Nićifor II Foka (grč: Νικηφόρος Β΄ Φωκάς, umro 969.

godine) bio je vizantijski vojskovođa a zatim i car

od 963. do svoje nasilne smrti 969. godine. Vladao je kao suprug udovice Romana II, Teofano, i regent
njenih maloletnih sinova Vasilija II i Konstantina VIII. Pogubio ga je i njegovo mesto preuzeo njegov
rođak Jovan I Cimiskije.

Smrt cara Romana

Kad je, 15. marta 963. g., car Roman umro gotovo naprasno, carica Teofana je imala dvadeset i
dve godine. Ona je ostala sama sa četvoro dece, dva sina i dve kćeri. Ne gubeći vremena, ona uze
namesništvo u ime dva mlada porfirogenita, Vasilija, koji je imao pet godina, i Konstantina koji
je imao dve; ali je položaj bio neobično težak za jednu ženu, a naročito za jednu slavoljubivu
ženu. Pored sebe, ona je našla jednog svemoćnog ministra, Josifa Vringasa, koji je despotski
upravljao poslovima za vlade Romanove, i koji bi mogao doći u iskušenje da udalji regentkinju,
da bi sam zadržao vlast za vreme dugoga maloletstva dva mala vasileusa. U svojoj blizini, na
čelu aziske vojske, naišla je na jednog pobedonosnog vojskovođu, čijih se ambicija s pravom
mogla bojati, vrhovnog komandanta, Nićifora Foke.

Karijera
Nićifor Foka bio je u to vreme najistaknutiji i najpopularniji čovek u monarhiji. Poreklom iz
jedne velike porodice kapadokiske aristokratije, potomak jednog plemena slavnih generala, on je
sjajnim pobedama još uvećao svoj ugled i svoj dobar glas. On je od Arapa bio povratio Krit,
izgubljen pre sto pedeset godina; s one strane Taurusa ponovo je istakao u Siliciji carske zastave;
on je bio na juriš osvojio veliki grad Alep, i slomio ponos hamdamidskih emira u Siriji. Izvrstan
vojnik, vešt taktičar, jedinstven vojskovođa, znao je da govori sa trupama, da ih vodi za sobom
svuda gde hoće, i bio je idol vojnika, s kojima je delio svaki umor i svaku opasnost. „On je živeo
samo za vojsku“, rekao je tačno o njemu jedan od njegovih biografa. Nije bio manje popularan u
Carigradu. Kad se po povratku s pohoda na Krit pojavio kao pobednik u hipodromu, začudio je
varoš sjajem svoje velelepne svite, „gde su sva varvarska bogatstva izgledala da se stiču u
cirkusu, kao jedna ogromna reka, koja se nikad ne zaustavlja.“ Obasut takvim počastima „kakve
su, u staro vreme, dobijale rimske vojskovođe“, suviše bogat, i održavajući u svojim aziskim
posedima čitavu vojsku vasala strasno odanih njegovoj ličnosti, on je od sviju bio voljen, i svi su
mu se divili; on je važio kao jedini vojskovođa sposoban da odbrani carevinu protiv Saracena, i
Roman II umirući izrično je zapovedio da se on ostavi na svome zapovedništvu.

Ako je, u očima jednog političara, jedan takav čovek mogao izgledati jedna dosta velika
opasnost, treba dodati da u očima jedne mlade žene taj vojskovođa pobedilac nije imao ničega
što bi od njega načinilo jednog junaka iz romana. Nićifor Foka je 963. g. imao pedeset i jednu
godinu, i nije bio lep. Mali, dosta debeo, pokazivao je snažan trup usađen na kratke noge, i ozgo
jaku glavu, crne i preplanule boje, okruženu dugom crnom kosom; imao je kratku i već
progrušanu bradu, a pod gustim obrvama crne oči sa zašiljenim i mračnim pogledom. Ljutpran,
vladika kremonski, koji je došao kao poslanik na njegov dvor, rekao je o njemu da je bio
neobično ružan, „crne kože kao crnac, u tolikoj meri da bi se uplašio ko bi ga sreo noću“. Uz to
je bio strog i grub čovek, melanholične prirode i rado ćutljiv. Otkako je bio izgubio ženu, i kako
mu je jedan nesrećan slučaj odneo jedinca sina, on se bio vatreno i strasno odao pobožnom
životu i misticizmu. Zavetovao se da će čedno živeti, nije više jeo mesa, ležao je na tvrdom, kao
asket, obučen u košulju od kostreti njegovoga ujaka Maleinosa, kaluđera koji je umro kao svetac;
voleo je društvo kaluđera. Za svoga ispovednika bio je uzeo Atanasija, budućeg osnivača
najstarijeg manastira Svete Gore i, ne mogavši biti bez njegovih saveta, vodio ga je sa sobom i u
logor. U društvu toga svetog čoveka osećao je kao i on čežnju za manastirskim životom i vrlo je
ozbiljno pomišljao da se povuče od sveta. Već je sebi bio sazidao ćeliju u manastiru koji je
Atanasije gradio u Svetoj Gori. Asket i ratnik, surov, umeren, strog, pohlepan na novac, a
ravnodušan spram zemaljskih stvari, sposoban za milost kao i za verolomstvo, Nićifor Foka, kao
i mnogi ljudi njegova vremena, sjedinjavao je u svojoj složenoj duši najneočekivanije
suprotnosti, a naročito, pod tom hladnom spoljašnjošću, spavalo je jedno duboko strasno srce.

Da li je on bio slavoljubiv čovek? To je vrlo teško reći. Imajući u rukama odane i pobedničke
trupe, Nićifor Foka, u krizi stvorenoj smrću Romana II, mogao se usuditi na sve, i iskušenje je
bilo u toliko veće što je izgledalo da sam njegov interes i sigurnost nalažu da digne ustanak.
Vojskovođa je znao da ga Vringas mrzi i da se može svega bojati od svemoćnog ministra. Ipak
se s početka nije makao, kao čestit i pobožan vojnik, kome je poglavita briga bila da produži rat
protiv nevernika. I ako se najzad rešio da nešto preduzme, ona koja ga je naročito podsticala, bila
je Teofana.

Dolazak na presto
Treba se pažljivo čuvati da se u istoriju odnosa Nićifora Foke i lepe carice ne unese suviše
romantičnih elemenata. Sigurno je da između vrhovnog komandanta i vasilise nije bilo ničega za
života Romana II, ni simpatija, ni ašikovanja. Ali po smrti muževljevoj, među mnogobrojnim
opasnostima koje su joj pretile, regentkinja je brzo razumela da je taj vojskovođa jedna sila, i da
bi ga mogla iskoristiti da osujeti Vringasove ambicije. Ona je razumela da treba, ako hoće da
osigura presto, da pridobije Nićifora za svoju stvar, i, bez sumnje, kako je bila mlada i otmena
žena, smatrala je da joj zadatak neće biti mnogo težak. Bilo kako mu drago, na caričin predlog, i
pored. protivljenja prvog ministra, Foka bude pozvan u prestonicu, i izgleda da se bez velike
teškoće dao uhvatiti na lepe oči vladarkine i pridobiti za njene namere. G. Šlimberže kaže:

„To nije bila ni za koga u Vizantiji tajna, da su zanosne draži divne carice proizvele neizgladiv
utisak na prostu dušu vrhovnog zapovednika istočne vojske.”

Može se zaista verovati, mada su nam savremenici malo o tome kazali, da stupivši najpre u
proste, službene i poslovne odnose s regentkinjom, Nićifor uskoro pokaza svoju ljubav i izjavi da
je gotov na sve da bi je zaslužio. Ništa ne daje razloga verovanju da mu je Teofana vraćala
ljubavlju: ona ga nikad nije volela; ali je osećala moć kojom on raspolaže i sve koristi koje bi
mogla izvući za svoje interese i svoje ambicije. Iz političkih razloga ona je hrabrila njegovu
strast, kao što se docnije iz političkih razloga udala za njega.

Važno je dodati da su se za vreme ovoga boravka u Carigradu, i drugi razlozi, ne manje odsudni,
pridružili Teofaninim dražima da otrgnu Nićifora iz njegove neodlučnosti. To je bilo otkrivanje
neutoljive mržnje Vringasove. Bez sumnje, prvi ministar nije mogao odreći generalu novi i sjajni
triumfalni doček. Ali sve veća popularnost Fokina bacala je u brigu državnika koji je, kažu, isto
tako sumnjao o ljubavnom zapletu koji se razvijao između vrhovnog komandanta i regentkinje.
Uzalud se, sa onom prepredenom diplomatijom tako dragom Vizantincima, Nićifor trudio da
uspava strepnje Vringasove! On je izjavljivao svakome ko ga je hteo slušati da je njegov
najmiliji san da uđe u manastir. Ali Vringas nije bio budala. On je mislio da je najsigurniji način
da se oprosti toga protivnika, iskopati mu oči. Na sreću Fokasovu, kad su ga, pod nekim
izgovorom, pozvali u dvor, on nije imao vere ili je za vremena dobio kakvu prijateljsku
opomenu; on otrča da se skloni u Veliku Crkvu, i zamoli patrijarha za zaštitu. Poliekt je imao
svojih mana: bio je tvrdoglav, nepomirljiv, katkad ograničena duha i kratkovid, ali je bio hrabar,
znao je da govori kratko i jasno, i nije voleo prvoga ministra. On odjuri u Svetu Palatu, zahtevao
je da se bez odlaganja sazove Senat, i izražavao se sa tako energičnom otvorenošću da su
Nićifora gotovo potvrdili u zvanju vrhovnog zapovednika, sa izvanrednom vlašću, i pored sve
zle volje Vringasove. Vrhovni komandant bez odlaganja ode iz varoši i stiže u svoj štab u
Cezareji: on je bio gospodar situacije.

U toj potmuloj borbi spletaka Teofana se nije javljala. Ipak je sasvim verovatno da je sve svoje
poverenje poklonila svome savezniku i svom snagom podržavala posredovanje patrijarha
Poliekta. Isto tako u događajima koji su sledovali kad su, jula meseca 963. g., prilike nagnale
Fokasa da se izjasni, kad, u sve većoj opasnosti od mržnje Vringasove i bojeći se za svoj život,
general, i pored svega osećanja odvratnosti, pusti da ga njegove trupe proglase za vasileusa i
obuče, u logoru Cezareje, crvene cipele, — kad se najzad, avgusta 963. g., pojavi pred
Carigradom, i kad narodna revolucija, svrgnuvši Vringasa i njegove prijatelje, otvori
samozvancu vrata prestonice, Teofana nije igrala nikakvu vidnu ulogu i izgledalo je kao da pušta
sudbini na volju. Ali u stvari, ako je Nićifor Fokas postao slavoljubiv, ako se zatim, i pored
svoga ustezanja, svoje savesti rešio da odene purpur, ljubav koju mu je ulivala lepa carica mnogo
je uticala na njegove odluke. A isto tako, u tragičnim danima avgusta 963. g., dok je pobunjena
masa, kao „obuzeta pomamnim ludilom“, udarala na vojnike ministrove i rušila njegovu palatu,
dok su patrijarh Poliekt i stari parakimomen Vasilije otvoreno upravljali pokret u korist
pretendenta, verovatno je da je iz dubine ginekeja Teofana tajno bila u dosluhu sa vođama bune.
Mada njeno ime nigde nije izgovoreno, ta smutljiva i slavoljubiva žena bila je duša velikih
događaja koji su se odigrali.

Kroz Mezeju on uđe na Konstantinov forum, gde se pobožno pomolio Bogu u crkvi
Bogorodičinoj, zatim peške, u litiji, za Svetim Krstom, on ode u Svetu Sofiju i, dočekan od
patrijarha, pade ničice, sa voštanicama u ruci, pred svete oltare. Zatim se, s Poliektom, pope na
amvon, i svečano bi krunisan za rimskog vasileusa, kao sadrug dva mlada cara Vasilija i
Konstantina. Najzad, uđe u Svetu Palatu. Da bi bio potpuno srećan, ostalo mu je samo još da
dobije najlepšu nagradu obećanu njegovom slavoljublju; nada na nju naoružala mu je ruku i
vodila ga: ostalo mu je samo još da se oženi Teofanom.

Neki hroničari, međutim, tvrde da je carica prvo bila udaljena iz dvora na zapovest novoga
gospodara. Ako je stvar tačna, to je sigurno bilo samo pretvaranje: već više meseci, dvoje
saveznika su bili u dogovoru. Nićifor, o tome nema sumnje,. bio je strasno zanet mladom ženom,
a državni razlog uz to mu je nalagao da se oženi njome što bi unekoliko ozakonilo njegovo
otimanje prestola. Teofana, mada je može biti osećala malo oduševljenja, kako neki pisci tvrde,
za taj brak, znala je dobro da je to za nju jedini način da očuva vlast, i zato je bila gotova na sve.
Njima dvoma dakle. nije bilo teško da jedno drugo ubedi. 20. septembra 963., u Novoj Crkvi,
venčanje je svečano obavljeno.
Nićifor je bio na vrhuncu radosti. On opet zavoli život. Zaboravio je svoje isposništvo, svoje
mističke snove, svoja obećanja, sav srećan što ima Teofanu. Ali njegovi prijatelji kaluđeri nisu
bili, kao on, zaboravili prošlost. Kad je u svojoj samoći na Atosu Atanasije doznao za carsku
svadbu, obmanut u svojim nadama i duboko uvređen, on dotrča u Carigrad. Primljen kod cara,
on ga je grdio sa svojom uobičajenom iskrenošću i prebaci mu što nije održao reč i što daje
sablažnjiv primer. Fokas se trudio da umiri kaluđera. On mu objasni da nije presto primio za
svoje zadovoljstvo, kleo mu se da će pored Teofane živeti kao brat; obećao mu da će, čim mu
javni poslovi dopuste, doći da mu se pridruži u njegovom manastiru. Tim lepim rečima on
dodade bogate poklone, i Atanasije, malo umiren, vrati se u Svetu Goru.

Ženidba sa carevom udovicom

U Carigradu čuđenje izazvano ženidbom nije bilo manje i sablazan je bila velika. Patrijarh
Poliekt, kao što se zna, bio je čestit čovek, strog,. bez popustljivosti prema svetskim stvarima, od
kojih je bio potpuno odvojen, brinući se jedino o propisima i koristi Crkve kojom je upravljao i
stavljajući njoj u službu neukrotivu hrabrost, nesavitljivu upornost i strašnu otvorenost. Kad je
došao na patrijaršisku stolicu, njegovo prvo delo je bilo da strogo ukori cara Konstantina VII,
koji je ipak bio tako pobožan i poštovao svete stvari: ovoga puta njegov okrutni i strasni duh još
se oštrije ispoljio. Nije on osećao nikakvo neprijateljstvo prema Nićiforu, niti je imao nameru da
stane nasuprot jednome samozvancu: u revoluciji od 963. g., on se pokazao vrlo odan Fokasu, i
njegovo držanje nije malo doprinelo padu Vringasa i uspehu vrhovnog zapovednika. Ali u ime
kanona, on je smatrao da se ne može trpeti ženidba vasileusa, udovca posle prve žene, sa jednom
vladarkom isto tako udovicom; i kad je, u Svetoj Sofiji, Nićifor hteo, po svome carskom pravu,
da pređe preko praga oltara i da primi pričest, prvosveštenik ga odgurnu od časne trpeze i, kao
ispaštanje za njegovu drugu ženidbu, on mu zabrani da joj se približi za godinu dana. Uprkos
svome gnevu, vladar je morao ustupiti pred nepomirljivom čvrstinom patrijarhovom.

Uskoro se pojavi i druga teškoća. Poliektu su dostavili da je Nićifor bio kum jednom Teofaninom
detetu. A, po crkvenim zakonima, duhovno srodstvo te vrste bilo je bezuslovna prepreka
zaključenju braka: otvoreno, bez ikakvih obzira, patrijarh dade vasileusu da bira: ili da odbaci
Teofanu ili da bude isključen iz crkve. Za čoveka tako pobožnog kao Foka, takva pretnja je bila
neobično ozbiljna stvar. Ipak je put bila slabija: Nićifor ne htede da se odvoji od Teofane ne
ustežući se da tako dovede do strašnog sukoba između Države i Crkve. Najzad se ipak nađe
jedno poravnanje. Jedan se sveštenik zakle da je kum carskog deteta bio Vardas, otac carev, a
nikako sam Nićifor. Poliekt je jasno video laž; ali njega su svi bili napustili, čak i njegovo
sveštenstvo; on popusti pred nužnošću, i činilo se da veruje ono što mu kažu. U svome porazu
čak nije ni tražio da car izdrži pokajanje koje mu je prvo bio odredio zbog njegove druge
ženidbe. Ali vasileus nije bio ništa manje duboko ozlojeđen zbog te povrede njegovoga ugleda i
zbog toga napada na njegovu ljubav. Nikad on nije oprostio Poliektu njegovo neumesno
mešanje, a Teofana je isto tako bila kivna na prvosveštenika. I od cele te stvari najzad je ostao
jedan nepovoljan glas o caru i njegovoj ženi: još posle nekoliko godina, Ljutpran, odjek glasova
koji su se širili po Carigradu, izjavio je sasvim otvoreno da je Nićiforova ženidba
rodooskvrnjenje.