FILOZOFSKO MIŠLJENJE I PSIHOANALIZA

Profesor: Srđan Damnjanović

Student: Sanja Marjanović

 Arhitektura kroz filter filozofije Eriha Froma i Žaka Lakana

Erih From (1900 – 1980) je nemački filozof, psihoanalitičar i sociolog. Predavao

je na većem broju univerziteta u SAD-u i Meksiku i sve vreme je aktivno obavljao
psihoanalitičku praksu. U njegovim knjigama psihoanalizu i marksizam možemo
prepoznati kao dva dominantna elementa, a njegova dela ne privlače samo pažnju
stručnjaka iz oblasti psihologije, filozofije, sociologije i teologije nego i širu čitalačku
publiku.

Knjigu “Imati ili biti” koja se bavi empirijsko-psihološkom i društvenom analizom

dvaju modusa postojanja moguće je analizirati i kroz filter današnje arhitektonske
scene.

Misleći na dva temeljna načina postojanja, na dve različite vrste orijentacije

prema sebi i prema svetu, From u načinu postojanja zasnovanom na imanju odnos
prema svetu vidi kao odnos posedovanja i imanja, odnos u kome sve i svakoga želim
učiniti svojim vlasništvom. U načinu postojanja zasnovanom na bivstvovanju govori o
suprotnosti imanju, životnosti i autentičnom odnosu prema svetu, kao i o suprotnosti
prividu koja se odnosi na pravu stvarnost osobe ili stvari nasuprot varljivim prividima.

U poglavlju “Razumevanje razlike između imanja i bivstvovanja” kaže da je

imenica karakteristična oznaka za stvar, a za aktivnost glagol. Ipak, aktivnost se često
izražava terminima imanja – imenica se upotrebljava umesto glagola. To predstavlja
pogrešnu upotrebu jezika jer procese i aktivnosti ne možemo posedovati. Možemo ih
samo doživeti.

U arhitekturi, gradjevina bi bila stvar i označena kao imenica, a sama arhitektura

aktivnost. Građevina je struktura, gomila utrošenih prirodnih resursa, ona nam ne pruža
ono što nam je potrebno od arhitekture. Možemo reći da imamo stvari: auto, knjigu,
zgradu, kuću…Arhitekturu možemo samo doživeti. Ona je nešto što se dešava.
Potrebna nam je arhitektura izvan građevina, jer građevine nisu dovoljne. Arhitektura je
izvan, unutar, pre i posle građevine. Kako Aron Betski u svom manifestu “Arhitektura s
one strane gradnje” piše: “Building is building. It is a verb.”

“Moglo bi izgledati da je imati normalna funkcija našeg života: da bistmo mogli

živeti – moramo imati stvari. Pa i više od toga, moramo imati stvari da bismo mogli u
njima uživati.” Da bismo mogli živeti moramo imati krov nad glavom. Oni koji imaju više,
moći će sebi da priušte i luksuzniji boravak i veće uživanje u stanovanju. “…moglo bi
izgledati da je sama bit bivstvovanja imanje, da čovek nije ništa ako nema ništa.”
Oduvek objekti oslikavaju društveni status jednog čoveka, zajednice, društva.
Građevine kao dominantne i najglomaznije stvari najbolje oslikavaju imanje ali ne i
bivstvovanje čoveka u društvu. U današnjem vremenu radikalnog hedonizma i
individualnog egoizma kuće predstavljaju statusni simbol, nekad dovodeći u pitanje
njenu osnovnu svrhu i upotrebljivost.

„U strukturi imanja vlada neživa reč, u strukturi bivsvovanja živo i neizrecivo

iskustvo.“

Ako Fromove reči primenimo na arhitekturu, možemo reći da arhitekta na

prostore koje stvara prenosi svoje ideje, motivacije i verovanja koja su mešavina
pogrešne informacije, predrasuda, iracionalnih strasti, racionalizacija, preduverenja gde
komadići istine plivaju okolo i daju utisak, mada iskrivljen, da je celokupna mešavina
istinita i da je on stvorio nešto inovativno. Možda funkcionalnije, možda uzbudljivije i
dramatičnije? A šta je ono što je stvarno potrebno arhitekturi našeg doba? Treba probiti
iluziju i zahvatiti stvarnost. Sve zavisi od arhitekte.

Oblikujući spoljašnje prostore, arhitekta utiče na mase ljudi svojim delima koja ne
mogu biti izbegnuta. Muzičku kompoziciju ne moramo slušati ako nam se ne dopada,
vajarska dela i slike ne moramo gledati, ali arhitektura je svuda oko nas. Nije potrebno
da nešto posedujemo da bi u tome mogli uživati ili da bi to mogli upotrebljavati. „U
modusu bivstvovanja više nego jedna osoba – zapravo milioni ljudi – mogu sudelovati u
uživanju u nekom predmetu budući da ne postoji potreba – ni želja – da se on ima kao
uslov da se u njemu uživa.“

Nažalost, uspeh u arhitekturi najvećim delom zavisi od toga koliko uspešno neko
prodaje svoju ličnost i delo, ono postaje prepoznatljiv brend, a čovek sebe doživljava
kao robu, ustvari istovremeno kao prodavača i kao robu koja se prodaje. Čovekova
sreća i život postaju manje bitni, a cilj je biti što bolje prilagpđen tržištu, po principu: „Ja
sam onakav kakvog me želiš.“

„ ...ako želiš vršiti uticaj na druge ljude, moraš stvarno biti čovek koji deluje
podstičući i unapređujući druge ljude. Svaki od tvojih odnosa prema čoveku – i prema
prirodi – mora biti određeno ispoljavanje individualnog života koji odgovara predmetu
tvoje volje.“ (Marks)

Da li današnja arhitektura pati, ali ne zna od čega pati? Baš kao i Frojd pred
svojim pacijentima imamo zadatak da napustimo svoje iluzije i pronađemo pravi uzrok.
Ali dijagnozu razni tumači mogu različito interpretirati. „Bolesnikova slika o uzroku
njegove patnje je obično najnepouzdanija osnova za dijagnozu.“ Stvar je u pronalaženju
uzroka i njegovo uklanjanje. Svaki arhitekta ima svoje individualne stavove i razloge za
podržavanje određenog načina projektovanja.

Ako kroz modus bivstvovanja imati, analiziramo dela Zahe Hadid, koja je jedna
od najvećih „zvezda“ današnje arhitektonske scene, ona će na posmatrača ili korisnika
prostora ostaviti dramatičan utisak i prepoznatljivu formu, toliko prepoznatljivu, da sva
njena dizajnerska dela, od cipela do zgrade liče jedni na druge. Pitanje je da li su dela
na kojima stoji njen potpis dobro promišljena u skladu sa potrebama korisnika i
vremenom u kome živimo koje se svakodnevno menja, ili je njeno ime postalo brend? U
takvoj, sterilnoj arhitekturi koju ona stvara čovek izgleda kao višak.

Njena dela predstavljaju naše moderno doba i sve više liče na pretpostavke
arhitektonskih dela u budućnosti zbog skulpturalnih formi, odsustva boja, i
monumentalnosti objekata. Jedan takav objekat predstavlja ideološki fetiš, o čemu je
pisao Slavoj Žižek, slovenački psihoanalitičar, učenik Žaka Lakana, poznat i po svojim
predavanjima vezanim za filozofiju, kritiku društva i sociologiju. Na njegovom
predavanju o arhitekturi kaže: „Osnovna poruka je, u stvariveoma skromna. Nisam
siguran da znam mnogo, odnosno siguran sam da ne znam mnogo o arhitekturi, ali to
ne umanjuje moje zanimanje za nju. Arhitektura je za mene izvrstan primer kako
ideologija deluje tačno tamo gde misliš da je nikad nećeš naći, čak i u zgradama, i to ne
samo u zgradama u širem smislu, u smislu kuće, već i u kućnim aparatima i sličnom.
Čak i najobičniji svakodnevni predmeti, mogu biti ne samo predmet upotrebe već i
razmišljanja.“ Ideologija nije samo stvar mišljenja, već i gradnje, stvaranja.

Zaha Hadid u prostoru koji je projektovala. Da li čovek pripada tu? Navike u prostoru ne
mogu biti uslovljene nečim što je vizuelno.
http://southernexposure1.squarespace.com/southern-exposure/?currentPage=33

Kuhinja Petera Cumtora koja je prilagođena korišćenju čoveka. Ako na šporet

stavimo šerpu ona neće narušiti izgled prostora i atmosferu u njemu.

Peter Cumtor je švajcarski arhitekta koji obraća pažnju na proces stvaranja

objekta i atmosferu koju grade granice prostora i detalji u njemu. Nešto što bi mogli
nazvati protiv-tezom groznici “ikoničnih” zgrada. On odbija da učestvuje u
arhitektonskom marketinškom vašaru i zato je dugo bio nepoznat široj publici.

Njegove projekte možemo analizirati u okviru učenja Žaka Lakana o kognitivnom

sistemu u strukturi čovekovog psihičkog aparata – realno, imaginarno i simboličko.
Prema učenju ovog francuskog psihoanalitičara, čovek je presek ova tri poretka.
Imaginarno predstavlja sistem identifikacija, počevši od ogledala, do likova sa televizije,
interneta i fejsbuka. Simboličko je sistem normi (nad-ja, super ego), koje nas upućuju
šta trebamo biti. Realno nije stvarnost, nego ono što se opire simbolizaciji, što se ne
može shvatiti. Dakle, stvarajući delo, autor se mora povinovati simboličkom zakonu,
zakonu kulture kojoj pripada. Ali na neki način, ukoliko stvaralac prodire u nešto novo,
mora ga i dovesti u pitanje.
 „Idem na lice mesta, ispitujem, proučavam zadatke, uživljavam se. U jednom
trenutku već dođe ideja, pojavi se slika. Opisujem ljudima sliku koju imam i posmatram
kako oni na nju reaguju.“ Slika o kojoj Cumptor govori može se uporediti sa imaginarnim
poretkom u fazi ogledala, kada čovek konstruiše vlastiti identitet kao idealno ja. Ono što
on vidi je imaginarna slika idealnog koja želi da udovolji simboličkom.

On vidi više od vizuelnog aspekta projekta, od poda do tavanice. Bitno mu je ono

kako se osećamo kada ih prstima dodirujemo, kako oni mirišu, kakve vibracije i kakav
zvuk proizvode i kakve asocijacije, slike i sećanja evociraju. Isto možemo reći i za živog
čoveka, i za arhitekturu Petera Cumptora koja živi kroz vreme u inetaraktivnom odnosu
sa socijalnom sredinom. Danas je, rekla bih, socijalna funkcija arhitekture iznad
utilitarne funkcije. “Miris je možda samo ugodan, no koliko je jači osjećaj kada taj miris
povežete s kolačem svoje majke?“

Imaginarna arhitektura je na principu crno-belo, dobro-zlo, dakle strogo

poštovanje pravila (kao što dete kopira svog idola), uz uverenje da bi njihovo kršenje
bilo pogrešno. Kao kada bi neko sagradio kuću iz srednjeg veka u centru savremenog
grada, smatrajući da ona prdstavlja izraz pobune i borbe protiv svih nakaradnosti
savremenog sveta, a u stvari vodi neukusu i kiču. (Etno stil)

http://i217.photobucket.com/albums/cc120/alhemicar/DSC_2747-1.jpg
 „Intuicija, osjećaji, uzbuđenje i asocijacije velika su priča. To je sjećanje na
prikupljanje stvari, na reakcije…” Ovaj Cumtorov citat govori o simboličkom poretku kao
socijalizacijom naučenom skupu verovanja, stavova i vrednosti. Govori o tome kako mi
iz svog okruženja upijamo ono u šta ćemo kasnije bezpogovorno verovati, ka čemu
ćemo težiti. “No, svjesnoj reakciji prethode osjećajni, nesvjesni refleksi, koji vas gotovo
napadaju. Zatim, odmah uskače inteligencija, koju slijedi intelekt.”

“Mislim da, pojedinačno, osjećaji koji su vrlo unutarnji, također su i vrlo, vrlo
zajednički.” Dakle, pojedinac vidi svet oko sebe na osnovu znanja akumuliranog kroz
niz generacija. Na primer, Peter Cumtor rođen je i danas živi u jednom seocetu u
Švajcarskoj. Čitav život okružen je prirodom, planinama, velikim prostranstvima I
veličanstvenim pogledima. Zato oseća materijale, najviše koristi drvo i kamen.

http://www.homedsgn.com/2013/02/01/zumthor-vacation-homes-in-leis/

Dok, na primer holandski arhitektonski studio MVRDV, ima sasvim drugačiji pristup
projektovanju od švajcarskog arhitekte. Objekti su kubični i sa velikim staklenim
površinama. Ta “kompleksna mreža pravila” predstavlja simbolički poredak.

http://www.samuelludwig.com/mvrdv/
 Simbolička arhitektura bila bi ona koja stvara po strogom kanonu nekog
savremenog pravca, kao što su neboderi od stakla kao simboli ekonomskog napretka.
Tu bi pripadala dela i kao sublimni objekti ideologije, fetiši, predmeti slepog obožavanja,
koji, u stvari vladaju nama.

http://www.greenstonepatent.com/charlottesville-greenstone-
blog/uploaded_images/greengherkin-710834.jpg

Ideološko mišljenje širi se kroz predmete, pa i građevine koje svakodnevno

koristimo. Ono primarno u ideologiji jeste ideološka fantazija koja stavnost čini
iracionalnom zbog toga što postavlja “ideološke fetiše”, obožavane objekte. “Fetiš je
ustvari objekt kojim se pokušava opovrgnuti postojanje ograničenja uživanja i
zadovoljstva.”

Da li svaki neboder ima smisla, čak i onda kada funkcionalnost ispašta usled
zadovoljenja statike? Ekscentrične forme dobijaju medijsku pažnju, ali nisu održive.

“Apsolutna arhitektura” Valtera Pišlera i Hansa Holajna jeste još jedan primer
fetiša u arhitekturi. “Arhitektura je otelotvorenje moći i težnji nekolicine. Ona
podrazumeva oslobođenje od svog predmeta, čoveka.” Oslobađajući arhitekturu njene
osnovne svrhe, služenja čoveku, oni robuju samom građevini kao predmetu, fetišu.
“Zgrada nije zaklon ili utočište. Zgrada je ona sama. Forma ne prati funciju.”

Cilj arhitekture jeste da služi čoveku, a ne obrnuto. Da bi to uspeli moramo se

osloboditi svojih fetiša i imaginarnih identifikacija i oblikovati svoja dela prema interesu
čoveka.

Jer će realno uvek prodirati „iznutra“, postojaće nešto što se ne može

simbolizovati, objasniti, što je ludo do krajnih granica, nepojmljivo...

Slavoj Žižek: “… činjenica da se realno pojavljuje i da je dostupno samo kroz

simboličko ne opravdava razmišljanje o njemu kao o imanentnom elementu
simboličkog; realno je upravo ono što se opire i izbegava zahvat simboličkog i što je,
upravo zato, zamjetljivo unutar simboličkog u obliku njegovih poremećaja.”

http://www.opensocietyfoundations.org/voices/roma-political-life-romania-france-roma-
migrants
Literatura:

Erih From, Imati ili biti, Narodna knjiga –Alfa, Beograd, 1998.

Matko Sorić, Koncepti postmodernističke filozofije, Zadar, 2010.

Official catalogue of the 2008 Venice Biennale of Architecture; OUT THERE: ARCHITECTURE BEYOND
BUILDING Vol. 5: MANIFESTOS; AARON BETSKY, ARCHITECTURE BEYOND BUILDING p.18-
21;ARHITEKTURA S ONE STRANE GRADNJE

Programs and Manifestos on 20th-century Architecture; Edited by Ulrich Conrads; The MIT Press,
Cambridge, Massachussetts

Maturski rad Tamare Stričević

http://zarez.hr/clanci/razgovor-s-peterom-zumthorom, preuzeto 28.12.2014.

http://www.arhitekton.net/hedonisticko-asketska-fuzija-hedonist-ascetic-fusion-2/?lang=sr, preuzeto
28.12.2014.