SCENA DRUGA

Verona. Kapuletov vrt. (Romeo stupa napred.)

ROMEO

Ko ranjen nije ranjenom se ruga.

(Gore, na prozoru, pojavljuje se Julija.)

Al' tiho! Šta svetli to kroz prozor taj?

Gle, to je istok, a Julija sunce.

Ustani, lepo sunce, i dotuci

zavidljivu lunu, već bledu od jeda

što si ti, njena deva, mnogo lepša.

Nemoj joj više biti pratilja,

jer je zavidljiva. Odežda je njenih

vestalki zelene, bolešljive boje,

Samo je lude nose; odbaci je

Evo mi, drage, evo ljubavi.

O kad bi to znala! Ona govori,

al' ne kaže ništa. No šta mari!

Oko joj govori, njemu odgovaram.

Drzak sam, ona ne govori meni.

Dve najlepše zvezde na nebeskom svodu,

odlazeć nekud, mole oči njene

da trepere u njinim sferama

do njinog povratka. Šta bi bilo da su

te oči tamo, a one u njenoj

glavi? Sjaj bi njenog lica postideo

te zvezde onako kao sveću dan.

Njene bi oči zračile s nebesa

kroz prostor tako da bi ptice sve

zapevale misleć da je prošla noć.

Gle kako obraz naslanja na ruku!

Da sam rukavica da dirnem obraz taj!

JULIJA

Vaj!

ROMEO (za sebe)

Ona govori. O, govori opet,

anđele svetli, jer blistaš nada mnom

u ovoj noći ko krilati glasnik

zadivljenim očima smrtnika,

što ga zaturene glave posmatraju

kad uzjaše na spore oblake

i jedri grudima vazduha.

JULIJA

Romeo,

o, Romeo! Zašto si Romeo?

Odreci se oca i odbaci ime;

ili ako nećeš, budi mi zakleti

dragan, pa ja neću biti više

Kapuletova.

ROMEO (za sebe)

Da l' da slušam još

il' da odgovorim?

JULIJA

Neprijatelj moj

to je tvoje ime. Ti bi bio ti

i kad ne bi bio Montagi. O budi

neko drugo ime! Šta je to Montagi?

To nije ruka, noga, ni mišica,

ni lice, niti ma šta od čoveka.

Šta sadrži ime? Ruža bi davala

slatki miris, pa ma kako je mi zvali.

I Romeo bi, i da se ne zove

tako, zadržao svoje savršenstvo

i bez tog imenaLRomeo, odbaci

to ime što nije deo tebe sama,

pa sam sva tvoja.

ROMEO

Hvatam te za reč.

Nazovi me dragim, i biću ponovo

kršten; odsada nisam Romeo.

JULIJA

Ko si ti što si, skriven plaštom noći,

dokučio mojih tajnih misli tok?

ROMEO

Ne znam kako ću se imenom kazati,

svetiteljko mila. Ime je to mrsko

meni, jer je ono neprijatelj tvoj.

Da je napisano, ja bih ga pocepo.

JULIJA

Moje uši nisu uggale ni sto

reči s tvog jezika, a već mu znam zvuk.

Zar nisi Romeo i Montagi ti?

ROMEO

Ni jedno, lepa, ako su ti mrski.

JULIJA

Reci kako si došao ovamo,

i zašto? Zidovi vrta su visoki,

teški za prelaz, a s obzirom ko si,

za tebe je ovo mesto sama smrt,

ako te tu nađe kakav rođak moj.

ROMEO

Na lakim krilima ljubavi sam zid

ireleteo; jer kamene međe

ne mogu šLsad zadržati ljubav;

a što ljubav može, ona to i sme.

Rođaci tvoji prepreka mi nisu.

JULIJA

Ako te oni vide, ubiće te.

ROMEO

Vaj, veća opasnost u oku je tvom

nego u dvadeset njihovih mačeva.

Pogledaj me milo, pa me mržnja njina

ne može raniti.

JULIJA

Ne bih za sav svet

volela da te spaze.

ROMEO

Noćni plašt

skriva me dobro od oka njihovog.

Ako me ne voliš, nek' me nađu tu;

bolje da me njina mržnja ubije

no da me bez tvoje ljubavi smrt štedi.

JULIJA

Ko ti je ovamo pokazao put?

ROMEO

Ljubav; ona me je podstakla da tragam.

Dala mi je savet, a ja oči njoj.

Nisam moreplovac, al' da si daleko

ko obala koju zapljuskuje

najdalje more, ja bih zaplovio

na sreću radi takvog blaga.

JULIJA

Znaš,

da mi na lice masku stavlja noć,

inače bi mi devojačka rumen

oblila obraze što si čuo šta sam

govorila noćas. Rado bih se ja

držala navike, rado reč porekla.

Al' zbogom naviko! Voliš li me? Znam,

reći ćeš: „Da", i primiću tu reč.

Al' i zaklet možeš postati neveran.

Na ljubavnička krivokletstva, kažu,

dobroćudno se smeje Jupiter.

Plemeniti Romeo, iskreno

reci da l' me voliš. Ako misliš da sam

brzo osvojena, mrštiću se, pa ću

jogunasto, kad me prosiš, reći: „Ne",

mada inače ne bih za sav svet.

Da, lepi Montagi, ja sam zaljubljena

isuviše, pa bi mogao misliti

da sam lakoumna; al' veruj, plemiću,

vernija ću biti od tih što se bolje

prave uzdržljivim. Bila bih i ja

uzdržljivija, priznajem, da nisi

pre nego primetih čuo ovu strasnu

ispovest moje verne ljubavi.

Oprosti, i lakom zanosu ne pridaj

predaju što ti tamna otkri noć.

ROMEO

Kunem se. gospo, blaženim mesecom

Što srebrom krasi sve krune drveća.

JULIJA

O, ne kuni se nestalnim mesecom

što mesečno menja svoj okrugli lik,

da i tvoja ljubav ne postane takva.

ROMEO

Čime da se kunem?

JULIJA

Nemoj se ni kleti;

il' ako hoćeš, zakuni se svojim

divotnim bićem koje mi je bog

obožavanja, pa ću verovati.

ROMEO

Ako ikad mila ljubav srca mog...

JULIJA

Ne. ne kuni se. Mada se radujem

tebi, ova me noćašnja veridba

ne raduje; suviše je nagla.

nepromišljena odveć, mnogo brza,

suviše slična munji koja mine

pre no što čovek može reći: „Seva"'

Laku noć, mili. Ovaj pupoljak

ljubavi će možda, na dahu leta tog

što vodi zrenju, biti divan cvet

za naš idući susret. Laku noć,

laku noć! Neka slatki mir i pokoj

budu u tvom srcu ko što su u mom.

ROMEO

O, ostavljaš me nezadovoljenog.

JULIJA

Šta bi te noćas zadovoljilo?

ROMEO

Veran zavet tvoje ljubavi za moj.

JULIJA

Pre sam ga dala no što si tražio,

a volela bih da još nije dat.

ROMEO

Zar bi ga povukla. Zašto, mila moja?

JULIJA

Samo da ga opet od sveg srca dam.

Al' ipak želim samo to što imam.

Darežljivost mi beskrajna ko more,

a moja ljubav duboka ko ono,

pa što više dajem, sve to više imam,

jer su beskonačne. Čujem neki šum.

Ljubavi mila, zbogom...

(Dadilja zove iznutra.)

Sad ću, dado!

- Mili Montagi, budi vazda veran.

Ostani još malo, vratiću se sad.

(Julija odlazi unutra.)

ROMEO

O blažena, blažena noći! Strepim,

kad je noć, da je sve to samo san,

odveć lep da bi stvarno postojao.

(Julija se pojavljuje na prozoru.)

JULIJA

Tri reči, mili Romeo, pa onda

laku noć zbilja. Ako ti je ljubav

časna, a namera brak, javi mi sutra,

po onome koga budem poslala,

gde i kad hoćeš da se obred svrši,

pa u tvoje ruke sudbinu predajem

i idem s tobom, gospodaru moj,

i na kraj sveta.
SEDMA POJAVA

ROKSANA, KRISTIJAN, SIRANO koji se sakrio ispod balkona.

ROKSANA (otvori pola prozora):

Ko me viče?

KRISTIJAN:

Ja!

ROKSANA:

Ko?

KRISTIJAN:

Kristijan! Zbog mraka

Ne vidi se!

ROKSANA (sa potcenjivanjem):

A, vi!

KRISTIJAN:

Hoću da produžim!

ROKSANA:

Ne, ne! Danas moram da se na vas tužim!

Loše govorite!

KRISTIJAN:

Milost!

SIRANO (ispod balkona, Kristijanu):

Malo tiše!

ROKSANA:

Odlazite! Vi me ne volite više!

KRISTIJAN (kome Sirano šapuće reči):

Šta? Takva... optužba? O, pravedni... Bože!

Sve više vas... volim!

ROKSANA (koja je već htela da zatvori prozor):

Oho, to već može!

KRISTIJAN (stalno ponavlja Siranove reči):

Ljubav... ko u ljuljci... rasla mi u duši...

Svirepa... da htede... dušu da uguši...

ROKSANA (iziđe na balkon):

Što duša tu ljubav, da bi sebe spasla,

Ne udavi dok je u kolevci rasla?

KRISTIJAN (i dalje ponavlja):

Htede... ali grdna... teškoća se javi...

Novorođenče je... bilo... Herkul pravi...

ROKSANA:

Lepo!

KRISTIJAN (isto):

U povoju... zadavi dve zmije...

Oholost i... sumnju...

ROKSANA (nasloni se preko balkona):

A, to zgoreg nije!

Al' što su vam reči danas tako trome?

Da bolovi kakvi maštu vam ne lome?

SIRANO (gurne Kristijana pod balkon a sam

stane na njegovo mesto):

Ovako je teško! Sam ću napred stati!

ROKSANA:

Što mucate tako volela bih znati?

SIRANO (poluglasno, kao Kristijan):

Noć je, pa vam reči uho jedva vide!

ROKSANA:

Kako moje reči!

SIRANO:

Njima lakše ide!

U srce mi slaze, pa su bolje sreće:

Uho vam je malo, moje srce veće!

Zatim, reči vaše k meni dole beže,

A moje se penju: to je, gospo, teže!

ROKSANA:

Ali ta teškoća sad je nešto manja?

SIRANO:

Jer već izučiše veštinu penjanja!

ROKSANA:

Zbilja, ja sam ovde mnogo na visini!

SIRANO:

Da bih mrtav pao, tako mi se čini,

Da reči vam tvrđe u srce me lupe!

ROKSANA (učini pokret):

Sići ću tad!

SIRANO (živo):

Ne, ne!
ROKSANA (pokazuje klupu ispod balkona):

Eno tamo klupe!

Popnite se!

SIRANO (povuče se uplašeno u mrak):

Ne, ne!

ROKSANA:

Što?

SIRANO (koga zanos sve više obuzima):

Kad smo već sami,

Govorimo tiho u tami...

ROKSANA:

U tami?

SIRANO:

Da se ne vidimo, šta divnije pada!

Vi nazrete jedva kako kroz noć sada

Crn i dug ogrtač vetrić zatalasa,

Ja haljinu letnju kako se belasa;

Ja sam senka samo, vi blesak što zrači!

Da znate šta meni trenut ovaj znači!

Jer ako se, katkad, više rečit biva...

ROKSANA:

Često!

SIRANO:

To što u dnu srca mog počiva

Ja prećutah!
ROKSANA:

Zašto?

SIRANO:

Uzrok tome jesu...

ROKSANA:

Šta to?

SIRANO:

Oči vaše što svakog zanesu!

Al' me ovo veče hrabro napred goni!

Da prvi put...

ROKSANA:

Zbilja, glas vam čudno zvoni!

SIRANO (približi se, grozničavo):

Sasvim čudno, jer ja smem da samo noću

Budem svoj! I zato...

(Zastane zbunjeno.)

Al' gde sam? Šta hoću?

Oprostite! Ne znam šta se zbiva ovo...

Za mene je sve to odveć divno... novo...

ROKSANA:

Novo?

SIRANO (uzalud pokušava da se pribere):

Novo, jer se dosad... uvek plaših...

Jedino podsmeha... i tuđih... i vaših...

ROKSANA:
Podsmeha? Zbog čega?

SIRANO:

Ja uzlećem, snevam,

Al' od stida srce duhom zaodevam!

Skinuo bih zvezdu, ali me strah preči:

Da me ne ismeju, ja sve kitim reči!

ROKSANA:

Pa to je baš lepo!

SIRANO:

Sad ne ko inače!

ROKSANA:

Čudim se! Šta treba te reči da znače?

SIRANO:

Amor, tul i strele neka dalje beže,

Sad su nam potrebne stvari više sveže!

Ne kap po kap što bi muza iz svog vrela,

U naprsku zlatnu, u dušu nam snela;

Iz prirodne reke što bujicom lije

Nek se duša naša do volje napije!

ROKSANA:

A duh?

SIRANO:

Što ste tu još, on mi pomoć pruži.

Al' će miris ovaj što oko nas kruži,

Čas i noć ta da se prave slasti liše,

Ako govorimo ko što pesnik piše!

Neka nam se pogled među zvezde vine,

Sve veštačko će se sa nas da raspline!

Alhemijom našom, slutnja me ne vara,

Pravo osećanje postalo bi para!

U toj praznoj pari ja za dušu strepim:

Da se i najlepše ne učini lepim!

ROKSANA:

Al duh?

SIRANO:

U ljubavi ja se njega gnušam!

Zločin je da njime dugo sreću kušam!

A doći će, zatim, i taj trenut sveti

Teško onom koji tu slast ne oseti!

Kad ljubav toliko otmena se javi

Da je duhovita reč samo skrnavi!

ROKSANA:

E, lepo! I mi se nadamo toj sreći!

Kakve reči ćete onda meni reći?

SIRANO:

Sve, sve što mi padnu, pred vas ću da met'em,

Razbacano, u struk neću da ih pletem:

Ja te volim, lud sam, pun bola i rana!

Srce mi sad liči na zvono, Roksana,

Gde je ime tvoje. Kako drhti ono,

Ime tvoje zvoni, jer se ljulja zvono.

Sve sitnice tvoje pamtim, jer mi gode:

Lani, osmog maja, ti ujutru ode

Drukče očešljana nego sedmog maja.

I kao što drugi od sunčeva sjaja

U očima dugo zlatne pruge nose,

I ja tad, od sjaja tvoje plave kose,

Videh, sav zanesen, samo pege plave!

ROKSANA (uzbuđeno):

To je ljubav...

SIRANO:

Jeste, od ljubavi prave,

Strašan, ljubomoran, u meni izbije

Taj osećaj! Ali samoživa nije!

Za tvoju bih sreću rado svoju dao,

Ti ne bi ni znala šta sam žrtvovao!

Jedino da čujem, skriven, pun spokoja,

Smeh te sreće koju rodi žrtva moja.

Svaki pogled tvoj mi svu dušu začara,

Vrlinu mi novu, hrabrost novu stvara!

Da li me razumeš i da li ćeš moći

Da osetiš dušu što u ovoj noći

Penje se ka tebi! Da l' me sreća kuša?

Divna noć, a ona reči moje sluša!

Ona!... Ne nadah se nikad takvoj sreći!

Sad mogu, Roksana, mirno u grob leći!

Moje reči tebi sav taj zanos čine,

Te, ko list međ' lišćem, drhtiš od miline!

Jeste, vi drhtite usred plavih grana!

Ah, ti drhtiš, a ja osećam, Roksana,

To drhtanje slatko kako sa visina

Silazi polako niz grane jasmina!

(Poljubi strasno vrh jedne grane što visi.)

ROKSANA:

Da, ja drhtim, plačem, tonem sva u strasti!

Volim te, tvoja sam...

SIRANO:

Ah, božanska slasti!

Nek umrem! Moj zanos sav u nju se preli!

Ja želim...

KRISTIJAN (ispod balkona):

Poljubac!

ROKSANA (trgne se i malo povuče nazad):

Šta?

SIRANO:

O!...

ROKSANA:

Šta ste hteli?

SIRANO:

Da... ja...
(Tiho Kristijanu.)

Lakše malo! Nemoj kao s neba!

KRISTIJAN:

Ganuta je, sad se koristiti treba!

SIRANO (Roksani):

Da... ja... želeo bih... Ali šta sam hteo!?

Priznajem da bejah i suviše smeo!

ROKSANA (malo razočarana):

Šta? Zar vam do želje nije više stalo?

SIRANO:

Jeste, ali stid vaš biva tužan malo!

Poljubac! Iz mene lude želje lete...

KRISTIJAN (Siranu, vukući ga za ogrtač):

Što?

SIRANO (tiho Kristijanu):

Mir, Kristijane!

ROKSANA (nagne se preko balkona):

Nešto šapućete?

SIRANO (trgne se):

Zastrepeh da želja skupo me ne stane,

Zato rekoh sebi: miruj, Kristijane!

(Čuju se teorbe.)

Neko ide!

(Roksana zatvori prozor. Sirano osluškuje teorbe od kojih jedna svira tužnu, a druga veselu ariju.)

Mol? Dur? Do đavola, ko je?

Čovek ili žena? A!... Kaluđer to je!

(Ulazi kaluđer iz reda kapucina, s lampom u ruci, ide od kuće do kuće i gleda u vrata.)

DESETA POJAVA

SIRANO, KRISTIJAN, ROKSANA.

ROKSANA (iziđe na balkon):

Kristijane, vi ste?

Reč je o...

SIRANO:

Poljupcu! Ako dosad niste,

Što vam usne danas tu slast ne bi stekle?

Ne bojte se, ma se malo i opekle!

Malopre baš smeh vam neosetno stade,

Pa uzdah naiđe, pa i suza pade!

A između suza i poljupca leži

Jedan drhtaj samo!

ROKSANA:

Ćutite!

SIRANO:

Šta mari!

Poljubac! Al' šta je to u samoj stvari?

Jedan bliži zavet, jedno obećanje

Određeno više, nečujno priznanje

Koje usne samo još jače osnaže;

Tajna što se usni, mesto uvu, kaže:

Trenutak večnosti, šum pčelina leta;

Pričešće što ima miris sveža cveta;

Način kako da se srce malo kusne,

Il' duša udane na vrhu od usne!

ROKSANA:

Ćutite!

SIRANO:

Poljubac otmen je toliko

Da lordu, što beše srećniji no oko,

Kraljica Francuske, gospo, jedan dade!

ROKSANA:

Pa?

SIRANO (zaneseno):

Kao Bekingem nemo snosim jade!

Volim vas, moj bol je silan, neizmeran!

Ko Bekingem i ja tužan sam i veran...

ROKSANA:

I lep tako!

SIRANO (došavši k sebi, u stranu):

I lep, to sam s uma smeo!

ROKSANA:

Penjite se! Cvet taj pade vam u deo...

SIRANO (gura Kristijana prema balkonu):

Hajd!
ROKSANA:

Dah srca...

SIRANO:

Brže!

ROKSANA:

Šum pčelina leta...

SIRANO:

Penji se!

KRISTIJAN (okleva):

Zar odmah? Ne smem, strah mi smeta...

ROKSANA:

Trenutak večnosti...

SIRANO (gura Kristijana):

Ta, penji se, stoko!

(Kristijan se, preko klupe, bršljana i kamenja u zidu,

uspuže na balkon.)

KRISTIJAN:

Roksana!...

(Zagrli je i pritisne poljubac na njene usne.)

SIRANO:

Ah!... Bol taj zadire duboko!

Poljubac! Ljubavi divna svečanosti!

Ja sam ubog Lazar dok se on sad gosti!

Ali dođoh i ja tu do mrve koje:

Na njegovoj usni ljubi reči moje!

(Čuju se teorbe.)

Mol, dur: kaluđer je!

(Kao da je toga časa stigao izdaleka, viče glasno.)

Čujte me, Roksana!

ROKSANA:

Ko to viče?

SIRANO:

Ja sam! Tražim Kristijana!

KRISTIJAN (tobože začuđen):

Sirano!

ROKSANA:

Sići ću!

(Nestane s balkona. U dnu pozornice pojavi se kaluđer.)

KRISTIJAN (spazi ga):

Opet!

(Ode za Roksanom.)
Spavaonica u zamku. Dezdemona spava u postelji. Gori svetiljka. (Ulazi Otelo.)

OTELO: Uzrok je to, o, to je uzrok, dušo;

ne tražite mi, zvezde prečiste,

da vam ga imenujem! To je uzrok.

Al' njenu krv ja neću proliti,

nit' okrznuti kožu njenu, glatku

ko alabastar kakav vajani

i belju nego sneg. No druge nije:

umreti mora, il' će inače

i mnoge druge da obmanjuje.

Ugasiš sveću, ugasiš i drugu:

ako li tebe, slugo plameni,

utulim, ja ti, kad se pokajem,

mogu da vratim svetlost pređašnju;

al' ako jednom ugasim tvoj plamen,

prirode vrsne uzoru majstorski,

ja ne znam gde bi oganj Prometejev

našo se taj da tebi svetlost vrati.

Rastenje ruži vratiti ne mogu

kada je jednom uzberem, pa ona

svenuti mora: daj da osetim,

dokle je još na žbunu, miris njen.

(Poljubi je.)

O, slatki daše! I Pravosuđe bi

ubedio da mač svoj prelomi!

Još jednom i još jednom. Budi takva

i mrtva, pa ću najpre tebe ja

ubiti, pa te voleti i dalje.

Jedanput još i više nikada:

nikada nešto slatko ovoliko

nije toliko bilo zlokobno.

Ne mogu a da suze ne lijem,

al' to su suze grozne; pečal ta je

kao nebeska pečal: tuče samo

gde voleti JOJ valja. Budi se.

DEZDEMONA: Ko je? Otelo?

OTELO: Da, Dezdemona.

DEZDEMONA: Hoćete l', mužu moj, Da legnete?

OTELO: Jeste l' se noćas Bogu molili,

Dezdemona?

DEZDEMONA: Zacelo, gospodaru.

OTELO: Ako se greha sećate ma kog

koji sa Božjom milošću i s nebom

još izravnali niste, ondase

molite odmah za nj.

DEZDEMONA: Vaj, mužu moj, šta treba to da znači?

OTELO: Dakle, izvršuj to, i budi kratka;

prošetaću po strani: ne bih

hteo da nepripravan duh tvoj ubijem;

o, ne; da ne da Bog! Ja dušu tvoju

da ubijem ne želim.

DEZDEMONA: Je li to

vi govorite o ubijanju?

OTELO: Jeste, o tome.

DEZDEMONA: Nek se onda nebo

smiluje meni!

OTELO: Amin! od sveg srca.

DEZDEMONA: Kada ovako govorite, vi me

ubiti, ja se nadam, nećete.

OTELO: Hm.

DEZDEMONA: Pa ipak vas se bojim, jer kad tako

očima kovitlate, to strahobom

zlokobnom preti. Ne znam zašto mi se

bojati valja, jer krivice ne znam;

ali se bojim, ja to osećam.

OTELO: Misli na svoje grehove.

DEZDEMONA: U tom

gresi su moji bili što vas voljah.

OTELO: I zato ćeš umreti.

DEZDEMONA: Pa to je neprirodno da se smrću

zaljubav plaća. Avaj! Zašto tako

grizete donju usnu? Sve vam biće

krvava neka uzrujanost trese;

zlokoban predznak to je, ali on tek,

nadam se, nadam bar, uperen nije

protivu mene.

OTELO: Mir, ni reči više!

DEZDEMONA: Ćutim. Al' šta je tu posredi?

OTELO: Ti rubac onaj, koji tol'ko voljah

i darovah ti, dade Kasiju.

DEZDEMONA: Duše mi, nisam; ne, života mi!

Pošlji po njega pa ga upitaj,

OTELO: Uzmi se na um, dušo rođena,

čuvaj se krivokletstva; nalaziš se

na samrtničkom odru.

DEZDEMONA: Ne tek, valjda,

da umrem?

OTELO: Da, da umreš, ovog časa;

ispovedi mi, stoga, slobodno

svoj greh; jer makar zakletvom porekla

tačku po tačku, nećeš sputati

nit' uništiti čvrstu odluku

od koje i ja grcam. Umrećeš.

DEZDEMONA: Nek mi se onda Gospod smiluje.

OTELO: Ja velim: amin.

DEZDEMONA: Ali se i vi

smilujte meni! Nikad u životu

uvredila vas nisam; nikad nisam

Kasija drugojače volela

osim onako kako nebo samo

dozvoljava da svakog volimo.

Nikad mu što za spomen nisam dala.

OTELO: U njegovoj sam ruci, neba mi,

video rubac svoj. Krivokletnice!

U kamen srce moje pretvaraš

i nagoniš me da ubistvom ono

nazovem što učiniti se reših,

a što sam ja za žrtvu smatrao:

rubac sam vidb.

DEZDEMONA: Našao ga, znači;

ja mu ga dala nisam nikada.

Pošljite, neka dođe,

pa nek svu istinu prizna.

OTELO: Priznao je već.

DEZDEMONA: Šta, gospodaru?

OTELO: Da imao te.

DEZDEMONA: Šta? Nedopušteno?

OTELO: Da.

DEZDEMONA: On to neće kazati.

OTELO: I neće;

zapušena su usta njegova:

čestiti Jago zbrinuo Je to.

DEZDEMONA: O! tumač meni strah je bio moj.

Šta! Je li mrtav?

OTELO: Dajeimala
po život svaka dlačica u njega,

osveta moja moćna proždrla bi

odreda sve njih.

DEZDEMONA: Nabeđen on je; ja, vaj, uništena.

OTELO: Napolje, preljubnice! Zar za njim

na moje oči plačeš?

DEZDEMONA: O, u progon

pošlji me, gospodaru, al' ne ubij!

OTELO: Neka te nema, bludnice!

DEZDEMONA: Ubij me sutra; daj da noć preživim.

OTELO: Opirete l' se -

DEZDEMONA: Bar pola sata!

OTELO: Što je odlučeno,

ono se ne odgađa.

DEZDEMONA: Bar koliko

molitvu da očitam.

OTELO: Odveć kasno.

(Davi je.)

EMILIJA (spolja): Moj gospodaru! Gospodaru moj!

Hej, gospodaru! Čujte, gospodaru!

OTELO: Kakva je buka to? Još nije mrtva?

Još nije sasvim mrtva? Mada svirep,

ja ipak nisam bez milosrđa;

ne želim da produžavam ti muke.

No, tako, tako.

EMILIJA (spolja): Gospodaru, hej!

O, gospodaru, čujte!

OTELO: Kojeto?

EMILIJA (spolja): O, gospodaru dobri, htela bih

reč-dve sa vama da progovorim.

OTELO: Emilija je to: trenutak samo.

Mrtva je. Ona valjda dolazi

da mi o smrti Kasijevoj javi;

razvikala se. Ha! Ne pokreće se?

Tiha ko grob. A da li da je pustim?

Hoće li to da valja? Rekao bih,

miče se opet: ne. I šta bi bilo

najbolje da se radi? Ako uđe,

ona će ženi mojoj svakojako

obratiti se: ženi mojoj! Ženi!

Kakvoj to ženi? Nemam žene ja.

Da teška časa! O, nesnošljivo!

Reko bih da će puno pomračenje

na Sunce i na Mesec da se spusti,

pa da će Zemlja, strahom obuzeta,

halapljivo za promenom da čezne.

EMILIJA (spolja): Molim vas kao Boga, gospodaru,

na jednu reč. O, gospodaru dobri!

OTELO: A ja sam tebe i zaboravio:

smetnuh te s uma. O, Emilija,

uđite: al' polako, sad ću ja:

zavese da navučem. Gde si ti?

(Otvara vrata. Ulazi Emilija.)

Šta to sad hoćeš?

EMILIJA: Gnusno je ubistvo,

moj gospodaru, tamo izvršeno.

OTELO: Šta? Sad?

EMILIJA: Baš sada, gospodaru moj.

OTELO: Do Meseca je samo pogreška;

Zemlji se više on približio

no inače, pa ljudi lude.

EMILIJA: Kasio ubi jednogMlečanina,

mladića jednog, gospodaru moj,

zvanoga Roderigo.

OTELO: Roderigo

ubijen! A je l' Kasio ubijen?

EMILIJA: Ubijen nije Kasio.

OTELO: Ubijen

Kasio nije! Nakrivo je onda

ubistvo nasađeno, narasta

osveta slatka surovo.

DEZDEMONA: Na pravdi, o! na pravdi ubijena.

EMILIJA: Kakav je, avaj! uzvik ovo bio?

OTELO: To? Šta?

EMILIJA: Glas je to, jao! moje gospođe!

O, u pomoć! O, u pomoć! Govor'te,

gospođo, opet, o, govorite,

slatka Dezdemona, sinjora slatka!

DEZDEMONA: Umirem bez krivice.

EMILIJA: O, ko to uradi?

DEZDEMONA: Niko; ja sama; zbogom:

nežnome mužu mom me preporuči.

O, zbogom! (Umire.)

OTELO: No, pa kako ubijena

da bude ona?

EMILIJA: Avaj! Ko to zna?

OTELO: Ona je sama rekla, čuli ste,

dajato nisam bio.

EMILIJA: Jeste rekla;

kazati moram što je istina.

OTELO: U pakao je ognjen otišla

ko lažljivica: ja je ubih.

EMILIJA: O!

Utol'ko više anđeo je ona,

a vi utol'ko crnja satana.

OTELO: S uma je sišla, bludnica je bila.

EMILIJA: Klevetaš nju, a sam si satana.

OTELO: Podmukla kao voda bila je.

EMILIJA: A ti ko oganj srljaš kada kažeš

kako je ona bila podmukla:

o, iskrena i verna ona beše

kao nebesa.

OTELO: Kasio je s njom

spavao; muža svoga pitaj samo.

U najdublje bi ambise paklene

vredelo da prokletstvom svrgnut budem

ako bih ovog krajnjeg postupka

pothvatio se a da razloga

pravičnih nemam. Muž tvoj sve to zna.

EMILIJA: Moj muž!

OTELO: Tvoj muž.

EMILIJA: Kako je bila neverna u braku?

OTELO: S Kasijem, da. O, verna da je bila,

pa da mi nebo drugi stvori svet

od savršena čista hrizolita,

ja nju za njega ne bih prodao.

EMILIJA: Moj muž!

OTELO: Jest, on je rekao mi prvi:

čestit je čovek on, i mrzi blato

što se uz dela lepi prljava.

EMILIJA: Moj muž!

OTELO: Od kakve potrebe je, ženo,

da ovo ponavljaš? Tvoj muž, već rekoh.

EMILIJA: O, gospođo! Nitkovluk šegu tera

sa ljubavlju. Moj muž je rekao

kako je ona neverna!

OTELO: Jest, on;

rekoh, tvoj muž: tu reč razumeš valjda?

Prijatelj moj i muž tvoj, čestiti,

čestiti Jago.

EMILIJA: Ako on to kaže,

neka bi kužna duša njegova

trunula svakodnevno trun po trun!

On laže iz dna duše: ona je

i odveć bila srcem privržena

pogodbi svojoj prljavoj toliko.

OTELO: Ha!

EMILIJA: Što gore znaš postupi:

taj čin tvoj nije neba dostojan

nimalo više no što ti bejaše

dostojan nje.

OTELO: Umukni! Biće bolje.

EMILIJA: Ni polovinu snage nemaš ti

da mi naneseš zla koliko ima

u mene snage da otrpim rane.

O, glupane! O, naivna budalo!

O, blato beslovesno! Takvo delo,

takvo si delo ti izvršio -

Mnogo je mene baš za mač tvoj briga!

Potkazaću te, makar znala da ću

lišena biti dvadeset života.

U pomoć! Hej! Pomoz'te! U pomoć!

Gospođu moju ubio je Crnac!

Ubistvo! Hej! Ubistvo!

(Ulaze Montano, Gracijano, Jago i drugi.)

MONTANO: Šta to ima?

Šta ima, generale?

EMILIJA: Jeste li

prispeli, Jago? Divno ste i vi

poneli mi se, kad na vaša leđa

ubistva svoja drugi tovare.

GRACIJANO: Šta je posredi?

EMILIJA: Nitkova ovog uteraj u laž,

ako si čovek: veli da si ti

rekao njemu da ga žena vara.

Ja znam da ti to nisi rekao;

ti takva hulja nisi. Srce mi je

prekipelo; govori!

JAGO: Reko sam što sam mislio, a ništa

rekao nisam više no što on

i sam je mogb kao verovatno

i istinito da ustanovi.

EMILIJA: I rekli ste mu da je neverna?

JAGO: Jesam.

EMILIJA: Onda ste laž, besramnu laž ste rekli;

tako mi duše, mrsku, grešnu laž.

I s Kasijem! Je l' tako rekoste,

da je neverstvo s Kasijem izvela?

JAGO: S Kasijem, gospo; jezik skrotite.

EMILIJA: Neću da skrotim jezik. Dužnost meni

da govorim nalaže. Ubijena

na odru svom sinjora moja leži.

SVI: Da ne da nebo blago!

EMILIJA: A tom ubistvu kriv je iskaz tvoj.

OTELO: Što se, sinjori, tako skameniste?

Istina sušta to je, doista.

GRACIJANO: Istina čudna.

MONTANO: Da čudovišna čina!

EMILIJA: Podlosti!

Podlosti! Nevaljalstva! Mislim na nj,

mislim, i njušim trag; nitkovluka li!

I mislila sam tako; ubiću

od jada sebe samu. O, podlaštva!

O, nevaljalstva!

JAGO: Jeste l' van sebe? Kući idite!

EMILIJA: Dozvolite mi reč, sinjori dobri.

Red je da slušam njega, al' ne sad.

Možda ja više nikad svoju kuću

videti neću, Jago.

OTELO: O! O! O! (Padne na postelju.)

EMILIJA: O, lezi, da, i urlaj, jer si ti

najslađe nevinašce ubio

koje je ikad okom pogledalo.

OTELO: O, poročna je bila. Ja sam malo

poznavao vas, striče. Ovde vaša

sinovica počiva, kojoj ja

maločas, zbilja, ovim rukama

presekoh dah: ja znam da ovo delo

izgleda strašno i jezovito.

GRACIJANO: Dezdemona sirota! Srećan ja sam

što je tvoj otac umro. Brak je tvoj

samrtnu ranu njemu zadao,

pa je od čista jada stara nit

nadvoje prsla u nj: a da je sad

još u životu, očajno bi nešto,

videvši prizor taj, učinio:

da, anđela bi svoga hranitelja

prokleo, pa bi dušu zaveštao

prokletstvu pakla.

OTELO: Žalosno to je; ali Jago zna

da se je činom preljubničkim ona

hiljadu puta dala Kasiju;

i Kasio je ovo priznao:

a ljubavni je ovaj poso ona

uzvratila mu istim onim darom

koji ko znak i zalog ljubavi ja

njojzi prvi dadoh. NJega ja

u njegovoj sam ruci video:

rubac je jedan bio to, a njega,

starinski spomen, dao je na dar

moj otac majci mojoj.

EMILIJA: O, nebo! O, nebeske sile!

JAGO: Ćuti!

EMILIJA: Na videlo, na videlo to mora;

da ćutim, je l', sinjore? Neću, ne;

nego ću da razvezem ko severac;

nek nebo, ljudi, neka đavoli,

nek oni svi na mene grmnu, svi,

ali ću ja da kažem.

JAGO:' Urazum' se,

i da si doma išla.

EMILIJA: Neću.

(Jago se zagna da probode Emiliju.)

GRACIJANO: Pfuj!

Zar dižete na ženu mač?

EMILIJA: O, Crnče glupi! Rubac taj o kojem

govoriš ti, ja nađoh slučajno

i svom ga mužu dadoh; jer je on

često, i s takvom zbiljom svečanom

kakve zacelo ta tričarija

dostojna nije bila, tražio

da rubac taj ukradem.

JAGO: Podla drolja!

EMILIJA: Ona ga dala Kasiju? O, ne!

Ja sam ga našla, pa ga onda, avaj!

svom mužu dala.

JAGO: Lažeš, gaduro!

EMILIJA: Svedok je Bog da ne lažem, sinjori,

ne lažem. O, ti, blesavi ubico!

I našto takvom ludom zvekanu

onako dobra žena?

OTELO: Zar na nebu

ni za šta drugo sem za grmljavinu

kamenje ne postoji? Huljo krasna!

(Nasrne na Jaga. Jago probode Emiliju, pa ode.)

GRACIJANO: Ta žena klonu; on je svakojako

ubio svoju ženu.

EMILIJA: Jeste, jest;

položite me ukraj gospođe.

GRACIJANO: Otišao je on; a njegova

ženajeubijena.

MONTANO: Običan

nitkov je to. Pridržite taj mač,

koji sam, evo, Crncu oduzeo.

Držite stražu tu za vratima

i nemojte ga puštati, no pre

ubijte njega. Ja u poteru

za ovom huljom idem; nitkov to je

najgore vrste.

(Montano i Gracijano odu.)

OTELO: Tol'ko srži više

u meni nema da će i vojničić

novopečeni neki da mi otme

iz ruku mač. Al' što da naša čast

nadživi našu časnost? Sve nek ide.

EMILIJA: Šta ono tvoja pesma nasluti,

gospođo moja? Slušaj, da l' me čuješ?

Ulogu sada uzev labuda

umreću s pesmom: -

Vrbu, vrbu pojte!

Čedna je bila, Crnče; ona te je

volela, Crnče svirep; dabogda

ne stigla moja duša do blaženstva

ako ti suštu istinu ne zborim.

I kazujući što u srcu mislim,

ja umirem, ja umirem. (Umre.)

OTELO: Još jedan

mač ovde imam; on u Španiji

u ledenome potoku je kaljen.

O, tu je! Striče, moram napolje.

GRACIJANO (spolja): Usudiš li se, skupo će te stati:

lišen si mača: hteo-ne hteo,

moraš da trpiš.

OTELO: Onda pogledaj

na mene, sa mnom porazgovaraj,

ili ću i goloruk kao što sam

da kidišem na tebe.

(Ponovo dolazi Gracijano.)

GRACIJ ANO: Šta to ima?

OTELO: Gledajte! Imam mač; o vojničkom

bedru još nije bolji visio:

pamtim ja dan kad mačem ovim dobrim

i s ovo nešto svoje mišice

prokrčih sebi put kroz prepreke

dvadeset puta veće nego što su

te što ih ovde postaviste vi;

al' čemu sujetno hvalisanje!

Ko može svojom sudbom vladati?

Sad više toga nema. Mada mene

vidite s mačem, ne bojte se ništa;

ovde je moja meta, ovde kraj

mog putovanja, ovde nepobitni

pomorski znak i beleg poslednjega

brodarenja za mene. Uzmičete,

cepteć od straha? Naprazno vam strah.

Ako Otelu uprete u grudi

slamčicu jednu, on ustuknuće.

Kud bi Otelo pošb? Kako ti

izgledaš sada, kako? Devojko

obasjavana zvezdom zlosrećnom!

Bleda si kao tvoja rubina!

Kada se s tobom, obračuna radi,

susreo budem, ovaj izgled tvoj

s neba će moju dušu vrgnuti

i demoni dočepaće se nje.

Hladna si, hladna, ljubo-dragano,

baš ko i tvoja čednost.

O, klete, klete hulje! Bičevima

najurite me, satane, pa mene

lišite ovog prizora božanskog!

U vihor me raspršite! U sumpor

ispecite me! Svega me zaron'te

u tečnog ognja virove bez dna!

Dezdemona! Dezdemona! Ne živi!

O! O! O!

(Ulaze Lodoviko, Montano, Kasio, nošen na nosi-lima, i oficiri sa svezanim Jagom.)

LODOVIKO: Gde je taj na zlo brzi nesrećnik?

OTELO: Ovo je onaj što je nekada

Otelo bio; ovde sam.

LODOVIKO: Agdeje

otrovna guja ona? Amo s huljom.

OTELO: Gledam put peta njegovih; al' to je

sve bajka samo. Jesi l' satana,

neću te onda moći ubiti. (Rani Jaga.)

LODOVIKO: Mač otrgnite njemu!

JAGO: Krvarim;

ali, sinjore, poginuo nisam.

OTELO: I ako! Šta ja marim! Voleo bih

i da poživiš; jer, po sudu mom,

umreti, to je sreća.

LODOVIKO: O, Otelo,

šta će za tebe, koji nekada

valjan si bio, pa u mreže pao

nitkova ovog prokletoga, šta će

za tebe da se kaže?

OTELO: Šta? pa nešto:

čestit ubica, ako vam je volja;

jer ništa zarad mržnje ne učinih,

već zarad časti sve.

LODOVIKO: Nitkovluk svoj

bednik je ovaj priznao donekle:

jeste li vi za Kasijevu smrt

u saglasnosti bili s njime?

OTELO: Jesam.
KASIO: Nikad vam nisam, generale dragi,

povoda dao.

OTELO: Verujem vam to,

i molim da me izvinite. Biste l',

molim vas, ovog poluđavola

pitali zašto duh i telo moje

zalude tako?

JAGO: Ništa ne pitajte;

što znate, znate: ja od ovog časa

izustiti ni reči više neću.

LODOVIKO: Kako! Ni Bogu da se pomolite?

GRACIJANO: Otvoriće vam usta mučenja.

OTELO: To ti je najpametnije.

LODOVIKO: Valja vam da saznate šta se zbilo,

a što vi, mislim, ne znate, sinjore.

Ovde je jedno pismo, nađeno

u džepu ubijenog Roderiga,

a ovde drugo; i proizlazi

iz sadržaja jednoga od njih

da se je Roderigo pothvatio

da uzme život Kasiju.

OTELO: O, hulje!

KASIO: Da surovog, da bezbožnog divljaštva!

LODOVIKO: A ovde je i drugi list, pun srdžbe,

opet u pepu njegovome nađen;

izgleda da je njega Roderigo

hteo toj hulji prokletoj da pošlje,

ali se Jago, valjda, u taj čas

pojavio i stišao ga.

OTELO: Podlac,

da bi li podlac grozni! Kako ste

do onog rupca došli, Kasio,

koji je mojoj ženi pripadao?

KASIO: U svojoj sobi našao sam ga;

a on je sad baš priznao i sam

da ga je tamo lično spustio

s posebnom svrhom, pa se slučilo

kako je baš i hteo.

OTELO: Vaj, budale!

Budale! O, budale!

KASIO: Roderigo

u pismu tom sem toga Jaga kori

što ga je ovaj podstrekao da me

na stražarskome mestu izazove,

s čega sam potom čina lišen bio:

a, nakon što se dugo činilo

da nije živ, iskazao je još

baš malopre i to da Jago njega

obrani, da ga Jago podstrekao

na ovaj čin.
LODOVIKO: Napustićete ovu odaju

i poći s nama; lišeni ste vlasti

i upravljanja, a zapovedništvo

nad Kiprom preuzeće Kasio.

A što se tiče ovoga podlaca,

što god se bude svireposti našlo

visprenih tako da se njima on

bezdušno muči, muči natenane,

u deo njemu sve će one pasti.

Vi zatvoreni kao zarobljenik

da ostanete imate, dok senat

u Mlecima ne sazna prirodu

prestupa vašeg. Hajde, vodite ga.

OTELO: Polako; pre no odete, reč-dve.

Državi ja sam, senat ovo zna,

učinio po koju uslugu.

Tol'ko o tome. Kada budete

pismima svojim obavestili

o kobnim ovim događajima,

molim vas da o meni govorite

onako kakav jesam; niti što

uznosite, nit' bilo što iz mržnje

omalovaž'te; već govorite

o biću koje razumno da voli

umelo nije, al' je volelo

i odveć istinski; o biću kojim

ljubomora bi samo s mukom teškom

ovladala, al' kada je nad njim

uzela vlast, do krajnje mu je mere

smutila duh; o biću čija ruka,

ko Indijanac priprost, bacila je

biser daleko dragoceniji

no celo pleme njegovo; o biću

čije su oči pripitomljene,

mada na suzno nesvikle mekuštvo,

bujicom teške suze ronile,

guste ko melem-smola s drveća

u Arabiji. To napišite;

dodajte tome da sam u Alepu,

kada sam jednom nekog opakog

Turčina u turbanu video

gde Mlečanina jednoga batina

i mletačkoj se ruga državi,

za gušu toga obrezanog psa

ščepao, pa ga upokojio

evo ovako.

(Ubije se.)

LODOVIKO: Da krvava li konca!

GRACIJANO: Sve što ljudska

izrazi reč, unakazi se sve.

OTELO: Ja te poljubih pre no što te ubih;

drugoga puta osim ovog nema

(padne na Dezdemonu)

da, zadajući samom sebi smrt,

svom Bogu dušu dam na poljupcu.

(Umre.)

KASIO: Ovoga sam se bojao, iako

mišljah da nema mač; jer on je bio

veliki srcem.

LODOVIKO (Jagu): Ti, psu spartanski,

suroviji od ropca samrtnog,

bezdušniji no mora ili glad,

pogledaj ovaj tovar tragični

na tome odru; to je tvoje delo;

taj prizor truje vid; zaklonite ga.

Preuzmite dom ovaj, Gracijano,

i uzaptite dobra Crnčeva,

jer na vas ona prelaze.

A vaša, gospodin-namesniče,

dužnost biće da odredite kako da se

kazni pakleni ovaj nitkov, kad i gde,

i kakva da otrpi mučenja; svom vlašću

to izvršite. A ja iz ovih stopa odlazim

na brod: o ovom teškom činu vest odneću teškoga srca mletačkome veću.

DRUGA SLIKA
Hasanagina kuća

HASANAGINICA

Šta sad da radam?

Zašto da ostavim svoje dete?

Zato što je tako rekao Hasanaga?

A zbog čega je tako rekao?

Da je bar imao razloga,

razloga makar kakvog,

razloga makar ko oko prsta konca...

Zar samo toliko: Hasanaga je rekao,

i to je sve?

To je i optužba, i presuda, i zakon?

Da je rekao da me ne voli,

ne bih ni pitala!

A to ti nije rekao? Nije?

Sedam godina ne dâ da mrdnem iz kuće,

plaši se da me neko pogleda;

neko mi kaže ,,dobardan”,

a on zato po mesec dana ne govori.

Nije mi dao ni s bratom da ostanem nasamo.

Izađem u baštu,

on besni: „Šta ćeš u bašti?”

A sad traži da mu dođem u planinu,

među vojnike!
Od straha nisam omela, efendijo!

Da sam mu došla, reko bi da sam pohotljiva,

i ne bi mi prizno da sam došla zbog njega,

nego da, kuja, osetim vojnički znoj!

Ko da ga čujem šta kaže!

Pa zar se ja nisam samo priklonila

običajima ove zemlje i vere,

a ko te običaje čuva, do Hasanaga?

Ko toliko pazi n red i obraz,

na stid na smernost i uzdržljivost,

ko Hasanaga?

Sedeći ovde,

ja sam njemu obraz čuvala,

onako kako je on tražio da se čuva!

Zar zbog toga da mi dete oduzima?

Bože moj, kako se sve to okrenulo!

Kojim točkom?

Ko da se budim

na mestu na kome nisam zaspala!

Od jutros gledam u prozor

i strepim: nisam sigurna da je to stvarno prozor.

Možda je i zmija...

Držim ruku u krilu, gledam je,

i kao da je nikad nisam videla.

Strepim
šta može moja ruka da mi učini.

Da je bar neki bog,

nego moj Hasanaga!

Da je bar onaj koji je stvarao svet,

nego Hasanaga koji voli ovčetinu,

Hasanaga koji zviždi kad spava!

Strašno, sad je sve moguće!

JUSUF

Smiri se, gospo. Hajde, smiri se.

Sećaš li se: ,,Neka je selam vama

zato što ste bili strpljivi”?

To si možda zbog ovog časa učila.

Daj da se držimo onoga što nam je jasno.

Više i ne možemo.

Razumem ja

gde te je bacila Hasanagina poruka,

vidim do kojih granica!

Ti si tamo

odakle se vide kuvani oblaci,

kazani prepuni zuba,

i gde je svaka grdoba moguća!

Aman, drži se onoga što je jasno!

Aga je rekao da ideš. Izbora nema.

Učini, iako ne razumeš!

Ne pitaj kako i zašto!

To zašto vodi pravo u ludilo!

Sad je došlo do najgoreg,

i goreg ne može biti;

sad je lakše.

Skoro će ti i brat.

Kade stigneš kući, odmori se,

sedi u baštu, uzmi nešto da vezeš,

dugo gledaj u neko drvo.

Zagledaj se u ono

što dosad nisi ni videla.

A dok se ovo zlo

nekako ne izmeni a dobro*

- a možda bi se dalo izmeniti -

sve što vidiš

može da bude uteha.

Ponadaj se u ono što se zna

kada se sedi

pod čempresom, tri koraka od vode.

Hajde, smiri se.

Nekad i čista košulja može da uteši.

HASANAGINICA

Ne treba meni uteha;

meni treba da razumem!

Zašto? - to mi grmi u glavi, efendijo!

Ko da mi glavu raznosi! Zašto? Zašto?

JUSUF

I ja se pitam.

Hasanagu su iscrpli poslednji bojevi.

Javljali smo o pobedama,

a i jesu bile pobede,

ali takve, da ih što pre zaboraviš.

Mnogo krvi, mnogo mrtvih i ranjenih.

Pa su mi usput pale na pamet

i razne spletke begovske.

Hasanaga o tome ćuti,

a ja ga ne pitam.

Begovi nerado gledaju

toliko vlasti u Hasanaginim rukama.

Stalno ga nešto bockaju.

Te nemoj ovo, te ne smeš ono,

te ovo nije tvoja stvar,

te o tome treba mi da kažemo,

o onom nisi smeo bez pitanja.

Stalno neke trzavice.

Očito, hoće da mu ospore vlast.

Al što mu je oni više osporavaju,

to je on surovije dokazuje.
HASANAGINICA

Razumem šta hoćeš da kažeš;

al zlom se ništa ne dokazuje.

Zar se snaga nije dokazala

ako se nije zlom dokazala?

JUSUF

Ja to ne tvrdim, ja samo kažem šta mislim.

Aga je postao mnogo nervozan,

začas prasne, ne ume da se savlada,

ponaša se nepromišljeno...

A čini mi se

da ima i nekih drugih razloga...

HASANAGINICA

Nepravda nije izbirljiva; nepravdi sve

može da bude razlog...

(U sobu, usplahirvio, skoro trčeći, ulazi majka Hasanagina)

JUSUF

Evo dolaze!

HASANAGINICA
Da nije Hasanaga?

Hasanagini glasnici?

Da kažu da nije istina?

JUSUF

Beg Pintorović, Hasanaginice.

HASANAGINICA

Kako li je stigao tako brzo?

Kafana, prazna. Iz kujne dolaze Cmilja i Anđelko.

CMILJA: Da znaš, maco, da si mi bio drugi!

ANĐELKO: Ajde ne pričaj.

Vama je svaki posle prvoga drugi.

CMILJA: Misliš da ja lažem?

ANĐELKO: Ma mene i ne zanima!

CMILJA: A bilo mi je dovde došlo i dozlogrdilo!

Da ti ne pričam!

Sudovi, čaše, escajg, svaki dan,

tabanaj tamo, tabanaj ovamo, štrapaciraj se,

peri, briši, glancaj, služi baraberiju,

trpi svaki gadluk i pokvarenluk!

Više sam filmova vidla u Kremnima,

u domu kulture, za nedelju dana,

nego za ova dvameseca u Beogradu!

A, vidiš, čudo i meni sinulo!

Da se kurtališem i ja onoga Repišta!

Čuješ ti mene, maco?

ANĐELKO: Ama nemo ti meni maco!

CMILJA: Malopre ti nije smetalo!

ANĐELKO: Malopre je za malopre!

CMILJA: Da ti kažem kako sam isplanirala!

Možemo i mi da sazidamo bez dozvole, ko i

drugi!

Makar kolko za prvo vreme,

posle ćemo gledati nešto, za stalno.

Treba i tebi nega za tu nogu.

Ja imam nešto posteljine i sudova,

a i para sam odvojila na stranu,

pa mislim...

ANĐELKO: Ama kakva sad posteljina?

CMILJA: Pa zna se šta je prvo za domaćinstvo!

ANĐELKO: Ma, ko ti je šta reko za domaćinstvo?

CMILJA: Šta ima ko da mi kaže,

znaš šta se desilo među nama!

ANĐELKO: Ma je l ti zato zamišljaš da ja zidam?

CMILJA: Ne moraš odma baš da zidaš,

za prvo vreme možemo i pod kiriju...

ANĐELKO: Slušaj, da se mi lepo razumemo:

nema ni zidanja, ni pod kiriju!

Ni domaćinstva, ni posteljine, ni sudova!

Tebi se nešto pričulo, prividelo, prisnilo...

CMILJA: A ono tamo u šupi, na sicevima?

ANĐELKO: Pa šta? Jesam ti nešto obećo?

CMILJA: Pa zar to kod tebe ne znači to?

ANĐELKO: Nisi ti tako naivna ko što izgledaš!

Al kod mene kruška ne znači jabuka!

CMILJA: Znači tako?

ANĐELKO: Tako!

CMILJA: Stići će tebe moje suze! (Odjuri u kujiu.)

ANĐELKO: Ajde, za svašta nos u kecelju!

1. GAVRILO VUKOVIĆ I KATARINA DŽANDAROVA

(Tiha, topla junska noć. Gavrilo Vuković sedi na zemlji oslovijen leđima na avlijsku ogradu. Dok se
upasuje, jednom rukom, posmatra Katarinu Džandarovu, lepu crnomanjastu devojku, koja prevrće tanke
heklane čarape. Levi rukav mladićeve košulje zadenut je za pojas. Devojka ga pogleda, preko ramena,
dok navlači belu dokolenicu)

KATARINA Imaš li još nešto da me pitaš?

GAVRILO Ne... ništa više.

KATARINA Sve ti je jasno?

GAVRILO Zašto mi to nisi rekla ranije?

KATARINA Rekla bih ti da sam te videla ranije... Viđam te uvek kasno.

GAVRILO Je l' tako?

KATARINA Tako je.

GAVRILO I, šta misliš, šta ćemo sad da radimo?

KATARINA Ništa. Uradili smo sve što smo mogli... A koliko vidim, radimo i dalje. (Bezruki mladić pokušava
da se osmehne.)

GAVRILO Je l’ on zna?

KATARINA Ko?

GAVRILO On!

KATARINA Ne zna... Neću mu ni reći.

GAVRILO Kako mu nećeš reći, jesi li ti krštena? Uskoro će i sam primetiti.

KATARINA Neka primeti... To se njega ne tiče.

GAVRILO (Gavrilo se prekrsti.) Bože Gospode, ovo još nisam čuo. To se tvoga muža ne tiče? A koga se
onda tiče? Zaobilaziće dete po kući, neće pitati čije je? Praviće se da ga ne vidi...

KATARINA Moj muž je moja briga, a moje brige ostavi meni, kao što si ih uvek ostavljao... Hoćeš li ti reći
tvojoj ženi? (Mladić pretražuje džepove čakšira. Pronalazi upaljač-čauraš i tabakeru. U daljini protutnjaše
konjanici. Topot kopita brzo nestade. Bivši konjički podnarednik podiže glavu, osluškuje... Pokušava da
upali cigaretu, muči se. Katarina prilazi, pruža ruku da uzrne upaljač.) Da ti pripalim.

GAVRILO Da pripalim ja tebi, jednu, ovako, preko nosa. Ti ćeš da mi pripaljuješ... Da prestanem da
pušim kad te nema.

KATARINA Mene je Đorđe jednom, samo jednom, pokušao da udari pa je dobio žaračem posred čela;
nije dolazio sebi dva dana. Nisam ja došla u ovu selendru da me vas dvojica bijete... Lepo je meni moja
tetka govorila: »Sa seljacima se viđaj samo na pijaci. I to, što kraće.« (Gavrilo kreše kremen upaljača o
butinu... Najzad pripali cigaretu.)

GAVRILO Ti bi i mene »posred čela«? (Katarina je obgrlila skupljena kolena. Šćućurila se, ćuti.) Čuješ li šta
te pitam?

KATARINA Da imam malo ponosa, ubila bih te.

GAVRILO Ubila bi me?

KATARINA Ubila bih te, Gavrilo.

GAVRILO A zašto, ako smem znati?

KATARINA Ne znaš? Ne znaš zašto?

GAVRILO Ne. Znam zašto su hteli da me ubiju Bugari. Znam zašto su hteli Turci i Arnauti. To znam. Ali
zašto bi ti htela, to stvarno ne znam.

KATARINA Turci, Bugari, Arnauti i ja... Bože Gospode... Sledeće nedelje vraćam se u Valjevo.

GAVRILO Napustićeš muža i kuću? (Devojka se okrete, vrisnu.)

KATARINA Kojeg muža i koju kuću?! Udala sam se zbog tebe!

GAVRILO Zbog mene? Zbog mene si se udala?

KATARINA A šta misliš, svinjo nezahvalna, zašto sam napustila očevu kuću u centru Valjeva, zašto sam iz
bogate trgovačke kuće došla u ovaj čemer i jad...

GAVRILO Stani malo...

KATARINA Neću da stanem! Hoću noćas sve da ti kažem, da te nikad više ne vidim, ko pseto!

GAVRILO Ne vređaj! Katarina...

KATARINA Ja tebe vređam? A šta ti meni radiš? Šta ti meni radiš? Izvodiš me noću, pokraj taraba, teraš
me da se svako jutro, posle ovakve noći, stidim, da danima plačem i samo mislim kako da se ubijem!
Sram te bilo. Imaš četiri sestre, plašiš li se Boga, Gavrilo?

GAVRILO Tiše, bre. Ne mora celo selo da čuje.

KATARINA Šta me se tiče selo! Dok si služio kadar u Valjevu nisi se plašio da će čuti celo Valjevo. Nisi
izbijao iz moje kuće. Bio si više kod mene nego u kasarni. U rat sam te pratila do beogradske stanice,
preklinjao si me da te čekam, i ja sam te čekala, a ti se nikad više nisi javio...

GAVRILO A znaš li zašto nisam?! (Gavrilo zaurla kroz gluvu noć. Devojka zaneme.) Zato što sam ti obećao,
kad se vratim iz rata, da ću podići kuću, da ću uzeti svoj deo zemlje, da ću biti svoj čovek, prvo svoj, a
onda i nekom drugom. I vratio sam se, a bolje da nisam! Kome sam ja, ovakav, potreban? Ne trebam ni
sebi. Švercujem svinje i rakiju preko Save, čekam da me Švabe ubiju, ili tvoj muž sa njegovim
džandarima, i nadam se državnoj pomoći za ratne škartove, koja nam je obećana u Maćedoniji dok su
nas sekli i vraćali kućama!

KATARINA Poručivala sam ti stotinu puta da dođeš i zaposliš se u Valjevu. Otac je hteo...

GAVRILO Šta je otac hteo? Da iskupi dušu preko zeta bogalja?

KATARINA Moj otac je pomagao vojsku. Poslao je...

GAVRILO Dvesta pari čizama. Bolje bi bilo da je »poslao« samo jedan par - na svojim nogama. S
trgovcima poravnavanja nema! Koliko sam ja u ratu izgubio, toliko je on dobio. Dvesta pari je poslao, a
pet hiljada prodao.

KATARINA Dobro, Gavrilo, smem li ja tebe nešto da pitam, kad smo već kod »poravnanja«: zašto si se
posle oženio, zašto si »takav« uzeo drugu? Zašto si prema meni bio nežan, pažljiv i dobar, a drugu ženu
upropastio?

GAVRILO Ona je odavde, sa sela. A ovde se ljudi uzimaju, ako nisi znala, zbog kuće, zemlje i stoke, a ne
zbog sebe. Mi taj gospodski, trgovački luksuz, da se uzimamo zbog sebe, još nismo dostigli. Možda ćemo
i to umeti, što veli UČITELJ - »kad svi budemo jednaki«. Ovu ženu sam doveo...

KATARINA Doveo? Doveo si je?

GAVRILO Da, jer ima četiri ruke i četiri noge, jer može...

KATARINA Jesi li siguran da si »doveo« ženu kad je tako rukata i nogata? (Ponovo se oglasiše konjanici,
glasniji i mnogo blizi. Mladić pokušava da nazre šta se zbiva dole kraj reke.) Vojska?

GAVRILO Džandari... Jašu sodadžijske rage... Možda ti se muž vraća sa vežbe?

KATARINA U Obrenovcu je do utornika.

GAVRILO Ajmo. Sutra ćemo se videti i o svemu lepo popričati. Ako sam do danas bio pseto, da ne budem
i od sutra.

KATARINA Gde ideš sad?

GAVRILO Idem... do bratove mehane.

KATARINA Noćas ćete preko? Videla sam čamac kod Aleksinog dolapa. Pun je burića rakije.

GAVRILO Ko ti je rekao da tamo vezuješ čamac?

KATARINA Đorđe.

GAVRILO On zna?

KATARINA Takav mu je posao da zna. Hteli su prošle nedelje da vam spreme zasedu...

GAVRILO Eno ti svetlo u kući. (U daljini zasvetli jedan prozor) Lagao je da ide na vežbu. Veruješ
džandaru… Šta ćeš sad?

KATARINA Da si čovek, pitao bi: šta ćemo sad? (Začu se dozivanje od kuće: Katarina! Katarina!) Jedino
mogu za Šabac, kod tetke. (Devojka pođe, ali je Gavrilo uhvati za ruku.)

GAVRILO Stani, bre. Kakav te Šabac spopao. Nećeš stići do zore.

KATARINA A gde ću? Mogu li kod tebe? (Ponovo se oglasi dozivanje, nešto bliže.)

GAVRILO Kreni za Šabac, pokraj Save. Čim siđeš s druma, stani i čekaj. Poslaću Trifuna sa čezama.
(Katarina potrča, pa zastade.)

KATARINA Nemoj noćas preko, molim te. (Vraća se, grli ga, ljubi...) Obećaj mi da nećeš? Gavrilo?

GAVRILO Neću.
ĐORĐE, JELA

ĐORĐE: Jelo, Jelo... ti si ustala? Hvala bogu na svima milostima koje na mene izliva. Nosim ti, Jelo, puno
lepih novosti. Kada ti ih saopštim, znam da ćeš se obradovati.

JELA: Misliš?

ĐORĐE: Zamisli, u mogućnosti sam da Nestorovića isplatim od danas pa za tri dana.

JELA: Učini to, preklinjem te!

ĐORĐE: Stric mi je našao zajam, vrlo povoljan zajam.

JELA: I uzećeš ga i isplatiti Nestorovića?

ĐORĐE: Da!

JELA: Na to mi daješ reč?

ĐORĐE: Ta da. I tada kad to još svršim, skinućemo sa duša naših i poslednju brigu, razgonićemo i
poslednji oblačak, te će nas sunce punom svetlošću ogrejati. I tada je li, Jelo, nastaće novi život... život
kojeg sam ja tako željan i žedan; život u kome ćeš me srećnim učiniti?

JELA: Srećnim učiniti? Ah, Đorđe, nemoj se varati; ja nisam više kadra da te srećnim učinim.

ĐORĐE: Ti, uvek, uvek! Nesreća nas je zbližila, nesreća nas je združila, a u nesreći ljubav zasnovana jaka
je kao čelik kovan u plamenu. Kao što grmljavina i oluja poprete životima, ali kad minu, svane čist, vedar
i umiven dan, tako, vidiš, meni izgleda kao da mi je novo sunce gramulo. Svetlije no što sam ga ma kad
poznavao; toplije no što sam ja, naviknut na večiti mraz života, verovao Pod svetlošću toga sunca ja sam
čitava otkrića učinio; strica, koga nisam više brojao u rodbinu, našao sam prijatelja u njemu; ženu, koju je
za mene vezivala samo ona tanka veza kojom crkva vezuje, našao sam, i našao sam prijatelja u njoj i
otkrio u njoj jednu lepu, plemenitu dušu, dušu koja je kadra imati ljubavi...

JELA (uzbuđena, dva-triput je pokušala da mu prekine reč, najzad uspeva) Prestani molim te, prestani
samoga sebe obmanjivati. To bi bio lep san, ta samoobmana kojom se zanosiš, da java nije drugača...

ĐORĐE (gledajući je ispitujućim pogledom i prestravljen) Drugača?

JELA: Da, Đorđe. Taj oluj, koji nas je minuo, srušio je onu zgradu koju smo u jednom času hteli zajedno
da sagradimo i pod njenim krovom da nov život začnemo; srušio je i razvale su se na mene sručile. Ja
sam pod njima podlegla, jer zgrešila sam, zgrešila sam grehom koji mi ne smeš oprostiti.

ĐORĐE (hvata je grčevito za ruku) Ti?!

JELA: Da spasem najpre tvoju čast, a zatim sreću sestrinu, ja sam se survala. Ja nemam reči kojom bih se
opravdala, ja imam samo reč kojom bih se optužila i evo, ja činim to! Đorđe! Za napor koji sam primila na
sebe nisam imala snage i posrnula sam, jer da nisam, ti bi se ubio, ili bi bio uhapšen, ili bi moja sestra bila
nesrećna, ili sve troje ujedno. Ja ne znam već, ja ne znam ni šta je bilo, ni šta je moglo biti, ja samo jedno
znam: bilo je ono što je najgore. Mi smo novac dobili po najskuplji interes, interes je moja čast!

ĐORĐE (koji je sve to slušao vrlo uzbuđeno, kod poslednjih reči podiže pesnice i zaleti se na nju)
Nesrećnice! (Uzdrži se, no ostane tako sa uzdignutim pesnicama nad njom.)

JELA: O, zar da me udariš! To je malo, to je vrlo malo. Ja sam ti više zgrešila i stala sam pre tvoj sud da
me drugačom, da me težom kaznom kazniš. Ja je očekujem, ja te molim za nju!... (Pauza) Ispovediću ti
jasno šta sam učinila, reći ću ti sve šta sam prema tebi zgrešila ne bi li ta ispovest izazvala u tebi srdžbu,
al' srdžbu silniju gorču, strašniju no što su te zamahnute pesnice...

ĐORĐE (opušta ruke i obara klonulo glavu)

JELA (pošto se pribrala od uzbuđenja, mirno) Ti imaš pravo, Đorđe, nad vidiš da me u braku nije ništa
drugo vezalo do ona nepouzdana veza koju mi je crkva nametnula. Ja te nisam volela, i, više možda,
nisam te ni trpela. Ta pojava nije čudnovata u brakovima slučajnim, a naš brak je bio samo slučaj. Ja sam
volela drugoga koji me nije uzeo i pribegla sam braku s tobom iz prkosa i osvete prema onome. To je moj
prvi greh prema tebi. Znala sam da si ti sve i sva činio da stečeš moju naklonost, gledala sam te kako si
posrtao pod težinom brige te; svesna sam bila da žrtve koje činiš premašuju tvoje mogućnosti, pa ipak te
na tom putu nisam ustavljala i to je moj drugi greh prema tebi. Pao si i pružila sam ti ruku, ali ne da tebe
iznesem; u tome času ja sam bila još uvek ravnodušna prema tvojoj sudbini, već pružila sam ti ruku da ne
bi svojim padom i mene srušio. Spasla sam sebe u tome času i to je bio moj treći greh prema tebi.
(Pauza) I... da sam na ovim gresima stala, ja ne bih u ovom času obarala pogled pred tobom, ali... znaš,
znaš kako je bilo. Nesreća je letela za nesrećom; svaki trenutak koji je prošao bio je prošlost uzalud
potrošena; svaki trenutak koji je nastupao nosio je novu nevolju. Tvoja čast, sreća sestrina, ugled naš,
moj ponos i, najzad, sraman slom cele porodice, I iza toga celoga spleta udara, sukoba, i iz toga spleta
nedaća, uznosiš se ujedanput ti pred mojim očima, ti, u kome sam navikla gledati čoveka bez volje i bez
ponosa; uzdižeš se mužastven i hrabar i ponosan pred tamničkim vratima i izrastaš u mojoj zenici i
razvejavaš koprenu ispred mojih očiju i prolamaš led koji mi se na duši nahvatao, i ja u tom času
sagledam u tebi muža kome ljubav dugujem.

ĐORĐE (teško izdahne)

JELA: I... otad udare sudbine primam srčanije, snažnije; ja se sa tvojim bolom udružujem. Ja prisvajam
tvoju sudbinu i primam neravnu borbu sa nedaćom.

ĐORĐE (koji se dotle uzdržavao, teško zajeca pokrivajući lice rukama) Jelo!

JELA: Al' moj poslednji greh prema tebi teži je od mere kojom ga ljudski zakoni odmeravaju. Ne samo što
sam zgrešila, već sam to učinila u trenutku kada sam te zavolela. Tu leži težina greha mog!

ĐORĐE: I... nijedne reči nemaš zar kojom bi svoj zločin pravdala?

JELA: Pravdala?... Hoćeš li da se pravdam slabošću žene koju je iskoristio zavodnik ili trenutkom zanosa
probuđenih snova mladosti, ili, možda, da sam morala žrtvovati svoju da bih otkupila tvoju čast?
ĐORĐE: Ženinom čašću ne otkupljuje se čast muževljeva. Čast je starija od svih obzira, beščašće teže od
svih nevolja.

JELA: Taj prekor osećam i ja, jer da ga ne osećam, ne bih sad kao krivac pred tobom stajala; ne bih sama
sebe optuživala. Ja čekam tvoju presudu! Jednoga trenutka bila sam je sama sebi izrekla, htela sam
izvršiti samoubistvo, ali ga nisam izvršila, jer sam pojmila da bi samoubistvo bilo samo izbegavanje suda
na koji muž ima prava... Ja čekam tvoju presudu, jer, upamti, pod ovim žigom neću živeti. Iz tvoje ruke
smrt nek bude naš prvi ljubavnički zagrljaj. Ja te molim, ja te preklinjem, Đorđe! (Pada na kolena) Ubij
me, bez milosti ubij me!

ĐORĐE (pod utiskom teškoga bola i gneva; posle izvesne borbe i razmišljanja umiri se) Jelo... tvoj
postupak je gnusan i nizak, ali ja nemam prava da budem tvoj sudija. I ja sam, Jelo, učinio jedan greh i ja
sam preda te stao da sam sebe otpužim, pa ti mi nisi sudila no praštala i pomagala razarajući sreću
sestrinu. Tvoj postupak je takav da ti ne mogu suditi, nemam prava, obezoružan sam. (Uzima je za ruku i
diže je.) Ustani!

JELA: Ne možeš mi suditi?

ĐORĐE: Ne!

JELA: Ni praštati?

ĐORĐE: Ni praštati!

JELA: Ne možeš mi ni suditi ni praštati? Pa zar na tome da ostane? Zar je to gnev muža prevarena?

ĐORĐE: Ne, imaš pravo, na tome ne može ostati. (Zvoni)

JELA (prestravljena) Šta ćeš?

ĐORĐE (i sam duboko poražen odlukom koju je doneo, oborio glavu)

JELA (pošto je Sofija otišla) Šta će ti roditelji? Hoćeš li, možda, da me pred njima optužiš, je li? Zar nemaš
snage sam da izrečeš presudu? (Pauza) Slušaj, Đorđe, ja primam smrt, ali ne primam sramotu.

ĐORĐE: Ne mislim te optuživati, al' mi ne možemo pod istim krovom živeti.

JELA: Hoćeš da me izložiš poruzi, poruzi roditelja, poruzi sveta? Oh, kako je bedan tvoj gnev! Drukčije
sam ga ja zamišljala. Očekivala sam od tebe ili velikodušni oproštaj ili smrt! O, kako si slab ti! Oh, bože
kako je sve to bedno, bedio, bedno! (Gorko zajeca i pošto kroz suze da oduške bolu, pribira se i umiruje
se odlukom koju je u tom času donela.) Pa neka bude! Odoh da se obučem kako me roditelji ne bi dugo
čekali... Zbogom! (Ode u levu sobu, pošto se na vratima još jednom osvrne i pogleda ga.)

ĐORĐE (zajeca i sam i, savladan bolom, pada u fotelju zarivajući glavu u ruke. Pauza. Iz leve se sobe čuje
pucanj revolvera. On skoči prestravljen) Jelo! Jelo! (Odjuri naglo u onu sobu i posle izvesne pauze vraća
se vodeći nju... NJoj glava pala na njegovo rame; jutarnja joj haljina raskopčana na grudima, a sveža krv
obojila joj košulju koja se pod razdrljenim haljinama vidi. On je dovodi do otomana i tu je lagano spušta,
a sam kraj nje klekne.) Jelo... šta učini?

JELA (otvara polako klonule oči) Ti me žališ?... Hvala ti!

ĐORĐE: Zašto?... Zašto?...

JELA (hvata ga grčevito za ruku) Jer... volim te!

ĐORĐE: Jelo!

JELA: Oprosti!

ĐORĐE: Praštam ti. Jelo... vrati se... što me ostavljaš...? (Plače i ljubi joj ruku, kosu, rame.)

JELA (pribira poslednju snagu) Tako je... moralo... biti! (Cikne i klone; grči se i bori; pada joj glava u
njegovo naručje i na njegovim grudima umire.)
9. IZNENADNA POSETA SUBOTICI

(Soba u malom stanu. Katalin, madjarska Jevrejka, cetrdeset godina. U uglu sedi stara zena. Zvono na
vratima. Katalin otvara vrata. Na vratima stoji Aleksandar, celav, cetrdesetogodisnji covek sa
stomacicem.)

ALEKSANDAR: Katalin.

KATALIN: Aleksandar.

(Aleksandar ulazi. Gledaju se.)

KATALIN: Jesi li me lako nasao?

ALEKSANDAR: Da.

KATALIN: Sedi.

ALEKSANDAR (sedne): Tako mi je cudno. Proslo je dvadeset godina.

KATALIN: Ako ne i vise.

ALEKSANDAR: Ako ne i vise.

KATALIN: Hoces nesto da popijes?

ALEKSANDAR: Znam da nemas vremena. Kako si?

KATALIN: A ti?

ALEKSANDAR: Eto. Slucajno u Subotici. Sluzbeni put. Sada sam trgovacki putnik. Imam malu firmu.
Eksport-import. Mora od neceg da se zivi. Bio sam u prosveti godinama. Nema tamo hleba. Sada mi je
malo krenulo, iako je to jos daleko od stabilnog. Radim 24 sata dnevno, sedam dana nedeljno. (Pauza.)
Tako mi je milo. Imas porodicu?

KATALIN: Da.

ALEKSANDAR: Decu?

KATALIN: Troje.

ALEKSANDAR: Nek su ziva i zdrava. Ja dvoje. Dva sina.

KATALIN: Tri cerke. (Pauza.) Oprosti sto nisam mogla da te primim u kuci. Moj muz ne bi razumeo. Ovo je
stan jedne moje prijateljice. Ovo je njena majka.

ALEKSANDAR (gleda u staru zenu. Pauza): Nadao sam se da cu moci da te izvedem na rucak.

KATALIN: Komplikovano je. Ovo je mali grad.

ALEKSANDAR: Onda cu odmah da krenem nazad. Kolima sam. (Pauza.) Sve mislim da su oni jos u
Dubrovniku.

KATALIN: Ko?

ALEKSANDAR: Oni. Od pre dvadeset godina. Katalin.

KATALIN: Aleksandar. Jedu zubatac i piju prosek.

ALEKSANDAR: A prosek ne ide uz ribu. (Smeju se. Pauza.)

KATALIN: Mirisu na kiparis. Kupaju se goli na punoj mesecini. (Pauza)

ALEKSANDAR: Izgubio sam kosu, ali sam zato zaradio stomacic. (Pauza.) Sta je bilo s knjigom koju sam ti
dao?

KATALIN: Knjigom?

ALEKSANDAR: Drama Cernodrinskog. Obecala si da ces nauciti makedonski i prevesti je na madjarski.

KATALIN: Ne secam se.

ALEKSANDAR (Pauza. Tisina.): Tako mi je milo sto te vidim. Lane sam se selio. Pronasao sam tvoja pisma.
I sada rekoh, prolazim kroz Suboticu, moram da telefoniram. Javili su se neki ljudi, rekli promenjen je
broj. Nisam znao da li si jos tu.

KATALIN: Gde bih bila?

ALEKSANDAR: Mozda nije trebalo da se javljam. (Pauza. Tisina. Aleksandar gleda u staru zenu.) Dobro. Ja
bih sada polako da krenem. Ceka me dugi put. (Pauza.) Ako te slucaj navede na jug...

(Pozdravljaju se. Grle se kratko i cvrsto. Aleksandar brzo izlazi. Pauza. Katalin sedne. Gleda pred sebe.
Stara donese pred nju knjigu i gomilu ispisane hartije.)

STARA (na madjarskom): Cernodrinski. "Makedonska krvava svadba". Zasto mu nisi dala prevod. (Pauza.)
Je l" to bio on?

KATALIN: Ne.

STARA: Nisi smela da ga pustis. Posle toliko cekanja, trebalo je da ga privijes na srce. (Cita iz knjige na
madjarskom.)

KATALIN: Prestani. (Pauza.) Molim te. (Pauza.) Mama.

(Zvoni zvono. Katalin otvara. Na vratima stoji Aleksandar.)

ALEKSANDAR: Nisam dosao u Suboticu na sluzbeno putovanje nego da vidim tebe.

KATALIN: Ovo nije stan prijateljice, nego moj. Ovo nije njena majka nego moja.
ALEKSANDAR: Nisam ozenjen i nemam dva sina.

KATALIN: Nisam udata i nemam tri cerke.

ALEKSANDAR: I hocu nesto da te pitam.

KATALIN: A ja kazem "da".

(Aleksandar vadi prsten. Stavlja ga Katalin na prst. Grle se.)

STARA: Propustili ste toliko godina. Dugo cekanje vas je iscrplo. Sada cete morati da se volite brze od
obicnih ljudi.
SCENA JEDANAESTA

»Uspomena«

Pola sata kasnije. U trpezariji, s navučenim zavesama između dve sobe, večeraje upravo završena. Dok se zavesa
diže, LAURA je još uvek u grču: glavajoj počiva na svetloplavom jastuku, a oči su joj široko otvorene i pune neke
tajanstvene pažnje. Svetlost nove lampe meka je i dobro pristaje njenom licu, jer ističe njenu krhku, naDŽemaljsku
lepotu, koja se obično ne zapaža. Kiša uporno romori, ali jenjava i prestaje neposredno posle početka scene; nebo
postaje bleđe i svetlije kad izađe mesec. Svetlost se pali u obe sobe, muzika se završava. Ćuje se glasan smeh
AMANDE i DŽIMA.

AMANDA: Znate, gospodine O'Konor, odavno mi nije bilo ovako prijatno.

DŽIM (ustaje) Pa, gospođo Vingfild, dozvolite da vam nazdravim. Za stari, dobri Jug!

AMANDA:Za stari Jug!

U obema sobama svetlost zatreperi i ugasi se.

DŽIM: Ehej, gospodine Edisone!

AMANDA (razdraženo se smeje) Gde je bio Mojsije kad je nestalo svetla? Ha-ha. Znate li gospodine O'Konor?

DŽIM: Ne, gospodo, kako glasi odgovor?

AMANDA: U mraku!

DŽIM se smeje, odobravajući.

AMANDA: Sedite svi mirno. Zapaliću sveće. Zar nije šteta što su nam tu na stolu? Gde je šibica? Ko od vas gospode
može da mi da šibicu?

DŽIM: Evo, izvolite.

AMANDA: Hvala, gospodine.

DŽIM: Nema na čemu, gospođo.

AMANDA: Verovatno je pregoreo osigurač. Gospodine O'Konor, da li se vi razumete u osigurače?

DŽIM: Nešto malo.

AMANDA: Nije valjda da se i u to razumete? Znam da je Tom potpuno izgubljen kad je u pitanju tehnika.

DŽIM: Gde je kutija sa osiguračima? (Čuje se kako DŽIM ustaje.)

AMANDA: Tamo u kuhinji. Oh, pazite, mrak je.

Čuje se lomljava.

AMANDA: Bilo bi strašno kad bismo ga izgubili. Je li sve u redu, gospodine O'Konor?

DŽIM (izvan scene) Ha-ha.

AMANDA: Znate, elektrika je nešto vrlo tajanstveno. Je li ono Benjamin Franklin vezao ključ za zmaja? Volela bih da
sam to videla... verovatno je izgledao strašno glupo! Neki kažu da nam nauka otkriva sve tajne prirode. Ja mislim da
ih samo dodaje.

DŽIM se vraća.

AMANDA: Jeste li ga našli?

DŽIM: Da, gospođo. Čini mi se da su svi osigurači ispravni. (Seda.)

AMANDA: Tome!

TOM: Molim, majko.

AMANDA: Šta je bilo s onim računom koji sam ti dala pre nekoliko dana? S onim za koji smo dobijali opomene?

DŽIM: Ha-ha?

TOM: Oh, da. Onaj od prošlog meseca?

AMANDA: Da ga slučajno nisi izgubio?

TOM: Pa, ja...

AMANDA: To sam mogla i da mislim!

DŽIM: Šekspir je verovatno napisao pesmu na tom računu, gospođo Vingfild.

AMANDA: Verovatno. Nemar se skupo plaća u današnjem svetu!

DŽIM: Možda će za pesmu dobiti nagradu od deset dolara.

AMANDA: Moraćemo ostatak večeri da provedemo u devetnaestom veku, pre nego što je gospodin Edison smislio
sijalicu!

DŽIM: Ja najviše volim svetlost sveće.

AMANDA: To znači da ste romantični. To, međutim, ne opravdava Toma. Vrlo je lepo od njih što su nas pustili da
večeramo pre nego što su nas gurnuli u večnu tamu. Je li tako, gospodine O'Konor?

DŽIM: Ha-ha!

AMANDA: Za kaznu zbog tvog nemara, moraš da mi pomogneš da operem sudove.

Obojica ustaju.

DŽIM: Mogu li ja nešto da vam pomognem?

AMANDA: A ne. To ne mogu da dozvolim!

DŽIM: Trebalo bi da i ja nešto...

AMANDA: Ma, vi... vi!... Eto, Laura je sasvim sama. Možda biste hteli da joj pravite društvo. Daću vam ovaj divan,
stari svećnjak.

DŽIM uzima svećnjak.

AMANDA: Stajao je na oltaru crkve Svetog Pokoja, malo se deformisao kad je crkva izgorela... munja je udarila u
nju jednog proleća. Ciganin Džons je rekao da je crkva izgorela zato što su se vernici kartali u njoj.

DŽIM: Ha-ha, je li mogućno?

AMANDA: Jeste, jeste. (Sipa vino u čašu i dodaje DŽIMU.) Volela bih da Laura popije malo vina. Možete li oboje da
ponesete?

DŽIM: Pokušaću, gospođo.

AMANDA: Sad, Tomase, veži kecelju.

TOM odlazi za AMANDOM. Kuhinjska vrata se zatvaraju uz Amandin veseli smeh. DŽIM se okreće oko sebe. Spušta
čašu na pod. Dobro potegne iz bokala na stolu i bučno ga vraća na sto. LAURA učini nervozan pokret u času kad
DŽIM ulazi. Glas joj je u početku tih i nesiguran usled gotovo nepodnošljive napetosti što je sama sa strancem. U
prvim rečima ove scene, pre nego što DŽIMOVA toplina raskravi njenu ukočenu plašljivost, LAURIN glas je tih; ona
govori zadihano, kao da je maločas uzletela uz neke strme stepenice. DŽIMOVO držanjeje blago šaljivo. U toku ove
scene, trebalo bi istaći da je ovaj događaj, iako nevažan, za LAURU vrhunac njenog unutarnjeg života. Tokom ove
scene, TOM, obučen u mornarsko odelo, izlaziće povremeno na odmorište i pratiti scenu između LAURE i DŽIMA.
DŽIM ulazi sa svećnjakom u jednoj i čašom u drugoj ruci.

DŽIM: Kako ti je sada? Bolje?

LAURA (tiho) Da. Da, hvala. (Kašljuca, pročišćavajući grlo.)

DŽIM: Ovo je za tebe. Malo vina. (Pruža joj ga s preteranom učtivošću.)

LAURA: Hvala.

DŽIM: Popij, ali nemoj da se napiješ. (Srdačno se smeje.)

LAURA nesigurno uzima čašu; bojažljivo se smeje.

DŽIM: Gde da stavim svećnjak?

LAURA: Oh... oh. Bilogde...

DŽIM: Kako bi bilo, ovde na pod?

LAURA: Da.

DŽIM: Staviću novine ispod svećnjaka da ne kaplje na pod. (Uzima novine sa fotelje.) Volim da sedim na podu.
Hoćeš li mi zameriti ako sednem?
LAURA: Ah, ne.

DŽIM: Hoćeš li da mi daš jastuče?

LAURA: Šta?

DŽIM: Jastuče!

LAURA: Oh... (Brzo mu dodaje jastuče.)

DŽIM (prekršta noge i toplo joj se osmehuje) Jedva mogu da te vidim kad sediš čak tamo.

LAURA: Ja mogu da vidim vas.

DŽIM: Znam, ali to nije fer. Ja sam u punoj svetlosti.

LAURA se približava. Ulazi TOM.

DŽIM: Dobro! Sad te vidim! Hoćeš li malo žvake?

LAURA: Ne, hvala.

DŽIM: Ja bih malo, ako dozvoliš. (Zamišljeno skida hartiju sa gume i drži je pred sobom.) Zamisli koliko se obogatio
tip koji je izmislio prvu gumu za žvakanje. Čudno, a? Zgrada firme »Rigli« je jedna od čikaških znamenitosti. Video
sam je pretprošlog leta, kad sam išao tamo na svetsku izložbu. Jesi li čula za tu izložbu?

LAURA: Ne, nisam.

DŽIM: Veruj mi, to je bila zaista izuzetna izložba. Znaš li šta me je najviše zadivilo?

TOM: Dvorana nauke.

DŽIM: Tamo je moglo da se nasluti kakva će biti budućnost u Americi...

TOM: Još sjajnija od današnjice!

DŽIM (pauza. On se osmehuje LAURI) Tvoj brat kaže da si ti bojažljiva.

TOM izlazi.

DŽIM: Meni se čini da si ti starinski tip devojke.

LAURA: Ja... ne znam.

DŽIM: Mislim da je lepo biti takav. Nadam se da ne smatraš da sam suviše indiskretan?

LAURA (brzo, zbog zbunjenosti) Gospodine O'Konor. Ipak ću uzeti malo te gume, ako nemate ništa protiv.

DŽIM skida omot gume; na kolenima je; dodaje joj. Ona odlomi malo parče, DŽIM uzima ostatak, stavlja ga u usta i
seda.

LAURA (pročišćava grlo) Gospodine O'Konor... da li još pevate?

DŽIM: Pevam? Ja?

LAURA: Sećam se kako ste imali divan glas.

DŽIM: Čula si me da pevam?

LAURA: Oh, da! Da, vrlo često... Ja... ne verujem... da me se uopšte sećate?

DŽIM (smešeći se s nevericom) Znaš, učinilo mi se da sam te već negde video. Izgledalo mi je kao da mi je tvoje ime
na vrh jezika. Ali ono kako sam hteo da te nazovem... nije bilo ime! I tako sam se zaustavio pre nego što sam ga
izgovorio.

LAURA: Da nije Plava ruža?

DŽIM (osmehuje se) Plava ruža!... Bože, jeste... Plava ruža! Znaš, nisam mogao da te dovedem u vezu sa
gimnazijom. Ali, tamo je to bilo, u gimnaziji. Nisam znao čak ni to da si Šekspirova sestra! O, Bože baš mi je žao!

LAURA: Nisam ni očekivala da ćete to znati. Vi... ste me jedva poznavali!

DŽIM: Ali, mi smo ponekad razgovarali, a?

LAURA: Da, razgovarali smo.

DŽIM: O, gospode bože! Znaš, to je zaista čudno!

LAURA: Jeste, jeste, zarne, iako...

DŽIM: Zar nismo na neke časove išli zajedno?

LAURA: Jesmo.

DŽIM: Na koje?

LAURA: To je bilo pevanje u horu.

DŽIM: Auu.

LAURA: Sedela sam naspram vas.

DŽIM: Aha.

LAURA: Ponedeljkom, sredom i petkom.

DŽIM: Sad se sećam... Ti si ona koja je uvek zakašnjavala.

LAURA: Da, bilo mi je teško da se popnem uz stepenice. Nosila sam protezu na nozi, koja je lupala jako.

Pojavljuje se TOM.

DŽIM: Nikad to nisam čuo.

LAURA (mršteći se na tu uspomenu) Meni je to zvučalo kao... grmljavina.

DŽIM: Eh... eh... eh. Ja to nisam čak ni primetio.

LAURA: I svi su već sedeli, pre nego što bih ja ušla. Morala sam da prođem ispred svih. Moje mesto bilo je u
poslednjem redu. Svi su me gledali!

TOM: Nije trebalo da budeš toliko osetljiva, Laura.

LAURA: Uvek bi mi bilo mnogo lakše kad bi počelo pevanje.

TOM izlazi.

DŽIM: A, da, sad sam te se setio! Zvao sam te Plava ruža? Zašto sam te tako zvao?

LAURA: Izostala sam nekoliko dana iz škole zbog zapaljenja plućne maramice. Kad sam se vratila, upitali ste me:
»Šta je bilo?« Rekla sam da sam imala pleurozu... vi ste pomislili da sam kazala Blue rose. Od tada ste me uvek tako
zvali Plava ruža.

DŽIM: Nadam se da se nisi ljutila.

LAURA: O, ne... To mi se sviđalo. Ja... ja... nikada nisam umela da se sprijateljim s drugima.

DŽIM: Ne vidim zašto.

LAURA: Pa, ja... na početku bih nešto pogrešila.

DŽIM: Misliš, što si...

LAURA: Da, to se nekako isprečilo između mene...

DŽIM: Nisi smela to da dozvoliš.

LAURA: Znam, ali tako je bilo, i...

DŽIM: Ti si bila bojažljiva u društvu.

LAURA: Pokušavala sam da ne budem, ali nikad nisam mogla...

DŽIM: Da to savladaš?

LAURA: Ne... nisam mogla!

DŽIM: Mislim da je stidljivost nešto čega se moraš postepeno oslobađati. Za početak, molim te da mi govoriš... ti...

LAURA (tužno) Da... verovatno za to...

DŽIM: Treba vremena!

LAURA: Da...

DŽIM: Znaš šta, Laura! Ljudi nisu tako strašni kad ih upoznaš. To moraš da imaš na umu! Svako ima svoje muke. Ne
samo ti, nego stvarno svako. Ti misliš da si jedino ti razočarana. Ali, pogledaj samo oko sebe, pa ćeš videti more
razočaranih ljudi kao što si ti. Na primer, kad sam bio u gimnaziji, nadao sam se da ću do sada doterati dalje nego
što sam doterao... Sećaš li se onog sjajnog članka o meni u »Buktinji«?

LAURA: Sećam se! (Ona prilazi sofi i ispod jastuka uzima godišnjak.)

DŽIM: U članku je pisalo da ja moram uspeti, ma šta započeo!

LAURA se vraća noseći godišnjak.

DŽIM: Bože, »Buktinja«!

On je uzima s poštovanjem. Oni se preko knjige, zadivljeno smeše jedno drugom. DŽIM čučne pored LAURE.
LAURINA plašljivost iščezava usled njegove topline. Pojavljuje se TOM.

LAURA: Evo vas u »Gusarima iz Penzansa«!

DŽIM: »Gusari«! (Peva.)

TOM peva zajedno sa DŽIMOM.

DŽIM: »Oh, better far to live and diel Under the brave, black flag, I fly.« (Setno) Pevao sam glavnu ulogu u toj
opereti.

LAURA (ushićeno) Tako... lepo.

DŽIM (odbijajući) Eh...

LAURA: Da, da... lepo... lepo!

DŽIM: Slušala si me?

LAURA: Sva tri puta!

DŽIM: Ma nisi!

LAURA: Jesam! (Spušta pogled.)

DŽIM: Zašto.

LAURA: Htela sam... da vas zamolim... da mi se potpišete na program. (Vadi program iz godišnjaka.)

DŽIM: Zašto me onda nisi zamolila?

LAURA: Oko vas je bilo toliko prijatelja, da mi se nikada nije ukazala prilika.

DŽIM: Trebalo je samo da...

LAURA: Da... mislila sam da biste vi mogli pomisliti da sam...

DŽIM: Mislila si da sam mogao pomisliti da si... šta?

TOM izlazi.
LAURA: Oh...

DŽIM (uživajući u uspomeni) Devojke su me opsedale u to vreme.

LAURA: Bili ste veoma omiljeni.

DŽIM: Da...

LAURA: Bili ste tako... srdačni.

DŽIM: Razmazili su me u gimnaziji.

LAURA: Svi su vas voleli.

DŽIM: I ti?

LAURA: Ja... da ja, ovaj... i ja sam... (Smirenim pokretom sklapa knjigu u krilu.)

DŽIM: Daj mi taj program, Laura.

Ona mu pruža program. On ga potpisuje kitnjastim rukopisom.

DŽIM: Evo ti... Bolje ikad nego nikad!

LAURA: Oh, ja... kakvo... iznenađenje!

DŽIM: Moj potpis trenutno ne vredi bogzna šta. Ali jednog dana će možda vredeti! Biti razočaran je jedno, a biti
obeshrabren nešto sasvim drugo. Ja jesam razočaran, ali nisam obeshrabren. (Pauza) A ti? (Pauza) Jesi li
maturirala?

LAURA (s mukom) Nisam se vratila.

DŽIM: Hoćeš da kažeš da si napustila gimnaziju?

LAURA: Dobila sam slabe ocene na završnim ispitima.

LAURA odlazi prema staklenoj menažeriji, vraća knjigu i program ispod nje, potom uzima jednoroga, okrenuta
leđima DŽIMU. Kadga dodirne, počinje muzika.

LAURA (usiljenim glasom) Kako je... Emilija Majzenbah?

DŽIM: Oh, ta glupa Švabica!

LAURA: Zašto je tako zovete?

DŽIM: Zato što je to i bila.

LAURA: Vi više... niste s njom?

DŽIM: Ne viđam je uopšte.

LAURA: U ličnim vestima je pisalo da ste vereni!

DŽIM: Znam, ali, ta propaganda nije učinila nikakav utisak na mene.

LAURA: To nije bilo... istina?

DŽIM: Samo Emilijin optimizam!

LAURA: Oh...

DŽIM puši i nemarno se zavali, oslanjajući se laktovima o pod, toplo i umiljato se osmehujući LAURl. Ona, kao da
pali sveće na oltaru, sva je ozarena. I dalje stoji kod svoje menažerije i obrće u rukama jednoroga da bi sakrila buru
u sebi. Muzika se završava.

DŽIM: Šta si radila posle gimnazije? A?

LAURA podiže pogled.

DŽIM: Pitao sam te šta si radila posle gimnazije, Laura.

LAURA: Ništa naročito.

DŽIM: Nešto si morala da radiš za sve to vreme.

LAURA: Da.

DŽIM: Pa, dakle! Šta to?

LAURA: Išla sam na daktilografski kurs...

DŽIM: I? Kako je bilo?

LAURA (okreće mu leđa) Pa, ne bogzna kako... ovaj... morala sam to da napustim... Bilo mi je muka...

DŽIM (blago se smeje) Šta radiš sada?

LAURA: Ne radim... ništa naročito. Oh, molim vas nemojte da mislite da po ceo dan sedim besposlena. Dobar deo
vremena mi oduzima moja zbirka staklenih životinja. Staklo je nešto o čemu morate da se brinete.

DŽIM: Šta si to rekla o staklu?

LAURA: Rekla sam zbirka... imam je... (Ona kašljuca i opet se okreće, veoma bojažljiva.)

DŽIM (naglo) Znaš li šta je, po mom mišljenju, tvoj problem? Imaš kompleks manje vrednosti! Znaš li šta je to? Tako
se kaže kad neko sam sebe potcenjuje! Ja to razumem, jer sam i ja imao taj problem. Mada moj slučaj nije bio tako
ozbiljan kao što mi izgleda da je tvoj. Imao sam taj problem dok nisam počeo da učim retoriku, dok nisam razvio
svoj glas i uvideo da imam dara za nauku. Pre toga, nikada mi nije padalo na pamet da sam po bilo čemu bolji od
drugih.

LAURA: O, ma nemojte!

DŽIM (seda ufotelju) Jedan moj prijatelj kaže da umem bolje da analiziram ljude nego psihijatri. Ne tvrdim da je to
potpuno tačno, ali zaista mogu da odgonetnem psihu ljudi! (Vadi gumu za žvakanje.) Izvini, Laura. Uvek je izvadim
kad izgubi ukus. (Ulazi TOM.)
DŽIM (cepa parče novina ispod svećnjaka. Umotava gumu) Uviću je u ovu hartijicu. Znam kako je kad se nalepi na
cipelu. (Odlazi do sofe i posmatra da li ga LAURA vidi. Pošto ga ona ne gleda, baca gumu pod sofu.)

TOM ga prati pogledom.

DŽIM: Da... mislim da je u tome tvoj problem. Nemaš dovoljno vere u sebe. Ja to mišljenje zasnivam na nekim
tvojim primedbama i na onome što sam sam zapazio. Na primer, to što si mislila da si u školi tako jako udarala
protezom. Kažeš da si se čak bojala da uđeš u razred. Vidiš šta si učinila? Digla si ruke od obrazovanja zbog nekog
udaranja, koga, koliko se sećam, nije uopšte bilo! Imaš jednu manu. A ti si je uveličala u mašti hiljadu puta! Znaš šta
ti preporučujem? Misli o sebi da si po nečemu iznad ostalih.

LAURA: Zašto bih to mogla da mislim?

DŽIM: Zaboga, Laura! Pogledaj samo malo oko sebe. Šta vidiš? Svet pun običnih ljudi! Svi su se rodili i svi će umreti!
Ko od njih ima deseti deo tvojih osobina? Ili mojih?! Svako se u nečemu ističe. Neko u više oblasti! (Nesvesno se
ogleda u ogledalu.) Uzmi, na primer, mene. (Popravlja kravatu pred ogledalom.) Mene zanima elektrotehnika. Ja
pohađam kurs radiotehnike u večernjoj školi, Laura, i pored prilično odgovornog posla u firmi. Idem na taj kurs i
uclm retoriku.

LAURA: Ohhh.

DŽIM: Zato što verujem u budućnost televizije. (Opet se okreće prema njoj.) Hoću da budem spreman da krenem
uporedo s njom. Već sam pohvatao dobre veze i sada ostaje samo da ta industrija krene! Punom parom!... (Oči mu
blistaju) Znanje... zzzp! Novac... zzzp!... Moć! To je krug na kome se zasniva demokratija!

Njegov stav je ubedljivo dinamičan. LAURA ga netremice posmatra; nestalo je čak i njene bojažljivosti u tom
neograničenom divljenju.

DŽIM (iznenada se nasmeši) Verovatno misliš da imam visoko mišljenje o sebi.

LAURA: Neee... ja...

DŽIM (spušta se na kolena pored nje) A šta je s tobom? Zar nema ničeg što te zanima više od svega ostalog?

LAURA: Ja, ovaj... kao što sam rekla... imam svoju... zbirku stakla...

Iz kuhinje se čuje zvonak, mladalački smeh.

DŽIM: A, tako. Kakvo je to staklo?

Muzika.

LAURA: Male staklene stvarčice. To su većinom ukrasi! Najviše ima životinjica od stakla. Najsitnijih na svetu! Majka
ih naziva staklenom menažerijom! Evo jednog primerka, ako hoćete da ga vidite! On je najstariji. Ima gotovo
trinaest godina.

Čuje se melodija »Staklena menažerija«. DŽIM pruža ruku. TOM konačno izlazi.

LAURA: Oh, pazite... Ako samo dunete, slomiće se!

Začuju se zvona, poslednji deo prethodne muzike, koja se zatim završi.

DŽIM: Onda bolje da ga ne uzimam. Prilično sam nespretan.

LAURA: Uzmite, ja vam ga poveravam! (Stavlja figuricu na njegov dlan.) Eto, vidite, kako ga nežno držite! Podignite
ga iznad svetlosti, on voli svetlost! Vidite kako svetlost blista kroz njega?

DŽIM: Da, on zaista blista!

LAURA: Ne bih smela da budem pristrasna, ali njega najviše volim.

DŽIM: Reci! Šta bi ova stvarčica trebalo da bude?

LAURA: Zar niste primetili da ima rog nasred čela?

DŽIM: Jednorog, a?

LAURA: Mhm.

DŽIM: Zar jednorozi nisu izumrli u modernom svetu?

LAURA: Znam!

DŽIM: Jadničak, sigurno se oseća usamljenim.

LAURA (sa osmehom) Pa, ako se i oseća, ne žali se. Stoji na polici s nekoliko konja i izgleda da se svi dobro slažu.

DŽIM: Stvarno?

LAURA (vedro) Nikad ih nisam čula da se svađaju!

DŽIM (nasmeši se) Ne svađaju se, a? Gde da ga stavim?

LAURA: Stavite ga na sto.

DŽIM ga stavlja na sto.

LAURA: Svi oni vole da s vremena na vreme promene mesto!

DŽIM (proteže se, okrenut prema unutrašnjosti scene) Da, vole.

Počinje muzika za ples.

DŽIM: Hej, vidite kako je velika moja senka kad se protežem!

LAURA: Oh, oh, da... pruža se i preko tavanice!

DŽIM (odlazi prema vratima) Mislim da kiša više ne pada. (Otvara vrata. Muzika je glasnija. On izlazi napolje; stoji
na odmorištu. Peva uz muziku... popularnu muziku za ples iz tog vremena.) Odakle se čuje ova muzika?

LAURA: Iz dansinga »Raj«.

DŽIM: Kako bi bilo da malo isprašimo tepih, gospođice Vingfild? (Pauza) Ili vam je program već pun? Dozvolite da
vidim? (Odlazi prema sredini scene i kao da uzima program.) Oh, sve igre su već zauzete! Moraću prosto nekoga da
precrtam.
SCENA TREĆA

Soba u Polonijevoj kući. (Ulaze Laert i Ofelija.)

LAERT

Moj prtljag je ukrcan. Zbogom ostaj.

Pa, sestro, kad vetar bude povoljan,

il' prilika se pruži - ne spavaj,

već javi što o sebi.

OFELIJA

Sumnjaš zar?

LAERT

A što se tiče Hamleta, njegova

udvaranja - to smatraj za modu,

za prohtev krvi, il' ko ljubičicu

u mlade dane proletnje prirode,

ranu ne stalnu, slatku al' ne trajnu,

miris, razonodu jednog trenutka,

al' ništa više.

OFELIJA

Ne više, no to?

LAERT

Smatraj da nije više. Jer živ čovek

ne raste samo rastom ili telom,

već u tom spoljnom hramu širi se

i unutrašnja služba razuma

i duše. On te možda voli sad,

i nikakva mrlja ili laž ne prlja

njegovu dobru volju. Ali se moraš

bojati, kad mu odmeriš veličinu,

da njegova volja nije njegova.

Jer on je već roćenja svoga rob.

On ne može, kao neugledni ljudi,

da svoj izbor ima. Od izbora tog

zavisi snaga, bezbednost države.

Zato je njegov izbor ograničen

pristankom ili glasom onog tela

kom je on glava. Pa kaže l' da te voli,

ti budi mudra i veruj toliko

koliko zbog ranga ili mesta svog,

on delom, može reči da zajemči,

a to je upravo opštim glasom Danske.

Pa odmeri šta bi gubila tvoja čast,

ako mu s odviše vere slušaš reč,

il' izgubiš srce, čednosti otkriješ blago

pred neobuzdanim navaljivanjima.

Čuvaj se, Ofelija, sestro draga, tog.

U pozadini ljubavi ostani,

van nišana i opasnosti strasti.

Najtvrđa je deva raspikuća ako__

lepotu svoju mesecu otkriva.

Ni vrlina neće kleveti izmaći!

Prolećni porod često grize crv

pre otvorenih pupoljaka još;

a u jutarnjoj rosi mladosti

zarazni je otrov najopasniji.

Zato znaj da nas strah najbolje štiti.

a mladost će često protiv sebe biti.

OFELIJA

Čuvaću vrednost tog dobrog saveta

ko stražu srca svog. Al', dobri brate,

nemoj, ko kakav bezbožni sveštenik,

trnovit put mi k nebu pokazivat,

dok sam ko drzak, nadut raspusnik

koračaš cvetnom stazom zadovoljstva

a ne haješ za svoju propoved.

LAERT

Za mene se ne boj. - Dugo se zadržavam. -

Al' evo oca mog gde dolazi.

(Dolazi Polonije.)

Blagoslov dvostruk dvostruka je milost.

Srećna kob mi pruža oproštaj još jedan.

POLONIJE

Zar još ste tu, Laerte? Sramota! Hajd na brod!

Vetar na ramenu sedi jedru tvom.

Čekaju te. S tobom blagoslov je moj!

Pa ovo malo saveta upiši

u sećanje. Ne daj misli jezika,

ni dela kakvoj misli nezgodnoj.

Druževan budi, al' nikada prost;

kad_prijatelja imaš oprobana,

čeličnom alkom za srce ga veži;

al' stiskom ruke ne žulji svoj dlan

sa svakim novim, žutokljunim drugom.

Kloni se kavge; al' dođe li baš,

držanjem uli protivniku strah.

Svima sluh pokloni, retkima svoj glas.

Primi sud od svakog, a za se čuvaj svoj.

Kolko kesa daje, bogato se nosi,

al' ne ko kicoš - lepo, ne šareno,

jer odelo često odaje čoveka.

Oni u Francuskoj iz društva najvišeg

imaju za to ukus najbolji.

Nit budi dužnik, nit poverilac;

dug često gubi i sebe i druga,

a zajam tupi oštricu štedljivosti.

Al' prvo: budi veran sebi sam,

i onda će doći, ko za danom noć,

da nećeš biti krivac nikome.

Zbogom. Moj blagoslov nek začini sve.

LAERT

Najsmernije se praštam, oče moj.

POLONIJE

Vreme zove; sluge čekaju te Hajd!

LAERT

Zbogom, Ofelija! I dobro upamti

što sam ti reko.

OFELIJA

To je zaključano

u sećanje moje, a ti nosi ključ!

LAERT

Zbogom!

(Odlazi.)

POLONIJE

A šta ti je reko, Ofelija?

OFELIJA

Oprostite, nešto što se odnosi

na kneza Hamleta.

POLONIJE

Dobro se setio!

Rekoše mi da je u poslednje vreme

zakazivao s tobom tajne sastanke,

a ti si bila vrlo slobodna

i izdašna sa sastancima tim.

Ako je tako - ko što sam načuo

ko opomenu - moram da ti kažem:

ti sve jasno ne razumeš još,

ko što mojoj kćeri, a tvojoj časti liči.

Šta je meć vama? Kaži pravo sve.

OFELIJA

Oče, u poslednje vreme mi je on

mnoge znake svoje naklonosti dao.

POLONIJE

Naklonosti! Pih-a! Govoriš ko stvor

nezreo i neuk u krugu opasnom.

A veruješ u te „znake", kako kažeš?

OFELIJA
Ja ne znam, oče, šta bih mislila.

POLONIJE

Poučiću te. Znaj: ludo si dete,

kad za gotov novac primaš znake te

koji nisu zlato. Ceni sebe više,

il' - jadnu frazu da ne prekinem -

darivaćeš me nevinašcetom.

OFELIJA

On me, oče, časnim načinom saleto.

Ljubavlju.

POLONŠE

Reci, to je zbilja način.

Produži, produži.

OFELIJA

I govor je svoj

potvrdio svima svetim zakletvama.

POLONIJE

Ah! Zamke, da se šljuke hvataju!

Znam, kad_krv uzavri, kako izdašno

zakletve srce zajmi jeziku.

Taj plamen, kćeri, svetli, al' ne zagreva,

u obećanju samom se ugasi;

ne smatraj ga vatrom.

Od sada malo štedljivija budi

sa devojačkim svojim prisustvom.

Za društvo svoje veću cenu traži

no što je poziv na sastanak. Što se

Hamleta tiče, veruj mu toliko

da je on mladić, da u širem krugu

sme da se kreće no što možeš ti.

Ukratko, kćeri, ne veruj zakletvama.

To su posrednice, ali ne one boje

kakvu odelo njino pokazuje,

već sprovodnice molbi nečistih;

mirišu na zavete svoje, pobožne,

da tim što bolje obmanu. Ukupno,

čisto i jasno, nemoj da od sada

nijedan dokon trenutak sramotiš

u ćaskanju sa knezom Hamletom.

Pazi se, ja ti zapovedam. Idi.

OFELIJA

Slušaću vas, oče.

(Odlaze.)
Kristina i Aleksandar ulaze u sobu. Ostavljaju stvari uredno na komodu.

ALEKSANDAR: E što više ponavljamo ovo pitanje meni sve manje glupo zvuči…

KRISTINA (nasmeje se): Ja sad stalno razmišljam… kad bi mi se ostvarilo bar malo od

one tri planete u drugoj kući, pa da se stvarno dokopam neke love…

ALEKSANDAR: Ma, pusti te proroke… Ali onaj klinac me oduševio, mali zna sve živo,

najpametniji je od svih koje smo sreli… Samo kako da stavimo dete od dvanaest godina u

anketu? Taj dok stasa za glasanje neće nas biti više…

KRISTINA: Ne, ne… ipak onaj namršteni je bio najbolji, što nam je otvorio vrata i šokirao

se: Vas dvoje su poslali po regal?!

Kristina priđe muzičkom uređaju i pusti jednu od kaseta koje uredno stoje pored. Začuje se

pesma Bitlsa “Dear Prudence”. Kristina počne da pevuši.

ALEKSANDAR: Hej, je l’ ovo tvoja kaseta?

KRISTINA: Da… Juče sam je donela… Volim ovu stvar…

ALEKSANDAR: Ne mogu da… To mi je omiljena pesma. Obožavam Bitlse.

KRISTINA: Stvarno?

ALEKSANDAR: Imam sve ploče… Čuvam gramofon samo zbog njih.

KRISTINA: Ja imam sve na cd-romu. Gle, gle, počeli smo da volimo iste stvari, kako li će

to sve završiti hehehe?

 ALEKSANDAR (ćuti za trenutak): Ti ih voliš? Stvarno? Mislim, nisu ti… staromodni?

KRISTINA: Staromodni!? Pa valjda nešto voliš i pronađeš se u tome bez obzira da li je

trend il’ nije, da li ga ceo svet priznaje ili samo ti znaš za to… Kakve to veze ima… Valjda

voliš nešto zbog sebe, zato što je tebi lepo.

Nastavi da pevuši. Aleksandar je gleda i sluša.

KRISTINA (nasmeje mu se): Šta me gledaš?… Mogli bismo i da jedemo, umirem od gladi…

Kristina vadi iz jedne kese koju nosi upakovanu kinesku hranu koju su doneli i ređa to po stolu

za večeru.

KRISTINA: Mmm… kako strava miriše, jedva čekam da probam… Obožavam kinesku

klopu…

Aleksandar uzme prstima jedno parče i zadovoljno promrmlja.

ALEKSANDAR: Nisam ovo nikad jeo, super je…

KRISTINA (osmehne mu se): Pa eto, dosta stvari si ti od mene naučio… Hehe, vidim

rodila ti majka štapiće za jelo, a? Gde si navalio, čekaj viljušku bre?

On je pogleda. U tom trenutku nestane struje i sve se zamrači.

KRISTINA: A! Šta je sad jebote?!

Čuje se zvuk prekidača ali se ne upali svetlo.

ALEKSANDAR: Nema struje.

KRISTINA: E, stvarno… Čekaj. Pazi. Tu sam negde videla sveće kad smo sređivali…

ALEKSANDAR: Evo ti moja ruka, nemoj da padneš…

KRISTINA: Mogu i sama…

Kristina nalazi tri sveće i pali ih, stavljajući jednu na sredinu stola.
 KRISTINA: Pazi ovo, nisi se ni nadao da ćeš imati finu romantičnu večeru uz sveće…

Mmm… divno….

Aleksandar je posmatra nekoliko trenutaka.

ALEKSANDAR: Daj da ti nešto pomognem. Pusti… ja ću… Sedi i uživaj.

Uzima ostale sveće od nje i lagano i spretno ih pali i aranžira po stolu. Ona sedne na jednu

stranu. On joj primakne hranu i sipa sok.

KRISTINA: Mmm… Kakva vrhunska usluga…

Konačno i on sedne i počnu da jedu.

ALEKSANDAR: Ovo je odlično. Prijatno.

KRISTINA: Hvala, takođe.

Jedu polako i ispijaju sok.

KRISTINA: Zar ti nemaš da učiš ovih dana?

ALEKSANDAR: Završio sam sve. Imam još nešto malo… ali… baš me briga.

KRISTINA: Opa. Nemoj da moja lenjost bude zarazna…

ALEKSANDAR: Nije to lenjost, samo mali nedostatak motiva i snage… Ništa posebno, i

vrlo lako nadoknadivo.

KRISTINA: Misliš?

ALEKSANDAR: Aha. Moraš naći neki podsticaj sa strane, neku inspiraciju.

KRISTINA: Da, i da nazovem rad “Čekajući anketara” ili tako nekako…

 ALEKSANDAR: Zar nisi ti rekla da je inspiracija svuda okolo?

KRISTINA: Naravno. Ali vidiš da se pretvaram u prepisivača informativnih emisija. Pošto

je to jedino što mi je “svuda okolo”…

ALEKSANDAR: Pa to nije tako crno… Znaš, ako je u patnji ideja, onda imaš izobilje tema

svuda okolo, a postaćeš i pametnija uz to…

Kristina mu se nasmeje.

KRISTINA: Baš im hvala što brinu za moj intelekt, nekad baš poželim da sam jako jako

jako glupa…

ALEKSANDAR: Da, da, neznanje je blagoslov i te fore… Bila bi zadovoljnija u svakom

slučaju, ali ne mnogo srećnija…

KRISTINA: Pa, dobro, ne za stalno, jedno petnaestak dana da se malo odmorim… Od ove

stalne frke zašto nemam sve što mi treba, šta sve ne mogu, kuda sve ne mogu da

stignem…

ALEKSANDAR: Ma, možeš provesti dane i dane kukajući nad svojom sudbinom, želeći

svašta, zavideći svakom ko ima lepše cipele…

KRISTINA: Da, da… ali niko od njih nije sada ovde, u ovoj magičnoj sobici, uz romantične

sveće i zahvalan je što je živ, kad već nema struje… Je l’ to?

ALEKSANDAR (osmehne se): Tako nekako…

 KRISTINA: Znam, džaba bilo konja vranih i tako to… samo mi ponekad dođe tako… sve mi

se skupi, bre, dosta mi je da sam Alija Sirotanović… (nastavi optimistično) Ali eto, vidiš,

uvek postoji neka specijalna fora za obnavljanje energije… Priznaj da nam je, u stvari,

baš prijatno…

ALEKSANDAR: Priznajem…

KRISTINA: Čak si i ti izgubio grižu savesti što ne radimo…

ALEKSANDAR: Sutra ćemo…

Nekoliko trenutaka ćute, jedu. Prijatno im je. Aleksandar pogleda u nju i nastavi da gleda kako

ona rukama lagano namešta kosu, i kako uživa u svakom zalogaju. Ona pogleda u njega i zbuni

se od njegovog pogleda. Kristina naglo otpije gutljaj soka, podigne noge na stolicu, odgurnuvši

ispražnjene posudice. Pali cigaretu.

KRISTINA: Je l’ ti i devojčica partijska drugarica?

ALEKSANDAR: Oktud ti sad to palo na pamet?

KRISTINA: Zanima me.

ALEKSANDAR: Tebe izgleda sve zanima… Ispada da sam ti ja jako zanimljiv…

KRISTINA: Na neki način…

ALEKSANDAR: Koji?

KRISTINA: Pazi da ti ne kažem…

ALEKSANDAR: Jeste.
 KRISTINA: Šta jeste?

ALEKSANDAR: I ona je…

KRISTINA: Jeste li se tamo upoznali ili si je zavrbovao…?

ALEKSANDAR: E ti stvarno, kao da je to kao nekad… Jeste, tamo smo se upoznali…

KRISTINA: Odavno?

ALEKSANDAR: Pre oko godinu dana…

Tišina. Kristina i dalje ne gleda u njega.

KRISTINA: Prevario si je nekad?

ALEKSANDAR: Ne, nisam. Pa ja volim Ivanu.

KRISTINA: Možeš da je voliš, a da je prevariš… Svašta ima na svetu…

Ćute.

KRISTINA: Šta je sad? Opet si se nešto zbunio? … Znam šta je u stvari… Nije ti to nikad

palo na pamet…

ALEKSANDAR: Šta?

KRISTINA: Da možeš da upoznaš i nekog drugog… Ko nije onakav…

ALEKSANDAR: Kakav? Ivana je... divna.

KRISTINA: Pa nisam ni rekla da nije… Ali, da li je divna za tebe ili ovako, uopšteno,

partijski… (smeje se)…

 ALEKSANDAR: Kako to misliš?

KRISTINA: Pa, ono… trnci u stomaku, misliš o njoj po ceo dan… i ona o tebi… ljubav,

strast, koža na koži, jedan na jedan… te fore…?

Tišina.

ALEKSANDAR: Neću više uopšte o tome da diskutujemo…

Opet kratka tišina.

KRISTINA: Hm. Ok... Slušaj foru: Idu tri gliste. Prva kaže: iza mene su dve gliste. Druga

kaže: ispred mene je jedna, a iza mene još jedna glista. Treća kaže: iza mene su dve

gliste. Kako je to moguće?

ALEKSANDAR: Išle su u krug? Ili… Treća je stajala drugačije okrenuta?

Kristina odmahuje glavom.

ALEKSANDAR: Hm… Ne znam…

KRISTINA (pobedonosno): Treća glista laže!

Nasmeju se. Kristina se pomalo strese.

ALEKSANDAR: Hladno ti je? Hoćeš da zatvorim prozor? Hoćeš moju jaknu?

Priđe joj i ogrne je. Vrati se i sedne.

KRISTINA: Hvala ti.

Opet kratka tišina.

KRISTINA: Baš, ali baš je ovo postalo slatko mesto… Eh…

ALEKSANDAR: Da…
KRISTINA: Ranije sam… Imala sam jednog dečka. Stalno smo pravili tako neke… Svaki

slobodan trenutak, a mi pravimo neku finu klopu, vozimo se negde u prirodu, veslamo

po reci, vozimo bicikle… Baš smo zdravo živeli, kad bolje razmislim… Divno je bilo…

ALEKSANDAR: I šta se desilo?

KRISTINA: Što zvučiš tako katastrofično? Ništa se nije desilo… Razišli smo se posle 3

godine.

ALEKSANDAR: Što?

KRISTINA: Zato što smo prestali da se volimo, zašto…

ALEKSANDAR: I… tebi je to tako… svejedno?

KRISTINA: Pa, prošlo je! Bilo je lepo, i toga se sećam. Sada je u Kanadi… Mislim, nije

mogao ni u Toronto da ode gde je bar ponekad sunce nego u neki jebeni Edmonton,

sneg i led… Podsetio me onaj čika danas… a i ti sa ovom patetikom “kako je malo

potrebno da čovek bude srećan”… Uz sve pare koje tamo mlati, stalno Balkanac kuka za

svim ovim… “Sve je im’o ništa im’o nije”… Kao, sad bi bio najsrećniji da se vrati, pa

makar ovde skapavao, sad je došao do spoznaje da lova ne kupuje sreću… rano se

setio… Prokleti ljudi… u svakom jebenom mejlu pita kako sve izgleda, ko da reke sad

teku uzvodno…

ALEKSANDAR: Ja ću možda ići u Kanadu kad završim…

KRISTINA (ljutito): Je l’ me zajebavaš?!

 ALEKSANDAR: Imam tetku… zove me da dođem…

Kristina ustane, namešta odeću, uzima kesu i vadi iz nje formulare.

KRISTINA: Ma samo svi idite. Ja ću da vas ispraćam i dočekujem… Kul. Piši mi i ti.

ALEKSANDAR: Šta je sad bilo?

KRISTINA: Ili, nemoj u Kanadu, bolje u neki pičkovac gde ti važi diploma. Samo što će ti

curica svoju morati da urami iznad šporeta i da je tužno gleda.

I dalje vadi papire.

KRISTINA: Posao nas čeka, i sam si rekao pre petnaest minuta…

ALEKSANDAR: Pa, dobro ne moramo odmah… Dok popijemo sok…

Ćute nekoliko trenutaka, zagledani svako u svoj ugao. Kristina okleva pa se vrati na stolicu, ali

sedne na njen naslon.

KRISTINA: I?

ALEKSANDAR: Šta i?

KRISTINA: Ništa… Eto, spokojan si, vredan, praviš planove za budućnost… Zadovoljan si

svojim životom, znači?

ALEKSANDAR: Naravno.

Kristina se nasmeje.

ALEKSANDAR: Što se sad smeješ?

KRISTINA: Uvek kad te pitam nešto provokativno ti odgovaraš sa “naravno”…

 ALEKSANDAR: Nije…

KRISTINA: Jeste…

ALEKSANDAR: Šta je provokativno u pitanju da li sam zadovoljan?

KRISTINA: Pa to što se nikad nisi zamislio nad tim… jesi li ili nisi…?

ALEKSANDAR: Naravno da jesam…

KRISTINA: Šta misliš, da li je i tu potrebna hrabrost ili se jednostavno prepustiti svemu…

ALEKSANDAR: Ne znam…

KRISTINA: A zašto bi i znao? Sve je sređeno, radiš nešto što svi odobravaju, od čega ćeš

posle lepo živeti i biti ugledan građanin, oženićeš se i imati fin brak bez trzavica, otići u

Kanadu… to je sve jako lepo…

Aleksandar je gleda, ali ne sluša, pa izvadi jedan papir na fasciklu i uzme olovku. Izgleda kao da

crta.

KRISTINA: Čemu onda razmišljanje da li valja, konformizam je presudan… Ma šta to

radiš? Uopšte me ne slušaš…

ALEKSANDAR: Hajde ne mrdaj…

KRISTINA: Molim?

ALEKSANDAR: Da te nacrtam. Pod ovim svetlom…

KRISTINA: Jesam li te dobro čula?? Ti bi mene da nacrtaš? Ti? Je l’ ti dobro?

 ALEKSANDAR: Da, hajde smiri se samo ne mrdaj mnogo dok pričaš, kao što umeš…

Kristina, zbunjena, trudi se da se ne pomera previše.

KRISTINA: Znala sam da mora da ima nešto… Sumnjivo mi je bilo… Ali da crtaš, pojma

nisam imala da umeš…

ALEKSANDAR: Umem, i volim… A ponekad prosto ne mogu da odolim…

Nadahnuto vuče poteze po papiru.

KRISTINA: Šta ti bi?

ALEKSANDAR (odsutan): Kad bi samo znala kako dobro izgledaš sad, pod ovim svetlom…

Kristini je drago, osmehne se zbunjeno.

ALEKSANDAR: Nemoj! Sačekaj da završim, brzo ću…

Posle nekoliko poteza on zadovoljno pogleda crtež. Potom se prene iz transa i pomalo zbuni.

Kristina pruži ruku da uzme crtež. On se izmakne.

KRISTINA: Ma daj mi da vidim.

ALEKSANDAR: Čekaj… Ne znam… Možda ovde nije baš…

KRISTINA: Ma daj.

Otme mu.

KRISTINA: Još me niko do sad nije nacrtao.

ALEKSANDAR: Pa… eto… i nije nešto… ali eto tako na brzaka…

KRISTINA: Super je. Nisam pojma imala da umeš...

 ALEKSANDAR: Pa i ne umem… ja to tako… s vremena na vreme… amaterski…

KRISTINA: Znaš kako se kaže: amateri su izgradili arku, a profesionalci Titanik.

Neprijatno mu je. Patetično okleva, prikuplja stvari i ustaje.

ALEKSANDAR: Stvarno ti se dopada?

KRISTINA: Već sam ti rekla. Odlično je. Ne dam ti je više. Moja je.

ALEKSANDAR: Uzmi je.

Tišina.

KRISTINA: Odkud ovo?

ALEKSANDAR: Izgleda… od ćaleta…

KRISTINA: Je l’ ličiš na njega?

ALEKSANDAR (posle kratke pauze): Fizički.

I Kristina ustaje, ode do prozora.

KRISTINA: I?

ALEKSANDAR: Joj, bre, opet ti... Otišao je kad sam napunio šest godina, menjao žene,

nema više dece, sad je sam. Ja sam… pa… prestao da ga krivim zbog toga, smatram da ga

je život dovoljno kaznio, ali i dalje nisam ravnodušan… Pokušao sam da uspostavim neki

odnos… ali ne ide… uglavnom se svađamo i preganjamo… o svemu… Eto.

KRISTINA: Krivo mu je što ne slikaš?

 ALEKSANDAR: Krivo mu je što nisam kao on. Što ne mislim da je ljubav opravdanje za

svaku glupost koju uradiš u životu. Čovek je večni mladić i tako te fore…

KRISTINA: A mama?

ALEKSANDAR: Ona je mene gajila i završavala fakultet, postala advokat i prilično je

uspešna. Pretpostavljam da sam i dobro prošao kroz sve to…

KRISTINA: Da…

Kristina ustane i zagleda se kroz prozor kroz koji dopire malo uličnog svetla.

. KRISTINA: Hm…

ALEKSANDAR: Šta?

KRISTINA: Ovaj pogled…

ALEKSANDAR: Pogled? Pa to je zid ispred i ništa drugo.

KRISTINA: Pa da ali vidiš… To je u suštini najbolji pogled. Kad staneš negde pa ti pukne

pred očima, to je to… tu nema izmena, nema izmišljanja… A ovako… Zid… I iza njega sve

što ti padne na pamet… Sve što želiš i zamisliš…

Aleksandar priđe i pogleda napolje.

ALEKSANDAR: Nekad baš… ali ono baš…

Kristina se okrene prema njemu, nasmejavši se. Blizu njega gledajući ga. On ustukne nervozno

ali se ne odmakne.

KRISTINA: Šta? Serem?

 ALEKSANDAR: Pa pomalo…

KRISTINA: Šta?

ALEKSANDAR: Pa… sereš…

KRISTINA: Pa tako kaži…

Kristina ga kratko poljubi, jednom, pa još jednom, ne dotičući ga rukama. On obuhvati rukama

njeno lice i poljubi je. Dođe struja i soba se osvetli i oni se zbune. Pogledaju se.

KRISTINA: Došla struja.

ALEKSANDAR: Eto.

Aleksandar priđe prekidaču i ugasi svetlo.