za umetničke forme u kojima su umetnička dela od višestruke, tip/token vrste, teško Prema tome, shvatanje izneto u Eseju o filozofskom

Prema tome, shvatanje izneto u Eseju o filozofskom metodu (Essay on Phi-

figure u pokretu
R o b i n Dž o r d ž KO L I N GVUD
je zamisliti šta bi mogle da kažu, recimo, o Mikelanđelovom Davidu. To zaista jeste losophical Method)67 izgleda isuviše linearno, nedovoljno istorično: a ipak podseća na
konkretan blok mermera određene veličine, težine itd. – koji nije nešto imaginarno. poziciju prihvaćenu u ključnom argumentu iz Principa umetnosti.68
Kolingvud se ne suočava sa ovim primerom (iako to Donagan čini), 60 ali je ovo izo- Ova teza o “predomišljanju” se čini verovatnijom kad se jednom shvati da
stavljanje opravdano samo na osnovu upravo identifikovane vrste esencijalističke je Kolingvud negde u to vreme zaista promenio mišljenje o nečemu što je istovre-
pretpostavke: da ono što je suštinski istinito za jedno umetničko delo, mora biti meno bilo i osnovno i vezano za ovaj problem: naime, promenio je svoje shvatanje
96 istinito za umetnost. Ova teškoća proizilazi iz Kolingvudove polemičke prakse, a ne istorije, koje razvija u knjizi Principi istorije (The Principles of History, 1939), u kojoj 97
iz njegovog sopstvenog shvatanja definicije u filozofiji.61 nema nikakve diskusije o “ponovnom odigravanju” (re-enactment) delatničke misli,
Ova razlika između Kolingvudovog otvoreno iznetog cilja (iz “Predgovora” ideji koju je prethodno naglašavao.
za Principe umetnosti, koji je napisan kasnije) i njegove prakse u prvoj knjizi, može se Kolingvud tvrdi da mu je pisanje koristilo da “dotera” svoje misli69 – otuda
objasniti predlogom da je Kolingvud promenio mišljenje. Ovo danas zastarelo gledi- ideje o apsolutnim pretpostavkama (sa njihovim moćnim implikacijama na istorijski
šte 62 bilo je odbačeno čak i u umetničkom kontekstu.63 Ono ipak poseduje površnu karakter razumevanja) nikada nisu bile sasvim “doterane”, (barem) dok Kolingvud o
uverljivost: Kolingvud je u jednom periodu pisao o filozofima koji se bave njima nije počeo počeo istrajno da piše. Ovo sugeriše sledeći scenario: prvo, on (s
[...] jednim neprekidnim pokušajem da reše jedan trajan problem pravom) prepoznaje istorijsku specifičnost nekih od svojih primedbi na kraju Principa
[...] 64, umetnosti (i tu činjenicu iznosi u “Predgovoru”), ali ne vidi potrebu da ide dalje od
ali ovaj “jedan odgovor, jedno pitanje” izgleda nedosledno u odnosu na toga. Drugo, on skicira nešto od istoricizma svog (novog?) gledišta o razumevanju u
istoricizam u Autobiografiji, gde on primećuje da: Autobiografiji – ali, ponovo, samo onoliko koliko je neophodno da bi ga učinio smi-
[...] istorija političke teorije nije istorija različitih odgovora na jed- slenim u tom kontekstu.
no isto pitanje, nego je to istorija problema koji se u manjoj ili ve- Tako da tek kada prilazi razradi detalja svoje teze u Eseju o metafizici (Essay
ćoj meri stalno menja, i čije se rešenje menja zajedno sa njim.65 on Mataphysics, 1940), Kolingvud uočava koliko je ona nesaglasna u odnosu na neka
Izgleda da se [ovaj pogled] posebno suprotstavlja ideji apsolutne pretpo- od njegovih ranijih razmišljanja: konkretno, sa celom idejom ponovnog odigravanja
stavke. Pasmor ovde daje koristan sažetak: o kojoj je pisao kao o centralnoj za njegovo gledište o istoriji70 – jer kako mogu da
Pretpostavke (presuppositions) nisu postavke (propositions) uhvatim misao drugog, ako se njegove/njene apsolutne pretpostavke korenito razli-
[...] 66 kuju od mojih? Zaista, to je ono što Kolingvud kaže o pojmu države u Autobiografi-
One po prirodi ne daju mesta dokazima – nastojanje da se jedna postavi ji.71 I tako je ovo naglašavanje ponovnog odigravanja odsutno iz Principa istorije. Ali,
u odnos sa drugom kao zaključak u odnosu na premisu znači misliti o njima kao podjednako je jasno da vraćanje na res gestae72 ne zavisi od ranijih ideja o ponovnom
da su manje od konačnog. Sve što metafizičari mogu da urade, prema Kolingvudo- odigravanju – barem ako se teme ponovnog odigravanja shvate mentalističko-ide-
vom shvatanju stvari, je da zadatku pristupe istorijski, raspetljavanjem pretpostavki alistički, što je izgleda prirodan način tumačenja Ideje istorije (The Idea of History,
određenih formi istraživanja u određenom istorijskom periodu. 1946).
Ako je Kolingvud (dok je završavao Esej o metafizici) potpuno uvideo ne-
saglasnost ponovnog odigravanja (modela iz Ideje istorije) sa koncepcijom razumeva-
60  Alan Donagan, The Late Philosophy of R. G. Collingwood, Clarendon Press, Oxford, 1962,
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma

k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
str. 177.
nja kao “apsolutne pretpostavke” i dao prednost ovom drugom; i ako je onda uvideo
61  Videti: T. J. Diffey, “Aesthetics and Philosophical Method”, iz D. Boucher, J. Connelly & kako bi odustajanje od trans-istorijskih elemenata modela ponovnog odigravanja
T. Modood (eds.), Philosophy, History and Civilization: Interdisciplinary Perspectives on R. G.
Collingwood, University of Wales Press, Cardiff, 1995, str. 62–78.
62  Na primer, Alan Donagan, The Late Philosophy of R. G. Collingwood, Clarendon Press, 67  Robin George Collingwood, Essay on Philosophical Method, Clarendon Press, Oxford,
Oxford, 1962; John Passmore, A Hundred Years of Philosophy, Penguin, Harmondsworth, 1993.
1968, str. 305–307. 68  O različitim implikacijama na umetnost svakog od ovih gledišta, videti: Graham McFee,
grejem mekfi

63  Douglas Anderson, “Collingwood, Robin George”, iz M. Kelly (ed.), Encyclopaedia of Ae- “Collingwood: The Idea of a ‘Late’ Aesthetics”, Idealistic Studies vol. 22, Worcester Mass.,
sthetics, vol. I, Oxford University Press, Oxford, 1998, str. 393. 1992, str. 142–162.
64  Robin George Collingwood, Essay on Philosophical Method, Clarendon Press, Oxford, 69  Robin George Collingwood, An Autobiography, Clarendon Press, Oxford, 1939, str. 116.
1993, str. 195. 70  Robin George Collingwood, An Autobiography, str. 114.
65  Robin George Collingwood, An Autobiography, Clarendon Press, Oxford, 1939, str. 62. 71  Robin George Collingwood, An Autobiography, str. 62.
66  John Passmore, A Hundred Years of Philosophy, Penguin, Harmondsworth, 1968, str. 72  Robin George Collingwood, The Principles of History, Clarendon Press, Oxford, 1999, str.
307. 44.