се осећају важно, сви добијају обавештења лично спремљена за њих, сви су позвани на

догађаје који би их могли интересовати. Осећај битности потиче из тога што нам платформа
пружа утисак да смо виђени и потврђени (прегледи и лајкови), што је наравно потпуни
привид. Платформа је дизајнирана са намером да максимално сакрије недостатак укуса,
идентитет, индивидуалност, аутентичност... Свако је дискретно и неутрално представљен у
најбољем светлу. Исту формулу прате и усавршавају остале друштвене мреже, као што су
Твитер (Тwitter) и Инстаграм (Instagram). Остали сајтови и претраживачи (browsers), који
нису били друштвене мреже, полако мењају своју политику и то се сада већ увелико осећа.
Могућности су бесконачне, ни наизглед традиционална интернет енциклопедија није била
поштеђена.

Свако добија право да каже шта жели, свако има слободу да чита и гледа само шта њега
занима, сви се осећају заштићено, наступајући из сигурности свог дома, а изложеност
опасностима и злоупотреби, није била никад већа. Тајне се лакше откривају, конфликти се
брже развијају, став о појединим питањима се износи у неколико секунди размишљања.
Један клик мишем има ефекат јавног изласка на градски трг и исказивања мишљења. Као
што је некада Гинтер Андерс (Günther Anders) опсервирао да људи гледајући телевизију
радо прихватају лажне слике уместо личног искуства из прве руке, тако и данас воајери по
форумима, групама и коментарима храбро комуницирају верујући да је та врста „дијалога“
довољна да замени прави људски однос.

Андерс предвиђа време у коме нико није „присутан“ у свету док не дође кући (или скрене
поглед са саговорника) и упали претраживач: „Догађаји долазе нама, а не ми њима“133.
Интернет је алат који је успео да надмаши и најмрачнија Деборова предвиђања и обистини
његову стрепњу да је немогуће борити се против спектакла. Сваки покушај реалног отпора
нужно постаје део спектакла.

Капитализам се непрекидно усавршава, па се тако и однос према „обичном“ човеку мења. Док
се у раним фазама развоја капитализма радник сматрао бескорисним ван радног времена, то

133 Андерс, Гинтер, цитат из књиге „Свет као фантом и матрица“, Прометеј, Нови Сад 1997

97