Kao što mnogogodišnji ̕rast, koga nisu gromovi ni ve-

trovi srušili, počne sam od sebe venuti, i granu po granu

gubiti, i sve bliže svom se kraju kloniti, tako, draga deco
moja, i ja, kog su neprijateljske puške i sablje srećno pro-
mašile, koga su smrtne bolesti obilazile – osećam sada,
da moje telo, po večnom zakonu prirode, sve većma slabi, i
sve se bliže grobu prikučuje.
Ja nerado o smrti govorim, ali bez ikakvog strâ oče-
kujem poslednje veče mog života; moje misli ne lete više
u one godine u kojima imam jošte da živim, nego u one
u kojima sam živio. Cela moja prošlost bila je burna i
vrlo promenljiva, ali bez ikakvog strâ osvrćem se ja na
nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim
u mislima sve prošle godine mog života, i radujem se da
ni na jedno delo ne nailazim, za koje bi mi sovest štogod
prebaciti mogla.
Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno
skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva
bila, tako je i moj život bio promenljiv. Ja sam služio i
gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom
poslu daleke putove i kod kuće mirno sedio i u mojoj ba-
šti voće kalamio; vojevao sam opasne ratove i uživao
blagodet opšteg mira; s carevima govorio sam slobodno, a
katkad zbunio me je govor prostog kmeta; gonio sam nepri-
jatelje i bežao od nji’; živio u svakom blagu i izobiliju
i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao