да само неколицина људи чита приче са његовог профила, при чему је, непланирано,

искреношћу тих објава „освојио” (у то време) будућу жену, која их је накнадно сакупила и
објавила у књизи, без његовог знања. Веома је тешко писати на тему креативности Дена

Хармона у озбиљном тону, јер његова једина одбрана и управо оно што му омогућава да
пише толико искрено - јесте неозбиљан
приступ према апсолутно свим темама. Он
никада не показује страх да пише искрено о
најозбиљнијим темама, нити се чини да ће
се то икада променити. Стил му је веома
препознатљив, мешавина озбиљности,
интелигенције и аутоироније
(Анализирајући озбиљну тему притом
истиче како је недовољно упознат или
пијан). Важно ми је да истакнем да је његов
начин писања (и комуникације уопште), као
и однос према сопственој уметности, утицао
на мој рад и на безброј начина ми помогао
да разумем и превазиђем сопствене
проблеме, и приватне и креативне.

У Деновом животу одувек је постојао неки

дневник и, не заостајући за трендовима, он
сада има „Дневник вежбања” на инстаграму, где, нередовно, са својим приватним тренером,
ради минималну количину вежби, не би ли остао „релативно исти” - како он то описује.
Такође, тривијализује и свој труд да први пут у животу физички вежба, али ипак, на њему
се примећује напредак, па га и кроз тај пројекат прати извесна количина оданих пратилаца,
које наставља да инспирише својим приступом. Хармон, са сваким својим „неозбиљним”
пројектом, од којих су му поједини донели значајне награде и незанемарљиву зараду, показује

Publishing House, 2013.

88