Professional Documents
Culture Documents
Београдски Пашалук 1687
Београдски Пашалук 1687
године, усред снажне аустријске офанзиве према југу, Порта 1687. доноси
одлуку о оснивању Београдског пашалука, са намером да се боље
административно уреде и чвршће утврде области које су и даље биле под
непосредном османском контролом. Београдски пашалук обухватао је
Сремски и Смедеревски санџак са нахијом Ниш, поједине градове и
паланке Крушевачког санџака (Параћин, Ражањ, Алексинац и Крушевац),
који је припадао румелијског беглербеглуку, као и град Шабац, који се
налазио у Зворничком санџаку, тј. Босанском пашалуку, чиме се стварао
јединствен систем одбране крајишта са центром у Београду.
1
ИСН IV/1, 111.
2
Београдски пашалук био је уређен био узору на Будимски, а Нишки на Бендер и Хотин. Након склапања
Београдског мира 1739. године, модел Нишког пашалука ће бити преузет за Адакале, град на Великом
острву на Дунаву, између београдског и видинског серхата.
Иако је владавина Ахмеда III (1703-1730), а нарочито његовог
великог везира Невшехирли Дамад Ибрахим-паше обележена изразито
реформистичким и модернистичким тенденцијама, на основу сачуване
грађе османске провенијенције, као и путописних белешки странаца који
двадесетих и тридесетих година 18. века пролазе кроз Ниш, чини се да се
тај талас промена у најистуренијој европској провинцији Царства није ни
осетио. Овај период на територији Нишког пашалука карактеришу велике
побуне јањичара, незадовољних у првом реду својим материјалним
положајем, као и непрестани сукоби нишких јерлија и царских трупа.
Двадесетих година 18. века број јаничара смештених у Нишу (5.220) био је
готово троструко већи у односу на број јерлија (око 2.000). У наредном
периоду, гарнизони почињу да се формирају и у оближњим паланкама
(Лесковац, Куршумлија, Бања), па број јерлија пред избијање новог рата са
Аустријом 1737. године износи око 4.400 војника, који су се издржавали од
прихода фискалног система, постављеног на ширем подручју од Крушевца
до Пирота.
Иако задржава свој значај као трговачки центар, Ниш се током друге
половине 18. века може окарактерисати као првенствено јаничарски град.
Наиме, и после враћања јерлија у Београд, у Нишу је остао гарнизон од 336
коњаника и 400 пешака, чији се број временом смањивао. На смотри 1790.
године нишки гарнизон бројао је 492, а 1793. 597 војника. У истом периоду,
у овој тврђави било је око 1.500 припадника царских трупа. Јаничари су
били ти који су давали тон и војном и привредном и друштвеном животу
града. Међутим, како централна благајна више није могла да обезбеди
њихово редовно финансирање, у својим настојањима да себи обезбеде што
бољу егзистенцију, они почињу да се мешају у трговачке и занатлијске
послове, али и да претварају читава села у читлуке.
Стога не изненађује што два највећа проблема са којим се централна
власт суочава у овом периоду, како у Нишком кадилуку, тако и на читавој
територији Београдског пашалука, представљају с једне стране јаничарске
побуне и сукоби између царских трупа и јерлија, који су повремено
прерастали у отворене уличне борбе, као што је то био случај у Нипу
почетком 1759. године, и с друге стране процес читлучења, који све више
узима маха. Ни једној ни другој појави, разорној за стабилност цржаве,
Порта нема ни снаге ни могућности да се довољно енергично супротстави.