Fakultet za medije i komunikacije

Univerziteta Singidunum
Departman: Psihologija

Kič objekat - Kič subjekat

(esej)

Predmet: Kič s predumišljajem: Savremene prakse kempa

Profesor: Luka Bešlagić

Student: Nemanja Tajsić

Broj indeksa: 1182/22

Datum: 10. mart 2023.

Izjava o validnosti rada:

Potvrđujem svojim potpisom da nisam pokušao da tuđi rad predstavim kao svoj, osim na mestima gde je
to izričito naznačeno, kao i da mi je poznato da ću u slučaju plagijata biti isključen sa daljih studija. Poznato
mi je i da Fakultet ima sva prava da raspolaže mojim radom.
 1

Sa trendom neo neo liberalizma koji nam je stigao sa zapada daje se značaj
individualnom naspram kolektivnog i društvenog. Izražajna sloboda pojedinca postavlja se
kao vrednost koja treba da bude prepoznata i prihvaćena od strane ostatka društva, ma
kakva ona bila i naročito kada daleko odskače od onoga što veći deo društva tradicionalno
definiše kao svoje vrednosti, dok se istovremeno nameće i propagira sreća kao ultimativni
ideal kome pojedinac treba da teži. Zahvaljujući tome danas dolazimo do potpunog
obesmišljavanja onoga što se tradicionalno posmatralo kao vredno u umetnosti, pa i
samom čoveku, ali to nije ništa novo, o čemu ću napisati par reči kasnije, pa i sama tako
reciklirana misao gubi svoju vrednost u nekoj meri zbog odsustva originalnosti. Čvrsto
povezivanje pojmova slobode i sreće, i sama kontrukcija istih unutar logičkog procesa
pojedinca, deluje kao neka skrivena agenda i sastavni deo nametnutog nam
konzumerističkog stila života kojem uveliko robujemo nesvesno se odričući slobode kojoj
neprestano očajnički težimo. Žan-Pol Sartr je smatrao da je sloboda užasavajuća jer je sve
moguće. Danas je, verovatno više nego ikada, moguće svašta nešto proglasiti umetnošću i
svaka kritika protiv iste lako može naići na osudu i pokupiti etiketu hejterskog stava,
nekada čak i govora mržnje. Ono što je zapravo srž njegove konstatacije je da zaista jeste
užasavajuće što sa ultimativnom slobodom dolazi ista takva i odgovornost koja na kraju
pada na samog pojedinca dok društvo ne snosi udeo u tome u vremenu u kom živimo.
Moglo bi se debatovati o instrumentalizaciji umetnosti u svim sferama i prikrivenim
motivima za popularizaciju bilo čega što se u umetnosti pojavilo u proteklih sto godina. U
svom delu "Država" Platon je jako interesantno izneo da umetnost treba strogo kontrolisati
sa vrha države prvenstveno zbog moćnog uticaja koji može ostvariti na društvo u celini,
najpre misleći na negativne uticaje u smislu korumpiranja duše i uma pojedinca, a na štetu
zdrave i racionalne misli. Samu umetnost je definisao kao kopiju kopije i potpuno
obesmislio vrednost svakog umetničkog dela u pokušaju da približi svoj stav o
nesavršenosti i neadekvatnosti takvog načina depikcije misli i emocija iz kojih proističe
umetničko delo. Iz Platonovog ugla posmatranja umetnosti kao čovekovog izražaja
kompletnu umetnost bismo mogli podvesti pod plašt zgodno konstruisanog pojma "kič" iz
razloga što se jeftinim načinom i tehnikama nastoji predstaviti i materijalizovati nešto
nematerijalno u samoj srži u kojoj umetnost nastaje. Tradicionalno kič predstavlja
umetnički ili kulturni fenomen koji karakteriše površnost, sentimentalnost i neoriginalnost.
Obično se masovno proizvodi i plasira na tržište širokoj publici, i ima za cilj da se dopadne
popularnim ukusima i preferencijama, a ne da ih ospori ili potkopa. Kič često uključuje
klišee ili idealizovane slike, a često je kreiran niskokvalitetnim materijalima i tehnikama.
Termin "kič" se često koristi pežorativno tako da etiketira kulturne proizvode za koje se
smatra da su drečavi, neukusni ili nemaju umetničku vrednost.

Ako kič subjekat posmatramo uzimajući u obzir samu etimologiju reči "subjekat"
govoreći o prostim elementima koji nešto definišu kao kič objekat iz prethodno navedenog
objašnjenja toga šta kič predstavlja dovoljno je jasno da se radi o sadržaju i materiji koja na
prvi pogled jasno oslikava sentimentalnost, kliše, romantizaciju, nostalgiju, krhkost i druge
načine direktnog izazivanja emocija i osećanja kod posmatrača bez ikakve dublje poruke ili
smisla. Nalazim da je daleko interesantnije za kič subjekat uzeti osobu koja proizvodi,
poseduje, vrednuje i uživa u kič objektu kao da je validno i vredno umetničko delo.
Relacioni odnos kič objekat - kič subjekat bi, po mom mišljenju, bilo najzanimljivije
posmatrati kao dilemu kauzalnosti. Šta je starije - kič objekat, ili kič subjekat? Koja je
svrha postojanja jednog, odnosno drugog, a neodvojivi su u samoj osnovi? Da li je kič
objekat jednostavan proizvod kič subjekata, ili je kič subjekat samo zgodan način kič
objekata da proizvede novi kič objekat? Ne pronalazim definitivne odgovore na ova
 2

pitanja, a o njima se može puno razmišljati i razgovarati jer, kao i druge teme i ovde "svi
putevi vode u Rim", odnosno doveli bi do egzistencijalnih pitanja kojima se čovek bavi
verovatno od uvek. Nisam slučajno, postavljanjem ovakvih pitanja, a polazeći od dileme
kauzalnosti, kiču dodelio karakteristike žive materije jer bojim se da je kič vitalniji od bilo
koga od nas pojedinačno i da će nas nadaleko nadživeti menjajući forme i adaptirajući se
kroz vreme.