način na koji čovek jeste u svojoj mogućnosti da to “jeste” reflektuje u mišljenju “ima bitka”, “ima vremena”, a to je ono što
“ima bitka”, “ima vremena”, a to je ono što i u mišljenju “zgodbe”
108
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
M a r t i n H A J DEGER
figure u pokretu
pojedinačnog događaja za sve druge događaje. Egzistencija nije data u smislu filo-
zofije “egzistencijalizma”15 kao ono što je u izvođenju života, već se izvodi u smislu
fenomenološke ontologije kao “bitak tubitka” koje je ontičko ustrojstvo bića koje se
naziva čovek. Egzistencijalizam teži tumačenju dramaturgije ljudskog života u svoj
njegovoj necelovitosti, a Hajdegerov pojam “egzistencija” govori o događaju mišlje-
nja kojim se predočava mogućnost mišljenja bitka naspram bića. Bitak tubitka je
moguće pojmovno predočiti kao ono što se “iz-vodi” (ek-sistentia) ka istini bitka sa-
mog. Zato, analitika postavljena kao hermeneutika egzistencije vodi ka određenjima
tubitka kao onome što je otvoreno, a otvoreno je samo kod “čoveka” koji je za razliku
od drugih stvorenja u stanju da potencijalno analizira to što jeste čovek u najopštijem
i najapstraktnijem smislu.
Hajdegerovu fundamentalnu ontologiju je moguće identifikovati kao “pri-
mitivno” odvajanje “izvornog mišljenja” od neprimitivnosti Huserlovog naučno-filo-
zofskog rada. On je svoju filozofiju razvijao, a to je svojstveno sve više srednjem i sta-
rom Hajdegeru, na jedan nepritajeno predsokratovski način mišljenja koji se odigrava
između “mišljenja i pevanja”, tj. grčkog mudraca Heraklita (Нράκλειτος, 540/535 p. n. e.
– 483/475 p. n. e.) i nemačkog klasicističkog i romantičarskog pesnika Helderlina.
On je u modernu akademsku filozofiju, koju karakteriše konzistentnost disciplinar-
nog mišljenja, uveo prekid-događaj individualnim činom filozofskog mišljenja ili po-
stignućem “mudrosti života”. To znači da je mišljenje postavio kao “događaj” koji
nije očigledno profesionalno praktikovanje filozofije, već, pre, suočenje sa zahtevom
da filozofija bude neizvesnost singularnog mišljenja koje preuzima odgovornost za
“univerzalnost” mišljenog. Kontradikcija takvog zahteva je u tome što je izvedena na
konzervativan način kao neosporna potvrda i obnova “grčkog mišljenja za moder-
ne Nemce” usred institucija nemačke akademske filozofije polovinom prve polovine
dvadesetog veka.
Uobičajena je podela Hajdegerovog filozofskog opusa na ranog i poznog
Hajdegera. Njegov preokret u filozofiji, tj. okret u odnosu na zamisli postavljene u
knjizi Bitak i vreme se odigrao sa predavanjem “O suštini istine”16 1930. godine. Okret
u ovom slučaju nije povratak na prethodne filozofske postavke, nego skretanje na
drugi pravac kretanja, putovanja u mišljenju. Kasnijeg ili kasnog Hajdegera vode in-
teresovanja za “događaj mišljenja”. Njegova rasprava “događaja” označava nešto što
se dogodilo i postalo “zgodba” i “zgodovina” – izuzetni trenutak unutar povesti:
[...] Heidegger se od 1936. nadalje bavi “zgodom” (Ereignis) i
m i š ko š u va kov i ć
da ju piše kao “Seyn”, “Sein selbst”. “Seyn”, očigledno je da on
zapravo pod “istinom biti” ne razumije toliko “ontologijsku dife-
renciju” bitka i bića, nego davanje onoga što se kaže u izrekama
15  Jean-Paul Sartre, Egzistencijalizam je humanizam, IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1964; Žan-
Pol Sartr, Biće i ništavilo, Nolit, Beograd, 1984.
16  Martin Hajdeger, “O suštini istine”, iz Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003, str. 162–182.
(Ereignis) dopušta da “pošiljka i pružanje” bitka i vremena neka-
ko ostaju ono što je sastoj (Bestehen) zgodbe (Ereignis).17
Filozofija pomoću umetnosti
109
Hajdegerovo interesovanje za umetnost i poeziju nije bilo vođeno zasni-
vanjem ili razvijanjem estetike kao filozofske discipline, već potrebom da za svoju
“filozofiju o suštini istine” u vremenu bez metafizike pronađe mogućnost govora o
“istini” posredstvom govora o umetnosti. Govor o “istini” po njemu je bio moguć
kao govor o umetnosti i poeziji, pošto su umetnost i, pre svega, poezija postavljanje
“istine” u svet.
Spisi koji uzimaju u razmatranje odnos “istine” i “umetnosti/poezije” su:
Izvor umetničkog dela (Der Ursprung des Kunstwerkes, 1935–1936), Helderlin i suština
poezije (Hölderlin un das Wesen der Dichtung, 1936) Čemu pesnici (Wozu Dichter?,
1946), Okret (Die Kehre, 1949), Jezik (Die Sprache, 1950), Građenje, stanovanje, mi-
šljenje (Bauen Wohnen Dwenken, 1951), ... pesnički stanuje čovek (... dichetrisch wohnet
der Mensch..., 1951), Pitanje o tehnici (Die Frage nach der Technik, 1953), Reč ili Pevanje
i mišljenje (Das Wort ili Dichten und Denken, 1958), Put ka jeziku (Der Weg zur Sprache,
1959) i dr.
Spisom Izvor umetničkog dela postavlja se na očigledan način napor i na-
mera da se “filozofija” – kakva je preostala posle Hegelovog ultra-estetičkog-si-
stema i Ničeovog anti-sistema metafizičkog mišljenja – spase pomoću mišljenja o
umetnosti ili, tačnije, pomoću umetnosti. Misliti filozofiju pomoću umetnosti kao
postavljanja istine u svet bio je polazni zadatak Hajdegerovog filozofskog rada od
tridesetih godina dvadesetog veka. Drugim rečima, u ovom spisu se ne iskazuju este-
tička ili filozofska interesovanja za umetnost, već se pomoću umetnosti u pojmov-
nom predočavanju teži filozofskom i samo filozofskom suočenju sa metafizikom.
Hajdegerovo učenje o “zaboravljanju bitka” je povesno zbivanje, određeno
temeljnim metafizičkim zbivanjem kao sudbinom. A, lepota je za njega način na koji
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
istina postoji u svojoj biti. Umetničko delo postoji samo zato da bi se ispunila isti-
na koja je bitak. Umetnost je zato “postavljanje-istine-u-delo” (das Sich-ins-Werk-
Setzen der Wahrheit des Seinden). Delo nije ipak samo stvar, jer je u njemu “zbi-
vanje-istine-na-delu”. Uloga umetnika u stvaranju dela postaje, gotovo, pasivna i
beznačajna. Bitno je da je delo stvoreno i da se našlo u svetu. Filozof, zato, naglašava
da govori o velikoj umetnosti u kojoj umetnik ostaje prema delu nešto indiferentno,
gotovo kao prolaz koji sam sebe ništi radi ishoda dela.
Hajdeger tezu o postavljanju istine u umetničkom delu određuje tumače-
njem uzajamnog odnosa biti istine i biti umetnosti. Istina se, po njemu, pokazuje u
17  Vanja Sutlić, “Heidegger I – Heidegger II”, iz Kako čitati Heideggera – Uvod u problematsku
razinu “Sein und Zeit”– a i okolnih spisa, August Cesarec, Zagreb, 1976, str. 234.