Međutim, desilo im se nepredviđeno: revolucija je uspela tamo gde se to nije moglo slučajnog i subjektivnog slučaja, a da je njen rezultat shodno
slučajnog i subjektivnog slučaja, a da je njen rezultat shodno tome posve slučajan
194
k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam
H e r b e r t M A RKU Z E
figure u pokretu
desiti, i razvila se u nešto što nije bilo predviđeno. Tu su se radikalni intelektualci
podelili na one mnogobrojne koji su prihvatili Sovjetski Savez kao najbolju moguću
realnost, pa su joj rado prilagođavali svekoliku naučnost, i one malobrojne najradi-
kalnije koji su ustvrdili da nešto nije u redu ni sa revolucionarnom naukom, pa čak
ni sa Sovjetskim Savezom, što bi sve zajedno reklo da treba bar preispitati svekoliki
radikalni intelektualizam sam po sebi. Ranije su generacije radikalnih intelektualaca
uvek smatrale da su rođene u pravo vreme, upravo u vreme koje je spremno i sklono
definitivno odgovoriti na tajnu istorije. U vreme između dva svetska rata stasala je
grupa radikalnih intelektualaca koji su smatrali da su rođeni u nevreme, ako ne čak i
posle vremena, jer je šansa za radikalni preobražaj istorije u jednom momentu ned-
vojbeno postojala, ali je momenat nepovratno prošao a da se ništa radikalno nije de-
silo. Revolucionarni pesimizam, dakle. Tu negde, u red dobro obaveštenih radikalnih
intelektualaca, treba svrstati i Herberta Markuzea.
Međutim, Markuze nije bio samo radikalan nego i kritičan intelektualac.
Jeste, pripadao je kritičkoj teoriji društva, ali ta je kategorija stvorena za one kojima
se teško može ustanoviti pripadnost. Kritička teorija je, naime, kategorizacijska skra-
ćenica za Marksov zahtev da je potrebna “bespoštedna kritika svega postojećeg”, a
iza tog zahteva nalazi se i definicija radikalnosti-korenitosti kao delatnosti koja može
čoveka iščupati iz korena. Takvi su, naravno, bespoštedno kritikovali liberalnu de-
mokratiju i kapitalističke odnose. Nisu, međutim, mimoišli ni fašizam i nacizam, čak
dapače, bili su prvi od protivnika koji fašizam i nacizam nisu smatrali primitivnim i
nedostojnim, ali nažalost jakim protivnikom, nego poslednjim i najvišim rezultatom
civilizacije, kulture i istorije, pa zbog toga i razlogom da se civilizacija, kultura i istorija
moraju bespoštedno kritikovati u celini i celosti. Sve bi to bilo donekle shvatljivo, iako
malo nastrano, da nisu bili radikalni kritičari jedine uspešne socijalističke revolucije
sa njenim međunarodnim komunizmom, dijalektičkim i naučnim materijalizmom, i
socijalističkim realizmom zajedno. Kada se danas postavlja pitanje njihove regulacije,
tj. gde ih smestiti, ako već nemamo u vidu njihovu isto bespoštednu kritiku klasifi-
katorične i reglementirajuće analitike, moramo imati u vidu da su ti i takvi kakav je
i Markuze u klasifikacijskim i reglementacijskim procesima vlastite životne prakse
umeli redovno da odaberu najneprikladniji i najneudobniji položaj. Jer se iz udobnog i
prikladnog ne vidi, pa i ne misli dobro. Nije naravno bilo lako nikome i ničemu velikom
pripadati u vremenu velikih i, kako se danas kaže, totalitarnih ideja i pokreta, ali ra-
dikalni intelektualci uvek mogu da nađu svoje opravdanje upravo u tome što su usa-
mljeni: to potvrđuje da su u pravu. Ali je teže bilo naći bilo kakav oslonac za vlastiti
stav. Sve što je bilo odbačeno i što su smatrali izgubljenim za šansu revolucije, od
kapitalizma do fašizma, od komunizma do nacizma bilo je i nauka i vera u isto vreme.
Markuze nije mogao da se osloni na nauku, jer to bi bila onda samo još jedna od vari-
lev kreft
janti naučnog socijalizma kao kartezijanske sigurnosti da će se revolucija nužno desiti
– pa zašto da se onda toliko brinemo o tome? Markuze nije mogao da se osloni ni na
utopiju, onu koju Marks zove donkihoterijom, jer to bi značilo da je revolucija stvar
i neizvestan. Govoriti o revoluciji ima smisla, kaže Marks, samo ako već postojeće
stanje proizvodi svoje vlastite grobare. Ali iskustvo dvadesetog veka jeste da su ti
grobari ukopali sami sebe. Na šta onda osloniti radikalnu, kritičku misao koja ne želi
ostati čista donkihoterija? Da li smo uopšte sposobni da ostvarimo svet koji će biti u
skladu sa našim najdalekosežnijim sposobnostima zamišljanja i mašte?
Tu, upravo na mestu tog pitanja, ulaze u Markuzeovu kritičku teoriju
umetnost i estetika, pa time preuzimaju onu ulogu koju je u Marksovoj naučnoj te-
oriji imala kritika političke ekonomije: estetska funkcija svedoči o mogućnosti nade i
utemeljuje totalni preokret kao mogući zahtev kritičkog uma.
Glavni Markuzeovi tekstovi, koji upućuju ka istraživanju njegovih estetskih,
odnosno umetničko-teorijskih stavova, nalaze se u četrdesetogodišnjem rasponu: 195
O filozofskim osnovama ekonomskog pojma rada (1933)
Borba protiv liberalizma u shvatanju totalitarne države (1934)
O afirmativnom karakteru kulture (1937)
Eros i civilizacija (1955)
Sovjetski marksizam (1958)
Čovek jedne dimenzije (1964)
Esej o oslobođenju (1969)
Kontrarevolucija i revolt (1970)
Estetska dimenzija (1977)
Ovaj prikaz usmeren je na četiri njegova osnovna dela: O afirmativnom
karakteru kulture, Eros i civilizacija, Kontrarevolucija i revolt i Estetska dimenzija, koja je
njegovo poslednje delo i ujedno programski sažeti rezultat.
O afirmativnom karakteru kulture
Markuze u eseju O afirmativnom karakteru kulture2 polazi od pojmova kul-
ture i civilizacije, bez želje da se dublje upušta u njihovu problematičnost, i navo-
k r i t i č k i / k r i t i čn i m o d e r n i zam
di dva moguća opredeljenja tog pojmovnog para. Prema prvom, kultura predstavlja
uvučenost duha u istorijski društveni proces, dakle jedinstvo idejne (kulture u užem
smislu reči) i materijalne reprodukcije (tj. civilizacije). Prema drugom, duhovni svet
predstavlja od materijalnog izolovanu i iznad njega uzdižuću se celinu, čime se kul-
tura pretvara u (lažni) kolektiv i (lažnu) opštost. Odvojenost kulture od civilizacije i
formiranje kulture kao područja “pravih” vrednosti i njena samosvrhovitost pred-
stavljaju specifični istorijski odnos kome je upućen i Markuzeov pojam afirmativne
kulture. Afirmativna kultura je kultura građanske epohe, koju bismo (bez obzira na
to što Markuze taj termin ne upotrebljava) mogli najbolje da okarakterišemo kao
2  Objavljen u Časopisu za socijalna istraživanja 1937. godine, a ponovo u Kultur und Ge-
sellschaft I, Edition Suhrkamp, 1965; vidi prevod u Kultura i društvo, BIGZ, Beograd, 1977,
str. 41–72.