pravi politički proces koji je trajao oko godinu dana.

Zapravo, Lukačeva kriza se za- više nije bila književnost njegovog vremena, tridesetih godina, kada je u spisima

Đ e r đ L u k ač

figure u pokretu
vršila tek sredinom 1950. godine kada je izvršio prilično ponižavajuću samokritiku i obrađivao savremenu ili gotovo savremenu praksu. Naime, on je tumačio onu knji-
pokajničko priznavanje grešaka. U tom smislu je poučna Lukačeva izjava iz Istorije i ževnu praksu tridesetih godina koja je tada bila intelektualno najprisutnija, mada
klasne svesti iz 1920. godine gde kaže: je to tada već bila književnost prethodne epohe. Činilo se da je za Lukača razvoj
Borba za društvo bez klasa u kojem je diktatura proletarijata književnosti stao, da se radi još samo o pogledu unatrag, a ne više o procenjivanju
samo jedan jednostavni aspekt, nije samo borba proletarijata s aktuelnog ili budućeg stanja u književnosti i u društvu.
njegovim spoljašnjim neprijateljem, s buržoazijom, već i borba Ako Lukača posmatramo samo kao kontem­plativnog teoretičara, kod nje-
proletarijata sa samim sobom. 24 ga će se brzo naići na brojne cezure. Tu se ne radi samo o “cepanju” Lukačeve teorije,
Čini se, takođe, da je Lukačev životni, profesionalni, filozofski i politič- već najčešće isključivo o priznavanju pojedinih perioda njegove teorije. Jedan, možda
ki problem u tome kako da se uključi u rešavanje istorijskih ili književno-teorijskih najdrastičniji primer, da se videti u korespondenciji izmedu Đerđa Lukača i Lisjena
kontradikcija revolucije i postrevolucionarnog društva, a da pri tom sačuva načel- Goldmana (Lucien Goldmann, 1913–1970). Na primer, Lukač je pisao:
166 nost i širinu predrevolucionarnih teorijskih polazišta. Za njega je bio problem kako da Da, da sam umro 1924. godine i kad bi moja nepromenjena duša 167
istovremeno uvažava nove objektivno sužene pragmatične uslove i okolnosti posle gledala s onog sveta na vaše stvaranje, dugovao bih Vam veliko
revolucije i da prevlada činjenicu da je umetnost, odnosno, književnost propagandno priznanje za sve što pišete o mojim mladalačkim delima. Pošto
i političko sredstvo, a ne stvaralački ljudski cilj sam po sebi. Problem, pred kojim se nisam umro 1924. godine i pošto sam nakon tog datu­ma napisao
i Lukač našao, zaoštreno bi mogao da se postavi rečima Žana Dovinjoa (Jean Duvi- ono što shvatam kao svoje životno delo, imam velikih primedbi u
gnaud, 1921–2007): odnosu na Vaše interpretacije.27
Tradicionalni marksizam je dobro otkrio predrevolucionarne pro- Lukač u kasnijim spisima prelazi na širu, “teorijsku”, kontemplativnu ra-
bleme, mada ni na koji način nije sugerisao čime bi se trebali re- van. Postavlja se pitanje: zašto se to desilo? Jedan odgovor je da se to desilo upravo
šavati postrevolucionarni problemi. 25 zbog gubljenja jasne proleterske i marksističke perspektive razvoja i napretka, te
Moglo bi se reći da je greška unutar Lukačevog razvoja u periodu “stalji- nestanka relativno monolitne projekcije budućeg razvoja socijalizma. Tome je po svoj
nizma” bila upravo u tome što je pristajao na logiku političke profanizacije teorije, fi- prilici pomogla i Lukačeva jasna svest da je teorija, koja je tridesetih i četrdesetih
lozofije i estetike. Uporedo stoji činjenica da je tadašnja Lukačeva filozofija, estetika godina trebalo da bude marksistička, morala biti i aktivistička, a kasnije to više nije
i esejistika još uvek značila teorijski vrhunac u tim oblastima. Zato je bitna tvrdnja mogla biti jer je postala pre svega politički diskurs. Ovim se želi reći da je Lukač, iako
Roja Paskala (Roy Pascal, 1904–): u osnovi nije odbacio svoja nekadašnja stanovišta očito smatrao da njegovo aktuelno
Najuobičajenija primedba marksizmu je da deg­radira duhovni ži- priznavanje zahteva drugačiju raspravu: više filozofsku a manje politički aktivističku.
vot. Ove (Lukačeve) studije pokazuju kako je neosnovana takva Suštinski se promenio društveni položaj u kojem je Lukač teorijski delovao. Čini se
zamerka.26 kao da se u marksizmu tada počelo događati ono što je dijagnosticirao Alfred Anderš
Slična ocena, ako ne Lukačeve tadašnje teorije, a onda sličnih stanovišta, (Alfred Andersch, 1914–1980) o prelasku ideje u ideologiju u njenom ograničavaju-

A l e š E r ja v e c i M i š k o Š u v a k o v i ć
može se sresti kod Rožea Garodija (Roger Garaudy, 1913–), Hauarda Fasta (Howard ćem, današnjem značenju reči.
k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam

k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam
Fast, 1914–2003) ili kod Kristofera Kodvela (Christopher Caudwell, 1907–1937). Lu- Markistička teorija tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka zago-
kač se od navedenih autora razlikovao pre svega po tome što je s većom distan- varala je jedinstvenu nauku, je­dinstvenu stvaralačku umetnost i jedinstven umetnički
com, mogli bi se reći autentičnije u samom mišljenju i pisanju, posmatrao kulturalne izraz: realizam. Realizam nije samo jedna među odrednicama: realizam je umetnost, a
događaje i razvoj društva, čak i kada se razvoj društva nije odigravao po njegovim umetnost koja je realistička jeste prava umetnost. O toj tezi govore sve Lukačeve ra-
očekivanjima i na njemu blizak način. Njegovo pisanje se tada povlačilo u “teoriju”, sprave i eseji, uključujući i obimno estetičko delo Osobenost estetskog.28 To ne znači
nije više bilo aktivističko, već je postajalo pisanje “s distance” unutar intelektualnih da drugih oblika ili odrednica nema, već da je ta odrednica nešto više pošto na savre-
autonomija. Književnost koja je Lukaču služila kao paradigmatski uzorak umetnosti, menom stepenu razvoja proizvodnih snaga i društvenih, tj. klasnih, odnosa upravo
realizam najuspešnije i najautentičnije pokazuje i izražava posebnost umetničkog.
To se naravno ne dešava samo u uskom značenju te reči nego u mnogo širem, jer je
24  Georg Lukàcs, Povijest i klasna svijest: studija o marksističkoj dijalektici, Naprijed, Zagreb,
1970, str. 85. umetničko onaj činilac društveno-istorijskog totaliteta koji se pomoću marksizma i
25  Arguments (2) Marxisme, revisionisme, méta-marxisme, U.G.E. (10/18), Paris 19, str. 206.
26  Roy Pascal “Introduction”, iz Georg Lukács, Studies in European Realism, Hillway Publis- 27  Nicolas Tertuli­an, Georges Lukacs, La Sycomore, Paris, 1980, str. 216.
hing Co., London, 1950, str. VII. 28  Đerđ Lukač, Osobenost estetskog, Nolit, Beograd, 1978.