark tek sada shvati iri kontekst za ovo to se desilo sa Lingovom i sa njim na Polkdiju. Bio je to deo mnogo ireg procesa
integracije! Stapanje i spajanje razliitih ivih bia nesumnjivo se sada deava i na milionima drugih brodova svuda uokolo... ali
moda na mirniji nain, uz manje otpora meu posadom, jer su Povueni nesumnjivo mnogo pripravniji za tu vrstu stvari nego ovi
zlosretni Jofuri.
Ipak, do Larka se probio, kroz misli okolne flote, i nesumnjiv pod-ton oajnike zabrinutosti. Tako velianstven skup kandidata za
vii nivo postojanja trebalo bi da se odvija glatko i uredno. Umesto toga, pretvarao se iz dure u duru u sve krvaviji haos i rasulo. Ono
to je poelo kao 'iskra sudara ponegde' razvilo se u masovne, unitavajue sudare. Smrt je kosila okupljene flote i narode, zamasima
sve irim.
Lingova opet ukaza, a njegov um poe za njenim. Sada se njihova panja usmerila dole, ka izvoru gravitacije i svetlosti, i ka
ogromnim iljatim tvorevinama koje su munjevito kruile tik iznad kompaktne zvezde.
inilo se da i ta velianstvena stanita trpe velike tete. Pred pogledom Larka i Lingove, komadi veliki kao planine ljutili su se i
padali u zvezdu. Plimne sile su pobeivale.
Ali odatle nisu dopirali ni najslabiji oseaji straha, brige, gubitka.
Naravno! uvide Lark. Tamo niko ne stanuje! To nisu habitati. To su samo kapije za prolazak ka nekom drugom mestu!
Lingova klimnu glavom.
Zapravo, ree Lark u mislima, bilo je mogue predvideti ovo, trebalo je samo malo bolje razmisliti.
Otisnu se umom kao soko, nadole. Pikirao je ka jednoj od tih kopljastih struktura, dugakih a uskih. Da, komadi njene koe su
otpadali - otkidani udarima iz hiperprostora - ali Lark na neki nain oseti da su to nevani delovi. Privremena spoljanja boravita, gde
je nekad nekoga bilo a sad ne; i privremena ojaanja oklopa. Ostade ispod ona prava struktura, svetlucava, i pogledu nekako
nepodatna, 'klizava' za oko.
Slika njegovog 'ja' stie na idealnu taku osmatranja ba u trenutku kad je jedan kandidat, potpuno preoblikovan u meovitu oksi-
hidrogensku celinu, globularnu ali ipak i sa primetnim pramcem i krmom, dovrio svoju dugu spiralnu putanju i sjurio se tano na
kopljasti kvazi-habitat. Pravo kroz kapiju; brzinom koja se u poslednjem trenutku naglo povea, kao da se negde ispred pojavilo neko
dodatno, jo mnogo jae gravitaciono polje.
Taj kandidatski brod naglo se cimnu u stranu i prolete kroz jedan uzani zasek koji je iskrsnuo u prostoru i vremenu.
Tren; samo tren je to 'mesto' bilo odkrinuto; ali i tako malo vremena bilo je dovoljno da se Larkova mo percepcije provue.
I da vidi.
Na drugoj strani bilo je neto crno, veoma zbijeno, u veoma brzoj rotaciji. Jedna crna lopta, s vremena na vreme osuta bletavim
takicama iznenadne, kratkotrajne svetlosti. Lark oseti da se sam vakuum oko te stvari vrtloi i spiralno namotava; sam prostor; zato
je i izgled sazvea iza te crne sfere bio sav izoblien.
To je neutronska zvezda, glasio je komentar Lingove; ona je, u davnoj prolosti, potroila ili izbacila iz sebe i poslednju esticu
raspoloivog goriva. Zatim je samu sebe komprimovala do dimenzija znatno manjih od belog patuljka. Prenik joj je manji od deset
kilometara! A gravitacioni pritisak na njenoj povrini tako ogroman da se protoni spajaju sa elektronima, tako da ostaje takozvana
'degenerisana materija' od sve samih neutrona.
Te iskrice koje vidi, nastavi Lingova, to su bleskovi gama zraka - koji su nevidljivi, ali ih je u ovoj slici transcendentna mrea
obavetavanja prevela u vidljivu svetlost, samo da bi posmatrau bilo lake da ih uoi. Svaki blesak predstavlja pad jednog malog
predmeta, moda veliine zrna peska ili ak bakterije, na povrinu neutronske zvezde. Ta trunica ubrzava gotovo do brzine svetlosti,
a onda udara o povrinu.
U svakoj galaksiji, nastavi njena svest, ima po pet-est stotina miliona neutronskih zvezda. Takvi jako zbijeni ostaci zvezda stvaraju
se i sad: svakih tridesetak godina po jedna nova neutronska zvezda nastane u svakoj, ili gotovo svakoj, galaksiji. Ali znatno je manji
broj onih neutronskih zvezda koje imaju onaj naroiti, uzani raspon odlika potreban Transcendentnima. To su one neutronske zvezde
koje se savreno 'disciplinovano' ponaaju. Brzina obrtanja vrlo velika. Magnetno polje, meutim, veoma slabo.
Lark tek sad uspe da se povrati od iznenaenja.
Razumem, kaza on; i taj proces se produava!
Kako bi jednom obinom belo-patuljastom zvezdom mogao biti zadovoljen ogromni apetit za to jaim zagrljajem plima? Naravno da
Transcendentni idu i dalje, u nove seobe, do mesta gde su plimne sile jo mnogo jae.
Dakle, nastavi njegova svest, ove mirijade kandidatskih brodova koje se sad tiskaju i sudaraju svud oko Polkdija treba samo da prou
jer kod ovog belog patuljka nema niega za njih - to im je samo zborno mesto i mesto za stapanje u vee organizme, da bi se krenulo
ka sledeoj fazi.
Pri otvaranju sledee takve kratkotrajne pukotine u prostoru i u vremenu, Lark uspe jo jednom da baci svoje misli kroz nju, 'jaui' na
noseem talasu ogromnog sistema za obradu podataka, kao buva koja surfuje navrh div-cunamija; njegov je cilj bio da sazna kakav su
to ivot stvorila transcendentna bia sebi, u tako udnom ambijentu.
Sad vide da neutronsku zvezdu obavija neto kao izmaglica. Ali munjevito zakovitlana.
Habitati, razjasni Lingova.
Lark htede da ih pogleda poblie, ali to je bilo teko, zbog toga to su izuzetno brzo orbitovali tik iznad glatke crne povrine sainjene
samo od neutrona zbijenih jedan uz drugi bez ikakvog meuprostora. Za svaku orbitu bio je dovoljan jedan majuni deli sekunde.
Bila je to luda jurnjava ukrug, ukrug, kroz prostor u kome plimne sile naprosto moraju rastrgnuti svako materijalno telo iji bi prenik
iznosio vie od nekoliko metara.
Iako je Majka i dalje izotravala njegove percepcije, Larkov mozak ostao je organski; zato su i postojala odreena ogranienja onoga
to je mogao da shvati.
Ali... poe on, i njegova misao, ne on, zamuca.
Pokua opet.
Ali, i oksi i hidro ivot su organski; u oba se pojavljuju vodonik, i voda... Tela sa tenom hemijom. Kako mogu takva bia preiveti
tamo?

194
Kao da je to pitanje bilo nareenje, fokus njihove panje pomeri se ka irem prostoru; ka astronomskoj okolini te neutronske zvezde.
Videe tamo nepregledno ogroman oblak velianstvenih mranih maina koje su lebdele 'parkirane' u besprekornim redovima i
slojevima.
Lark oseti da su od metala; oseti prisustvo misli, osoba, od metala. Uutanih na jedan strpljivi nain koji moe nastati samo u
dubinama meuzvezdanog vakuuma.
Udar sagledavanja:
Maine!
Stigao je, dakle, i trei red ivota. Odazivajui se nekom neodoljivom porivu, mehanoidi, ali samo najbolji i najuzvieniji od njih,
postrojili su svoje vojske spremni da uu u jednu veu uniju.
U brak druge vrste.
U prostoru i vremenu pojavi se uzana naprslina kroz koju ulete jo jedan brod-globula spojenih Povuenih kiseonikaa i Povuenih
vodonikaa. Donese svoj tovar objedinjenog oksi-hidro ivota u ovo zavrtloeno nebo.
Nekoliko desetina mehanoida sjatie se oko te lae i zaas izatkae oko nje jednu svojevrsnu mahunu od vlaknaste svetlosti.
Otpora nije bilo. Larkova ojaana empatijska ula ne uhvatie nimalo straha, niti rezignacije. Samo potpunu pripravnost za
metamorfozu.
Biolog u njemu prepoznade neto elegantno i prirodno u tom procesu; ali pojedinostii brzo poee da se mute i spliu toliko da ih ni
njegova ojaana percepcija nije mogla pratiti.
Blesak otre, aktinine svetlosti, i ta mahuna nestade zajedno sa brodom u njoj i mehanoidima oko nje. Sve je to bilo sad pretvoreno u
neto drugo, mnogo sitnije... transformisano. Blistavi komadii nalik na ipove poletee odatle ka prijatnom zahvatu gravitacije
neutronske zvezde. Uoe u orbitu, tako nisku da su zvezdu maltene dodirivali.
Larku se sve vrtelo u glavi. Povue se od tih dalekih prizora, koji su ga ispunjavali strahopotovanjem, i uspe da se uhvati za jedno
vrsto uporite u stvarnom svetu nadomak njega. Za pogled blagih smeih oiju Lingove.
Je li to to? upita je on. To je kulminacija? Povueni se sjedine sa mehanoidima, a onda ostanu da orbituju zauvek pokraj jednog jako
gustog crnog sunca?
Lingova zavrte glavom.
Ja sam toliko daleko stigla u osmatranju, ree ona; ali, logika mi govori da to nije sve.
Razmisli, Lark. Sjedine se tri reda ivota. Koja tri? Upravo oni koji su poznati kao najei. Oni koji najsilovitije manipuliu
energijom i materijom. Najzad znamo zato je uspela koegzistencija oksija, hidroa i mehanoida, tokom vremena toliko dugog, u istim
galaksijama... Uspeli su da ive naporedo zato to ih je ekala zajednika sudbina, koju niko od njih ne bi mogao da ostvari bez onih
drugih.
Ali, nastavi um Lingove, ima jo redova ivota. Ima jo naina da se bude sapijentan! Kvantni red; i memetiki red. Postoje slutnje da
ima i nekih koji su hotimice sasvim izostavljeni iz galaktike Biblioteke. Prosta logika, ali i estetika, nagone me da zamislim da
postoji nastavak tog procesa. Moraju se nekako prikljuiti i svi ostali. Na nekom daljem nivou, onostran ovoga to smo videli.
Lark mirnu.
Koji bi to nivo mogao biti dalji, kako to 'onostran' ovoga? upita on.
Odjednom uvide da to ve zna.
I njegov mali Zang, koji je plovio blizu njega i Lingove, kao da je u isti mah shvatio; a to je pokazao na taj nain to je iz sebe ispustio
mehurie gasa uasnog mirisa - ekvivalent uzvika "Jao! Uh!" - i sav se neto skupio. Lark samo klimnu glavom.
Vi govorite o crnoj rupi, ree im Lark.
Prava poplava informacija zapljusnu tada njegov um, iako ih on nije zatraio. Najednom je znao da nauka poznaje mnogo vrsta tih
'crnih rupa', ili, kako su jo nazivane, 'crnih jama'. Da su to mesta gde je zbijenost materije prela taku bez povratka, i omotala se
gravitacijom tako strahovito jakom da ak ni svetlosni zrak ne moe da joj umakne. Niti ma koja informacija, u ma kom obliku. Za
svrhe daljeg odvijanja procesa sa Transcendentnima mogu posluiti samo neke crne rupe, samo mali broj njih. I to one ne naroito
velike: njihova masa treba da bude samo nekoliko desetina Sunevih masa. Crna jama je jama bez dna, a njene strane su toliko strme
da tu nastaju najvee mogue plimne sile... ali se zbog prejake gravitacije vreme bitno usporava, maltene sasvim zaustavlja.
Sasvim nadomak povrine crne rupe (dakle, nadomak takozvanog 'horizonta dogaanja'), razlike izmeu materije i energije postaju
nejasne, zamuene. I sam kauzalitet poinje da treperi i da se gasi, izmiui iz Ifninog zahvata. Tu bi se, pod idealnim uslovima,
mogli objediniti svi redovi ivota; sainili bi 'orbu' koja bi se sastojala samo od iste sapijencije, dakle od inteligencije, razumnosti,
mudrosti, bez imalo materije. Bila bi to preiena, slobodna esencija inteligencije.
Ako bi sve uspelo.
Dobro si rekla, logino je i estetino, ree Lark. Ja bih rekao: lepo. Na svoj nain lepo.
Ali, imam jedno pitanje, Lingova.
Kako se mi uklapamo u tu veliku shemu?
Mislim, ti i ja!
Moda su putnici svih tih 'Nojevih barki', svih tih globula i laa oko ovog broda, spremni da se otisnu u takvu sudbinu... do koje bi
mogli i stii, ako preive ovu kataklizmu koja se njihovim flotama sada deava. To su narodi koji ve mnogo miliona godina rafiniraju
svoje due, da bi krenuli ka toj transformaciji.
Ali, ree on, ti i ja upadosmo u ovo pukim sluajem! Zatekli smo se na pogrenom mestu u pogreno vreme. Ne pripadamo ovde!
Lingina aka kliznu u njegovu, a u umu Lark oseti njen osmeh.
Ne dopada ti se nae najnovije gnezdo, ljubavi? upita njen um.
On na stisak ruke odgovori jednakim stiskom.
Zna da mi se dopada, ree on. Ali mi je malice teko da se radujem sledeoj fazi. Da se nas dvoje 'spojimo' sa nekim
meuzvezdanim raunarom, i zgnjeimo do veliine zrna graka, i na kraju...
Ona ga zaustavi lakim mentalnim dodirom, umirujuim; to je bilo dovoljno da otkloni paniku koja je u njemu poela bujati.
Ne boj se, Lark, ne boj se, eeej.
Zaista ne verujem da emo jo daleko odmai niz tu stazu.
195
Ne ako se ovi Jofuri ita pitaju o tome.
Sara
Dobila je odgovor ali to nije umanjilo nijednu od briga koje su je muile.
Dok se hologram zvani Nis vrteo u vazduhu nedaleko od nje, Sara namrti elo.
"Do vraga! Nadala sam se da u uti da su ti gadovi otili u transcendenciju!"
Kompjuter joj odgovori glasom u kome kao da je zazvuala zbunjenost.
"Mogu li upitati ta se tebe tie sudbina jedne odreene meu toliko drugih starijih rasa?"
Naboranost njenog ela samo se povea. "Bujuri nisu tek bilo koja rasa", ree ona. "U doba kad su imali Jijo pod svojim zakupom, da
na njemu legalno stanuju, bili su poznati po pameti i duhovitosti. Moglo bi se rei da su bili Timbrimiji svog doba, ali mnogo
prefinjeniji u igrama vlasti i politike manipulacije... a njihov pojam dobre ale obuhvatao je ponekad vrlo duga vremenska
razdoblja."
"Evo ja ti se zahvaljujem onoliko, u ime mojih tvoraca Timbrimija, na tom komplimentu", odvrati Nis ironino. Ali Sara je ve
odavno nauila da ignorie te njegove glumljene emocije, namenjene da provociraju Ljude ali samo malo i samo privremeno. Brinula
se zbog rase aljivdija iji udarni zavretak vica, 'pan lajn', lako moe nastupiti sa zadrkom od milion godina. Strpljivi su to
komedijai bili, a rtva ale lako bi mogao biti njen narod - stanovnitvo poznato kao 'Zajednica est rasa' (ili, sada, sedam, ili
osam?...) planete Jijo.
"Jesi li ti siguran da Transcendentni tako dobro uvaju evidenciju o svojim poslovima?" upita Sara. "Moda su Bujuri proli kroz
nekog drugog belog patuljka - kroz neki drugi levak za rasnu integraciju - kad im je doao as da 'diplomiraju' na ovom nivou ivota i
preu na sledei."
"Ne sagledava ispravno strukturu kvantnog izraunavanja", odgovori Nis maina suvo. "Svaki deo informativne mree
Transcendentnih spregnut je sa svim ostalim delovima. Tu su savreno nebitna rastojanja u prostoru, pa ak i u vremenu. Svaki
Transcendentni zna sve to i bilo koji drugi Transcendentni zna - oni bukvalno znaju svi sve isto o svemu. Razgovaramo o jednoj
pojavi koja je najpriblinija onome to ste vi Ljudi nekada opisivali izrazom 'sveznajui Bog'. Nema priblinije pojave... ne sa ove
strane take omega."
Sara odvrati jednim potmulim "Hmm!" i onda pree na angliski sa jakim seljakim akcentom devojke iz sela Dolo, koja je imala kuu
na ogromnom drvetu tamo. "Vidla sam ja ve desetak tih vaih 'nivoa ivota' i nijedan mi se nije svido. Izgleda da iva bia mogu bit
sitna u dui, i zagriena i gadna, ma koliko visoko da se popnu."
"Tako mlada Ljudica, a tako cinina", uzdahnu Nis. "Ti o tome moe misliti ta god hoe, ali, upit koji smo poslali u mreu
Transcendentnih vratio nam se sa jasnim odgovorom. Ako pretpostavimo da Transcendentni ne lau, onda moemo zaista vrsto
verovati da im se Bujuri jo nisu pridruili."
Sara doeka taj zakljuak neraspoloeno. Jer, da su Bujuri 'odskakutali' u neku 'transcendenciju' ili neto slino, time bi bio prijatno
reen jedan problem koji je Saru u poslednje vreme grickao. Naime, to dublje je zalazila u jednaine - pravei modele ovih greva
koji sada raskidaju galaksije jednu od druge - to jasnija je postajala jedna injenica.
Matematika toga bila je tako elegantna, tako divna, da je naprosto bilo nemogue da je ba svi galaktiki narodi previde. Ma koliko da
je okamenjena i tvrdoglava bila glavnina galaktike nauke, neko je, negde, morao zapaziti ove korelacije, uoiti jednostavne preice
koje tako mnogo otkrivaju. I kad su oi vezane crnim povezom tradicije, moe se uoiti traak svetlosti sa strane.
A ako je neko video bar malo svetlosti, onda je i progledao kroz velove tajne, i doznao, unapred, da se blii spaciotemporalna kriza.
Vreme kad e u svim hiperprostornim putanjama nastati poremeaji a u drutvenom ivotu rasulo i bezakonje.
Sara je nalazila sve vie dokaza da su Bujuri morali znati. Planirali su stvari tako da prerano doli naseljenici budu primamljeni da
dou ba na Jijo, ali tek poto cela galaksija etvrta bude evakuisana i proglaena za 'ostavljenu na ugar'. Takoe su sredili da jedna
oblinja transferna taka prestane da funkcionie, a zvezda Izmunuti da se jako razbukti, tako da se stvori savrena 'flaa' u koju e
eljeni uzorci moi da uu ali ne i da izau.
Ima tu i drugih podudarnosti, razmiljala je ona; na primer - zato su sve grupe naseljenika dole upravo na Nagib, i nastanile se tu,
iako je bilo jasno da e se bar u poetku otro sukobljavati zahvaljujui razliitim prirodama.
Navodno je tako odreeno u 'Svetim' spisima, pomisli ona, ali meni se ini da je tu delovala neka druga sila.
Jaje, pomisli ona. Jijoansko Sveto Jaje je vrilo tih ali snaan uticaj na nae pretke, dve hiljade godina pre nego to je provalilo iz
planetne kore, na svetlost dana.
Ali, zato se zaustaviti na tome? pomisli Sara. ta ako su Bujuri unapred isplanirali i koji narodi treba da poalju svoje unjalake
brodove na Jijo, da bi ilegalna kolonija imala sve predviene 'sastojke' i da bi se sastojci onda 'pomeali' na predvieni nain?
ta ako su Bujuri manipulisali poslovima G'kekija, srene i prosperitetne rase tokastih zvezdoplovaca, i uvukli ih u beznadni rat sa
krvniki osvetoljubivim Jofurima, samo da bi mala grupa preivelih G'kekija bila motivisana da pobegne na Jijo, pod okrilje
Izmunutinog oka, aavog i crvenog? ta ako su i neke Jofure oslobodili komandnih prstenova, tako da su ovi mogli da se dozovu
sebi, svojoj negdanjoj miroljubivoj trekijevskoj prirodi, i posle bekstva na Jijo uspostave prijateljske odnose sa G'kekijima?
Problem kod razmiljanja o uverljivim teorijama zavere sastoji se u tome to um zaas 'pregreje' i pone u svakoj podudarnosti bilo
ega sa bilo im nalaziti 'ubedljiv dokaz'... pa je onda mogue 'dokazati' i krivicu Bujura za sve to na planeti Zemlji nije bilo dobro u
poslednjih desetak hiljada godina. Mrak u glavi, neznanje, bol, izolacija, doprineli su da ljudski rod postane to to jeste, i na kraju da
poalje svoje unjalake brodove u dubokoj tajnosti u razne zabaene kutke univerzuma. U sutini, da poalje amce za spasavanje,
pune begunaca, sa Zemlje ka raznim skrovitima da bi bar deli ljudskog roda preiveo nailazeu kataklizmu.
Da li su Bujuri namestili i to, samo da bi na Jijo doao i taj sastojak, ljudski, koji im je bio potreban za remek-delo?
Sara strese glavom. Ako bi sad odjurila tim putem - ako bi svoju hipotezu ispruila daleko preko onoga to se moe realnim dokazima
podrati - zavrila bi u stilu: udri ludilo!
"Prislukujui informativnu mreu Transcendentnih, doznali smo jo neto", ree Nis. "Ve nedeljama besni velika svemirska bitka u
prostoru oko tvog Sunevog sistema, i oko Zemlje. Zemlji se pridruilo mnogo novih saveznika iz Pet galaksija, ali su i napadai
ojaali svoje redove, tako da se slom odbrane oekuje svakog trenutka. Onda e pred fanaticima biti otvoren put do plavog matinog
sveta tvoje rase, Saro.
Nerealno je oekivati da e oni tada ispoljiti makar i najmanje milosra."
196
Dok se ona trudila da iznae odgovore na mnoga pitanja, brod u kome je bila trudio se da pobegne... ali je to slabo napredovalo.
Poto su probabilitetna peraja bila i sad oblepljena 'maginim' oklopom, Brazda nije imao ni priblino onu pokretljivost kao nekad. A
nije imao ni Talinog Kaa na pilotskom mestu. Preostali pilot, Akeakemai, trudio se koliko je mogao, uz pomo ostalih Delfina, da
izvede brod iz opasnosti, to dalje od bele patuljaste zvezde.
Svuda oko njih kovitlalo se najgore 'saobraajno zakrenje' svih vremena, brzi vrtlog u kome se malo ko mogao snai, sada ve gusto
'zabiberen' skrenim ostacima brodova koji su nastradali. Veina kandidatskih brodova ostajala je na silaznoj putanji, rizikujui da
budu uniteni u nekom sudaru; ali postojala je i jedna vrlo malobrojna manjina koja je, poput Brazdaa, nastojala da pobegne od svega
toga. Takvi su jo vie poveavali guvu i haos. Za uspean prolazak kroz taj kovitlac bilo je potrebno vie od Ifnine talinosti; bilo je
potrebno udo.
ak i ako bi se zemaljski brod nekako doepao otvorenog svemira, naao bi se pod napadom jofurskog bojnog broda. A tek posle toga
doao bi na red stari problem: kako nai, bilo gde u itavoj vaseljeni, bezbedno mesto, na koje se Zemljani mogu sakriti od
progonitelja.
Sara baci pogled preko Sale za planiranje, ka doktorki Baskin. Ta ena, starija od nje, stajala je nadomak staklene barijere kojom je ta
sala bila odvojena od susedne prostorije, sasvim ispunjene vodom. Iza stakla, u vodi, lebdela je glatka sivoplava prilika njihovog
astronoma, Delfina po imenu Zubdaki. Kapetanica je s njim razgovarala. Zubdaki joj je neto objanjavao, na nekom dijalektu
angliskog jezika, ali tako brzo i tako visokim, ciktavim tonom da to Sara nije uspevala da prati. Samo po dranju kapetanice, po
njenim pogurenim pleima, zakljuila je da vesti nisu dobre. Dilijanino lice bilo je bledo i izmueno.
Moda su ovo svima nama poslednji trenuci ivota, pomisli Sara; trebalo bi da ih provedem sa Emersonom, a ne uronjena u svakojake
teorije o davnim zloinima i o kosmikim nevoljama na koje niko od nas ne moe uticati ni najmanje.
Ali, avaj, Emerson nikad nije u blizini kad treba. Ovog puta je, uprkos injenici da mu je bukvalno izvaen i uniten komad mozga,
poveo radnu grupu inenjera i tehniara, u koju su bili ukljueni svi koji Hanesu Sueziju nisu bili u ovom trenutku najneophodnije
potrebni. Niko vie nije ni pokuavao da skine sa Brazdaa taj nametnuti teki oklop; zadatak je bio sasvim drugi. Pokuavali su da
izvedu neka prepodeavanja na komunikacijskom laseru. Iako veini posade nije bilo ba jasno zato se to radi i kakav e biti dobitak,
Dilijan Baskin je odobrila taj projekat, izmeu ostalog i zato da bi posada, onaj deo koji nije na bitnijim dunostima, imala ta da
radi; bolje tako, nego da se nerviraju bespomono.
Kamo sree, pomisli Sara, kad bih ja imala neko takvo pribeite; neto da radim tek da bih imala iluziju da dajem nekakav doprinos.
Ali, ja samo jednu jedinu tehnologiju poznajem, a to je ona za primitivnu proizvodnju hartije, i to u jijoanskim uslovima, gde u
Nelovoj vodenici maljevi mlate po sirovini da bi se dobila pulpa... Osim toga, gotovo nita. Ja sam ovde neto kao aman. Mumlam i
napevam neto to je drugima nerazumljivo. Bavim se zastarelom, opskurnom zemaljskom varijantom matematike.
Prie joj Priti, donosei velike listove hartije sa isprintanim grafikim prikazima neega u tri dimenzije. Bili su to nacrti
hiperspacijalnih putanja, mueniki izvijenih, rastegnutih maltene do kidanja. Oseajui u kakvom je raspoloenju gazdarica, mala
impanza ostavi papire po strani i pope joj se u krilo.
Ba te volim, slatka Priti, pomisli Sara, gladei krzno impanzice. Ti nema mo govora; a na Zemlji su impanze stekli i to, i sada
ak pilotiraju zvezdanim brodovima. A ipak, kako bih volela da te pokaem svima! Ti bi zaprepastila itavu zemlju, kad bismo do
Zemlje stigli.
Dilijan je, stojei na svojoj strani staklene pregrade, nastavila razgovor sa Zubdakijem. Hitrim pokretima ruku prizvala je
holografske slike lica jo nekoliko delfina, ukljuujui pilota Akeakemaija i glavnog astronavigatora, Olelo. Sluali su je nekoliko
trenutaka. Onda se Olelo usprotivi toliko glasno da je i Sara uspela da razabere neto od tog bukavog angliskog-jezika-iz-vode.
"... ne moe pod ovim okolnostima. Jurnuti pravo napred, kroz ovakvu guvu, bilo bi to nerazumno, bilo bi samoubilaki!"
Sara nije ula Dilijanin odgovor na to, ali delovanje odgovora na Akeakemaija bilo je primetno: hologram njegovog lica pokaza
veliko irenje oiju i jedan maltene ljudski izraz iznenaenja. Takoe nezadovoljstva, koje nadjaa uobiajeni delfinski 'osmeh' koji je
deo njihove anatomije zbog ega se ljudima i ini da se delfini veito osmehuju.
Sara podie Priti iz svog krila i spusti je na palubu. Poe ka tom razgovoru koji je postajao ei.
"Ali ttta..." zamucao je Akeakemai. "ta sa Transsscendentnima? Pa, oni valjda nikad-d-d ne bi dozvolili da ssse tako neto dogodi!"
Da se ta dogodi, zapita se Sara prilazei.
Najednom se u vazduhu, blizu Dilijan Baskin, ukljui slika svetlih linija u rotiranju... Nis hologram.
"Imam zle glase", saopti Nis. "Kapije su se zatvorile. Vie nijedan kandidat nee biti primljen."
"Toga sam se plaila", ree Dilijan. "Subspacijalni poremeaji su najzad onesposobili ovaj sistem kapija. Tolike flote pristiu, a nee
imati kuda da odu. Samo e se nagomilavati nadomak povrine belog patuljka."
"Ve se nagomilavaju", ree Nis. "Milioni brodova dovravaju svoje objedinjavanje i preoblikovanje, i silaze u najniu orbitu.
Meutim..." Hologram se utanji 'u struku' i izvede naklon prema kapetanici. "... Meutim, nije tano to to si rekla o kapijama. One
nisu izgubile sposobnost funkcionisanja. Tano je da vie nijednog kandidata ne proputaju u onostrane svetove. Ali to je namerno.
Sada, naprosto, ele da se pozabave nekim drugim poslovima."
"Pokai nam!" uzviknu Sara, ubacujui se kao da ima veu vlast od kapetanice. Starija ena klimnu glavom, i Nis, tek tad, poslua.
Pred njima se u vazduhu raskrupnja multidimenzionalna slika. Mali, veliki i najvei predmeti bili su prikazani ne u jednoj istoj
razmeri, nego u logaritamskim proporcijama, tako da se u istoj slici moglo videti mnogo vie, sa ivopisnim, zbijenim pojedinostima.
U neposrednoj blizini belog patuljka guralo se nepregledno mnotvo brodova svih veliina, pa i gigantskih, kao oajno krdo koje juri
a vidi da e se stropotati pravo u okean ognja. Pristizali su milioni drugih i zbijali se. Sara je zapanjeno gledala kako se oblikuje taj
ogromni disk oko belog patuljka. Svaki pojedini od tih brodova, ili naroda, stigao je dotle u elji da sad pree u legendarni novi, vii
nivo postojanja. Da preskoi do neke neutronske zvezde, gde bi usledilo spajanje sa mehanoidima i onda milioni godina radosti u
zagrljaju veoma monih plima.
Ali prolazi do tamo su iezli! Kopljaste strukture do pre nekoliko trenutaka proputale su mnoge kandidate u taj novi ivot,
otvarajui im prolaze do cilja. Ali sada su ti lani habitati napustili svoje poloaje. Videlo se jasno kako se uzdiu, udaljavaju od belog
patuljka... preputajui sve preostale kandidate uasnoj sudbini.

197
Habitati su izmicali pogledu zato to su se stalno prelivali nekim uljastim, promenljivim bojama. To Saru podseti na jednu pokrajinu
na Jijou, takozvani 'Spektralni tok', koji je zapravo pustinja sa velikim koliinama psihoaktivnog kamena i peska. Tamo i jedan jedini
pogled na okolinu moe da zbuni um razumnog bia.
Uzdiui se znatnom brzinom ka slobodnom svemiru, kopljasti kvazi-habitati prolazili su bezobzirno kroz 'okean' silazeih brodova,
tako da su hiljade morale beati u potpunoj panici, samo da bi se sklonili s puta. Nestadoe i poslednji ostaci reda i poretka meu
kandidatima, a eksplozije se umnoie kao fosforesciranje dijatomeja kad neka velika vodena zver, plivajui besno, projuri kroz
mrano more.
"Jedna od tih stvari se zaletela tano ka nama!" uzviknu astronavigator.
Dilijan je istog trena reagovala nareenjem: "Teraj pravo odavde i do vraga sa oprezom! Daj maksimalnu inercijalnu brzinu!"
"Aj!" uzvrati Akeakemai. Ovu re potvrivanja pojaa jednim zamahom repa.
Brazdaevi motori zajeae. Sara oseti vibriranje palube pod nogama, a i udne napetosti u kimi: vetaka gravitaciona polja njenog
broda borila su se da ponite efekte naglog ubrzanja.
"Al to nam je uzalud, to zna", bio je Zubdakijev komentar na ovo. "ak i ako se ne sudarimo ni sa im, i ako pobegnemo od Jofura.
Uzalud, jer bi Brazda morao biti nekoliko svetlosnih godina daleko da bi preiveo ovo to e sad da se desi."
"ta, ta?" upita Sara. "ta e se desiti?"
Pre nego to je Delfin astronom mogao odgovoriti, Sara uzmae od holo-slike, sa priguenim uzvikom uasa.
Videlo se kako jedno 'koplje' Transcendentnih nemilice 'ore' kroz redove kandidata, sudarajui se sa hiljadama njih. Trilioni osoba
ginuli su tamo, svakoga trenutka. Pravo ludilo sudaranja i plamena irilo se i uzdizalo du te putanje... koja se produavala tako da je
morala proi kroz Brazdaa ili neposredno pored njega. Usporavanja nije bilo.
tavie...
"Pa, oni i pucaju na kandidate!" uzviknu Sara.
Uistinu, linije sile sada su palacale iz tog lanog habitata, zahvatajui usput pojedine brodove.
Ovo nije bila anomalija. I svi ostali 'habitati' ponaali su se isto dok su, gazei kroz leeve, beali od belog patuljka kraj koga je
trebalo da ostanu i da poslue kao kapije za novi ivot.
Sara oseti da ju je Priti uhvatila za desnu ruku. Uasnuta pred ovom orgijom unitenja - u kojoj je stradalo neuporedivo vie naroda
nego ranije u raspadu Fraktalnog sveta - nije vie nita mogla da uini niti da kae; samo je stajala i gledala zapanjeno.
Da je bar onaj Emerson uz mene, pomisli ona; mogli smo gledati zajedno kako nastupa kraj.
Pre nego to je monstrum, pristiui u ognju i eksplozijama, oinuo jednim zrakom i po Brazdau, Sara stie da sklopi samo jo jednu
misao.
Boe, oprosti mi to mislim ovako, ali... u ovom prizoru ima i mnogo lepote...
Alvinov dnevnik
Kako da iskaem svu ovu radost koju oseam? I svu tugu koja, istovremeno, ispunjava moju napetu, uzdrhtalu kimu?
Ponekad su ironije ivota naprosto neizdrive. Vaseljena se, moda, raspada u komade svud oko nas, ali ja sam, blagosiljan Ifninom
sreom, naao ljubav i dobrodolicu kod pripadnika mog sopstvenog naroda, ovde. Za to vreme, jadni tipko - ija je ideja da treba
krenuti u pustolovine, zapravo, i pokrenula sve nas, tako da smo danas ovde, toliko daleko od naih domova u divljini - pogibe na
samom pragu civilizacije, samo zato to se zatekao na pogrenom mestu u pogreno vreme.
Major izviakih snaga Hari Harms eleo je da preko policije pokrene poteru za ubicom, ali ga je pilot, Delfin Ka, zamolio da to ne
uini. Puna istraga otkrila bi ko smo, ta smo, kako smo dospeli na Kazkark. A mi moramo, nadasve, da zatitimo nau Hak, koja je
jedini ivi G'keki izvan Jijoa - bez obzira na to to ona ne voli da bude tako tretirana. Hakica je, zapravo, najogorenija od svih nas:
ona kae (ona vie) da moramo jurnuti da osvetimo tipka, sad odmah, po svaku cenu.
Ali morao sam se sloiti sa Kaom: on je u pravu. Zakon i drutveni poredak poinju se raspadati oko nas. Slabi su izgledi da bi
policija htela ili mogla sad da uhvati ubicu.
"Ja sam, meutim, malo 'ispruio antene', znate", uveravao nas je major Harms. "A i pustio sam neke programe koji e prosejati slike
sa svih monitora, traei samo one koje bi mogle biti slike Rothena. Ako se Ro-ken prevari, ako otvoreno poe makar jednom ulicom
Kazkarka, uloviemo ga. Ali, kladio bih se da se taj zavukao negde u ilegalu. Rotheni su poznati po lukavom maskiranju, i slinim
trikovima."
"Ili je moda ve prebegao kod nekog od-d-d velikih klanova", dodao je Ka. "Moda se ovoga trenutka pogaa s njima, nastojei da
im proda Brazdaa i Jijo po to veoj ceni."
Kad je uo za tu mogunost, major Harms je zatraio od Kaa da preparkira na zvezdani amac na dokove koji su rezervisani samo za
vozila Navigacijskog instituta. Evo, sada smo parkirani iza majorove letelice, koja izgleda zaista udno. U njenom smo zaklonu;
bukvalno smo se sakrili iza nje.
"Morate razumeti, ja ovo nikada ne bih uradio pod normalnim okolnostima", objasnio nam je on. "Poloio sam ja zakletvu. Moja prva
lojalnost je prema Institutu, a zatim prema civilizaciji Pet galaksija." To rekavi, slegnuo je pleima, veoma izraajno. "Ali sad nije
jasno ta te tri rei znae."
Priznajem da mi je u poetku bilo teko da gledam kako jedan impanza govori, a da ne zaumblam od iznenaenja! Dobro, znam da
ne bi trebalo da me mnogo iznenadi to to impanza ume da govori (tavie, tako elokventno i trezveno). Osobito impanza koji stoji
tako uspravno, koji je pokriven elegantnim belim krznom, i koji tako zavidnom spretnou pokree taj svoj veliki rep. Oigledno je ta
rasa imala koristi od nekoliko dodatnih vekova genetskog Uzdizanja, posle odlaska Kivota sa planete Zemlje. impanzi koje je Kivot
poneo, i spustio na Jijo, pametni su... ali nemaju mo govora. Oni su, dakle, nemi roaci ovog Harija Harmsa.
"Uostalom", nastavio je major Harms, "svako od vas nosi sa sobom po jedan primerak izvetaja za savet Teragens. U taj izvetaj uneta
je i potpuna bioloka identifikacija ubice, Ro-kena. Lako se moe desiti da Zemljani poalju za Ro-kenom nekoliko svojih zloglasnih
meuzvezdanih specijalnih agenata. Siguran sam da e, u tom sluaju, taj gad biti u punoj meri 'isplaen' za sva zlodela koja je
poinio. Ne brinite."
Ohrabrujue, zaista. Majorove rei kao da su primirile i Hakicu.
Ali, vesti o opsadi Tere su tako rave da se ja pitam - kakve su anse da sa nje ikad vie bude 'poslat' iko, igde?
Naa slavna druina poela se rasturati i pre tipkove smrti.
198
Jer, prole nedelje Ur-ronica je imala susret sa vlasnicima jednog teretnog broda. Oni su Pun-mangi, stvorovi nalik na ptice, ali sa
neupotrebljivim krilima - to su samo nakostreena pojedinana pera - i bez ikakvih manipulativnih organa osim noica i kljunova. Ta
posada nala se stvarno u bednoj situaciji. Imala je jednog 'rukatog' radnika, ali ih je on, zbog ove krize, napustio, i zaputio se svojoj
kui. Oduevili su se videi da imaju priliku da unajme jednu Urkinju, bez obzira na to to im je ona priznala da se slabo razume u
galaktiku brodsku tehnologiju.
Pilotiranje je, na glavnim trgovakim putevima, ionako manje-vie preputeno automatskim spravama. Veinu obinih poslova u
svakom brodu odrauju, naravno, roboti. Ono to je toj posadi stvarno potrebno jeste jedan radnik koji je inteligentan, spretnih ruku, i
hitrih nogu, da dohvata i potee i prenosi svata i kojeta, ve prema potrebi, kad maine 'zaribaju' ili kad neto ne umeju. Uloga,
dakle, koja nee pasti teko naoj Urkinji koja ima etiri noge i dve spretne ruke, sklone da se prihvate najrazliitijih manuelnih
poslova. Trebalo bi, zapravo, da joj rad na zvezdanom brodu bude kao deja igra, posle onog izuzetno napornog, maltene ropskog
rada u kovanici kod Uriel, na planini Guen.
Zamolio sam Tvafu-Anufa da pogleda ugovore na svoj nain, oima iskusnog Hunia birokrate, naime da osmotri jesu li pojedinosti
ugovora u redu. On je to uinio, i saoptio nam da je ugovor pravno besprekoran. Pun-mangi e iskrcati nau Ur-ronicu ve na treoj
stanici, a to je luka gde urski brodovi esto navraaju, tako da e ona moi da se povee sa svojim kentaurskim narodom. Tokom
plovidbe ona e stei zvezdoplovno iskustvo, ali e i zaraditi lepu sumicu u kreditima.
Nadam se da nee svojim poslodavcima postavljati toliko pitanja da oni od tog smaranja popadaju dibidus mrtvi.
"Ako nita drugo, vrod in je suv i topao", bio je Ur-ronin komentar, posle obilaska tog njenog budueg radnog mesta. "Nena one Ifni-
proklete vlage koju san norala da trpin sve dovde! Osin toga, Pun-nangi nenaju ni upola tako lo niris kao Ljudi!"
Na ovo joj je Ka odgovorio samo jednim zvukom, ali prikladno podsmeljivim. Njih dvoje su proveli mnogo vremena zajedno tokom
ovog naeg putovanja od galaksije etvrte dovde, priajui o tehnologiji i blaei jedno drugome zabrinutost. Ne verujem da u ikad
videti udnije prijateljstvo: Delfin, koji oboava vodu, i Urkinja, koja je se uasava, a slau se odlino.
"Gledau dovro sa sva tri oka", nastavila je ona, "pa ako naie ijedan vrod Zenljana ili Tinbrinija, predau in ovo." To rekavi,
potapala se rukom po kesi koja se u sastavu njenog tela nalazi ispod mike (da kaem precizno: desnom rukom po kesi ispod leve).
Tu lei jedan primerak izvetaja Dilijan Baskin, ifrovan tako da ga jedino savet Teragens moe proitati.
(A drugi primerak skriven je kod mene. Ko zna ko e se od nas Vufonaca prvi probiti. Ako e se probiti ijedan; ako svemir bude do te
mere saraivao sa nama. I ako tada bude jo postojala Zemlja.)
Bio sam tuan kad je Ur-ronica kretala kasom za svojim poslodavcima Pun-mangima. Poelesmo joj zbogom. Hteo sam da je
zagrlim tako da se sva etiri njena kentaurska kopita podignu od tla, i da je stegnem na pravi huniki nain. Ali, znao sam da druge
rase imaju drugaije poglede na te stvari. Urski (to jest, uriki) narod nije nostalgian niti sentimentalan.
Naravno da Ur-rona voli i Hakicu i mene, ali, na nain kako njen narod zna da voli.
Recimo to ovako: moda e ona ponekad pomisliti na nas, i tad e u srcu osetiti trenutak naklonosti.
Ali njen ivot e zaas biti punom snagom preusmeren na nove aktivnosti.
Neemo mi njoj nedostajati ni priblino onoliko kao ona nama.
Takav je svet.
Otila Ur-rona. Otputovala. Ali, vratio mi se jedan drugi 'ortak'.
Dver je proveo midure ispitujui Blatka otro, i najzad je iz njega izvukao ta je hteo. Jer taj mali nur (Titlal, u stvari) konano je
progovorio, i priznao ono to smo nedavno naslutili - da su pre nekoliko vekova Timbrimiji ubacili koloniju svojih omiljenih
klijenata, Titlala, na Jijo, ali pomeanu sa daleko veim brojem nura, koji su po spoljanjem izgledu savreno isti ali su obine
ivotinje, bez sposobnosti govora, delimino devoluirane. Zato smo mi na Jijou vekovima mislili da su to sve nuri, zverice, a zapravo
su neki meu njima sauvali u punoj meri plodove intelektualnog Uzdizanja.
Blatko je pristao da otkrije Dveru ifrovane rei i grupe rei koje e podstai te tajne Titlale da se prestanu skrivati u populaciji nura i
da nam otvoreno priu. To je bila cena koju je zahtevao od Blatka, nudei mu, u zamenu, slobodu. Sad Blatko nastoji da stupi nekako
u vezu sa svojim pokroviteljima Timbrimijima i da im saopti ta se na Jijou dogodilo. Poto je to cilj koji se lepo uklapa sa onim to
ja elim postii, nas dvojica emo na dalja putovanja krenuti zajedno.
Dver je, reklo bi se, zadovoljan. Ja imam utisak da je njegov glavni cilj bio da bar jednom nadmudri i stvarno pobedi Blatka, pre nego
to on i Ka krenu zajedno na dugo povratno putovanje do Jijoa.
A krenue odmah, pre nego to se sve raspadne.
Jer Pet galaksija se ljulja i trese a trenutak potpunog raskida se primakao.
Potresi u samom prostoru kao takvom pojaavaju se, i sve jae deluju na materiju. Stenovita masa od koje je sainjen ovaj planetoid
ve je ispucala i te pukotine se dramatino ire. Postaje oigledno da ni zabaeni mali Kazkark nee moi da poslui kao trajno
pribeite od stranih potresa. Reka izbeglica promenila je smer, sada ih vie odlazi sa Kazkarka nego to dolazi. Polovina normalnih
svemirskih puteva ve je u prekidu. Narod koristi one preostale da se doepa svako svoga doma, ako ikako moe, ako ima jo
vremena.
Meu odlazeima najupadljiviji su propovednici nove vere, svi zaogrnuti platevima plave i zlatne boje; oni tvrde da spasenje mogu
postii pojedinci, pre nego rase, i jo kau da centralnu, dramatinu ulogu u tom sveoptem spasenju ima Zemlja, navodno 'planeta-
muenica'.
Ta nova sekta proklamuje da treba voleti Teru ali istovremeno i radovati se to je Tera 'raspeta na krst'.
Pojma nemam da li se to propoveda na milion mesta istovremeno, ili samo na Kazkarku, to bi znailo da je tu veru osnovao zapravo
samo onaj jedan jedini Skiano, kao usamljeni, prvi apostol. U svakom sluaju, taj kult kao da je 'pronaao neto', njihova poruka
odzvanja dobro u duama mnogih, u ovim nemirnim vremenima. ire se 'plavuani' radijalno sa Kazkarka u svim moguim pravcima,
misionari eljni da 'jave blagu vest', za koju se jo kae 'blagovesti'. Koriste ovaj haos, u kome se mnoge druge religije, starije,
oigledno rue.
U samom centru te vere je Skianova efica, zapovednica svih tih misionara, koja se zove Reti. To je ona ljudska devojica koja je ak
i na zabaenom, primitivnom Jijou izgledala kao totalna primitivka i divljakua. Transformisana delovanjem estetske hirurgije, ali i
samom injenicom da se lepo obukla, ona jednim pokretom prsta doziva k sebi stvorenja vea i starija i monija, iskusne
zvezdoplovce, i alje ih na zadatak, kao da je njen klan, zemaljski, pokrovitelj svima ostalima; kao da su Zemljani narod najstariji.
199
A oni prihvataju to! Klanjaju se, prepuni potovanja, ak i kad papagajina na njenom ramenu odkreti neto ironino, neto bez
potovanja.
Nikada ne videh ljudsko bie da se kree sa veim samopouzdanjem, niti da tako arogantno prisvaja sebi vrhunski status.
A Skiano se etka polako, jednim parom oiju alje iskriave svetlosne signale a drugim, gornjim parom gleda ka dalekim
horizontima.
Dver je pokuao (ali, naravno, bez uspeha) da ubedi Reti da napusti taj najnoviji verski pokret. Hari Harms joj je ak ponudio
besplatan prevoz nazad do njegovog matinog sveta, a to je neka tamo kolonija zaista daleko od svih ovih uzbuna; tamo bi Reti moda
mogla da nae nekakvu bezbednost pa ak i udobnost, a bila bi okruena (malobrojnim) ljudskim biima. Dakle bila bi kod svojih.
I major Harms, i Dver, javljaju da nisu nita postigli s time. Ja, iskreno, smatram da je Retina nepopustljivost razumljiva. Ona je
osetila kako to prija kad si vaan i cenjen, okruen onima koji smatraju da ti je upravo tu mesto.
Nauio sam to i ja.
I primaklo se, ah eto, vreme da ovaj moj dnevnik ostavim zauvek. eka me mlada Dor-hinuf, koja jo stanuje kod svojih roditelja.
Okruena je ovdanjim Huniima, koji e se okupiti u znatnom broju. Bie to vee poezije ali i dobre veere. to je, dabome, kod nas
na Jijou najnormalnija stvar, ali je za ove zvezdane Hunie veliko otkrie, smelo i novo. Oni su zvezdani bogovi ali nisu znali da ivot
moe da se organizuje i tako.
Morau malo da preturam po sanduku knjiga, koji vukoh sa sobom sa Jijoa i svud po svemiru, i da izaberem jednu da je itam ovima
veeras. Proli put itao sam im Melvila i Kustoa, ali ini se da su pisci Ljudi teko shvatljivi ovim civilizovanim Huniima, ili, bar,
veini njih. Mislim da e biti potrebno jo dosta vremena da ih nauim zato je odlina knjievnost koju su dali il Vern i Mark Tven.
Ovi trae, uglavnom, da umblam odlomke iz oda uf-vufivoa i Fhun-daua, gde se melodramatino peva o napetim jedrima koja 'kao
da ele da se otkinu, il' katarke silne da obore', zatim o 'vetru slanom na slanome moru, koje nava pramcem hrabro see' i tako dalje.
Moj otac bio bi veoma ponosan kad bi znao da hunika literarna renesansa na Jijou, koja je toliko dugo tavorila u senci autora sa
Zemlje, najzad nalazi oduevljenu publiku meu naim srodnicima na dalekim zvezdanim putevima.
Prija to, zaista. Ipak, pitam se neto.
Kako moe ovo biti?
Razmotrite samo, kakva je tu ironija skrivena! Hakica i ja smo uvek sanjarili o tome kako bi romantino i udesno bilo kad bismo
mogli, svemirskim brodovima, leprati tamo-amo. Ali ovi civilizovani Hunii to ne vide tako. Za njih su zvezdane lae samo tupa i
dosadna svakodnevica; odavno su oni na to oguglali, i zaista samo odrauju onu sudbinu koju su nam, tako davno, zacrtali nai
patroni, Guthatse.
Pa kako je onda mogue da su sada prijemivi za umblanja nade i radosti? Otkud ta prijemivost? Da li zbog rastueg haosa u naem
okruenju? Ili je neto u hunikoj dui ekalo toliko vekova, uspavano ispod mrke ljuture birokratske mrzovoljnosti?
Zar je mogue da jedna jednostavna poetska slika, jedrenjak koji jezdi po morskim valima gonjen vrlo snanim vetrom, dovede do
tako izrazitog buenja due?
Ako je tako, neto je u nama Huniima lealo zapretano oduvek. Nijedan civilizovani Huni nikada ne bi rizikovao da mu se desi
neto opasno na moru. ak i sama pomisao na takvu profesiju - mornar! - bila bi odbaena kao kojetarija. Nikad se tu ne bi
uravnoteio bilans dobitaka i gubitaka. Hunii ne vole da rizikuju. Nikad ne bi pokuali tako neto.
Uostalom, moe li ijedan Huni plivati? Ne moe.
Niim u naoj istoriji ne moe se logino objasniti zato jijoanski Huni pretrne kad vidi zimske ledene bregove na olujnom,
neravnom horizontu, i zato voli pesmu platna i konopaca u hujanju morskog vetra, pesmu koja podsea na umblanje majke svome
detetu.
Tek na Jijou otkrismo neke svoje osobine; tek posle rastanka sa boanskim alatima, posle odbacivanja svih dunosti i obaveza kojima
nas Guthatse onoliko zatrpae.
Budimo fer: mogue je da su nai pokrovitelji bili dobronamerni. ta rei, dunici smo njihovi, od njih dobismo sapijentni um.
Galaktiko drutvo postavilo je te stroge propozicije, kojih se svi moraju pridravati, pa i starije rase kad uzmu neku ivotinjsku vrstu
'pod svoje' i ponu je uzdizati ka svetlosti uma, ka odgovornosti i zrelosti. Guthatse su opazili koje su odlike najdublje ukorenjene kod
nae rase - vernost, potovanje dunosti, odanost porodici - pa su, rukovodei se time, odredili da moramo zauvek svi ii samo jednom
stazom, tano odreenom, uskom. Biti opsesivno predostroni i odgovorni.
Tek sada Dor-hinuf i njen narod nasluuju koliko su nas nai pokrovitelji obmanuli. Kakvo su nam blago, nae najvee, oduzeli.
Blago koje ponovo otkrismo tek odbacivanjem nae 'klase' i silaskom na reku.
Dolaskom na Jijo, gde su se Hunii konano vratili svom ukradenom...
Detinjstvu.
Lark
Kopljasti 'habitati' zaustavili su se tek kad su sasvim izronili iz 'akrecionog diska' nebrojenih miliona kandidatskih brodova, ostavivi
ih dole, i dospeli na novu orbitu, znatno udaljeniju.
Za svemirska putovanja, nije to neko veliko rastojanje; samo jedan lokalni pomak na viu orbitu. Ali posledice po one jadnike dole
bile su uasne.
Jer tamo izgibe sve. Milioni brodova drali su se samo jedne zajednike vrtlono-spiralne sheme kretanja nadole, sa jasnim ciljem; a
sada je u tom prostoru i tom kretanju sasvim preovladala turbulencija. Hiljade haotinih manjih vrtloga, milioni sudara, poari,
eksplozije, smrt. Motori svemirskih brodova stvaraju, neminovno, odreene rezonance oko sebe; a kad se one zbog prevelikog
pribliavanja spletu, nastaju nagle privlane ili odbojne sile. Pilot izbegne jedan sudar, ali nezadrivo uleti u drugi.
Sada je oko bele patuljaste zvezde kruio, umesto brodova nakrcanih razumnim biima, milionskim narodima, samo uskovitlani disk
kra i olupina, jonizovane plazme i smrti.
Gospodari kapija ipak su, u prolazu, svojim bletavim zracima zahvatili (kao konopcima) pojedine brodove; svaki habitat je na taj
nain izvukao iz propasti po nekoliko desetina kandidatskih brodova, dakle neznatnu manjinu. Stvarno odabrane.
Ali oni neodabrani... ko god je od njih makar samo i dotaknut tim zracima, trenutno se pretvorio u uareni gas.
Zato? pitao se Lark, uasnut ovim genocidom triliona. Zato su ovo uradili?

200
Raunao je da e mu to Lingova objasniti, zato to je iskusnija u letenju kroz svemir i kolovanija. Ali ovom prilikom i Lingova je
bila jednako zapanjena i nemona da odgovori.
Ne mogu ni poeti da nagaam, ree mu Lingova.
To rekavi, ona, ipak, odmah poe da nagaa.
Ne, nastavi ona, ne mogu... osim ako je postojala tajna kvota, tajna namera da se primi samo odreeni broj kandidata a svi ostali da
budu 'oboreni'... Ili su moda podprostorni talasi prejaki ak i za tehnologiju Transcendentnih. Pa je proputanje sledeih kandidata u
taj dalji svet postalo tehniki neizvodljivo.
Lark na to odmahnu glavom, odreno. Ovo je za posledicu imalo posledicu otpade jednog simbionta s njegove glave. Onaj koji mu je
pojeo svu kosu i sve elije, u koi glave, iz kojih kosa raste, takozvane folikule.
Time se ipak ne moe objasniti ovakvo bezono unitavanje njihovih ivota! pomisli Lark ka njoj. Ono dole su sapijentni narodi!
Trilioni i kvadrilioni svesnih osoba! Svaki pojedinac tamo potomak je - bio je potomak - neke od drevnih rasa koje su studirale i
unapreivale svoju duhovnost milionima godina da bi dospele dovde...
Lingova dohvati njegovu ruku i pogladi je, pa se stisnu jo jednom uz njega, telom uz telo. I bilo im je toplo, oboma, u tom dodiru.
Lark, uj, ree ona; uj me, ipak su svi ti kandidati kao ivotinje, u poreenju sa Transcendentnima. Potroivi. Naroito ako e
njihovo izginue posluiti nekoj vioj svrsi.
Lark mirnu nekoliko puta.
Vioj svrsi? ree on zgranuto. Kakva bi to 'via' svrha mogla ikad opravdati...
Zauta. Neko se pribliavao. Osvrte se. Kroz pipke namenjene mentalnom kontaktiranju trailo je put, i nalazilo ga, jedno veliko
kupasto bie, ba debelo. Njegov nekadanji uitelj... pa neprijatelj... a sada 'Iks', naprosto prijatelj. Modifikovani Treki, koji je ovde
preduzeo neka nezavisna istraivanja, i sad se kroz ivu 'orbu' primicao da javi o rezultatima.
Jofuri su, ree Iks, izgubili svaku nadu da e se ikada vratiti svome klanu, ili dovriti svoju misiju. Znaju, osim toga, da im je ostalo
jo vrlo malo vremena. Ovaj makroentitet u koji smo ukljueni, to to vi 'Majkom' zovete, dovrie osvajanje celog Polkdija i
aneksiju svih ivih bia u njemu, tako to e provaliti i u mainske dvorane, koje su preivelim Jofurima poslednje uporite, poslednji
anac. Kad budu progutani, apsorbovani, oni e ostati ivi, ali vie nee biti Jofuri, ne u sadanjem smislu te rei.
Odluili su, ree Iks, da pre toga povuku jo jedan potez, svoj poslednji. Da se osvete. Na samom kraju; da to bude dramatini
zakljuak njihovog postojanja.
Lark polete svojim mislima napolje. Vide kako sada izgleda Polkdi spolja, i ta je oko tog broda. Da li nekom ludom sreom, ili
virtuoznim pilotiranjem koje ne zna za strah, Polkdi se izvukao iz akrecionog diska postradalih kandidatskih brodova. Samo krajnja,
razreena periferija tog diska, tek po koja najudaljenija olupina, delila je sad Polkdi od slobodnog svemira; od otvorenog zvezdanog
neba koje se povremeno talasalo zbog izoblienja samog praznog prostora. Put za bekstvo bio je, dakle, otvoren; sigurno im je to bilo
primamljivo. Ali preostali Jofuri znali su da nikada ne mogu pobei jer je neprijatelj koji je ve unutra, daleko nadmoniji; takozvana
'Majka', ogromno sloeno bie koje e ih uvui u svoje hibridno postojanje mnogo pre nego to oni stignu do najblie transferne
take... koja bi, uz to, lako mogla biti i neupotrebljiva.
Motori su, ipak, proradili jo jednom, punom snagom. Tena iva sredina ispuni se njihovim odlunim brujanjem. Lark oseti kojom
putanjom se brod kree, i sa kojim ciljem. Prema jednom kopljastom stanitu Transcendentnih... Tanije, prema jednom, samo
jednom brodu koji je, zarobljen, lebdeo u blizini tog habitata, omotan sve brojnijim konopcima svetlosti. Jofuri su ostali dosledni sebi:
reeni da unite zemaljski brod Brazda po svaku cenu.
A rtva im sad, tako obmotana svetlosnom silom Transcendentnih, ak nije mogla ni beati.
Lark isprui svoju taku gledanja jo dalje. Da... Svaki pojedini od tih kopljastih habitata imao je oko sebe po nekoliko desetina
brodova izvuenih, spasenih iz onog haosa dole; i svaki od tako spasenih (ili uhvaenih) brodova bio je sad podvrgnut istom procesu,
omotavanju sve novim i novim koliinama 'svetlosnog konopca'. Lark pokua da pretrai glasove i misli, da iznae zato
Transcendentni to rade.
Uzalud.
Uskoro, ipak, uhvati jedan slabi odjek iz nekog drugog izvora. Izotri ga, pojaa: neto mu je tu bilo poznato.
Lingova se pridrui njegovom trudu. Uskoro obezbedie kvalitetniji prijem, i kroz njihove misli potee sled zvunih obrazaca.
Ljudski glas. Sumoran, tvrdo reen da neto postigne.
"... ponavljamo. Nismo mi odabrali ovu sudbinu. Nemamo nikakvo pravo da budemo u jatu kandidata. Nae prisustvo ovde nije
legitimno. Nismo Povueni, tom redu ivota nikada nismo pripadali. Nemamo nikakva posla u zagrljaju plima, niti elimo da se
uputamo u ma kakav oblik transcendentnosti u ovom eonu.
Dunost nas zove, moramo se hitno vratiti u galaksiju Drugu. Molimo da nas oslobodite, da bismo mogli otii! Lepo vas molimo da
nas pustite dok jo ima vremena da se udaljimo od katastrofe kojom e ovaj prostor biti neizbeno zahvaen.
Ponavljamo. Nismo mi odabrali ovu sudbinu..."
Lark posle toga oseti dodir trekijevskih misli, koje teku krivudavo ali glatko, kao kapljice voska po vruoj nagnutoj podlozi.
Zanimljivo, ree Iks; oigledno su Zemljani odabrani da im bude poveren neki vaan zadatak. Velika je to ast. Vrhunski nad-umovi
smatraju da ba Zemljani treba da odrade neku teku dunost. A ta Zemljani rade? Moljakaju da im se to oduzme, da bi se vratili
nekakvom svom jadu i bedi, nekakvom petljanju i natezanju u svetu opasnosti i tuge!
Za to vreme ovo malo preivelih Jofura srlja u pogibiju sa kojim ciljem? Da oduzmu Zemljanima to to Zemljani ne ele da imaju -
transcendenciju - koju nisu, uostalom, niim ni zasluili.
Bie tu sukoba, zakljui Iks; posmatrati ih, bie zanimljivo.
Lark je cenio ovaj trekijevski 'neangaovan' stav, iako je svakako i Iks morao znati koji ishod 'sukoba' je najverovatniji: nezamislivo
monija bia, transcendentna, naprosto e spaliti Polkdija kao dosadnu muicu.
Lark razmotri ima li ikakvih naina da se taj nepoeljni kraj izbegne.
Pitam se moemo li se javiti Brazdau, nekako, ree on.
Lingova klimnu glavom.
Ne vidim zato ne bismo mogli, uzvrati ona; ali to nee moi da bude dugotrajan razgovor.
Njihov trekijevski prijatelj takoe se saglasi.
201
Ja/mi imam/o svoje razloge da elimo taj razgovor. Hajde udrueno, pa u/emo vezu moda uspostaviti.
Hari
Kad se jedna od velikih kupola na junom polu Kazkarka konano rasprsla - a nekoliko hiljada prolaznika odletelo tumbajui se u
smrtonosni vakuum, uzalud pokuavajui da se domognu vazduha koga za njih vie nije bilo - institutske vrhovne vlasti na Kazkarku
donele su dugo odlaganu odluku:
Evakuisati!
"Moja istraivanja", ree Verkvin, kad mu se Hari Harms javio na poslednji raport, "sastojala su se u tome to sam prosejavao
najstarije arhive u velikoj Biblioteci, one koje su zatiene najdebljim slojevima dvosmislica.
Zakljuio sam", nastavi Verkvin, "da su uslovi bili verovatno slini ovima, u vreme Groninskog kolapsa."
Stajali su na visokom balkonu zgrade Glavnog taba Nav-insta za Kazkark i okolni galaktiki sektor. Posmatrali su kako mase naroda,
ive reke, struje ka svim raspoloivim izlazima, a odatle ka dokovima, u tenji da se ukrcaju u brodovlje kojim su i doleteli na ovaj
planetoid. Verkvin leerno odmahnu jednim monim pipkom, i nastavi svoja glasna razmiljanja o davnoj prolosti.
"Tada su, kao i sada, Instituti nastojali da poriu dokle god se poricati moglo. Dobili su instrukcije od viih redova ivota da niim
redovima, dakle masama, ne dozvole da saznaju istinu; da skrivaju ta se stvarno deava, sve dok ne bude prekasno, za glavninu
kiseonike civilizacije, da se na bilo koji organizovan nain ozbiljnije pripremi za nailazee dogaaje. I to je uspelo. Taj scenario
ponovio bi se i sada, istovetno, da nije bilo onog nedavnog upozorenja koje je Zemlja, tek tako, emitovala itavoj javnosti, svima. Bez
tog alarma, nijedna rasa u Pet galaksija ne bi imala ansu da se pripremi."
"Jahhh", ree Hari kiselo. "Mnogi klanovi su uli upozorenje ali su se opredelili da ga ignoriu. A neki nisu stigli da ga sasluaju, zato
to su previe zauzeti napadima na Zemlju."
Pouta tmurno, pa nastavi.
"Verovatno nema neke nade da ovi prostorni poremeaji rasture opsadu Tere, a?"
Verkvin okrete pogled svoje sipinske glave ka impanzi izvidniku, kao da eli da proveri je li ovaj major i dalje u potpunosti lojalan.
"A, nema, nema", odgovori on. "Prema naim procenama, nekih trideset procenata transfernih taaka u galaksiji Drugoj ostae barem
delimino funkcionalne. Naravno, prilikom najgorih udara poremeaj metrike prostora zahvatie i sve nivoe hiperprostora ba gadno.
Teko onom brodu koji tad pokua da izvede ma kakvu pseudoakceleraciju! Ali ovo se nee mnogo odraziti na velike bojne brodove
koji su rasporeeni oko tvog matinog sistema, Sunevog. Ti brodovi e biti bezbedni, ako ostanu u normalnom prostoru, i ako se
uzdre od upotrebe probabilitetnih oruja dok ne prou najgori potresi.
"Oekujemo da e udari, naravno, biti mnogo gori u etvrtoj."
Hari klimnu glavom. "Pa zato mene aljete ba tamo."
"Da li bi ti odbio taj zadatak? Mogu ja da poaljem i nekog drugog."
"A je l' tako? Moe, a? A ko bi bio voljan da zae u E prostor u ovakvim trenucima?
Verkvinov odgovor sastojao se od znaajnog utanja. Od preostalog osoblja, samo jedan jedini izvia - Hari - imao je dovoljno
iskustva ali i talenta da se i ovog puta uspeno vrati iz bizarnog carstva ivih ideja.
"Pa, do vraga, zato da ne poem?" proguna Hari. "Kae da u imati dovoljno vremena da poloim novu seriju instrumenata du
staze, odavde do galaksije etvrte, i da se vratim pre nego to nastupi najgori deo krize?"
"Pa, da, mada e biti 'tesno'", ree velika sipa. "Pojaali smo svoje kalkulacije, one izvedene na tradicionalan nain, tako to smo
upotrebili i nove matematike inkantacije, preuzete od vuje dece, i to ba iz te najnovije poruke sa Zemlje. Rezultati se podudaraju:
drugim reima, oba metoda daju isti rezultat. Glavni raskid hiperprostornih putanja desie se neposredno posle tvog povratka na
Kazkark. Dakle, vratie se, valjda, bezbedno."
Tiina sad potraja mnogo due.
"Ja bih, naravno, krenuo i da nije tako", ree Hari Harms promuklo.
Duboki uzdah. Nervozno uvijanje pipaka.
"Znam da bi", ree mu Verkvin.
"Za Pet galaksija", dodade Hari.
"Da." Verkvina kao da malo izdade glas. "Za civilizaciju... Pet galaksija."
Dole, na bulevarima Kazkarka, najgori deo egzodusa kao da je ve proao. U optoj beaniji mnogo toga je isputeno, pobacano i
razbacano; sada su po tim stvarima, na ulicama, preturali skupljai starudija. Major Hari Harms odmicao je energinim koracima
svojim putem, a malo iza njega brujao je teretni robot 'magarac', natovaren kapsulama koje je trebalo odneti u E prostor i rasporediti
po nareenju Verkvina. Telemetrijski podaci iz tih kapsula mogli bi doprineti da se bolje sagledaju 'naponi' koji rasteu pa i rastru
osnovno vezivno tkivo stvarne vasione - sam prazan prostor. To bi moglo pomoi da se narodi Pet galaksija bolje snau u nekoj
buduoj krizi ove vrste, kroz, moda, stotinak ili dvesta miliona godina.
Ve je bilo jasno da e ta sledea kriza svakako nastupiti. Vaseljena se iri. Zato se prastari 'kvarovi' u prostoru, koji tako dobro slue
za neposredni preskok sa jedne astronomske lokacije na drugu, postepeno rasteu... a onda i kidaju. Posle svakog takvog raskida, broj
preostalih transfernih taaka je manji, pa su i veze izmeu galaksija (i lokalne, izmeu pojedinih delova iste galaksije) malobrojnije,
siromanije. Brzi meugalaktiki hiperprostorni 'autoputevi' postaju, time, manje dostupni, ili sasvim nedostupni.
Pa dobro, i vaseljena stari, razmiljao je major Harms; ali, starei, postaje opasnija a manje zanimljiva. U danima Praotaca, verovatno
je sve bilo nadohvat ruke. Bilo je to magino vreme, kad je bilo maltene trivijalno lako izvesti preskok od bilo koje do bilo koje druge
take u sedamnaest povezanih galaksija.
On ispravi plea.
Pa, dobro, zakljui Hari; ja u, barem, biti uesnik u neem znaajnom. Verkvin je preuveliao moje anse da se vratim iv; ali, nema
veze.
Kazkark je izgledao besprekorno, kad je Hari, po zavretku obuke, na njega prvi put doleteo. Sad su hodnici bili proeti pranjavom
izmaglicom, zato to su zidovi ispucali od mnogih prostorno-talasnih udara. Novi takvi udari, 'prostorotresi', stizali su u sve kraim
intervalima, sada ve tako esto da Hari i nije obraao mnogo panje na njih.
Eto, pomisli on, kako i abnormalno moe posle nekog vremena poeti da izgleda normalno.

202
Prilazei dokovima, vide evakuaciju jedne velike grupe Hunia, uglavnom slubenika institutske administracije i njihovih porodica.
Oni su nosili sa sobom veliku koliinu prtljaga, koji je uglavnom bio natovaren na lebdea teretna kolica tipa 'magarac'. Unosili su to
u brod koji e ih odneti do jednog od njihovih matinih svetova. Kretali su se strogo u redu, bez ikakve guve ili panike, kao to se i
moglo oekivati od Hunia. Ipak, ova grupa je bila nekako drukija; Hari zapazi da su nekako ivahniji, manje mrzovoljni i kiseli,
nego to je to uobiajeno kod njihove rase.
Vidi kako su obueni! ree Hari sebi, primeujui tek sad bitnu promenu. U havajske kratke koulje! Nesumnjivo ih je Alvin
nagovorio da to nose!
Zaista, priblino svaki trei visoki dvonoac bio je obuen ne u uobiajeno, dosadno belo ili srebrnasto odelo, nego u koulje i
pantalone dreavih boja, sa natampanim tropskim cveem i listovima paprati. Koulje su na leima bile proseene da bi bilo mesta za
hunike kimene prljenove, koji su iljati i veoma veliki. ekajui da uu u brod, umblali su maltene svi uglas, tako da su svi okolni
hodnici, kao i sam dok, odjekivali tonovima kudikamo jaim i ivahnijim nego to je to uobiajeno kod Hunia.
Jedna grupa rei na gal-estom, pojaano izgovorena, privue Harijevu panju.
Ne mogu da verujem, ree on sebi; ovo bi se na angliski moralo prevesti kao usklik "Hej, diimo sidra!"
Neki od starijih Hunia nisu uopte uestvovali u toj galami a po njihovim licima se videlo da su zbunjeni ili ak ljuti to se mlai
tako ponaaju. Mladi su se, verovatno zbog toga, maltene dozivali zvucima iz svojih naduvenih vazdunih kesa ispod grla.
Na jednom mestu nekoliko mladih je stajalo zajedno u redu; oni zapevae neku epsku pesmu o tranziciji i 'vidicima novim'.
Iza svih Hunia, u jednom prikrajku izmeu sanduka, videla se kupasta naslaga masnih prstenova, nalik na Jofura ali neto manja. Bio
je to Tjug, Treki, alhemiar sa Jijoa. Po svemu sudei nameravao je da krene za Alvinom u dalje pustolovine.
Hari je, prolazei, nastojao da uhvati Alvinov pogled, ali taj momak je bio potpuno zauzet igranjem uloge seoskog momka koji je
doao i preokrenuo stvari u gradu. Tik uz njega stajala je Dor-hinuf, a na Alvinovim pleima odmarala su se dva nura. Alvin je,
meutim, trenutno bio nekako udno zauzet jednim sporednim poslom. Naslanjao se laktovima na jedan slabo zatvoren sanduk, na
koji je i dobro motrio, ali sve vreme se trudio da se ponaa nonalantno.
Jedno oe poklopca malo se pomae. Iz mraka unutra jedno oko se polako, ljuljanjem i njihanjem, uzdie; oko na pipku. Za tim
jednim pokua da se provue i drugo oko, eljno da vidi ta se deava napolju.
Ne prestajui da umbla leerno, Alvin jednom svojom aketinom doepa oba ta neposluna oka, pa ih gurnu nazad u sanduk. Onda
preko njih pritisnu poklopac i privrsti ga. Sanduk se sav zaljulja, kao da se neko unutra 'vozi' napred i nazad u znak protesta. Alvin
ostade jo jae naslonjen na poklopac, ekajui da se stvari smire.
"Ahoj!" povika jedan Huni na elu reda, kad se portal ka njihovom brodu najzad otvori. "Kree se laa hunika, sa pristanita
Kazkarka!"
Hari je zadrao ozbiljan, dostojanstven izraz lica i uspravno dranje jo nekoliko sekundi. Jo pedeset metara napred, ali, poslednjim
snagama se uzdravao. Onda jurnu za jedno oe i poe se smejati neodoljivo. Krivio se svakojako, pa i glavom do zemlje, od silnog
smeha; ipao u mestu, pljeskao se akama po butinama, lupao pesnicama kao ekiima po oblinjem zidu.
Dokovi za slubena vozila bili su maltene sasvim naputeni. Pobegli su meu prvima zvaninici Bibliotekog instituta; Migracionog;
Trgovinskog; i Ratovodstvenog. Mesta gde njihove letelice treba da budu privezane bila su prazna. Jedino su Verkvinovi slubenici
jo branili Kazkark, jurcali tamo i amo spasavajui unesreene, usmeravali panini masovni saobraaj izbeglica. Bio je to plemeniti
napor. Hari pomisli da bi moda najpotenije bilo da se i on baci u akciju ovde, da spase poneki ivot, zakrpi bar poneku poderotinu
na tkanini galaktikog drutva. Kad kataklizma proe, Navigacioni institut imae zadatak da zapone obnovu civilizacije tako to e
pokrenuti tokove trgovine.
Ali, Verkvin me je uvao i sauvao za ovu jednu misiju; ree Hari sebi; valjda matori siponja zna ta radi.
Pred njim je sada bilo njegovo E-prostorno vozilo, koje je on toliko voleo; njegova letelica/stanica/hodalica. Spremna za novi prodor
u dungle memskog sveta, idejnog. Iako je znao da e ova misija biti opasnija od svih dosadanjih, Hari, i nehotice, ubrza korake.
Prilazei, on primeti da je poeo neto pevuiti u sebi. Melodiju koju su maloas umblali oni Hunii - oni kojima je Alvin postao zet -
dok su se pripremali za odlazak.
Bila je to neka mornarska ili primorska pesmica. "Dok megabui njiu grane, i ceo Vufon spi..."
Zgodna melodijica, zaas se 'primi'.
Dobra za polazak na dugo putovanje.
Puna nekog iekivanja.
Novi haosni talasi prodrmae planetoid dok je Hari utovarivao Verkvinove instrumente u tovarni prostor svoje letelice. Drevnom
kosmikom stenovitom masivu, kao i svim drugim takvim gradovima u letu, pretila je sada opasnost da se raspadnu. Sav je odzvanjao
vibracijama koje su se prenosile podjednako i u letelicu, njen pod i zidove. Jedan neprivreni paket instrumenata pade sa jedne od
gornjih polica, pa je Hari Harms morao ba dobro odskoiti u stranu da to ne bi palo na njega. Prirodna gravitacija Kazkarka bila je
minimalna, ali vetaka mnogo jaa, pa se instrumenti u tom paketu razlupae u parampare, a delii se razletee po podu.
Morao je da poisti, on lino, i to metlom. Jednim uvom je neprestano oslukivao kad e sirene za vakuum-uzbunu zajaukati na svoj
karakteristini nain a onda (zbog nestanka vazduha, naravno) postati slabo ujne, pa neujne. Ali nita od toga nije se desilo.
Proe jo nekoliko dura. Harijevo nakostreeno krzno polako se 'sloilo' uz njegovu kou. Kristalni svod iznad dokova odrao se... do
daljnjeg.
Hari, po zavrenom utovaru, izae da poseti mali borbeni amac thenanijanske izrade koji je leao parkiran prikriveno, zguren u senci
njegove stanice/letelice. Proe kroz vazdunu komoru i povika, dozivajui pilota.
"Ej, Ka! Spreman za polazak? Ja otperjavam odavde kroz manje od jedne midure, pa, ako vi drugari mislite sa mnom..."
Iz malenog pilotskog prostora izviri glatki sivi Delfin na leaju-hodau sa est mehanikih nogu. Odmah se videlo da Kau nije dobro:
ve nekoliko nedelja bio je na suvom i nije imao ni jednu jedinu priliku da zapliva, ak ni za tren. Dodue, imao je mogunost da
potopi taj svoj leaj, za ta je sluila jedna specijalna uzana komora, i da spava, ipak, okruen malom koliinom vode, ali bez ikakvog
plivanja.
"Ma, ja bih poao ovog trena!" ree Delfin na angliskom. "Al' ne mogu bez Dvera."
Hari pogleda preko ramena. "Ah, do sto avola", ree on. "Gde li je taj odlutao?"

203
Po strani od njih otvorie se jedna kabinska vrata i odatle potekoe rei takoe na angliskom, ali nekako glatko i ljigavo izgovarane...
ili, moda, zavodljivo. "Znate, pretpostavljam da mladi ovek pokuava, po ko zna koji put jel'te? Da ubedi svoju ensku ekvivalentu
koja Reti se zove, da poe odavde, sa nama. Ne mislite?"
To se pojavila Kivei Ha'aoulin, za koju se oigledno nalo mesta u jednoj od majunih kabina ovog zvezdanog amca. Ali morala se
provlaiti, onako debela, kroz gomilu zaliha, uglavnom hrane. Zalihe su bile umotane mreama za tovar, pritegnute uz pod, ali i
okaene po zidovima, tako da je ta kabina bila bukvalno nakrcana do plafona.
Ranije tog dana, Sintijanka je zahtevala da poe sa Kaom, iako joj je jasno stavljeno do znanja da je to putovanje nesumnjivo 'reka
bez povratka'. Svako sledee upozorenje samo je pojaavalo njenu reenost. ak je ponudila da im besplatno obezbedi hranu ali i sve
druge zalihe potrebne za sluaj da putovanje potraje due.
Nije verovala da e se u skoroj budunosti dogoditi neki tamo 'veliki raskid' ili ma ta slino.
"To uznemirenja koja moraju proi", uveravala ih je ona spokojno. "Ne kaem da povratak svega kao to bilo. Instituti, veliki klanovi,
vekovima sreivanje, povratak na normalu, da. Niko nee gledati mnogo na neki tamo sveti prerano dolih ili neto malo, malicko
zabuancije u smislu verc-komerc! Jel'te! Zar ne njuite ansu za biznis u tome? Ja u postati komercijalni zastupnik cele planete
Jijo, da! U totalnoj tajnosti, diskrecija sto posto, puno poverenje. Ekstra-planetna oficirka za vezu vaih e-sedam-osam rasa, da.
Primitivne uroenike rukotvorine, autentine, marketing samo ja. Za kolekcionare irom svih galaksija, koliko god ih. Svi bogati, svi
mi!"
Hari je posmatrao kako se u njoj bori pohlepa sa tipinom sintijanskom opreznou. Konani ishod bio je taj, da je Kivei prela na
potpuno poricanje oigledne istine o svome okruenju. Odbacila je i samu ideju da bi zbog ove krize kosmos mogao da se promeni na
neki sutinski nain. Hari se saglasio sa njenim zahtevima, ali ga je, potom, malice grickalo oseanje krivice. Ali, nije bilo ni lako
usprotiviti se zahtevima takve osobe; Sintijanci umeju da budu do besvesti uporni. Osim toga, zalihe hrane e dobro doi Kau.
Kivei prie blie. Usput je prekoraila onaj portret urezan u metalni pod... jezivo lice zlikovca koji je ubio naeg tipka a onda
pobegao, a potom verovatno odleteo sa Kazkarka, u traganju za novom prilikom da nanese zlo negde, nekome.
"Dver vam ode da trai vam Reti, da", ree Sintijanka. "Pazila ja na nae kanale komunikacije, maloas. Taj deko javio kuda ide.
Hitnom porukom."
Ka uzmahnu repom gore-dole. "Pa nisi mi rekla!"
"Pilote, da ti ne kvarim koncentraciju, prezauzet proverama pred poletanje. A sem toga, ako ja poem da pomognem? Ja lino,
mladim ljudima! Velikoduno, a? Hoemo, izvidniki majore Harmse?"
Hari se poe migoljiti tamo-amo. Kroz samo jednu miduru imae oprimalan 'prozor' za lansiranje. Ali, ako je taj deak u nevolji...
"Da li je Dver precizirao u emu je problem?" ree Hari.
Sintijanka se protrlja akom po stomaku: znak nervoze.
"Pa, nejasna poruka, eto. Kao: hitno, mora hitno, inae ona ne ostaje iva."
Pronaoe, na osnovu te poruke, mladog Jijoanca. On se bio zavukao u jedan od oblinjih magacina, gde je sad uao iza jedne
gomile naputenih sanduka. Na sebi je imao nekakav tamni ogrta. Po njegovom licu videlo se da se bespomono nervira. Zurio je u
grupu razumnih bia okupljenih etrdesetak metara ispred njega.
Tamo su preko izvesnog broja sanduka i kontejnera bili prebaeni veliki komadi platna, plavog i zlatastog, kao draperije. To je inilo
dobru pozadinu za onog velikog misionara sa etiri oka, Skianoa, koji je vodio taj sastanak. Ispred njega i levo i desno od njega bili su
sledbenici, njih dvadesetak; svaki iz neke druge galaktike rase - ni dvojica iz iste. Skiano je visinom nadmaivao gotovo sve njih.
Izgledao je kao brodski pramac uzdignut nad tom skupinom. Jedan par njegovih oiju svetlucao je bez prestanka, kao da im eli svima
obasjati put u neku toplu no.
Ogromna veina sledbenika nove sekte ve se ratrkala po celom civilizovanom delu poznatog svemira, sa zadatkom da iri poruke o
linom spasenju. Ostali su samo ovi, jedna mala skupina. U ovom trenutku pevali su himnu, od koje Hariju proe neka hladnoa kroz
kimu.
"ta se deava?" upita on Dvera, i ve sledeim korakom proe pored njega. Vide Reti, malu ljudsku priliku, kako sedi malo po strani
od ostalih. Njeno lice bilo je obasjano svetlou sa ekrana prenosivog raunara.
"U zaklon!" ree mu Dver, dograbi Harija za okovratnik i cimnu ga otro nazad.
"Ej!" poe Hari tonom kao da e se pobuniti zbog ovoga; ali zauta, jer nekoliko malih, tvrdih zrna se zari u oblinji sanduk, tako jako
da polete iverje od rascepljenog drveta.
"Neko puca na nas?" ree Hari mirkajui.
Dver izviri za trenutak a onda se vrati u zaklon. Dvojica sektaa stajali su kao garda, na malo uzdignutim mestima levo i desno od
Skianove pozornice; ogrnuti plavim i zlatnim, kao i svi ostali, ali drugaijeg dranja, malo preteeg. Jedan od tih bio je iz naroda
Paha, a drugi iz naroda Gelo. Obe te rase su tokom Uzdizanja usmerene da postanu ratnici, zato to su imale uroeni talenat za
borilaki i ratniki zanat. Iako su stupili u kult mira i nenasilja, ovaj Gelo i ovaj Paha dobili su zaduenja, ipak, prema svojoj meri. U
Gelovim rukama bila je metalna ipka, zailjena na jednom kraju, dok je Paha imao na jednoj ruci ubojitu spravu, kaievima
pritegnutu - runi katapult, slian onome koji je bio i na Dverovoj ruci.
"Zanimljivo", ree Kivei. "Poto im zakon zabranjuje noenje jaeg naoruanja, preli na hladno oruje, i to preuzeto od vuje dece.
Brzo ue, brzo. Moda od Reti. Moda ta nova vera, vei stupanj otvorenosti uma."
Hari ne obrati nikakvu panju na ovu njenu prianciju koja im trenutno nije nita pomagala. "Zato nam ne daju da se pribliimo?"
upita on Dvera.
"Mene su upozorili da 'ostavim devojku na miru'", ree Dver. "Napomenuli su da 'prestanem da je optereujem'. E, vidi, oni ne bi
rado ubili Zemljanina, jer Zemljani su njima svetinja, ali, mogli bi jednome polomiti dve-tri kosti. Jer, kau, 'sudba je zemljanska, za
sva ostala bia patiti'. Ukratko, ne daju, a ti se priuvaj."
Hariju prekipe.
"Sluaj ti, Dver, nemamo jo mnogo vremena. Reti je odluila da ostane sa osobama koje nju vole, i koje e se o njoj dobro brinuti. A
to je, ve, znatno vie nego to veina razumnih stvorova u ovoj vaseljeni uspeva da stekne za sebe. Vea je verovatnoa da e ona
dobro iveti ako ostane s ovima, nego ako krene s nama! Trenutak je da je pustimo da sama donosi svoje odluke."

204
Dver klimnu glavom. "Jest, i ja bih tako razmiljao, u normalnoj situaciji. Ja bih nadasve voleo da vidim da Reti konano stane na
svoje noge - i ode svojim putem. Ali, ima tu jedan problemi. Moda nije tano ono to si rekao."
Hari Harms uzvi obrve.
"A je l'?" ree on. "U kom smislu?"
Dver pokaza prstom napred.
"Pogledaj malo desno", ree on. "Desno od Skianove platforme. Iza one zavese. Vidi neto tamo?"
Hari uzdahnu i izviri. Pogleda preko glava Skianovih sledbenika, zadubljenih u meditaciju. Izmeu dva masivna stuba vijorio se veo
od neke arene tkanine. "ta?" ree on. "Ja ba ne vi..."
Zauta. Video je, ipak. Neto se pokrenulo iza poluprozirne tkanine. Maina? udno uglasta, sa nekim iljcima, sekaima. Onda
talasi vazduha jae zanjiha taj veo, i Hari vide opaku siluetu slinu bubi bogomoljki.
"Ifninog mi gazde..." procedi on kroz zube. "ta e Tandu tamo? Zato se krije?"
Jedno je odmah izraunao: nijedan Tandu nikad se nee pridruiti Skianovoj sekti! Ne kao vernik. Navodna besmrtnost navodno
postojee 'due' uopte ne zanima Tandue, koji samo vrebaju kako da unite sledeeg neprijatelja, kako da nametnu svoju rasnu volju
jednom kosmosu koji im, u tom pogledu, uporno prua otpor. Tandui, dodue, ubijaju samo kad je to u skladu sa zakonima i obredima
galaktikog drutva; to je kod njih uvek lakirano, 'civilizovano', legalno; ali ta ako se civilizacija, sada, srui? Pria se da Tandui
imaju tajne baze u kojima uvaju milijarde jaja namenjenih da se iz njih izlegu ratnici. Pria se da samo ekaju pravi as da tu svoju
novu armiju odgaje, i...
"Onda zato onaj Paha i onaj Gelo ne uine neto?" ree Hari. "Samo stoje tamo. Zar nisu primetili..."
Prekide ga trgovkinja Kivei.
"Primetili oni. Ba lea ka toj zavesi, a? Nee okrenu. Nareenja, jasno. Tandu stoji tamo pozvan za neto njihovo!"
Pozvan? zapita se Hari. Za koju svrhu? Poe nervozno potezati paleve. Onda se neega doseti. "Kivei, daj mi tvoju ploicu za
informacije... Hteo bih da pokuam neto."
Sintijanska trgovkinja mu dade tu malu, prenosivu raunarsku jedinicu, u koju Hari odmah poe mumlati razne komande. Koristei
svoja institutska, majorska ovlaenja, on naredi raunarskoj mrei Kazkarka da preslua sve to emituju svi drugi raunari i da
izdvoji ono to izlazi iz Retinog. Uz malo sree, mogao bi za nekoliko trenutaka...
"A-ha!" uzviknu on. Njegovi pratioci se stisnue da pogledaju ta je to uhvatio. Ekran je bio podeljen: na levoj strani videla se ta
mlada ena, Reti, ije je lice sada bilo bez ikakvog oiljka; na desnoj strani videle su se neke tablice i spiskovi - ono u ta je Reti
gledala tako pomno.
"ta sad?" upita Dver. "Da joj se preko ove veze obratimo? Garantujem da e se ona samo naljutiti i oterati nas do sto vragova."
"Ne", ree Hari, "ja bih da malo pijuniram, prvo." Usmerio je svoju panju na desnu stranu slike. "Hm, ovo kao da je spisak planeta
prema kojima su nedavno uputili misionare. Uglavnom su to trgovaki svetovi, njihovi prostorni kontakti su dobri a kultura
kosmopolitska, liberalna, nesklona da suzbija neobine take gledanja. Pametni su ovi. Ali, ba se pitam ta e joj u ovom trenutku
spi..."
Zauta, jer se Retino lice tog trenutka ozarilo. "Evo jedne savrene!" ree ona svojim kolegama, oito zadovoljna.
Ustala je, drei raunar u jednoj ruci; zbog toga se slika zanjihala. Hari na ekranu ploe vide samo njihanje plavih i zlatnih draperija,
i lica vernika, podignuta, zagledana ka nekom dalekom horizontu. Ovaj prizor se donekle stabilizovao kad je Reti ustala i progovorila
glasnije, da bi je Skiano uo preko ritminog napevanja i mrmorenja okupljenih.
"Gospodaru, odabrala sam mesto za sebe. Vidi? Evo, na spisku je. Ovu planetu!"
Pogled sa njenog raunara, pa time i ugao kamere u iji rad se Hari ubacio, zaokrete nagore; na trenutak uhvati arenog zemaljskog
papagaja, koji se etkao tamo-amo po Skianovim masivnim pleima. Onda Reti ispravi 'nian', podnevi raunar tano pred oi
glavatom, impozantnom Skianou. Njegov gornji par oiju bio je sad upaljen kao da su tu dva auto-fara, uperena ka buduim
generacijama; a njegov donji par oiju lunjao je tamo-amo ne bi li negde ugledao konanu istinu.
"Zove se Zornap", ree Reti. "Znam da si uo za to mesto. Ima idealnu atmosferu za mene, i sve ostalo, prema tome, ostau na njoj
zdrava. Ima i jednu ljudsku trgovaku postaju, za sluaj da mi zatreba druenje sa meni slinima - to, rekla bih, nije verovatno, al'
isto za svaki sluaj, a? Da ja ne zatvaram sebi opcije unapred.
Poslao si tamo jednu malu misiju, a ja vidim da je to planetica dobro postavljena, ima puno svemirskih puteva koji vode na sve strane,
pa koga god na njoj regrutujemo, moi emo ga odmah poslati negde dalje. Sa tolikim prednostima, Zornap sigurno zasluuje da ima
apostola vieg reda, zar ne? Dakle mene! Evo ovako. Uzimam putniki atl za galaksiju Treu. Polazi kroz pola midure. Dakle, sa
tvojim doputenjem..."
Skianovo zurenje najzad popusti. Donji par oiju okrete se da pogleda Reti.
"Takvo zaduenje je ispod tvog nivoa, drago moje vuje dete. Ne dam ja da tebe prljaju prizemni zadaci, da ti propoveda na ulici,
die isti vazduh kao nevernici."
"Ali, ja..."
"Postoji nagrada, koja eka zaslune", nastavi osniva vere, glasom sveanim, dalekim, propovednikim. "To su nagovestili i vai
sveci i proroci, jo davno. Isus, Isaija, Moamad, Buda... uistinu, svi veliki mudraci tvoje blagoslovene i proklete rase, ije patnje u
tami dozvolie im da vide ono to je nevidljivo narodima koji na svetlosti ive."
"Znam ja to, gospodaru. Zato me pusti da krenem i da irim blage vesti na Z..."
"Samo, ti proroci su pogreno zabeleili ono to su videli, naravno. Kako bi mogli tano zapisati hroniku takve slave, primitivnim
mastilom, na primitivnom pergamentu, jezikom koji je bio jedva neto vie od ivotinjskog mumlanja? Ali, nebitno, nebitno: sudbina
je progovorila. Svetionik koji oni upalie, sada e upaliti sve nove i nove lomae, tako da e se vrelina istine iriti svuda, dok ruevine
padaju oko nas."
"Slaem se! Zato me sad pus..."
"Ali, avaj, ja neu videt zemlju tu obeanu, tu apoteozu. Kao Mojsij, zaustaviti se moram pre nego to bih kroio, kroknuo, u neku
obinu zemnu Valhalu. Trudi moji iscrpie ovu samrtnu put. as doe da zatraim nadoknadu onu koja mi u snu bejae obeana. Ne
kroz obino istilite, ne, ne, moj prolaz ima biti pravo u Raj!"

205
Reti je odgovarala kao uznemirena osica, sve nekim brzim i zabrinutim zujanjem. "Da da, ma super, samo ti putuj, u Raj, mislim to je
carski, nego to se tie planete Zo..."
"Mami nagrada moja, zove, prizivlje", zagrme Skiano velianstveno. "Lino izbavlenije, mnogo bolje nego zagrljaj plima puki. A
ipak... jednog nezgodnog predoseaja nikako se otresti ne mogu. Uinih li, vaj, sve to trebaah? ta ako li prispem, doim, u
podnoje nebeskih propileja a straa boja ne prepozna moje lice njima udno, i telesno oblije? Toliko vremena samo Ljudima oni
posveivahu, spremni jesu li propustiti neke due drugojaije kroz dveri Elizije?"
Dok je tako govorio, poe se njihati tom ogromnom glavom, nalik na brodski pramac, levo-desno.
"Zato mlidijah da orunici rajskih dveri propustie me radije ako stignem u pratnji jedne ljudske due, a i mnogo drugih, koji
zajedniki e zajemiti da zaista sam..."
Slika na ekraniu ispred Harija zadrhta kao da su, etrdesetak metara ispred njih, Retine ruke zadrhtale - moda zato to je shvatila
kuda ove Skianove rei vode. A ba tada ritmiki napevi okupljenih dvadesetak vernika uzdigoe se do zavrnog vrhunca i onda
utihnue, u poslednjem stapanju sa odjecima u magacinskoj hali. Reti opet zabrza, ali neto malo promuklo. "Ti to ne pria o nekom
stvarnom novom putovanju, a? O propovedanju na nekom drugom mestu? Nego si odluio da umre?"
Odgovor stie, takav da Hari zadrhta.
"Da korubu ovu napustim, da. Udruen sa prosvetljenima, da bi se znalo koliko vredim... a meu njima mora i jedno ljudsko dete biti,
pravo pravcijato, sa planete muenice, da posvedoi u moju korist pred licem anela i svetaca."
Neko prodrma Harija za rame, tako jako da ga maltene obori. To ga je Dver jednom akom uhvatio za rame; drugom rukom je
pokazivao neto, upirao prstom preko sanduka.
"Zavesa!" ree Dver.
Pogledae svi tamo. Kivei tiho zajea. Draperija je pala a izmeu stubova magacinske hale uzdigla se velianstvena figura Tandu
ratnika, obojenog bojama koje su govorile ne o ratnom pohodu nego o obrednom ubijanju; est Tanduovih ruku bilo je uzdignuto
visoko u vazduh, a u svakoj ruci po jedan veliki no iskriav od otrine.
Umesto da krenu u odbranu, obojica straara, i Gelo i Paha, stadoe pokorno meu vernike. U sreditu je, na podijumu, ostao samo
Skiano, a svi verni bili su sad ispred njega, rasporeeni u polumesec.
Skiano prui sve svoje etiri bele ruke, naglo, i uhvati samo jednu osobu u zagrljaj: Reti. Ona se ukoi i kriknu, zabacivi glavu i
gledajui iznad sebe, ka Tanduovim seivima, uasnuto. Papagaj se razmlatarao krilima, poleteo, i kretei poeo da krui iznad svih.
"Policaje robote pozovi!" ree Kivei Hariju, uurbano. "Ceremonija ne sasvim dobrovoljna, garantujem to ja, svedoim!"
Ba e nam to pomoi, to ti svedoi, pomisli Hari i potra napred, pokuavi da sustigne Dvera. Znao je da su snage reda i zakona
ve u rasulu, i da bi eventualna pomo, ako nekim sluajem i stigne, stigla prekasno.
Ali, naravno, time se otvaralo pitanje ta se to on i Dver nadaju da postignu, osim da se, moda, pridrue seckanom mesu koje je
Tandu reio da ceremonijalno napravi kroz koji tren.
Dvadesetak metara daleko od grupe vernika, Dver zbaci ogrta. Pokaza se da je u njegovim rukama opet isti onaj jijoanski luk, i
tobolac strela, ve jednom prodat Sintijanki.
"Ej, to moje!" zaita Sintijanka, koja nije pola napred. Nju je ova kraa uznemirila vie nego predstojee obredno ubistvo i
samoubistvo sekte. "To mi ukrao iz kabine. Zahtevam hitni povraaj ukradene robe, inae podnosim albu!"
Dok je ona stigla sve to da izgovori, i dok se Tandu nadneo nad svoje rtve, Dver je ve odapeo tri strele, brzo, jednu za drugom.
Hari, prilazei mu s lea, apnu Dveru: "Ej, nita ti to ne vredi protiv Tandua. Nema on nijednu taku tako osetljivu da bi ga mogla
ubiti jedna obina stre..."
Uini mu se da strele, letei kroz vazduh, skreu; da menjaju pravac. Nisu pogodile delata, tavie promaile su ga ogromno; zarile
su se u Skianoa! Pokaza se da Dver nije ni gaao ratnika, nego vou. Dva velika oka sa 'reflektorima' sledeeg trenutka su se ugasila,
probodena drvenim tapovima sa kamenim iljcima na vrhu. Trea strela se zari verskom voi kroz otvorena usta, u grlo, ba kad se
spremao da vrisne od bola.
Sve etiri Skianove ruke sad su se trzale u grevima; samo jedna od njih ostala je na Reti, ali ne zadugo, jer je ona ugrize, zarivi zube
najdublje to je mogla u tu belu kou, a zatim se istre. Poto joj je put zapreio Paha, ona klisnu u neoekivanom pravcu, ispod i
izmeu Skianovih bodljikavih nogu.
Hari joj poe mahati obema rukama. "Ovamo Reti! Ovamo! Bei ovamo!"
Tandu se oglasi jezivim krikom gneva. On je prihvatio ovaj posao pod tano odreenim uslovima; zato je i doao pripremljen i sa
'alatom' samo za obredno klanje vernih, da to obavi pobono, dostojanstveno. Nije bilo ni govora o borbi; dakle, prekren je ugovor!
Uasno uvreen, Tandu se, zato, oglasio urlicima koji poletee kroz avenije i tunele, dvorane i hodnike Kazkarka. Bio je to poziv
njegovim sunarodnicima, tandujskom rodu, da se okupe i da speru uvredu. Onako uzgred, zamahnu jednim noem i odsee glavu
Pahi.
Glomazni Gelo reagovao je na to isto po instinktu. Metalna ipka u njegovim rukama fijuknula je kroz vazduh jedanput, dvaput, i
ve su obe Tanduove prednje noge bile smrskane u kolenima. Ali zato ga je Tandu sledeeg trena iznabadao sa svih est noeva. Jo
dva lana sekte usprotivie se Tanduu. Bila su to krilata bia, jedan Glououvis i jedan Zju8. Poto im vie nije bilo jasno zato su tu, i
poto ionako jo od drevnih vremena njihovi narodi mrze Tandue, poleteli su da ga kljucaju odozgo. Tandu ih je, meutim, uspeno
terao od sebe, izmahujui noevima.
Dver je nastavio da odapinje strele jednu za drugom, najbre to je mogao. Gaao je samo ulne organe Tandua: oi, ui, i druge.
Svaka strela je pronalazila cilj. Jedna po jedna antena sa ulima umirala je, na Tanduovom telu.
Hari pomisli da kae Dveru da ni to nee vredeti, jer je takva taktika odavno isprobana ali su Tandui i bez tih ulnih organa nastavljali
borbu uspeno.
Reti je bila nadomak slobode; samo jo jedan korak ju je delio, jo jedan skok. Ali jedna Tanduova dugaka suva ruka pruila se nad
nju, no se uzdigao hitro. No sa koga je ve curila krv, obilato.
Novi podprostorni udar zatrese stenovitu podlogu ispod njih. Magacin se zaljuljao bukvalno iz temelja. Povrina magacinskog poda
izvila se poput lea neke smrtno ranjene ivotinje. Gusti oblaci praine iknuli su iz procepa u kamenu; podigao se nekakav vetar, kao
da neka sila vue atmosferu na jednu stranu. Zastave, draperije, ogrtai, sada su se vijorili kroz vazduh koji je beao. U daljini su
zapomagale sirene.
206
Hari se trudio da ostane na nogama; nita nije mogao uiniti za Reti, koja izgubi ravnoteu, polete.
On se baci da je doeka na ruke; ali znao je da ne moe stii tamo na vreme.
Retin prkos trajao je samo jo trenutak, a kad je tresnula na kamenu podlogu ugasio se kao i njena svest. Nije Reti ni jauknula, niti
zajeala, nita; nije dala vaseljeni nikakvo zadovoljenje te vrste. Bez glasa je prihvatila ravu sreu koja ju je zadesila.
Dilijan
Lucifer znai 'Svetlonosac', onaj koji nosi svetlost.
Ta misao joj doe neoekivano, dok je gledala kroz oblinji brodski prozor. Neujednaeni talasi svetlosti navirali su odatle, prelivali
se i poigravali preko njenog lica.
Aneli su blistavi, pomisli ona; ali ne uvek dobri.
Prizor pred njom podseao ju je na mnoge druge, divne i zastraujue, koje je videla poslednjih meseci i godina. I na mnoge
pretpostavke koje je morala napustiti.
Na primer, seala se onog prvog suoenja sa 'Velikim muiteljem'. Bili su duboko u transfernoj taki, jurili su svojim putem, kao i
milioni drugih brodova; a to udovino bie biralo je koga e uzeti i preneti ka transcendenciji. Avet prava, ogromna, svetlosna; kao
moni serafim, koji silazi na Sudnji dan da meu svima onima koji se diu iz grobalja bira nemilosrdno, odabira pravednike, a due
grenih gazi. Niko nije bio zapanjen vie od nje kad je to nadmono bie posegnulo ka Brazdau i zgrabilo ga, izvuklo iz normalne
transferne putanje, uputilo bez ikakvog objanjenja ka drugaijoj sudbini.
Moda emo sada saznati, pomisli ona. Jer postojala je znatna slinost izmeu onoga to je ranije uinio 'Veliki Muitelj' i onoga to
je sad inio kopljasti 'habitat' koji je iz mnogomilionskog akrecionog diska propalih brodova izvadio samo nekolicinu - pa i Brazdaa.
Zrani pipci omotali su se oko Brazdaa jednom, dvaput, i jo mnogo puta, poveavajui broj namotaja. Kretnje pipaka bile su
maltene zaljubljene. Slino tome, habitat je poveo za sobom, kao na konopcu, jo nekoliko desetina brodova. Ovo ponaanje
neprijatno je podsealo doktorku Baskin na pauka koji ponekad zamota uhvaene insekte, ive, u niti pauine, i na taj nain ih uva da
bi ih pojeo kasnije.
Svi ti ostali izvueni brodovi bili su ogromni, prepuni objedinjenih ivih oblika - oksi/hidro hibrida. Bili su to, dakle, brodovi istinskih
kandidata za transcendenciju. Bilo je logino da habitat spase barem neke od njih iz opteg brodoloma dole, kod zvezde 'belog
patuljka'. U poreenju sa njima, Brazda je bio majuan - kao vrlo sitna gusenica pokraj velikih, naduvanih lopti za plau. Pa ipak, bio
je podjednako dobro umotan pipcima svetlosti.
"Nepoznata supstanca", komentarisao je Hanes Suezi. "Ne uspevam nita jasno da oitam o njoj. Nai instrumenti naprosto ne vide od
ega je to to nas dri."
Nis maina se odvai da nagaa o jednom bliskom pitanju.
"Moda je neko jo od ranije imao na umu ovu sudbinu za nas. Prerada naeg ugljeninog oklopa, koja nam se dogodila u Fraktalnom
svetu, moda je izvrena upravo zato da bismo sad bili otporni na ove svetlosne pipke, od ega god da su."
Dilijan slegnu ramenima. "Pa, da", ree ona. "Ali, moe biti i da su ti svetlosni namotaji nekakav dodatni oklop, druge vrste."
utanje potraja. Jedan za drugim pogledi svih prisutnih usmerie se ka onom ekranu koji je prikazivao ta se nalazi iza Brazdaa.
Oigledno su svi imali na umu istu kiselu misao: ako su svetlosni namotaji zatita od 'neega', onda to 'neto' mora da se dogodi
uskoro.
Dole se privodila kraju katastrofa hodoasnika koji su doli u urednim redovima, utivo prilazei svetilitu, a zavrili samleveni i
spaljeni. Njihove milionske povorke pretvorile su se u nepregledno, zadimljeno ubrite, u kome je sad jo samo poneka eksplozija
pokazivala da ginu i poslednji, najizdrljiviji; da i oni koji su sve do sad odolevali, neminovno postaju kaa otpadaka, praine, i jona.
Uskomeani akrecioni disk zgunjavao se brzo: mutna crna masa koja se sputa ka maloj beloj zvezdi u centru.
Po Zubdakiju, ovo stanje bilo je neodrivo; disk se morao sruiti, odmah, u zvezdu. Nije moglo biti ni govora o nekom usporenom
spiralnom orbitovanju koje bi trajalo godinama ili barem nedeljama.
"Neto ugaoni momenat ove oluje olupina jednak je, priblino, nuli", saopti astronom Delfin. "Mnogi slupani komadi imaju
tangencijalne brzine, i te kako velike; ali se kreu u najrazliitijim pravcima, i sudaraju. Zato se njihove brzine ponitavaju. Kao
celina, ovaj disk ne orbituje uopte. Kad se u sudarima ponite, uzajamno, ugaoni momenti glavnine tih komponenti, sruie se cela
masa pravo na zvezdu... takorei u istom trenutku!"
Pitali su ga, naravno, kad bi to moglo da se dogodi.
"Ussskoro. A kad se dogod-di, mi emo biti na 'nultoj taki' za onu vrstu priredbe koja je najeksplozivnija u celom kosmosu."
Zurili su u mutljag koji je, kao tornado smrti, odneo nade i snove nebrojenih naroda i drava, i pojedinaca. ekali su 'priredbu'.
Akeakemai uzdahnu zvidavo, i vrati se Dilijaninoj misli. "Oklop, kae, preko oklopa... da bismo bili zatieni od ovog to e
sad biti?"
Nije dobio odgovor. utali su. Onda Akeakemai nastavi na trinarnom jeziku, u haikuima.
Kad pomisle da
mogu sve, bogovi su
tad u zabludi.
Kad poveruju
svojim hvalisanjima -
stigne ih kazna.
Nisu svemoni.
Nisu ni sveznajui.
Niti su veni.
Priroda, mudra,
pokae im ko je ko,
gde im je mesto.
Sanjari, stie
cunami vaseljenski!
Hej - supernova!
207
Dilijan klimnu glavom. Dobro reeno; dobra delfinska poezija.
"Kraidaiki bi se ponosio", napomenu ona.
Akeakemai, u svojoj sali, punoj vode, uzmahnu repnim perajem, kao da eli da umanji hvalu koju je dobio.
Lako je biti
poeta, kad ironija
se nudi sama.
Na ovo je Sara Kulhan imala neto da doda. "Izvinite to se meam u neto o emu sam tek poela da uim, a to je astrofizika", ree
ona. "Da vidimo, da li sam dobro shvatila. Masa tog akrecionog diska je samo jedna desetina Suneve mase, da? Ali kad se srui na
belog patuljka, poto je on ve sasvim blizu andrasekarove granice, bie to dovoljno za otpoinjanje superbrze nuklearne fuzije.
Znai, masa koja se sastoji zapravo od leeva, i od olupina..."
Umea se Nis maina. "Izazvae eksploziju zvezde. Da, bie to ono to astronomi na Zemlji nazivaju 'supernova tipa 1'. Trebalo bi da
takvu pojavu izazove mnogo vea masa, koju beli patuljak otima od neke oblinje gigantske zvezde i 'namotava' na sebe. Tako bi to
trebalo da ide. Ali u ovom sluaju masa je dola sama, svojom voljom; nije velika, ali e biti dovoljna. Supernovu e stvoriti meso
nekada ivih, razumnih bia. Njihova pogibija bie obeleena supernovom. To vam je kao pogrebna lomaa koju e videti svako, jer
e, privremeno, biti sjajnija od itave ove galaksije. Bie vidljiva sve do krajnjih granica vaseljene."
Doktorki Baskin se uini da Nis govori na nekarakteristian nain; sa nagovetajima histerije. Ta mislea maina, koju su Timbrimiji
programirali da uvek traga za novim i iznenaujuim, moda je sada gurnuta preko granica svoje izdrljivosti.
"Hm", ree ona, "kad pukne, ako bude supernova, stvarno ne izgleda verovatno da emo mi u Brazdau preiveti, pa ma kakvi da su
nam oklopi. Ali podudarnosti su, zaista, isuvie savrene."
"Podudarnosti?" ree kiborg Suezi.
"Ovo kako su postradali kandidati jedni drugima ponitili orbitalne brzine - savreno, do nule. Tako da e odmah pasti na zvezdu.
Mora biti da su Transcendentni planirali da se to ba tako desi. Hteli su da upale supernovu ovde."
"Dobro, neka su hteli", ree Suezi. "U tom sluaju, zato nisu i nas ostavili dole, sa onim jadnicima? Zato nisu i nai atomi sad
izmeani sa njihovim?"
Dilijan slegnu ramenima.
"Ne znam, Hanes, ali, moda je planirano da se naa uloga nastavi i posle supernove. Ali, koja uloga? U emu? Ko zna?"
Zubdaki se javi sa najnovijom procenom. Do eksplozije je ipak preostalo neto malo vie vremena nego to je on mislio. Moda, ak,
dvadeset sati. Moda i vie, ak nekoliko dana.
"Tano je da akrecioni disk pada, i da se povrina zvezde zbog toga zagreva, ali, upravo zato se pojaava i pritisak zraenja, kojim
zvezda odguruje tu masu od sssebe. To nisam imao u vidu, promaklo mi je", objasni Delfin. "Zbog tog delovanja, proces paljenja
supernove bi mogao biti vrlo neuredan. Osim ako su ovi predvideli neko reenje i za to."
Nije bilo potrebe da odreenije kae koji su to 'ovi'. Nedaleko od Brazdaa pulsiralo je svetlou gigantsko 'koplje' Transcendentnih,
habitat dugaak kao Meseev prenik, i isputalo iz sebe sve nove i nove koliine tajanstvene supstance kojom je omotavalo nekoliko
desetina uhvaenih brodova.
Umirena ovim izvetajem, Dilijan Baskin zakljui da ima vremena da se odmori; jer, trenutak najvee krize nee nastupiti ba tako
brzo.
Ode polako do svog 'stana' u brodu, to jest, do radne sobe, spavae kabine, i drugih svojih prostorija. Ue prvo u radnu sobu.
Njena kapetanska kancelarija bila je slabo osvetljena. Dilijan prvo baci pogled na drevni mumificirani le, koji se smekao
nepromenjeno, uspravan u svom staklenom sanduku.
"E, Herbe, Herbe", ree mu ona. "Izgleda da se neemo jo dugo muiti. Jer sad kad grune ono tamo, ima da nas nema."
Suvonjavi mrtvac ne ree nita, naravno. Ona uzdahnu.
"ta da ti kaem... Imao je Tom jednu izreku za to. Naime: ako se zaista mora, ba, otii, onda treba..."
Pridrui joj se muki glas. Bariton.
"Onda treba otii sa to jaim 'bum'."
Dilijan se okrete za sto osamdeset stepeni, podigavi ruke i preavi u borilaki poluuanj, spremna da se brani. Srce joj je gruvalo
od iznenaenja, tako jako da je oseala kako joj se cela prsa potresaju. U senkama radne sobe stajalo je neto... ili neko. Visoka
prilika. Dvonoac. Plea, ljudsko dranje. Dobro graen mukarac, ovek.
"Ko... ko je to?" upita ona.
Glas joj odgovori, glas zapanjujue poznat.
"Niko od koga bi se morala plaiti, doktorka Baskin. Dozvoli da izaem vie na svetlo."
On to i uradi, a njeno srce jo ubrza, umesto da uspori. Ona uzmae jedan korak, pritiskajui jednim dlanom prsa, negde ispod grla.
Glas joj se razlamao kao pod udarom otrice dleta; glas na pola puta izmeu nade i strave.
"T-Tome?"
Njegov osmeh bio je, kao i uvek, spreman. Osmeh pun oduevljenja, nekako deaki. Dranje tela oputeno, a ipak spremno na sve.
Ruke, njegove dobro znane ruke, te ake tako sposobne za hiljadu vrsta poslova.
Njegova glava - sa crnom kosom, ali i ponekim sedim pramikom tu i tamo - nagnu se na jednu stranu, malo upitno, kao da je malice
razoaran njenom reakcijom.
"Dil, pa zar si toliko lakoverna da veruje u ono to vidi?"
Dilijan se borila da obuzda svoje emocije, a naroito ovaj talas oajnike usamljenosti koji ju je 'odneo' onog asa kad se kratkotrajna
nada sruila. Da je to stvarno Tom, ona bi to ve znala, znala bi na nekoliko naina... ak i zatvorenih oiju. Ali, to lice, sa borama od
mnogih briga, izgleda ba kao pravo... sa dodatim zamorom zbog nevolja kroz koje je proao a koje su bile mnogo gore od njenih.
Jedan deo nje eznuo je da se prui ka njemu, da ga zagrli. I da mu ublai te brige, bar donekle, bar privremeno.
Iako je znala da je pred njom samo jedna la.
"N-nisam... tako naivna. Mislim da je prilino jasno ko ste vi zapravo. Recite mi... Jeste li proitali Tomovu sliku iz mog uma? Ili..."
Okrenula je pogled ka svom radnom stolu, na kom su mirovale holo-fotografije Toma, Kraidaikija, i jo nekih koje je poznavala i
volela na Zemlji.
208
"Malo jedno, malo drugo", stie odgovor, dok je ona bila tako okrenuta. "A uzeli smo inpute i iz mnogih drugih izvora. Smatrali smo
da e to biti koristan pristup: neko tebi poznat, ali takav da e ga gledati sa dosta napetosti i aljenja za proputenim. Moda je to
malo surovo. Ali doprinosi koncentraciji.
Jesi li usredsreena sada?"
"Privukli ste moju panju", odgovori ona, okreui glavu opet ka posetiocu... a tamo ju je ekalo novo zaprepaenje.
Nije to vie bio Tom! Na istom mestu stajao je neko drugi - Dejkob Demva, majstor pijunae, agent obavetajne slube pri
Teragensu, onaj koji se toliko zalagao da Brazda bude poveren delfinskoj posadi. Brazda je bio Demvino delo, koliko i
Kraidaikijevo. Demvina koa bila je na licu potamnela i kao tavljena; videlo se koliko je godina proveo krstarei po dubokom
svemiru, obilazei mnoga uporita Zemlje, radei i borei se da sprei onu sudbinu koja obino zadesi 'vuje' rase.
"To je dobro", ree njen posetilac, "jer ja mogu samo maleni deli moje svesti da posvetim ovom razgovoru. Preda mnom su mnogi
drugi hitni zadaci, koji moraju biti odmah u celosti obavljeni."
Dilijan klimnu glavom.
"Mogla bih pretpostaviti", ree ona. "Vi Transonje mora biti da ste opako zauzeti, a? Ubijanjem triliona pametnih osoba. Samo da
biste pripalili jednu, jednu kratkotrajnu vatricu. Aj mi reci, zato i emu izgiboe onoliki, dole? Je li to bilo neko religiozno, kao,
prinoenje na rtvu? Ili neto praktinije?"
"A mora li biti jedno ili drugo? Moe biti pomalo od oba. I nijedno. Te koncepte nije lako izraziti pomou rei koje postoje u tvom
diskurzivno-simbolikom jeziku."
Oekivala je da e odgovor zvuati tako nekako.
"To moe biti tano", ree ona. "Hvala to ne ree 'u primitivnom' ili 'u divljakom'. Neki drugi su nas, ranije, vrlo jasno podseali
koliko nisko stojimo u piramidi ivota."
Lik Dejka Demve se nasmei; nove borice pojavile su se, pri tome, svaka tano onde gde treba.
"Ogorena si. Ne mogu ti ni zameriti, posle vaih susreta sa Onima Starima; znam koliko loe ste proli. Te kreature jedva da su neto
malo starije od vas, i jedva neto malo pametnije. Nezrele su to due, esto arogantne, njihova nadmenost daleko nadmauje njihova
stvarna dostignua. Naglaavaju, stalno, koliko su se visoko digli, na taj nain to omalovaavaju one ispod sebe. Ti u sopstvenom
dnevniku, Baskinova, pravi poreenje s 'mravima koji bee kud koji, pod izmama bogova koji ih gaze'.
Istina glasi", nastavi Demva, "da svaki zaista napredni um moe da saosea, pa ak i sa 'mravima'. Ja sam, evo, izdvojio jedan deo
mog jastva, uputio sam taj deli ovde, kao svog izaslanika, i zato sada mogu ovako da razgovaram. Ne kota mnogo biti saoseajan,
ako napor nije preveliki."
Dilijan klimnu glavom, dvoumei se da li treba da bude zahvalna ili uvreena.
"Va pojam selektivne dobrote... uasava me."
Replikant Demve slegnu ramenima.
"Za neke stvari pomoi nema. Ta sloena bia koja su poumirala maloas, i ija dobro promeana masa, i drugi atributi, sada ine
zbijeni oblak na rubu nestanka, posluie viim ciljevima, i to mnogo bolje svojom smru nego to bi kao mlai Transcendentni mogli
posluiti svojim ivotom. Ovde, i na mnogim drugim mestima irom poznatog kosmosa, upravo takve pogibije upalie veliki broj
svetleih signala, i to sve ba u pravom trenutku, onda kad sudbina otvori jedan kratkotrajni prozor koji doputa nebeske razgovore."
Dilijan se namrti od koncentracije.
"Svetleih 'signala'? Upuenih kome? Vi Transcendentni ve ste gospodari svega u svih ovih Pet..."
Dosetivi se, ona se odvai da nagaa.
"Nekome izvan? elite kontakt sa drugima, izvan Pet galaksija?"
Demva otpevui kroz nos nekakvu potvrdnu melodijicu, pa ree: "Eto, vidi. ak i mrav je u stanju da izvede jednostavan logiki
zakljuak! Tano je, cilj celog ovog ogromnog poduhvata sastoji se u tome da poaljemo kratkotrajne poruke iz jednog dela nebesa u
drugi. Pozdravna poruka moe se izbaciti preko drastine erupcije svetlosti koja e uskoro pokuljati odavde i zaseniti, za kratko, celu
jednu galaksiju."
"Ali..."
"Ali!" ree Demva. "Sad e se ti buniti da mi moemo da proizvedemo supernovu kad god hoemo. Za bia kao to smo mi, to je
trivijalno. Palimo ih kao signalne lampice kad god hoemo, je li?
Dobro, to je istina!" nastavi on. "Zamerie, dalje, da je takva komunikacija suvie spora, i da prenosi malo informacija i to uz veliki
um, i da, zbog toga, nije primerena za slanje ma kakvih sloenijih poruka. Da, i to je istina. Pomou supernova mi samo moemo
povikati celoj vaseljeni 'Evo nas, ovde smo!' i gotovo nita drugo, nita vie od toga.
Ogromna veina drugih galaksija tajanstveno uti. Iz malog broja njih neto se uje; ali vibracije koje iz njih potiu toliko su dobro
ifrovane, ili toliko bizarne, da ih ak ni mi, pa ni pomou naih najboljih simulacija, ne moemo rastumaiti. Najvanija zamerka je
sporost: zagonetke pred kojima se nalazimo ne mogu biti razreene upotrebom svetlosnih zraka, koji se vuku zaista sporo."
Izbegavajui prodorni pogled lanog Demve, Dilijan se zagleda u jedan zid, duboko zamiljena.
Posle nekog vremena, ona progovori tiho. "To vam je sigurno u nekoj vezi sa velikim 'otcepljenjem' o kome Sara Kulhan govori.
Kidaju se, posle toliko vremena, mnoge stare spojne take izmeu Pet galaksija. Moda e se etvrta otkinuti sasvim."
Ona stee pesnice, i nastavi.
"Znai, vi ba sad imate priliku za neto. A takva prilika ukazuje se, zar ne, samo u ovakvim vremenima, kad se svi nivoi
hiperprostora prenapreu i kidaju. Tu negde je va vremenski 'prozor' kroz koji jedino..."
Opet pogleda posetioca. Licem joj minu trzaj iznenaenja. Umesto Dejka Demve na tom istom mestu sad je stajala Tomova majka.
Gospoa Mej Orlej uputi joj irok osmeh. Bila je obuena u debelu termalnu odeu, da bi izdrala zimu u Minesoti. U rukama: ski-
tapovi.
"Kai, kai, draga. ta jo pretpostavlja?"
Zbog ovakvih naglih preobraaja mogla je izgubiti nerve ona neka-danja Dilijan, ona koja je tek polazila u svemir. Ali posle
viegodinjeg iskustva sa svakojakim biima, a naroito sa Nis mainom koja veito pokuava da 'namesti' jo poneko nezgodno
iznenaenje, postala je otporna. Svakojaka uda naprosto bi skliznula sa nje kao kine kapi sa lea patke.

209
"To je kratko razdoblje kada prostorne veze funkcioniu mnogo bre, ili mnogo jae!" Ona uperi prst ka transcendentnom biu.
"Verovatno vi jedino tada moete bacati materijalne predmete ka drugim galaksijama, koje su, inae, nedostupne i nama i vama. To bi
znailo brzine mnogo miliona puta vee od brzine svetlosti, zar ne? Poduhvat kao da u more bacate zapeaene staklene flae sa
porukama, ali, samo kad naie neka sasvim izuzetna plima, mnogo jaa."
"Predivna metafora", ree replika njene svekrve. "Zaista, ovaj sadanji raskid je kao moan, ogroman talas koji za tren prelee
megaparseke. Treba bocu i hitnuti majstorski u taj talas. Mona ruka koja e je hitnuti - to je ova predstojea supernova ovde."
Dr Dilijan Baskin udahnu duboko i upusti se u nagaanje o sledeoj implikaciji.
"Vi mislite da Brazda bude jedna od tih boca."
"Tako jeeee!" povika Mej Orlej navijaki, pridra oba ski-tapa podlakticom uz telo, i poe da aplaudira ne skidajui rukavice. "Eto,
upravo si dokazala da su tane bile nae nedavne simulacije, na osnovu kojih smo zakljuili da ovog puta treba donekle izmeniti
proceduru, dodati takozvanu 'vuju decu' u meavinu; izgleda da je to onaj sastojak koji je nedostajao. Moda e biti izbegnut neuspeh
koji nam se dosad svaki put dogodio... kad god smo pokuali poslati poruke preko ogromnih pustinja sasvim ravnog prostora izmeu
nae skupine galaksija i miliona drugih skupina galaksija koje vidimo kako plove nebesima a ne uspevamo ih nikako dosegnuti."
Dilijan pokri oi rukama; bila joj je nepodnoljiva ova lana srdanost lane gospoe Orlej, pa je elela dati Transcendentnom biu
priliku da se opet promeni u neto drugo. Osim toga, elela je malo i da se pribere, jer kolena su joj poela klecati od saznanja koje se
irilo kroz nju.
Ovi su joj nudili izbor izmeu vatrene smrti i nove pustolivine - novog, sasvim izuzetnog istraivakog putovanja. Doktorku Baskin to
je pogodilo kao udarac u stomak.
"Vi... to pokuavate odavno, je li?" ree ona, ne skidajui aku sa oiju.
"Odavno", odgovori Transcendent. "Jo od prve zabeleene krize ove vrste, a ta je nastupila neposredno posle odlaska Praotaca; tad je
naa srena zajednica sedamnaest povezanih galaksija raskinuta. Prooe od tada milijarde godina, ispunjene naom enjom da opet
stupimo u vezu sa braom izgubljenom."
Glas se menjao, mutirao u toku govora, postajao mnogo dublji. Muevan.
"Taj gubitak nas boli mnogo vie nego to ti moe pojmiti i zamisliti, Dilijan. Iz tog razloga smo naredili da etvrta bude sasvim
evakuisana: da bi trauma bila, ovog puta, manja."
Dilijan pogleda. Pred njom je sad stajao arls Dart, impanza, naunik sa Brazdaa koji je na planeti Kitrup nestao zajedno sa
Tomom, Hikahijem, i desetak drugih.
"Zaista pamtite ta je bilo pre tolikog vremena?" upita ona.
"Boravei duboko u zagrljaju plima, orbitujui tik iznad onih astronomskih predmeta za koje vi kaete da su 'crne rupe', mi postiemo
nekoliko ciljeva. U tom vilajetu, zato to je tako snano spregnut gravitacijom, u mogunosti smo da vrimo kvantna izraunavanja
gotovo bezmernog obima, pri emu kombinujemo znanje i mudrost svih redova ivota. Veoma paljivo, sa mnogo ljubavi,
organizujemo simulacije dogaaja koji su proli; alternativnih realnosti, takoe; pa ak i kompletnih sudbina kosmosa."
Dilijan suzbi u sebi elju da se glasno nasmeje: tako krupne rei... iz usta jednog impija.
Jo nekoliko trenutaka bilo je potrebno da ona sasvim savlada taj nagon da se smeje. Za to vreme, 'Transonja', kao da nita nije
primetio, nastavi da objanjava.
"ivot tako blizu horizonta dogaanja, gde je zakrivljenost prostorvremena tako jaka da i zrak svetlosti jedva postie da umakne, ima
jo neke osobitosti. Vreme za nas protie mnogo sporije; sa nae take gledanja, sav ostatak vaseljene vrti se ludo ubrzano.
"Pored nas neprestano promiu neki drugi, koji se bacaju naglavce u singularitete, ka nekim dosezima koji uopte ne mogu biti vieni,
nikad; bacaju se tako ka svojim vizijama sudbine; a mi ostajemo, kao garda, po strani, entropiji nedohvatni, ekamo, posmatramo,
eksperimentiemo."
"ta, neki drugi?" ree Dilijan. mirkala je brzo. "Bacaju se u crne jame... i ak u same singularitete? Koji drugi?"
Onda se po njenom licu poe iriti, ali ne mnogo, osmeh sumoran i stegnut. Shvatila je.
"Neki drugi Transcendentni! Zaboga, vi niste svi ujedinjeni, a? Kod crnih rupa svakako se spajaju svi redovi ivota, hidro i oksi i
mainski i idejni i svi ostali; svi u jedno. Zato to su tamo plime najjae to uopte mogu biti. I postaju zaista Transcendentni. Ali
veina se tu ne zaustavlja, je li tako? Nego se baca napred, kroz horizont dogaanja! Da li time prelaze u neku bolju vaseljenu, ili
bivaju eliminisani kao dros, kao otpadni materijal, to vama nije bitno, vi momci, vi oprezniji Transcendentni, ostajete po strani i samo
gledate kako oni 'promiu'? Je li?"
Gledala je Darta. "Zato?" nastavi ona. "Plaite se? Nemate petlju za to suoenje sa nepoznatim?"
Ovog puta transformacija se dogodila ba pred njenim oima. Uskomeale su se neke bolne boje, ija sama priroda kao da se
uznemirila, poremeaj u samom pojmu 'boja'. Samo tren posle toga izotrile su se u sliku njenog oca, koji je davno umro. Sad je bio
rekonstruisan zajedno sa svojom bolnikom posteljom u kojoj je i umro; ali je postelja bila uspravljena. Videla se strana iscrpljenost
tog lica, gorina, i sumorno neodobravanje.
"Ja bih se zapitao, dr Baskin, da li je mudro i da li je opravdano izazivati ljutnju monih bia ije motive ti ne moe ni poeti da
shvata."
Ona klimnu glavom.
"U redu, u redu, izvinjavam se. Moe li, molim te, uzeti neki drugi pojavni oblik? Jer, ovaj..."
Jo jedna za oi bolna zavrtloenost same sutine 'boje', i njen posetilac se preoblikova u Rothena, jednoga od onih prevaranata koji
su, tvrdei da su pokrovitelji rase Ljudi, uspeli da okupe oko sebe sektu, ali nastavili svoj posao lopua, ubica i bitangi. Dilijan naini
malu grimasu gaenja; ova zla pojava podsetila ju je na situaciju na Jijou i drugde, koja se (barem za ljudska bia) komplikovala i
postajala sve tea iz godine u godinu, tavie iz dana u dan.
"Objasnio sam ti, dakle, vau ulogu", nastavi lani Rothen. "Ima jo poneto da se kae. U va kompjuter uneto je nekoliko
pojedinosti - nekoliko mera predostronosti, koje treba preduzeti da bi vam putovanje bilo udobno. Novi omota koji namotavamo
oko vaeg broda veoma je inteligentan i sposoban. On e vas odbraniti od toplote i udara kad zvezda eksplodira, ali ne i od
gravitacionog talasa, koji e vas baciti u jedan hipernivo daleko izvan..."
Dilijan mu upade u re.
"A ako mi neemo da idemo?"
210
Ta stvar u obliku Rothena, ispred nje, iskrivi lice u prijateljski osmeh od koga je proe hladna jeza.
"Zar su vam slava i pustolovina nedovoljna motivacija? Pokuajmo sa jo neim.
Odbrana planete Zemlje u ovom trenutku poputa. U neposrednoj budunosti, neprijatelji e osvojiti tvoju matinu planetu, a ubrzo
potom i sve njene kolonije, pa ak i ona tajna pribeita gde su Zemljani sakrili po neku malu skupinu u oajnikoj nadi da tako makar
mali deo naroda preivi. Samo vi, Zemljani koji ste se zatekli na Brazdau, imate ansu da ponesete seme vaega roda u galaksije
sasvim druge, zauvek nedohvatne bandama siledija koji su reili da vas sve unite ili porobe. Zar ne dugujete bar toliko vaim
precima, i vaim potomcima? ansu da zemaljski narodi ostanu u ivotu, negde daleko od zla?"
"ansa vam je jaka", ree ona. "Procedura za koju sami kaete da jo nikad nije uspela."
"Simulacije kau da e izgledi za uspeh biti znatno poveani time to su dodate i neke vuje rase. Rekoh ti."
Dilijan odmahnu glavom.
"Ne", ree ona. "Primamljivo je; ali, ne. Meni su data izvesna nareenja. Imam dunost da..."
"Nareenja 'saveta Teragens'?" Transcendent kao da nije mogao da poveruje da ona to misli ozbiljno.
"Da..." ree Dilijan. "I dunost prema celoj mojoj civilizaciji. A to je civilizacija kiseonikaa koja se zove Pet galaksija. Moda je
ona, za vas, samo jedan mali mravinjak. Sada se nala, priznau, u jednom zlom vremenu, gde preovladava onaj ljam koji si
pomenuo. Ali postoje i Timbrimiji, i drugi koji veruju da se neto moe promeniti, poboljati, ako se preduzmu najbolji potezi."
Ona klimnu glavom ka Herbiju, relikviji iz Brazdaevog pohoda u Plitko zvee.
"Kad se sazna cela istina, to e moda pomoi da ozdrave i oni koji, sada, iz iste panike kreu u ratne pohode."
Na to, Rothen kao da klimnu glavom, ali njegov lik ve se poeo pretapati u neto drugo.
"To je gledite hvale vredno, kod rase tako mlade. Plemenito gledite. Ali, ima prioriteta koji su daleko iznad sudbine jedne rulje
posvaanih, zakrvljenih zvezdoletnih primitivaca.
Nego, Dilijan, rastanak se primakao... to e upravo sad saznati."
Crte lica nisu se izotrile ni u ta odreeno, ostale su mutne i nerazgovetne. Dilijan se trudila da 'razmrsi' smisao te poslednje
reenice Transcendentnih.
Najednom se oglasi komunikator na njenom radnom stolu. Pojavi se, kao mala erupcija sreene svetlosti, hologram astronoma
Zubdakija, siva delfinska glava na kojoj su se primeivale zabrinutost i uznemirenost.
Astronom progovori, oigledno nesvestan da je u kapetaniinoj radnoj sobi jo neko. "Doktorka Bassskin!"
"Da? ta je, Zubdaki."
"Dogaaji su se ubrzali, na nain koji ja, opet, nisam predvideo. Bilo bi dobro da doe i baci pogled-d!"
Dilijan se nae u vrlo nezgodnoj dilemi. U normalnom sluaju, istog trena bi pohitala da vidi o emu je re. Ali bilo joj je teko da
zamisli ikakve astronomske vesti koje bi mogle biti znaajnije od njenog jo nedovrenog razgovora sa transcendentnim boanstvom
koje upravlja ivotima svih njih.
"Moe li to malo da prieka? Zauzeta sam, prilino."
Astronom Delfin je pogleda iznenaeno, kao da ne veruje da je dobro uo. Gledao ju je na delfinski nain, samo jednim svojim
tamnim okom; ali se ono jako rairilo.
"Kapetanice... dozvolite da objasnim. Rekao sam, ranije, da bi ruenje akrecionog diska na zvezdu moglo biti odloeno pritiskom
svetlosti. Jer, kako se beli patuljak zagreva, tako svojim zraenjem sve jae odguruje masu akrecionog diska od sebe, tako da nove
koliine te materije ne mogu, ili ne mogu brzo, pasti na samu povrinu zvezde. Iz tog razloga proces nastanka supernove mogao bi da
bude neuredan, neujednaen.
Ali", nastavi on, "dogodila se promena! Olupine, praina i gas naglo su se konsolidovali u grud-dve! U zbijene kugle! U trilione i
kvadrilione kugli!"
"Pa ta?" ree Dilijan i slegnu ramenima. Njena panja bila je veim delom usmerena na posetioca, koji je sad stajao ispred staklenog
sanduka zagledan netremice u mumiju 'Herbija'. Telesni oblici Transcendenta neprekidno su se talasali i pretapali, kao da on pokuava
da se prilagodi neemu. Ona zakljui da 'Transonja' pokuava da se pretvori u to bolju simulaciju Herbija - da poprimi taan izgled iz
vremena kad je 'Herbi', jedan od Praotaca, bio iv... pre dve milijarde godina.
"Kako pa ta?" ree Zubdaki, zapanjen. "Pa, to znai da e pritisak svetlosti vrlo lako prolaziti kroz itav akrecioni disk. Drugim
reima, akrecioni disk e postati manje-vie providan za to zraenje, a to znai da e se sruiti na zvezdu sav odjednom, ogromnom
brzinom!"
"A-ha", ree Dilijan i klimnu glavom. "Znai, supernova e biti aktivirana brzo i glatko."
"I izuzetno snano!"
Dok je ona tako razgovarala sa Zubdakijem, posetilac kao da se jako muio u svom pokuaju da se saobrazi sa prilikom ivog
Praroditelja, kao da je ta prilika nekako sklona izmicanju, klizava. Ili je, moda, boansko bie bilo sada zauzeto nekim vanijim
poslovima, tako da nije moglo da posveti dovoljnu panju jednom tako nevanom zadatku.
Dilijan odmahnu glavom.
"Sluaj, Zubdaki", ree ona. "Verovatno vidimo samo jo jedan primer kako funkcionie super-kompetentna tehnologija ovih... Jasno
je da su sve izreirali unapred. I to, moda, mnogo pre nego to smo se mi rodili. Nego, reci mi, ima li novu procenu, kad e to
obruavanje po..."
"Ve je poelo, dr Baskin!" uzviknu Delfin, glasom punim oajanja to ona tako sporo shvata. "Ve je..."
Zauta, prekinut zvonjavom alarmnih zvona irom Brazdaa. Videlo se kako Delfin okree glavu i odmie se od kamere. Zatim, novi
prizor: sala za planiranje, prilike jurcaju tamo-amo, Ljudi i Delfini zauzimaju borbene poloaje. Onda i ta slika nestade. Hologram se
ugasi sasvim.
Na radnom stolu se stvori hologram Nis, mali tornado svetlosti.
"ta je sad?" upita Dilijan Nisa. "ta se deava?"
Nis se pognu na jednu stranu, ka pojavi, ili prikazi, koja je stajala pred Herbijem; ali ve sledeeg trena se uspravi i kao da sasvim
zaboravi na njeno postojanje. "Moram..." ree Nis hologram. "Moram izvestiti da smo pod napadom. Opet."
Dilijan mirnu.
"ijim?" ree ona.
211
"A ta misli, ko nas moe ak i ovde napasti? Ona ista Nemeza od ranije, bojni brod Jofura. Iako se jasno vidi da im je brodsko
korito izbueno, i da se unutra dogaa transformacija u drugi oblik ivota, oni su poli na nas, i poeli emitovati vibracije na
rezonantnim frekvencijama D prostora, zbog ega je na ugljenini oklop jo jednom poeo da deluje kao ogromna antena za
prikupljanje toplote."
"Pa, jesu li oni ludi!" povika Dilijan. "Znaju li oni ta se ovde deava? Pod ijom smo zatitom?"
Nis slegnu svojim vrtloenjem na stari, dobro znani nain, kao pleima.
"Pojma ja nemam ta Jofuri znaju ili ne znaju. Takva upornost, u prisustvu sila toliko nadmonijih, upuuje na ludilo, svakako. Ali, to
su nam prazne prie: temperatura oklopa poela je da raste."
Dilijan se okrete posetiocu, ije lice se tek poelo definisati ka nekoj meovitoj lepoti, humanoidno-amfibijskoj. Bilo je, ve, maltene
blistavo, imalo je boju i teksturu. Predstavljalo je jedan od najfascinantnijih prizora koje je dr Dilijan Baskin ikada videla, i u ma
kom drugom vremenu, bilo bi dovoljno da se ona zaustavi i da mu se naprosto divi. Ali sad jedva stie da ga ovla pogleda.
"Dakle?" ree ona posetiocu.
"Dakle ta?" odgovori Transcendent. Okrete se ka njoj. Sad je zaista bioo nalik na Herbija, naime, nalik na neki mogui ili verovatni
lik ivog Herbija, onog od pre dve milijarde godina. Kao da se dogodilo vaskrsenje; kao da je pred staklenim kavezom ustao iz mrtvih
njen pratilac, koji ve toliko dugo stoji u njenoj kabini. Ali ovaj vaskrs nije bio dovren, to rekonstruisano lice se i sad pomalo
menjalo, traei sebe.
"Dakle hoete li nas uzeti u zatitu?"
"Traite da vas mi uzmemo u zatitu?"
Ovo ju je iznenadilo toliko da je jedva uspela da sastavi sledeu reenicu. "Pa... valjda... ako ste toliko truda uloili da nas pronaete,
odaberete, pripremite..."
Nis hologram se vrteo zbunjeno. "Pria s nekim?" ree joj on. "Moja ula ne registruju ba nita."
Dilijan otro zamahnu rukom ka njemu da nestane, i on nestade.
"Kad ve toliko investiramo, dr Baskin, onda moramo biti uvereni u valjanost investicije. Imamo li razloga da zaista verujemo da e
ovaj soj vuje dece moi da opstane u ogromnim prostorima onih drugih nebesa? Kako e moi, ako nema snage da se odri ni ovde?
Tamo vas ekaju mnogi izazovi, i mnogi novi stanovnici, o kojima ne znamo nita. Daleke su to galaksije."
Njen gost je sad naprosto zraio silom i lepotom. Transformacija je bila najzad okonana; pred kapetanicom Baskin stajalo je bie
zaista nalik na boga.
"Pade nam na um da je ovaj poslednji test dobrodoao. Eto, na proveri ste, dokaite svoje sposobnosti."
Dilijan prvo zamuri, zatim pokri oi rukama, ali svetlost boga sad je bila tako jaka da je prolazila i kroz njenu aku i one kapke
vrlo lako; videla je svaku kost ake jasno ocrtanu.
"Jo samo taj ispit treba da poloite", zakljui boanski stvor. "Vremena imate samo jo malo... pre nego to se naa vaseljena
promeni."
Lark
Povremeno se prenos gubio, ali mnoge reenice stizale su u Larkov um ipak jasno, odzvanjale su.
"... jo poneto da se kae... pojedinosti, mera predostronosti, da bi vam putovanje bilo udobno. Omota... e vas odbraniti od
toplote... baciti u jedan hipernivo daleko izvan svih onih hipernivoa koji se normalno koriste za zvezdana putovanja..."
Uz pomo Lingove, ali i mnogih drugih lanova konzorcijuma koji je sad nosio ime 'Majka', Lark je ogromnim trudom postigao ovaj
prikljuak svesti na tokove svesti u oblinjim brodovima, zatim samo na Brazdau, i najzad poeo da prislukuje Transcendentne, i to
samo ovaj oblik njihove komunikacije sa Dilijan Baskin, oblik dostupan organskom umu. Posle mnogih napora, uhvaene su ove
reenice - rezultat dosad najbolji. Objanjenje, na obinom angliskom jeziku, ta boanska bia ele da postignu svojim silovitim
poduhvatima, rtvovanjem mnogo miliona tuih svemirskih brodova.
Iskoristie, zakljui Lark, redak sticaj okolnosti, izuzetan raspored kosmikih sila, i hitnue izvestan broj modifikovanih brodova-
glasnika na jednosmerno putovanje, preko ogromne praznine gde normalno nikakav transfer nije mogu, sve do neke druge skupine
galaksija.
To je bilo potvreno i onim ranije uhvaenim odlomcima razgovora u Dilijaninoj kabini.
"... dodati takozvanu 'vuju decu' u meavinu, sastojak koji je nedostajao. Neuspeh dosad svaki put... poslati poruke preko ogromnih
pustinja sasvim ravnog prostora izmeu nae skupine galaksija i miliona drugih koje vidimo kako plove nebesima a... nikako
dohvatiti..."
Lark je oseao da se sve vee uznemirenje iri kroz masu tenosti i spojenih organizama i organa, gde su i Lingova i on plovili u
simbiozi sa ostalima. Oigledno su ove vesti uzbudile ali i zabrinule 'Majku'. To je Larku bilo poznato zato to je i on bio njen deo,
tavie deo poprilino odgovoran za usmerenje ka nervoznim i brinim mislima.
Prisustvo Lingove u 'orbi' postade osetnije. On se okrete i vide da Lingova, i sad gola, pliva ka njemu kroz tu mutljavinu. Ona zatim
prui ruku, dohvati njega za zglavak jedne ruke. U trenu dodira, njen um kao da poe da miluje njegov um, ali to je bio samo uvod u
saoptavanje veoma loih vesti.
Zar ne osea? rekoe mu njene misli. Komandni torusi odluili su da napadnu i unite Brazdaa, sad odmah, po svaku cenu.
Lark mirnu iznenaeno. Isprui svoje mentalne pipke kroz informacijske mree Polkdija, ue u jofurske komandne frekvencije, i
uveri se da je vest istinita.
Glavni verski stog utipaka, i novi kapetan/voa, bili su savreno istog nauma. Poslali su Polkdi da jurne u napad, bez obzira na
posledice.
ta li se nadaju da e postii? zapita se Lark. Zasmetae Transcendentnima, pa e ih oni samo jednim malim pokretom spljeskati kao
dosadnog insekta.
Lingova zaklima glavom, i Lark uvide da je upravo odgovorio na svoje sopstveno pitanje. Jofurski lideri su hteli ba takav konani
ishod, zato to im je to bila poslednja nada da unite infekciju koja je osvojila glavninu broda... a sa infekcijom, dodue, i sebe. Reili
su, na principu 'Bolje grob nego rob', da nestanu u plamenu, uniteni jednim udarom ko-zna-kakvog oruja transcendentnih, radije
nego da dopuste da objedinjeni teni oksi/hidro organizam, 'Majka', preuzme ba itav brod pod svoju vlast.

212
Ova samoubilaka odluka rastui Larka. Zato i emu takva smrt, kad je dovoljno bilo priekati jo malo, da opali supernova ispod
njih! A on je ba eleo da posmatra, iz trenutka u trenutak, sve faze tog ivopisnog dogaaja. Da oseti kako prvi hipergusti talas
neutrina prolee, proseca kroz njegovo telo, kao da protravaju uurbani glasnici jedne ogromne zore. Koja e, zatim, zablistati u noi
na nebu mnogih svetova; mirijada svetova.
Naravno, Majka nije imala nameru da mirno poe u propast zbog jednog jofurskog hira. Uz saglasnost svih svojih sapijentnih
komponenti, prela je istog asa u opti napad na sva preostala bitna uporita Jofura, onih jo ne 'pridobijenih' za ulazak u njen sastav.
Lark oseti da iz raznih delova 'Majke' poinje da dopire uareni bes bitke, ratovanja. Obe strane poele su da pucaju energetskim
'munjama' kroz ve ionako pocrnele hodnike. Osloboena energija topila je preostale, namuene zidove Polkdija. Larkovi nervni
zavreci reagovali su na svaku pogibiju pojedinih delova Majke kao na sopstvenu ranu; bolelo je. Veoma jako, veoma lino.
Lingova mu pomisli: gle, Majka e uskoro prodreti u mainsku halu broda. Iskljuie brodsko snabdevanje energijom... ali, bie to
moda prekasno za Zemljane u Brazdau. I prekasno da se izbegne bes Transcendentnih, zakljui ona.
Otpor preostalih Jofura i njihovih robota bio je ogoren, oajniki. Polagali su svoje ivote kao snoplje, branei preostali 'jofurski
dep' u brodu. Ali ni mnogobrojni organizmi udrueni u Majku nisu alili svoje ivote, dizali su se na juri ponovo i ponovo, ne
marei za gubitke.
Idemo i mi! ree Lark. Da pomognemo! Lingova klimnu glavom. Oboje su osetili kako su nesigurne Majine rezeve snage. Nije bio
trenutak da se ostaje po strani.
Ali, kad su krenuli ka frontu, neto ih zadra. Neki otpor. Larkove noge se zaustavie.
Nije to bila komanda. Pre neto nalik na odluku postignutu konsenzusom; ili na opte, zajedniko oseanje svih ostalih komponenti.
Saglasnost da ne treba ba sad rizikovati ivote ove dve komponente, dvoje Ljudi.
Jer to dvoje, te dve sapijentne komponente, bolje e sluiti celini svojom inteligencijom i svojom vetinom u komuniciranju.
Lark, posle nekog vremena, prihvati ovu logiku, ali nerado. On i Lingova se vratie oslukivanju misli i govora boanskih bia.
Trebalo je opet otvoriti one kanale koji su nedavno dali rezultate.
"... pade nam na um, poslednji test dobrodoao... dokaite svoje spo..."
"... jo samo taj ispit... a onda, vasiona izmenjena."
Lark odahnu. Zbog tog pokreta se ispred njegove glave pojavi niz mehuria u tenoj okolini.
Dakle, tako, ree on sebi. Transcendentni podeavaju, petljaju, nastoje u poslednjem trenutku da optimizuju svoj eksperiment. Ili se
'bogovi' samo malo zabavljaju na raun jadnih Zemljana. U svakom sluaju, nee upotrebiti svoju boansku svemo da odbrane
Brazda. Naprotiv: pustie da ga Polkdi napada i ocenjivae rezultate.
A za sve to ostalo je jo samo malo vremena. Lark isprui jedan deo svoje svesti ka akrecionom disku i vide da je ruenje materijala u
zvezdu ve uveliko poelo.
Povrina belog patuljka bila je ve sva uskomeana, kljuala je. Materijal se odozgo sruivao veoma velikom brzinom; glavnina se
primicala. Koncentrini talasi aktininog plavog ognja strujali su preko namuene pradrevne povrine; prvi proplamsaji super-uarene
plazme ikljali su tu i tamo ka svemiru... bledi nagovetaji onog pravog 'vatrometa' koji uskoro mora uslediti.
Za to vreme, iz komandne sale Polkdija strujale su ka Brazdau i poruke sasvim otvorene, nekodirane, pune podsmeha i uvreda, a
sve u vezi sa injenicom da je oklop Brazdaa sada upijao toplotu iz drugih slojeva prostora i prenosio je na unutranjost broda i na
posadu kojoj je predstojalo da bude skuvana i ispeena kao u pei.
Javi se jedan poznati glas.
Larkov stari prijatelj, onaj Treki sa Jijoa koji je nosio ime Ask, zatim silom pretvoren u Evaska, a sad preputen okolnostima da ivi
kao mudro, viekomponentno bie, bez posebnog imena, naprosto 'Iks'.
Najzad uspostavih potpunu vezu sa raunarom na brodu Zemljana, pohvali se Iks.
E, estitam, ree mu Larkova misao. I, ta, preneo si im informacije koje si eleo preneti?
Iks, irei oseaj da je njegov poluteni vosak veoma zadovoljan, potvrdi da je postigao uspeh: sve to se dosad saznalo o jofurskim
komandnim 'utipcima' ve je bezbedno presnimljeno u Brazdaeve raunare. Sve, pa i tajna kako treba odgajati mnotvo crvenih
malih prstenova koji su tako uspeni u podrivanju vladavine egocentrinih jofurskih 'careva'.
Naravno, ostalo je nejasno kakva e biti korist, ikada, ikome, od tih informacija. Jer, ak i ako bi se Brazda odbranio od sadanjeg
napada, i ako bi nekim udom preiveo predstojeu stelarnu super-eksploziju, transcendentni bogovi iskoristili bi ba taj trenutak
eksplozije da bace Brazdaa nepojamno daleko, u dubinu nekih sasvim drugih zvezdanih pejzaa, gde nikad nijedan Jofur nije iveo.
Iks, niim ne pokazujui da je svestan ove promaenosti svog uspeha, opet progovori. "Moda e te zanimati jedna injenica koju sam
doznao. U teranskoj lai postoji jedna putnica", pomisli on ka Larku. "tavie, tamo su je prihvatili za jednu od cenjenih predvodnica.
Ljudska osoba, koju dobro poznajemo i ti i ja."
Lark oseti iza tih misli ironiju ali i veliku zabrinutost. Ustremi svoju volju u naznaenom pravcu, pronae dosije o ukrcanima na
zemljanski brod, otkri o kojoj 'ljudskoj osobi' je re.
Sara!
Poee ga potresati grevi, od samog iznenaenja, vrtloei hidrogensku tenost oko njega. Lingova ga uhvati za ruku, nastojei da
mu pomogne da prebrodi taj ok.
ta e moja sestra tamo! pomisli on. Tako daleko od naeg rodnog Jijoa! Kako se upetljala u ovo!
Udarac postade jo gori kad Majka saopti procenu o pregrevanju Brazdaa. Ovim tempom, kritina taka, ona na kojoj se umire,
nastupie kroz pola midure.
Ubrzo posle toga, sve pa i najmanje koliine vode ma gde u Brazdau dostii e temperaturu od sto stepeni, prokljuae, i pretvorie
se u paru.
Emerson
Alarm je iznenadio gotovo sve na Brazdau, svakako sve u sali za planiranje i u susednoj kontrolnoj.
Toliko su se brinuli zbog komeanja pregrejane zvezde ispod njih i zbog nedokuivog ponaanja 'bogova' u blizini, da su zaboravili na
blizinu obinih, 'prizemnih' neprijatelja.
Zaboravili su svi... sem njega.

213
Emerson ni na trenutak nije smetnuo s uma kakvi su Jofuri, kako su ludo uporni; kakvu jednoumnost su im ugradili nepaljivi
pokrovitelji tokom dodatnog Uzdizanja, pokrovitelji koji nisu imali u vidu vrlinu umerenosti. Zato je, u trenutku kad je napad poeo,
jedino Emerson bio spreman.
Nemajui na raspolaganju mo govora, niti itanja i pisanja, Emerson nije mogao da oita sa monitora kakva je tana priroda
upotrebljenog oruja, kakve su pojedinosti napada. Ali to i nije bilo vano. Dobro je razumeo da napad dovodi do povienja
temperature u Brazdau. Iz metalnih zidova i podova ve je izbijala neprijatna, jaka vrelina. Oigledno, velike koliine energije su se
ulivale u brod iako oblinja zvezda jo nije 'grunula'.
Sara ga uhvati za ruku, i on pretrpe kratkotrajno oseanje krivice zato to je morao, uzvrativi samo jednim zaljubljenim stiskom ruke,
da maltene odgurne Saru od sebe i odjuri niz hodnik. Raunao je da je ipak pametnije da spase i njen ivot i svoj, nego da ostane uz
njenu suknju pa da se oboje skuvaju i ispeku zajedno.
Trei vrelim hodnikom dernjao se, u nadi da e interkomi, rasporeeni du zidova, primiti njegovu veoma jednostavnu poruku i
automatski je preneti do osoba kojima je namenjena.
"Suezi!... Suezi!... Karkaet!... Sad! Saaaaad!"
Ali, hoe li ta dvojica doi? Toliko su truda zajedno uloili u ostvarivanje njegove ideje; toliko rada da bi jedna tehnologija, dve
stotine godina stara, mogla da poslui novim potrebama opstanka. Trebalo bi da dou. Ali brinuo se zbog mogunosti da je sve bilo
lano; da su 'radili' samo da bi se on, bolesnik, invalid, neim prijatno zamajavao, tek da mu proe vreme. Kratko, preostalo vreme...
Ispentra se kroz tunel za odravanje, i dospe u lasersku komoru gde je dolo do njegovog poslednjeg okraja, onog pobedonosnog, sa
frakcijom Onih Starih koja je pokuala da ga kontrolie. Odahnu: Hanes Suezi ve je bio tu, i dvojica Delfina, inenjera. Okupili su se
oko velikog laserskog komunikacijskog 'topa'; avrljali su izmeu sebe, slatkim dijalektom inenjerstva. Znaenje izdeljeno u
mnogobrojne paketie, hitre, efikasne; divna muzika.
Elegantna poezija sposobnosti.
Hanes okrete glavu, sjajnu kao ogledalo, i postavi Emersonu pitanje, samo jedno, tako jednostavno da je on, ak i bez glavnine svog
modanog renja za govor, mogao da shvati a i da odgovori.
"Da!" viknu Emerson, i to proprati estokim pokretima koji su takoe jasno 'govorili'. "Da! Sad!... Sad!..."
Hanes pritisnu jedan prekida i laserski top se silovito, masivno pomae unazad, kao ispaljeni top, na svojim kliznim leitima;
kretanje propraeno jakim utanjem. To orue je sada dejstvovalo punom snagom.
Emerson prie blie, radoznao da vidi kuda je uperen moni zrak; kuda odlaze te ogromne koliine energije.
Ne vide nita; samo zvezde.
Jedan od oblinjih ekrana pokazivao je da ovog puta nisu imali onu ludu sreu koju je on imao kad mu se unjalaki brod Onih Starih
namestio takorei pred samu topovsku cev. Jofurski brod Polkdi pribliavao se Brazdau sa sasvim druge strane, suprotne. Nije bilo
ni najmanje anse da ga gaaju.
A i kad bi ga pogodili, dejstvo najverovatnije ne bi bilo onako razorno, jer Polkdi nije bio civilni brod za provlaenje kriom, nego
bojni brod; mnogo otporniji na takva oruana dejstva.
Emerson slegnu ramenima. Nije bitno; ne moraju unititi Jofure da bi ih potukli.
Oseti hladnou. Proe ga drhtavica. Primeti da se iznad nosnih rupa oba delfina vijori izmaglica pri svakom izlaenju vazduha; uskoro
e to biti malene fontane mraznih kristalia. Poe se kondenzovati i njegov dah. Za samo nekoliko trenutaka ova komora postala je
hladna kao friider. Hanes povika na njih da idu odavde. Bilo je vreme da se udalje, da prepuste maini da sama uradi ono za ta je
podeena.
Emerson poe, ali malice oklevajui. Uivao je u mlazevima vazduha koji su hujali iz svih delova broda, topli, vreli, i odlazili opet u
sve delove broda, ledeni. U mislima je sagledavao ovaj ogromni laser kao toplotnu pumpu, koja iz broda izvlai toplotnu energiju i
razbacuje je po kosmosu. Isceri se iroko, zadovoljan to je jedna stara zemaljska tehnologija odbila napad jednog galaktikog oruja.
Neto slino izveo je on i u jednoj ranijoj prilici, u eljustima jednog sunca.
Spusti pogled na svoje ake i sastavi, veoma mukotrpno, jednu misao verbalno.
Jo... ja... to... imam.
Ali kad njegov osmeh postade i buan - usled neodoljivog cvokotanja zuba - Emerson konano dopusti da ga Hanes i Delfini odvuku
u neki manje leden deo broda.
Tamo, negde, eka ga Sara.
Sad e bar moi da provedu nekoliko trenutaka zajedno.
A onda e zvezda eksplodirati.
Dilijan
"Niste pitali ima li dobrovoljaca", ree ona posetiocu, optuujuim tonom.
Transcendentno bie se vratilo u njenu kapetansku radnu sobu. Izgradilo je sebe, ovog puta, od trunica praine i molekula vazduha.
Moda je Transcendent doao da nastavi razgovor, a moda samo da joj estita na uspenoj odbrani od Jofurskog napada. Jer,
Brazdaevi inenjeri su svoj komunikacioni laser pretvorili u toplotnu pumpu koja je sav pristiui viak toplotne energije odmah
izbacivala u svemir.
Galaktici, veinom, ne bi ni eleli da imaju takva primitivna sredstva, banalna, smena, na nivou hemijskih raketa ili aviona sa elisom.
Ali kad su Ljudi poeli, pre dva stolea, da istrauju dubine svog Sunca, ovaj trik sa hlaenjem pomou lasera posluio im je odlino,
a zatim je i promenio njihovu sudbinu, na nekoliko naina.
Kad se ponovo pojavio, posetilac je lebdeo u vazduhu ispred nje; imao je glatku sivu kou plemenite teksture i kratak, snaan rep sa
pljosnato poloenim a ne uspravnim perajem. Maui pomalo gore-dole tim perajem, pokretao je vazduh, vrtloio ga, i Dilijan je
zaista primetila tu 'promaju' koja pokrenu i nekoliko listova hartije na njenom radnom stolu. Daljim zgunjavanjem, pokaza se da je to
Dilijanin najdrai prijatelj meu Delfinima, porunik Hikahi, onaj koji je ostao na Kitrupu a zajedno sa njim Tom Orlej i arls Dart.
Pre nego to je Transcendent mogao progovoriti, Dilijan dovri optubu.
"Kaete da su vam vuja deca bila potrebna kao 'sastojci' u vaim bocama sa porukama za daleke galaksije. Zar vam ne pade na um da
pitate? Poznajem moju sabrau, Zemljane. Imali biste hiljade, milione dobrovoljaca za takvo putovanje! ak i ako bi se unapred znalo
da e biti obavezni da se sjedinjuju sa hidrogenaima, mehanoidima, i drugim takvim bljakastim stvarima. Oduvek je bilo dovoljno
214
udaka spremnih za pustolovine. Neki ljudi bi ak bili voljni da vam plate samo da ih povedete; da plate bilo koju cenu, samo da bi
videli horizonte zaista daleke."
Replika Delfina plivuckala je po vazduhu poloeno, kao da lei na nekim vodenim talasima pred njenim radnim stolom. Sad se
prevalila na bok, leerno, kao da nalazi neko telesno uivanje u tom novom iskustvu.
"A-ha, ovo emo zabeleit-ti", ree bog blagim tonom, zaista nalik na Hikahijev glas; od ovoga Dilijan oseti novi ubod usamljenosti.
"Pa emo, moe biti, posluati tvoj savet... kad sledei put ova vrsta poduhvata bude na dnevnom redu."
Zurila je u njega trenutak-dva, a onda se nasmejala kratko i suvo.
"Da da, kapiram", ree Dilijan. "Kad se sledei put bude izdvajala neka galaksija, kroz jedno stotinu miliona godina!"
"To nije osobito dugo vreme, za nas koji stanujemo nadohvat crnih rupa. I singulariteta. Za nas koji smo, kako si ti rekla, 'kukavice'
zato to ostajemo u tim oblastima rastegnutog prostora i vremena a ne bacamo se naglavake u neto sasvim nepoznato."
"uj", ree ona, "pa, za to sam se ve izvinila." Podie aku. "Mislim da bi u ovom trenutku bilo bolje da preemo na..."
"Na izbegavanje?" Njen posetilac savi simulirano telo u krug, u obru.
Dilijan uzvi jednu obrvu. "ta, vi, kao, ve znate..."
"ta e ti, Dilijan, kazati? Znamo. Proitati tvoje povrinske misli, to je trivijalno lako, pomou psihomoi. Ali, ak i bez
paranormalnih sredstava, moemo poprilino dobro da procenimo ta ti misli, na osnovu poznavanja tvog ponaanja u protekle dve-
tri godine, u raznim okolnostima. Te modele smo nedavno preispitali. Da li bi elela znati ta nae najnovije simulacije predskazuju?"
Njen odgovor bio je zatvoren, oprezan.
"Sluam", ree ona.
Imitacija Hikahija zagleda se tamnim okom, opet samo jednim, u nju.
"Spremala si se da se 'zahvali na poasti' a onda odbije ulogu emisara. ast vam je da budete nai izaslanici ali hitna dunost zove
vas na drugu stranu. A vi svoju dunost zanemariti ne moete. I sve to, tako."
Dilijan slegnu ramenima.
"Toliko bi pogodio svako", ree ona, "posle onog naeg razgovora maloas. Ali, pod pretpostavkom da ja ponem takvo 'izbegavanje',
kakva bi bila vaa reakcija?"
"Mi bismo rekli tebi: nema alternative. Oko tvog broda ve je izatkan jedan oklop, a preko toga, jedno prenosno sredstvo. Sve je to
spremno da se iskoristi prilika kad se prostorvremenski procep otvori u neposrednoj blizini. Uz dosta sree, to bi vas moglo izbaciti
ive preko granica nae civilizacije. Od tako krupne investicije ne moemo odustati olako. Tvoj, odnosno va zahtev da sad
odustanete bio bi odbijen."
Dilijan gorko uzdahnu.
"Pretpostavljam da je moralo doi do ovakvog ishoda. I, ta dalje predviaju vae simulacije, kakvu moju reakciju na to?"
Bie u obliku Delfina se neujednaeno nasmeja. "Pretnje, pretnje!" ree. "Ti i tvoja posada zapretili biste da ete izazvati eksploziju
sopstvenog broda: samounitenje. Ili, da ete na neki drugi nain omesti misiju."
Dilijan oseti da joj se lice zagreva. Ovo je, stvarno, bila njena namera: njen plan za sledei potez. Oajniki. Vreme je izmicalo, a
nikakav drugi plan nije bio na vidiku.
"To bi bilo malo klietirano", ree ona.
"A mi smo sve takve kombinacije, naravno, predvideli. U ovom sluaju, nae analize kau da bi pretnje Brazdaeve posade, i tvoje,
bile blef. Jer kad budete suoeni sa neminovnou da birate izmeu nove pustolovine i sigurne smrti odmah, vi ete, ipak, odabrati
pustolovinu. U to smo sigurni!"
Dilijanina plea klonue, i ona se sva malo poguri. Transcendenti su, oigledno, brzo uili; raspolaui zapanjujue ogromnim
kapacitetom za obavljanje i memorisanje raunskih operacija, mogli su da simuliraju, ak, cele alternativne stvarnosti. Nikakvo udo
da su nadmanevrisali njen mali plan, smiljen pomou jednog ljudskog mozga - ije su sposobnosti, ipak, ograniene.
"I to je to?" ree ona. "Nemamo izbora? Biemo frljnuti u neku tamo galaksijetinu, hteli-ne hteli."
"Ovo tvoje linearno nagaanje je tano, ali, samo delimino tano. Izbora nemate; to je tano. Moemo vas naterati, silom, da
otputujete, i zaista 'to je to'.
Posetilac uzvi sivu, glatku glavu, zamaha njome vijugavo, i poe jo jednu transformaciju. Pomuti se lik Hikahija. Telo se poe
izduivati uvis.
"Ali", nastavi bog, "nae simulacije nisu se zaustavile na dogaajima predvienim za danas. Osmotrili smo ta biste vi inili kasnije...
tokom nedelja, meseci i godina koje vam predstoje, u dalekim vilajetima."
Dilijan mirnu. "Izveli ste simulacije za toliko unapred?"
"I to sa visokim stepenom verovatnoe. Tu se pojavio problem, koji nikako nismo mogli ukloniti iz naih modela. Naime: vi sa
Brazdaa ipak biste, imajui na raspolaganju dovoljno vremena, pre ili posle smislili neto drugo. Palo bi vam na um da pustolovini
moete pridodati i osvetu! Ili biste kroz neka nova carstva, ali usput biste se svetili onima koji su vas gurnuli silom na tako veliko
putovanje bez vaeg pristanka."
Zurila je zbunjeno. Transformacija je bila samo iz jednog delfinskog tela u drugo. Malo vee i jae od Hikahijevog. Sa leve strane
glave, blizu oka, oiljci od neke ogromne rane.
Kraidaiki, uvide ona, i zadrhta malo.
"Ne... ne znam... na ta misli", ree ona. "Osim..." Nije bilo lako sabrati misli, pod monim, upornim cetacejskim pogledom.
"Osim", dovri ona, "ako vas brine to ta bismo o vama govorili, tamo, umovima koji tamo postoje, koje god vrste bili, ako uopte
postoje."
Ovog puta posetilac ne odgovori na angliskom nego na ciavom i pucketavom trinarnom jeziku. Radnu sobu ispunie haikui.
Koja osveta
boli due i vie
od klevete?
Gde je odbrana
kad naslednici tvoji
optuuju te?
215
Od entropije
ko hoe da pobegne,
od smrti same,
ka besmrtnosti
ko stremi, ka venosti,
taj mora ovako:
da potovanje
i ljubav pridobije
kod naslednika.
Deca da kau:
"Dobar je bio, slava mu
za sva vremena."
Jer dobro ime
jedino e ostati
kad zvezde zgasnu.
Dilijan je mirkavo gledala replikanta. Isti njen voa i drugar, kapetan njen; mogla bi pruiti ruku, opipati ga - taj topli sivi bok.
Kraidaiki, koji se ni pred kim saginjati nee, pa ma koliko namuen bio.
"Ovo je prva istinski mudra stvar koju sam ula od vas bogova", ree ona. "Zna ta. Ovo si rekao maltene kao da si ti zaista, zaista..."
Transcendent joj upade u re. Slika Kraidaikija se rasformirala, poela se saimati u loptu svetlosti.
"Jesi li sasvim sigurna da nisam?"
ekala je, ne sasvim sigurna da li je to bio nastavak njene misli ili neke druge, nepovezane.
"ekaj, ne idi!" uzviknu ona. "Pa ta ste odluili? ta e biti?"
Posetilac nestade bez rei. Ali, u njenom umu jo jedno blago prisustvo ostade tren, dva, gasnui kao svetlost, i kao nagovetaj apata.
"Posla mnogo... vremena malo..."
Neiji otar zviduk ispuni vazduh. Hologram jedne osobe naglo izbi u prostor iznad radnog stola. Akeakemai; javljao se iz komandne
sale, iz vode.
"Dilijan! Zubdaki kae da se glavnina mase otisnula u zvezdu! Eksplozija kroz dva-tri minuta!"
Klimnula je glavom, umorna, i sve-u-svemu nespremna da posmatra kraj vaseljene... ili bilo kog velikog komada vaseljene.
"Evo, dolazim, dolazim", ree ona. Okrete se vratima. Ali pilot Brazdaa povika jo neto za njom.
"To nije sve! Koplje, koplje!..."
Ona se naglo okrete. Videlo se, iza pilota, da je voda u komandnoj sali sva u vrtlozima: Delfini su mahali repovima, jurcali sa mesta
na mesto.
"Nis!" povika ona. "Pokai mi ta je to napolju!"
Iznad radnog stola promeni se holografska 3D slika, pokazujui sada oblinju oblast kosmosa.
Glavninu slike zapremao je, kao da je slika 'skroz probodena', kopljasti habitat bogova, dug maltene koliko prenik neke planete.
Jedan bok odsijavao je svetlost koja se u hologramu pojavila kao potpuno ista belina: svetlost patuljaste zvezde pregrejane do
nadomak eksplozije. Svakog trenutka mogao se oekivati Armagedon.
Dilijan odmah vide ta je toliko upaniilo Akeakemaija. Jedan deo koplja brzo se rasklapao, otvarao; iz unutranjosti se izvijeno
pruie tri nova svetlosna pipka.
Prema samo tri oblinje lae.
Manji zraci su se palili i gasili, identifikujui te tri mete.
Prvo uhvatie Brazdaa koji se sav zatrese ispod Dilijaninih nogu.
Zatim jofurski bojni brod.
Najzad jedan od globularnih 'pravih kandidata', ve odavno dobro omotan, kao i Brazda, 'konopcima' svetlosti.
Novi pipci vukli su ih unutra, u habitat.
A onda dodatni zraci svetlosti, otri kao hirurki instrumenti, poee da seku sva ta tri broda na komade.
Iks
Oseate li, prstenovi moji? I vi, moji drugi, mali 'ja'? Oseate?
A ti, Lark?
Ti, Lingova?
Oseate li kako 'Majka', ovaj makro-entitet kome pripadamo, poinje da se gri i da uzmie, u strahu i upitanosti, dok otrice
nadmone sile prosecaju brodsko korito Polkdija? Oseate kako se daleki zidovi ovog broda razdvajaju; kako se odatle vazduh
prosipa u svemirski vakuum, i sa vazduhom se prosipa mnogo tenosti, i ivih bia? ini se, zaista, da je doao as unitenja
mog/vaeg/naeg.
Ali, gle! Promenu naglu tog raspoloenja oseate li?
Majka se raduje, istinu shvatam/o/te.
Ti zraci su skalpeli, reu brzo i precizno. Selektivno. Odsekoe, uklonie sa Polkdija samo nekoliko 'kriki'.
Instrumenti nam kau da sa brodskog korita Brazdaa ta sila odsee samo dva velika komada. Tu su sad dve velike rupe, uredno
iseenih ivica.
Trea rtva ima znatno manje sree!
To je jedna mona globularna laa, sasvim spremna za neko epsko putovanje; ali nju, gle, presekoe napola i sadrinu izbacie
sasvim! Uasnuti su nai prstenovi svi, i ispunjeni strahopotovanjem; gledaju kako ginu ona rtvovana bia... tumbaju se kroz
vakuum, izdiu... hiljade sapijentnih hibridnih hidrogensko-oksigenskih bia kao to je i Majka. Izbaeni su svi napolje, kao creva
neke rasporene ribe. Ostaje samo ljutura, samo brodsko korito, prazno, predvojeno.
Koje se pokrenulo. Prema Polkdiju!
Pogledajmo, prstenovi, ka onom suncu dole.
216
Koliko milijardi godina se vrtelo neuznemireno? Roeno jo u prvim danima ove galaksije, davno je svoju mladost prolo, i staloeno
ulo u starost, u 'penziju' veoma dugotrajnu. Da ga nisu dirali, da su ga samo ostavili na miru, moglo je jo dvadeset milijardi godina
da sija i saima se lagano, belo se arei bez ikakve vee promene. U nedostatku partnera od koga bi otimalo masu i namotavalo je na
sebe, ne bi moglo krenuti ka ekstatinoj nagloj smrti.
Ali, gle, rui se masa na njega ba sad!
Kao hodoasnici svetilitu, prili su milioni brodova nedavno, odazivajui se pozivu Velikog Muitelja; postrojili se revnosno u
spiralne redove, planski ukrtene, i krenuli dole, mislei da ih eka iskupljenje i prelazak u neko vie postojanje... samo da bi na pragu
transcendencije izginuli uasno. Njihove leine, zgruvane u velike mrtve grudve, sunovrauju se, pogledajte, u okean vatre dole, kao
kia kamenja u plamenove, pomeraju ravnoteu materije naspram energije, ka jednoj naroitoj taki.
Veoma otroj.
Ka taki bez povratka.
Prstenovi moji... mnogi od vas bili su nekad u sastavu Aska, starog mudraca Trekija na Jijou.
Nije bilo potrebe, na Jijou, da razmiljate o ovakvim stvarima. Nismo mi diskutovali o andrasekarovom ogranienju i o 'providnosti
za radijaciju', nego smo presuivali u sporovima i zaevicama meu plemenima i seocima. Ili smo u neslone porodice, uglavnom
urske, ljudske i gheuenske, i davali brane savete. Onda smo sedeli danima na nekoj predivnoj gomili gnjilog bilja, grickali polako, i
raspravljali se izmeu sebe. Sreni i veseli.
Sad, kad god poelimo, dobijamo ogromne koliine informacija bez ikakvog truda, pravo iz ogranka galaktike Biblioteke koji se
nalazi, sve ovo vreme, na Polkdiju; jer, vidite, Majka je nedavno otela i tu biblioteku jedinicu od Jofura, ono malo to ih ima jo
ivih.
I tako sad znam/o sve o 'kritinom pragu' i o 'kataklizminom kolapsu' koji e uskoro nastupiti a posle njega fuzioni, gigantski
'odskok' kojim e glavnina materijala ove zvezde biti izbaena u kosmos brzinom koja predstavlja znaajan deo brzine svetlosti.
Prvo e nas prostreliti neutrini, ogroman plotun neutrina. Ne onoliko kao pri takozvanom 'tipu 2' supernove. Ali, dovoljno da te
fantomske estice osetno zagreju, i osetno gurnu, sva tela u preniku od deset Jijovih orbitalnih prenika. (A mi smo mnogo, mnogo
blie od toga!) Zatim e oinuti, jaoj, rendgenski i gama zraci... i razni drugi oblici svetlosti. Toliko fotona, da e udarni talasni front
tih fotona imati i svoju sopstvenu, jaku gravitaciju; bie to i gravitacioni talas, dakle. Blesnue oni ovde snagom triliona sunaca.
Najzad, ako ita ostane od jadnog Polkdija, makar i najmanji ugarak - tresnue ga onaj drugi udarni talas, sainjen od materije, od
protona, neutrona, elektrona, jona. Oni e svakoj materijalnoj estici na koju nalete predavati ubrzanje koje iznosi nekih sto hiljada G.
Nije ni udo da po uverenju Transcendentnih ovakve eksplozije mogu da naine poderotinu u samom kosmikom ilemu. A to je i bio
cilj. Razbuktati lomau da prasne ogromno - i da razbaca semenke preko najvee od svih pustinja.
uli ste najnoviju vest, prstenovi moji?
Lark i Lingova javljaju ta su ulovili najnovijim paranormalnim prislukivanjem razgovora izmeu Brazdaa i bogova.
Objanjenje za ovu nasilnu i urnu 'hirurgiju' koja nam se dogodila!
Visoki monici odluili su se, izgleda, za promenu planova u poslednji as.
Improvizacija na brzinu, to nije njihov uobiajeni nain, ali sad su u najveoj urbi preduzeli da ovaj deo eksperimenta 'rekonfiguriu'.
A mi smo predmet njihove iznenadne reenosti.
Oamueno zurimo u sliku: dva cilindra materije izvuena iz Brazdaa lete ka nama, kao dve topovske granate, i mnogo bre nego
granate, a obe rupe na Brazdau, iz kojih su izleteli, zaklapaju se i metal se du tih ivica zatapa, zavaruje tano. Sa druge strane ka
nama jure dve rasklopljene polovine mnogo veeg broda... ispranjene. Ali treperave od energije.
I kao granate, ludo brzo, zarivaju se ta dva 'epa' materije iz Brazdaa u Polkdi, a unutra leu na svoje mesto, predvieno, tano
spremljeno.
Delfini su unutra, kae nam misao Lingove; dobrovoljci Delfini. Njih ukupno desetak. Pristali su da preu u sastav ovog broda. Poneli
su sa sobom zalihe veoma raznovrsnih gena, i arhive iz oblasti kulture...
Trenutak posle njihovog smetanja u predviena leita u unutranjosti Polkdija, dve polovine ispranjenog veeg broda sklapaju se
oko Polkdija i sjedinjuju opet u jedan, ceo, moan oklop. Blistav od energije.
Sve dosadanje komponente Majke - pa ak i oficiri Jofuri, koji su se, konano, predali, svi; unutranja bitka ovde je zavrena -
okirano reaguju na ovaj psihiki udar: mone svesti dvanaest Delfina ulaze sada meu nas, postaju, evo, sastavni deo nas.
Novi 'konopci' svetlosti namotavaju se, ali veoma brzo, oko Polkdija koji je sad u novom izdanju, ojaan dodatnim brodskim koritom
preko svog starog brodskog korita.
Osea se neka arka elja u ovom brodu sad. Napeto ekamo, spremni za ono to dolazi.
Oseate samrtne muke bogova, tik do nas?
Jer oni ovo nee preiveti. Njihov kopljasti 'habitat' se izobliuje, gri. Oni vuku Brazdaa ka sebi. Neksus Transcendentnih kolapsira,
ari se, u njemu se otvaraju mona polja koja izvijaju sam prostor, stvaraju tunel: uzani prolaz.
Namenjen da Zemljani kroz njega pobegnu, ako mogu.
Ako stignu.
Uskoro e grunuti najjaa vrsta detonacije koja se u ovoj vaseljeni moe dogoditi pojedinanom kompaktnom predmetu.
Ali to moda ipak nee biti na samrtni zvon.
Glasalo se. Mnogi lanovi, razumni, sainjavaju Majku. Odluka je gotovo jednoglasna.
Upravo ovakvu sudbinu mi bismo odabrali da su nas Transcendentni pitali za miljenje. (Uostalom, moda su nas i pitali u nekoj od
svojih monih simulacija.)
Ovako sjedinjeni, mi smo svojevrsni destilat. Kombinacija dva reda ivota. Meavina, puna ustrine i snage. Vitalan hibrid. Proet
posebnim 'ukusima' sa Jijoa, a sad i sa Zemlje. Mi smo zajednica moda iskombinovana ba tako da postigne uspeh tamo gde su
mnogi podbacili.
Da premosti nepremostivo.
Da doprinese ujedinjenju onog to je bilo razdvojeno.
Da donesemo kosmosu veu raznovrsnost... da bude postignuto vee jedinstvo.

217
Oseamo da na Polkdi sada ima neke produetke, pipke, od energije. Njima se brod hvata za tkivo samog prostora. eka sledei
udar.
Onaj najvei od svih, vei od hiperprostornih koji su potresali Pet galaksija ve neko vreme.
Veliki raskid.
Da li su Transcendentni dobro odmerili trenutak? Imaju li oni zaista onu vetinu koja je potrebna da se tolika detonacija izvede ba
onda kad je Polkdi u poziciji da 'pojae' talas?
Da, prstenovi moji i sva moja druga ja.
Jedva ekate/m/o da saznate/m/o to.
Beli patuljak se trese.
Pa, to je telo prenika samo deset hiljada kilometara. Paljenje e se kroz njega rairiti samo brzinom zvuka, ne bre: ali, u tako
zgusnutoj materiji brzina zvuka je nekoliko hiljada kilometara u sekundi. Znai, bie dovoljno manje od jedne dure da...
Gle kako se tamo Brazda upinje svim silama, ne bi li stigao do tunela za bekstvo. Pre eksplozije.
Ajde Saro!
Stii e.
Ajde!
Sekundi su sad kao venosti. Treperi spas, tano ispred zemaljskog broda, ali, stii do tamo, stii...
Senzori okrenuti suncu kau nam da je nezmisliva brilijantnost poela da se iri u koncentrinim talasima po samoj povrini zvezde;
ludom brzinom obuhvata ve, gle, zvezdu celu. To kao da je dole neko bacio ibicu u gorivo. I...
Oseate, prstenovi moji?
Neutrini tutnje kroz na vosak.
Kakav udan oseaj! Kao da se priseamo sutranjih dogaaja.
Evo sad, idemo...

Peti deo: VREME PROMENA

Neki redovi ivota uspenije komuniciraju nego neki drugi.

lanovi Kvantnog reda nemaju predstavu ni o prostoru, ni o vremenu; za njih ta dva pojma ne postoje, ili, bar, ne u onom smislu kao
za nas ostale. Kvantoidi su puni volje da razmenjuju informacije sa nama, ali u veini sluajeva uopte ne razumeju ta ih pitamo, a
ako neto i razumeju, mi, po pravilu, njihove odgovore ne uspevamo rastumaiti. Mora postojati nekakva bliskost konteksta da bi sam
pojam 'znaenje' uopte neto znaio. U poreenju sa Kvantnim redom, maltene smeno lak je razgovor sa hidrogenaima,
mehanoidima, pa ak i sa veinom koherentnih razumnih memoida.

Desilo se, meutim, jednom prilikom da je neki pripadnik tienike rase Tuvinta banuo na sastanak svojih pokrovitelja sa
kvantoidima u D prostoru, i nadmeno, ne pitajui starije kiseonikae za dozvolu, uputio jednom kvantnom biu pitanje, na prvi pogled
naivno:

"ta moemo oekivati?"

Dobio je odgovor nad kojim su se uenjaci posle iuavali i mrtili milion godina; jer, udnovato bie je bez imalo oklevanja
odgovorilo:

"Sve!"

Galaksije
Fotonski front zahvatio je Brazdaa nadomak crnog tunela gde je prostor uvirao spiralno.
Alarmi su zavijali a Delfini ciali dok je talas energije udarao u brod, odnosei sva normalna zatitna polja, a donosei na svaki
kvadratni metar povrine brodskog korita vie energije nego to bi jedno normalno sunce moglo uputiti na ceo brod za ceo svoj
sunev ivotni vek - nekoliko milijardi godina. Onaj nekadanji Brazda bi, pod tim naletom svetlosti, naprosto ispario u trenu.
Ali, kao stari kit ija je koa prekrivena slojem nahvatanih koljki koje na njemu parazitski ive, tako je i Brazda bio prekriven
nekim dodatnim slojevima. Namotaji svetlosnog 'konopca' bogova samo su glatko zablistali kao da im prija dolivanje neverovatne
koliine energije.
Sara je jednom rukom grlila impanzicu Priti, a drugom rukom oveka Emersona. Kosti su joj zveckale od vibracija broda; sr u
kostima. Svi ekrani pokazivali su samo istu belu boju, i nita drugo, kao sadanju okolinu broda. Senzori su javljali o nezamislivo
velikom fluksu neutrina i fotona. Zvezda je prekoraila svoj prag izdrljivosti i eksplodirala... ili, moda, dostigla ekstazu. U realnom
vremenu, sve se dogaalo u milisekundama, ali vreme je u Brazdau sada teklo usporeno, pa je posada mogla da vidi uzastopne faze
dogaaja, kao na usporenom filmu.
"Impresivnom 'magijom' smo oklopljeni'", ree kiborg Hanes Suezi. "Ali ovo to udara po nama su samo fotoni. Nema anse da oklop
izdri ono sledee. Vie od jedne suneve mase realne materije... protona, i tekih jezgara... skoilo je sa te zvezde ka naem brodu,
brzinom koja je moda deset posto od brzine svetlosti."
Sara je do tad ve nauila praktinu fiziku u dovoljnoj meri da shvati kakva e ih to pesnica tresnuti.
Upusti se u razmiljanje.

218
Svaki atom kiseonika i ugljenika u mom telu, ree ona sebi, proao je svojevremeno kroz jedan ovakav gr... bio je skuvan u nekom
suncu a onda eksplozijom izbaen u svemir, da bi, zajedno sa mnogim drugim atomima koji su na isti nain razvejani, uao u proces
hlaenja, kondenzacije... i jednog dana u sastav planete, ivih bia, pa i mene.
Sad je bio, moda, trenutak kad bi se njena zvezdana praina mogla razvejati jo jednom - da moda uestvuje u nastanku ivota kroz
nekoliko milijardi godina, iz poetka, na nekoj planeti koja jo nije ni zaeta a kamoli roena. Uteha, ali poprilino 'suva'. Sara
Kulhan je, meutim, imala na umu jo jednu utehu.
Larka.
Dobila je njegovu poruku putem samih misli, u poslednji as, kad je Polkdi ve odlazio u hiperrealnost, ka sasvim drugim
galaksijama, u nedohvat.
Znala je da se do sad taj brod najverovatnije ve probio kroz rascep u prostoru i da je stigao na poetak velike nove pustolovine.
Ironije tu ima koliko hoe, ree ona sebi. Od troje dece Neloa Kulhana, jedino Lark nikad nije sanjario o odlasku sa svoje voljene
zaviajne planete, Jijoa. A sad je baen - kao to e i ona, Sara, biti baena - u takve daljine da e zapravo videti vie kosmosa nego
to ak i sami 'bogovi', Transcendentni, mogu videti! U mladosti je doneo odluku da se ne eni, nego da ivot u celosti posveti samo
nauci; ali, od tog celibata nee ostati nita. Naprotiv, on i ta mala, ta Lingova, postae, bukvalno, otac i mati celog jednog novog
ljudskog naroda, u nekoj dalekoj galaksiji.
Zbogom, brate moj, ree mu ona, samo mislima. Neka Ifnin gazda pazi na tebe.
Zabavljaj se.
Njihov tunel za bekstvo bio je tano ispred pramca Brazdaa; peina u kojoj se spiralno vrti i stalno udaljava prostor sam, vakuum,
bez ikakve materijalne sadrine. Ali sad ni to nisu videli; svi ekrani jo su bili potpuno beli od poplave svetlosti napolju.
Ona pogleda Emersona. Pre nekoliko trenutaka, kad je javljeno da su i poslednji ostaci Onih Starih pali u zvezdu, to je znailo da su
potpuno uniteni, Emerson je izgovorio samo jednu re, kao krik:
"Dros!"
... i osmehnuo se, kao da pogledom ispraa najopakijeg neprijatelja koji pada potuen.
Neko je odbrojavao subjektivne sekunde do stizanja udarnog talasa materijalnih estica. "etrnaest... trinaest... dvanaest..."
Za to vreme Akeakemai je priao sam sa sobom, poluglasno. "Ve sssmo maltene... maltene..." ljapao je repnim perajem kroz vodu
kontrolne sale. "Maltene... maltene..."
Sarin um nehotice pobee od te ogromne napetosti, u jedno carstvo nad kojim je imala koliko-toliko vlasti. U matematiku. Vratila se,
ba tad, jednom problemu koji je otkrila nedavno, ba dok se Dilijan raspravljala i pogaala sa Transonjama da moda odnesu
Polkdi a ostave Brazda na miru.
U lavirintima transfinitnih tenzora naila je na jednu renormalizacionu tekou koja, naprosto, nije htela da nestane. tavie, poelo se
initi da je ba ta tekoa bitna za opisivanje dotadanjih haosno-talasnih potresa koji su stizali iz hiperprostora. Meutim, sa
stanovita matematike Pet galaksija, takva tekoa nije postojala niti je mogla postojati.
Kad sam predvidela 'odcepljivanje' etvrte galaksije, ree Sara sebi, mislila sam da znam celu istinu; galaksije se razmiu, jedna po
jedna se otcepljuje, i tako dalje. Ali sad mi se ini da je umeana, tu negde, jo jedna sila... koja ubrzava proces razdruivanja.
Nametao se, tavie, i jedan oblik mogueg objanjenja.
Neto dolazi, ree ona sebi; neto titansko.
Nije mogla odrediti pojedinosti, ali je znala jednu injenicu o tom 'prisustvu' koje je stizalo u vaseljenu.
Ni u jednom gravitacionom bunaru se to ne nalazi, pomisli Sara Kulhan; to je neto to dolazi iz ravnog prostora. Ba suprotno od
svih zagrljaja pli...
Brazda se zatrese kao nikad pre. Kima je zabole od tih vibracija, od tog bacakanja. Neko je kriknuo: "Materija!"
Na tren kao da je vreme preskoilo... ugasilo se, ponovo krenulo.
Skau oko nje, viu, jurcaju na hodaima. Emerson je grli kao da je kraj sveta. Pa, i jeste, zar ne? pomisli ona na tren.
Ali shvati da se Priti smeje na onaj kretav majmunski nain, da Delfini zviduu njihove tipine znake odobravanja, da se i njen
dragi neto razveselio. U sali za planiranje je dumbus, svakako, ali - onih zloslutnih potresa i vibracija vie nema. Nestalo je sve to!
Preostala je samo postojana tutnjava osloboenih brodskih motora.
Svi ekrani su opet radili. Videlo se da brod promie pored zidova od istog ilema, ili, moda, da taj tunel promie pored njih da bi ih
odneo do udesnog spasenja.
"Uspeli smo!" vikao je Suezijev glas kroz pojaalo.
Uspeli smo? zapita se Sara.
I uvide, ne bez izvesnog razoaranja, da je, zanesena u trans iste matematike, propustila da paljivije gleda trenutke udesnog
izbavljenja.
E, pa zaista sam ja jedna rasejana kolska bubalica, zakljui ona. Pa se baci na Emersona da se s njim izljubi iz sve snage - ljudski.
E prostor
Hari je oduvek znao da njegova profesija jeste, a i treba da bude, usamljenika.
Veoma je opasno da se u E prostoru nau u istom brodu dva uma, ili tri, ili vie; opasno, a moe nastati i veliki 'blam'. Verkvin je zato
i slao na zadatak uvek samo po jednog izvidnika.
Tokom Harijevih ranijih putovanja u kraljevstvo ivih ideja, vie puta mu se dogodilo da dolazei u novu 'teritoriju' vidi da je lokalna
matrica ve kristalisana oko simbola koji su malo pre toga procureli iz njegovog uma. Poto nikog nije bilo uokolo, nikog osim krda
tamonjih memoida, nije bilo bitno koji element iz Harijeve podsvesti je preovladao i pretvorio se u okolni pejza.
Ovog puta njegova stanica/brod nosila je u sebi ak pet linosti koje su sve imale snanu volju, i to iz etiri rase. Major Hari Harms
bio je zbog toga zabrinut od trenutka kad je letelica ula, na dugakim paukovim nogama, kroz plovee purpurne magle, u E prostor.
Magla se brzo pocepala i razila, kao da su je svojim pogledima 'razbucali' radoznali putnici. Dver je zalepio facu na jedan prozor, Ka
jedno svoje delfinsko oko na drugi prozor, Sintijanka se sva stisnula uz trei prozor. Dver je ve bio, u jednoj ranijoj prilici, u E
prostoru. Za sve ostale putnike bila je ovo prva poseta toj slavnoj, mitskoj oblasti.
Ne biste vi toliko blenuli da ste videli ono to sam ja ovde viao, pomisli major Harms.
Mogao im je spustiti aluzine, dabome, ali nije hteo. Ovo im je bila poslednja ansa - poslednja u ivotu - da vide E prostor.
219
Ali, pomisli on, ovo bi lako moglo biti i moje poslednje putovanje.
Razilaskom magle pokazao se ogroman pejza koji su sainjavale kocke, piramide, kose ravni, i drugi, sloeniji geometrijski oblici.
Tako su, barem, ti predmeti zapoeli svoje postojanje.
Ali im se on pomnije zagleda u jedno od tih geometrijskih tela, ono poe da se topi, zaokrugljuje, zgunjava. Uskoro Hari vide sa
leve i sa desne strane po jednu izboinu iji je oblik bio vrlo karakteristian... ui! impantovska uesa. Onda 'spljeskan' nos i loptast
oblik usta i donje vilice, iznad toga nisko majmunsko elo. Usta mu se osmehnue polako, puna utih zuba. Neprivlano, ali dobro
poznato.
On pogleda instrumente. Taj memski monolit bio je udaljen dobrih trideset pseudo-kilometara! Hari zakljui da je, po svemu sudei,
svojim dolaskom izazvao stvaranje gigantske skulpture koja predstavlja njegovu sopstvenu glavu, veu od najveih graevina ikada
podignutih na Zemlji. Pogleda levo, desno, vide da se na sve strane koaguliraju biste Delfina, Sintijanke, i jednog ljudskog bia;
mnotvo njih. Uskoro su se replike Dvera, Kaa i Kivei pruale sve do dalekih vidika.
"Vidi, vidi", komentarisala je sintijanska trgovkinja zadovoljno. ake je prekrstila preko stomaka. "Da probudi neko Reti, da ne ostane
ona bez ove prilike za postizanje besmrtnosti i to na megaskali?"
Hari odmahnu glavom. Jedna gigantska statua trudila se da imitira njegov izraz lica, razdraen i inadijski nezadovoljan.
"Ta jadna devojica spava zato to treba da se oporavi od potresa mozga, za ime Ifni", ree on. "Nego, ta vrsta pojava obino ne traje
dugo. To su veoma veliki memoidi. Oni se pretope nazad u ilem, nedugo posle odlaska uma koji im je posluio kao domain i ije
prisustvo ih je stimulisalo."
"Ali deava se i da se ne pretope? Postoji ansa da e ovo ostati zauvek?" ree Sintijanka.
Hari slegnu ramenima, pitajui se zato je to ovoj Kivei toliko vano.
"Pa, da", ree on, "viao sam ja i to, kripto-oblike i zaustavljene slike iz davne prolosti. Verkvin mi je priao da otelotvorene ideje
mogu ponekad da budu trajnije nego ita to se sastoji od prave materije; slino tome, neke ideje ostaju trajno, uporno prisutne u
mozgu ivih osoba. Po mom miljenju, pojedini koncepti/predmeti u E prostoru potrajae due nego svi protoni i kvarkovi i ceo
nebeski univerzum."
Kivei je pogledom prelazila preko itavih planinskih lanaca koji su, veinom, imali izgled njene debeljune, krznate face.
"Stvarno?" Uzdahnu, sa izrazom setne nade.
Dver i Kaa se malo nasmejae. Ali Hari samo odmahnu glavom. "Da mi krenemo", ree on. "Pre nego to neto drugo 'krene' kako ne
treba."
Do sada je mnogo toga krenulo kako ne treba.
Prvo, onaj dumbus u magacinskoj hali na Kazkarku. Dver je kiom strela 'pokrivao' njihovo povlaenje; Hari i Sintijanka uspeli su da
iznesu onesveenu Reti; a besni ratnik Tandu imao je druga posla, tako da nije pojurio na njih, da ih sasecka. Kroz okolne hodnike,
meutim, dopirali su prodorni krici drugih Tandua, koji su pristizali reeni da pomognu svom kolegi da se uasno osveti za pogaeni
ugovor. A sve to vreme talasi prostornih poremeaja tresli su i talasali stenoviti masiv, grad u letu, Kazkark, s kraja na kraj.
Hari je stigao samo jednom da se okrene, ali to je bilo dovoljno da vidi kako je skonao onaj verski voa, Skiano: Tandu ga je bacio
na 'ikonu' u obliku planete Zemlje razapete na krst, koja je tog trenutka eksplodirala.
Nevolje su se vukle za njima i do institutskog dela pristanita. Tamo su se masivni delovi stena ve odvaljivali, padajui na pojedine
letelice koje jo nisu otile. Alarmi za vazduh oglaavali su sve nove i nove prolome u kristalnim kupolama: vazduh Kazkarka uveliko
je beao u okolni svemir. Hari je sve svoje putnike uterao urno u letelicu/stanicu. Poleteli su istog trenutka. Za njima - Kaov borbeni
amac thenanijanske izrade. Onda se gat, iza njih, raspao na komade. Dok su oni stigli do mesta gde bi, normalno, trebalo da se suoe
sa izlaznom carinom, itav taj deo planetoida se raspao. Umesto carine, pred njima je bilo samo crno zvezdano polje.
Morali su izgubiti prilino vremena u manevrisanju, da bi izbegli svakojake gromade i olupine, izali u istiji deo svemira, a onda
nainili prvi, kratki hiperprostorni skok. Hari se osvrtao: talasi haosa u prostorvremenu sad su zaista rasturali Kazkark. On zakljui da,
ak i u sluaju da misiju obavi uspeno, nee imati gde da se vrati, niti kome da podnese raport.
Postoje, naravno, druge institutske baze, ree on sebi; ali, opet, pria se da je ovih dana bezbednije biti na nekoj planeti.
Posle nekog vremena prostortresi su popustili. Hari je, meutim, znao da e naii opet, i da e biti jo gori. Iza dveju malih letelica,
Kazkark nestade sa vidika. Hari se nadao da e stara velika sipa, Verkvin, nekako preiveti.
Onda je poelo vreme velike hitnje. Hari je dao Delfinu koordinate i prepustio da Ka, u thenanijanskom amcu, vodi. Tako projurie
kroz desetak skokova kroz B nivo, a onda se strmoglavie u jednu malu transfernu taku za koju je ve bilo javljeno da je postala
opasno nestabilna.
Kaovo pilotiranje, nain kako je skakao iz jedne niti u drugu, bilo je stvarno neto novo. Zahvaljujui njegovim manevrima, proli su
a da ih nita nije preseklo, spalilo, pretvorilo u paru. Ali bila je to luda vonja, vrlo teka za nerve. Hari je pola vremena proveo
proklinjui cetacejska bia - morske sisare - i sve njihove pretke, unazad sve do miocena.
Najzad su doli do take koja je Hariju bila odreena za prelazak u E prostor. Ulazni 'okvir' bio je tamniji od crnog, zidovi izmeu
raznih nivoa realnosti tako tanki da je bilo lako probiti ih; obe letelice prooe, ali Harijeva napred a thenanijanska za njom.
Materijalnost je oko njih zasvetlucala i nestala. Nastupi tranzicija - prelazak u svet ija fizika doputa da ideje ive svojim ivotom.
Hariju je laknulo kad je stanica izala iz 'provincije' gigantskih statua i prela na teren obrastao zatalasanom 'travom' oran boje.
Svaka 'travka' bila je po jedan osnovni koncept, sposoban da ivi iako se ne nalazi ni u jednom jeziku niti umu-domainu. Paljivijim
osmatranjem pokaza se da je ta 'prerija' u velikoj meri oteena. Veliki delovi bili su pogaeni, ili spaljeni, kao da su i ovde protutnjali
zemljotresi, poari, i druge nesree. Oigledno ni E prostor nije bio poteen greva koji su potresali onaj deli vasione koji je Hariju
bio zaviaj - onu grupicu od pet povezanih galaksija.
Memoidne 'ivotinje' bile su u panici. Hari vide nekoliko velikih krda memoida u jurnjavi nalik na stampedo; tutnjali su tamo-amo, a
oko njih su se talasali i nebo i zemlja.
Dok su njegovi putnici uglavnom samo zadivljeno gledali, Hari je postojano odmicao prema 'aveniji' materijalnog sveta, prema
kosmikoj stazi. Znao je da mora, pre svega, pronai mesto sa koga e moi da zaviri tano u galaksiju etvrtu, a onda rasporediti
instrumente du one staze kojom je ve jednom iao. Na sreu, ovi novi instrumenti bili su za jednokratnu upotrebu; trebalo ih je
samo ostaviti, a ne posle i prikupiti. Instrumenti su bili podeeni da sami javljaju Verkvinu to jest Navigacionom institutu podatke o
rastezanju astronomskog prostora, sve dok ne budu uniteni; a ak i u trenutku unitenja da emituju poslednji 'krik' koji e takoe biti
220
koristan podatak. Verkvin je, uzgred, obeao da e ovog puta svi podaci, cela istina, biti emitovani otvoreno, javnosti svih pet
galaksija, bez ikakvog daljeg prikrivanja; nee vie biti tajnih dosjea, dostupnih samo zvezdanim bogovima i najstarijim rasama.
Upravo iz tih razloga Hari je konano pristao, posle dugog ubeivanja i raspravljanja, da poe na ovu misiju. I njemu samom bilo je
malo udno to se toliko brine za narode koji e iveti kroz sto miliona godina. Ali, iz nekog razloga, on se identifikovao sa njima, sa
osobama iz veoma daleke budunosti. Moda e ba zahvaljujui njegovim naporima ti budui narodi biti poteeni neznanja i uasa
koji sada hara kroz Pet galaksija. Pa makar tadanji 'bogovi' bili potomci dananjih impija, a tadanji slubenici Insttuta potomci
dananjih buva i vai. A te dve vrste insekata, na alost, danas postoje, ak i na raznim nezgodnim mestima u njegovom krznu, tako
da on ezne da se dobro poee po...
"Kapetane Harmse", ree jedan kruni oblik koji se stvorio, i poeo vrteti u vazduhu, ispred njegovog nosa, neprijatno blizu. "Imam
vesti! Va cilj trebalo bio da je ve na vidiku. estitam! Mogu li dodati da je ovo bilo zaista..."
Hari kratkim klimanjem glave iskljui taj mod, osmatraki. Pohita i on do prozora, pogleda kroz veite E-prostorne izmaglice... i vide
neto crno, veoma izdueno, zmijasto, oprueno preko predela ka kome se stanica kretala. "E Boe hvala ti da neto ide kako valja",
proguna on.
Poloie instrumente gde mu je reeno, ali usput e nai idealnu taku za ulazak u etvrtu galaksiju. Tada e se Ka i svi ovi putnici
prebaciti opet u thenanijanski borbeni amac, koji sad lebdi, voen automatski, tik iza stanice/hodalice, a Hari e im pomoi da se
odgurnu u realni prostor - pa, ako bude sree, mogli bi i da stignu do svog odredita. A onda bi Hari imao taman jo dovoljno vremena
da se na svoj nain vrati iz E prostora u realni prostor, kako ga dunost obavezuje, pre nego to se tamo sve srui i ispretura.
Reti nije htela ni da uje.
Od trenutka kad je ustala, i teturavo se popela u kontrolno-osmatraku prostoriju, gornju, Harijeve stanice, jednom rukom se drei za
glavu a drugom rukom gladei svog malog urskog 'mua' Jia, Reti je ponavljala svoj stav, veoma jasno.
Naime: da se nee, ni po koju cenu, vratiti sa Dverom i ostalima na Jijo.
"Moda vas vata neka 'nostalgija' za onu gomilu varvara i primitivnjaka, al ja neu nikad vie ni da ujem za to mesto! Nego se
vraam sa Harijem."
To je bilo sve. Nijednom rei se nije zahvalila to su joj spasli ivot. Ni pomenula nije svoju donedavnu religiju, niti je pitala ta se na
kraju desilo sa guruom te sekte, onim Skianom. Nastupila je samo sa jednom, ali zaista kategorinom, odlukom, i toga se drala.
Strana mala, pomisli Hari; tako mlada a tako odluna. Sretao sam ja Ljude sa slinom snagom linosti. Svi takvi su menjali svet oko
sebe... na dobro, ili na zlo.
Ali veina tih ranijih 'jakih linosti' imala je jednu crtu koja je Reti nedostajala: umeli su da nastupaju taktino, utivo, zato to su
znali da je to od velike praktine koristi. Reti je odgajena meu divljacima; dolaskom u civilizaciju, tek je poela da ui o
najosnovnijim elementima ponaanja, o spretnom kretanju ka realnim ciljevima, o udruivanju sa drugima u iroka saveznitva, pa
ak i o mogunosti da jednog dana nekome bude simpatina.
Njen plan imao je samo jednu manu, omanju.
"Gospoice, ja u ti neto iskreno rei", ree Hari Harms u jednom trenutku. "Izgledi su dobri da ja prebacim sve vas u odgovarajui
kvadrant galaksije etvrte, moda ak i u eljeni sektor, ali, anse da se ja posle toga iv vratim u..."
Reti se na ovo nasmejala. "ta me briga za 'anse'! Ja na anse ne mislim otkad me onaj galatijer onako raskrvario a pleme me ostavilo
mislei da sam mrtva. Ne ne. Ja i moj Jii ima da se drimo za tvoje krzno, ako nema nita protiv. A i ako ima."
Drugi nisu pomagali. Delfin-pilot Ka preao je kroz aerokomoru u svoju, manju letelicu, i odatle vrio osmatranja pomou jednog
instrumenta za spektroanalizu, pokuavajui da uhvati karakteristino crvenilo jedne odreene 'olujne' zvezde. Kivei se bavila time to
je 'snano zurila' u memska prostranstva, pokuavajui na taj nain da izazove pojavu novih portreta sebe same.
Dver je samo prevrtao oima, vrsto reen da se vie ne uplie u ivot te devojke.
"Dobro, dobro", zakljuio je Hari Harms napokon. Uzdahnuo je. "Samo obeaj da mi nee praviti nikakve probleme. I da se nee
buniti ma gde da dospemo na kraju."
Reti klimnu glavom. "Neu se buniti, pod uslovom da to nije Jijo."
Zujalica oznai da su ostavili na 'tlo' memskog sveta jo jedan paket sa instrumentima. Stanica/hodalica krakala je dalje, du svoje
krivudave 'staze'. Uz malo sree, trebalo bi da ovaj posao bude zavren pre nego to naleti onaj zavrni, najvei podprostorni udar.
Odmah po istovarivanju svih instrumenata, Hari je mogao da une manju letelicu, sa putnicima, u etvrtu, to blie nekoj poznatoj
transfernoj taki, i da im poeli sreu.
On sada ponudi i Kivei, trgovkinji, mogunost odustajanja.
"Niko te ne tera da pree u etvrtu, koju, evo, vidimo ispred sebe ba sad", ree on. "Pazi, kad se sve transferne veze izmeu nje i
ostatka vaseljene pokidaju, ti vie nikad nee moi da putu..."
Ona podie jednu mesnatu ruku. Nasmeja se. "Ne voljna da sluam te separatistike bajke o 'trajnom otcepljenju', majore, molim!
Zaveden, veruje u svata. Pet galaksija, celina oduvek i zauvek..."
Stanica najednom stade u mestu. Svi pogledae ka aerokomori koja se otvori i iz koje istra Kaa koji je blago ciao i uz to repom
pljotimice udarao po zadnjem kraju svoje estonoge maine za hodanje kao da je podstie da tri bre.
"Doite na prozor!" ree Delfin. "Da vidite ovo! Naao sssam je!"
"Izmunuti?" ree Dver.
"Da!" ree Delfin zadovoljno. "Odmah iza onog ovalnog oblaka jonizovanog vodonika. Spektralno podudaranje je savreno. A i
raspored-d svih okolnih zvezda."
"A-uh", ree Dver. "ini mi se da vidim neke poznate zvezde. Ali, gledano s ove strane, njihov raspored je, zaista..."
Kaa uzdie svoju glatku sivu delfinsku glavu i 'zacvrkuta' sreno na trinarnom jeziku. Harijev trinarni bio je veoma 'zarao' ali on ipak
uspe da shvati, bar priblino, znaenje delfinovih stihova, i da opazi da to nije haiku, ni priblino, nego neka sasvim druga poetska
forma.
Ovo to e uskoro biti, to su uspesi lini,
i dini - pomogoh odranju zemaljskog klana
i spasenju Jijoa, prelepe plave planete
i ostvarenju Pipoinog i mog ljubavnog plana
221
(sa njom u u tim divnim vodama imati dete)
i jo, preko svega, opet e me zvati 'Talini'!
Kivei pokaza jednim zamahom ruke ka okeanu blistavih takica u crnom prostoru. "Sunce Jijoa tamo?"
"Tamo, ba tamo, dabome!" ree Ka i pogleda (opet, samo jednim crnim okom) prema Hariju. "Majore Harms, ako bi nas ti ubacio
ovde, koliko bi nam paktera preostalo do..."
Harijevu panju meutim privue ruka koja ga je prodrmala za rame. Okrete se: Reti. Ona je drugom rukom drala svog 'mua', malog
kentaura, prigrljenog uz telo; a taj je utke izvijao svoj mali, tanki ali dugaki vrat, virei prema 'autoputu' astronomskog realnog
prostora.
"Da ja neto pitam, majore Harms."
"Ne sada, Reti, ovde se neto reava."
"Znam, ali, tamo se neto deava", ree ona klimajui glavom. "Ji je primetio, trebalo bi da pogleda i ti." Ona pokaza prstom du
vijugavog autoputa, ka delovima pored kojih su upravo proli.
"ta?" ree Hari osvrui se.
"Ve tri-etiri jako blistave... eno, i peta! Za samo nekoliko dura, nekoliko tih, takvih..." mirkala je; svetlost iz naglo 'ojaale' zvezde
neprijatno ju je ubadala u oko. "Je l' to normalno? Da zvezde odjednom postaju tolko jae? A?"
"Osmatraki mod!" povika Hari. "Brzo pogledaj ove najsjajnije zvezde. Jesu li one iluzija, samo zbog E prostora, ili su neto realno
to se deava u etvrtoj?"
Simbol koji je zalebdeo u vazduhu ispred njega odgovorio mu je ve sledeeg trenutka, bez oklevanja.
"Spektri i profili jaine odgovaraju supernovama izuzetno visoke energije, tipa SN 1-a. Poznato je da takve eksplozije utiu na
membrane izmeu raznih prostornih nivoa."
"Jasno mi je to!" povika Hari. Video je da se oko tih supernova dogaa divovsko talasanje 'zmije' realnog prostora. Palile su se sve
nove i nove supernove, jedna za drugom, koordinirano - ali na velikim meusobnim rastojanjima. Bile su bolno sjajne.
"Bezbednosni parametri", ree obrtni raunarski simbol njegove stanice/letelice, "zahtevaju da sad odmah uzmaknemo nekoliko
koraka od granine membrane."
"Nema supernove tako esto", ree Kivei tonom kao da se neto buni. "Svaka za sebe, izolovan astrofiziki dogaaj, ne ovako serijski.
Ne."
"Tu se meni neto ne svia", ubaci Dver.
"Moda treba uzmaknemo ko to nam je ovaj glas rek'o", ree Reti. "Nazad, nazad u neku civilizaciju. Da se mi malo skrasimo na
nekoj lepoj planeti, jedno godinu-dve, dok se prilike malo smire..."
"Ne, nikako!" uzviknu Ka. "Harmssse, odri svoje obeanje!"
Hari klimnu glavom. "Dobro. Delimo se. Svi koji ete na Jijo, 'ajde kroz aerokomoru nazad u taj va borbeni amac; dovoljna e biti
dura-dve da vas..."
Ali sledea supernova zablista u neposrednoj blizini, samo malo levo od njih, pojaavi svoj sjaj u jednoj sekundi trilionima puta.
Ostadoe zaslepljeni. itava kontrolno-osmatraka kabina, a to znai itav gornji deo stanice, ispuni se nepodnoljivim sjajem.
Poremeaj kauzaliteta koji se irio odatle nije bio ogranien brzinom svetlosti; kretao se mnogo bre. Unutranjost realnog
astronomskog svemira poela se, u odnosu na misaoni E prostor, nadimati u estokim trzajima, kao zmija u mukama. Membrana
izmeu ta dva vilajeta popusti, pruajui dugake 'pseudopodije' u E prostor. Nekoliko takvih obmota se oko stanice.
Hariju se uini kao da je ta najnovija supernova napala ba njega lino. Ali, nije imao vremena da razmilja o nekoj eventualnoj ironiji
koja bi tu mogla postojati zbog razlike u razmerama. "Tranzicija!" graknu on prestravljeno. "Dr...!"
Sve oko stanice bilo je, sada, svetlucanje; ranije procene bile su netane, poremeaj ih je ve uhvatio.
Putnici su imali jo trenutak vremena da se uhvate za kakav-bilo oslonac; posle toga, zvezdana nebesa realnog sveta uvukoe Harijevu
stanicu nezadrivo u sebe, u carstvo materije.

Sunev sistem

Dilijan je poznavala samo dva pilota koji bi mogli pouzdano da provedu Brazdaa kroz ovakve prostorne poremeaje.

Kipirua, i Kaa. Obojica su bili na raspolaganju kapetanu Kraidaikiju pre tri godine, kad je posada, pomno odabrana, bila u punom
sastavu.

Ali nijedan sada. Svaki je bio kod onih kojima je, moda, i potrebniji nego Brazdau.

Svaki tamo gde mu je i mesto.

Poleti kao pravi majstor, Kipiru, pomisli ona, i tu misao odasla napolje, pored mirijada zvezda koje su, nasumino rasute nebesima,
blistale u tiini. Kud god Tom i Kraidaiki odlue da odu, tamo ih i odvedi, i u bezbednu luku s njima stigni.

Jo od kako je odvukla pilota Delfina po imenu Ka sa Jijoa, gde je bio potreban svojoj dragoj Pipoi, oseala je krivicu zbog toga. Sad
je Ka vodio thenanijanski borbeni amac, sa nekoliko putnika, nazad ka etvrtoj galaksiji; prema izraunavanjima Sare Kulhan, to
putovanje moralo je sada biti veoma opasno. Da bi ta malena ekspedicija stigla na Jijo, bie potrebna vrhunska vetina, ali i ona stara
Kaova talinost po kojoj je nekad bio slavan.

Dilijan odasla jednu misao i ka njemu, kroz zvezde.

222
Znam da e uspeti, Ka. elim ti da uskoro pliva sa Pipoom, i da ostane Ifnin miljenik celoga ivota.

Uslovi u Prvoj, Drugog, Treoj i Petoj galaksiji nisu bili tako ravi kao u etvrtoj, ali je bilo puno napetosti i meusobnih sukoba.
Navigacioni institut postavljao je signalne plovke dok ih nije sve potroio, a onda je slao svoje slubenike da do promuklosti viu
preko svih frekvencija, obavetavajui brodove i flote, individue i narode gde je ta neprolazno ili opasno, kojim zaobilaznim
putevima se ipak moe proi; bio je to herojski trud u jeku krize. Sa miliona planeta otiskivali su se dobrovoljci, u pojedinanim
brodovima ili u malim flotama, da iz istog milosra pomau zalutalim, oteenim, postradalim, da tragaju za izgubljenima.

Galaktika civilizacija, jo jednom muki napadnuta, ovog puta se branila bolje nego ikad, herojski, pribrano. Zato je bilo ve sad
maltene sigurno da e etiri galaksije preiveti sav ovaj haos i uzdii se opet do pune snage, tavie do moda vee snage nego ikada
ranije. Naravno - tek kad se prilike malo smire. Za ta je bilo potrebno nekoliko hiljada godina.

Ali, dok su mnogi jednostavno zaboravili sve stare nesloge i krenuli da pomau ugroenima, neki drugi narodi, drave i klanovi
zloupotrebile su rasulo institutske vlasti da krenu u pljaku, u iznuivanje ustupaka, ili u naplaivanje nekih starih 'rauna'. Religijske
izme irile su se kao talasi novog otrova, pojaavajui stara neprijateljstva.

Brazda se zaputio u pravcu najgoreg ratita, pravo na front; tamo gde su fanatici nastojali da konano dotuku Zemlju. Dr Dilijan
Baskin se molila Bogu da stigne pre nego to sve bude zavreno... ali je znala da ovakvo putovanje znai, za njenu lau, skok iz
usijanog tiganja u vatru.

Na jedno se nije mogla poaliti: na brzinu letenja. U ovom trenutku Brazda je bio apsolutno najbri od svih brodova cele oksi-
civilizacije. I sa najboljim pilotima, put do Zemlje morao bi trajati mesecima, da nije bilo intervencije Transcendentnih, koji su u
daleke galaksije poslali izmenjeni Polkdi ojaan prisustvom dvanaest Delfina, a Brazdaa oslobodili te obaveze i pustili ga da se
vrati kud hoe. To je znailo ka svom matinom svetu, kroz novi podprostorni tunel, uz ubrzanje dobijeno metrikim udarom
supernove.

Omota 'svetlosnog konopca' mnogostruko namotan oko Brazdaa bio je, pokazalo se, svesno bie, polusapijentno. Imalo je svoj
nain da adaptira metrike teksture kosmikog kontinuuma prema svojim potrebama, da oseti i nae najbolju putanju, najbri prolaz,
da otvori sebi put kroz transferne take ve neupotrebljive za sve ostale brodove i kroz prostorne nivoe koji su se drugima ve
zatvorili; ne marei nimalo za postavljene signale opasnosti, ovo svetlosno bie provelo je Brazdaa plamenim putanjama gde ni
Kipiru ni Ka ni Akeakemai nikada ne bi mogli, kroz oluje nerazreene hipergeometrije, ka Zemlji.

Dilijan vie nije ni brojala uda, niti ih razvrstavala u dobra i loa uda. Ali nain kako je ovo svetlosno bie, sluga Transcendentnih,
letelo, kako je 'pilotiralo' nosei Brazdaa u svom zahvatu - bio je jedno od najveih uda. Moda je time najzad nadoknaeno
poneto od zle sree koja je ve tri godine tukla po Brazdau odasvud. A bogovi sami ostali su zgureni u svojim zagrljajima plima,
vitlajui se ukrug oko ove ili one crne jame, i nastavili su odatle da manipuliu sudbinama 'niih' rasa.

Samo da mi stignemo kui na vreme, razmiljala je Dilijan, ne marei da li e nadmona bia telepatijom oitati i tu njenu misao.

Brazda projuri kao zahuktala furija pored sva tri svetionika Tanita. Usporavao je. Dilijan je ve slutila da e se ostvariti ono to je
izgledalo nemogue.

Videemo Zemlju, ree ona sebi; videemo je, makar izdaleka.

Najzad zlatno Sunce, poznato i pod nazivom Sol, ispuni sredinji deo glavnog prednjeg ekrana. Ali brod je, usporavajui, nailazio na
plovke sa upozorenjima; to je birokratija Ratnog instituta rasporedila oko zone borbenih dejstava.

Panja putnici!
ulazite u zonu sukoba
ispravno registrovanu po zakonima ratovodstva!
savetuje vam se: vratite se na Tanit odmah!
ako imate ikakva posla ovde,
zatraite od ovlaenih slubenika
Instituta za civilizovano ratovodstvo
propusnicu za bezbedan prolaz.
Ili se registrujte kao jo jedna
strana uesnica u ovom ratu
ili protiv Zemlje ili za nju.
Kampanju osvete do unitenja Zemlje
kao i do potpunog unitenja
klana zemaljskih kiseonikaa
proglasile su sledee drave i klanovi:
...

223
Onda spisak - podugaak. Soroi, Tandui, Jofuri... i mnogi drugi, ukljuili su se u opsadu. Njihovo meusobno ratovanje, zahvaljujui
kome se Zemlja i odrala toliko dugo, sada je, po svemu sudei, prestalo; prevazili su svoje razdore i rasprave kome e pripasti plen,
pa su krenuli da zajedniki satru sve ispred sebe.

Zatim, spisak branilaca, tuno kratak. Ostadoe verni Timbrimiji, uz teku cenu po sebe. Ostadoe verni i Thenanijanci. Materijalnu
pomo - oruje, ali ne borce - doturali su Portlovi, Zugi, i Sintijanci, kao i jedna frakcija Alijanse ekaa. Jedna nova grupa, poznata
kao 'Akoliti', to bi znailo 'uenici nove vere', poslala je brodove sa stotinama hiljada dobrovoljaca.

Opirnije poruke Ratnog instituta opisivale su i mnogobrojne albe koje su tom Institutu uloili Soroi i drugi napadai zbog, navodno,
'nepotenog' naina kojim se Zemlja branila; navodno su samo 'nedozvoljeni vuji trikovi' dosad spreavali da flote napadaa 'poteno'
ospu paljbu po samoj Zemlji. Napadai su izgubili na stotine svojih najveih bojnih brodova, pa i nekoliko admiralskih brodova, zbog
toga to su se Zemljani branili postupcima i orujima kojih u galaktikoj Biblioteci, u poglavljima o ratovodstvu, uopte nema. Kako
su smeli? Kako su smeli neasno da pobiju ove koji su asno doli da poubijaju njih?

itajui taj deo informacija koje su emitovane iz plovaka i svetionika rasporeenih oko Sunevog sistema, Dilijan se ponosito
smekala i smejala. Ali, bilo je jasno da zemaljska vlada, savet Teragens, nema vie nijedan novi trik u rezervi. Odbrana je bila
ograniena na ognjeni prsten stegnut oko Sunca, na razdaljini ne mnogo veoj od orbite Zemlje i Lune.

Plovak pokraj koga se Brazda zaustavio saopti, na kraju, da su u ovom ratu pravila civilizovanog ratovodstva uglavnom ispotovana
i da e rat biti zavren u skladu s tim; bie zavren neizbenim ishodom.

"A to su vam pravila!" mrknuo je Hanes Suezi. U nekim ranijim epohama, Ratni institut bio je tako moan da je ratovanje bilo
svedeno na jednu vrstu sporta, veoma formalnog: malobrojni 'kampioni', profesionalni vrhunski borci, putani su da se bore jedni
protiv drugih, da bi osvojili odreene privilegije ili ast za svoj narod. A sada je galaktiko drutvo bilo u takvom rasulu da ni
najlabavija pravila nije imao ko, zapravo, da sprovede, tako da su napadai mogli da uine u sutini ta god i kako god hoe. Mogli su
da potope gradove bojnim otrovima; mogli su da pobiju celokupno stanovnitvo, ili da neke zarobljenike 'usvoje' i od njih naprave
bilo ta drugo. Zakonski, bilo je i sad zabranjeno unitenje biosfere, ali u sadanjoj guvi nijedan Institut ne bi raspolagao dovoljnim
snagama da neto uini ako bi ak i to pravilo bilo pogaeno.

Nala se i poneka dobra vest. Takozvana Koalicija umerenih rasa konano je donela odluku da stupi u rat sa ciljem da napadai budu
prinueni na prekid vatre, makar i privremeni. Prve flote Umerenih mogle bi da pristignu kroz nekoliko nedelja... ako ih tekoe u
saobraaju ne zadre.

Sluali smo takva obeanja i ranije, pomisli Dilijan gorko.

Nis maina je obavesti da na galaktikim kladionicama (koje nijednog trenutka nisu prekinule s radom, bez obzira na otcepljenje
jedne galaksije i pogibiju triliona graana) Zemlji niko vie ne daje realne anse da se odri due od dan-dva.

Brazda se otisnu ka zoni bitke, koja je plamtela oko Sola. "Znate ta", ree Dilijan u poruci celoj preostaloj posadi. "Mnogo to-ta
se promenilo u poslednje vreme... moda emo mi postii da se i ovde neto promeni."

Njeni planovi bili su fleksibilni: postupiti u skladu sa uslovima koji budu zateeni na bojitu, i u skladu sa razvojem situacije.

Moda bi bilo mogue oslabiti napadae tako to bi im se skrenula panja. Jer, sam njen brod, Brazda, jeste onaj glavni plen zbog
koga se rat i poveo. Otrzanje jedne galaksije iz 'federacije' ostalih ne moe umanjiti, nego e ak i poveati, privlanost Brazdaa i
arheolokih nalaza u njemu za fanatike svih boja. U atmosferi uarenih apokaliptikih proroanstava koja odasvud proimaju
preostalo galaktiko drutvo, pomisao da su naeni Praroditelji delovala je ee nego ma koji podprostorni talas. Svaka dogmatska
alijansa kidisae da rei zagonetku Praotaca pre ostalih.

ta ako bi se Brazda otvoreno pojavio pred svim tim flotama, provokativno saoptio ta u sebi ima, a onda se okrenuo i dao u
bekstvo kroz galaksiju Drugu, koja je sada u tako turbulentnom stanju? pitala se Dilijan. Da li bi flote pojurile za Brazdaem,
odustajui od zavrnog napada na Zemlju i Mesec? To bi Zemlji svakako dalo jo vremena, a u nastaloj guvi moda bi ponovo
planuo stari rat izmeu Tandua i drugih rasa; takav razdor meu napadaima ohrabrio bi Umerene da najzad, najzad uine neto. Da
preduzmu vojnu intervenciju.

Provokacija pa beanje - takav potez bio bi, povrno gledano, suprotan nareenjima koja je Dilijan svojevremeno dobila od
Teragenskog saveta. Uputstva su glasila: skrivati se, ne dozvoliti da Kraidaikijeva otkria padnu u pogrene ruke, predati ih samo
kvalifikovanim nepristrasnim silama ili svim narodima Pet... ne, nego etiri... galaksije, ako i kada se ti narodi sloe i dogovore da
bez svae prihvate tako neto.

Postigla sam neto slino! ree Dilijan Baskin sebi. Sve je saopteno onom konzorcijumu stopljenih osoba i redova ivota na bivem
Polkdiju; emisarima, koji odoe - po volji Transcendentnih - da zastupaju celu nau makrokulturu u nekim drugim, veoma udaljenim
carstvima. Ko bi mogao biti kvalifikovaniji i neutralniji od toga?
224
Svi arheoloki nalazi iz Plitkog zvea, pa i mumija 'Herbija', jednog od Praotaca, preneti su zajedno sa dvanaest Delfina, kao
'kulturoloko blago', u taj bivi jofurski bojni brod; a on je odleteo tako brzo i daleko da ni najbezumniji zelot ne moe ak ni
pomisliti da zapone poteru. Moda e neka veoma daleka tuinska civilizacija, ako postoji, biti impresionirana tim nalazima; moda
e, ak, umeti i da razrei tu zagonetku.

Od enigme Plitkog zvea ostale su samo koordinate, pomisli ona; jedan skup brojeva koji definie gde se Plitko zvee, i u njemu
Avetinjska flota, nalaze. Ali te koordinate su pohranjene na mesto zaista bezbedno.

Kroz Dilijanina prsa irilo se jedno divno oseanje. Ona ga prepoznade.

Sloboda.

Sa ovo malo preostale posade Brazdaa mogla je poleteti kud god hoe; oslobodili su se svog ogromnog tereta. Oni vie nisu,
zapravo, onako strano znaajni kao do nedavno; ne moraju se skrivati po svaku cenu; nisu vie Zemlji toliko dragoceni da ne bi smeli
pustiti svojoj hrabrosti na volju.

To se promenilo.

Sad smo naprosto vojska, ree ona sebi.

Armija zemaljskog klana.

Hiperprostor

Raspao se ne samo jedan deo E prostora, nego i neto mnogo ire. Celokupna vieslojna struktura prostorvremena oko Harijeve
stanice/letelice.

Verkvin je Hariju pre polaska preneo upozorenje strunjaka da e efekti 'povratnog trzaja' biti najgori u etvrtoj, zato to se upravo
ona odvaja od svih ostalih; pucaju sve njene veze sa drugim spiralnim 'ostrvima' u vaseljeni, kolapsiraju sve njene transferne take.
Kao kad zmija svlai svoju 'kouljicu' to jest menja kou, tako e svi poznati nivoi hiperprostora - od A do E - kliznuti sa etvrte
galaksije i napustiti je, mada, moda, ne sasvim. Bie to viestruki 'zmijin svlak'.

Ne samo to sam izgubio nadu da ikada stignem kui, razmiljao je Hari tokom nenormalne transferne vonje koja je usledila, nego u
najverovatnije ostati zajedno sa ovima zaglavljen u nekom oetu samo jednog spiralnog kraka. Doivotno u istom budaku. Moda,
ak, samo u jednom jedinom solarnom sistemu!

To, pod pretpostavkom da stanica/letelica igde stigne u jednom komadu - u bilo koju oblast normalnog prostora.

Stanica se tresla i savijala. Na sve prozore bili su sputene, ali samo do pola, aluzine, koje su zveketale ludo u svojim leitima. Kroz
debele kristalne prozore irile su se pukotine, kao tanke linije; lagano, ali zastraujue. Napolju, odmah iza tih prozora, lavirint
fransfernih linija trzao se kao sveanj obolelih crva u grevima pred smrt. Spaciogeometrijske veze, sada bez ikakvih sidrita, ibale
su tamo-amo, sasecajui jedna drugu na komade.

Najgore mogue vreme za 'nadmudrivanje' brzine svetlosti. Ve milijardama godina svemirski putnici se slue FTL trikovima; ali,
prevariti Ajntajna, to je sad bio zloin za koji se vrlo lako moe dobiti smrtna kazna koja e odmah i biti izvrena.

Moda je bilo bezbednije da su naprosto 'sili' u normalni prostor i ostali da lebde blizu neke zvezde sve dok ne prou svi naknadni
udari 'prostortresa', sva 'smirivanja tla' u metrici prostora; a onda da potrae neko zgodno stanite, moda planetu ostavljenu na ugar.
U najgorem sluaju, ako bi FTL putovanje, bre od svetlosti, postalo sasvim nemogue, nali bi valjda negde nekakvo mesto za
sletanje. Ali Ka nije hteo ni da uje za to. Gotovo od trenutka kad ih je E prostor izdao i kad su pali u astronomsku realnost, Hari je
pilotiranje prepustio boljem majstoru za snalaenje u realnom prostoru, ovom Delfinu, iji je prvi potez bio da otkai i odbaci
thenanijanski borbeni amac. Taj amac je sledeeg trenutka zauvek nestao u daljinama.

Pod Kaovim pilotskim upravljanjem, stanica/letelica/hodalica bacila se u transfernu taku, jedinu koja se nala u blizini. Zatim kroz
nju pree u sledeu. Ka je kroz te umirue oluje traio putanju, makar kakvu, koja bi ga primakla njegovom cilju, onoj planeti koju je
sad smatrao svojim domom.

Hari nikad nije video pilotiranje tako brilijantno - niti tako ludo. Njegova mala stanica sa paukovim nogama ispod sebe zaista nije bila
namenjena za akrobacije i pilotske podvige, ali Ka ju je bacao naglavake u neverovatne zaokrete; pilotirao je kao drogirani majmun.
Kao gibon, moda, kad bei kroz zapaljenu umu i odbacuje se dugakim rukama od grane do grane, od lijane do lijane, a nigde ne
moe ostati jer se vatra munjevito iri. Delfin nije gledao oima, koje su mu sad bile sklopljene i nekako utonule u glavu. Ali zato je
preko neuralnog utikaa bio neposredno, svojim nervnim sistemom, prikljuen na brodski raunar i brodske instrumente, kojima je i

225
komandovao. Radei taj posao, esto je ljapkao repom pljotimice po zadnjem kraju svog pokretnog leaja sa est mehanikih nogu.
Poplava informacija pristizala mu je kroz neuralni utika; delfin je reagovao tako to je, povremeno, iz sonarnih organa na glavi
emitovao zvuke nalik na pucketanje, koji su se ak slivali u neto nalik na rei, ponekad.

Hariju se priinjavalo da meu tim zvucima razaznaje jedno ime, 'Pipoa'. Razreen svih daljih dunosti prema Zemlji i prema
Brazdau, Ka je imao samo jednu ambiciju - da stigne do svoje voljene.

Hari je imao razumevanja za to.

Ali, ree on sebi, mogao je bar da me pita pristajem li ja na ovako ludu vonju.

Niko se nije usuivao da narui Kaovu koncentraciju. ak je i Reti utala. Samo je gladila svog urskog muia nervozno. Kivei
Ha'aoulin je uala na podu i neto gunala sama za sebe na nekom dijalektu sintijanskog jezika, moda prekorevajui sebe to je
posluala glas pohlepe a ne glas opreza.

Samo Dver kao da nije bio ni najmanje uplaen. Sedeo je na podu, neposredno ispred kontrolne konzole, u koju se upro leima;
nogama se vrsto oslonio na pod ispred sebe; u rukama je drao svoj luk, nastojei da ga oisti, pritegne i podesi, dok su se napolju
razmotavali transferni Gordijevi vorovi jedan za drugim.

Pa, dobro, pomisli Hari, valjda ak i ovakvo putovanje moe izgledati neupeatljivo, ako su se pre toga desile stvari mnogo vee.
Posle E prostora i eksplozije mnogo supernova istovremeno i posle pada iz E prostora u materijalni svemir, ovakva jurnjava kroz
transferne take koje se za nama, koliko vidim, gase - moda je oveku dosadna.

Ka se oglasi prodornim krikom i sunovrati stanicu u jedno transferno vlakno iji je ulazni kraj ibao na sve strane izbacujui ogromne
varnice energije. Reti vrisnu uplaeno. Hariju se stomak prevrtao od vrtoglavice; pretila je opasnost da se njegova creva naglo
'isprazne'. On pokri oi akom, ekajui sudar sa neim...

... ali se onda zanjiha sam, i bez ikakvog sudara, kad se nita ne dogodi.

Stanica se najednom potpuno umirila; vie nije bilo ak ni onih dosadanjih vibracija. Samo se ulo tiho brujanje motora.

Krajnje uplaen ali i radoznao, Hari spusti aku.

Iza kristalnih prozora, sad poprilino izrovaenih, svetlele su zvezde. Take svetlosti. Rasporeene u odreene obrasce. Postojane.

Svuda... sem u jednom malom delu svemira postrani od njih. Tamo se jedna 'zakrpa' prostora vijorila zajedno sa zvezdama u sebi;
gibala i rastezala. Bio je to zaostatak poremeaja u metrici prostora samog, i u vremenu. Vakuum se, na tom sektoru, jo nije sasvim
vratio u svoj uobiajeni mir. Ali svud uokolo jeste - i koliko je to vie prijalo od onog srljanja kroz jame pune vatrenih zmija!

Hari se osvrte. Iza stanice/letelice ostala je transferna taka iz koje su upravo izali. Smanjivala se, zato to su se brzo udaljavali od
nje. Oko transferne take lebdela su, u svemiru, tri Institutska upozoravajua 'plovka'. Hari jednim pogledom proita sva tri. Znaenje
svetlosnih signala tih plovaka bilo je: ne ulaziti; transferna taka nepopravljivo oteena; i (znaenje treeg) uslovi unutra su
smrtonosni.

A, to vam verujem, da da, pomisli Hari Harms, zaklinjui se, ujedno, da e zagrliti tog pilota im se ukae prilika... i da e ga ubiti bez
oklevanja ako pokua da ih sunovrati u jo jednu onakvu transfernu taku.

Pravo ispred njih mirovao je crveni disk jedne veoma velike zvezde.

"Izmunuti?" ree Hari, nagaajui.

Ka je i sad avrljao neto sam za sebe. Ali Dver die pogled i ree: "Da, Izmunuti. Poznao bih je meu bezbroj drugih. A ugljenine
oluje na njoj su se stiale, rekao bih."

Reti je loe reagovala na ove vesti.

"Ne!" povika ona. Podie pesnice ka Hariju. "Obeao si da neu biti vraena tamo! Okrei ovo brodie! Vraaj me negde u neku
civilizaciju!"

226
"Mislim da ne sagledava problem", ree joj Hari. "Od sad emo putovati samo sporo; skakutaemo sve na sitno, zna. Toliko sporo
da e za nas ogromna srea biti ako se uopte domognemo ijedne, ikakve planete na kojoj se moe ostati iv. A samo jedna i postoji
ovde. To je, naravno..."

Mlada ena pokri oba uva akama. "Neu to da ujem! Neu!"

Hari baci pogled ka Dveru, koji samo slegnu ramenima. Retino ogoreno odbacivanje stvarnosti podseti Harija na jednu svemirsku
rasu poznatu kao Epiziarsi. Taj narod dobio je Uzdizanje od monih Tandua. Epiziarsi imaju tako jaku psihomo, i toliku snagu volje,
da mogu bukvalno da preurede pojedine, male oblasti vaseljene oko sebe, menjajui ivotne uslove u skladu sa svojim potrebama i
sklonostima. Neki galaktiki mudraci lansirali su teoriju da bi to mogao svako ako samo ima dovoljno jaku volju i dovoljno visoko
miljenje o sebi. Kad bi to bilo tako, onda bi Reti sad bacila ovaj brodi nekoliko megaparseka odavde, samo da ne bi opet videla svet
na kome je roena.

Ka podie sa leaja svoju glavu u obliku prednjeg kraja neke vrlo velike flae. Njegove crne oi se otvorie. Vrati im se bistri sjaj.
"Ovde ne moemo ossstati", ree. "Do Jijoa ima jo da se putuje; razdaljina je vea od jedne svetlosne godine. Moraemo napraviti
bar dvanaest lokalnih skokova kroz A prostor. Ili pedeset... ako se opredelimo za nivo B."

Hari pomisli na upozorenje svojih kolega da e sad upotreba svih hipernivoa u svim galaksijama biti mnogo tea, ali najtea u
etvrtoj, gde bi se hipernivoi mogli sasvim odvojiti jedan od drugog i od normalnog prostora i bukvalno otii svaki na neku drugu
stranu. U tom sluaju preostala bi samo zvezdama zaiskriena crnina normalnog prostora, samo ajntajnovski kosmos, u kome
svetlost, prostirui se svojom dobro poznatom brzinom (koja je vrlo mala; puzanje, takorei) odreuje sve odnose izmeu uzroka i
posledica.

Ali odlazak svih nivoa hiperprostora moda se nee dogoditi tako naglo; poneki od njih mogao bi biti koliko-toliko upotrebljiv i sad. I
moda jo neko vreme.

"Pokuaj kroz B prostor", predloi on Delfinu. "Neto mi govori da emo, usput, morati da 'ispadamo' iz njega esto... i brzo."

Ka zabaci tu svoju veliku glavu. "U redu. Kako ti kae. Tvoj je brodi. Dakle, u B prossstor..."

Po njegovom tonu jasno je bilo da nema mesta nikakvoj daljoj diskusiji. Delfin sklopi oi da bi se mogao sasvim usredsrediti na ono
to stie kroz neuralni utika. Putovanje kroz B prostor, u ovako oteanim uslovima, moglo bi biti opasno; zato je sva Kaova
cetacejska vetina morala biti na raspolaganju, da bi bezbedno stigli.

Hari oseti kako motori njegove stanice pojaavaju rad, spremajui se za prvi od tih skokova.

Molio bih se ja Bogu, pomisli on, ali teko da bi me Bog uo; njegovo delo prejako jei od bola.

Ve posle tog prvog skoka, videe u normalnom prostoru mnogobrojne rave znake. Razasute olupine brodova koji su pokuali da
izvedu ba isto to je sad Harijeva osmatraka stanica/letelica pokuavala - da od te transferne take, jedine u ovom delu svemira,
stignu mnogobrojnim malim hiperprostornim skokovima, pored Izmunuti, do Jijoa.

"Neki su ovuda ili pre nas", glasio je Dverov komentar.

"I to moda jue moda danas", ree Kivei. Njen glas bio je zadivljen. "Cela flota, velika. Izgleda zadesili u hiperprostoru kad ono
udarilo onako mnogo."

Posledice po flotu koja se tu nala u najgorem, sada ve prolom, trenutku raskida bile su katastrofalne. Du puta od transferne take,
mimo Izmunuti koja se iza njih smanjivala, prema Jijovom suncu koje je postajalo sve blie i sjajnije, leale su zastraujue 'kosti' te
skrene armade. Pojedini delovi brodskih korita i sad su se arili od vreline eksplozija koje su ih raskomadale.

"Ja ovde vidim bar dva razliita tipa brodova", ree Hari, gledajui u instrumente. "Jedno su, moda, bili jofurski brodovi. Za ove
druge... ne znam iji su bili."

Bilo je teko obaviti bilo kakva osmatranja temeljito, jer je stanica/letelica neprestano 'skakutala' iz normalnog prostora u B prostor a
odatle nazad kad god je Ka osetio nailazak nekog zaostalog podprostornog udara ili kad mu je instinkt govorio da bi mogli uleteti u
'prevoj' to jest presavijeno mesto u prostoru, gde bi bili smrvljeni.

Prelaenje ove opasne nestabilne zone hiperrealnosti - rastojanja od samo jedne svetlosne godine, to je, prema dotadanjim
standardima, moralo biti vrlo kratko i lako putovanje - pretvorilo se u mukotrpnu odiseju proaranu estim, hitrim beanjem. Uslovi
su se pogoravali; svaki sledei skok, iako malen, zahtevao je sve veu koncentraciju od pilota i sve vei napor maina. A odmora nije
moglo biti, ni najmanjeg, jer se B prostor mogao svakog trena otkaiti sasvim, i nestati, to bi znailo propast Harijeve stanice koja bi

227
ostala bez ozbiljnog pogona, izgubljena u 'nigdini', mnogo svetlosnih meseci daleko od najblieg pribeita. Hrana i vazduh ponestali
bi mnogo pre nego to bi Hari sa svojom grupicom izbeglica mogao da prevali rastojanje koje je u ravnoj metrici obinog prostora
bilo, za takav brodi, i sada ogromno.

teta to mi Zemljani nismo razvijali i nae stare, raketne sisteme, razmiljao je Hari. Posle kontakta sa civilizacijom Pet galaksija,
odustali smo od raketa; izgledalo je da je to najsmenija od svih 'vujih' tehnologija. Gurati jedan brod sirovom snagom ka brzini
svetlosti... zato, kad velika Biblioteka nudi ak dvanaest razliitih preica, naina da se prevari Ajntajn? Kome su bile potrebne
zastarele dosetke iz vremena samouzdizanja?

Odgovor je sad bio prilino oigledan.

Nama su bile potrebne, dabome, pomisli Hari. I sad su. I bie potrebne svima koji ele da putuju kroz ovu galaksiju, etvrtu, od sad
pa do kraja vremena.

Muke nisu bile uzaludne: brodi je napredovao. Pri svakom sledeem 'ispadanju' u normalan prostor, moglo se golim okom videti da
je sve blii toplom, pouzdanom suncu Jijoa. Ali napeti trenuci tekli su polako, bolnom sporou, a du puta je lealo strano groblje
unitenih zvezdanih brodova.

"Pretpostavljam", ree Dver, "da ovo znai da su Jofuri, dok su gonili Brazdaa, uspeli, ipak, da jave svom admiralitetu o zbivanjima
na Jijou. Zato je poslata cela jedna jofurska flota, kao pojaanje... ali je naila u zao as, ba kad je glavni udar projurio ovuda; zato je
unitena."

"Trebalo bi radujemo", ree Kivei. "Ja ne elela iveti pod jofurskom okupacijom, fuj."

"Hm", ree Hari neubeeno. "To vi govorite kao da ste sigurni da je cela ta jofurska flota unitena nailaskom tih prirodnih sila iz
hiperprostora. Meutim, mi ne znamo da je to tako. Moda se neki brod provukao, moda itav jedan odred. Koji bi nas mogao ekati
u zasedi, sada, na Jijou."

Bila je to sumorna perspektiva - pregrmeti sve ovo dosad, a onda na kraju pasti u ruke tim brdima masti, tim stvorenjima koja ne
znaju ni za ta veselo, a ni za kompromis.

Posle jo nekoliko nervoznih malih skokova, kad je to sunce ve izgledalo gotovo sasvim onako kako i sa Jijoa izgleda, Dver ree:
"ta je, tu je, uskoro emo znati."

To rekavi, pribio se uz prednji prozor. Njegova elja da to pre ugleda Jijo bila je jednako velika kao Retina elja da izbegne presudu
sudbine.

Zemlja

Po Sunevom sistemu bio je razbacan kr i lom od ratovanja koje je potrajalo vie od dve godine i tokom koga se linija fronta
pomerala esto i mnogo. Razvaline napadakih brodova bile su nemo svedoanstvo. Ono to se tu zbivalo nesumnjivo je predstavljalo
teak ok za napadae koji su doli mislei da u jednoj brzoj 'etnji' pregaze planetu Zemlju. Posada Brazdaa imala je prilike da uje
iz etvrte ruke, ak u dalekom Fraktalnom svetu, prie o divljakoj estini tih borbi. Branioci Zemlje ve su postali galaktika
legenda.

Oblaci jonizovanog gasa i praine, spiralno namotani oko Sunevog sistema i kroz njega, pokazivali su kako se odbrana povlaila.
Nekoliko sektora u asteroidnom pojasu bilo je pretvoreno u paru, koja se razilazila... na Tritonu i Nereidi gigantski novi krateri dimili
su se i sad... a nekoliko stotina novih gromada, ija je veliina nadmaivala i najvee prirodne asteroide, tumbalo se po kojekakvim
sluajnim orbitama iza Urana: bili su to bivi bojni brodovi, sada samo hrpe iskrivljenog metala, naputeni.

To mora da je bio straan 'ou', pomisli Dilijan; teta to sam to propustila.

I preko svega toga, ogromne hrpe novog metalnog otpada nastale su kad je ovde projurio, nedavno, glavni udarni talas prostornog
raskida. Brodovi koji su u trenutku glavnog udara kauzalitetne oluje pokuali bilo kakvo manevrisanje bre od svetlosti izbaeni su u
normalan prostor razvaljeni, tavie u veoma 'rastresitom' obliku. itava orbita Saturna bila je sada jedno svetlucavo groblje takvih
brodova, kome je predstojao prirodni proces laganog pretvaranja u novi prsten oko Sunca.

Na nesreu, Brazdaevi dalekodohvatni senzori pokazali su da je neprijateljskih brodova ostalo vie nego dovoljno za dovravanje
'posla'. Nekoliko admiralskih brodova-titana, mnogo veih od negdanjeg Polkdija, bilo je i sad u punoj spremnosti. Pripremali su
novi napad, sada maltene nadomak plave loptice Zemlje.

228
Negde kod orbite asteroida Ceres, Brazdau se obrati jedna neprijateljska pozadinska, patrolna grupa. Bio je to bizarni zdrueni odred
korveta, amaca i fregata, skrpljen od tanduovskih, soroskih i goroufskih letelica. Neprijatelj je bio spreman i na oprezu, bez obzira na
poremeaje koji su, zbog zaostalih podprostornih drhtaja, i sad nastajali u funkcionisanju osmatrakih instrumenata. Poto je Brazda
ignorisao njihovo upozorenje i naprosto produio let ka Suncu, brodovi iz ovog zdruenog odreda otvorie paljbu... iz blizine,
ubitanom preciznou.

Seiva unitavajue energije oinula su pomamno po Brazdau... i odbila se o transmutovani ugljenini oklop. Toplotni zraci
apsorbovani su tiho, bez ikakvog primetnog dejstva: preneti i rasuti bezbedno po drugim nivoima vremena i prostora.

Ovaj prvi neuspeh moda je zapanjio neprijatelje, ali oni to niim nisu pokazali. Nekoliko jaih brodova iz te grupe stuti se blie i
osu nekoliko plotuna monih, brzih, inteligentnih projektila. Po Sueziju, to je bilo najopasnije po Brazdaa: jer njegov oklop sa
lakoom je apsorbovao sve mlazeve energije, ali mogao je, kao i svaki materijalni predmet, pretrpeti oteenje od naletanja drugih
materijalnih predmeta, a naroito ako su brzi, tvrdi, i ako u vrhu imaju kumulativne nuklearne bojeve glave.

Svestan ove opasnosti, Brazdaev spoljanji omota, onaj od svetlosnog 'konopca', naglo oive i isprui se u daljinu poput mnotva
pipaka. Iz svakog takvog pipka izlete po jedan mali 'izaslanik', hitajui na 'randevu' sa po jednim projektilom. Pod najjaim
teleskopskim uvelianjem pokaza se da ti maleni presretai izgledaju kao depovi ive svetlosne 'protoplazme'.

"To su otelotvoreni koncepti", objasni Nis maina, glasom koji je zvuao zapanjeno i iznervirano. "To su destruktivni programi,
namenjeni da u raunarima onih projektila izazovu samounitavajue ponaanje. Oni e kroz oklop projektila, posle fizikog dodira,
skliznuti u svest kompjutera."

"ta, pa to bi bili osamostaljeni memoidi!" ree Dilijan. "Koliko sam ja o tome uila, memoidi ne mogu postojati u realnom prostoru,
osim u umu nekog domaina."

"To smo svi mi mislili, ali izgleda da smo netano mislili", ree Nis maina. Slegnu, kao ramenima, svojim zarotiranim levkom
svetlih linija u vazduhu. "Imaj na umu da su Transcendenti nastali sjedinjavanjem svih redova ivota. Znai, oni su delimino i
memoidi."

Klimnula je glavom, spremna da prihvati neto neverovatno.

Ovo jato memskih presretaa susrelo se sa baraom neprijateljskih projektila i stopilo se s njim. U prvi mah nije se mogao primetiti
nikakav rezultat. Napetost je vladala u obe glavne sale Brazdaa, vazdunoj i vodenoj. Projektili su ostali na istim putanjama jo
nekoliko sekundi...

... a onda naglo skrenuli u raznim pravcima, neki od njih po spiralnim putanjama sa mnogo zavijutaka. Zatim su eksplodirali bletavo;
toliko bletavo da odsjaji poee da stiu iz asteroidnog pojasa, prvo od najbliih asteroida pa onda od udaljenijih.

Delfini pozdravie ovaj ishod radosno, ali im Dilijan ree da se ne raduju prerano. I tek sad im ree da je Transcendent, u svom
poslednjem, treem dolasku u njenu radnu sobu, kazao izmeu ostalog i ovo: "Ne dozvolite da vas zanesu iluzije o neranjivosti. Date
su vam neke prednosti, ali, ograniene. Treba da imate uvek na umu da niste postali bogovi... Naime, niste jo."

Dilijan je nastojala da je ne 'zanese' nita. Neprijatelji e se, moda, uskoro dosetiti da ne vredi slati robote protiv broda koji se brani
pomou jata malih ali prodornih otelotvorenih ideja. Moda e sada, umesto tih robota, uputiti glavninu flote u napad na samo ovaj
jedan brod... a to bi bila nezamislivo ogromna nadmo.

ta da se radi; isprui se koliko su ti memoidi dugaki, pomisli Dilijan i nasmei se ironino. Tom Orlej smatrao bi da je to odlina
igra rei - 'stenjalica': ona koja je svima 'smena' toliko da je odmah proprate horskim uzvicima tipa 'Jeeee... al' je fazon!', jeanjem,
smekanjem i mrtenjem, i odmahivanjem rukama.

Ba sada, u aru bitke, Tom joj je nedostajao vie nego ikad: bol je bio sasvim sve, kao da godine i megaparseci ne znae nita, kao
da je rastanak bio jue.

Drugi napad brzo je usledio: desetak razaraa pohitalo je ka Brazdau ispaljujui plotun za plotunom projektila. Bilo ih je toliko da je
poneki i uspeo da se probije u blizinu, ali eksplodirali su svaki za sebe, a ne svi jednovremeno; Brazdaevi slojevi oklopa i brodsko
korito odbie nastali fluks energije i materijalnih estica.

Akeakemai zatrai dozvolu da uzvrati paljbu, ali mu Dilijan to zabrani.

"Moda bismo neto i pogodili, otetili im neki manji brod", ree ona. "Ali oni bi primetili da je naa vatrena mo majuna u odnosu
na nau mo odolevanja udarcima. Ja bih radije da oni zamiljaju da smo i za napad jednako sposobni; da smo toliko opasni da
moemo sebi priutiti ak i to da ovakve napade ignoriemo."

229
Bio je to poetni deo njenog najnovijeg, i dosad najveeg, blefa.

Neprijateljske flote poele su se cele prestrojavati za trei, opti napad na Brazdaa. Ne samo teke krstarice i razarai, nego i
dinovski admiralski brodovi krenuli su polako iz raznih delova Sunevog sistema, sa oiglednom namerom da naine ispred
Brazdaa poluloptu, kao za jo jednu kumulativnu eksploziju. Iz zvunika dopre avrljanje, stenjanje, cvrkut nekoliko galaktikih
jezika u slubenim, formalnim dijalektima. Poruka je bila samo jedna. Komandanti ovih flota, sada objedinjenih, upuivali su
Brazdau poslednje upozorenje.

Kaite ko ste, ili ete biti uniteni.

Dilijan se zapita da li je ovo istina - da li posle tolike jurnjave za Brazdaem kroz svih pet galaksija sad ne mogu da ga prepoznaju,
iako im je sam izaao na nian, bez ikakvog skrivanja, i povukao ih za bradu?

Ona donese odluku.

Vreme je da nae utanje bude prekinuto, zakljui ona; vreme je da i mi kaemo neto.

Pritiskom na jedno dugme ona zapoe emitovanje jedne poruke koja je bila ve snimljena. Pripremanju te poruke posvetila je
glavninu svog vremena i truda jo od kako je Brazda, puten na slobodu da ide kud hoe, uleteo u onaj hladni crni tunel u prostoru
samom, samo mikrosekund ispred poludele 'pesnice' supernove. Pri sastavljanju poruke nastojala je da se inspirie svojim
razgovorima sa boanskim biem.

Glavni deo te inspiracije bila je reenost da i ona, Dilijan, pokae svoju iluzionistiku sposobnost. Transcendentni 'bog' je poneim i
pridobio njeno potovanje, ali svakako ne onim stalnim maskiranjem u razne druge osobe. Dilijan je smatrala da je to bila 'jeftina
fora'. Ako je autohtona tehnologija Zemljana bila u ma emu jednaka galaktikoj, bilo je to u oblasti stvaranja optikih i zvunih
iluzija u cilju uticanja na druge osobe.

Otpoela je predstavu pomou jednog od svojih najstarijih preruavaja - onog koje je toliko puta upotrebila, rutinski, da bi prevarila
ukradeni ogranak galaktike Biblioteke, kocku koja se i sad nalazila u Brazdau.

U hologramu, koji se najednom ukljuio i poeo emitovati iz Brazdaa svim neprijateljima, stajao je strogi thenanijanski admiral. Ne
poinjui jo da govori, on je malo razgibao bodlje na laktovima i ramenima, a onda poeo i da se etka pred kamerom. Naduvao je,
samo malo, upadljivu krestu koja mu je strala na glavi. Zatim je proistio grlo jednim dubokim "Hrrrmmfff!" i poeo da govori
opsaivaima Zemlje.

"Brao! Kolege visoki pokrovitelji zvezdoletnih civilizacija, potomci velikih Praotaca! Izlazim evo pred vas u trenutku odluke, koji je
za vas bitan. Vi, i svi vai tienici, i svi drugi pripadnici vaih klanova, moete mnogo dobiti ili izgubiti zavisno od vaeg ponaanja
u ovoj prilici.

Kucnuo je as da pogledate onostran crne trake lanih verovanja, koja vam je vezana preko oiju. Vae prisustvo ovde (kome se moj
klan mudro suprotstavio) sa stanovita sudbine koju hoemo ogromno je svetogre. A ta vam je dosad donelo? Samo slapove bola i
tuge, kojima vaseljena neiscrpno zapljuskuje one koji ostaju zadrti u pogrenom postupanju!"

Bio je to stvarno veoma dobro doaran Thenanijanac, uverljiv u svojoj pompeznosti. Ali ovde cilj nije bio, ne jo, da protivnici
poveruju da je to stvarno Thenanijanac. Poenta je bila u uvredljivosti i drskosti ovakvog nastupa.

Njen lanjak nastavi da dri govor.

"Razmotrite, brao moja zavedena, injenice.

Prvo.

Kome su Praroditelji otkrili istorijske ostatke, ogromno i duboko vredne?

Vama, jesu li? Ili moda Onima Starima koje toliko potujete?"

Dok je govorio te rei, njen snimljeni Thenanijanac poeo je da se topi i preoblikuje u jednu novu ivu konfiguraciju; ali, na
kudikamo dramatiniji i ivopisniji nain nego to je to Transcendent izvodio u razgovoru s njom. Jer njen cilj nije bio da fokusira i
povede njihove misli, nego, naprotiv, da protivnika uplai i razbesni.

230
Admiral se preobrazio u visoko sivo bie glatkog tela, sa po jednim okom sa svake strane glave. Bio je to sada kapetan Kraidaiki;
lebdeo je u vazduhu, tako uspravan. Izgledao je kao u svojim najboljim danima, zgodan i harizmatian, pre nego to je zadobio
duboku ranu na jednoj strani glave.

"Nisu vama!" ree Kraidaiki. "Praoci ne otkrie vama te skrivene istine, niti ma kom plemenitom klanu ili alijansi.

Nego otkrie Avetinjsku flotu jednom biu evo ba ovakvom!"

Da bi to naglasio, Kraidaiki zamaha, nadole, delfinskim repnim perajem.

Pripadniku najmlae od svih tienikih, klijentskih rasa. Talenti te rase takvi su da bi je rado uzeo pod svoju vlast svaki stariji patron.
Ko ne bi Delfine usvojio! A ipak, oni sada ponosito nazivaju sebe lanovima klana zemaljskog, vujeg.

Razmotrite, dalje, sledeu injenicu. Znate kako je onaj zemaljski brod, Brazda, izmakao svim vaim poterama i svim planovima da
ga uhvatite! Iako ste podmitili i podvrgli svojoj volji neke od velikih Instituta, iako ste pribegli svim moguim vrstama prevare i
izdaje, ne uloviste ga."

Poe nova transformacija te prilike. Glas je bio blag, ljudski, malo podrugljiv, a govorio je sad na galaktikom estom jeziku.

"Recite mi, brao. Poinjete li pomalo da slutite iji je stvarno ovaj brod pred vama, koji prkosi tolikoj vaoj vatrenoj moi?

Treba li vam jo poneki nagovetaj? Dobiete ga."

Jedan ovek je sad stajao na mestu Karidaikija; mukarac. Kad je snimala ovu predstavu, Dilijan je pokuala da upotrebi lik Toma
Orleja, ali njegovo 'prisustvo' joj je teko padalo. Zato se opredelila za Dejka Demvu... to je verovatno bilo i najbolje, iz drugih
razloga. Soroi e ga odmah prepoznati kao svog velikog neprijatelja; jer on je dva veka uporno kvario mnoge soroske planove.

"Tree", ree Demva. Iako ste uloili veliko bogatstvo, i poloili mnoge ivote, da biste pokorili Zemlju, ta postigoste, osim to
legenda o Zemlji poraste neslueno? ak i sada, kad vam se ini da ste nadomak pobede, moete li biti sigurni da i to nije jo jedna
zemljanska varka? Trik, da uvue u bitku i vae rezerve, samo da bi na kraju pobeda Zemljana zablistala jo jae pred celom
civilizacijom?

A ak i ako biste pobedili, i ubili svakog oveka, Delfina i impanzu u celoj vaseljeni - ili samo Ljude, a Delfine i impanze usvojili
odnosno dali na usvajanje nekome iz vaih redova - da li biste, kasnije, odoleli napadu svih onih klanova i naroda koji bi se digli da
osvete muenicu Zemlju?

Zapitajte se o tome. ta ako se ti vuii iz sopstvene smrti uzdignu jai nego ikad? Telesno - ili bestelesno, u obliku poplave novih
ideja? Ideja koje bi obuhvatile celu Novu eru, koja upravo sad poinje, i koje bi usmerile galaktiku kulturu ka nekim novim stazama,
vama zasad nezamislivim?"

Brazda se zatrese. Svetla za trenutak poee da se gase, onda se vratie na svoju normalnu jainu. Dilijan je skrenula pogled sa
holograma, ije se emitovanje u svemir nastavljalo, ka brodskim ekranima. Videlo se da se upravo dogodio jo jedan veliki napad,
trei, jo jedna 'jednostrana' bitka. Krstarice i bojni brodovi neprijatelja ispalili su jo nekoliko plotuna, jaih od svega dosadanjeg.
Moda su sad upotrebili neke 'gluplje' projektile, koje je tee skrenuti sa kursa; ili je projektila, naprosto, bilo premnogo; tek, nekih
desetak prooe kroz svetlosnu odbranu, i eksplodirae neugodno blizu.

Suezi iz mainske hale pokaza prema kameri paleve okrenute nagore, znak da je sve dobro prolo. Eksplozije nisu bile na samom
oklopu i nisu bile istovremene. Ali i Sueziju je bilo jasno da je protivnik sada, otprilike, pronaao granice Brazdaeve izdrljivosti.

To mi znamo, ali bitno je da oni ne znaju, pomisli Dilijan; nadam se da e misliti da smo i ovo odgurnuli od sebe sasvim lako.

Hologram je pokazivao da se Dejk Demva preoblikuje u novo bie - u jednu od mnogo starijih rasa, sa kojima je Brazda imao susret
u ogromnom, ledenom Fraktalnom svetu. Bez pauze, ta sumorna prikaza, okrutnih crta, nastavi da govori.

"Ili etvrtu injenicu razmotrite. Da li je iko od vas predskazao ovo veliko otcepljenje galaksije etvrte? Toliko ste svi bili
konzervativni, toliko ste verovali reima vaih starijih, da niste ni slutili da Oni Stari manipuliu kako velikom Bibliotekom, tako i
samim velikim Institutima! A oni su, vidite, imali neke svoje razloge da dre Pet galaksija u crnom neznanju. Niko nam ne ree da se
pripremati treba, niti da se takav masivan vremenskoprostorni raskid ve dogodio ranije, u nekoliko prilika!

Ali, upozorenje se zaulo, ipak, samo jedno. Iako napadnuti, Zemljani su izvrili svoju graansku dunost, objavili su celoj civilizaciji
predvianje ta e se dogoditi, zasnovano na otkriima njihove, alternativne matematike.

231
Da li je sluajna podudarnost to izginue bezmerno oni koji se opredelie da ne uju zemaljsko upozorenje? Oni koji su toliko bili
zaslepljeni svojim prezirom prema zemaljskoj nauci, i toliko zadrti i tupoglavi u svojoj ideologiji, da su odluili da ne uju nita
pragmatino?

Slutite, dakle, brao? Razmislite ko to ide vama ususret, bez mnogo potovanja, bez onog potovanja koje vi po vaem sopstvenom
sudu zasluujete? Poneko od vas ve njui/grokuje/napipava da je ovde, sada, ba ono to toliko elite da zgrabite... i ega se, potajno,
i plaite."

Laki bojni brodovi zaoe odasvud za lea Brazdau; tu vie nikakvog povlaenja niti beanja nije moglo biti. A sa prednje strane
ve je pristizala glavna snaga opsade, falanga teih, pa i divovskih bojnih brodova. Oni su bukvalno napustili - ali samo privremeno -
itavu opsadu Zemlje, samo da bi unitili ovog drznika koji im se ovako obratio. Da bi ga uskoro zasuli paljbom iju silinu ak ni
Brazda nee moi da izdri.

Nis maina ree kapetanici: "Poeli su neki razgovori izmeu njih. Izmeu bojnih brodova. Mnogo obimnije diskusije nego to bi se
moglo oekivati usred bitke. Sve je kodirano, ali ja poneto uspevam da deifrujem. To su poprilino 'vrue' i besne rasprave."

Dilijan ne ree nita.

"Da li je mogue, dr Baskin", nastavi Nis hologram, "da oni ne shvataju, ni posle toliko nagovetaja? Moda si previe uzdrana. ta
ako im otvoreno kaemo ko smo?"

Dilijan odreno zavrte glavu.

"Opusti se", ree ona. "Sada sa verovatno svaaju oko toga kako najbolje da nas ubiju."

Razmiljala je o moguoj daljoj taktici Brazdaa. Vide uglavnom samo jednu nadu. U ovako stenjenom prostoru, drei Brazda u
potpunom okruenju, neprijatelj e morati da koncentrie svu svoju predstojeu paljbu maltene u jednu taku, da ne bi pogodio
sopstvene brodove sa druge strane. Ako bi u tom trenutku Brazda stvorio neku nesigurnost to jest neodreenost svoje pozicije,
glavnina te paljbe bi jo jednom promaila, a Brazdaev viestruki oklop bi opet odoleo. A onda, dok bi bojni brodovi sa suprotne
strane beali da i sami ne budu pogoeni, Brazda bi mogao da klisne u slobodni svemir... a neprijatelj bi se brzo oporavio od novog
iznenaenja, i tada bi cela ujedinjena flota nagrnula za Dilijaninim brodom.

Cilj je bio: kupiti vreme, omoguiti Zemlji kakav-takav predah i oporavak. Moda ansu da se nabrzinu obnovi naoruanje Tvrave
Lune. Uz to, moda, i da se nekoliko hiljada majki sa decom evakuie... pre nego to svemu doe kraj.

"Spremaju se za plotun!" saopti, iz vode, oficirka za detekciju, a onda ciknu na iskonskom jeziku Delfina, onom pre Uzdizanja:
"Ajkule! Ajkule!"

Dilijan je oseala kako joj u umu sve zvoni od panike: nekoliko stotina projektila, ogromnih, jurnulo je iz lansirnih cevi pravo ka
Brazdau. Bilo je verovatno, poto su ispaljeni iz neposredne blizine, da mnogi nose bojeve glave zasnovane na paranormalnim,
psihomonim dejstvima, ili probabilitetne. Takoe i anihilacijske.

Brazdaev omota od ive, polusapijentne svetlosti izbaci jo jedan bara malih presretaa, ali ovoga puta bilo je jasno da to nee biti
dovoljno.

"Zna ta treba sad", ree ona Akeakemaiju, znajui da e sad ivoti svih njih biti u njegovim perajima. Ovo predstojee bekstvo,
pomisli ona, bolje bi izveo talentovani inenjer geometrodinamike; bolje nego ijedan pilot.

Za vreme dok se to deavalo, poruka holografski snimljena nastavljala se, neometano primana u komandnim salama svih bojnih i
admiralskih brodova.

Poe se rastapati i pretposlednji od njenih simuliranih likova. Glas se, meutim, nastavljao smireno i pokroviteljski, nadmono, ak
vedro. Koristila je trikove nauene od bogova; trudila se da ovim snimkom, pa i samim izborom glasa, razbesni i zbuni protivnika.

"Vidite li simbol na pramcu ovog broda? Da li je to onaj dobro poznati, sa pet spiralnih krakova? Ili neto drugo, to ga je zamenilo?
Prepoznajete li prirodu naeg novog omotaa?

A ipak, skeniranjem otkrivate prastaro, sasvim obino brodsko korito ispod tog omotaa. Sagledavate zemaljske prilike posade.

Dakle? Mogu li vai umovi razreiti ovu anomaliju? Ovu disonancu? Postoji li objanjenje?"

232
Slika na hologramu izotrila se u poslednji lik, onaj koji je Dilijan snimila tokom razgovora sa Transcendentnim. Lik koji e svakako
izbaciti neprijatelja iz ravnotee.

Ako je samo jedna fotografija 'Herbija', mumije stare dve milijarde godina, bila dovoljna da izbezumi fanatike pet galaksija, kako e
tek delovati pokretna, rekonstruisana slika 'ivog' Praroditelja? Izvrsna emulacija tog humanoidnog bia sa nekim ne-mnogo-
upadljivim vodozemakim crtama smekala se sada prema kameri, osmehom irim nego to je to kod ljudskog bia fiziki mogue, sa
blagim dodirom okrutnosti i sposobnosti da se 'proitaju' tua oseanja.

"Ah, zaboga, deco nerazumna. Pa valjda je sve ovo bilo dovoljno da izvuete zakljuak o onome to se nalazi tano ispred vaih..."

Akeakemai se oglasi ciavim povikom: "Pogodie nas kroz devedeset sekundi! Kreem!"

Dilijan mirnu. Brazdaeve maine su zacvilele na svoj nain, od napora, i istrgle brod iz normalnog prostora.

teta to ne odgledasmo predstavu do kraja, pomisli Dilijan; prerano su otvorili vatru. Ja sam tu predstavu snimila... a nijednom
nisam svoje snimljeno delo, zavreno, pregledala od poetka do kraja.

Prema teoriji, protivniku paljbu moe izbei pomakom u hiperprostor.

Problem je u tome to su se toga setili svi, jo davno, pre nego to su mnoge od dananjih zvezda roene. Ratovodstvo je odavno
usvojilo te i sline postupke kao standardne. Kad je Brazda preskoio, za njim je bez oklevanja preskoilo i celo ogromno jato
projektila ustremljenih prema njemu. Svaki pojedini projektil ustanovio je, bez ikakve dileme, kuda Brazda pokuava da umakne, i
svaki je poao za plenom, uspeno.

Akeakemai je majstorski izvlaio iz motora sve to se moglo, aljui njihov brod - koji je, u sutini, bio stari geografsko-izviaki
brod klase 'Snark' - postrance kroz preostale slojeve hiperprostora.

Za razliku od etvrte, koju su svi nivoi hiperprostora 'napustili', ovde u Drugoj oni su jo postojali, samo je pristup do njih bio otean.
Dilijan se i nadala da e ta promena izazvati pometnju meu projektilima. Kad bi imali jo i malo sree - kad bi naiao jedan dobar
posleudar u prostorvremenskoj metrici - maine smrti bi, moda, sasvim promaile njenu lau.

Na alost, pokazalo se, vrlo brzo, da je poinila najgori komandantski greh: pretpostavila je da su njeni neprijatelji glupi.

U B prostoru, gde su sve zvezde minijaturne dge, oficirka za detekciju povika panino: "Mine! Ovi su poloili hiljade mina!..."

Akeakemai je reagovao munjevito, preskokom u A prostor, ali nekoliko najbliih mina ve je grunulo. Te detonacije uzdrmale su
Brazdaa opako. Ali brod ipak uspe da se prebaci u A prostor.

Oko Dilijan se natisnue udnovati ali ipak i dobro znani oseaji tog 'ubrzanog' vilajeta, u kome svaki pravac, kud god pogleda,
odmah postaje tunel, koji nudi preicu do nekog dalekog horizonta. Na dnu svake takve cevi sija po jedan disk i vrti se polako: po
jedno sunce.

"Jo pedeset sekundi", promrmlja Hanes Suezi, kao da to kae, preteno, samom sebi, a samo uzgred i drugima.

"Opet mine!" kriknu Delfinka. Prekasno, jer serija potmulih udaraca zatrese ponovo itav brod, od pramca do krme. Mo
Brazdaevog svetlosnog omotaa da apsorbuje energiju bila je ovim dovedena u pitanje. Temperatura u brodu se naglo povea.
Dilijan oseti da joj po elu izbija znoj.

Da smo onaj stari Brazda, sad bismo bili ve uveliko pretvoreni u gas, pomisli ona.

Prebacie se u D prostor.

Bilo je to mesto gde ba ne valja traiti preice. Jer, u D prostoru sve je, na prvi pogled, mnogo udaljenije, kao da gleda kroz teleskop
sa pogrene strane.

Na nesreu, ovaj region D prostora bio je gusto naseljen. Odasvud su povrveli pripadnici Kvantnog reda, svetlucavi poluoblici koji,
to ih upornije i neposrednije gleda, postaju sve neodreeniji. Sada ta amorfna bia napadoe svetlosni omota Brazdaa i poee ga
ujedati.

233
"Nai neprijatelji", ree Nis hologram pokraj kapetanice Baskin, "izgleda da su sklopili neki pakt ili ugovor sa kvantoidima, neto
slino saveznitvu. Zato kvantoidi sad uvaju ova 'zadnja vrata' za njih." Nis hologram je zvuao kao da ga zabavlja ovakva
temeljitost i dalekovidost neprijatelja.

Dilijan vide da veliki komadi svetlosnog zatitnog omotasa nestaju pod ovim novim napadom.

"Vadi nas odav..."

Akeakemai je i sam doao na istu misao, koju je poeo da sprovodi u delo i bez njenog nareenja. Brazdaeve maine uinie jo
jedan napor... ali tog trena jato jofurskih i drugih projektila konano stie i pogodi ih.

Jijo

Ka je nekako 'iscedio' jo jedan mali skok, poslednji, a onda B prostor nestade sasvim.

Bio je to trzaj, fiziki trzaj za sve njih u stanici/letelici. Hari bolno kriknu, i ostade bez imalo vazduha u pluima.

Putnici i stanica bili su sada, zauvek, u normalnom prostoru; ali su odlazak B hiperprostora oseali jo neko vreme, bukvalno na
svojoj koi, kao struganje grubom mirglom. Drhtavim rukama Hari otre suze iz oiju. Znao je tano kad se odlazak B prostora desio;
bio je siguran u to; doiveo je jasno i opipljivo taj tuni trenutak. Ostade etvrta da se vrti sama, sad sagraena samo od atoma.

Hari Harms se oseao kao da mu je neki deo due amputiran. Nestalo je jedno prisustvo koje je oduvek bilo tu, makar i neprimetno,
tokom celog njegovog ivota. Nestalo za sva vremena.

Provukli smo se u poslednji as, ree on sebi.

Sad je ve video jasnije. Okrete se da osmotri, zadivljeno, ta je Ka postigao tim svojim poslednjim - poslednjim u ivotu -
hiperprostornim pilotskim bravurama.

Tano ispred njih bila je velika plava kugla obuena u tanku kou vlanog vazduha. Videli su se kontinenti, a izmeu njih luni
okeani. Planeta je bila jasno predvojena obuhvatnom linijom terminatora - razgranienja izmeu dana i noi. Ta linija je, naravno,
jurila poreko povrine sveta. Na jednom od mesta gde se sad nala, videlo se, ak i iz kosmosa, plesanje siunih munja po oblacima,
izmeu kojih su izvirivali planinski vrhunci.

"Jijo, pretpostavljam", proguna Hari, a u sebi dodade: moj novi dom.

"Jeste, Jijo", odgovori Dver Kulhan ustajui. "Dobrodoli. Ba prija, vratiti se Jijou."

Sudei prema napetom dranju tela, taj mladi ovek bio je nestrpljiv da to pre iskoi na kontinent Nagib i vrati se na one umske
staze koje je oduvek toliko voleo. Doznalo se da njega tamo ekaju, u jednoj umi, u divljini, dve mlade ene, koje smatraju da su,
obe, njegove supruge. Dver je izbegavao, u razgovorima sa svojim prijateljima, da objanjava pojedinosti te brane situacije, ali
sasvim je jasno bilo da e prvom prilikom odjuriti kod njih dve.

A ta u ja? zapita se Hari Harms. Nisam vie zaposlen ni u kakvom u Navigacijskom institutu. Ta karijera vie ne postoji. ak i ako
je, negde u nekom zabaenom kutku etvrte, ostala jedna upotrebljiva transferna taka; ili dve, tri, etiri, to nije sasvim nemogue;
niko, ipak, nee silaziti na Jijo da zaposli izvidnika E prostora.

Osmatrao je podozrivo taj plavi svet, koji im se pribliavao sporo kao pu. Relativne brzine broda, planete i drugih tela bile su
odreene ovde, u realnom prostoru, samo kinetikom energijom i 'tvrdom' inercijom. Nee biti nikakvih mikroskokova kojima bi
prilazak planeti bio fino podeen. Sletanje bi moglo da bude teko i opasno.

Imaju, dodue, pilota koji je prilino dobar majstor svog posla. Zato sletanje nije bilo Harijeva najvea briga. Ali, znao je da ova
njegova stanica/letelica/hodalica, kad jednom sie na Jijo, najverovatnije nikada vie nee poleteti, nikud. Antigravitacija se zasniva
na nekoliko trikova, koji svi proistiu iz postizanja prave, eljene ravnotee izmeu nekoliko razliitih nivoa hiperprostora. Poto su ti
nivoi svi - ili veina njih - nestali zauvek, Harijevi generatori polja najverovatnije nee nikada vie biti u mogunosti da generiu
dovoljnu uzlaznu silu, takozvani uzgon. A Jijo je velika planeta koja vue ba jako, svojom gravitacijom, ka sebi. Nee, dakle, biti
nikakvog uzletanja.

Najverovatnije u ostati prainar od sad pa do groba, ree Hari Harms sebi; ali... ta rei, ipak u imati nekakav ivot ovde.

Jijo je, barem, izgledao mnogo privlanije nego pranjavi Horst. Lepi, uistinu, i od Zemlje.

234
Ovde ive i neke impanzkinje, ree on sebi; ali od one ranije sorte, koja jo nije osvojila sposobnost govora. Dver kae da su
pametnice u svakom pogledu sem to ne umeju da koriste glas za govor.

Uzdahnu.

Valjda u, pomisli on, postati slavan kao 'jedini impi koji zna da govori'.

I jedini sa belim krznom.

I jedini sa... repom.

Nasmeja se suvo, kao da iskaljava papir. Kakav e to biti ironian preokret u odnosu na njegov boravak na Zemlji, gde su impiji bili
sve neko blazirano i priljivo drutvo; za njega su smatrali da je utljivko i da je 'spor'. Ovde mu nijedna enska nikada nee
dosaivati brbljanjem.

Ali, ree on sebi, moi u da priam do mile volje sa est drugih sapijentnih rasa koje su se nagurale na samo jedan od tih njihovih
kontinenata, na 'Nagib'. Ili, valjda, sa sedam, ne, sa osam rasa, ako se uraunaju i Delfini i Titlali; a mi impanzi biemo, dakako,
deveta rasa. Uskoro.

Pogleda Delfina po imenu Ka ije velianstveno pilotiranje ih je dobacilo na Jijo ive... i, u znatnoj meri, zdrave. Taj se toliko
ustremio da to pre bune u vodu i zapliva ka svojoj Pipoi, da je pitanje hoe li imati strpljenja da prvo aterira negde na Nagib i iskrca
svoje putnike suvozemce!

"Ha, hm", progovori debeljuna Kivei Ha'aoulin. "Zgodno mestace. Mislim da prijatno neko vreme, dok ocenim komercijalne
mogunosti ovdanjeg trita."

Hari zavrte glavom. Ova ludaa oigledno ostaje pri svom uverenju da e se sve uskoro vratiti u normalu, i da e Pet galaksija biti isto
to su i bile.

Pa, dobro, zakljui Hari; nek ona ostane luda i srena zauvek, tako e joj biti lepe na ovoj planeti. Jer, na ovoj planeti e i ostati,
doivotno. U ovom zabitom kutku etvrte.

Ka uzmahnu glavom i 'zacvrkuta' zabrinuto. "Detektujem brodove!"

Hari pritra konzoli sa instrumentima.

"Vidim ih", ree on. "Nalaze se gotovo svi iza nas. Prestigao si ih, kad si izveo ona tvoja poslednja dva luda skoka. Stii emo na Jijo
nekoliko nedelja pre njih."

Zagleda se pomnije u instrumente.

"To su", ree Hari, "veinom mala vozila - amci za spasavanje, izvidniki amci, atlovi. A u njima su, pretpostavio bih ja,
brodolomci, sve ono to je preivelo kad su njihove dve flote nastradale u B prostoru tokom glavnog raskidnog udara." Zastade, poe
nervozno potezati oba runa palca. "Zaputili su se ka jedinom utoitu koje uopte postoji u ovom delu svemira. Ka ovom istom gde
idemo i mi."

Dver uzdahnu. "A, znai tako. ak i ako je Zajednica naroda Jijoa uspela, dok smo mi bili odsutni, da likvidira garnizon koji su Jofuri
ovde ostavili, opasnost nije sasvim prestala."

Hari klimnu glavom. Po standardima civilizacije kojoj je do maloas pripadao, te dolazee 'snage' bile su jadne: aica brodolomnika.
Neki od tih amaca nee ni stii do Jijoa, ili e stii ali e svi unutra biti mrtvi, ili e se razbiti pri sletanju. Meutim, oni koji uspeno
slete bie jai - orujem jai - od ove njegove usamljene stanice/letelice. Jijoanci bi se uskoro mogli nai u vrlo ozbiljnoj nevolji.

Tek tada Hari shvati da bi taj predstojei sukob mogao imati veoma dugorone posledice.

Ako nema nikakvih drugih tajnih naseobina prerano dolih, na ko zna kojoj zavuenoj planetici negde u etvrtoj, ako je Jijo zaista
jedini takav svet, onda e se istorija kiseoninih naroda galaksije etvrte pisati samo na Jijou. Oni su ovde; znaju ta je let do zvezda;
neki od njih imaju, sada, i te kakvo zvezdoletno iskustvo.

235
ak i ako su svi nivoi hiperprostora zaista zauvek uskraeni etvrtoj, pre ili kasnije poee neka, nekakva ekspanzija sa Jijoa u
svemir. Ta kultura irie se po etvrtoj. Moda e ispuniti celu tu galaksiju. Moda e na nekim planetama, usput, pronalaziti ive
rase koje imaju potencijal za sapijentnost. Moda e tad biti, u etvrtoj, pokrenut novi cikljus Uzdizanja, drugaiji.

Implikacije toga ispunie Harija ledenim strahom.

Ko god bude pobednik na jijoanskom popritu ove godine, ree on sebi, odredie moralnu osnovu - celokupni drutveni etos - za celu
tu buduu zvezdanu civilizaciju, koja e onda milionima godina nastaviti tako.

Hari Harms je ve jednom bio voljan da poloi svoj ivot za jednu drutvenu zajednicu; za onu svoju donedavnu. Sad mu se uini da
nikad nee imati odmora. Jo nije uzeo nijedan dah jijoanskog vazduha, niti okusio jijoansku vodu i hranu, a ve mora da se opredeli:
hoe li postati deo tog sveta, hoe li na svoja plea preuzeti deo bremena Jijoa, kao teret svoj.

Koliko sam uo, pomisli on, dok je bila Zajednica est naroda, prilino toga su umeli i postigli. Ako je suditi po Dveru i po ovoj Reti -
ali, i po Alvinu i Ur-roni - ovdanji narod e znati da se bori.

On potapa konzolu svoje stare, dobre 'hodalice'.

Moda emo mi moi da im pomognemo malice, a?

Prilazili su planeti putanjom spiralnom, stalno sve niom. Ona ih je vodila i preko none strane Jijoa, ispod jednog od jijoanskih
prirodnih satelita; Dver ree da je to mesec Loocen. Hari uzviknu videi na povrini tog meseca, otprilike na tamonjoj trenutnoj liniji
razgranienja izmeu dana i noi, neke blistave take, postrojene. To su gradovi blistali u vakuumu, na suvoj povrini, pod jakim
svetlom Jijovog sunca.

Onda uvide da je ta svetlost samo odbijena; da gradovi na Loocenu ne proizvode sopstvenu svetlost, nego samo svojim kupolama
odbijaju sunevu. I uvide da tamo sigurno ima jo mnogo takvih gradova, ali da najbolje odbijaju suneve zrake ba pod ovim uglom.

To su kupole, ree on sebi, ispod kojih nema nikog ivog. Tamo je apsolutna tiina, jo od kako su odleteli gazde. Bujuri. A ti apci su
odskakutali pre... kako ono bee? Pre pola miliona godina?

Pa ipak, ree on sebi, lep je prizor... I, ko zna, moda jednog dana...

Neiji glasi, zaista vrlo tanak, natera Harija da se okrene.

Reti je stajala pored suprotnog prozora, gledajui unazad, ka vasionskom prostranstvu. Uporno je odbijala da ak i pogleda svoju
zaviajnu planetu.

Mrka kao olujni oblak, ruku vrsto prekrtenih ispred sebe, ignorisala je pozive svog 'muia', njenog malog, voljenog 'Uronje' koji je
stajao na podu, skakutao na etiri delikatne kentaurske noge, pentrao se dvema prednjim nogama na okvir Harijevog kristalnog
prozora, uzvijao vratom a malenim rukama pokazivao neto napolju, mahao.

"Vidi, ena! ena vidi ovo vidi!"

"Sve sam ja to ve videla", promumla Reti besno. "Prizori, a. Kamenine, trnje, blato. Znam ja ta ima dole. Najvie ima blata.
Kompjutera ne, a ni elektrine struje, ne, ali blatita ima kolko god..."

"Ne prizor ena ne prizor!" uzviknu mali Jii. "ena vidi bumm. Bummm. Vatromet!"

Reti ostade uporna, ali drugi prioe da vide ta to 'konji' pokazuje.

"Ugasi svetla", ree Hari kompjuteru, da ne bi svetlost u toj glavnoj i jedinoj velikoj prostoriji njegovog brodia ometala gledanje
neeg moda sitnog i ne mnogo znaajnog napolju.

Ispod njih se irila no Jijoa, crno ebe na kome bi kroz samo nekoliko generacija mogle da blistaju svetlosti velegrada, i to ne samo
jednog. To e se najverovatnije i dogoditi, bez obzira na to ko e dobiti predstojeu bitku. Ali, ove noi dole se nije videlo ba nita.
Hari ak ni upotrebom svih svojih instrumenata ne uspe da detektuje ni jedan jedini znak ili trag sapijentnosti. Znao je i zato je tako:
est naroda Jijoa ve hiljadama godina se maksimalno trudi da sakrije svoje prisustvo, sve do sada ilegalno, na ovoj planeti; uvebali
su se u tome poprilino.

236
Bilo je zanimljivo nagaati kakva e zvezdoletna civilizacija da iznikne iz jijoanske Zajednice, koja je izgradila tako jake tradicije
meusobne sloge i, istovremeno, zatite ivotne okoline to jest ekologije, a preko svega toga i veoma liberalan individualistiki
pristup novim idejama i novim poduhvatima. Morae da bude neto ba zanimljivo... pod pretpostavkom da ta Zajednica ne bude u
predstojeoj krizi unitena.

Hari nije primeivao to ka emu je mali Jii pokazivao jednom rukom. Dver mu pomoe.

"Malo desno", ree Dver. "Ona iskrica."

"Lepa lepa", glasio je Kivein komentar.

Izgledalo je to kao ika izletela iz neke logorske vatre - ali ika koja se vinula zaista visoko. Iznad atmosfere, u nebeski mrak. Sada
je plovila neno i veoma lagano.

"Osmatraki mod", naredi Hari. "Uveaj sliku te anomalije u koju ja gledam."

Kompjuter je zaas skenirao njegove oi, ocenio fokus, i proizveo sliku tog dela neba. Veliki hologram izbi kao erupcija iz poda, i
pokaza najudniji predmet koji je Hari Harms ikada video, ak i posle viegodinjeg putovanja po stvarnom i E prostoru i susretanja
sa udnim memskim biima.

Dugaka iljata cev letela je uvis... isputajui iz svog repa mlazeve vrelog, belog plamena.

"Drvo gori pa leti? Je l'?" ree trgovkinja Sintijanka.

"Nije drvo", ree Dver. "To je megabu... ogroman bambus."

Reti vie nije mogla odoleti radoznalosti. Okrete se, ali plamen se ve sledeeg trenutka ugasi. Vitki projektil nastavio je nekoliko
trenutaka da leti samo po inerciji. Harijevi instrumenti izmerie taj 'nebeski predmet'. Pokazalo se da je duina te stvari mnogo puta
vea od visine Harijeve stanice/letelice zajedno sa njenim 'paukovskim' nogama!

Najednom se taj predmet, slian zailjenoj olovci, prelomi na sredini. Zadnja polovina pade tumbajui se nazad ka Jijou, jo se
pomalo dimei. Ali iz novog zadnjeg dela, dakle iz tako skraenog 'predmeta', izbi novi siloviti mlaz vatre.

Kivei progovori tiho, zbunjeno. "Koji to fenomen prirode pa da megabambu..."

"Ne prirode, rakunice jedna smena!" zacijuka mukari Jii. "Bu raketa napravili mi Uri a neto i Ljudi i Treki pomogli. Zapali
raketa visoko za dobrodoli Reti i Ji kui!"

Hari mirnu jednom, dvaput. Onda se iroko osmehnu.

"E pa stvarno. To im je dvostepena raketa sa hemijskim gorivom, izdeljana od drveta... bez obzira kako ga ti, Dver, naziva."

Opet se obrati raunaru svog brodia. "Zumiraj na prednji, iljati kraj, onaj najdalji od vatre."

U hologramu u zamraenoj osmatrakoj kabini pojavi se, uvean, taj deo primitivne rakete. Sada se videlo da se raketa cela polako
okree oko svoje uzdune ose simetrije. Na prednjem kraju raketa je bila graena otprilike kao koplje: imala je vrh koji se malo irio,
a onda suavao u iljak.

Jedan traak svetlosti iznutra ree im sve. Tu se nalazio prozor, sa oknom od neke vrste stakla. Iznutra je dopirala bleda svetlost.
Pokazale su se, na tren, dve male siluete sa zmijastim uzvijenim vratovima. I jedna tipaljka/hvataljka nalik na onu koju imaju krabe.

Onda se Harijeva letelica zanese, zbog ega svi u njoj posrnue. Ka ree da poinje ulazak u atmosferu.

"Dr' se za neki oslonac!" ree pilot. "A mogli bi se putnici i vezati za neto!" Do stupanja nogom na vrsto tlo ostalo je, po svemu
sudei, samo jo malo vremena. Trebalo je preiveti samo jo jedan prolazak kroz plamen, ali neto drukije vrste od onog raketnog.

Ipak, svi oni, pa i Hari, ostadoe kao hipnotisani jo sekund-dva; eleli su da gledaju raketu to je due mogue.

Kompjuter je izraunavao njenu najverovatniju dalju trajektoriju; sada saopti da e se zavriti padom na najvei mesec Jijoa.

237
Tek sad se Reti oglasi komentarom o raketi. Tresnu nogom o palubu ispod sebe, ali ne iz ljutnje nego u znak odobravanja. "Ultra-
carski!" povika ona. "Je l' znate vi ta to znai?"

Hari i Dver posluno odmahnue glavama: ne, ne znamo.

"Znai da ja neu ostat' zarobljena na Jijou! Znai da ima naina za uzletanje sa te bedne lopte blata. Mo' se kladi u bure sa drosom
tvoje babe da u ja taj nain da upotrebim."

U njenim oima kao da je blistala ista ona svetlost kao to se irila iza raketnog motora... ali, hologram se ugasi a blistava takica im
nestade sa vidika; jer njihova putanja bila je silazna. Naputali su orbitu. Hari povede putnike dole i priveza svakog za poneko sedite
ili kakvo drugo uporite u njegovim prostorijama. Priveza se i sam. Dok je vezivao Ljudicu Reti, osetio je, pod rukama, kako njeno
mravo, ilavo ljudsko telo treperi od uzbuenja i nade. Oseti njenu sumornu, neumoljivu reenost.

"Ja u idem pa ma ta bilo", ree mu ona. "Ima da odletim odma, im me ova glupa stara vasiona pusti."

Major Hari Harms pomirljivo klimnu glavom. Jedna od stvari koje bi ponajmanje eleo da mu se dogode u ivotu bila bi, da se ba on
nae ovoj ljudskoj devojci na putu.

"I ja mislim da e ti to uspeti", ree on glasom bez i najmanjeg traga sumnje ili pokroviteljske nadmoi.

Uskoro po spoljanjosti stanice/letelice liznu vatra. To se Jijo pruao uvis da im poeli dobrodolicu.

Otadbina

Provaljeno uasnim ranama, vozilo zvano Brazda pripremalo se da 'padne' nazad, u normalni prostor. Veina probabilitetnih peraja
nestala je, ili je visila odlomljena. Rotacioni toak za simuliranje gravitacije bio je napola rastopljen, vrsto zavaren za brodsko korito.

Zatitna, polusapijentna svetlosna obloga oko broda umirala je; njeni poslednji delovi su se razmotavali i nestajali. Taj dar
Transcendentnih odlazio je kao stvorenje hrabre due, smrtno ranjeno u plemenitoj borbi.

I oklopni sloj od transmutovanog ugljenika veim delom je bio uniten, raznet, 'oduvan' sa korita broda.

Dilijan je alila zbog gubitka tog prijatelja. Kao to je alila i zbog gubitka mnogih drugih prijatelja u raznim ranijim bitkama. Ali,
alila je ponajvie zbog gubitka nade.

Na plan, pomisli ona, bio je da izbegnemo unitenje, a neprijatelja da odvuemo na daleku, beskorisnu jurnjavu za nama, to duu,
to dalje od Zemlje.

Neprijateljev plan bio je da nas uniti ovde a da ne olabavi opsadu Zemlje.

Izgleda, zakljui ona, da se i jednoj i drugoj strani ostvarila samo polovina planova.

Kiborg Hanes Suezi, Emerson, i preostali inenjeri - sveukupno, ekipa malena i premorena - radili su u mainskoj sali, ne bi li brodu
vratili to vei deo pogonske energije. U ovom trenutku Brazda je imao snage samo da se 'srui' u stvarni prostor, pred cevi
neprijatelja, ali ne i da tamo ita uini. Jedino u atvarnom prostoru, dodue, nee ga ugroavati jata lutajuih nuklearnih mina, opori
kvantoida angaovanih da rade za neprijatelja, i nasrtaji drugih slinih stvari.

Moraemo, pomisli ona, na kraju da se predamo ivim neprijateljima; a oni su, kao i mi, disai kiseonika.

Po pravilima rata, trebalo bi da sad bude mogue predati brod i posadu pobednicima. Onda bi preiveli lanovi posade trebalo da budu
tretirani kao ratni zarobljenici. Pod pretpostavkom da pobednici ve sledeeg trenutka ne zarate izmeu sebe zbog razmirica oko
podele plena.

Naravno, kapetanica nije mogla dopustiti da je uhvate ivu. Informacije skrivene u njenom mozgu nisu smele pasti neprijatelju u ruke,
nikad, nikako, nipoto.

Uzdahnula je. Ova poslednja jednostrana bitka, ova od devedeset sekundi, odvijala se donekle prema njenim planovima. Malo je
nedostajalo pa da njena taktika uspe. Sa svakom eksplozijom mina, sa svakim napadom kvantoida, sa svakim 'tremorom' zaostalim iza
velikog svemirskog potresa, plotun projektila koji su jurili ka Brazdau osipao se, proreivao, gubio pravac. Kad su konano
eksplodirali, bio je to nekoordiniran, razasut niz eksplozija - veinom promaaja. Efikasnost napada bila je, dakle, bitno smanjena.

238
Ali je teta ipak bila gotovo smrtonosna.

Dok se Brazda kriputavo vukao ka svom poslednjem potezu, ka silasku u vakuum normalnog prostora, Dilijan je razmiljala o
injenici da su sada toliko oslabljeni i provaljeni da ih moe unititi svako: i najmanja korveta, i borbeni amac, pa ak i naoruani
amac za spasavanje. A ekala ih je - armada divova.

"alji signal za primirje", naredi ona. "Kai da smo spremni da pregovaramo o uslovima kapitulacije."

Vrtlog Nis maine jako potamne, maltene se gasei, a onda se nakloni ka njoj. Bio je to znak dubokog potovanja.

"Kako ti kae, zapovednice. aljem."

U sali za planiranje preostalih nekoliko lanova posade trudilo se da popravi mnogobrojne tete. Ekrani nisu prikazivali nijednu
korisnu sliku iz hiperprostora, samo oblake jonizovanih gasova proarane krhotinama metala. Onda se na jednom ekranu ipak pokaza
par gravitacionih bunara: jedan vei, jedan manji. Tera i Luna. Zemlja i Mesec. Dva mala oblutka u prostorvremenu.

Zemlja i Mesec, pomisli Dilijan; primakli smo im se blizu, zaista blizu.

Znala je da e se na ekranima uskoro pojaviti neki drugi predmeti, manji od Meseca ali mnogo blii. Velianstveni u svojoj moi.

Taj trenutak povede njene misli nekoliko godina unazad, na prvo suoenje sa Flotom sablasti. Tako mladi su bili tada i ona, i Tom;
tako oduevljeni to neto otkrivaju u ime, i u korist, zemaljskog klana; a sa njima je bio njihov prijatelj Kraidaiki. I bilo je donekle
slino ovom sad. Brazda se veoma lagano kretao kroz jedan gusti molekularni oblak, u onom dalekom mestu koje je poznato kao
Plitko zvezdano jato, ili Plitko zvee.

Bila je to meuzvezdana barutina u koju niko nije zalazio.

Mesto gde ne bi trebalo da bude ieg zanimljivog za zvezdoletna bia.

Njihov kapetan se, meutim, oslonio na intuiciju: slutio je da bi ba tamo mogao pronai neto.

Posle nekog vremena iz magle je, pred njima, izronila...

Nita.

Dilijan se mrtila, ne verujui svojim oima. Ostavljajui uspomene po strani, vratila se sadanjem trenutku, stvarnosti. Sara i drugi
prisutni u sali za planiranje, kao i Delfini u susednoj, kontrolnoj sali, punoj vode, poee da mrmljaju nervozno. Zurili su sa
nevericom u prazno nebo stvarnog prostora.

Trudei se svim silama, motori Brazdaa izvukli su brod iz oblaka metalnog kra i otpada koji je veim delom poticao sa njega samog
- od pretrpljenih oteenja. Sada su, ve, na nekoliko ekrana videli okolni svemir.

Nigde se nije videla neprijateljska flota.

Niti ijedan brod.

"Pa... ta..." poe Dilijan, ali zauta, jer joj ni samoj nije bilo jasno ta je htela da kae.

"Kud odoe?" ree, umesto nje, Sara Kulhan, koja je drala impanzicu Priti za ruku, stiskom koji je izgledao beo i znojav.

Niko ne odgovori.

Sledeih nekoliko minuta vladalo je utanje. Radili su na popravljanju osmatrakih instrumenata. Njihovi senzori dohvatali su sve
dublje u okolni svemir.

"Kra i loma ima koliko hoe, ali ne vidim nijednu veu letelicu u ovom kubnom astronu", izjavi, najzad, oficirka za osmatranje. "Ali
moda se kriju iza Meseca, spremni da jurnu!"

Dilijan samo malo odmahnu glavom. Onolika armada neprijateljskih brodova teko da bi mogla da se sakrije iza Meseca, i kad bi
htela, i kad bi to Zemljani dopustili. Osim toga, ko bi postavljao zamku za plen koji ve lei nepokretan, polumrtav? Brazda - sada,
uistinu, temeljito izbrazdan - nije mogao ni da napada, ni da se brani. Kuence bi ga moglo potui u potenoj borbi.
239
"Detektujem veliku koliinu sveih hiperprostornih mrekanja u ambijentnom polju", ree Akeakemai. "To su tragovi prolaska jakih
maina. Neki stvarno veliki brodovi su ovuda proli, otili odavde, pre samo nekoliko minuta. Ja bih rekao: pobegli su prokleto brzo!"

Nastavie rad na popravkama, u tiini.

Posle nekog vremena Nis hologram se ponovo pojavio, znatno svetliji, blizu Dilijan. "eli li uti jednu moju pretpostavku, dr
Baskin?"

"Ajd' pretpostavljaj."

"Palo mi je na um da je tvoja snimljena prezentacija..."

"Onaj blef?" ree ona.

"... sadrala u sebi znatno veu dozu istine nego to si ti to mislila, ili mogla znati, u vreme emitovanja; zaneta u svoje vuje emocije i
u primitivni 'blef', nisi sagledala dublju istinu..."

"Bilo je to komedijaenje, i malo dete bi primetilo prevaru", ree ona.

"... ali iskusni galaktici jesu sagledali dublju istinu ispod blefa, i zato su, shvativi sa ime zapravo imaju posla, pobegli odavde.
Naroito kad su videli da se mi vraamo iz hiperprostora, da smo preiveli neto to se preiveti ne moe, i kad su uli da im alje
poziv da se predaju..."

"Ej!" ree ona. "Pa ja sam mislila... da se mi njima..."

"U svakom sluaju", ree vrtlog svetlosnih linija pored nje, "njihova flota se podelila i svaki deo je pobegao ka svojim matinim
svetovima."

Zurila je. "Ima dokaz? Ne verujem ja to."

Nis maina opet 'slegnu ramenima' na svoj karakteristini vrtloni nain. "Na sreu, vaseljena u ovom sluaju nee mnogo mariti ta
mi verujemo ili ne verujemo. Glavno pitanje koje preostaje pred nama glasilo bi: da li su neprijatelji pobegli zauvek, ili e se posle
konsultacija sa svojim augurima vratiti da obnove rat protiv Zemlje.

Ja moram biti iskren i rei da je po mom ubeenju mnogo verovatnije ovo drugo.

Ali, bez obzira na to, ovde se dogodila jedna izuzetno vana stvar, dr Baskin. Istorija e tako rei, a presudu istorije morae i ti da
prihvati.

Ta re zazvuae sasvim promaeno, u ovoj razdrndanoj olupini koja vie ni dve pare ne vredi. Zato ti i ne pada na um. Dozvoli da je
ja izgovorim prvi.

Pobeda!"

Posle nekog vremena poee da izviruju, a zatim i da izlaze i ire se po Sunevom sistemu, snage branilaca Zemlje. Iz poslednjih
uporita, iz oajnikih sklonita gde su ekali da asno prime poslednji plotun, poletee oprezno, mislei da je i ovo moda neki
neprijateljski trik. Iz razvaljenih planina Lune, iz kratera sada mnogo dubljih nego to ih je priroda stvorila, pooe zdepasti brodovi
branilaca, prekriveni oiljcima iz mnogih bitaka.

U svemirsko prostranstvo.

Njihovi ispitivaki zraci dosezali su u svaki kutak Sunevog sistema. Najzad, prepuni nepoverenja, poee da se okreu ka jedinom
detektovanom uljezu, iji oblik nije liio ni na ta prepoznatljivo.

"Ni makac!" naredi Dilijan pilotu. "Ne sme uiniti nita. Nijedan pokret niti ikakav iznenadni postupak. Budimo strpljivi. Nek se
oni naviknu na nae prisustvo ovde."

"Da, u redu", ree Akeakemai, "ossssim to ve neko vreme emitujemo kod za identifikaciju, koji kae da smo mi zemaljski brod-d
Brazda. Nita drugo. Ti momci tamo su vrlo nervozni, a ja ne elim da ih uinim jo nervoznijim."

240
Re 'nervozni' bila je vrlo blaga, sasvim nedovoljna. Ti svemirski vojnici dve godine su odolevali napadima ogromnih estorukih
'insekata' Tandua, i drugih fanatinih neprijatelja. Moglo se razumeti zato su i sad drali 'nervozne' prste na okidaima svog oruja.
Dilijan je sve inila da ih ne isprovocira; da ne bi na kraju, posle pobede, poginula od svojih.

Smatrala je da sad moe ekati jo malo.

Dejk Demva nee biti nimalo zadovoljan kad vidi u kakvom stanju mu vraam Brazda, pomisli ona; i ta u brodu imam. Dve treine
posade nije tu; arheoloki nalazi nisu tu. Nedeljama e on mene ispitivati, ne bi li nekako saznao kud su otili Kraidaiki i Tom, i kakav
ih je to udan posao zadrao - zato se jo ne vraaju.

Ipak, ona i donosi neto na Zemlju; neke poklone.

Na primer, tajnu kako savladati jofurske komandne prstenove.

Donosi i informaciju o ivotinjskoj vrsti zvanoj 'kiki' na planeti Kitrup; to bi mogli biti sledei tienici ljudske rase, dakle novi
lanovi zemaljskog klana. To znai da zemaljski klan raste.

Donela je i ona bia sa Jijoa, reuge, koji ive u simbiozi sa razumnim vrstama tako to im pomau da jedna drugu shvati.

I sve ono to su Nis i ona saznali ispitujui brodski ogranak Biblioteke.

Ni to nije bilo sve.

Postoji izgubljena kolonija na Jijou, i druga na Polkdiju. Savet Teragens e eleti da bude dobro obaveten o njima. Obe te skupine
Ljudi suoene su sa velikim opasnostima, ali obe imaju ansu da ostvare neto to Teragens ve odavno pokuava - da opstanu kao
izdvojeni delovi zemaljskog klana sasvim izvan dohvata galaktike civilizacije, da preive ak i ako Zemlje jednog dana ne bude.

Bilo je jo mnogo drugih stvari o kojima se imalo priati sa zemaljskim voama i naunicima; Dilijan bi mogla ostati na 'debrifingu'
- procesu izvetavanja, priseanja i najsitnijih pojedinosti, i opirnih razgovora sa stareinama posle obavljene misije - godinama.

Sve to su otkrili o drugim redovima ivota, na primer; a naroito o Transcendentnima.

O vioj, starijoj vrsti Transcendentnih.

Iako je uvidela da su to bia koja zaista imaju mo i znanje maltene kao bogovi, Dilijan je iz ponovljenih susreta sa njima izala sa
nekim udnim oseanjem ne mnogo dalekim od saaljenja. Jer ak ni oni nisu bili najstarija niti najvelianstvenija deca ivota - nego
ona manjina koja je ostala u ovoj vaseljeni iako je veina skupila hrabrost da se baci u nesagledivo, u crne rupe ili ak u ogoljene
singularitete, a to bi moglo da znai u neka carstva sasvim drukija i mnogo bolja.

Kukavice! Tako ih je nazvala u momentu ljutnje. Posle je priznala da nije bilo fer tako ih okarakterisati, pa ipak, u toj rei bila je
prisutna i neka trunica istine o njima.

Jer oni su u zagrljaju plima ostali kao u klopci. Nema im povratka, ali, ne usuuju se ni napred. Jer ono ispred njih moda je samo
vrhunski prirodni sistem za reciklau otpada. ubreta. Zato sede tu gde jesu, razmiljaju, planiraju, dok vreme blago prolazi negde
pored njih. A kad im zatreba, i kad im se uini da je zgodno, pobiju nekoliko miliona milijardi 'niih' osoba.

Sve u svemu, nisu ba drugari koje bi Dilijan rado pozvala na ruak.

Dim i praina od eksplozija, od bitke, polako su se razilazili. Dilijan naredi da se oklopni 'kapci' na prozorima, ionako ispucali i
izrovani, razmontiraju i odbace. Zato sad, po prvi put posle Kitrupa, svetlost proe kroz kristalne prozore Brazdaa. Tek sad se moglo
iz sale za planiranje gledati neposredno u svemir, napolje. Dilijan stade pred jedan okrugli prozor i zagleda se u Mleni Put.
Sazvea mnogobrojna, ali tako dobro znana; nepromenjena. Pogled na njih umirio bi i neku peinsku enu, Dilijaninu pretkinju,
koja je ivela veoma mukotrpno, jedui korenje iskopano iz zemlje... pre samo desetak hiljada godina.

Svetlost je spora, pomisli Dilijan, ali neminovno stie.

Pratila je pogledom neke od poznatih, najvanijih trgovakih puteva kroz tu galaksiju.

Tokom sledeih stotinak hiljada godina, pomisli ona, pristizae svetlost svih onih supernova koje su eksplodirale istovremeno. Na
mahove i sa desetak, ili stotinak njih istovremeno. Tada e Mleni Put izgledati izuzetno. Dreavi sjaj supernova oglaavae uvodni
deo poruke Transcendentnih.

241
Poruka je prosta ali vana. Moe je shvatiti svako, pa ak i ona.

Glasi: "Ej! Evo nas, mi postojimo. Pozdrav! Ima li ikoga tamo?"

Okrete se i vide da odozdo, iz mainske sale, ide Emerson. Na Brazdau, po svemu sudei, vie nee biti posla za njega. On pouri do
Sare, i to dvoje se zagrlie. Njihova prijateljica Priti stajala je u blizini, ali ipak pored prozora... zagledana u iste zvezdane vidike kao
kapetanica, ali zadubljena u neke misli samo njene, verovatno sasvim drugaije od Dilijaninih.

Naravno, i ova mlada ena, Sara, takoe je dar Zemlji: osoba koja je samostalno, samo na osnovu svog matematikog znanja,
predvidela veliko otcepljenje. Fantastino postignue... ali Sara je sad ila i dalje, tvrdila je da ak i ekspanzija univerzuma nije
fundamentalna pojava nego samo simptom, znak da se deava neto drugo, jo vanije. Sara je to opisivala reima da "dolazi neto,
neto izvan naih postojeih pojmovnih okvira"... ta god to znailo.

I jo je nagovetavala da bi ta krajnja tajna mogla biti u nekoj vezi sa slabo poznatom rasom Bujura.

Dilijan odmahnu glavom. Uskoro e svi ti problemi biti prevaljeni na plea nekih drugih osoba. Ukljuie se vrhunski profesionalci
iz celog roda Ljudi, a i desetak drugih rasa; oni koji su osposobljeni da filozofiraju o tajnama. A ona, Dilijan, bie u mogunosti da
se vrati svom jednostavnijem poslu, lekarskom i isceliteljskom, za koji je i obuavana.

Nikada vie ja nikome neu narediti da ode u neto gde e poginuti, pomisli ona; nikada, nikada vie. ta god da kau o naim
postignuima na ovom veoma tekom putovanju, ja neu prihvatiti vie nikakvo komandno mesto.

Od sada, pomisli Dilijan, ja spasavam samo pojedinane ivote. Neka neko drugi spasava kosmos.

Znala je ve i ko e joj biti prvi pacijent.

im me puste sa debrifinga, posvetiu se leenju ovog Emersona; njemu treba vratiti mo govora, makar samo delimino. Moda su
neurolozi na Zemlji ve postigli neki napredak u leenju te vrste modane osakaenosti. Ako nisu, saviu nebesa na pola, ako treba,
samo da bih ostvarila to.

Zapita se da li iza te njene ambicije stoji oseaj krivice. Moda elja da ona lino popravi tetu koja je nastala zbog izvravanja njenih
nareenja? Ili zato to ovako prija gledati to dvoje, Saru i Emersona, kako i bez rei razgovaraju umom, i srcem?

Gledajui ih kako se dre za ruke, Dilijan se malo opusti.

Srce moe biti dovoljno. Srce je snaga koja nosi.

Pozva je Akeakemai.

"Uspostavljena je dvosmerna zvuna i slikovna komunikacija, dr Baskin. U ovom trenutku alju nam jednu poruku."

Na jednom od velikih ekrana pojavi se slika: kontrolna sala jednog od ratnih brodova koji su se polako kretali ka Brazdau. Mnotvo
tupih uglova i oblika nagovetavalo je thenanijansku izradu. Videlo se da posadu sainjavaju preteno Ljudi, ali lice pred kamerom
imalo je otre jagodine kosti i uglastu lepotu mukarca Timbrimija, pokraj ijih uiju su se njihali mnogobrojni mali pipci osetljivi na
empatiju.

"... da su vae tvrdnje slabo verovatne. Molim dajte neki dokaz da ste zaista zemaljski brod Brazda. Ponavljam..."

Na prvi pogled lak zahtev. Godinama se Dilijan svim silama borila za ovaj trenutak, kad e moi opet da ima kontakt sa Zemljom. A
ipak, nekako joj se nije htelo da odgovori.

Posle samo jo jednog trenutka razmiljanja, znala je i zato.

Ona je ovek. Za svakog oveka, vaseljena se deli na dve zasebne oblasti: jedno je Zemlja a drugo 'sve ostalo', sve ono izvan.
Svemir. Ostajui jo malo u svemiru, mogla je da zamilja da je na neki nain 'blizu' Toma Orleja; da jo traju njihova lutanja kroz Pet
galaksija; da iako su meusobno udaljeni jo nekoliko megaparseka, ona moe da uini neto, naredi neto, poleti nekud, istraje u
svemirskom putovanju, i da najzad nae njega.

Za razliku od toga, sletanjem na dobru staru Zemlju, na Teru svoju, ona stie kui, odrie se putovanja, svemir za nju postaje ono
drugo, ono spoljanje, jedna bezgranina divljina u kojoj je Tom nestao - Tom, i Kraidaiki, i Hikahi, i mnogi, mnogi drugi - i gde,

242
moda, i sad prolaze kroz neke nove pustolovine, ali gde ona, Dilijan, nije. Morae da nae sebi neki posao na Zemlji i da ivi ivot
trudei se da bude to manje usamljena.

Htela je da uzme re, kao zapovednica broda, i odgovori tom Timbrimiju. Ali, neto u njoj prieljkivalo je da odgovori, ipak, neko
drugi umesto nje; da neko preuzme taj poslednji teret na sebe. Gorkoslatki zadatak okonavanja svih njihovih putovanja.

Upravo to uini jedan glas, onaj od koga je to ponajmanje oekivala. Emerson D'Anit, koji istupi pred kameru i zapeva veselo, bodro i
brzo, kao u zemaljskim kominim operetama iz nekih davnih dana.

Ako se smeje
ti srce greje
to ti je najbolje;
zamren je svet,
al' nasmej se opet!
Materiju pobedi
umom je povedi,
ivot popravi;
tako izbegni peh,
a metod za to je smeh!
Debeli il' suvi
poslednji il' prvi
vano je da se smejemo;
vano je da ha ha
pa hajdmo i tiii - i - jaaaaaa!

Sudba

Hidrogenske komponente, zangovske, bolje su se snalazile u svemu ovome; filozofskije. Slino tome, i mainski elementi koji uoe
u sastav ove zajednice zvane Majka.

I u civilizaciji vodonikaa, i takoe u civilizaciji mehanikih ivih bia, veoma su duboko ukorenjena uverenja da je sva ova
takozvana 'stvarnost' samo privid; da je sve, od najvee galaksije do najsitnijeg virusa, samo jedna ogromna, dugotrajna simulacija.
Samo jedan 'model' koji se isprobava u cilju reavanja nekog stvarnog, veeg problema ili zagonetke.

Naravno, bilo je sasvim prirodno da se takva filozofska uenja razviju ba kod ta dva reda ivota. Evolucija Zanga, vodonikaa,
odvijala se kroz stalnu, sveprisutnu upotrebu analogno-simulacijskog metoda razmiljanja - kroz 'glumu' mnogobrojnih delia
namenski izdvojenih za to u telu svakog Zanga, svakodnevno. Maine su takoe o svemu razmiljale kroz mnoge pokuaje, analogije i
simulacije, ali u svojim procesorima, na uredan, otar, brz nain, elektronski; jer njihova je svest digitalna. Pokazalo se da je
filozofska sutina u oba sluaja ista, i da, posle telesnog sjedinjavanja, hidrogenai i mehanoidi mogu usvojiti isti pogled na ivot, koji
je glasio ovako:

Mi, i sve to vidimo oko sebe, pa i moni Transcendenti, postojimo samo kao delovi jednog istog scenarija; mi smo simulakrumi. Ovo
je isprobavanje jednog modela, koje se sada odvija u nekom raunaru vieg reda, koji se nalazi moda u nekoj drugoj ravni
egzistencije, ili u taki Omega gde se vreme konano zaustavlja i nema ga vie, ali gde, zato, i sve stvari stiu do svojih konanih
ispunjenja.

Iz tih razloga - nastavljala se ta hidrogenako-mehanoidna filozofija ivota - nema smisla zanositi se nekim oseanjima nae velike
vanosti. Ovaj kosmiki obrazac u kome uestvujemo samo je jedan od mnogih, nebrojenih, koji se svi isprobavaju naporedo, dakle
paralelno, u tom istom 'raunaru'. Razlike izmeu svakog pojedinog od tih modela, i onog sledeeg do njega, su minimalne. To
podsea na kompjuterski ahovski program u kome se nastavak partije isprobava u svim moguim varijantama, uz upotrebu svih
moguih poteza.

Tako su, bar, neke komponente u sastavu Majke objasnile ovu filozofiju Larku i Lingovoj. ak i Jofuri preobraeni u Trekije
prihvatali su taj pogled na ivot lako, zato to se u njihovom, trekijevskom duhovnom ivotu stalno vode meusobne rasprave u
kojima se nude razliiti modeli reavanja istih problema. To kod Trekija ide, zapravo curi, kroz kapljice polurastopljenog voska u
jezgru koje je za celog Trekija zajedniko.

Samo kod ljudskih i delfinskih lanova Majinog 'konzorcijuma' prihvatanje ove filozofije ilo je slabo; ali, iz razliitih razloga.

Zato? pitao je Lark.

Zato bi iko ulagao tako ogroman trud i sredstva u jedan takav pokuaj? U izraunavanje koji je od svih moguih svetova najbolji?

243
Kad bi se na kraju dobio neki odreen rezultat, ta bi se sa tim rezultatom moglo preduzeti?

A ta bi se uradilo sa svim onim 'nebrojenim' modelima koji bi nastali usput?

ta e se uraditi sa nama?

Ovo poslednje pitanje kao da je okiralo Zange ugraene u zajedniko bie, ali ne i maine, koje su odgovorile Larku na nain iskren i
udnovato spokojan.

Vi oksiji toliko ste opsednuti iluzijom svoje vanosti!

Naravno da su svi ti modeli ve isprobani, procenjeni, i svi odbaeni. Nai oseaji, koji nam govore da postojimo, samo su iluzija.
Manifestacija simuliranog vremena.

Lark je bio uasnut takvim stavom. Lingova se samo smekala i odmahivala rukom; prihvatila je stav dvanaest Delfina koji su se
nedavno pridruili Majci, a koji su smatrali da je itava ta metafizika priancija smena.

Sluaj talase
na stenama, pa reci
da nisu stvarni!

Lark je imao nekoliko razloga da bude zadovoljan to su doli i Delfini. Bili su zanimljiv narod, sa jednim novim, sveim pogledom
na svet. Osim toga, u svakovrsnim debatama pojaavali su kiseonikaku stranu. A vremena za diskusije bie mnogo - mnogo
subjektivnih godina; jer transformisanom Polkdiju toliko e trebati da stigne na kraj svog puta.

On sada uloi jednu trunicu volje, i baci svoju svest napolje, prema kosmosu. Naime, prema onome to se sada, umesto stvarnog
kosmosa, nalazilo oko Polkdija.

Bio je to prizor koji je malo kad u istoriji vaseljene iko imao prilike da gleda. Jedna ponitenost koja nije crne boje, niti uopte ikakve
boje. Nigde nijednu galaksiju videti... niti zvezdu, ili, barem, ne u normalnom znaenju te rei. Zvezde su ipak bile prisutne ali samo
kao privremeni talasii ili vrlo mala udubljenja u ne-boji; Lark ih je takve uspevao da vidi, ponekad, uz dosta truda i koncentracije.

I sve u brodu izgledalo je nekako spljoteno, efemerno, samo 'uslovno tu' - kao ovlana skica sebe.

Polkdi vie nije bio u stvarnoj vaseljeni, niti njen sastavni deo. Plovio je malo izvan ilema, na talasu neega to nije materija, a nije
ni energija, niti ak ni sama sirova metrika. Najpriblinija pojmovna odredba tog neeg - do koje je Lark doao posle mnogih
diskusija sa ivim biima u sastavu Majke, uz korienje svih mogunosti ogranka velike galaktike Biblioteke koji je, u Polkdiju, i
sad besprekorno funkcionisao, bila je: da se brod kree na jednom pokretnom naboru u kontekstu. A taj kontekst bio bi neki
pozadinski najosnovniji zakon, onaj iza svih zakona; ta pozadina, ono iz ega se vaseljena formirala u veoma davnoj prolosti, kad je
jedna perturbacija u Hajzenbergovom principu neodreenosti (nepouzdanosti, zapravo; angliska re za to glasila je uncertainty)
dovela do jedne malo ee eksplozije koja se zove Veliki prasak ili Big Beng.

A koja je znaila izranjanje svega, ni iz ega.

Prizori izvan sadanjeg Polkdija nisu bili nikakvi predmeti, nego samo blaga talasanja kauzalnih veza, koje povezuju neke skupove
potencijalnih mogunosti sa drugim.

Iza broda, koji je odmicao zahuktano, moglo se u prvo vreme, na samom poetku putovanja, videti kako se etiri takva talasia
udaljavaju od petog. Bio je to raskid jednog zajednitva; razdruenje, presecanje starih veza.

Lark sada oseti da je Lingin um kliznuo uz njegov, pridruio mu se u razgledanju ove nitine. Posle nekog vremena ona malo unu
Larka.

Ej, to je sve iza nas, ree mu ona; i postrani od nas. Baci pogled malo napred, ka naoj sudbini.

Iako u ovoj ravni nije postojalo nita opipljivo, nita materijalno, pa ni ma kakav pravac, Lark je oseao 'napred'... sutinsko 'ono ka
emu'. Po tvrenju transcendentnih, Polkdi je baen ka jednom oveem jatu galaksija, nekih pola milijarde parseka daleko od
Mlenog Puta. Razlog: ve odavno iz tog galaktikog jata stiu nekakvi signali, nerazumljivi, najverovatnije nastali sapijentnom
aktivnou. Tamo bi mogla postojati, moda, neka velika civilizacija. Trebalo bi, moda, uspostaviti prvi kontakt s njom. Rei joj:
zdravo, hajde da se druimo.

244
Lark Kulhan je, gledajuio samo umom, doiveo to 'napred' kao nekoliko talasia i udubina, sa nagovetajem spiralnosti. Nadao se da
e tamo biti upotrebljiv hiperpogon; da e postojati mnogobrojne transferne take; da e sve pogodnosti civilizovanog
meuzvezdanog saobraaja biti na raspolaganju. U izobilju, tavie.

ivi bili pa videli, ree mu Lingina misao; videemo mi i mnogo to-ta drugo. Je l' se raduje to smo poli?

Transcendenti su ga poslali a nisu ga nita pitali. Niko osim Delfina i Lingove nije Larka nikad pitao ta on eli. Ipak, oseao se, sve u
svemu, prilino dobro.

Da, ree on; drago mi je to smo poli. Nedostajae mi neki Ljudi. A i planeta Jijo. Ali, ko bi mogao odbiti ovakvu priliku?

A zapravo su neki Ljudi ve odbili takvu priliku. Odbila je Dilijan Baskin; odbila je i Sara Kulhan, a Transcendentni su onda pustili
Brazdaa na slobodu. Sarinu sestrinsku ljubav Lark e uvek i svuda nositi sa sobom. Od Baskinove je Polkdi, im je u tom brodu
oboren jofurizam, dobio neke darove: dvanaest Delfina dobrovoljaca, i kompletne arhive Brazdaeve, i sve genetske uzorke
prikupljene tokom viegodinjih istraivanja.

I jo jednu stavku.

Lark baci misao/pogled ka najudnijem, zaista jedinstvenom uesniku u ivoj 'orbi' Majke. Taj je stajao uspravno, nepomian,
zaliven zlatastim, ilibarnim materijalom - toporgikom, koji je u sutini zaustavljeno vreme. Le; uesnik, ali mrtav uesnik.
Arheoloki nalaz, star moda milijardu godina, ili dve; taj je dredao tako i u kabini dr Dilijan Baskin od trenutka kad je naen u
nekom zvezdanom jatu koje je u prostorvremenskom smislu bilo 'plitko'.

Ljudi toj mumiji nadenue u ali ime 'Herbi' to bi na angliskom jeziku bio deminutiv od Herbert; dakle, 'mali Herbert'.

Ta mumija nastavila se enigmatino smekati i u Polkdiju. Kao da zna sve. I kao da sve posmatra sa potpunim samopouzdanjem.

"Pa zar vam to nije bila najdragocenija relikvija?" stigao je Lark da pita te ene u onim mahnitim sekundama neposredno pre
eksplozije supernove, kad su dva cilindrina komada Brazdaa preletela munjevito, kao dve topovske granate, u Polkdi, i to u leita
ve pripremljena, prazna, tano te veliine, koja su se odmah i sklopila i zavarila vrsto.

Odgovorila mu je, tada, Dilijan, samo mislima. "Herb i ja smo ve proli kroz mnogo toga zajedno. Mislim da je korisnije da sad
odjuri sa vama, narode, nego sa nama. Moda e umeti da kae nekoj dalekoj civilizaciji mnogo vie nego to mogu kazati svi podaci
iz galaktike Biblioteke."

U tim trenucima Zemljanka je izgledala veoma umorno, ali drala se uspravno i videlo se da nije slomljena; tavie, da je uverena da
e nevoljama uskoro doi kraj.

"Osim toga", zakljuila je tada Baskinova, "ako Brazda nekim udom preivi ovo to e sad biti, nabaviemo drugog Herbija. - Ja
znam gde ih ima, i to u velikoj koliini."

Ova misao sad je bila prisutna dok su Lark i Lingova lutali svojom takom gledanja po toj okolnoj nita-izbrisanoj blago-osvetljenoj
ne-crnini; po tom pozadinskom labavom platnu koje je zapravo oduvek visilo skriveno, iza svih kulisa velike tragikomedije ivota u
kojoj je Lark i sad bio glumac iako se naao izvan vaseljene i izvan sveta uzroka i posledica.

Osetie da se uz njihova ljudska tela uvlai, glatko, jedno delfinsko telo. Bio je to neki veliki Delfin, dugaak, sa oiljcima od nekih
ranijih nevolja. Hidrogenska iva 'orba' oko Larkovog i Linginog tela uskomea se malice od gibanja Delfinovih peraja. Ali i
mentalno prisustvo tog Delfina, veoma snano, kliznulo je uz njih, pridruilo se njihovim umovima u razgledanju kako kontekst
('nita') promie pored novog, nadodatog, svetlucavog korita Polkdija.

Uskoro ovaj novi drugar izree svoje miljenje kroz dva trinarna haikua.

Daleko iza
ostadoe bogovi
i Oni Stari -
ali ti ne zna
da li su izgubili
nebeski doseg.

Lingova, mislima, na to uzdahnu, sa prizvukom kao da veoma ceni to to je ula, a misao Larka klimnu glavom. Onda se on okrete da
estita tom novom cetacejskom lanu na tako dobrom sumiranju nekih stvari.

245
Ali vide, iznenaen, sada oima, da na tom mestu nema nikoga; tu je bilo samo jedno bistro, 'prazno' mesto u bogatoj organskoj
hidrogenskoj 'orbi' Majke.

A mogao se Lark zakleti da je video kako veliki sivi Delfin telesno zaprema to mesto, trenutak ranije - toplo sivo telo. Mogao ga je
rukom dohvatiti. Ali, to je bio neki trinaesti Delfin, nikako ne lan one grupe od dvanaest dobrovoljaca.

A sad tu nije bilo nikog.

Jo je mnogo godina delilo Larka od sledee prilike kad e taj glas opet uti.

Epilog: Civilizacija
Mora su na Hurmufti slanija nego na Jijou.
Vetrovi su nepostojani, nailaze u jakim, estim udarima. Opasno je ovde blisko tekovati - ii ukoso-cik-cak u pravcu koji je, ukupno,
protivu vetra.
Opasno, dok ne 'uhvati ritam'. Dok ne 'provali' kako se ovde valjaju talasi, kako naie nalet vetra, pa vode; i kako popuste, oslabe.
Kad krmu dri ruka majstora, moe se i tekovati agresivno, i u pojedinim zaokretima puniti glavna jedra tako da sa brod sav nagne i
da katarke svojim prekama maltene dodiruju vrhove talasa!
Prvi put kad sam to izveo sa mojom Dor-Hinuf na palubi, dernjala se kao da je Smrt lino izronila iz dubina da zaurla Napev
odvoenja. Kad smo se vratili u novo pristanite, mokri od glave do pete, drhtala je toliko da sam ja rekao sebi: preterao si totalno.
Ali, vidi! Nije ispalo tako. im smo proli kroz vrata nae male primorske khute, bacila se na mene, i onda smo vodili ljubav tri
midure bez prestanka! Posle me je nekoliko dana bolela kima.
(Ubrzo sam shvatio: civilizovanim Huniima retko se deava da ih oduevljenje stimulie na seks. Na Jijou to je Huniima bilo
normalno, sluilo je kao protivtea uroenoj hunikoj uzdrljivosti. Ovi nai zvezdoletni roaci su, po nainu ivota, zaista smrt-
dosadni, osim jednom godinje, kad ih uhvati estrus, to je njima jedino vreme za seks! Sreom, moja Dor-Hinufica se primila na
nove, jijoanske fazone kao Urkinja na vulkansku lavu!)
Avaj, sad imamo manje vremena za romantine plovidbe udvoje. Imam sve vie posla; po gradovima na celoj visoravni - gde su se
huniki kolonisti nastanili jo pre hiljadu godina, izgradili uredne kue u urednim ulicama, i tu provodili uredne ivote bez promene,
daleko i od same pomisli na more i talase - sve vie se iri pria o onome to ja nudim. Valjda im je konano dozlogrdio onakav ivot.
Ili se moda neto promenilo u njima posle dramatinih dogaaja u Pet galaksija. Mnogi Hunii, naroito mladi, voljni su da pokuaju
neto novo, da naprave neku promenu u svom ivotu. Nai pokrovitelji, narod Guthatsa, nikad nam ne rekoe nita o tome.
Grupe turista stiu hover-letelicama svakog dana do naeg stanita na ovoj pustoj obali, izlaze i zure ukoeno u svetlucavo
prostranstvo zaliva, nervozni; skupljaju hrabrost da se primaknu tolikoj masi vode. Oito im je neko, kad su bili deca, dobro utuvio u
glavu da je more opasno.
Ali svaki Huniki raunovoa zna i to da je rizik opravdan ako je dobitak veliki a verovatnoa i teina eventualnog gubitka mala.
Povedem ih na njihovo prvo putovanje jedrenjakom preko ovog vetrovitog zaliva. Kad se vrate, znaju: za neke stvari vredi malice i
rizikovati.
Poslovnu stranu toga vodi moj tast. Tvafu-Anuf. Podneo je ostavku na svoje mesto u Migracionom institutu; sada vodi nae maleno
letovalite, pregovara sa investitorima, nastoji da izdejstvuje dozvole od vlasti koje paze na ouvanje prirodne ivotne okoline, ali i da
uzme u zakup to vee prostranstvo najkvalitetnijeg priobalnog terena, pre nego to drugi Hunii ukapiraju koja lova se tu moe
napraviti. Ali nikad on nogu nije stavio na jedrenjak, njegovo je uverenje i sad da je jedrenje posao 'pomalo ludaki'. To mu ne smeta
da zadovoljno umbla kad god pregleda na finansijski bilans.
Njegova omiljena pesma ovih dana? "Mi smo deki to veslaju sedeki!"
Mislim da mi malo smeta to na mog tasta tako malo deluju setni prizori iz Melvila i jijoanska morska poezija Fhun-daua, a tako jako
ga privlae pojedine neozbiljne, pijanake, ili nepristojne pesmice. Krov odzvanja kad Tvafu-Anuf pone da peva 'Kud ste poli pijani
mornari', ili rastegne onu o 'maloj koja je stala na zvizdu', i tome slino, znate ve.
Ko bi oekivao...?
Toliko posla imam ovih dana - poduavam jedrenju, izmiljam celokupni pomorski turizam iz poetka, od nule - da nemam vremena
za moj knjievni rad. Mislim da e moje ambicije iz detinjstva, da postanem slavan pisac, morati da priekaju. Moda na neki drugi
ivot.
Naao sam, zapravo, bolji nain da menjam moje sugraane Hunie. Da unesem bar malo sree u njihov utogljeni ivot. Da izmenim
njihov imid dosadnih zlovoljnih raunovoa. I moda da od njih nainim bolje komije.
Zaboga, na Jijou su sve ostale rase smatrale da su Hunii simpatini! Nadam se da bi neto od toga moglo da se ostvari i ovde. Gde su
nam zvezdane staze civilizacije nadohvat.
Uostalom, ima ko da povede knjievnu renasansu. To je sad u dobrim rukama. Tanije, u dobrim onim pipcima.
Naa 'Haklberi' je prihvatila samo jednu polovinu uloge koju smo joj mi namenili.
"Raau decu, raau!" rekla je. "Ako vi narode sredite da negovateljice, Hunikinje, sve to odgajaju. ta fali. I mene su Hunikinje
podizale, pa vidite kakva sam ispala!"
U onim starim danima, ja bih na to odgovorio alom da je stvarno 'ispala' itd. Ali, sad kad tipka vie nema, i kad Ur-rona nije ovde,
to nekako nije to. Osim toga, ja sam oenjen ovek. Uskoro u biti otac. Vreme je da se malo uozbiljim.
Hakica se, dakle pomirila s time da e mnogo godina biti iznova i iznova trudna. Tako i treba, jer u ovoj civilizaciji, koja se sad zove
etiri galaksije, samo i jedino ona, naa Hak, moe vratiti u ivot g'kekijevski narod. Meutim, apsolutno je odbila drugu polovinu
naeg plana - da ivi u dubokoj tajnosti, odvojena od sveta, da ne bi za njeno postojanje na ovoj planeti saznali prastari neprijatelji
njene rase.
"Samo nek dou!" dernja se ona, vozi se na svojim telesnim tokovima brzo tamo-amo, izmahuje onim pipcima, kao da je spremna
ovog trenutka da poe u rat protiv cele jofurske imperije i protiv svih ostalih dumana koji su doprineli da njen narod bude ugaen.
246
Ona je i knjievnica, koja ne eli da se krije od te fatve. Uiva u slobodi, jurca po glatkim trotoarima nae prestonice, koja se zove
Grad Hurmufta. Hak je sve poznatija u naem drutvu. Studenti knjievnosti dolaze u njen salon, na diskusije o zemaljskoj i jijoanskoj
literaturi.
Ali... do naeg zaliva svrati veoma retko. A i kad doe, pria samo ona, a ja uglavnom utim.
Ne znam. Moda je u pravu kad kae da se pretvaram u dosadnog matorog Hunia.
A moda je problem u tome to G'Kekiji ne vole kompromise - ponajmanje Hakica. Ona ne razume da se ivotu mora izlaziti u susret,
donekle. Kad god uspe da nametne vaseljeni neku promenu, treba da oekuje da i vaseljena tebe promeni, unekoliko.
Doneo sam ja dva poklona sa Jijoa mojim kosmoplovnim roacima - pustolovinu i detinjstvo. Uzvratno dejstvo sastojalo se u tome to
su me oni nauili kakvo se vedro spokojstvo moe nai kad ima ognjite, kad si svoj na svome, kad potuje lagane ritmove i
melodije obreda nasleenih iz maglovite prolosti - iz onih vremena kad moja rasa nije znala za galaktiko Uzdizanje niti mnogo
marila za zvezde, daleke.
A sad su, bogami, zvezde dalje nego to su bile. Ne samo to se jedna galaksija sasvim otkinula, tako da smo sad etiri galaksije,
nego je i unutar te etiri dolo do velikog pogoranja saobraaja. Polovina negdanjih transfernih taaka i hiperprostornih putanja sad
je neupotrebljiva, a mnoge druge su nestabilne; po svoj prilici e tako i ostati, bar za ivota ove generacije. Izgubljeno je nebrojeno
mnogo svemirskih letelica, hiljade linija teretnog i putnikog saobraaja je ukinuto ili su poremeene, hiljade svetova je primorano da
se oslone, od sad, samo na svoje sopstvene resurse.
Mislim da to znai da neu skoro dobiti pismo od Ur-rone. vrsto verujem da se ona provodi odlino, tamo negde, napolju, u drutvu
inenjera svih rasa; verujem da je ceo svoj dugi vrat zavukla u probleme mainstva i zvezdotehnike prakse.
Iako Uri nisu sentimentalan narod, nadam se da e se Ur-ronica ponekad setiti mene i moje uspomene.
A o jadnom tipku mogu rei samo to da mi druenje sa njim uasno nedostaje.
Ponekad mora naprosto da se pomiri sa gubitkom neega.
Smrt je oduvek bila najvea, najbeznadenija, neprelazna provalija. Ali sad se otvorila jo jedna. Otkidanje etvrte od ostalih
galaksija osetila su sva sapijentna bia, u svome telu, na nekom dubokom organskom nivou. ak i na povrini planeta mnogi su se u
tim trenucima teturali i gubili, mnogi su danima posle toga bili oamueni, otupeli.
Naunici misle da su ove reakcije morale biti jo gore u samoj etvrtoj, ali mi to nikad neemo pouzdano znati, jer itav taj ogromni
toak zvezda lei sada izvan naeg dohvata... a tako e i ubudue biti, zauvek. Tamo Jijo ostade. Tamo roditelji moji, moji stari.
Dom.
Postoji i poneka uteha. Lepo se oseam kad zamiljam Delfine kako plivaju savreno slobodni kroz svilaste vode blizu luke Vufon,
kako se jure oko broda za izbacivanje drosa, kojim upravlja moj otac; i kako uvee prilaze obali, da moda na nekom alu itaju
poeziju, pod svetlou bledog Loocena.
Naravno, Zajednica naroda Jijoa sada moe da baci Svete spise u arhiv, i da prestane skrivati lice od neba. Jer nema vie nikakve
'civilizacije Pet galaksija' iji bi se zakoni odnosili na Jijo. Moda su Jijoanci ve pobili okupatore, Jofure; moda nisu jo, ili je ak
zapretila neka kriza jo opakija. Ali, u svakom sluaju, teret krivice koji nasledismo od naih otaca prestupnika konano je pao sa nas.
Narodi Nagiba nisu protivzakonito na tom kontinentu - nisu vie prerano doli.
Njihov je Jijo, i sad samo treba da ga uvaju i paze najbolje to mogu.
Verujem, verujem da e oni u tome imati uspeha. Ako im i kockice Ifnine malo pomognu.
Kad ve pomenuh udne koloniste: meni trenutno dosauje jedan omanji naseljenik koji trai jo jednu uslugu.
Jo od kad je priznao da ume da govori, Blatko je klepetao esto. Raspitivao se da li timbrimijski brodovi sleu na kosmodrom
Hurmufta, da li ijedan brod leti ka zoni ratnih operacija u galaksiji Drugoj. Ovo Blatkovo nestrpljenje je karakteristino. Iako je on
sada, zvanino, Titlal, za mene e uvek biti samo nur. Penje mi se na rame, zajedno sa nurkinjom Hufu, a ja onda naduvam konu
vreu ispod grla i umblam za njih, i to moje najomiljenije melodije. Oni se uskoro izgube u tome, zaborave ostatak sveta.
"Nikad taj nee otii odavde", predskazuje Dor-Hinuf. I stvarno, Blatku oigledno prija zaposlenje na naoj jahti, prentranje po
jarbolima i konopima; gricka on kisele loptaste bonbone koje mu dajemo, i guna ironine primedbe o putnicima zato to su 'prainari'
a ne pomorci.
Ipak, nisam siguran da nee otii. Ima taj mali neku vatricu u sebi, kao ovek koji se bori za neku viu svrhu ili Urkinja koja hoe da
isproba neku skalameriju koju je napravila. Nee se Blatko smiriti dok ne dovri zapoeti posao.
Koji posao? Znajui Titlale, pretpostavljam da je to neka praktina ala. Neka dugorona, smena do suza... svakom, sem onome ko je
rtva te ale.
Jednog dana emo se probuditi i konstatovati da je Blatko otiao... a na svim brodskim konopima nai emo, na sredini, po jedan vor;
to e biti njegov nain da kae, sa naklonou, zbogom.
I evo, dok ja ovo piem on viri preko mog ramena i ita to. Dahe, smeka se zagonetno, puta me da nagaam a nee da kae.
E, sad je dosta. Idemo, ti nevaljale mali. ekaju nas 'turiti'. Vetar je ba kako valja i treba, ete oblaka mariraju lepo postrojene ka
horizontu od srebra.
Haj'mo neke dosadne matore Hunie uplaiti kao nikad.

247