Vrste reči

Za početak ćemo se podsetiti kakve sve vrste reči postoje. Reč je skup glasova ili samo jedan glas koji ima neko
značenje. Rečima saopštavamo svoje misli, osećanja i obaveštenja.

Neke reči u našem jeziku se menjaju, a neke ne.

Reči koje menjaju svoj oblik nazivamo promenjive reči.

Reči koje uvek ostaju u istom obliku su nepromenjive reči.

U srpskom jeziku postoji deset vrsta reči, pet promenjivih i pet nepromenjivih.

Promenjive vrste reči su: imenice, zamenice, pridevi, glagoli i brojevi.

Nepromenjive vrste reči su: predlozi, prilozi, uzvici, veznici i rečce.

Imenice

Imenice su promenjive vrste reči koje označavaju bića, objekte, materiju, kao i apstraktne pojave. Gramatičke
kategorije imenice su rod, broj i padež. U rečenici imenice su samostalne reči, a mogu da vrše sve službe reči
(subjekat, imenski deo predikata, objekat, atribut i priloške odredbe.)

Imenice se dele po rodu na imenice:

– muškog (taj) (tata, sin, mač, nož, mač, majmun, kamen, smeh, Petar, Kraljevo…)

– ženskog (ta) (majka, ćerka, sveska, kiša, sreća, Dragica, Srbija…)

– i srednjeg roda (to) (dete, pile, ime, pero, more, selo, veslo…)

Imenice se po broju dele na:

– jedninu i (kuća, škola, olovka, sestra, lav…)

– množinu (kuće, škole, olovke, sestre, lavovi…)

Postoje i imenice koje imaju samo množinu: farmerke, kola, pluća, prsa…)

Po značenju imenice se dele na:

– vlastite (imena bića, dražava, gradova, reka, planina, mora…i pišu se velikim slovom)…(Jelena, Marko,
Španija, Goč, Jadransko more, Đerdap…)

– zajedničke (imena bića, pojava i predmeta sa zajedničkim osobinama, pišu se malim slovom)…(brod, škola,
klupa, sestra, brat, pismo, reka, more, miš, papagaj, slon, konj, kiša, sneg, ulica, semafor, čovek, životinja…)

– zbirne (imena više predmeta ili bića skupa u neograničenom broju, zbiru)…(lišće, perje, deca, braća, gospoda,
kamenje, prstenje, telad, prasad, užad, ćebad, momčad, unučad, stanovništvo, seljaštvo…)
– gradivne (imena pojmova koji označavanju neku materiju ili građu)…(brašno, gvožđe, ugalj, sneg, mraz,
voda, vino, mleko, so, mast, benzin…)

– apstraktne (imenuju ono što se ne može opipati, nešto što se zamišlja)…(misao, lepota, ljubav…)

– glagolske (označavaju neku radnju, stanje ili zbivanje)… (učenje, plivanje, vožnja, seoba, pisanje…)

– brojne (nastaju od projeva pomoću sufiksa)…(milionče, prvačić, petak…)

Zamenice

Zamenice su promenljive vrste reči odnose se na lica, stvari, osobine, odnosno zamenjuju imenice ili prideve i
po tome se dele na imenične i pridevske.

Imeničke zamenice

zamenjuju imenice i dele se na lične i nelične. U rečenici su samostalne, a vrše službu subjekta ili objekta.

Lične imeničke zamenice imaju rod (muški, ženski i srednji) i broj(jednina i bnožina). Kada se menjaju po
padežima lične zamenice mogu imati duže ili kraće naglašene oblike.

Jednina:

1. ja

2. ti

3. on (muški rod), ona (ženski rod), ono (srednji rod)

Množina:

1. mi

2. vi

3. oni (muški rod), one (ženski rod), ona (srednji rod)

Lična povratna zamenica ista je za sva lica i menja se samo po padežima. Ne upotrebljava se u službi subjekta i
nema nominativ. Kada uz glagol stoji reč SE (igrati se, smejati se…) SE nije lična povratna zamenica.

Nom. –

Gen. – sebe

Dat. – sebi

Aku. – sebe/se

Vok. –

Ins. – sobom
Lok. – sebi

Nelične zamenice imaju samo jedan oblik koji se primenjuje za sva tri roda i oba broja i ne razlikuju lica.

Dele se na:

– upitne (ko, šta)

– neodređene (neko, nešto)

– odrične (niko, ništa)

– opšte (svako, svašta)

Pridevske zamenice

zamenjuju prideve. U rečenici su nesamostalne reči i imaju funkciju atributa ili dela imenskog predikata. Kao i
pridevi, slažu se sa imenicom u rodu, broju i padežu.

Dele se na:

– Prisvojne (posesivne) označavaju pripadanje bića i predmeta pojedinim licima.

Jednina:

1. lice: moj, moja, moje; moji, moje, moja;

2. lice: tvoj, tvoja, tvoje: tvoji, tvoje, tvoja;

3. lice: njegov, njegova, njegovo; njegovi, njegove, njegova

Množina:

1. lice: naš, naša, naše; naši, naše, naša;

2. lice: vaš, vaša, vaše; vaši, vaše, vaša;

3. lice: njihov, njihova, njihovo; njihovi, njihove, njihova

Povratne prisvojne zamenice označavaju da objekat pripada subjektu:

jednina: svoj, svoja, svoje;

množina: svoji, svoje, svoja.

– Pokazne upućuju na bića i predmete i njihove osobine.

1. lice:
za bića i predmete: ovaj, ova, ovo; ovi, ove, ova;

za veličinu: ovoliki, ovolika, ovoliko; ovoliki, ovolike, ovolika;

za osobinu: ovakav, ovakva, ovakvo; ovakvi, ovakve, ovakva;

2. lice:

za bića i predmete: taj, ta, to; ti, te, ta;

za veličinu: toliki, tolika, toliko; toliki, tolike, tolika;

za osobinu: takav, takva, takvo; takvi, takve, takva;

3. lice:

za bića i predmete: onaj, ona, ono; oni, one, ona;

za veličinu: onoliki, onolika, onoliko; onoliki, onolike, onolika;

za osobinu: onakav, onakva, onakvo; onakvi, onakve, onakva;

– Upitno – odnosne zamenice imaju iste oblike, ali različita značenja u rečenici. Upitne zamenice se koriste u
upitnim rečenicama, a odnosne se odnose na neku drugu reč u rečenici. (koji, koja, koje, koliki, kolika koliko,
kakav, čiji, čija, čije)

– Neodređene ukazuju na nepoznatu ličnost ili premdet, nepoznate osobine imenice uz koju stoje. (nekolik,
nekolika, nekoliko, nekakav, nekakva, nekakvo, nečiji, nečije, nečija)

– Odrične odriču da se nekog ili nečeg tiče ono što se iznosi u rečenici. (nikoji, nikoja, nikoje, ničiji, ničija,
ničije, nikakav, nikakva, nikakvo, nikolik, nikolika, nikoliko)

– Opšte zamenice upućuju na sva lica, predmete i osobine o kojima se govori. (svakakav, svakakva, svakakvo,
svačiji, svačija, svačije, ma čiji, bilo čiji, koji god…).

Pridevi

Pridevi su promenljive vrste reči koji označavaju osobinu pojma označenog imenicom uz koju stoje. Oni se
slažu sa imenicom uz koju stoje po rodu, broju i padežu. U rečenici nisu samostalne reči i imaju atributsku ili
predikatsku funkciju.

Dele se na:

– Opisne, koji označavaju osobine imenica uz koje stoje. (lep, star, mlad, ružan, srećan, mračan, glup…)

– Prisvojne, koji označavaju pripadanje imenice uz koju stoje nekome. (gradski, kućni, srpski, Petrov, Sarin,
lekarski, babin, mamin, sestrin…)

– Gradivne, koji označavaju od čega je načinjena imenica uz koju stoje. (bakarni, slan, krvav, drven, peščani,
plinski, medeni…)
– Vremenske, koji označavaju imenicu po vremenu. (mesečni, letnji, zimski, tadašnji, noćni, dnevni…)

– Mesne, koji označavaju na koje se mesto odnosi imenica uz koju stoje. (prednji, zadnji, gornji, donji, južni…).

Pridevski vid je gramatička kategorija koju imaju samo pridevi. Postoje dva pridevska vida:

– Neodređeni pridevski vid (lep čovek). (Neki lep čovek je došao.)

– Određeni pridevski vid (lepi čovek)

. (Ovaj lepi čovek je došao.)

Komparacija (poređenje) prideva

Promena opisnih prideva po stepenu osobine koju označava naziva se komparacija ili poređenje prideva.
Postoje dva stepena poređenja. Porede se samo opisni pridevi.

– Pozitiv je osnovni oblik prideva. (srećan, debeo, tanak, tih…)

– Komparativ je prvi stepen poređenja prideva. Gradi se dodavanjem nastavaka -ji, -lji, nji, -ši na pozitiv.
(srećniji, deblji, tanji, tiši…)

– Superlativ je drugi stepen poređenja prideva. Gradi se dodavanjem nastavaka naj- ispred komparativa.
(najsrećniji, najdeblji, najtanji, najtiši…).

Nepravilna komparacija:

dobar – bolji – najbolji

zao – gori – najgori

mali – manji – najmanji

velik – veći – najveći

brz – brži – najbrži

Glagoli

Glagoli su reči koje kazuju radnju (čitati, kopati, pevati), stanje (osediti, pocrveneti, venuti) ili zbivanje
(naoblačiti se, sevati, grmeti). To su nesamostalne, promenljive vrste reči. U rečenici vrše službu predikata, a
glagolski prilozi sadašnji i prošli vrše službu priloga za vreme. Promena glagola se naziva konjugacija.

Zavisno od svršenosti radnje, stanja ili zbivanja glagoli se dele na:

– svršene (označavaju završenu radnju)…(doći, naučiti, ustati, pojesti, reći…)

– nesvršene (označavaju radnju koja koš traje)…(dolaziti, učiti, ustajati, jesti, govoriti…)

Glagoli radnje (trčati, pevati, igrati…)

Glagoli stanja (misliti, voleti, želeti…)

Glagoli zbivanja (duvati, sevati, svitati…) Zavisno od prelaznosti radnje na objekat glagoli se dele na: –
prelazne (uz sebe mogu imati imenicu u akuzativu bez predloga)…(kuvati, bacati, sanjati…) – neprelazne (uz
sebe ne mogu imati menicu u akuzativu bez predloga)…(ležati, ustati, misliti…)Glagoli koji uz sebe imaju reč
SE, nazivaju se povratni glagoli. Oni nisu ni prelazni ni neprelazi glagoli.
(češljati se, smejati se, umivati se…).

Glagolski oblici

U srpskom jeziku postoji 14 glagolskih oblika i dele se na:

– Lične (9)

– Nelične (5)

Nelični glagolski oblici su:

– infinitiv (osnovni glagolski oblik kojim se imenuje samo glagolska radnja, a ne kazuje se ništa o vremenu
vršenja radnje, rodu i broju)…(hteti, trčati, govoriti, ići, seći…)

– radni glagolski pridev (glagolski oblik koji se koristi za građenje drugih glagolskih oblika i govori da je
radnja, stanje ili zbivanje izvršeno i da su subjekti bili aktivni)

– trpni glagolski pridev…(označava da se na nekome ili nečemu vršila ili izvršila neka radnja, tj. da neko trpi
vršenje radnje.1. nacrtan, nacrtana, nacrtano, nacrtani, nacrtane, nacrtana,2. srušen, srušena, srušeno, srušeni,
srušene, srušena,3. zabrinut, zabrinuta, zabrinuto, zabrinuti, zabrinute, zabrinuta,

– glagolski prilog prošli označava radnju koja se dešava u prošlosti i to pre neke druge radnje. (krenu-vši,
mahnu-vši, vide-vši, tres-avši,..)

– glagolski prilog sadašnji označava radnju koja se vrši istovremeno ili paralelno sa radnjom koju
određuje…(crtajući, noseći, idući…)

Lični glagolski oblici su:

– Prezent sadašnje vreme – obeležava radnju koja se vrši:

– u isto vreme kada se govori o njoj: Trčim na stadionu.

– stalno, sve vreme, tj. prezent koji se koristi stalno, sve vreme: Ibar protiče kroz Kraljevo.

– Perfekat prošlo vreme – glagolski oblik za izricanje radnje koja se dešavala u prošlosti, pre trenutka
govorenja…(trčao sam, jeo sam, govorio sam, pričala sam…)

– Futur I ili buduće vreme – je glagolsko vreme koje služi za opisivanje radnje, stanja ili zbivanja koji će se
desiti u budućnosti…(trčaću, ješću, govoriću, pričaću, pričaćete…)

– Imperfekt označava pređašnje nesvršeno vreme. Koristi se za radnju koja se vršila u neposrednoj prošlosti,
pre trenutka govora o njoj…(Šetah po parku. Trčah na stadionu. Plivah u moru. Trčaše po parku…)
– Pluskvamperfekat davno prošlo vreme – koristi se da opiše događaj koji se desio pre neke druge prošle
radnje…(bio sam darovao, bila sam darovala, bili su darovali…)

– Aorist ili prošlo svršeno vreme – je glagolski oblik koji oslikava radnju koja se desila u prošlosti…(padoh,
uradih, sretoh, shvatih, uradismo, uradiste, ispekoše…).

– Futur II označava buduću radnju koja će se izvršiti pre, posle ili istovremeno sa nekom drugom budućom
radnjom…(budem radila, budeš govorio, bude pevao, budemo trčali, budete plivali, budu vozili…)

– Imperativ
je način kojim se izražavaju zapovesti i želje da se obave određene radnje. Imperativ ima samo drugo lice
jednine i prvo i drugo lice množine prezenta.

– i, -j (za 2. lice jednine)…(Hajde… trči, pevaj…)

– imo, -jmo (za 1. lice množine)…(Hajde trčimo, pevajmo…)

– ite, -jte (za 2. lice množine)…(Hajde trčite, pevajte…)

– Potenicijal
je glagolski oblik kojim se iskazuje mogućnost, uslov ili želja da se neka radnja izvrši…(jednina:bih, bi, bi
(spavao): množina: bismo, biste, bi (spavali):)

Brojevi

Brojevi su vrste reči koje u srpskom jeziku spadaju u kategorije promenljivih vrsta reči i promena reči se vrši
kroz padeže. Dele se na osnovne, redne i zbirne.

Osnovni brojevi … (jedan, dva, tri…)…Od osnovnih brojeva, promenljivi su samo brojevi od jedan do četiri.

Broj jedan, jednina:

– Nom. jedan jedna jedno

– Gen. jednog(a) jedne jednog(a)

– Dat. jednom(e) jednoj jednom(e)

– Aku. jedan; jednog(a) jednu jedno

– Vok. jedan jedna jedno

– Ins. jednim(e) jednom jednim(e)

– Lok. jednom(e) jednoj jednom(e)

Množina:

– Nom. jedni jedne jedna

– Gen. jednih jednih jednih

– Dat. jednim(a) jednim(a) jednim(a)

– Aku. jedne jedne jedna

– Vok. jedni jedne jedna

– Ins. jednim(a) jednim(a) jednim(a)

– Lok. jednim(a) jednim(a) jednim(a)

Broj dva: (za muški i srednji rod je isto)

– Nom. dva dve

– Gen. dvaju dveju

– Dat. dvama dvema

– Aku. dva dve

– Vok. dva dve

– Ins. dvama dvema

– Lok. dvama dvema

Broj tri: (isti za sva tri roda)

– Nom. tri

– Gen. triju

– Dat. trima

– Aku. tri

– Vok. tri

– Ins. trima

– Lok. trima

Broj četiri: (isti za sva tri roda)

– Nom. četiri

– Gen. četiriju

– Dat. četirima

– Aku. četiri
– Vok. četiri

– Ins. četirima

– Lok. četirima

Redni brojevi (prvi, drugi, treći…) Redni brojevi nastaju od osnovnih, dodavanjem pridevskih nastavaka za rod:
šest → jedn. šesti, šesta, šesto.
Izuzetak su brojevi prvi, drugi, treći i četvrti, koji nastaju od posebnih osnova. Redni brojevi se obavezno
menjaju kroz padeže: prvi, prvog(a), prvom(e); sto osmoga, sto osmome…

Zbirni brojevi nastaju od svih osnovnih, sem od broja jedan i onih složenih brojeva koji se završavaju njime
(dvadeset jedan, sto trideset jedan). Na osnovu osnovnog broja dodaje se nastavak -oro, počev od broja
četiri.(četvoro, petoro, dvadeset osmoro…). Od broja dva zbirni broj glasi dvoje, a od broja tri troje.

Pisanje brojeva

Osnovni i redni brojevi mogu se pisati ciframa, ali zbirni se mogu pisati samo slovima: osnovni
; jedan, dva, tri, četiri… — 1, 2, 3, 4…redni;
prvi, drugi, treći, četvrti… — 1. 2. 3. 4…(obavezna je tačka posle rednog broja), (I, II, III, IV)
, zbirni; dvoje, troje, četvoro…