Прилог

Напуштени дневник о писању доктората

17 октобар. Коначну верзију писаног дела докторског рада правио сам током 2020
године, пандемије ковид19. Од априла до новембра, тешко је било остварити циљ који сам
замислио, да користим научни стил писања, и да сагледам резултате истраживања у пољу
уметничког доприноса прављења рада у методом дневника. Свакодневно бележење догадјаја
ми је често било бесмислено и мучно. Током тих месеци сам морао остати прибран прво уз
нове мере рада од куће као и свакодневног утицаја ситуције и противречних изјава кризног
штаба које су утицале на психолошко здравље. Може се рећи да сам највише радио током
удара такознавог другог пика првог таласа, и у тој атмосфери у нашим домовима и на
улици. Ово поглавље (пролог рада) желим да искористим као неку врсту вентила, дозволе да
пишем у стилу дневника у самом докторском раду јер је неким данима просто било немогуће
прибрано се бавити анализом уметничког доприноса у атмосфери потпуне незвесности.

Данас је 10 јул и трезан сам.

Јуче током дана сам радио посао или писао, али упоредо пратећи вести сам први пут осетио
потребу да експериментишем са утицајем алкохола на концентрацију и расположење.
Нисам љубитељ алкохола, али сам љубитељ слатког тако да сам кренуо од метаксе.
Метакса је неутрално утицала на мој рад али је изазвала потребу да попијем још нешто
следећег дана када нисам имао ништа осим пива. Први пут сам у свом животу попио пиво
одмах после доручка и јако је имало позитивно искуство на моју концентрацију. Нисам
никада развио навику као моји родитељи да увек имам алкохол у кући, а мрзовоља ме је
увек спречавала у било каквом покушају стицања порока, ја сам пробао следећи дан једино
што ми је остало а да није нека најодвратнија ракија коју користимо за прање прозора.
Полу попијено црно вино у фрижидеру, отворено кад смо последњи пут имали госте, а то
је било бар 6 месеци пре почетка короне. Црног је било пола, ал је било и отворено бело,
полуслатко и једва начето. Од тог вина сам цео дан био више него неспособан да пишем и

134