Архитектонски факултет Универзитета у Београду

Докторске академске студије 2. година

Друштвено-културни контекст архитектонског стваралаштва: естетичко читање
Проф. Др. Владимир Мако
Никола Г. Јовановић
71011/2017
 
 

Улога душе у постизању естетског става,

друштвеној, односно културној промени и
пројектантској пракси
-емпиријски фактори појединца-
 Увод

Нисам сасвим сигуран где сам то прочитао, али закључак на основу искуства
говори о тачности следеће реченице: људи се деле на два типа, оне који верују и
оне који сумњају, истина је, да су они који сумњају правили мање грешака, али су
они који верују увек постизали више. ”Ништа није у том смислу карактеристичније
и симптоматичније него јаз између веровања и знања, који се створио у новије
време. Супротност је постала већ толико велика да се мора говорити о
неупоредивости обеју категорија сазнања и њихове слике у свету. А ипак се ради о
једном истом емпиријском свету, у коме се човек затекао.”1 Међутим, почевши са
овом тврдњом, која у себи садржи психолошке елементе, испоставило се како та
подела на првом месту нема тако јасну граничну линију. ”Раздвајање веровања и
знања представља симптом расцепа свести, који карактерише ометено духовно
стање новијег времена. Ставимо ли на место једне особе модерно друштво у
општем смислу, произилази да оно пати од духовне дисоцијације, дакле од
неуротичне сметње.”2
Јунг (Karl Gustav Jung 1875. - 1961.) је из своје позиције могао да претпостави
оно што ће се данас догађати, јер је имао јаке аргументе засноване на његовим
емпиријским доказима. Ми данас имамо посла са једном комплексном, и
променљивом структуром друштва и културе, чију поменуту активност у великој
мери стимулише оно што називамо масовном културом. ”Данашњи свет је ушао у
културу чула, у стање незнања, нове неписмености и нове неодговорности. Данас је
духовни човек незаслужено потиснут и занемарен, а телесни човек уздигнут и
слављен: култ тела (читај: култ забаве и телесног уживања) однео је превагу над
култом духа. Масовна култура пада на плодно тле нове неписмености, јер видимо

                                                                                                               
1
Karl Gustav Jung. Civilizacija na prelasku. (Beograd: Atos, 2006.), 281.
2
Karl Gustav Jung. Ibid., 291.

    2      
да је ниво образовања веома опао с обзиром на могућност препознавања и усвајања
истинских вредности.”3
Ја ћу се у овом раду концентрисати на појединца, из чије позиције се образује
естетски став, као и промена која утиче на друштво и културу, односно контекст у
коме архитектонско дело настаје као производ тог истог човека. ”Све је тако рећи
везано за људску душу и њене функције. Она би требало да буде достојна наше
највеће пажње, посебно данас, када о добробити и патњи будућности у признатој
мери не одлучује нити претња од дивљих животиња или од природне катастрофе,
нити опасност од великих епидемија у свету, већ само и једино психичке промене у
човеку.”4
У разговору, са интелектуалцима, философима, и најважније; старијим
људима, препознао сам сличне ставове, и сви они стоје у корист тумачења друштва
и културе као одраза нас самих. Другим речима, појединац мења колектив
мењајући себе. Ако је архитектура рефлексија друштва и културе, а друштво и
култура рефлектују нас саме, онда је питање које следи психолошког карактера и
тиче се савременог човека који живи у реалности. При формирању овог аргумента
Јунг је веома јасан када каже како је сувише, ”нажалост јасно да ако појединачни
човек није истински обновљен у својој души, то не може бити ни друштво, јер оно
се састоји од збира индивидуа којима је потребно спасење.”5
Како се човек мења, и шта индукује ту промену су нека од питања на која је
Академик Професор Доктор, Владета Јеротић у свом предавању: Савремени човек
и савремени свет из 2015. године, покушао да одговори. Бог је дао клицу
усавршавања сваком живом бићу, као и честицу фанатизма у коју се, како каже, и
он сам уверио.6 У наставку наводи, да се човек такође рађа са клицом добра и зла,
што кажу савремени психолози,7 као и то да нема одговор на питање: може ли
будућност да има универзалну етику мимо религије? 8 Тако нас пред сам крај

                                                                                                               
3
Đuro Šušnjić. Teorije kulture. (Beograd: Zavod za udžbenike, 2015.), 382.
4
Karl Gustav Jung. Ibid., 287.
5
Karl Gustav Jung. Ibid., 272. - 273.
6
https://www.youtube.com/watch?v=pnVvWqtFcI0, 22:44
7
Ibid., 25:29
8
Ibid., 40:12

    3      
Наводи на закључак како сада у 21. веку нема много примера културе,9 о чему ће
више речи бити мало касније.
С обзиром на поменуто тежиште овог рада, у пар наврата ћу се послужиту
описима из личног искуства, у циљу појашњења расправе. Према томе; мене су
пројектовању учила два Професора са Универзитета у Београду, њихова пракса је
увек тежила савременом изразу, односно слици која рефлектује актуелно стање.
Међутим, ”лекција” о контексту, у најширем смислу појма, за мене још увек
представља отворено питање. Свакако; да су друштво и култура како сам већ
спомеуо променљиви, али их ја под окриљем тог аргумента нећу заобилазити. Из
тога се изводи важно и заиста тешко питање, а то је: како учврстити и
аргументовати садашњу позицију архитектонске праксе која је толико нестабилна?
Другим речима, да ли је уопште могуће анализирати такву промену, а да се она не
посматра као један замрзнути кадар?
Марк Вигли (Mark Wigley 1956. -) је архитекта и аутор који говори и пише о
овој врсти променљивости градећи односе. Наиме, он поставља актуелну теорију
која се базира на релацијама произишлим из ове несталности. Његова теорија је
заснована на естетским и пројектантским питањима окренутим емпирији
архитектонске праксе; која ћу у наставку, а при формирању што јаснијег става од
важности за естетику, поставити наспрам тврдњи естетичара Бернарда Бозанка
(Bernard Bosanquet 1848. - 1923.).

Анализа централног проблема естетског става

Што се тиче могућег оквира естетичког читања, као што је из лекција познато,
естетски суд и естетско искуство су отелотворени у објекту за којим се трага или
који посматрамо. Међутим ако смо до естетског става вођени имагинацијом, што
Бозанке не тврди засигурно, већ осигурава своју позицију са ”Ја мислим”,10 то
само додатно отежава конкретизацију ове позиције. У наставку стоји како је

                                                                                                               
9
Ibid., 42:03
10
Bernard Bosanquet. Three Lectures on Aesthetic. (London: Macmillan and Co., 1923.), 33.

    4      
имагинација субординирана реалности,11 што значи да она поседује аспекте
стварности али сама није у потпуности то. Дакле, проблем је управо у односу ове
нестабилне позиције и Виглијевих теоретских питања која потражују одговор од
емпирије. Другим речима, ја морам да изједначим ове две равни ставом, како се
естетски суд формира искључиво на основу искуства из стварности а не њене
субординације. Без сумње да се Бозанке помогао таквим појмом као што је машта,
јер очигледно ни сам није могао да формира довољно јасан естетски став без
обзира на комплетан метод његове философије који је како наводи: онај којим се
релевантне чињенице развијају заједно у идеје које потврђују саме сeбе, до мисли
као исцрпне и само-конзистентне.12 Истина је, да се постигнута исцрпност само-
конзистентих идеја потврђује кроз његов рад, али проблем лежи у термину
релевантних чињеница. Уосталом, Бернард ни на једном месту не наводи
емпиријске потврде оваквих чињеница, али ја му не замерам јер он није емпиричар,
већ философ, а философија се, односно Платонов идеални свет идеја, руши чим у
њега престанемо веровати, што је слажем се и више него довољан аргумент, поред
чињенице како је то Хегелова (Georg Wilhelm Friedrich Hegel 1770. - 1831.) теза са
почетка 19. века.13
Но, да не би много скретао са пута, јер ми је у интересу да стигнем што даље а
не што брже, ја морам да се вратим на праксу од које сам и почео. Као што сваки
архитекта са иоле искуства зна да је архитектонска пракса, par excellence реална
ствар, тако и ја на овом месту још једном истичем важност реалног искуства
следећим тезама: Архитектонска пракса је реално искуство, Теорија се базира на
реалном искуству, Естетски суд се формира на основу реалног искуства.
Виглијев став је следећи: ”Ми такође користимо реч емоција, када је ниво
комплексности такав да више не можемо разликовати наше душе (или нас) од
онога што посматрамо, постајемо емотивни по том питању.... када кажемо
емотивно, ми смо део онога што посматрамо.” 14

                                                                                                               
11
Bernard Bosanquet. Ibid., 28.
12
Bernard Bosanquet. Ibid., 3.
13
Georg Vilhelm Fridrih Hegel. Estetika I. (Beograd: Kultura, 1970.), 22. - 23.
14
https://www.youtube.com/watch?v=HqgEAHLwmj0

    5      
 Ако ја не разликујем своју душу од предмета који посматрам, тај предмет је на
два места истовремено. Другим речима, један исти предмет може бити на два
различита места у исто време, што је сасвим у реду са становишта философије.
Међутим, емпирија, из Аристотеловог примера, не познаје случај истовременог
постојања два предмета на истом месту.15 Овде говорим, о лабилности претходне
тврдње у којој место душе заузима неки предмет са којим се она индентификовала.
Потешкоћа оваквог разматрања се крије у апстракцији и општости појмова као што
су душа и емоција, док са друге стране, тврдњу о делу нас који је оно што
посматрамо можемо прихватити као истинитост, јер човек није само душа.
Како ће се касније показати, дефиницијом појма душе се ток овог аргумента
значајно одређује, чему и тежим. Тако да, поред многобројних тумачења овог
појма, почевши од Хомера, па све до модерних психоаналитичара 20. века, бирам
оно, творца психологије, јер је најближе Бозанковој мисли. У Расправи о души,
”према Аристотеловој психологији акт спознаје и мишљења јесте својство и
способност људске душе, односно особина одређеног дела душе која је у стању да
преузме облик садржаја и тиме се адекватно односи према предмету.”16
Бернард наводи да ”поента естетског става лежи у адекватној фузији тела и
душе, где је душа осећање, а тело њена експресија, без остатка ни на једној
страни.”17 Тако да тело има улогу експресије оног предмета, који се индентификује
са душом као осећање. Ово представља још једну препреку при тумачењу, јер нас
води путем на коме како је речено, при фузији тела и душе нема остатака док су са
друге стране душа и предмет исти. Фузија18 је у најширем смислу синоним за
спајање, што говори о томе како би спајањем експресије и осећања у једну целину
ја требало да дођем до поенте естетског става. Ставови су поприлично блиски, али
изостаје искуствена потврда оваквих тврдњи, као и фина разлика коју ћу касније
дефинисати са две тачке, и тако одстранити узрок ове нестабилности.
Дуго сам размишљао о Бернардовој поенти естетског става, и преслушавајући
савремене севдалинке које, истина, нису ствар архитектонике; осетио сам песму,
                                                                                                               
15
Aristotel. Rasprava o duši. (Podgorica: Medeon, 2008.), 81.
16
Aristotel. Ibid., 32.
17
Bernard Bosanquet. Ibid., 75.
18
Milan Vujaklija. Leksikon stranih reči i izraza. (Beograd: Prosveta, 1980.), 983.

    6      
како би Бозанке рекао, душом, међутим и тело је реаговало експресијом уздаха.
Уздах туге, јединство осећања и експресије без остатка, другим речима; кратак
тренутак фузије без других садржаја на обе стране. Ово искуство је реално,
произишло оно из гласа, мелодије, текста, геометрије, наратива или синтаксе.
Питање поенте естетског става је и даље отворено, јер је реч поента (од француске
речи pointe односно латинске речи puncta што значи бод), представљена као главна
мисао, циљ, жаока;19 што би значило да стапањем осећања и експресије ја долазим
до циља естетског става. Ако је оно што сам осетио циљ, који праћен имагинацијом
води до естетског става, онда је питање следеће: зашто субординацијом реалности
долазим до става чији циљ се образује у реалности?
Следећа тврдња са претходном у вези, се тиче апстракције, која је увек пре
нека вредност умањена за нешто него ли обрнуто, али то нас само враћа у позицију
којој недостаје конкретност, као и чињеница да се смисао апстракције не крије у
ономе што од апстрахованог објекта при том процесу остаје, већ он лежи у ономе
што том прилико настаје изван његове до тада познате вредности.20 Све ово само
додатно компликује ситуацију, јер би онда морао веровати у то како ћу
субординацијом доћи до става који се формира изван ње. На жалост, не могу ни
претпоставити шта би то могло бити, осим неког облика фантазије или
халуцинације. Али овде није реч о митолошким фантазијама које искачу из
наслеђене структуре мозга и као такве имају оригинални стваралачки карактер. Већ
о фантазијама душевног болесника у чију категорију спада и потоњи поремећај
тумачења реалности.21
Са друге стране, постоји гледиште које може појаснити позицију оваквог
аргумента везаног за Бозанкову субординацију, јер ”вишу стварност не можемо
разумети из ниже реалности, али нижу из више можемо, јер је она њен саставни
део. Највише знамо о некој појави у њеном најразвијенијем облику”22. Међутим,
проблем се само продубљује; философ воље за моћ наводи како је ”методички

                                                                                                               
19
Milan Vujaklija. Ibid., 718.
20
Vladimi Milenković. Forma prati temu : petodelni metodološki esej. (Beograd: Alta Nova. 2015.),
71.
21
Karl Gustav Jung. Ibid., 15.
22
Đuro Šušnjić. Ibid., 34.

    7      
допуштено да се ради бољег проучавања послужимо богатијом појавом као вођом
у разумевању какве једноставније појаве.”23 Овакве и сличне тврдње могу
послужити при формирању незавидног става, који у свом значењу подржава мисао
нашег естетичара, и он би гласио: естетски циљ, односно поента, као стварно
искуство, припада реалности, и она се тумачи као богатија појава у односу на
субординираност имагинације којом се долази до формирања естетског става,
дакле, естетски став припада сфери ниже реалности и као такав је
једноставнија појава, односно појава нижег реда.
Естетски став мора бити конкретан, чак и у случају тврдње којом се до циља
долази уз помоћ апстрактних чиниоца као што су истовременост уздаха и туге.
Морам признати, како чисто сумњам да је поента естетског става изражена уздахом
и тугом можда последица неуронских зона у мозгу које процесуирају емоције, и
тако узрокују ослобађање неуропептида уздахом.24 Те се намеће закључак, како се
до конкретног естетског става долази проживљавањем, а потом исправним
тумачењем проживљеног искуства, што не тврдим ја, него највећи емпиричар 20.
века Карл Густав Јунг, у свом делу Архетипови и колективно несвесно.25
Али, ту настаје нови проблем, проблем емпирије при формирању естетског
става са којим се по свему судећи морао суочити сваки естетичар, базираном на
чињеници о ”неспоразуму интелекта и осећања, који се искуствено слабо
подносе.”26
Вратимо се сада на посматрани предмет који је душа; занима ме како то нешто
долази на место нечега, и где је онда душа; ако не тамо где је до тог тренутка била?
Тело без душе неће моћи, Вигли каже да, нашу душу не можемо разликовати од
предмета, што значи да је она индентична предмету и обрнуто а према Бозанку то
не би значило ништа друго до тога, да се ја осећањем индентификујем са
предметом који посматрам. Ако душа не напушта тело, сем у метемпсихози27 што

                                                                                                               
23
Fridrih Niče. Volja za moć. (Beograd: Prosveta, 1976.), 102.
24
https://www.theguardian.com/science/2016/feb/08/a-sighs-not-just-a-sigh-its-a-fundamental-life-
sustaining-reflex
25
Karl Gustav Jung. Arhetipovi i kolektivno nesvesno. (Beograd: Atos, 2003.), 354. - 367.
26
Karl Gustav Jung. Civilizacija na prelasku. (Beograd: Atos, 2006.), 291.
27
Aristotel. Ibid., 21.

    8      
није тема овог рада, указаћу на два основна проблема: 1.) комплексност предмета
којим душа постаје говори о њеном ограниченом капацитету, што је сложићете се
бесмислица, односно 2.) душа је постала оно што није, дакле предмет; а ако јесте,
онда је то такође бесмислено, јер како сам рекао; душа не напушта тело.
Долазим до закључка, јер верујем како је проблем управо у појму
индентификације, односно одсуству разлике, и сигуран сам да је у том погледу
исправније говорити о пројекцији. Под термином пројекција подразумевам
латински назив projectio, који значи хитање, бацање, избацивање;28 што ће рећи
како душа хита делом29 свог капацитета ка предмету који се тако остварује у њој
самој, на исти начин на који је уметник својом душом и телом избацио тај предмет
пред себе, и управо је та релација на којој се осећање пројектује ка објекту,
централни проблем естетског става.30 Термином пројекције се враћам на питање
архитектонске праксе, као и друштвено културни контекст у коме она настаје.

Архитектонско пројектовање у контексту

Искористићу пројект као појам којим се служи архитектонска пракса, и у

наставку дефинисати како се он примењује при пласирању у реалност, односно у
којој мери је могуће пројектовати осећање као душевни аспект, на архитектонски
објект као чиниоца стварности. Након тога ћу пажњу посветити наизменичној
анализи друштвеног и културног контекста, формираном од стране појединца чија
је рефлексија архитектура. Овде ће тежиште такође бити на естетском ставу,
односно пројекцији појединца на друштво и културу, које за једну од својих
пројекција имају архитектуру.
На самом почетку ћу појаснити позицију архитекте у данашњем друштву, с
обзиром на околности, потребе и услове који утичу на пројектанта и тиме
отежавају реално тумачење овакве улоге. Сусретао сам се идејама о пројектанту
који се све више трансформише у оно што по природи ствари није. Другим речима,
                                                                                                               
28
Milan Vujaklija. Ibid., 750.
29
Овим упућујем на претходно истакнуту дефиницију Стагиранина.
30
Bernard Bosanquet. Ibid., 74.

    9      
административне делатности које извршава га удаљавају од инжењера уметника.
Постоје и нека друга истинита тумачења, која међутим не говоре много о
детаљима, већ саопштавају општеприхваћену истину, а то је, да је прошло време
када је са десне стране владара стајао војсковођа а са леве архитекта. Нећу
именовати пројектане од којих сам ово чуо, али је довољно рећи како је њихов
утицај на архитектонску праксу значајан и као такав актуелан.
Пре свега, архитекта ”(грч. arkhi, шеф, tekton, градитељ; лат. architectus). Данас
је архитекта, у културном и образовном погледу, вишеслојна поливалентана
личност: технички високообразовани појединац, уметник, ентеријериста и, изнад
свега, урбанистички планер. Архитекте нису филозофи, али због природе
архитектуре понекад постају мислиоци. Наравно, било би превише захтевати од
архитеката и истинску мудрост, али није на одмет очекивати од њих свестран
духовни увид. Ново време поставља пред архитекте нове захтеве, али отвара и нове
видике. Архитекте данас у свом свеукупном делању (не само у архитектонском
пројектовању) примењују одговарајући степен сопственог (унутрашњег) ”духовног
модула”. Профил архитекте, који се обликује и развија годинама, производ је
његове личности али и средине у којој живи и ради. Воља и приврженост идеји
воде архитекту свесном овладавању главним компонентама архитектуре -
рационалним, ирационалним, имагинарним и мисаоним. Све те компоненте
одређене су бројним унутрашњим чиниоцима, ништа мање важним, а овладавање
свима њима изискује предан теоретски и практичан рад усмерен ка успешном
самоизграђивању...у личном изграђивању изузетно значајну улогу има и етички
моменат који је, на савременој скали вредности, одраз личности архитекте и његове
архитектуре.”31
Затим, термин архитектонског пројектовања као савремен: ”Пројектовање је
перманентно одмеравање битних фактора и усклађивање противречности
компонената у интегрално схваћену просторну целину. Архитектонско
пројектовање је стваралачки процес, понекад и својеврсна игра, комбинаторика
стварног и имагинарног, потенцијалног и реалног, функције и структуре, садржаја

                                                                                                               
31
Slobodan Maldini. Leksikon arhitekture i umetničkog zanatstva. (Beograd: Glasnik, 2012.), 27. -
28.

     
10    
и ликовног израза, дела и целине, материје и духа. Често је и мукотрпна борба духа
са чињеницама стварности, вечито трагање у богатству варијаната које нуди
простор.”32
Као што се да приметити из претходних тврдњи, архитектуру, односно
архитекту у самом процесу пројектовања прати битни аспект душе, која како сам
то раније навео, има сбособност, односно особину да својим делом преузме облик
садржаја којим се односи према предмету на одговарајући начин. Ако је у питању
слика коју сам споменуо на самом почетку, као оно што рефлектује актуелно стање
свог окружења и као таква се пројектује у реалност, онда је неопходно суштински
разумети ту слику као предуслов стваралачком процесу. ”Да би смо добили
приближно потпуну слику психичке рефлексије објекта, познато је да ни у ком
случају није довољно искључиво интелектуална операција. Ту спадају осим три
аспекта осећања (вредновања), доживљаја (fonction du réel, стварности) и интуиције
(опажање могућности) и реакција несвесног, наиме слика несвесног асоцијативног
контекста. Тек то целовито сагледавање омогућује потпуни суд о психичком
чињеничном стању, које објекат активира.”33 Ја овде нећу дубље улазити у анализу
сваког од ова четири аспекта, с обзиром да би ме то удаљило од теме овог рада,
чији је циљ превасходно показивање улоге душе кроз појединца, на овом месту
пројектанта. Логичка конструкција која следи је општа позната ствар, и на овом
месту она гласи овако: ”Ако се ради о душевној пројекцији онда мора постојати
душевни узрок за њу.”34
Овде је проблем сасвим друге природе, и тиче се актуелног стања друштва и
културе, као контекста у коме се архитекта налази. И често сам се сусретао са
питањима чији садржаји усмеравају размишљања ка процени садашњости која
утиче на архитектуру. Бојим се да на овом месту, више од веза које се успостављају
према естетском ставу из претходног поглавља, као и према друштву и култури не
могу да прикажем. Јер упркос чињеници како се ”сви структурални проблеми

                                                                                                               
32
Slobodan Maldini. Ibid., 32.
33
Karl Gustav Jung. Ibid., 323.
34
Karl Gustav Jung. Ibid., 311.

     
11    
друштва разумевају као психолошки проблеми појединца”35, ја тренутно нисам у
могућности да изнесем довољно јасан став који би дефинисао утицај ове масовне
култере, и доба масовних медија на архитектонско дело, сем да се служим
претпоставкама; што би само умањило прецизност овог рада. Едгар Морен истиче
како ”изгледа да се култура образовног света по свему супротставља масовној
култури: квалитет према квантитету, стваралаштво према производњи, духовност
према материјализму, естетика према роби, елеганција према неотесаности, знање
према незнању.”36 Образовном свету по свему судећи припада Архитекта.

Закључак

Овај кратак текст је у служби одређења релација као што су: човек-дело, човек-
друштво, човек-култура; друштво-дело, култура-дело, дело-човек, тако да постоји
серија узајамних веза аутора појединца, односно човека, архитектонског дела у
овом примеру, и контекста; које све подједнако увезује појам душе. Фројд
(Sigmund Frojd 1856. - 1939.) је говорио, како свако спутавање инстикта води
потискивањем у несвесно, односно да култура индентификована са над-ја, као
моралност јесте чин на који наиазимо само као на понижење жеље. ”Потискивање
није здраво и убрзо се покажу последице у облику неуроза, психоза и сл. Што је
виши степен културног напретка, то је више таквих обољења, јер је чешће
потискивање.”37 Са друге стране масовна култура је пружила слободу већини
нагонских жеља. Тако да је тренутно стање, управо повратак потиснутог, где се за
узврат добијају ”производи без поруке. Зато је публика тако бројна и стопа
потрошње тако висока: остварује се вишак уживања.”38 Поента лежи у томе да
”масовна култура задовољава укус и потребе духовно сиромашних бића.”39

                                                                                                               
35
Đuro Šušnjić. Ibid., 85.
36
Edgar Moren. Duh vremena. (Beograd: XX vek, 1979.), 18. - 19.
37
Đuro Šušnjić. Ibid., 80.
38
Đuro Šušnjić. Ibid., 395.
39
Đuro Šušnjić. Ibid., 396.

     
12    
 ”Човеку се пружа могућност да се потпуно преда духовном животу, да покуша
да се приближи идеалу свеца. И обрнуто, пружа му се могућност да се потпуно
преда својим нагонима, прохтевима свих чула и да сва своја стремљења усредсреди
на стицање тренутних наслада. Први од ових путева води до свеца, до мученика
душе, до самопредаје богу. Други води до развратника, до мученика нагона, до
самопредаје трулежи.”40
Међутим, проблем целокупног тумачења савременог контекста, па самим тим
и његовог одраза, лежи у нашим схватањима која ”имају нажалост и неизбежну
тежњу да храмљу и заостају иза промена и целокупне ситуације. Она се и не могу
другачије односити, пошто су, докле год се на свету ништа не мења, мање или
више прилагођена и отуда функционишу на задовољавајући начин. Све док је тако,
не постоји никакав одговарајући разлог за њихову промену и ново прилагођавање.
Тек када су се односи у тој мери преокренули, да између спољашње ситуације и
тада већ напуштених облика представа, који треба да одржавају прилив
инстиктивне енергије, морају преоријентисати односно прилагодити.”41
На самом крају, ”кад боље размислим, циљ уметности јесте уздизање човека уз
помоћ лепоте. Циљ науке јесте уздизање човека уз помоћ истине. Циљ религије
јесте уздизање човека уз помоћ добра.”42, а ”срећу и задовољство, душевну
равнотежу и смисао живота може да сазна само појединац.”43

                                                                                                               
40
Herman Hese. Stepski vuk. (Beograd: BIGZ, 1983.), 55.
41
Karl Gustav Jung. Ibid., 280.
42
Fernando Pesoa. Heteronimi. (Beograd: Glasnik, 2013.), 343.
43
Karl Gustav Jung. Ibid., 300.

     
13    
 Литература:

-Aristotel. Rasprava o duši. (Podgorica: Medeon, 2008.)

-Bosanquet Bernard. Three Lectures on Aesthetic. (London: Macmillan and Co.,
1923.)
-Hegel Georg Vilhelm Fridrih. Estetika I II III. (Beograd: Kultura, 1970.)
-Hese Herman. Stepski vuk. (Beograd: BIGZ, 1983.)
-Jung Karl Gustav. Arhetipovi i kolektivno nesvesno. (Beograd: Atos, 2003.)
-Jung Karl Gustav. Civilizacija na prelasku. (Beograd: Atos, 2006.)
-Maldini Slobodan. Leksikon arhitekture i umetničkog zanatstva. (Beograd: Glasnik,
2012.)
-Milenković Vladimi. Forma prati temu : petodelni metodološki esej. (Beograd: Alta
Nova. 2015.)
-Moren Edgar. Duh vremena. (Beograd: XX vek, 1979.)
-Niče Fridrih. Volja za moć. (Beograd: Prosveta, 1976.)
-Pesoa Fernando. Heteronimi. (Beograd: Glasnik, 2013.)
-Vujaklija Milan. Leksikon stranih reči i izraza. (Beograd: Prosveta, 1980.)
-Šušnjić Đuro. Teorije kulture. (Beograd: Zavod za udžbenike, 2015.)

     
14