SOCIOLOGIJA POLITIKE

1. Politika-pojam

Politika je nastala od grke rei POLITIKE, vetina upravljaja gradom-dravom. To je delatnost kojom se
usmeravaju i usklauju druge delatnosti u oblasti javnog ivota, a naroito dravnih poslova.

Politiki subjekt moe biti drava, ali i nedravne ustanove- partija, sindikati..

Cilj politike delatosti je uticaj na dravne poslove i vrenje dravne vlasti.

Od Aristotela do danas ima mnogo odreenja politike u kojima postoje drugaiji uglovi posmatranja i
uslonjavanja pojma.

1. Normativistiko-ontoloko- vezano za klasinu evropsku filozofiju i etiku u ijem je jezgru

sinteza uma i pravde. Ovde nema razlike izmeu politike i etke (Platon, Aristotel)
2. Pozitivistiko- nema teleolokih i transcendentnih principa (Lok, Hobs, Makijaveli). Veber je
tvrdio da politiku organizaciju nije mogue definisati prema ciljevima, ve po osobenom sredstvu,
tj. prinudi (monopol nad legitimnom fizikom prinudom)
3. Dijalektiko-kritika- ova teorija polazi od nejednakosti u ekonomiji i zalae se za izmenu drutva
po naelima pravednosti. Ovo zastupaju marksizam i sve kritike teorije od Marksa do Habermasa.
Politika je rezultat klasnih protivrenosti, a drava je aparat vladajue klase. Ovde je prisutna i
normativistika i pozitivistika komponenta
4. Postmoderna kritika- poslednjih godina se iri dosta nesistematizovana struja relativistike kritike
metateorijske utemeljenosti politike

Neusklaenost ovog pojma vidi se i kroz razliita odreenja koja su esto i oprena:

Etatistiko (vezano za dravu)- participativno (pojedinac)

Normativno (vrednosti)-deskriptivno (opis)

Konflikt (sukob)-konsenzus (elja za kompromisom)

Istorijsko (promenljivost politike)-neistorijskom (nepromenljivost)

Moderno (prosvetiteljstvo, racionalizam)-postmoderno (relativizacija)

Ipak, dva su osnovna znaenja politike:

1. Instrumentalno znaenje (politics)-borba interesa grupa i pojedinaca. Re je o borbi za vlast koja

omoguava izvlaenje koristi iz kontrole dravnih slubi (patronaa nad slubama)
2. Neutralno znaenje (policy)-pravci usklaivanja delatnosit od opteg znaaja. Politika je sredstvo
da se uspostavi pravednost, a ne pojedinani zahtevi

Priroda politike i drave kao kljune osnove je dvojaka. Drava je sredstvo vlasti u osiguravanju interesa
odreenih drutvenih klasa, ali ona obezbeuje i minimum drutvenog poretka kako bi zajedniki ivot bio
mogu.

~1~
Sadraj politike ine interesi raznih slojeva i grupa koje se u zavisnosti od razvijenosti politikih ustanova
i kulture, tite na razliite naine. Kako se politika ostvaruje preko vlasti, a vlast propisuje norme, politika
poiva na pretendovanju na obaveznost.

Pravo je najvanije sredstvo politike, pa se sa njenom promenom esto menja i pravo.

Politiki sukobi mogu se reavati prinudom, obmanama, raspravama, odluivanjem veine

Partije se slue ideologijama, obeanjima, simbolima. Racionalno ubeivanje se kombinuje sa oseajnim

sadrajima.

Za socioloko odreenje politike nije dovoljno ukljuiti samo njenu antagonistiku komponentu prijatelj-
neprijatelj. Ona nije samo delatnost koja razlikuje javnog prijatelja od javnog neprijatelja, niti je golo
sredstvo vladanja jedne grupe nad celim drutvom. Ovo klasino poimanje treba dopuniti pojmovima
dijalog, saradnja. Klasina misao je proeta bipolarnim razlikama- Karl mit. Socioloke bipolarne
antiteze su optereene vrednosnim sadrajima i jo vie zaotravaju pojam politike: zajednica-drutvo,
socijalizam-kapitalizam, demokratija-totalitarni sistem.

Apsolutizacija krutih alternativa vodi politizaciji, a umereno korienje nekih binarnih alternativa moe biti
korisno kao klasifikacioni okvir za prouavanje politike.

Politizacija je prenaglaeno politiko miljenje koje stvarnost predstavlja u alternativama ili- ili, a ne kao
vieslojnu sintezu protivrenih obeleja. Kod velikih drutvenih promena politizacija je nuna poluga
mobilizacije. Ipak, u nauci to podsea na ideoloko manihejstvo, a ne na diferencirani nauni pristup.
Politika je i obavljanje optih zajednikih interesa, a ne samo odnos izmeu javnog prijatelja i neprijatelja.

Sociologija politike je nastala kao pokuaj prevladavanja tradicionalne misli o politici. Ona se od
politikologije razlikuje po pristupu, a ne po predmetu.

Politikologija obraa panju na vidljivi deo politikog ledenog brega, sociologija politike posmatra i
podvodne delove-Kozer.

Lipset je smatrao da se politikologija bavi neskrivenim funkcijama politikih ustanova, dok je sociologija
politike radikalna disciplina koja se bavi durtvenim sukobima i promenama, skrivenim funkcijama i
neformalnim aspektima.

Divere- ona (sociologija politike) istrauje raspodelu drutvene moi.

Sociologja politike se bavi odnosom dravnog i nedravnog segmenta politike, proimanjem aktuelnih
procesa i trajnih struktura. Zbog sloene stvarnosti, nemogu je monopol jedne naune discipline..
Istorinost se kod sociologije politike obezbeuje putem dve istraivake perspektive:

- Imanentna- procesi se tumae u sklopu dominantne epohalne svesti, tj. sa stanovita duha vremena
u kom se odvijaju
- Transeutni- politika zbivanja stavlja u iru istorijsku celinu procesa koji u trenutku deavanja
nisu bili vidljivi (utopije, zablude, ali i vizija)

~2~
Manhajm- samo sintezom razliitih vremenskih perspektiva i metodologije moemo razlikovati trajne od
efemernih politikih porcesa. Sinhronim poreenjem aktuelnih procesa i dijahronom uporednom
istorijskom perspektivom stvaramo kriterijume za ocenu istorijske funkcionalnosti politikih pokreta i
sistema.

2. Diktatura

Najoptije reeno, diktatura je neograniena vlast pojedinaca ili grupe nad dravom. Postoji vie odreenja
i klasifikacija ovog pojma.

Karl mit razlikuje suvrenenu i komesarsku diktaturu:

- Kod suverene postoji neograniena vlast koja tei da ukloni celokupni dotadani poredak. Ona se
ne poziva na postojei ustav, ve na onaj koji treba doneti. Sam diktator je izvor suverenosti.
- Komesarska diktatura ukida konkretni ustav, ali zato da bi ga zatitila. Svemo diktatora poiva
na ovlaenju koje mu daje ustavom konstitusisan organ. Ovde je suveren sam organ koji ovlauje
diktatora.

Fridrih razlikuje konstitucionalnu, neogranienu i totalitarnu diktaturu:

- Konstituciona predstavlja vremenski omeenu neogranienu vlast sa odreenim zadatkom (kao u

starom Rimu)
- Neograniena predstavlja vlast koja je vremenski neograniena i koja samu sebe opravdava. U
prom sluaju re je o ustanovi, u drugom o vladajuem sistemu.
- Totalitarna diktatura u XX veku, gde monopolska partija sa voom kontrolie pored organa
prinude i celokupan ivot pojedinca.

Nojman je klasifikovao diktature s obzirom na obim sredstava prinude koje koriste.

- U jednostavnoj diktaturi diktator se oslanja na tradicionala sredstva prinde (armija, policija,

birokratija i sudstvo), dok kod
- Cezaristike povrh ovoga diktator trai i javnu podrku.
- U totalitrnoj diktaturi monopolska prinuda kontrolie obrazovanje sredstva optenja, ekonomske
ustanove i privatni ivot graana

Nojman je upozorio da diktature treba razlikovati s obzirom na izvore nastanka, nain opravdavanja,
ekonomsi sistem, klasne odnose i strukturu linosti.

U tradiciji klasine rimske pravne i politike misli uvrstilo se gledite da je diktatura u sutini
privremeni reim, a da je autoritarna neograniena vlast koja se trajno konstituie neto drugo (despotizam,
tiranija, totalitarizam..).

Karl mit je 1921. objavio knjigu Diktatura inspirisan polemikom Trockog i Kauckog. Izneo je pregled
evropskih diktatura od pojave moderne ideje suvereniteta do poetka XX veka. Diktature su razmotrene pre
svega sa stanovita opravdanja neograniene vlasti. Smatra da se diktatura proleterijata teko ukalpa u
evropski pojam diktature. Novi reim u Rusiji 1917. teko je nazvati despotijom, gde vladaju samo motivi
gole moi. Diktaturu od golog despotizma razlikuje to to se kod nje nastoji ostvariti manje ili vie razvijena
socijalna i politika vizija drutva.

~3~
 Ipak, izmeu eljenog i ostvarenog moe postojati suprotnost. Diktatura se obino opravdava tako to
ignorie pravo, ali zato da bi ga potpunije ostvarila (kod mita je to komesarska diktatura, kao u Rimu).

U novovekonoj misli o politici diktatura je objanjavana i opravdavana kao republikanska, a ne

monarhijska ustanova. I kod Makijavelija diktator nije tiranin, ve je diktatura sredstvo republikanskog
ureenja za zatitu slobode. Apsolutni knez nikada nije diktator, jer je diktator izvanredni, ali ustavni
republikanski organ. Trajna neograniena monarhistika vlast je suprotnost prolaznoj diktaturi. Monarh ne
trai vanredna ovlaenja, ve se slui merama u kojima se ogleda njegov lini suverinitet. Monarh ne
suspenduje postojei ustav. Jedan o izuzetaka bio je Maksimilijan Bavarski prilikom guenja bune u
proviniciji Bremen 1619.

mit diktaturama ne naziva samo one oblike neograniene vlasti koji su vremenski neomeene misije sa
nalogom. Diktatura moe i potrajati, ali ona uvek mora imati precizan sadraj akcije. Postoji
selektivno nasilje (zamisao o konkretnom neprijatelju ije je ukljanjanje cilj). Suverenost diktature je u
preciznom sadraju akcije (mit to pokazuje na primeru Kromvelove vlasti u Englesko. To je bila
komesarska diktatura dok Kromvel nije ukinuo parlament 1653 i uzeo titulu lorda-generala. Kao suveren
je vladao do smrti 1658. O njegovoj vojnj diktaturi se moe govoriti od 1655 kada je raspustio drugi vlastiti
parlament i vladao oslanjajui se na jedanaest majora koji su bili neka vrsta komesarskih diktatora. Njihova
diktatura u okruzima je bila izvedena iz suvereniteta). Komesarska diktatura ukida ustav da bi ga zatitila,
a suverena da bi uvela novi..

Vlast socijalistikih voa nije diktatura po rimskom odreenju, jer nije vremenski odreena. Takoe
postoji cilj (uvoenje besklasnog drutva) i to je razlikuje od proizvoljnog despotizma. Ipak on je vrlo
uopten.. socijalistiki sistemi su blii mitovom pojmu suverene diktature. Suverena je vlast koja se ne
moe vie izvoditi ni iz ega. Socijalistiki voa se poziva na volju naroda i nema nikoga iznad sebe, a
suverenost iz koje izvlai opravdanje vlastite moi nije verskog, nacionalnog, ve klasnog sadraja.

Komesarska vlast partijskih kadrova u socijalizmu nije bila zavisna od naroda (iako je sva aktivnost u
doslednom republikanskom stilu vrena u ime naroda), ve od monih partijskih centara i voe. to je
harizma socijalistikog voe bila snanija, to je njegova volja bila nepreciznija. Kod izratie harizme
manipulacija sa narodnim suverenitetom postaje izrazitija, podela vlasti izmeu voe i upravnog taba
labilnija, a komesarska komponenta u aktivnosti kadra jaa.

Kadar sve manje istupa komesarski, iako formalno to jeste i dalje, jer je suvrenost voe neprikosnovena.
Kadar je sve manje vezan preciznim instrukcijama pa jaa suverena komponenta njegove oblasne
vladavine. U Jugosloviji je jo za ivota Tita poelo osamostaljivanje republikih i oblasnih kadrova.
Osamdesetih odnos suverene i komesarske vlasti se jo vie menja tako to su uprkos ugledu umrlog voe
nacionalni partijski voi gotovo izriito osporavali vlastitu komesarsku ulogu i nastojali da se preobrate u
simbol nacionalnog partijskog suvereniteta.

U marksistikoj misli diktaturom je nazivan i poredak koji je trebalo sruiti i vlastiti poeljni poredak.
Diktatura proleterijata je zamiljena kao sredstvo prelaza u eljeno besklasno drutvo, a njeno
opravdanje,nije lealo u obinoj politikoj ili ustavnopravnoj, ve filozofsko-istorijskoj normi.

Marks je izraz diktatura proleterijata preuzeo od blankista. U ovom pojmu je preutno pihvaeno da je
svaka klasna vladavina, pa i demokratska u stvari klasna diktatura.

~4~
Tadi zapaa da je Marks diktaturu proleterijata zamiljao u Aristoteovom smislu kao vlast siromanog
naroda. Pri tome se slae sa Kauckim da je neizvesna trajnost prelaznog perioda pruala mogunost za
hazardne praktine i teorijske interpretacije.

Lenjin je izotrio navedena Marksova gledita. Nastojei da reformistima uskrati marksistuku legitimnost,
Lenjin je priznavanje diktature proleterijata proglasio za sutinski kriterij pripadnosti marksizmu. Pri tome
je izneo poznatu odredbu da je diktaura proleterijata nasilna vlast nad buroazijom koja nije vezana
nikakvim zakonima. Smatrao je da partija ztreba da zadri politiko vostvo, ali ne i upravne zadatke, tj.
treba da se ponaa kao dirigent koji vodi itav orkestar, ali ne svira nijedan instrument.

Boljevika zamisao diktature proleterijata izrasla je iz spoja blankizma i marksizma, nastala u uslovima
graanskog rata kada poredak nije bio u stanju da ostvari neposredno demokratsku zamisao iz Drave i
revolucije.

Dok u linoj diktaturi faistikog tipa, piramida poiva na voi, u kolektivnoj boljevikoj stoji na bazi. Ni
kod Marksa ni kod Lenjina, nema govora o partiji, a kamoli o voi, to je bila rizina nedoreenost teorije,
otuda i Staljin.

3. Tiranija i despotija

Tiranija

Predstavlja neskriveni oblik line vlasi u antikom polisu. Potie od rei TIRANOS koju su jo u VII veku
p.n.e. Grci peuzeli iz jednog od maloazijskih jezika. U izvornom znaenju re je oznaavala gospodara, a
Grci su pod njom podrazumevali neograninog gospodara. Tiranin je krio vaee norme, vlast mu je
poivala na nasilju, a ne na pravu i moralu. to je u polisu vie jaala uloga zakona, to je tiranin izrazitije
istican kao javni neprijatelj.

Aristotel- to je oblik monarhije u kojoj monarh nikome ne polae raune i vlada nad svima, povodei se
samo za svojim interesima, a ne i interesima podanika.

Herodot i Euripid prvi ovom pojmu daju negativno znaenje. Nakon njih je Platon jasno odvojio
odgovornog monarha od neodgovornog tiranina, da bi Aristotel na vrhuncu razvoja polisa u IV veku i
pojmovno odvojio tiraniju od monarhije i republike.

U istoriji polisa se moe govoriti o dva perioda tiranija (starije i mlae tiranije):

Starije tiranije se javljaju sa uvoenjem novca i razvojem zanatstva, trgovine, saobraaja i gradova kada
potinjeno seljatvo poinje da trai ukidanje dunikog ropstva i novu raspodelu zemlje od VII do poetka
V veka p.n.e. One su bile progresivne jer su ruile prevlast rodovske aristokratije veliajui kult boga
Dionisa koji je bio najpopularniji kod siromanih slojeva. Starije tiranije su bile prelazna faza u
konstituisanju grkog polisa. Poznati tirani su bili Pizistrat u Atini, Pitakos sa Mitilene, Periandar iz Korinta.
To su bile oblasti u kojima su se razvijale trgovina i zanatstvo. U nerazvijenim oblastima, kao to je to bio
Peloponez, nije bilo tiranija. Najpoznatiji atinski tiranin Pizistrat se u VI veku oslanjao na osiromaene
seljake i bezemljae, zato su u narodnoj tradiciji starije tiranije zabeleene u pozitivnom svetlu. Starije grke
tiranije su bile progresivne jer su bile uperene protiv vlasti rodovske aristokratije. Rani grki tirani nisu
samo ubrzali propast rodovske aristokratije, ve i razvoj industrije i trgovine. Starije tiranije su bile prolazna

~5~
etapa u konstituisanju grkog polisa. Bile su kratkotrajne, jer su ojaali tirani teili zasnivanju dinastija. To
se kosilo sa interesima drutvenih snaga koje su ekonomski i politiki ojaale nakon uklanjanja rodovske
aristokratije. Tirani su postajali smetnja daljem razvoju, jer trgovcima, zanatlijama i seljacima, nakon
uklanjanja rodovske aristokratije vie nije bila neophodna zatita tirana.

Mlae tiranije se javljaju takoe u periodu krize u IV i III veku p.n. e. ali sada ve u drutvu koje je bilo
raslojeno privatnom svojinom. Ove tiranije nisu menjale drutvenu strukturu, ve se umesto jedne
oligarhije stvarala nova. Nastaju kao rezultat zaotrenih drutvenih sukoba, ali sada usled privatne svojine
ve oformljenih imovniskih razlika u gradu i selu. U razvijenom polisu graani su sve vie uestvovali u
politici zbog zatite vlastitih privatnih interesa, pa su naizgled politike suprotnosti bile ustvari privredne
prirode.

Antiki tirani nisu uspevali da uzurpiraju vlast trajno, uvrste niti da je pretvore u naslednu monarhiju,
zasnivajui dinastiju. Najee su tirani bili dnevnopolitike veliine koji su u prelaznom periodu nakratko
odreivali sudbinu grada ili oblasti, ne ostavljajui dublje tragove iza sebe. Ovo je jo izrazitije kod mlaih
tiranjija. Tirani su bili razliitog porekla i zanimanja:demagozi, kondotijeri, kraljevske vojskovoe i
guverneri, teritorijalni namesnici, razbojniki voi ili svetenici.

Jo od IV veka p.n.e. izraz tiranija koristi se u vrlo irokom smislu moralne osude svake neeljene vlasti.
Nezakonita nasilna vlast, koja nije preneta nego uzurpirana i koja je stvarala napetost izmeu polisa i
vladara, ostala je obeleje tiranije i vekovima posle Aleksandra Velikog.

U politikim sukobima antikog Rima, oivljen je pojam tiranija, premda je tiranija kao polemiki protiv-
pojam bila neaktuelna, jer je carska neograniena vlast u kasnom Rimu bila priorodna. Meutim, odravao
se kritiki moralni pojam tiranije u obliku trajnog suprotstavljanja idealnog vladara i tipinog tiranina. Ova
kritika antiteza kao ivo naslee helenskog polisa imala je vanu ulogu sve do sloma Rimskog carstva.
Pravno neregulisana lina vlast kasnih rimskih careva, uticala je na to da se kritika neeljenih oblika line
vlasi kretala preteno unutar odreenih moralnih naela. Jedan primer opteg moralnog kritikog stava je
raireno gledanje da tiraninu nedostaje Arete. Tiranin je rob vlastitih strasti i nagona, kukavica bez
dravotvornih sposobnosti, kome su strani istinoljublje i potenje. On ne vlada na temelju nepisanog vieg
nomosa svojstvenog istinskom kralju, niti pak prema pisanom zakonu, ve mu vlastita praksa slui kao
nomos. Arisototel je pisao da tiraniju nje trpeo nijedan slobodan ovek, a od IV veka tiranoubistvo nije
bilo ni pravno ni moralno osporavano. Neregulisana odmazda svedoi da grki tirani nisu shvatani kao
politiki voi, niti kao organi drave, ve kao goli izvandravni uzurpatori vlasti. Zbog gotovo iskljuivo
linih motiva vladavine, tirani nisu bili u stanju da stvore snanu teritorijalnu dravu, ve labavu vlast, pa
su u istorijskom pogledu ostali efemerni.

U srednjem veku, oivljava pojam tiranije. Pape su tiraninom proglaavale svakog kralja koji je bio u
nemilosti. Toma Akvinski je pisao da su tirani blii divljoj zveri nego nasilnom vladaru. Tiranski vladari
su boja kazna, a na pitanje moe li se tiranin ubiti, Toma je odgovorio potvrdno, uz opasku da je potrebno
najpre da ga crkva anatemie. Rimokatolika crkava je oivela pojam tiranije i pravdala tiranoubistvo da
bi se oduprla neposlunim svetovnim vladarima. Pravo na otpor tiraninu bilo je orue hijerokratske kurije.
Papa je odluivao kada vladar prestaje da bude boji namesnik, i postaje tiranin, uzurpator i nasilnik. Ali u
osudi vladara trebalo je uvati se osude same vlasti.

~6~
Zato je Rimokatolika crkva u razdvajanju nedodirljive poglavarske slube od grene linosti vladara
koristila antiki pojam tiranije stvarajui formalni postupak za anatemisanje tirana. Kada rex prelazi u
tyrannis prestaje da bude poglavar, a pozivom na zbacivanje tiranina prestajala je hrianska dunost
potovanja autoriteta.

U novom veku, pojam tiranija se takoe koristio u vrednosno negativnom i teorijski neodreenom
znaenju, radi demonizacije neeljene vlasti.

Despotija

Oblik line vlasti. Od grke rei DESPOTES koja oznaava gospodara domainstva, ili nadglednika
robova. Istorijat pojma despotija je optereen razliitim teorijsim i vrednosnim znaenjem. Despotija se
rano poela koristiti u negativnom smislu za oznaavanje reiima grkih neprijatelja u Aziji. Za razliku od
monarha koji je potovao zakon, despot je sledio samo svoju volju. Despotija je oblik parimonijalne line
vlasti: vladar posmatra dravu i podvlaene kao vlastiti posed, nema zajemenih graanskih ni imovinskih
prava, vladaju razliiti oblici klijentskog podlonitva niih kalsa prema elitama, koje su takoe zavisne od
neregulisane i u osnovi nepredvidive volje vladara.

Na Starom Bliskom Istoku, to je oblik neograniene line vlasti gde despot vlada u svojoj blizini uz pomo
telesne garde, a da nije prinuen na bilo kakve dogovore sa ostalim grupama. Despotska vlast poiva na
krajnje labilnom privatnom vlasnitvu, a nepostojanost privatne svojine uslovljava ne samo drugaiju
drutvenu strukturu nego i durgaije oslonce line vlasti (svetenstvo i neslobodno inovnitvo).

Od kraja III veka pojam despotija se vraa u Evropu. Rimski carevi su sebe nazivali despotima, a zatim
i vizantijki i osmanski vladari. U Vizantiji se despot slavio kao visoki dostojanstvenik u dvorskom titularu.
On meutim, nije imao apsolutnu vlast ve je bio vazal cara, a kasnije turskog sultana. Iz vizantijskog
titulara su ovo zvanje prihvatili i srpski srednjevekovni vladari i vladari na Srednjem Istoku.

U ranoj novovekovnoj misli o politici od Bodena do Monteskjea, despotska vlast je bila sinonim tiranije
i izraz za obeleavanje krajnje politike iskvarenosti. Monteskje je pisao o koruptivnoj despotskoj
nepodeljenoj vlasti koja ugroava staleke privilegije, dok je Volter odbacio valjanost ovog tumaenja.
Branei Luja XIV Volter je isticao da je evropsko staleko plemstvo kritikom despotizma i centralizma
titilo stare feudalne privilegije. U volterijanskoj tradiciji Didro i Kene su pisali o legalnom i prirodnom
despotizmu dajui ovom pojmu pozitivno znaenje, to je za Monteskjea bilo nezamislivo.

Prosvetiteljski pisci, za razliku od Monteskjea, smatrali su da jedino vrsta despotska ruka moe ukoniti
otpor slobodnom razvoju proizvodnih snaga, koji su pruali stalei. Po ovom tumaenju despotija nije
samovoljna, ve legalna ukoliko je rukovoena zakonima logike i saglasna sa planskim prosveivanjem.
Zadatak prosveenih despota je da potuju prirodno pravo. Radi ostvrenja tog cilja dravna vlast mora biti
nepodeljena, tj. koncentrisana u ruci monarha, a ne rasuta u mrei stalekih prava i privilegija. Prosveeni
despotizam shvatan je kod njegovih pobornika kao realni spoj prosveivanja i apsolutizma koji nosi u sebi
klicu ukidanja, poto bi dosledno sprovoenje prirodno-pravnog programa znailo ukidanje temelja
apsolutizma, tj. republikanstvo i graansku jednakost. Otuda, nakon poetog euforinog saveza evropskih
vladara sa francuskim prosvetiteljima njihov razlaz nakon uvianja razornih republikanskih posledica
prosvetiteljskog uenja. Pokazalo se da je izraz prosveeni despotizam, kojim se nastojala pokazati
mogunost vladavine uma u reimu svevlasnog monarha, bio daleko od realnosti.

~7~
U XVII i XVIII veku se javljaju dva znaenja despotie. Najpre je negativno shvaeni pojam despotija bio
Monteskejeovo oruje u odbrani staleke monarhije, da bi njegovu polemiku otricu obrnuli Volter i
fiziokrati. Branei prosveeni ili legalni despotizam oni su zagovarali koncentraciju moi u rukama vladara
koji je nastupajui u ime uma, naputao srednjevekovnu monarhijsku tradiciju pravdanja vlasti po bojoj
milosti, nasilno ukidao pirvilegije stalea i pripremao teren jedinstvenom tritu i buroaskim revolucijama.

4. Liberalizam

Liberalizam je ideologija koja smatra zatitu linih sloboda osnovnom svrhom postojanja drave.
Liberali stoje na strani prava na odsupanje od ustanovljenih normi i autoriteta po politikim ili religioznim
pitanjima, u tom smislu su protiv konzervativizma. Stav da je pravo pojedinca da sami oblikuju svoje
drave suprotstavlja ih totalitarnim i kolektivistikim ideologijama (faizmu, komunizmu).

Re liberal potie od latinske rei LIBER- slobodan. Liberali sebe vide kao zatitnike slobode, posebno od
tradicionalnog ogorenja. Poeci liberalizma su u eri prosvetiteljstva, i suprotstavljaju svoju filozofiju
feudalizmu i merkantilizmu. Tokom Francuske revolucije, liberalizam se suprodstavlja socijalizmu i
komunizmu.

Don Lok- Dve rasprave o vladi-slobodni pojedinci ine osnovu politike stabilnosti. Razlikuje dve
liberalne ideje:

- ekonomsku slobodu- pravo na posedovanje i korienje imovine

- intelektualnu slobodu- sloboda savesti

Razvio je i ideju o prirodnom pravu (ivot, sloboda, imovina)

Smit iznosi teoriju da pojedinci mogu oblikovati moralni sistem i ekonomski ivot bez upravljanja drave
i najjae su one nacije koje pojedince ostave slobodnim da sprovode line inicijative. Zalagao se za ukidanje
monopola i patenata, a predlagao je rad slobodnog trita. Razvio je i teoriju motivacije kojom je pokuao
pomiriti ljudsku sebinost sa neregulisanim drutvenim proetkom.

Kant je najvie doprineo u oblasti etike, a posebno njegova tvrdnja o kategorikom imperativu. On je
tvrdio da su usvojeni sistemi razuma i morala odreeni osnovnim prirodnim i moralnim zakonitostima i ako
se ogranie, zavrie se neuspehom. Liberali se zalau za pravo pojedinaca na samoopredeljenje, za ustavnu
vlast, predstavniku demokratiju i vladavinu prava. Stoje na strani ljudskih prava, graanskih sloboda
(slobode govora i tampe), veruju u slobodno trite i slobodnu trgovinu. Veruju u neutralnu vladu (nije na
dravi da odreuje kako pojedinci mogu tragati za svojom sreom). Ovo znai i otvoren pristup u etikim
pitanjima (podravaju pravo na izbor prekida trudnoe, jednaka prava za ene i homoseksualce). Jednakost
pred zakonom je kljuna za liberalnu politiku.

U Srbiji se liberalizam pojavljuje polovinom XX veka. Postojale su dve struje:

- Liberalna- vee demokrate

- Mladokonzervativna- moderniji u liberalizmu i insistirali su na individualnim slobodama i
pravima.

Bili su jedinstveni po pitanju nacionalnog osloboenja.

~8~
 5. Konzervatizam

Potie od latinske rei CONSERVARE- odrati, sauvati. Predstavlja politiku ideologiju koja se
pozicionira desno od centra, a javlja se kao ideoloki odgovor aristokratije na ideje koje je nosilo
prosvetiteljstvo, Francuska revolucija, kao i reakcija na liberalizam i socijalizam koji su opravdavali velike
drutvene promene. Nastanak samog izraza vezuje se za Rene de atobrijana i godinu 1818, vreme kada
je ovaj konzervativni ideolog izdavao nedeljnik u kome su veliane neke od konzervativnih vrednosti kao
to su : religija, monarhija i sloboda. Ipak, skoro tri decenije ranije, u delu Edmunda Berka, moe se
nai engleski glagol to conserve. Mnogi ovog autora smatraju prvim ideologom konzervativizma. Jako
je zanimljiva injenica da je on bio pripadnik engleske liberalne stranke, tj. vigovac i kao takav 1970.
napisao je delo Razmiljanja o Francuskoj revoluciji u kome sa konzervativnih pozicija napada uinke
Francuske revolucije. Iako je uzor konzervativizmu u Engleskoj bila torijevska partija, koja je kritikovala
engleki liberalizam, na primeru Berka se moe uoiti da i sam taj liberalizam ima mnoga konzervativna
svojstva. I naposletku ovog dela treba rei da se 30-ih XIX veka ovaj izraz proirio po celoj Evropi.

Danas se razlikuje dvostruko znaenje konzervativizma. U literaturi se razlikuju ire i ue znaenje.

Kod ueg znaenja, akcenat je stavljen na konzervatizam kao politiku ideologiju zasnovanu na
antropolokom pesimizmu (tj. na stavu da je ovek grean po prirodi i kao posledica prvobitnog greha da
se ne moe racionalnim merama usavravati), tradicionalizmu i poverenju u organski razvoj drutva, a sa
druge strane odbacivanje mogunosti svakog progresa racionalnog planiranja i pokreta masa.

Kod ireg odreenja konzervatizam se shvata kao protivljenje svakoj vrsti drutvenih, kulturnih i
ekonomskih promena i pre se odnosi na odreene osobine linosti nego na ideologiju kao svojevrsnu celinu
moralnih, ekonomskih, kulturnih i drutvenih ideja koje su vrsto povezane sa politikom moi. U tom
smislu bi mogli rei kao to to ini Majkl Oukot da biti konzervativan znai pretpostaviti poznato
nepoznatom, injenino misterioznom, aktuelno onom to je mogue, neto blisko (sadanjicu) udaljenom
pa makar to nagovetavalo i neto bolje.

Kao glavne karakteristike konzervatizma izdvajaju se:

1. Odbrana dravnog poretka i drutvenog reda uz pomo religije koja se shvata kao izvor sveg
drutvenog morala, kao i odbrana svakog autoriteta bilo da se radi o Bogu kao vrhovnom
autoritetu ili vladaru kao glavnom u dravi ili pak ocem u porodici
2. Konzervatizam takoe u potpunosti opravdava povezanost crkve i drave
3. Brak se shvata kao sveta tajna i osnova patrijarhalne porodice koja ini osnovu eliju svakog
drutva
4. Naglaavajui tradiciju konzervatizam nastoji i da opravda vladavinu gornjih slojeva (npr
aristokraije- kao duhovne elite ili po roenju, tj. bogatstvu) kao i prihvatanje samo postepenih
promena i umerenih reformi, a odbacuje nagle revolucionarne preokrete
5. Konzervatizmu je svojstvena i zatita porodine i privatne svojine, kao i to da drava treba da
se to manje mea u privredu, a vie da obezbeuje neometano delovanje ekonomskih zakona
6. Takoe zatita postoji i za prava korporacija ija je uloga da posreduju izmeu pojedinaca i
drave spreavajui time atomizaciju drutva i ograniavajui mo drave.

~9~
Konzervativci insistraju na suverenitetu Boga umesto demokratskog pozivanja na suverenitet naroda. to
se tie institucija gaje vee poverenje u organski nastale i tradicijom ouvane institucije, nego u
ovekovu racionalnu delatnost. Daju prednost slobodi u odnosu na jednakost-smatraju da su ta dva naela
neusaglasiva.

Konzervativni ideolozi najee smatraju da je drutvo Bojim provienjem podeljeno na one koji
vladaju i one nad kojima se vlada, kao i to da dunosti imaju predost nad pravom.

Kada je u pitanju organizovanje drutvenog ivota, prednost se daje iskustvu, a ne razumu i usled toga ne
veruju u kontinuirani progres koji je rezultat racionalnih akcija. Konzervativci veruju u spori, postepeni
i organski razvoj oslonjen na potovanje tradicije, a esto zastupaju i cikline teorije razvoja (Osvald
pengler Propast Zapada1918-mehaniko shvatanje drutva- drutvo izgrauju racionalni pojedinci za
sopstvene svrhe, a ako je drutvo organizam, onda su njegove institucije i strukture oblikovane snagama
izvan ljudske kontrole. zakone moemo samo otkriti, a ne doneti)

Zanimljivo je i shvatanje konzervativaca da su predrasude jako korisne jer bez njih ne moe biti ni religije,
ni moralnosti, kao ni vlade. Brak je umesto postulata prosvetiteljstva o umom rukovoenom razumu
preporuio oveanstvu kao spasonosni lek sreno voenu predrasudu koja u sluaju nude ne izaziva
kolebanje, ve je trenutno primenujuje. Ipak, treba naglasiti da doktrina konzervatizma nije dostigla
sistematinost kakvu su dostigli liberalizam i socijalizam.

Nacionalne razlike meu konzervativcima nisu beznaajne. Dok veina konzervativaca poima na
autoritaran nain kao organsku celinu, to nije sluaj sa amerikim i engleskim konzervativcima koji su bili
pod uticajem anglosaksonskog prirodno-pravnog uenja, ostajui otvoreni za odreene slobode i prava kao
i za mogunost postepenih reformi. To se moe videti jo kod Berka koji se protivio revoluciji jer je ona
nasilnou izneverila interese kapitalistiki usmerenog plemstva, dok su De Mestr, De Bonal u Francuskoj;
Fon tajn u Nemakoj; Meternih u Austriji; Pobedonoscev u Rusiji bili protivnici samog kapitalizma i
liberalnih ideala. Zanimljivost nemakog konzervatizma je u tome to je on bio pod snanim uticajem
romantzma i istorizma, a to je opet uticalo na profilisanje nacionalnih pokreta i konzervativnih ideologija
u Srednjoj i Istonoj Evropi.

Ljubomir Tadi istie da je konzervatizam kao politika ideologija i pokret izraavao bitne interese
posednikih klasa, odnosno stalea. Pored toga to su konzervativci najee pripadnici najviih drutvenih
slojeva, dobar deo i seljake populacije bi mogli biti smatrani konzervativcima. U vreme velikih drutenih
kriza, konzervatizam moe evoluirati u oblast kranje desnice. Tu navodi primer Nemake posle Prvog
svetskog rata kada je dolo do pokreta tzv. konzervativne revolucije sa antiburoaskim stavom, a tada je
put od konzervatizma ka faizmu bio irom otvoren. Unutar celog korpusa konzervativnih ideja postoje
velike tenzije i neslaganja.

Danas u konzervativne politike partije spadaju: konzervativna stranka Velike Britanije, Demohrianska
stranka Nemake, Forca Italija, Narodna stranka Republikanci u Francuskoj i SAD, LDP u Japanu, Savez
desnih snaga u Rusiji..

Razlika izmeu konzervativne i reakcionarne ideologije:

~ 10 ~
 konzervativna tei ouvanju sadanjeg stanja, statusa quo, a reakcionarna se odnosi na potrebu vraanja
na neku raniju drutveno-istorijsku situaciju. to je istorijski trenutak udaljeniji u prolosti, to je ideologija
reakcionarnija.

6. Ideologija razvijenog faizma

Pojam koji objanjava autoritarne pokrete i sisteme sa ovinistikom, rasistikom, antiliberalnom i

antikomunistikom ideologijom, razliitim udelom antisemitskih i romantiarskih sadraja, osobenom
militantnom politikom kulturom. Javljaju se od Prvog svetskog rata do danas unutar kapitalistikih i
drutava u tranziciji.

Izraz je nastao krajem XIX veka, a oznaavao je razliita sindikalna udruenja u Italiji. Te grupe su se
formirale pod starorimskim simbolom fasces. Odatle je izvedeno fascio (snop, sveanj, savez). Fascio je
dakle udruga, a faisti su saveznici.

Ovi pokreti se javljaju u gotovo svim kapitalistikim zemljama, ali samo u nekolicini dolaze na vlast. To
su zapravo bili sitnoburoaski pokreti protiv drutvenog propadanja srednjih slojeva, protiv socijalizma,
ali i liberalne demokratije kao tobonjeg uzroka propasti. Glavni uzrok nastanka je drutveno-ekonomska
kriza koja je kod raznih slojeva izazvala oseaj nesigurnosti i zgroenosti kako od krupnog kapitala, tako
i od socijalistike pretnje. Otuda ideologija treeg puta ni kapitalizam ni socijalizam ve organska
homogena zajednica u kojoj e biti ukinute sve protivrenosti meu sunarodnicima. Pored ponude, morala
je postojati i potranja, tj. potreba vladajue kalse za faizmom. Ona je bla ugroena radnikim pokretom,
ali i blokiranim mogunostima ekspanzije radi bre oplodnje kapitala.

U tradicionalno nerazvijenim zemljama nisu doli na vlast, jer se ovde vlast branila tradicionalnim
sredstvima vojne i policijske diktature, a ideoloki uticaj je bio preputen crkvi. Zato su ostali na nivou
pokreta, a najpoznatiji su bili Ustae i Ljotievci- autoritarni nacionalizam koji ide do rasizma, mistini
iracionalizam (krv i tlo), militantni antikomunizam i agresivni antisemitizam.

Organizacija- razvijeni faistiki sistemi su bili autokratski jedopartijski reimi koji su teili da celokupno
drutvo promu pokretom.

Funkcija:

- razvijeni faizam je teio da prevlada akutnu krizu kapitalizma u Italiji 1922 i u Nemakoj 1933
- da suzbije radniki pokret
- otvaranje novih imperijalistikih ansi koje su blie blokirane parlamentarizmom i kontrolom
naoruanja

Hijerarhija, na voi izgraen poredak..

Tu je re o sistemima gde kapitalizam nije ukinut ve je samo ogranien politiki uticaj buroazije,
guenje opzicije, ukidanje graanskih prava, unitenje komunista, Roma, Jevreja, Slovena putem
koncentracionih logora.

Ta ideologija je bila protiv ideja prosvetiteljstva, liberalizma, socijalizma, internacionalizma.

~ 11 ~
 U razvijene sisteme spadaju: Nemaka 1933-1945, Italija 1922-1943, a visok stepen faizacije u NDH
1941-1945, panija 1937-1975, Portugal 1933-1970.

Posle 1945 faizam se javlja na nivou pokreta i u preruenom obliku.

Danas mu je prepreka globalizacija koja namee multinacionalni kapital. Nekada je faizam dolazio
odozgo i traio je raspodelu kolonija. Danas dolazi odozdo a na Balkanu i dalje odozgo, jer ne slabi
nacionalizam. Nakon 1945 javlja se nekoliko faza faizma..

7. Savremeni desni ekstremizam

Horkhajmerove rei s kraja 1930ih Ko nee da govori o kapitalizmu trebalo bi da uti o faizmu bile
su najava i ostale moto snane struje istraivanja ekonomskih izvora faizma koja je prevazilazila krug
marksistikih naunika.

Nolteova parafraza ovih rei skoro pola veka kasnije Ko eli da govori o faizmu ne sme da uti o
boljevizmu saeto ukazuje na dominantnu promenu usmerenosti istraivanja u sklopu novih teorija o
faizmu.

Obnova teorija o totalitarizmu 90ih je preteni opti idejnopoltiki okvir objanjenja faizma osnaen
trijumfalistikim uverenjem o definitvnom porazu socijalizma.

Nakon 1945. javlja se

- 1.) imitativni faizam koji sledi poraeni faizam

- 2.) u drugoj fazi partije se prilagoavaju pravilima viepartijske demokratije 60ih 70ih
godina, prilagoeni koje se okree omladinskoj subkulturi nasilja i idejno se osmiljava (nova
desnica),
- 3.) u treoj fazi dolazi do osamostaljivanja desnog ekstremizma 80ih pupulistiki faizam, a
on se uspenije povezuje sa razliitim pokretima nezadovoljnih grupa
- 4.) u etvrtoj fazi se javlja postsocijalistiki faizam u bivim socijalistikim zemljama

Razvijeni faizam je autoritarni nacionalizam koji sadri rasizam, antikomunizam, antisemitizam, brani
korporativno staleku viziju sitnoburoaskog kapitalizma. U organizacionom pokretu postoji militaristika
partija sa oruanim trupama i harizmatskim voom.

Savremena evropska ekstremna desnica osporava kosmopolitizam i dekadenciju moderne. Protivi se

meanju naroda (rasa), jer to ugroava nacionalni i evropski identitet. Takoe, protivi se materijalizmu
Zapada i istie panevropski hriansko-zapadnjaki ili slovensko-narodnjaki pogled na svet. Ona brani
evropsku kulturu od imigranata i amerikanizacije, a razapeta je izmeu euronacionalizma, kritike
mondijalizma i odbrane regionalnog ovinizma. Na Balkanu antikomunizam je jak zbog otpora
internacionalizmu, a to se lako faizuje u genocidnim ratovima.

U ideologiji su i dalje prisutne donekle modifikovane postavke klasinog faizma: borba protiv egalitarnih
ideologija (liberalizma, socijalizma pa i hrianstva); poricanje individualizma i ljudsih prava, jer razbijaju
homogenost nacije.

~ 12 ~
Razlike unutar savremenih oblika faizma postoje u pogledu objekta agresije, stupnja oseanja
ugorenosti, svojatanja lokalne ovinistike tradicije.

Desni ekstremizam nije uvek lako odvojiti od istog faizma, jer se ovaj preruava, a uvek se hrani
konkretnim krizama po obrascu: nezadovoljstvo-razoarenje-agresija. U Nemakoj se hrani strahom od
imunih slojeva (ovinizam obilja) i uticaja stranaca; na Balkanu- opstanak nacije u ratovima. U Francuskoj
strah od imigranata; u Italiji strah razvijenog severa od eksploatacije juga..

Svuda kriza stvara autoritarnu predispoziciju kao meavinu oseanja ugroenosti, zova za vrstom rukom
i ovinistike agresivnosti.

Savremena desnica ne deluje vie u tradicionalnim oblicima hijerarhijske partije sa harizmatskim voom
i jurinim trupama, ve opstaje kao decentralizovana mrea ksenofobinih grupacija koje se samo u
naroitim uslovima vre ideoloki i politiki organizuje. Desni ekstremizam je nekonzistentan, a formira
se u zavisnosti od tradicije, politike kulture i okruenja.

Vodee naelo svakog desnog ekstremizma je hijerarhijski strukturisana i etniki ista nacionalna drava
sa ekspanzionistikim i revizionistikim ciljevima. U haosu tranzicije teko je faizam vezati za konkretnu
klasu ili generaciju. esto na izborima desnica kupi glasove i rtava i (ratnih) profitera tranzicije koji
podjednako trae vrst autoritet i poredak.

Dok je razvijeni faizam privlaio uglavnom srednje slojeve i dok je u starosnom pogledu bio arolik, bez
dominacije mladih (komunistiki radikalizam je bio isto mladima privlaan), danas se javlja zaokret
mladih ka desnici (nema konkurencije) jo od 70ih unutar rok kulture (skinsi kao odgovor na 68mu).
Hlaenje leviarskih ideala ojaalo je nacionalizam i nekritinost prema faizmu. Etnizirano miljenje
negira internacionalni kosmopolitizam, a normalizacija faizma je noena slepim patriotizmom koji nije
kadar da razlikuje rodoljublje od zloina.

Savremeni faizam i desni ekstremizam se ispoljavaju na nivoima:

- Ekstemne desne partije- otvoreno se faizuju kod akutnih sukoba

- Idejna sredita- ustanove i inteligencija koji osmiljavaju delanje
- Omladinska faistika potkultura- mrnja protiv drugaijeg

Kod savremenog faizma postoji zaokret od genetskog ka kulturnom rasizmu (nespojivost razliitih
kultura). Postoji arogantna ekskluzivnost i oseaj nadmoi nad drugim koji lako prelazi u rasistiku
ksenofobiju. Etnocentrizam polazi od nadmoi vlasite kulture, a rasizam od naslea. O rasizmu je re kada
se diskriminacija drugih opravdava biolokim razlozima.

O sindromu desnog ekstremizma govorimo kada se podudaraju gledita o nejednakosti ljudi sa

spremnou na nasilje. ini ga sindrom samoprecenjivanja vlastitog naroda i razlikovanje vrednog od
bezvredog ivota (eugenika); isticanje prirodne hijerarhije (sociobilogija); isticanje prava jaeg
(socijaldarvinizam). Prihvatanje nasilja je jezgro, a svodi se na poricanje racionalne rasprave, svakodnevne
borbe za opstanak, poricanje demokratskih pravila ponaanja..

~ 13 ~
 8. Opta teorija o totalitarnoj diktaturi

Sredinom 50ih istraivanja totalitraizma dostiu svoj vrhunac. U razvoju teorija o totalitarizmu glavno
mesto pripada radovima amerikog politikologa Karla Fridriha. On je organizovao 1953. Bostonsku
konferenciju koja je dala podsticaje daljim istraivanjima.

Ipak, njegovoj popularnosti najvie je doprinela knjiga Totalitarna diktatura i autokratijaobjavljena

u saradnji sa njegovim uenikom Beinskim 1956 godine. U sreditu analize nalaze se faistika Italija,
nacistika Nemaka i SSSR, iako se prvi pojam iz naslova pomenute knjige odnosi i na neke ostale, pre
svega socijalistike drave.

Kritike njegovog gledita uglavnom ukazuju na neosnovanost i ogranienost pojma totalitarne diktature, a
ne dovode se u vezu sa irim okvirom zamisli, tj. sa funkcionalistikim shvatanjem politike.

Osnovne funkcionalistike pretpostavke Fridrih preuzima iz opte teorije sistema- kada vie delova ini
celinu i kada meu njima postoji vrsta funkcionala veza da razaranje jednog razara celinu, takav sklop se
moe nazvati sistemom. Politiki poredak je mehaniki model sistema, a zadatak teorije je da utvrdi
funkcije i procese u njemu. Osnovni procesi su tradicija i vaspitanje, a otpor i revolucija su take
diskontinuiteta i sloma politikog poretka. Svaka vlast poiva na saglasnosti, a trajnija je i bolja to je
optija i snanija saglasnost. Legitimna vlast je efikasnija od nelegitimne jer legitimnost stvara saglasnost
i time olakava vrenje vlasti.

U XX veku opada uticaj tradicije i religije, a osnova legitimnosti postaje ideologija, koja je ograniena
konkurencijom, dok u totalitarnoj diktaturi to ini ideologija vladajue partije. Politiku pravednost on,
kao i Parsons, vezuje za vrednosti.. Dok u totalitarnoj diktaturi partijska i dravna birokratija ine zajedno
vladajuu elitu, u demokratskoj ustavnoj dravi postoji konkurencija. Ipak, ovo je teko prihvatiti, jer Mils
dokazuje da su u SAD tri glavne elite (poltika, vojna i ekonomska) jedna grupa.

Da bi se odrala dinamika politkog pokreta potrebni su sukobi, ali oko vrednosti. Njegova teorija je
potpuno moralno-integracionistika, jer ako mo poiva na saglasnosti, vlast je, ustvari, mo povezana
sa vrednostima. Za integraciju drutva, pored politike, bitni su i religija, kultura, oseaj za pravednost. To
je dosta konzervativno, jer se religiji daje odluujua uloga u otporu totalitarizmu.

Liberalizam se vidi kod Fridriha u tome to on tvrdi da u drutvu postoji vie nezavisnih centara moi
(elita) izmeu kojih se uspostavlja ravnotea konkurencijom. Ipak , sukobi su samo izmeu tih centara, a
revoluciju smatra drutvenom patologijom, jer je to iznenadna i nasilna smrt organizma. Fridrih je
revolucionarno, izjednaio sa totalitarizmom. Bio je savetnik vojnog guverenera u SR Nemakoj, a u lanku
Vojna vlada i diktatura opravdava denacifikaciju po amerikom uzoru, tj. izgradnju liberalne pravne
drave i obnovu parlamenta. Vojna diktatura SAD je konstitucionalna, a ne totalitarna diktatura. Ona je u
tradiciji rimske diktature, jer je uvedena s iskljuivim ciljem da zatiti konstitucionalizam od vanredne
opasnosti. Fridrih je hteo da vojnog guvernera predstavi kao konstitucionalnog diktatora, a SAD kao
oslobodioca koji vraa demokratiju Evropi zaraenoj totalitarizmom.

~ 14 ~
Fridrihova razvijena teorija o totalitarizmu poiva na dve teze koje nastoje sistematski da dokau:

- Faistika i komunistika diktatura su u osnovi iste, tj. imaju vie slinosti izmeu sebe nego sa
bilo kojim drugim sistemom vlasti
- Totalitarna diktratura je istorijski jedinstvena i sui generis

Sve totalitarne diktature imaju sledee karakteristike:

1. Zvaninu ideologiju- sainjenu od zvanine doktrine koja obuvata sve bitne aspekte ovekove
egzistencije. Svako ko ivi u tom drutvu mora je se pridravati, bar pasivno. Za ideologiju je
karakteristino da je usmerena ka savrenoj, konanoj dravi ljudskog roda, odnosno sadri
hilijastiki zahtev, koji se temelji na radikalnom ukidanju postojeeg drutva i stvaranju novog.
2. Masovnu partiju koju vodi pojedinac, diktator-ona je hijerarhijski i oligarhijski organizovana.
ini je relativno mali procenat celokupnog stanovnitva (do 10%). vrsto jezgro je strasno i
bespogovorno posveeno ideologiji i nastoji da na svaki nain doprinese njenom optem
prihvatanju. Takva partija obino je ili nadreena vladinoj birokratskoj organizaciji, ili isprepletena
sa njom.
3. Sistem teroristike policijske kontrole-koji podrava i nadgleda partija. Obino nije uperen samo
protiv vidljivih neprijatelja reima ve i proizvoljno odabrane klase. Teror tajne policije
sistematski koristi savremenu nauku, posebno naunu psihologiju.
4. Monopol kontrole- u rukama partije je sve, film, tampa, radio
5. Monopol nad svim oblicima efektivne oruane sile
6. Centralizovano upravljanje i kontrola celokupne ekonomije preko birokratske koordinacije
ranije nezavisnih delova drutva. U nju su obino ukljuena i druga udruenja i grupne aktivnosti.

Ovo je vie idealni tip, jer se ovaj sindrom karakteristika nije javljao do sada u potpunosti. Fridrih je hteo
da stvori klasifikacijski okvir za uporedna istraivanja politikih sistema. Ipak, ovo je bilo suvie statino i
zato on ubacuje treu dinamiku pretpostvku- da totalitarna diktatura nije proizala iz nastojanja onih
koji su je stvorili, ve iz politike situacije u kojoj su se stekli antidemokratski pokreti i njihove voe.
Jedan od razloga za isticanje osobenosti totalitarizma kao novog oblika autokratije jeste njegov
pseudoharizmatski i pseudoreligijski karakter.

Kritika- policijski teror nije svojstven samo totalitranim reimima, kao ni planska ekonomija. Za razliku
od Nojmana koji istie kapitalistiku sutinu nacizma, Fridrih navodi plansku ekonomiju. Ali on zaboravlja
da postoji razlika izmeu dravne svojine u kapitalizmu i socijalizmu (u kome nema individualizacije).
Teko je prihvatiti navod da je faizam uspostavio plansku koordinaciju nad celokupnom privredom.
Ukinute su organizacije proleterijata i srednjih slojeva, ali su krupni industrijski i bankarski koncerni stekli
veu nezavisnost i snaniji poloaj.

Takoe, sutina ideologije nije obezbeivanje saglasosti, ve grupni interes koji se eli prikazati kao opti.
Dok je u socijalizmu doktrinirana programska ideologija, u faizmu je harizmatsko opravdanje vlasti.
Harizma nije bila u jezgru socijalistike ideologije. ak ni kod Staljina harizma nije mogla dostii stupanj
iracionalnog decizionizma..

~ 15 ~
Fridrih ovo ne uoava, a samu ideologiju shvata iskljuivo kao instrumentalnu funkciju i istrauje uinak
institucija (logori, tajne policije). Guenje opozicije je smatrao kljunim za nastanak totalitarne drave-
1936. Ipak, teorija o totalitarnoj diktaturi ne uspeva, jer postoje centri otpora: religija, porodica, univerzitet
i vojska. Njegova mana je u tome to je napravio teoriju u ijem je sreditu idealnotipski pojam diktature.

Fridrihov cilj je bio da razvije deskriptivnu teoriju novih dravnih oblika totalitarizma, kao opti
klasifikacijski model za faistike i komunistike sisteme. Umesto toga, rezultat je bila teorija u ijem je
sreditu idealnotipski pojam totalitarne diktature, nastao proizvoljnim uoptavanjem empirijskih osobenosti
razliitih istorijskih diktatura. Ovako uopteno shvatanje sutine totalitarne vlasti trebalo je da poslui kao
pojmovno teorijska osnova za istraivanje ne samo diktatura u Italiji, Nemakoj i SSSR-u ve i posleratnih
socijalistikih drava. To pokazuje da i u okvirima funkcionalizma uporedna metoda ne mora ostajati u
granicama jednovremenosti, ve ukljuuje i poreenja sistema koji ne egzistiraju u istom istorijskom
trenutku. U metodskom pogledu je i za Fridriha karakteristino da sutinu totalitarizma nalazi u
institucionalno razvijenom faistikom nastojanju da se teroristiki ostvare ideoloki ciljevi monopolistike
partije i da istovremeno ove ocene pokuava gotovo bez ikakve rezerve da prenese na socijalistike sisteme
kao istorijski aktuelnu verziju totalitarizma. Na tom nastojanju poiva neodrivost i problematinost opte
teorije o totalitarnoj diktaturi, to e kasnije i odvesti njenoj reviziji.

Slino i Karl Doj radi u funkcionalistikom stilu. Gledite je analogno Veberovoj tezi o slabljenju
harizmatske vlasti usled obezlienja. Dojov kibernetski model totalitarnog odluivanja je
funkcionalistiki modifikovani Veberov obrazac birokratske organizacije. Idealni tip totalitarnog sistema
odluivanja ima sledea obeleja:

- 1.Tranzitivnost, tj. sposobnost jasnog prenoenja nareenja u strukturi hijerarhijskog odluivanja

- 2.Rigoroznost, tj. jednokratnost u sprovoenju svake mere na svim niim stupnjevima
- 3.Kontrola prijema i usmeravanja informacija
- 4.Samo-obavetavanje ili takvo usmeravanje obavetenja o promenama unutar sistema da ona
odmah utiu na njihovo spreavanje, zato moraju postojati simboli, a glavne nie organizacije,
pomona sredstava i funkcionere sistema, razraeni tako da sistem zna ta se zbiva u svakoj
organizaciji da bi mogao i da deluje u skladu sa obavetenjem
- 5.Sposobnost uenja, tj. prerade pristiglog obavetenja, stvaranje nove kombinacije simbola i
planiranja nove strategije ponaanja. Od stepena razvijenosti ovih osobina zavise anse totalitarnog
sistema da preivi, a nain prenoenja obavetenja i odluivanja je isto toliko znaajan za opstanak
vlasti koliko i funkcionisanje nervnog sistema za ivot sloenog organizma.

Vlast postaje sve optereenija odluivanjem, te raste i verovatnoa potencijalnih kritinih greaka u
odluivanju. Jedini izlaz je decentralizacija, odnosno umnoavanje sredita odluivanja, to je i jedina
realna ansa da totalitarni reimi preive. Ukoliko se ne pribegne toj meri, sled preoptereenosti centra
odluivanja, dolazi do automatske korozije i raspada osnovne centralizovane strukture. Mehaniku tezu o
spontanoj decentralizaciji totalitranih sistema Doj pokuava da potkrepi ukazivanjem na ulogu savremenih
tehnolokih instrumenata u politici, i tu se njegova gledita razilaze sa Fridrihovim. Ukratko, etiri od est
karakteristika su tehnoloki uslovljene.

S druge strane, Doj dobro uvia da se stepen tehnolokog razvoja u XX veku ne moe posmatrati kao
odluujua strukturalna specifinost totalitarnih autokratija. Savremena tehnologija ne samo to nije
funkcionalno totalitarno sredstvo, ve se javlja kao smetnja monolitnoj dravnoj organizaciji.

~ 16 ~
Izgleda da je blie istini Dojovo gledite, kojim nastoji pokazati da se procesi integracije i dezintegracije
totalitarnih sistema odvijaju na dubljem nivou nego tu su vidljive politike, vojne ili policijske mere. Sam
totalitarizam nije otporan prema ovim procesima, naprotiv, mnoge diktatorske tehnike koje je trebalo da
spree cepanje i rasulo u stvari su ubrzale ove procese.

Iako je Dojovo shvatanje u nekim aspektima realistinije od Fridrihovog, u celini uzev, i ono je primer
prilino mehanikog prenoenja ideja kibernetike na ljudsko drutvo u optem okviru funkcionalizma. Osim
toga, gotovo iskljivo istraivanje funkcija i mehanizama dravnog aparata objasnilo je ulogu nekih tehnika
vlasti, ali ne i prirodu i uzroke irih drutvenih sukoba. Drutvo je prikazano kao potpuno podreeno
totalitarnoj vlasti, a zakoni njegovog kretanja kao nebitni.

9. Nove teorije o totalitarizmu

Po optosti pristupa, rairenosti i uticajnosti, teorije o totalitalizmu spadaju u super teorije, a strukturu
svake ini:

1. Tvrdo jezgro-tj. skup postulata kao najoptijih stavova koji se ne mogu napustiti, a da se ne dovede
u pitanje teorija u celini. Ovde je to postulat o fundamentalnoj srodnosti faistikih i socijalistikih
sistema koji pripadaju istom rodu, razliitom od drugog, tj. pluralistike demokratije
2. Niz prateih teorema koje se mogu modifikovati radi usavravanja osnovne teze-razliite
definicije obima osnovnog pojma

Istraivaka tradicija TOT obuhvata raznorodno obrazloene pokuaje tipolokog poistoveivanja faizma
i socijalizma, a ponekad i njegovog istorijskog utemeljenja.

Krutost TOT lei u njihovoj neinkluzivnosti, tj. nemogunosti da se u njih ugrade teorije nieg stupnja ili
teoreme koje polaze od prioriteta ekonomije nad politikom, uticaja drutvenih sukoba na dravu, vanih
razlika izmeu drutava koja se dele na klase ili rase, ili onih koji podvlae znaajni uticaj nekog
periferijskog inioca na centar.

U toku 80 godina dugog razvoja iznete su razliite kritike i modifikacije TOT. Jo od pre Drugog svedskog
rata pa sve do 60ih iznoene su ozbiljne sumnje u valjanost statistiko-tipolokog i idealno-tipskog modela.
Kritika je podstakla usavravanje TOT: uveden je dinamiki i filozofskoistorijski pristup menjan je obim i
sadraj sredinjeg pojma u vremenskom i prostornom pogledu, bilo je ograivanja od doslovnog
poistoveivanja sistema..

Ozbiljna osporavanja poinju sa probojem teorija o modernizaciji koje su i socijalizam videle kao
alternativni, dodue autoritarni, obrazac modernizacije. Ako se izuzmu talasi kritika uslovljeni krupnim
drutveno-istorijskim promenama (sklapanje antifaitike kolalicije i vojni poraz faizma, smrt Staljina i
liberalizacija SSSR-a, bunt 1968, perestrojka i raspad lagera i SSSR-a) i obrati panja samo na unutarnaune
procese, moe se uoiti nekoliko faza erozije TOT.

Organizovanu sumnju unela je strukturna istorija 50ih, obnova marksizma 60ih, a uoljivije kolebanje
nastupa poetkom 80ih kada se u prouavanje reima nepodeljene vlasti probijaju nove teorije i pristupi-
drutvena istorija i hermeneutika istorija svakodnevice. Trea faza naune revolucije jo nije nastupila, jer
su TOT ukorenjene u idejnopolitikim sukobljavanjima savremenog sveta sa aktivnom i samostalnom
ulogom. Za vreme hladnog rata sluile su blokovskoj demonizaciji politikog protivnika, a od 90te snana

~ 17 ~
su idejna poluga konzervativno-liberalnog prevladavanja prolosti naroito u poslesocijalistikim
reimima.

Teorijski domaaj danas najvanije kritike TOT je od strane drutvene istorije. Pod drutvenom istorijom
podrazumevaju se teorijski i metodski nehomeogena nauna nastojanja da se istrai uticaj raznih segmenata
drutva i drutvenih sukoba na zbivanja u prolosti, tj. opovrgne dogma o presudnom uticaju centra i
politike, kao relativno zasebne delatnosti, na pravac i karakter optedrutvnog razvoja.

Opte razlike TOT i drutvene istorije

U istraivanju socijalizma dominiraju dve glavne grupe teorija: teorije o modernizaciji i TOT.

Teorije modernizacije su nastale posle 1945. pod uticajem uspeha sovjetske industrijalizacije i u
socijalizmu su videle alternativni obrazac modernizacije, a u sovjetskoj vlasti nad istonom Evropom
razvojnu diktaturu. Sa druge strane su teorije o totalitarizmu jo 20ih tvrdile da faizam i socijalizam
imaju istu regresivnu srodnost. TM su kao prioritete uzimale modernizaciju, a TOT politiku vlast. TM su
davale mogunost izmene socijalizma, a TOT ne. TM usmerenost na promene u drutvenoj strukturi i
uzajamnog uslovljavanja periferije i centra, TOT- promene politikog poretka i uticaja centra na periferiju.
Antihitlerovska koalicija, Hruovljeve reforme i optimizam perestrojke povremeno su jaali aktuelnost
TM, a Staljinove istke, pakt Ribentrop-Molotov i hladni rat aktuelizovali su TOT. Slom realnog
socijalizma iznova je oiveo TOT koje su pojaavale kritiku drutvene istorije i njene pozitivistike
iluzije.

Predstavnici teorija o totalitarizmu- Felie (Italija), Fire (Francuska), Nolte (Nemaka), Pajps (SAD).

Predstavnici durtvene istorije- Hobsbaum, Geti, Koka, Levin, Valer..

Nove teorije o totalitarizmu negiraju da je 1917. bila socijalna revolucija i tvrde da je to pu. Pajps navodi
da je SSSR agresivna drava koju nisu oslabili ni feudalizam ni buroazija. Ipak, glavna slabost teorija o
totalitarizmu je imanentno pravolinijsko tumaenje istorije. Smatrali su da se SSSR samo spolja moe
sruiti.. Nemaju odgovor kako je unutar partije bio mogu uspeh reformiste Gorbaova.. pad SSSR-a oiveo
je teorije o totalitarizmu kao konvertitski obrazac prerade prolosti u bivim socijalistikim zemljama.

U sreditu sovjetologije je SSSR, a Staljinov teror je tumaen kao sutina, a ne kao devijacija. Ipak, umesto
kontinuiteta 1971-1991 postojale su take diskontinuiteta. Jo u bostonskom doktoratu Geti (1979) je
pokuao da razbije mit o totalitarizmu. Zamerio je npr Beinskom da nisu koristili glavnu grau, ve ono
to su faisti zaplenili 1941. On tvrdi da je i vrh podsticao kritiku odozdo u borbi protiv birokratije i
ponavljao da to nije bio totalitaran reim, iako je bio diktatorski. Partija nije bila monolitna, niti
disciplinovana, vrh je bio podeljen. Takav pluralizam daleko je od totalitarizma. Postojali su sukobi kada
je centar pokuavao da kontrolie periferiju. Intervencije su bile ad hoc, a ne planske.

Teror je bio rezultat sukoba monih statusnih grupa na razliitim partijskim nivoima. Staljinov sistem nije
monolitan, to je fikcija.

Tezu teorija o totalizarizmu da je postojao teoror nad seljacima koji su toboe teili tritu je lana, rekoe
Kozolova i Litvak, kao i verovanje da je stanje u industriji bilo gore nego u carskoj Rusiji. U SSSR-u je
temeljno bila izmenjena drutvena struktura tako da niko nije bio poteen reprersije. To nije bilo na rasnoj

~ 18 ~
osnovi, ili tome slino. Kod Staljina je bilo otpora, drava nije bila svemona, bilo je sabotaa i odsustva s
posla.

DDR i teorije o totalitarizmu- ako se primeni Fridrihova ema DDR jeste bila totalitarna. Ipak, bilo je
slobode verskog izraavanja, plansku privredu je teko oznaiti komandnom, niti je postojao monopol
partije nad vojskom niti nad sredstvima optenja. To je bila vaspitna diktatura sa snanim elementima
jednakosti, a kritka svojine je poivala na prirodopravoj jednakosti, a ne kao u nacizmu na antisemitskim
zakonima. Ipak ni teorije o totalitarizmu nisu bile jedinstvene. Antinacionalistiki mislioci su bili protiv
nemakog ujedninjenja, ali u DDR nisu videli totalitarni reim. Potreban je sloeniji pristup i vieslojna
tumaenja: socioloka, enografska, fenomenoloka, istorina..

U DDR nije sve bilo diktatura, nacizam je proimao daleko vie oblasti od socijalizma. Ovakvom preradom
prolosti potkopan je antifaizam DDR, a delom se rastvorio u antitotalitraizmu. Tom zamenom mnogi
konvertiti obezbeuju mesto u nomenklaturi novog sistema. Postoji stalno izjednaavanje klasnog i rasnog
zloina i time se faizam liava holokausta i trivijalizuje.

I kod novih kao i kod klasinih teorija o totalitarizmu javlja se stav da se socijalizam nije mogao reformisati.
Realizam drutvene istorije bio je reakcija na normativizam teorija o totalitarizmu. Protivrene 1930. nisu
bile samo period terora ve i modernizacije i kulturne revolucije u naglo poseljaenim gradovima.

Protivrenost i vieslojnost ovih procesa uglavnom su ostali izvan vidokruga teorija o totalitarizmu, pa su
one kao opta istraivaka paradigma skoro neupotrebljive. Teorije o totalitarizmu takoe ne uoavaju
razlike unutar levice, niti uvaavaju kritiku s leva.

Drutveni istoriari su nazvani revizionistima, jer su kritikovali tradicionalne politikologe koji su se bavili
dogaajima, a ne procesima. Geti ih je optuio za politizaciju.

Imanentni pristup- ne uzima kontekst u obzir, ve stvari sagledavaju sa stanovita duha vremena u kom
se odvijaju. U skolopu dominantne epohalne svesti.

Transeutni pristup- politika zbivanja stavlja u iru istorijsku celinu procesa, a koji u trenutku deavanja
nisu bili vidljivi (vizija, ali i utopije, zablude) bitan je kontekst.

10. Autoritarna modernizacija

Vaan segment teorijskog okvira za istraivanje reima nepodeljene i line vlasti je definisanje njihove
istorijske funkcije. Istorijska funkcija reima se sastoji u podsticanju ili spreavanju razvoja shvaenog
kroz dimenzije modernizacije i progresa. Politika tradicija je skup glavnih oblika reavanja drutvenih
sukoba u kojima preovladavaju racionalni ili iracionalni sadraji.

Pretpostavka modernizacije je racionalizacija, a u politici to je odvajanje od religije, prihvatanje

tehnolokih i ekonomskih novina, podsticanje horizontalne i vertikalne pokretljivosti, jaanje zakonitosti,
sticanje ire podrke stanovnitva i manje korienje prinude. Modernizacija ne poiva uvek na
dobrovoljnom prihvatanju novih iskustava, ima i primera nametanja modernizacije praksom nepodeljene
vlasti koja se oslanja na tradicionalnu politiku kulturu (jednopartijski socijalistiki reimi). Kod reima
nepodeljene vlasti nije lako ralaniti spoj tradicije i moderne i meriti uticaj pojedine komponente.
Najvanije komponente modernizacije:

~ 19 ~
 1. Tehniko-ekonomske promene (industrijalizacija, urbanizacija i racionalizacija obrazaca
ponaanja u oblasti rada)
2. Idejno-ideoloke (laicizacija, prosveivanje, kosmopolitizacija)
3. Drutveno-ekonomske (horizontalna i vertikalna pokretljivost, smanjivanje drutvenih
nejednakosti i eksploatacije)
4. Izmena tradicionalne autoritarne politike kulture (racionalizacija uprave, jaanje zakonitosti i
podela vlasti)

Tradicija autoritarne politike kulture omoguava nepotpunu modernizaciju. Najprisutniji je u nerazvijenim

zemljama Treeg sveta, a slina je iskustvu ranog socijalizma. Nunost modernizacije nametala je hibridni
spoj autohtone, premoderne politike kulture i uvezene nove tehnologije s jedne i jednostrano prihvaene i
s njom skopane organizacije rada sa druge strane. to je prisutniji uticaj religije, to je ugroenija
autonomija pojedinaca, a drava kao otelovljenje boje volje ne trpi nikakvo ograniavanje vlasti. U
islamskom svetu preindustrijska antiindividualistika politika kultura usmerava razvoj utemeljen na
nauno-tehnolokoj revoluciji, odstupajui samo od naela koja se kose sa pravilima funkcionisanja
tehnologije (nema verskih prepreka korienju savremene tehnologije-raunara i naoruanja). Tehnoloka
modernizacija sapostoji sa tradicionalnom autoritarno politikom kulturom: religija je stoer drutvene
integracije, nema podele vlasti i slobodnog ispoljavanja miljenja, emancipacije ena i zatienih prava
pojedinaca. Vlast je u svakom pogledu nadmona nad pojedincem, jednopartijski sistem je obrazac
budunosti, a verski harizmatski voi su i politiki elnici (Saudijska Arabija, Juni Jemen, Iran, Libija).
Aklamacija je i dalje uobiajeni obrazac politikog sauestvovanja, retke su slobodne rasprave o kljunim
problemima, a demokratija se svodi na uspenu strategiju mobilizacije. Oivljenja tradicija u obliku
reislamizacije pokuava se spojiti sa savremenom tehnologijom. Odnos nerazvijenih prema metropolskoj
civilizaciji je dvoznaan: tehnoloki sadraji su privlani ali se istovremeno estoko osporava politika
kultura i racionalizam Zapada. U ovim zemljama parcijalna modernizacija svodi se na tehnoloko jaanje
drave praeno oivljenim fundamentalistikim i nativistikim povratkom izvornim iracionalnim
nacionalno-religijskim sadrajima. Aktiviranje pomenutog naslea, po pravilu prikriva politiku kulturu
despotizma, samovolje, potinjenosti i iracionalnosti, prikazujui ih kao nacionalni oblik demokratije. Iak,
isticanje svetog i bespogovornog autriteta drave, vlade i partije na protivrean nain pogoduje nekim
zahtevima modernizacije. Naime, iracionalno pravdana centralizacija slama stare lokalne plemenske veze i
lojalnosti. Nepogreivost despotskog voe, jedinstvena, obavezna, verom proeta ideologija, strogo
kanjavanje aktivnosti protiv takoe svete dravne uprave i povreda kulta vladara, primitivni su oblici
centralizacije dravnog autoriteta, vanog uslova tehnoloke i drutvene modernizaije. Slepo potovanje
tehnologije, kapitalistika industirjalizacija i urbanizaija u fundamentalistikim islamskim zemljama odvija
se uporedo sa demoniziranjem prosvetiteljskih i svetovnih ideologija (liberalizma i socijalizma).

Slino proimanje modernizacije i tradicije moe se uoiti u spoju iberijsko-katolikog naslea i autohtone
politike kulture latinoamerikog prostora.

Modernizatorski potencijal socijalistikih reima bio je upadljivo vei od prethodno pomenutih, ali je u
odnosu na ostale komponente treadicije, prevladavanje autoritarnog politikog naslea nesrazmerno
zaostajalo. Socijalistika modernizacija je pored tehnoloko-ekonomskog ubrzanog razvoja nerazvijenih
podruja, pokrenula iroke procese laicizacije i prosveivanja i podstakla horizontalnu i vertikalnu
drutvenu pokretljivost i ravnomerniju preraspodelu nacionalnog dohotka. Socijalizam je prekoraio vanu
granicu liberalno-buroaske modernizacije i politike kulture uvodei potpuno svetovno pravdanje vlasti.

~ 20 ~
Raskid sa verskim dogmama bio je znaajan potencijal izgradnje modernije politike kulture, ali je
modernizacija u ovoj oblasti ostala nedovrena, izmeu ostalog i zbog neprevladanih ostalih nereligijskih
komponenata tradicije. Politika kultura komunistikih partija koje su osvojile vlast stvarana je mahom u
iliegalnim uslovima drutava zaostalih u razvoju i za ove uslove komunistiki kadrovi nisu odgovorni.
Komunisti nisu bili odgovorni za zateenu politiku kulturu, ali su sa druge strane odgovorni za autoritarnu
nadogradnju nekih njenih vanih segmenata, pogotovo s obzirom na okolnost da su se rado predstavljali
kao radikalni negatori prethodnog stanja.

Za istonoevrposki socijalizam sredite je bila boljevika politika kultura koja je manje ili vie uspeno,
nametana izvan sovjetskim reimima. Oblikovana je tokom protivrenog procesa osamostaljivanja i jaanja
Rusije kao svetske sile. Treba pomenuti samo najvanije dravno-pravne komponente ruske politike
kulture. Autohtoni razvoj Rusije preseen je monglskom najezdom polovinom XIII veka, a nastavljen je
poetkom XVI veka nakon oslobaanja od Zlatne Horde. Uticaj Mongola u Rusiji se proimao sa
vizantijskim cezaropapizmom. Stvorena je osobena verzija patrimonijalnog feudalizma sa nesigurnim
privatnim zemljoposedom. Stoleima kasnije staleko plemstvo e biti u daleko vazalnijem poloaju od
cara nego u Zapadnoj Evropi. Otuda nedostatak konstitucionalnih ustanova. U krutom pravoslavnom
cezaropapizmu crkva i drava dugo su bile stopljene u jedinstvenu hriansku zajednicu, a car je bio
gospodar crkve. Pod vizantijskim uticajem stvorena je osobena konzervativno-pravoslavna paternalistika
vizija vladara spasitelja-cara bauke, koji nije kao na Zapadu, imao konkurenta ove vrste u papi. Od Ivana
Groznog do poslednjeg Romanova samodrtvo je bila carska dunost pred bogom. Samodrac vlada po
milosti bojoj i nje potinjen nikakvoj zemaljskoj vlasti.

Sekularizacija drave i oivljavanje rimskog prava je u Zapadnoj Evropi noena materijalnim interesima
graanskih slojeva u usponu, koji su posed steen u prekomrskoj ekspanziji eleli da vre osiguraju od
hegemonije vladara. Feudalno-staleka podela vlasti opirala se apsolutizmu, dok je na Istoku bio
cezaropapistiko poglavarstvo sa birokratsko-centralistikom strukturom. Ovde se dravi nije protivila
organizovana hijerokratska mo, pa otuda pravoslavni Istok u srednjem veku nije poznavao nikakvu
celovitu doktrinu o prirodnom pravu, niti o pravu na otpor.

Sumnju u legitimnost vlasti i pravo na otpor unee u Rusiju tek socijalistike ideje, to su u Zapadnoj Evropi
uinile druge politike snage znatno ranije. Neravnomerno irenje ovih i kasnijih prosvetiteljskih ideja iz
XVIII veka jo vie je produbilo razlike u vizijama poeljne zamisli politike.

Modernizacijski uinak racionalistikog marksizma bio je u Istonoj Evropi upadljiv, ali i hazardan, jer je
radikalne promene uvodio sredstvima oblikovanim u autoritarnom nasleu.

Osobenost modernizacije nije toliko leala u osnovnim ciljevima (centralizacija, razvoj teke industirje,
puritanska radna etika, urbanizacija, privredni rast..) koliko u nainu organizacije proizvodnje, izmeni
karaktera vlasnitva i drutvene strukture. Zadatak socijalstike modernizacije bio je uvoenje svih
tehniko-tehnolokih dostignua industrijalizacije, ali uz izbegavanje nepravdi kapitalizma.

to je eljene promene trebalo izvesti bre, to su autoritarni obrasci bili aktuelniji, jer su naglije promene
izazivale vei otpor. Kombinovanom i s vrha ubrzavanom procesu modernizacije i izmene drutvene
strukture tradicionalna autoritarna politika kultura nije uvek bila smetnja. Neznanje je u odreenoj meri
olakavalo revoluciju, titei mozgove od kontaminacije buroaskim idejama.

~ 21 ~
Modernizaciju uspenije ubrzavaju autoritarni od liberalnih reima.

Svaka politika kutura je pritisnuta tradicijom koja na razliite naine ograniava eljene ciljeve
modernizacije.

Autoritarna politika kultura dugo oblikovana protivrenim i nepovoljnim uslovima razvoja, sastoji se iz
vie komponenti koje su u razliitom stupnju otporne na promene i predstavljaju manje ili vie otvorene
prepreke modernizaciji:

1. Tehnoloko-ekonomska zaostalost je rezultat kanjenja u razvoju usled dugog robovaja niem

stranom tipu feudalizma (Rusija i balkanske zemlje) ili kapitalistikoj metropoli koja nije
unapreivala kolonijalnu upravu (zemlje Treeg sveta), zatim nepovoljnog geografskog poloaja i
odsustva dodatnih mogunosti kolonijalne nadeksploatacije. U ovu grupu inilaca spada i
preovlaujui tip svojine. Od preovlaujue profesionalne delatnosti (zemljoradnja,
trgovina,ratovanje) zavisila je uloga drave u meunarodnoj podeli rada, ali i tip politike kulture.
2. Istorijski dugo oblikovani karakter osnovnih politikih ustanova odnosno snaga unutar
vladajueg klasnog saveza (crkvene i svetovne vlasti, plemstva i buroazije, vladara i stalea) bio
je prilino postojan. Uravnoteavanje odnosa moi pogodovalo je usavravanju mehanizama za
podelu vlasti i sazrevanju buroaske pravne drave, a trajni cezaropapizam je spreavao razvoj
predstavnikog sistema. Od tipa vojne organizacije, tj. mogunosti njenog korienja i protiv
unutranjeg neprijatelja, zavisio je karakter uprave, stupanj centralizacije i birokratizacije vlasti i
snaga lokalnih sila.
3. Politiku kulturu ine i osnovni idejno-ideoloki obrasci u pravdanju ciljeva politikog poretka,
tipa integracije i karaktera politikog vostva: manje ili vie vidljive posledice sekularizacije
religijskih odgovora na vorna pitanja. to je sredina bila etniki i verski raznolikija i manje
kompaktna, to je bivala aktuelnija funkcija monarha, sveujedinjavajueg poglavara i njegovog
kulta, manje ili vie iracionalno shvaenog. Mo valdara kretala se izmeu preteno simboliki
ujedinjavajueg monarha (VB i skandinavske monarhije) iji je autritet regulisan ustavom, i
monopolskog posednika najvie vojne i civilne vlasti iji autritet nije omeen (cezaropapistiki
svevlasni car, pruski vojni kraljevi i razliite verzije harizmatskih partijskih voa).
4. Tradicionalna politika kutura upornije se odrava kod reima koji svoju upravu i kadrove
regrutuju mahom sa sela (naroito u NR Kini, SSSR-u i Jugosloviji, ehoslovaka i DR Nemaka
moda su jedini izuzeci). Seljaci partizani inili su kostur rane socijalistike kadrovske uprave u
Jugosloviji. Oni su sa sela poneli radicionalne obrasce rukovoenja, neretko patrijarhalne
nekolegijalne, kult fizikog rada i egalitarizma, a nova radnika klasa takoe potekla sa sela,
prihvatala i je bez znaajnog otpora.
5. Etniki mentalitet je vana, ali ne i kljuna komponenta politike kultre. Socijalno-psiholoke crte
odreene grupe oblikuju drutveni uslovi, pa se izmenom ivota menja i politika kultura. to je
monopol na osnovnim polugama politike socijalizacije izrazitiji, to su i mogunosti
preoblikovanja politike komponente etnikog mentaliteta ire. Dodue, tradicija moe pruati
otpor, naroito tamo gde je modernizacija zahvatila samo povrinske slojeve. Etniki mentalitet se
ne moe preoblikovati naglom modernizacijom, koliko god ona bila radikalna, ve trajnim
institucionalizovanim procesima razgradnje konzervativnog naslea.

~ 22 ~
Autritarna politika kutura nije uvek bila smetnja modernizaciji, pogotovo ne u nerazvijenim sredinama
bez institucionalno razvijenih kanala politikog odluivanja. Neistorino je liberalizam smatrati
univerzalnim agensom modrnizacije. Svaka sredina je vlastitoj politikoj kulturi prilagoavala sredstva
modernizacije i plaala razliitu cenu razvoja (rtve, logori, teror, monopol vladajuih tela i voe). U
ekonomskom i dravno-pravnom pogledu zakasnela drutva su politiku kulturu gradila na esto
protivrenom spoju modernizacijskih ciljeva i tradicionalnih autritarnih sredstava.

11. Oslobodilaka politika kultura

Kanjenje najveeg broja savremenih balkanskih zemalja u ekonomsko-dravno- pravnom razvoju do

danas je ostalo nenadoknadivo i jako upadljovo.

U Zapadnoj Evropi buroazija je nastupala kao klasa u usponu i suvereno je menjala dvorsku politiku
kulturu feudalizma. Ruenje dvorske politike kulture pratilo je ruenje dogme o vladaru kao nepogreivom
bojem poslaniku. Ipak, liberalizam je detronizaciji teologije prilazio oprezno, a strepeo je od rasula usled
ruenja monarhijskog, sveujedinjavajueg simbola.

Kod Britanije i Austrije kao vienacionalnih monarhija, nije bilo preloma u politikoj tradiciji, ve
prilagoavanje. Na Balkanu su politike promene uvek nagovetavale raskid sa politikom tradicijom.
Tamo su prava krune postepeno prenoena na staleke parlamente, a na Balkanu su vladari uvek zadravali
nadparlamentarnu mo, jer nije bilo stalea niti razvijene buroazije.

Tek je knez Mihajlo Obrenovi stvorio dvor, zakasneli relikt apsolutizma, ukidajui patrijarhalni oev
aposlutizam. Za to vreme se u Evropi irio republikanizam i organizovani radniki pokret. Balkanski vladari
koi su tek izali iz feudalnog apsolutizma bili su najsliniji pruskim vojnim kraljevima XVIII i XIX veka i
Nemakim carevima 1871.

Zakasneli drutvenopolitiki razvoj Balkana, nestabilnost njegovih dravnih tvorevina i dugi periodi
oslobodilakog ratnog stanja, nametali su prilino krute autoritarne obrasce politike kulture, a uloga voe
imala je glavnu integrativnu ulogu. U tim uslovima raste potencijal za prihvatanje novog harizmatskog
spasitelja koji e u skladu sa tradicionalnom hrianskom eshatologijom, raskinuti sa prolou i zapoeti
novo beskonfliktno doba. to je prosveenost povlaenih nia, to je ideologizacija manje prozirna i
uspenija.

Tradicija samodravlja na Balkanu bila je u stalnoj opasnosti od vojnog prevreta. Nepredvidivi odnos
povlaenih prema politikom vrhu bivao je jo izrazitiji.

Izvorni oblik autoritarne politke kulture na balkanskom prostoru jeste odricanje od individualne
graanske slobode u ime nacionalnog i klasnog osloboenja. Kada je u pitanju elementarni oblik voe,
onda je to osvedoeni ratnik koji zbog priznatog uinka u ratu polae pravo na neogranienu vlast. To se u
srpskoj verziji moe nazvati solunaenjem. U Srbiji su postojali razni reimi line vlasti- feudalni,
kapitalistiki i socijalistiki. Realna ili fiktivna ugroenost od spoljanjeg ili unutranjeg neprijatelja su bili
pokrie za vladavinu. Haotini odnosi u prostoru koji su dugo bili podeljeni izmeu imperija, esti ratovi
koji su narode dovodili na rub egzistencije jesu realna osnova nepodeljene vlasti, a nametanje iluzije
vanrednog stanjabila je standardna ideoloka formula za disciplinovanje povlaenih. Uprkos

~ 23 ~
oslobodilakim i moderizacijskim uincima, svi nezavisni reimi na jugoslovenskom prostru XIX i XX
veka su bili zatoenici autoritarne politike kulture i labave dravno-pravne sigurnosti.

Izgleda da je iskustvo line vlasti jugoslovenske drave XX veka bilo pod uticajem srpske drave XIX
veka. Tu se prepoznaje i politika kultura osmanlija (svojinski odnosi, sultansko ponaanje vladara..) zatim
izvesni pokuaji birokratizacije.. Izuzev kneza Mihajla koji je bio blii evropskom prosveenom
apsolutimu, srpski vladari XIX veka su blii istonjakim despotima. Vladar je ratnik koji osvaja i deli
zapljenjeno. Lina vlast nije bila stabilna jer je poivala mahom na nestabilnom nainu izbora vladara i
nainu uvrivanja vlasti. Izbor vladara, usled sukoba malih dinastija slabo je regulisan tradicijom, a u
miru su to inile oligarhijske grupe ratnika-knezova (ustavobranitelji) ili zaverenika (crnorukci).

U monarhiji je nestabilnost postojala usled odsustva jake dinastike harizme,a u republici usled nadmoi
partijskog nad dravnim pravom.

Knezovi su bili seljaci ratnici,a ne plemii. Politiku su vodili junaci (Toma Vui), birokrate (Garaanin)
i trgovci (Mia Anastasijevi).

Borba za opstanak i nezavisnost naroda stvarala je politiku kulturu primerenu okruenju. to je vladarev
ratni uinak bio nesumnjiviji, to su bile manje anse zakonski regulisane podele vlasti (Milo-Tito). U
odnosu prema Turcima i Rusima, Milo i Tito su tano uoavali kada i koliko treba popustiti ili zatezati.
Kritinost prema autoritarizmu bledi van granica.

Takoe, neodvajanje od naroda je deo ratne harizme. Milo je ostao sa narodom, slino kralju Petru Prvom
koji se povlaio kroz Albaniju.. i Tito se nije odvajao od vojske. Ipak, harizmatsko junatvo se brzo
pretvorilo u solunatvo ili partizantinu, tj. polaganje prava na trajnu vlast zbog ratnog uinka, bez obzira
na uspehe u mIru.

Mihajlo Obrenovi i Aleksandar Prvi Karaorevi se nisu meali sa narodom, niti su esto mitingovali.
Prihvatanje i utapanje u kulturu povlaenih je dodatni osigura line vlasti. I u sultanatu je vladar morao
iznova da pridobija vojnike darovima i obeanjima. Monarhije u Srbiji nisu bile slubene nego harizmatske,
pa je monarh gubei krunu gubio i slavu. Tome je doprinela i Srpska pravoslavna crkva, jer nije govorila
da samo jedna dinastija jami vezu sa bogovima. Prisutan je bio cezaropapizam, dok je katolika crkva
bila u zategnutim odnosima sa politikom vlau.

Patrijarhalna vlast je elijski oblik line vlasti, jer poiva na linom potovanju (Tito je stari). Vlast
poglavara je bespogovorna, kao i vlast oca.

Vojska je bila bitna stavka. Prvi upad vojske u politiku desio se 1868. posle ubistva kneza Mihajla 1893, i
1903; 1917. U Solunu crna ruka 6. Januar Tito isto konvertira.

12. Cezaropapizam

Cezaropapistiki reim line vlasti se odnosi prema crkvenim stvarima kao prema jednoj oblasti politike
uprave. Svetenstvo je podreeno politikoj vlasti (njegov uticaj je ogranien na pitanja vere), a
hijerokratska sluba svedena je na nivo tehnike slube.

U izvornom smislu, ovaj pojam je oznaavao neogranienu vlast cara nad crkvom- car nije glava crkve
nego njen gospodar. Kralj dri svu vlast na osnovu vlastite moi bez pomoi crkve.

~ 24 ~
Podreenost crkve svetovnoj vlasti je bila najizrazitija u Vizantijskom i Ruskom carstvu, a u Osmanskom
carstvu je takoe odnos crkve i drave bio cezaropapistiki regulisan.

VIZANTIJA

Apsolutna lina vlast vizantijskog cara ima nekoliko izvora:

- car je naslednik rimskog imerpatora i kao takav je vrhovni zapovednik vojske i posednik celokupne
zakonodavne sile
- on je vasilevs- nastavlja naroite grke vladarske tradicije, poglavar Grka
- on je gospodar sveta- kosmokrator (preuzeo je univerzalnu istonjaku pretenziju na vlast nad
svetom)
- hrianstvo mu prua boansko pravo vlasti- car je nalik apostolu

Vizantija je ubedljiv primer centralizacije svetovne vlasti do koje dolazi sa prelaskom na monoteizam. Car
je ne samo apsolutni vladar, ve i Hristov namesnik na zemlji, a Vizantija je odraz nebeskog poretka. Car
je boji izaslanik, bog mu daje slavu i upravu nad dravom. Vizantijski car vodi plemeniti rat u odbrani
prave hrianske vere- pravoslavlja, kao to i osmanski sultan vodi sveti rat i borac je zatitnik itavog
islamskog sveta. Vizantijski vasilevs i osmanski sultan su bili olienje svetog karaktera porekta i branioci
crkve i prave vere. Carstvo, drava i pravoverje su bili istovetni.

Za razliku od islamskog cezaropapizma, gde ejhulislam (najvii dostojanstvenik uleme) nije imao nikakvu
politiku vlast, a veliki vezir bio apsolutni predstavnik sultanove izvrne vlasti, u Vizantiji je car kao
hrianin bio podreen patrijarhu, a ovaj kao podanik drave caru. Car i patrijarh su shvatani kao
predstavnici uzajamno dopunjujuih i meusobno zavisnih vlasti. Crkva i drava su uvek prisno i bez veih
sukoba saraivale. Prevaga carske nad crkvenom vlau bila je tipina za Vizantiju u svim vremenima. Car
je na temelju vlastitog boanskog prava, nezavisno od hijerokratskog potvrivanja, obavljao ne samo
politike dunosti, nego je regulisao i unutarcrkvene nadlenosti. Vizantijski car je bio jedina veza koja je
spajala autokefalne crkve sa patrijarhatom u Konstantinopolju, podsticao je crkvene misije, odreivao
visinu crkvenih taksi i razliite funkcije lanova crkve, imao je neprikosnoveno pravo imenovanja i smene
patrijarha u Antiohiji i Jerusalimu, kontrolisao je sinod, sazivao opte koncile i ak pretendovao na neku
vrstu nepogreivosti u pitanjima vere. Car je bio na elu Pravoslavne crkve kao poglavar na kom je poivala
crkvena delatnost. Nije ga vezivao nikakav pisani zakon ve optehrianski moralni oseaj za pravo-
car je bio izvor hrianskog zakona i njegov jamac; za sveukupni crkveni poredak se oseao odgovornim
samo pred Bogom. Uprava nad crkvom u Vizantiji nije dakle priznavala nikakvu podelu vlasti niti
konkurentski odnos crkve i drave.

Vizantijski cezaropapizam se korenito razlikovao od poloaja zapadnoevropskih monarha koji su bili

prinueni da se stalno opiru hijerokratskim pretenzijama. vrsta i postojana integracija crkve u dravu je
nametula Vizantiji drugaiju organizaciju vlasti i poloaj vrhovnog vladara do zapadnoevropskih drava u
kojima se novovekovni konstitucionalizam zaeo upravo zahvaljujui srednjevekovnom rivalstvu crkve i
drave koje su bile dva mona samostalna subjekta. Na istoku je nasuprot tome car vaio ne samo za
vrhovnog zapovednika vojske, vrhovnog sudiju i zakonodavca, nego i za branioca crkve i prave vere.
Vizantinci su bili ubeeni da su carska i boanska vladavina potpuno saglasne. Oni su istrajno gradili
zamisao o caru kao bojem poslaniku i gospodaru itavog sveta, koji je otac svim ostalim vladarima i sa

~ 25 ~
svojim narodom ima patrijarhalnu oinsku ulogu nadzora nad drugim narodima. Patrijarhalna komponenta
bila je vaan sastojak cezaropapizma.

U hrianstvu i islamu cezaropapistiki vladar je uzdignut iznad svega ljudskog i u direktnoj je vezi sa
boanskim. U Vizantiji su svi podanici sluge cara, a u Osmanskom carstvu su raja i zemlja pripadali vladaru.
Vizantijsko i Osmansko carstvo pripadaju orjentalnim despotijama koje u drutveno-ekonomskom
smislu karakterie odsustvo zagarantovane privatne svojine (vizantijski sistem pronije i osmanski
timarski sistem). Pravo svojine je zadravala vrhovna vlast, a kontrola privatrog vlasnitva je obezbeivala
centralizam u carstvu i sreavala osamostaljivanje lokalnih provincijskih velikaa.

U Vizantiji je vladar biran- birale su ga vojska i senat- do X veka presto nije bio nasledan. Dinamika
vojne drave, koja po prirodi nije trpela vrstru naslednu monarhiju, je gotovo uvek odreivala naslednika
prestola. Kasnije se car imenuje u ime vojske, senata i naroda (koji nije imao nikakvo direktno pravo izbora-
cara su birali senat i arhonti: najvii vojni i civilni inovnici i uglednici). Biranje cara je odgovaralo
odnosima u kojima je vojska imala glavnu mo. Za razliku od toga, u osmanskom carstvu je imenovanje
sultana bilo neregulisano, proizvoljno i kolebljivo. U Vizantiji je zadrana izborna procedura iz Rimskog
carstva uz snanu mistifikaciju i sakralizaciju. Izbor cara se nije prikazivao kao rezultat slobodne ljudske
volje, ve je uvek isticano da cara bira bog posredstvom ljudskih organa svoje volje-ovlaenih tela, senata,
vojske i naroda. Premda je car pre krunisanja polagao zakletvu veri, patrijarh nije imao pravog uticaja na
izbor ili krunisanje, ve je bio samo ceremnijalni posrednik.

U Vizantiji su vanu ulogu za odravanje carskog uticaja imali razliiti oblici ceremonijala i ustanove
zaduene za magijsko-sakralno uzdizanje carskog velianstva iz svetovne ljudske u nebesku oblast bliu
bogu (npr prazan presto).

Titular je takoe vaan pokazatelj realne moi vladara unutar zemlje i van nje- titula je najvidljiviji
drutveno-inegrativni i ideoloki sastojak koji uz to svedoi o pretenzijama vladara i njegovom mestu u
hijerarhiji svetovnih autoriteta. U sreditu vizantijske vladalake titulature je pojam avtokratora- prevod
latinske titule imperator. Titula avtokratora oznaava vladara koji sam vlada. Ova titula se u Vizantiji
konano uvrstila u XI veku, i u njoj se ogleda zahtev za apsolutnim jedinstvom carstva.

RUSIJA

Cezropapistiko iskustvo i politiki i kulturni ivot Vizantije ostali su uticajni i nakon njene propasti 1453;
najdublje poseldice ostavio je vizantijski uticaj na evropsku istoriju irei se preko pravoslavlja na Rusiju
(Rusija prima hrianstvo od Vizantije u X veku).

U Rusiji je pravoslavlje pojaalo uticaj kneevske vlasti i postalo njen vaan oslonac, a kasnije i vana
idejna osnova na kojoj je izvreno ujedinjenje ruskih zemalja pod IvanomIII, kada se Moskovska
kneevina oslobodila tatarske vlasti u drugoj polovini XV veka.

Oponaanje vizantijske prakse vladanja je najvie bilo podstaknuto tenjom Rusije da se prikae
naslednikom vizantijske imperije. Napor za prenoejem imperijalnog ugleda je ubrzao svojatanje
vizantijskog naslea, ali da bi se carstvo ustoliilo morala se prvo ruska crkva osloboditi od veze sa
ekumenskim patrijarhom u Konstantinopolju, i po cezaropapistikom obrascu za crkvenog poglavara
postaviti svetenika koga bi knez izabrao. U Rusiji je ovaj proces okonan krajem XV veka. Ivan III se jo

~ 26 ~
1473 nazivao carem svih ruskih zemalja, a 1492/93 uzeo je titulu avtokratora. Novim titulama je istaknut
ruski dravni suverenitet.

Ve polovinom XV veka ruska crkava je kao nezavisna pod vlastitim patrijrhatom bila stopljena sa dravom
pod vrhovnom vlau moskovskog kneza u novom slovenskom cezaropapistikom savezu. Ovaj proces se
odvijao uporedo sa borbom protiv mongolske i tatarske vlasti. Kneevi moskovske dinastije su poeli sa
centralizacijom vlasti i suzbijanjem naslednih privilegija bojara, to je postepeno odvelo koncentraciji
careve vlasti u Moskvi i slamanju moi lokalnih velikaa. irenje teritorijalne moskovske drave je takoe
zahtevalo novi oblik centralistike organizacije sa mesijanskim kultom cara.

Na prihvatanje vizantijskog naslea kao okvira, u kom se postepeno formirala mesijanska zamisao ruskog
cara, uticalo je jo i to to su sa Turskim prodorom na Balkan brojne junoslovenske i grke izbeglice u
Rusiji oekivale zatitu i spasenje od moskovskog Velikog kneza. Oni su nastojali da Ivanu III usade svest
o njegovoj naroitoj izbaviteljskoj ulozi predvdnika pravoslavno i sveslovenskog carstva koje nasleuje
Vizantiju. Rusko svetenstvo je zduno podravalo ovu propagandu, pa je prema nekim svedoanstvima
ve u drugoj polovini XV veka ruski car ostao poglavar svete hrianske misije i vrhovni upravitelj drave
i crkve. Nakon sloma Vizantije, Srbije i Bugarske, Rusija je bila jedina nezavisna pravoslavna drava, pa
je car sebi mogao da pripie nove moralne dunosti pre svega ulogu zatitnika pravoslavlja u ekumenskim
okvirima. Mesijanstvo je podsticalo ekspanziju i centralizaciju vlasti.

Pod vizantijskim uticajem je u Rusiji stvrena osobena konzervativno-patrijarhalna paternalistika vizija

vladara spasitelja-cara bauke, koji je spoj dobrodunog dede i mesijanskog izbavitelja, zatitnik stare
pravde, nepomuene tradicije organske pravoslavne zajednice

Crkva i drava su bile stopljene u jedinstvenu hriansku zajednicu.

Ruski cezaropapizam, kao ni vizantijski, nije poivao na odsenom podvajanju i potpunoj podeli vlasti
izmeu crkve i drave u ijem bi sklopu uloga svetovnog vladara bila u svakom trenutku odluujua. U
Rusiji su crkva i drava bile tesno isprepletane i pre se moe govoriti o dva tipa posveene vlasti unutar
univerzalne hrianske zajednice.

Iako je bila podreena svetovnoj vlasti, crkva je u Rusiji imala znaajnu ulogu u centralizaciji drave i
osiguranju line vlasti cara. Da bi prevladali feudalne otpore centralizaciji, veliki kneevi su morali da trae
saveznika u crkvi koja je imala organizaciju, materijalna sredstva i idejni uticaj. Poetkom XVI veka, veliki
kneevi su se od politike potinjavanja crkve i slabljenja njene samostalnosti okrenuli politici saveza sa
njom i pruanju crkvi znaajnih privilegija.

Crkva postepeno prelazi na stranu Velikog kneza i ubrano poinje da propoveda uenje o boanskoj
prirodi carske vlasti i njegovoj odgovornosti samo pred bogom. Podrku crkve je svetovna mo iskoristila
za centralizaciju i uvrenje svog autoriteta, a crkva je zauzvrat traila od cara da brine o njenoj bezbednosi
i opskrbi. U idejnom jezgru ovog klasnog saveza neobino aktivnu mesijansku ulogu imalo je uenje o
Moskvi kao Treem Rimu. Pad Konstantinopolja kao bogoizabranog grada pod vlast Turaka odredio
je misiju nove Rusije- u noj je oivljen duh ovog grada. Apokaliptina vizija smene carstva i uzdizanja
novih venih prestonih gradova koji donose spasenje ruskom i ostalim pravolsavnim narodima, glavni su
sadraji na kojima je zasnovano uenje o Moskvi kao Treem Rimu. Ovi sadraji imali su neobino aktivnu
ulogu u pravdanju vlasti ruskih vladara: na unutranjem planu je ovo uenje nastojalo da neutralizuje

~ 27 ~
irenje bojarskog otpora caru u narodu i imalo je vanu integrativnu ulogu u ujedinjenju zemlje putem
jaanja autoriteta Velikog Kneza, a na spoljanjem je bilo neophodni sastojak utemeljenja legitimnosti
ruskog vladara i priznavanja njegove carske titule.

Osobenost ruskog cezaropapizma je u tome to je tokom XVI veka gotovo potpuno uklonio svetovnu
kulturu. Ipak, uprkos proimanju verskog i svetovnog ivota, Ruska pravoslavna crkva je ostala sputana
cezaropapizmom. Vrhunac je dostignut pod Petrom Velikim, kada je ukinut poloaj patrijarha, a dravni
prokurator postao vodea linost ruskog svetog sinoda.

13. Hijerokratska vlast

Hijerokratija nastoji da politiku vlast pretvori u vazala crkvene vlasti i lii je moi u meri u kojoj je to
spojivo sa pretenzijom svetenstva na neposredno upravljanje.

U teokratiji svetensvo ima neposrednu politiku vlast, a o hijerokratskoj vlasti se moe govoriti i tamo
gde svetenstvo uspeno spreava kralja da razvije samostalnu mo. Da bi to postigla, crkva nastoji da
odvoji harizmu od linosti vladara i povee je sa ustanovom i slubom. Crkva je nosilac i upravlja
slubenom harizmom, pa trudei se da je zatiti postavlja zahteve politikoj vlasti.

Kljuni stav svake hijerokratske doktrine je da nadreenost crkve poiva na njenoj misiji spasenja.

Veber je smatrao da upravo u ovoj okolnosti treba traiti sutinu hijerokratije, naime, hijerokratska je ona
grupa na vlasti koja radi osiguranja vlastitog poretka primenjuje psihiku prinudu putem davanja ili
uskraivanja sredstva spasenja. Svojstvo hijerokratstke grupe je to da davanje ovih sredstava predstavlja
osnovu njene duhovne vlasti nad ljudima.

Za razvoj line vlasti u srednjem veku, vano je pokazati nastanak i funkcionisanje slubene harizme
katolike crkve , jer je ona u idejnom i organizacionom pogledu bila uzor monarhijskoj vlasti Zapadne
Evrope.

Hrianstvo nije organizovano na pravni, nego na harizmatski nain putem raspodele milosti (harizme)
koja pojedine hriane istovremeno osposobljava i poziva za razliite delatnosti u crkvi. Crkva je
organizacija nastala raspodelom harizme. U njoj nema apstraktne jednakosti svih podanika, ve vlada
hijararhija na temelju nejednake raspodele harizme, tj. od boga dodeljenog poziva na vladanje. Poslunost
koju trai harizma nije utemeljena formalnim zakonima, ve je to slobodna poslunost roena iz uverenja
da je zahteva boja volja otelovljena u nadreenima.

Spoj drave i religije u kultu cezara bio je uzor srednjevekovnoj zamisli o sveoptoj vlasti pape nad
hrianskim svetom, samo to dok je u Rimskom carstvu religija bila slukinja drave, kod pape je drava
trebalo da slui religiji. Car nije gospodar crkve, nego njen sin i boji vojnik.

Potreba za zatitom crkvenih odnosa od svetovnih vladara i crkvenog uenja od jeresi, zahtevala je stvaranje
crkvenog prava. Njegov razvoj je tekao u obliku tobonjeg sprovoenja prehrianskih apostolskih
propovedi. Od IV veka poinje pozivanje na Jevanelje po Jovanu u kom stoji da je Isus predao kljunu
vlast samo Petru, a Petrovi naslednicu su u Rimu vrhovni svetenici. Sprovedena je centralizacija
autoriteta biskupa, sinoda i pape.. Re boju tumae pojedinci-kler, koji su otro razdvojeni od laika koji

~ 28 ~
nisu duhovno nadareni. I meu duhovnicima postoji hijerarhija nadarenosti-stupnjevi hijerarhije slube
svetog priea nazivaju se ordinacijom. U crkvi se inae najvia vlast ogleda u odluivanju o sadraju
boje rei. U starom hrianstvu je za to bilo nadleno celokupno hrianstvo, dok je u novom katolianstvu
to bio vrh crkvene korporacije. Odatle je proizala prvo nepogreivost koncila, a zatim i nepogreivost
pape.

U V veku je Sv. Avgustin proglasio Katoliku crkvu jedinim religijskim autoritetom, biskupe sledbenicima
apostola, a Rim seditem apostola Petra. Od kraja IV veka papska vlast u crkvi postaje neograniena-vie
je ne sputavaju ni kardinali ni sinod. Papa postaje nepogreivi univerzalni monarh kome pripadaju i duhovni
i svetovni ma. itav svet mora biti podreen papi. Boji duh vlada slobodno preko pape. Time je
katolicizam dovren. On je na svim stupnjevima crkvene hijerarhije na mesto boanskog duha ustoliio
ljudskog monika koji je vladao na temelju formalnog prava. Dogtmatizacijom su sva kljuna naela
crkvenog ureenja svedena na boje naredbe i u teoriji proglaena nepromenljivim. Papa istupa u boje ime
na temelju formalnog prava.

U XI veku u aktivnositi pape Gregora VII hijerokratska teorija je prvi put otvoreno izala sa zahtevom da
je svetovna vlast obavezna da slui crkvi i da je duhova vlast via vlast kojoj je svetovna podreena. On se
nije zadovoljio samo odvajanjem dva maa i podreivanjem svetovnog duhovnom, ve je tvrdio da papska
vlast nije samo duhovne, ve opte prirode. Cilj je bio da se oslabi dinastika legitimnost kako bi crkva
lake mogla da po svojoj volji postavlja vladare. Rimska kurija slobodno odluuje o svemu ovozemaljskom,
njena je unieverzalna i svi joj duguju bespogovornu poslutnost. Kralj moe biti samo papi pokorni i ponizni
vladar.

Do XII veka crkva je bila starokatolika- u njoj je preovladavalo obiajno pravo i nije bilo bezgrenog
pape. Starokatoliko pravo je bilo nepromenljivo, tradicija je bila jaa od pape. Papa nije bio
zakonodavac, ve uvar kanonskog prava. Krstaki ratovi u XII i XIII veku podstakli su polet
hijerokratske vlasti. Papa postaje stareina mnogih vitekih redova i gospodar stajee vojske to je do tada
bio samo car. Legitimnost je papa crpeo iz borbene misije zatite hrianske vere od nevernika i jeresi. U
ovom periodu, od polovine XII veka, papa vie nije vezan postojeim pravnim stanjem ve moe da menja
pravo. Kanonsko pravo prestaje da bude isto boansko, ono se cepa- samo mali deo ostaje boanski
zakon dok najvei deo postaje ljudski zakon, dakle promenljiv.

Papa je vladao bacanjem izme i proglaavanjem jeresi. Smatrao je da su vladari zavisni od crkvenog
poglavara i podloni njegovoj moralnoj nadlenosti kao grenici, pa ih je zato trebalo podrvgnuti
kanjavanju koje bi garantovalo njihovu poslunost.

U XIII Toma Akvinski u teoloku dogmatiku unosi stav o obavezujuoj snazi papske odluke.

U XVveku je ustanovljena nepogreivost opteg koncila, a na Vatikanskom koncilu 1870. sam papa je
postao nepogreiv.

Hijerokratska papska vlast je dostigla vrhunac u XIII veku. U narednim vekovima slabi autoritet papske
stolice (jaanje koncilijarnh pokreta u severnoj Evropi, otpor vladara i stalea papskom poreskom sistemu
i sve vea racionalizacija uprave). Uprkos snanom pritisku crkve koja je bila prisutna svuda gde se
pominjalo hrianstvo, svetovna vlast je krajem Srednjeg veka u zapadnoj Evropi uspela da ouva nezavisan
poloaj. Bila je dovoljno snana da sprei potpuno proimanje crkve i drave koristei aparat prinude i

~ 29 ~
sopstvena idejno-integrativna sredstva. Oivljavanjem prava nove suverene drave su uspele da potvrde
neprikosnovenost svetovne vlasti nezavisno od crkve. Priznavanjem trajnosti i venosti rimskog prava,
ustolieno je postepeno i naeo da je vladar car u svojoj dravi ime razvijena hijerokratska doktrina
pripada prolosti.

14. Klasini i prosveeni apsolutizam

Pojam apsolutizam se prvi put javlja u francuskom jeziku 1796. u doba restauracije kao polemiki protiv-
pojam. Koristili su ga protivnici apsolutne monarhije: najpre stara staleka aristokratija, a zatim liberalno-
buroaski i socijalistiki pisci. U misli o politici se poeo koristiti tek od sredine XIX veka, onda kada je
apsolutna monarhija ve bila stvar prolosti i pojavili se drugi oblici manje ili vie izraene line vlasti.

Apsolutizam je neograniena dravna vlast pojedinaca.

U irem smislu oznaava oblik line vlasti u kom posednik dravne sile, monarh ili republikanski vladar,
raspolae potpunom vlau koju mu nijedan zakon ne moe ograniiti. Nema podele vlsti-vladar suvereno
raspolae sveukupnom zakonodavnom, izvrnom i sudskom vlau. Vladar je nezamenljiv i na odgovornost
ga ne moe pozvati nikakva unutranja ni spoljanja ustanova. Apsolutizam se ispoljavao razliito u
razliitim periodima u zavisnosti od tehnikih sredstava vladanja i idejnih obrazaca pravdanja vlasti.
Poetak, vrhunac i kraj apsolutizma u raznim evropskim zemljama od Engleske do Rusije se vremenski ne
poklapaju, apsolutistiki reimi nisu svuda nastali u istom periodu.

U uem istorijskom smislu, apsolutizam je novovekovna autokratska monarhija u kojoj je autoritet

vladara apsolutan i nezavisan od staleke i narodne kontrole. To je poseban oblik centralistike monarhije
na prelazu iz feudalizma u kapitalizam. Staleke razlike nisu ukinute ali predstavnici stalea nemaju nikakav
bitniji uticaj na donoenje najvanijih politikih odluka.

Dve faze apsolutne monarhije:

- Klasini apsolutizam- u ovoj prvoj fazi razvoja novovekovni apsolutizam se pravdao uenjem o
vlasti po milosti bojoj
- Prosveeni apsolutizam- ovde se pravdao doktrinom o prosveenom despotizmu, tj. o ugovoru
izmeu prosveenog vladara i naroda. Prosveeni apsolutizam je prihvatio prosvetiteljsko uenje o
ugovoru kralja i naroda. Od bojeg poslanika kralj postaje prvi sluga drave, ime je uvedena
temeljna promena u odnosu vladara i podanika iako je u stvarnosti naglasak bio na rei prvi,a ne
rei sluga. Poloaj vladara se vie ne pravda iskljuivo privilegijama roenja i posveenja, ve
ispunjavanjem dunosti. Ali uprkos promeni ideologije i novom isticanju dunosti vladara i
jednakosti podanika, prosveeni monarsi su u stvarnosti ostajali apsolutni vladari.

Apsolutizam nije vremenski ogranien niti vanredni reim (kao diktatura) ali nije ni proizvoljni despotizam
lien svakog autoriteta zakona ili zamisli drutenog razvoja. Apsolutna monarhija se razlikuje od staleke
monarhije kasnog srednjeg veka u kojoj je mo vladara bila ograniena privilegijama i pravima razliitih
stalea. Labilna ravnotea staleke monarhije zamenjena je manje ili vie prisutnim monarhijskim
centralizmom.

Nemaki pravnik Vilhelm Roer krajem XIX veka uoio je tri faze apsolutizma:

~ 30 ~
 - Konfesionalni iz XVI veka sa naelom- ija vlast toga i vera i glavnim predstavnikom Filipom
II panskim
- Dvorski apsolutizam XVII veka olien u Luju XIV i maksimi drava to sam ja
- Prosveeni apsolutizam XVIII veka sa Fridrihom Velikim i njegovim geslom kralj je samo prvi
sluga drave

Pojam prosveeni apsolutizam je prvi put u naunu terminologiju uveo upravo Roer 1847. iako se jo
u fiziokratskoj literatri iz 60ih XVIII veka sree slina zamisao legitimnog despotizma.

Prosveeni apsolutizam je naroiti oblik line vlasti XVIII veka. U ekonoskom pogledu ga karakterie
pokuaj nerazvijenih zamalja da se poveu sa razvijenim kapitalistikim zemljama. Prosveeni
apsolutizam je u svim zemljama znaajno povisio dravne prihode, ali mu nije polo za rukom da obezbedi
prostor sloboda neophodan industriji i trgovini, stvorenim prema kapitalistikom obrascu. U drugoj
polovini XVIII veka dostignut je vrhunac razoja apsolutistike armije, birokratije, diplomatije i merkantilne
ekonomije. U katolikim zemljama se u okviru prosvetiteljskih reformi odvijao mada sporo znaajan proces
podreivanja crkve dravi ime je konano uklonjena najvanija hijerokratska prepreka punom razvoju
moderne drave.

Dok su jedni smatrali da je prosveeni apsolutizam relativno samosvojna evropska tvorevina, drugi su drali
da reimi ove vrste nisu doneli gotovo nita novo, a neki su ga videli samo kao varljivi manevar vladara.
Nasuprot tome, Aretin istie da je prosveeni apsolutizam prvi pokuaj izmene celokupne drave i njenih
ustanova sa stanovita racionalistikog poimanja sveta. Prosveeni apsolutisti su se trudili da zasnivaju
reforme na racionalistikim naelima prosvetiteljstva. Ali unutranja protivrenost prosveenog
apsolutizma proizilazi iz toga to je prosvetiteljstvo bilo u sutini graanski pokret a apsolutizam je poivao
na feudalnim odnosima. Zato je prosveeni apsolutizam nuno bio nepotpuno reformistiki-nijedan od
prosveenih despota se nije ozbiljnije potrudio da u ostrvarenju prosvetiteljskog uenja o dravi ukloni
granice feudalnog poretka. Prosveeni apsolutizam je poslednji stadijum stalekog poretka koji dovodi u
sumnju njegovu legitimnost i privilegije. U nastojanju da ublai slabost feudalizma, prosveeni
apsolutizam nije smeo dovoljno da razvije sve konsekvence vlastite teorije i u potpnosti odbaci postojei
poredak. Prosveeni apsolutizam u sebi nosi klicu ukidanja poto bi dosledno sprovoenje prosvetiteljskih
naela znailo ukidanje temelja apsolutizma.

Apsolutizam je oblik feudalne drave, a drutvene strukture ovih sistema su bile sloene kombinacije
feudalnog i kapitalistikog naina proizvodnje sa rastuom ulogom gradske buroazije i prvobitnom
akumulacijom kaptiala u usponu. Spoj dva antagonistika naina proizvodnje je u pojedinim drutvima
podstakao nastanak prelazne forme apsolutizma. Opti povoljni uslovi koji su apsolutnim monarhijama
omoguavali snaniju mobilizaciju vojske i inovnitva bili su sukob buroazije i plemstva i razvoj
robnonovane privrede, trgovine i proizvodnje.

Sa jaanjem drave jaalo je i pravo na privatnu svojinu, i upravo ova okolnost odvaja zapadnoevropske
dinastije i njihve reime od bliskoistonih sultanata i dalekoistonih ogunata a donekle i od ruskog carstva.
Apsolutizam nije znaio kraj vlasti aristokratije, ve je zatitio i uvrstio prevlast naslednog plemstva u
Evropi, ali ne treba zato shvatiti apsolutnu monarhiju kao goli instrument zemljoposednikog plemstva.
Ona nastaje u situaciji kada snage starog poretka vie nisu mogle da spree teritorijalnu i socijalnu
dezintegraciju i garantuju spoljnu bezbednost. Apsolutna monarhija je potisnula plemstvo kao stale, a ne

~ 31 ~
kao klasu. I dalje je na vlasti bila aristokratija-ekonomski osigurana, drutveno privilegovana i kulturno
sazrela.

15. Ekonomska i etno-nacionalna tumaenja sloma SFR Jugoslovije

Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija formalno je prestala da postoji meunarodnim priznanjem

Slovenije i Hrvatske u januaru 1992. godine.

razlozi raspada su:

1. Ekonomska kriza
2. Tzv. drevna etnika mrnjameu jugoslovenskim narodima
3. Nacionalizam
4. Kulturalne razlike meu jugoslovenskim narodima
5. Promene u meunarodnoj politici
6. Uloga raznih linosti u stvaranju i razaranju Jugoslovenske drave
7. Predmoderni karakter Jugoslovenske drave koji se uporeuje sa carstvima nasuprot nacionalnoj
dravi
8. Strukturalno-institucionalni razlozi

Dosadanje interpretacije raspada Jugosalvije imaju dve manjkavosti:

- One su se esto fokusirale na samo jedan (ili u boljem sluaju na mali broj) od moguih razloga
raspada Jugoslavije, zaboravljajui da se radi o sloenom fenomenu, koji je imao vie od jednog
uzroka
- Dosadanja objanjenja su preesto zanemarivala subjektivno, tj. percepcije relevantnih politikih
sauesnika, a u prvom redu- vanost ideologije

Politiki analitiari gree kad zanemaruju kontekst u kome su se donosile odluke koje analiziraju. Jo vie
gree kad pokuavaju da objasne dogaaje iz sopstvenog ili pak nekog univerzalnog konteksta a ne iz
onog u kome su politiki akteri sami donosili odluke. Zenemarivanje percepcija relevantnih politikih
aktera glavni je razlog ne samo nedovoljno dobrih nego i potpuno pogrenih zakljuaka o tome zato se
raspala jugoslovenska federacija.

Ekonomski argument

Autori koji slede liberalno-demokratsku tradiciju naglaavaju vanost ekonomije za stabilnost i razvoj
politikog sistema i drava. Stabilnost drava i njihov opstanak dovode se u direktnu vezu sa ekonomskim
blagostanjem. Ako su ljudi bogati nee traiti alternative postojeoj vlasti ili dravi u kojoj ive, a ako nisu
hoe.

Nakon poraza socijalistike ideologije, koja je takoe dobrim delom i sama bila ekonomska teorija
demokratije, ekonomski argument se proirio u pokuaju da se objasne dogaaji u postsocijalistikim
zemljama. Ideja o tranziciji koja je danas dominantna paradigma za objanjenje postocijalistikih drutava,
povezuje ekonomske i politike aspekte tzv. demokratizacije. Njena glavna pretpostavka je da e
ekonomski razvoj nekad polusiromanih socijalistikih zemalja nuno voditi njihovoj politikoj
demokratizaciji.

~ 32 ~
Ekonomski argument se razvio u dva smera:

- Problem razvoja- objanjava raspad Jugoslovije kao krajnju posledicu ekonomske krize, koja je
ve u drugoj polovini 70ih zahvatla jugoslovensko drutvo, a Jugoslaviju uinila jednom od
najzaduenijih evropskih zemalja. U sutini je re o krizi modernizacijskih trendova, o nedovoljnoj
modernizaciji i ekonomskoj neefikasnosti jugoslovenskog drutva.
- Problem pravednosti- jednakosti izmeu najbogatijih i najsiromanijih lanova Jugoslovije. Ideja
jednakosti je temeljna ideja socijalizma i demokratije, dok su politike razlike izmeu naroda i
narodnosti smanjivane, ekonomske su se poveavale (Slovenija i Kosovo). Kosovo je bilo
najslabija taka Jugoslovenskog socijalizma

U drugoj polovini 60ih i prvoj polovini 70ih Jugoslavija je ostala primer poluliberalizovanog i ekonosmki
uspenog modela socijalizma, otvorenijeg i sposobnijeg da se snae u trinim okolnostima od bilo kog
drugog socijalistikog modela u Istonoj Evropi. Protesti na Istoku i Zapadu (posebno oni iz 1968) istakli
su jugoslovensko samoupravljanje kao trei put- za mnoge poeljan model koji umanjuje nedostatke
zapadnog kapitalizma i istonog socijalizma. Ekonomska kriza u Jugoslaviji je znaajnim delom bila
proizvod politikih i ideolokih prilika, a njeno razbuktavanje je svakako smanjilo privlanost
jugoslovnenskog modela. Kriza razvoja izazvana je megalomanskim ambicijama politike elite u u zemlji.
Postavila je Jugoslaviju u duniki odnos prema (uglavnom zapadnim) zajmodavcima i time je ugorzila i
unutranju stabilnost i nezavisnost zemlje u meunarodnoj politici. Meu njima je najznaajnije mesto
imao MMF.

Nisu retki autori koji veruju da je Jugoslavija razbijena spolja, sa Zapada, posredstvom MMF-a. Manje
radikalni zagovornici ekonomskog argumenta tvrde da iako nisu po sebi razbili Jugoslaviju, MMF i
ekonomska kriza ipak su omoguili ekonomsku nestabilnost koja je, kako ekonomske teorije uvek veruju,
nuno vodila politikoj krizi. Ekonomska kriza je onemoguila posttitoistikim vlastima da podmire sve
koji su bili nezadovoljni onako kako je to za svog ivota radio Josip Broz Tito.

Nedostaci vezani za ovaj argument odnose se na sledee:

- Veza izmeu ekonomske i politike sfere nije bila tako vrsta kako se danas interpretira (70ih i
80ih nije bilo nikakvih socijalnih protesta zbog redukcija struje, uvoenja par-nepar sistema vonje,
obavezih depozita u bankama prilikom odlaska u inostranstvo ili visoke inflacije. Bilo je trajkova,
ali oni nisu bili ni izdaleka tako masovni, kao oni koji su u to doba potresali Poljsku ili VB).
- Jugoslavija se suoavala sa veim politikim problemima i nestabilnou onda kada je bila
ekonomski najuspenija. (pad Rankovia 1966; protesti u Beogradu i na Kosovu 1968; protesti u
Hrvarskoj 1971). Ako su ekonomski razlozi imali neku vanost za nastanak politike krize u tom
razdoblju, onda se moe tvrditi da je upravo uspenost jugoslovenske privrede mnoge motvisala da
postave pitanje pravednosti i nepravednosti raspodele profita.

Dok je ekonomski progres mogao da se vidi u svim delovima Jugoslavije, stvar je stajala durgaije sa
jednakou i parvednou. Dok su politike razlike izmeu naroda i narodnosti i izmeu velikih i malih
republika smanjene, ekonomske razlike su se poveavale izmeu razvijenih i nerazvijenih. Dobar primer
za to je Kosovo koje ni u politikoj ni u ekonomskoj sferi nije bilo jednako sa drugima. Razlike izmeu
najrazvijenijeg i najnerazvijenijeg dela Jugoslavije-Slovenije i Kosova- poveavale su se umesto da se
smanjuju, a socijalizam se temeljio na marksistikoj ideji o ekonomskoj demokratiji: politika jednakost

~ 33 ~
prema ovom modelu socijalizma nije mogua sve dok se ne postigne puna ekonomska i socijalna jednakost.
Oseaj nejednakosti bio je opravdavan pozicijom koju su imali mali narodi i njihovi jezici u odnosu na
vee; prisustvom u dravnim strukturama (vojsci); politikom vrhu (partiji); poloajem pri zapoljavanju..

Ekonomska teorija dezintegracije takoe ne moe da objasni injenicu da su na kraju 80ih najrazvijenija
Slovenija i najnerazvijenije Kosovo imali ako ne istu, onda vrlo slinu politiku poziciju u odnosu na
opstanak Jugoslavije. Slovenija je u Jugoslaviji poboljala ne samo svoju ekonomsku poziciju, nego i
politiki status. Nikad ranije Slovenija nije imala takv stupanj samouprave i zatite, ekonomskog razvoja i
ouvanja kulturnog i nacionalnog identiteta kao u poslednjih 15 godina pre raspada Jugoslavije (ustav iz
1974. iji je glavni tvorac bio slovenac Edvard Kardelj, bio je u skladu sa slovensim nacionalnim
interesima do te mere da Slovenija nije bila zainteresovana za neku bitniju promeu tog ustava, iskljuujui
eventualno ekonomski aspekt. Ipak, javno mnjenje je u Sloveniji 1987. prvi put iskazalo miljenje da bi
slovenski interesi mogli biti bolje zatieni izvan Jugoslavije, nego to su bili zatieni u Jugoslaviji).

Ekonomska teorija demokratije definie izborni postupak kao iskazivanje preferencija koje zavise pre
svega od percepcije interesa. Osoba je racionalno bie, pa e prema tome njen izbor biti racionalan, on e
smanjiti rizike, a poveati anse za dobitak. Pa ipak, ako se ta definicija uzme u obzir, slovensko politiko
ponaanje je bilo potpuno iracionalno-ona je bila voljna da prihvati gotovo bilo kakav rizik i da ue u bilo
kakvu neizvesnost ne bi li se odvojila od Jugoslavije u kojoj je ekonomski, politiki i kulturalno
prospreirala.

Da ekonomski argument moe da objasni vrlo malo pokazuje se i na primeru zapanjenosti Zapada
rezultatima izbora u svim postjugoslovenskim zemljama u 90im. Uprkos ekonomskoj katastrofi u koju su
uveli svoje zemlje ni Tuman ni Kuan ni Miloevi nisu imali veih problema sa svojim izbornim telom.
Miloevi je dobio izbore za predsednika Srbije 1993. kad se inflacija pribliavala svetskom rekordu i to
pobedivi Milana Pania, bogatog biznismena, koji je bio personifikacija amerikog sna u srpskoj
varijanti. Nudio je ekonomski utemeljenu politiku, argumentovajui da je ekonomski razvoj lek za sve
balkanske probleme. To nije impresioniralo veinu. Njegov poraz, tipian je primer da je moda u Americi
politika refleksija ekonomije, ali da je u postjugoslovenskim prilikama naivno i neopravdano misliti tako.

Problem je jednostavno u tome to mnogi na Zapadu nisu videli da u liberealnoj demokratiji novac ima
daleko veu vrednost nego u postsocijalistikim drutvima. Glavni razlog za to jeste neuzimanje ideologije
za ozbiljno-bez obzira da li se radi o jugosovenskom obliku socijalizma ili o nacionalizmu.

Zakljuak

Raspad Jugoslavije nije bio nuna posledica ekonomske krize, a nije ak ni bio logian dogaaj sa stanovita
ekonomskog interesa bilo kog od njenih sastavnih delova. Prored toga, kada se raspala, Jugosalvija je
zapravo bila na izlasku iz ekonomske krize. Vlada Ante Markovia je uspela da uniti inflaciju i povea
zarade i devizne rezerve. Vlada je uspela da priblii Jugoslaviju Evropi i svetu bez prevelikih ustupaka, a
ipak ne samo politike voe nego i graani odluili su se za rat, razranje, ekonomski kolaps. Ekonomska
kriza je pomogla padu socijalizma, pre svega zato to je poveala oseaj nejednakosti i nepravednosti.
S obzirom na to da alternativni tip socijalizma nije vie bio privlaan, a ni mogu, ideja egalitarizma,
pravednosti i jednakosti udomila su u nacionalizmu.

Argument o drevnoj etnikoj mrnji

~ 34 ~
Teza o drevnoj etnikoj mrnji je vrlo popularna u novinskim interpretacijama dogaaja u Jugoslaviji, kao
i kod politiara i vojnih predstavnika Zapada koji su se na ovaj ili onaj nain nali u poziciji da utiu na
dogaaje u Jugoslaviji. U nedostatku boljeg, najjednostavniji odgovor na pitanje zato se Jugoslavija raspala
bio je- zato to su se njeni narodi oduvek mrzeli. im su dobili prvu priliku narodi su iskazali tu- oduvek
postojeu mrnju prema dugim narodima i zaratili. Ako ve ne rat, onda je raspad Jugolavije bio gotovo
neizbean ishod demokratizacije. Demokratizacija uvek stvara mogunost da narod iskae svoju volju, a
kako je volja naroda uvek bila protivna bilo kakvom ivotu sa drugima unutar iste zemlje, demokratizacija
je vodila ne samo u raspad nego i u rat.

Argument koji se oslanja na drevnu etniku mrnju tretira elitu kao gotovo nevaan element. Ono to se
dogodilo bilo je izraz tzv. objektivnih protivreja izmeu jugoslovenskih naroda i duboke mrnje koja se
razvila meu njima.

Taj argunent veoma je popularan i unutar same bive Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj, gde ga je
pormovisao Franjo Tuman, prvi predsednik samostalne Repulike Hrvatske. Danas je gotovo cela
hrvatska istoriografija pod uticajem Tumanove interpretacije raspada Jugoslavije kao gotovo neizbenog
ishoda etnike mrnje i nepomirljivosti Srba i Hrvata. Na durgoj strani, teze o genocidnosti hrvatskog
naroda procvetale su u srpskoj istoriografiji u 80im i 90im godinama. Poruka je bila ista: ne moe se iveti,
a posebno ne iveti u miru, sa narodom koji nas mrzi.

Dragomir Panti je 1987. godine sproveo istraivanje o socijalnoj distanci izmeu pripadnika
jugoslovenskig naroda, meu radnikom populacijom u Jugoslaviji. Istraivanje je pokazalo da je jedino u
odnosu prema Albancima ta distanca bila znatna. Od junoslovenskih naroda, Slovenci su pokazivali
najveu distancu prema drugima, posebno prema Muslimanima. U svim ostalim sluajevima, vie od 50%
ispitanika je izjavilo da ne bi bio nikakav problem da se venaju sa osobom druge nacionalnosti.
Najznaajnije je pri tom da je postotak onih koji su izraavali takav stav kod Hrvata i Srba u odnosu jednih
prema drugima bio iznimno visok. 72% Hrvata/Hrvatica u tom uzorku je tada (samo tri godine pre izbora
Tumana) izjavilo da ne bi bio problem venati se sa Srpkinjom/Srbinom, a 74% Srba/Srpkinja ne bi imalo
problem da se venaju sa Hrvaticom/Hrvatom. 76% Srba izjavilo je isto za Slovence/Slovenke, dok je kod
Slovenaca postotak bio nii 59%. S obzirom da se istraivanje odnosilo samo na radniku populaciju,
moglo bi se pretpostaviti da bi socijalna distanca bila ak i manja u drugim slojevima, posebno meu
obrazovanijim grupama i studentima. Dakle, odnosi Srba i Hrvata nisu ni izdaleka bili odnosi mrnje
sve dok ta mrnja nje stvorena poetkom 90ih.

Uloga elite i u stvranju uslova za rast nacionalizma i u spreavanju njegove otvorene manifestacije je
centralna. Zato svaka analiza prilika u Jugoslaviji u tom periodu mora da poe od analize verovanja i
ponaanja samih elita. Ideja o drevnoj etnikoj mrnji, meutim, ini upravo obrnuto: ona zanemaruje elite,
smatrajui ih gotovo nebitnim, dok odgovornost prebacuje na narode, koji su se navodno uvek i
nepopravljivo mrzeli.

Nakon rspada Jugoslavije, sila i prisila su koriteni ne bi li se oseaj jugoslovenstva, solidarnosti i

zajednitva bliskih naroda smanjio i na kraju potpuno unitio. Najvea sila je pri tom koritena upravo tamo
gde je ideja jugoslovenstva bila najsnanija, gde su etniki nacionalisti morali da uine normalan ivot
suseda razliitih nacija nemoguim. Primeri su Vukovar, Mostar i cela Bosna: gradovi i podruja gde su
ljudi iveli zajedno i u miru. Najvei zloini u ratu koji je sledio poinjeni su upravuo u krajevima gde je
bilo najvie Jugoslovena (kao etnike kategorije) i gde su zajedno iveli Srbi, Hrvati i Muslimani

~ 35 ~
(Bonjaci). Mrnja je tamo morala da se stvori, ona nije proistekla iz prethodnog iskustva lokalnog
stanovnitva. Dakle, mrnja je bila rezultat akcija srpskih i hrvatskih nacionalista protiv Jugoslovenstva.

U posleratnoj Jugosloviji, politiki sukobi su najee voeni unutar iste nacije.

Nacionalizam

Je dravotvorna doktrina kojoj je glavni cilj stvaranje ili ouvanje nacionalne drave. Da bi se nacionalna
drava stvorila mora postojati oseaj pripadnosi naciji. Stvaranje, jaanje i ouvanje nacionalnog identiteta
je prioritet nacionalistikih politika. Nacionalizam je u demokratskim podacima legitimna doktrina, pod
uslovom da nije nasilan. U Jugosloviji nije bilo nacionalne mrnje, ali je nacionalizam bio snaan. Ima je
dva oblika:

- Separatistiki-stvaranje novih drava ili obnova starih na teritoriji Jugoslavije

- Unitaristiki-stvaranje i jaanje Jugoslovenske nacije i Jugoslovije kao nacionalne drave

Vieslojni sukobi: izmeu raznih tipova socijalizma (dravni protiv antidravnog) i izmeu raznih tipova
nacionalizma (unitaristiki protiv separatistikih) sukobi izmeu dravnog socijalizma i separatistikog
nacionalizma.

Nacionalizam (pre svega unitaristiki) bio je potiskivan i obeshrabljivan akcijom politike elite.
Nacionalizam oba tima bio je tretiran kao antisocijalistika doktrina, i zato je potiskivan iz javne sfere u
podzemlje. Ali upravo zato to je smatran jednom od glavnih opasnosti za socijalizam, nacionalizam je
jaao kao jedina ozbiljna i najsnanija alternativa socijalizmu. Socijalizam je bio protivnik nacionalizmu
pre svega jer je bio protivnik nacionalne drave.

Nasilni nacionalizam je mogao uspeti samo zato to su komunistike elite oslabile dravu do stepena kad
je ona postala nesposobna da reaguje. Nacionalizam nije razbio Jugosloviju ni socijalizam, nego se pojavio
kao alternativa socijalizmu u trenutku kad se on rastvorio unutra. Socijalizam je rastvoren iznutra, svojom
sopstvenom samorazarajuom ideologijom koja jse sledila ideale o odumiranuju drave. Za sobom je
povukao i Jugoslaviju, koju je prethodno sveo na ideoloki projekat. To je bila (anti)drava koja je odumrla.

16. Kulturalistika tumaenja sloma SFRJ

Kulturalne i intelektualne elite imale su vrlo znaajnu ulogu i u stvaranju i u rastvaranju jugoslovenske
drave. Kulturalni argument tvrdi da je neatraktivnost jugoslovenske ideje bila glavni razlog raspada
Jugoslovije. Jugoslovenska ideja je bila u svom temelju nacionalistiki projekt, koji je polazio od
pretpostavke da su Juni Sloveni (Jugosloveni) jedan narod i da bi zbog toga bilo poeljno i logino da ive
u jdenoj dravi. Ta se ideja oslanjala na panslavistike i druge rasne teorije koje su isticale vanost
zajednikog porekla za stvaranje politkih jedinica kao to su drave. Jugosolvenstvo, koje je zapoelo kao
nacionalistiki projekat stvaranja nacionalne drave pretvorilo se u socijalizmu (koji je odbacivao ideju o
stvaranju jedne jugoslovenske nacije) u projektu multikulturalizma, tj. antinacionalistiku ideju
saradnje slinjih (ali ipak odvojenih) naroda- najpre Srba, Hrvata i Slovenaca, a zatim (nakon 1945) i
Crnogoraca, Makedonaca pa (od 60ih) i Muslimana (tj. Bonjaka). Zagovornici ovog pristupa tvrde da
jednom kada je naputena ideja o stvaranju jedne, jugoslovenske nacije, zajednika drava postaje trajno

~ 36 ~
upitna. Kulturalne i intelektualne elite koje su stvorile i promovisale jugoslovensku ideju i koje su kasnije
razvijale druge ideje i negirale postojanje kulturalne srodnosti najvaniji su faktor tog procesa.

U mnogoemu, kulturalni argument poklapa se sa nacionalistikim argumentom. Nacija nije samo

politika nego je i kulturalna zajednica stvorena najee na temelju zajednikog jezika i/ili religije.
Meutim, zagovornici kulturalnog argmenta veu nastanak i nestanak nacije gotovo potpuno za kulturalnu
sferu.

Nacija e tako biti njen identitet, ono po emu ona postoji kao unutranje jedinstvo meu svojim lanovima
i po emu se razlikuje od drugih, pre svega susednih i slinih nacija.

Nacija je interpretacija, narativ koji dele lanovi zajednice.

Zajednica je komunikativno jedinstvo unutar sebe same.

Jugosloveni su bili Jugosloveni samo onda kad su i dok su delili narativ o jugoslovenstvu-jugoslovensku
ideju.

Nacije nastaju i nestaju-one nisu jednom zauvek fiksirane grupe, odreene genetskim strukturama svojih
lanova (krvnim srodstvom), teritorijom koju zaposedaju, karakternin osobinama koje su odreene pre
svega klimatskim uslovima ili neim petim. Nacije nisu tu oduvek, niti postoji jamstvo da e opstati zauvek.
One su stvar srca i uma a ne biologije, geografije i meteorologije. One su subjektivna,a ne objektivna
pojava.

Jugoslavija je zemlja nastala na ideji etnike istosti (ili vrlo velike slinosti) izmeu razih komponenata
koje su se ujedinjavale u novu, jugoslovensku naciju, da bi potom potpuno odbacila koncept narodnog
jedinstva i utemeljila se na ideologiji socijalistikog samoupravljanja. I ta ideologija je bila dovoljna da
ujedini sastavne delove-sve dok je bila uverljiva. Jednom kad se u nju prestalo verovati, nestalo je
jugoslovenske drave i sa njom jugoslovenske nacije.

Dobar primer pirmene kulturalnih teorija na jugoslovenski sluaj je knjiga Wachtela Making and
breaking a nation (1998). Wachtelova analiza pokazuje znaaj intelektualnih krugova za stvaranje
Jugoslavije.

Detaljno analizira pokuaje jugoslovenskih nacionalista kao to su Ivan Metrovi, Ivo Andri i drugi, da
promoviu jugoslovensko jedinstvo spajaju i elemente razliitih kultura i tradicija u jedno. Zakljuio je da
se Jugoslavija nije raspala ni zbog ekonomskih ni zbog institucionalnih razloga nego zato to je uniten
koncept jugoslovenstva, tj. jugoslovenskog naroda. Da je taj koncept ouvan, Jugoslovija bi se obnovila na
nekim drugim temeljima.Wachtelova analiza fokusira se na intelektualne elite i njihov udeo i u stvaranju i
u rastvaranju Jugoslavije.

Ostaje pitanje da li su zaista kulturalne elite stvorile i rastvorile Jugoslaviju ili su ipak politike elite bile
znaajnije?

Istina je da je i jugoslovenska ideja i ideja separatnih nacionalizama nastala najpre u okviru intelektualnih
elita da bi je potom preuzeo politiki diskurs. Ipak, kulturalne elite u jugoslovenskim zemljama esto su
samo izraavale ono to su politike elite mislile ali se nisu usuivale da izreknu. One su samo delimino
bile opozicija reimu ko to su bile i delimino slobodne. Istina je, bile su esto opozicija politikoj eliti u

~ 37 ~
drugoj republici ili na federativnom nivou, ali su se retko usuivale na direktan sukob sa elitom unutar
vlastite republike/nacije.

Disidenti su bili tolerisani, a ponekad i zatieni zbog linih poznanstava sa politikim liderima,
generacijske pripadnosti ili svog statusa nekadanjih lanova politike elite.

Drugi problem koji se moe postaviti pred kulturalne teorije je u njihovoj iskljuivosti kad se radi o
definisanju nacije. Istina je da su nacije pre svega grupe koje dele razumevanje i prihvataju iste narative,
ali da li je to dovoljno da gurpa postane nacija i da li je nacija zaista nepolitiki pojam? Da li su akademici
Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) zaista imali takvu mo nad srcima i umovima mnogih Srba i
ponekih drugih da su ih preusmerili od jugoslovenstva pema srpstvu i to poludovrenim dokumentom (tzv.
Memorandumom) koji je u Akademiji bio objavljen tek kad se Jugoslavija formalno raspala? Ili prave
uzroke neatraktivnosti jugoslovenske ideje treba ipak traiti negde drugo?

Teza o sukobu civilizaicija koju je promovisao Hantington, a u postjugoslovenskim pilikama glavni

zagovornik je bio Franjo Tuman bila je specifina podgrupa kulturalnog argumenta, koja je stekla
prilinu popularnost i unutar bive Jugoslavije i izvan nje. Iako se Hantingtonova knjiga fokusira na prilike
u meunarodnoj politici nakon kraja Hladnog rata, ona je u Tumanovoj interpretaciji postala gotovo
opravdanje teze o nemogunosti opstanka ne samo Jugoslavije nego i Bosne i Hercegovine kao podjednako
sloene multietnke zemlje. Tuman je koristio Hantingtonov argument (posebno deo o sukobu hrianstva
i islama) ne samo da legitimie svoj separatizam nego i da opravda konflikte izmeu Hrvata (katolika) i
Bonjaka (muslimana) u Bosni i Hercegovini.

Hantingtonov argument,a jo vie njegovo korienje u domaoj debati imaju ozbiljne nedostatke. Pre
svega, upravo se na primeru Jugoslavije pokazalo da savez izmeu hrianskog Zapada i islama nije
nemogu. Podrka Zapada Bonjacima i Albacima ne ukalpa se u shemu o religijski-kulturalno
determinisanoj politici. Nedostatak podrke Srbiji od strane ne samo Grke, nego i Rusije, Rumunije pa ak
i Bugarske ilustruju isti zakljuak. Suvie vrsto verovanje u tradicionalna, religijsko-kulturalna
saveznitva izmeu Rusije (ak i Grke) i Srbije stajala su Miloevievu Srbiju veoma mnogo. Isto je i s
Tumanovom Hrvatskom.

Istina je da su se sve tri socijalistike federacije na istoku Evrope-Jugoslovija, Sovjetski Savez i

ehoslovaka-rastvorile padom komunistike ideologije. Meutim, druge vienacionalne (viejezike i
viereligijske) zemlje nisu sledile taj model. Kanada i Belgija su ostale ujedinjene iako su razlike u
identitetu izmeu frankofona i anglofona u Kanadi vee nego one izmeu eha i Slovaka u bivoj
ehoslovakoj. vajcarska je takoe ostala ujedinjena i VB u kojoj razlike izmeu Engleza i kota takoe
nisu bile male, ali je ona opstala iako je njena budunost postala neizvesna nakon to je najpre izgubila
carstvo, a nakon kraja Hladnog rata i znatan deo nekadanje vanosti.

Zato su se samo socijalistike federacije raspale dok su one utemeljene na idejama liberalne
demokratije opstale?

Liberalnodemokratske drave nisu nikad doputale da se nekanjeno dignu pobune protiv njih, niti da se
povede graanski rat unutar njih. Nasuprot tome, u dravi u odumiranju, socijalistikoj Jugoslaviji,
Jugoslovenska narodna armija se pretvorila u filmskog snimatelja ilegalnog uvoza oruja na granici (sa

~ 38 ~
Maarskom), koju je bila duna strogo da titi od takve vrste iliegalne aktivnosti. Samoupravni koncept,
koje je u sreditu bila ideja decentralizacije i podrutvljavanja i odbrane, je glavni razlog neefikasnosti
jugoslovenske armije i policije u spreavanju graanskog rata. JNA je postala vojska bez drave, ali je isto
tako i sama bila nesposobna reiti se ideologije koja ju je uinila zarobljenikom.

Nije samo nedostatak efikasne vojske i policije razlog za to to su istonoevropske vienacionalne

federacije nestale a liberalnodemokratske opstale. Vojska i policija su propustile da zaustave raspad i
graanski rat kad se on pojavio kao realna opasnost, ali razlozi zbog kojih se takva opasnost uopte pojavila
su dublji.

- Drava u odumiranju propustila je da uspostavi jedinstveni obrazovni sistem

- Osnuje jugoslovensku televiziju
- Podstakne studente da studiraju u drugim republikama Jugoslavije
- Pomogne ljudima da se zaposle tamo gde ima posla umesto da primaju socijalnu pomo tamo gde
ga nema
- Ponudi stipendije onima koji bi hteli da ue slovenski, makedonski i albanski jezik
- Naredi oficirima da teno govore bar tri osnovna jezika jugoslovenskih naroda, ako ne ve i
albanski

Sve ovo je bilo prisutno u Belgiji, Kanadi i vajcarkoj, zemljama koje se nisu bojale jedinstva niti su
ga proglaavale unitarizmom. Razlog zbog kog su te drave opstale, a Jugoslavija ne, nije bio u tome
to je u principu nemogue da vienacionalne drave opstanu, nego u tome to je socijalistiki koncept
bio antidravni, i to je proglasio unitarizam glavnom opasnou.

Separatistiki nacionalisti, kao to je Tuman, oseali su da je demokratska Jugoslavija smrtna opasnost

za separatistii nacionalizam. Demokratska Jugosavija bi stvorila jugoslovensku politiku naciju i ne
bi dopustila postojanje vie politikih nacija na svom prostoru. Hrvatska nacija bila bi kultralna
kategorija koja bi opstala kao jezika, religijska, moda i ekonomska zajednica, ali bi izbugila status
koji je imala u socijalistikoj Jugoslaviji. Ne samo hrvatska nego i sve ostale jugosolvenske nacije
(ukljuujui srpsku) postale bi u demokratskoj Jugoslaviji ono to jesu- manjina stanovnitva.

Nacionalizam bi bio doputen, ali bi nasilje bilo zaustavljeno. Nacionalistima bi bilo ponueno da se
demokratskim sredstvima bore za otcepljenje, ali bi svaki pokuaj organizovanja graanskog rata bio
spreen efikasnom akcijom policije i vojske. Meutim, postavlja se pitanje zato bi bili manjina u
velikoj dravi kad moemo biti veina u maloj? Ovo pitanje je razbilo Jugoslaviju, a posle bi da nije
bilo meunarodne intervencije-razbilo i Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Makedoniju, SR Jugosalviju
(posebno Srbiju).

Tumanov strah od nastanka jugoslovenskog naroda rasplamsalo se pred mogunou da Jugoslavija

postane lanica Evropske zajednice (sada Evropska unija). Evropska unije je bila Jugosalavija u
velikom-multietnika konfederacija drava, ali je u ideolokom smislu drugaija- liberalna
demokratija. Da je Jugoslovija ula u Evropsku uniju, kakve bi anse imale Hrvatska i Slovenija da
ikad postanu nezavisne drave? tavie, one bi dobile i drugi poklopac na vlastiti separatiskitki
nacionalizam- ne vie samo jugoslovenski nego i evropski. S tom razlikom to bi njihov pokuaj nasilja
nad drugima bi spreen pre nego to bi se pojavio. Hrvatski i slovenski separatizam bili su reakcija u
poselednji tren, na proces globalizacije i evropeizacije. Ni hrvatski ni slovenski nacionalizam, ba kao

~ 39 ~
 ni albanski ni srpski, nisu bili proevropski ni u jednom razumnom smislu u kome se taj pojam moe
koristiti. Neprihvatljivo je tvrditi da est prilino slinih naroda ne moe iveti u Jugoslaviji, zemlji
potpuno konfederalizovanoj i sa 80godinjim iskustvom zajednikog ivota, a istovremeno navodno
zagovarati lanstvo u Evropskoj uniji koju je formiralo tada 12 potpno razliitih zemalja. Odluke tog
formiranog tela bile su vie obavezujue za zemlje lanice nego to su bile odluke jugoslovenskog
politikog vrha u zadnjim godinama Jugoslavije.

Iako se prestavljao kao proevropski i prodemokratski, separatizam malih jugoslovenskih naroda krajem
80ih bio je izraz antiglobalizacijskih trendova, protivan savremenim tendencijama u Evropi i modernoj
liberalnoj demokratiji (Gidens). Taj separatizam je uspeo samo zato to je nasuprot njemu stajala
oslabljena drava u odumiranju, kompromitovana kao komunistika i zato bez izgleda da bude
podrana bio kakvom akcijom Zapada.

Raspad Jugoslavije zato nije bio izraz nune nemogunosti postojanja vienacinalnih drava niti sukoba
civilizacija unutar jedne zemlje- on je bio rezultat uspeha ideologije antidravlja, i okolnosti u kojima
je separatistiki nacionalizam iskristio ansu da se predstavi kao ono to nije i da u kljunom trenutku
sakrije svoju antievropsku, antiglobalizacijsku i nasilnu prirodu.

Argument meunarodne politike

Jugoslovija se odravala zahvaljujui ravnotei izmeu dva vojno-politika bloka. Njena nesvrstana
politika i geografki poloaj su glavni razlozi za opstanak Jugoslovije kao ujedinjene zemlje. Kraj Hladnog
rata je destabilisao Jugosloviju. Ekonomski pritisak je Jugoslovensku elitu uinio neefikasnom u osnovnim
funkcijama. Poslednji Jugoslovenski ministar odbrane general Kadijevi tvrdi da je kolaps SSSR-a uinio
Jugosloviju osetljivom na pritisak Zapada, ali ni MMF ni Gorbaov nisu bili od odluujueg uticaja na
dogaaje u Jugosloviji.

Argument o ulozi linosti

Tito-njegova mo je bila ogromna. Bio je stvari suveren Jugoslovije. Jugoslovija je ostala centralizovana i
ujedinjena pod Titom. On je bio izvan i iznad zakona, predsednik bez ogranienja trajanja mandata (tako
pie u ustavu SFRJ iz 1974). Po roenju je bio Hrvat, ali nikad nije bio identifikovan sa hrvatskom
politikom. Slobodan Miloevi je mnogima izgledao kao novi Tito. On je podelio socijalistike snage na
titoiste (ustavoreformatori) i kardeljiste (ustavobranitelji). Bio je izabrani lider koji se stalno podrvrgavao
izborima i dobijao ih je od 1990-2000, ali nisu uvek bili korektni i zato se ne moe tretirati kao diktator, jer
diktator nikad ne izae na izbore, ili izae samo jednom. Meunarodna zajednica je optuila Miloevia za
sve to se desilo u Jugosloviji i zato je zavrio u Hagu.

Argument o padu carstva

SSSR je bio ideoloka imperija- carstvo zla. Nezadovoljstvo kolonija je uticalo na metroplu i to je imalo
znaajne posledice na stabilnost carstva. Titovo odbacivanje Staljinovog autoriteta je trenutak kad je
Jugoslovija prestala biti sovjetska kolonija. Carstvo se temelji ne na ideji etniciteta, nego na ideji rasne,
ekonomske, civilizacijske i ideoloke superiornosti metropole u odnosu na kolonije. Ideje jednakosti,
slobode i bratstva bile su protivne nejednakosti i odnosu superiornosti-inferiornosti na kojima su se
temeljila carstva.

~ 40 ~
Institucionalni argument

Ima dva aspekta:

- Ustav iz 1974 sa svojim komplikovanim odredbama je glavni razlog za raspad Jugoslovije.

Onemoguio je funkcionisanje saveznih organa i pomogao dezintegracijske trendove. Svojim
nejasnim formulacijama omoguio je da se separatistike snage pozovu na njegove odredbe o
samoodreenju naroda, dravnost (suverenost) republika i federalnom statusu pokrajina
- Izbori iz 1990- glavni razlog raspada Jugoslovije je odluka da se prvo odre republiki pa onda
savezni izbori. Da su se prvo organizovali savezni, pa onda republiki izbori, savezna drava bi
dobila demokratski legitimitet, a separatiskike snage bi izgubile.

17. Tumaenja sloma SSSR-a

Savez Sovjetskih Socijalistikih Republika je prestao da postoji 1991. godine. Osim nesumnjive istorijske
vanosti, nestanak prve real-socijalistike drave predstavlja jednistveni eksperiment. Za razliku od
nauka koje prouavaju prirodu, u sociologiji je nemogue kontrolisati varijable u realnoj situaciji.

Slom realnog socijalizma bio je crni petak drutvenih nauka jer nauka nije mogla da predvidi slom. Prva
nesposobnost povukla je za sobom i drugu, jer niko nije slutio nakon poraza socijalizma provalu
nacionalizma, balkanizaciju i rat.

Teorije dobrim delom opisuju krizu i slom sistema, ali ne i kauzalnost odnosa, a ne slau se ni oko toga
koji su bili dominantni faktori.

Razmiljanje o nestanku SSSR-a kao svetske sile je teko odvojivo od raspada lagera, Sovjetske federacije,
real-socijalizma, i konano komunizma kao globalne ideologije.

Ko je znao da e nestati SSSR?

Oni koji bi danas mogli da se pohvale da su spadali u pomenutu manjinu ni tada nisu znali dve vane stvari.
Prvo, kada e nestati SSSR i drugo, kako e to tano da se dogodi? Lako je citirati Geteovog Mefista i rei
kako je sve stvoreno vredno i da propadne, ali podrobno razumeti mogui tog dogaaja je druga stvar. Tu
ulazimo u izuzetno sloen drutveni determinizam ije je konane proizvode teko dokuiti unapred, a kako
e se videti, i post facto analitiarima treba mnogo vremena, kritika i samokritika kako bi doli u saglasnost.
Meutim, da li uopte ima saglasnosti?

Andrej Amalrik, sovjetski disident, izneo je svoje vienje 1970. godine u knjizi Hoe li Sovjetski Savez
preiveti do 1984.? Njegova ideja o relativno brzom nestanku prve real-socijalistike drave se pokazala
netanom, kao i katastrofian scenario o ratu sa NR Kinom R. Kolins je pristupio problemu vie socioloki,
tanije veberijanski, te je smatrao da e SSSR nestati zbog preteranog irenja imperije. Rasprave su dalje
krenule u smeru esto odreenom predubeenjima tumaa. Simpatizeri komunizma su se pitali kako to da
je sistem tako iznenada propao, dok su oni manje (ili mnogo manje) naklonjeni leviarskim idejama bili
zbunjeni injenicom da je SSSR uopte i opstao gotovo devet decenija! Da je sistem bio toliko slab, raspao
bi se tokom II svetskog rata Prema njoj, sovjetske republike je ekala sudbina Osmanskog carstva: duga i
spora dekadencija, sa periodinim intervencijama centralne vlasti da odri poredak. Vrh nomenklature je
izneverio ovo oekivanje pokretanjem Perestrojke. Konano, strah i neizvesnost su bili neodvojivi od

~ 41 ~
razmiljanja o fenomenu koji se razvijao. Ogroman prostor, brojno i raznovrsno stanovnitvo, slaba
legitimacija sistema, velika koliina oruja meu kojim je bilo i nuklearnog bili su potencijalno opasna
meavina.

Objanjenja sloma istonoevropskog socijalizma i raspada SSSR-a mogu se podeliti u tri grupe, u
zavisnosti od optosti uzroka koje istiu:

1. Makroteorije koje pokazuju naruavanje najdubljih istorijskih porcesa globalizacije i

univerzalizacije kapitalizma (makroistorijska dinamika, spora evolucija unutar svetskog drutva)
2. Teorije srednjeg obima i ukazivanja na podudaranje unutranjih i spoljnih strukturnih inioca
sloma (organizacije privrednog i politikog sistema socijalizma, odnos drave i drutva i pirtisak
okruenja, naroito od polovine 80ih kada sovjetski vrh na zvezdani rat odgovara perestrojkom)
3. Ua objanjenja sloma ulogom konkretnih linosi i zbivanja (reformistikog vrha i Gorbaova
ili neuspelog vojnog pua 1991)

Sledi razmatranje argumenata, od onih najoptijih, vezanih za globalni kapitalistiki sistem, preko srednjih
po prostoru i vremenu trajanja, preko onih najmanjih i najkraih: pojedinaca kao aktera drutvene promene.

Strukturne makroteorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu

Volertajnova teorija tretira kapitalizam kao sistem koji nastaje u ranoj modeni, i koji e u narednim
vekovima obuhvatiti itav svet. Dakle, nema smisla baviti se SSSR-om, pa ak ni lagerom, kao hermetiki
zatvorenim teritorijama, jer su oboje deo svetskog sistema sa zajednikom ekonomskom logikom. Sa
stanovita tih dugih procesa, velike imperije koriste specifine nove tehnologije koje im daju privrednu
prednost, koja omoguava prednosti u trgovini, tj. centralno mesto u svetskom sistemu Posle Drugog
svetskog rata SAD obezbeuju nadmo u automobilskoj i petrohemijskoj industriji, konano i u vojnoj,
zbog ega SSSR gubi komparativnu prednost u ekonomiji i status velesile.

Prednost i mana Volertajnove teorije je upravo u tom najirem, planetarnom opsegu koji analizira. Sa
jedne strane, on dovodi u pitanje Fehera i Kelera i njihovu otru kritiku sovjetskog sistema, koji oni osuuju
na propast zbog komandnog karaktera privrede i ideolokih inilaca. Zanemarivanje unutranjih faktora
nosi sa sobom i slabost, jer Volertajnova teorija ne moe da ponudi mnogo vie od konstatacije da je SSSR
izgubio centralno mesto u svetskom sistemu. Zato je nestao? Mnoge drave su gubile tu poziciju (kao
panija), ali nisu prestajale da postoje! Naravno, suvino je pitati se o nainu ili vremenu nestanka SSSR-
a iz ugla svetsko-sistemske teorije. Volertajn bez sumnje ima pravo da je svet ve nekih par stotina godina
do te mere povezan, da se drutveni fenomeni mogu samo donekle objasniti iz lokalne perspektive. Isto
vai ako problem posmatramo samo kao deo svetskog sistema, naroito ako zanemarimo i neekonomske
faktore.

Kakvo se tumaenje nestanka sovjetske imperije moe ponuditi u kontekstu globalizacije? Norveki
sociolog Simensen ide Volertajnovim stopama, ali jo jedan korak dalje, jer se ne globalizuje samo
ekonomija, nego celo drutvo. Istie kulturu, kao snaan inilac drutvene promene, koji je zanemaren kod
prethodnog autora. Kod nas se esto uje i u svakodnevnim razgovorima teza kako je SSSR osvojen
farmerkama. Globalna kultura sa imperativom linog ekonomskog uspeha, individualizmom, modom, rok
muzikom, holivudskom kinematografijom pokazala se kao isuvie veliko iskuenje za graane sovjetskih
republika! Moda bi ovde bilo suvisno zapitati se zato real-socijalizam nije omoguio razvoj kulture koja

~ 42 ~
bi adekvatnije zadovoljavala ovekove potrebe: kulture za oveka, a ne za trite? Ako i jeste, zato je
masovna zapadna kultura bila primamljiva? Moda ljudi, kako je govorio Sorokin, uvek ele ono to
nemaju. Drugo objanjenje bi bilo da je individualistika kultura sa akcentom na uspehu odgovarala
graanstvu u SSSR-u. U oba sluaja treba uzeti u obzir da nije bitno ta se nudi, ve kako je ponueno.
Marketing je bio priznato sredstvo u kapitalistikom svetu, dok je u real-socijalistikom sistemu (naroito
sovjetskom) on potpuno apsurdan! Centralni plan je taj koji odreuje potrebe, nema potrebe reklamirati na
primer kaput, jer ovek mora da ga nosi, a postoji samo jedna vrsta kaputa. Dolazi se, dakle, do Feher-
Helerove kritike diktature nad potrebama, a taj uvid se sputa na nivo kraeg trajanja, o emu e vie rei
biti kasnije.

Strukturne teorije srednjeg obima

Ovde susreemo skupove faktora kojima je davan znaaj, bilo da su unutranje ili spoljne prirode, pre nego
jednu celovitu teoriju. S obzirom na to da opis prethodi objanjenju, ovi parcijalni pristupi i hipoteze su od
velikog znaaja. Druga prednost posmatranja konkretnih inilaca je, naravno, mogunost donoenja
konkretnijih zakljuaka vezanih za nestanak SSSR-a.

Jedna od mana sovjetskog sistema koju je primetio jo Trocki je anahron obrazac odnosa partije i drutva.
Jednosmerne odluke sa vrha piramide moi ne samo da su bile protivne izvornoj leviarskoj etici, ve su,
po miljenju mnogih, i neefikasne. Industrija je postajala sve sloenija, pa unapred donete odluke odozgo
nisu mogle da je efikasno prate. Osim toga nepostojanje konkurencije unutar drave je slabilo
konkurentnost sovjetske privrede u odnosu na zapad.

Iz koncentrisanosti moi na vrhu, proizilazi i haotinost odluka, kako je smatrao Miler. Logika je jasna,
ako vrh nomenklature dela svojevoljno bez ikakve kontrole, one e to delanje biti u mnogome izraz volje
pojedinaca koji je ine. Upravo je niz spontanih odluka koje je donosio sovjetski vrh generisao krize.

Birokratija, kao veza izmeu nomenklature i ostatka drutva, se takoe esto uzima kao bitan faktor
nestabilnosti sovjetskog drutva. Levin ovu tezu razvija govorei o tome da je birokrtaija blokirala drutvo
koje se rapidno menjalo. Od ruralne carske Rusije ilo je ka sve urbanijem SSSR-u. Nasleena krutost u
delanju nije mogla da se suoi sa ovako bitnom, po mnogima, presudnom drutvenom promenom
urbanizacijom.

Nesklad izmeu ciljeva i mogunosti moda zvui kao jo jedan od faktora nestabilnosti SSSR-a. Ali, kojih
ciljeva? Proklamovanih? U veem broju drava postoji nesklad izmeu proklamovanih ciljeva i
mogunosti. Sa druge strane, ako realni ciljevi nisu u skladu sa mogunostima sistem se uruava daleko pre
osamdesetog roendana.

Toliko o delovima sistema koji su okrivljavani za njegov nestanak.

Od antagonistikih sila koje su mu se suprotstavljale izdvajaju se: disidenti i nacionalizam. Ovde imamo
zamren i esto protivrean spoj liberalizma i nacionalizma kao ideolokih oponenata real-socijalizmu.
Prvi, disidenti, su zahvaljujui KGB-u bili slabo poznati u SSSR-u, osim Saharova i Solenjicina. Iako je
Motil pridavao znaaj nacionalnim pokretima teko je sloiti se sa time da su oni bili jedan od kljunih
faktora. Socijalni i unutarpartijski politiki konflikti su bili daleko izraeniji od nacionalnih.

~ 43 ~
to se spoljnih inilaca tie, izdvajaju se tekoe prelaska sa fordistike na postfordistiku tehnologiju i
trka u naoruanju. Vojna i kosmika trka sa SAD-om su znatno optereivali sovjetsku privredu, koja je i
pre toga bila dosta orjentisana na proizvodnju sredstava za proizvodnju, tako da je za potrona dobra bilo
relativno malo mesta. Pored irenja sovjetske vojne moi za vreme Brenjeva, situacija se menjala.
Napredna, elektronska tehnologija o kojoj je Valertajn govorio, sve vie je nalazila primenu u vojsci.
Napredni sistemi navoenja raketa koji su razvijeni u SAD-u su se pokazali kobnim za sovjetske saveznike
u libanskom ratu. Slino se desilo i u Avganistanu, gde je amerino naoruanje ponovo pokazalo nadmo
nad naravno, uz veliku pomo motivisanih boraca i za napadae demotiviueg reljefa.

*Opte mesto veine analiza je da je sovjetska vojna industrija bila poraena u poslednjoj fazi hladnog rata,
tzv. zvezdanom ratu.

Uloga sovjetskog politkog vrha

Pojedinci kao akteri promena su tema oko koje je uvek bilo sporenja i suprotnih miljenja. Gorbaov,
ovek koji je za mnoge olienje nestanka SSSR-a, za druge je samo glumac kome je uloga bila unapred
napisana u strukturi drave kojom je upravljao. Veina hladnoratovskih sovjetologa, neprijateljskih prema
carstvu zla poricali su Gorbaovu znaaj. Ideoloka logika je ovde jasna, ako je SSSR loa, iskvarena
tvorevina, nije bitno ko je na vlasti, drava je osuena da propadne! Naravno, lako je donositi ovakave
prognoze posle nestanka real-socijalizma. Ako je Sovjetski Savez bio unapred, sudbinski osuen na
propast, zato se to nije desilo ranije? Svakako da je bilo i veih izazova tokom XX veka, kao to je bila
kontrarevolucionarna intervencija ili Drugi svetski rat. Iz prolog dela o iniocima srednjeg obima smo
videli da je hijerarhijska struktura omoguavala dosta uticaja pojedincima na vrhu.

Ne treba, meutim, otii ni u drugu krajnjost, pa posmatrati fenomen samo kroz akcije pojedinaca na vlasti.
Hantington na primer ocenjuje Gorbaovljev uinak veoma jednostavno.

Poslednji voa SSSR-a nije shvatio logiku funkcionisanja politike na prostoru Rusije, koja glasi da je jedini
nain da se vre reforme centralizacija moi. Dva poteza po kojim je ostao poznat bili su, prema tome,
promaaj. Perestrojka je dovela do zatvaranja mnogih radnih mesta, koja nisu mogla sistemski da budu
kompenzovana, to je dovelo do socijalne krize i inflacije. Glasnost je na kulturnom polju zarobila staru
monolitnu predstavu sveta. U obe reforme se ulo kako bi drava ojaala, a zapravo su imale suprotan
efekat, makar na kratak rok.

Ponovo se namee nunost istorijskog pristupa problemu, koji obuhvata vie dimenzija. Predstavnici
imanentnog pristupa imaju pravo da su postojali jaki sistemski inioci nestanka SSSR-a i da bi on nestao i
bez Gorbaov-faktora. Takva ocena, meutim, nije dovoljna! Nain na koji se stvari deavaju je takoe
vaan, a Gorbaov je svakako uslovio dosta mirniji i raniji razvoj situacije.

Sovjetsko carstvo je doivelo sudbinu rimskog i vizantijskog, jer sva su nestala. Za razliku od ovih starih
drava, nestanak SSSR-a jo uvek nije sasvim objanjen. Prvi i glavni razlog je vremenska distanca, koja
nam pomae u smislu grae za istraivanje, ali odmae kada treba analizirati materijal. Predrasude o
funkcionisanju sovjetskog sistema su mnoge navele na stramputicu. Analogija sa Osmanskim carstvom
teoretiara totalitarizma se ispostavila pogrenom, jer umesto dugog tavorenja i trzavica, desila se radikalna
promena!

18. Tito i politika kultura boljevizma

~ 44 ~
Politika kultura obuhvata skup svih saznajnih, emotivnih i vredostnih stavova prema politikim
delatnostima. Tu spadaju i preovlaujui obrasci ponaanja koji su proeti institucionalno propisanim
normama vlasti. U socijalizmu su interesi prijateljskih drutvenih slojeva jedinsteni, to znai da postoji
samo jedna demokratska partija. Monopol partije poiva na istovetnosti interesa svih delova drutva, na
elu sa radnikom klasom, tj. na interesima partije, partijskog kadra i voe.

Politiku kulturu pored ideolokih, oblikuju i manje ili vie uticajni tradicijski sadraji. Oni se razlikuju po
tome da li politiko ponaanje i miljenje osuuju blae ili otrije, na formalan ili neformalan nain. U tom
smislu, evropslka karta se moe podeliti na tri oblasti:

- Anglosaksonska drutvena kultura koja odreuje ponaanje i regulie odnose pojedinca i grupa
nepisanim pravilima uhodane konstitucionalne i lokalne prakse
- Kontinentalna politika kutura koja politiki ivot regulie preteno dravnim organizacijama
(tradicija snane drave) i u kojoj vei udeo imaju politike ideologije. Granica izmeu ova dva
evropska tipa politike kulture je Laman
- Politika kultura evropske istone i jugoistone periferije koja je oblikovana nestabilnom
kombinaciom drutvenih i dravnih politikih kultura

U Evropi je tradicija poglavarske drave lake prelazila u ne manje centralistiku i komandnu vlast partije,
dok je u angloamerikom krugu odsustvo kopnene vojske, birokratije i feudalne tradicije (u SAD) jaalo
loklanu samoupravu i secesionizam. Dok su u SAD protestantske sekte obeavale izbavljenje sticanjem i
preduzetnivom, ruski carevi su estoko prognili sekte, a slubena Pravoslavna crkva je ponavljala da je
car nalik Bogu. Veber je slobodarsi potencijal ruske crkve cenio kao izuzetno nizak. U istonoj Evropi
vladari su dugo zadrali patrimonijalne crte, u centralnoj i zapadnoj Evropi su se proglasili slugama, a ne
posednicima drave, ali su ostajali zapovednici snanog vojnog i inovnikog aparata; u Engleskoj su bitno
suene prerogative monarha, a u SAD je politika, liena izbaviteljske harizmatske oplate, bila najblia
biznisu. Politika kultura druva sve jasnije se odvajala od politike kultura drave.

Balkanska politika kultura se ne moe svrstati ni u jedan od tri pomenuta tipa. U njenom formiranju
preplitali su se razliiti zakasneli dravni i drutveni inioci. Balkan je primao dravne uticaje preko
nemakih i austrijskih obrazaca poglavarske drave, ali se birokratizaciji protivila uporna patrimonijalna
osmanska labilnost poseda, karijere i zakona. Nije bilo plodnog preduzimakog liberalizma sekti nego
iskljuivog konfesionalnog i verskog rata. Stalno ratno stanje je bilo samo jedan od razloga nestabilnosti
reima.

Jednopartijski reim u Jugoslaviji i u njenom okruenju, relativno visoki ugled ideje i prakse socijalizma u
svetu i postojanje blokovske i ideoloke podele sveta, uslovili su neprekinuti kontinuitet politikih i idejno-
ideolokih procesa u periodu Titove vlasti i njegovog posthumnog neprikosnovenog kulta. Unutar ovog
perioda bilo je nekoliko znaajnih unutranjih i spoljnopolitikih prekretnica Titove politke koje su
modifikovale, ali ne i strukturno izmenile osnovna opredeljenja jugoslovenskog vrha.

Tito je na vlast doao kao vrsto formiran i zreo komunista. Bio je predsednik SFRJ od 1953 do 1980, lider
KPJ od 1937 do 1980,vrhovni komandant oruanih snaga SFRJ i voa narodnooslobodilake borbe naroda
Jugoslovije 1941-1945. Jedan od osnivaa pokreta nesvrstanih. Tito i KPJ su bili snani inicijatori
protivrene modernizacije Jugoslovenske drave.

~ 45 ~
Naela klasinog boljevizma, ali i uporine take Titovog vienja legitimnosti socijalizma:

- U svim fazama njegove vlasti prisutan je bio prioritet tzv. partijskog nad dravnim pravom, i bio
je nesporan
- prisutno je bilo i uverenje da je jednopartijski reim nadmoan nad viepartijskim
- da demokratija treba da bude podreena socijalnoj pravdi
- relativizacija graanskih prava i dinamino shvatanje ustavnosti

Monolitnost je pravdana spoljnom opasnou naroito sovjetskom budnou, a zatim strahom od

frakcijskog rasula koje bi podstaklo nacionalne sukobe. Poeljna beskonkurentska vizija drutva, koju je
nametala komunistika partija, bila je u znaku retorike nadmoi bratstva i jedinstva i ekskluzivnog
jugoslovenskog puta u pravedno i demokratsko drutvo.

Sve do polovine 60ih Titova vlast se mogla osloniti na rezultate ekonomskog razvoja i modernizacije. Sa
pojavom ekonomskih tekoa, a kasnije i krize, rasli su nezadovoljstvo i sukobi, a time i aktuelnost
ideologije i kulta voe kao sredita integracije i osiguranja lojalnosti.

- Sve do 1949 preovladavali su sovjetski obrasci

- u drugoj fazi do 1965 na delu je bio samoupravni federalizam uz blagi nadzor partije
- od 1966 do 1980 ukljuivanje konfederalnih sadraja praeno je jaanjem uloge partije
- a od Titovfe smrti do 1992 naporedo slabe partija i drava

Partija

Partija je bila glavna poluga Titove vlasti bez koje nije mogao da zamisli socijalizam. Partija je bila
organizator patriotskog antifaistikog otpora, a graanska opozicija je bila uglavnom pasivna ili je
saraivala je sa okupatorom. Viestranaki sistem je u meuratnoj Jugoslaviji delovao dezintegrativno, a u
novom reimu postojala je opasnost da u legalizovanim strankama oivi revanizam i izbiju novi unutranji
sukobi. Pored toga, Sovjetski Savez je pratio stanje u Jugosloviji, a Tito je strepeo od sovjetske intervencije.
Uz sve to, politika kultura velikog dela evropskog okruenja bila je jednopartijska, a u nerazvijenim
zemljama jo vie. Tito je osporavao racionalnost viepartijskog sistema. Protivljenje Staljinu i izlazak iz
lagera ojaali su Titov ugled u svetu i u dobroj meri neutralizovali prigovore o nedemokratskoj prirodi
jugoslovenskog reima.

Partija je kod Tita imala veu ulogu nego kod Staljina, ali u oba sluaja harizmatski autoritet voe je bio
bespomoan bez partije. Kod Staljina je najmonije telo bio njegov lini sekreterijat povezan sa posebnim
sekretarom u CK. Staljin je sauvao vlast tako to je drao Politbiro i Sekretarijat odvojenim, a jedina veza
izmeu njih je bio on lino. I Tito je bio spona i vrh drave, partije i vojske. Svaka partija instira na disciplini
i jedinstvu, ali u partijama boljevikog tipa jedinstvo je vie od sloge, a disciplina vie od organizacione
efikasnosti. Jedinstvo komunistike partije na vlasti je bio spoj oslobodilakog iskustva, jedinstva i
samokritike.

~ 46 ~
Samokritika je javno priznanje greke u radu, vrednosno nadreenoj partijskoj organizaciji i vaila je za
sve lanove partije, bez obzira na hijerarhijski poloaj. Staljin kae da je samokritika najvee blago partije,
a Tito je uvek insistirao da nakon istke poraeni javno priznaju greke. Osim straha od strane intervencije
i unutarpartijskog raskola, Tito je strepeo i od nekontrolisanog ponaanja masa. Poetkom 50ih u Jugoslaviji
je naglaavanje uloge masa u dravnimposlovima i kritika birokratije bio Titov pokuaj da osigura
kontinuiranu podrku vanpartijaca u skou sa Staljinom. Izvan partije nije smelo biti politike akcije,
podvlaeni su morali iveti u uverenju da je rukovodstvo jedinstveno. Bez jedinstvene partije stvari se ne
mogu odrati na okupu. Kad god bi oseao da se kritika energija van partije vie ne bi mogla kontrolisati,
prizivan je bauk klasnog neprijatelja, kao krajem 60ih kada je privredna reforma otvorila nove sukobe
izmeu republika. Do tada je u ideologiji SKJ preovladavala kritika birokratije. Razliito akcentovanje
javnog neprijatelja u ideologiji SKJ (buroazija, birokrtija, liberali, anarholiberali, unitaristi, nacionalisti..)
i stalno zalaganje za dosledno samoupravljanje, otkrivali su razliita htenja i kurseve vrha. Kritika
birokratije je imala za funkciju distanciranje od lagera, a unutar zemlje sluila je pravdanju trita i
privredne reforme, ali i republikog separatizma...

19. Jugoslovenstvo

Sa izbijanjem Prvog svetskog rata stanje odnosa junoslovenskih naroda postaje kritino. Pripadici
junoslovenskih naroda su jedni drugima suprotstavljeni na bojnom polju. Srbija je pod pritiskom
dramatinih dogaaja na frontu proglasila Niku deklaraciju kao Jugoslovenski program. Jugoslovenstvo
je trebalo da privue Srbiji ne samo austrijske Srbe, ve i ostale june Slovene kako bi oslabili Habzburku
monarhiju, kao glavnog neprijatelja Srbije u ratu.

Istovremeno, izmeu Jugoslovenskog odbora (Hrvatski politiari) i srbijanske vlade je bilo mnogo
nesuglasica. Hrvati u jugoslovenskom odboru su mogli oekivati pomo od Antante jedino u sluaju
sporazumne akcije sa Srbima.

Briga da Dalmacija ne pripadne Italiji, ujedinjavala je srpske i hrvatske tenje u jednistvenu jugoslovensku.
Srpski radikali, kao glavni nosioci srbijanske politike, ispoljavali su oscilovanje izmeu mikro-imperijalnih
ambicija i nacionalsistikih tenji. Meutim, iza svega se proturala ideja o prostornom proirenju zakona
Srbije na sve June Slovene, pa se Velika Srbija proirila i na junoslovenske nesrbe.

Supilo (izraziti predstavnik hrvatske koncepcije jugoslovenstva) je na sednici jugoslovenskog odbora u

Parizu rekao da su Hrvati, Srbi i Slovenci jedan politiki narod sa tri imena, jednog jezika i plemenske rase,
ali razliitih dravno-pravnih i kulturnih tradicija. Zagreb je glava i srce Hrvatske, kao i Beograd srpstva.
Supilo je istakao da Hrvati ele da u novoj dravi imaju jasno odreeno mesto i da Zagreb treba da bude
glavni grad u Srbiji.

Ante Trumbi je smatrao da borba protiv velikosrpstva moe poeti tek kada hrvatske i slovenske zemlje
budu sigurne od italijanskih i maarskih presezanja. Veina u JO koju je on predvodio, donela je rezoluciju
u kojoj se isticalo da u tekoj situaciji, koja je nastala iz injenice da su saveznike velevlasti pristale na
separaciju Hrvatske od Srbije i ostalih jugoslovenskih zemalja, JO izjavljuje da separacija Hrvatske moe
biti od kobnih posledica za narodno jedinstvo Jugoslovena i da srpska vlada, JO i sve pristalice narodnog
jednistva Jugoslovena moraju u duhu tog jedinstva da deluju tako da se onemogui opstanak dve
kokurentske narodne drave meu Jugoslovenima, koje bi tako uspostavile bratski razdor.

~ 47 ~
Etniko takmienje je preraslo u oruano sukobljavanje, praeno jezivim ratnim zloinima, meu Junim
Slovenima. Istovremeno, srbijanska vlada je neposredno pred Kolubarsku bitku, donela svoju Niku
deklaraciju, a lanovi JO su nastavljali agitaciju za Jugoslaviju u zapadnim zemljama. U oba sluaja, strane
su meusobno zazirale jedna od druge. lanovima JO zastupanje jugoslovenstva bilo je neophodno i iz
linih razloga, jer bi u sluaju pobede Austro-Ugarske bili veleizdajnici osueni na doivotno prebivanje u
politikoj emigraciji. Srpskoj vladi je jugoslovenska ideja sluila i kao propagandno sredstvo prema Junim
Slovenima Austro-Ugarske, slabei borbeni moral junoslovenskih trupa unutar vojske Austro-Ugarske i
pirpremajui konani slom meu Srbima omraene monarhije.

U Srbiji posle 1915 nisu izlazile novine, a u Habzburkoj monarhiji vladao je sistem cenzure, pa i zabrane
novina. U okviru Habzburke monarhije nije ni bilo prostora da se vodi neka aktivnija jugoslovenska
nacionalna politika. Otuda je veoma teko pratiti razvoj jugoslovenske ideje tokom rata.

Juraj Demetrovi urednik socijaldemokratske Slobodne rei, ali i jugoslovenski nacionalista, jo pred Prvi
svetski rat kada je dolo do oivljavanja politikog ivota u Habzburkoj monarhiji, poinje da izdaje
asopis Hrvatska njiva.

Poetkom 1917 izgledalo je da je Srbija za dugi period vremena izbaena iz utakmice za osvajanje vodee
uloge u jugoslovenstvu. Srbi u okviru Habzburke monarhije morali su da se bore za minimamalno ili realno
jugoslovenstvo u okviru, jer im je osiguravalo priznavanje etnikog identiteta. Hrvati su sa svoje strane
velike nade polagali u pokrenutu inicijativu za federalizovanje Monarhije. Tada se u Hrvatskoj njivi
minimalno jugoslovenstvo nije zastupalo ni u jednom jedinom lanku.

inilo se da su Hrvati ostali posle 1915 jedini takmac u borbi za izvojevanje pozicije centra
junoslovenskog okupljanja. Ideja hrvatskog istorijskog prava ostala je jedina u to vreme na koju su se
mogli pozvati ne samo Hrvati, ve isto tako Slovenci i Srbi.

Tako je i Juraj Demetrovi zastupao hrvatsku varijantu jugoslovenstva. Sa druge strane insistiralo se na
hrvatskom nacionalizmu, koji nije morao imati jugoslovensko obeleje, ali je doputao sebi ak i
posedovanje antiaustrijskog naboja.

im je neki nacionalizam, kao politika ideologija, negde probuen sigurno je da e se javiti jae ili slabije
tenje da se izbori nezavisna politika zajednica za odreenu naciju. Da li e se to i ostvariti zavisi od snage
same nacije, ali kada su male nacije u pitanju, jo vie od spoljnopolitikih okolnosti, tj. postojanja monih
saveznika. U sluaju, da neka vienacionalna zajednica prua prednosti koje nacionala drava ne bi mogla
da prui mogue je da se neka nacija zadovolji ispoljavanjem svojih kulturnih osobenosti, kao resursa koje
je mogue politizovati, unutar te vienacionalne zajednice (primeri VB, panija, Austro-Ugarska).

Jugoslovenstvo kao delatna politika ideologija je nastalo jer je trebalo ojaati takmiarski poloaj Srba i
Hrvata protiv Nemaca i Maara. Ono na emu se insistira je nacionalna koncentracija svih Jugoslovena
koji se nalaze u Austro-Ugarskoj, tj. imanje jedinstvene politike volje koja bi nuno porodila jednu
politiku zajednicu. Srbima, posebno onima u Bosni i Hercegovini, ovo nije bilo prihvatljivo. U kontekstu
predstojeeg ulaska SAD u rat, sve vie se nametalo i pitanje narodnog samoopredeljenja, jer je ameriki
predsednik Vudrou Vilson insistirao i na tome.

Dakle u JO je bilo stalnih nesuglasica srpskih i hrvatskih lanova oko toga koja e se koncepcija
jugoslovenstva prihvatiti, koja e junoslovenska nacija predvoditi jugoslovensko ujedinjenje to e joj

~ 48 ~
omoguiti, zapravo njenoj drutvenoj eliti, da igra ulogu hegemona i u novonastaloj politikoj zajednici
Junih Slovena. Istovremeno, pripadnici obe nacije su podozrevale da postoji tendencija da se ona druga
nacija smatra u koncepciji pripadnika rivalske nacije prostoljudskim materijalom kojim e se brojno,
politiki i vojniki snaiti sopstvena nacija, te da e se moi vremenom pretopiti ako ne u pirpadnike
rivalske nacije, a ono barem u pripadnike neke nove jugoslovenske nacije koja e nositi u sebi prvenstveno
oznake u politikoj zajednici veeg i jaeg etnikog takmaca.

Jovan Cviji je svojim delom Balkansko poluostrvo i juno slovenske zemlje proirio bez ikakvog naunog
opravdanja pojam Balkana ak i na Sloveniju.

Jugoslovenstvo se moglo usmeravati prama Beu, Zagrebu ili Beogradu.

Srpska koncepcija jugoslovenstva je bila sadrana u Krfskoj deklaraciji, donetoj 20 jula 1917 u kojoj je bilo
predvieno stvaranje junoslovenske politike zajednice koja e biti ustavna, demokratska i parlamentarna
monarhija na elu sa dinastijom Karaorevia. Ona je predstavljala kompromis izmeu Paieve vlade i
JO: priznavala je ravnopravnost plemenskih imena, zastava, vera i pisama. Veina delegata JO je
zauzimala antifederalistiko stanovite, iako se Trumbi zalagao za ograniavanje vlasti centralnog
parlamenta na spoljne i vojne poslove, carine, monetarno-kreditnu politiku, saobraaj i potu, dok bi izvan
njegovih nadlenosti ostali unutranji poslovi, obrazovanje, pravosue i veina ekonomskih poslova.
Zastupao je stav da parlamentarna veina u prilog budueg usava mora da bude kvalifikovana plemenski,
tj. da ustav mora doneti veina Srba, Hrvata i Slovenaca u Ustavotvornoj skuptini, ali je to odbaeno jer
je Pai upravao u tome video federalizam. Pai je odbio zahtev da srbijanska vlada prihvati JO kao
zvaninog predstavnika Slovenaca, Hrvata i Srba iz Austro-Ugarske. JO, suoen sa italijanskim
pretenzijama na Dalmaciju, nije eleo da vri pritisak, pa je Krfska deklaracija nosila peat srpske realne
koncepcije jugoslovenstva.

Pitanje hrvatske hegemonije koje bi se otvorilo u Velikoj Hrvatskoj ili hrvatskoj Jugoslaviji, a koje je jo
u adresnoj debati III 1917. pokrenuo srpski poslanik Hrvatsko-srpske koalicije, Duan Popovi,
starevianci su pokuali da prevladaju konceptima verske, jeziko-kulturne ravnopravnosti, pravom
korienja i ravnopravnou plemenskih imena, a odbacujui bilo kakav vid autonomne ili tek
samoupravne teritorijalne organizacije koja bi se bazirala na kriterijumu plemenskih posebnosti. Na kraju
se zakljuilo da jedinstvo narodno znai mnogo vie i od ravnopravnosti... Ovo nije ni uslov nego
pretpostvka potpunog stopljenja.. Ideja narodnog jedinstva a prori iskljuuje svaku hegemoniju.. Jedinstvo
narodno je sinteza svega narodnog, a nije prevlast jednog, a smrt drugog tela.

Insistiranje na pravima pojedinca, uopte gledano, neophodan je korektiv insistiranju na pravima razliitih
drutvenih grupa u ovom sluaju nacija. U protivnom, dolazi do preuveliavanja znaaja odreenih
drutvenih grupa nacija, kada je u pitanju nacionalizam, ili klasa, kada je u pitanju socijalizam, a
potcenjivanja znaaja pojedinaca. Preesto je slepi nacionalizam skrnavio dostojanstvo oveka, a da se ne
bi o njemu kritiki promiljalo i govorilo.

Klerikalni Jugoslovenski klub (Slovenska ljudska stranka, Starevianci) je 30 maja 1917 proglasio poznatu
Majsku deklaraciju. Dok je ova deklaracija pozitivno ocenjena u Hrvatskoj njivi u asu donoenja, tj. u
maju i junu 1917 pred kraj iste godine, na nju se sa pozicija jugoslovenskog nacionalizma kritiki osvrnuo
Juraj Dementrovi. Zanimljivo je da je Stjepan Radi prvi put govorio o Majskoj deklaraciji tek 18. Jula

~ 49 ~
1918 kada je rekao da ona izraava istorijsku i meunarodnu vanost hrvatstva. Govorio je o njoj onda
kada je ratni uspeh sila Antante bio izvestan.

to se tie vladajue Koalicije, nju su gotovo raskidali sukobi na hrvatsko-srpskoj osnovi oko
konkretizovanja jugoslovenskog projekta. Te sukobe su vodili Pribievi, vo srpskog dela Koalicije i
Lorkovi, vo hrvatskog dela Koalicije. Hrvatska se traila u zajednikoj dravi bar u prvo vreme, radilo
se o hrvatskom realnom jugoslovenstvu, jer se nije odbijala pomisao da u nekoj daljoj budunosti doe do
stpanja Junih Slovena. Iako sumniavi u pogledu iskrenosti srpskog prihvatanja jugoslovenstva,
starevianci i hrvatski deo Koalicije su ipak spadali u jugoslovenske pannacionaliste, naravno hrvatskog
usmerenja. to je pobeda Antante bila izvesnija, to su hrvatski politiari ili ka minimalnom jugoslovenstvu,
to se ogledalo u zastupanju konfederacije i to na bazi prethodnog okupljanja svih Hrvata u jednu
konfederalnu jedinicu. Izbor je bio ili zastupati hrvatski nacionalizam kao takav, to znai napustiti svako
jugoslovenstvo i traenje nezavisne nacionalne hrvatske drave ili svoenje jugoslovenstva na minimalno,
tj. nadnacionalno dravno jugoslovenstvo bazirano na jedinstvu prema vani koje e sluiti tek kao najiri
bezbednosno-pirvredni okvir za relativno smostalne drave svih Junih Slovena, ukluujui Bugare.

Minimalno jugoslovenstvo predstavljalo je logian izbor hrvatske politike elite u sudaru sa srpskom
varijantom jugoslovenskog pannacionalizma, jer bi u suprotnom (ostvarenjem ideala hrvatskog
nacionalizma) Hrvatska trebalo da ustupi teritorije i koje poseduje i koje ne poseduje Italiji i Srbiji.

Demetroviev jugoslovenski nacionalizam teio je krajnjim konsekvencama, tj. ostvarenju nezavnisne

jugoslovenske drave od Triglava do Crnog mora.

Ogorenost zbog sopsvenog poloaja, kao i poloaja Hrvata i svih Junih Slovena u Habzburkoj monarhiji,
odatle proistekla jugoslovenska nacionalistika opredeljenost kao put za najlake prevazilaenje tog
poloaja, razoaranost usled kapitulacije socijalne demokratije pre Prvog svetskog rata pred
imerijalizmom zemalja u kojima je trebalo da se proleterijat organizuje protiv imperijalistikog rata, vodili
su ne samo do konanog naputanja socijaldemokratske ideoloke pozicije, ve i do oblikovanja
nacionalistikog pogleda na svet, gde je svaka druga ideologija samo dopuna nacionalsitikom svetonazoru
i prihvata se u onoj meri kojoj se moe nacionalistiki instrumentalizovati.

Nema te ideologije koju nacionalizam ne moe koristiti za opavdanje sopstvenih ciljeva, isto tako, nema te
ideologije koja nacionalizam nije koristila u pokretanju masa pred ratnom opasnou ili za izvesne
vlastodrake svrhe. Sa druge strane, konstruktivistika teza se u primeni na jugoslovenski sluaj pokazala
neodgovarajuom. Pri ve oblikovanim osobenim nacionalizmima bilo je teko stvoriti uspean
pannacionalizam, iako je inteligencija bila mahom jugoslovenski usmerena. Ispostavilo se da su postojale
razliite koncepcije jugoslovenstva meu intelektualcima i politiarima, i da su pripadnci razliitih ve
oblikovanih junoslovenskih nacija pod jugoslovenstvom razumevali razliite, meusobno esto
suprotstavljene stvari. A uz sve to irokim narodnim masama ideja jugoslovenske nacije bila je posve strana.

Konstantno zatrovani meunaiconalni odnosi u centralnim jugoslovenskim zemljama, emu su redovno

doprinosli srpski i hrvatski nacionalistiki krugovi Srbije i Hrvatske kao i strani vlastodrci, pokrajinama
koje su predstavljale Jugoslaviju u malom, svedoili su da jugoslovenstvo ne moe istorijski dugo postojati.

Konfesionalna pripadnost je sluila kao glavni resurs nacionalne mobilizacije Srba i Hrvata, ne samo u
Bosni i Hercegovini, jer je nju bilo najlake iskoristiti kao oznaku razliitosti pridati joj nacionalno

~ 50 ~
znaenje, te tako izgraditi oko nje nacionalni identitet. U pretvaranju i korienju konfesionalne pirpadnosti
u naicionalne svrhe, tj. u svojevrsnoj zloupotrebi religijskog oseaja i uvrenja kao antropoloke injenice,
prednjaili su katoliki i pravoslavni klerikalci. Otuda je i normalno to su ideolozi jugoslovenstva redovno
bili ili ateisti, ili vernici koji se otro protive svakom klerikalizmu.

Liberalno uenje o slobodi savesti i veroispovesti je zasigurno najefikasnija zatita prtiv konfesionlnih
iskljuivosti zbog injenice da je tada velika veina stanovnitva bila religiozna, pod uslovom da
liberalizam ima i izvesnu, drutvenu osnovu koju ine pripadnici slobodnih profesija i privatni preduzetnici.
Naalost, ova i ovakva drutvena osnova skoro da nije ni postojala u patrijarhalnoj i zaostaloj sredini
junoslovenskih zemalja. Otuda zastupanje liberalnih naela nije moglo pretendovati na iru prihvaenost
u drutvenom okruenju u kojem je brojem doiminiralo seljatvo. Ateizam, povezan sa zastupanjem
leviarskih ideologija, takoe nije imao izgleda na uspeh u gradnji jugoslovenske nacionalne ideologije, jer
je religioznost naroda, praena i raznovrsnim oblicima sujeverja, bila veoma velika.

Ako se ne stvori jugoslovenska nacija, nee biti mogu ni drutveni napredak, a moda ni sam opstanak
pojedinih junoslovenskih plemena. Juni Sloveni u Habzburkoj monarhiji jedva su doekali njen kraj,
ali nisu bili saglasni o nainu jugoslovenskog ujedinjenja. Srpska koncepcija jugoslovenskog ujedinjena je
blia ostvarenju od hrvatske, i zbog toga je Hrvatski sabor upozorio kako e se o obliku dravnog ureenja
budue politike zajednice odluivati na Ustavotvornoj skuptini. Hrvatski dravni sabor stvara sledei
zakljuak: svi dosadani dravopravni odnosi izmeu kraljevine Hratske, Slavonije i Dalmacije sa jedne
strane, te kraljevine Ugarske i carevine Austrije sa druge strane, razreavaju se.. Dalmacija, Hrvatska i
Slavonija sa Rijekom proglaavaju se posve nezavisnom dravom prema Ugarskoj i Austriji, i pristupaju
u zajedniku narodnu suverenu dravu Slovenaca, Hrvata i Srba na celom etnografskom podruju tog
naroda, bez obzira na ma koje teritorijalne dravne granice, u kojima narod Slovenaca, Hrvata i Srba danas
ivi. Sveopta narodna ustavotvorna skuptina ujedinjenog naroda odluie konano kako o fromi
vladavine, tako i o unutranjem dravnom ustrojstvu drave, utemeljene na potpunoj ravnopravnosti
Slovenaca, Hrvata i Srba.

Usled potrebe da se organizovano suprotstave sledbenicima Stjepana Radia i klerikalcima, Juraj

Demetrovi i njegovi saradnici su osnovali Jugoslovenski demokratski savez...

Srpski diktat ujedinjena su predvodili regent Aleksandar Karaorevi, Svetozar Pribievi i ubeeni srpski
nacionalist i hrvatomrzac Nikola Pai. Sa hrvatske strane, njima je pokuavao parirati hrvatski nacionalista
Stjepan Radi.

20. Antifaizam i anti-antifaizam

Odmah nakon sloma Hladnog rata, radikalno se menja kultura seanja, a time i odnos prema faizmu. Nova
sadanjica koja otvara novu budunost uvek trai i novu prolost. Naime, nakon sloma socijalizma svuda
je uzdrmana antifaistika kultura seanja.

Termin anti-antifaizam u pozitivnom smislu je prvo poela da koristi nemaka ekstremno desniarska
grupa Evropska nacija1972 prikazujui antifaizam kao politiku represiju, a levicu i antifaizam kao
neprijatelje nacije. Danas je u Nemakoj anti-antifaizam oznaka za neonaciste koji skupljaju podatke o
antifaistikim aktivistima kako bi se borili protiv njih nasiljem. Pored pozitivne, pojam anti-antifaizam

~ 51 ~
ima i negativnu vrednosnu verziju. U ovom drugom smislu re je o nastojanju da se faizam opravda ili
relativizuje, a prisutno je u raznim delovima drutva, od nauke do militantnih ulinih neonacista.

U Srbiji se on iskazuje u raznim verzijama: patriotski intelektualci veliaju Milana Nedia,svrstavajui

ga u sto najznaajnijih Srba; etnici se u udbenicima prikazuju kao antifaisti i stiu boraka prava;
20.10.1944. se smatra okupacijom, a ne osloboenjem; menjaju se simboli, praznici, ulice.. tj. antifaizam
relativie zloine faista, rehabilituje kvislinge i iznova vrednuje rtve i delate. Ipak, donekle su u pravu
oni koji smatraju da je sve ovo reakcija na preideologizovanu funkciju antifaizma u socijalizmu.
Komunistiki antifaizam je imao vanu ulogu u imunizaciji socijalizma.

Sa druge strane, dolo je do jo vee iskljuenosti-negiranje i onoga to je bilo racionalno, evropsko,

prosvetiteljsko se odbacuje kao totalitarno. Tome ton daju dojueranji komunisti. Konverzacija je
normalizovana. Faizam se moe trajno odraavati u seanju, relativisati ili ignorisati.. ipak se svuda
antifaizam nacionalizuje (npr. Albanci, Makedonci, Hrvati- Srbi- Blajburg- Domovinski rat). To je poelo
jo 80ih otvaranjem sporova udela nacija u NOB-u, a posebno kasnije (u Srbiji opozicija 7.7.).

Proces poselhladnoratovske instrumentalizacije antifaizma postupno sazreva u skladu sa politikim

pregrupisavanjima, a anti-antifaistika naracija se uobliava. Treba navesti nekoliko faza ovog procesa.
Nakon drugog dekretiranog antifaizma kao temelja bratstva i jednstva i balansiranja nacionailzma usledila
je Titova smrt, azatim perestrojka i poetak latentne borbe oko monopola na rtvu srpskog naroda krajem
80ih, kao pokrie izmene odnosa u federaciji. Otvaranjem sporova oko udela nacija u NOB-u sredinom
80ih jugoslovenski antifaizam se poeo nacionalizovati. Usedilo je razbijanje SFRJ, a zatim graanski rat.
U Srbiji je meutim tokom 90ih antifaizam slubeno i dalje prisutan, ali je njemu nasuprot opozicija
dosledno gradila anti-antifaizam.

Ravna Gora probija se kao alternativno mesto prvog i autentinog srpskog antifaizma, Beograd i Sremski
front kao nova srpska mesta komunistikih zloina, kvislinzi kao rtve,a 7 juli 1941 je od Dana Ustanka
preobraen u dan kada je Srbin ustao na Srbina. Nakon 2000. ova nastojanja ugraena su u slubeni poredak
seanja. Republika je ostala bez Dana Republike, monarhisti su proglaeni ravnopravnim antifaistima,
bivoj kraljevskoj porodici vraa se imovina, a sve glasnija su zalaganja za restauraciju monarhije.

Ipak, ni erozija antifaizma nije tekla sinhrono. U Hrvatskoj je antifaizam bio nepoeljan zbog priliva
ustake emigracije. Sve do Tumanove smrti dominira antitotalitarizam i relativisanje faizma. Blajburg je
postao glavno rtveno mesto, a Bilandi je komuniste i ustae proglasio totalitarnim snagama, a
domobrane demokratskim. Sanader je rekao- antifaizam da, komunizam ne! anifaizam je nacionalizovan
i oien od Srba i levice.

U Srbiji je tok bio obrnut. Antifaizam je bio slubeno zadran, a napadala ga je opozicija u elji da oslabi
SPS. Tezu o funkcionalnoj kolabroaciji imamo i u Sloveniji. Tu vidimo slinosti anti-antifaizacije. Dok u
slubenom hrvatskom poretku seanja od 2001. tee blaga korekcija ovinistikog tumanizma, u Srbiji
poinje slubena klerikalizacija i zaokret ka anti-antifaizmu. Iako su ovo srodni procesi, njihov tok nije
bio paralelan. Razliiti su konteksti jer u Srbiji nema harizme branitelja niti kultizacije sukoba iz 90ih.

Akermanova je pokazala kako je antifaizam instrumentalizovan 1999. Nikad ponovo rat Nikad ponovo
Auvic. Tek etiketiranje Miloevia kao faiste je privuklo pacifiste..

~ 52 ~
Univerzalni antifaizam ima spoljnu (borbenu) i unutranju (antiovinistiku) stranu koja je borba protiv
svake vrste nacionalizma (otpor meunacionalnoj mrnji). U dananjim udbenicima se eli razbiti da je
dosledni antifaizam kod nas bio antinacionalistiki. Oraac i Bela Crkva nisu vie ista vertikala.
Oslobodilaki pokret seanja je suen i nacionalizovan. Tek kada se napravi kvalitativni prelaz iz
nacionalne monumentalne u kritiku istoriografiju.. ne treba odustajati, iako nee biti skoro..

Dakle, nije svaki anti-antifaizam univerzalan, a samo dosledni anti-antifaizam je brana svakom
nacionalizmu, ovinizmu. Npr. antitotalitarni antifaizam se preusmerava u antikomunizam, jer ga ne
zanima kritika ovinizma. Antifaizam se eli predstaviti kao iznuen, a ne kao kritika, tako kae Fire.
etnika delanja se samo na silu mogu podvesti pod antifaizam. Antifaizam je univerzalan ali ga nema.

Istorijski osmiljena prolost je korisna prolost i ona se razlikuje od promiljene neutilitarne prolosti.
Nacionalizam ne promilja prolost, on je osmiljava i nevoljno pominje faizam jer je svestan unutranjih
srodnosti sa njim.

Medijska mo anti-antifaizma je velika. Kotunica rastereuje Ljotia od faizma, a SPO antifaizuje i

moralizuje Drau. Da li je hegemoni verski diskurs spojiv sa antifaizmom? Ako se komunistiki
antifaizam prikae kao iznuen, autentian e ispasti nacionalni antifaizam. Navodno, kvislinzi su bili
realpolitiari, a komunisti hazarderi, ali se zaboravlja da je antifaizam bio realna politika od 1941- SAD.
Postoji plansko zaboravljanje antifaizma. Ali, da li je etnocentrini faizam mogu? Teko, jer dosledni
antifaizam brani jednakost svega to nosi ljudski lik. Bratstvo i jedinstvo su postali sinonimi izdaje.
Kroatizirani antifaizam je antijugoslovenski element, a srbizirani antifaizam je antikomunistiki element.

Uzroci slabljenja antifaizma su viestruki. Opti zaokret epohalne svesti udesno, normalizacija
kapitalizma, restauracija religije, demonizacija socijalizma.. plus na Balkanu graanski rat. Razliite
nacionaliste uspenije ujedinjuje antikomunizam nego antifaizam. Nekadanu eksploatisanu radniku
klasu zamenile su porobljavane rtve-nacije.

Treba istai i da ima vie verzija antifaizma:

- Liberalni (kolonijalni)
- Optiji leviarki (kritika kapitalizma)
- Idejno-aroliki, savremeni (kritika holokausta)

Slabljenje levice je najvie izmenilo odnos prema faizmu. Tek od 1918 poinje moralizacija kapitalizma,
a do tada se smatrao moralno nesavrenim. To se najee radi preko totalitarizma. Dakle, domae promene
u voenju antifaizma, su pod velikim uticajem sa strane.

Horkhajmer- Ko nee da govori o kapitalizmu uti o faizmu

Nolte Ko nee o faizmu nek uti o boljevizmu

Kulji ko nee o nacionalizmu nek uti o antifaizmu

Svuda su potrebe vladajuih elita filter koji proputa samo korisnu prolost. Onaj ko raspolae monopolom
na tumaenje prolosti, kontrolie sadanjicu (namee sliku budunosti).

21. Balkan i orjentalizam

~ 53 ~
Od poetka 80ih svest o krizi jugoslovenskog socijalistikog drutva poela je da prodire u svest javnog
mnjenja kroz rasprave u medijima, ne samo domaim nego i stranim. U poetku su uzroci krize razmatrani
u okvirma ideologije jugoslovenskog samoupravnog socijalizma, da bi vremenom u pisanjima politiara i
intelekturalaca iz severozapadnih krajeva zemlje, dobila obeleja orjentalistike retorike koja svoju snagu
gradi na ontolokoj i epistemolokoj distinkciji izmeu istoka i zapada, tj. u jugoslovenskom kontekstu
izmeu jugo-istoka i severo-zapada.

Edvard Said- orijentalizam se odnosi na rasprostranjene obrasce kojima se pojedine kulture i drutva
Evrope samouvereno predstavljaju kao progresivna, moderna i racionalna u poreenju sa navodno
stagnirajuim, zadrtim, tradicionalnim ili iracionalnim drutvima Orijenta. Said izvodi svoju
terminologiju i primere iz naina na koji se predstavljalo tzv. znanje o narodima Istoka, a koje se u Evropi
razvijalo uporedo sa kolonijazmom, otkrivajui kako je Evropa imala pod svojom vlau ne samo 85%
zemaljske kugle nego i znanje o ljudima koji su iveli na zaposednutim teritorijama: o njihovim kulturama,
religijama i mentaliteima. Orijentalistiko znanje sluilo je kao sredstvo i opravdanje kako kulturne tako
i politike dominacije, jer pretpostavlja i potvruje inferiornost istonih naroda, njihovih religija i zajednica
u odnosu na one na zapadu.

Saidova polemika dovodi orijentalisitku retoriku strukturu u vezu sa politikim i ekonomskim odnosima
dominacije i potinjensti, koji istovremeno objanjavaju i opravdavaju dominaciju zapadnih drutava nad
istonim.

ak i u postkolonijalnomsvetu, jezik orjentalizma i dalje zadrava svoju retoriku snagu koristei se

monim kategorijama kojima stigmatizuje drutva koja se ne ukalpaju u zapadni tip demokratije. Otuda
negativni naboj prideva kao to su balkanski i vizantijski koji takorei automatski podrazumevaju
orijentalizam im se etiketa prilepi na odreene narode i drutva.

Kulturani i politiki diskrus krajem 80ih u kojem su predstavljeni razni jugoslovenski narodi, prua nam
priliku da preispitamo-svesne ili nesvesne-pokuaje da se stvori iroko rasprostranjeni simboliki obrazac
po kome su neki narodi prirodno skloni demokratiji i napredovanju, a drugi autoritarni i nazadni.

Orjentalizam se moe primeniti u samoj Evropi, izmeu Evrope u uem smislu i onih delova kontinenta
koji su bili pod otomanskom (orijentalom) vlau. Sistem vrednosti koji ova distinkcija podrazumeva moe
se tipino prepoznati u retorici primenjenoj na taj Drugi deo Evrope: balkanski mentalitet, balkanski
primitivizam, balkanizacija, bizantizam, orijentalni despotizam, pravoslavlje, irilica. Ovakve termine,
kao i sveukupni orijentalistiki govor, esto koriste i oni koii su njime oteeni, a to upuuje na
hegemonistiku prirodu ovih pojmova.

Rebeka Vest odbacuje takve uoptavajue karakterizacije, Balkan se popularno definie kroz nasilje,
nevaspitanost, ak i varvarizam. Nema sumnje da je Balkan predstvljao religijsko i kultruno Drugo
Evropi u uem smislu. Ta strarija simbolika geografija je bila osveena u periodu posle Drugog svetskog
rata (tj. za vreme hladnog rata) ideolokom i politikom geografijom koja je delila demokratski,
kapitalistiki zapad od totalitarnog, komunistikog istoka.

U XX veku ideoloki Drugi je zamenio geografsko/kultrunog orijentalizovanog Drugog. Simbolika

geografija istonjake inferiornosti je ostala netaknuta.

~ 54 ~
Slina retorika se ouvala i moemo je nai u karakteristici simbolike geografije nastale posle Drugog
svetskog rata, a prema kojoj se nerazvijen i siromaan jug poredi sa razvijenim i bogatim severom. Ova
moderna ekonomska geografija sveta odrava i nastavlja stariju politiku geografiju Erope prema kojoj
su nedisciplinovani, emotivni narodi june evrope (npr. Italije, panije, Grke) suprotstavljeni radenim,
racionalnim kulturama severa.

Ovi polovi evropske simbolike geografije stvaraju hijerarhiju, koja se ogleda u relativnoj vrednosti religija.
Podelu na istok i zapad simbolie podela hrianske Crkve na istonu (pravoslavnu) i zapadnu (rimo-
katoliku i protestantske crkve). Hijerarhija ove vrste mogla bi se protumaiti u smislu simbolike
geografije kao skala opadajuih vrednosti kada se ide od severa odnosno zapada (najvia vrednost) do juga
odnosno istoka (najnia vrednost).

Svi pomenuti polovi evropske simbolike geografije ukrtaju se u bivoj Jugoslaviji, ija je teritorija bila
mesto susreta carstva (istonog i zapadnog rimskog carstva, otomanskog i austrougarskog), azbuka (irilice
i latinice), religija (rimokatolicizma, pravoslavlja, protestantizma, islama, judaizma), politike i ideologije
hladnog rata (izmeu zemalja Varavskog i NATO pakta sa komunistima na elu u domaoj, ali nesvrstani
u spoljnoj politici).

Politika retorika od kraja 80ih se preteno okretala oko iskonstruisanih tvrdnji o privilegovanom
evropskom statusu za neke delove zemlje, dok su se drugi optuivali kao balkanski, vizantijski i stoga
neevrpski, tj. Drugi.

Ovakve oznake u privilegovan poloaj stavljaju preteno katolike, svojevremene delove habzbrke
imperije-Hrvatsku i Sloveniju-u odnosu na preteno pravoslavne i muslimanske delove

nekadanjeg otomanskog carstva. Na severo-zapadu zemlje isticala se navodna prednost ivota u

habzburkoj imperiji, dok se za sve probleme u ostatku zemlje okrivljavalo otomansko orijentalno naslee.

Jugoslovenski orjentalistiki diskrus je postao najoigledniji u politikoj retorici severozapadnih republika

u vreme kad su stare socijalistike paradigme poele da blede. Od svog ustanovljenja u toku i posle Drugog
svetskog rata, jedan od vodeih ideolokih naela socijalistike Jugoslavije bilo je da razlike izmeu njenih
konstitutivnih naroda nisu od velikog znaaja. To ne znai da su se razlike poricale, naprotiv, Jugoslavija
se definisala kao federativna drava koju su inile republike i autonomne pokrajine, koje su se dalje
definisale prema veinskom narodu. Stub socijalistike Jugoslavije je bilo tzv. bratsvto i jedinstvo
jugoslovenskih naroda i nihova jednakost. Svi jezici i pisma jugoslovenskh naroda imali su jednak status,
visoke funkcije na federalnom nivou su se rotirale po republikom kljuu i prema utvrenom redosledu,
koji je omoguavao proporcionalnu zastupljenost u vladi i u raspodeli raznih dravnih privilegija, a izvesni
dravni rituali i ceremonije sluile su da ojaaju ideoloku sliku bratstva i jedinstva. Do kraja 80ih dolazi
do promene naglaska sa pozitivnih konotacija bratstva na potencijalni sukob u odnosima. Nova slika
bratskih naroda Jugoslavije, bila je puna meusobnog nepoverenja, pretnji i optubi za eksploataciju (Srbi
su otkrili da su u posleratnoj socijalistikoj obnovi neka srpska industrijska postrojenja bila premetena u
Soveniju; Slovenci su se izgradili na njihov raun; Srbija je trpela sistematsku diskriminaciju u pogledu
svojih vitalnih i politikih interesa u Jugoslaviji. Slovenci i Hrvati su se alili da sve njihove pare odlaze u
Beograd; sinovi moraju da im slue vojsku i da se bore u srpskim sukobima na Kosovu..). Bratstvo je
odjednom poelo da se karakterie kao teret i nametnutost.

~ 55 ~
Odbacivanje uzajamne povezanosti se uskoro proirilo i na sam pojam jugoslovenske drave. Prvi korak u
tome je bilo odbacivanje pojma jedinstva kao nepoeljnog ogranienja u samo-opredeljenju svakog
jugoslovenskog naroda.

U septembru 1989 slovenaka skuptina izglasala je amandmane na federalni Ustav. Prema ovom stavu
federalni dravni zakoni i strukture nisu obavezujue za republike i one mogu da izaberu da li da ih potuju
ili ne. Slovenaki stav je bio da republike mogu da donose odluke o svim pitanjima samostalno, ukljuujui
i da li ele ili ne ele da ive sa ostalima u Jugoslaviji. Vladajue strukture u Sloveniji i Hrvatskoj su u
prolee 1990 proglasile svoje republike suverenim. Suverenitet je postao kljuni termin koga su
upotrebljavale pojedine politike snage u Jugoslaviji, one koje su elele da transformiu njenu fedralnu
strukturu, koja je bila oslabljena ustavnim promenama od 1974 i time stvore konfederaciju nezavisnih
drava, u kojoj federalna drava nema nikakav autrotet. Takva transfromacija sa federacija na konfederaciju
bi eliminisala Jugoslaviju u smislu pravnog i politikog entiteta i svela je na geografki pojam.

Namera ove transformacije je imala dve komponente:

- Omoguila bi delovima Jugoslavije da ostvare nezavisnost koju nisu imali od srednjevekovnih

vremena i time ispunila nacionalistika matanja nekih segmenata populacije
- Cilj ove nezavisnosti je da obezbedi ovim delovima zemlje da se pridrue Evropi, tj. Evropskoj
Uniji koja se vidi kao klju u dostizanju civilnog drutva, a samim tim i boljeg ekonomskog
poloaja

Ta dva cilja ostvaruju se putem produbljivanja razlika izmeu (severo)zapadnih i (jugo)istonih delova
zemlje proglaavajui prve naprednijim, bogatijim, vrednijim, tolerantnijim, demokratskijim... evropskijim
u poreenju sa primitivnim, lenjim, netolerantnim Balkanom.

U svakom sluaju u Jugoslaviji tog vremena, kao i u veem delu bive Istone Evrope, epitet istoni je
bio suprotan imenici Evropa.

Ovaj tip orijentalistike retorike, mogao je takoe da se pronae i u analizama zapadnih medija. Npr. New
York Times- govori o vrednim rimo-katolikim Slovenima iju su kulturu oblikovli vekovi pod
austrijskom vlaui kojima je juna Jugoslavija, gde preovladavaju islam i istono pravoslavno
hrianstvo strana zemlja, uda i pretea. Stanovnici ehoslovake i Maarske su ili katolici ili
protestanti, dok Rumuni i Bugari preteno pirpadaju istono-pravoslavnoj veri-koja je mnogo
konzervativnija i kroz istoriju je bila slukinja drave radije nego njen rival. Washington Post-
autoritarna tradicija dominantne pravoslavne crkve je doprinela stvaranju jakog nacionalizma, nautrb
demokratije.

U slinom duhu se i sam nacionalizam orijentalizuje. Tako Dimitrij Rupel tvrdi da se mogu razlikovati
dobra, zapadna varijanta nacionalizma u Jugoslaviji i loa, istona:

~ 56 ~
 1. Premoderni nacionalizam (neevropskih nacija, Albanaca na Kosovu, koji se bore protiv strane
kolonijalne dominacije. To je jedan iracionalan svet mrnje, osvete i krvarenja za ideale i
ideologije)
2. Moderni nacionalizam (Srbi- nacionalizam sa racionalnom donekle ekonomskom misijom,
borbom za istorijska prava, za Lebensraum koji oslobaa druge narode, esto opsednut
oseanjem frustracije i neispunjenih oekivanja)
3. Postmoderni nacionalizam (Slovenci, Hrvati, mnogi evropski narodi- neagresivan po prirodi,
neofanzivan bez pretenzija na irenje, multikulturne orijentacije, a sa oseanjem nacionalne
ispunjenosti i suverenosti)

U Jugoslaviji svi ovi tipovi nacionalizama postoje istovremeno i podudaraju se sa njihovim kulturnim,
ekonomskim i politikim strukturama.

Delovi Jugoslavije koji ne smatraju da pripadaju Balkanu pokuavaju da balkanizuju zemlju (tj. podele
je na manje uzajamno suprotstavljene delove) propisujui takav razvoj balkanskom mentalitetu onih od
kojih ele da se razdrue. Ova pojava prolazi skoro potpuno neopaeno od strane zapadnih posmatraa.

Jugoslovenski identitet posle Drugog svetskog rata gradio se na ideolokoj uniformnosti dok je Evropa
(tj. zapadna Evropa) taj identitet gradila na svesti o uzajanim razlikama. Vrhunac viesturke jugoslovenske
krize pokazao je da se njen identitet ne moe vie graditi na ideologii komunistikog perioda. Sve to je taj
koncept jedinstva ostario jeste oseaj nepremostivih razlika: kultrnih, jezikih, religijskih, ekonomskih,
a to to je pored tih razlika takoe bilo i znaajnih preklapanja teritorija, jezika i obiaja, koji su
omoguavali kotinuitet uzajamnih odnosa sistematski je potiskivano iz svesti, a neretko i negirano.
Meutim, upravo je to iskustvo preklapanja i proimanja trebalo da bude relevantno za redefinisanje
Jugoslavije i njenih sastavnih delova, jer oni nisu bili samo delovi od kojih je ona bila sagraena, ve je ona
bila izraz njihove uzajamne zavisnosti.

Sa stanovita Evrope, upravo je prepozavanje uzajamne zvisnosti dovelo do pokreta za ujedinjenom

Evropom i Evropskom Unijom kao entitetom koji je vei od prostog zbira svojih lanica. Jugoslavija koja
je bila stvorena u jednom trenutku prepoznavanja te zavisnosti (1918 i 1943) kada pojam Evrope nije ni
postojao, bila je ispred svog vremena, tragino i ironino je postala rtva nacionalistike ideologije koja je
dugo bila pokreta evropske misli.

22. Orijentalistiko vienje Jugoslovije

Ideja reprodukcije orijentalizma podrobnije objanjava neke od sloensti vezanih za dihotomiju

istok/zapad, tj. za diskurs u kome se o Istoku, kao i o Zapadu pre moe govoriti kao o idejnim
projektima, nego kao o geografskim odrednicama.

Geografke granice Orijenta su se menjale kroz istorju, a pojam Orijenta kao Drugog je ostajao manje
vie nepromenjen.

Gradacije Orijenta, tj. reproukcije orijentalizma predstavljaju obrazac po kome se iznova primenjuje
prvobitna dihotomija na kojoj je orijentalizam zasnovan. Po tom obrascu Azija je vie Istok ili druga u
odnosu na istonu Evropu; u okviru same istone Erope ta gradacija se reprodukuje sa Balkanom kao
najistonijim; u okviru Balkana opet nalazimo slino koncipiranu hijerarhiju.

~ 57 ~
Pojam civilizovanog sveta je Zapad sam sebi pirpisao u doba prosvetiteljstva. Suprotstavljajui se na taj
nain ilustracijama koje su pratile druge.

Zaostalost istone Evrope zapadni progres

Balkansko nasilje uljudnost Zapada

Sanjiva mata Indije racionalnost Zapada

Tendencija esencijalizovanja, tj. izdvajanja izvesnih karakteristika jedne grupe ili nekih aspekata njihove
drutvene misli i prakse, ostavlja utisak da su te karakteristike nepromenljive i da su svojstvene toj grupi i
naroito tipine za nju za razliku od ostalih grupa. Takva izdvajanja esto slue kao sredstvo za
racionalizovanje tzv. sudbine naroda i imaju naroito loe posledice kada se pomeaju sa nacioalistikim
ideologi jama. Balkanizam je mogue videti kao varijaciju na orijentalistiku temu koja izdvaja Balkan
kao deo Evrope koji je bio pod otomanskom i stoga orijentalnom vlau, i kao takav drugaiji od Evrope
uuem smislu. Balkan i danas ima muslimansku populaciju u mnogim svojim zemljama, i mogue ga je
ne samo balkanizovati, nego i orijentalizovati.

Idejni projekt, koji je Leri Vulf nazvao Otkrie Istone Evrope takoe ima take podudarnosti i sa
orijentalizmom i sa balkanizmom. Otkrie Istone Evrope bi se moglo opisati kao jedan intelektualni
projekt polu-Orijentalizacije.

Dobar deo ilustracija iz putopisa zapadnjaka kroz zemlje evropskog istoka koristio se i za opis azijskih
zemalja. Bilo da opisuju Boemiju, Poljsku i Rusiju, ili Maarsku, Vlaku, Bugarsku ili Srbiju, putopisci
osamnaestog veka se slau u jednom, a to je da su ova manje poznata mesta obavijena jadom i bedom. Tako
isto i putopisac Dozef Maral 1722 zakljuuje da se javlja velika slinost izmeu pomenutih mesta i ve
poznatih predela iz kolonisanih zemalja (poloaj ruskih seljaka gotovo je isti kao poloaj crnaca na
plantaama eerne trske u naim kolonijama).

Rascep izmeu hrianske Crkve na zapadnu i istonu rezultirao je bifokalnoj percepciji Evrope- sa
zapadnim evropskim i vizantijskim soivom u istim geografskim okvirima. Sa otomanskom ekspanzijom,
koja se dobrim delom poklopila sa granicama prethodog vizantijskog carstva, ti geografski okviri su
redefinisani tako to su Evropu u uem smislu razluili od orijentalne Evrope. Prve decenije XX veka i
raspad habzburke monarhije i otomanskog carstva, trebalo je da dokinu ovu podelu, meutim u Evropi se
javlja jedna nova sekularna distinkcija (zapadna demokratija i komunistiki Istok) posle Drugog svetskg
rata. Skoro pola veka kasnije i ta podela je simbolino dokinuta ruenjem Berlinskog zida.

Pojava reprodukovanja orijentalizma, evidentna je u bivoj Jugoslaviji i dravama koje su se njenim

raspadom formirale. Tu je termin oni drugi bio usvojen i korien od strane onih koji su i sami bili tako
obeleeni u orijentalistikom diskursu. Tako se javlja sluaj da se u Evropi, ne samo u pogrdnom smislu
koristio pojam Orijenta u uem smislu, nego se on shodno istorijskom kontekstu proirivao i na one delove
evropskog kontinenta koji su bili pod orijentalnom otomanskom vlau. Jugosloveni koji su bili pod vlau
habzburke monarhije, isticali su razlike izmeu sebe i onih koji su iveli u nekadanjim otomanskim
provincijama implicirajui da ovi maltene zbog toga ne pripadaju Evropi u uem smislu. U tako obeleenom
delu zemlje, pravoslavni narodi smatraju da su oni vie Evropljani nego to su to evropski muslimani, a ovi
se opet i sami nastoje distancirati od pravih orijetalaca, neevropljana.

~ 58 ~
 Jugosovenski narodi su ne samo dovodili u pitanje svoje zajednike identitete kroz zajedniku
komunistiku dravu, nego su predodreeni svojim politikim i intelektualnim elitama zapoeli proces
obnove svojih prvobitnih identiteta koji su prethodili stvaranju zajednike drave.

Pravi identitet, lini ili grupni, traio se u pre-jugoslovenskoj prolosti. Ono to se u ovom kontekstu
najee izdvajalo i pominjalo kao pravi identitet bile su religijske/kulturne esencije.

Ko se rauna kao Evropljanjin?

Ovo pitanje u bivoj Jugoslaviji se ispoljio u tenziji izmeu centra ili zapadne Evrope i periferije koju ine
ostale evropske zemlje na njenim marginama. 80ih geografska blizina ovom centru se smatrala poeljnijom
lokacijom u odnosu na one delove zemlje koji nisu bili u sferi zapadnoevropskih uticja. Tako su sa
stanovita severnih republika Slovenije i Hrvatske, vekovi pod habzburkom vlau postali prednost za
sadanji ulazak u Evropu. Nain uestvovanja u jo neujedinjenoj Evropi nije bio jasno odreen, umesto
njega ule su se izjave o pripadnosti Evropi. To je samo pojaalo ve uvreeno shvatanje na severu i zapadu
Jugoslavije o junjakom balkanskom teretu koji usporava, a moda i spreava ne balkanske delove zemlje
da budu ono to stvarno jesu- Evropljani.

Evropa je statina, uprkos injenici da je dinamika njenog razvoja prvo donela podele u samoj hrianskoj
Crkvi, zatim vekovnu interakciju sa evropskim Jevrejima i vekovno prisustvo islama.

Islamska kulturna batina i muslimanska populacija koja je ostala nakon raspada otomanskog carstva,
suoile su Evropu sa pitanjem muslimanske integracije, naroito onih delova kontinenata koji su bili pod
otomanskom vlau. Sa raspadom Jugoslavije 1991. taj problem se ponovo postavio u irem evropskom
kontekstu odnosei se na Bosnu i Hercegovinu, srbijanske regione Sandak i Kosovo i delove Makedonije.
Meutim, proces islamizacije nije imao iste posledice za sve etnike grupe u bivoj Jugosalviji. Veinska
islamizacija Albanaca nije iskorenila njihov izraeni oseaj identiteta kao Albanaca. Njihova jezika
kultruna izolovanost od ostalih jugosvenskih naroda rezultirala je u njihovoj samopercepciji kao ne-
slovenskog naroda prikljetenog u juno- slovenskoj dravi. Iz srpske perspektive 70ih i 80ih Albanci sa
Kosova su prolazili kroz versku obnovu.

Ovaj tip retorike ne samo da prati uhodanu orijentalistiku shemu nepromenljivih istina nego i na jedan
udan, nain mea kulturu i politiku u raspravama na temu kao to su pretvaranje drevne zemlje Nemanjia
u pseudoorijentalni spahiluk novo-boljevikog tipa, nad kojim srpska vlast smatra neophodnim
uspostavljanje evropske vladavine zakona.

Za razliku od Albanaca, Muslimani iz bive Jugoslavije, koji sa Srbima i Hrvatima imaju zajedniki jezik i
druga kulturna obeleja, imali su i bolje izglede za integraciju, ali uprkos tim slinostima, ili zbog njih,
jugoslovenski Muslimani su smatrali neophodnim da definiu svoj specifian kulturni identitet. Bili su
ukljuivani ili su se sami prikljuivali Srbima ili Hrvatima, a nekad su ih opet i jedni i drugi iskljuivali.
Srbi tretiraju Muslimane kao deo naroda koi je izdao veru svojih predaka. Delo crnogorskog pesnika i
vladike Njegoa, s poetka XIX veka, bilo je naroito uticajno u tom pogledu. Njegovi opisi verskih
obraenika kao izdajica, koji su se iz slabosti i oportunizma liili religijskog i kultrunog identiteta, koji su
im u zalog ostavili preci na Kosovu, i dan danas postoje, makar samo preutno, u mnogim narodnim
shvatanjima Srba i Crnogoraca.

~ 59 ~
U svom naporu da esencijalizuju razlike izmeu naroda, kultra i religija, protagonisti jugoslovenske drame
su pokazali da je stvaranje esencija u krajnjoj liniji motivisano politikom vlau, a da se samo zaklanja
iza simbolizma neke druge vie svrhe.

Kao politiki entitet biva Jugoslavija je u sebi obuhvatala tradicionalne dihotomije kao to su istok/zapad
i njihove uklopljenevarijante (Evropa/Azija, Evropa/Balkan, hriani/muslimani, katolici/pravoslavci) i
o mnogo emu neutralizovala uobiajen nain njihovog vrednovanja. Sa razbijanjem tog neutraliueg
okvira, ove kategorije su revalorizovane i postale su meusobne suprotnosti, a ne naprosto razlike, to je
sve ishodilo u razaranju zajednica koje su svojom ivotnou nadilazile te podele. Zbog svog geografskog
poloaja i istorijskih okolnosti, te zajednice ljudi koje obuhvataju granine oblasti razliitih religija, kultura
i civilizacija posebno su osetljive na svaku promenu u njihovoj (re)definiciji.

23. Tumaenja NATO agresije na Jugosloviju

24. Harizmatski voa

Ovaj pojam je najvie koristio Veber za racionalno razumevanje pojava iji je izvor u iracionalnositi i
oseajnosti. Harizmom treba nazvati osobinu neke linosti na osnovu koje ona vai za izuzetnu i
zahvaljujui kojoj se smatra da je ta linost obdarena natprirodnim ili nadljudskim ili bar specifino
izuzetnim, ne svakom dostupnim moima ili osobinama. Za njih se veruje da su bogomdane ili da su uzorne
i zato se takva linost tretira kao voa.

Ovako definisani harizmatski voa u istom obliku se pre moe nai u faistikom nego u socijalistikom
reimu, gde je na vlasti partija sa racionalsitikom ideologijom. Uprkos tome, harizma se javlja na svim
stupnjevima razvoja u najraznovrsnijim kombinacijama sa ostalim tipovima vladavine. Harizma moe biti
kvalitet koji se pripisuje ustanovi, a ne samo linosti, zbog njene navodne veze sa krajnjim,
fundamentalnim silama.

Oseanji odnos prema voi je vana crta svake harizmatske line vlasti. Bezline norme i dravni aparat se
ne mogu voleti, politika ljubav moe postojati samo prema ivim ljudima-voama. Istinski harizmatski
autoritet voe poiva na njegovoj sveukupnoj linosti. Svuda gde se lina vlast pokuava pravdati
apsolutnom besprekornou, koja je bliska bojoj bezgrenosti, tu iezava njen lini karakter i poinje
vlast apstraktnog oveka.

Harizmatski autritet je lian, ali nije uvek i neizbeno prisutan kod line vlasti, ve samo kod one koja je
kadra da spontano ili planski pobudi neogranienu nadu u spaenje kod podvlaenih.

Pravna drava liava graane oseajnog odnosa prema suverenu i suoava ga sa hladnim i kurutim
normama. U drutvima sa nerazvijenom dravno-pravnom tradicijom u periodima akutnih kriza lako se
budi neobuzdana nada u spasitelja, vou. U pravnoj dravi nade ove vrste okrenute su ka promeni ustava i
zakona.

Po emu se komunistiki voa razlikuje od istog harizmatskog voe?

- Po tome to se ne shvata kao natrprirodna pojava i posednik natprirodnog dara. On to nije ni po

nainu izbora. Voa izbija na vrh kroz frakcijsku borbu, uz pomo manipulacije i razliitih pritisaka

~ 60 ~
 - Harizma je pretvorena od dara milosti u neto to se moe stei, pa u izvrnom smislu ni ne moe
biti harizma
- Njihova harizmatska kvalifikacija je nezamisliva bez moi ustanove iz koje izrastaju-partije. Dakle,
u socijalizmu, voa nije obdaren linom nego slubenom harizmom
- U razvijenom drutvu harizma nije data u istom vidu, ve u specifinom spoju sa birokratizacijom
- Pravi harizmatski voa mora potvrivati svoju mo, pa mu je otuda i autritet specifino labilan.
Gubi autoritet ukoliko ne ini uda. Socijalistiki voa izvodi vlastitu legitinost iz partijske misije.
On se osvedoava u poetnoj borbi za vlast. Kasnije se ovo osvedoavanje svodi na borbu za
odravanje vlasti, negovanje kulta od strane pristalica. Zbog toga se ne moe govoriti o trajnom
harizmatskom karakteru komunistikih voa, ve o manje ili vie manipulativnom odravanju
harizmatskog odnosa voe i pristlica

Decizionistiko odluivanje faistikih voa je neobino blisko, a u pojedinim vanim momentima

istoveno sa ponaanjem harizmatskog voe. U decizionizmu poslednja pravna osnova svih pravnih vaenja
i vrednosti moe biti u volji pojedinca koji stvara pravo. Pravna snaga izvodi se iz suverene poslednje
odluke koja predstavlja naredbu. Voa kao najvii izvrilac pravde sam stvara pravo, tj. samovolja je
proglaena pravom. Prostor za harizmatske voe je u socijalizmu ui, a komunistiki voa ne istupa
decizionistiki, ve kao predstavnik partije u skladu sa ideolokom tradicijom.

Demokratija je depersonalizovana nomokratija i njoj odgovara nepostojanje voe. Poto njeno apstraktno
zakonsko miljnje trpi samo apstraktnog pojedinca, a ne konkretne idnividualnosti, normativisti su isticali
da u idealnoj demokratiji nema mesta voi. Konzervativci su smatrali da snanog poretka i drave nema
bez linog otelotvorenja jedinstva. Kozervatizam se zalae za autoritet koji izvire iz religije, nacije ili
rase. Politka vlast je neizbeno lina vladavina i shdno tome u principu nedeljiva. Drava i religija
petpostavljaju autoritet. Autoritet poiva na poverenju, nije mu potreban nikakav drugi izvor vaenja osim
sebe samog. Konzervativno obrazloenje autriteta lako se moe uklopiti u blio koji iracionalni kontekst,
npr. rasistiki. Ideja voe je vrona taka totalne drave. Organizaciono sprovoenje ideje voe zahteva
pre svega ukidanje svih liberalnih metoda, ponajpre izbora odozdo i procesa usaglaavanja manjine i veine,
ime liberalni dualizam izmeu zakonodavne i izvrne vlasti gubi smisao.

Pojam voenja u potpunosti potie iz supstancijalnog miljenja nacionalsocijalistikog pokreta. On u

sebi ukljuuje kao pozitivan zahtev bezuslovnu istorodnost voe i sledbenika. Samo istorodnost spreava
da vlast voe postane tiranija i samovolja. Istorodnost oznaava bioloku, rasnu jednakost sunarodnika. Na
elu zajednice arijevskih sunarodnika je decizionsitiki voa. Zakon nije apstraktna norma, ve plan i
volja voe i izraz supstance naroda, a poredak izrasta iz krvi i tla. im je pravi voa uvek i sudijai
im delo voe ne podlee pravosuu, onda su zakon i legalnost shvaeni decizionistiki.

U monarhijskom pravu je neodgovornost vladara neskrivena. Tako u lanu 1. Osnovnog dravnog zakona
Austrougarske iz 1867. stoji: Car je neprikosnoven, nepovrediv i neodgovoran. Neprikosnoven znai da
je predstavnik hrianske monarhije boanskog porekla, nepovredivost podrazumeva naroitu
krivinopravnu zatitu koju poredak prua monarhijskim slubama, a neodgovornost znai da kralj nikada
ne moe initi nepravdu. Gledite o nepogreivosti cara i njegovom ne podleganju pravosuu su verovatno
i nacistiki pravnici imali na umu kada su ga preneli u sopstvenu doktrinu, maskirajui ga dodatnim
rasistikim sadrajima.

~ 61 ~
Pored decizionizma, vana osobenost harizmatske vlasti u faizmu se ispoljava u njenom naroitom spoju
sa birokratizacijom. Harizmatski voa je spoj partije i drave. Sledbenici veruju u voinu bogomdanu
nadarenost, nepogreivost i svetost. Voa stvara nova pravila. Voa nema birokratski tab ve skup
opomoenika koje sam postavlja i poverava im naroite specijalne misije i zadatke. Pri tome im ostavlja da
odluuju kolika je koliina vlasti potrebna za izvrenje zadatka. Harizmatski su bili proglasi i praksa voe,
njegovo iskljuivo preuzimanje odgovornosti za celokupnu politiku, pozivanje na providnost i struktura
upravnog taba koja je u Treem Rajhu jedino u oblasti finansija bila regulisana jasnim nadlenostima.
Hitler je upravljao zemljom uz pomo zateenog razgranatog birokratskog aparata koji su nadgledali
partijski opunomoenici. Ovaj aparat je imao sekundarnu ulogu, obezbeujui samo minimalnu zakonsku
predvidljivost uprave. Kljune politike odluke su donoene u nacistikom kartelu moi (inili su ga voini
specijalni opunomoenici koji su nebirokratski rukovodili resorima i vrhovi vojske i krupnog kapitala).
Partija je kontrolisala upravu na kadrovskom principu. Proimanje drave partijom je u Nemakoj i Italiji
vreno dovoenjem partijskih funkcionera na elo birokratskih hijerarhija. Povremeno su izbijali sukobi
partije i drave. Usled ovog strukturnog sukoba, nacistiki reim je sve vie ulazio u birokratski
organizovanu anarhiju koju voine naredbe u isto vreme integriu i razbijaju integracija stovena na ovaj
nain, nije u krajnjoj liniji institucionalizovana, ve je personalizovana.

U faistikom sistemu su se na prilino iracionalan nain proimali interesi i zahtevi ideolokog rasnog
programa, krupnog kapitala i vrhova vojske. Drutvo je bilo organizovano na autoritarnom militaristrikom
naelu voe na ijem je vrhu bila kadrovska partija sa harizmatskim voom koji je nebirokratski upravljao
zauzimajui lino vie resora i koristei tehniku kratkorone improvizacije. Hitler i Musolini su odbijali
poistoveivanje sa odreenim birokratskim poloajem u druavi i partiji. Obojica su bili predsednici vlade,
ali su radije istupali sa titulama firer i due. Juna 1940. Hitler je sva zvanja sveo na jedno-voa. Zar razliku
od Kromvela, koji se u XVII veku nije meao u crkvne nadlenosti, faistikim voama je svojstven
cezaropapizam. Svetena harizma je pristala na kompromis sa nadmonom partijom, a uzajamne sfere moi
se reguliu konkordatom. Pri tome je crkva priznala samostalnost politike harizme, a potovanje svetovnog
voe pretvorla je u religioznu dunost. Faistriki voi se nisu trudili da sistematski odvoje crkvu od drave,
niti svoj autritet od boanskog. Dodue, u Italiji su najfanatiniji faisti osporavali autritet kralja i pape,
izjanjavajui se iskljuivo kao sledbenici voe pokreta koji su ak shvatali u poluharizmatskom smislu,
kao anti-partiju. U Nemakoj su kod ekstremnih ateistikih struja SS trupa krv i voa sopstvenog naroda
istisli svaki oblik hrianskog kosmopolitizma, i boanske harizme. U Italiji je crkva bila snanija, pa je
Musolini vie od Hitlera bio prinuen na ustupke.

Harizma socijalistikog voe je liena svakog teokratskog sadraja ne samo zbog izriitog ideolokog
ateizma, ve i zaplene crkvenih dobara. Komunistiki voa ne moe se koristiti teokratskom harizmom, ali
moe da dobije podrku crkve kada nastupa kao nacionalni voa.

Sloene protivrenosti savremenog drutva, koje se u vienacionalnim zemlajma najlake ispoljavaju u

nacionalnim sukobima, podstiu rast ugleda i harizme nacionalnih voa kod politikih pokreta i partija sa
najrazliitijim ideologijama.

Kult jakog voe se lake budi u nerazvijenim zemljama, sredinama sa autoritarnim religijskim nasleem ili
krhkom dravnopravnom i demokratskom tradicijom.

Ukoliko voa na javnim skupovima manipulie afektivnom vezanou podanika, po sredi je cezaristiko
poistoveivanje voe i masa.

~ 62 ~
Posle smrti harizmatskg voe, pa sve do ruenja njegovog kulta, njegova manje ili vie birikratizovna
monopolska partija u socijalizmu je izvodila svoju legitimnost iz uloge naslednika voine politike. Isti
interesi su bili jo vidljiviji za ivota harizmatskog voe kada je ritualno pozivanje na voin ugled imalo
sasvim praktian smisao. Samom voi je potrebna jedna visoka linost da umesto njega nosi odgovornost
za neuspele ili nepopularne mere. Kod orijentalnih sultana ovu ulogu je imao veliki vezir, a sultan je
izbegavao neposredno rukovoenje. U zapadnim parlametarnim dravama predsednici vlade tite od
odgovornosti monarha ili predsednika republike. U socijalizmu ovu ulogu do sada nisu imali premijeri, ve
preteno ministar unutranjih poslova i efovi policije. Kritiki stav funkcionera prema voi se po pravilu
iskazuje posle sopstvenog pada s vlasti, a ee tek posle smrti voe. Isto tako se i vera u vonu misiju
moe odravati i posle vlastitog silaska s vlasti, kao i posle voine smrti, a sve to opet iz linog ubeenja
ili instrumentalnih politikih motiva. Predanost koliko god bila lino obojena u sluaju konkretnog
aktuelnog voe preteno je vezana za iri ili ui grupni interes (u Jugoslaviji uglavnom za nacionalizam),
a ne za samu linost.

Iako po sebi nedemokratska, harizma zbog mobilizatorskog potencijala moe ubrzati razvoj ka
demokratskom drutvu istrajavajui na korenitoj izmeni postojeeg.

Takoe harizma moe ubrzavati napredne drutvene promene. Funkciju konkretnog harizmatskog oblika
treba ceniti u sklopu ire istorjiske celine i interesa postoja nih drutvenih grupa koje su u njoj
suprotstavljene.

Podela vlasti i vladavina bezlinog prava su negacija harizmatske vlasti koja se moe ispoljavati kao
decizionistika vladavina faistikog voe sa rasistikom misijom ili pk kadrovskog voe monopolske
partije u socijalizmu.

~ 63 ~