Територије кнеза Лазара на Косову и Метохији 5

ТЕРИТОРИЈЕ КНЕЗА ЛАЗАРА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

МИЛОШ БЛАГОЈЕВИЋ

Aпстракт: У историографији се усталило поједностављено схватање да

је после распада Српског царства Вук Бранковић постао господар Косова и
Метохије, што је само условно тачно. За превласт на овом простору борили
су се седамдесетих и осамдесетих година XIV века краљ Вукашин, жупан
Никола Алтомановић, Балшићи, кнез Лазар и Вук Бранковић. Свако од њих
привремено и делимично остварио је такав циљ, а најближи му је био Вук
Бранковић, али тек после битке на Косову 15. јуна 1389. године.
Кључне речи: Кнез Лазар, Вук Бранковић, Косово, Метохија, села.

У историографији се усталило схватање да је Вук Бранковић био

господар Косова и Метохије, а кнез Лазар господар новобрдског краја. На-
ведена констатација коригована је у последњим деценијама XX века када је
забележено да се под влашћу кнеза Лазара налазио и Липљан у јужном делу
Косова поља,1 а од раније је познато да су му припадала и нека села у Мето-
хији.2 Отвара се питање, којим крајевима је управљао кнез Лазар, а којим
—————
1
Споменици за средновековната и поновата историја на Македонија, том I, Ско-
пје 1975, 363–377 (даље: Споменици I). М. Живојиновић, Хиландарски пирг у Хрусији,
Хиландарски зборник 6 (1986) 74–78.
2
М. Динић, Област Бранковића, Прилози за књижевност, језик, историју и фол-
клор 26 (1960) 12–14 (=Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 156–158). На првим
страницама ове студије учињен је покушај да се приближно одреде границе области Вука
Бранковића, па М. Динић каже: „Према северу, њена граница није била далеко од Звечана;
даље се простирала област Мусића... гранична линија на овом сектору ишла би вероватно
од планине Голије, прелазила Дежевку негде испод Лозне и избијала на Соколовицу и
прелазила Рашку јужно од Глушаца. Између Рашке и Ибра, граница је можда била на
Ибровој левој притоци Плакаоници, пошто северно од ње почињу Мусина села. Источно
од Ибра, граница је вероватно била на његовој десној приточици Бистрици,... па даље из-
бијала на Копаоник и од њега се спуштала према југоистоку на Лаб, на теснац који одваја
жупу Лаб од Косова, тако да је село Вранин Дол остајало Бранковићу... Од Голије, граница
Вукове области ишла је нешто према западу обухватајући Сјеницу на горњем Увцу, затим
скретала на југ источно од Пријепоља и Милешева, који су од 1373. били под босанском
6 Милош Благојевић

Вук Бранковић. О кнезу Лазару написане су многобројне расправе и сту-

дије, знатно више него о било којем другом српском средњовековном вла-
дару.3 На основу обављених истраживања може се приметити да су у њего-
вом политичком успону постојале четири етапе. Током прве етапе, између
1350. и 1365. године, Лазар борави на двору цара Душана и цара Уроша, где
је око 1353. ожењен Милицом, кћерком кнеза Вратка, потомком Немањиног
сина великог кнеза Вукана. У другој етапи, од 1365. до 1370. године он је,
као царев намесник, са титулом и звањем кнеза „земаљског“, управљао
Крушевцем и широм околином. Трећа етапа започиње 1370. или годину
дана раније, а завршава се 1378. године. Лазар се у том периоду бори са
осталим обласним господарима за превласт у српским земљама. Најјаче су-
кобе имао је са жупаном Николом Алтомановићем и са Радичем Бранкови-
ћем. Из тих борби излази као победник, па га у етапи између 1379. и 1389.
године, његови поданици, савезници и Српска православна црква, сматрају
легалним наследником Немањића и владара Срба.

влашћу. Јужно од Пријепоља прелазила је Лим, тако да су Комарани на његовој левој

обали остајали Вуку. Западно од Комарана било је босанско село Бреза до кога је допирала
област Бранковића... То је оно што се поуздано зна“. Све што је М. Динић саопштио може
се прихватити као тачно, али се мора имати у виду чињеница, да су овако изгледале се-
верне границе области Вука Бранковића после битке на Косову 1389. године, као и њего-
вих наследника у XV веку.
3
Најважније чињенице везане за делатност кнеза Лазара утврдио је давно: И. Рува-
рац, О кнезу Лазару, Нови Сад 1887 (= О кнезу Лазару, Бој на Косову, старија и новија са-
знања, Београд 1992, 5–287). Излагање Илариона Руварца опетрећено је полемиком и ди-
гресијама, а поједини закључци су застарели и превазиђени. Најважније резултате новијих
истражиавња са прегледом основне литературе о кнез Лазару доноси: Историја српског
народа II, Београд 1982, 7–20 (Д. Богдановић), 21–46 (Р. Михаљчић); а знатно више: R. Mi-
haljčić, Lazar Hrebeljanović: istorija, kult, predanje, Beograd 1984. На научном скупу који је
одржан у Крушевцу 1971. године саопштени су нови погледи о личности и делу кнеза Ла-
зара, као што су: В. Мошин, Самодржавни Стефан кнез Лазар и традиција немањићког
суверенитета од Марице до Косова; Ф. Баришић, Владарски чин кнеза Лазара; Г. Бабић,
Владарске инсигније кнеза Лазара; Д. Богдановић, Измирење српске и византијске цркве.
Радови ових научника објављени су у књизи: О кнезу Лазару, Београд 1975, 13–91, а од
стр. 223 до 242. рад И. Божића, Hеверство Вука Бранковића. Проучавање назначене про-
блематике добило је снажан подстрек са обележавањем шесте стогодишњице од битке на
Косову 1389. године. Објављено је неколико публикација са старијим и новијим радовима
о кнезу Лазару и Косовској бици, па указујемо на следеће: Битка на Косову 1389. године,
Изд. Галерија САНУ, Београд 1989; Бој на Косову, старија и новија сазнања, Београд
1992; Косовска битка у историографији, Београд 1990. На основу наведених и других ра-
дова са сигурношћу се може закључити, да кнез Лазар није био обичан обласни господар,
између 1379. и 1389. године, већ српски владар у пуном значењу ове речи. Он сазива др-
жавни сабор на којем се бира патријарх, добија владарско име Стефан које су носили сви
Немањићи на српском престолу, потписује се као „господин Срба“ и „самодржац“, а по-
стаје и ктитор Хиландара. Види: М. Благојевић, Господари Срба и Подунавља, ИГ 1–2
(1983) 43–54; Исти, Историја српске државности књ. I, Нови Сад 2000, 242–254.
Територије кнеза Лазара на Косову и Метохији 7

Боравак на двору омогућио је Лазару не само да се ожени једном

принцезом из куће Немањића, већ и да направи успешну политичку кари-
јеру. Према истраживањима појединих историчара који су се ослањали на
млађе изворе, Лазар је већ од цара Душана добио високу дворску титулу и
звање „ставилца“, чија је дужност била да се стара о храни која се служила
на владаревој трпези.4 Наведена констатација подлеже озбиљној сумњи,
због тога што је 1350. године ставилац био Војислав Војиновић, касније ве-
лики кнез, док се 1355. године помиње као царев ставилац Ђурађ.5 Тешко је
поверовати да је Лазар био ставилац после Војислава Војиновића и пре по-
менутог Ђурђа, поготово што се као ставилац помиње у званичним испра-
вама тек 1363. године, на двору цара Уроша.6 Пошто се поуздано зна да је
био утицајна личност годину или две раније, а свакако и нешто касније,
може се констатовати да је Лазар био ставилац само на двору цара Уроша,
између 1360. и 1365. године.
Ставилац није имао посебне надлежности у државној управи или у
војној служби, али му је боравак на двору омогућавао непосредни контакт
са владарем. Он је био у прилици да се на исходишту власти упозна са свим
проблемима у земљи, а такође и са вођењем унутрашње и спољне политике.
Вишегодишњи боравак на двору олакшао је Лазару успостављање прија-
тељских веза са моћном властелом. Његова сестра Драгана удата је за чел-
ника Мусу који је у име цара до 1363. године управљао тврђавом Звечан и
истоименом жупом. У току процеса осамостаљивања властеле некадашњи
ставилац цара Душана, а за време цара Уроша велики кнез Војислав Воји-
новић, настојао је да стекне што боље позиције у држави. Захтевао је од
цара да му уступи јаку тврђаву Звечан коју је држао у царево име челник
Муса. За узврат он ће уступити челнику Муси тврђаву Брвеник са истоиме-
ном жупом, односно са многобројним селима која су потчињена Брвенику.7
Цар Урош је уважио захтев великог кнеза, па је поводом тога издао посебну
хрисовуљу о замени градова и жупа, а као „милосници“ или јемци, односно
гаранти, да ће се замена обавити на коректан начин, појављују се кнез Воји-
—————
4
Р. Михаљчић, Ставилац, ИЧ 24 (1976) 5–21.
5
У хрисовуљи коју је издао цар Душан 17. маја 1355. године помиње се „stavilycy
Gürgy“. Види: А. Соловјев, Два прилога проучавању Душанове државе, Гласник СНД II, 1–
2 (1927) 25–46; С. Мишић, Повеља цара Стефана Душана манастиру Светог Петра Ко-
ришког из 1355. године, ИГ 1–2 (1993) 121–133.
6
А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Београд 1926, 166, 167. Исти, Је-
дна српска жупа за време царства, Гласник СНД III (1928) 25–42. М. Шуица, Повеља цара
Уроша о замени поседа између кнеза Војислава и челника Мусе, Стари српски архив 2
(2003) 143–166. М. Шуица је приложио и карту под насловом: „Насеља у Брвеничкој
жупи“, на којој је из непознатих разлога унето десетак насеља мање него на карти „Жупа
града Брвеника“ коју садржи „Историјски атлас, Београд 1997, 1999, 2001, 48/II“.
7
Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Београд 1975, 36, 63; Исти, Лазар Хребеља-
новић, 24, 25, 32.
8 Милош Благојевић

слав Војиновић и „ставилац“ Лазар.8 Сама чињеница да се Лазар појављује у

улози „милосника“,односно јемца и извршиоца за свог зета челника Мусу,
сведочи да је његов утицај био велик, не само на двору, већ и у српским
земљама, а такође да је био моћнији од свог зета челника Мусе који га је
признавао за „старијег“.
Друга Лазарева сестра, чије нам је име непознато, била је удата за
угледног властелина Алтомана, сина деспота Иваниша којег је цар Душан
називао „својим родитељем“.9 Деспот Иваниш је, највероватније, био близак
рођак царице Јелене, па по томе и цара Душана. Баштина деспота Иваниша
и његовог сина Алтомана налазила се у Топлици. Процес осамостаљивања
крупне властеле постаје све снажнији после смрти кнеза Војислава Војино-
вића ујесен 1363. године. Цар Урош је био присиљен да додели достојан-
ство савладара и краља Вукашину 1365. године, а његовом брату Угљеши
титулу деспота. Вукашин и Угљеша постају господари великог дела Срп-
ског царства територије која је позната под називом „грчка земља“, јужније
од Скопља према обалама Егејског мора.10 Процес осамостаљивања вла-
стеле захватио је и матичне српске земље, северно и западно од Скопља.
Некадашњи ставилац Лазар на двору цара Уроша добија титулу и звање
кнеза „земаљског“, са седиштем у граду Крушевцу. Кнез „земаљски“ је био
владарев намесник и највиши носилац власти у некој историјској области
или „земљи“ која је могла да обухвати суседне крајеве и градове.11 Језгро
„земље“ кнеза Лазара представљала је жупа Расина, али су га прихватили
као „старијег“ његови зетови, челник Муса у Брвенику и господар
истоимене жупе у долини Ибра, а такође и Алтоман Иванишевић са
баштинским поседима у долини Топлице. „Земља“ која је поверена кнезу
Лазару подсећа, по обиму и величини, на удеону кнежевину Стефана
Немање коју су сачињавале жупе Топлица, Ибар, Расина и Пуста Река.
Изгледа да је кнез Лазар брзо успоставио пријатељске везе са властелином
Црепом Вукославићем, заповедником трђаве Петрус, источно од Параћина,
који је држао велике баштинске поседе у том крају.12

—————
8
М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд
1997, 2001, 124–126.
9
Иваниш Алтоманић, сестрић кнеза Лазара, сахрањен је у Дечанима. Види: Д.
Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Београд 1992, 112; М. Благојевић, Једин-
ство и подвојеност српских земаља пре битке на Косову, Зборник Филозофског факултета
XVIII/1, Београд 1994, 78, 79.
10
Г. Острогорски, Среска област после Душанове смрти, Београд 1965 (=Сабрана
дела IV, Београд 1970, 423–631); Р. Михаљчић, Крај Српског царства, Београд 1975.
11
М. Благојевић, Велики кнез и земаљски кнез, ЗРВИ 41 (2004) 293–318 (=Нема-
њићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Београд 2004, 21–50).
12
Види нап. 9.
Територије кнеза Лазара на Косову и Метохији 9

Положај кнеза „земаљског“, савез и родбинске везе са најмоћнијом

властелом у суседству, омогућили су кнезу Лазару да прошири свој утицај и
изван „земље“, којом је господарио. Он је владао Рудником већ 1370. и
1371. године, али је морао да га препусти моћнијем обласном господару,
жупану Николи Алтомановићу, синовцу великог кнеза Војислава Војино-
вића.13 Био је то почетак њихове оружане борбе за превласт у српским зем-
љама. Никола Алтомановић је до 1372. године загосподарио територијом
између Дрине и Рудника, а заузео је и Звечан, па се његова област спуштала
до обала Јадранског мора, до простора између Дубровника и Боке Которске.
Ширећи брзо своју власт на све стране, Никола Алтомановић је дошао у су-
коб са свим својим суседима, па су се кнез Лазар и бан Твртко I Котроманић
удружили и сломили његову моћ 1373. године.14 Велика област жупана Ни-
коле престала је да постоји. Северни део запосео је кнез Лазар, а јужни, бан
Твртко. Нема поузданих података о томе како је извршено разграничење,
али се поуздано зна да су кнезу Лазару припале територије између Дрине и
Рудника, затим на југ до Увца, укључујући и долину ове реке. У деоби обла-
сти Николе Алтомановића учествовали су и Балшићи, а можда и Вук Бран-
ковић који је око 1371. године постао зет кнеза Лазара, оженивши се њего-
вом кћерком Маром. После победе над Николом Алтомановићем кнез Лазар
постаје најмоћнији обласни господар у српским земљама. Када је заузео Ку-
чево, Браничево и цело српско Подунавље, којим је до 1379. господарио
Радич Бранковић, Српска црква признала га је за легалног наследника
Немањића и кнез Лазар постаје у пуном смислу речи владар Срба.15 С пра-
вом се може поставити питање на шта се све ослањао кнез Лазар у свом по-
литичком успону. Титуле и звања на двору и локалној управи допринели су
његовом уздизању. Од велике користи су били пријатељи, рођаци и савез-
ници, али се не може занемарити баштина кнеза Лазара која је представљала
материјални ослонац на почетку његове политичке каријере.
У науци је одавно констатовано да је кнез Лазар рођен у Прилепцу,
око 14 км југоисточно од Новог Брда, па се на основу наведене чињенице
сматрало да се и његова баштина налазила у новобрдском крају.16 О самој

—————
13
К. Јиречек, Историја Срба I, Београд 1952, 250 нап. 77; М. Динић, За историју
рударства II, Београд 1962, 5, 6 (=Из српске историје средњега века, Београд 2003, 560,
561).
14
М. Динић, О Николи Алтомановићу, Београд 1932, 25–28.
15
М. Динић, Растиславићи, Прилог историји распада Српског царства, ЗРВИ 2
(1953) 139–144. Види и нап. 3.
16
До сада је једино М. Динић, на основу Раваничке повеље, покушао да утврди која
су села припадала баштини кнеза Лазара, па поводом тога он каже: „Подигавши Раваницу
кнез Лазар јој је поклонио овећи број села у свом баштинском крају“. Могла би то бити
следећа села: Пикиљево, Стојановци, Доња и Горња Глаговица, Гроче, Балаин Брод, По-
повци, Орљани, Куртусиј, Пержика, Прилепница, Радановци и заселак Бороевци, Будрези,
10 Милош Благојевић

баштини нису саопштена ближа обавештења, било да су у питању сеоска

насеља или култивисане површине. Одмах треба рећи да не постоје ди-
ректна обавештења о земљопоседима кнеза Лазара и његовог оца Прибца,
али се и о томе може нешто сазнати на посредан начин. Када је кнез Лазар
подигао манастир Раваницу, а потом издао повељу (1381) којом је обдарио
своју задужбину многобројним селима, већина насеља налазила се на ши-
рем подручју Раванице, дуж десне обале Велике Мораве и у Подунављу, а
само мали број села био је далеко од манастира, у Мачви и јужно од Новог
Брда.17 У новобрдском крају кнез Лазар је поклонио Раваници село Прилеп-
ницу, на истоименој реци, око 16 км југоисточно од Новог Брда, односно
око 7 км североистично од Гњилана, затим село Радановце (дан. Рајановци)
и заселак Боројевци, вероватно данашњи Божевци.18 Село и заселак налазе
се око 5–6 км североисточно од Прилепнице, а у атару Божевца налазе се
рушевине градића Прилепца у којем је рођен кнез Лазар. Не би требало ни
сумњати да су насеља Прилепница, Радановци и Боројевци, као и градић
Прилепац, били део баштине кнеза Лазара и његовог оца Прибца. Градић
Прилепац, село Радановци и заселак Боројевци, лежали су у жупи Топол-
ници, док би се за село Прилепницу могло рећи да је у жупи Изморнику.
Кнез Лазар поклонио је Раваници у овом подручју и село Будрези (дан.
Горња и Доња Будрига), око 10 км јужно од Гњилана, на левој обали Бина-
чке Мораве, а у средњовековној жупи Горња Морава.
Слика о баштинским поседима може се употпунити и подацима из
повеља које су издали кнегиња Милица и Стефан Лазаревић. Кнегиња Ми-
лица поклонила је хиландарском пиргу у Хрусији „обе Ливоче“ на Биначкој
Морави (1401), тј. данашњи Горњи и Доњи Ливоч, у суседству и југозапа-
дно од Гњилана.19 Треба рећи да су и Гњилани, средњовековни Гнивљане,
припадали баштини кнеза Лазара, јер се у поменутој повељи кнегиње Ми-

Бехаљево, Најшановци, Дубница, Прошиновци, Ливадица. „Од ових села само нека могу
се са сигурношћу убицирати“, каже М. Динић, а то су: Будрези (дан. Горња и Доња Бу-
дрига), Прилепница на истоименој реци, Стојановци чији је назив сачуван у микротопо-
нимији села Мигановца, које постоји и данас. Било би то све, а могло би се претпоставити,
да се Горња и Доња Глоговица налазила на месту данашњег села Гоголовце, чији су су-
седи Мигановци и Каменица. Види: М. Динић, За историју рударства у средњевековној
Србији и Босни II, 32 (=Из српске историје средњега века, 590).
17
Раваничка повеља објављивана је на више места, а последњи пут и на најбољи
начин: А. Младеновић, Повеље Кнеза Лазара, Београд 2003, 49–127. О поседима мана-
стира Раванице: Г. Шкриванић, Раваничко властелинство, ИЧ XVI–XVII (1970) 235–254.
18
А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 54, 60, 74, 86, 93, 99, 111, 118. Растојања
између појединих места мерена су најкраћим правцем по географској карти (секцији
1:100.000). Баштинска села кнеза Лазара удаљена су од Раванице око 170 километара. Она
се налазе у истом крају где и градић Прилепац.
19
Fr. Miklosich, Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Vi-
enna 1858, 262–264.
Територије кнеза Лазара на Косову и Метохији 11

лице, међу присутним сведоцима, помиње и „Радивој из Гнивљана кнежев

човек“, свакако, кнеза Стефана Лазаревића, а раније кнеза Лазара. Са сигур-
ношћу се може рећи да се део баштинских поседа кнеза Лазара и његових
наследника налазио југоисточно од Новог Брда, у жупама Горња Морава,
Изморник и Тополница. На основу садржине једне повеље коју је деспот
Стефан Лазаревић издао Хиландару 1411. године, могло би се закључити да
се део баштинских поседа Лазаревића налазио и североисточно од Новог
Брда. Међу њима налазила су се насеља Глоговица, Криљева и Модра Глава
која се могу убицирати.20 Постојање баштинских поседа североисточно и
југоисточно од Новог Брда омогућавало је кнезу Лазару, не само да заго-
сподари жупама Горња Морава, Изморник и Тополница, већ и богатим ру-
дарским центром, Новим Брдом. Не може се утврдити прецизан датум, када
се то тачно догодило, најкасније 1370. или 1371. године, па је М. Динић с
правом закључио да је „тежиште моћи кнеза Лазара лежало у новобрдском
крају и то му је несумњиво давало снаге и допринело да завлада већим де-
лом српских области и обнови Српску државу.“21
Када је запосео поменуте жупе и Ново Брдо, под влашћу кнеза Лазара
нашло се цело југоисточно Косово, као и град Липљан са ужом околином,
што је постало познато историјској науци тек у последњим деценијама XX
века.22 О господарењу Липљаном сачувана су занимљива обавештења у
парници између калуђера пирга у Хрусији и хиландарских монаха.23 Спор је
вођен 1388. године пред судом Серске митрополије, на којем су калуђери из
пирга у Хрусији оптуживали хиландарске монахе да их злостављају на
разне начине, а посебно што су наговорили кнеза Лазара да им одузме цркву
Св. Богородице у Липљану са свим земљопоседима. Хиландарци су оспора-
вали оптужбе, истакавши да је кнез Лазар казнио калуђере из пирга у
Хрусији због њихове „лудости“ као „невернике“. Уследило је објашњење о
каквој је „лудости“ реч. Кнез Лазар је поверио велика материјална средства
једном од калуђера из Хрусије, да подигне утврђење („пирг“) у Липљану.
Дао му је 1000 перпера, 1000 комада камене соли („крушаца“), 200 комада
—————
20
Fr. Miklosich, Monumenta serbica, 569–571. При крају ове исправе, деспот Стефан
наглашава, да је по савету патријарха и државног сабора вратио Лешће (цркву и поседе)
ктитору Венедикту Цреповићу, због тога што му се није свидело: „pravØdno myzdou
priömati wty toujdixy troudovy, ny wty svoØgo bogodarovanynago mi wtyqystva sï
prilojixy svØtomou monastirou xilanydarskomÙ“. У саопштеном цитату деспот Стефан
истиче, како није праведно да прима награду од туђег труда, па зато он прилаже села
светом манастиру хиландарском од своје богодароване очевине, односно од своје
баштине. Као што је црква у Лешћу са селима припадала баштини Црепа Вукославића,
односно Венедикта Цреповића, тако су и села код Новог Брда која су дарована Хиландару
припадала баштини кнеза Лазара, односно деспота Стефана Лазаревића.
21
М. Динић, За историју рударства II, 40 (=Из српске историје средњега века, 599).
22
Види нап. 1.
23
Споменици I, 366–377.
12 Милош Благојевић

гвожђа, 12 волова, као и материјал за покривање утврђења.24 Поменути

калуђер није утрошио средства за подизање утврђења, већ на неки други
начин, а мали део је пренео и на Свету Гору. Био је то тежак прекршај и
отказивање послушности владару, што се сматрало тешким кривичним
делом и кажњавало као „невера“ одузимањем поседа, а често се плаћало и
животом.25 У конкретном случају, кнез Лазар је одузео пиргу у Хрусији све
земљопоседе и друге некретнине које је имао у Липљану и другим местима
која су се налазила на територији под његовом влашћу. Захваљујући
исправама које је издао цар Душан може се тачно сазнати шта је поседовао
пирг у Хрусији на Косову и Метохији. Пиргу је била потчињена црква Св.
Богородице у Липљану, затим село Словиње око 9 км источно од Липљана,
са ливадом, уљаником и људима, као и један овећи комад („ступ“)
обрадивог земљишта у Липљану.26 Пирг је имао своје „људе“ у Сухогрлу
(дан. Суво Грло), око 14 км североисточно од варошице Исток на северу
Метохије. У том крају и у близини села Бање и Рудника пирг је поседовао
неколико „ступова“, односно великих деоница обрадивог земљишта и
половину неког винограда. Ако је кнез Лазар одузео све ове поседе пиргу у
Хрусији, онда је под његовом влашћу био део Косова поља и северне
Метохије, а свакако и Липљан са околином.
У раном средњем веку Липљан је био центар истоимене жупе и се-
диште епископије, али су локална управа и организација цркве претрпели
осетне промене за време цара Душана.27 Приштина постаје центар локалне
управе, на челу са кефалијом, а Грачаница седиште епископије, односно
митрополије, па се због тога не би смело рећи да је кнезу Лазару припала
стара жупа Липљан, већ само њено језгро. Овај део територије кнеза Лазара
био је са севера, запада и југа окружен насељима и крајевима под влашћу
Вука Бранковића. Приштина са околином, северно од Липљана, а вероватно
и долина речице Грачанке, припадали су Вуку, као и обе Гадимље, на југо-
истоку. Вукова је била и цела Дреница на западу, као и крајеви близу леве
обале Ситнице. Може се закључити да су Липљан и језгро истоимене жупе
били повезани уским појасом земљишта, у правцу истока, са баштинским
поседима и жупама под влашћу кнеза Лазара на југоистоку данашњег
Косова.
—————
24
Споменици I, 372. У преводу на македонски језик помиње се 100 врећа соли, а
треба 100 „комада“ соли (камене) како је то тачно превела: М. Живојиновић, Хиландарски
пирг у Хрусији, 77.
25
Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд 19962,
477–481.
26
Fr. Miklosich, Monumenta serbica, 120–124.
27
М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Београд
1985, 29, 30, 59, 60, 112–119, 147–149, 185–187. О кефалијама: М. Благојевић, Државна
управа у српским сердњовековним земљама, 246–285.
Територије кнеза Лазара на Косову и Метохији 13

Западно од ове територије кнеза Лазара налазили су се крајеви којима

је господарио Вук Бранковић. Објавивши студију о Вуку Бранковићу пред
крај XIX века, Љубомир Ковачевић је на сажет начин описао и границе
његове области. Поменута област је у време смрти цара Уроша (1371) захва-
тала простор „који се приближно протезао између Жеговца, Кознице, Гра-
башнице, Копаоника, Девича и Црнољеве. На томе простору беху три зна-
тне вароши: Приштина, Вучитрн и Трепча, и три града: Борач, Звечан и
Петрч код Неродимља“.28 Одмах треба рећи да су Жеговац и Козница пла-
нине у пограничном појасу који раздваја територије кнеза Лазара на истоку,
од територија Вука Бранковића на западу. Када је Љ. Ковачевић писао
поменуту студију, њему још нису били доступни извори из којих је могао
сазнати да је Липљан припадао Лазару као и простор између Жеговца и
Кознице. Узимајући у обзир ову чињеницу, као и размештај баштинских
села кнеза Лазара по жупама Горња Морава, Изморник и Тополница, могуће
је приближно описати границе територије кнеза Лазара на југоистоку дана-
шњег Косова. На југу се налазила (Скопска) Црна Гора, одакле је граница
ишла на североисток, развођем Биначке Мораве и Моравице, према планини
Св. Илија изнад Врања и даље у истом смеру до планине Кукавице и Грде-
личке клисуре. На западној граници ове територије кнеза Лазара налазила се
поменута планина Жеговац, одакле је граница скретала на запад, обухвата-
јући Липљан, а потом на североисток до планине Кознице. Територија кнеза
Лазара на југоистоку Косова, уоквирена описаним међама, била је на северу
повезана са осталим деловима његове државе и то на широком потесу,
између Кознице и Грделичке клисуре.
Кнезу Лазару припадала је и жупа Лаб у северном делу Косова,
односно подручје данашњег Подујева. О томе сведоче подаци из повеље
којом кнез Лазар дозвољава (1380/81) челнику Муси да поклони светогор-
ском манастиру Св. Пантелејмона село Горњи Закут, затим заселак Трнаву
и Луковац, у жупи Лаб.29 Село закут лежи око 9 км северно од Подујева, а у
његовој близини је и заселак Трнава. Ово нису била баштинска села челника
Мусе, већ су се налазила у „држави“ коју је добио од кнеза Лазара. Узима-
јући у обзир ову чињеницу, може се са сигурношћу констатовати да је
граница територије кнеза Лазара скретала од већ поменуте Кознице у пра-
вцу северозапада, према Пруговцу и јужним обронцима Копаоника. Поста-
вља се птање коме је припадао Звечан, кнезу Лазару или Вуку Бранковићу?
Напред је већ речено, да је град до 15. јула 1363. држао челник Муса, а онда
кратко време, свега неколико месеци, кнез Војислав Војиновић који је умро

—————
28
Љ. Ковачевић, Вук Бранковић, Годишњица НЧ 10 (1888) 229 (=Вук Бранковић,
Бој на Косову, старија и новија сазнања, 305).
29
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века, Београд 1912,
516.
14 Милош Благојевић

ујесен 1363. године. Звечан је поново доспео у руке цара Уроша који га је
поверио свом челнику Милошу, али је после цареве смрти град запосео
жупан Никола Алтомановић 1372. године. Он га је задржао до јесени 1373.
године, када су његову област поделили кнез Лазар и бан Твртко. У деоби
Николине области учествовали су Балшићи, а можда и Вук Бранковић, па се
с разлогом поставља питање ко је запосео ову важну тврђаву? Најближи
суседи били су Вук Бранковић са поседима јужно од Звечана, у Дреници, а
северно од Звечана, челник Муса, господар Брвеника и истоимене жупе,
чија се територија простирала уз Ибар, према Лепосавићу и Сеченици.30
Челник Муса и његови синови Стефан и Лазар, били су непријатељи жупана
Николе Алтомановића, а пошто су имали у „државу“ жупу Лаб на јужним
обронцима Копаоника и већ раније господарили Звечаном, сасвим је могуће
да су поново постали господари ове тврђаве. Пошто је челник Муса призна-
вао врховну власт кнеза Лазара, онда би се Звечан налазио у држави кнеза
Лазара, а не у области Вука Бранковића. Да би се утврдило колико је наве-
дена претпоставка близу истине, треба проверити ко је био господар крајева
југозападно од Звечана, односно, северне Метохије.
Расправљајући о томе шта је све обухватала „Област Вука Бранко-
вића“, Михаило Динић је констатовао да су кнез Лазар, његови наследници
и њихова властела, поклањали села манастиру Св. Пантелејмона која су се
налазила у северном делу Метохије.31 Кнез Лазар даровао је (1380/81)
поменутом манастиру „цркву Спасову у Хвосну код митрополије Хвостан-
ске“, заједно са „селима... и са људима, и с виноградима, и с воћњацима, и с
брдом и пољем, и с ливадама“.32 Положај Хвостанске епископије или
митрополије добро је познат и обично се везује за село Студеницу, око 10
км североисточно од Пећи. Повише Студенице постојала је „Спасова црква
у Хвосну“.33 Пошто је кнез Лазар потчинио „Спасову цркву“ манстиру Св.
Пантелејмона, онда се она налазила свакако на његовој територији, као и
Хвостанска митрополија или „Мала Студеница“. Из повеље коју је кнегиња
Милица издала манастиру Св. Пантелејмона може се сазнати да су војвода
Новак и његова жена Видослава потчинили манастиру Св. Пантелесмона
„цркву Светог Јована Претече у Црколезу са селима“.34 Село Црколез
постоји и данас, а налази се око 20 км североисточно од Пећи, односно око
12 км североисточно од вароши Исток. Поред војводе Новака и властелин
—————
30
У јужном делу жупе града Брвеника налазила су се села: Таркоси, Крушево и
Добрхава на речици Добрави, десној притоци Ибра. Види: Историјски атлас, Београд
20055, 48/II.
31
М. Динић, Област Бранковића, 12, 13.
32
А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 156, 158, 160.
33
В. Кораћ, Богородица Хвостанска, Београд 1976; М. Јанковић, Епископије и ми-
трополије Српске цркве у средњем веку, 175.
34
С. Новаковић, Законски споменици, 519 (чл. XXXI).
Територије кнеза Лазара на Косову и Метохији 15

Богдан Радујевић даровао је манастиру Св. Пантелејмона „у Подгори село

Дубово“, а логотет Лука „цркву Матер Божију у Драгобиљи са селима“ и са
свим што је „држала при Дјетошу“.35 Одмах треба рећи да у Метохијском
Подгору постоји и данас село Дубово, на обали горњег тока Белог Дрима и
око 6 км јужно од села Студенице, односно од седишта Хвостанске митро-
полије.36 Посебну пажњу привлачи поклон логотета Луке који је „приложио
цркву Матер Божију у Драгобиљи“. Данас постоји село Драгобиља, око 9 км
североисточно од вароши Ораховац у Метохији, односно око 3 км југозапа-
дно од Малишева. Имајући у виду све ове чињенице, М. Динић је поставио
питање „Да ли је реч о једном клину територије кнеза Лазара и његових
наследника, или о једној или више њихових енклава у Вуковој области“, тј.
у области Вука Бранковића.37
Овакво питање не би било постављено да је коришћена повеља којом
кнез Лазар (1379/80) поклања Хиландару село Јелшаницу Ђурђа Ненишића
са заселцима Толановина, Ђурђевик и Ресник, као и Јелшаницу тепчије Гра-
дислава са заселцима: Грабац, Гриби, Шикоње, Ошљак, Звиздали и Сла-
тина,38 укупно 11 насеља. Данас постоји Горња и Доња Јошаница, око 30 км
источно од Пећи. У њиховој околини налазили су се поменути заселци, од
којих су се одржали као насеља Грабац, Ресник и Ђурђевик, док су се имена
преосталих заселака сачувала у микротопонимији (Шикоње, Ошљак, Сла-
тина).39 Некадашњи заселак Ресник, данашњи Стари Ресник, лежи око 2 км
западно од десне обале горњег тока (меридијанског) реке Клине, док се на
левој обали налази село Тушиље које је Вук Бранковић поклонио Хилан-
дару.40 Може се закључити да је горњи ток (меридијански) реке Клине пред-
стављао границу између територије Вука Бранковића на истоку и терито-
рије кнеза Лазара на западу од меридијанског тока реке Клине. Ова река
нагло мења свој правац па у средњем току скреће на запад и улива се у Бели
Дрим код варошице Клине. У близини леве обале средњег тока поменуте
реке налази се заселак Ђурђевик (дан. В. Ђурђевик), а пошто је међа села
Јелшанице допирала до граница катуна Голубовци, југозападно од „лакта“
који чини река Клина, може се закључити да су кнезу Лазару припадали и
крајеви на левој обали средњег и доњег тока реке Клине, све до обала реке
—————
35
С. Новаковић, Законски споменици, 519 (чл. XXXII, XXXV).
36
М. Динић претпоставља да би село Дубово „лежало негде на подручју слива
Јужне Мораве“ (М. Динић, Област Бранковића, 12). Ако би ова претпоставка била и
тачна, постоје многобројна села на северу Метохије за која се поуздано може доказати да
су припадала кнезу Лазару, па се тиме не мења закључак.
37
М. Динић, Област Бранковића, 13.
38
А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 131, 133, 135, 140, 143, 145.
39
М. Пешикан, Из историје топонимије Подримља I, Ономатолошки прилози II,
Београд 1981, 54, 57, 60.
40
С. Новаковић, Законски споменици, 443.
16 Милош Благојевић

Мируше, где се налазило поменуто село Драгобиље. Може се са сигур-

ношћу закључити да је кнезу Лазару припадао велики простор на северу
Метохије, оивичен са југозапада горњим током Белог Дрима, са истока
Клином, а са југа доњим током реке Мируше.
На овом простору налазиле су се средњовековне жупе Хвостно и
Кујавча, а у данашње време, западни део Прекорупља и цео Метохијски
Подгор, испод планине Мокре Горе и Суве Планине, односно Суве Горе. Не
би требало ни истицати да су и крајеви северније од ових планина припа-
дали кнезу Лазару, дуж горњег тока Ибра са Старим Колашином. Пошто је
цела северна Метохија била под влашћу кнеза Лазара, као и крајеви око
горњег тока Ибра, а такође и жупа Лаб, на југоисточним обронцима Копао-
ника, онда је под његовом влашћу био и Звечан који се налазио између ове
две области. Вук Бранковић није имао ништа у северној Метохији и Мето-
хијском Подгору пре битке на Косову 1389. године, па није могао господа-
рити крајевима и насељима који су северније од Подгора, као што су Јелеч,
Глухавица или Сјеница. Пре три деценије Сима Ћирковић упозорио је да је
Вук Бранковић „после Косовске битке загосподарио Сјеницом, (и) нешто
изменио у режиму царина“,41 као и да је „кнез Лазар узео тканине дубро-
вачким трговцима“ на Сјеници 1388. године.42 Пошто се поуздано зна да се
под влашћу кнеза Лазара налазила долина Увца, укључујући и Сјеницу,
затим, северна Метохија са Метохијским подгором, слободно се може рећи
да се југозападна граница Лазареве државе спуштала у долину Лима између
Пријепоља и Бродарева. Северни део долине ове реке припадао је босанској
држави, а јужни, укључујући и жупу Будимља, био је под влашћу кнеза
Лазара. Будимља је до 1373. године припадала жупану Николи Алтомано-
вића, па је у току борби у поменуту жупу упала војска босанског бана, али је
није задржала.43 Лако се може наслутити да је бан Твртко препустио жупу
свом савезнику кнезу Лазару, а не Балшићима са којима је био у сукобу.
Коме су припали крајеви западније од Лима, према Тари, може се само
претпостављати, без поузданог ослонца на изворе.
Тешко се може и претпоставити да је Вук Бранковић запосео Буди-
мља 1373. године, поготово што су Балшићи били господари највећег дела
Метохије, укључујући Призрен, Дечане и Пећ, а кнез Лазар господар Хво-
сна, Кујавче и Метохијског Подгора. Вуков успон је био постепен. Он је
1376. или 1377. постао господар Скопља, да би после смрти Ђурђа I Бал-
шића (1378) завладао и оним деловима Метохије који су до тада држали

—————
41
С. Ћирковић, Пријепоље у средњем веку, Симпозијум „Сеоски дани Сретена
Вукосављевића“ III, Пријепоље 1976, 221.
42
С. Ћирковић, Србија уочи битке на Косову, Косовско-метохијски зборник, Бео-
град 1990. 7 нап. 17.
43
М. Динић, Област Бранковића, 11.
Територије кнеза Лазара на Косову и Метохији 17

Балшићи.44 После запоседања крајева око Дечана и Пећи, Вук је могао да

продире у правцу Плава, горњег тока Лима и даље на запад али није имао
никаквих могућности да запоседне северну Метохију и крајеве око горњег
тока Ибра које је држао кнез Лазар. Непуну годину од кнежеве погибије на
Косову, Вук Бранковић је постао господар Хвосна, укључујући и седиште
Хвостанске митрополије. О томе сведочи један запис који у преводу на
савремен језик гласи: „Ова света и божанствена књига, која се зове геуар,
написа се годишта по боју кнежеву, у дане благоверног и христољубивог
господина Вука. Написа се по заповести господина хвостанског митропо-
лита Арсенија... И сврши се у 6898. године. Грешни Михаило написа“.45
Година од 6898. од стварања света одговара времену од 1. септембра 1389.
до 31. августа 1390. године по Христовом рођењу. Писање и завршетак
књиге датирани су и владавином Вука Бранковића, а наређење за писање
издао је хвостански митрополит, чије се седиште налазило у Малој Студе-
ници, што представља сигуран доказ, да је Вук Бранковић успоставио брзо
своју власт над жупом Хвостно и седиштем Хвостанске митрополије, а сва-
како и над целом северном Метохијом и Метохијским Подгором. Започету
експанзију у правцу севера и северозапада ометали су Турци, савезници на-
следника кнеза Лазара, али је нису зауставили.46 До краја 1390. године Вук
је запосео све крајеве и значајнија насеља између северне Метохије и Сје-
нице, као што су Звечан, Јелеч и Глухавица, па су Дубровчани већ у фебру-
ару 1391. године слали свог посланика Вуку Бранковићу поводом спорних
питања око царине у Сјеници.47 Западно од Сјенице њему су припадали и
Комарани на левој обали Лима, где се налазила кућа Вуковог властелина
Прибила Кућинића.48
Узимајући у обзир све наведене чињенице са сигурношћу се може
закључити да је Вук Бранковић током 1390. године преотео Лазаревићима
северну Метохију са жупама: Хвостно и Кујавча, затим долину горњег тока
Ибра, а истовремено тврђаве Звечан и Јелеч, као и значајнија насеља Глуха-
вицу, Сјеницу и Бродарево и најзад, целу долину Лима, јужно од Бродарева
—————
44
М. Динић, н.д., 6, 7.
45
Списи о Косову, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 13, приредила М.
Грковић, Београд 1993, 178; М. Динић, Област Бранковића, 13, 14.
46
При крају цитираног записа, „грешни Михаило“ још каже: „И Бог да извести
што патих од страха турског овамо, од костобоље не устадох ни с места и прославих Бога,
не могох бежати, ни друго што. Рекох: О мати божја хвостанска, сакри од садашње ове
беде. О што пати душа од бегова турских. Мати божија, сачувај ме, раба својега“.
Из наведеног цитата јасно се види, да Турци нападају подручје Хвостанске митро-
полије које се 1390. године налазило у области Вука Бранковића, због тога што се Вук још
није „измирио“ с Турцима.
47
М. Динић, Област Бранковића, 7 нап. 5.
48
М. Динић, Дубровачка средњовековна караванска трговина, ЈИЧ III, св. 1–4 (1937)
123 (= Српске земље у средњем веку, 309).
18 Милош Благојевић

до Плава и Гусиња. Западније од овог дела долине Лима и северније од

Бродарева простирали су се крајеви под влашћу краља Твртка I Котрома-
нића. Даља судбина Вука Бранковића и његове области добро су познати, па
се на томе не треба задржавати, али се због запоседања северне Метохије и
територија према Голији и Лиму може поново поставити питање, да ли је
Вук Бранковић издао кнеза Лазара, ако не 15. јуна 1389. године, а оно после
битке на Косову.