umetnike.
Nadrealisti su, na primer, svoje automatsko pismo i slikarstvo (écriture i pe- Frojdovi estetički spisi
Sigmund Frojd
figure u pokretu
inture automatique) delimično izveli iz Frojdove teorije nesvesnog i često se pozivali, na
manje ili više ironičan način – da se podsetimo samo na Salvadora Dalija (Salvador Dali,
1904–1989) i Magrita (René Magritte, 1898–1967) – na obiman arsenal frojdovskih
simbola.
Iako je psihoanalitičko shvatanje umetnosti proizvelo značajan uticaj na sa-
42 vremenu filozofiju umetnosti, ovaj uticaj je daleko od toga da je neosporan. Modernu
estetiku obeležava autonomija umetničkog dela. Frojdovu estetiku, naprotiv, karakteri-
še njena izuzetno redukcionistička priroda. Kritičari kažu da psihoanalitički pristup ništa
ne govori o samom umetničkom delu, zato što se ono shvata samo kao simptom unu-
trašnjih osećanja umetnika. Kada Frojd govori o umetničkim delima, on to uglavnom čini
sa namerom da se otkrije ova ili ona umetnikova infantilna želja ili “ostatak” Edipovog
kompleksa. S pravom možemo da sumnjamo u estetički značaj takvih tumačenja. Štavi-
še, sam Frojd je često primećivao da njegova psihoanalitička tumačenja umetničkih dela
ne pretenduju na potpunu estetiku. Ona su prvenstveno psihoanalitičke studije slučaja
i njihova neposredna važnost za estetiku ostaje ograničena na određene elemente, po-
sebno na estetiku produkcije.
Osim toga, Frojd se u svojim estetičkim spisima u velikoj meri ograničavao
na sadržaj umetničkih dela, dok je pitanja forme gotovo potpuno ostavljao po strani.
Zato ne iznenađuje što je uglavnom koristio primere iz književnosti i figurativne vizuelne
umetnosti. Frojd nije poklanjao nikakvu pažnju nefigurativnoj vizuelnoj umetnosti, mu-
zici i plesu. Štaviše, njegov estetski ukus je bio daleko od progresivnog. Iako se tokom
boravka u Parizu već sreo sa impresionizmom, smatrao je da je nemoguće prihvatiti ove
i kasnije manifestacije moderne umetnosti.
Kada se ovo ima u vidu, upadljivo je kako se psihoanaliza pokazala kao tako
značajna inspiracija za estetiku dvadesetog veka. Bliže razmatranje, međutim, pokazuje
da se estetičari inspirisani Frojdom često ne bave tekstom koji se izričito bavi umetno-
šću, nego tekstovima koji se tiču psihoanalitičke (meta)teorije i terapije, da bi potom
njihove koncepte uveli u svoje estetičke teorije. Oni pokazuju da se psihoanalitički kon-
cepti, kao što su “kondenzacija”, “premeštanje”, “fetišizam” i “prelazni objekt”, mogu
korisno upotrebiti u osvetljavanju proizvodnje, recepcije, pa čak i forme umetničkog
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
dela, bez otklizavanja u bilo koju fomu redukcionizma.
U ovom članku će biti objašnjena Frojdova estetička teorija koja će, tamo
gde je to potrebno, biti propraćena kritičkim komentarom. Pošto je njegova estetika u
tesnoj međuzavisnosti sa drugim elementima psihoanalitičke teorije, neizbežno je uvo-
đenje u raspravu izvesnog broja osnovnih koncepata ove teorije. Posle kratkog pregleda
Frojdovih estetičkih spisa razmatraću polazne tačke njegove estetike, na osnovu dve
temeljne pretpostavke psihoanalize – omnipotencije nesvesnog i omnipotencije seksu-
Jos de Mul
alnosti. Zatim ću ponuditi konkretnu ilustraciju u obliku diskusije o jednoj od Frojdovih
estetičkih studija slučaja: “Jedna uspomena iz detinjstva Leonarda da Vinčija”, (Eine
Kindheitserinnerung des Leonardo da Vinci). Na kraju ću ukratko sažeti svoje objašnjenje
i analizu.
Frojdovi spisi u kojima umetnost igra značajnu ulogu mogu se grubo po-
deliti u četiri grupe. Prva se sastoji od serije tekstova u kojima se određena estetička
kategorija podvrgava analizi. U ovu grupu spadaju spisi: “Dosetka i njen odnos prema
nesvesnom” (Der Witz und seine Beziehung zum Unbewussten, 1905), gde Frojd anali-
zira komično/humorno; “Psihotična osoba na sceni” (Psychopathische Personen auf der 43
Bühne, 1942), gde posmatra teatarsku iluziju; i “Grozno” (Das Unheimliche, 1919), gde
analizira (delimično estetsko) iskustvo groze.
Drugu grupu čine tekstovi u kojima su od središnjeg značaja psihološki moti-
vi kreativnog procesa. Frojd ih ponekad opisuje opštim izrazima, kao u “Pesnik i fanta-
zija” (Der Dichter und das Phantasieren, 1908) i u tekstovima koji su poznati kao “meta-
psihološki”; ali on češće analizira motive koji leže u osnovi konkretnog umetničkog dela,
kao u “Jedna uspomena iz detinjstva Leonarda da Vinčija” (1910) i “Sećanja na detinj-
stvo iz poezije i istine” (Eine Kindheitserinnerung aus Dichtung und Wahrheit, 1917).
Treća grupa se sastoji od tekstova u kojima Frojd psihoanalitički tumači fikci-
onalnu figuru, na primer, ličnost iz romana. Najznačajniji primer u ovoj grupi je “Suma-
nutost i snovi u Gradivi V. Jensena” (Der Wahn und die Träume in W. Jensen “Gradiva”,
1907).
Četvrtu grupu obrazuju tekstovi u kojima Frojd koristi umetnička dela da bi
razvio posebne psihoanalitičke pojmove. Najpoznatiji primer je nesumnjivo Tumače-
nje snova (Die Traumdeutung, 1900), gde se kompleks kojim infantilni seksualni razvoj
dostiže svoje privremeno razrešenje tumači na osnovu glavne ličnosti u Sofoklovom
(Σοφοκλές, 496?–406? p. n. e.) Kralju Edipu. Strogo govoreći, tekstovi u ovoj grupi
nisu estetički, ali pokazuju da je umetnost bila značajan izvor inspiracije za Frojda.
Psihoanalitički pristup umetnosti
Kod Frojda koncept “psihoanalize” ima više od jednog značenja, te se od-
nosi: 1) na specifičan metod interpretacije psihičkog procesa, 2) na terapiju neurotskih
k o n t r a d i k c i j e m o d e r n i zma
poremećaja i 3) na teoriju koja sistematizuje zaključke ovog tumačenja i terapije.2
Teorija koja se razvila na osnovu psihoanalitičkog tumačenja i terapije prosuđuje o
procesima koji se odvijaju “iza” svesti. Zbog njene spekulativne prirode, Frojd ovu
teoriju naziva metapsihologijom.3
U studiji Uvod u psihoanalizu (Vorlesungen zur Einführung in die Psychoa-
nalyse, 1916–17) Frojd tvrdi da psihoanaliza leži na osnovi dve temeljne, a “neprijat-
ne” pretpostavke, bez kojih ni psihoanalitičko tumačenje, ni psihoanalitička terapija
2  Sigmund Frojd, “Analitička terapija”, iz Uvod u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1981,
str. 420–434.
3  Sigmund Frojd, “Analitička terapija”, str. 420–434.