Učitavanje Hamletovog duha u Paskalovim Mislima

Svako je jedno sve sam sebi, jer kada on umre, to sve je umrlo za njega. I otuda dolazi da svako
misli da je on sve za sve ljude. Ne treba suditi o prirodi po nama, već po njoj. (457.)1

Prethodno citirana Paskalova misao u sebi nosi renesansni duh jednog uomo universale, gde se
prepoznaje izvesna doza humanizma i individualizma; čovek se posmatra iz njegove sopstvene
pozicije, subjektivno i sa nagoveštajima antropocentrizma. Protivrečno tome, poslednja rečenica
457. misli negira takav stav, i smisao, zajedno sa fokusom, prebacuje na prirodu gde je ona
doživljena poput entiteta samoj sebi. Slično tome, Šekspir u svojoj tragediji Hamlet, u
istoimenog tragičkog junaka implementuje zajedničku suštinu:

(...) Kakvo je remek-delo čovek! Kako je plemenit umom! Kako neogranočen po sposobnostima!
Kako je u obliku i pokretu skladan i celishodan! Kako je izrazom sličan anđelu. Kako po razumu
naliči na boga – ukras sveta, uzor svega života! – Pa ipak, šta je za mene ta kvintesencija
prašine? (...)2 (I, 2)

Posredstvom Hamleta Šekspir izražava ideju ništavnosti čoveka pred prirodom i sveopštim
postojanjem u vremenu; Hamlet jeste renesansni duh koji se bori sa sebi svojstvenim
skepticizmom, i izgradivši takvog lika, Šekspir na izvestan način, poput Paskala, kritikuje
apsolutan antropocentrizam i ističe slabost jedinke pred silom prirode i proticanja vremena.

Rečitost je slikanje misli; te tako oni koji, završivši slkanje, još dodaju, prave sliku umesto lika.
(26.)3

Slika u ovom slučaju ima negativnu konotaciju u odnosu na lik; slika se doživljava kao preterano
podražavanje, stvaranje veštačke, zamišljene stvarnosti; lik predstavlja portret rađen prema
prirodi, određenom modelu, verodostojno i umereno. Iz ove misli može da se iščita i Horacijeva
poetika i načelo skladnosti, mere i celovitosti, gde je za uspešno delo potrebna visoka svest o
sopstvenim sposobnostima, zajedno sa ujednačenom upotrebom veštine i talenta. Kod Hamleta
takođe možemo da vidimo nastavak Horacijeve tradicije:

Ali ne budite ni suviše krotki, već neka vas uči vaše rođeno osećanje mere: udesite radnju prema
reči, a reč prema radnji, i naročito se starajte da nikad ne prekoračite granice prirode. Jer
svaka takva preteranost promaši cilj glume, čiji je zadatak, u početku i sad, bio i jeste da bude,
takoreći ogledalo prirode (...)4 (III,2)

1
Blez Paskal, Misli, BIGZ, Beograd, 1988, str, 210.
2
Vilijam Šekspir, Četiri tragedije: Romeo i Julija, Hamlet, Magbet, Kralj Lir, Laguna, Beograd, 2012, str, 230.
3
Blez Paskal, Misli, BIGZ, Beograd, 1988, str, 43.
4
Vilijam Šekspir, Četiri tragedije: Romeo i Julija, Hamlet, Magbet, Kralj Lir, Laguna, Beograd, 2012, str, 249.
Što je kod Paskala slika, odnosno slikanje, to je kod Šekspira u ovom kontekstu gluma. Obojica
nagoveštavaju takvu umetnost koja treba da predstavlja ogledalo prirode, njenu kompletnu
imitaciju.

Prvo Hamlet, a potom Misli, predstavljaju neiscrpan izvor mudrosti i večnih životnih istina; oba
dela poseduju izvesnu otvorenost ka tradiciji5 i imaju mogućnost da uspostave snažne
korespodencije sa čitavim kanonom svetske književnosti unutar te iste tradicije.

Jana Ilić

LITERATURA:

1. Paskal, Blez, Misli. BIGZ. Beograd. 1988.

2. Šekspir, Vilijem, Četiri tragedije: Romeo i Julija, Hamlet, Magbet, Kralj Lir. Laguna.
Beograd. 2012.

5
Pojam tradicije je ovde upotrebljen na onaj način na koji ga T.S.Eliot upotrebljava u eseju Tradicija i individualni
talenat.