U kojoj bi onda meri o Kolingvudovom shvatanju umetnosti (barem u Prin- umetničkih dela – da li je ona nedosledna u odnosu na naglasak na publici

metničkih dela – da li je ona nedosledna u odnosu na naglasak na publici u trećoj

figure u pokretu
R o b i n Dž o r d ž KO L I N GVUD
cipima umetnosti) trebalo misliti kao o idealističkom? U središtu ovog problema je knjizi Principa umetnosti? Za Volhajma (Richard Arthur Wollheim, 1923–2003), re-
mesto fizičkog objekta (recimo, bloka mermera za tesanu skulpturu kao što je Mike- šenje je da se zaključi da je prva tvrdnja izuzetno loše obrazložena. I zatim:
lanđelov /Michelangelo Buonarroti, 1475–1564/ David: da li je to umetničko delo? uz prvo gledište, koje Kolingvudovu estetiku tako očigledno ra-
Kolingvud se zalaže za imaginaran karakter prave umetnosti; ali, za razliku zara, teško je reći kako treba shvatiti drugo.54
od materijalnog statusa zanata, gde kovač pravi potkovicu “[...] od određenog koma- Za mene, pitanja doslednosti se tiču potencijalnog sukoba između dve
da gvožđa”47 reči pesme nisu njen materijal jer ih pesnik nema pred sobom: struje koje se isto tako (sporno55) ogledaju u Kolingvudovom delu – sukoba između
94 95
[...] [te reči] pred njegovim umom nikada nisu bile kao celina, i u istoricizma u “Predgovoru” (i delovima treće knjige) i ovog ključnog argumenta. Jer
poretku koji bi se razlikovao od onog u pesmi, i koje bi on preras- nas Kolingvud uverava da knjiga Principi umetnosti ima
poređivao dok se ne pojavi pesma koju imamo.48 [...] praktičan uticaj [...] na stanje umetnosti u Engleskoj 1937.
A ipak, ovo nam ne govori više nego što je rečeno u prethodnoj tvrdnji: da godine.56
se umetničko delo može logično odvojiti (razlikovati) od svoje materijalne konstruk- To jest, da postoji veza sa umetnošću “ovde-i-sada”. Kolingvud zapravo
cije i da je potrebno naglašavati preobražajni uticaj ljudske svesti (“uobrazilje”) koji kaže:
se inače lako zanemaruje – naročito zbog preovlađivanja “tehničke” teorije umet- [...] O estetičkoj teoriji ne mislim kao o pokušaju da se istraže i
nosti. Ali se čini da [ovde] Kolingvud ovaj slučaj tumači drugačije: kontrast između objasne večne istine o prirodi večnog objekta zvanog Umetnost
materijala i medija (umetnosti) nagoveštava da su materijalna svojstva umetnički [...].57
nebitna – umetnička dela (kao muzička dela) Ali on sa njom upravo tako postupa tvrdeći da je posvećen “[...] davanju
[...] mogu postojati samo u muzičarevoj glavi.49 ispravne definicije.”58 Metod prve knjige Principa umetnosti je potpuno aistorijski: i
A ipak, Kolingvudovo shvatanje ekspresije (izraza) naglašava da je medij to nije stvar za koju bi moglo “[...] otvoreno [...]” da se “[...] prizna da je privremena
izraza nerazdvojiv od onoga šta se izražava (“Uklonite jezik i uzeli ste ono što je [...] do Treće Knjige.”59
izraženo.”50) – tako da su materijal ili čulna svojstva ipak važna. I “[...] čovek slika Ova ključna Kolingvudova tvrdnja je stoga prožeta vrstom esencijalizma
rukom, a ne očima”51: tako da on pravi umetnost rukujući medijem – koji je sasvim nesaglasan sa istoricizmom njegove kasne filozofije, čak i kad se nađe
[...] ono što može da se naslika mora biti u nekom odnosu sa na nekom drugom mestu u Principima umetnosti. Da bismo ovaj esencijalizam uočili
mišićnom aktivnošću njegovog slikanja.52 i tako potvrdili da je Kolingvudovo ostajanje pri principu da je ono što je istinito za
Štaviše, javni karakter umetnosti se može smatrati nečim što ne ide u
jednu umetničku formu istinito za sve, dovoljno je da detaljno razmotrimo logiku
prilog optužbi idealizma. Kolingvud smatra da je naglašavanje “tehničkih” teorija
samo tog ključnog argumenta. Prvo, Kolingvud jasno namerava da nam kaže nešto
umetnosti dovelo do prenaglašavanja veze između umetničkog dela i (određenog)
o umetnosti – o onome šta umetnost jeste ili šta mora biti – razmatranjem jedne
umetnika, na račun odavanja dužne počasti (neophodnoj) javnosti onoga što Kolin-
određene umetnosti. Metod stoga implicira da je ono što je suštinski istinito za jednu
gvud naziva “izrazom”. I ovo proizilazi iz javnosti koju dele prava umetnost i jezik:
umetnost, istinito i za sve druge. Dok Kolingvud nudi bliža određenja ovog pitanja,
umetnik
njegova tvrdnja će biti dokazana samo ako načini – makar grubo – esencijalističku
[...] je jedinstven [samo] po svojoj sposobnosti da se upusti u
pretpostavku. Drugo, njegov esencijalizam ga navodi da na usiljen način tretira čak i
izražavanje onoga što svi osećaju i što svi mogu da izraze.53
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma

k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
slučaj koji razmatra. Jer čak i dok pokazuje da je muzika ponekad imaginarna, šta je
Međutim, da li Kolingvud (da bi ostao dosledan) može da održi tako neu-
to što bi (osim opredeljenosti za esencijalizam) moglo da ga navede da poveruje da
sklađene tvrdnje?
uvek mora biti tako? Treće, naizgled očigledni protiv-primeri iz ostalih umetnosti ne
Pitanja unutrašnje doslednosti se često postavljaju pred Principe umetno-
razmatraju se u ovom kontekstu. Dok Kolingvudove tvrdnje mogu biti donekle uverljive
sti. Razmatrajući ih, možemo da se usredsredimo na tvrdnju o “imaginarnom” statusu
54  Richard Wollheim, “On an alleged inconsistency on Collongwood's Aesthetics”, iz On Art
grejem mekfi

47  Robin George Collingwood, Principles of Art, Clarendon Press, Oxford, 1938, str. 16. and the Mind, Allen Lane, London, 1973, str. 259.
48  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. 23. 55  Videti: Graham McFee, “Collingwood: The Idea of a ‘Late’ Aesthetics”, Idealistic Studies
49  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. 151. vol. 22, Worcester Mass., 1992, str. 142–162.
50  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. 244. 56  Robin George Collingwood, Principles of Art, Clarendon Press, Oxford, 1938, str. vi.
51  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. 144. 57  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. vi.
52  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. 145. 58  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. 1.
53  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. 119. 59  Robin George Collingwood, Principles of Art, str. 136.