nemačkom filozofskom tradicijom, od Lajbnica (Gottfried Wilhelm Leibnitz, 1646– i kompozitora.
i kompozitora. Između ostalih, on raspravlja o Velaskezu (Diego Velásquez, 1599–
146
k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam
h o z e o r t e g a i g as e t
figure u pokretu
1716) i Kanta (Immanuel Kant, 1724–1804), do Hajdegera (Martin Heidegger, 1889– 1660), Goji (Francisco Goya, 1746–1828), El Greku (El Greco, 1541–1614), Đotu (Gio-
1976). Njegove studije u Marburgu kod neo-kantovaca Hermana Koena (Hermann tto, 1267?–1337) i Sezanu (Paul Cézanne, 1839–1906) u slikarstvu; u muzici, o Stra-
Cohen, 1842–1918) i Paula Natorpa (1854–1924), naučno razmatranje radova Ed- vinskom (Игорь Стравинский, 1882–1971), Vagneru (Richard Wagner, 1813–1883),
munda Huserla (Edmund Husserl, 1859–1938), Franca Brentana (Franz Brentano, Bahu (Joahnn Sebastian Bach, 1685–1750), Betovenu (Ludwig van Beethoven,
1838–1917) i Maksa Šelera (Max Sheler, 1874–1928), susret sa estetičkom teori- 1770–1827) i Debisiju (Claude Debussy, 1862–1918); u plesu o Nižinskom (Vaslav
jom Morica Gajgera (Moritz Geiger, 1880–1937) i naklonost prema pojedinim ideja- Nijinsky, /Вацлав Фомич Нижинский/, 1890–1950); a u književnosti o Servantesu,
ma Anrija Bergsona (Henri Bergson, 1859–1941), bili su ključni elementi Orteginog Prustu (Marcel Proust, 1871–1922), Danteu (Dante Alighieri, 1265–1321), Malarmeu
odgovora na pitanja fenomenologije, društvene analize, filozofije istorije i teorije (Stéphane Mallarmé, 1842–1898), Azorenu (José Martínez Ruiz Azorin, 1873–1967),
umetnosti.1 Geteu i Gongori (Luis de Góngora, 1561–1627). A ipak, i pored ovako izrazitog
A ipak, uprkos činjenici da su Ortegi neka od njegovih dela donela stalno zanimanja za umetnost, Ortega je napisao svega nekoliko eseja posvećenih pojedinim
mesto u intelektualnoj istoriji – a posebno Pobuna masa i Dehumanizacija umetnosti ličnostima i nikada nije napisao filozofiju umetnosti kao takvu. Svejedno, njegovi 147
– najveći deo njegovih spisa savremeni filozofi tek treba ponovo da otkriju. Orte- kritički spisi sadrže neka od temeljnih načela njegove filozofije i on slobodno dopušta
gino delo nikada nije dostiglo priznanje kakvo su imala dela Ernesta Kasirera (Ernst da njegova gledišta o određenim delima proizvode šire viđenje o umetnosti. Ortega
Cassirer, 1874–1945), sa kojima se ono podudara u nekim značajnim pojedinostima. neprekidno poravnava značaj umetnosti sa njenom sposobnošću da uposli temeljne
A ipak su njegove najznačajnije knjige nadživele mnoge iz njegove generacije. Razlo- fenomenološke činjenice o ljudskim bićima u svetu. On te činjenice vidi kao suštinske
ge za ovako neujednačenu prihvaćenost nije teško razumeti. Korpus Orteginih spisa komponente doživljavanja umetnosti. On se ne okreće fenomenologiji kao zameni
zahvata ogroman materijal, od Servantesa (Miguel de Cervantes, 1547–1616) i Getea za tumačenje, nego kao osnovi za tumačenje i kao mestu kome se ono na kraju
(Johann Wolfgang von Goethe, 1749–1832) do Lajbnica, masovne kulture i moderne mora vratiti. To pokazuje kratka izjava o Sezanu iz njegovog ranog eseja Adam u raju
umetnosti. Njegovo pisanje se ne može lako svrstati ni u jedno od uobičajenih aka- (1910), kao i veći odeljak iz njegovog eseja o Goji (1950), napisanog mnogo kasnije.
demskih tematskih polja. Za razliku od filozofa Ernesta Kasirera, koji mu je bio skoro O Sezanu Ortega piše:
savremenik i koji je proizveo magnum opus pod naslovom Filozofija simboličkih formi, Sezan, kao slikar, ne kazuje ništa drugo od onoga što ja, kao
Ortega je traktatu pretpostavio esej, a esej je žanr koji je mali broj modernih filozo- estetičar, kažem više tehničkim jezikom. Sezan kaže: “umetnost
fa smatrao pogodnim. Zaista, esej je opisivan kao vrsta anti-filozofije, zato što se je realizacija”. Ja kažem: umetnost je individualizacija.2
čini da ne poštuje metod i sistem. A ipak, kvalitet Orteginih razmišljanja i krucijalne U zrelom Orteginom komentaru o Goji leži utisnuta filozofija slikarstva i
stvari koje je rekao o književnosti i umetnosti, iskupljuju esej kao filozofski žanr. sa njom objašnjenje načina na koji umetnost može otkriti temeljne činjenice o od-
Ortegini eseji pokazuju kako misao može biti isprepletana sa svojim predmetom, nosu između ljudskih bića i fenomenskog sveta. U odeljku ovog eseja pod naslovom
kako se može oblikovati iskustvom, umesto da ostane odvojena od sveta koji teži da “Potezi kičicom i intencije”, Ortega piše:
razume. Ortegin pristup estetici treba shvatiti preko vrednosti esejističkog kvaliteta Gledanje nije nešto što činimo, nego nešto što nam se doga-
njegovog pisanja, a ne uprkos njemu. Dokle god se estetika usmerava na konkretne đa. Prva stvar koju učinimo dolazi posle onoga što smo videli.
k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam
stvari, koje su neizbežno partikularne, Ortegin otpor prema izgrađivanju sistema je A ta prva stvar je krajnje zanimljiva. Zato što uključuje gledanje
način na koji njegov metod odgovara predmetu njegovog proučavanja. Esej u Ortegi- oko sebe, gledanje u naše društveno okruženje, dakle, gledanje
nim rukama izbegava dogmatizam, ne gubeći pri tom jasnoću misli. u tamo oko nas, tamo u naš svet, da bi se bilo u razgovoru ili
Ali ovo isto tako znači da se Ortegina estetička teorija mora rekonstruisati u knjigama, pronašla neka reč, neko mišljenje, koje bi moglo da
e n t o n i d ž . k as k a r d i
iz korpusa radova koji su često tematski i specifični za slučaj, a ne opšti. Ortega, nam pomogne da razjasnimo šta je ta stvar koja je za nas manje
kao kritičar i esejista, ima mnogo toga da kaže o impresivnom nizu umetnika, pisaca ili više nova. To je pitanje samog prvog pokreta, pokreta najele-
mentarnije vrste, gotovo instinktivnog, koji pravimo. Njega treba
1  Gajgerov prikaz estetike je upečatljiva slika problema u filozofiji umetnosti. On estetiku po- zabeležiti jer otkriva nešto čudesno. On otkriva da čovek, u svom
redi sa vetrokazom koga pokreće “gotovo svaki filozofski, kulturalni i naučni vetar; u jednom
prvom pokretu, čeka [...] uveren da je ono što mu treba – u ovom
trenutku metafizički, u drugom empirijski; sada normativni, onda deskriptivni; sada je defi-
nišu umetnici, a onda poznavaoci; jednog dana je umetnost, navodno, središte estetike kojoj slučaju razjašnjenje – tu, u svetu. Dakle, ono što čoveku treba,
prirodna lepota samo prethodi; a sledećeg dana je umetnička lepota samo prirodna lepota iz
druge ruke.” Citirano u Teodor W. Adorno, Aesthetic Theory, University of Minnesota Press, 2  Jose Ortega y Gasset, Obras Completas, vol. 1, Revista de Occidente, Madrid, 1983, str.
Minneapolis, 1997, trans. Robert Hullot-Kentor, str. 332. 486.