Od kriptografije do veštačke inteligencije — Alan Tjuring

kroz svoja najveća otkrića

Razmišljanje je funkcija čovečije besmrtne duše. Bog je dao

besmrtnu dušu svim muškarcima i ženama, ali ne i bilo kojoj drugoj
životinji ili mašini. Stoga ni jedna životinja ni mašina ne mogu da
razmišljaju. Ja nisam u stanju da prihvatim bilo koji deo ovoga… 1

Alan Tjuring, Računske mašine i inteligencija

Silogizmi poput ovog su možda razlog zašto Alana Matisona Tjuringa na

Stenfordu smatraju čak i filozofom. Ovaj čovek bez kog danas ne bismo imali
internet i pametan telefon, koristili navigaciju ili igrali igre, na Wikipediji je
opisan kao informatičar, matematičar, logičar, kriptoanalitičar i teorijski
biolog.

I ma koliko bila otrcana imenica vizionar, Alan Tjuring je bio baš to. Čovek koji
je rođen 1912. godine danas se smatra pionirom u oblastima koje tada još nisu ni
imale imena – računarstvo, kognitivne nauke, veštačka inteligencija…

Kako razmišljanjem stižemo do zaključaka?

Bila je 1936. godina kada je na Kraljevskom koledžu na Kembridžu napisao rad

„O izračunljivim brojevima” sa primenom na Entscheidungsproblem, tj. problem
odluke.

U okviru ovog problema iz sfere matematičke logike postavlja se pitanje „Da li

je matematika odlučiva?” Odnosno, pitanje je bilo da li postoji metod
odlučivanja za svaku matematičku tvrdnju koji bi davao izlaz u vidu „istina” ili
„laž” u zavisnosti od toga da li je tvrdnja istinita ili ne.

Odgovor na pitanje da li je rezonovanje moguće svesti na računanje nije bio

jednostavan. Najpre jer je trebalo da se definiše šta je metod. Da bi to odredio
Alan je zamislio da je metod nešto što može da se uradi mehanički. A ukoliko je
nešto mehaničko, onda to može da uradi i mašina.

U „O izračunljivim brojevima” se govorilo o tome da svaki logički proces može

da se raščlani na najjednostavnije komponente. Svaka od komponenti izvodila bi
se sekvencijalno, te bi ova mašina mogla da da odgovor na pitanje odlučivosti.

Naravno, ništa ni blizu takve mašine nije postojalo tridesetih godina

prošlog veka. Ona je bila tek produkt Tjuringovog misaonog eksperimenta.
Naime, Alan je zamislio beskonačno dugu traku sa ćelijama u kojima se nalaze
nule i jedinice na osnovu kojih se mašina kretala gore-dole, levo-desno. Bila je
to jednostavna mašina sa konačnim brojem stanja – svako stanje je upućivalo na
to šta će da se desi ako se nula zameni jedinicom, jedinica nulom ili se ostavi
kako jeste.

Ta mašina koju je razvio u glavi danas je poznata kao Tjuringova mašina. Tim 2
jednostavnim radnjama pokazano je da može da postoji mehanički uređaj koji će
izvršavati iste računarske zadatke kao i čovek.

S Tjuringovom mašinom rođena je i matematička logika. Prvi put se mislilo o

algoritmima i računarima.

Ne samo da je osmislio mašinu, Tjuring je i svakom mogućem od beskonačnog

broja logičkih zadataka namenio po jednu mašinu. Iz toga se rodila ideja o
univerzalnoj mašini koja je mogla da čita i izvršava zadatke svake od tih
pojedinačnih mašina i tako izvodi sve moguće logičke zadatke.

Što se rešavanja problema odluke tiče, dokazao je da matematika nije

odlučiva. Drugim rečima, konačan metod koji bi na osnovu ulaza (matematičke
tvrdnje) dao izlaz u formi laž ili istina ne postoji. Tjuringov rad objasnio je da je
preko algoritma nemoguće doneti odluku da li su aritmetičke tvrdnje tačne jer
mašina nahranjena podacima može da oponaša samo njima opisano stanje.

Idejom o Tjuringovoj mašini je tek zagrebao potragu za odgovorima na pitanja o

prirodi uma koja su ga mučila: Šta je mentalni proces? Kako razmišljanjem
stižemo do zaključaka? Šta naš mozak radi dok razmišljamo?

Od Hail Hitler do Hitler kaput

Bez obzira na sve do čega je došao, bio je niko i ništa. Bio je previše mlad i s
premalo radova iza sebe koji pri tom ni na šta konkretno nisu bili primenjeni da
bi bio poznat u naučnoj zajednici. Trebalo je da izbije rat da bi njegov potencijal
mogao da bude iskorišćen.

Na Enigmi, mašini za šifrovanje poruka koju je koristila nemačka vojska,

uspeo je da primeni svoje znanje. Ova mašina radila je pomoću
elektromehaničkog sistema sa rotorima.

Za svaki znak ukucan na mašini rotori su menjali poziciju i premeštali ukucane

znake kreirajući šifrovane poruke. I pošaljilac i primalac poruke su morali da
imaju Enigma mašine sa istim podešavanjima da bi slali tj. čitali poruke.
Mogućnosti za podešavanje bilo je 1019. Za podmornice koje su bile jedna od
većih pretnji za britansku flotu još i više jer su imale jedan rotor više od
standardne Enigma mašine, time i oko 1022 mogućih kombinacija.

Oni koji su pokušavali da reše problem svih tih kombinacija Enigme sedeli su u
Blečli parku, britanskom sedištu za dešifrovanje poruka. Tu je među
matmematičarima, šahistima, lingvistima, statističarima i inženjerima bio i 3
Tjuring. On je radio u Državnoj školi za kodove i šifre gde su se pod oznakom
Ultra dešifrovale neprijateljske radio i teleprinterske poruke.

Najjednostavnije objašnjenje za ono što je Alan tada uradio jeste da je

konstruisao uređaj koji je mogao da odredi podešavanja rotora i konrolne table
Enigme kako bi dešifrovao presretnute poruke.

Među tim porukama bile su i one sa najvišeg nivoa. Tu su bila naređenja koja su
stizala direktno od Hitlera, pa izveštaji generala sa frontova, vremenska
prognoza i isporuke zaliha. Alanov mehanizam je 1943. godine dešifrovao
84.000 poruka mesečno.

Mašina koju je Tjuring dizajnirao razbila je Enigmu tako što je tražila tačna
podešavanja korišćena za pisanje poruke uz pomoć odgovarajućeg šifrata,
odnosno dela otvorenog teksta (na primer, poruke su često sadržale reči „vreme
danas”, „Hail Hitler”, prezimena i vojnički rang).

Time što se znalo da slovo otkucano na Enigmi nikada nije isto to slovo u
poruci, uspeo je da razbije šifru. Pretpostavkom da gleda u „vreme danas”
mogao je da eliminiše podešavanja rotora za ta slova, i na kraju dedukcijom
dođe do podešavanja mašine.

Veštački mozak

Posle rata Tjuring se našao u Nacionalnoj laboratoriji za fiziku, gde je radio na

nečemu što je trebalo da postane prva univerzalna mašina u fizičkom obliku.

Tu je 1946. godine objavio rad o dizajniranju računara sa uskladištenim

programima (ACE – Automatic Computing Engine). Uveo je potpuno nov
koncept po kom je program skladišten u memoriji i zaslužan je za rad mašine.
Time je razvijena ideja o veštačkom mozgu ili električnom mozgu koji oponaša
mentalne procese.
Godine 1949. je vodio računarsku laboratoriju na Mančesterskom univerzitetu.
Tu se bavio softverom koji je trebalo da pokreće računar Manchester Mark 1.
Ideja je bila da kreira input-output sistem i omogući njegovo programiranje
koristeći živinu linijsku memoriju sa kašnjenjem od kojih je svaka mogla da
čuva do 32 bita podataka.

Godinu dana kasnije, objavio je rad „Računske mašine i inteligencija”. U njemu 4

je otvorio pitanje veštačke inteligencije iako u to vreme termin još nije bio
skovan. Alan je tek postvio pitanje „Da li mašine mogu da misle?” a već je
došao do ozbiljne tvrdnje – ono što mogu neuroni u mozgu, to mogu tranzistori
u računaru.

Odnosno, pošto je već postavio pretpostavku da mozak radi na mehaničkoj

osnovi i da mašina može da simulira njegov rad, smatrao je da postoji formula
po kojoj se odvija proces mišljenja. Sve logičke operacije koje se dese unutar
naše glave, mogu da se dese i unutar mašine.

U istom radu se prvi put pojavilo i ono što danas zovemo Tjuringov test. Po
njemu, mašinu je moguće proglasiti inteligentnom ako čovek ne može da razluči
razliku između odgovora koje dobija od mašine i drugog čoveka.

Biologija bez mikroskopa

Osim mašinama, Tjuring se bavio i biologijom. Pedesetih godina zanimao se za

morfogenezu ili razvoj šablona i oblika u organizmima. U tom smislu je
Fibonačijevu filotaksiju (kako Fibonačijev niz postoji u strukturi biljke) tumačio
kao sistem međusobnih hemijskih reakcija i difuzije u prostoru (reakciono-
difuzni sistem).

Po Tjuringovoj teoriji u organizmima postoje dve hemikalije od kojih jedna

menja pigment kože, a druga sprečava menjanje. U zavisnosti od interakcije ove
dve hemikalije (koje je nazvao morfogenima) postoje i različite šare na biljkama
i životinjama. Do rešanja je došao, a da ni jednom nije pogledao kroz
mikroskop. Hemikalije je opisao jednačinama.

Silogizam za kraj

Nažalost, svi Alanovi izumi nisu mogli da mu pomognu kada je otkriveno da je

homoseksualac. U Britaniji je 1952. godine sklonost za istim polom smatrana
krajnje nepristojnom (rečima tadašnjeg zakona „gross indecency”). Toliko
nepristojnim da je Tjuring morao da pristane na hemijsku kastraciju
dietilstilbestrolom ukoliko ne želi da služi zatvorsku kaznu. Malo pre nego što je
priznao krivicu za nepristojno ponašanje, u pismu kolegi matematičaru Normanu
Ratlidžu sastavio je sledeći silogizam:

Tjuring veruje da mašine mogu da misle

Tjuring spava sa muškarcima
Prema tome mašine ne mogu da misle
5
Sedmog juna 1954. godine, 16 dana pre svog 42. rođendana, Tjuring je pojeo
jabuku punu cijanida.

Odbrana Tjuringove mašine od hipstera koji žele novo i bolje, a da još uvek
ne razumeju razliku između starog i bezvremenog

Postoje teme koje nisu jednostavne i tema sigurnosti je jedna od njih. Tema
Tjuringove mašine još je gora. Danas je red da odgovorim Marku Tatlu i dam
mu savet kako da priča o temama koje su deo informatičke teorije

Za početak, sedite. Ovo neće biti standardan poslepodnevni quick read. Ako vas
interesuje gde ne smete pogrešiti i u koje zamke ne smete upasti, nedajbože
investirati posle nekog “dobrog” elevator pitch-a, a sa ovom temom u vezi,
nećete to moći da pokupite brzo. Postoje teme koje nisu jednostavne i tema
sigurnosti je jedna od njih. Tema Tjuringove mašine još je gora.

Današnji pacijent je čovek koji me je jednom davno podstakao da napustim svoj

tadašnji posao i uradim sa životom ono što želim, posle razgovora čije detalje i
danas mogu da razlučim kao da se desio pre samo par sati. On se mene
verovatno ne seća, bio sam jedan lik iz publike, verovatno samo hrana za ego.
Danas je red da odgovorim Marku Tatlu, iako nisam pitan direktno, kako da se
ne blamira pri intervjuisanju, ako priča o temama koje su deo informatičke
teorije. Ovo nije napad na Marka; samo napad na neznanje koje je, nažalost,
invazijom raznih familija buzzword-a i raznih layman empowerment govora
uspelo da se uvuče na velika vrata i maže oči čak i najboljima.

U sajber bezbednost sam ušao 2007, kada sam investirao u 6

kompaniju koja ima veliku bazu sa intelektualnom svojinom i
kompjutersku podlogu sledeće generacije koja može da se nosi sa
malware problemima i hakovanjem. O bezbednosti pre ovoga nisam
ništa znao, a razlog za investiciju je bilo prijateljstvo sa
osnivačem, dr Majklom Fiskom.

Ovo mi je omogućilo da dobijem trogodišnje besplatno obrazovanje

od jednog od najvećih stručnjaka u polju bezbednosti. Znao sam da
čak i ako mi se ne povrati novac, obrazovanje koje sam stekao je još
vrednije. Uložio sam 50k, i bilo bi mi okej da ništa ne dobijem.

Razgovor sa Markom otvorio je zanimljiva i radikalna pitanja o

budućnosti kompjuterskih nauka i bezbednosti, uz tezu da potpuna
sajber bezbednost nije moguća na Turingovoj mašini sa fon
Nojmanovom arhitekturom.

Uvod je bitan, iako nema direktne veze sa temom sve do poslednjeg pasusa, u
objašnjavanju Markove pozadine i razloga zbog kog je mogao da nasedne na
nešto što zvuči tako jednostavno kao “Tjuringova mašina sa Fon Nojmanovom
arhitekturom je pokvarena i to je ceo problem”.

Pa, nije u pravu. Tjuringova mašina je “pokvarena”, na neki način, namerno.

Prvo, nemojte zamišljati neke kuke i kvake: Tjuringova mašina je čista mentalna
alatka i služi samo kao teorijska osnova bilo kakvog pravog računara. Od samog
početka je bilo jasno da ćemo prave računare morati da gradimo od drugačijih
materijala, pa zašto onda uopšte kažemo da se na Tjuringovoj mašini bazira sve
danas?

U tom grmu leži prvi zec: pod uslovima da fizika našeg sveta važi u smislu u
kom važi u makro-svetu tj. našoj svakodnevnici, Tjuringova mašina je model
bilo kog uređaja koji može da računa bilo šta. Bilo šta. Drugim rečima,
Tjuringova mašina je univerzalni računar, sposoban da izrazi bilo kakav račun
koji je moguće obaviti u konačnom vremenu (ono što u praksi zovemo korisno).

Genijalnost u jednostavnosti
Deo lepote ideje koju je Alan Tjuring predstavio te davne 1936. je upravo to:
evo vam jedna veoma jednostavna postavka, jedna štap-kanap mašina, nacrtana
na listu hartije, koja ne može da uradi ništa fascinantno na prvi pogled, i —
posle dramske pauze — evo vam dokaz da može da uradi sve što možete da
zamislite.

Šta je sve računanje? Pa, tri plus dva je račun. “Koliko je sati?” je račun. Zbilja, 7
bilo šta za šta postoji objašnenje u obliku konačnog broja koraka koje možete da
pratite bez dvosmislenosti (poznato takođe i kao algoritam) je račun. Slušate
muziku sad? Imate neki program uključen? Sve su to različiti računi i, da,
Tjuringova mašina je sposobna da ih sve izvede. Svako pitanje, nema veze
koliko kompleksno, možete napisati kao konačan niz “da/ne” pitanja, pa ih tako
možemo predstaviti jednim konačnim nizom nula i jedinica, koje će predstavljati
to “da” i “ne”, stoga, možemo ih “izračunati”.

Sa dovoljno velikom mašinom, čitavi naši operativni sistemi bi se mogli izraziti

u Tjuringovoj mašini, no to ne bi bilo fino za jadne ljude zadužene da je
popravljaju i sređuju: zato kažemo da je ona mentalni model; u praksi postoje
prečice, no to su samo prečice; ne i zbilja drugačiji načini rada. Na kraju krajeva
sve što je moguće računati u konačnom broju koraka ostaje u ideji predstavljenoj
pred drugi svetski rat.

Sve tehnologije koje koristimo, uključujući i cloud, nalaze se na

sistemu koji ne može da bude osiguran. Kad god neko novi izađe sa
svojim bezbedonosnim rešenjem, hakeri pronađu način da ga
slome. Dobri momci pokušaju da nađu novo rešenje, a loši ga
slome. To vam je kao Hladni rat između Sovjeta i Amerike – oni
izgrade nešto, mi izgradimo veće, oni nas nadmaše, mi za njima.

Ovaj telefon, ovaj računar, i bilo šta drugo što radi bilo kakvo računanje može se
predstaviti Tjuringovom mašinom, da. Tjuringova mašina, taj model kog se
Mark boji, činjenica je koja nema veze sa sigurnošću. Tjuringova mašina može
da računa bilo šta, pa zbog toga mora da može da obavlja i nesigurne transakcije
(koje su, usput, mnogo jednostavnije od sigurnih). To što je sposobna za to je
činjenica zato što ona može da računa sve. To ne znači da je kriva za to. Ona
takođe može da predstavlja i viruse, ali isto tako i antiviruse.

Reći ovakvo nešto je isto kao i tvrditi da je neko kriminalac samo zato što je
čovek, a postoje ljudi koji su kriminalci. Sad maskirajte ljude u neki latinski
izraz i recite to sa nekoliko buzzworda i možda niko neće videti grešku u vašoj
logici!

Čovek-mašina-čovek je nužno nesiguran lanac

 Na širem planu, ljudi ne razumeju koliko je sve nesigurno. Ako bih
poredio sa situacijom koju ljudi mogu da razumeju, to bi bilo kao
da veslate čamcem preko okeana, na čamcu ima mnogo rupa i voda
konstantno ulazi, a vi sve vreme pokušavate da izlivate vodu iz
čamca. Rekao bih da je tako loše. Američka Vlada je kapetan broda
i kapetan nas uverava da je sve u redu, a ako pogledate ispod vode 8
vidite da postoji armija ljudi koja odlaže potonuće.

Problem sigurnosti u ovom primeru uopšte nije problem interneta, već problem
institucija: čak i da se transakcije, ne znam, ne prate putem interneta ili čak i da
se zabrani njihovo uzimanje od strane NSA, banke bi mogle da daju izveštaje
koje pišu monasi, rukom, guščijim perom, na papirusu i da to šalju vladi na
magarcima; da li bi i tu onda bila kriva Tjuringova mašina i Fon Nojmanova
arhitektura? Sistem mora da bude pokvaren koliko najgori čovek u njemu i tu
nema popravke sem izbacivanja najgoreg čoveka i re-evaluacije. Kompletna
automatizacija sistema bila bi, u tom pogledu, čak mnogo sigurnija! Svaka
interakcija čovek-mašina-čovek stvara nesigurnost ali samo zbog nemogućnosti
obezbeđenja tog kontakta. Dobro je poznato da je tzv. social engineering moguć
i bez računara i da mnogo bolje rezultate daje od hakovanja iz Holivudskih
filmova.

Dakle, lepa priča i potpuno istinita, no zamagljena tako da se ne vidi koji je

pravi problem: ako neko želi da dobije vaše podatke, a usput je najveća svetska
sila, pre ili kasnije, postojaće jedna osoba koja će biti dovoljno uplašena ili
oduševljena da ih prosto, bez otpora, preda toj sili.

Minecraft alternativa Tjuringovoj mašini

Mark je skeptičan prema postojećim rešenjima zbog uverenja u

manjkavosti trenutne arhitekture i onoga što poima pod
“Turingovom mašinom”. Kaže da sigurnije alternative postoje
samo u akademskim krugovima, a da bi jedno od rešenja bio
koncept na kom radi zajedno sa dr Majklom Fiskom, koje bi
oponašalo način funkcionisanja živih bića i razmišljanja ljudi
(naglašava da se ne radi o veštačkoj inteligenciji).

Alternative Tjuringovoj mašini još kako postoje! To bi bile druge mašine koje su
sposobne da računaju sve moguće računice. To su, naravno, modeli, a ne
mehaničke mašine, podsećam opet: možete ih guglati i čitati o njima; nekoliko
njih je krajnje poznato danas (lambda kalkulus, formalni jezici, teorija automata,
Minecraft (da, taj Minecraft!) su sve dokazane alternative). Sve one, a ima ih
mnogo, su, nažalost, ekvivalentne Tjuringovoj mašini. Šta ovo znači?
Pa, zamislite sve prirodne brojeve. Vi ih, kao deca, učite na srpskom. Mark ih je
učio na engleskom ili nemačkom. Neko treći na japanskom. Da li ovo znači da
postoji bezbroj brojeva koji znače “dva”? Ne, to je samo drugačija
reprezentacija istog skupa mogućih brojeva. Sve naše reprezentacije brojeva su
jednake, koji god jezik gledali, tako da možemo da odaberemo jedan, recimo
engleski, i da se dogovorimo da on bude standardan. To je ono što se desilo sa 9
Tjuringovom mašinom: pošto je najlakša za objašnjavanje, uzeta je kao standard
za pričanje o univerzalnosti računanja.

Voleo bih da znam zašto Mark misli da akademija pokušava da uspori razvoj
bilo čega što bi bilo ne-Tjuringovo procesuiranje. Takođe, zašto misli da će bilo
šta takvo ostati u akademiji? Mislim da je glavni razlog banalizacija i
nerazumevanje. Ako vam problem izgleda jednostavno, a neko vam ponudi
rešenje, u teoriji, i onda pokušava da ga materijalizuje, ali mu ne ide jer — pa,
postoje zakoni fizike — naravno da ćete misliti da ga samo želi zadržati za sebe
i da biva nepraktičan.
Ne, Mark. Uviđamo potrebu. Takođe, uviđamo i istinu o ograničenjima koje
priroda daje.

“Ja nisam samo Fon Nojmanov automat!”

“Dr Fisk radi na alternativi, ali trenutno samo u akademskom

kontekstu. Njegovo rešenje je zasnovano na organskom načinu
razmišljanja i ponaša se kao ljudski mozak.

Kao neko ko i sam pokušava da se penje lestvicama ove nauke, morao sam da
iskopam dr Fiska i njegov rad. Našao sam nešto što me je oduševilo: tekst u
časopisu H+, čiji sam jedan od prvih fanova bio kad se pojavio. Dr Fisk
prikazuje arhitekturu koja ima ulaze, ima izlaze, kontrolne jedinice (u obliku
thresholda neuralne mreže koju gradi), očiglednu aritmetičku jedinicu koja
sabira signale i šalje ih dalje i — za kraj — memorijsku jedinicu koja drži u sebi
sve ove stvari. Na dijagramu, ovo bi se moglo lepo nacrtati ovako:
 10

A ne, oprostite, ovo je dijagram za Fon Nojmanovu arhitekturu! Nije li čudno

kako je svaka sličnost sa ovim ranjivim, prastarim modelom sasvim slučajna?
Ne, nije čudno.

Istina je da je i Fon Nojmanova arhitektura još jedan od onih večnih kamena

mudrosti koji nam govore “ovo su minimalni potrebni delovi kako bi nešto
uopšte moglo da se računa”. Mi sami imamo Fon Nojmanovu arhitekturu u sebi:
imamo ulazne uređaje, senzore za mirise, za treperenje vazduha, za različite
elektromagnetne nadražaje, imamo razne načine izbacivanja podataka iz svog
sistema, a dok su podaci unutra, obrađujemo ih, skladištimo i kontrolišemo.
Takođe, računamo! Jedan moj profesor sa PMF-a u Novom Sadu jednom je,
prolazeći pored mene, viknuo nekome: “Ja nisam samo Fon Nojmanov
automat!” ali to je samo sujeta, i, u njegovom slučaju, šala. Naravno da jesmo,
sama naša DNK već ispunjava sve ove uslove, iako na jednom fundamentalnom,
hemijskom nivou.

O čemu, dakle, pričamo? Svaki program koji možete da napišete na današnjim,

ili bilo kakvim budućim računarima, čim ste ga napisali, podleže i Fon
Nojmanovoj arhitekturi i Tjuringovoj mašini i to je prosto tako. Nadam se da dr
Fisk svoje programe piše po orbitalama atoma, iako sumnjam da bi i tu važila
ista pravila.

Organskim modelima bi se došlo do rešenja sigurnosnih problema,

a ne kroz sistem za koji je neko mislio da bi bio koristan 1936. Sa
tačke gledišta progresivne kulture, mi nismo baš progresivni.
 Ostajemo privrženi onome što razumemo, što predajemo i u čemu
smo dobri. Ne tražimo zamenu.

Da su organski modeli sigurni na bilo koji način, mađioničari bi ostali bez posla,
a termin “optička varka” ne bi postojao. Ne bi nam čak bila potrebna zaštita, da
je naš organski model dobar, razmislite. Da citiram baš Džona Fon Nojmana:
11
Kad pričamo u matematici, možda samo pričamo sekundarnim
jezikom sagrađenim nad primarnim jezikom našeg nervnog sistema.

Što se dela rečenice “…a ne sistem koji je neko mislio da bi bio koristan 1936.”,
mogu samo reći da mnogo toga danas ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Za
domaći, eno vikipedije o Alanu Tjuringu i Džonu Fon Nojmanu. Uporedite
koliko toga su oni uradili za svog života, a koliko vi i ceo krug ljudi koji znate i
još uvek će rezultat biti isti. Ovo nije bilo ko. Ovo nije samo neko ko ima ideju
za “sad i ovde”. Ovo su očevi nekoliko različitih nauka, ljudi koji su bez
problema mogli da misle o budućnosti bez ograničenja trenutka, i sa znanjem i
intuicijom nezamislivo moćnim. Zato bi moglo delovati kao da su ideje koje su
važile tada danas zastarele, no njihove ideje su univerzalne i proste: ne trend,
već istina. Pomaže i to što su bili svesni svojih ograničenja, što ne vidim kod
Marka i Fiska, nažalost. Usuditi se i pomisliti da bar jednom od dvojice velikana
iz prošlosti nešto od ovih ideja nije palo na pamet, bez proveravanja te
informacije, me, iskreno, plaši. Govori mi o egocentrizmu zasnovanom na
poluinformacijama i o osnovnom nepoznavanju života i dela ovih ljudi. Nekako
mi je to, sa druge strane, potpuno tipično za kulturu koja goni entrepreneurship
danas.

Da živimo u Malament-Hogartovom vremeprostoru,

hiperkompjutacija bi bila svakodnevnica

Prvi čovek koji je pričao o ograničenjima i naprednijim verzijama modela koji je

Alan Tjuring dao svetu zvao se upravo Alan Tjuring! Ne zato što boluje od neke
misteriozne mentalne bolesti, već zato što je bio osoba koja nije volela granice i,
verovatno, ideju jednosmernih ulica. Alan Tjuring je pričao o hiperkompjutaciji,
o računarima koji bi mogli da pređu ograničenja Tjuringove mašine, i pokazao
šta neke od njih moraju da ispune kako bi to bilo moguće.

Evo primera nekoliko načina na koje bismo mogli ova ograničenja da

prevažiđemo:

Čini se prirodnim da mogućnost putovanja kroz vreme (postojanje

zatvorenih vremenolikih krivih) čini hiperkompjutaciju mogućom.
ili, moj lični favorit:

Prema radu iz 1992, kompjuter koji radi u Malament-Hogartovom

vremeprostoru ili u orbiti rotirajuće crne rupe, teoretski bi mogao
raditi ne-Tjuring računanja.

Očekujem da Mark ima ili rotirajuću crnu rupu ili vremeplov negde u garaži ako 12
može pouzdano da kaže da ćemo do ovoga doći u sledećih dvadeset godina.
Napredak ovog tipa nije mala stvar i akademija bi bila više nego oduševljena da
je bilo koje od gore navedenih moguće, no realno, ne uspevamo ni do Marsa da
dođemo, a ne do najbliže crne rupe (a i da dođemo do nje, nemamo baš način da
od nje pišemo kući sa rezultatima našeg hiper-računa). Takođe, nažalost, da
živimo u Malament-Hogartovom vremeprostoru, hiperkompjutacija bi bila
svakodnevnica, tako da vam je verovatno jasno da ne živimo u istom.

Voleo bih da ne moram ovo da pišem i da ljudi izuče teme o kojima pričaju pre
nego što počnu da pričaju o njima. Akademija u globalu nije pasivan član ove
vožnje ka budućnosti: DARPA daje ogromne pare kako bi se došlo do mnogo
manjih rešenja od onoga o čemu Mark priča, i čak i ti problemi su problemi koji
se godinama rešavaju i zahtevaju ogromnu investiciju vremena i pažnje, no
samo zato što moramo da pazimo na detalje. Moramo da pazimo šta pričamo
jer je jedini napredak onaj koji se dobija diskusijom, a jako je teško diskutovati
sa neupućenim sagovornikom, naročito ako ne želi da shvati da nešto ne zna.

Najbliža ideja hiper-računanju (i ovo nije isto što i kvantno računanje) kojoj
možemo prići kao veoma lepoj ideji i dokazu, jeste nešto što je Hava Sigelman
dokazala 1994. godine: rekurentna neuralna mreža koja kao svoje težine ima
prave realne brojeve proizvoljne preciznosti, sposobna je za hiper-računanje.
Ovo je dokazano.

Evo ideje: da li je naša neuralna mreža u glavi jedna koja sadrži realne težine?
Da li je mera kojom možemo da opišemo te težine dovoljno proizvoljna da bi
Hava Sigelman mogla da primeni svoju teoriju na nas? Da li bi bilo teško
zamisliti da su hemijsko-fizičke veze između naših neurona, kao i svi njihovi
čudni i prelepi evolucijom gonjeni, u bezbroj mutacija stvoreni detalji dovoljno
različiti od onih koje prezentujemo sa nekolicinom bajtova u rečunaru? Da li
možemo da pretpostavimo da smo, ako ništa drugo, na osnovu toga, bliže hiper-
računanju od naših računara? Sasvim sam siguran da možemo to da
pretpostavimo, ali bih bio prvi koji bi izazvao taj stav ako bi mi ga neko ponudio
kao činjenicu. Ne pada mi na pamet kada radimo nešto takvo, sem možda na
neki nesvestan način, u eksplozijama intuicije i snova. Sve naše misli, sem toga,
deluju konačno (iako mislimo o beskonačnom!) i organizovano, dakle,
algoritmično.
Problem je, naravno, baš u tome što su sve naše mašine ograničene
prezentacijom realnih brojeva. Ne možemo da imamo proizvoljnu preciznost i
uvek postoji greška. To je samo zato što imamo konačan prostor i konačno
vreme i što stvarima, čak i svetlosti, treba vreme da bi putovale ka drugim
delovima prostora, dakle: fizičko ograničenje. Siguran sam da ljudi van
akademije svakodnevno rešavaju probleme otklanjanja fizičkih ograničenja, i da 13
je mnogo firmi u San Francisku uspelo da dobije mnogo para radeći na ovakvim
izumima.

Zvučim otrovno, no to je samo zato što se plašim zmija otrovnica, i moram da

budem spreman da budem otrovniji od istih. Volim da budem na zemlji dok
sanjam o nebesima; da razumem ideje džinova pre nego što odlučim da ću da se
penjem po njihovim ramenima i da probam da ih sahranim. Nemam ništa protiv
uloge osobe koja će sahranjivati lažne proroke, doduše.

Ko je bila prva programerka, Ejda Lavlejs?

Ejda Lavlejs napisala je prvi algoritam namenjen da bude izvršen od strane

mašine, zbog čega se smatra prvim programerom. Predvidela je i dalekosežni
uticaj koji će imati analitička mašina Čarlsa Bebidža, preteča modernih
računara.

Ejda je imala neuobičajeno odrastanje za jedno aristokratsko dete. Rođena je 10.

decembra 1815, kao ćerka čuvenog engleskog pesnika Lorda Bajrona, i njegove
žene, Anabele Milbank.

Međutim, brak njenih roditelja nije bio najsrećniji — ubrzo nakon Ejdinog
rođenja, oni se razvode i njen otac napušta London. Umro je u Grčkoj, kada je
Ejdi bilo 8 godina.

Grofica talentovana za matematiku

Plašeći se da će joj ćerka naslediti očevu nepredvidivu prirodu, Ejdina majka je

veoma strogim vaspitanjem pokušala da je usmeri na drugu stranu. Iako
neuobičajeno za žene tada, Ejda je morala da uči matematiku i prirodne nauke,
za koje je pokazala zapanjujući talenat.
Kao aristokratsko dete imala je pristup vrhunskim tutorima u to vreme, i ubrzo
se formirala kao matematičarka, ali je bila izvrsna i na drugim poljima. Pored
matematike, bila je i odlična muzičarka i volela je književnost.

Jedna od Ejdinih najvećih uzora bila je gospođa Somervil — prva žena članica
Kraljevskog Astronomskog Društva. Još kao mladoj ostvario joj se san da je
upozna, i one su postale veoma dobre prijateljice. 14

Upravo je na jednoj od zabava koje je organizovala Ledi Somervil Ejda

upoznala svog budućeg muža, Ser Vilijama Kinga. Oni se venčaju kada je Ejdi
bilo 19 godina, a ubrzo nakon njihovog venčanja on postaje Grof od Lavlejsa.
Mlada Ejda Bajron postaje poznata kao Grofica od Lavlejsa, i do danas je svi
pamte kao Ejdu Lavlejs.

Saradnja sa Čarlsom Bebidžom

Na jednoj od zabava, Ejda upoznaje i Čarlsa Bebidža, tada veoma cenjenog

profesora matematike. On joj predstavlja svoje ideje, između ostalih i koncept o
analitičkoj mašini. Ona tada svojom inteligencijom ostavlja Bebidža zapanjenog,
jer sa lakoćom shvata o čemu joj on govori. Činilo se kao da ona neke od
njegovih ideja razume bolje od njega.

Bebidž 1840. godine odlazi u Italiju da drži predavanje o svojoj analitičkoj

mašini i nekim računarskim konceptima, tada naprednim idejama u matematici i
inženjerstvu.

Jedan mladi italijanski inženjer hvatao je beleške sa predavanja, i one su zatim

objavljene na francuskom. Bebidž tada moli svoju prijateljicu Ejdu da prevede
beleške na engleski, kako bi njegove ideje stigle do što većeg broja ljudi.

Prilikom prevođenja, Ejda se osetila slobodnom da na prevod doda i neke svoje

komentare, čak i sopstvene ideje. Beleške je označavala slovima od A do G. U
njima je naglašavala razliku između Paskalove mašine, koja bi mogla da se
poredi sa današnjim kalkulatorom, i Babidžove mašine, koja može da se poredi
sa modernim računarima.

U poslednjoj, G belešci, Ejda opisuje algoritam za analitičku mašinu za

izračunavanje Bernulijevih brojeva. Smatra se da je to prvi algoritam ikada
sačinjen sa idejom da se primeni na računaru, i iz ovog razloga ona se može
smatrati prvim računarskim programerom. Koncentrisala se na ono što bismo
mogli danas nazvati “softverskim” aplikacijama za analitičku mašinu.
Uz pomoć Bebidža za nekoliko meseci završava rad, a prevod na kraju postaje
tri puta duži od orginalnog teksta.

Tragičan kraj

Ejdi je bilo dvadeset devet godina kada je njeno delo objavljeno i kada je rodila
treće dete. Na veliko iznenađenje, doživela je duševni i mentalni slom. Lekari su 15
joj prepisali kombinaciju lekova i alkohola koja se danas smatra smrtonosnom.

U delirijumu gubi razum i proživljava različite vizije, verujući u nekim

trenucima kako ima božiji um. Postaje navučena na ovu kombinaciju lekova, što
kreće da joj uništava život. Na sve to, lekari joj konstatuju i rak grlića materice.

Ipak, u jednom trenutku uspeva da ostavi alkohol. Samo da bi ga zamenila

novom zavisnošću, kockanjem. Strast prema kockanju delila je sa svojim
velikim mentorom i saradnikom, Čarlsom Bebidžom. Zajedno su testirali
matematičke teorije o verovatnoćama konjskih trka.

Ejda je oduvek volela konje, a za Bebidža je to bio način da se izvuče iz dugova.

Za razliku od njega, ona nije imala sreće sa kockanjem i morala je da proda
porodični nakit kako bi otplatila dugove.

Ejdin život sve silovitije išao je prema dole, uz bolest i adikciju. Zbog brojnih
skandala i kockanja izubila je ugled, a tadašnje metode lečenja raka koje su
uključivale puštanje velikih količina krvi nisu joj pomogle. Ostaje vezana za
krevet i brigu o njoj preuzima njena majka, koja ne dozvoljava njenim najbližim
prijateljima da je vide.

U jednom razgovoru sa svojim mužem poverava mu nešto što je učinilo da je i

on napusti i nikad više ne poseti.

Umire sa 36 godina, sa koliko je umro i njen otac. Sahranjena je po svojoj želji

pored njega, na groblju u Notinghemširu.

Veliko nasleđe

Ejda Lavlejs bila je talentovana genijalka, matematičarka sposobna da shvati i

najkompleksnije ideje svog vremena. Dala je veliki doprinos matematici i
računarstvu. Napisala je prvi ikada objavljen kompjuterski algoritam za
analitičku mašinu, i suštinski prva smislila koncept softvera.

U njenu čast američka vlada je programski jezik koji je razvila 1979. godine
nazvala upravo po njoj — Ejda (Ada).
Ostavila nam je veliko nasleđe, zbog čega 11. oktobar obeležavamo kao njen
dan, dan Ejde Lavlejs.

16

Ko je bio Edsher Dajkstra, čovek koji je učinio računarsku nauku —

naukom?

Svrstava se u generaciju pionira računarskih nauka, a njegov uticaj prisutan je i

danas. Izmislio je pojmove koje danas uzimamo zdravo za gotovo, a jedan
algoritam nosi ime upravo po njemu.

Rođen je u Roterdamu u Holandiji, 1930 godine. Studirao je teoretsku fiziku na

Lajden Univerzitetu, ali je ubrzo shvatio da ga više zanimaju računari. Postojao
je problem — računari nisu bili predmet izučavanja na akademiji.

Tri godine programiranja u Matematičkom Centru u Amsterdamu uverile su ga

da je intelektualni izazov programiranja mnogo veći od onog koji mu je nudila
teoretska fizika.

Međutim, nedostajala je teoretska osnova koja bi učinila računarstvo

respektabilnom disciplinom u akademskim krugovima.

Njegov tadašnji šef uvideo je njegov potencijal, i ubedio ga da bi upravo on

mogao da bude onaj koji će učiniti programiranje ozbiljnom disciplinom
vrednom poštovanja.

Završivši studije fizike što je brže mogao, ostavlja fiziku i potpuno se posvećuje
programiranju.

Rešavanje teških problema — uz kafu

U matematičkom centru u kojem je radio, jedan od najvećih projekata bila je

izgradnja ARMAC računara. Za njegovo zvanično puštanje u rad, Dajkstra je
napisao program koji rešava jedan zanimljiv problem: Ako je data mreža
gradova i udaljenosti među njima, koji je najkraći put između određena dva
grada?
Tadašnji algoritmi koji su najbolje rešavali ovaj problem imali su opasnu manu
— njihovo vreme izvršavanja raslo je kubno sa povećanjem broja gradova.
Vreme izvršavanja Dajkstrinog algoritma raslo je kvadratno. Ne morate biti
sjajan matematičar da shvatite koliki je to napredak.

Što je još zanimljivije, on je uspeo da razvije ovaj algoritam za dvadesetak 17

minuta, i to dok je pio kafu sa svojom verenicom na terasi jednog kafea.

Ovaj algoritam za najkraću putanju (Shortest Path Algorithm) i danas je u

širokoj upotrebi, pogotovo u telekomunikacijama i komutaciji paketa u mreži.

Takođe tu je i “Smoothsort”, nestabilni algoritam sortiranja koji je varijacija

heap sorta. Dajkstra ga je objavio 1981. godine, a koristan je u slučajevima kada
je niz na ulazu delimično sortiran, jer u tom slučaju teži ka kompleksnosti O(n),
za razliku od heap sorta, koji je O(n log n) nezavisno od ulaza.

Tu je i Dajkstra-Šolten algoritam, koji služi za detekciju prekida u distribuiranim

sistemima.

Naravno, ovo je samo mali deo njegovog doprinosa na polju algoritama.

Pored algoritama, bio je jedan od pionira u oblastima kao što su distribuirani

sistemi i konkurentno programiranje, a doprineo je i razvoju kompajlera.

Njegovi naučni radovi postali su osnove za čitave oblasti istraživanja kojima se i

danas bavimo.

Deo generacije osnivača

Kada je želeo da se venča 1957. godine, morao je formalno da se izjasni o svom

zanimanju. Odgovorio je jednostavno — ja sam programer. Tadašnji sistem nije
prepoznao ovo zanimanje kao validno, pa je u administrativne knjige tada ipak
ušao kao “teoretski fizičar”.

Možda ovo daje najbolju sliku o vremenu u kojem je Dajkstra uvideo potencijal
računara.

Svrstava se u generaciju pionira računarskih nauka, a njegov uticaj prisutan je i

danas. Izmislio je pojmove koje danas uzimamo zdravo za gotovo, a jedan
algoritam nosi ime u njegovu čast.
Ostavio nam je brojne knjige i naučne radove, a znali su ga i po duhovitosti.
Zato za kraj ostavljam prostor njegovim citatima i aforizmima, koji će vam dati
bolji uvid u prirodu ovog genija.

Kada pitamo da li računari mogu da razmišljaju, to je kao da

pitamo da li podmornice mogu da plivaju.
18
Alati koje koristimo imaju veliki uticaj na naše navike u
razmišljanju, i samim tim i na našu sposobnost razmišljanja uopšte.

Dobar programer je potpuno svestan ograničenja svog uma; zato

on programerskim zadacima pristupa sa skromnošću, i između
ostalog izbegava lukave trikove koliko god može.

Računarske nauke tiču se računara koliko se i astronomija tiče

teleskopa.