E R IK R E JN ER T

SPONTANI HAOS
EKONOMIJA U DOBA VUKOVA
 Sadržaj

Reč prevodioca...................................................................................... 5
U V O D ............................................................................................................11
FINANSIJSKE KRIZE I MEHANIZMI KOJI IH PROUZROKUJU 17
Hamurabijev učinak (ili učinak kamate na kamatu)......................20
Perezin u čin ak ................................................................................... 21
Minskijev učinak................................................................................23
Uzročni m ehanizm i...........................................................................24
Šta sada moramo u raditi.................................................................. 27
Nauka, propaganda i polarizacija.................................................. 3 1
Harvard je delimice kriv - ali sa koje strane reke?........................ 3 4
DOBA FINANSIJSKOG KAPITALA.................................................... 3 9
Finansijski i proizvodni kapital.........................................................40
Paradoksi vrline..................................................................................... 44
Spontani haos........................................................................................45
Tiranija m etafora................................................................................. 50
PROMENE TEHNO-EKONOMSKIH PARADIGMI......................... .54
Inovacije i promene tehno-ekonomskih paradigm i....................... 55
Ranije tehno-ekonomske epohe.........................................................58
Inovacije i država blagostanja........................................................ .61
Veza promene paradigme i ekonomske teorije usmerene na
razumevanje i proizvodnju...............................................................62
Inovacije i uloga kapitala u privrednom ra zv o ju ...........................63
Posledice po finansiranje inovacija.................................................65
Vlasništvo i podsticaji u životnom ciklusu preduzeća i
paradigmi.............................................................................................68
ODELJENJE ZA NEKROLOGE..............................................................74
Fridrih List (1789-1846) i rođenje države blagostanja................75
Torstejn Vehlen (1857-1929): Najpoznatiji američki
ekonom ista........................................................................................... 78
Jozef Šumpeter: Inovacije i industrijska dinam ika......................81
Zaboravljeni uvidi: Ragnar Nurkse (1907-1959)........................ .83
Karijere dvojice ekonomista: Mozes Abramovic i Milton
Fridm an.................................................................................................85
Džon Kenet Galbrajt (1909-2006)................................................... .88
Askehaugova godina 2009................................................................... 90
NE POSTOJI NEUTRALNA PRIVREDNA PO LITIKA....................93
Promena paradigme - područje smene privrednih g r a n a ............. 95

7
 Privredna politika i ekonomija razvoja............................................ .99
Učenje o skladu nasuprot proučavanju nejednakog rasta . . . .100
Privredna politika i šest čin ila ca ..................................................... 103
Istorij ska digresij a ............................................................................110
IDEOLOŠKO DOBA VUKOVA.............................................................. 112
Pad jednog liberala............................................................................ 115
Greh Pola Krugmana.........................................................................118
Ideološki m ito v i................................................................................. 121
S avetomudrij ašenj e ..........................................................................123
C iv itin k o d .......................................................................................... 127
Obama kao kraj doba vukova?.......................................................... 133
KRIZA PREHRAMBENIH PROIZVODA INEOLIBERALIZAM138
Seljaci ubice.......................................................................................... 140
Ribarenje i kočarski k ap ital............................................................. 143
Uzgoj irvasa i planska privreda: naša najneuspešnija
privredna p olitik a...............................................................................145
PROKLETSTVO NAFTE..........................................................................154
Zabrinutost zbog bogatstva od nafte................................................. 156
Fond koji sp u tava...............................................................................160
Statoil i nacionalna d rža v a ............................................................... 162
Štednjom do bede.................................................................................167
KRIZE IISTORIJSKE PREKRETNICE................................................ 171
Svet na socijalnoj pomoći?................................................................ 175
Ideološke promene: Zašto Milenijumski ciljevi razvoja u
praksi dovode siromašne zemlje do socijalne pomoći?.................178
Teorijski m onstrum i.......................................................................... 181
Sa Adamom Smitom do Avganistana............................................. 185
Sloboda kretanja radne snage.............................................................188
Primer mikrokredita.......................................................................... 190
Prekretnica za STO .............................................................................193
Dva tipa slobode................................................................................... 197
ZAVRŠETAK: DA LI KAPITALISTI IMAJU NEKU
FUNKCIJU?................................................................................................ 200
Ekonomija i m atem atika..................................................................201
Cirkulacija kapitalista...................................................................... 202
Oporezivati na smrt inicijativu?....................................................... 203
Strpljiva država i dugoročni kapitalisti......................................... 204
IZBOR TEKSTOVA ERIKA REJNERTA KOJI
PRODUBLJUJU RAZLIČITE TEME U OVOJ KNJIZI..................206

8
 Doba vukova: doba nemira; nemirno,
nesigurno ili brutalno, teško vreme.
„... doba vukova stiglo je u zemlju."

Herman Vildenvej [Herman Wildenvey],

Filomela1

„... umor duha posle Prvog svetskog rata

i doba vukova kojeje usledilo potom. "

Aftenposten, 1940 .

„... velika obećanja su nužna za bolji spas

naroda u ovom dobu vukova"

Arbeiderblade, 1939 .

1 Filomela, tragičan lik iz grčke mitologije, naslov je jedne od poznatijih

pesama Hermana Vildenveja, norveškog pesnika iz prve polovine 20. veka. -
Prim. prev.

9
 UVOD

Svet danas stoji pred dugim nizom velikih izazova: dva čisto
ekonomska - finansijska kriza i rastuće siromaštvo u mnogim
državama - i dva ekonomsko-tehnološka - energetska kriza i
ekološka kriza. Jedan od zajedničkih uzroka ovih kriza jeste da
je ekonomska teorija tokom više decenija postajala sve apstrak­
tnija paje tržište predstavljano kao mehanizam koji stvara sklad:
bez političkih uplitanja u tržište spontani red će se uspostaviti
sam od sebe, kako je Fridrih fon Hajek [Friedrich von Hayek]
(1899-1992) to mislio.
Ova knjiga napisanaje ujednoj drugoj ekonomsko-teorijskoj
tradiciji, daleko manje apstraktnoj od današnje. Po toj alterna­
tivnoj tradiciji, oslonjenoj na istoriju, jasno je da neregulisano
tržište može stvoriti kako spontani red tako i spontani haos. Na­
ime, vera u to da će samoregulišuće tržište sve srediti na najbolji
mogući način za društvo, dominirala je u tri ranija perioda. Sva
tri su bila kratka i sva tri su se poklopila sa društvenim krizama.
Prvi period bio je u doba takozvanih fiziokrata pre Francuske
revolucije. Oni su izmislili krilaticu lesefer [laissez-faire]. Tada
je vera u samoregulišuće tržište dovela do nedostatka hrane u
Parizu, a neposredni uzrok juriša na Bastilju bila je vest da je
poslednji antifiziokrata nateran da napusti svoju poziciju kao mi­
nistar finansija. Drugi period, zasnovan na ekonomskim teorija­
ma Dejvida Rikarda [Davida Ricardo], trajao je tokom 1840-ih
godina, i naglo se završio finansijskom krizom 1847. godine i
revolucijama iz 1848. godine.
Nijedan potonji period nije toliko ličio na onaj iz četrdesetih
godina XIX veka koliko je to slučaj sa devedesetim godinama
prošlog veka. Pad Berlinskog zida doveo je do potpuno preterane
vere u tržište kao mehanizma koji stvara sklad, te do političke i
ideološke klime u kojoj je tržište prestalo da bude alatka i postalo
cilj samo sebi.

11
 Dugo je izgledalo kao daje sve u redu i sa svetskom trgovi­
nom i sa finansijskim tržištima. Izgledalo je kao da sudbina svo­
jom nevidljivom rukom upravlja privredom, a regulatorne mere
su sve više ukidane. Sticao se utisak kao da je nastao „spontani
red" u duhu Fridriha fon Hajeka. Iz ideoloških razloga, činjenice
koje su ukazivale da se događa nešto drugo potpuno su prenebre-
gavane. Ali sa finansijskom krizom nezadovoljavajući dometi te
ideologije postali su jasni. Istovremeno smo otkrili da je globa-
lizacija, ako izuzmemo stanovništvo u Kini i Indiji, prouzroko­
vala katastrofu u mnogim siromašnim zemljama. Realne plate su
više nego prepolovljene u veoma mnogo zemalja, od Mongolije
preko Perua do Afrike. Tržište je i ovde stvorilo spontani haos
umesto spontanog reda.
Period između pada Berlinskog zida 1989. godine i izbijanja
finansijske krize 2008. godine predstavljao je ideološko doba vu­
kova tokom koga je vladala iluzija o spontanom redu. Svi znaci
koji su ukazivali na nešto drugo, zanemarivani su pomoću onog
što je švedski ekonomista Gunar Mirdal [Gunnar Myrdal] nazvao
„oportunističkim neznanjem": Ideologija je samu sebe vakcini-
sala protiv sposobnosti da uoči činjenice i događaje koji protivre-
če njenom učenju. Na kraju je počeo da deluje i mehanizam koji
je američki pisac Apton Sinkler [Upton Sinclair] opisao tokom
prethodne krize, tačnije 1935. godine: „Teško je ubediti čoveka
da razume nešto kada mu plata zavisi od toga da to ne razume."
Današnja rastuća ekonomska kriza otkriva rizik kome se
svet izložio kada je dozvolio da temelj razumevanja ekonomije
postanu modeli preuzeti iz fizike, a čije jezgro čine predstave o
„savršenoj informisanosti" i „savršenoj konkurenciji" i koji ne
razlikuju finansijski i realni kapital. Proučavati stvarni svet po­
stalo je nemoderno: „Bez stvarnosti, molim, mi smo ekonomi­
sti." [No reality please, we are économiste],2 kako to kaže jedan
moj engleski kolega. Najbogatije zemlje su počele da primećuju

2 Ovo je aluzija na poznatu britansku pozorišnu predstavu iz sedamdesetih

godina XX veka, koja je kasnije pretvorena i u TV seriju, Bez seksa, molim, mi
smo Britanci [No Sex Please, We’re British]. - Prim. prev.

12
 sposobnost te teorije da uništi ekonomsko bogatstvo tek sada,
kada je došlo do finansijske krize, kada realne plate u istočnom
delu Evropske unije brzo padaju, i kada je većini mojih kolega iz
vremena mojih studija na Harvardskoj poslovnoj školi [Harvard
Business School] vrednost ulaganja u penzione fondove skoro
prepolovljena. Međutim, sposobnost te teorije da uništi bogatstvo
bila je jasna već u drugoj polovini sedamdesetih godina XX veka,
kada sam često bio u Peruu i video kako su „programi struktur­
nog prilagođavanja" vašingtonskih institucija3 za samo nekoliko
godina prepolovili plate u toj zemlji. Posle pada Berlinskog zida
1989. godine to uništavanje realnih plata proširilo se iz Latinske
Amerike i Afrike na bivši Sovjetski Savez i zemlje koje su ga
okruživale u Centralnoj Aziji. A sada je i naše sopstveno bogat­
stvo ugroženo činjenicom daje „tržište" unapređeno od alatke do
religije. Ekonomista Jozef Šumpeter [Joseph Schumpeter] želeo
je „lesefer bez besmislica" [laissez-faire with the nonsense lefit
out]. Doba vukova dalo nam je „lesefer sa besmislicama" [lai-
ssez-faire with the nonsense left in].
Ironično, Fridrih fon Hajek je sam upozoravao protiv opa­
snosti koje donosi predugo robovanje ekonomskim teorijama:
„Čovečanstvo nikada ne čini tako velike greške kao kada nasta­
vlja da ide putem koji gaje doveo do velikog uspeha." Hajek opi­
suje neku vrstu naučnog propadanja koje je neposredan rezultat
činjenice da su neke ideje predugo bile uspešne. Kada je Hajek
kasnije dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju,4 razmišljao je na

3 Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. - Prim. prev.

4 Pun naziv ove nagrade je Nagrada švedske centralne banke za ekonom­
sku nauku u spomen na Alfreda Nobela, ali se ona najčešće naziva Nobelova
nagrada za ekonomiju. Osnovana je 1968. godine. Međutim, to zapravo nije
Nobelova nagrada, jer je dodeljuje Kraljevska švedska akademija nauka, a no­
vac potiče od Švedske centralne banke, za razliku od Nobelovih nagrada koje
dodeljuju Nobelovi komiteti i gde novac potiče od Nobelove fondacije. Kori-
šćenje identičnih procedura i ceremonija kao i za dodelu Nobelovih nagrada
veoma je doprinelo prestižu ove nagrade, i ona je danas nesumnjivo najprestiž-
nija nagrada u ekonomiji. No, ona je i kontroverzna, jer se poslednjih nekoliko
decenija dodeljuje skoro isključivo ekonomistima koji pripadaju standardnoj
ekonomskoj školi o kojoj Rejnert govori u knjizi. Iz tog razloga, oni koji su

13
 isti način. Kada ga je neko upitao da li je bilo pametno osnovati
Nobelovu nagradu za ekonomiju, Hajek je tokom ručka po dodeli
Nobelove nagrade u Stokholmu odgovorio da bi on „veoma oštro
upozorio da se to ne čini". A razlog bi bio što takva nagrada „po­
jačava već postojeće trendove". Danas se sa idejama Fridriha fon
Hajeka, koje su dugo imale takav uspeh, otišlo predaleko.
Činjenica da ova knjiga ne kritikuje ni Staljinovu plansku
ekonomiju, ni Hitlera, a ni Džingis Kana, ne znači da ona podrža­
va političke ili ekonomske režime pomenutih vladara. Prosto je
reč o tome da u doba vukova između 1989. i 2008. godine njiho­
ve ideje nisu bile glavni problem. Ova knjiga, zasnovana na kon-
trareakciji posle fiziokrata i kriza iz 1848. godine, pokušava da
razradi shvatanje mogućnosti privrede i ograničenja tržišta, koje
je manje apstraktno i nalazi se bliže stvarnosti. Prvenstveno že­
lim da pokažem četiri stvari. Kako i zastoje moglo doći do naše
ekonomske krize, te kakva ideologija je dovela do nje? Zatim,
želim da pokažem da postoje drugačiji načini da se razume eko­
nomija, i daje to od presudnog značaja kako za svetsko društvo,
posebno za siromašni deo sveta, tako i za Norvešku. Knjiga poči­
nje poglavljem koje objašnjava osnovne mehanizme finansijske
krize. Zatim sledi poglavlje o logici koja je na kraju označila ono
što nazivam „dobom finansijskog kapitala", kada je vera u tržište
kao mehanizam koji stvara sklad dostigla svoj vrhunac. Treće
poglavlje bavi se najvažnijim stvarima koje su se u međuvreme­
nu događale u proizvodnom kapitalizmu: tehnološkom revolu­
cijom koja u nejednakim intervalima stvara velike kvalitativne
promene u privredi i društvu. Četvrto poglavlje - odeljenje za
nekrologe - ističe ekonomiste koji nam nude protivotrov za iluzi­
je o tržištu kao mehanizmu koji stvara sklad. Peto poglavlje bavi
se onim šta bi tehnološke promene trebalo da znače za privrednu
politiku u Norveškoj, dok šesto poglavlje opisuje ideologiju doba
vukova, koje je, izgleda, trajno poremetilo shvatanje o tome kako

kritični prema toj školi često ističu da se ne radi o Nobelovoj nagradi i koriste
neki od skraćenih naziva u kojima je to jasno, što i Rejnert čini na više mesta u
knjizi. - Prim. prev.

14
privreda funkcioniše u stvarnosti. Sedmo poglavlje bavi se kri­
zom prehrambenih proizvoda i granama primarne proizvodnje,
poljoprivredom, ribarenjem i uzgojem irvasa, koji predstavljaju
probleme koji se razlikuju kako međusobno, tako i od onih u
industriji. Osmo poglavlje bavi se „prokletstvom nafte" i mo­
gućnostima i problemima koje je naše novostečeno bogatstvo
stvorilo. U devetom poglavlju razmatram svetsku ekonomsku
krizu u kojoj se nalazimo i ideološku istorijsku prekretnicu pred
kojom se nužno nalazimo. U poslednjem poglavlju opisujem ulo­
gu kapitalista u norveškoj privredi na osnovu ekonomske teorije
utemeljene na istoriji, koja je suprotna od vladajuće teorije za­
snovane na fizici, i koja čini srž ove knjige.
U odnosu na ideologiju doba vukova, shvatanje kapitalizma
koje se ovde iznosi temelji se na levičarskim shvatanjima zato
što državi dodeljuje važnu ulogu. Ono je ujedno utemeljeno i
na desničarskim shvatanjima, jer u središte ekonomije stavlja
preduzetništvo umesto kapitala. Ali, ono je istovremeno potpuno
izmešteno iz odnosa između levičarskih i desničarskih shvatanja,
pošto tehnologiju stavlja u središte pokretačkih sila privrede. To
su bila opšteprihvaćena shvatanja kapitalizma pre nego što je po­
čeo Hladni rat i došlo doba vukova. Držati se takvog stava u doba
vukova činilo je ljude usamljenim na način na koji je zabavljač
Semi Dejvis jr. [Sammy Davis] opisao samoga sebe: crnac Jevre-
jin koji je voleo samo kinesku hranu.
Tekstovi u ovoj knjizi rezultat su mnogo godina rasprava i
iznošenja argumenata u novinama, na predavanjima i drugde
protiv vladajuće ekonomske ortodoksije i na levoj i na desnoj
strani. Delovi ove knjige bili su objavljivani u listovima Dag-
blade [Dagbladet], Dugens Neringsliv [Dagens Naeringsliv],
Klasekampen [Klassekampen], Mandag Morgen, Morgenblade
[Morgenbladet] i Našunen [Nationen].5 Ovo nije naučna knjiga,
već pokušaj da se uvidi, stečeni tokom mnogo godina istraživa­
nja, učine dostupnim široj publici. Zainteresovani čitaoci, koji bi

5 Reč je o norveškim dnevnim listovima i nedeljnicima veoma različitih

političkih opredeljenja. - Prim. prev.

15
želeli da se udube u ove probleme, imaju na kraju knjige spisak
izabrane stručne literature.
Veliku zahvalnost dugujem Hovardu Nilsenu [Hàvard Nil-
sen] i izdavačkoj kući Res Publika [Res Publica] koji su želeli da
izdaju knjigu i koji su je redigovali.

Vaser, 22. mart 2009. Erik S. Rejnert [Erik S. Reinert]

16
FINANSIJSKE KRIZE I M EHANIZM I KOJI
IH PROUZROKUJU

Finansijske krize su uobičajen fenomen od kada kapitali­

zam postoji. U svom velikom delu Socijalna ekonomija [Social-
0konomik] (1905-1908) norveški ekonomista T. H. Askehaug
[T. H. Aschehoug] raspravlja sa jednim nemačkim kolegom koji
tvrdi da su krize normalno stanje kapitalizma. Askehaug je sma­
trao da stvari nisu baš tako loše. Međutim, činjenica da su takve
krize nastajale u jednakim istorijskim razmacima čini daje teško
objasniti zašto smo bili tako nespremni 2008. godine. Jedina ne­
uobičajena stvar kod te krize jeste što je toliko vremena prošlo od
prethodne krize iz 1929. godine.
Mesto začetka kapitalizma bili su italijanski gradovi drža­
ve. Venecija je posebno rano ušla u taj proces. Rajnhold Miler
[Reinhold Mueller], najistaknutiji istoričar ranog privrednog
života u Veneciji, opisuje kako je finansijski centar kapitalizma
nastao u XIV veku na jednom malom trgu u blizini mosta Ri-
alto, i kako je venecijanska država samo nekoliko decenija ka­
snije morala da spase ceo sistem. Od tadaje jasno da finansijski
sektor mora biti regulisan. Prva velika međunarodna finansijska
kriza nastala je 1720. godine istovremeno u Amsterdamu, Lon­
donu i Parizu.
Da bismo razumeli finansijske krize, neophodno je da stvo­
rimo jasnu mentalnu razliku između realne privrede - shvaće­
ne kao zbira dobara i usluga u privredi - i finansijske privrede
- shvaćene kao novac ili kao „računovodstvene jedinice" koje
cirkulišu u privredi. Odnos između realne i finansijske privrede
skiciranje na sledećoj slici.
 Realna privreda Finansijska privreda
„Svet dobara" „Računovodstvene jedinice"

Roba i usluge
u privatnom i ] Novac/kapital
javnom sektoru i

Pod normalnim okolnostima, zadatak finansijske privrede je ­

ste da funkcioniše kao neka vrsta potpore za realnu privredu: fi­
nansijska privreda podržava realnu tako što je finansira, posebno
inovacije i izume. Suština finansijske privrede je da gradi most
kroz vreme od trenutka novog izuma do trenutka kada taj izum
postane stvarnost na tržištu, između izgradnje kuće i dugog vre­
mena u kome čovek uživa u životu u njoj, između penzijskih
doprinosa i isplate penzija penzionerima. Pošto je glavna funk­
cija kapitala da gradi mostove kroz vreme, on na sebe preuzima
i rizik. Veličina tog rizika odražava se kroz kamatu - što je veći
rizik, utoliko je viša kamata.
Finansijske krize nastaju kao rezultat neravnoteže između
realne i finansijske privrede - između gornja dva kruga. Finan­
sijska privreda postepeno prestaje da zarađuje novac kroz finan-
siranje zdravih projekata u realnoj privredi i u sve većoj meri po­
činje da zarađuje novac na samoj sebi. Krug finansijske privrede
počinje eksplozivno da raste, kao neka vrsta zloćudnog tumora.
Novac se zarađuje na zarađivanju novca, a kako to nije korisno
za realnu privredu kolač ne raste. Ta igra na kraju dobija odlike

18
piramidalne igre. Kada taj m e h u r- odnosno tumor - treba učiniti
bezopasnim, to se teško može izvesti, a da se pri tome ne ošteti i
realna privreda.
Kembridžki ekonom ista Sesil Pigu [Cecil Pigou] je 1949.
godine, razmišljajući o krizi iz tridesetih godina XX veka, re­
kao sledeće o prom enljivom odnosu između finansijske privre­
de (novca) i realne privrede: „U periodu pre Prvog svetskog
rata, ekonomisti su koristili različite metafore: 'N ovac je papir
za pakovanje roba’, 'N ovac je neka vrsta odevnog predm eta
koji se navlači oko realne privrede’, itd. Tokom dvadesetih i
tridesetih godina prošlog veka novac, taj pasivni prekrivač,
pretvoren je u zlog duha, odevni predm et postao je otrovna
košulja, papir za pakovanje postao je nešto što je u bilo kom
trenutku moglo da eksplodira. Novac, nakon što je bio bezna­
čajan, najednom je postao ono jedino što je bitno. S Drugim
svetskim ratom ton se opet promenio. Radna snaga, mašine i
oprem a opet su došle u žižu interesovanja. Novac je opet po­
stao nešto beznačajno.“
Piguovo objašnjenje dobro opisuje reakcije posle duboke
ekonomske krize iz tridesetih godina. Ono se vremenom iz­
gubilo, a ekonomija kao nauka vratila se svojim korenima iz
XIX veka. Kada je engleski ekonomista Dejvid Rikardo stvo­
rio ono što je postalo današnja ekonomska nauka, zaboravio je
da novac uspostavi kao posebnu kategoriju. Ekonomska nauka
zbog toga je bila veoma loše priprem ljena kada je finansijska
privreda opet počela da se širi kao zloćudni tumor. Nem ačka
ekonomska tradicija, koja je u velikoj meri nestala posle D ru­
gog svetskog rata, imala je dobre teorije o novcu i finansijskim
krizama. I engleski ekonom ista Džon M ejnard Kejnz [John
M aynard Keynes] (1883-1946) takođe je razvio dobre teori­
je. M eđutim, kako je neoliberalizam počeo veoma da jača od
sedamdesetih godina prošlog stoleća nadalje, ranija iskustva i
uvidi odgurnuti su u stranu. Nobelova nagrada za ekonomiju
počela je da se dodeljuje ljudima koji su „dokazivali“ da Kejnz
nije u pravu, jer će nepogrešivost tržišta resiti sve probleme
sama od sebe.

19
 Možemo razdvojiti tri različita glavna mehanizma zbog kojih
se finansijska privreda otcepila od realne6 i počela bolesno da se
širi, i zbog kojih - kada dođe do nužnog pada - sa sobom nuž­
no povlači i realnu privredu. U sledećem delu teksta opisujem
ove mehanizme kao „Hamurabijev učinak“, „Perezin učinak“, i
„Minskijev učinak“. Ova tri mehanizma opisao sam u jednom
komentaru u časopisu Ekonomski izveštaj [Okonomisk Rapport]
1998. godine.7

Hamurabijev učinak
(ili učinak kamate na kamatu)

Tokom XVIII veka ekonomista Ričard Prajs [Richard Price]

predstavio je sledeću računicu: „Da je jedan šiling stavljen na
štednju kada se Hrist rodio, sa 6% kamate i kamatom na kamatu,
količina novca (tj. količina zlata) narasla bi dovoljno da ispuni
ceo sunčev sistem, dakle sferu sa prečnikom koji je jednak preč-
niku Saturnove orbite oko Sunca.“ Ako bismo seli sa digitronom
i pritisnuli 1,06 х 1,06 celih 2008 puta, dobili bismo danas isti
iznos. Strašno veliki broj.
Poentaje d aje učinak kamate na kamatu tokom vremena toli­
ko jak da će finansijska privreda posle određenog vremena samo
iz tog razloga početi da raste eksplozivno. Ta činjenica sama po
sebi čini da se finansijske krize moraju događati. Ovaj učinak
smo nazvali po Hamurabiju koji je vladao Mesopotamijom oko
1500. godine pre nove ere. Njegovi ekonomisti su izračunali ovo
i preporučili da se količina novca mora „resetovati“ tako što će
se dugoročni dugovi brisati u nejednakim vremenskim razma­
cima. Ovo i danas možemo naći u Starom zavetu kao „oprosnu

6 Odnos između finansijske i realne privrede dugo je bio važna tema u

ekonomskoj nauci. Bogata bibliografija o toj temi, „Production Capitalism vs.
Financial Capitalism —Symbiosis and Parasitism. A Note and a Bibliography“,
može se skinuti sa http://www.othercanon.org/papers/index.html
7 Vidi http://www.othercanon.org/papers/finanskriser.html

20
godinu“8. Stari zavet nam pruža dobar uvid u način na koji re­
alna privreda može da se spase pre nego što je, kao što se to
danas dešava u mnogim zemljama u razvoju, uguši dug prema
finansijskoj privredi. Rešenje starih žitelja Mesopotamije jedini
je mogući način na koji ove zemlje mogu početi proces razvoja
„od nule“ umesto da budu zarobljene u dugovima.

Perezin učinak

Ovaj učinak - koji opisuje način na koji važne inovacije u

realnoj privredi mogu stvoriti mehure u finansijskoj privredi -
nazvan je prema venecuelanskoj ekonomistkinji Karloti Perez
[Carlota Perez], Početna tačka ove analize jeste da su nova teh­
nologija i infrastruktura proizvele finansijske krize u svakoj no­
voj tehnološkoj epohi: slom kolonija (Misisipi i 'Južno m ore')
1720. godine, slom preduzeća za kanale, slom železničkih pre-
duzeća, slom posle spekulacija sa zlatom (dok je svet još uvek
bio na zlatnom standardu) i slom posle spekulacija sa deonicama
1929. godine.
Društvo je sistem u kome se strukture, institucije, obrazova­
nje i način razmišljanja u svakom trenutku oblikuju oko odre­
đenog tipa tehnologije. Tom sistemu potrebno je dugo vremena
da bi se prilagodio i mogao potpuno da iskoristi radikalno novu
tehnologiju. Tehnologija masovne proizvodnje Hernija Forda
[Henry Ford] postojala je već tokom Prvog svetskog rata. Ipak,
sposobnost društva masovne proizvodnje da stvori vrednost nije
se pokazala u punoj snazi sve do pedesetih i šezdesetih godina
XX veka. U takvim prelaznim periodima nastaje nesklad [mis-
match] između postojećeg društva i zahteva koje postavlja nova
tehnologija. Pre nego što je društvo masovne proizvodnje moglo
da počne da funkcioniše optimalno, bilo je potrebno mnogo kom-

8 Vidi 3. knjigu Mojsijevu, 25,8 i dalje. U oprosnoj godini trebalo je oslo­

boditi robove i zemlju vratiti bivšim vlasnicima bez naknade, jer život i zemlja
pripadaju Bogu i rodu, ne pojedincu. - Prim. prev.

21
 plementarnih investicija: automobilizam je zahtevao bolje pute-
ve, radionice za popravke i benzinske pumpe, električna mreža
morala je da se izgradi da bi stigla do većine ljudi, inženjeri su
morali da budu obrazovani za ogroman broj novih oblasti, finan-
sijske inovacije, kao što su ugovori o kupovini na otplatu, morale
su biti smišljene da bi stvorile dovoljno kupovne moći itd. Ge­
neracijski aspekt takođe je od suštinske važnosti u ovom prelazu
- odrasta nova generacija kod koje je nova tehnologija nešto što
se podrazumeva.
Takvi prelazni periodi lako stvaraju finansijske krize. To se
odvija na otprilike sledeći način:
Finansijska tržišta se do ušiju zaljubljuju - ne bez razloga - u
preduzeća koja poseduju tehnologiju koja pomera granice i koja
ima ogroman potencijal za veliku zaradu. Primeri za to su ame­
rička čeličana JuEs Stil [US Steel] krajem XIX veka, proizvodnja
automobila Henrija Forda tokom dvadesetih godina i Majkrosoft
[Microsoft] Bila Gejtsa [Bill Gates] tokom devedesetih godina
XX veka.
Neka inovacija u finansijskom sektoru - tokom krize dvade­
setih godina XVIII veka deonice, a tokom devedesetih godina
XX veka izvedene hartije od vrednosti [derivatives] i fondovi za
obezbeđenje od rizika [hedge-fund] - stvara iluziju d a je „gravi­
tacija“ ukinuta i izaziva naizgled bezgranične spekulacije. Važno
je razumeti d a je osnovna ideja ovih inovacija - smanjenje rizika
- sasvim legitimna, ali problem je u tome što one na kraju rizik
prenose na ćelo društvo. Dobici se privatizuju, dok se troškovi
socijalizuju.
Bez ikakve logike, tržište pokušava da izgradi vrednost svih
deonica kao da je reč o deonicama preduzeća iz sektora visoke
tehnologije. JuEs Leder [US Leather] pokušao je da se ponaša
kao da je JuEs Stil, ali industrija kože nije imala niti tehnološki
proboj niti ekonomije obima koji su učinili d a je JuEs Stil mogao
tako mnogo da zarađuje. Takođe se zaboravlja rastresanje [sha-
ke-out], koje nužno mora da se dogodi: Godine 1910. u SAD je
bilo preko 250 fabrika automobila, a 60 godina kasnije ostalo je
samo 4. Za svaki Ford i Dženeral Motors [General Motors] koji

22
su opstali, bilo je preko 50 fabrika automobila koje su nestale. U
takvim periodima sa preteranim ushićenjem na berzi moguće je
zaraditi veliki novac na sumnjivim projektima.
Nastaje situacija u kojoj obmane postaju krajnje isplative. Uz
malo nameštanje računovodstvenih podataka tokom samo godi­
nu ili dve moguće je zaraditi ogromne iznose novca. Onda slede
skandali poput ENRON-a i Parmalata.
Piramidalna igra mora se završiti, i tržište deonica se uruša-
va. Mehur deonica preduzeća iz sektora visoke tehnologije to­
kom devedesetih godina XX veka iskorišćen je da bi se stvorio
mehur u građevinskom sektoru. Pad cena u tom sektoru izazvao
je trenutnu krizu.
Bitno je uočiti da berzanski mehuri, koji se zasnivaju na no­
voj tehnologiji i infrastrukturi, kao što je to bio mehur vezan za
kanale, železnice i IT, ostavljaju nešto što je važno s tačke gledi­
šta realne privrede. Naime, preterane investicije u infrastrukturu
biće dovoljne za mnogo godina unapred. Današnji mehur pripada
onom sasvim nekorisnom tipu koji je isključivo razoran.

Minskijev učinak

Za američkog ekonomistu Hajmana Minskija [Hymana

Minskya] finansijske krize su prirodni rezultat načina na koji
finansijski sektor konkuriše. Racionalno, a ne iracionalno po­
našanje finansijskog sistema proizvodi finansijske krize. Veoma
prost sažetak M inskijeve teorije zvučao bi otprilike ovako: Ban­
ke, kada su vremena stabilna, konkurišu za udeo na tržištu, dok
u određenom trenutku ne promene strategiju i počnu da povlače
sredstva da bi postale likvidnije. (Stručno rečeno: banke menja-
ju svoju sklonost ka likvidnosti.) Kroz ovu promenu strategije,
banke povećavaju rizik u ćelom privrednom sistemu, marginalni
projekti postaju nesolventni, a inače dobri projekti počinju da
doživljavaju probleme sa likvidnošću. To stvara silaznu privred­
nu spiralu.

23
 Dok standardna ekonomska teorija često objašnjava krize
kao posledice previše regulisanog finansijskog tržišta, Minskije-
vo objašnjenje je skoro potpuno suprotno: Prebrza deregulacija
finansijskih tržišta izaziva finansijske krize. Dugo regulisani ban­
karski sektor se najedanput oslobodi, i banke konkurišu da bi po­
većale svoje tržišne udele. Posle određenog vremena, ta borba za
tržišni udeo poveća rizik u sistemu do tačke u kojoj banke moraju
da počnu da povlače likvidna sredstva. Tada počinje kriza.
Minski je opisao različite stepene finansijskog rizika. Spe­
kulativno finansiranje dešava se kada se dugoročne investicije
finansiraju kratkoročnim zajmovima. Najspekulativnije finansi­
ranje Minski je nazvao Ponzijevim finansiranjem (prema ame­
ričkom superspekulantu). Merilo da nešto bude Ponzijevo finan­
siranje jeste da zajmoprimac nije u stanju da plati čak ni kamatu
na zajam. Američki neprvorazredni [subprime] stambeni zajmo­
vi savršeno se uklapaju u opis Ponzi finansiranja: Dug vlasnika
kuća morao je da poraste.
Ponzi finansiranje čini da ćelom bankarskom sistemu postaje
jasno d a je piramidalna igra gotova. To je ’Minskijev m omenat’
kada mehur puca i kriza postaje činjenica. Banke, koje su se rani­
je borile za udeo na tržištu i koje su se olako zaduživale i davale
zajmove, počinju da povlače likvidna sredstva. Mušterije koje
imaju depozite shvataju sistemski rizik i počinju da povlače no­
vac iz banaka. Zbog toga nemogućnost otplate kredita pogađa i
zdrave projekte, koji bi trebalo da dobiju zajam.

Uzročni mehanizmi
i
Ova rasprava skicirala je analizu finansijskih kriza koja polazi
od razlike između realne i finansijske privrede. Ova razlika nedo­
staje u standardnoj ekonomskoj teoriji. Nedostatak razumevanja
mehanizama koji prouzrokuju krize takođe je tesno povezan sa
njenim izborom metafore ravnoteže iz njutnovske fizike. Ekono­
mija samu sebe vidi kao „društvenu fiziku“, i to je oslabilo njenu

24
sposobnost da se uhvati u koštac sa dinamičkom neravnotežom
koja dobija ekstremne oblike tokom finansijskih kriza. Paralelno
sa pretvaranjem ekonomije u „društvenu fiziku“, ideologija je na
kraju izbacila i teoriju zasnovanu na iskustvu. Tako je ekonomija
izgubila svoja teorijska oruđa kojima bi mogla da spreči finansij-
ske krize kao što je ova trenutna.
Veliki deficit koji SAD redovno ima u razmeni sa inostran-
stvom stvorio je ogromnu „štednju“ u Aziji, a isto to su učinile
i visoke cene nafte. Zajedno, te dve stvari stvorile su „štednju“
koja nije imala odgovarajuću potražnju u investicijama. „Šted­
nja“ je pretvorena u nekonstruktivno gomilanje zaliha u očekiva­
nju rasta cena, dok je istovremeno stvorena kejnzijanska „nedo­
voljna potrošnja“ . Proizvodni kapaciteti svetske privrede daleko
su od iskorišćenih, što je učinilo da su mnogi izgubili posao i to
je stvorilo pritisak da se smanje plate. Ako se to uradi, stvara se
samopojačavajući začarani krug: Niže plate dovode i do nižih po-
reskih prihoda i do niže potrošnje, što znači da i državni i privatni
sektor moraju smanjiti svoju delatnost otpuštanjem zaposlenih ili
smanjenjem plata, što stvara silaznu spiralu.
U siromašnim državama krizi su najpodložniji i prvi nestaju
najnapredniji sektori, koji imaju novu tehnologiju, puno dugova
i velike fiksne troškove (drugim recima ekonomije obima). Kada
ova napredna preduzeća nestanu, ljudi koji su pre samo jedne ge­
neracije napustili poljoprivredu, sada joj se vraćaju i na taj način
sve više ljudi obrađuje istu količinu zemlje. Produktivnost opada.
Ovaj proces „primitivizuje“ ćelu privredu.
Finansijsku krizu pojačava činjenica da su postepeno raz-
montirane različite „pregrade“ koje su izgrađene kao zaštita
posle sloma iz 1929. godine. Na primer, Gles-Stigolova uredba
[Glass-Steagall Act] iz 1933. godine razdvojila je investicione
i poslovne banke kako bi osigurala da se poslovne banke drže
posla sa davanjem zajmova i da funkcionišu pod strogim jav­
nim koncesionim uslovima. Taj zakon ukinut je 1999. godine.
Prethodna politika, koja je trebalo da onemogući učinak domina
- kao što je, na primer, pravilo da nijedna banka nije mogla da
ima filijale u više od dve federalne države - takođe je na kraju

25
ukinuta. Istovremeno, zanemarena su jasna upozorenja na finan-
sijsku nestabilnost i opasnosti od svetske finansijske krize. Naj­
jača upozorenja bila su Azijska finansijska kriza 1997. godine i
spektakularni gubici na izvedenim hartijama od vrednosti koje
je 1998. godine pretrpeo američki fond za obezbeđenje od rizika
Long-Term Kapital Menadžment [Long-Term Capital Manage­
ment], Gubici su iznosili 4,6 milijardi dolara. Deonice preduze-
ća iz sektora visoke tehnologije stvorile su 1999. godine mehur
koji nije pravilno ispumpan. Američka centralna banka (Alan
Grinspen [Alan Greenspan] držala je kamate jako niskim da bi
ohrabrila tržište deonica, i time je stvorila dvostruki spekulativni
mehur: deonice i tržište nekretnina. Prezadužena američka do­
maćinstva imala su minimalan rast realnih plata počev od 1972.
godine i imali su malo mogućnosti da ublaže učinke krize.
Finansijske mehure često prouzrokuju novi finansijski instru­
menti koji su sami po sebi legitimni, ali koji na kraju stvaraju us­
hićenje i mehure. Godine 1720. reč je bila o deonicama, a sada je
reč o izvedenim hartijama od vrednosti i fondovima za obezbeđe­
nje od rizika. Razvila se situacija sa visokorizičnim (Ponzijevim)
finansiranjem, to jest finansiranjem mušterija koji nisu u stanju
da plate čak ni ratu na zajam, kao što su američki zajmoprimci
neprvorazrednih hipotekarnih zajmova. Banke su se odrekle isto-
rijske uloge preuzimanja rizika i njegovog upisivanja u svoje ra­
čune, već su pravile pakete Ponzijevih zajmova koje su prodavale
mušterijama koje ništa nisu sumnjale. Institucije koje procenjuju
rizik preduzeća [rating agencies] nisu shvatile izmenjenu ulogu
banaka i rizik koji je ta promena donela. „Minskijev momenat“
nastaje kada banke, koje su dugo vremena agresivno konkurisale
za udeo na tržištu, posle Ponzijevog finansiranja počnu da povla­
če likvidna sredstva. To čini da bankarski zajmovi presuše i za
obične mušterije (banka Nordern Rok [Northern Rock], koja je
bankrotirala, nije se bavila davanjem neprvorazrednih zajmova).
Začarani krugovi u realnoj privredi - opadajuća potrošnja, opa-
dajuće plate, povećana nezaposlenost - pojačavaju jedan drugog
i finansijska kriza povlači za sobom i realnu privredu.

26
 Šta sada moramo uraditi

Na prvom mestu moramo povećati relevantnost ekonomije

kao nauke tako što ćemo je usmeriti na stvarnost i istoriju umesto
na modele zasnovane na fizici. Objašnjenje trenutne finansijske
krize zahteva da budemo u stanju da privredu vidimo iz uglova
na koje tradicionalna ekonomska nauka nije naviknuta: sa strane
novca, gde kamata na kamatu ima eksplozivan učinak, sa strane
tehnologije, kao što to čini Karlota Perez, i sa strane bankarskog
računovodstva, kako ju je video Hajman Minski. U istorijskoj
ekonomskoj tradiciji, koja je danas praktično nestala, novo zna­
nje je stvarano tako što su se činjenice povezivale na sledeći na­
čin: „Novo znanje se stvara povezivanjem ranije nepovezanih
činjenica“, kako je to rekao mađarski pisac Artur Kestler [Arthur
Koestler],
Jedna od bitnih poenti Hajmana Minskija jeste da nas vlada-
juća ekonomska teorija sprečava da vidimo kada dolazi sistemska
kriza. Standardni ekonomisti su modelirali privredu kao jezerce
čija površina vode sama od sebe teži ravnoteži. Stoga, kada se
privreda ne ponaša kako treba, prvo se traže žrtveni jarci. Kriza
tokom sedamdesetih godina prošlog veka nazvana je ’naftnom
krizom ’, a kada je Azijska kriza došla 1997. godine, krivica je
svaljena na „azijatske vrednosti“. Prosto se nije moglo zamisli­
ti da nešto može da bude loše sa kapitalizmom ili ekonomskim
teorijama. Ono što je zapravo sistemska kriza rado se tumači
kao rezultat delanja „zlih ljudi“, kao što je bio slučaj sa tzv. Tera
skandalom u Norveškoj.9 Time počinje traganje za žrtvenim jar­
cima umesto za pravim uzrocima. Moramo prestati da tražimo

9 Norveško mešetarsko preduzeće Tera Sekjuritis [Terra Securities], člani­

ca konzorcijuma Tera-Grupen [Terra-Gruppen], omogućilo je da se osam nor­
veških opština upusti u delimice nezakonite i visokorizične investicione speku­
lacije u Americi, a preko bankarske grupe Sitigrup [Citigroup]. Investicije su
propale 2007. godine, kada je počela finansijska kriza. Tera, ranije veliki inve­
stitor u Norveškoj, bankrotirala je zbog dugova prema opštinama, a predsednici
dve opštine dali su ostavke. Takode se ispostavilo da su kontrolni mehanizmi u
administraciji više opština bili loši. - Prim. prev.

27
žrtvene jarce, bilo d a je reč o pojedincima ili o „gramzivosti“. Fi-
nansijske krize, kao sto je ova trenutna, jesu sistemske krize koje
su povezane sa pogrešnim odnosom između finansijske i realne
privrede. Rešenja se moraju usmeriti ka uspostavljanju kontrole
nad finansijskim sektorom i njegovim podređivanjem potrebama
realne privrede. Finansijska privreda treba da funkcioniše kao
okvir koji pomaže da se izgradi realna privreda, ali je ona na
kraju postala „rep koji je mahao psom“.
Regulacija finansijske delatnosti mora se zasnivati na isto-
rijskim iskustvima. Da bi se kriza ograničila, moraju se dodati
likvidna sredstva onde gde nastaju uska grla koja mogu da po­
goršaju začarani krug. Moramo prestati da se toliko fokusiramo
na inflaciju. U Norveškoj moramo uvideti da je naše gomilanje
sredstava u obliku naftnog bogatstva deo globalne „preterane
štednje“ koja je podstakla trenutnu krizu. Energetska i ekološka
politika moraju se svesno koristiti kao politika protiv konjun­
kture kako bi se resursi usmerili ka novim rešenjima koja onda
mogu podstaći novu fazu rasta realne privrede.
Sada, kada smo opet otkrili da tržište ne stvara sklad, na pr­
vom mestu moramo pokušati da spasemo bankarski sektor da bi
se realna privreda održala. To se mora učiniti na način koji pod-
stiče banke da vrate dugove, a da istovremeno stvara poverenje u
banke. Dakle, nešto što na kratak rok može biti sopstveni kapital,
ali na dugi rok, ako sve prođe dobro, postaje jeftin eksterni ka­
pital za banke. Ali, uskoro će postati jasno da bacanje ogromnih
količina novca u crnu rupu finansijske privrede nije dovoljno da
bi se sprečila nezaposlenost i opadanje tražnje. To će se shvatiti u
mnogim zemljama pre nego što prođe jedna godina, uključujući
i SAD.
Postojaće pokušaji da se poveća državna potrošnja, takozva­
ni kejnzijanizam, da bi se iskoristili slobodni kapaciteti koji po­
stoje u vidu nezaposlenih radnika i neiskorišćenih mašina. Kada
se to ne bude pokazalo dovoljnim, postaće jasno da postoji samo
nekoliko ekonomskih promenljivih koje jedna zemlja može da
izabere da prilagodi. Može se povećati dug, što apsolutna većina
zemalja može da uradi samo na kratak rok, ili se može: a) deval-

28
virati valuta kako bi privreda postala konkurentnija, b) povećati
carine kako bi se održala nacionalna zaposlenost (protekcioni­
zam) ili c) prilagoditi kroz izvoz stanovništva u druge zemlje.
Iako većina sada to kategorički poriče, verovatno će se većina
ovih sredstava koristiti. Alternative za a) i b) su da se realne plate
smanjuju ka kineskom nivou, što čak ni Kinezima nije u interesu,
jer oni zavise od potražnje iz bogatih zemalja. Verovatno ćemo
videti neki oblik protekcionizma. Ako se to učini na simetričan i
odgovoran način, kao što je to bio slučaj sa ogromnim protekcio­
nističkim sistemom posle Drugog svetskog rata koji nazivamo
„Maršalovim planom“, onda će to biti najbolje rešenje.
Baltičke zemlje trenutno ne devalviraju svoje valute, a nisu
otkrile ni kejnzijanizam. Sasvim suprotno, one smanjuju budže­
te, plate i potražnju, i time su implicitno izabrale strategiju c).
Integracija Istočne Nemačke (DDR) sa Nemačkom primer je
toga šta se dešava na dugi rok kada se zemlje integrišu uz pre-
cenjenu valutu. Na kratak rok, istočni Nemci su bili srećni jer je
posle pada Berlinskog zida njihova daleko manje vredna istočna
marka zamenjivana prema kursu 1:1 za zapadnu marku. Na dugi
rok, to je trajno uništilo proizvodni sektor u Istočnoj Nemačkoj i
uprkos pozamašnim investicijama u puteve, železnicu i socijalnu
pomoć, stara DDR polako i sigurno gubi stanovništvo koje odlazi
na zapad.
Nije nikakva novost da postoji veza između finansijskih kriza
i povećanog kriminala. Iako je više od 99% imigranata pošteno i
vredno, nije potrebno mnogo ljudi da bi se stvorilo daleko manje
nevino društvo nego ono na koje smo navikli. Moja žena i ja
sećamo se jednog lekara u dečjoj bolnici u Limi koji je, pre 30
godina, pregledajući naše dete, čija ga bolest nije previše zainte-
resovala, retorički pitao: „Kada tvoje dete gladuje, da li kradeš
ili ne kradeš?“ Civilizovan privredni sistem stara se da roditelji
ne moraju da odu u inostranstvo da bi mogli da izdržavaju svoju
decu. Evropa je stvorila takav sistem nakon 1945. godine, ali od
tada je bezglava globalizacija stvorila siromaštvo koje je na dugi
rok postalo nezgodno za nas u Norveškoj. Finansijska kriza stvo­
rila je dva tipa kriminaliteta. Prvi predstavljaju svi oni koji kroz

29
 Ponzijeve projekte koriste situaciju u kojoj, lažirajući bilanse dok
je duh vremena u svojoj najspekulativnijoj i najviše kratkoročno
orijentisanoj fazi, varaju i prisvajaju ogromne količine novca. U
običnim vremenima to nije od koristi jer ljudi vrednuju višego­
dišnje prihode pre nego što kupe deonice. Drugi tip kriminaliteta
nastaje tako što veliki broj ljudi gubi prihode, mora da emigrira
i ponekad se okreće kriminalu kao rešenju. Ovo ćemo doživeti
kao „novi srednji vek“, kada se realna privreda u istočnom delu
Evropske unije pre ili kasnije u manjoj ili većoj meri uruši. Ove
zemlje trebalo je da devalviraju svoje valute. One se ne usuđuju
da to urade jer su ljudi uzimali stambene kredite u stranoj valuti.
Devalvacija bi povećala dugove svih ljudi, dok bi plate istovre­
meno pale i nezaposlenost se povećala. Ove zemlje su već ušle u
začarani krug i jedini izlaz će na kraju biti da izvezu svoju radnu
snagu u bogatije zemlje.
Kao u starom srednjem veku, novi srednji vek stvoriće masu
nezaposlenih ljudi koji će lutati tragajući za bilo kakvim poslom,
kao što možemo pročitati u romanu Džona Stajnbeka [John Ste­
inbeck] Plodovi gneva [The Grapes o f Wrath], Današnja kriza u
istočnom delu Evropske unije ima donekle slične učinke kakve
je kriza tokom tridesetih godina XX veka imala po američke se­
ljake - ogromno smanjenje kupovne moći. Cena poljoprivrednih
proizvoda u SAD pala je 70% u odnosu na cenu industrijskih
proizvoda. Mnogi u industriji su izgubili posao, ali oni koji su za­
držali posao, u velikoj meri su zadržali i stare plate. Ova fiksirana
struktura plata, koja je bila rezultat moći sindikata, učinila je kri­
zu manje pogubnom nego što bi inače bila. Istočni deo Evropske
unije sada čini sve što je nužno da njihovo stanovništvo doživi
istu sudbinu kakvu su doživeli američki seljaci tokom tridesetih
godina. Zapadni deo Evropske unije i Norveška na kraju će plati­
ti cenu jer su ono što je kasnije postao istočni deo Evropske unije,
posle 1989. godine, izložili šok-terapiji i deindustrijalizaciji, da
bi se zatim, preko noći, integrisali sa tim regionom. Države koje
imaju solidnu proizvodnu strukturu verovatno će moći da prođu
relativno dobro kroz krizu na dugi rok. Istočni deo Evropske uni­
je nije u toj situaciji.

30
 Posle krize 1929. godine dobili smo kejnzijanizam zasnovan
na nacionalnoj državi. Njegov značaj danas je ograničen. Među­
narodna ekonomska isprepletanost je prevelika. Ako danas pove­
ćamo opštu potražnju u Norveškoj, to bi bilo podjednako korisno
i za Kinu i za norveški okrug Mere i Rumsdal. Biće potrebno da
stvorimo svetski kejnzijanizam da bi održali privredu u pogonu,
ali i dalje ne znamo kako bi on trebalo da izgleda. Međutim, kao
deo takve politike trebalo bi da izgradimo proizvodni aparat u
Africi i drugim nerazvijenim regionima - posebno izvan primar­
nog sektora. Moramo uvideti da to zahteva da zemlje u razvoju
dobiju pravo da vode istu privrednu politiku koju smo mi vodili
posle 1945.

Nauka, propaganda i polarizacija

Istorijsko iskustvo pokazuje da ekonomsko doba vukova ta-

kođe često proizvodi poseban tip beskompromisnih političara.
Slogan Margaret Tačer [Margaret Tatcher] bio je „Nema alterna­
tive“ [There is no alternative - TINA]. Ugo Čavez [Hugo Cha-
vez] na određeni način predstavlja pomahnitali naftni fond i na
dugi rok verovatno će stvoriti manje vrednosti nego što će ih uni­
štiti. U Italiji odrasta jedna nova generacija pod Berluskonijem
[Berlusconi], koja je prihvatila da nikada neće moći da dostigne
isti životni standard kao generacija njihovih roditelja. Buš [Bush]
nas je naterao da biramo da li smo sa njim ili sa Talibanima. Na
svoju sreću, što se tiče Buša, otkrio sam da se u potpunosti slažem
sa svoja dva profesora sa Harvardske poslovne škole koja najviše
poštujem. „Vi mora da mislite da smo mi Amerikanci poludeli“,
rekao je moj stari profesor poslovne strategije. On uopšte nije bio
antiamerički raspoložen zbog toga, već je prosto pripadao onoj
tesnoj većini koja je prvi put glasala protiv Buša. Na kraju će se
pokazati da su i Berluskoni, i Buš, i Čavez i Tačerka doprineli
deindustrijalizaciji i opadanju plata u svojim zemljama. Krajem
osamdesetih godina prošlog veka, Englezi su čuli vest da ih je

31
njihova bivša kolonija Irska prevazišla u realnim platama. Dobro
se sećam tog dana i utiska koji je ostavio, jer sam bio sa jednom
grupom Engleza u Italiji. Teško su to podneli.
Ova polarizacija, ideje tipa TINA, i da moramo birati izme­
đu podrške Bušu i podrške Talibanima, sasvim je suštinski deo
doba vukova. Ona stvara osnovu za ono što je Kejnz 1936. go­
dine nazvao „luđaci na vlasti“ [madmen in authority], luđaci sa
autoritetom. Ključni mehanizam je retorika, a nažalost često i
nauka, koja prilično dosledno govori samo poluistine. Daću dva
primera.
Savet stručnjaka [think-tank] Civita, koji su osnovali Glavno
udruženje privrede Norveške [Naeringslivets Hovedorganisasjon
- N H O ]10 i Udruženje brodovlasnika [Norges Rederiforbund],
prvi put nam se predstavio knjigom o kapitalizmu koju je na­
pisao Endru Bernstin [Andrew Bernstein], filozof u duhu Ejn
Rend [Ayn Rand]. Knjiga govori o „najslobodnijem društvu koje
istorija poznaje: SAD od kraja građanskog rata do otprilike tri­
desete godine XX veka“, kroz „delà velikih ljudi“. To je jedan
od mnogo načina da se predstavi istorija, koji sam po sebi ne bi
bio nimalo problematičan da je takođe ispričana priča o politici
koja je uopšte učinila mogućim da ti „veliki ljudi“ zarade novac.
Međutim, problem je u tome što je uloga države i industrijske
politike u potpunosti prećutana. Ne može se govoriti o istoriji
železnica u SAD, a da se ne pomene genijalna državna politika
kojom je graditeljima davana na korišćenje federalna zemlja na
kojoj su zauzvrat morali da izgrade prugu. Na taj način, američ­
ka država pretvorila je vrednost sadržanu u zemlji u železnicu,
a da nije morala da zagrabi iz državne kase (inače, ista politika
je iskorišćena kada su osnivani univerziteti u 48 prvih država).
Ne može se govoriti ni o Endruu Karnegiju [Andrew Carnegie] i
velikim čeličanama, a da se ne pomene činjenica da su američke
čeličane bile zaštićene carinama koje su ponekad prevazilazile i

10 Reč je o organizaciji koja je nastala kada su se 1989. godine spojili

Udruženje zanatlija Norveške (Norges Hândverkerforbund), Norveško udruže­
nje poslodavaca (Norsk Arbeidsgiverforening) i Udruženje industrijalaca Nor­
veške (Norges Industriforbund). - Prim. prev.

32
 100%. Ovako smo dobili samo polovinu priče. Umesto d a je do-
prinela ovakvim sasvim suštinskim uvidima, Civita nas upućuje
na sredine i ekonomiste i njihove klubove u kojima su rečenice
tipa „Mrzim državu“ [I hate the State] i „Ubi komunjaru za Hri-
sta“ [Kili a commie for Christ] stajale na bedževima i branicima
od automobila. Zašto, za ime sveta, opet iskopavati Ejn Rend i
sav taj talog iz Hladnog rata, kada se danas suočavamo sa sasvim
drugim izazovima? Kada druge nacije, između ostalih i SAD,
koriste sve aktivniju tehnološku i privrednu politiku, mi u Nor­
veškoj rizikujemo da završimo sa trajno oslabljenim shvatanjem
stvarnosti. M enije potpuno nejasno kako to može biti u interesu
Glavnog udruženja privrede i same privrede.
Trenutni poslednji dobitnik Nagrade švedske centralne banke
za ekonomiju („Nobelova nagrada“) jeste Amerikanac Pol Kru-
gman [Paul Krugman], Krajem sedamdesetih godina, Krugman
je pronašao jedan članakkoji je 1925. godine napisao jedan drugi
američki ekonomista, Frenk Grejam [Frank Graham]. Grejam je
napravio jedan prost numerički model kojim je pokazao da će ze­
mlje koje se specijalizuju za proizvodnju sirovina sa opadajućim
prinosima (što znači da produktivnost pre ili kasnije mora opasti;
to će biti kasnije objašnjeno) postati siromašnije zbog svoje spe­
cijalizacije u međunarodnoj trgovini. S druge strane, zemlje koje
se specijalizuju za industrijske proizvode (koji svi imaju različite
stepene ekonomije obima i rastućih prinosa) postaće bogatije za­
hvaljujući međunarodnoj trgovini. Krugman je uspeo da forma-
lizuje ove mehanizme i njegovi prvi članci pokazali su da ih je
razumeo. Citirao je i Lenjina i razvojne ekonomiste koji su bili
istog mišljenja. Krugman tada nije imao ni 30 godina, a suočio
se s tolikim ideološkim otporom d a je na kraju odbacio polovinu
Grejamovog modela, onu koja je stvarala siromaštvo u zemlja­
ma u razvoju, i usredsredio se samo na ekonomije obima. U isto
vreme, ja sam pisao svoju doktorsku tezu, Međunarodna trgo­
vina i ekonomski mehanizmi nerazvijenosti [International Trade
and the Economic Mechanisms of Underdevelopment], koju sam
odbranio aprila 1980. godine. Počeo sam od istog članka Frenka
Grejama iz 1925. godine i sličnih teorija koje su se protezale una-

33
zad sve do 1613. godine. Moj cilj bio je da istražim da li pojava
opadajućih prinosa ima neki praktični značaj. Krajem sedamde­
setih godina prošlog veka, proveo sam mesece kopajući po sta­
rim arhivama i bibliotekama u Boliviji, Ekvadoru i Peruu da bih
istražio da li su njihove glavne izvozne delatnosti u XX veku -
lim, banane i pamuk - ušle u zonu opadajućih prinosa. Dokazi su
bili nepobitni: što su se više specijalizovali, utoliko su postajali
siromašniji. Za mene je činjenica da je Krugman, naizgled da
bi stekao akademski mir, žrtvovao onu polovinu stvarnosti zbog
koje siromašne zemlje postaju još siromašnije, primer svega što
je loše u akademskoj sredini u doba vukova. Nije postajala „po­
tražnja“ za bilo čime osim teorijama koje su pokazivale da kapi­
talizam sve ljude čini bogatijim, i preveliki broj ljudi iz akadem­
ske sredine je tome prilagodio svoj rad. Neko vreme je praktično
postojao izbor između karijere i relevantnosti.

Harvard je delimice kriv - ali sa koje strane reke?

U jednom članku u listu Dagblade krajem februara 2009.

godine pomenuta je knjiga Filipa Delvsa Brotona [Philip Del-
ves Broughton] koji je, pošto je dve godine išao na Harvardsku
poslovnu školu, pokazao da su mnogi koji su zaradili na finan-
sijskoj krizi obrazovani upravo u njoj. Robert Merton, jedan od
„pronalazača“ modela koji su doveli do skandala sa već pomenu-
tom firmom Long-Term Kapital Menadžment, bio je profesor na
njoj kada je 1997. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju
koju daje Švedska centralna banka upravo za te modele. Oni su
takođe bili veoma bitan činilac u finansijskoj krizi u kojoj se tre­
nutno nalazimo.
Moje shvatanje ekonomije - od ekonomije preduzeća do svet-
ske privrede - zasnovano je na metodologiji koja se primenjuje
na Harvardskoj poslovnoj školi i onome što sam onde naučio.
Dakle, moja Alma Mater, kojom se veoma ponosim, doprinela je
u velikoj meri nesreći koju sada doživljavamo.

34
 Paradoks je u tome sto je Harvardska poslovna škola osnova­
na 1908. godine upravo da bi „civilizovala“ kapitalizam u perio­
du koji liči na onaj u kome mi danas živimo. Osnivači su želeli da
upravljanje preduzećima bude poziv na nivou lekara ili advokata.
Škola je za dekana dovela ekonomskog istoričara Edvina Geja
[Edwin Gay], koji je dvanaest i po godina studirao ekonomsku
teoriju i istoriju na univerzitetima na nemačkom govornom po­
dručju pre nego što je sebe smatrao spremnim da predaje eko­
nomsku istoriju na Harvardu. Gej je bio dekan Harvardske po­
slovne škole prvih 11 godina, i sa sobom je doneo metodologiju
nemačke istorijske škole u ekonomiji - temeljita komparativna
istraživanja - koja je postala metoda studije slučaja u njoj.
Harvardska poslovna škola izgradila je svoj univerzitetski
kompleks na drugoj strani reke Čarls u odnosu na ostatak Uni­
verziteta u Harvardu i MIT. Zapravo, njen kompleks nalazi se u
Bostonu, a ne u Kembridžu. Kako je ekonomija koja je predava­
na na ekonomskom fakultetu postajala sve apstraktnija, tako se
povećavala akademska udaljenost između ekonomskih fakulteta
- Harvarda i MIT-a - sa „druge strane reke“ i razumevanja stvar­
nosti na Harvardskoj poslovnoj školi. Jozef Šumpeter - jedan od
junaka ove knjige - bio je profesor ekonomije na Harvardu od
1932. godine, dok nije umro 1950. godine. On je sve više gledao
preko reke na Harvardsku poslovnu školu, u kojoj su pokretačke
sile kapitalizma bile preduzetništvo i tehnologija, a ne sumnjivi
„kapital“. Najveći deo Drugog svetskog rata Šumpeter je proveo
u biblioteci Kres [Kress] na Harvardskoj poslovnoj školi, za koju
je knjige prikupio ekonomista sa Kembridža, Herbert Foksvel
[Herbert Foxwell], koji je intenzivno mrzeo osnivača današnje
ekonomije, svog zemljaka Dejvida Rikarda.
Stoga, za mene kao studenta na Harvardskoj poslovnoj školi
u periodu 1974-1976, dok je moja lepša polovina radila kao bi­
bliotekar u biblioteci Kres, ta škola je predstavljala tvrđavu koja
je štitila sve što je ispravno u ekonomiji. Kada su moji profesori
govorili o ekonomiji kao „kraljici društvenih nauka“, činili su
to sa istom ironijom i nepokazivanjem poštovanja koje sam i ja
na kraju prihvatio. Ako su nekog zanimali stvarnost i empirijska

35
 istraživanja, neoklasična ekonomska teorija bila je potpuno ire­
levantna.
Otprilike u vreme kada sam ja bio onde, stvari su se okrenule
na loše na Harvardskoj poslovnoj školi. Etika i uloga privrednika
u širem društvu uvek su bili deo obrazovanja. Milton Fridman
[Milton Friedman] je 1970. godine rekao d a j e „glavni zadatak
američke privrede da maksimizira profit“ . Čikaška škola napravila
je svoju teoriju poslodavac-zastupnik [principal-agent theory], u
kojoj su rukovodioci preduzeća samo zastupnici vlasnika. Ranije
su i radnici i druge grupe koje se nalaze u sferi uticaja preduzeća
- takozvani drugi interesenti [stakeholders] - bili deo analize. Ra-
keš Kurana [Rakesh Khurana], profesor na Harvardskoj poslov­
noj školi, opisuje to propadanje u svojoj knjizi Od viših ciljeva
do najamnika: Društvena promena američkih poslovnih škola i
neispunjena obećanja rukovođenja kao zanimanja [From Higher
Aims to Hired Hands: The Social Transformation of American
Business Schools and the Unfulfilled Promise of Management as
a Profession ] (Princeton University Press, 2007).
Viši ciljevi [higher aims] su u velikoj meri nestali nakon što
su ekonomisti ,,s druge strane reke“ postali uticajniji na Harvard­
skoj poslovnoj školi. Etika je često morala da se povuče. Sećam
se skandala koji je nastao tokom moje prve godine studija, kada
je jedan od profesora počeo da predaje ono što je sam nazvao
„strateško iskrivljenje“ [strategie misrepresentation] u kontek­
stu strategija pregovaranja. Drugim recima, „laži kao strategija“.
Škola je odgovorila tako što je u sve predmete uključila etičke
studije slučaja i kupila veliki broj knjiga o etici koje su stavljene
tako da smo prolazili pored njih kada smo išli u biblioteku. Šalili
smo se da ćemo etiku upiti kroz osmozu dok idemo u bibliote­
ku.
Džordž Buš je išao u Harvardsku poslovnu školu u generaciji
pre moje, tako da smo bili istovremeno u univerzitetskom kom­
pleksu jednu godinu. Ja ga se ne sećam, ali sam u godišnjaku
škole našao njegovu sliku na kojoj je jedini u majici sa kratkim
rukavima iako nam je strogo naloženo da se slikamo obučeni
formalno sa kravatom. Na vratima jednog od mojih profesora iz

36
škole još uvek stoji fotografija mladog muškarca koji duva veliki
balon od žvakaće gume u inače formalno sređenoj učionici. Opet
je reč o Džordžu Bušu, koji još jedanput govori svetu da može
da radi šta hoće. Kada se pojavila priča o iračkom „oružju za
masovno uništenje“ odmah sam se setio „strateških iskrivljenja“
stvarnosti. Džordž Buš je definitivno usvojio ono što je bilo de­
struktivno na Harvardskoj poslovnoj školi.
Kada su na red stigle finansije, kao novi profesor se poja­
vila jedna pomalo nepoznata ličnost. Zvao se Dejvid Malins jr.
[David Mullins] i došao je sa MIT-a. Malins je kasnije postao
potpredsednik Federalnih rezervi, američke centralne banke, i
bio je jedan od potencijalnih naslednika Alana Grinspena. M eđu­
tim, njegova karijera se zaustavila kada je bio jedan od partnera
u finansijskom skandalu oko Long-Term Kapital Menadžmenta.
Merton, čovek koji je dobio Nobelovu nagradu za modele koji su
omogućili taj skandal, takođe je stekao doktorat na MIT-u, a le­
gendarni Pol Semjuelson mu je bio mentor. Malins je u Bušovom
mandatu bio zamenik sekretara u Ministarstvu finansija.
Malins nam je predstavio neke veoma čudne modele. Sve
vreme je pretpostavljao prisustvo savršenih informacija i savr­
šenog znanja o budućnosti. To je predstavljalo veliki kontrast u
odnosu na ono što smo inače učili u školi, naime da upravo nesi­
gurna budućnost predstavlja jezgro kapitalizma. Na tu budućnost
se može uticati dobro ili loše odlukama koje se donose. Sećam
se da se grupa podelila na dva delà: na one koji su mislili da
nema ama baš ničeg čudnog u pravljenju modela zasnovanih na
beznadežnim pretpostavkama, i na one - racionalnije - koji su
brzo uvideli daje, ako je to potrebno da rade da bi zaradili novac,
bolje da odmah nauče ono što se od njih traži.
Kres biblioteka, obložena orahovinom i puna hiljadama knji­
ga izdatih pre 1850. godine - Šumpeterovo utočište od sve ire-
levantnije ekonomije - danas je izgubila svoje mesto u odnosu
na kolekciju u kojoj se Mertonova Nobelova diploma nalazi u
centru. Kada sam to prvi put video, zajedljivo sam pomislio da
se toliko stideo svojih modela da je vratio diplomu. Kako ja to
vidim, Merton i Malins su na kraju uzeli deo duše Harvardskoj

37
poslovnoj školi. Ali ono nezdravo - olaka ideja da se rizik može
eliminisati pomoću ekonomskih modela koji čine osnovu dana­
šnje finansijske krize i koji nemaju veze sa stvarnim životom - to
je bilo uvezeno s druge strane reke, sa ekonomskih fakulteta na
Harvardu i MIT-u. Raduje me što se većina na Harvardskoj po­
slovnoj školi i dalje drži starog razumevanje stvarnosti i starih
ideala, onako kako to čini Rakeš Kurana.
Privredni akteri prate ono razumevanje stvarnosti koje im
obrazovanje pruža i pravila igre koja im se predstave. Kada si­
stem podsticaja nagrađuje irelevantnost i modele bez veze sa
stvarnošću, univerziteti proizvode studente koji mogu uništiti
privredu. Zbog toga je bitno da se onom duhu i onom shvatanju
stvarnosti, koji su 1908. godine bili temelj osnivanja Harvardske
poslovne škole, dozvoli da se vrate i na ekonomske fakultete, sa
kojih današnja nesreća potiče, i na mesta gde se obrazuju budući
privrednici, i u okvire koji se kroz političke procese postavljaju
privredi.

38
 DOBA FINANSIJSKOG KAPITALA

Istorija pokazuje da se čovečanstvo u jednakim vremenskim

razmacima pomami za spekulativnim projektima koji se na kraju
završe tako što mehur pukne, a onda sledi ekonomska kriza za koju
se ne zna koliko će trajati. Ako razumemo mehanizam promena
paradigmi, razumećemo i da ljudi ne menjaju naprasno karakter u
koliko-toliko jednakim vremenskim razmacima, već da su speku­
lativni mehuri povezani sa tehno-ekonomskim paradigmama.
Do jednog tipa finansijskih kriza dolazi na kraju epohe, kada
potencijal postojeće tehnologije da stvara vrednost počinje da
opada. Da iskoristim istorijsku paralelu: Do njih dolazi kada čo-
vek napravi savršenu kamenu sekiru i ne može više ništa da ura­
di s tim materijalom. S tehnološke tačke gledišta, „naftna kriza“
bila je takav tip fmansijske krize, i relativno ju je lako objasniti.
Nedostatak mogućnosti za investiranje u industrijskim zemljama
doveo je do toga da se značajan višak likvidnih sredstava prilič­
no nekritički investirao u zemlje u razvoju. Ali, fmansijske krize
današnjeg tipa u startu je teže objasniti. Izgleda kao da one siste­
matski nastaju upravo kada nova osnovna tehnologija, u našem
slučaju informaciona tehnologija, deluje kao da ima ogroman
neiskorišćeni potencijal da poveća stvaranje vrednosti u svim ka­
rikama lanca vrednosti.
Kao što sam pomenuo, društvo je sistem čija se struktura,
institucije, obrazovanje i način razmišljanja uvek oblikuju oko
jednog tipa tehnologije. Takođe sam pomenuo da je takvom si­
stemu potrebno mnogo vremena da se prilagodi da bi mogao u
potpunosti da iskoristi radikalno novu tehnologiju.
Nova tehnologija i nova infrastruktura su proizvele fmansij­
ske krize u svakoj novoj tehnološkoj epohi: slom kolonija (Mi-
sisipi i „Južno more“) 1720. godine, slom preduzeća za kanale,
slom železničkih preduzeća, slom posle spekulacija sa zlatom u
vreme kada je svet jo š uvek koristio zlatni standard, i slom posle
spekulacija sa deonicama 1929. godine.

39
 Pre Azijske krize veoma mali broj ekonomista i političara
preporučivao je neki oblik ograničenja kretanja kapitala - ljudi
su slepo verovali u „samoregulišuće tržište“ . Azijska kriza i sud­
bina Rusije promenili su te stavove. Posebno je zanimljivo d a je
najraniji glasan poziv za reformu došao iz lista Biznis Vik [Busi­
ness Week], koji je tvrdio d a je „naš prvi i najvažniji zadatak da
pripitomimo tržišnu anarhiju koju je globalizacija oslobodila“.
Globalizacija čini da moramo stvoriti nove globalne institu­
cije. Nepostojanje takvih institucija je važan deo neusklađenosti
koju stvara nestabilnost. Na finansijskim tržištima potrebna su
nam pravila koja će igrati onu ulogu koju je bretonvudski sistem -
dogovori koji su stabilizovali svetske finansije od 1945. do 1972.
godine - igrao tokom perioda cvetanja društva masovne proizvod­
nje. Kao i u vreme kada su stvarane nacionalne države, tako je i
ovaj put finansijski kapital prvi srušio stare granice, a institucije i
pravila igre slede ga sa zakašnjenjem. S ove tačke gledišta, dana­
šnja situacija je u skladu sa istorijskim iskustvom. Ono što nije
normalno jeste što se odnos između finansijskih transakcija, zasno­
vanih na realnoj privredi, i čistih finansijskih transakcija dramatič­
no promenio tokom ove decenije. Procenjuje se da danas samo dva
postotka ukupnih valutnih transakcija u svetu potiče od trgovine
robom i uslugama, dok je tržište izvedenih hartija od vrednosti tri
do pet puta veće od svetske proizvodnje roba i usluga u realnoj pri­
vredi. Neravnoteža između realne i finansijske privrede dostigla je
razmere koje nikada ranije nisu viđene u istoriji. Kada finansijski
mehur pukne, to će veoma negativno uticati na realnu privredu.

Finansijski i proizvodni kapital

Ako pogledamo ekonomsku teoriju kroz vreme, postaje jasno

da ona prolazi kroz ciklične talase. Jedna od bitnih dimenzija jesu
promene u stavu o ulozi tržišta - tržište je ili oruđe za povećanje
blagostanja ili cilj samo sebi. Ovaj drugi stav potiče iz teorije o
tržištu kao instituciji koja sama po sebi stvara sklad. Šezdesete

40
godine XVIII veka i četrdesete godine XIX veka bile su periodi
u kojima je ekonomska moda govorila da će samoregulišuće tr­
žište resiti najveći deo problema. U oba slučaja ta iluzija stvorila
je značajne društvene probleme i jasno je doprinela političkim
revolucijama 1789. i 1848. godine.
Posle pada Berlinskog zida opet smo ušli u takav period, do­
datno pojačan tehnološkim razvojem tokom devedesetih godina
prošlog veka. Ono što označava takva razdoblja jeste jako teži­
šte na trgovini i finansijskim promenljivama spojeno sa odgo­
varajućim gubitkom zanimanja za proizvodnju. Danas smo svi
kolektivno ubeđeni da naše ekonomsko preživljavanje zavisi od
neprekidnog finog podešavanja kamata. Istovremeno smo pod­
jednako ubeđeni da se sastav proizvodnje u potpunosti može pre­
pustiti nevidljivoj ruci tržišta. U drugim periodima situacija je
obrnuta; ekonomisti su ubeđeni da, samo ako imamo pravi sastav
u dinamičnoj i inovativnoj privredi, finansijske promenljive će se
u velikoj meri postarati same za sebe. Moj stav jeste da moramo
voditi računa i o jednoj i o drugoj stvari.
Paradoksalno je što upravo u razdobljima sa neverovatnim
tehnološkim razvojem proizvodnja biva zaboravljena i sav eko­
nomski razvoj objašnjava se trgovinom. Ponekad kult slobodne
trgovine ne zna za granice. Viktor Norman [Victor Norman]11 je
pokušao da nas u listu Dagens Neringsliv ubedi d a je borba nor­
veških seljaka protiv slobodne trgovine u velikoj meri deo uzro­
ka siromaštva u Africi. U časopisu Forin Polisi [Foreign Policy]
nalazimo sličan članak, „Trguj ili umri“ [Trade or Die], u kome
se tvrdi d a je za nestanak neandertalaca kriva činjenica da nisu
imali slobodnu trgovinu. Zajedničko svim takvim pristupima je ­
ste što potiču iz razumevanja ekonomije u tradiciji Adama Smita,
gde uzroci povećanja bogatstva - novo znanje i nova tehnologija
- nastaju van samih modela. Drugim recima, oni su egzogeni.
Slobodna trgovina postaje objašnjenje za sve.

11 Viktor Norman ( 1946—), norveški ekonomista i konzervativni političar,

ministar za rad i državnu upravu u drugoj koalicionoj desnoj vladi Ćela Magnea
Bundevika (2001-2005). - Prim. prev.

41
 Kroz takve cikluse u ekonomskoj modi ponovo otkrivamo
različite ekonomiste. Šema je otprilike sledeća: suštinski tehno­
loški proboj stvara rast bez inflacije - kao što je bio slučaj u SAD
devedesetih godina prošlog veka - i ekonomisti ponovo otkrivaju
Jozefa Šumpetera, koji je u stanju da to objasni svojim teorijama
o talasima inovacija i kreativnoj destrukciji. Finansijski kapital
se potpuno zaljubljuje u tu novu tehnologiju, i brojke na berza-
ma hitaju nebu pod oblake. To je uvod u period kada finansij­
ski kapital preuzima upravljanje privredom. Danas smo u pro­
cesu ponovnog otkrivanja Torstejna Veblena [Thorstein Veblen]
(1857-1929), američkog ekonomiste norveškog porekla, koji je
pisao upravo u, i, o, takvom periodu. Veblen je definitivno ame­
rički ekonomista o kome je napisano najviše knjiga - nekoliko
desetina samo tokom poslednjih deset godina. Osnovni Veble-
nov stav jeste da su kapitalisti koji zarađuju novac na proizvod­
nji suštinski različiti od onih koji zarađuju novac na kupovini i
prodaji. U Veblenovom svetu kriza nastaje tako što se stvara ne­
ravnoteža, jer akteri koji zarađuju novac na kupovini i prodaji u
potpunosti preuzimaju vodeću ulogu od onih koji zarađuju novac
na proizvodnji. Poslednji period počinje kada finansijski kapital
bankrotira i stvori ogromnu krizu, kao što se to dogodilo 1929.
godine. Tada nam je potreban Kejnz da bismo ponovo pokrenuli
proizvodnju. Nakon toga, ciklus može početi iznova.
U periodima kada proizvodni kapital dominira, ljudi smišljaju
kreativna rešenja za način na koji se nacionalna zajednička dobra
mogu iskoristiti da bi se povećalo bogatstvo. Tokom američkog
građanskog rata američka država odlučila je da odvoji 30.000
jutara zemlje po svakom senatoru i svakom članu predstavničkog
doma iz svake države. Ova sredstva finansirala su po jedan uni­
verzitet u svakoj federalnoj državi. Obim finansiranja je, dakle,
bio proporcionalan broju izabranih predstavnika. Ovakva rešenja
koriste tržište, ali ih samo tržište ne stvara.
Jedna od poenti Torstejna Veblena jeste da se, kada finan­
sijski kapital dominira, dešava obratno: Javno bogatstvo se pri-
vatizuje, ali se ne stvara novo javno bogatstvo. Privatizacija dr­
žavnih delatnosti od Argentine do Rusije nanovo čini aktuelnim

42
 Veblenov pogled na kapitalizam kao produžetak gusarenja. To
bi bila sasvim strana pomisao tokom pedesetih i šezdesetih go­
dina XX veka, kada je proizvodni kapital dominirao. Argentina
je primer kako je jednostrano usmerenje na finansijske promen-
ljive (kurs, kamate, uravnotežen budžet), zajedno sa potpunim
zanemarivanjem proizvodnje, dovelo do pada nacionalnog nivoa
realnih plata od preko 60%. Pad realnih plata u Rusiji istog je
reda veličine.
Proizvodni kapitalizam stvorio je sistem u Norveškoj u kojoj
je fabrika papira Union posedovala vodopade da bi mogla da pro­
izvodi papir. Baš kao što je vrednost železničke stanice Pen Sen-
tral Stejšn u Njujorku na kraju postala veća od mogućnosti zara­
de od upravljanja železnicom, tako su i prava na energiju fabrike
Union postala interesantnija od proizvodnje papira. Kao nacija,
mi otkupljujemo ono čega imamo premalo, naime industrijskih
radnih mesta, onim čega imamo previše, naime kapitalom. Jedan
od glavnih izazova jeste da stvorimo novi proizvodni kapitalizam
koji može da iskoristi deo našeg kapitala da stvori radna mesta u
Norveškoj zasnovana na novim tehnologijama koja će zameniti
radna mesta čije je zatvaranje prouzrokovao finansijski kapital.
Odgovorni ekonomisti nam govore da ne možemo koristiti
novac od nafte u Norveškoj, jer će to stvoriti inflaciju. Oni nisu
shvatili a-ha doživljaj Alana Grinspena 1994. godine kada je uvi-
deo da inovacije i tehnološki napredak - dakle, ono što govori
Šumpeter - mogu objasniti kako su SAD mogle da imaju tako
visok rast bez inflacije. Tehnološki razvoj i inovacije stvaraju de­
flaciju, ne inflaciju. Nas može inspirisati i američka privredna
politika iz doba proizvodnog kapitalizma, pa da, na primer, dode-
limo Univerzitetu za tehničke i prirodne nauke Norveške [Norges
teknisk-naturvitenskapelige universitet] deo prihoda sa jednog
od naftnih polja da bi razvijao alternativne izvore energije koji
bi zamenili naftu i gas. Na taj način bismo stvorili i zanimljiva
i dobro plaćena radna mesta u Norveškoj, a istovremeno dopri-
neli rešavanju velikih problema svetskog društva. Međutim, da
bismo to učinili, moramo prestati da se fokusiramo na vrhunsku
modu među norveškim ekonomistima.

43
 Paradoksi vrline

Adam Smit nam je objasnio da ne dobijamo svoj hieb svakog

dana zbog pekareve dobrote, već zbog njegove potrebe da zaradi
novac. Naš sopstveni interes da jedemo hieb biva zadovoljen zbog
tuđe gramzivosti. Iza te postavke leži velika rasprava iz XVIII veka:
Da lije moguće stvoriti civilizovano društvo zasnovano na ljudskoj
gramzivosti, a ne na dobrim namerama? Ovu raspravu pokrenuo
je Bemar Mandevij [Bernard Mandeville] kada je 1705. godine
rekao da „privatni poroci mogu postati javne vrline“ [private vices
- public benefits]. Dok je Smit pisao svoje delo 1776. godine, ta
je rasprava zapravo bila završena. Međutim, u našem današnjem
tumačenju Smita u potpunosti nedostaju neke suštinske nijanse iz
te rasprave koja se odvijala pre 1776. godine.
Godine 1757, u našem prvom ekonomskom časopisu, Dan­
ski i norveški ekonomski magazin [Danmarks og Norges Oe-
conomiske Magazin], čiji je urednik bio Erik Pontopidan [Erik
Pontoppidan], pre toga biskup u Bergenu, ukazano je na jedan
problem u Mandevijevom učenju. Ako je tačno da gresi pokreću
svet i da treba da gledamo samo rezultate, a ne namere, osoba
koja bi spalila ceo London morala bi se smatrati junakom, jer bi
tako stvorila posao za veliki broj drvodelja i građevinara koji bi
ponovo morali da grade grad. Pjetro Veri [Pietro Verri], ekono­
mista iz Milana, predstavio je neku vrstu rešenja te dileme kada
je 1771. godine napisao d a je „sopstveni interes pojedinca najbo­
lja garancija sreće društva (la pubblica felicità) uvek kada se taj
interes poklapa sa društvenim interesom“. Verijevo ograničenje
da odlučuju društveni interesi daje osnovu da razumemo kako
tržišna privreda u najboljem slučaju može da funkcioniše.
Prema Verijevim savetima, izgrađen je strogo regulisan ban­
karski sektor koji je dobio važan zadatak da procenjuje rizik. Taj
rizik su banke držale na svojim računima. Kroz finansiranje izu­
ma i inovacija, bankarski sistem mogao je da zaradi novac na
način koji je, uopšteno gledano, bio u korist društva. U slučaju
d a je procena rizika bila pogrešna, bile bi pogođene same banke
i njihovi vlasnici.

44
 Tokom Hladnog rata na scenu je ozbiljno stupila alternativ­
na teorija u kojoj nisu kao jedinice analize nestali samo „sreća“
društva, već i samo društvo. Ostala je samo pojedinačna gramzi­
vost kao pokretačka sila i privreda kao mašina koja stvara sklad
i ravnotežu, i koja slobodno može da radi na automatskom upra­
vljanju.
Iznoseći argumente protiv planske privrede, ekonomista Fri-
drih fon Hajek tvrdio je da će tržišne sile i sopstveni interes poje­
dinaca, prepušteni sami sebi, stvoriti „spontani red“ u privredi,
ali bez Verijeve modifikacije o koristi za društvo. Organizacije
koje Šveđani zovu „uvrnuta desnica“ 12, sa porukama o sponta­
nom redu tržišta i sa Hajekom kao glavnim ekonomistom, već
dugo postaju sve uticajnije, uključujući i priloge u dnevnom listu
Aftenposten. Lično ne smatram da privrednicima koristi da se
tržišna privreda „prodaje“ u tako iskrivljenom vidu, jer će im se
to vratiti kao bumerang. Za sada su u ovoj krizi zbog svoje slepe
vere u Hajeka najviše novca izgubili oni koji ga imaju najviše.
Pošto se tržišna privreda sada, kao i posle 1929. godine, nalazi
pred periodom neophodnog regulisanja u duhu Pjetra Verija, pri­
vreda bi trebalo da uvidi šta je najbolje za nju i dopusti hladnora-
tovskoj ideologiji uvrnute desnice da odumre prirodnom smrću.

Spontani haos

Pod naslovom „Razumite šta se događa: berzanski slom

za neupućene“ u internet izdanju lista E24 Neringsliv [E24
Næringsliv], privrednom dodatku Aftenpostena, objavljenje 16.
januara 2008. članak vredan pažnje iz dva razloga. Prvo, zato
što u njemu uopšte nije objašnjeno kako neprvorazredni zajmovi
mogu da stvore krize koje drugi zajmovi ne mogu. Drugo, izgle­
da d a je taj članak, koji je napisao v. d. urednika izdanja, zasno­
van na pogrešnom razumevanju same suštine kapitalizma.

12 Švedski: tokhögem [tukhegem], - Prim. prev.

45
 „Neprvorazredni zajmovi davani su iz najbolje namere siro­
mašnima, koji inače ne bi mogli da dobiju zajam, čime su stekli
mogućnost da kupe sebi kuću.“ Jedan američki stručnjak za fi-
nansijska tržišta predstavio je drugačiju verziju te priče: Pošto
su siromašni i srednja klasa u SAD-u godinama iscedivani kroz
rastuće otplate za zajmove i skupe zajmove po kreditnim kartica­
ma, Vol Strit [Wall Street] je kroz takvu vrstu zajmova našao nov
način da izvuče novac od ljudi koji nemaju sopstveni kapital.
Posle sloma 1929. godine u SAD je, kao što sam već po-
menuo, uveden zakon koji je trebalo da spreči bankarski sek­
tor da zarađuje novac na način koji nije koristan za zajednicu
(Gles-Stigolova uredba). U ime Hajekove i ravnotežne ekono­
mije, ovaj zakon je ukinut 1999. godine. Banke od tada mogu
da se delimično otarase mukotrpnog posla procene i preuzima­
nja rizika. Umesto toga, one su pravile „pakete“ visokorizičnih
stambenih zajmova koje nisu držale na sopstvenim računima,
već su ih prodavale dalje. Novac su zarađivale na honorarima i
provizijama.
Neki su shvatili da ove bombe od dugova stvaraju rizik za
ceo finansijski sistem i počeli su da povlače likvidna sredstva.
Tržišne sile su same od sebe stvorile „spontani haos“ i slom. Po­
moću takvih zajmova banke su prestale da preuzimaju rizik i,
umesto toga, prenele ga na društvo u celini. Paketi visokorizičnih
zajmova pretvorili su finansijsko tržište u neku vrstu piramidalne
igre koja zavisi od toga da je stalno podstiču centralne banke
smanjujući kamate i povećavajući količinu likvidnih sredstava.
Centralne banke su dugo bile spremne da to rade, jer se nisu usu­
đivale da preuzmu posledice zaustavljanja te igre.
Današnja ekonomska teorija izgrađena je na tumačenju Ada­
ma Smita koje se razlikuje od teorija Pjetra Verija na tri suštinska
načina. Prvo, ona pretpostavlja d a je sopstveni interes u svim si­
tuacijama u skladu sa interesima društva. Ona ne uzima u obzir
činjenicu d aje Džordž Soros [George Soros], slično kao u Ponto-
pidanovom primeru, zaradio veoma mnogo novca na tome što je
uništavao pojedine privrede. Drugo, danas se pretpostavlja d a je
sopstveni interes sam samcijat dovoljan da uredi društvo. Treće,

46
ona ne uvida d a je tržište češće sposobnije da proizvede ekonom­
sku nejednakost nego jednakost.
I u XX veku neki ekonomisti su razumeli da se kapitalizam
kao sistem po svemu sudeći javlja kao nenameravana posledica
namera koje su daleko od vrlih. Još od XVI veka inovacije i teh­
nološki razvoj su u velikoj meri vezani za državnu potražnju u
dve oblasti: ratu (šalitra za barut, metal za mačeve i topove, bro­
dogradnja) i luksuzu (svila, porcelan, staklo, papir). Pritisak rata
i kraljevskog luksuza bili su ciljevi koji su često činili da popusti
odgovornost u finansijskoj politici.
Ako kapitalizam shvatimo kao, u osnovi, sistem nenamera-
vanih posledica umesto sistema sa savršenim tržištima, možemo
to razumevanje iskoristiti da odredimo razumnu politiku. Kra­
jem XV veka Venecijanci su razumeli da, dajući pronalazačima
privremeni monopol na novo znanje, mogu stvoriti mehanizme
koji su inače postojali samo tokom rata. Izmislili su patente. Ako
uvidimo d a je bitna pokretačka sila u društvu potražnja države za
stvarima koje se nalaze na samoj granici tehnoloških mogućnosti
- bilo d a je reč o ratu ili o luksuznim dobrima za kraljeve ljubav­
nice - možemo stvoriti iste mehanizme u, na primer, zdravstvu.
Prosto rečeno, u zdravstvu možemo stvoriti tehnološki napredak
na sličan način na koji se on stvara u ratu.
Ovi mehanizmi takođe mogu funkcionisati u obratnom sme-
ru na makronivou - javne vrline mogu stvoriti privatno siroma­
štvo. Dobronamerni pokušaji bogatih zemalja da Afrikance učine
bogatim tako što će biti dobri prema njima ne funkcionišu. Naši
Milenijumski ciljevi razvoja vode ih ka socijalnoj pomoći. U
potpunosti je u skladu sa logikom kapitalizma da nijedna zemlja
nikada nije, niti može, postati bogata kroz dobrotu, bilo da se do­
bročinitelj zove Bono, Bundevik13 [Bondevik] ili Bier [Blair]. U
obrnutoj logici kapitalizma, dobrota se ne nalazi u nameri, nego
u rezultatu. Mnogi Iračani su završili u paklu na zemlji zbog „do­
brih namera“ nas i naših saveznika da im podarimo demokratiju.

13 Cei Magne Bundevik [Kjell Magne Bondevik] (1947-), norveški politi­

čar, obrazovan kao sveštenik, bivši predsednik konzervativne Hrišćanske narod­
ne stranke, predsednik vlade u periodu 1997-2000. i 2001-2005. - Prim. prev.

47
 Paradoks vrline u kapitalizmu možemo naći i u štednji. Sre­
dinom XIV veka, Nikolas Oresme [Nicholas Oresme] primetio je
da previše kovanog novca završava na dnu kovčega kao štednja,
umesto da cirkuliše i tako podržava proizvodnju. „Nismo zato ot­
krili novac“, rekao je Oresme. Kejnzova glavna poenta jeste da,
pod određenim uslovima, previše štednje može biti destruktivno
za privredu. On je zbog toga dosta cenio predlog ekonomiste Zil-
vija Gezela [Silvio Gesell] da se štampa novac kome, ako se ne
koristi, svake godine opada vrednost.
Iako će prirodno ponašanje tržišta često polarizovati priho­
de, postoje i tržišni mehanizmi koji doprinose pravednosti. Jedan
od njih je da će valutna tržišta povećati vrednost valute bogatih
država i tako ih učiniti manje konkurentnim. Primeri su Tajvan i
Švajcarska. Pre 35 godina, švajcarski franak je mogao da se kupi
za dve krune, danas već dugo plaćamo preko pet.14 Švajcarci su
se okrenuli mehanizmu koji liči na onaj o kome je govorio Zilvio
Gezel. Uveli su negativne bankarske kamatne stope za strance i
zabranili da stranci poseduju kuće u svim već gusto naseljenim
područjima. Na taj način, pritisak stranaca da investiraju u aktivu
vezanu za švajcarski franak, kanalisan je u nešto produktivnije:
regionalnu izgradnju.
Ja sam tokom osamdesetih godina prošlog veka vodio jedno
industrijsko preduzeće u Italiji dok je italijanska država vodila
veoma neodgovornu ekonomsku politiku, sa automatskim indek-
siranjem plata, što je stvorilo veliku inflaciju. Kasnije sam shva­
tio d a je ta bezobzirna politika dovela do ogromnog tehnološkog
unapređenja italijanske industrije. To se dogodilo jer je pritisak
od povećanja plata i inflacije učinio da kapital postane jeftin u
odnosu na radnu snagu, što je podstaklo investicije u tehnologiju,
dok je kupovna moć stanovništva istovremeno drastično porasla.
Severna Italija postala je jedna od najbogatijih evropskih obla­
sti. Istovremeno je u Engleskoj Tačerka vodila veoma odgovornu
politiku i bila ponosna što Engleska ima jaku valutu. Rezultat je

14 Norveški novac je kruna. Jedan evro kreće se uglavnom oko osam kru­
na. - Prim. prev.

48
 bio da su italijanska preduzeća izbacila engleska preduzeća iz
konkurencije na brojnim tržištima. Kapitalizam opet nije nagra­
dio javnu vrlinu.
U Norveškoj je nafta dugo stvarala situaciju koja je ličila na
onu u kojoj je bila Švajcarska - valuta relativno male privrede,
a ne sama privreda, postala je zanimljiva za investiranje. To je
takođe stvorilo paradoks vrline. Što smo bili odgovorniji, utoliko
je norveška kruna postajala privlačnija. Da bi bili manje privlač­
ni za valutne spekulacije, Švajcarci su se dugi niz godina trudili
da budu „ostrvo“ sa nižim kamatnim stopama od ostatka sveta
(Zinsinsel Schweiz). Niže kamate, međutim, dovode do visoke
potrošnje i spekulacija na stambenom tržištu (privatni grehovi).
Početkom ovog veka, norveška centralna banka je reagova-
la na to na veoma „odgovoran“ način - povisila je kamatu, što
je dovelo do povećanja vrednosti krune. Takva „odgovornost“
dodatno nagrađuje finansijske spekulante, a kombinacija visokih
kamatnih stopa i visokog kursa krune istovremeno nanosi nepo­
pravljivu štetu onom delu norveške proizvodnje izložene među­
narodnoj konkurenciji. Norveška je napravila istu grešku koju je
Međunarodni monetarni fond napravio tokom Azijske krize: Na­
čin na koji se upravlja finansijskom privredom doprinosi uništa­
vanju proizvodnje. Kvalitativno razumevanje glavnih mehaniza­
ma kapitalizma ukazuje da bi naša lokalna rasprava o upravljanju
privredom trebalo da prestane da se fokusira na „odgovornost“
i dobre namere u finansijskoj sferi. U žiži zanimanja trebalo bi
da se nađu stvarni učinci koje takva politika ima u proizvodnji i
realnoj privredi.
Tokom finansijske krize 2008. godine norveška kruna do-
živela je još jedan od paradoksa kapitalizma. Pošto su izgledi
u velikim centrima kapitalizma bili toliko nesigurni, investitori
koji su imali problema sa likvidnošću prodavali su aktivu koja
je smatrana sigurnom. Zbog toga su zemlje poput Brazila i Nor­
veške, koje su relativno udaljene od celog haosa, doživele velike
padove na berzama. Potreba da se vrati na domaće tržište i refe­
rentnu valutu takođe je doprinela tome.

49
 Tiranija metafora

Pre nekoliko godina američka ekonomistkinja Dirdre

Mekkloski [Deirdre McCloskey] napisala je nekoliko članaka i
knjiga o onome što je nazvala retorikom ekonomije. Jedna od
njenih glavnih poenti jeste da se ekonomija u velikoj meri zasni­
va na metaforama i da su oni koji se njome bave premalo svesni
toga. Moj stav jeste da metafore mogu stvoriti luđačke košulje u
duhu vremena: šeme u razmišljanju kojih se teško možemo oslo­
boditi.
Ekonomija kao nauka veoma je dugo bila zasnovana na ljud­
skom telu kao metafori za društvo. Na naslovnoj strani Levijata­
na [Leviathan] Tomasa Hobsa [Thomas Hobbes] iz 1660. godi­
ne nacrtana je moćna ljudska figura koja se bukvalno sastoji od
stotina pojedinaca. Ako je ljudsko telo metafora za društvo, lako
je posmatrati krvotok kao cirkulaciju novca, hranu kao sirovine,
a varenje kao proizvodnju. Poslednji veliki pokušaj da se „dru­
štveno telo“ [soziale Körper] ljudskog tela iskoristi u ekonomiji
kao nauci bio je rad u četiri toma nemačkog ekonomiste Alberta
Šeflea [Albert Schäffle] iz sedamdesetih i osamdesetih godina
XIX veka.
Sve metafore imaju svoje prednosti i mane. Prednost ljud­
skog tela kao metafore za ekonomiju jeste što ono čini jasnim da
postoje sinergije između različitih delova tela, koji imaju veoma
sofisticiranu međusobnu podelu rada. Takođe je jasno da privreda
ima specijalizovan deo, glavu, koja koordiniše celinu i proizvodi
i obrađuje znanje. Neki delovi tela takođe su bitniji od drugih, i
to je korišćeno i u političkoj retorici. Irska je u XVII veku - de-
limice zahvaljujući umešnim katoličkim izbeglicama sa konti­
nenta - postala verovatno najkonkurentniji evropski proizvođač
vunenih tekstilnih proizvoda, što je bila tadašnja visoka tehnolo­
gija. Engleski proizvođači žalili su se kralju da irska konkurenci­
ja preti da ih izbaci sa tržišta. Tvrdili su da će Engleska propasti.
Kralj ih je poslušao, i 1699. godine potpuno je zabranjen izvoz
tekstila iz Irske. Rezultat je bio sličan kao kada bi zabranili izvoz
elektronike iz Silikonske doline.

50
 Možda najzanimljiviji deo ove priče jeste kako su ekonom­
ske metafore korišćene na politički način. Svi su se sigurno mo­
rali složiti d a je Engleska bila glava Komonvelta i da je u suko­
bu između glave i manje važnog delà tela bilo jasno da su irski
interesi, kao interesi perifernog delà tela, morali da se povuku.
Ako biramo između amputacije glave ili malog prsta, odgovor
sigurno mora biti jasan? Kao što to kolonije oduvek čine, Irci
su se naravno bunili, ali bez rezultata. Rektor Koledža Triniti u
Dablinu kasnije je, anonimno, napisao knjigu u kojoj je temelj­
no dokumentovao štetne posledice zabrane izvoza. Ova knjiga
postala je poznata kao poslednja knjiga u istoriji Velike Britanije
koja je javno spaljena.
Kasnije su nove metafore postale dominantne. Prvi rad Ada­
ma Smita bavio se astronomijom, i nevidljiva ruka koja drži pla­
nete u orbiti oko Sunca postala je nova metafora koje se još uvek
pridržavamo. Istovremeno, Smit je koristio metaforu u kojoj je
sposobnost da se jedna stvar razmeni za drugu postala najvažnija
karakteristika koja je razdvajala životinje i ljude. „Niko još uvek
nije video psa koji svesno razmenjuje kosku sa drugim psom“,
napisao je Smit, i tu je zaista bio u pravu. Ovu metaforu veoma
su oštro kritikovali na kontinentu. Karl Menger [Carl Menger],
osnivač danas izrazito konzervativne austrijske ekonomske ško­
le, posvetio je čitavo jedno poglavlje u svom glavnom delu ar­
gumentima protiv Smitove metafore u kojoj su ljudi svedeni na
pse koji su naučili da se trampe i razmenjuju kosti. Ova metafora
ubila je čoveka kao biće sa duhom. Pitanje kako kosti uopšte
nastaju, ali pre svega pitanje razvoja znanja zahvaljujući kome
psi danas većinom jedu hranu za pse, odgurnuta su na margine
teorije.
Adam Smit je spojio proizvodnju i trgovinu u jednu jedinicu:
rad. Oslanjajući se na teoriju u kojoj je čovek kao proizvođač
potisnut, Dejvid Rikardo je nekoliko godina kasnije stvorio te­
oriju trgovine na kojoj svetski ekonomski poredak i dan-danas
počiva. Ova teorija zasnovana je na državama - ljudi ili pasa -
koje međusobno razmenjuju časove rada. On je u takvoj teoriji
mogao da pokaže da će svet postati bogatiji ako se svaka država

51
specijalizuje za delatnosti u kojima je najefikasnija - one gde
ima komparativnu prednost. Kontinentalni i američki ekonomisti
brzo su ukazali da je metafora po kojoj države koje razmenjuju
radne časove bez kvalitativnih osobina jednostavno loša metafo­
ra da bi se razumeo dinamički industrijski razvoj. Bilo je jasno da
se ova teorija mogla upotrebiti da se „dokaže“ kako je u svačijem
interesu da Engleska zadrži svoju monopolsku poziciju kao jedi­
na zemlja na svetu sa komparativnom prednošću u industriji.
Teorija komparativne prednosti postala je najvažnija u kolo­
nijalnoj politici. Stara metafora ljudskog tela je, uprkos svemu,
podrazumevala priznanje da se interesi kolonija žrtvuju u ime
matice. Metafora o čoveku kao životinji koja je naučila da se
trampi i Rikardova teorija trgovine učinila je kolonijalizam po
prvi put moralno prihvatljivim. Sa metaforom o trampi nestale
su razlike u proizvodnoj strukturi koje su stvarale različitu ras-
podelu moći između država. Tržište je postalo mehanizam koji
stvara sklad.
Kada je Renato Ruđero [Renato Ruggiero], prvi generalni
sekretar Svetske trgovinske organizacije (STO), proglasio da
moramo „iskoristiti neograničeni potencijal privrede da izjedna­
či odnose između zemalja i regiona“, on je zapravo postao žrtva
Smitovih i Rikardovih metafora. Isti je slučaj sa listom Dagens
Neringsliv kada je izokola rekao da norveški seljaci ubijaju siro­
mašne afričke seljake, jer ne kupujemo njihovu hranu. Ako bismo
integrisali Evropu sa nekom afričkom zemljom punom seljaka
koji ne proizvode za tržište već za sopstvenu upotrebu, ne bismo
dobili sklad koji su Smit i Rikardo ugradili u osnovne zakone
ekonomije. Postoje brojni dobri argumenti za slobodnu trgovinu,
ali Rikardova „komparativna prednost“ nije jedan od njih.
Niko to nije bolje rekao od Kejnza: „Ideje ekonomista i poli­
tičkih filozofa, i kada su ispravne i kada nisu, daleko su jače nego
što uobičajeno mislimo. Svetom ne upravlja ništa drugo. Prak­
tični ljudi koji sami veruju da nisu ni pod kakvim intelektualnim
uticajem, obično su robovi nekog mrtvog ekonomiste“ . Današnji
problem nije samo u tome što smo premalo svesni ove činjenice.
Problem je u tome što je Hladni rat učinio skoro sve - i desnicu i

52
levicu - robovima istog ekonomiste: Dejvida Rikarda. Dobra ra­
sprava, na primer o privrednoj politici, zahteva da mesto dobiju i
oni koji su robovi drugih mrtvih ekonomista, a ne samo Rikarda.
Marks [Marx], Linkoln [Lincoln] i Šumpeter su, sva trojica, deli-
li metaforu o ljudima kao jedinoj životinji koja proizvodi izume i
pronalaske. To stvara osnovu za alternativnu privrednu politiku.

53
 PROMENE TEHNO-EKONOMSKIH
PARADIGMI

Kao vodeća svetska sila, Engleska je pokušala u XIX veku da

izveze ekonomski liberalizam, novu ekonomsku teoriju usmere-
nu na trgovinu, koju je zasnovao Adam Smit. U samoj Engleskoj
težište nije bilo toliko na Smitu. Čarls Bebidž [Charles Babbage],
„pronalazač“ kompjutera, imao je uticaj u privrednoj politici. Be­
bidž je zastupao teoriju usmerenu na proizvodnju i znanje čije
je težište bilo na mehanizaciji i nauci. Tokom celog XIX veka
vidljiv je nedostatak poštovanja američkih, nemačkih i japanskih
ekonomista za Smitovu teoriju usmerenu na razmenu. Kao što
je rekao jedan američki senator: „Engleska teorija trgovine, kao
i toliko mnogo drugih engleskih proizvoda, izgleda d a je napra­
vljena samo za izvozno tržište.“ Naravno, Amerikanci su uviđali
da je Adam Smit bio u pravu kada je isticao značaj tržišta, ali
njegova i Rikardova teorija trgovine pokušavala je da ubedi pro-
sečnog Amerikanca da će se SAD kao država podjednako obo­
gatiti branjem pamuka po ravnicama kao i kad bi razvila indu­
striju. Uobičajeno shvatanje u SAD, skoro od reči do reči, bilo
je: „Nismo toliko lakoverni. Englezi će morati da nađu nekog
drugog.“ Rikardova teorija trgovine nije bila popularna. Čak je
i konzervativni Tomas Džeferson [Thomas Jefferson] bio protiv
izdavanja njegovih Načela političke ekonomije [Principles o f Po­
litical Economy] u SAD.
Izvan Engleske je u XIX veku uobičajena pretpostavka bila da
je engleska ekonomska teorija pokušaj da se Engleskoj omogući
da ostane jedina industrijalizovana država na svetu - pokušaj da
se monopolizuje industrija. Smitova teorija bila je korisno oruđe
za tu svrhu, jer je ta teorija, usredsređujući se na razmenu, u pot­
punosti previđala da na bogatstvo država utiču različiti proizvod­
ni odnosi kod različitih dobara. U Smitovoj teoriji nije bilo mesta
za činjenicu da će države koje proizvode robu, koja je dostigla
paradigmu masovne proizvodnje na osnovu ekonomija obima i

54
 specijalizovanog vrednog znanja, biti daleko bogatije od onih koje
su ostale u staroj paradigmi. Čarls Bebidž je, međutim, ušao u Smi-
tovu fabriku čioda sa svojom teorijom usmerenom na proizvodnju
i otkrio da radnik koji stavlja glave na čiode zarađuje višestruko
više od drugih radnika. Zbog toga je Engleska trebalo da postane
država koja stavlja glave na svetsku proizvodnju čioda.
Engleska teorija za izvoz govorila je nešto sasvim drugačije
od onoga za šta se Čarls Bebidž izborio u Engleskoj. Ako neka
zemlja ima komparativnu prednost u nečemu, Rikardova teorija
trgovine govori da bi ona trebalo da se drži te prednosti. Engleska
je u to vreme bila prva u tehnološkoj trci i stvorila je jedinstve­
nu komparativnu prednost u znanju i industrijskoj proizvodnji.
U XIX veku, državama koje su danas industrijalizovane bilo je
jasno da bi, ako budu pratile Rikardovu teoriju trgovine, to zna­
čilo da će se Engleska specijalizovati da bude bogata dobrima i
znanjem, dok će se drugi specijalizovati da budu neznalice i si­
romašni dobavljači sirovina. Engleska se pela ka bogatstvu tako
što se usredsredila na aktivnosti koje se mogu mehanizovati, a
sada je pokušavala da „povuče merdevine za sobom“ . Krilatica
je stoga bila: „Radi kako je Engleska sama radila kada je išla od
siromaštva ka bogatstvu, ne radi kako Engleska kaže“. Danas je
svet i dalje podeljen na dva delà - Prvi svet industrijskih zemalja
koje nisu pratile Rikardovu teoriju trgovine pre nego što su same
postale dominante u industriji i stvorile komparativnu prednost u
znanju, i Treći svet, koji je zadržao i ojačao svoju komparativnu
prednost u neznanju i siromaštvu.

Inovacije i promene tehno-ekonomskih

paradigmi

Da bismo shvatili ekonomsku istoriju na razuman način mo­

ramo se, dakle, osloboditi hladnoratovskih priča o Adamu Smitu
i putu ka blaženstvu slobodne trgovine. Svet i istorija složeniji su
od toga. Jedna od najvažnijih stvari jeste da razumemo da su ino­

55
vacije i novo znanje suštinske pokretačke sile u istoriji ekonom­
skog razvoja. Šta je, dakle, inovacija? Inovacije postoje, kao i
toliko drugih stvari, kako u različitim pakovanjima tako i u razli­
čitim veličinama. Jedan primer male inovacije jeste film „Umri
muški IV“ u odnosu na film „Umri muški III“. Postoje veće ino­
vacije kao, na primer, tranzistor, koji je uništio tržište radio-ce-
vi, promenio lanac stvaranja vrednosti u celoj jednoj industriji
i stvorio veliki broj novih proizvoda u svojoj grani. Međutim,
ponekad preko društva pređu zaista veliki talasi inovacija. Istra­
živači Karlota Perez i Kristofer Friman [Christopher Freeman]
početkom osamdesetih godina prošlog veka ove velike talase na­
zvali su promenama tehno-ekonomskih paradigmi.
Promena tehno-ekonomske paradigme jeste inovacija koja
je toliko duboka da menja lanac vrednosti u praktično svim pri­
vrednim delatnostima. Ona stvara nove privredne delatnosti sa
bezbroj novih proizvoda, čini da druge, dobro razvijene, delatno­
sti nestanu zbog potpune promene u potražnji, i prouzrokuje te­
meljite promene u procesu proizvodnje u praktično svim drugim
delatnostima. Privredni razvoj menja se od sve veće proizvodnje
istog proizvoda, na primer kočija, u sve veću proizvodnju nekog
novog proizvoda, na primer automobila. Način na koji se proiz­
vodi menja se od, na primer, radnika koji rade u kući do radnika
koji rade u fabrikama. Međutim, u promenama tehno-ekonom­
skih paradigmi posebno je to što ti veliki talasi inovacija ujedno
menjaju društvo daleko izvan one oblasti koju obično podrazu-
mevamo pod „privredom“. Ove epohalne promene takođe me­
njaju naš odnos prema, na primer, geografiji. Prethodna promena
tehno-ekonomske paradigme promenila je odnos velike većine
ljudi prema svom radu; industrija je učinila da većina ljudi mora
da ide u fabrike i kancelarije, a to je veoma uticalo na vidove na­
seljavanja. Industrijalizacija je promenila i našu političku struk­
turu i stvorila podelu Radnička stranka - Desnica.15

15 Radnička stranka [Arbeiderpartiet] je socijaldemokratska stranka i još

od tridesetih godina prošlog veka je stranka sa pojedinačno najvećom podr­
škom (između 30% i skoro 50% glasova u prvih nekoliko decenija posle Dru­
gog svetskog rata). U poslednjih 75 godina, samo 13 godina predsednik vlade

56
 Danas se nalazimo usred takve promene paradigme, u proce­
su promene koji je dubok koliko je industrijalizacija bila u svoje
vreme. Jedna od posebnih odlika ove promene paradigme jeste
uočljiva promena težišta u privredi, koje se pomera od tradicio­
nalne industrije ka različitim vidovima usluga. To ne znači da će
svi provoditi ceo dan na Internetu. I dalje ćemo kupovati odeću
i jesti piće. Međutim, radikalno će se promeniti način na koji će
se piće proizvoditi i prodavati, a nove privredne delatnosti poti-
snuće značaj starih privrednih delatnosti i njihovu sposobnost da
plaćaju visoke plate. Nova promena paradigme ispoljava se na tri
različita načina, koji su svi deo istih uzročnih mehanizama. Prvo,
postoji trend od nacionalnih privreda ka globalnoj privredi. Dru­
go, dešava se prelazak od industrijskog društva ("masovna pro­
izvodnja, ,,Fordizam“j ka informacionom društvu. Treće, dolazi
do teorijske promene u razumevanju stvarnosti u vidu promena
geštalta u ekonomiji kao nauci. Ekonomiju ćemo na kraju videti
kao drugačiju pojavu - drugačiji geštalt - nego ranije. U ovom
poglavlju pokušaću da pokažem da današnja ekonomska teorija
ima određene „slepe mrlje“, čija opasnost izrazito raste kada se
nalazimo u procesu promene tehno-ekonomske paradigme. Da­
našnja teorija teško barata kvalitativnim promenama u privredi
koje čine osnovu za kvantitativne promene u budućnosti.
Nova tehno-ekonomska paradigma ispoljava se i kroz neu­
sklađenost i suprotstavljenost između postojećih institucija i pra­
vila u društvu, s jedne strane, i zahteva koje nova tehnologija
postavlja, s druge strane. Stare institucije i njihovo rukovodstvo
prilagođeni su tehnologijama i načinima rada koji u sve većoj
meri zastarevaju. Međutim, upravo ove institucije i njihovo ru­

nije bio iz ove stranke. Slično drugim socijaldemokratskim strankama u Evropi,

od osamdesetih godina Radnička stranka se ideološki pomerila udesno, a podrš­
ka joj je u prošeku opala na oko 35%. Period od kraja Drugog svetskog rata do
šezdesetih godina, kada je ova stranka uvek bila sama na vlasti, smatra se nje­
nim zlatnim dobom, kada je vodila obnovu posle rata i dalju industrijalizaciju
i izgradila državu blagostanja. Desnica [Hoyre] je tradicionalna konzervativna
stranka desnog centra, i do ovog veka je obično bila stranka sa drugom po veli­
čini podrškom, ali je od tada počela da gubi glasove, i trenutno je treća najveća
stranka u skupštini. - Prim. prev.

57
kovodstvo imaju moć i uticaj. Nedostatak organizacionih spo­
sobnosti u jednom društvu može kočiti stvaranje novih stvari,
posebno tokom promena tehnoloških epoha. Engleska je dobar
primer kako mala, ali suštinski dobra i inovativna, preduzeća iz
sektora visokih tehnologija u novim privrednim granama nisu
imala uslove da rastu i prežive.
U prelaznom periodu između dve paradigme - na primer, u
prelaznom periodu između vremena kada su svi znali da je Ze­
mlja ravna i kada su svi saznali d a je ona okrugla - vlada zbunje­
nost. Gomila se sve više stvari koje ukazuju da nešto nije u redu
sa starom paradigmom. Ljudi shvataju da Zemlja mora negde
biti zakrivljena i stvaraju teorije zašto je Zemlja zakrivljena onde
gde nije ravna. U ekonomiji to se danas vidi u tome što ekonomi­
sti koriste različite, često direktno suprotstavljene pretpostavke.
Takve „sinteze“ različitih paradigmi često se degenerišu u to da
se pretpostavke biraju prema sopstvenim interesima, državnim
ili nekim drugim. Kada nam to odgovara, pretpostavljamo d a je
Zemlja ravna, a kada nam to ne odgovara, pretpostavljamo d a je
okrugla.

Ranije tehno-ekonomske epohe

Svet je prošao kroz mnogo smena tehno-ekonomskih pa­

radigmi. Mi tradicionalno delimo ljudsku istoriju u epohe koje
imenujemo prema dominantnoj tehnologiji koja se koristila, na
primer, prema tehnologiji kamena u kamenom dobu i tehnologiji
gvožđa u gvozdenom dobu. Prelaz između takvih epoha svaki
put je radikalno promenio način na koji ljudi žive. Ove epohe
mogu se posmatrati kao različiti načini da se poveća bogatstvo.
Krajem svake epohe postaje jasno da je prethodna tehnologija
„izrabljena“ i „iscrpljena“ . Nema više mogućnosti za poboljšanje
i ne može se ići dalje bez potpuno radikalnih promena. Takve
epohe tesno su povezane sa dugim cikličnim kretanjima u pri­
vredi. U modernoj istoriji možemo razlikovati pet načina da se

58
poveća bogatstvo, od kojih je svaki dominirao jednom epohom.
Ovde dajem, prema Karloti Perez i Kristoferu Frimanu, šematski
prikaz ovih epoha:

Istorijske tehno-ekonomske paradigme

V rem e O znaka V ažne nove p ri­ N o v i je fti­ In fra ­
(o tp rilik e ) epohe v re d n e g ra n e ni resu rsi s tru k tu ra
R ana T e k s tili S naga vode K a n a li
1. 1 7 7 0 - 1840
m e h a n iz a c ija M a š in e Pam uk P u te v i
P a r n a m a š in a G vožde P ara Ž e le z n ic a
2. 1 8 3 0 - 1890
i ž e le z n ic a T ra n s p o rt U g a lj P a ro b ro d i
S tr u ja i te š k a E le k tr i č n e m a š in e Č e lik B ro d o v i
3. 1 8 8 0 - 1940
in d u s t r i j a H e r n ija S tr u ja P u te v i
F o rd is tič k a A u to m o b ili P u te v i
4. 1 9 3 0 - 1990 m asovna S in te tič k i N a f ta A v io n i
p ro iz v o d n ja m a te r ija li K a b lo v i
Podaci / D i g ita ln e
In fo rm a c ije i S o f tv e r M ik r o - te le k o m u ­
5. 1 9 9 0 -?
k o m u n ik a c ije B io te h n o lo g ija e le k t r o n i k a n ik a c ije
N a n o te h n o lo g ija S a te liti

Kada je o poslednjoj epohi reč, onoj u kojoj se mi nalazimo,

predviđanja su nužno spekulativna. Glavna poenta jeste da smo i
ranije prolazili kroz takve promene, u kojima dugo skupljano zna­
nje u jednoj oblasti gubi vrednost, jer nove aktivnosti preuzimaju
glavnu ulogu. Možemo primetiti i da vodeće države u prethodnoj
epohi često nisu vodeće u narednoj. Svetsko privredno težište če­
sto se pomera u prostoru zajedno sa promenama tehnoloških epo­
ha. Iako bi, što se tiče resursa, vodeća država trebalo da ima sve
prednosti, istorija pokazuje da su znanje, podsticaji za inovacije
i organizaciona sposobnost (sposobnost da se organizuje prema
potrebama nove tehnologije) daleko važniji od kapitala.
Međutim, štošta ukazuje da se promena paradigme, kroz koju
sada prolazimo, suštinski razlikuje od prethodne četiri. Od XVIII
veka naovamo privredno težište pomeralo se od primarnih delat-
nosti - poljoprivrede i ribarenja - ka sekundarnim delatnostima
- industriji. U petom dugom istorijskom talasu, na kome trenutno

59
jedrim o, po prvi put sekundarne delatnosti - proizvodnja robe -
gube svoj značaj u korist jednog drugog sektora: usluga. Ovaj
sektor takođe sadrži elemente koji su sasvim novi u odnosu na
tradicionalni sektor usluga. Nova epoha zato zaslužuje više nego
druge epohe oznaku koju smo rezervisali za velike promene epo­
ha - promena tehno-ekonomske paradigme.
To je relevantno za našu zemlju danas, u kojoj smo se pripre­
mili za budućnost tako što smo napravili „Naftni fond“ 16. Pro­
blem je u tome što se države, za razliku od pojedinaca, ne mogu
na dugi rok povući i živeti od prihoda od kamate. Dosta toga
ukazuje da puno kapitala i kolektivni osećaj uspeha čak ukidaju
neophodne podsticaje da se na vreme inovira u onim privrednim
granama koje su potrebne za sledeću paradigmu. Objašnjenje
zašto se promene u odnosima moći između vodećih svetskih in­
dustrijskih država dešavaju upravo istovremeno sa promenama
tehno-ekonomskih paradigmi nalazi se u kombinaciji nedostatka
podsticaja i, u skladu s time, organizacione usporenosti koja sma­
njuje nacionalnu sposobnost organizacije. Isti taj učinak vidimo i
u konkurenciji između industrijskih preduzeća; najuspešniji svet-
ski proizvođač radio-cevi nije postao najbolji svetski proizvođač
tranzistora.
Engleska poslovica „Nužnost je majka izuma“ [Necessity
is the mother o f invention] mudra je izreka u ovom kontekstu.
Ako, kako Norvežani kažu, „nevolja goni nagu ženu da nauči da
tka“, onda imati puno novca na računu nija dobra početna tačka
ako smatramo da su inovacije bitne. U tom slučaju, izgleda da
je jedini naftni fond koji ima vrednost na dugi rok fond znanja

16 Norveška skupština je 1990. godine osnovala Državni naftni fond, koji

je 2006. godine promenio ime u Državni penzioni fond - Inostranstvo, ali se
obično i dalje naziva Naftni fond. Najveći deo prihoda od nafte u Norveškoj (od
državne firme Statoil i od različitih poreza i dažbina koje privatne naftne kom­
panije plaćaju državi) uplaćuje se u ovaj fond. Ideja vodilja jeste da su prihodi
od nafte zajedničko bogatstvo i zbog toga čega i zajednica treba od njih da ima
koristi. Konkretno, Naftni fond predstavlja jedan deo štednje iz koje treba da
se isplaćuju penzije u budućnosti. Osim toga, smatra se da bi veće korišćenje
trenutnih prihoda od nafte stvorilo inflaciju, te stoga Naftni fond investira u
obveznice i deonice u inostranstvu. - Prim. prev.

60
kod građana. On se mora tesno povezati sa privredom bogatom
podsticajima koja je u stanju da upravlja promenom paradigme
i podstiče inovacije onde gde su mogućnosti za njih najveće - u
novim industrijama i delatnostima u kojima su nove tehnologije
napravile najdublje promene. Ako smo zainteresovani da napra­
vimo naftni fond koji će biti dovoljan za nešto više od penzija za
trenutno radno aktivne, Naftni fond mora se staviti u glave ljudi
- u obliku znanja i inicijative.

Inovacije i država blagostanja

Da smo tokom prelaska iz paradigme pare i železnice u para­

digmu struje i teške industrije ljude, koji su svoje pozicije stekli
sposobnim radom u okviru paradigme parne mašine, zamolili da
objasne učinke struje, oni bi prevideli dosta onoga što je kasnije
postalo kristalno jasno. Na primer, oni ne bi predvideli ogromnu
decentralizaciju u internoj organizaciji proizvodnje u preduzeću
do koje je doveo elektromotor. Ljudi, čiji je uspeh bio zasnovan
na paradigmi pare, bili bi, s puno razloga, veoma skeptični prema
novoj paradigmi koja je razarala tehnološki i ekonomski temelj
njihove delatnosti.
Inovacije se ne smeju posmatrati samo kao sredstvo za po­
stizanje privrednog rasta. Inovacije su najvažniji zaštitni meha­
nizam našeg društva koji nam omogućava da ostanemo bogati
uprkos predstojećoj promeni paradigme. Inovacije su nužne pr­
venstveno da bi se bogatstvo održalo, a ne da bi se obezbedio
rast.
Ako uvidimo suštinsku ulogu inovacija, uvidećemo i da ne­
ćemo ostati bogati kao što smo bili, čak i ako ostanemo podjed­
nako efikasni. Ovde se odlično uklapa citat jednog od stvorenja iz
Alise u Zemlji čuda : „Ovde moraš jako brzo da trčiš da bi ostala u
mestu.“ Tokom promene u tehnološkoj paradigmi nije dovoljno
da održavamo tekuće inovacije. Kako Friman kaže, moramo biti
u stanju da trčimo u drugom pravcu nego ranije. Sama osnovna

61
znanja su nova. To je kao da vrednost našeg znanja ima ograni­
čen rok trajanja; ako se stalno ne razvija i obnavlja, znanje propa­
da i gubi vrednost mnogo brže tokom promene paradigme nego
inače. Naftnim fondom u banci ili u obliku portfolio investicija
ne možemo tek tako kupiti novo znanje onog dana kada počnemo
da zaostajemo.
Današnji ekonomski modeli - pa neka se sastoje i od 2.500
jednačina - u suštini su oruđe za analizu zasnovanu na znanju o
prošlosti. Oni analiziraju budućnost koristeći znanje o prošlosti.
Takvi oblici analize su beznadežno nepodesni tokom prelaska u
novu tehno-ekonomsku paradigmu, kada se odmah iza ugla nala­
zi skretanje od 90 stepeni. Posebno je problematičan nedostatan
odnos te teorije prema znanju kao činiocu koji stvara nejednak
privredni rast. Današnja ekonomska teorija zasnovana na siste­
matizaciji i razmeni - suprotno od ekonomske tradicije usmere-
ne na razumevanje i proizvodnju koja je dominirala (posebno u
Nemačkoj i SAD) tokom promena paradigmi u prethodnim ve-
kovima - nije u stanju da obuhvati kvalitativne promene koje su
temelj predstojećih kvantitativnih promena. Zato, tokom prome­
na tehno-ekonomske paradigme kao danas, kada ponovo posta­
je veoma opasno ići utabanim stazama, postoji akutna potreba
da još jedanput razvijemo teoriju zasnovanu na razumevanju i
proizvodnji. Zbog toga je veoma zanimljivo pogledati razvoj
ekonomske teorije tokom poslednje velike promene tehno-eko­
nomske paradigme, a da bismo videli šta se sa njom desilo tokom
prelaska u paradigmu masovne proizvodnje.

Veza promene paradigme i ekonomske teorije

usmerene na razumevanje i proizvodnju

Još od vremena Renesanse, ekonomske teorije usmerene na

razumevanje i proizvodnju bile su karakteristika država koje su
iskoristile promenu tehno-ekonomske paradigme da bi dostigle
poziciju svetskih sila. Tipični primeri su teorije koje su dovele

62
Englesku do vodećeg položaja tokom paradigme rane mehani­
zacije, kao i teorije koje su povukle SAD i Nemačku do nivoa
Engleske tokom paradigme pare i pomogle im da prevaziđu En­
glesku tokom paradigme struje. Japan je preuzeo nemačke i ame­
ričke teorije usmerene na razumevanje i proizvodnju na samom
kraju paradigme pare, sustigao ih tokom paradigme masovne
proizvodnje, a našao se pri vrhu tek na prelazu u informaciono
doba. Sve ove promene u ekonomskoj moći bile su zasnovane na
teorijama koje su bile u oštroj suprotnosti sa današnjom ekonom­
skom teorijom usmerene na sistematizaciju i razmenu.
Ekonomska teorija usmerena na sistematizaciju i razmenu,
koju posebno vezujemo za nasleđe Adama Smita i Dejvida Ri-
karda, ne posmatra tehnologiju i nivo znanja kao činioce koji
stvaraju bogatstvo. Iz tog razloga neoklasična ekonomska teo­
rija može matematički da dokaže - kao što je to učinio dobitnik
Nobelove nagrade Pol Semjuelson - da će svi ljudi na svetu koji
primaju plate, kako u plemenima koja još uvek žive u kamenom
dobu u amazonskim prašumama, tako i u Majkrosoftu Bila Gejt-
sa, postati podjednako bogati samo ako trguju međusobno koliko
god je moguće. Kasnije ću citirati prvog generalnog sekretara
STO. Citat pokazuje da se svetski ekonomski poredak u doba
vukova zasniva na najprostijoj verziji te teorije, to jest da svetska
trgovina ima sposobnost da izjednači ekonomsku nejednakost iz­
među bogatih i siromašnih zemalja.

Inovacije i uloga kapitala u privrednom razvoju

Kada se ustali spoznaja da su inovacije prava pokretačka sila

privrede, uvidećemo i da kapital sam po sebi nije pokretač tržišne
privrede. Akumulacija kapitala rezultat je dinamičke nesavršene
konkurencije koja nastaje zahvaljujući uspešnim inovacijama.
Kapital sam po sebi, bez mogućnosti za investicije koje stvara­
ju inovacije, postaje sterilan i beskoristan. Bez novog znanja i
inovacija privreda će se približiti ravnotežnom stanju - stanju

63
 koje karakteriše činjenica da se ništa novo ne dešava, da nestaju
sve velike zarade i (kako je Šumpeter pokazao) da sav kapital
gubi svoju vrednost jer, uprošćeno rečeno, nema tražnje za dru­
gim kapitalom osim onim koji pokriva amortizaciju. Misterija je
zašto bi modeliranje takvog mrtvog ravnotežnog stanja (kako ga
je Gustav Šmoler [Gustav Schmoller] nazvao), koje bi u praksi
oduzelo život kapitalizmu, trebalo da bude neka vrsta cilja za
ekonomsku teoriju kapitalizma.
Jedan japanski istraživač, Kumio Fodama, na sledeći način
opisuje privrednu dinamiku: „Ceo proces najbolje se može upore-
diti sa surfovanjem. Kada dođe novi talas inovacija, potreban nam
je kapital da bismo platiti ulaznicu za surfovanje“ . Kapital postaje
neophodno sredstvo, ali sredstvo koje je sterilno i beskorisno ako
ne postoje mogućnosti za investicije koje stvaraju inovacije i izu­
mi. Stoga je odliv kapitala jedan od karakterističnih simptoma koji
ukazuju da nešto nije u redu sa nekom državom. On nastaje kada
presuše domaće inovacije a sa njima i mogućnosti za investicije.
Već kod klasičnih ekonomista - Adama Smita, Rikarda i
Marksa [Marx] - nalazimo zabrinutost da će kapital u nekom
trenutku postati bezvredan, zabrinutost koju neoklasična teorija,
razvijena nakon klasične, ne deli sa njima. Važna poenta ovde
jeste da se novo evoluciono razumevanje ekonomije suprotsta­
vlja desno-levoj podeli koju i dalje pokušavamo da nametnemo
svakoj ekonomskoj politici. Karl Marks i Harvardska poslovna
škola ovde se lepo ujedinjuju kao predstavnici dinamičkog razu-
mevanja ekonomije, usmerenog na razumevanje i proizvodnju,
suprotstavljenog neoklasičnom shvatanju ekonomije koje je sta­
tičko, sistematizujuće i usmereno na razmenu. Za Marksa, opa-
dajuća stopa profita gura kapitalizam u smrt. Marksov dubok i
važan uvid u značaj inovacija bila je spoznaja da se ekonomska
moć može održati samo kroz kontinuirano obnavljanje proizvod­
nog aparata. Skoro 150 godina kasnije, Majki Porter [Michael
Porter] sa Harvardske poslovne škole tvrdi - u delu svoje knjige,
koja nije primljena sa zadovoljstvom u Norveškoj - da ekonom­
ska stagnacija počinje kada društvo prestaju da pokreću inovacije
i počne da ga pokreće bogatstvo.

64
 Veoma važna posledica ovoga jeste da nije moguće da neka
država štednjom prevaziđe problem održavanja bogatstva - je ­
dini način da se taj problem prevaziđe jesu inovacije. Ovaj uvid
ima veoma velike - i još uvek neotkrivene - posledice za to za
šta treba iskoristiti Naftni fond. Problem je što ekonomska teori­
ja, koja preovlađuje od Drugog svetskog rata naovamo, ne uviđa
razliku između društva koje pokreću inovacije i društva koje po­
kreće bogatstvo - ta teorija je u osnovi zasnovana na ideji d a je
kapital sam po sebi pokretačka sila privrede.
Za sada izgleda da je Marks potcenio sposobnost inovacija
da održe potražnju za kapitalom. Čak suprotno, mi se danas na­
lazimo u promeni tehno-ekonomske paradigme, u procesu ino­
vacija koji suštinski menja društvo. Ovaj proces u velikoj meri
odgovara onome što Jozef Šumpeter naziva kreativnom destruk­
cijom - on uništava veliki deo vrednosti starog znanja i kapitala,
i generalno će samo onaj kapital i ono znanje koje se povežu sa
novim inovacijama uspeti da održe i povećaju svoju vrednost.
Kada je paradigma pare zamenila jedrenjake, a većina ljudi koji
su pravili jedra izgubila posao nezavisno od toga koliko su bili
umešni u tome, istovremeno je svoju vrednost izgubio i kapital
investiran u njihova radna mesta.

Posledice po finansiranje inovacija

U novoj promeni tehno-ekonomske paradigme vlada nape­

tost između postojećih institucija u društvu i nove tehnologije.
Stare institucije postaju sve više neupotrebljive u odnosu na
uslove koji su potrebni da bi nova paradigma preživela. Insti­
tucije društva postaju kao skup generala spremnih za prethodni
svetski rat. Institucionalna sporost dovodi do tendencije da se
diskriminišu delatnosti u novoj paradigmi (danas, na primer,
usluge zasnovane na znanju) u odnosu na stare aktivnosti (danas,
tradicionalna industrijska proizvodnja). Nova tehno-ekonomska
paradigma pokazuje određen broj odlika koje ukazuju da postoji

65
takva neusklađenost između postojećih institucija i sredstava, s
jedne, i zahteva koje nova tehnologija postavlja, s druge strane.
Suštinske odlike nove paradigme su sledeće:
• Informaciona tehnologija vodi i ka centralizaciji i ka de­
centralizaciji, ali u odnosu na staru paradigmu masovne
proizvodnje, tendencije ka decentralizaciji su jasne. Eko­
nomije veličine (économies o f scope) u velikoj meri zame-
njuju ekonomije obima (économies ofscale), kako se mrež­
ne organizacije šire (uporedite Beneton [Benetton] i Ford).
Za geografski udaljena mesta to znači da mane koje ima­
ju zbog svoje periferne pozicije postaju manje. Možemo
igrati bridž sa Japancima kako iz Osla, tako i sa Svalbarda.
Praktične posledice ovoga su nejasne, i veoma će zavisiti
od aktivne inicijative pojedinaca koji žele da privređuju u
zabačenim područjima. Takvi ljudi postaju važni resursi.
Činjenica da se zaposleni u novim mrežnim organizacija­
ma ne nalaze na istom geografskom mestu umanjuje moć
sindikata. Ogroman broj novih niša nastaje kao rezultat no­
vih tehnologija i globalizacije (većeg tržišta).
• Informacione tehnologije pomeraju težište sa industri­
je, koja proizvodi robu, na novi i netradicionalan sektor
usluga. Međutim, sektore koji proizvode robu i dalje će
odlikovati ekonomije obima, tako da oni neće postati novi
„poljoprivredni sektor“. Rast „visokokvalitetnih poslova“
dešavaće se u drugim sektorima. Ovaj prelazak stvara ve­
like probleme sa finansiranjem inovacija, jer je čitav niz
oruđa ekonomske politike i bankarski sektor u potpunosti
prilagođen industrijskoj proizvodnji.
• Globalizacija čini da se preduzeća moraju fokusirati. Nije
više dovoljno biti najbolji u Norveškoj; mora se biti među
najboljima na svetu da bi se preživelo. To čini da industrij­
ska baza svih država postaje uža i dublja, specijalizovanija.
Jedan od zahteva Kancelarije za inovacije Norveške17, za-

17 Bukvalan prevod - Inovacije Norveška [Innovasjon Norge], državna

agencija osnovana 2004. godine. Preuzela je zadatke bivšeg Državnog fonda za

66
 snovan na državnoj paradigmi, jeste da se svaka preduzet-
nička ideja mora povezati sa nekim norveškim industrijskim
preduzećem. Problem je u tome što su norveška industrijska
preduzeća, zato što su prinuđena da se fokusiraju, u stanju
da upiju sve manji broj takvih projekata. Ovo je tipična
neusklađenost sredstava ekonomske politike, koja nastaje
zbog promena paradigme.

Norveška danas ima sigurnu ravnotežu suprotstavljenih moći

[countervailing power], kako je to Galbrajt [Galbraith] nazvao,
između države i velikih industrijskih preduzeća sa masovnom
proizvodnjom. Problem je u tome što izgleda da stara struktura
industrijske moći pokazuje malo razumevanja za nove privredne
strukture i nove paradigme i ima malo zastupnika novih ideja.
Zapravo je donekle paradoksalno da su glavni politički pred­
stavnici Radničke stranke i Socijalističke leve stranke18 najviše
zaokupljeni promenom paradigme, dok predstavnici Glavnog
udruženja privrede ćute. Izgleda da oni praktikuju „pasivnost kao
strategiju“. T a je strategija korisna kada neko vodi u trci i vetar
mu duva u leđa u datoj paradigmi, ali je opasna po život kada
se istovremeno i vetar okrene i konkurenti nabave nove i brže
brodove.
Kada se promeni paradigma, razlika između starog finansij skog
kapitala i novog kapitala investiranog zajedno sa radnom snagom
postaje vidljivija. Ta razlika bila je veoma upadljiva u SAD to­
kom XIX veka, kada je finansijski kapital, često engleski, smatran
nužnim zlom, dok je osnivački kapital bio daleko cenjeniji. Mo-

privredni i regionalni razvoj, Saveta za izvoz Norveške, Državne kancelarije za

podršku pronalazačima i Turističke agencije Norveške, a bavi se finansiranjem,
savetovanjem, umrežavanjem, razvojem sposobnosti i sličnim delatnostima
koje treba da podrže inovativne delatnosti u Norveškoj. - Prim. prev.
18 Sosialistisk Venstreparti. Ova stranka počela je 1973. kao izborna koali­
cija između više socijalističkih i komunističkih stranaka, a dve godine kasnije
pretvorena je u stranku. Za razliku od radikalnih početaka, danas se politički
nalazi na levom centru, mada je vodstvo stranke ublažilo neke zahteve od kada
je stranka od 2005. godine (i opet, posle izbora 2009. godine) u koalicionoj
vladi sa Radničkom strankom i Strankom centra. - Prim. prev.

67
 del preraspodele u norveškoj poreskoj reformi u načelu „kažnja­
va“ kapital koji sa sobom u preduzeće unosi znanje i inicijativu,
ali to ne čini sa finansijskim kapitalom „bez znanja“. Ovaj način
razmišljanja očito je proizvod ekonomske teorije - kao što je neo-
klasična - koja u potpunosti izostavlja ljudsku inicijativu i znanje
iz svojih modela i u kojima je kapital sam po sebi pokretačka sila
privrede. Da smo uvideli - kao u evolucionoj teoriji - da su inici­
jativa i novo znanje za preduzeća, a ne kapital, ono što zaista nedo­
staje, takva reforma nikada ne bi bila ni predložena. Krivica što je
takva reforma prošla mora se pripisati isključivo kobnom savezu
između političke moći i velikih državnih i privatnih preduzeća u
institucionalnom vlasništvu, koji čini osnovu paradigme masovne
proizvodnje i preovlađuje u Glavnom udruženju privrede.

Vlasništvo i podsticaji u životnom ciklusu

preduzeća i paradigmi

Svetonazor ćele formalne neoklasične ekonomske teorije po­

klapa se sa paradigmom centralnog planiranja u više aspekata.
Jedna od tačaka poklapanja nastala je zato što su klasični eko­
nomisti izostavili značaj podsticaja. Tokom XVIII veka Dejvid
Hjum [David Hume] formulisao je načelo koje povezuje pod-
sticaje i inovacije: „Nužnost ... je veliki podstrek za radinost i
inovacije“. Još jedna tačka u kojoj se neoklasična i mehanička
ekonomska teorija poklapa sa svetonazorom u paradigmi central­
nog planiranja, jeste što u obema ne postoji preduzetnička funk­
cija. Ni podsticaji ni ljudska inicijativa - preduzetnička funkcija
- nisu mogli biti formalizovani u ekonomskim modelima. Zbog
toga su izostavljeni i danas predstavljaju veoma važnu šlepu mr­
lju u kolektivnoj mrežnjači ekonomije.
Ove dve oblasti - podsticaji i preduzetnička funkcija - isto­
vremeno su one oblasti u kojima će promena tehno-ekonomske
paradigme pojačati kobne posledice ekonomske teorije usmerene
na sistematizaciju i razmenu. Kada je paradigma planiranja ne-

68
stala u Norveškoj, savremena tržišna privreda je, izgleda, pre­
uzela ove njene dve slabosti.
Veliki engleski ekonomista Alfred Maršal [Alfred Marshall]
- i u još većoj meri Šumpeter - imali su skoro šizofren i često
nesrećan akademski život, rastrgnuti između, sjedne strane, du­
bokog razumevanja dinamike u ekonomskom životu i, s druge
strane, frustriranog sna o njenoj formalizaciji, ali tako da joj se ne
oduzmu najvažnije odlike. U oba slučaja formalni modeli postali
su kao Hamlet bez danskog princa. Maršal je poredio preduzeća
sa drvećem. Ona počinju kao izdanci, rastu i umiru. U nekim dr­
žavama, kao u Italiji, ovaj životni ciklus toliko se podrazumeva
da, kada neko osnuje preduzeće, on ili ona moraju navesti koliko
očekuju da će ono živeti - mora se navesti datum kada se očekuje
da će preduzeće prestati da postoji. (Naravno, taj datum je mogu­
će odgoditi.) Neko drveće postane veoma staro, ali na kraju umi­
re, ali sama šuma preživljava. Da bi imala jaku privredu, država
mora imati drveće u svim fazama rasta i svim veličinama.
Promene tehno-ekonomskih paradigmi doprinose veoma
mnogo prevratu u toj šumi. Nova promena paradigme prvo se is-
poljava kao više malih i naizgled nebitnih drveta. Parna mašina je
svojih prvih 50 godina provela isključivo pumpajući vodu iz rud­
n ik a - mali broj ljudi uviđao je njen potencijal. Međutim, nosioci
nove paradigme pre ili kasnije počinju da rastu eksponencijalno
i posle određenog vremena dostiže se stadijum u kome se nova
tehnologija standardizuje. Kada dođe do standardizacije, nastaje
strahovita industrijska reorganizacija koja desetkuje novo, malo
drveće, tako da novi budući džinovi dobijaju svetio i mogućnost
da rastu. Na ovaj način, broj preduzeća u američkoj automobil­
skoj industriji porastao je od nule do skoro 300 tokom perioda
od 20 godina, da bi se zatim taj broj - u periodu reorganizacije
tokom sledećih 30 godina - smanjio na samo 4. Istovremeno,
dok je ovaj proces još u toku, u granama koje pripadaju novoj
paradigmi, veliko staro drveće iz stare paradigme pada - njihovo
znanje i tehnologija su iskorišćeni i potrošeni.
Vlasništvo i podsticaji igraju suštinski drugačije uloge tokom
tog životnog ciklusa. Prva faza rasta zahteva jaku volju, inicija-

69
tivu i decentralizovano praktično rukovođenje. Ideji o proizvodu
mora se dodati i komplementarna aktiva, koja je potrebna da bi
preduzeće - drvo - moglo da raste. Tokom ranijih industrijskih
epoha kako zahtevi za kapitalom tako i zahtevi za komplemen­
tarnim znanjem bili su manji nego danas, ali su kapitalisti i pre-
duzetnici često bili isti ljudi.
Od tada je specijalizacija porasla i nastala je jasna razlika
između kapitalista i preduzetnika. U današnje vreme izgleda da
se vlasnička funkcija dalje deli na sledeći način:

A Osoba koja preduzima inicijativu oko ideje o proizvodu.

B Osoba koja daje početni kapital i donosi inicijativu i znanje
o neophodnoj i komplementarnoj aktivi.
C Čisti kapitalista koji samo doprinosi kapitalom bez znanja.

Tokom životnog ciklusa preduzeća ove funkcije su od razli­

čitog značaja. U fazi semena, osoba A koja preuzima inicijativu
jeste alfa i omega svega. Sredstva ekonomske politike, kojima
se podržava ta faza, danas prvenstveno potiču iz Istraživačkog
saveta Norveške [Norges forskningsräd].19 Zatim dolazi faza sa
izrazito visokom smrtnošću, gde ta sredstva teško mogu biti od
pomoći. To je zbog velikog stepena ličnog angažmana, inicijati­
ve i praćenja koji su potrebni u toj fazi, koju smo nazvali faza B.
Tek kada se pokaže d a je drvo u stanju da živi - što se dešava u
samo jednom ili dva od deset slučajeva - u fazi C na scenu stupa
čisti kapitalista sa svojim kapitalom „bez znanja“ . Problem za
inovativna preduzeća nalazi se na razmeđi između trenutka kada
Istraživački savet prestane da se angažuje i trenutka kada berza
preuzima vodeću ulogu. Tu se nalazi izazov, i to izazov koji je iz
sledećih razloga daleko veći danas nego pre 20 godina:

19 Norges foškningsrod, državna agencija osnovana 1993. godine spaja­

njem pet ranijih saveta za naučni rad, koja savetima i novcem podržava istraži­
vanje i razvoj. - Prim. prev.

70
 1 . Nova preduzeća su u velikoj meri zasnovana na pružanju
usluga, te su stoga jasno neusklađena sa strukturom postoje­
ćih institucija, sposobnostima i osnovnim stavovima.
2. Nova preduzeća su u velikoj meri preduzeća iz oblasti eko­
nomije znanja, i kao takva ne mogu ponuditi tradicionalnu
finansijsku sigurnost.
3. Promena tehno-ekonomske paradigme uzrokuje strahovite
promene kod drveća. Ako ne uspemo u tim promenama,
ostaćemo sa šumom pojedinačnih i sve više klimavih dži-
nova. Životni standard padaće u rupu bez dna zajedno sa
takvim razvojem. Ako iskoristimo novac od nafte da bismo
ostali nepromenjeni, problemi će postati još gori.
4. Zbog toga što smo se u globalizovanoj privredi odrekli ve­
ćine mogućnosti koje smo u državnoj paradigmi imali da
pomognemo svem drveću koje najviše obećava, vremenski
pritisak raste, a broj dozvoljenih grešaka postaje daleko ma­
nji nego ranije.
5. Nova paradigma se u velikoj meri nalazi u fazi predstan-
dardizacije, što čini da je nemoguće „izabrati pobednike“.
Proces koji određuje koje će drveće porasti, nije niti demo­
kratski, niti predvidiv, a ni ne dovodi nužno do optimalnog
rezultata. (Operativni sistem MS-DOS i tastatura na kojoj
pišem dva su nama bliska primera suboptimalne tehnološke
standardizacije.) Tržišna moć i istorijski akumulirani obim
proizvodnje koji ona nosi sa sobom deluju kao najhitniji či­
nioci tehnološke standardizacije. K o je oko 1910. godine
mogao predvideti koje će četiri od skoro 300 fabrika auto­
mobila u SAD preživeti?

O odnosu između vlasništva i inovacija moramo raspravljati

polazeći od te osnove.
Borba između državne i privatne inicijative obeležila je u
velikoj meri XX vek. Jedna od pouka jeste da se država nije po­
kazala kao dobar odgajatelj dece. Od suštinske je važnosti da
se funkcija odgajanja sledeće generacije do trenutka kada je u
stanju da se stara sama o sebi decentralizuje na porodicu. Velike

71
institucije - bilo da su državne ili privatne - nisu u stanju da
ispune tu funkciju, skoro nezavisno od količine resursa kojima
raspolažu. Osnovati preduzeće u oblasti ekonomije znanja skoro
je kao rođenje novog drveta - s tom razlikom što 80% dece umi­
re u kolevci. Oni koji su osnovali novo preduzeće znaju da je ta
prva faza intenzivnija od odgajanja deteta. O osoblju preduzeća
govori se kao o „porodici“, a u ranim stadijumima to je najčešće
nešto više od načina na koji direktori govore na božičnoj prosla­
vi. Ljudi kasnije dele uspomene kao da su zajedno preživeli rat.
Potrebno je stalno biti na oprezu u svetu bez rutina, kada se mo­
raju besprekidno donositi odluke, bez pripreme, „ро sluhu“ i „ро
osećaju“ . U centru ovoga nalaze se preduzetnici - koji se danas
često sastoje i od tipa A i od tipa B navedenih gore - kao koordi­
natori uloga (input-coordinators) u svetu u kome je put do uspeha
kao Čerčilov [Churchill] slogan „neprekidne budnosti“ (constant
vigilance), a uz stalni nedostatak kapitala. Ovo nije pokušaj da
se osnivači preduzeća učine nekakvim junacima, već samo da
se opiše funkcija koja je - posebno tokom promene paradigme -
neophodna u društvu. Pridružili smo se globalnom društvu i zbog
toga se moramo postarati da imamo takvu funkciju i da je ona
podjednako dobra kao u zemljama kojima konkurišemo.
Ovde dolaze podsticaji. Maks Veber [Max Weber] je na ot­
prilike sledeći način objasnio razliku između onoga što je podsti-
caj za vlasnika preduzeća i za birokratu. Vlasnik preduzeća koji
preuzme rizik dobiće veliki dobitak ako stvari krenu kako treba;
u suprotnom pretrpeće veliki gubitak. Zaposleni u velikoj insti­
tuciji - državnoj ili privatnoj - imaju potpuno različitu strukturu
podsticaja. Ako neko preuzme veliki rizik i stvari krenu kako tre­
ba, dobiće veoma mali dobitak. Ako stvari krenu loše, sledi veliki
gubitak zbog rizika da se izgubi unapređenje. Najbolja strategija
za zaposlene u velikim organizacijama jeste da ne preuzimaju
velike rizike.
Međutim, tokom promene tehno-ekonomske paradigme sve
važne investicije su rizične. Pitanje je onda da li želimo da zapo­
sleni u velikim organizacijama - sa novcem koji pripada većini
ljudi (kao poreskim obveznicima ili deoničarima) - preuzimaju

72
takve velike rizike bez sistema podsticaja koji obezbeđuju da se
projekti sprovedu na najbolji mogući način. Jedan primer može
ilustrovati probleme koji nastaju tokom promene tehno-ekonom-
ske paradigme. Edison je, među brojnim projektima, imao sle-
deća dva: električnu pisaljku i električnu sijalicu. Pretpostavimo
d a je sa ta dva projekta otišao do nekog zaposlenog u Kancelariji
za inovacije Norveške. Pisaljka je nešto što koristimo svaki dan
i mehanizacija pisaljke uz pomoć struje zvuči kao projekat sa
velikim mogućim tržištem. Naš čovek u Kancelariji za inovaci­
je Norveške gleda u tadašnji najbolji izvor informacija, naime
Salmonsenovu enciklopediju. Onde nalazi da „električno svetio
nikada neće biti značajno, jer je štetno za oči“. Sasvim racional­
no, on se odlučuje za električnu olovku, koja se pokazuje kao
neuspeh.
U zbunjenosti nastaloj posle pada paradigme centralnog pla­
niranja uloga javnog sektora mora se nanovo promisliti. Ova
uloga je - kako je rečeno ranije - velika. Javni sektor ima mno­
go „komparativnih prednosti“, a pomoć privatnom sektoru kroz
obezbeđivanje kapitala sasvim je jasno jedna od njih. Međutim,
ova uloga se mora menjati u skladu sa životnim ciklusom predu-
zeća i promenama tehno-ekonomskih paradigmi. Procena te ulo­
ge mora biti deo dobro promišljene privredne politike. Potpuno
je jasno d a je pogrešno verovati da će institucionalni investitori,
bilo da su državni ili privatni, moći da preuzmu ulogu preduzet-
nika tokom svih faza.

73
 ODELJENJE ZA NEKROLOGE

Robert Hajlbroner [Robert Heilbroner] (1919-2005) poznat

je kao pisac knjige Svetski filozofi [The Worldly Philosophers].
To je najprodavanija i storija ekonomskih ideja na svetu: prodato
je skoro četiri miliona primeraka. Nekoliko godina pre nego što
je umro, sedeli smo zajedno u Njujorku na ručku. Hajlbroner je
tada bio zaokupljen pričom da g a je nekoliko dana unapred jedan
šarmantan mladić iz Njujork Tajmsa [New York Times] pozvao
na ručak. Imali su veoma prijatan razgovor, zapravo toliko pri­
jatan da se Hajlbroner sledećeg dana setio još nečeg što bi rado
ispričao, te je pozvao novine i pitao za mladog novinara. „On
radi u odeljenju za nekrologe“, rekli su mu u centrali, „samo tre­
nutak.“
Nekoliko dana kasnije, Hajlbroner se još uvek nije opora­
vio od tog iznenađenja. Jedna druga poznata američka ličnost,
En Lenders [Ann Landers] - američka Tetka Saveta tokom više
generacija - napisala je u svojoj autobiografiji kako je radila ko­
rekturu sopstvenog nekrologa uz objašnjenje da je jedino tako
moguće koliko-toliko biti siguran da sud istorije ne bude direk­
tno pogrešan.
Jedan moj prijatelj me je jednom nazvao nekrofilnim ekono­
mistom, jer toliko vremena provodim kopajući po delima mrtvih
ekonomista. Ali, ja ipak mislim da, upoznavajući ljude koji su
oblikovali ekonomske teorije, ujedno postajemo svesni baš toga
da ekonomiju kao nauku oblikuju ljudi. Svest o ovome je možda
nužan preduslov da doprinesemo ponovnom oblikovanju ljud­
ske ekonomije. U ovom poglavlju predstaviću nekolicinu mrtvih
ekonomista koji su tokom više decenija bili moji sagovornici -
ekonomista koji su bili začetnici tradicija i imali politički uticaj.
Ukratko, reč je o ekonomistima koji nam mogu pomoći da bolje
razumemo istoriju i sopstveno društvo.

74
 Fridrih List (1789-1846) i rođenje države
blagostanja

Većina nas danas smatra državu blagostanja kompromisom

između tržišne privrede i komunizma. Uprkos jasnoj ulozi tog
kompromisa, ipak je veoma pogrešno verovati d a je država bla­
gostanja isključivo kompromis između liberalizma i marksizma.
Liberalizam Dejvida Rikarda bio je kosmopolitska ekonomska
teorija u kojoj je nacionalna država bila irelevantna. Liberalizam
želi da smanji državu na minimum, do države noćnog čuvara.
Čuvari, kao što je poznato, treba da pruže bezbednost, a ne bla­
gostanje. I u marksizmu država treba da „odumre“, a Marksova
tvrdnja da „radnici nemaju domovinu“ izvorno je činila komu­
nizam podjednako kosmopolitskim kao liberalizam. Nemoguće
je d a je država blagostanja, zasnovana na nacionalnoj državi, re­
zultat kompromisa između dva ekonomsko-politička pravca koji
se slažu oko toga da država treba da nestane. Ideološka zvezda u
opadanju, Entoni Gidens [Anthony Giddens] je, dakle, potpuno u
pravu kada kaže da su državu blagostanja stvorili ljudi koji nisu
voleli komunizam isto onoliko koliko nisu voleli ni liberalizam.
Teorijska osnova države blagostanja sasvim je drugačija i samo­
stalna.
Ideja o državi blagostanja razvila se iz ekonomske tradicije
zasnovane na prirodnom pravu i sa žižom na ljudskim potreba­
ma, a ne iz fizike kao današnja ekonomija. Ideja države blago­
stanja može se pratiti unazad sve do Nikole Kuzana [Nicholas
Cusanus], koji se rodio 1401. godine u dolini reke Mozel, i od
njega ka našem vremenu kroz nemačku ekonomsku tradiciju.
Sredinom XVII veka, postojali su javno plaćeni lekari u Goti gde
je radio Fajt fon Zekendorf [Veit von Scckcndorfï], prvi nemački
ekonomista. Lajbnic [Leibniz] i Kristijan Volf [Christian Wolff]
ovu su ideju preneli u XVIII vek i prosvetiteljstvo.
Dakle, osim Marksa i Rikarda, postoji i treća teorijska tra­
dicija, kao i treća bitna ličnost iz XIX veka. Reć je o Fridrihu
Listu [Friedrich List] (1789-1846) i njegovim idejama, koje su
stvorile preduslove države blagostanja. List je tvrdio da „između

75
pojedinca i čovečanstva stoji nacionalna država“. Njegova knji­
ga Nacionalni sistem političke ekonomije [Das Nationale System
der Politischen Ökonomi] iz 1841. godine u središte ekonomske
teorije stavlja proizvodni sistem nacionalne države - u današnjoj
terminologiji „nacionalni sistem inovacija“ - a ne trampu kao što
je to učinio Rikardo. Istoričar sa Harvarda Roman Šporluk [Ro­
man Szporluk] čak je tvrdio d a je Marks postao kritičan prema
engleskim ekonomistima i usredsredio se na industriju čitajući
Lista između 1844. i 1845. godine. Prvi jezik na koji je Listova
knjiga prevedena bio je švedski, a sasvim je jasno da su Listove
teorije činile osnovu industrijalizacije Norveške. List je bio pret­
hodnik nemačke istorijske škole u ekonomiji. Ekonomisti iz ove
škole - koje su kritičari zvali „akademskim socijalistima“ [Kat­
hedersozialisten] - formulisali su ideje koje su omogućile državu
blagostanja i njene institucije.
Ako država blagostanja ima rođendan, onda je to 8. oktobar
1872. godine. Bila je nedelja ijed n a grupa ekonomista različitih
političkih shvatanja okupila se u jednoj privatnoj kući u Ajzena-
hu. Tada su osnovali Udruženje za socijalnu politiku [Verein fur
Sozialpolitik], grupu koja je do 1932. godine postepeno razvijala
osnovu za institucije koje su „civilizovale“ tržišnu privredu, od
pomoći za nezaposlene do kontrole bankarskih kartela. Gustav
Šmoler, vođa te grupe, rekao je d a je društvo na putu da postane
nalik merdevinama na kojima su sve srednje prečage trule i na
kojima ne može da se stoji. Drugim recima, ljudi su bili ili veo­
ma bogati ili veoma siromašni. U to vreme, to je bio dobar opis
razvoja svake nacionalne države. Danas se javlja isti problem, ne
samo u okviru pojedinih država, već i između država. Bizmark
[Bismarck] je bio voljan da sasluša akademske socijaliste, i uneo
je njihove ideje u politiku. Kažu d a je Bizmark jednom prilikom
čak rekao jednom od njih, Ojgenu fon Filipoviču [Eugen von Phi-
lippovich], da bi on sam sigurno bio akademski socijalista kada
bi imao vremena za takve stvari. Naravno, komunizam je nagnao
Bizmarka da vidi svu ozbiljnost aktuelnih društvenih problema.
Ista pretnja učinila je da je slobodna trgovina žrtvovana da bi se
omogućio Maršalov plan posle Drugog svetskog rata.

76
 „Socijalno pitanje“ - siromaštvo - progonilo je Evropu to­
kom celog XIX veka. Udruženje za socijalnu politiku bio je du­
goročan i, na kraju, izuzetno uspešan pokušaj da se to pitanje
reši. Liberali su verovali da će ekonomski sklad nastati samo ako
bi sva udruženja, sindikati i drugi posebni interesi nestali, kao što
je i država maltene trebalo da nestane. S druge strane, komunisti
su želeli da zbace s vlasti „bogatune“ i okrenu društvenu pirami­
du naglavačke. Prateći tradiciju koju je List započeo, ekonomisti
iz Udruženja za socijalnu politiku uvideli su d a je preduzetništvo
„građanstva koje vodi industrijalizaciju“ bitna pokretačka sila u
privredi, dokle god funkcioniše u društvenom interesu. Oni su
takođe smatrali da bogatstvo jedne države zavisi od toga šta ona
proizvodi. Industrijalizacija je bila važna, „privredna neutral­
nost“ nezamisliva. Rikardov liberalizam zastupa suprotan stav;
u njemu su sve privredne aktivnosti jednake.
Akademski socijalisti stvorili su suštinski i krajnje važan
kompromis između mržnje liberala prema državi i komunistič­
kog stavljanja kolektiva iznad pojedinca. Nemačku ekonomsku
teoriju označava kombinacija pojedinačne i kolektivne dimenzi­
je, koje se često moraju odmeravati jedna prema drugoj. Društvo
mora odmeriti slobodu pojedinca da nosi oružje prema slobodi
pojedinca da ne bude ubijen.
Preduslov za državu blagostanja jeste da postoji nešto što se
može raspodeliti, a bez teorija Fridriha Lista o industrijalizaciji
i pravilnog odmeravanja uloge slobodne trgovine ne bi bilo ni­
kakve države blagostanja. Africi nije dato da vodi ovu politiku i
zbog toga u njoj nije počelo stvaranje vrednosti. Naši pokušaji da
prenesemo bogatstvo završiće se davanjem socijalne pomoći će­
lom jednom kontinentu. Industrijska politika dugo je bila jezgro
norveške socijaldemokratske politike, baš kao i nemačke.
Kada je Gustav Šmoler 25 godina kasnije postao rektor Uni­
verziteta u Berlinu, iskoristio je pristupno predavanje za veliki
obračun i sa liberalizmom i sa komunizmom, sa „blizancima u
neistorijskom racionalizmu“ . On je smatrao da su ijedan i drugi
pobeđeni, ali je nažalost teško pogrešio u toj proceni. Hladni rat
odigrao se upravo između ove dve utopije, i kada je jedna utopij­

77
ska teorija - liberalizam - pobedila, ekonomska teorija Gustava
Šmolera je uništena. Ona je, međutim, dovoljno dugo poživela da
se nacionalne države u Evropi posle Drugog svetskog rata izgra­
de prema receptu Fridriha Lista.
Privredna politika i država blagostanja su, osim u jednom
veoma kratkom roku, dve strane istog novčića. Ako norveška
država blagostanja treba da preživi na duži rok, moramo izbeći
„holandsku bolest“, koja preti svim zemljama sa bogatim pri­
rodnim resursima. Potrebno je da se vratimo ekonomiji Lista i
Šmolera. Mora se opet napraviti mesta za ekonomiju kao nauku
zasnovanu na iskustvu i sa živim ljudima u centru, a ne sa fizi­
kom i ravnotežom.

Torstejn Veblen (1857-1929):

Najpoznatiji američki ekonomista

Institucionalna ekonomska tradicija počela je oko sme-

ne prethodna dva stoleća sa Torstejnom Veblenom, američkim
ekonomistom čiji su roditelji poreklom iz Valdresa.20 Po mnogo
čemu, ona je predstavljala američki razvoj ekonomske tradicije
kontinentalne Evrope suprotan engleskoj tradiciji. Tipično za ovu
tradiciju jeste što u središte stavlja čoveka i njegove potrebe. Dok
engleska teorija u središte stavlja razmenu i trampu, kontinental­
na teorija u daleko većoj meri ima u vidu čoveka kao proizvod­
no biće opskrbljeno duhom. U standardnoj teoriji usmerenoj na
razmenu, čovek je na kraju sveden na bedni činilac proizvodnje
u službi ravnoteže.
Ako broj knjiga napisan o nekoj osobi ukazuje na to koliko je
ta osoba poznata, onda je Torstejn Veblen bez sumnje najpoznatiji
američki ekonomista. Veblenovi roditelji emigrirali su iz Herea u
Valdresu nekoliko godina pre nego što se Torstejn rodio, i on je
govorio valdreski dijalekat sve dok nije postao šiparac. Danas, 80

20 Oblast u Norveškoj severozapadno od Osla. - Prim. prev.

78
godina postoje preminuo, u SAD stalno izlaze nove knjige o ovom
najpoznatijem sinu Valdresa. Jedna od poslednjih monografija, Ve-
blenovo stoleće, koju je izdalo jedno američko univerzitetsko izda­
vačko preduzeće, raspravlja o njegovom uticaju u XX veku.
Kada smo 2007. godine obeležili stopedesetogodišnjicu Ve-
blenovog rođenja, bilo je jasno da ima više činilaca zbog kojih
on stalno zaokuplja pažnju naučnika u društvenim naukama, i to
ne samo u SAD, već u ćelom svetu. Veblen je bio veoma origi­
nalan i kontroverzan mislilac, ali istovremeno toliko poštovan u
sopstvenom vremenu, da mu je bilo ponuđeno mesto predsed-
nika Američkog ekonomskog udruženja [American Economic
Association]. Tu ponudu je odbio. Veblenova širina u društvenim
naukama - od antropologije preko pitanja rata i mira, do članaka
protiv rasne higijene - takođe je jedna od njegovih posebnosti.
Veblen je pisao u vreme kada je ekonomija bila mnogo šire de-
finisana nego što je danas. Ekonomija, posebno izvan Engleske,
funkcionisala je kao celovito okrilje nad društvenim naukama
pod kojim se nalazilo ono što je danas podeljeno u više nauka,
na primer, sociologija, delovi politikologije, tehnologija, etika,
geografija i istorija.
Još jedan aspekt koji Veblena čini posebno aktuelnim u da­
našnjoj situaciji jeste d aje pisao u periodu koji je po mnogo čemu
sličan našem. Veliki tehnološki proboji stvorili su veliki rast na
berzi, a finansijski kapital nadvladao je proizvodni kapital. Veblen
je želeo da upravo proizvodni kapital ima moć. U jednoj žustroj
raspravi između Veblena i njegovog kolege Irvinga Fišera [Irving
Fisher] o načelima knjigovodstva, Veblen je tvrdio da će kapita­
lizam ozbiljno zastraniti ako se preduzećima dozvoli da direktno
prihoduju nesigurne buduće prihode. Upravo je ovo načelo bila
suština problema u skandalu ENRON. Kada svetsko društvo danas
opet traži novu ravnotežu između finansijske i proizvodne privre­
de, Veblen može doprineti tome svojim važnim uvidima.
Današnja standardna ekonomija kao nauka ima dva glavna
izazivača: institucionalnu ekonomiju i evolucionu (šumpeterov-
sku) ekonomiju. Neverovatno, ali Torstejn Veblen predstavlja
ishodište oba ova teorijska pravca. Zajedno sa Džonom Komon-

79
 som [John Commons], Veblen se smatra ocem institucionalizma.
Članak Torstejna Veblena u Tromesečnom časopisu za ekonomiju
[Quarterly Journal o f Economics] iz 1898. godine, „Zašto eko­
nomija nije evoluciona nauka“ [Why Economics is not an Evo-
lutionary Science], smatra se početkom evolucione ekonomske
teorije. Dakle, sve govori u prilog tome da treba istaći Veble-
nov revolucionarni rad u ekonomiji. To je posebno važno ovde
u Norveškoj, gde obe ove ekonomske škole - institucionalna i
evoluciona - slabo stoje u poređenju sa drugim zemljama.
Roditelji Torstejna Bundea Veblena odselili su se iz Herea u
Valdresu, gde su nekada živeli na susednim imanjima. Torstejnov
otac došao je sa Veblena, a majka sa Bundea. Porodice Bunde i
Veblen i dalje dele isto poštansko sanduče u Hereu. Nedaleko od
tog poštanskog sandučeta nalazi se drvena crkva, podignuta ne-
gde oko 1180. godine, a u njoj klupa obeležena sa „Bunde“ i dan-
-danas stoji odmah iza klupe obeležene sa „Veblen“. U jubilarnoj
Veblenovoj godini, 2007, u Valdresu je održan međunarodni se­
minar i otkrivena je spomen-ploča u školi u Hereu, koja se nalazi
na starom imanju Veblenovih.
Knjiga Knuta Udnea [Knut Odner] Torstejn Veblen - Onaj
koji uznemirava intelektualni mir [Thorstein Veblen - Forstyrre-
ren av den Intellektuelle Fred]- (Abstrakt Forlag, 2005) dobar je
uvod u Veblenov rad i njegov uticaj u SAD, a istovremeno baca
novo svetio na „Norvežanina“ Torstejna Veblena. Činjenica da
je on - kao što su to Jevreji tradicionalno činili - posmatrao svet
spolja, kao u brehtovskom otuđenju, standardni je deo analize
Veblenovog rada. Međutim, šta je u njegovom norveškom pore-
klu učinilo tu spoljnu perspektivu toliko posebnom, još uvek je
relativno neistražena tema.
Veblenova ekonomija je po mnogo čemu sušta suprotnost da­
našnjoj standardnoj ekonomiji: obuhvatna, nekvantitativna, ne-
matematička nauka, zasnovana na poznavanju činjenica, u kojoj
je relevantnost jedino merilo za izbor metoda analize. I ranije su,
kao i danas, takvi kvalitativni pristupi morali da se povuku - kao
šezdesetih godina XVII i četrdesetih godina XIX veka - ali isto-
rija pokazuje da se oni uvek vraćaju. Živeo Veblen!

80
 Jozef Šumpeter:
Inovacije i industrijska dinamika

OECD-ov Program za tehnologiju i privredu [Technology

and Economy Programme] prihvatio je ranih devedesetih godina
prošlog veka teorije Jozefa Šumpetera (1883-1950) o inovacija­
ma i preduzetništvu, a ne kapitalu samom po sebi, kao stvarnim
pokretačkim silama kapitalizma. Nažalost, ta rasprava je zaobišla
Norvešku, jer mi praktično nemamo šumpeterovske (evolucione)
ekonomiste.
Međutim, fenomen Šumpeter je na kraju postao toliko va­
žan da tradicionalni neoklasični ekonomisti nisu više mogli da ga
prenebregavaju. Šumpeterov ulazak u tradicionalnu ekonomiju
stvorio je neoklasične modele ravnoteže - koji su zasnovani na
tome da se ništa novo ne dešava - a kojima se dodaje poneka
izabrana „šumpeterovska“ promenljiva. Međutim, u evolucionoj
teoriji nove stvari su sama pokretačka sila, a ravnoteža nezani­
mljiv pojam. Metodološki posmatrano, ovde je reč o mešanju
elemenata koji se od samog početka ne mogu uskladiti. To je kao
teorija koja pretpostavlja d a je Zemlja ravna, osim na nekim me-
stima gde se pretpostavlja d a je okrugla. Seminar, koji je nedav­
no organizovao program „Istraživanje za rast“21, pokazao je da
ova perspektiva vlada u onom delu projekta za koji su zaduženi
ekonomisti.
Da se ne bi ugrozilo uverenje da je Zemlja ravna - drugim
recima, ravnoteža - unosi se ključni element iz neoklasične eko­
nomske teorije, ali i onaj o kome se najmanje raspravlja, naime,
pretpostavka ravnoteže (da su sve privredne delatnosti i svi agenti
kvalitativno jednaki). Standardni ekonomisti prihvatili su modu,
tj. Šumpetera, ali i dalje previše bezbrižno nastavljaju da se bave
„uprosečavanjima“, što onemogućava kvalitativno razumevanje
tehnologije, industrijske dinamike i nejednakog privrednog rasta.
Analizi nedostaje srednji nivo; postoje samo konkretna geogra­

21 Vekstfošk [Vekstforsk], jedan od programa Istraživačkog saveta Norve­

ške. - Prim. prev.

81
fija i veoma apstraktni drugi elementi. Oni pokušavaju da shva­
te inovacije tako što ih broje; inovacije su i pronalazak sijalice
i poslednja epizoda Hotela Cezar22 u odnosu na pretposlednju.
Preduzetništvo se analizira, ali se ne uzima u obzir da li se osniva
kafić ili fabrika koja pravi solame ploče. Rast produktivnosti se
meri, ali se ne gleda da li ga prati pad plata (kao u slučaju kabin-
skog osoblja u aviopreduzećima) ili rast plata (kao u preduzeći-
ma sa visokom tehnologijom).
Antibiotici su nešto više od „rasta produktivnosti“ u odnosu
na puštanje krvi, na isti način na koji su obnovljivi izvori energije
drugačiji u odnosu na elektrane na ugalj. Inovacije takođe imaju
sasvim drugačije učinke u Majkrosoftu Bila Gejtsa nego u predu-
zećima koja koriste njegovu tehnologiju, i sasvim druge učinke
u Monsantovim fabrikama semena nego kod seljaka koji su na
kraju prisiljeni da zavise od Monsantovog semena. Istraživanje i
inovacije u sektorima koji su izloženi konkurenciji stvaraju rast
produktivnosti koji određuje plate - oni određuju koliko norveš­
kih radnih sati moramo ponuditi da bismo dobili jedan radni sat
iz, na primer, Kine. Ovaj tip inovacija drži nivo norveških plata
visokim u odnosu na Kinu. Inovacije, koje nastaju kada avionske
karte naručujemo sami, imaju sasvim drugačiji učinak, one su
tip inovacija koje nam pomažu kao potrošačima, ali često prave
pritisak na plate u datoj privrednoj grani.
Razmišljanje o inovacijama zasnovano na „uprosečavanju“
može nas odvesti na stranputicu kada je reč o privrednoj poli­
tici. Jedan referat na pomenutom seminaru, koji je organizovao
pomenuti program „Istraživanje za rast“, pokazuje da norveška
istraživanja nisu bitna, pošto je 99% istraživanja koja su dove­
la do rasta produktivnosti u Norveškoj urađeno u inostranstvu.
Možda nije potrebno da obrazujemo inženjere, već ljude koji
znaju strane jezike da bismo tako mogli da imitiramo inostra­
ne inovacije. Argument da se 99% nečega dešava van Norveške
može se iskoristiti za većinu stvari, od rađanja dece do investici­

22 Hotel Cæsar [Hotel Cezar], norveška sapunica, koja se neprekidno pušta

od 1998. godine. - Prim. prev.

82
ja u infrastrukturu, ali nas to neće osloboditi od lokalne potrebe
ni za rađanjem dece ni za istraživanjem. Torstejn Veblen bio je
u pravu: univerzitetsko obrazovanje može dovesti do slabljenja
instinkta.
Norveška proizvodnja nafte već je opala za jednu trećinu u
odnosu na najbolju godinu. Potrebna nam je svesna politika da
bismo izgradili međunarodno konkurentnu privredu bez naftnog
sektora, u granama koje mogu izdržati naš visok nivo troškova.
Istorijski sud o vlasti u Klondajku nije zasnovan na tome koliko
je brzo iskopala zlato (čitaj naftu) iz zemlje, već po tome kakvu
je proizvodnu strukturu ostavila kada je to bogatstvo iscrpljeno.
Da bismo se pripremili za taj trenutak, potrebna nam je ekono­
mija koja bolje razume industrijsku dinamiku. Trenutno imamo
ogroman statički neoklasični kolač sa veoma tankom šumpete-
rovskom glazurom.

Zaboravljeni uvidi:
Ragnar Nurkse (1907-1959)

Ragnar Nurkse, najpoznatiji estonski ekonomista, jedan je

od najistaknutijih predstavnika zlatnog doba ekonomije razvoja.
Trebalo bi da u daleko većoj meri obrišemo prašinu sa tih teorija
i da opet počnemo da ih koristimo, pogotovo sada kada postaje
sve jasnije da rešavanje simptoma siromaštva - ali ne i uzroka -
na koje su usmereni Milenijumski ciljevi razvoja, predstavljaju
divovsku šlepu mrlju.
Nurkseov život obeležila je zapetljana istorija Baltika. N je­
gov otac bio je etnički Estonac, njegova majka pripadala je maloj
švedskoj manjini u Estoniji. Išao je u osnovnu školu na ruskom,
gimnaziju je završio u staroj Katedralnoj školi u Talinu u kojoj se
koristio nemački, a njegove izvrsne ocene sa Muzičke akademi­
je u Talinu napisane su na estonskom. Kasnije se oženio ženom
koja je bila i engleskog i francuskog porekla, radio je u Dru­
štvu naroda u Ženevi, te je na kraju postao profesor ekonomije u

83
 SAD, prvo na univerzitetu u Kolumbiji a zatim na Prinstonu. Sve
ukupno, reč je o jezički izrazito moćnom kosmopoliti.
Kao i poznati nemački ekonomista Verner Zombart [Werner
Sombart], Nurkse je odrastao na selu. Njihovi očevi su, svaki u
svojoj zemlji, radili kao nadzornici na velikim zemljišnim po-
sedima, ali su se obojica još kao mladići odselili u glavni grad,
Zombart u Berlin, a Nurkse u Talin. Možemo se zapitati koliko
je kontrast između sela i glavnog grada, koji su obojica iskusili
dok su bili mladi, uticao na njihove poglede na privredni razvoj.
Privredni razvoj je po obojici zahtevao „gradske delatnosti“ -
industriju, trgovinu i napredne usluge. Prema Zombartu, poljo­
privreda ne pripada kapitalizmu. Nurkse je studirao ekonomiju
u Tartuu (estonski univerzitet osnovan 1632. godine), Edinburgu
i Beču.
Nurkse je opisao začarani krug nerazvijenosti: „Zemlja je
siromašna zato što je siromašna“. Zbog toga je bilo važno ima­
ti uravnotežen rast ponude i potražnje, a glavni cilj privrednog
razvoja jeste da ljudi proizvode mnoštvo dobara i postanu jedni
drugima kupci. Drugi razvojni ekonomisti su u to vreme tvrdili
da je potreban neuravnotežen rast i da se prvenstvo mora dati
određenim vodećim sektorima. Međutim, obe ove škole mišljenja
tvrdile su d a je industrijalizacija nužna. U odnosu na svesnu de-
industrijalizaciju, koju su prouzrokovale vašingtonske institucije
tokom poslednjih 20 godina vraćajući pojedine zemlje unazad do
„komparativnih prednosti“, ovo neslaganje između klasičnih ra­
zvojnih ekonomista sasvim je beznačajno. Svi su shvatali značaj
razvoja raznovrsne privrede izvan sektora primarnih proizvoda.
Za razliku od drugih klasičnih razvojnih ekonomista, Nur­
kse se posebno bavio problemima finansiranja razvoja. On je od
1934. do 1945. godine radio u Društvu naroda kao finansijski
analitičar i bio je jedan od glavnih arhitekata bretonvudskog si­
stema iz 1944.
Kako je Hladni rat napredovao, tako je ekonomija razvoja
skoro potpuno nestala kao nauka, a sa njom je nestalo i kvali­
tativno razumevanje značaja strukturne ravnoteže između ra­
zličitih privrednih aktivnosti. Kada je Berlinski zid pao, teorija

84
međunarodne trgovine, koja na praktičnom nivou ne pravi razli­
ku između privrednih delatnosti, preuzela je, po mnogo čemu,
mesto ekonomije razvoja. Zemlje su „izbombardovane“ natrag u
jednostranu zavisnost od nekolicine sirovina.
Koliko su bile radikalne ideje klasičnih razvojnih ekonomi­
sta? Ne preterano. Njihovo ukazivanje na potrebu da se privreda
učini raznovrsnom izvan sektora sirovina, a u pravcu industrije,
bilo je zasnovano na istom načelu koje je zastupao ruski državni
ministar Sergej Vite [Sergei Witte] u Rusiji u kojoj je Nurkse
odrastao. Nezavisnost koju je Estonija stekla od Rusije 1918.
godine, donela je uspešnu zemljišnu reformu, dok je istovreme­
no nastavljena aktivna industrijska politika. Zapravo, Ragnar
Nurkse danas deluje „radikalno“ samo u odnosu na jednostranu
usmerenost vašingtonskih institucija na slobodnu trgovinu. Zbog
toga nam je veoma dobrodošao kao ekonomista.
Dvojica razvojnih ekonomista, Nurkseovih istomišljenika,
Šveđanin Gunar Mirdal [Gunnar Myrdal] i Artur Luis [Arthur
Lewis] sa Svete Lucije, jednog od zapadnoindijskih ostrva, do­
bili su Nobelovu nagradu iz ekonomije. Obojica su opisali iste
„začarane krugove“ kao i Nurkse pre njih, ali je Nurkse premi­
nuo u svojoj 52. godini, mnogo pre nego što je ova nagrada usta­
novljena.
Tokom jedne konferencije u Estonskoj akademiji nauka, do­
bio sam elektronsko pismo od jednog od Nurkseovih bivših stu­
denata, koji je sa njim bio na doručku onog dana kada je umro
dok je bio u šetnji blizu Ženeve. „Šetao se pored žutog polja sla-
čice i umro je od jakog srčanog udara“, napisao je on.

Karijere dvojice ekonomista:

Mozes Abramovic i Milton Fridman

U leto 1934. godine, kada je Velika depresija bila na vrhuncu,

dvojica studenata ekonomije sa Univerziteta u Kolumbiji proveli
su šest nedelja sami u šumi na severu države Ontario u Kanadi,

85
 sa kanuom kao jedinim prevoznim sredstvom. Reč je o Mozesu
Abramovicu [Moses Abramovitz] (1912-2000) i Miltonu Frid-
manu (1912-2006). Taj boravak je bio početak doživotnog pri­
jateljstva.
Obojica su imali uspešne karijere, jedan na Stenfordu, drugi
u Čikagu. Obojica su imali čast da budu predsednici Američkog
ekonomskog udruženja, ali njihovi izbori u karijeri bili su krajnje
različiti.
Početkom pedesetih godina, naoružan podacima za američku
privredu između 1870. i 1950. godine, Abramovic je pokušao da
razume privredni rast. Želeo je da vidi u kolikoj meri su dva naj­
važnija činioca proizvodnje - kapital i rad - doprineli ogromnom
rastu u SAD. Na svoje veliko zaprepašćenje, Abramovic je otkrio
da povećanje ova dva činioca zajedno objašnjava samo 15% pri­
vrednog rasta u tom periodu.
Preostali i neobjašnjeni deo, 85%, postao je „preostali deo“
[residual]. Abramovic ga je jednom prilikom označio kao „meru
stepena našeg neznanja“ . Drugi ekonomisti su kasnije, uz druga­
čiju metodologiju, došli do istog rezultata.
Istovremeno, dok je antikomunistički talas tokom Makartije-
ve ere bio na vrhuncu, Fridman je napisao knjigu Metodologija
pozitivne ekonomije22,. U njoj je branio činjenicu d a je vladajuća
ekonomska teorija zasnovana na veoma nerealnim pretpostav­
kama. Kako sam kaže: „Videćemo da izrazito važne i značajne
hipoteze imaju ’pretpostavke’ koje su strahovito netačni [wildly
inaccurate] opisi stvarnosti. Generalno gledano, što je teorija hit­
nija, utoliko su njene pretpostavke nerealnije.“
Fridman je stvorio negativnu vezu između naučnosti i stvar­
nosti. Tokom celog Hladnog rata, Fridmanova knjiga predsta­
vljala je zaštitni zid postavljen između ekonomije zasnovane na
fizici i činjenica. Sto se neko više zanimao za stvarnost, utoliko je 23

23 Knjige se sastoji od više već objavljenih Fridmanovih članaka i zapravo

se zove E s e j i iz p o z i t i v n e e k o n o m i j e [Essays in Positive Economies]. Jedini
novi članak u njoj je uvodni tekst „Metodologija pozitivne ekonomije“ [Met-
hodology o f Positive économies], pa se cela knjiga često netačno naziva po
njemu. - Prim. prev.

86
bio manje naučan. Viktor Norman se namestio visoko u Fridma-
novoj hijerarhiji kada je 31. decembra 1994. godine izjavio za list
Dagens Neringsliv : „Jedna od lepih stvari sa ekonomijom jeste
što ona predstavlja samo način razmišljanja, a stvarnog znanja
nema.“
Nekoliko godina ranije, tokom blokade Berlina, jedan dru­
gi američki ekonomista, Pol Semjuelson (rođen 1915. godine),
„dokazao“ je da će svetska trgovina, pod istim pretpostavkama
koje nemaju veze sa stvarnim životom, a koje će Fridman ka­
snije braniti, stvoriti svetsko izjednačavanje dohotka, takozvano
„izjednačavanje cena činilaca proizvodnje“. Na primer, ako bi­
smo norveške seljake i norveške mešetare preselili u dve različite
zemlje i proglasili slobodnu trgovinu između njih, oni bi postali
podjednako bogati, i mogli bismo da izbegnemo ćelu gnjavažu
oko Ugovora o poljoprivredi.24
Fridman i Semjuelson zajedno su postali kao podmetnuti
eksploziv, jer je Fridmanova teza štitila Semjuelsona od stvarno­
sti. Kada je Berlinski zid pao, njihova shvatanja postala su temelj
Vašingtonskog konsenzusa i današnjeg svetskog privrednog po­
retka. „Moramo iskoristiti sposobnost svetske privrede da ispravi
nejednakosti između zemalja“, rekao je prvi generalni sekretar
STO.
U međuvremenu, Mozes Abramovic radio je na kvalitativ­
nom razumevanju privrednog rasta. Za njega su tradicionalni či­
nioci proizvodnje - rad, kapital, totalna produktivnost činilaca
proizvodnje - bili „neposredni“ [immédiate] izvori privrednog
rasta. Moralo se kopati dublje.
Za mene je Abramovic postao uzor, i pre 30 godina saže­
tak moje doktorske teze pošao je od njegovog „preostalog delà“.
„Preostali deo“ mora d a je veoma nejednako raspodeljen između
različitih privrednih delatnosti, te je stoga izbor privrednih grana
od suštinske važnosti za privredni rast. Tokom XX veka posto­

24 Ugovor o poljoprivredi je godišnji ugovor između države i poljoprivred­

nika o cenama, otkupu, subvencijama i drugim pitanjima iz sektora poljoprivre­
de. Prvi ugovor potpisan je 1950. godine. —Prim. prev.

87
jao je veliki broj „preostalih delova“ u industriji automobila, a
veoma mali broj u industriji rukavica. Takode, „preostali deo“
mora da sadrži sinergijske učinke, na primer između industrije i
poljoprivrede.
U jednom pismu upućenom meni 1996. godine, Abramovic
je prokomentarisao: „Posebno se slažem da 'preostali deo’ i rast
generalno zavise od grane privrede.“ Ali, to smo svi znali još
tridesetih godina XX veka, dodao je on. Kada je reč o ekonomiji
razvoja, njegovi uvidi ostaju praktično nepromenjeni.
Prijateljstvo između Abramovica i Fridmana nije uvek bilo
lako. „Pobedio sam u mnogim debatama protiv Miltona“, rekao
m ije Abramovic 1993. godine, „ali nikada kada je on bio prisu­
tan.“
Milton Fridman je preminuo u novembru 2006. godine. Meni
je prirodno da istovremeno poželim spokoj dušama ova dva pri­
jatelja. Pretraga na Guglu za natuknicom „Moses Abramovitz“,
ekonomisti koji je duboko istraživao šta neke zemlje čini boga­
tima, a druge siromašnima, daje tri rezultata na svakih hiljadu
koje daje pretraga za natuknicom „Milton Friedman“, koji je bio
važan ideolog tokom Hladnog rata i koji je tržište proglasio ma­
šinom koja stvara sklad.
Neka za deset godina pretraga po imenima ova dva prijatelja
da ravnopravniji rezultat!

Džon Kenet Galbrajt (1909-2006)

Bez obzira na to šta inače mislimo o tome kako nekrolozi

treba da izgledaju, pre nekoliko godina smo doživeli da se pojavi
nekrolog koji se od ostalih razlikovao po tome što je ujedno bio
nekrolog jednoj ekonomskoj tradiciji - tradiciji koja je nekada
bila dominantna, ali je sada na putu da nestane. Džon Kenet Gal­
brajt [John Kenneth Galbraith], koji je preminuo 29. aprila 2006.
godine u 97 godini, po mnogo čemu bio je poslednji institucional­
ni ekonomista iz stare garde; jedan od ekonomista koji ekonomi­

88
ju nisu posmatrali kroz matematičke naočare, već su međusobno
opštili kristalno jasnim tekstovima. Ova metoda imala je tu pred­
nost sto je pomoću nje daleko lakše razumeti kvalitativne pojave
koje tek kasnije imaju kvantitativne posledice. Robert Hajlbroner
je u poslednjem izdanju svoje knjige upozorio d a je upravo ovaj
tip ekonomista, svetski filozofi, na putu da izumre.
Ako uporedimo analizu američke poljoprivrede tokom depre­
sije tridesetih godina XX veka, koju je dao Džon Kenet Galbrajt,
sa analizom Endrjua Bernstina [Adnrew Bernstein], Amerikan­
ca koji je nedavno postao poznat i ovde zahvaljujući Civitinom
Centru za privredu i društvo, videćemo kako ova dva različita
pristupa proizvode različite rezultate. Galbrajt nam objašnjava
kako se kriza iz tridesetih godina različito ispoljila u industriji i
poljoprivredi. Kriza je prouzrokovala nezaposlenost u industriji,
ali su oni koji su zadržali posao, zadržali i istu platu. U poljopri­
vredi cene su brzo pale za 70% u odnosu na cene industrijskih
proizvoda, što je stvorilo daleko dublju krizu, sa stečajevima,
prisilnim dražbama i armijom seljaka koji su lutali unaokolo po­
što su izgubili svoje imanje. Vlada je intervenisala da bi održa­
la cene poljoprivrednih proizvoda i da bi sprečila glad. Endrju
Bemstin u svojoj knjizi Kapitalistički manifest [Capitalist Mani­
feste] smatra d a je krizu iz tridesetih godina prvo prouzrokovala
vlada, a zatim ju je pogoršala, jer je „veštački pokušala da održi
cene kada je bilo najpotrebnije da one padnu“. Da su ljudi bilo
koji drugi činilac proizvodnje, Bemstin bi bio u pravu. Među­
tim, Galbrajt i njegove kolege postavili su „pogrešne cene“ za
poljoprivredne proizvode i time omogućili američkim seljacima
da prežive. „Pogrešne cene“ [getting the priées wrong] takođe su
bile početak mnogih razvojnih procesa u toj zemlji. Vašingtonske
institucije, koje su u središte smestile ravnotežu umesto čoveka,
danas to zabranjuju.
Na način vredan divljenja, Galbrajt se bavio važnim proble­
mima kao što su moć, siromaštvo i sistemske krize, dok su zastu­
pnici standardne teorije bili skloni pretpostavci da ovi problemi
ne postoje. Njegov stil pisanja učinio je da su njegove knjige
postali bestseleri; kao što je slučaj sa Henrikom Ibsenom, i nje­

89
 gove knjige su ishodište mnogih citata. Većina ljudi misli d a je
Galbrajt ekonomista sa Harvarda koji je za njih popularizovao i
objasnio ekonomiju. To je pogrešno shvatanje. U stvarnosti, on je
bio vatreni zastupnik jedne sasvim drugačije ekonomije.
Današnje medije označava velika potražnja za gore-dole eko­
nomistima: Kamata treba da se poveća ili dolar treba da pad­
ne. Nedostaju nam dobre kvalitativne analize i opšti pregledi.
Galbrajt nije baš voleo gore-dole ekonomiste: „Jedini rezultat
ekonomskih prognoza jeste da, u poređenju sa njima, astrologija
zaslužuje poštovanje“, rekao je jednom prilikom. Pritajeni su­
kob oko metoda u ekonomiji, posle pedesetih godina XX veka,
učinio je da Galbrajt od pripadnika većine - bio je predsednik
Američkog ekonomskog udruženja - postane deo malene manji­
ne. Ovo je označilo i nekrologe. U Fajnenšal Tajmsu [Financial
Times] njegova smrt dobila je mesto na prvoj stranici, a opisan je
kao „polemičar“. Njujork Tajms imao je daleko više poštovanja,
i opisao je Društvo obilja [The Affluent Society] kao ,jedno od
retkih delà koje prisiljava ćelu jednu naciju da ponovo preispi­
ta svoje vrednosti“. U Engleskoj je Galbrajtova smrt dovela do
prilično neuobičajene stvari - rasprave kroz nekrologe. U Gar-
dijanu [Guardian] su smatrali da je njihova dužnost da isprave
njegov ugled pošto je nekoliko ekonomista, koji je trebalo bolje
da znaju, dalo lakomislene komentare.
Galbrajtovo kvalitativno shvatanje sveta učinilo je i njega i ćelu
antropocentričnu tradiciju, u kojoj je tržište sredstvo, a ne cilj, i čiji
je on zastupnik bio, duboko skeptičnom prema uobičajenoj mudro­
sti [conventional wisdom], čije su poreklo ekonomski modeli.

Askehaugova godina 2009.

Dvadesetog januara biće 100 godina od kako je Norveška

izgubila ekonomistu koga je veoma zanimala stvarnost: Turkela
Halvorsena Askehauga [Torkel Halvorsen Aschehoug] ( 1822—
1909). Kao što sam već objasnio, postoje dva načina bavljenja

90
ekonomijom; jedan je zasnovan na apstraktnim metaforama iz
fizike, u kojima su svi akteri i agenti ishodišno identični i bez
kvalitativnih osobina - kapital bez inicijative i radna snaga bez
znanja - a drugi je zasnovan na empiriji dobijenoj iz istorije.
Askehaug je zastupao ovaj drugi pravac i prikupljao je znanje iz
ogromnog broja izvora. Njegovo glavno delo sadrži citate 899 ra­
zličitih pisaca. Naslov Socijalna ekonomija [Social-Oekonomik]
pokazuje da je Askehaug pripadao struji protesta protiv rikar-
dovske ekonomske teorije koji je prošao Evropom posle 1848.
godine: politička ekonomija i nacionalna ekonomija kao protest
protiv nedostatka obzira prema društvu kod Rikarda i nedostatka
razumevanja uloge nacionalne države.
Askehaug i njegov učitelj Anton M artin Švejgor [Anton Mar­
tin Schweigaard] (1808-1870) omogućavaju nam da vidimo ko­
liko je u njihovo vreme privredna politika vođena na jedan mno­
go pragmatičniji, a manje ideološki način nego danas. Švejgor i
Askehaug bili su, jedan za drugim, predsednici Konzervativne
stranke, ali radi se o konzervativizmu koji se suštinski razlikuje
od današnjeg neoliberalizma. Švejgor je oštro kritikovao Rikar-
dovo „učenje o neintervenciji [koje] pretpostavlja kosmopolitsko
ustrojstvo, da se ćelo čovečanstvo može posmatrati kao jedno
jedino društvo. Ali, taj način predstavljanja uvek će biti u sukobu
sa stvarnošću, koja će trajati dokle god je ljudi.“
U drugoj polovini XIX veka, veliki deo političkog spektra imao
je zajedničko shvatanje stvarnosti. Svim zemljama bila je potrebna
sopstvena industrija, moralo se mnogo investirati u infrastrukturu
poput železnica, a bolno „socijalno pitanje“ industrijskih društava
moralo se rešiti. U okviru ovog shvatanja, linija koja je delila poli­
tiku na levu i desnu stranu, bila je zasnovana na ulozi koju država
treba da ima u rešavanju tih problema. Da li država ili privatnici tre­
ba da budu vlasnici železnica? Bilo je jasno daje potrebno stvoriti
mrežu socijalne sigurnosti, ali da li bi osiguranje za slučaj nezapo­
slenosti trebalo da organizuje privatni sektor ili država? U mnogim
oblastima, kao u slučaju železnice, rezultat je bio kompromis.
Dakle, ekonomiju je u to vreme prožimalo shvatanje stvarno­
sti koje je u daleko većoj meri nego danas prekoračivalo političke

91
 granice i bilo neideološko. Zajednički pragmatičan pogled na po­
kretačke sile privrede doprineo je da se kapitalizam mogao „pripi­
tomiti“ u državu blagostanja. Niko više nije tvrdio da zemlje koje
žive od sirovina mogu postati bogate, kao što to tvrdi Rikardova
teorija. Za istorijsku školu, kojoj je Askehaug pripadao, svet je bio
dinamičan. Istorija je težila ka nečemu, a to nije bila tačka ravno­
teže. Askehaug je objašnjavao evoluciju ukazujući na Čarlsa Dar-
vina [Charles Darwin] i Herberta Spensera [Herbert Spencer],
Finansijske krize? Askehaug ih dobro objašnjava. Između
ostalog, on je izneo teoriju koju danas vezujemo za „destabilizu-
juću stabilnost“ Hajmana Minskija: Dugi periodi uspona dovode
do „povećane zloupotrebe zajmova“ i zloupotreba na kraju postaje
ogromna. Ljudi koji nije trebalo da dobiju zajmove, dobili su ih
kao neprvorazredni zajmoprimci, i kada se krene sa stečajevima,
kriza je neizbežna. Granice rasta? Da, Askehaug je video moguć­
nost da svet može iscrpsti sirovine. Klasno društvo? Da, istorijska
škola se u velikoj meri slagala sa Marksovom analizom, ali ne i sa
politikom koju je preporučivao. Jedna važna klasa kod Askehauga
jeste „klasa privrednika“, koje danas nazivamo osnivačima ili „ak­
tivnim vlasnicima“. Po Askehaugu, oni, a ne „kapital“ ili „tržište“,
čine srž kapitalizma. Egoistični Homo Economicus? Baš suprotno,
Askehaug završava svoje delo od 2.000 stranica odajući priznanje
plemenitim dušama koje „nadjačavaju obzir prema sopstvenoj ko­
risti“ i podvlači da društvo ne može bez takvih ljudi koji ne ističu
sebe u prvi plan. Etika igra važnu ulogu u istorijskoj školi.
Jedan istaknuti norveški ekonomista rekao je s ponosom
1994. godine da „Jedna od lepih stvari sa ekonomijom jeste
što ona predstavlja samo način razmišljanja, a stvarnog znanja
nema“. Posle finansijske krize znamo da je jedna od najopasnijih
stvari sa ekonomijom upravo to nipodaštavanje činjeničnog zna­
nja. Moramo se otarasiti ekonomije u kojoj se ugled povećava
proporcionalno sa nivoom apstrakcije, i umesto njega oživeti sta­
ru ekonomiju u kojoj ugled raste proporcionalno sa praktičnom
relevantnošću. Trg profesora Askehauga trebalo bi da bude nešto
više od autobuske stanice na putu za aerodrom - trebalo bi da
bude teorijsko mesto okupljanja sledeće generacije ekonomista.

92
 NE POSTOJI NEUTRALNA
PRIVREDNA POLITIKA

Najinteresantnija stvar sa istorijom ekonomskih ideja jeste

što možemo da vidimo iz koliko se različitih uglova ekonomi­
ja može posmatrati. Američki ekonomista Erasmus Pešajn Smit
[Erasmus Peshine Smith] (1814-1882) smatrao je d a je osnova
ekonomije energija. Ceo univerzum je energija, govorio je Pe­
šajn Smit, i za njega je ključna stvar bila koliko te energije ljudi
uspevaju da iskoriste, a koliko će je propasti. Oko 1850. godine,
on je primetio da 25 šibica koštaju isto koliko je jedna šibica
koštala 20 godina ranije. U kutiji od 25 šibica, samo jedna je bila
rezultat ljudske snage, a 24 su bile rezultat povećane čovekove
kontrole nad prirodnim silama.
Četrdeset godina kasnije, tehnološki napredak stvorio je ve­
like ekološke probleme u velikim gradovima poput Londona.
Poznati smog pritisnuo je grad, a jedan ekonomista izračunao
je koliko će vremena biti potrebno da ceo grad prekrije konjska
balega debljine jednog metra. Lešine konja predstavljale su pro­
blem za zdravlje ljudi. Da li je trebalo preseliti se natrag na selo
ili narediti da konji nose pelene? U duhu Pešajna Smita, šinska
vozila koja vuku konji, zamenjena su električnim šinskim vozi­
lima, takođe poznatim kao tramvaji, a konjske kočije zamenje-
ne su automatskim kočijama, takođe poznatim kao automobili.
Međutim, tek je u jasnom svetlu naknadne mudrosti očito da su
tramvaji i automobili bili neminovni.
Danas se nalazimo u sličnoj situaciji. Nafta i gas nisu po-
slednji izvor energije koji će istorija videti. Ipak, danas se vodi
rasprava u kojoj glavnu ulogu imaju političari koji se međusobno
nadmeću u tome ko će najbrže „staviti pelene konjima“, odnosno
smanjiti ispuštanje štetnih gasova. Nemojte me pogrešno razu-
meti, jasno je da moramo rešiti problem zagađenja. Ali, to nije je ­
dina stvar koju moramo učiniti. Problem je u tome što ne znamo
šta će biti budući „tramvaj“ i „automobil“. Tokom devedesetih

93
 godina XIX veka, automobil na paru, električni automobil i Karl
Bene [Karl Benz] i njegov automobil na benzin međusobno su
konkurisali. Nije bilo očigledno da će Bene pobediti i da će da­
nas, umesto konjske balege, izduvni gasovi predstavljati pretnju
našem zdravlju.
Ovo je jedna od glavnih poenti kada je reč o tehnologiji. Ve­
like prekretnice se obično prišunjaju na mačjim šapama, kako je
to u svojoj biografiji rekao Endi Grouv [Andy Grove], legendarni
direktor Intela. Ljudima često nije jasno da su se one dogodile
pre nego što ih vide. Ne greše samo laici - istorija je prepuna
primera ljudi koji su bili sasvim blizu procesa inovacija, a ipak
su temeljno pogrešili. Verner fon Zimens [Werner von Siemens]
rekao je da će struja biti korišćena u industriji, ali je smatrao da
nikada neće ući u domove običnih ljudi. Kao laik, ja sam pre 15
godina porekao da će vetrenjače postati budući izvor energije,
pošto sam video vizuelno zagađenje koje su stvorile šume ve-
trenjača u jednoj dolini u Kalifomiji. Nisam naučio najvažnije
načelo Endija Grouva koje govori o tehnologiji: Nikada ne sudi
o tehnologiji prema prototipu. Šta će se desiti, na primer, ako se
tehnologija uveća? Ja nisam imao dovoljno mašte da zamislim
džinovske vetrenjače koje se prave u brodogradilištima i koje se
postavljaju daleko na moru.
Međutim, kada neko poput Karlote Perez sistematski pro­
učava tehnološke epohe, neke sheme postaju jasne. Takve epohe
imaju generičku jezgrenu tehnologiju, i sve imaju sopstvenu in­
frastrukturu, kao što su putevi, kanali, železnice, parni brodovi,
optički kablovi. Sve epohe su takođe imale svoje izvore ener­
gije: vodu, paru, struju, naftu. Kada je devedesetih godina pro­
šlog veka bilo jasno d a je pred nama nova generička tehnologi­
ja - informaciona tehnologija - uočili smo prekid u istorijskom
toku, jer nije bilo novog izvora energije, i to uprkos činjenici da
je potrošnja energije u međuvremenu veoma porasla. Zbog toga
sam pre oko deset godina, najednom seminaru na Leangkolenu,
organizovanom za Finansijski odbor Skupštine, a na kome se ra­
spravljalo za šta treba upotrebiti novac od nafte, smatrao prirod­
nim da istaknem da imamo neku vrstu skoro moralne obaveze da

94
deo novca investiramo u traganje za novim izvorima energije za
čovečanstvo. Očigledno je da nafta i ugalj nisu poslednji izvor
energije koji ćemo imati. Tu ideju je momentalno ubio jedan dru­
gi prisutni akademski ekonomista (ostali su bili bankarski ekono­
misti) objašnjenjem da tehnologija nije važna. Jedan od njegovih
deda investirao j e u parne brodove i bankrotirao, a drugi je zara­
dio mnogo novca na jedrenjacima.
U duhu Pešajna Smita, inženjeri nam govore da svaki metar
naše obale na Atlantskom okeanu ima snagu talasa od 50 kW, a
svaki kvadratni metar morske površine snagu vetra od 40 kWh.
Da ne govorimo o solarnim ćelijama, osmozi i toplotnim pum­
pama na moru. Ipak, mi investiramo manje po glavi stanovnika
u obnovljive izvore energije nego naši susedi. Kada je planeta
ugrožena, ekonomija ravnoteže postaje beskorisna. Ne možemo
diskontovati investicije u obnovljive izvore energije i ne investi­
rati u njih, jer je sadašnja vrednost preniska. Ovde su nam po­
trebni Pešajn Smit + islamska ekonomija sa nultom kamatnom
stopom: Manje novca od nafte za mešetare, a više za inženjere!

Promena paradigme - područje smene

privrednih grana

Određene privredne grane krče put novim tehno-ekonom-

sk'm paradigmama. Henri Ford i njegova masovna proizvodnja
- „fordizam“ - predstavljali su prethodnu paradigmu. Danas su
Bil Gejts i Majkrosoft najočigledniji primer. Drugim recima,
tokom promene paradigme „populacije“ preduzeća se menjaju
i prestrukturiraju, a to čine i njihovi rukovodioci. Promena pa­
radigme je područje smene u kome zrele privredne grane, koje
više ne rastu, ali imaju mnogo gotovine, neminovno gube moć,
dok nove privredne grane, zasnovane na novim tehnološkim i
organizacionim načelima, donose novu paradigmu. Drugim re­
cima, javlja se neusklađenost između privrednih grana kojima
je potreban kapital i onih koje ga imaju. „Stare“ privredne grane

95
 imaju političku moć, tako da razmišljanje zasnovano na premi­
sama stare paradigme predugo traje: Mi pružamo dinosaurima
mogućnost da odlučuju o budućnosti sisara.
I proizvodi, i privredne grane i ćele paradigme imaju životne
cikluse. U početnoj fazi određene privredne grane broj preduze-
ća brzo raste, a zatim opada. Produktivnost i potražnja takođe
brzo rastu i dobijamo strmu krivu učenja i krivulju potražnje koja
brzo raste (S-krivu). U zrelim privrednim granama potencijal za
učenje je delimično iskorišćen i krivulja potražnje (S-kriva) se
izravnava. Kada se potražnja za finalnim proizvodima potpuno
izravna, to ima još drastičnije posledice po preduzeća koja ispo­
ručuju kapitalna dobra zrelim privrednim granama. Kada se za­
ustavi izgradnja hidroelektrana25 i proizvodnja struje prestane da
raste, ABB26 će doživeti dramatično smanjenje potražnje za tur­
binama. Kada privođenje u proizvodnju naftnih polja prestane, a
proizvodnja nafte se stabilizuje, to će imati dramatične posledi­
ce po norveška brodogradilišta koja proizvode naftne platforme.
Ovaj fenomen - koji se zove načelo akceleratora - koristi se da
bi se objasnilo zašto je kretanje privrede u tolikoj meri suštinski
cikličnog karaktera.
Dakle, promene tehno-ekonomskih paradigmi u znaku su
novih delatnosti koje vode osnivači poput Henrija Forda i Bila
Gejtsa, dok u normalnim vremenima preduzeća poput njihovih
vode anonimni profesionalni rukovodioci. Promene tehno-eko­
nomskih paradigmi takođe podrazumevaju neku vrstu „smene“
aktivne elite. Edvin Gej [Edwin Gay], ekonomski istoričar koji
je bio prvi dekan Harvardske poslovne škole od 1908. godine,
jasno je uvideo ovu promenu u značaju preduzetništva. Istori­
čar Harvardske poslovne škole napisao je sledeće pod naslovom
„Kretanje klatna“:

25 Norveška skoro 100% struje dobija iz sopstvenih hidroelektrana. - Prim.

prev.
26 ABB je švedsko-švajcarska korporacija čija je jedna od glavnih delat­
nosti proizvodnja mašina i opreme za proizvodnju i distribuciju struje. - Prim.
prev.

96
 „ ... [Gej] je razvio ekonomsku istoriju kao dinamičku viziju;
zaključio je da je istorija zapis kretanja klatna između perio­
da koje karakteriše društvena kontrola i perioda u kojima pre-
ovlađuje delanje agresivnih pojedinaca. Prvi periodi su statični
i označavaju ih sigurnost i stabilnost. Druge periode - koje
najavljuju nova oruđa, novo oružje ili druge sile - kontrolišu
jaki pojedinci koji uvode ove sile.
„Gej smatra da su ovi dinamični ekonomski periodi suštinski
važni za privredni razvoj. Uprkos svim lošim posledicama, in­
dustrijska revolucija omogućila je rast i produktivnosti i bo­
gatstva do potpuno novih visina. Za Geja, uloga ekonomskog
istoričara bila je da proučava i razume ove cikluse, i da predlo­
ži načine da se ograniče njihove štetne posledice.“27

Dakle, postoji suštinski nesklad između znanja koje poseduju

stare privredne grane sa mnogo gotovine i nove privredne grane
kojima je novac potreban. Jedan naslov iz lista Dagens Industri
o sferi Valenbergovih28 [Wallenberg] - „Više novca nego dobrih
ideja“- prilično je tipičan za situaciju u kakvoj se mi danas na­
lazimo. Nova tehnologija stvara promene u procesima proizvod­
nje u zrelim privrednim granama, ali ne i novu potražnju. Jedan
od normalnih fenomena u toj situaciji jeste džinovsko spajanje
preduzeća (kao što se dešava, na primer, u automobilskoj indu­
striji) ne samo da bi se iz postojeće tehnologije izvukle poslednje
trunke ekonomije obima, već pre svega da bi se sprečila cenovna
konkurencija koja preti svakoj zreloj privrednoj grani.
Ovi mehanizmi pokazuju zašto nova paradigma takođe do­
vodi do promene u odnosima moći i hegemonije između zema­
lja. Na isti način na koji list Dagens Industri komentariše sferu
Valenbergovih, regioni i države ne uspevaju da prođu kroz po­

27 Cruikshank, Jeffrey L., A D e l i c a t e E x p e r i m e n t. T h e H a r v a r d B u s i n e s s

Boston, Harvard Business School Press, 1987, str. 29. Kur­
S c h o o l 1 9 0 8 -1 9 4 5 ,
ziv je moj.
28 Valenbergovi su ubedljivo najmoćnija švedska kapitalistička porodica,
sa izrazito velikim vlasništvom i kontrolnim udelima u brojnim švedskim pre-
duzećima. Izraz „sfera Valenbergovih“ odnosi se na njihovu poslovnu imperiju.
- Prim. prev.

97
 dručje smene koje stvara promena paradigme. Stare privredne
grane imaju puno gotovine, ali malo energije, i ne pronalaze nove
privredne grane kojima mogu predati štafetu. Na taj način regioni
i države pretvaraju se od aktivnih investitora u lokalnu privredu u
pasivne fmansijske investitore u drugim geografskim područjima
gde se rađaju nove ideje. Dolazi do odliva kapitala. Na kraju,
ranije bogati regioni i države propadaju na isti način na koji se
to dogodilo Veneciji. Politiku u Norveškoj tokom devedesetih
godina prošlog veka - smanjenje izdataka za istraživanje i obra­
zovanje kombinovano sa finansijskim investicijama u inostrana
preduzeća kroz Naftni fond - možemo posmatrati kao najveći
planirani odliv kapitala koji je neka država preduzela u istoriji.
Kako je to Ragnar Friš [Ragnar Frisch] rekao: Država ne može
štedeti kroz finansijsku štednju, već može štedeti isključivo kroz
produktivne investicije.
Ono što je zanimljivo u razvoju SAD tokom poslednjih go­
dina jeste upravo to što izgleda kao da SAD uspevaju da pređu u
svoj drugi period hegemonije. To je bez sumnje posledica sposob­
nosti te zemlje da naučna istraživanja poveže sa privredom i kapi­
talom koji je spreman da preuzme rizik. SAD su uvek vodile pri­
vrednu politiku koja se zasniva na tome da svi regioni podržavaju
grozdove [clusters] privrednih delatnosti koje rastu. Ogromna
raznovrsnost novih ideja, povezanih sa izrazito specijalizovanim
tržištem smelog kapitala [venture capital], sada se veoma isplaću­
je. EU je dala dijagnozu za Evropu da u njoj postoji podjednako
veliki broj dobrih ideja, ali da Evropljani nisu podjednako uspešni
u povezivanju ideja sa privredom kao u SAD. Jedan dobar način
da se zrelim privrednim delatnostima pomogne da pređu u nove
delatnosti, jeste preko istraživanja zasnovanih na projektima, da­
kle, d a je neko voljan da plati za rešenja koja još uvek ne postoje.
U SAD, država, kroz Ministarstvo odbrane, NASA-u i Ministar­
stvo zdravlja, igra veoma veliku ulogu kao začetnik istraživanja
zasnovanih na projektima. Norveška bi trebalo da aktivno podrži
zrele privredne grane da stvore takve „svetionike“.
Ovo predstavlja veliki kontrast u odnosu na norveško in­
sistiranje na „privrednoj neutralnosti“, što u praksi znači da se

98
zadržava istorijski određena podrška privredi koja je daleko od
privredno neutralne. Ovaj problem pojačan je socijaldemokrat­
skim instinktom da treba pomoći onima kojima je teško, a ne
pobednicima. Da iskoristim primer iz prethodne promene para­
digme - rizikujemo da imamo privrednu politiku koja podržava
proizvođače parafinskih lampi umesto da imamo nacionalnu po­
dršku za elektrifikaciju.

Privredna politika i ekonomija razvoja

Privredna politika i ekonomija razvoja pripadaju istoj obla­

sti u ekonomiji: proučavanju nejednakog privrednog rasta, onom
delu ekonomije koji se bavi činiocima koji dovode do toga da se
realne plate toliko različito razvijaju u otvorenim privrednim si­
stemima. Kada to znanje koristimo da bismo pomogli nerazvije­
nim zemljama, onda se bavimo ekonomijom razvoja, a kada ista
pitanja postavljamo vezano za našu zemlju, reč je o privrednoj
politici.
Tokom Renesanse stvoreno je shvatanje daje bogatstvo poja­
va zasnovana na sinergijama, tako d a je bogatstvo jednog grada
veće od zbira pojedinačnih činilaca, što je neka vrsta ekonomije
obima u kojoj stvaranje bogatstva zahteva minimalan efikasan
broj stanovnika i različitih zanimanja.29 Gradonačelnik Firence
Bruneto Latini [Brunetto Latini] (otprilike 1210-1294) opisao je
bogatstvo tog grada kao sinergijski učinak koji je nazvao „zajed­
ničko dobro“, il ben comme. Makijaveli [Machiavelli] je iskori­
stio isti pojam da bi tu istu pojavu objasnio 300 godina kasnije.
Individualizam Renesanse izgrađen je na tom starom kolektiv­
nom društvenom shvatanju bogatstva kao pojavi utemeljenoj
na sinergijama. Danas praktično nestala kontinentalna evropska
ekonomska tradicija uspela je - za razliku od anglosaksonske - da

29 O minimalnom efikasnom obimu raspravlja, između ostalih, i Alfred

Čandler [Alfred Chandler], Minimalan efikasan obim za preduzeće koje se bavi
krečenjem kuća daleko je manji nego za preduzeće koje proizvodi automobile.

99
istovremeno barata obema dimenzijama. Antonio Sera [Antonio
Serra] je 1613. godine prvi povezao tri odlučujuća činioca i opi­
sao ono što danas nazivamo zavisnost od putanje kretanja [path
dependency]: nezačarane krugove3031koji nastaju kada se 1) veliki
broj privrednih delatnosti, sve sa 2) značajnim ekonomijama obi­
ma i 3) velikim mogućnostima za uvođenje novina (što se danas
naziva Windows o f opportunityil) skupe u jednom gradu, zbog
čega kumulativni i samopojačavajući mehanizmi zasnovani na
njima tokom vremena jačaju rast i bogatstvo. Ovo je tokom XVIII
veka stvorilo tradiciju u razmišljanju u kojoj je podela rada -
broj različitih zanimanja i ravnoteža između različitih privrednih
delatnosti - dugo bila glavna tema ekonomske politike.

Učenje o skladu nasuprot proučavanju

nejednakog rasta

Inovacije su ušle na velika vrata u društvene nauke sa radom

„Esej o inovacijama“ [An Essay on Innovations ] Frensisa Bej-
kona [Francis Bacon] iz otprilike 1605. godine, a u ekonomiji su
postale bitan pojam u XVIII veku. Međutim, one su nestale sa
Adamom Smitom. On je osnovnu metaforu u ekonomiji prome-
nio od biološke (ljudsko telo) u fizičku (prvo nevidljiva ruka koja

30 Začarani i nezačarani krugovi bili su centralni pojmovi u klasičnoj eko­

nomiji razvoja (vidi Reinert, 1980). Nezačarani krugovi nastaju u sistemu u
kome stanovništvo raste i u stanju su da stvore mehanizme kroz koje različiti
činioci tokom vremena pojačavaju jedan drugi i stvaraju rast. Rastući prino­
si, rastuća podela rada i tehnološke promene glavni su elementi nezačaranih
krugova, a sekundarni učinci su povećana potrošnja, štednja i mogućnosti za
oporezivanje. Začarani krugovi nastaju kada sistem sa pozitivnim rastom sta­
novništva doživljava pad životnog standarda. Opadajući prinosi su središnji
element, koji je pojačan niskim stepenom podele rada u poljoprivredi.
31 U svakom trenutku postoji samo nekoliko privrednih delatnosti koje
poseduju tehnološke mogućnosti za brz rast produktivnosti, za „eksplozije u
produktivnosti“. Dugo je postojalo shvatanje da je za ujednačen privredni rast
potrebno da svaka razvijena zemlja ima takve industrije.

100
 drži planete u orbiti oko Sunca, a od osamdesetih godina XIX
veka fizika). Velika inovacija Adama Smita jeste što je on svu
ljudsku proizvodnju i trgovinu sveo na rad. Kontinentalni ekono­
misti oštro su kritikovali Smitovu definiciju čoveka kao životinje
koja je naučila da se trampi. Da bi odbranio tvrdnju d a je proi­
zvodnja nebitna, Smit puno energije posvećuje tome da objasni
da su sve privredne delatnosti iste. Tako, on investicije u znanje
- koje su se u to vreme već nalazile u industriji - smatra igrom
sa nultom sumom: „Trošak šegrtovanja uzrok je toga da su plate
u manufakturama više nego plate poljoprivrednih radnika“. [The
cost of apprenticeship accounts for the wages o f manufacturers
being higher than those o f country labour.] (vidi Reinert, 1999)
Ovim je Smit prokrčio put za Rikardovu teoriju međunarod­
ne trgovine, u kojoj se jedinice rada bez kvalitativnih osobina
razmenjuju za druge takve jedinice. Ogromna dobit koja se sti­
če u međunarodnoj trgovini na osnovu ekonomija obima, spe­
cijalizacije, podele rada i tehnoloških promena, nestaje u korist
statičkih dobitaka. Na taj način, kratkoročni statički dobici zase-
nili su mogućnost dinamičkih dobitaka na dugi rok. Što se tiče
ekonomske politike, najveća Smitova i Rikardova inovacija jeste
što su prvi ponudili etičku odbranu postojanja kolonija, mesta
na kojima je industrija zabranjena. Ranije su ljudi znali d a je in­
dustrija neophodan deo bogatstva, a posedovanje kolonija bilo
je branjeno ili time da su ih i druge zemlje posedovale ili - kao
kada je Engleska 1699. godine zabranila Irskoj da izvozi vunenu
tekstilnu robu - metaforom o ljudskom telu: Engleska je bila gla­
va u „zajedničkom dobru“, the common weal, a periferni delovi
tela, kao Irska, morali su da prihvate da se njihovi interesi žrtvuju
zarad interesa glave.
S ranije korišćenim metaforama iz biologije, sinergije, muta­
cije, rast, razmišljanje o celini, značaj podela rada i novog znanja
činili su prirodni deo ekonomije. S Adamom Smitom i metafo­
rom zasnovanom na fizici svi činioci, koje su njegovi prethodnici
identifikovali kao činioce koji stvaraju nejednak privredni rast,
proglašeni su egzogenim: investicije u novo znanje, ekonomi­
je obima, opadajući prinosi, sinergije i drugi sistemski učinci,

101
 institucije i inovacije. Kako je to Lajonel Robins [Lionell Ro-
bbins] dobro rekao: Ekonomija je postala učenje o skladu, sistem
u kome tržište samo od sebe stvara sklad.
Proučavanje nejednakog rasta nestalo je kao područje izuča­
vanja prosto zato što su ekonomski modeli, uopšteno gledano,
u stanju da barataju samo jednakim rastom. Jedan od osnovnih
razloga je činjenica da je najvažnija pretpostavka teorije postala
ono što je Džejms Bjukenan [James Buchanan] nazvao pretpo­
stavkom o jednakosti [the equality assumption], to jest da se u
modelima nalaze agenti i aktivnosti koji su kvalitativno jednaki.
Najzadrtiji zaključci u ekonomiji, poput Semjuelsonovog „izjed­
načavanje cena činilaca proizvodnje“, ugrađeni su već u same
pretpostavke. Modeli u kojima je sve jednako teško mogu pro­
izvesti ikakve druge zaključke sem da sve i jeste jednako.
Ne baš u skladu sa teorijom radne vrednosti, izgrađena je na
kraju i teorija zasnovana na onome što Šumpeter naziva „banalni
stav da je kapital sam po sebi pokretač kapitalizma“. A nestalo je
ono što ljudsko društvo čini drugačijim od životinjskog, što je Niče
[Nietzsche] tako prikladno nazvao „kapitalom duha i volje“.
Međutim, neki od ranijih činilaca vraćeni su u opticaj kada
je Džon Stjuart Mil [John Stuart Mili] (1848) preokrenuo suštin­
ske Rikardove zaključke. Kod Mila su opadajući prinosi ključni
uzrok svetskog siromaštva, a rastući prinosi poreklo bogatstva.
On siromašnim zemljama prepomčuje da se industrijalizuju. Po­
novo je otkriven Antonio Sera, pa se ekonomije obima ponovo
stavljaju na dnevni red. Četiri veka posle Sere, osnivač neokla-
sike, Alfred Maršal (1842-1924), ponovo je ukazao na značaj tri
činioca koje je Sera identifikovao, kao i na njihove međusobne
veze. Kod Maršala nalazimo predlog da se privredne delatnosti
sa opadajućim prinosima oporezuju kako bi se subvencionisale
aktivnosti sa ekonomijama obima. Dalje, on ukazuje na značaj
proizvodnje u granama u kojima je tehnološki razvoj najbrži, a
takođe ističe i značaj sinergijskih učinaka u oblastima koje nazi­
va industrijskim distriktima [industrial districts].
Međutim, 1930-ih godina Jakob Viner [Jacob Viner] ponovo
je izbacio ekonomije obima iz ekonomske teorije uz obrazlože-

102
nje da one nisu u skladu sa ravnotežom. Oko 1980. godine, Pol
Krugman ponovo uvodi ekonomije obima, ali ih 2002. Džagdiš
Bagvati [Jagdish Bhagwati] ponovo trijumfalno izbacuje i poka­
zuje d a je Krugman na mnogo načina unazadio teoriju. Ako po­
gledamo stvarnost, suštinsko objašnjenje ogromnog privrednog
rasta u XX veku jeste d a je on bez sumnje sadejstvo dva činioca:
tehnoloških promena i ekonomija obima. Ove činioce lako je raz­
dvojiti u teoriji, ali ne i u praksi. Proizvodna tehnologija Henri-
ja Forda ne može se primeniti na obim proizvodnje automobila
koji je postojao 1905. godine - zbog toga je nemoguće razdvojiti
obim i tehnologiju. Ova dva činioca mogu se spojiti kao istorijski
rastući prinosi da bi se opisala ta kombinovana pojava (Reinert
1980).

Privredna politika i šest činilaca

Da bismo stvorili teoriju o nejednakom privrednom rastu -

a time i o privrednoj politici - moramo da spojimo, sredimo i
vratimo na mesto ekonomske činioce koji su nestali u ekonomiji
zasnovanoj na metaforama iz fizike, a koja je nastala kroz for-
malizaciju teorija Adama Smita i Dejvida Rikarda. Ovi činioci
mogu se razvrstati u šest grupa:
1. Ekonomije obima i ekonomije veličine koje stvaraju opa-
dajuće troškove proizvodnje, nesavršenu konkurenciju,
„prepreke za ulaz“ [barriers to entry] i veće mogućnosti za
zaradu. Ovi činioci pojačavaju se geografski kroz ekono­
mije brzine i blizine [économies of speed and proximity].
Ova dinamička nesavršena konkurencija širi se u društvu
kao „trostruka renta“ [triple rent]: više zarade, više realne
plate i viši poreski prihodi (Reinert, 2004).
2. Ono što tokom vremena deluje kao koliko-toliko jednak
rast, zapravo se sastoji od niza eksplozija u produktivnosti
u pojedinim granama privrede koje upijaju novo znanje.
Privredni rast se, stoga, sastoji od velikih mogućnosti za

103
 uvođenje novina koje stvaraju potencijal za izrazito ispla­
tive investicije uz veliki rizik. Ove mogućnosti se otvara­
ju i zatvaraju (Reinert, 2002). Ovo čini da su mogućnosti
za brz privredni rast specifične za različite delatnosti\ u
svakom trenutku, one su uobičajeno vezane za inovacije
u proizvodima u određenim privrednim granama. Irska i
Finska su primeri država koje su u novije vreme doživele
takve eksplozije produktivnosti. Verdornov zakon ističe
povezanost između povećanog obima proizvodnje i rasta
produktivnosti u ovim delatnostima (Reinert, 1994).
3. Ako neka zemlja mora da plodove tehnoloških promena
dâ inostranstvu samo kroz niže cene, onda ta promena
neće stvoriti privredni rast. Rast produktivnosti i tehnolo­
ške promene, dakle, nisu same po sebi dovoljne da obja­
sne nejednak privredni rast, već moraju da se povežu sa
šumpeterovskom dinamičkom nesavršenom konkurenci­
jom. Inovacije u procesima u poljoprivredi - koje nastaju
izvan te privredne grane, u Fordovim fabrikama traktora
ili u Monsantovim fabrikama semena - nikada neće same
biti u stanju da povećaju bogatstvo neke zemlje. Samo ze­
mlje sa industrijskim sektorom imaće koristi od pada cena
sirovina. Zemlje koje proizvode sirovine moraju da uvoze
industrijsku robu kod koje je rast produktivnosti tokom
većeg delà XX veka dovodio do rasta plata i cena.
4. Sinergijske efekte stvara mnogo preduzeća koja sva imaju
rastuće prinose, mogućnosti za učenje i tehnološke pro­
mene, dinamičku nesavršenu konkurenciju i veliku podelu
rada, i sve to na jedinstvenom geografskom području. Ovo
se danas naziva „sistem inovacija“ na različitim geograf­
skim nivoima, a termin se vezuje za ekonomiste Kristofe-
ra Frimana, Bengt-Okea Lundvala [Bengt-Âke Lundvall] i
Ricarda Nelsona [Richard Nelson],
5. „Institucije koje stvaraju mogućnosti“ [enabling instituti­
ons ] i aktivna država koja podržava taj inovacioni sistem.
6. Jaka i aktivna sredina za investiranje u kojoj investitori
žele da zarade novac na proizvodnji, a ne kroz čiste finan-

104
 sijske investicije. Da citiramo našeg velikog ekonomistu T.
H. Askehauga koji je, davno pre Šumpetera, istakao značaj
preduzetnika: kako nesvakidašnje veliku ulogu klasa
privrednika igra u današnjoj privredi... U većini privrednih
grana važi da nijedno preduzeće ne može postići značajan
položaj ili ga održati bez nadmoćno dobrog rukovodstva.
U međusobnoj konkurenciji privrednika, uvek veština, a
ne bogatstvo kapitalom, na dugi rok daje rezultate“ . (As-
chehoug 1905, II, 410—411) Drugim recima, kapital sam
po sebi - bez dodatka kapitala duha i volje - zapravo je
sterilan, kao što su i Marks i Šumpeter tvrdili.

U ovoj perspektivi, u kojoj se činioci od 1 do 6 međusobno

pojačavaju, privredne delatnosti postaju kvalitativno različite i
imaju različitu sposobnost da stvore bogatstvo. One se mogu or-
ganizovati u dinamičan taksonomski sistem, u neku vrstu „indek­
sa kvaliteta“ (vidi sliku na str. 106).
Tokom poslednjih 20 godina javljaju se pokušaji da se mnogi
od ovih činilaca vrate u teoriju zasnovanu na fizici. Međutim, tu
nastaje metodološki problem, moguće nerazumevanje „naučnog
metoda“ . Standardni ekonomisti grade ćelu ekonomiju na meta­
forama iz fizike, koje, koliko ja shvatam, imaju skoro ekskluzivno
pravo na osnovnim studijama ekonomije. Zatim se pretpostavke
u neoklasičnoj strukturi jedna po jedna popuštaju, ali samo po
jedna u jednom trenutku (na primer, ona o ekonomijama obima),
da bi se odmah zatim vratila pošto je proučena. Činjenica da se u
svakom trenutku proučava samo jedan od gorenavedenih činilaca,
kombinovana sa nedostatkom istorijski stečenih empirijskih zna­
nja o privredi, čini da metafore iz fizike same upravljaju praktič­
nom politikom. Pošto se u svakom trenutku analizira samo jedna
pretpostavka, 95% analitičkih oruđa koje standardni ekonomisti
koriste sastoji se od čiste ekonomije zasnovane na fizici, a time
su preporuke za praktičnu politiku sklone da budu zasnovane na
njoj. Da bi se stvorila autentična evoluciona/istorijska tradicija,
sve pretpostavke se moraju istovremeno popustiti, sve tačke od 1
do 6 moraju se posmatrati istovremeno, i svaka za sebe i u svojim

105
dinamičkim međusobnim odnosima, koji kumulativno stvaraju
samopojačavajuće mehanizme koje nazivamo privrednim rastom.
Tek tada imamo pravi evolucioni model zasnovan na činjenicama,
u kome nema ekonomije zasnovane na fizici.
Indeks kvaliteta privrednih delatnosti
In o v a c ije
N o v a te h n o lo g ija
Dinamička nesavršena
konkurencija
(visokokvalitetne privredne
delatnosti)
Cipele (1850-1900)
1 Cipele (2009)
Loptice za bejzbol
Savršena konkurencija
(niskokvalitetne privredne
delatnosti)
106
Osobine visokokvalitetnih privrednih delatnosti
- novo znanje sa visokomtržišnomvrednošću
- strme krive učenja (visok rast produktivnosti)
- visok rast proizvodnje
- brz tehnološki razvoj
- intenzivna istraživanja
- zahteva i stvara učenje (leaming-by-doing)
- znanje nije opštedostupno (nesavršene informacije)
- patenti
- nedeljive investicije
- ograničena (nesavršena), ali dinamička
konkurencija
- visok nivo plata
- mogućnosti za ekonomije obima i ekonomije
veličine
- visoka granska koncentracija
- visok rizik: visoke barijere za ulazak i izlazak
- markirana roba
- veliki sinergijski efekti
- standardne pretpostavke neoklasične ekonomije su
irelevantne
Osobine niskokvalitetnih privrednih delatnosti
- znanje sa niskom tržišnomvrednošću
- ravne krive učenja (nizak rast produktivnosti)
- nizak rast proizvodnje
- malo tehnoloških promena
- istraživanja nisu intenzivna
- zahteva malo učenja/nema potražnje za novim
znanjem
- opštedostupno znanje (savršene informacije)
- nema patenata
- investicije su potpuno deljive
- puna (savršena) konkurencija
- nizak nivo plata
- nema puno ekonomija obima i veličine
- nizak nivo granske koncentracije
- nizak rizik: niske barijere za ulazak i izlazak
- rastresita roba
- malo sinergijskih efekata
- u velikoj meri važe standardne pretpostavke
neoklasične ekonomije
 U takvoj situaciji pojam ravnoteže postaje prilično besmislen.
Dobićemo ekonomiju bez ravnoteže [économies without equili-
brium] Nikolasa Kaldora [Nicholas Kaldora], Umesto ravnoteže,
optimum postaje meta koja se kreće ispred nas u budućnosti, dok
stalno pomeramo granice znanja koje se stalno šire. Privredni
rast postaje specifičan za različite delatnosti, a ekonomska politi­
ka zavisi od konteksta. Empirijsko znanje stečeno proučavanjem
istorije, i razumevanje zasnovano na tom znanju, postade opet
bitni elementi ekonomije.
Ovako posmatrano, pojam privredne neutralnosti prvenstve­
no je logički proizvod ekonomske teorije u kojoj su sVć privredne
delatnosti u ishodištu kvalitativno jednake i podjednako značajne
kao nosioci privrednog rasta. Upadljiva je činjenica da se ovaj
pojam ne koristi izvan Norveške. U evolucionom svetu, u kome
bi ekonomija ponovo postala taksonomska nauka koja registruje
i klasifikuje različitosti, privredna neutralnost bila bi prilično be­
smislen pojam. Prvo, zato što nije poželjna. Koliko dugo ćemo u
ime neutralnosti nastaviti sa istraživanjem parafinskih lampi na­
kon što je smišljena električna sijalica? Pojam privredne neutral­
nosti ipak ne oslobađa društvo od donošenja odluka u dinamič­
nom svetu, već samo odgađa odluke i time neophodne strukturne
promene. Drugo, privredna neutralnost praktično je nemoguća u
svetu u kome su različite stvari različfte. Na primer, svi se slažu
da je državna podrška istraživanjima dobra i uzimaju zdravo za
gotovo da ta politika može biti privredno neutralna. Cilj istraživa­
nja je stvaranje inovacija, ali različite privredne grane inoviraju na
različite načine. Farmaceutska industrija u Norveškoj inovira kroz
istraživanja, dok štamparije inoviraju kroz uvoz novih mašina u
koje je ugrađeno istraživanje drugih preduzeća. Naše uverenje da
je podrška istraživanjima privredno neutralna predstavlja čistu
iluziju. U stvarnosti, takva politika subvencioniše neke privredne
grane, kao što je farmaceutska industrija, na štetu drugih, kao što
su štamparije. Sva privredna politika - i svesna i nesvesna - uvek
će favorizovati jedne na uštrb drugih. Ako izgradimo put do ne­
kog mesta, postoje milioni mesta do kojih nismo izgradili put.
Uverenje d a je „neutralnost“ moguća paralizuje sve odluke.

107
 Ono što biramo da proizvodimo kao država veoma je bitno za
naš životni standard. Najbolji svetski proizvođači bejzbol loptica,
čiju proizvodnju ni sva tehnologija i kapital u SAD nisu uspeli
da mehanizuju, nalaze se na Haitiju i u Hondurasu, i imaju plate
2-3 krune po satu.32 Najbolji svetski proizvođači golf loptica,
koje su proizvod visoke tehnologije, nalaze su u Nju Bedfordu u
Masačusetsu, i zarađuju znatno više od 100 kruna po satu. Plate u
javnom sektoru uvek će biti pod jakim uticajem plata u industriji.
Dakle, u ovakvom evolucionom/istorijskom modelu u potpuno­
sti je moguće da se neka država specijalizuje da bude siromašna,
iako je najbolja u svojoj privrednoj grani, u tehnološkim ćorso­
kacima bez ekonomija obima i bez potražnje za novim znanjem.
Privredni rast postaje vezan za određene delatnosti - neke delat-
nosti čine rast mogućim, neke ne. U takvoj situaciji „privredna
neutralnost“ predstavlja katastrofalan izbor.
Ako i uspemo da prevaziđemo utvaru privredne neutralnosti
u norveškoj privrednoj politici, iza ugla nas čeka sledeća utvara
- „slamčica uronjena u državnu kasu“ . Mora da je reč o nekoj
prevari ako politika promoviše takve stvari. Problem je u tome
što mi svi - od trenutka kada dobijemo dečji dodatak, pa preko
vremena provedenog na univerzitetu, i sve do subvencionisane
sahrane - držimo „slamčicu uronjenu u državnu kasu“. Da li je
bilo toliko pogrešno što je Nošk Hidro [Norsk Hydro]33 dobio ta­
kvu slamčicu 1905. godine? Po mom mišljenju, moramo prihva­
titi da privredni rast zavisi od dinamičke nesavršene konkurenci­
je. Deluje kao d a je „savršena konkurencija“ - situacija u kojoj
nema nikakve posebne zarade - postala neka vrsta moralnog cilja
koji čini da su osnivači, koji su zaslužni za uspešno privređi­
vanje, postali vulgarni lovci na rente [rent-seekers]. Dinamička
nesavršena konkurencija je „izdaja tržišta“ koju moramo napra­

32 Radi poređenja, prosečna plata u Norveškoj je oko 80 puta viša od ovo­

ga. - Prim. prev.
33 Nošk Hidro je norveško preduzeće, danas sa udelom države u kapitalu
od skoro 50%, čija je početna delatnost bila proizvodnja veštačkih azotnih đu-
briva. Nošk Hidro je kasnije ušao u proizvodnju aluminijuma (četvrti najveći
proizvođač na svetu), te nafte i gasa. - Prim. prev.

108
viti ako želimo da održimo naše bogatstvo. Poenta je u tome što
oni koji dele tržište rada sa uspešnim lovcima na rente, kao što
su Henri Ford ili Bil Gejts, doživljavaju rast životnog standarda,
a ne jadni svetski proizvođači sirovina koji žive sa savršenom
konkurencijom.
Zahtev koji se postavlja privrednoj politici mora biti da „pre­
vare“ koje se dešavaju moraju povećati bogatstvo zemlje. Ne
smemo dobiti onaj tip lovca na rente kakav imamo kod Džordža
Sorosa koji zarađuje novac na tome da se privrede smanjuju. Što
smo bliže vrhu na indeksu kvaliteta privrednih delatnosti, što smo
bliže granicama znanja, utoliko privredna politika postaje teža,
jer se krećemo ka oblastima koje zahtevaju osnovna istraživanja.
Dobra privredna politika usredsređuje se na oblasti znanja, ne na
pojedinačna preduzeća. Ove oblasti znanja mogu biti geografski
fiksirane, kao što je to slučaj sa Medikon Dolinom, Optikon do­
linom ili kako god se zvale sve oblasti koje promovišu federalna
vlada i vlade federalnih država SAD. Cela jedna privredna grana
živi od prognoza tehnološkog razvoja, od predviđanja toga gde
će se otvoriti sledeće velike mogućnosti za nove tehnologije i
mogućnosti za njihove strahovito uspešne primene. Ako promo-
višemo takve oblasti znanja, dobitak od slučajnih srećnih otkrića
[serendipity] toliko je veliki da teško možemo mnogo pogrešiti
ako podržimo sredinu koja ima neku vrstu minimalne efikasne
veličine i kvaliteta.
Država kao zahtevni kupac, na primer u zdravstvenom sekto­
ru, može biti suštinski važan pokretač inovacija. Sličan je slučaj
i sa vojnom industrijom u SAD. Pronalazak antibiotika i Vija-
gre - koja je bila „neuspešan“ lek za srce - primeri su slučajnih
srećnih otkrića. Isto kao što hotelska zgrada ostaje da stoji pošto
hotel bankrotira, neuspeli istraživački projekti imaju potencijal­
no veliku likvidacionu vrednost. Ne smemo zaboraviti ni da su
uspešni pojedinačni investitori zapravo uspešni u samo jednom
od deset projekata. S obzirom na likvidacionu vrednost znanja,
ne treba zahtevati ni od države da bude uspešna u svim svojim
projektima. Direktor banke koji nije izgubio novac na privrednim
projektima, dao je premalo zajmova s društvene tačke gledišta.

109
Isti način razmišljanja možemo koristiti i kada je reč o državnim
investicijama u znanje.
Uspešna švedska privredna politika posle Drugog svetskog
rata bila je tipičan spoj ideja o privredi koja nije neutralna, a koji
su zakuvali a) šumpeterijanac Erik Damen [Erik Dahmén], sa-
vetnik porodice Valenberg, koji je postavio osnove te strategije
svojim teorijama o „blokovima razvoja“, b) Markus Valenberg,
koji je svake srede ručao sa Damenom, inače nameštenikom u
njegovoj banci, c) Gunar Streng [Gunnar Sträng], koji je 21 godi­
nu bio ministar finansija, i koji je bio u bliskom i čestom kontaktu
sa Valenbergom. Jasno je da „prevara“ može otići predaleko, kao
kada j e u Norveškoj tridesetih godina prošlog veka proizvođač
bicikala Gresvig bio predsednik saveta koji je trebalo da odredi
carine na uvoz bicikala. Takva privredna politika zahteva i zna­
nje i razumevanje, činioce koji su nestali iz ekonomije, kao i iz
njenog brata blizanca - Nove javne uprave (New Public M ana­
gement).

Istorijska digresija

Ja sam ubeđen da će i ovog puta, kao i tokom fiziokratije šez­

desetih godina XVIII veka i mančesterskog liberalizma tokom
četrdesetih godina XIX veka, praksa zasnovana na ekonomiji
kao učenju o skladu biti samo kratka istorijska digresija. Zbog
neoklasične sinteze izgubili smo neke dimenzije, između ostalog
onu koja se nekada nazivala proizvodna snaga neke zemlje. Ube-
đeni smo da naše bogatstvo zavisi od neprekidnog finog podeša­
vanja kamatnih stopa, dok proizvodnu snagu naše zemlje previše
olako prepuštamo nevidljivoj ruci tržišta. Antonio Sera - kako
ga Sumpeter tumači - imao je suprotno mišljenje: Ako je pro­
izvodna struktura dobra, finansijski aspekti postaraće se sami za
sebe. Po mom mišljenju, u Norveškoj smo previše obuzeti onim
čega imamo u izobilju - kapitalom - a premalo time šta taj ka­
pital može učiniti za buduća radna mesta i realnu privredu. Našu

110
privrednu politiku previše karakteriše činjenica da je građanska
vrlina štednje uzdignuta na nivo državne vrline. Kao država, mi
u velikoj meri štedimo na pogrešan način, a jedna od pogrešnih
ideja, koje održavaju tu situaciju, jeste uverenje da novo zna­
nje i inovacije stvaraju inflaciju. Iskustva iz devedesetih godina
prošlog veka jasno pokazuju - posebno ako detaljno posmatramo
različite privredne grane - da inovacije imaju jaku sklonost da
stvore deflaciju. Kako je Ragnar Friš rekao: „Štednja za poje­
dinca i za društvo kao celinu dve su potpuno različite stvari. One
zapravo ne bi trebalo da se zovu isto, jer to samo stvara zabunu
... Društvo kao celina može pokrenuti štednju isključivo kroz
organizaciju proizvodnje“.

111
 IDEOLOŠKO DOBA VUKOVA

Einar Ferde34 [Einar Forde] mogao j e u svoje vreme da za­

ključi da smo u Norveškoj „svi socijaldemokrate“. Od tada je
došlo do „klimatske promene“, i sada svi u generaciji mlađoj od
40 godina žele da budu „liberali“. Problem je što je današnji li­
beralizam na putu da se razvije kao peronizam, politički pokret
u Argentini koji je na kraju pokrivao ceo njihov politički spektar
tokom XX veka - od krajnje desnice do krajnje levice. Jedino što
su svi imali zajedničko jeste što su slavili Huana Perona [Jüan
Peron]. U SAD, intelektualni potomci Ejn Rend na krajnjem de­
snom krilu nazivaju sebe „libertarijancima“, ali već postoji više
pokreta koji sebe nazivaju „levim libertarijancima“. Oni, između
ostalog, tvrde da pravo svojine ograničava ljudsku slobodu. Po­
stalo je teško za politički pokret da ne bude „liberalan“ na ovaj ili
onaj način. Kada neki pojam postane toliko isprazan, može biti
korisno napraviti nekakvu taksonomiju: klasifikacioni sistem za
različite tipove liberalizma.
Za početak, bitno je razlikovati politički i ekonomski liberali­
zam. SAD su najbolji primer za to. Republikanski pojam slobode
u SAD zahtevao je ekonomsku slobodu i zbog toga je morao biti
protiv slobodne trgovine dok SAD ne postanu „konkurentne“, u
praksi 130 godina posle proglašenja nezavisnosti. Sledeći citat iz
četvorotomnog delà Džozefa Dorfmana [Joseph Dorfman], naj­
većeg autoriteta za istoriju američkih ekonomskih ideja, opisuje
šta su ljudi mislili o slobodnoj trgovini oko 1830. godine:

„ S lo b o d n a tr g o v in a j e n a r a v n o id e a l, i S A D ć e p ro g la s iti k o -
s m o p o lits k a n a č e la k a d a v r e m e b u d e z r e lo z a to . T o ć e b iti
k a d a S A D b u d e im a la 1 0 0 m ilio n a s ta n o v n ik a , a s v e ts k a m o r a

34 Einar Ferde (1943-2003), norveški socijaldemokratski političar, bio je

ministar za obrazovanje i crkvu (1979-1981) i direktor državne televizije i radi­
ja (1989-2001), a poznat je pojavnim raspravama u kojima je otvoreno iznosio
svoja mišljenja. - Prim. prev.

112
 b u d u p re k riv e n a n je n im b ro d o v im a , k a d a a m e rič k a in d u s tr i­
j a d o s tig n e s a v rš e n s tv o , k a d a N ju jo r k p o s ta n e n a jv e ć i s v e ts k i
tr g o v a č k i g ra d , a F ila d e lfija n a jv e ć i s v e ts k i in d u s tr ijs k i g r a d ,
k a d a n ik a k v a o v o z e m a ljs k a s ila n e b u d e m o g la d a se o d u p re
a m e rič k im z v e z d a m a . T a d a ć e n a š i u n u c i p ro g la s iti s lo b o d n u

t r g o v i n u n a ć e l o m s v e t u , i n a z e m l j i i n a m o r u . “ 35

Ovo se pokazalo prilično vizionarski. SAD je dostigla 100

miliona stanovnika i svetsku moć oko 1916. godine, i polako je
omogućena slobodna trgovina. Nijedna zemlja nikada nije posta­
la bogata, a da nije uradila isto ono što su i SAD učinile: štitila i
izgradila privredni sektor izvan poljoprivrede. Takođe, uopšteno
posmatrano, samo su takve države postale stabilne demokratije.
Amerikanci su uvideli da izgradnja liberalnog društva i sloboda
ekonomskog delanja dugo nisu bili u skladu sa slobodnom trgo­
vinom.
Liberalizam XIX veka bio je politički sistem u kome je poli­
tičke i ekonomske ciljeve trebalo postići sa što manje državnog
mešanja. Naš Švejgor se u potpunosti slagao sa SAD. Libera­
lizmu kao političkoj ideologiji može se suprotstaviti ekonomska
doktrina koja zabranjuje državne intervencije u privredi, a time i
sredstva koja su SAD i Norveška koristile da se industrijalizuju.
Moderni ekonomski liberalizam često se prati unazad do teori­
ja ekonomiste Fridriha fon Hajeka iz doba Hladnog rata. Dakle,
sasvim je moguće biti politički liberal - želeti da se društveni
i ekonomski ciljevi postignu sa što je manje moguće državnog
mešanja - a ne biti ekonomski liberal, drugim recima, pustiti da
društvo u svakom trenutku plovi onamo gde ga nose tržišni ve-
trovi.
Tokom Hladnog rata, nastala je politička verzija liberalizma
koja se u SAD naziva libertarijanizam. Jedna od njegovih odlika
jeste što se pojam slobode ograničava na „slobode da“, što se u
SAD zove „građanskim slobodama“. Sloboda od gladi, nepisme­
nosti i nemaštine nisu obuhvaćene ovim pojmom. Ovaj pokret
označava nedostatak volje da se razmatraju vaganja koja nasta­

35 „Kosmopolitski“ je bio tadašnji sleng za rikardovsku ekonomiju.

113
ju u svakom „zajedničkom ljudskom životu“ , na primer kada se
sloboda da se koristi oružje ograniči slobodom da ne budemo
ubijeni, a sloboda da se puši, slobodom da se ne razbolimo. Li-
bertarijanci olako tumače zakone o nošenju sigurnosnog pojasa
u automobilu ili zabranu unošenja sekire u avion kao „paternali­
stičke odredbe“ .
Takođe je bitno istorijski razlikovati dva veoma različita po­
litička liberalizma; možemo ih nazvati evolucioni liberalizam
i ravnotežni liberalizam. Krajem XIX veka, kada je Britanska
imperija bila blizu svog vrhunca moći, u njoj je postojao liberali­
stički pokret inspirisan Čarlsom Darvinom. Herbert Spenser bio
je važan kao ličnost koja je ponudila teoriju „socijalnog darvi­
nizma“ na obe strane Atlantika. Evolucione liberale s pravom
kritikuju jer predstavljaju ishodište rasne higijene, rasizma i još
gorih stvari. Uprkos svim negativnim stvarima, ovaj liberalizam
ipak je bio koristan, jer je stvorio protivreakciju. Ljudi su želeli
da spreče da i ljudsko društvo bude označeno opstankom naj­
jačih. Vodeći američki poslovni ljudi počeli su da se masovno
bave filantropskom delatnošću - gradili su škole, univerzitete,
biblioteke, bolnice, umetničke muzeje, parkove i brojne druge
institucije da bi sprečili prirodan razvoj koji je vodio ka margi­
nalizaciji siromašnih i onome što je kasnije nazvano „čeličnim
zakonom oligarhije“.
Današnji liberalizam zasniva se na sasvim drugačijem tipu
teorije, na neoklasičnoj ekonomiji u kojoj rezultat tržišnih sila
nije socijaldarvinizam. Sasvim suprotno, rezultat su ravnoteža i
izjednačavanje cena činilaca proizvodnje, a pretpostavka je da
će tržište izjednačiti cene radne snage i kapitala. Za razliku od
evolucionog liberalizma, ravnotežni liberalizam opisuje tržište
kao instituciju koja stvara sklad i preporučuje „pasivnost kao
strategiju“ . Evolucioni liberalizam bio je koristan zbog svog
realizma, jer je uvideo da tržište često pojačava već postojeće
nejednakosti, što je, između ostalog, tvrdio i nobelovac Gunar
Mirdal.
I kraj Hladnog rata i smanjeni značaj industrijske masovne
proizvodnje u privredi podrili su - pojedinačno i zajedno - rele-

114
vantnost levo-desne političke podele. Činjenica da novi problemi
prouzrokuju nastanak novih političkih pokreta nije neočekivana.
Ipak, izgleda kao da su politički pokreti, koji su trenutno u modi,
ograničeni u smislu da se oni, hteli mi to ili ne, vraćaju na pozi­
cije koje veoma liče na ranije pokrete. Mnogo toga ukazuje da
će novi „liberalizam“ doživeti istu sudbinu kao anarhizam. SAD
nam je dala na desnici anarhistu Henrija Dejvida Toroa [Henry
David Thoreau] (koji se oslobodio civilizacije tako što se odse­
lio dva kilometra od kuće u šumu kod Valden Ponda), a Rusija
nam je dala anarhistu i komunistu Mihaila Bakunjina na levici.
Ekonomista Muri Rotbard [Murray Rothbard], koji se često po­
javljuje na početnoj stranici na internet sajtu Civite, u SAD se
smatra desnim anarhistom, tako da je i u Norveškoj veza između
libertarijanizma i anarhizma ustanovljena.

Pad jednog liberala

Pre nekoliko godina primio sam elektronsko pismo od svog

starog univerziteta, Harvarda, u kome je pisalo da predsednik
univerziteta, Leri Samers [Larry Summers], napušta svoj položaj
i da će ga (privremeno) zameniti Derek Bok, koji je bio predsed­
nik kada sam ja bio onde. To su bile dobre vesti. Meni je to bila
neka vrsta znaka d a je civilizacija ponovo (privremeno) pobedila
- Samersa, supermena standardne neoklasične ekonomije, zame-
nio je (privremeno) Derek Bok, zet švedskog nobelovca Gunara
Mirdala. Čisto lično, meni je Bok simbol svega što cenim kod
„starih SAD“, a Samers sve ono što mi se ne sviđa kod „novih
SAD“.
Dva ujaka sa Nobelovom nagradom iz ekonomije - Pol Se-
mjuelson i Kenet Erou [Kenneth Arrow] - čine da Samers ima i
gene i sredinu na svojoj strani. On je dobio stalnu profesuru na
Harvardu kada je imao 28 godina, što je tada bio rekord. To je u
redu. A za šta je Samers iskoristio svoje sposobnosti? On se pred­
stavio javnosti prvi put 1991. godine, kada je kao glavni ekono­

115
mista Svetske banke, sa „besprekornom logikom“ [impeccable
logic ] (njegov izraz) pokazao d a je Afrika „nedovoljno zagađe­
na“ u odnosu na bogate zemlje. Ako zagađenje prouzrokuje bo­
lest, takođe bi, s tačke gledišta troškova, bilo mnogo efikasnije
da se Afrikanci razbole, jer ionako umiru mladi. Ovo je izazvalo
reakcije, ali nedovoljne da bi mu zaustavile karijeru. Samers je
prvo postao zamenik ministra finansija, a kasnije i ministar finan-
sija SAD u Klintonovoj vladi.
Na tim položajima, Samers je postao poznat jer je zaustavio
inicijativu da se osnuje Azijski monetarni fond (AMF), koji je
trebalo da brzo interveniše u slučaju krize. To je smatrano poku­
šajem Tokija da istrgne moć iz ruku Vašingtona. A kada je Azij­
ska kriza počela, Samers i standardni paket mera MMF-a - vi­
soke kamate i smanjenje izdataka - spadaju u najhitnije činioce
što je kriza trajala toliko dugo i pogodila toliko mnogo zemalja.
Pre toga, Samers je u jednom memorandumu, datiranom 20. juna
1996. godine, predložio da se članstvo Koreje u OECD-u isko­
risti da bi se „ta zemlja prisilila da se otvori za američke banke i
mešetare“ . Ako je verovati mojim korejskim kolegama, Samers
je upravo tu ulogu odigrao odlično kada je kasnije došla finan-
sijska kriza.
Standardna ekonomija sa svojim osnovnim pretpostavkama
o savršenoj konkurenciji, savršenim informacijama i nepostoja­
nju ekonomija obima, nudi nam svet modela u kome ekonomska
moć ne postoji. Činjenica da ti isti ekonomisti mogu u nekim mo­
delima popustiti nekim od tih pretpostavki, najčešće samo jednu
odjedanput, ne menja preporuke za praktičnu politiku - one ostaju
zasnovane na osnovnom modelu. Najblaže rečeno, smatram daje
bilo krajnje nesrećno što je Samers, na toliko ciničan način i pro-
uzrokujući toliko štete, iskoristio ekonomku moć koja ne postoji
u modelima koje propoveda. Ostatku sveta nameću se modeli u
kojima ekonomska moć ne postoji, da bi se zatim iskoristila sop-
stvena ekonomska moć da se proguraju interesi sopstvene drža­
ve. Stoga, kada je jedan moj kolega pre nekoliko godina proturio
glavu kroz vrata moje kancelarije i pitao da li znam k o je postao
novi predsednik Harvarda, odgovorio sam: „Svejedno m ije, sve

116
dok nije reč o Leriju Samersu“. Čovek poželi da ne mora da se
stidi svog starog univerziteta.
Samers je otišao delimice zato jer je zbog one iste „bespre-
kome logike“, koju je primenio na zagađenje u Africi, logikom
u kojoj nedostaju neke dimenzije koje većina nas uzima u ob­
zir, navukao bes žena, studenata, starosedelačkog stanovništva i
Afroamerikanaca na ćelom Harvardu. Ključni profesori, koji su
predstavljali ove manjine, iz protesta su napustili univerzitet ili
su pretili da će to učiniti. Puno prašine se diglo oko ovih stvari, ali
na kraju ipak nisu one oborile Samersa. Oborila g a je tužba koju
je Ministarstvo pravde podnelo 2000. godine protiv Univerziteta
u Harvardu i tri njihova profesora za „zloupotrebu moći dok su
bili američki savetnici u Rusiji“, a kojom je tražilo 120 miliona
dolara odštete, trostruku sumu koju je Ministarstvo pravde sma­
tralo da su harvardski ekonomisti protraćili. Iste godine, posle
25 godina rada, Harvard je zatvorio svoj Institut za međunarodni
razvoj [Harvard Institute for International Development - HIID],
gde su se odigrali događaji iz tužbe. Po tužbi je presuđeno 2005.
godine i Harvard je platio 26,5 miliona dolara odštete. Profeso­
ri ekonomije sa Harvarda, koji su oblikovali teorijsku osnovu i
delimice dali administrativnu podršku tom projektu na Institutu,
Džefri Saks i Leri Samers, do tada su držani izvan tog skandala.
Ovo je bila kap koja je prepunila čašu. Samers je otišao.
Kada je Njujork Tajms objavio vest d a je Samers otišao, nisu,
nažalost, ispričali priču o finansijskom skandalu. Ona je, među­
tim, jasno ispričana u glasilu Univerziteta u Harvardu, u internet
izdanju Tajm Magazina [Time Magazine] i u mnogim drugim
listovima. Internet pokazuje da mnogi Amerikanci, a verovatno i
Norvežani, veruju da su Samersa oborile „lezbijke i druge manji­
ne“, koje su infiltrirale akademsku sredinu.
Samersa je u stvarnosti oborila njegova vera u neoklasičnu
ekonomsku teoriju u svom najčistijem i najekstremnijem vidu.
Oborio ga je taj pogled na svet i šteta koju je naneo: od „ne­
dovoljnog zagađenja“ Afrike, preko šok-terapije u Rusiji, do
Azijske krize. Ona ista logika koja govori da su sve privredne
delatnosti jednake i da slobodna trgovina stvara sklad u svim si­

117
tuacijama. Ona ista logika koja ne vidi povezanost između pri­
vredne i političke strukture neke zemlje, i koja zbog toga otvara
mogućnost da se predindustrijska zemlja izbombarduje do de-
mokratije.
„Pilići se vraćaju leglu“ [The chickens corne home to roost]
američka je izreka koja govori da se čoveku vraća ono što je
ranije radio.36 Samers je dobar primer. To su dobre vesti za one
među nama koji bi rado da povrate „stare SAD“ sa njihovom sta­
rom privrednom politikom i idealizmom, od Očeva nacije, koji
su potpisali Deklaraciju o nezavisnosti, do Linkolna i Frenklina
Ruzvelta [Franklin Roosvelt], Naime, postoji zaboravljena eko­
nomska i politička linija na kojoj su Karl Marks i Abraham Lin-
koln na istoj strani, kao protivnici slobodne trgovine, engleske
ekonomske teorije i ropstva. Njih dvojica učtivo su razmenjivali
pisma, i Marks je imao svoj stalni feljton u drugim najvećim no­
vinama u Njujorku. Ova nit nestala je tokom Hladnog rata. Mož­
da se može ponovo stvoriti.

Greh Pola Krugmana

Posle prvog kontakta između Evrope i američkog kontinenta,

postalo je jasno da stanovnici Amerike ne koriste točak, čak ni
visokorazvijene kulture u Meksiku i Peruu. Kada je u Meksiku
četrdesetih godina XX veka pronađeno više igračaka sa točkovi-
ma, ali iz doba pre Kolumba, to je pobudilo veliku pažnju arheo­
loga. Naravno, veliko pitanje je bilo zašto su Meksikanci koristili
točak za igračke, ali ne i u praktičnom životu.
Kao što sam već pomenuo, Pol Krugman je 2008. godine do­
bio Nobelovu nagradu Švedske nacionalne banke za ekonomiju.
Kada sam još davno naišao na priču o igračkama sa točkovima,
odmah sam pomislio na Krugmana: On je najistaknutiji primer
pravljenja teorijskih modela kojima se ekonomisti igraju, ali za

36 Naš ekvivalent je „Sve se vraća, sve se plaća“. - Prim. prev.

118
koje im ne pada na pamet da ih primene u stvarnosti. U svojoj
knjizi Globalna ekonomija 37 ukazao sam na dve najveće loše po­
stavke ili dva greha ekonomije: Rikardov greh (prema Dejvidu
Rikardu), koji se sastoji od toga da se ekonomija zasniva na pret­
postavkama koje su praktično izmišljene, i Krugmanov greh, koji
se sastoji od pravljenja modela koji su daleko relevantniji kao
opisi stvarnosti od Rikardovih teorija, ali koji se onda ne pri-
menjuju. Zajedno, ova dva greha održavaju privrednu strukturu
koja u mnogim zemljama stvara siromaštvo.
Krugman je dobio Nobelovu nagradu je r je formalizovao ono
što je bio glavni argument za industrijalizaciju jo š od XVII veka
—ekonomije obima ili rastući prinosi na obim koji postoje u indu­
strijskoj proizvodnji —i zbog toga što j e razradio njegove posle-
dice po ekonomsku geografiju. Krugman nije posmatrao istoriju,
već Lenjinov Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma iz
1917. godine. Kmgmanovi članci s početka osamdesetih godina
prošlog veka daju podršku Lenjinu i radikalnim ekonomistima,
poput Barana, Franka i Valerštajna [Wallerstein], te razvojnim
ekonomistima poput Mirdala i Luisa. On ih sve navodi.
Moj doktorat, koji sam odbranio upravo kada se 1980. go­
dine pojavila Krugmanova „nova teorija trgovine“, pokazao je
kako nejednak rast nastaje zato što zemlje koje izvoze sirovine
imaju rastuće troškove što se više specijalizuju (opadajući pri­
nosi), dok industrijske zemlje imaju opadajuće troškove (rastući
prinosi) i istovremeno nesavršenu konkurenciju. Smatrao sam
da je odlično što se Krugman bavio istom temom kroz formal­
ne modele. Najzad je neoklasična ekonomija uvidela ogromne
posledice ekonomija obima i njihovog odsustva kao objašnjenja
nejednakog privrednog rasta!
Brzo sam se razočarao. Krugman je prestao da citira razvoj­
ne ekonomiste i fokusirao se na ekonomije obima, koje same
po sebi - ako zaboravimo da se sirovine ponašaju prema obr­

37 Ova Rejnertova knjiga prevedena je i na naš jezik: G l o b a ln a e k o n o m i j a :

Beograd:
k a k o s u b o g a t i p o s t a l i b o g a t i i z a š t o s i r o m a š n i p o s t a j u s ir o m a š n i ji .
Čigoja štampa, 2006.

119
nutom ekonomskom zakonu (opadajućim prinosima) - postaju
argument za slobodnu trgovinu. On još uvek nije bio napunio 30
godina, i delovalo je kao da se boji posledica sopstvenih teorija.
Apsurdno je što se akademska rasprava o „strateškoj trgovinskoj
politici“, koja je usledila, odvijala paralelno sa ogromnim i kon-
centrisanim ekonomsko-teorijskim i ideološkim naporom u pot­
puno suprotnom smeru od onoga o kome je Krugman prvo pisao:
Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka sve više
malih zemalja, od Mongolije, preko Istočne Evrope i Afrike, do
Latinske Amerike, nasilno je šok terapijom otvoreno za slobodnu
trgovinu. To se desilo toliko brzo da veliki deo industrije, onaj
deo privrede koji ima ekonomije obima čiju je važnost Krugman
isticao, nije imao šansu da preživi. Zašto se Krugman i drugi nisu
pobunili?
Na jednoj konferenciji 1996. godine, koja je obeležila 150
godina od ukidanja Žitnih zakona (što je stvorilo slobodnu tr­
govinu za žito), Krugman je iskoristio priliku da ukori sve koji
se nisu slagali d a je Rikardova teorija trgovine „izrazito sofisti­
cirana i krajnje relevantna za modemi svet“ . Praktično gledano,
Rikardo je trebalo da nastavi da živi do danas.
Posebno se sećam ogromnog besa jednog brazilskog kolege
zbog toga što je Kmgman imao modele koji su objašnjavali nera­
zvijenost, ali nije imao hrabrosti da prepiše lekove koje je otkrio.
Pacijentima ne pomaže ako lekari imaju veliku količinu leko-
va na polici, ali nemaju moralnu hrabrost da ih prepišu. Ovo je
Kmgmanov greh. D a je bio dovoljno zainteresovan za stvarnost,
mogao je da nađe podatke koji su pokazivali ulogu ekonomija
obima i opadajućih prinosa. Ali nije bio.
Radujem se d a je nagradu dobio čovek koji je, da iskoristim
njegov izraz, skrenuo ekonomiju sa „puta najmanjeg matematič­
kog otpora“ . Krugman je dobio Nobelovu nagradu, jer je forma-
lizovao teorije o temama koje su nekada bile glavni tok u nemač-
koj ekonomiji: o industrijalizaciji i geografiji. Možda ćemo sada
skupiti moralnu hrabrost da te teorije i iskoristimo.

120
 Ideološki mitovi

„Nacija je grupa ljudi koji su ujedinjeni u zajedničkom po­

grešnom shvatanju sopstvene istorije“, rekao je sociolog i poli-
tikolog sa Harvarda, Karl Dojč [Karl Deutsch]. Kore Valebrok38
[Kare Valebrokk] dao je veliki doprinos ovom tipu građenja naci­
je jednim člankom u listu Aftenposten, kada je tvrdio d a je raskid
sa načelom privredne neutralnosti posle Drugog svetskog rata
bio „ozbiljna greška“.
Posle Drugog svetskog rata, SAD su imale, ekonomski rečeno,
i komparativnu i apsolutnu prednost u industrijskoj proizvodnji. Da
su Norveška i Evropa pratile načelo privredne neutralnosti - da nisu
favorizovale industriju - mi bismo u velikoj meri postali narod po­
ljoprivrednika, kao stoje Nemačka bila jedno vreme pre nego što se
odustalo od sprovođenja Morgentauovog [Henry Morghentau, Jr.]
plana koji je zabranio obnovu industrije. Ovaj plan je stvorio toliko
siromaštvo da su Amerikanci - suočeni sa industrijalizovanim ko­
munističkim zemljama - započeli do danas najveći projekat selek­
tivne privredne politike na svetu: Maršalov plan. Iza visoke carinske
zaštite i zabrane uvoza, stvorenje zdravstveni kordon [cordon sani­
taire] široko raspodeljenog bogatstva u državama koje su se graničile
sa komunizmom, od Japana do Norveške. Teško je videti „ozbiljnu
grešku“ u Valebrokovom opisu posleratnog raskida sa privrednom
neutralnošću. Nikada toliko država, uključujući i Norvešku, nije po­
dignuto iz relativnog siromaštva tako brzo i tako trajno.
Ako uspemo da rasteramo današnji gusti sloj ideološke ma­
gle, istorija se može posmatrati kao niz pravovremenih raskida sa
privrednom neutralnošću, koji su bili suštinski važni u izgradnji
naše zapadne civilizacije. Nekoliko italijanskih gradova-država i
Holandija imali su prednost u izgradnji industrije, između ostalog
zbog nedostatka obradive zemlje. Sve države koje su se industri-
jalizovale duž puta koji su oni prokrčili, počevši od trenutka kada
je engleski kralj Henri VII 1485. godine izabrao industriju vune
kao „pobednika“, na različite su načine podržavale „gradske de-

38 Norveški novinar desničarskih shvatanja. - Prim. prev.

121
latnosti“, drugim recima industriju. U ranim gradovima država­
ma stvorena je politička sloboda i demokratija. Pojam „slobodna
trgovina“ vekovima se odnosio na nedostatak državnih monopo­
la u međunarodnoj trgovini. Tek je odnedavno ovaj termin počeo
da znači „nepostojanje carina“.
U svom poznatom govoru na Harvardu u junu 1947. godine,
kada je najavljen Maršalov plan, ministar spoljnih poslova SAD
Džordž Maršal [George Marshall] rekao je d a je „podela rada iz­
među grada i sela osnova naše moderne civilizacije“. On je sma­
trao d a je ova podela u opasnosti zbog deindustrijalizacije Evrope
posle Drugog svetskog rata, i ova vizija, koja je odbacila privrednu
neutralnost, bila je osnova Maršalovog plana. Bez visoke carinske
zaštite i „izbora pobednika“, Evropa se ne bi mogla obnoviti.
Stvoriti i održati bogatstvo zahteva stalne strukturne prome­
né u privredi. Neslaganje po levo-desnoj podeli tradicionalno se
ticalo toga u kojoj meri država treba da učestvuje u ovom pro­
cesu. Anton Martin Švejgor - koji se često opisuje kao zagriženi
liberal - nije sumnjao da norveška industrija treba da dobije ca­
rinsku zaštitu ili, kao član Komisije za železnicu, da država treba
da finansira izgradnju železničke mreže. Tačno je da se vodila
politička rasprava, ali oko toga da li država treba da bude vlasnik
železnice ili da daje subvencije privatnom sektoru. Međutim, svi
su se slagali da ona ne treba da bude privredno neutralna.
Upravo kada je reč o tome današnja rasprava u Norveškoj
daleko je posebnija nego što smo zapravo svesni. Adam Smit,
čijih načela današnji liberali veruju da se drže, hvali zakone koji
su izgradili englesku industriju iza visokih carinskih barijera kao
„najmudrije od svih engleskih trgovinskih uredbi“. Današnja ra­
sprava u Norveškoj toliko je posebna jer toliki broj ljudi veruje
da su strukturne promene ili nepotrebne ili da se dešavaju same
od sebe. U privredi, ljudi su svesni da nedonošenje odluke takođe
predstavlja odluku, i to često lošu. Ne donositi odluke znači gla­
sati za norveškog lažnog boga koga je Švejgor najviše ismevao
- Njegovo veličanstvo status kvo.
Italijanski ekonomista Antonio Sera napisao je 1613. godine
tekst koji mnogi smatraju prvim naučnim radom iz ekonomije.

122
Tema je bila zašto su neke zemlje bogatije od drugih. Sera je
analizirao privrednu politiku strašno bogate Venecije i posvetio
je ćelo poglavlje „Državnim merama“ . On je istakao koliko je
teško voditi privrednu politiku, jer ista mera ima različit uticaj
na različite grane privrede „kao što i Sunce čini glinu tvrdom, ali
vosak mekim, kao što tih zvižduk draži psa, ali smiruje konja“.
Krajnja posledica liberalizma jeste da se tržište približava
ulozi koju Sudbina ili Viša sila imaju u drugim kulturama. Va-
lebrokovo tumačenje istorije zasniva se na mitu da je civiliza­
cija počela kada su ljudi prestali da donose kolektivne odluke o
ekonomskim pitanjima i prepustili budućnost Višoj sili. Zapravo,
istina je suprotna - kolektivne odluke o stvaranju željene pri­
vredne strukture bile su suštinski važne u istoriji.
Nafta i gas čine da Norvežani imaju više razloga od drugih da
budućnost prepuste Sudbini. Međutim, mi ipak moramo donositi
neprijatne odluke o tome u šta želimo da uložimo štednju. Iz tog
razloga smatram da bi trebalo da se setimo mudrih reči Ragna-
ra Friša, našeg prvog nobelovca iz ekonomije, koji govori kako
država treba da štedi (i koje su postale moja verzija izreke „Uo­
stalom, smatram da Kartaginu treba razoriti“): „Štednja za poje­
dinca i za društvo kao celinu dve su potpuno različite stvari. One
zapravo ne bi trebalo da se zovu isto, jer to samo stvara zabunu
... Društvo kao celina može pokrenuti štednju isključivo kroz or­
ganizaciju proizvodnje“. Takva štednja zahteva političke odluke
kaje nemamo prava da prepustimo niti Sudbini, niti tržištu.

Savetomudrijašenje

„Kredibilitet uspešnog saveta stručnjaka održava se ili pro­

pada u zavisnosti od toga da li on postaje lakonoga propagandna
mašina“, napisao je Simen Ekern39 u listu Dagblade o norveškim

39 Simen Ekern (1 9 7 5 -), norveški istoričar ideja, pisac i novinar. - Prim.

prev.

123
savetima stručnjaka [think-tank] i ukazao d a je uloga istraživača
„važna oblast za zaista uticajne inostrane savete stručnjaka“ .
Posmatrano s te strane, norveška flora saveta stručnjaka je
poremećena u odnosu na, recimo, našu susednu zemlju Švedsku.
Godine 1939. Udruženje industrijalaca Švedske [Sveriges Indu-
striforbund] i Švedsko udruženje poslodavaca [Svenska Arbets-
givarforeningen] osnovali su Institut za industrijska istraživanja
[Industriens Utredninginstitut] da bi „sprovodili istraživanja o
privrednim i društvenim pitanjima od značaja za razvoj indu­
strije“ . Godine 2006. ime je promenjeno u Institut za istraživanje
privrede [Institut fÖrNäringslivsforskning]. Ovaj savet stručnjaka
nije baš levo orijentisan, ali je oduvek sprovodio objektivna
istraživanja. Činjenica da Švedska ima ekonomsku struku koja
daleko šire razmišlja od naše, delimice je posledica postojanja
tog istraživačkog instituta.
Mnogo decenija kasnije, švedska privreda osnovala je jedan
drugi savet stručnjaka, naime Timbro. Ta organizacija dosta do­
bro potpada pod Ekernov opis „lakonoge propagandne mašine“,
kojoj međunarodna krajnja desnica, od Ejn Rend do Fridriha fon
Hajeka, čini ideološku osnovu. Onaj tip krajnje desnice, od koga
je Karl I. Hagen [Carl I. Hagen] pročistio Stranku napretka na
„Dolkešeu“ [Dolkesjo] 1994. godine40, temelj je entuzijazma i
energije u Timbrou.
Timbroova strategija je jasna. Šireći spektar onog što je
politički prihvatljivo dok ne obuhvati i krajnje desne pozicije po­
put Ejn Rend, politički centar se automatski pomera udesno. Ako
bi konzervativci Fransisa Seješteda [Francis Sejersted] i Erlinga
Nurvika [Erling N orvik]41 postali krajnja desnica, politički cen­

40 Karl I. Hagen ( 1944—), bivši predsednik desne populističke Stranke na­

pretka (Fremskrittspartiet), koja je trenutno druga po veličini u skupštini. Bori
se za smanjenje imigracije i poreza, privatizaciju državnih službi, strožije zako­
ne i kazne, podršku Izraelu... Dolkeše je popularan naziv za kongres iz 1994.
godine, na kome je Hagen nadvladao libertarijansko krilo. - Prim. prev.
41 Fransis Seješted ( 1936—), norveški konzervativni političar, profesor
istorije. Erling Norvik (1928-1998), norveški konzervativni političar. Njihovi
politički i ideološki stavovi predstavljaju desni centar kakav je bio uobičajen

124
tar bi se nalazio mnogo više ulevo. Umesto toga, svesnim stva­
ranjem krajnje desnice - koja svojim stvaraocima uopšte ne mora
da se dopada - ceo politički centar se pomera udesno. Kada je Ci-
vita osnovana u Norveškoj kao kopija Timbroa, bio je to pokušaj
da se ista strategija ostvari i u Norveškoj. Kada Siv Jensen42 kaže
da joj je Ejn Rend omiljeni autor, to je možda mudar politički
potez, ali čini da nam nedostaje Karl I. Hagen, koji je imao hrab­
rosti da izbaci taj tip ekstremizma iz svoje stranke. U SAD, Ren-
dina filozofija i „libertarijanci“ nemaju nikakav kredibilitet.
Ključna stvar u ovoj situaciji u Norveškoj jeste da nam Glav­
no udruženje privrede nudi samo ideološki proizvod, Civitu, ali
ne i onaj tip daleko korisnijeg i zahtevnijeg saveta stručnjaka
kakav švedska privreda podržava još od 1939. godine. To je ve­
liki nedostatak u našoj institucionalnoj flori, pogotovo u vreme
kada nivo apstrakcije u ekonomiji ne podstiče istraživanje indu­
strijske dinamike. Objašnjenje ove situacije leži u činjenici d a je
Udruženje industrijalaca Norveške - koje je zastupalo dugoročne
strateške interese privrede - spojeno 1989. godine sa Udruženjem
poslodavaca Norveške, i tako je nastalo Glavno udruženje priv­
rede, u kome je pitanje plata postalo daleko bitnije od strateške
industrijske politike. Međutim, ta politika je veoma bitna, jer se u
velikoj meri poklapa sa strategijom na nivou ćele države.
Skoro je prirodni zakon da se resursi i politička moć kreću
ka onim delovima privrede u kojima je mogućnost zarade naj­
veća. „Privredno neutralna“ politika će, kako u banana republi­
kama tako i u naftnim kraljevstvima, pojačati prirodno težište
koje banane, odnosno nafta, već imaju. Pošto je novi predsednik
Glavnog udruženja privrede začuđujuće „daleko“ od vrha hije­
rarhije u Statoilu43, a novi predsednik Udruženja brodovlasnika
istovremeno sedi u upravi Statoila, jasno je da organizacije koje

u Evropi posle Drugog svetskog rata, dakle, znatno levlji nego sto je to danas
slučaj. - Prim. prev.
42 Siv Jensen ( 1969—), predsednica Stranke napretka počev od 2006. godi­
ne. - Prim. prev.
43 Statoil je preduzeće koje je osnovala norveška Skupština 1972. radi eks­
ploatacije nafte i razvoja domaće naftne industrije. Godine 2001. privatizovano

125
bi trebalo da predstavljaju ćelu privredu postaju sve više „naf­
tne“. Ekern pominje Benta Sofusa Traneja [Bent Sofus Tranoy]
i Helgu Rigvik [Helga Ryggvik], koji su se bavili problemima
strukture moći zasnovane na nafti. Delovi norveške privrede,
koji ne žive neposredno od proizvodnje nafte, imaju puno razlo­
ga da finansiraju savet stručnjaka koji bi ozbiljno uzeo u obzir
strukturne promene kroz koje trenutno prolazimo.
Svetska privreda se susreće sa nizom izazova: ekološkim
problemima, snabdevanjem hranom, finansijskom krizom, siro­
maštvom i - a to je tema o kojoj se skoro uopšte ne govori -
činjenicom da u većini zemalja, koje nemaju prihode od nafte,
postoji generacija tridesetogodišnjaka koji imaju primetno manje
prihode od generacije svojih roditelja. Verovatno je strateški pa­
metno što je Stranka napretka izabrala da ne govori o takvim
problemima, već da se umesto toga usredsredi na cene benzina
i da vodi antiintelektualnu i antielitističku politiku. Međutim, ne
može se isto reći i za norvešku privredu. Američki ekonomista
Pol Krugman ukazuje da američku privrednu politiku ne određu­
ju ekonomisti, već intelektualci i poslovni ljudi. Privreda zavisi
i od toga da bude poštovana u akademskoj sredini, i ako „bo­
gatuni“ žele da budu poštovani, njihov doprinos intelektualnoj
raspravi ne bi trebalo da bude ograničen na prenošenje ideologije
preko Civite.
Ja sam učestvovao u radu saveta stručnjaka Res Publika [Res
Publica], koji finansira Sindikat zaposlenih u lokalnoj upravi i
zdravstvu44, jer je to, po mom mišljenju, jedini savet stručnjaka u
Norveškoj koji ima ambiciju da doprinese društvu istraživanjima
i novim znanjem. Avgusta 2007. godine održali smo konferenciju
na kojoj su nastupajuća finansijska kriza prouzrokovana nepro-
vrazrednim zajmovima, te teorija američkog ekonomiste Hajma-

je 34% kapitala, a 2006. je spojeno sa delom Nošk Hidroa. Država je i dalje

najveći deoničar sa oko 65% vlasništva. - Prim. prev.
44 Bukvalan prevod - Stručni sindikat [Fagforbundet]. Ovo je najveći sin­
dikat u Zemaljskoj organizaciji [Landsorganisasjonen], što je službeni naziv
Saveza sindikata Norveške. Ima preko 300.000 članova, od ukupnog članstva u
Savezu sindikata od blizu 900.000. - Prim. prev.

126
na Minskija o takvim krizama, bili jedna od tema. Konferencija
je održana skoro istog dana kada je Vol Strit Džurnal [Wall Street
Journal] istakao Minskija kao teoretičara koji može da objasni
ono što se događa. Naš najveći list koji se bavi privredom obja­
vio je komentar posle konferencije d a je afera sa takvim zajmo­
vima nešto pozitivno, jer je obezbedila siromašnim ljudima kuću.
Samo je list Klasekampen citirao Minskija i njegovu teoriju, koja
se kasnije pokazala strahovito relevantnom. Još jedna od tema
na seminaru bila je opasnost od ekonomske krize u Estoniji. Ta
kriza odavno je postala činjenica, a list Dagens Neringsliv joj je
posvetio dve stranice.
Možda je najvažnija stvar što je strategija norveške privrede
nalik bumerangu koji će se vratiti samoj privredi, i to ne samo
kada je reč o reputaciji „bogatuna“. Ja pripadam onima koji sma­
traju d a je korisno za Norvešku što ima uspešne brodovlasnike.
U jednom nedavnom istraživanju, zasnovanom na neoklasičnoj
ekonomskoj teoriji, izneti su argumenti da ta grana nije toliko bit­
na za privredu, ali istraživanje koje bi pošlo od (šumpeterovske)
teorije zasnovane na inovacijama ne bi potvrdilo takvu tezu. U
Švedskoj je Institut za industrijska istraživanja mesto za okuplja­
nje šumpeterovaca, ali tako nešto teško da postoji u Norveškoj.
Civita ne pruža razumevanje koje se može koristiti u društve­
nim raspravama, već umesto toga doprinosi povećanju iritacije
koju izazivaju „bogatuni“ i može se s određenim pravom reći
da svesno manipuliše biračima. Kao dugogodišnji rukovodilac u
privredi smatram d a je ovaj razvoj događaja koliko tužan, toliko
i nepotreban.

Civitin kod

Prvi put sam se susreo sa Civitom kada su izdali jednu knjigu

o američkom kapitalizmu. Uz nju je stigla i faktura iz Glavnog
udruženja privrede. Na moje veliko iznenađenje, knjigu je napi­
sao potpuno nepoznati autor, koji izgleda nema nikakvo prethod­

127
no iskustvo sem sto je pisao o Ejn Rend. Kada je Glavnom udru­
ženju privrede potreban advokat, teško da će unajmiti amatera.
Platiće najboljeg, a u SAD postoji mnogo ljudi koji su mogli da
napisu dobru knjigu o istoriji tamošnjeg kapitalizma.
Ta knjiga je doprinos „libertarijanca“, sekte na krajnjoj de­
snici, koja nema nikakav akademski kredibilitet, između ostalog
jer svu krivicu za krah iz 1929. godine pripisuju državi: Tržište je
uvek savršeno. To je ono što Šveđani zovu uvrnutom desnicom.
Kada sam pitao jednu osobu u upravi Civite kako je moguće da
Glavno udruženje privrede podržava nešto takvo, odgovor je bio da
nema baš mnogo ljudi koji veruju u ono što u njoj piše. Jedan au­
tor je naveden kao primer. Kasnije sam dobio isti odgovor od jedne
osobe zaposlene u Civiti. Sledeće logično pitanje jeste zašto Glavno
udruženje privrednika troši i novac i (po mom mišljenju) uništava
svoj ugled promovišući teorije u koje toliko malo ljudi veruje.
Jedan način da se to objasni jeste da se Civita posmatra kao
studija slučaja u modernom marketingu. Nije moderno apelovati
na ljudsku racionalnost i razum. U svojoj knjizi Društvo snova
[Drommesamfundet] Danac Rolf Jensen tvrdi da su snovi ono što
moramo prodavati: Ti zapravo ne kupuješ jaje, već kupuješ san o
srećnim kokoškama koje se slobodno kreću.45
Takođe se može prepoznati strategija H&M-a, firmi kojoj je
sada već pokojna Ana Nikol Smit [Anna Nicole Smith] obez-
bedila mnogo besplatne reklame time što je tip i stepen njene
nagosti uvredio osećaj pristojnosti kod nekih ljudi. Kao posma-
tračima, strategija H&M-a mogla je da nam bude zabavna. Me­
đutim, kada Civita sa velikim moralisanjem promoviše filozofiju
Ejn Rend i drugi talog sa krajnje desnice kao nešto relevantno za
Norvešku, ja se pridružujem uvređenima.
Kod Trigvea Hejnara46 [Trygve Hegnar] i drugih ljudi iz pri­
vrede, rastojanje između onoga što pišu i onoga što misle najče­

45 U mnogim razvijenim zemljama, jedna od oznaka za jaja jeste da su

ih snele kokoške koje se slobodno kreću, nasuprot kokoškama koje se drže u
malim kavezima. - Prim. prev.
46 Trigve Hejnar (1943-) osnivač, vlasnik i urednik nekoliko časopisa, te
vlasnik više preduzeća. Jedan od najbogatijih Norvežana. - Prim. prev.

128
šće je krajnje malo. Starinski rečeno, to se zove „poštenje“. Civi-
ta stvara veliki razmak - prostor za manevrisanje - između svoje
retorike i onoga što njeni rukovodioci „zaista misle“. Po mom
mišljenju, ovaj prostor koristi se da bi se politički centar preme-
stio udesno: Politička shvatanja koja je Karl I. Hagen izbacio iz
svoje stranke na „Dolkešeu“, sada se koriste da bi se krajnja de­
snica učinila politički „pristojnom“. Civitin uzor je švedski Tim­
bra, od koga su preuzeli fokus na Ejn Rend. Na početnoj internet
stranici Timbroa glavna vest u trenutku pisanja ovog teksta je da
će glavni Bušov manipulator Karl Rouv [Karl Rove] učiti Šve-
đane izbornoj taktici. Čovek bi poželeo d a je Civita podjednako
iskrena u svojim namerama.
U SAD postoji krajnja desnica koja ne vidi problem ni u
privatizaciji pravosuđa, je r pretpostavlja savršeno tržište osi­
guranja na kojima bi se prodavalo osiguranje za slučaj da ne­
vin čovek bude osuđen na smrt. Njihova stranka je dobila 3,4
prom ila glasova na poslednjim predsedničkim izborima. Jedan
tekst, koji je Civita nedavno izdala, tvrdi da „nije sigurno da
su više svetske cene hrane štetne za siromašne u svetu“, ali
ne uspeva da objasni kako, osim kroz isti tip nestvarnih že­
lja kao što sam već opisao. Glavno udruženje privrede trebalo
bi dobro da razmisli. Eventualno bi mogli da se raspitaju kod
svojih američkih poslovnih veza koliko je pametno koristiti
Ejn Rend da bi se promovisala tržišna privreda u Norveškoj u
2009. godini.
Ako strategije manipulacije koje koristi Karl Rouv uvedemo i
u Norvešku, uništićemo mnogo onoga što je vredno u norveškom
modelu: iskrenost, neposrednost i međusobno poštovanje. Nije
ni tako neuobičajeno da čovek na kraju poveruje u sopstvenu
propagandu - zato je ova igra sa krajnjom desnicom potencijalno
veoma destruktivna. Ako Civita polarizuje norvešku politiku - sa
„Rend & Rouv“ na jednoj strani i „Dole bogatuni“ na drugoj -
šteta će biti ogromna. U politički polarizovanim zemljama „bo­
gatuni“ žive zaštićeni bodljikavom žicom.
U SAD postoje jaki interesi koji zastupaju tehnološki i eko­
nomski jaku privredu, i za koje bi „privredna neutralnost“ bila

129
apsurdna. Kod nas je situacija potpuno drugačija. S obzirom da
Civitina tržišna euforija u praksi pojačava neoklasične ekonom­
ske dogme koje dominiraju u Norveškoj duž celog političkog
spektra, „libertarijanci“ su mnogo opasniji ovde nego u SAD.
Podržavati reprodukciju više nego sumnjivih teorija, koje su za
nas relevantne otprilike koliko i Lenjinov partijski model, slu­
ži tome da umanji poštovanje prema norveškoj privredi. Glavno
udruženje privrede bi više dobilo ako bi investiralo u savet struč­
njaka koji proizvodi stvarno znanje o privrednoj dinamici i traži
rešenja za naše zajedničke izazove.
U norveškom društvu mali je razmak između desnice i le­
vice. Zbog toga stranke dobro sarađuju na lokalnom nivou. Mi
imamo dobru tradiciju u kojoj se podnose oštro iskazane misli
sa krajnje levice i krajnje desnice, i gde se različita mišljenja po­
štuju. Nikome neće koristiti polarizacija politike koja suštinski
remeti taj model.
Poslednjih godina nastali su saveti stručnjaka na levici i de­
snici koji iskazuju oštre stavove. U Norveškoj je Civita jedan
od njih. Moja želja jeste da pokažem d a je Civita preuzela strani
način razmišljanja, koji kao krajnju posledicu može imati veoma
nesrećnu političku polarizaciju. Ako se Civita ne promeni, a dru­
gi saveti stručnjaka počnu da prate njihovu strategiju polarizaci­
je, opasnost od nje biće veoma velika.
Naš privredni sistem nalazi se pred nekoliko potpuno novih
izazova: globalizacijom, finansijskom krizom, opadajućim real­
nim platama u mnogim državama Evrope, klimatskim promena-
ma, energetskom krizom, ekološkim problemima i visokim svet-
skim cenama hrane. Moramo naći rešenja za ove nove probleme
u duhu starog klasnog kompromisa i u onom tipu ekonomske
teorije koja je posle Drugog svetskog rata dominirala na među­
narodnom nivou. Zamislite ako bismo mogli da savete stručnjaka
prožmemo duhom „norveškog modela“, ili čak da osnujemo je ­
dan novi savet stručnjaka u kome bi se okupile snage koje pred­
stavljaju ideje koje su stvorile norveški duh zajedništva i koje bi
pokušale da nađu dugoročna rešenja umesto kratkoročnog takti­
ziranja, a čiji bi rad finansirali akteri na tržištu rada, plus Udru­

130
ženje brodovlasnika [Norges Rederiforbund] i Udruženje seljaka
Norveške [Norges Bondelag]47.
Na putu ka kasinu u Palati Vendramin u Veneciji, kada se
gleda sa kanala, stoji jedan natpis na latinskom koji je jedan moj
stari prijatelj gondolijer uvek prevodio sa „Mi nismo mi“. On mi
je rekao da su tu poruku napisali novi vlasnici kada su se uselili
da bi se udaljili od ranijeg ,ja “ te zgrade, jer su stari vlasnici ste­
kli lošu reputaciju zbog svog razvrata. Prvu knjigu koju je izdala
Civita napisao je Endru Bernstin, a reč je o čistoj filozofiji Ejn
Rend. U leto 2008. godine dogodila se promena u Civitinoj ideo­
loškoj poziciji kada je govornik te organizacije Laš Fr. Svensen
[Lars Fr. Svendsen] u intervjuu za jedne novine porekao Civitin
odnos prema Ejn Rend i uvezenoj krajnjoj desnici. Odmah sam
se setio pomenutog natpisa u Veneciji.
Ako politiku posmatramo kao marketing, Civita je očito uvi-
dela da Norveška nije isti tip tržišta kao Švedska. Ne mogu se
Ejn Rend + Karl Rouv prodavati na isti način kao što njihov uzor
Timbra to čini u Švedskoj. To je pametno. Privredni interesi koji
finansiraju Civitu ne bi trebalo da budu zainteresovani da nastave
sa podgrevanjem novog „klasnog rata“ . Zbog toga je dobro što
Civita sada podržava ideje Džona Stjuarta Mila, važnog ekonom­
skog teoretičara koji je umirivao strasti posle revolucije iz 1848.
godine. On je „liberalni džin“ kako je Laš Fr. H. Svensen rekao
za list Klasekampen. U brzini je zaboravio da pomene d a je Mil
takođe preporučivao veoma visok porez na nasledstvo čiji bi cilj
bio da „kroz nekoliko generacija uništi sva velika bogatstva“,
kako piše u literaturi o njemu. Drugim recima, postoji velika ra­
zlika između liberalnog džina Mila i onakvog razmišljanja i neo-
liberalizma koji je Civita do sada zastupala.
Proizvod koji Civita želi da prodaje „liberalizam“. Ali, mo­
guće je odrediti se ideološki na takav način da iz toga ne izađe ni­
kakva praktična politika. Koliko je meni poznato, jedini politički
pokret koji ima toliko širok obuhvat da može da obuhvati i Ejn

47 Udruženje seljaka Norveške je najveće zemljoradničko udruženje u Nor­

veškoj. - Prim. prev.

131
Rend i Džona Stjuarta Mila jeste peronizam u Argentini. Argen­
tinske organizacije sa suprotnih krajeva političkog spektra nema­
ju mnogo toga zajedničkog osim fetišizma prema Huanu Peronu,
i zbog toga je onde teško oblikovati koherentnu politiku.
Neoliberalizam, koji je stupio na scenu posle pada Berlin­
skog zida, ekonomski je i politički ekstremniji od bilo čega što
je svet video nakon četrdesetih godina XIX veka, kada je rikar-
dovski ekonomski liberalizam dosegao svoj vrhunac. Rikardov
liberalizam jedan je od uzroka revolucija u svim velikim evrop­
skim državama, osim Engleske i Rusije. Osim revolucija, 1848.
godina iznedrila je i dve knjige kojima je zajedničko to što su
bile reakcije na društvenu katastrofu koju je Rikardova ekonomi­
ja stvorila. Jedna je Marksov i Engelsov Komunistički manifest.
Druga je Načela političke ekonomije Džona Stjuarta Mila. Mil
je kritikovao dva Rikardova načela koja su, po mom mišljenju,
najštetnija po ljudsko blagostanje. On je izneo argumente da je
svim državama potrebna industrija da bi mogle da stvore opšte
bogatstvo, i smatrao je da je siromašnim zemljama potrebna za­
štita mlade industrije. Industrija nije trebalo da bude rezervisana
samo za Englesku. Drugo načelo koje je kritikovao bila je „dok­
trina o fondu plata“ . Reč je o ideji da plate radnika ne mogu da
porastu, jer postoji neka vrsta prirodnog zakona koja ograničava
njihov udeo u bruto domaćem proizvodu.
Do sada je proces promene u Civiti doneo napuštanje ultrali-
beralističkih ekonomskih stavova - tržište je uvek u p ra v u -u ko­
rist filozofskih rasprava koje se ne bave ekonomskom politikom,
već pitanjima kao što je odnos Ejn Rend prema Imanuelu Kantu
[Immanuel Kant], Ekonomska politika nestaje. Džon Stjuart Mil
bio je i filozof i ekonomista, ali je posle 1850. godine uticao na
ekonomiju daleko više nego što je ikada uticao na filozofiju. Nije
pametno pustiti na njega filozofe koji ne znaju ekonomiju. Civita
time pokazuje veliki manjak znanja u toj oblasti.
Iako joj se ideologija menja, Civita koristi svoju sezonsku
propusnicu za stalne priloge u listu Aftenposten kako bi širila
prepoznatljive poruke. Laš Fr. Svensen tvrdio je u jednom članku
da muškarci treba rede da idu kod lekara, i u tome možemo pre­

132
poznati „uzdržanost“ koju je zastupala organizacija Libertas, Ci-
vitin prethodnik. Jednom prilikom ta taktika je ehkasno raskrin­
kana kada je izašlo na videlo koliko su neuzdržani bili zahtevi za
platu osobe iz Libertasa koja je zastupala uzdržanost. Kada ljudi,
za koje se pretpostavlja da su imućni, popuju o uzdržanosti onim
manje imućnima, to ne nailazi na dobar odziv u Norveškoj. S na­
šom nefeudalnom prošlošću, mi verovatno imamo nižu granicu
trpeljivosti za manipulacije nego druga društva.
Jedna kampanja koju je Civita vodila da bi relativizovala si­
romaštvo i učinila da ono ne deluje tako strašno, zaposedala je
prvu stranicu u listu Aftenposten nekoliko dana zaredom u leto
2008. godine. Žena koja je sa svojim psom uspevala da preživi
sa 118.000 kruna godišnje48, dobila je sopstvenu naslovnu stra­
nu: primer uzdržanosti koji treba pratiti. Levičari bi mogli da se
pozovu na Marksovu ideju o tome da plate održavaju troškove
reprodukovanja radne snage - i, po mom mišljenju, bili bi u pra­
vu. U Norveškoj danas to znači da ljudi moraju imati novca da
kupe skije i plate deci ekskurzije.
Kao bivšeg privrednika i člana Glavnog udruženja privrede,
čudi me da je Civita izabrala da privredu predstavi na način na
koji to čini, koristeći strategiju koja izgleda više podstiče na kla­
sni rat nego na klasni kompromis, da su izabrali da koriste resur­
se za projekat koji se očevidno više bavi formom nego suštinom.
Ipak, isključivo je pozitivno to što Civita sada izgleda želi da se
retorički udalji od svog ranijeg ,ja “ .

Obama kao kraj doba vukova?

Nije teško biti zadivljen Obamom. On se nalazi pred teškim

zadatkom, i ima mogućnost da postane jedan od predsednika koji
su zaista promenili pravac američke istorije, kao što su to uči-

48 U zavisnosti od sektora privrede, prosečna plata je oko tri do pet puta

veća od ovoga. - Prim. prev.

133
nili Abraham Linkoln i Frenklin Ruzvelt. On je takođe, poput
njih, dobar govornik. Možemo zamisliti Obamu kako svojom
retorikom polako menja američko shvatanje stvarnosti, kao što
je Ruzvelt to učinio svojim poznatim razgovorima kraj kamina
[fireside chats]. On može da promeni tržišnu ideologiju koja liči
na veru u sudbinu u prihvatanje činjenice da je civilizacija za­
pravo stvorena kada je čovečanstvo prestalo da veruje u sudbinu
(Veberovo raščaravanje [Entzauberung]).
Ali nešto nedostaje. Linkoln je iza svoje strategije industrija­
lizacije imao ceo buljuk američkih ekonomista: Strategija visokih
plata trebalo je da spreči da industrijalizacija stvori isto siroma­
štvo kao u Engleskoj. Strategija industrijalizacije, uz privreme­
nu carinsku zaštitu, koju je vodio Sever, bila je sušta suprotnost
slobodnoj trgovini i robovlasničkoj privredi Juga. Linkolnova
carinska politika zapravo je u najvećoj meri bila tehnološka poli­
tika: Počinjala je sa nultim carinama na sirovine, a onda su carine
postepeno rasle kako su stepen prerade i tehnološka složenost
rasli. Ova strategija korišćena je sve dok SAD nisu postale kon­
kurentne na međunarodnom tržištu.
Linkoln - koji je nedavno proglašen za najboljeg američkog
predsednika ikada - i njegovi „severni“ ekonomisti pobedili su u
borbi p rotiv,južnih“ ekonomista. Sa Ruzveltovim Nju Dilom po­
sle krize iz 1929. godine ponovo je došlo do sukoba između istih
tipova ekonomista. Opet su pobedili „severni“ ekonomisti, koji
su razumeli da u periodima krize vidljiva, a ne nevidljiva, ruka
stvara red. Najpoznatiji Ruzveltov ekonomista bio je Reksford
Tagvel [Rexford Tugwell] (1891-1979) koga su zvali „Crveni
Reks“ [Red Rex], Kao što sam ranije napomenuo, kriza iz tride­
setih godina proizvela je nezaposlenost, ali radnici u američkoj
industriji, koji su sačuvali posao, zadržali su, uopšteno posmatra-
no, i plate. To je održalo potražnju. Tokom tridesetih godina udeo
plata u bruto domaćem proizvodu zapravo je porastao na štetu
profita. Nasuprot tome, američki seljaci doživeli su ogroman pad
cena svoje robe u odnosu na industrijsku robu. Rešenje je bilo da
poljoprivreda počne više da liči na industriju; seljaci je trebalo
da dobiju veću tržišnu moć. Zbog toga su nastale poljoprivredne

134
zadruge i zbog toga poljoprivredne proizvode koje danas kupuje­
mo iz SAD, na primer suvo grožđe i bademe, još uvek proizvode
zakonom uspostavljeni monopoli.
U mehanici postoje točkovi sa zapornim mehanizmom, koji
mogu da se okreću samo u jednom smeru. Sindikati su stvorili
takav mehanizam u privredi. Problem sa današnjom krizom je što
izgleda d a je taj mehanizam pokvaren, i već možemo videti kako
plate drastično padaju u baltičkim državama i drugim novim čla­
nicama EU na Istoku. To može znatno produžiti krizu time što će
stvoriti silaznu spiralu koja sama sebe pojačava kroz manje plate
i manju potražnju, u kojoj svaki sledeći krug dovodi do sve više
nenaplativih zajmova, koji opet dodatno pojačavaju tu spiralu.
Na kraju se lako može ispostaviti d a je odluka norveške vlade da
prihvati Direktivu Evropske unije o zajedničkom tržištu usluga
imala podjednako katastrofalno loš tajming kao i odluka da se
udeo deonica u Naftnom fondu poveća na štetu obveznica upravo
pre nego što nas je pogodila finansijska kriza.
U ideološkom dobu vukova, između pada Berlinskog zida
i finansijske krize, „severni“ ekonomisti maltene su izumrli u
SAD, a ekonomska shvatanja socijaldemokratije polako su pre­
rasla u neoklasičnu ekonomiju. U najekstremnijim slučajevima,
dobili smo veru u tržište koja liči na ponovo otkrivenu veru u
sudbinu, jedna vrsta ponovnog začaravanja [Wiederverzaube­
rung] pogleda na svet. Samo kada ne bismo gurali prste gde im
nije mesto i otklonili sve regulacione mere privredi, dobili bismo
„spontani red“ . Finansijska kriza, kako sam već objasnio, done-
la nam je veoma skup „spontani haos“. Ljudi koji nisu shvatali
zašto je potrebno regulisati finansijsko tržište, ali sada shvataju,
ubrzo će shvatiti i zašto su nam potrebni sindikati i zašto je poljo­
privreda - i u SAD i u Evropi - dobila dozvolu da osnuje zadruge
koje liče na monopole.
Kao guverner Portorika od 1941. do 1946. godine, Reksford
Tagvel nastavio je da sprovodi, zajedno sa portorikanskim po-
litičarem Lusim Munjozom Marinom [Luis Munoz Marin], ti­
pične projekte za „severne“ ekonomiste: zemljišnu reformu i
industrijalizaciju. Portorikanska Operacija omča na cipeli [Ope-

135
ration Bootstrap] postala je inspiracija za razvojne ekonomiste i
za latinoameričku industrijalizaciju posle Drugog svetskog rata.
Jedan od suštinskih uvida u toj ekonomiji razvoja bio je da je
industrijska proizvodnja kvalitativno različita od poljoprivredne
proizvodnje - kako je to i pokazala kriza iz tridesetih godina.
Obama bez sumnje ima najbolje namere. Problem je u tome
što je on izgleda okružen ,južnim “ ekonomistima kao što je
Leri Samers, koga sam već pominjao. Delimice zbog tog izbora
ekonomista, nažalost, izgleda kao da Obamina ekonomska vi­
zija neće dosegnuti dalje od želje da se ponove dobre godine iz
Klintonove ere. To neće biti moguće, jer je privredni kontekst
danas potpuno drugačiji. Tokom godina kada je Klinton bio na
vlasti, SAD su jahale na tehnološkom talasu, na novoj tehno-eko-
nomskoj paradigmi, i uspele su da ponovo preuzmu tehnološko
vodstvo od Japana. Najveća zasluga Alana Grinspena jeste što je
početkom devedesetih godina prošlog veka, kada su standardni
ekonomisti upozoravali na opasnost od inflacije, ponovo otkrio
Šumpetera i uvideo daje ta opasnost u periodima sa veoma brzim
razvojem produktivnosti daleko manja nego inače.
Ovaj brzi rast produktivnosti stvorio je bum u Klintonovo
vreme. Danas se SAD nalaze u potpuno drugačijem periodu, na­
ime u finansijskoj krizi koja sledi za eksplozijama na berzi, koji
uopšte ne liči na devedesete godine, već veoma liči na tridesete
godine. U takvoj situaciji ne pomaže slušati ekonomiste koji sma­
traju da su bili uspešni tokom devedesetih godina, a istovremeno
barataju teorijom koja ne uzima u obzir kontekst i u kojoj postoji
samo jedan jedini broj obuće za sve noge [one siže fits ali].
Postaje sve jasnije da nije dovoljno baciti velike iznose novca
u crnu rupu finansijskog sektora. SAD imaju velike probleme u
realnom sektoru, koji se takođe moraju rešiti. Velika zaduženost
sektora domaćinstava i njihova niska kupovna moć, kombinova-
na sa nedovoljnom konkurentnošću industrijskog sektora, zahte-
vaće izbor između obaranja realnih plata - što se danas dešava u
baltičkim državama - ili drastične intervencije u realnoj privredi,
između ostalog kroz protekcionizam. Maršalov plan, koji je bio
sistem jakog, ali usklađenog protekcionizma, pokazuje d a je mo­

136
guće stvoriti takve sisteme u kojima su svi na dobitku. Alternati­
va može biti ono što američki ekonomista Robert Frenk [Robert
Frank] zove Društvo u kome pobednik dobija sve [The Winner-
Take-All-Society]: To je kontekst u kome su SAD izgubile pre­
veliki deo svog industrijskog sektora, a Kina postala pobednik i
u realnom i u fmansijskom sektoru.
Kao što je u periodu prve globalizacije, pre više od sto go­
dina, u Engleskoj uništen poljoprivredni sektor, može se dogo­
diti da SAD u drugom talasu globalizacije izgube preveliki deo
svog industrijskog sektora. Engleska je napustila svoju doktrinu
slobodne trgovine. Protekcionizam može biti jedan od načina na
koji se sprečava da pobednik dobije sve u svetskoj trgovini. M e­
đutim, može proći čitava godina sa „finansijskim paketima“ pre
nego što postane jasno da se u SAD problemi nalaze na sasvim
drugim mestima nego u finansijskom sektoru. Tada će se javiti
potreba za ekonomistima sa drugačijim osnovnim shvatanjima
od Lerija Samersa. Tada su potrebni ljudi kao što su Reksford
Tagvel ili Džon Mejnard Kejnz.

137
 KRIZA PREHRAMBENIH PROIZVODA
I NEOLIBERALIZAM

Neki takozvano primitivni narodi na Tihom okeanu imali su

različite sisteme za razmenu različitih vrsta dobara. Svakodnev­
na roba, kao što su riba, povrće i razni predmeti za svakodnev­
nu upotrebu, razmenjivani su jedni za druge, dok su dobra koja
donose prestiž, poput nakita ili kanua, bila deo drugog sistema
razmene, čija je priroda bila više ceremonijalna. Luksuzna dobra
su, dakle, retko menjana za hieb nasušni. Dobra koja su vlasniku
obezbeđivala prestiž, i ona koja to nisu činila, nalazila su se u dve
odvojene sfere vrednosti, koje se nisu dodirivale.
Donedavno smo imali takvu razliku između prehrambenih
i energetskih proizvoda. Iako su i kategorija hrane i kategorija
energije imale cenu izraženu novcem, potrošnja te dve grupe do­
bara bila je odvojena kao što su na ostrvima u Tihom okeanu
svakodnevna dobra bila odvojena od dobara koja donose prestiž.
Pošto hrana danas može da se koristi da bi se pravio biodizel,
naprasno smo se našli u situaciji koja bi odgovarala onoj u kojoj
bi dobrostojeći stanovnici ostrva u Tihom okeanu izazvali glad
menjajući hranu za nakit.
Cene pirinča porasle su više od 100% u kratkom vremenskom
roku, a cene proizvoda od kukuruza, koji čine glavninu hrane si­
romašnih Meksikanaca, takođe su porasle za sličan procenat. To
može imati neočekivane posledice: Kada cena najjeftinijih pre­
hrambenih proizvoda poraste, to će imati toliko velike posledice
po siromašne ljude da će oni biti primorani da smanje potrošnju
skupljih prehrambenih proizvoda, na primer mesa. Dakle, ako
cena pirinča i kukuruznog brašna poraste, posledice će biti su­
protne od očekivanih - tražnja za tim proizvodima će porasti,
a ne opasti. To će biti jedina hrana koju će siromašni ljudi moći
da kupe. Alfred Maršal je dobra, koja se tako ponašaju, nazvao
„Gifenovim dobrima“, prema Robertu Gifenu [Robert Giffen],
koji je opisao tu pojavu.

138
 Nasuprot Gifenovim dobrima, koja su potrebna siromašnima
da bi preživeli, postoje Veblenova dobra (kao što su skupa kola),
proizvodi gde potražnja raste kako cena raste, upravo zato što vi­
soka cena daje veliki prestiž i time pokazuje da to dobro zavre­
đuje tako visoku cenu. Ta grupa proizvoda dobila je ime prema
norveško-američkom ekonomisti Torstejnu Veblenu koji je opisao
„upadljivu potrošnju“ [conspicuous consumption] luksuznih doba­
ra kao suštinski deo onoga za čime ljudi žude kada su im primarne
potrebe zadovoljene. Dakle, na ostrvima u Tihom okeanu postojala
je neka vrsta tabua na razmenu Gifenovih dobara (osnovnih život­
nih potrepština) za Veblenova dobra (luksuzna dobra). Naša glo­
balna privreda sada je jednom zasvagda razbila taj tabu - gorivo za
različite nivoe luksuzne potrošnje bogatog delà sveta na putuje da
počne da neposredno konkuriše hrani siromašnih.
Teško da je slučajno što se eksplozija cena prehrambenih
proizvoda dešava upravo sada. Vazduh je ispušten iz mehura na
berzama početkom ovog milenijuma tako što je stvoren mehur
na tržištu nekretnina, dok su tržišta izvedenih hartija od vredno-
sti istovremeno rasla i na kraju proizvela mehur neprvorazrednih
zajmova. Na obe strane Atlantika, rešenje problema sa mehurima
bilo je da se stvori još više likvidnih sredstava, što je počelo da
stvara krizu prehrambenih proizvoda. Takođe, visoke cene nafte
doprinose tome da ogromne sume novca love nove investicije.
„Sirovine“ su dugi niz godina bile pametna preporuka investicio­
nih savetnika kada je trebalo pronaći nove mogućnosti za inve­
sticije. Rast Kine i potreba za sirovinama podržavala je tu logiku.
Dakle, svedoci smo inflacije aktive [asset inflation], Veblenovih
dobara (automobila koji koriste mnogo goriva) i Gifenovih doba­
ra (jeftine hrane). Uopšte nije potrebno da danas jedemo mnogo
više pirinča nego pre deset godina. Očekivanje da će se jesti više
pirinča - kombinovano sa ogromnom količinom spekulativnog
kapitala - samo po sebi je dovoljno da pokrene rast cena, koji
kroz Gifenov efekat povećava tražnju. (Ja inače ne tvrdim d a je
to jedini mehanizam koji trenutno funkcioniše.)
Kakve to ima veze? Džefri Saks je u Njujorku organizovao
konferenciju „Stanje planete“ [State o f the Planet] i na njoj je

139
skočio na mene jer sam u svom izlaganju tvrdio da je jedino re-
šenje problema gladi u tome da se siromašne privrede učine ra­
znovrsnijim tako što će prestati da budu jednostrano specijalizo-
vane za poljoprivredu. Istorijsko iskustvo tokom poslednjih 500
godina pokazuje d a je eliminisanje gladi moguće isključivo ovim
zaobilaznim putem, tako što će se privreda učiniti raznovrsnijom,
da ne bude jednostrano zavisna od proizvodnje sirovina. Glad se
javlja samo u državama koje su skoro isključivo specijalizovane
za poljoprivrednu proizvodnju. Što manji procenat neke privre­
de čini poljoprivreda, utoliko je veća šansa da stanovnici u toj
zemlji umru od toga što previše jedu. Današnja strategija, čiji
je cilj pojačanje komparativne prednosti siromašnih zemalja u
proizvodnji sirovina, već lošu situaciju čini još gorom. Kao i sa
krizom sa neprvorazrednim zajmovima, videćemo da su prihodi
od spekulacija privatni, dok će troškovi - velika pomoć koja će
uslediti - biti prebačeni na društvo.

Seljaci ubice

Oni koji kritikuju slobodnu trgovinu često se susreću sa

najapsurdnijim optužbama i stavovima. Direktor lista Dagens
Neringsliv je 3. oktobra 2005. gromoglasno izjavio: „Pitanje
je koliko afričkih života M arit Arnstad49 smatra da vrede radna
mesta norveških seljaka“ . Tvrdnjom da norveška poljoprivred­
na politika ubija Afrikance taj dnevni list prešao je granicu i
počeo nedostojno da m altretira norveške seljake. Upravo dok
se suve činjenice gomilaju kao dokazi protiv neoliberalnog pro­
jekta globalizacije, i kad su čak i ekonomisti odavno počeli da
sumnjaju u njega, retorika kod nas doseže fundamentalistički
nivo koji podseća na režime i vremena na koja teško da neko
želi da liči.

49 Marit Arnstad (1962-), norveška agrarna političarka iz Stranke centra

(Senterparti), nekadašnje Seljačke stranke. - Prim. prev.

140
 Optužba za ubistvo protiv norveških seljaka zasnovana je
na Komisiji za Afriku Tonija Blera. Takvi izveštaji i računice,
zasnovani na potpuno nerealnim pretpostavkama, uobičajeni su
još od osamdesetih godina prošlog veka. Oni stalno „dokazu­
ju “ da će slobodna trgovina izjednačiti dohotke svih stanovnika
sveta, i to tako što će dohoci onih siromašnijih porasti. Ova
karikaturna i propagandna verzija ekonomske teorije tumači se
tako da slobodna trgovina uvek stvara ekonomski sklad: ako
bi svi mešetari i svi čistači cipela živeli u svojim odvojenim
državama i otvorili se za slobodnu trgovinu, i jedni i drugi bi
na kraju imali iste plate. Kad bi samo siromašni Afrikanci do­
bili pravo da nam prodaju svoju hranu, postali bi bogati kao i
mi. Problem sa ovakvim računicama jeste što one imaju veoma
malo veze sa stvarnošću. Modeli se zasnivaju na pretpostavci
da su sve privredne delatnosti iste, ignorišu ekonomije obima u
industriji, nesavršenu konkurenciju i izrazito važne sinergijske
učinke koji potiču iz industrije i stvaraju efikasnu poljoprivre­
du. Modeli takođe pretpostavljaju punu zaposlenost. Stvarnost
je sasvim drugačija.
Kao deo priprema za sastanak Svetske trgovinske organiza­
cije u Hong Kongu 2005. godine, Program Ujedinjenih nacija za
razvoj [United Nations Development Programme - UNDP] odr­
žao je u Iverdonu u Svajcarskoj trodnevni seminar za ambasadore
pri STO iz siromašnih zemalja. Na njemu je vladala zabrinutost
da će slobodna trgovina hranom proizvesti ogromne negativne
posledice po poljoprivredu u većini siromašnih zemalja. Samo
u Indiji ima 650 miliona seljaka koji neće biti „konkurentni“ u
svetskoj trgovini. Mnoge male države i ostrvske države doživ­
ljavaju dvostruki problem: Državni budžeti u potpunosti zavise
od prihoda od carina (kao što je to bio slučaj i u SAD dok su bile
siromašne), a većina stanovnika u ovim zemljama živi od poljo­
privrede koja neće biti konkurentna. Dakle, državni prihodi dra­
stično će opasti, a istovremeno će veoma veliki broj seljaka ostati
bez tržišta zbog uvozne konkurencije. Kao jedan od predavača na
tom seminaru, mogu da izvestim da veoma mali broj siromašnih
zemalja deli mišljenje o slobodnoj trgovini hranom koje iznosi

141
 list Dagens Neringsliv. Izgledi za budućnost su u mnogim drža­
vama skoro katastrofalni.
Tvrdnja da norveški seljaci prouzrokuju siromaštvo u Afri­
ci podjednako je sramna kao i tvrdnja da visoka plata Amunda
Juvesa [Amund Djuves], urednika lista Dagens Neringsliv, ras-
podeljuje kupovnu moć tako da siromašna deca gladuju i da je
on zbog toga odgovoran što deca u Africi umiru. Obe tvrdnje su
zasnovane na shvatanju svetske privrede kao neke vrste igre sa
nultom sumom. U stvarnosti, bogate zemlje postale su bogate
jer su učinile svoju privredu raznovrsnijom i industrijalizovale
se, i tako izbegle zavisnost od poljoprivrede i siromaštvo, a ne
zato što su druge bogate zemlje kupovale njihovu hranu. Istorija
jednoznačno pokazuje da nijedna zemlja nije postala bogata pro­
dajući poljoprivredne proizvode ukoliko istovremeno nije razvila
i industrijski sektor. „Najbolji način da se unapredi poljoprivreda
jeste unaprediti industriju“, kako je to rekao Dejvid Hjum, najbo­
lji prijatelj Adama Smita.
Veoma mali broj zemalja profitiraće od slobodne trgovine
hranom, dok će najveći deo seljaka u siromašnim zemljama -
kao i norveški seljaci - biti oštećeni. Brazil nesumnjivo može
da snabdeva Norvešku jeftinim mesom ako privede upotrebi još
nekoliko kvadratnih kilometara prašume, ali da li je to ono što
želimo? Pustiti da norveška poljoprivreda propadne učiniće pod­
jednako malo za siromašne zemlje u Africi, koliko bi učinilo ako
bismo smanjili platu Amundu Juvesu.
Globalna šok terapija povećala je siromaštvo u mnogim ma­
lim i već siromašnim zemljama. I dok su ekonomisti ipak krenuli
u neku vrstu međusobne samokritike, propagandnoj mašineriji
potrebni su žrtveni jarci da bi objasnila potpuni neuspeh globali-
zacije u Africi. Erih Marija Remark [Erich Maria Remarque] piše
u jednom od svojih romana o razgovoru između dvojice Nemaca,
koji se odigrava odmah posle Prvog svetskog rata. „Jevreji su
krivi za svu patnju“, kaže jedan. „Da“, kaže drugi oduševljeno,
,,i biciklisti!“. „Zašto biciklisti?“, upita prvi začuđeno. „Pa“, kaže
njegov sagovornik, „zašto Jevreji?“ Izgleda d a je ovo generacija
u kojoj će seljaci i biciklisti biti maltretirani.

142
 Ribarenje i kočarski kapital50

Politika ribolova dugo je bila oblast za posebno zaintereso-

vane. Danas ova politika stoji pred izborima koji su dovoljno
bitni da bi više ljudi trebalo da se zainteresuje za njih, pogotovo
što trenutno izgleda kao da smo na putu da završimo u zbrci koja
objedinjava najgore aspekte planske privrede, sa najgorim aspek­
tima finansijskog kapitalizma.
Analiza ribolova pokazuje da ima pet važnih oblasti u kojima
postoji potencijalni sukob između „tržišnih sila“ i nacionalnih in­
teresa: tehnologija, stvaranje vrednosti, ekologija, zaposlenost i
raspodela stanovništva. Tehnološki posmatrano, nije sigurno da
tehnologija koja dominira kapitalno najintenzivnijim delom ribo­
lova, nazvanim prosejavanje mora (a on trenutno postaje glavni
tip ribolova), istovremeno stvara najveću vrednost. Zajednička
odlika našeg najskupljeg proizvoda, nesoljene ribe sušene na ve-
tru (vrednost izvoza je 130 kruna po kilogramu), i najskupljeg sira
na svetu, parmezana, jeste što je tehnologija ista kao što je bila u
XIV veku. Drugi najvredniji proizvod je sveža riba koja se lovi
blizu obale. Oba proizvoda su domen priobalne flote i priobalnog
ribarenja. Nasuprot njemu, ribolov pomoću koča tradicionalno
pruža masovnu proizvodnju sa manjom vrednošću po kilogramu.
S tačke gledišta ekologije i resursa, koče takođe nisu naj­
povoljnije, ni kada je reč o potrošnji energije, ni kada je reč o
selektivnoj ribarskoj opremi. Priobalno ribarenje je tradicionalno
obezbeđivalo naseljenost u najsevernijim delovima zemlje. Pra­
vo na neku teritoriju najbolje se brani ako se ona koristi, a nove
političke napetosti u arktičkim oblastima čine naseljenost tog po­
dručja važnijim no ikada. Tehnološki posmatrano, potrebna nam
je raznovrsna struktura flote. Kada je reč o pet suštinskih merila
koja sam gore naveo, zaključak se nalazi na suprotnoj strani od

50 Koča je ribarski brod koji mrežu potegaču (koja se takođe zove koča)
vuče za sobom po morskom dnu ili blizu njega. Ovo je jedan od najefikasnijih i
najjeftinijih načina ribarenja, ali je istovremeno ekološki veoma štetan, jer grabi
i ubija brojne morske životinje koje se posle odbacuju, oštećuje morsko dno,
uništava korale itd. - Prim. prev.

143
one na koju ekonomisti iz Ministarstva finansija i manjina u Ko­
mitetu za strukturu [Strukturutvalget], koji je, po nalogu vlade,
odredio strukturne mere za regulaciju kapaciteta ribarske flote,
žele da prevuku ribolov.
Izrazito kapitalno intenzivan ribolov, kakav bi stvorile trajne
kvote date onima koji daju najvišu ponudu, imao bi za posledicu
da ribarska flota otplovi dalje na otvoreno more. Onde bi lovila
ribu pre nego što se omresti i pre nego što dosegne veličinu koja
je ekonomski optimalna. Onda će je na brodu iseći u filete, i to
će raditi, na primer, Poljaci, ili će ribu poslati u Kinu da se taj
posao obavi tamo. Takva riba postaje masovna roba, a stvaranje
visoke vrednosti će sve više postajati pitanje dobre logistike. Do
pre nekoliko godina, vrednost se povećavala tako što bi se na
zamrznutu ribu stavio prepečen hieb, a sada - pored konvencio­
nalnih proizvoda, kao što su sušena soljena i nesoljena riba - ona
se povećava tako što se živa riba isporučuje na tezge u Parizu.
U mnogim privrednim granama moć se pomera ka lancima
distribucije i neke države trpe posledice zbog toga. Jamajka po­
većava stvaranje vrednosti na bananama tako što se integrisala
unapred u pogone za dozrevanje banana u Evropi. Norveška bi
trebalo da osigura za sebe distribuciju ribe u Evropi, kao što je to
učinilo nemačko preduzeće Nordze Fiš [Nordsee Fisch], Kao i u
slučaju kafe, na dugi rok će ekvivalenti Starbaksa [Starbucks]51
u grani ribolova zarađivati novac, a ne dobavljači sirove ribe.
Ali, moć u lancu distribucije može osigurati stvaranje vrednosti
u prethodnim delovima lanca vrednosti.
Da bi zasladila tu gorku pilulu, pomenuta manjina u Komitetu
za strukturu ponudila je mamac u obliku ukusnog parčenceta fi-
nansijske politike: „Da bi postigle legitimnost, vlasti mogu uvesti
dažbinu na resurse onima koji imaju posebnu dozvolu da ubiraju
prihode od zajedničkih resursa, a čiji su prinosi iznad normalnih“.
Izgleda kao da o ovome nisu preterano razmislili. Ako su kvote za
ribolov prodate jednom zasvagda, onda će njihove cene - ako ve-
rujemo u tržište onako kako ta manjina veruje u njega - uključiti i

51 Starbaks je najveći svetski lanac kafedžinica sa preko 17.000 prodajnih

mesta. - Prim. prev.

144
dobre i loše godine, dakle, uključiće i „prinose iznad normalnih“.
Da bi to moglo da funkcioniše, vlasti bi morale unapred da odrede
šta su „normalni prinosi“. Da li to treba da se izračuna u kilogra­
mima ili krunama? Da se indeksira? Ovaj predlog deluje kao da
mu je glavni cilj da raspravu skrene sa teme.
Izgleda da će budućnost odvesti ribarsku flotu daleko na
more, a vetrenjače na obalu, umesto obrnuto. Usredsređenost na
teorijske rasprave oko osnovne rente, umesto na odnos stvarnog
tržišta i tehnologije i njihove promenljive resursne osnove, neće
proizvesti dobre rezultate. Rezultat bi mogao biti da norveški ri­
bolov počne sve više da liči na ribolov u mnogim zemljama u
razvoju. Jedino što ove zemlje dobijaju od ribolova jeste „renta
na resurse“ koju međunarodna morska flota uplaćuje u njihovu
državnu kasu. U glavnom gradu.

Uzgoj irvasa i planska privreda:

naša najneuspešnija privredna politika

„Lakoća sa kojom se neki problem da rešiti raste proporcio­

nalno sa udaljenošću od njega.“ Otprilike tako glasi zakon koji je
R olf Vesenlund52 [Rolf Wesenlund] formulisao pre mnogo godi­
na. On veoma dobro opisuje odnos Norveške prema starosedelač-
kom stanovništvu u svetu. Stalno gledamo ministre za ekologiju i
međunarodni razvoj na delu kako štite prava udaljenih starosede-
lačkih zajednica. Postavljamo zahteve da finansijske institucije
u Vašingtonu uzmu u obzir prava starosedelačkih zajednica na
zemlju i vodu, dok se mi sami minimalno staramo za ista prava
našeg sopstvenog starosedelačkog stanovništva, Laponaca koji
se bave uzgojem irvasa.53 Ono što piše u Bibliji - da vidimo trn u
tuđem oku, ali ne balvan u svom - i dalje je relevantno.

52 R olf Vesenlund ( 1936—), poznati norveški komičar. - Prim. prev.

53 Laponci (na njihovom jeziku Sami), starosedelačko stanovništvo iz ural-
ske grupe naroda, i danas naseljavaju severni deo Skandinavije. Ukupna popu­
lacija je između 50 i 80 hiljada, od kojih oko 40 hiljada živi u Norveškoj. Većina

145
 Napisao sam u uvodu u ovu knjigu da neću govoriti o Sta-
ljinovoj planskoj privredi, jer nije ona stvorila glavne probleme
tokom doba vukova od 1989. do finansijske krize 2008. godine.
Uzgoj irvasa je izuzetak, jer metode planske privrede i dalje na­
nose štetu toj privrednoj grani. Ako se neko pita zašto Radnička
stranka nigde nema tako malu podršku kao u opštini Kautokej-
no54, neka zna da su eksperimenti sa planskom privredom jedan
od uzroka. Ali, jednog političara iz Radničke stranke treba i po­
hvaliti: Mislim da se svi koji se bave uzgojem irvasa slažu d a je
jasno d a je ministar poljoprivrede Bjarne Hokon Hansen [Bjarne
Hâkon Hanssen] bio najbolji ministar za uzgoj irvasa bez obzira
na stranku. On je bez mnogo buke raščistio mnogo toga.
Slučajno sam 1999. godine dobio zadatak od Ministarstva
poljoprivrede da objasnim zašto su ljudi koji se bave uzgojem
irvasa toliko osiromašili iako imaju monopol na proizvodnju
luksuznog proizvoda kakvo je meso irvasa. Pre mnogo godina
angažovala me je jedna nevladina organizacija, koja je radila sa
starosedelačkim stanovništvom u Andima. Na svoje iznenađenje,
našao sam da neke strukture u laponskom društvu veoma liče na
one u Andima. Fleksibilno „preduzeće“ za uzgoj irvasa - lapon-
ska zajednica uzgajatelja irvasa siida - do te mere liči na zajedni­
cu ayllu plemena Kečua da bi se mogle i pobrkati. Umesto prava
vlasništva, oba nomadska naroda razvila su sistem sa uzastopnim
pravima korišćenja resursa koji je daleko pogodniji za njihove
potrebe. Jednostavno, oni su, pre nekoliko hiljada godina, ima­
li ono što danas nazivamo „deljenje u vremenu“ [time-sharing]
kada govorimo o stanovima za odmor. Prava korišćenja raspore­
đena su u vremenu.

Laponaca je integrisana u moderno društvo, ali se jedan manji broj i dalje bavi
uzgojem pripitomljenih irvasa, ribarenjem i zemljoradnjom. Oni koji se bave
uzgojem irvasa često su u sukobu sa sedelačkim stanovništvom, zbog sezonskih
migracija stada irvasa. - Prim. prev.
54 Kautokejno [Kautokeino] je opština sa nešto manje od 3.000 stanovnika,
u okrugu Finmark [Finnmark] na krajnjem severu Norveške. Većina stanovni­
štva su Laponci, a jedna od glavnih privrednih delatnosti je uzgoj irvasa. —
Prim. prev.

146
 Kada sam došao na Finmarsku visoravan55, odmah sam pri-
metio jedan čudan fenomen: Ista roba imala je različite cene na
istom mestu. Većina uzgajivača irvasa prodavala je svoje živo­
tinje takozvanim „klanicama sa spiska“ po ceni nešto iznad 40
kruna po kilogramu. Neki uzgajivači su, međutim, prodavali svo­
je životinje drugim klanicama i mogli su da stave skoro 20 kruna
više u džep. Uzgajivači koji su imali najviše novca, prodavali su
skupo, dok su oni najsiromašniji prodavali jeftino. Staje stvorilo
takav sistem?
Kratka verzija je sledeća: Uzgoj irvasa je 1976. godine uklju­
čen u poljoprivrednu politiku kroz Ugovor o uzgoju irvasa, koji
je bio utemeljen na istim načelima kao i Ugovor o poljoprivre­
di, sa godišnjim pregovorima o cenama i prihodima. Za razliku
od domaćih životinja, proizvodnja mesa od irvasa varira tokom
vremena. Brojke iz švedske statistike pokazuju d a je broj irvasa
kada ih ima najviše otprilike dva puta veći od broja kada su krda
najmanja. Uzrok su uglavnom klimatski činioci. „Prethodna go­
dina nije sestra potonjoj“ kaže jedna laponska izreka. Jedan od
problema sa uzgojem irvasa jeste što ove mudre reči nisu doprle
do ušiju poljoprivrednih vlasti, koja je „održivost“ definisala kao
nešto potpuno stabilno. Finmarska visoravan mora da proizvodi
kao obična staja. To bi bilo otprilike kao da se donese odluka da
svake godine na toj visoravni treba da bude isti broj leminga.56
Ministarstvo poljoprivrede izabralo je Nošk Ćet57 kao pre-
duzeće odgovorno za prodaju mesa od irvasa. Skuplji proizvodi
koje je Nošk Ćet prodavao, kao što je file, bili su jasni konku­
renti proizvodima od irvaskog mesa. To bi bilo otprilike kao da

55 Finmarksvida [Finnmarksvidda] je najveća visoravan u Norveškoj. Za­

hvata istoimeni okrug i delove okruga Alta u Norveškoj, a proteže se i u severnu
Finsku. - Prim. prev.
56 Broj leminga izrazito varira od godine do godine. - Prim. prev.
57 Nošk Ćet [Norsk Kjott], do 2000. godine zadruga klanica i pogona za
obradu mesa, a posle toga preduzeće koje je preuzelo vlasništvo nad njima.
Nošk Ćet je bilo ubedljivo najveće norveško preduzeće za obradu crvenog
mesa. Godine 2006. Nošk Ćet se spojio sa Prior Norge, stvorivši tako preduze­
će Nortura. - Prim. prev.

147
Tini58 damo odgovornost za prodaju Sineve Findenovih59 pro­
izvoda. Tokom 1980-ih, proizvodnja je porasla, a cene su opale.
U stalnim krunama, cena kilograma irvasovine prepolovljena je
u odnosu na cenu pre nego sto je planska privreda uvedena 1976.
godine. Jedna uteha bila je d a je obim proizvodnje porastao. Me­
đutim, kada je obim proizvodnje opet opao tokom devedesetih
godina prošlog veka, ugovorena cena promenila se samo mini­
malno. Dakle, cena je opala kada je obim proizvodnje porastao,
ali nije porasla kada je on opao. Tržištu nije dozvoljeno da obavi
svoj najosnovniji zadatak. Nošk Cet prosto nije mogao da ponudi
bolje ugovorne cene uzgajivačima irvasa, nego svojim članovi­
ma. Međutim, seljaci su imali stabilan obim proizvodnje, dok je
proizvodnja norveških uzgajivača irvasa i po obimu i po težini
otprilike prepolovljena tokom devedesetih. Nedostatak proizvo­
da popunili smo uvozom iz Švedske i Finske.
Pošto je proizvodnja opala, a cenama nije dozvoljeno da po­
rastu - što bi bilo normalno u tržišnoj privredi - norveški uz­
gajivači irvasa su na kraju toliko osiromašili da im je bila po­
trebna socijalna pomoć. Da bi se kvalifikovali za nju, morali su
da isporuče određenu proizvodnju, a da bi se sprečile prevare sa
isplatama, stvoreni su složeni sistemi kontrole. Uši irvasa morale
su da se zamrznu radi kasnije kontrole, a irvasi nisu smeli da
se sele bez dozvole iz Alte.60 Da bi proizvodnja bila priznata u
skladu sa odredbama o socijalnoj pomoći, životinje su morale da
budu zaklane u takozvanim „klanicama sa spiska“, koje većinom
nisu bile u vlasništvu samih uzgajivača irvasa. Ministarstvo je
tim klanicama dodelilo monopson - monopol u kupovini - što je
oborilo cene u odnosu na to kakve bi bile na otvorenom tržištu.
Samo su najbogatiji uzgajivači irvasa - oni koji nisu zavisili od

58 Tine je zadruga proizvođača mleka i mlekara koja ima skoro monopol­

sku poziciju na norveškom tržištu mleka i mlečnih proizvoda. - Prim. prev.
59 Sineve Finden [Synnove Finden] je norveško preduzeće koje se bavi
proizvodnjom nekih mlečnih proizvoda i sokova. - Prim. prev.
60 Alta je grad i opštinsko sedište u okrugu Finmark sa nešto ispod 20.000
stanovnika, i administrativni centar istoimene opštine u Norveškoj. - Prim.
prev.

148
državne pomoći u proizvodnji - dobijali realnu tržišnu cenu, koja
je bila znatno viša od one koju je plaćao monopol. Proveo sam
dobar deo jedne jeseni osnivajući klanicu u Kautokejnu čiji su
vlasnici uzgajivači irvasa i koja je konkurisala monopolu koji je
stvorilo Ministarstvo poljoprivrede, tako da sam na kraju iznu­
tra iskusio probleme sa kojima se uzgajivači irvasa suočavaju u
pokušajima da uzmu natrag u svoje ruke vrednosti koje stvaraju
svojim sopstvenim proizvodima.
Ono što većina Norvežana „zna“ o uzgoju irvasa jeste da ne­
odgovorni Laponci „previše napasaju“ irvase. Postoji sklonost da
se činjenice koje se ne uklapaju u ovu teoriju izbrišu i zanemare.
Jedan problem je što laponska reč za napasanje znači nešto sa­
svim drugo od onoga što mi s juga Norveške mislimo: ona znači
„doći do hrane kroz sneg“ i ne govori ništa o tome koliko se
hrane nalazi ispod snega. Kada uzgajivač irvasa govori o „lošem
napasanju“, većina ljudi zamišlja opustošene ravnice. Međutim,
to znači da između irvasa i hrane leži sloj leda. Na isti način kao
što pojava el Ninjo, koju stvaraju morske struje, prouzrokuje ci­
klične klimatske promene duž zapadne obale najvećeg delà ame­
ričkog kontinenta, tako i severnoatlantska oscilacija prouzrokuje
sličnu cikličnu pojavu kod nas. Ministarstvo poljoprivrede je do
sada uglavnom zanemarivalo klimu kao objašnjenje cikličnosti u
proizvodnji. Izgleda da oni „preterano napasanje“ i „nedovoljno
napasanje“ objašnjavaju ciklično neodgovornim uzgajivačima
irvasa, umesto da prihvate d a je održivost u uzgajanju irvasa pri­
rodno ciklična.
Između 1999. i 2003. godine, proizvodnja irvasovine pora­
sla je u Norveškoj za 94%. Poslednji put se obim proizvodnje
skoro udvostručio u devetogodišnjem periodu od 1978. do 1987.
godine. Dakle, posle 1999. godine, priroda se vratila sa dna ci­
klusa skoro na njegov vrh za samo tri godine; priroda je pokazala
veoma veliku sposobnost da „skoči natrag“ na raniji visok nivo
proizvodnje. Međutim, izgleda da s tačke gledišta Ministarstva
poljoprivrede uvek ima previše irvasa na visoravni. Za njih uvek
ima „previše irvasa“ i kada je, zahvaljujući prirodi, održiv broj
irvasa nizak - na dnu ciklusa - i kada je on na najvišem nivou.

149
Dobra godina u poljoprivredi naziva se „dobrom godinom“ koju
valja proslaviti. Međutim, pošto Ministarstvo poljoprivrede ne
želi da uzme u obzir prirodne cikluse, ono smatra da je dobra
godina u uzgoju irvasa vrhunac neodgovornosti starosedelačkog
stanovništva. Godine 2005. u Norveškoj smo zamalo doživeli
novi Slučaj Alta61, jer je Ministarstvo poljoprivrede pripremilo
prinudno klanje irvasa. Kao moderni ljudi, mi ne trpimo pomisao
da priroda sama reguliše broj irvasa; mi insistiramo da ih sami
ubijemo.
Tokom pet godina veoma sam intenzivno radio na ovom pro­
blemu kao savetnik za Norveško zemaljsko udruženje Laponaca
uzgajivača irvasa [Norske Reindriftsamers Landsforbund], često
kao učesnik u godišnjim pregovorima o Ugovoru o uzgoju irva­
sa. Po mnogo čemu ovo je bila čudna ideja. S jedne strane stola
sedelo je Norveško zemaljsko udruženje Laponaca uzgajivača
irvasa, sa svojim jednim i po zaposlenim, a s druge strane stola
sedeli su predstavnici brojnih ministarstava plus Laponska skup­
ština62. Radilo se o borbi protiv paradigme planske privrede. Tr­
žište je bilo eliminisano, cene su određivane centralno, i postojalo

61 Slučaj Alta [Altasaken], Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, nor­

veška vlada je planirala izgradnju hidroelektrane na reci Alta na severu Nor­
veške. Jedno laponsko selo trebalo je da bude poplavljeno, a tvrdilo se i da će
projekat ugroziti ribarenje i migracije irvasa. Zbog organizovanog otpora i delà
građanske neposlušnosti, većinom Laponaca i ekoloških grupa, norveška vlada
ponovo je razmotrila odluku o izgradnji, ali je početkom 1981. Skupština ipak
odlučila da se izgradnja nastavi. Organizovani otpor ubrzo je prerastao u pro­
teste, i dalje činove građanske neposlušnosti. To je bio najveći otpor tog tipa u
Norveškoj do tada. Velike policijske snage su na kraju silom prekinule proteste,
a više vođa protesta je osuđeno zbog kršenja zakona. S obzirom na prilično
miran karakter norveške politike, čitav problem postao je izrazito kontroverzan,
a o njemu je izveštavano i u inostranstvu. Hidroelektrana je na kraju izgrađena,
ali su protesti na dnevni red stavili zahteve ekoloških grupa i zahteve Laponaca
da dobiju svoja kulturna, politička i ekonomska prava, a protiv politike asimila­
cije, i pomerile granice prihvaćenih metoda političkog delovanja u Norveškoj.
- Prim. prev.
62 Laponska skupština (norveški: Sametinget; severno-laponski: Sâmedi-
ggi) osnovana je 1989. godine, u velikoj meri kao posledica protesta u Alti.
Laponska skupština ima svoje izborne okruge, a norveška Skupština je obave­
zna da se sa njim savetuje oko svih odluka koje se tiču Laponaca, i da postigne

150
je samo nekoliko „klanica sa spiska“, koje nisu bile u vlasništvu
uzgajivača irvasa, a kojima su smeli da prodaju irvase. Propisi
su često menjani, a uzgajivači irvasa postali su „preduzetnici po
pravilima“ : Maksimizirali su prihod tako što su se prilagođavali
stalno promenljivim pravilima, umesto stalno promenljivom trži­
štu. Kao što je to jedan uzgajivač rekao: „Uvek smo morali da se
nosimo sa nepredvidivom prirodom. Sada moramo da se nosimo
i sa nepredvidivom državom“. Kako ja to vidim, Skupština je
sistematski (mada ne i svesno) pogrešno informisana da prihvati
statički maksimalan broj irvasa. Koji je održiv broj leminga u
Norveškoj? Takvo pitanje je podjednako besmisleno postaviti i
za održiv broj irvasa.
U Norveškoj smo dopustili da Ministarstvo poljoprivrede igra
ulogu engleske Kancelarije za kolonije [Colonial Office] i američ­
ke Kancelarije za Indijance [Bureau oflndian Affairs], Ministar­
stvo poljoprivrede snosi punu odgovornost za upravljanje privre­
dom, a to u praksi znači i kulturom, onog malog delà norveškog
starosedelačkog stanovništva koje se i dalje bavi svojom izvor­
nom delatnošću, naime uzgojem irvasa. Politikom ministarstva
određeno je da laponski uzgajivači irvasa više nemaju pravo da
se bave onim delom stvaranja vrednosti koji je predstavljao samu
srž i njihove kulture i njihove privredne delatnosti: klanjem, obra­
dom i prodajom. Posle 1976. godine, uzgajivači irvasa vraćeni su
u tipičnu kolonijalnu situaciju kao proizvođači sirovina; njihovo
stvaranje vrednosti završava se u trenutku kada je irvas uteran u
kamion za prevoz do klanice. Zatim je onaj deo lanca vrednosti u
kome se zaista zarađuje novac prepušten ne-Laponcima.
Proučavanje naroda koji žive od stočarstva veoma je uska
akademska oblast u okviru antropologije. Druge države unajmlju­
ju antropologe koji su stručni u toj oblasti kada je na dnevnom
redu njihovo starosedelačko stanovništvo, ali ne i Norveška. Uz
pomoć nekolicine pravnika, kultura vezana za način privređiva­
nja starosedelačkog stanovništva tumači se sa stanovišta stajske

zajednički stav. Švedska i Finska imaju svoje iaponske skupštine, i sve tri skup­
štine redovno sarađuju. - Prim. prev.

151
kulture u O su ,63 koju je Laš Spunhejm64 [Lars Sponheim], dok
je bio ministar poljoprivrede, jednom nazvao „Talibanski režim
iz Osa“. Ako Stranka napretka dođe na vlast, uzgajivači irvasa će
verovatno izaći sa parolom „Privatizujte uzgoj irvasa!“.
Na svu sreću, ekonomski aspekti uzgoja irvasa se sada po­
boljšavaju. Teški pregovori su na kraju dali kao rezultat smanje­
nje monopolske moći, veću ulogu tržišta i preneli više stvaranja
vrednosti na lokalni nivo. Najhitnije je što su pregovori o uzgoju
irvasa u STO omogućili uzgajivačima irvasa da predlože novi
režim uvoza. Ranije su praktično „klanice sa spiska“ određivale
kada će se uvoziti, i to u tako kratkom roku i uz minimum najave,
da su samo oni koji su već kupili životinje u Švedskoj i Finskoj
mogli da ih uvezu. Aukcija za uvozne kvote, koju je pokrenula
Državna uprava za poljoprivredu [Statens Landbruksforvaltning],
dovela je nove aktere na tržište i cene su značajno porasle. To­
kom prethodnog perioda, kada se obim proizvodnje udvostručio,
od 1978. do 1987. godine, cena irvasovine (u stalnim krunama)
opala je za 36%. Kada se obim udvostručio između 1999. i 2002.
godine, cene su porasle za 6 kruna po kilogramu, a u zapadnom
Finmarku skoro dvostruko više od toga. Ali, i dalje smo daleko
od nivoa cena iz 1976. godine. Ako je neko više zainteresovan za
uzgoj irvasa, mogu da ga uputim na bibliografiju u mom članku
u Britiš Fud Džurnalu [British Food Journal] i na veliki izveštaj
koji je napisan za Državni fond za privredni i regionalni razvoj,
koji se može naći na www.othercanon.org (pod norveškom za­
stavom).
Po mom mišljenju, primer uzgoja irvasa pokazuje da tržište
može biti korisno oruđe. Koristeći tržišne mehanizme na pame­
tan i razuman način, vrednost norveške irvasovine više je nego

63 Os [As], opština u okrugu Akešhus [Akershus], gde se nalazi i Oslo. Pri­

vreda u opštini primarno je zasnovana na velikoj poljoprivrednoj proizvodnji.
U Osu se nalazi i Univerzitet za ekologiju i bionauke. - Prim. prev.
64 Laš Spunhejm (1957-), norveški političar, predsednik Levice (uprkos
nazivu, radi se o liberalnoj stranci) do 2010. godine. Bio je, između ostalog,
ministar za poljoprivredu u drugoj vladi Cela Magna Bundevika, od 2001. do
2005. godine. - Prim. prev.

152
udvostručena tokom nekoliko godina. To ne znači da je tržište
odgovor na sva pitanja. Doba vukova dalo nam je primer Nove
javne uprave - brata blizanca neoklasične ekonomije u javnoj
upravi - koja pokušava da stvori tržište onde gde ono ne postoji,
i sa rezultatima koji po svojoj apsurdnosti ponekada prevazilaze
čak i rezultate planske privrede. Jedan pouzdan izvor iz vojske
ispričao mi je da su ruski generali, koji su pre nekoliko godina
bili u poseti jednoj vazduhoplovnoj bazi u severnoj Norveškoj,
bili iznenađeni kada su videli veliki broj skupih lovačkih avi­
ona pokrivenih snegom, dok su hangari razdvojeni bili prazni.
Objašnjenje je bilo da su po idejama Nove javne uprave avioni
i hangari u dva odvojena entiteta, koji je trebalo da međusobno
„trguju“, ali d a je onda zaboravljeno da se entitetu koji je vlasnik
aviona odobri dovoljno novca da kupi mesta u hangarima. Ruski
generali su se dobro nasmejali. Čak ni sovjetska planska privre­
da nije izmislila nešto toliko glupo kao kada se tržišna privreda
„igra tržišta“ onde gde tržišta nema. Na svu sreću, ideje Nove
javne uprave, sa njenim nasumice određenim koeficijentima za
izračunavanje svega i svačega, polako gube teren.

153
 PROKLETSTVO NAFTE

Od ranih godina postaj anj a te republike, ekonomska politi­

ka SAD kretala se između aktivne tradicije - ideologije koju je
stvorio Aleksandar Hamilton, prvi ministar finansija te zemlje - i
pasivne tradicije, koju je nasledila od Tomasa Džefersona, trećeg
predsednika. Kažu d a je on rekao da vlada koja najmanje vlada
najbolje vlada.
Ovaj sukob bio je ozbiljan. Hamilton je osnovao prvu cen­
tralnu banku u SAD, a Džeferson se postarao da ona bude zatvo­
rena. Potpredsednik Tomasa Džefersona, Eron Ber [Aaron Burr],
ubio je Hamiltona u dvoboju. Međutim, Hamilton je izvojevao
trajnu pobedu u američkoj ikonografiji tako što se njegov portret
nalazi na novčanici od deset dolara, dok je Džeferson proteran
na novčanicu od dva dolara (kada je neko poslednji put video
novčanicu od dva dolara?).
Vremenom, Amerikanci su naučili da žive sa ovim sukobom
tako sto je Džeferson vladao retorikom, dok je Hamilton u veli­
koj meri upravljao praktičnom politikom. Na Univerzitetu u Či-
kagu, ekonomisti pišu udžbenike u Džefersonovoj tradiciji, sa
pasivnošću kao strategijom, istovremeno dok Dejli [Daley], gra­
donačelnik tog grada, koristi puno poreskog novca da bi podržao
razvoj visoke tehnologije. Hamiltonova tradicija često se odigra­
va na nivou federalnih država: Pošto Arkanzas nije članica STO,
ona može da koristi mere privredne politike koje su, na primer, u
Norveškoj zabranjene.
U prostoru između Džefersonove retorike i Hamiltonove prak­
se nalazi se nacionalna životna laž.65 Sve zemlje imaju svoju ver­
ziju životne laži. Problemi SAD nastaju kada se te dve ideologije
sretnu na vratima koja vode u međunarodne vode i obe insistiraju
na svojim pravima. Poslednji pregovori u STO nisu uspeli kada

65 Iz replike doktora Relinga iz Ibsenove drame D i v lj a p a t k a : „Oduzmite

prosečnom čoveku životnu laž i time ćete mu oduzeti sreću.“ - Prim. prev.

154
su SAD, u Džefersonovoj tradiciji, zahtevale totalnu svetsku slo­
bodnu trgovinu, istovremeno dok su zahtevale da zadrže podršku
sopstvenim proizvođačima pamuka. „Džeferson za sve druge, a
Hamilton samo za nas“ - to je bilo previše za zemlje u razvoju.
U Norveškoj crveno-zelena vlada66 na putu je da stvori sli­
čan jaz između retorike i stvarnosti, samo sa suprotnim znakom:
Socijalistička retorika koja je često povezana sa neoliberalnom
ekonomskom praksom. U zdravstvu je socijalistička retorika
nedirnuta, ali praksa izgleda da sadrži puno neoliberalne Nove
javne uprave. Osim toga, koristi se stari trik: Kada sumnjaš, re-
organizuj da bi dobio na vremenu. U ostatku Evrope, ideje Nove
javne uprave gube teren.
Ljudi kažu d a je Erik Sulhejm67 [Erik Solheim], naš ministar
za razvoj, preporučio norveškim ambasadorima knjigu Pola Koli-
jera [Paula Colliera] „Donja milijarda“ [The Bottom Billion] kao
obavezno štivo o ekonomiji razvoja. Kolijer brani najdestruk-
tivnije neoliberalne izrasline Svetske banke tokom devedesetih
godina prošlog veka i ne može biti dalje od „socijalizma“ nego
što jeste. Teško je naći bilo koje drugo racionalno objašnjenje za
izbor Kolijera kao ideologa, osim da Sulhejm preporučuje vojnu
intervenciju kao rešenje za siromaštvo i time brani naš katastro­
falni rat u Afganistanu.
Jaz između retorike naše vlade i njene prakse raste i, za razli­
ku od SAD, to se dešava na štetu praktične politike. Na primer,
veoma je štetno što politika istraživanja čas pruža, a čas povla­
či podršku za razvoj obnovljivih izvora energije. Kada se neka
važna tehnologija pretvori u proizvod, industrijski voz polazi, a
neodlučna norveška politika drastično povećava šansu da ostane­
mo na peronu.
Skandal sa Terom predstavljao je zlatnu mogućnost da se vla­
da ogradi od najgorih ispada neoliberalizma. Ona je nije iskoristi-

66 Vlada Radničke stranke, Socijalističke leve stranke i Stranke centra,

koja je na vlasti od 2005. godine. - Prim. prev.
67 Erik Sulhejm (1955 - ), norveški političar, član i bivši predsednik Soci­
jalističke leve stranke. U trenutku prevođenja je Ministar za okolinu i međuna­
rodni razvoj. - Prim. prev.

155
 la. Crveno-zelena vlada mogla je - kao sto je to učinio Fajnenšal
Tajms - da ukaže da su potresi od nezdravog finansijskog kapita­
lizma stigli od Vol Strita do Hatfjeldala68. Umesto toga, reakcija
je bila da su kudili one koji su smatrali da su banke njihove da­
režljive bake, a krivica je u velikoj meri svaljena na opštine. Kao
i u ostalim stvarima koje ova vlada radi, i ovde nedostaje siste­
matska i dugoročna perspektiva. Izgleda kao da prečesto zaluta
u nedostatku vizije, posebno kada je reč o istraživanju i razvoju,
a uzrok je način razmišljanja koji stvara predstava o ekonomskoj
ravnoteži. Probleme pokušavamo da rešimo kupovinom i proda­
jom, na primer kvota za ispuštanje ugljen-dioksida, umesto da
pokušamo da ih rešimo prvenstveno novim znanjem.
Mozes Abramovic, ekonomista sa Stenforda, tvrdio je da,
ako dovoljno duboko kopamo po uzrocima nacionalnog bogat­
stva, doći ćemo do nečeg što možemo nazvati „nacionalnom spo­
sobnošću za organizaciju“. Dobili smo jasnu poruku d a je naša
nacionalna sposobnost za organizaciju zakazala kada je reč o re­
formi obrazovanja. Ja mislim d a je to takođe slučaj i kada je reč o
privrednoj politici, gde se susrećemo sa privrednom neutralnošću
i smirujućim učinkom nafte. Možda bi bilo korisnije da se usred-
sredimo na našu nacionalnu sposobnost za organizaciju umesto
što nastavljamo da se bavimo retorikom iz Hladnog rata o tome u
kojoj meri smo, i da li smo, poslednja država sovjetskog tipa.

Zabrinutost zbog bogatstva od nafte

Postoje tri brige koje prouzrokuje bogatstvo stečeno naftom.

Kao prvo, Norveška može neodgovorno da ga rasipa na stvari
koje ne stvaraju vrednost na dugi rok. Kao drugo, njegovo kori-
šćenje može stvoriti pritiske u privredi koji će dovesti do inflacije
i/ili viših renti (što je u suštini isti argument). Kao treće, posebni

68 Hattfjelldal je jedna od opština koje su bile uključene u skandal sa Te-

rom. - Prim. prev.

156
interesi mogli bi „uroniti slamčicu“ u naše zajedničko bogatstvo
i obogatiti se na štetu zajednice. Sve ove tri brige su legitimne.
Kada su zlato i srebro iz Amerike preplavili Španiju tokom XVI
veka, sve tri brige su se obistinile: Država je trošila toliko novca,
posebno na skupe ratove, d aje, dok je priliv zlata još bio na vr­
huncu, bila duboko u dugovima prema stranim bankama. Takođe
je fascinantno pratiti kako se veliki talas inflacije širio u Evropi
tokom više godina, kao cunami na usporenom snimku, sa epi­
centrom u Španiji. Privredne grane koje su posedovale političku
moć, veleposednici, izuzetno mnogo su zaradili na tome što su se
postarali da Španija ima monopol na prodaju visokotražene robe
u svojim kolonijama, poput maslinovog ulja i vina.
Da se to isto ne bi dogodilo i u Norveškoj, bogatstvo od nafte
mora se investirati u finansijsku štednju u inostranstvu. Uprkos
tome što se slažem sa spiskom potencijalnih problema, moje mi­
šljenje je da će lek koji smo sebi prepisali na dugi rok uništiti
norvešku privredu na isti način na koji je španska privreda uni­
štena: kroz deindustrijalizaciju, proces koji danas podrazumeva
i gubitak sektora usluga, koji je intenzivan po upotrebi znanja i
koji nastaje u simbiozi sa industrijom.
Tokom vekova koji su usledili nakon poplave zlata, tadašnji
ekonomisti opisivali su kako je nestala španska industrija, neka­
da vodeća u svetu, od proizvoda od gvožđa i čelika iz Toleda do
svile iz Barselone. Da bismo to razumeli, ključno je da vidimo
ne d a je novac korišćen i d a je neko dobio privilegije, već k o je
dobio privilegije i u šta je novac investiran. Potražnja za uljem i
vinom eksplozivno je porasla, ali je na strani ponude bilo potreb­
no dugo vreme da se poveća proizvodnja. Osim toga, javili su se
opadajući prinosi, jer je prvo iskorišćena najbolja zemlja, pa je
produktivnost opala. Trošenje novca i rast cena „svakodnevnih
potrepština“, ulja i vina, drastično je povećalo opšti nivo cena, i
španska industrija prestala je da bude konkurentna.
Zlato se prelivalo u one delove Evrope koji su preuzeli indu­
strijsku proizvodnju, i može se reći d a je poplava zlata iz Španije
po mnogo čemu finansirala industrijalizaciju Evrope. Finansijska
poplava pretvarala se u korisne realne investicije sa brzim tehno­

157
 loškim razvojem tek pošto je napuštala Španiju. „Knez Milana
ima mnogo više koristi od svoje industrije, nego što španski kralj
ima od svih svojih rudnika zlata“, rekao je italijanski ekonomista
Đovani Botero još 1588. godine. Njegovi savremenici, takode i
oni u Španiji, shvatali su ove mehanizme. Teško d a je ikada bilo
toliko dobrih analiza i toliko dobrih saveta, ali na osnovu kojih
niko ništa nije uradio, kao što je tada bio slučaj u Španiji.
Ja tvrdim da današnja ekonomska nauka u Norveškoj ne ra­
zume dovoljno dobro ove mehanizme. Tom naukom vladaju iste
ekonomske teorije koje su, u rukama Svetske banke i MMF-a,
dovele do katastrofalne deindustrijalizacije Rusije i mnogih ze­
malja u razvoju, i učinile ih siromašnijim nego što su bile pre
25 godina. To su teorije koje ne vide razlike između različitih
privrednih delatnosti, ne vide sinergije između njih, izgubile su
suštinske dimenzije vremena (istorije) i prostora (geografije), i
imaju veoma ograničeno razumevanje tehnologije i privrednog
rasta. Dok Švedska, Danska i Finska sve imaju evolucione/šum-
peterske ekonomiste, koji stvaraju protivtežu takvoj teoriji, mi
ih u Norveškoj nemamo. Zbog toga ćemo se i mi deindustrijali-
zovati; kao i Španija, ni mi ne uspevamo da finansijske prihode
pretvorimo u investicije u sopstveni proizvodni aparat. Iste eko­
nomske teorije koje su deindustrijalizovale nerazvijene zemlje
sada deindustrijalizuju i Norvešku.
Središnje mesto u verbalnim grafitima koji karakterišu tu ra­
spravu zauzimaju dva drska iskaza koje je bitno razumeti. Prvi
je „izabrati pobednike“, koji se u svakodnevnom govoru zove
doneti odluke i praviti prioritete. Nacionalna država ne mora to
da radi. Naime, u teoriji postoji anonimno „tržište“ koje se na sa­
vršen način stara za to. Međutim, izgleda da nikom ne smeta či­
njenica da se bogatstvom od nafte upravlja tako što neko svakod­
nevno, u ime države, „bira pobednike“ na veoma spekulativnom
finansijskom tržištu. Za državu, zarađivanje novca izborom po-
bednika na berzi postaje nešto plemenito, dok zarađivanje novca
izborom tehnologije, da bi se zatim nešto proizvodilo, postaje
vredno prekora. Naime, ako bi se finansijsko bogatstvo investi­
ralo u norveški proizvodni aparat, onda će uspešna privredna po­

158
 litika imati veoma nesrećnu posledicu da će neki vlasnici predu-
zeća moći da zarade na njoj. Oni se nazivaju „lovcima na rente“.
„Lovci na rente“ su ljudi koji zarađuju novac na odlukama koje
je donelo društvo. Izgleda d a je sasvim u redu što se, zbog načina
na koji je norveška država izabrala da upravlja bogatstvom od
nafte, gomila stranih preduzeća pojavljuje kao „lovci na rente“;
oni su, naime, anonimni pod nazivom „tržište“ . Ako bismo inve­
stirali u norveški proizvodni aparat, onda bi pobednici mogli da
budu identifikovani kao pojedinci. Svetska banka danas koristi
isti argument protiv vođenja industrijske politike u siromašnim
zemljama: neko bi mogao da se tako obogati.
Ako neko smatra d a je ovo zavera protiv privrede, koja poti­
če od „Instituta za socijalističku ekonomiju“, kako je taj institut
nekada nazvao njegov studentski časopis, onda grdno greše.69
U knjizi Mogućnosti za sve [Muligheter for alle], koju je izdao
savet stručnjaka Civita, a koji finansira privreda, koristi se iden­
tična retorika. U toj knjizi dve najodvratnije stvari koje postoje
jesu nacionalna država, koja je u stanju da pravi prioritete i do­
nosi odluke, naime, da izabira pobednike, te „lovci na rente“,
ljudi koji zarađuju novac na tome što je nacionalna država donela
neku odluku. Dakle, i ovde je reč o obožavanju zamišljene savr­
šene konkurencije.
Bogatstvo ne stvara neoklasična savršena konkurencija, već
dinamička nesavršena konkurencija. Prosto rečeno, „lov na ren­
te“ stvara bogatstvo. Stvaraju ga inovacije i rast produktivnosti,
koji pomoću privremenih monopola stvaraju „rente“ koje se ras-
podeljuju između kapitalista (profit), radnika (više plate) i države
(viša poreska osnova). Ovo doprinosi deflaciji, a ne inflaciji. Ta­
kve mehanizme pokrenulo je špansko zlato u ostatku Evrope, ali
ne i u Španiji. Stvarajući takve procese u norveškoj domaćoj pro­

69 U Norveškoj se za ekonomiju koristi (mada sve manje) i izraz socijalna

ekonomija, da bi se razlikovala od poslovne ekonomije. Institut za socijalnu
ekonomiju (2000. godine ime je promenjeno u Ekonomski institut), danas pri
Fakultetu za društvene nauke Univerziteta u Oslu, poznat je istraživački insti­
tut. Igra reći potiče od toga što je ovaj institut nekada imao jaku kejnzijansku i
socijaldemokratsku orijentaciju. - Prim. prev.

159
izvodnji, a ne finansirajući takve procese samo u drugim zemlja­
ma, možemo izbeći da se pridružimo Španiji i njenom zlatu.

Fond koji sputava

„Štednja za pojedinca i za društvo kao celinu dve su potpuno

različite stvari. One zapravo ne bi trebalo da se zovu isto, jer to
samo stvara zabunu ... Društvo kao cei ina može pokrenuti šted­
nju isključivo kroz organizaciju proizvodnje.“ Ovaj citat Ragna-
ra Friša, našeg prvog nobelovca iz ekonomije, koristim kao svoju
verziju izreke „Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti“
kada govorim o tome kako smo pogrešno investirali preveliki
deo našeg bogatstva od nafte u finansijska tržišta umesto u našu
realnu privredu. Nasuprot njemu stoje izjave Ministarstva finan-
sija da se državnom štednjom može upravljati „podjednako pro­
fesionalno koliko i najboljim privatnim bogatstvima“.
Frišov citat čvrsto je utemeljen na istom razumevanju ekono­
mije koje je imao i Džon Mejnard Kejnz, a finansijska kriza čini
daje danas lakše nego ranije objasniti zašto su Friš i Kejnz zapra­
vo bili u pravu. Pogledajmo norveški Naftni fond s dve tačke gle­
dišta: Ekonomski urednik Fajnenšal Tajmsa, Martin Vulf [Mar­
tin Wolf], pokazao je na jednom seminaru u Oslu 2008. godine
kako su mnoge države na svetu akumulirale ogromne devizne
rezerve, ne samo kroz nacionalne investicione fondove [Soverei­
gn Wealth Funds], kakav je i naš Naftni fond, već i kao obične re­
zerve strane valute. Visoke cene nafte nisu donele visoke prihode
samo Norveškoj. Brza računica pokazuje da neće proteći mnogo
godina pre nego što taj „globalni naftni fond“ dostigne podjed­
nako veliku vrednost kao berza u Njujorku. Istovremeno SAD
pokrivaju svoj džinovski deficit tako što stvaraju nova likvidna
sredstva koja odlaze u „štednju“, većinom u azijskim centralnim
bankama. Povrh toga, pokušaji da se reši finansijska kriza stvara­
ju ogromnu količinu novih likvidnih sredstava. U međuvremenu,
realna privreda nema nikakav poseban rast; posebno je primetno

160
da su realne plate u veoma mnogo zemalja - ne samo u SAD i
Latinskoj Americi - dostigle vrhunac tokom sedamdesetih godi­
na XX veka.
Ako u privredi imamo dve jabuke i dva zlatnika, cena jed­
ne jabuke biće jedan zlatnik. Ako broj zlatnika poraste, a realna
privreda ne - kao što se dogodilo tokom XVI veka, kada su zla­
to i srebro iz Meksika i Perua preko Španije preplavili Evropu
- vrednost zlatnika će opasti. Kada imamo četiri zlatnika i iste
dve jabuke, vrednost jabuka porašće u odnosu na zlatnike i mo-
raćemo da platimo dva zlatnika za svaku jabuku. Vrednost realne
privrede neće porasti, iako je količina novca porasla. Ako danas
udvostručimo broj „zlatnika“ a realna vrednost na berzi ostane
ista, cena zlatnika - drugim recima, novca - moraće da padne.
Dobićemo „inflaciju kapitalnih dobara“.
Isti problem može se posmatrati iz jednog drugog ugla, a re­
zultat će ostati isti. Ako sve zemlje štede, ali nijedna zemlja ne
traži tu štednju da bi je investirala, onda će štediše imati problem.
Neko mora raditi suprotno od štednje, neko mora da ne štedi.
Štednja koja nema parnjaka u investicijama, strogo gledano, nije
više štednja, već nešto što nas sputava - gomilanje. Gomilanje je
nešto što veverice rade ujesen. Orasi ne daju kamatu i ne umno­
žavaju se; čak suprotno, veverice moraju da računaju sa određe­
nim gubicima u svojoj „štednji“. Došli smo u situaciju koju bi
kejnzijanci definisali kao „višak štednje“ . Izgleda da svet ima
preveliki neto višak štednje. Iz oba ugla posmatranja - inflacije
kapitalnih dobara i viška štednje - čini se da će vrednost našeg
Naftnog fonda morati da opadne. Postoji rizik da smo napravili
„Državni fond koji sputava - Inostranstvo“ .
Čini se d a je Norveška novac od nafte uložila bez rizika. Dru­
ge nacije će se baviti razvojem znanja, tehnološkim i komerci­
jalnim rizikom. Mi smo investirali u preduzeća tek pošto su ona
postala solidna na berzi. Nije nam palo na pamet da smo time
doprineli sistematskom finansijskom riziku, i da su Friš i Kejnz
mogli biti u pravu.
Uvek mi je teško da objasnim kolegama iz inostranstva zašto
je Norveška stvorila toliku finansijsku štednju i investirala tako

161
mali deo svojih prihoda od nafte u realnu privredu, u ono što Friš
naziva „proizvodne investicije“. Mnogi su uvideli da se ono što
se zaista dogodilo, ne samo moglo već, na kraju krajeva, i mo­
ralo dogoditi. Jedno pitanje koje će buduće generacije verovatno
postavljati jeste zašto Norveška, sa svim svojim bogatstvom, nije
sebi obezbedila više od jednog tipa ekonomista. Uprkos svemu,
postoje različita shvatanja ekonomije; evolucioni (šumpeterski),
institucionalni, postkejnzijanski i istorijski pogledi, i svi bi oni
doprineli raznovrsnijoj raspravi. Mi ekonomisti stalno grešimo,
ali zemlje koje imaju različite ekonomske škole izbegavaju da
toliki broj ekonomista greši istovremeno.

Statoil i nacionalna država

U listu Nit Nošk Tidsskrift [Nytt Norsk Tidsskrift], Haral Nur-

vik70 [Harald Norvik] napisao je dobar pregled istorije Statoila i
uloge države kao vlasnika. Članak je napisao na osnovu svojih
predavanja u spomen na Arvida Brudersena71 [Arvid Brodersen],
i u njemu se više puta poziva na Maksa Vebera i nemačku aka­
demsku tradiciju iz koje je Brudersen potekao. Međutim, upravo
koristeći ideje iz te ekonomske tradicije, možemo uvideti neke
slabosti u Nurvikovom rezonovanju - one koje proističu iz „duha
vremena“ - i koje su važne zato što su od načelnog, a potencijal­
no i velikog praktičnog značaja za nacionalnu privredu.
Nurvik piše da „od kad smo za sobom ostavili samodržavlje,
legitimno je upitati k o je, odnosno šta je zapravo država“. Jedan
od načina da se na ovo teško pitanje odgovori jeste pretvarati se
da država ne postoji. Grubo posmatrano, upravo je to ono što

70 Haral Nurvik ( 1946—), norveški rukovodilac, koji se nalazio na više jav­

nih funkcija. Između ostalog bio je izvršni direktor Statoila od 1988. do 1999.
godine. Zauzimao je i više visokih pozicija u privatnom sektoru. Trenutno je,
između ostalog, predsednik upravnog odbora Telenora. - Prim. prev.
71 Arvid Brudersen, norveški sociolog, član norveškog pokreta otpora to­
kom Drugog svetskog rata, bivši predsednik UNESCO-a. - Prim. prev.

162
je engleska ekonomska tradicija nakon Dejvida Rikarda činila
u svojim analizama privrede: „Ne postoji društvo“ . Nemam ni­
kakvu osnovu da tvrdim da se Nurvik u tome slaže sa Margaret
Tačer, ali on ipak ne daje zadovoljavajući odgovor na sopstveno
pitanje. „Država“ ima nekakve veze sa grupom ljudi koji dele
neku teritoriju. Za Maksa Vebera, suštinski zadatak države jeste
monopol na upotrebu sile.
Kada se Nurvik 1946. godine rodio u Vadseu na, u ratu ra­
zorenoj, Finmarskoj visoravni, zajednički interes Norvežana i
nacionalne države bio je većini sasvim jasan i krvavo ozbiljan.
Mnogi su poginuli da bi ga zaštitili. Statoil takođe ima nekakve
veze sa državnim interesima. Možemo se zapitati zašto je nor­
veška skupština odlučila da delimice privatizuje Statoil, dok je
general Pinoče [Pinochet] odlučio da ne privatizuje ni najmanji
deo čileanskih državnih rudnika bakra, kojima upravlja preduze-
će CODELCO, koje je najveći svetski proizvođač bakra, i koje
predstavlja džinovski izvor prihoda, i obezbeđuje 20% izvoza
Čilea, i ima rezerve bakra za 200 godina. Strateški značaj naf­
te za Norvešku uporediv je sa značajem bakra za Čile. Drugim
recima, kako je većina u skupštini završila „udesno“ od vojnog
režima generala Pinočea?
Počevši od knjige iz 1588. godine, Della Ragion di Stato (što
se otprilike može prevesti kao „О državnim interesima“) autora
Đovanija Botera, razvila se literatura koja se bavi legitimnim in­
teresima nacionalne države. Jedan od njenih suštinskih elemena­
ta jeste državna politika koja stvara i održava bogatstvo, dakle,
privredna politika. Državni interesi mogu se ticati i manjih stvari.
Jedne italijanske novine iskoristile su pojam Ragion di Stato da
bi objasnile svojim čitaocima zašto prestolonaslednik Španije
nije imao pravo da se oženi svojom norveškom devojkom.
Liberalizam je nastao krajem XVIII veka, delimice kao
pobuna protiv svih ograničenja koja su „državni interesi“ na­
metnuli tokom vremena. Međutim, bitno je uvideti da postoje
dva tipa liberalizma - nacionalni projekat i kosmopolitski pro-
jekat. Sa ekonomistom Dejvidom Rikardom, liberalna ekono­
mija postala je kosmopolitski projekat. Prave se modeli svetske

163
privrede zasnovani na državama koje međusobno razmenjuju
sate rada. Pošto su njegovi sati rada kvalitativno isti, Englez
Rikardo mogao je da napravi model u kome slobodna trgovina
automatski stvara ekonomski sklad. Time su nestali ekonomski
državni interesi.
Međutim, sve suverene države izvan Engleske odbacile su
Rikardov kosmopolitski liberalizam. Nacionalistima koji su
imali realno shvatanje, kao Fridrih List u Nemačkoj i Đuzepe
Macini [Giuseppe Mazzini] u Italiji, bilo je jasno d a je naciona­
lizam samo neophodan korak ka ujedinjenoj Evropi, a za Lista i
ka globalnoj slobodnoj trgovini, ali tek pošto se sve zemlje prvo
industrijalizuju. Italijani razlikuju dva pojma: liberalismo, kao
političku ideologiju, koja je u praksi često pragmatična, i libe-
rismo, kao ekonomsku politiku, koja dogmatski prati Rikardove
naslednike i u dobru i u zlu. Posle 1848. godine liberalizam je
dominirao nad liberizmom i u Norveškoj i u Evropi.
Tokom četrdesetih godina XIX veka, komunizam se pojavio
kao ozbiljan novi kosmopolitski projekat, i postao je suprotni pol
u odnosu na kosmopolitski liberizam. Ali, i komunizam se vre­
menom razvodnio u odnosu na svoj izvorni kosmopolitski proje­
kat, pa smo dobili nacionalne socijaldemokratske stranke. Teško
da je slučajno što je ekstremni nacionalizam - nacionalsocijali­
zam - postao najjači u „odocnelim nacijama“ Evrope, Nemačkoj
i Italiji, koje su poslednje politički objedinjene, koje su bile siro­
mašne sredinom XIX veka, i koje su se suočavale istovremeno s
dvema kosmopolitskim ideologijama.
Trijumfalizam posle pada Berlinskog zida po prvi put je po­
sle dugo vremena vratio liberizam kao kosmopolitsku ideologiju
glavnog toka. On je doneo više iluzija koje su se sada pokazale
kao kratkotrajne: Tačerka je proglasila „kraj društva“, Frensis
Fukujama [Francis Fukuyama] proglasio je „kraj istorije“, Keni-
či Omae [Kenichi Ohmae] i drugi proglasili su „kraj nacionalne
države“, a hor ekonomista proglasio je da je tržište mašina koja
će stvoriti globalni sklad.
Da se vratimo na Statoil. Istorija uloge norveške države u
našoj avanturi sa naftom može se posmatrati kao školski primer

164
onoga šta država treba da radi. Prvo je usledila jaka zaštita nove
privredne grane, da bi ona mogla da se razvije i na kraju stane na
sopstvene noge, što „tržište“ ne bi bilo u stanju da samo uradi.
Zatim se država povukla kada je postala suvišna i investirala je
sredstva u nove rizične projekte. Uloga države kao babice po­
sebno je važna kada neki sektor zahteva veliki kapital i mnogo
znanja, kao što je to slučaj sa naftom.
Priča o Statoilu, međutim, nalazi se na našoj skiciranoj vre­
menskoj liniji sa velikim ideološkim promenama, i ne može se
u potpunosti razumeti ako ne uzmemo u obzir te promene. Ono
što izgleda kao razumna izgradnja i kasnije postepeno povlačenje
države, u podjednakoj je meri proizvod ideološkog pomeranja. U
odnosu na Statoil, ovo pomeranje je veoma primetno. Na primer,
favorizovanje nacionalnog naftnog sektora, oko čega su se tokom
sedamdesetih godina prošlog veka slagale sve stranke, kasnije je
zabranjeno dogovorom u STO, za koji je Norveška glasala uz
minimalnu političku raspravu. Da smo naftu pronašli tek sada,
ne bismo mogli da ponovimo ono što smo uradili sedamdese­
tih godina. Paradoksalno je da smo u praksi osigurali da nijedna
država, kada u budućnosti bude želela da osigura svoj udeo u
eksploataciji prirodnih resursa, ne može ponoviti mudre odluke
koje smo sami doneli. Činjenica da smo „povukli merdevine za
sobom“ verovatno nije ciničan državni potez da bi Statoil mogao
svugde da se pojavi kao investitor, već je jednostavno reč o ideo­
loškoj promeni.
Privatizacija Statoila poklopila se sa vrhuncem liberizma
tokom devedesetih godina prošlog veka. Rikardo i njegova po­
ruka o kosmopolitskom skladu koji tržište stvara preovladala je
duž celog ekonomsko-političkog spektra u Norveškoj. Ako se
krećemo samo duž jednodim enzionalne linije, koja se proteže
sa leve na desnu stranu, onda može izgledati kao da i Pinoče
pripada skladu koji tržište stvara. To je greška. Dok sam bio
veoma mlad, radio sam za Konferenciju Ujedinjenih nacija o
trgovini i razvoju [United Nations Conference on Trade and
Development - UNCTAD] u Čileu i pod Aljendeom [Allende]
i pod Pinočeom, i potrudio sam se da pročitam šta je Pinoče

165
pisao, na prim er tekstove Vojna geografija (1957) i Geopoli­
tika (1986). Prilikom razmene zatvorenika sa Argentinom to­
kom „Prljavog rata“, moglo je izgledati kao da je Pinoče deo
desničarskog kosmopolitskog projekta. M eđutim, njegovi uputi
na, između ostalog, Lebensraum pokazuju da je on pripadao
najm anje simpatičnom delu nacionalnog projekta, a Argentin­
ci se nisu začudili kada im je susedna „zem lja u obliku noža“
(pogledajte kartu) zabila nož u leđa stajući na stranu Engleske
tokom Foklandskog rata/rata na Malvinima. Za razliku od eko­
nom ista iz devedesetih godina prošlog veka, Pinoče je razumeo
značaj moći.
Kakve ovo ima veze sa Statoilom? Moja poenta je da je
moguće d a je Pinoče imao dugoročniju perspektivu i bio manje
naivan nego Norveška usred trijumfalizma tokom devedesetih
godina. Ako smo malo manje naivni nego što smo bili sredinom
devedesetih, moramo pretpostaviti da se ono što se dogodilo u
XX veku, može ponoviti i u XXI veku. Jednostavno, XXI vek će
možda imati puno zajedničkog sa svetom kakav je bio pre Hlad­
nog rata, u kome su nacionalne države i nadnacionalne grupacije
vodile geopolitiku.
Ovo je scénario u kome bismo mogli da zažalimo što smo
delimice privatizovali Statoil. Sledeći primer uzeo sam iz pre­
davanja jednog inženjera koji radi u Statoilu, a koje je održao
za kolege sa Univerziteta za tehničke i prirodne nauke Norve­
ške. Jednom kada izađemo na berzu, manjinski deoničari imaju
pravo da zahtevaju da Statoil maksimizira profit ne obazirući se
na Boterove državne interese. Ako se rukovodioci preduzeća na­
laze u situaciji u kojoj su okruženi novčanicama od 200 kruna i
novčanicama od 100 kruna, mogu biti tuženi ako ne pokupe prvo
sve novčanice od 200 kruna. Zamislimo situaciju u kojoj Statoil
može da bira između dva isplativa projekta, jednog u Nigeriji
(novčanica od 200 kruna) i jednog malo manje isplativog u Nor­
veškoj (novčanica od 100 kruna). Recimo da nacionalna država
Norveška želi da vadi više nafte, ali d a je isplativost u Sevemom
moru takva da sva komercijalna preduzeća biraju da vade naf­
tu na drugim mestima gde je to isplativije. Inženjer iz Statoila

166
kvantifikovao je potencijalni gubitak na milijarde kruna. Da smo,
kao nacionalna država, imali prava da dajemo uputstva Statoilu
na isti način na koji Čile ima pravo da to radi sa CODELCO-m,
mogli bismo dobiti prihode i radna mesta za koje bi nas „tržište“
prevarilo.
Što se mene tiče, ja bih tu, osim komercijalne, dodao i dimen­
ziju političke moći. Nije teško zamisliti situaciju u kojoj bi se
našli u geopolitičkom sukobu u kome bi neka država, sa kojom
smo u sukobu, posedovala deonice u Statoilu i postala neugodan
manjinski deoničar. Moja glavna poenta jeste da ekonomija, koja
radi sa pretpostavkama koje podrazumevaju da moć ne postoji,
ne srne zadržati ekskluzivno pravo na javnu raspravu. U XIX
veku, ekonomisti iz kontinentalnog delà Evrope shvatili su da
je Rikardova teorija trgovine sredstvo da Engleska zadrži svoju
poziciju kao jedina industrijska zemlja na svetu - deo sukoba
moći. Ovo tumačenje danas je veoma strano svim rikardovcima
preko celog političkog spektra. To nas čini ranjivim u odnosu na
ljude poput Pinočea.
Međutim, najveći problem je u tome što nismo iskoristili
prihode od nafte da razvijemo nove izvore energije, umesto da
samo brišemo prašinu sa starih. Mogli smo da strateški iskori­
stimo Statoil da se industrijski približimo novim održivim izvo­
rima energije: vetru, talasima, velikim toplotnim pumpama na
moru ili pogonima na osmozu. Velika nesigurnost kod takvog
razvoja zahteva veoma dugoročan kapital koji je spreman da
rizikuje. D a je nacionalna država Norveška dala više novca in­
ženjerima, a manje mešetarima, mogli smo uraditi nešto i za
okolinu i za buduće generacije.

Štednjom do bede

Zbog toga bismo mogli da napišemo sledeće pismo:

167
 Poštovano Ministarstvo finansija, čelični trougle72 i drugi ču­
vari naše ekonomske vrline,
Klanjamo se iz dubokog poštovanja zato što ste uspeli da
sprečite da naša domovina upadne u ekonomski jarak tako što
bi rasipnički bacila bogatstvo od nafte na potrošnju i gluposti. U
svetu ima puno primera takvog ponašanja, i vi zato zaslužujete
međunarodne pohvale za svoje delo. Ali, da li biste istovreme­
no, molim vas, mogli da se okrenete i pomognete da pomerimo
državu sa ivice jarka na suprotnoj strani, onog koji nastaje zbog
nedovoljno investicija i nedostatka interesovanja za državu kao
dinamičan proizvodni sistem?
Rasprava o bogatstvu od nafte blokirana je dvama argumen­
tima koji u samoj suštini predstavljaju jeftinu retoriku. Prvi jeste
da se sve investicije iz prihoda od nafte, sa izuzetkom među­
narodne finansijske štednje, označavaju kao „potrošnja“ . Drugi
jeste činjenica o kojoj se malo govori, a to je da je Naftni fond
u stasaloj dobi prekršten u „penzioni fond“, u kome je individu­
alna vrlina štednje uzdignuta na nacionalni nivo. U neko drugo
vreme, kada su ekonomisti još uvek bili više zainteresovani za
proizvodnju nego za finansije, Ragnar Friš, naš prvi nobelovac
iz ekonomije, imao je potpuno drugačije mišljenje o tome kako
neka država treba da štedi, koje sam već citirao.
Frišovu perspektivu danas je u potpunosti udavila jedna od
cikličnih promena mode u ekonomiji. Poslednji UNCTAD-ov
izveštaj o najsiromašnijim zemljama na svetu - Razvijanje pro­
izvodnih kapaciteta [Developing Productive Capacities] - osta­
vio je po strani trgovinu i finansije i fokusirao se na proizvodnju.
Možemo se nadati da će taj trend brzo stići i do nas, ali malo šta
ukazuje da će se to zaista dogoditi.
Naše bogatstvo od nafte toliko je veliko da smo primorani
da imamo i finansijsku štednju u inostranstvu. Međutim, dileme
o kojima govorim nećemo rešiti ako izaberemo neku brojku iz

72 Ovo je popularan naziv za udruženje poslodavaca, savez sindikata i dr­

žavni aparat koji pregovorima odlučuju o platama i uslovima rada i tim odlu­
kama utiču na druge odluke. Taj izraz koristi se i za druge slične odnose moći.
- Prim. prev.

168
fmansijske privrede. Ne postoji ništa što govori daje koristiti 4%
samo po sebi odgovorno.73 Da naše bogatstvo od nafte pripada
malom Islandu, moglo bi biti neodgovorno koristiti toliki deo.
Sposobnost proizvodnje da upije sredstva morala bi da bude naj­
važniji ograničavajući činilac, a inflacija je dobro merilo za nju.
Na televiziji smo opet videli trik ranijeg ministra finansija,
Karla Ejrika Šet-Pedersena74 [Karl Eirik Schjott-Pedersen], koji
tvrdi da čaša, koja je puna, počinje da se preliva ako nastavimo da
nešto sipamo u nju. To je možda genijalna metafora ako u glavi
imamo statički model ravnoteže. No, ljudi sa drugačijim obrazo­
vanjem imaće ideju da možemo da investiramo u novu tehnologiju
i napravimo veću čašu. Nova tehnologija stvara deflaciju, ne infla­
ciju. To mogu da vide svi koji su u poslednjih deset godina redov­
no kupovali kompjutere ili plaćali let do Londona. Genijalni uvid
Alana Grinspena, predsednika američke centralne banke, jeste što
je, kada su početkom devedesetih godina svi govorili o opasnosti
od inflacije, shvatio da se situacija promenila. Dok se većina držala
tumačenja stvarnosti iz sedamdesetih godina prošlog veka, Grin-
spen je ponovo otkrio ekonomistu Jozefa Alojza Šumpetera i rekao
da, ako se svet, kao što je tada bio slučaj, nalazi u periodu sa brzim
tehnološkim razvojem, onda je moguće dodati još goriva privredi,
a ne izazvati inflaciju. Danas uvoz iz Kine takođe doprinosi tome.
Preterana potrošnja i rasipničko bacanje novca predstavljaju
jedan jarak, a nedovoljne investicije u proizvodnju drugi. Uopšte
nije komplikovano razumeti ovaj drugi jarak. Za njega imamo
i narodnu izreku: „štednjom do bede“. Nije slučajnost da ćemo
štedeti do bede upravo u one tri oblasti čiji značaj i vrednost da­
našnji ekonomski modeli ne uviđaju. Ono što su zapravo dugo­
ročne investicije, predstavlja se kao daje reč o čistim troškovima:
znanje, novi izumi i infrastruktura. Dugo je glavni tok ekonom­
ske misli, a sa njime i političari, bio u stanju da stvori ravnotežu

73 Dok se najveći deo novca od nafte nalazi u Naftnom fondu, jedan mali
deo (nekoliko procenata) koristi se u druge svrhe. Koliki deo novca treba kori­
stiti, i za šta, deo je političke rasprave u Norveškoj. - Prim. prev.
74 Karl Ejrik Šet-Pedersen ( 1959—), norveški socijaldemokratski političar,
ministar finansija od 2000. do 2001. godine. - Prim. prev.

169
 između korišćenja modela i opšteg zdravog razuma i istorijskog
iskustva. Ova ravnoteža sada se stalno remeti na štetu iskustva i
zdravog razuma.
Naš najveći problem jeste nedostatak raznovrsnosti u na­
šoj ekonomskoj nauci. Suprotnost raznovrsnosti poznata je kao
ograničenost. Nedostatak raznovrsnosti u idejama automatski
prerasta u nedostatak različitih političkih izbora. Trebalo bi da
više investiramo u istraživanje i znanje. S tačke gledišta udela u
BDP-u, mi istražujemo otprilike upola manje nego naši najbolji
susedi. Mogli bismo, na primer, da investiramo u rešenje Alchaj-
merove bolesti, ali smo toliko egoistični da ne želimo da delimo
rizik koji ide sa razvijanjem novog znanja. Norveška investira tek
kada je neka ideja stigla do tržišta deonica. Trebalo bi da šaljemo
više studenata u inostranstvo, tako da mi dobijemo znanje, a dru­
ge zemlje inflaciju. Trebalo bi da investiramo u početni kapital i
da svesno gradimo skup norveških vlasnika. Trebalo bi više da
investiramo u infrastrukturu. To bi stvaralo deflaciju, jer bi sma­
njivalo troškove norveških preduzeća i pojedinaca. Kao i kada
smo gradili prugu do Bergena,75 radna snaga može se uvesti.
Da ilustrujem izbor pred kojim se nalazimo. Recimo daje naš
cilj da buduće generacije mogu da koriste prugu kroz Trendelag.76
Postoje dve moguće strategije. Možemo kupiti vozne karte, na pri­
mer za 10 milijardi kruna, i staviti ih u siguran sef, da bi mogli
da ih poklanjamo našim naslednicima tokom sledećih 100 godina.
Alternativa bi bila da investiramo 10 milijardi kruna da moderni-
zujemo prugu kroz Trendelag do tehnološkog standarda pmge do
Gardermuena.77 Prva strategija je primer finansijske štednje, druga
je primer štednje koju država investira u sopstveni proizvodni apa­
rat. Nafta će na kraju postati prirodna katastrofa, jer u Norveškoj
previše primenjujemo prvu, a premalo drugu strategiju.

75 Pruga od Osla do Bergena na zapadnoj obali, građena oko smene pret­

hodna dva veka. - Prim. prev.
76 Južni i severni Trendelag [Trendelag], okruži u srednjoj Norveškoj. -
Prim. prev.
77 Pruga do aerodroma Gardermuen [Gardermoen] blizu Osla najmoderni­
ja je norveška pruga. - Prim. prev.

170
 KRIZE IISTORIJSKE PREKRETNICE

Finansijska kriza pokazala nam je koliko današnja ekonom­

ska teorija može suštinski da pogreši. Ali, pomislite, šta ako eko­
nomija ne greši samo kada je reč o finansijskoj krizi? Šta ako
podjednako greši i u drugim oblastima - na primer, kada je reč
o slobodnoj trgovini za Afriku i druge siromašne zemlje? „Čak i
najbolji ekonomisti na svetu mora da su do sada otkrili d a je ...
finansijska kriza ... stigla, a d a je oni nisu ni primetili“, napisao
je pre koji dan Jens Stoltenberg.78 On govori o ljudima koji su
najbolji svetski ekonomisti u onoj školi ekonomije kojoj i sam
pripada - neoklasičnoj standardnoj ekonomiji. Ekonomisti koji
su uvideli d a je finansijska privreda postala piramidalna igra koja
se morala završiti kolapsom, pripadaju, za razliku od norveških
ekonomista, drugoj školi, naime postkejnzijancima. Po meni, oni
su pokazali da su „najbolji na svetu“ . Jedan od njih je američki
ekonomista Jan Kregel, koji je sada dobio zadatak da napiše pre­
poruke koje je dala Komisija stručnjaka za reformu međunarod­
nog monetarnog i finansijskog sistema [Commission of Experts
on Reforms of the International Monetary and Financial System],
a koju su osnovale Ujedinjene nacije. Kregel je jedan od članova
mreže Drugi Kanon [The Other Canon] (www.othercanon.org),
koja promoviše ekonomiju zasnovanu na empirijskom znanju
stečenom proučavanjem istorije, a ne na modelima zasnovanim
na fizici.
Kako je tako mnogo ekonomista moglo da ne primeti da će
doći do finansijske krize, dok su drugi, kao Kregel, jasno videli
da se ona ubrzo mora desiti? Odgovor je u tome što se, počev od
polovine sedamdesetih godina XX veka, ekonomija sve više pre­
tvarala u ideologiju, a sve manje bila nauka. Komunistička utopi­

78 Jens Stoltenberg (1959-), norveški političar, predsednik Radničke stran­

ke i premijer Norveške 2000-2001. godine i zatim od 2005. godine i nadalje.
- Prim. prev.

171
ja u kojoj je svi trebalo da rade prema sposobnostima, a dobijaju
prema potrebama, dobila je parnjaka u međunarodnoj teoriji tr­
govine u kojoj bi trgovina trebalo da sve ljude učini podjednako
bogatim. Ekonomija je stvorila svoje metafore koristeći fiziku iz
osamdesetih godina XIX veka zasnovanu na ravnoteži, i, kao što
možemo i pretpostaviti, njene teorije, zasnovane na pretpostavci
da privreda teži ravnoteži, nisu pogodne da se objasni sistem koji
je sve više u neravnoteži. Rečenica „Odgovor je tržište, a šta je
pitanje?“, označila je neoliberalizam nastao tokom osamdesetih i
devedesetih godina. Renato Ruđero, direktor Svetske trgovinske
organizacije, tvrdio je da će slobodna trgovina osloboditi „bez­
granični potencijal privrede da izjednači odnose između zema­
lja“ . Dobili smo neoliberalnu utopiju u kojoj će zemlja inokosnih
seljaka postati podjednako bogata kao zemlja inženjera, samo
ako se uključi u slobodnu trgovinu. Sumanutost na finansijskim
tržištima ima u potpunosti svoju paralelu u teoriji trgovine koju
praktikuje STO.
Postkejnzijanci poput Kregela drže se Džona Mejnarda Kejn-
za (1883-1946), koji je spasao svet od finansijske krize tokom
tridesetih godina XX veka. Međutim, kako je neoliberalizam na­
predovao, Nobelove nagrade počele su da se dodeljuju ekonomi­
stima koji su „dokazivali“ d a je Kejnz pogrešio: tržište će rešiti
sve probleme. Postkejnzijanaca nema mnogo, jer su manje-više
bili primorani da žrtvuju karijeru zbog svojih ubeđenja. Članci
koji ne koriste „ispravne“ metode analize, a osim toga i zastupaju
ideje koje kritikuju tržište, ne objavljuju se u pravim časopisima,
i zato je njihovim autorima teško da dobiju posao na najboljim
univerzitetima. Ni drugi po redu najbolji univerziteti nisu imali
hrabrosti da ih zaposle, jer oni pokušavaju da kopiraju najbolje.
Sistem podsticaja u ekonomskoj nauci već je dugo takav da eko­
nomisti lako bivaju primorani da biraju između relevantnosti i
karijere.
Ono što je zanimljivo u kontekstu međunarodne pomoći jeste
što je Kejnz, za koga se pokazalo da je bio u pravu kada je reč
o finansijskim krizama, takođe imao veoma jasne preporuke za
siromašne zemlje kako da vode trgovinsku politiku. To se jasno

172
vidi u članku u kome daje savete tada siromašnoj Irskoj, koja je
nešto pre toga uspela da se otrgne od Engleske, svog kolonijal­
nog gospodara.
Članak počinje ovako: „Kao Englez, odgajan sam da poštu­
jem slobodnu trgovinu ne samo kao ekonomsku doktrinu u koju
racionalna i obrazovana osoba ne može da sumnja, već skoro kao
moralni zakon. Odstupanja od nje smatrao sam i idiotizmom i
skandalom. Još uvek sam 1923. godine mogao da napišem d a je
slobodna trgovina zasnovana na fundamentalnim 'istinam a’...“ .
Međutim, velika stvar kod Kejnza jeste ta što je bio voljan da
ponovo razmisli o svojim analizama kada bi dobio nove činje­
nice. Nedavno smo, kada je bivši guverner američke centralne
banke Alan Grinspen priznao da je ideologija u koju je verovao
poslednjih 40 godina bila pogrešna, videli još jedan takav primer.
Kasnije u članku, Kejnz objašnjava da sve zemlje moraju imati
industrijski sektor:

„ I z to g ra z lo g a , g a jim s im p a tije p r e m a o n im a k o ji ž e le d a m i-
n im iz ira ju , a n e m a k s im iz ir a ju , is p r e p le ta n o s t iz m e đ u z e m a ­
lja . I d e je , z n a n je , n a u k a , g o s to p r im s tv o , p u to v a n ja , to s u s tv a r i
k o je p o s v o jo j p riro d i tr e b a d a b u d u m e đ u n a ro d n e . A li, n e k a
r o b a b u d e d o m a ć a k a d a j e t o r a z u m n o i m o g u ć e , i, p r e s v e g a ,
n e k a b a n k a r s k i s e k to r u s v e m u b itn o m b u d e n a c io n a la n . A li,
is to v re m e n o , o n i k o ji ž e le d a o s lo b o d e n e k u z e m lju o d n je n ih
is p r e p le ta n o s ti m o r a ju to u č in iti v e o m a p o la k o i p a ž ljiv o . T o
n e tr e b a r a d iti ta k o š to ć e s e iš č u p a ti k o r e n i, v e ć ta k o š to ć e se
b iljc i p o la k o p o m a g a ti d a ra s te u d ru g o m p r a v c u .“

Kejnzove ideje u potpunosti se poklapaju sa ekonomskom

tradicijom starom više stotina godina, koja tvrdi da zemlja ne
može postati bogata ako nema sektor sa ekonomijama obima,
drugim recima, industriju. Ako pogledamo poslednjih 500 godi­
na, ljudi su zapravo samo u kratkim periodima - kao što je onaj
od osamdesetih godina XX veka do danas - smatrali da je slo­
bodna trgovina „moralni zakon“, kako je to Kejnz opisao, a što
je bila uobičajena teorija kolonijalnih gospodara, kakva je bila
Engleska u kojoj je Kejnz odrastao. Pre nekoliko dana, Fajnen-
šal Tajms objavio je članak sa naslovom „О, Kejnze, samo da si

173
sada ovde“. Sada, kada svet pokušava da spase realnu privredu
od finansijske krize, ubeđen sam da će opet pronaći Kejnzove
savete siromašnim zemljama koji se odnose na industrijsku poli­
tiku. Međutim, ne smemo izgubiti iz vida da se, od kada je Kejnz
pisao, desio tehnološki razvoj koji je učinio da zemlje moraju da
kupuju više robe jedna od druge nego što je to bio slučaj tokom
tridesetih godina XX veka. Moguće je da su neke zemlje, poput
SAD, tada pogoršale svetsku krizu, jer su previše štitile svoju
industriju. Međutim, to ne remeti suštinski uvid: Najbolja pomoć
koju možemo pružiti siromašnim zemljama jeste da razvijemo
njihovu proizvodnju tako da i one izgrade industrijski sektor.
Ono što danas radimo u prevelikoj meri predstavlja ono što ja
nazivam „palijativnom ekonomijom“: pokušavamo da lečimo
simptome siromaštva, ali ne rešavamo uzroke, koji se nalaze u
proizvodnoj strukturi siromašnih zemalja.
Jedan od uzroka je taj što je razvojni aspekt u velikoj meri
nestao iz rasprave o pomoći siromašnim državama. Ekonomisti
poput Džefrija Saksa i Pola Kolijera - koji su odgovorni za neus-
pelu politiku globalizacije - uprkos tome nisu izgubili svoj status
gurua. To pokazuje da oni - za razliku od Kejnza - ne razumeju
šta čini glavnu razliku između siromašnih i bogatih zemalja. To
je kao da smo vođi Huna, Atili, odgovornom za sva razaranja,
dali da vodi obnovu. Stvari su pošle naopako i izgubili smo puno
vremena zbog pogrešnog fokusa.
Američki ekonomista Robert Frenk opisuje tržišta na kojima
„pobednik dobija sve“. Sada, kada pokušavamo da spasimo svet
od finansijske krize, videćemo da svetska privreda može funk-
cionisati kao tržište na kome pobednik dobija sve u smislu da
će mnoge zemlje biti u opasnosti da im industrijski sektor bude
uništen. Iz iskustva sa neoliberalizmom znamo da su u zemlja­
ma koje su izgubile svoj industrijski sektor - od Mongolije do
Perua - realne plate istovremeno prepolovljene. SAD su jedna
od zemalja čijem industrijskom sektoru preti opasnost i verovat-
no ćemo doživeti da će mnoge zemlje pokušati da spasu svoje
sektore zasnovane na znanju kroz subvencije i trgovinska ogra­
ničenja. Međutim, to se može uraditi na način koji je od koristi

174
za sve. Na primer, posle Drugog svetskog rata uspeli smo da se
dogovorimo oko protekcionističke politike koja je omogućila da
sve evropske zemlje izgrade industriju pre nego što su se otvorile
za međusobnu slobodnu trgovinu. Takav proces moguće je po­
noviti, a u protekcionističkom talasu, koji će verovatno uslediti,
i siromašne zemlje moraju dobiti pravo da učine svoju privredu
raznovrsnijom i da se otrgnu od jednostrane zavisnosti od pro­
izvodnje sirovina. Moramo ponovo otkriti Kejnza, ne samo kao
čoveka koji je spasao svet od krize tridesetih godina, već kao
čoveka koji je siromašnim zemljama davao ispravne savete o tr­
govinskoj politici.

Svet na socijalnoj pomoći?

Ovo pišem u januaru 2009. godine, dakle, na početku nove

godine. A nova godina donosi pobožne misli o miru na Zemlji,
demokratiji i drugim institucijama za koje bismo rado želeli da
ih ima više po svetu. Ova plemenita želja je srodna s više sva­
kodnevnim izrazom „Želim ti da brzo ozdraviš“, koji koristimo
kada je neko bolestan. Reč je o želji koja niti sadrži, niti poziva
na bilo kakvu analizu toga kako stići od rata do mira ili od bolesti
do zdravlja. To je sasvim moguće iskrena i dobronamerna želja,
ali ipak želja bez dijagnoze, i zbog toga bez mogućnosti da pre­
piše lek.
Pored „Želim ti da brzo ozdraviš“, naša civilizacija razvila
je veliki broj zanimanja koja su specijalizovana da ljude održe
zdravim: Imamo i preventivnu medicinu, i kurativnu medicinu i
- kada izlečenje više nije moguće -palijativnu medicinu koja od­
stranjuje bol, ali bez nade za izlečenje. Takođe imamo zanimanja
koja se bave mirom i demokratijom, i nema nikakve sumnje da
ekonomski odnosi utiču na njih. Ipak, odnos ekonomske nauke
prema miru i ratu sasvim je drugačiji nego sto je odnos medicine
prema bolesti i izlečenju. Ekonomija, onako kako se praktikuje u
svetskoj privredi, pretpostavlja da će tržišni mehanizam stvoriti

175
mir i trpeljivost tako što ćemo „iskoristiti bezgranični potencijal
privrede da izjednači odnose između zemalja i regiona“, kako je
to rekao Renato Ruđero, prvi generalni sekretar STO. Tržište će
stvoriti sklad koji bi trebalo da čini temelj mira, demokratije i bo­
gatstva. Recima engleskog ekonomiste Lorda Lajonela Robinsa:
ekonomija je učenje o skladu. Iako postoji puno toga što ukazuje
na suprotno, ekonomija ipak ne uspeva da se ujedini oko bilo
čega drugog u praktičnoj politici.
Zbog toga, tržišne sile su jedini ekvivalent preventivnoj me­
dicini ili lekovima koga ima današnja međunarodna privreda.
Međutim, poslednjih godina svedoci smo eksplozivnog rasta ne­
čega što se teško može nazvati ikako drugačije osim palijativnom
ekonomijom. Posle više decenija neuspešnih pokušaja da se stvori
zdrav rast u siromašnim zemljama kroz niz „decenija razvoja“ -
istih decenija koje se u Latinskoj Americi nazivaju „izgubljenim
decenijama“ - dobili smo Milenijumske ciljeve razvoja.
Tim ciljevima su ambicije za razvoj siromašnih zemalja dra­
stično smanjene u korist ublažavanja njihovih patnji. Neki od nas
smatraju d a je ovo priznanje poraza, jer su ambicije za rešavanje
siromaštva skoro potpuno nestale. Evropa se industrijalizovala,
otarasila se malarije koja je nekada postojala veoma daleko na
njenom severu, čak na Kolskom poluostrvu, i bila je u stanju
da otplati svoj strani dug. Afrika će dobiti mreže protiv komara­
ca i brisanje duga. To su čista palijativna sredstva. Državi poput
Ugande, u kojoj već više od polovine budžeta potiče od strane
pomoći, treba da se prenese još više sredstava. Da povučem para­
lelu sa domaćom raspravom o socijalnoj pomoći: Evropa je iza­
brala rešenje kroz rad, a Africi se nameće rešenje kroz pomoć.
Kako onda možemo stvoriti mir, bogatstvo i demokratiju?
Tople želje i Hladni čekovi iz inostranstva nisu dovoljni. Da bi
razumeli kako institucije nastaju, ekonomisti iz vremena pro-
svetiteljstva gledali su gde su se one prvi put pojavile. Ako kori­
stimo taj pristup, videćemo da su se demokratija, pravna država
i opšte bogatstvo prvo pojavili u italijanskim gradovima drža­
vama i u holandskoj republici, a kasnije i u Engleskoj. Tadašnji
ekonomisti shvatili su da postoji tesna veza između demokratije,

176
 bogatstva i određenog tipa privredne strukture. Sve bogate i de­
mokratske države imale su a) visok nivo podele rada, b) veliki
manufakturni i industrijski sektor i c) u njima politička moć nije
bila u rukama proizvođača sirovina. Države sa velikim zemljiš­
nim posedima i proizvodnjom sirovina imale su feudalne i ne­
demokratske društvene strukture. Oni koji su posećivali Vene­
ciju, Đenovu i Holandiju, otkrili su d a je nedostatak obradivog
zemljišta stvorio specifičnu privrednu strukturu koja je stvorila
demokratiju. Ovo se smatralo opštim zdravorazumskim shva-
tanjem tokom XVIII veka. Ljudi su mogli da uživaju u slobodi
samo u raznovrsnom životu u gradu. „Gradski vazduh osloba­
đa“ i dalje je izreka na nemačkom. Tu su takođe i umetnost i
kultura mogli da cvetaju. Demokratija i Renesansa, kako je mi
tumačimo, preživeli su u Firenci samo zato što su veleposednici
stotinama godina držani van političkih procesa. Bogatstvo i de­
mokratija prosto su zahtevali da neke privredne delatnosti budu
i prisutne i dominantne.
Nivo podele rada, ravnoteža u privrednoj strukturi neke ze­
mlje, sinergije između privrednih grana i različitost privrednih
delatnosti, sve su to činioci koje ekonomisti razumeju još od
XVIII veka, ali je današnja ekonomija generalno odustala od
toga da ih proučava. Zajedno, oni čine veliku šlepu mrlju zbog
koje ne shvatamo uzroke nerazvijenosti. Međutim, ovi činioci
uvek su podjednako relevantni, i zbog toga tokom vekova bivaju
nanovo otkriveni u jednakim vremenskim razmacima. Prethodni
put su ponovo otkriveni kada je Džordž Maršal, ministar spoljnih
poslova SAD, 1947. godine obelodanio Maršalov plan i rekao da
je „podela rada između grada i sela sama osnova naše zapadne
civilizacije“. Maršalov plan postao je primer kurativne ekonomi­
je, jer je popravio privredne strukture zemalja kroz aktivnu poli­
tiku industrijalizacije i reindustrijalizacije. Ako pogledamo oko
50 zemalja koje se danas nalaze na spisku „neuspelih država“
[failing States] - države u kojima su same državne strukture na
putu da se raspadnu - videćemo da nijedna od njih ne ispunjava
Maršalovu definiciju toga šta čini civilizaciju. Ono što je svima
zajedničko jeste što im skoro u potpunosti nedostaju industrijski

177
sektor i napredna podela rada. Oni su puki proizvođači sirovina
sa, za njih, tipičnim nedostatkom demokratije.
Ako su nam ambicije da stvorimo kurativnu ekonomiju, mo­
ramo prestati da se pretvaramo da tržište samo od sebe stvara
mir, demokratiju i bogatstvo. Moramo ponovo otkriti kurativ­
nu ekonomiju. Moramo naći bolja rešenja od davanja socijalne
pomoći celim kontinentima, ka čemu vode Milenijumski ciljevi
razvoja. Pre nego što se uključe u slobodnu trgovinu, takve ze­
mlje moraju prvo dobiti pravo da koriste istu ekonomsku politiku
koju su koristile sve danas bogate zemlje. Sud istorije ne može
biti jednoznačniji: Tokom poslednjih 500 godina, nijedna zemlja
nije postala bogata bez takve politike. Odgovor na pitanje kada
je politika STO funkcionisala u siromašnim zemljama veoma je
prost: nikada. Ono što danas radimo jeste „kolonijalizam pomo­
ći“, neka vrsta oprosta grehova. Naša dobrota je istog tipa kakva
je bila dobrota misionara tokom prethodnog perioda globalizaci-
je: dobronamerna, ali palijativna, ne kurativna.
Moja želja za novu godinu je zbog toga „industrijalizacija,
ekonomije obima, raznovrstan privredni sektor i velika podela
rada na Zemlji“. Mora se priznati da to ne zvuči tako uzvišeno
kao „mir i demokratija na Zemlji“. Ipak, prva želja je neophodno
sredstvo da bi se ispunila druga.

Ideološke promener Zašto Milenijumski ciljevi razvoja

u praksi dovode siromašne zemlje do socijalne pomoći?

U jesen 2007. godine bio sam u Brandbuu79 i susreo se sa

stotinama mladih ljudi koji su te godine učestvovali u organizaciji
Operacija Dan rada80 (ODR). Taj susret me je naveo na razmišlja­

79 Selo u Norveškoj. - Prim. prev.

80 Operacija Dan rada (Operasjon Dagsverk), popularan program koji je
započeo Savez gimnazijalaca Norveške, a zatim nastavilo da vodi Udruženje
učenika Norveške, organizacija učenika osnovnih i srednjih škola. Program
funkcioniše tako što učenici u Norveškoj svake godine rade jedan dan neki

178
nje o tome kako se ideologija kretala od kada sam ujesen pre 42
godine bežao sa većine časova u Trgovačkoj gimnaziji u Oslu da
bih koordinirao rad ODR na nivou ćele države. Tada je prvi put
nešto poput Operacije Dan rada bilo organizovano u Norveškoj.
Prva akcija, u petak 13. oktobra 1967. godine, započeta je
istog dana u Norveškoj, Švedskoj i Finskoj, a cilj je bio da se
prikupi novac za izgradnju škola u peruanskim Andima. ODR
su tada oštro napali u listu Ungsosialisten81, a organizatore su
izložili ruglu pod naslovom „Savez gimnazijalaca Norveške: Po-
trčko krupnog kapitala sve sa slikom Raje, Gaje i Vlaje. Oni
koji su videli film „Kazivanje profesora gimnazije Pedersena “82
prepoznali bi stil.
Prva Operacija Dan rada dobila je najveću podršku u listu
Morgenblade, tada izrazito konzervativnom dnevniku. Koliko
se sećam, dobili smo tri stranice velikog formata, uključujući i
izveštaj o poseti kući predsednika vlade Bratelija83 [Bratteli] u
ranu zoru sa učesnicima akcije. Najkonzervativnije novine u ze­
mlji i dalje su imale refleks Amulfa Everlana [Am ulf Overland]:
„Nemoj tako lako trpeti nepravdu koja ne tišti tebe“.84 Desnica je
tada shvatala da borba protiv nepravde u Peruu podrazumeva da
ta zemlja ima pravo da izgradi svoju industriju iza iste carinske
zaštite koju je Norveška prestala da koristi samo deset godina
ranije.

prost posao, a zaradu daju Operaciji Dan Rada, koja svake godine bira jednu
siromašnu zemlju kojoj poklanja ta sredstva. - Prim. prev.
81 U n g s o s ia lis te n (Mladi socijalista), levičarski omladinski list. - Prim.
prev.
82 Film snimljen po romanu Daga Sulstada [Dag Solstad], K a z i v a n j e p r o f e ­
s o r a g i m n a z i j e P e d e r s e n a o v e l i k o m p o l i t i č k o m b u đ e n ju k o je j e p o h o d i l o n a š u
ze m lju ,u kome autor, inače vodeći norveški romansijer, kritički i sa ironijom
opisuje maoistički pokret u Norveškoj, čiji je i sam bio istaknuti član. - Prim.
prev.
83 Trigve Brateli [Trygve Bratteli] (1910-1984), norveški socijaldemokrat­
ski političar, predsednik vlade 1971-1972. i 1973-1976. godine. -P rim . prev.
84 Arnulf Everland (1889-1986), norveški pisac, u početku levičar, kasnije
konzervativan. Stih je iz njegove antifašističke pesme „Ne spavaj!“ iz 1937.
godine. - Prim. prev.

179
 Danas, više od 40 godina kasnije, došlo je do ideološke pro­
mené: Socijalistička leva stranka je u vladi za koju se može reći
da u mnogo većoj meri odgovara opisu „potrčka krupnog kapita­
la“, između ostalog i zbog norveških vojnih operacija u inostran-
stvu, nego što je to bio slučaj sa grupom norveških gimnazijalaca
koji su organizovali Operaciju Dan rada. Smatram da su danas
Atak [Attac] i drugi protivnici bezglavog tržišnog liberalizma u
pravu, a iako nisam nešto posebno promenio svoja shvatanja iz
gimnazijskih dana, pišem za novine koje su glasilo iste grupe
ljudi koja je nekada stajala iza lista Ungsosialisten.
Da bi razumeli na šta mislim kada kažem „ideološka prome­
na“, moramo se setiti da je gimnazijski profesor Pedersen u to
vreme imao svog pandana na krajnjem desnom krilu. U Gimnazij­
skom društvu Osla [Oslos Gymnassamfunn], Andeš Lange85 [An­
ders Lange] govorio je o Ejn Rend i delio svoj list Pasje novine
[Hundeavisen].86 Ejn Rend mogla je da se čita kao roman iz istog
žanra kome je pripadao Supermen, tada poznatiji kao Čovek od
čelika. Između krajnosti - maoista i pobornika Ejn Rend - posto­
jao je veliki politički prostor u kome se moglo slobodno kretati.
Ako promenu politike konzervativaca treba svesti na jednu
knjigu, onda to mora biti Ekonomske posledice gospođe Tačer
[The Economie Conséquences o f Mrs. Tatcher], knjigu od 120
stranica, koja sadrži govore koje je Nikolas Kaldor (1908-1986),
ekonomista rođen u Mađarskoj, držao u Domu lordova od 1979.
do 1982. godine. Obnova Evrope posle Drugog svetskog rata do-
sledno je i prilično jednoglasno postignuta kroz svesno utvrđiva­
nje pogrešnih cena: Obrazovanje i infrastruktura su pojeftinje-
ni, a to je kombinovano sa precenjenom industrijskom robom u

85 Andeš Lange (1904-1974), norveški desničarski populista, aktivan u

politici od 1930. godine. Godine 1973. osnovao je S t r a n k u A n d e š a L a n g e a z a
j a k o s m a n j e n j e p o r e z a , d a ž b i n a i d r ž a v n i h m e r a / A n d e r s L a n g e s P a r t i t il s t e r k
koja je 1977. godine pre­
n e d s e tt e l s e a v s k a tte r , a v g i f t e r o g o j fe n t li g e in n g r e p ] ,
imenovana u Stranku napretka, danas drugu po veličini norvešku stranku. -
Prim. prev.
86 H u n d e a v i s e n ( P a s j e n o v in e ) l is t k o j i j e A n d e š L a n g e iz d a v a o u p e r i o d u
1948-53. i 1960-61, a od 1962. pod nazivom N o v i n e A n d e š a L a n g e a [ A n d e r s
L a n g e s A v is ] , - Prim. prev.

180
svim evropskim zemljama, a sve to da bi se mogla obnoviti indu­
strija i ljudima mogle povećati plate. Postojali su mnogi sukobi.
Tačerka je, između ostalog, želela da zaustavi inflaciju tako što
će zaposlenima smanjiti plate. Kaldor je tvrdio da postoje drugi
načini da se to uradi. On je takođe želeo da zaustavi brzu dein-
dustrijalizaciju. Tačerka je pobedila, a Kaldor izgubio bitku za
duh vremena. Postalo je zabranjeno koristiti tržišne mehanizme
da bi se svesno podigao životni standard ljudi. Privreda je sama
trebalo da se kreće u smeru u kome je tržište vodi, a ljudsko lice
tačerizma se na kraju svelo na isplatu kompenzacija onima koji
su postali siromašniji zbog te politike.
Niz decenija razvoja koje su proglašavale Ujedinjene nacije
zamenjene su Milenijumskim ciljevima razvoja, koji isplaćuju
kompenzaciju siromašnim zemljama zbog uništenja njihove pro­
izvodnje koje je prouzrokovao tržišni liberalizam. Mi u preveli­
koj meri dajemo „socijalnu pomoć“ siromašnim zemljama. Lo­
gika kompenzacije dosegla je nivo parodije: Bogate zemlje nude
kompenzaciju u obliku povećane pomoći nerazvijenim zemljama,
koje potpisuju ugovore o slobodnoj trgovini i time se odriču prava
i mogućnosti da vode razvojnu politiku kakvu su Norveška i osta­
tak Evrope vodili posle Drugog svetskog rata. U listu Morgen­
blade Siv Jensen nam govori o velikom uticaju koji je Ejn Rend
imala na njenu ideologiju. U idiličnom svetu mog detinjstva - pre
nego što je desnica prerasla u tačerizam - bilo je moguće glasati
za konzervativce i ne odreći se prava da se tržišne sile ograniče da
bi se postigli društveni ciljevi. A kritika slobodne trgovine postala
je nešto toliko radikalno da se nalazi podosta „ulevo“ od pozicije
na kojoj se nalaze ekonomisti iz Socijalističke leve stranke.

Teorijski monstrumi

„El sueno de la razôn produce monstruos“ - San o razumu

stvara čudovišta. Ovo piše na jednoj od slika španskog umetnika
Goje [Goya], Tokom Hladnog rata, neoklasična ekonomska teo­

181
rija stvorila je više takvih čudovišta. Ona su nastala jer su eko­
nomisti počeli da najneverovatnije rezultate sopstvenih teorija i
modela internalizuju kao nešto „razumno“. Ti modeli nastali su
samo zato što su se ekonomisti okružili metaforama i pretpostav­
kama koje isključuju suštinske elemente stvarnog sveta.
Jedno od ovih čudovišta bila je tvrdnja Fridriha fon Hajeka
da tržište stvara „spontani red“. Kao kontraargument u raspravi o
planskoj privredi, taj izraz možda jeste u redu, ali kada on prera­
ste veru u to da će tržište stvoriti „spontani red“ i rast samo kad bi
odstranili „zle ljude“ (poput Sadama) i otvorili se za slobodnu tr­
govinu i tržišnu privredu, onda Hajekova teorija postaje čudovi­
šte. To je poenta ranijeg neokonzervativnog teoretičara Frensisa
Fukujame: Buš i njegovi ljudi ozbiljno su verovali da demokrati-
ja i privredni rast predstavljaju prirodno stanje društva, samo da
se odstrane zli ljudi i njihovo remećenje tržišnog mehanizma. U
Iraku je ta vera stvorila „spontani haos“, koji svakodnevno dale­
ko prevazilazi Gojine scene nasilja na slici „Katastrofa rata“.
Goja je slikao užase iz ratova u Španiji devedesetih godina
XVIII veka, a dva veka kasnije, u istoj deceniji, razvila se klica
još jednog čudovišta, onog iz doba Hladnog rata, sna o „izjedna­
čavanju cena činilaca proizvodnje“ : stav da će slobodna trgovi­
na dovesti do toga da se cene kapitala i rada izjednače u ćelom
svetu. Engleski ekonomista Dejvid Rikardo je u svojoj knjizi iz
1817. godine izneo teoriju o međunarodnoj trgovini, koja je pret­
postavljala da se svetska privreda sastoji od zemalja koje među­
sobno razmenjuju časove rada. U toj teoriji ne postoje znanje i
kapital; časovi rada u potpunosti su bez kvalitativnih osobina.
Tokom blokade Berlina, američki ekonomista Pol Semjuelson
dalje je razvio tu ideju i pokazao da će uobičajene pretpostav­
ke neoklasične teorije dovesti do „izjednačavanja cena činilaca
proizvodnje“.
Pre skoro deset godina, dopisivao sam se o ovome sa Dejvi-
dom Lendisom [David Landes], profesorom ekonomske istorije
na Univerzitetu u Harvardu. Lendis je završio jedno od svojih
pisama uznemirujućim P.S.-om: „Ako bi zaista došlo do 'izjed­
načavanja cena činilaca proizvodnje’ u platama, ko kaže da će

182
to biti naviše?“ Sa ovim problemom suočavamo se trenutno u
Norveškoj. Bezglava šok terapija tokom devedesetih godina XX
veka prouzrokovala je brzu deindustrijalizaciju ranijih komu­
nističkih država u Evropi, a EU je učinila grešku što se preko
noći integrisala sa tim deindustrijalizovanim državama. Istorija
je opet stvorila armiju nezaposlenih, a rezultat je bio predvidiv:
Evropa počinje da liči na Latinsku Ameriku.87 Za ovaj proces je
tipično da socijalne razlike rastu; preduzećima je dobro, a obič­
nim ljudima loše.
Kada se Estonija pridružila EU, dobra plata u industriji izno­
sila je 8 kruna na sat, dok je đubretar u Frankfurtu ili Parizu zara­
đivao 80 kruna na sat. T aje razlika prevelika, a siromašnih i onih
sa lošim zaposlenjem je previše, da bi sloboda kretanja radne
snage mogla izaći na dobro. Izvan EU ima tri milijarde ljudi koji
su toliko siromašni da nikada nisu upotrebili telefon. Jedini način
da se pomogne siromašnima jeste da se stvori rast onde gde oni
žive, a ne tako što ćemo ih dovesti kod nas.
Postoji pritisak da se realne plate u Norveškoj smanje. Prva
zanimanja koja će biti pogođena biće naravno samostalno zapo­
sleni bez plate po ugovoru. Moj frizer tvrdi da sada svake godine
mora da radi više da bi zaradio isto. On tvrdi da oni koji šišaju
za 100 kruna ne mogu da plate PDV ili da imaju norveški životni
standard. Lokalni tesar mi kaže da majstori počinju da nestaju,
jer, prema njemu, neko k o je dobrostojeći ima privatnog Poljaka
koji mu održava kuću i vikendicu.88 Tesare će to pogoditi pre
nego što pogodi advokate ili političare u Skupštini, ali i građan­
stvo će ubrzo otkriti da i njihov standard u velikoj meri zavisi od
kupovne moći „običnog naroda“ .
Jedan deo neoklasičnog teorijskog čudovišta, koje koriste in­
stitucije Vašingtona, jeste pretpostavka o punoj zaposlenosti. U
Norveškoj doživljavamo da se ogroman politički fokus stavlja

87 Vidi članak na: www.praxis.ee/index.php?id=402&L=l&tx_mmdamfi-

lelist_pi 1[showUid]= 198&cHash=0f7b247898
88 Poljaci su velika imigrantska grupa u Norveškoj i, kao i drugde u Evropi,
optužuju ih da „uzimaju posao“ Norvežanima, jer su spremni da rade za znatno
manje nadnice. - Prim. prev.

183
na „nedostatak radne snage“, a da istovremeno postoji pritisak
da se realne plate smanje. To je ravnoteža kojom bi bilo mogu­
će upravljati, ali ako budemo imali toliko siromašnih koji traže
posao da čitava stvar izmakne kontroli, biće prekasno. Izgleda
da u Norveškoj ekonomisti, nezavisno od političkih shvatanja,
začuđujuće slično tumače ekonomsku teoriju. Zbog toga važna
kampanja Saveza sindikata protiv smanjenja plata teče teže nego
što bi se inače odvijala.
Greška koju je EU počinila tako što je prvo, kroz šok tera­
piju, deindustrijalizovala, a zatim preko noći integrisala države
koje su ranije okruživale Sovjetski Savez, sada se tokom finansij-
ske krize pokazuje kao ekonomska Ahilova peta Evrope. Poka­
zalo se d a je „rast“ u mnogim od ovih zemalja u velikoj meri bio
zasnovan na mehuru nekretnina finansiranom stranom valutom,
dok je bilans plaćanja istovremeno upao u velike deficite. Većina
njih pre ili kasnije biće prinuđena da devalvira svoje valute, ali
će se tome što je duže moguće opirati pošto će tako dug građana
biti revalviran, jer nije uzet u nacionalnoj valuti. Za sada, da bi
se izbegla devalvacija, plate se obaraju, što će samo pojačati spi­
ralu opadajuće kupovne moći, opadajuće potražnje i više nena­
plativih zajmova. Izgleda kao da će se to pretvoriti u ekonomsku
katastrofu velikih razmera, koja će povući ostatak EU sa sobom.
Srž problema je što je proizvodna struktura ovih privreda unište­
na tokom ideološkog doba vukova. Taj problem neće biti rešen
manipulacijama u finansijskom sektoru; prelazak na evro preko
noći rešava samo srednjoročne finansijske probleme, ali ne i srž
problema. Da su ove zemlje postepeno, tokom deset godina, in-
tegrisane u duhu Fridriha Lista - kao što je EU uradila sa Špa-
nijom tokom osamdesetih godina - tamošnja industrija imala bi
mogućnost da se prilagodi i mnogo više preduzeća bi preživelo.
Današnja katastrofa mogla je biti izbegnuta.
Postepen gubitak stanovništva u bivšoj Nemačkoj Demokrat­
skoj Republici, uprkos velikim investicijama u infrastrukturu i
socijalne usluge, pokazuje kako precenjena valuta uništava pro­
izvodnu strukturu. Istočni Nemci bili su srećni što je posle pada
Berlinskog zida njihova istočnonemačka marka zamenjivana po

184
kursu jedna za jednu zapadnonemačku marku. Međutim, zbog
toga su istočnonemačka industrijska roba i usluge konkurenci­
jom izbačeni sa tržišta, jer njihove cene nisu bile u skladu sa nji­
hovom tehnologijom. Isti mehanizmi trenutno deluju u mnogim
istočnoevropskim zemljama, ali sa daleko ozbiljnijim socijalnim
posledicama. Jedan naučnik sa Oksforda počeo je da govori o
„novom srednjem veku“ u Evropi u kojoj gomile nezaposlenih
lutaju od zemlje do zemlje. Verovatno ćemo morati dugo da pla­
ćamo za tržišnu liberalnu ludost iz doba vukova.

Sa Adamom Smitom do Avganistana

Godine 2008. Organizacija Ujedinjenih nacija za industriju

[United Nations Industrial Development O rganization- UNIDO],
pozvala me je u Beč da predstavim svoju knjigu Kako su bogate
zemlje postale bogate... i zašto siromašne zemlje ostaju siroma­
šne ministrima industrije iz 47 najsiromašnijih zemalja sveta. Na
samom kraju vremena odvojenog za pitanja, koje je bilo već do­
bro prekoračeno, delegacija koja je sedela tačno ispred govornice
- avganistanska, ujedno prva po abecednom redu - tražila je reč
i upitala je za moje mišljenje o njihovoj zemlji.
Uz puno razumevanje toga koliko je situacija u Avganistanu
složena, i uz malo detaljnog znanja, ipak sam mislio da mogu da
izvučem osnovne odlike koje su označile razvoj Evrope od ple­
menskog društva do uspešnog uključivanja u globalno društvo.
Glavna poenta je u razumevanju povezanosti između ekonom­
ske i političke strukture neke zemlje. Intuitivno razumemo da je
državna planska privreda bez tržišta nespojiva sa demokratskim
višestranačkim sistemom. Međutim, ekonomisti iz XVIII veka
daleko su bolje i finije razumeli veze između ekonomske i poli­
tičke strukture nego što je to slučaj danas. Ključno mesto u tom
razumevanju zauzima podela rada. „Podela rada“ je verovatno
najpoznatiji izraz Adama Smita, ali je u današnjem ekonomskom
diskursu skoro potpuno nestao.

185
 „ K a d a z a k o n o d a v n a v la s t d a je s u b v e n c ije i d ru g u p o d rš k u d a
b i u n a p r e d i l a p r o i z v o d n j u o d e ć e o d p l a t n a ili v u n e , o n a t o r e t k o
č i n i i z o b z i r a p r e m a o n i m a k o j i n o s e j e f t i n u il i s k u p u o d e ć u , a
j o š m a n j e i z o b z i r a p r e m a p r o i z v o đ a č u il i t r g o v c u . U s a v r š a v a ­
n je p o litik e , š ir e n je p r o iz v o d n je i tr g o v in e , je s u p le m e n iti c i­
lje v i v r e d n i d i v l j e n j a . Z a d o v o l ja v a n a s d a ih p o s m a tr a m o i z a -
i n t e r e s o v a n i s m o z a b i l o š t a š t o ih m o ž e u n a p r e d i t i . O n i s u d e o
v e l i k o g s is te m a d r ž a v e ( „ th e g r e a t S y s te m o f g o v e r n m e n t “ ), a
iz g le d a d a s e to č k o v i p o litič k e m a š in e o k r e ć u la k š e i u b o lje m
s k la d u u z n jih o v u p o m o ć .“

Ovaj citat Adama Smita pokazuje nam sasvim drugačijeg

Smita od onoga koji „uvrnuta desnica“ koristi kao retorički buz­
dovan.
Davno pre Smita - još u Italiji iz XIV veka - zajedničko
bogatstvo, koje je postojalo samo u nekoliko gradova u Evropi,
objašnjavano je kao „zajedničko dobro“ - un ben comune. Nasu­
prot feudalizmu na selu, gradovi su stvorili puno slobodnih gra­
đana: zanatlija i trgovaca. Seljaci su najčešće bili kmetovi i nisu
bili slobodni, a određena ekonomska nezavisnost preduslov je
demokratskog oblika vladavine. Ljudi su razumeli da bogatstvo i
demokratija imaju zajedničko poreklo: veliki stepen podele rada
između ljudi sa određenim stepenom lične slobode. Italijanski
ekonomista Antonio Sera opisao je 1613. godine dinamiku po­
dele rada i „zajedničkog dobra“. Ako bismo želeli da saznamo
koliko je neki grad bogat, mogli bismo da pogledamo koliki broj
zanimanja postoji u njemu. Što je više zanimanja - a time i veća
podela rada - utoliko je veće bogatstvo grada. Sera je uveo eko­
nomije obima u ekonomsku teoriju i iskoristio je Veneciju kao
primer. Kako je proizvodnja rasla, proizvodni troškovi su padali,
a zbog toga se prodavalo još više. Bogatstvo je bilo proizvod
velike podele rada i ekonomije obima, što su samo gradske pri­
vredne delatnosti bile u stanju da stvore.
Tokom doba prosvetiteljstva, proširila se ekonomska politi­
ka zasnovana na tom shvatanju. Italijanski gradovi države i ho-
landska republika pokazali su da trajni put ka demokratiji vodi
preko zaobilaznice koja prvo menja privrednu strukturu neke

186
zemlje. Intelektualci su počeli da se trude da promene shvatanje
sta je uspešan plemić. Zimon Peter Gaser [Simon Peter Gasser],
koji je 1727. godine postao prvi profesor ekonomije na svetu,
počinje svoj udžbenik ekonomije pesmom koja objašnjava daje,
dok je srednjovekovni plemić briljirao u lovu i turnirima, merilo
za modernog plemića je da, uz pomoć dobre politike, omogući
razvoj mnogih grana industrije i zanatstva i obezbeđuje mir. U
svojoj knjizi Strasti i interesi [The Passions and the Interests] iz
1977. godine, Albert Hiršman [Albert Hirschman] zastupa isto
shvatanje: Kapitalizam je bio svestan projekat, koji je trebalo da
ljudsku aktivnost i strast skrene od nasilja ka malo mirnijoj kon­
kurenciji u proizvodnji i trgovini.
Današnja situacija u Avganistanu ima puno toga zajednič­
kog sa normalnom situacijom, koju je opisao arapski istoričar
Ibn Haldun [Ibn Khaldun] (1332-1406). Različita plemena se
sukobljavaju oko kontrole glavnog grada. Ali, u predindustrij­
skom društvu nedostaje „lepak“, velika podela rada i trgovina
koje čine razliku između grupe plemenskih privreda i nacional­
ne države. Glavni grad oporezuje, ali malo toga vraća selu. On
postaje parazit u igri sa nultom sumom. Ibn Haldun zato opisuje
istoriju na cikličan način: Pleme koje je steklo kontrolu nad glav­
nim gradom slabi, a grad preuzima neko novo pleme, i ceo ciklus
se stalno ponavlja.
Ako veliki sistem države Adama Smita treba da se uvede u
Avganistan, proizvodna struktura te zemlje mora da se promeni.
Kao i u Evropi od XV veka do Maršalovog plana, takva struk­
turna promena zahteva veoma aktivnu privrednu politiku i pri­
vremeno ukidanje načela slobodne trgovine. Put od plemenskih
privreda do globalne privrede vodi kroz nacionalnu privredu.
Do sada niko nije našao prečicu od „plemenskog do svetskog“.
Pre nego što se nacionalna država ekonomski konsoliduje, na­
čelo slobodne trgovine, tako važno za uspeh bogatih zemalja,
može delovati pogubno. Upravo je ovo razumeo Džordž Maršal,
američki ministar spoljnih poslova i kasniji dobitnik Nobelove
nagrade za mir, kada je rekao da je razmena između gradskih
i seoskih privrednih delatnosti „osnova naše moderne zapadne

187
civilizacije“ i pokrenuo Maršalov plan, u kome su obnova i ca­
rinska zaštita industrije bili lice i naličje istog novčića. Prva stvar
bila bi nemoguća bez druge.

Sloboda kretanja radne snage

P.S. sa tekstom „Ako bi zaista došlo do 'izjednačavanja cena

činilaca proizvodnje’ u platama, ko kaže da će to biti naviše?“,
koji mi je poslao Dejvid Lendis, profesor ekonomske istorije
na Harvardu, dok je pisao svoj bestseler Bogatstvo i siromaštvo
nacija [The Wealth and Poverty o f Nations], pao mi je na pa­
met kada sam video reportažu o poseti Oslu pisca Filipa Legrina
[Phillippe Legrain] 2008. godine, a koju je sponzorisala Civita.
Filip Legrin želi slobodu kretanja ljudi na globalnom nivou.
Zapravo, on želi slobodu kretanja praktično svega. Ako imamo
takvu slobodu kretanja, i pretpostavimo da se svetsko stanov­
ništvo sastoji od homogenih jedinica radne snage, plate će se
teorijski izjednačiti u ćelom svetu. To je bio suštinski argument
za slobodnu trgovinu u teoriji trgovine Pola Semjuelsona tokom
Hladnog rata. Otprilike polovina svetskog stanovništva - otpri­
like isti procenat koji nikada nije upotrebio telefon - dovoljno je
siromašna da bi se ti ljudi više nego rado preselili na nekolicinu
„ostrva“ opšteg bogatstva na svetu. Hiljade ljudi dnevno rizikuju
život zbog toga, a mnogi ga i izgube. Procenjuje se da najmanje
3,5 milijardi ljudi živi u velikoj ekonomskoj bedi.
Istorijski gledano, ljudski život bio je onakav kakvim ga je
opisao Tomas Hobs (1558-1679): „usamljen, siromašan, gadan,
brutalan, i kratak“ [solitary, poor, nasty, brutish, and short]. Ono
što je pre generaciju ili dve politički nekorektno nazivano „ci­
vilizacijom“ - demokratske pravne države sa obrazovanjem i
zdravstvom - rođeno je u evropskim gradovima državama, prvo
u Italiji i holandskoj republici. One su privukle mnoge useljeni­
ke, i to je bez sumnje dobar argument da kulturna raznovrsnost
koja nastaje zbog seoba može doprineti privrednom rastu. Ipak,

188
rešenje problema siromaštva nije bilo da se svi presele u bogata
mesta. Rešenje je bilo da se ekonomska struktura koja stvara bo­
gatstvo - velika podela rada i rastući prinosi (drugim recima, in­
dustrija) - proširi na sve veće oblasti. Maršalov plan predstavljao
je poslednji veliki talas industrijalizacije na svetskom nivou.
Niko 1947. nije predložio da se Evropljani - umesto da obnove
svoju industriju uz visoku carinsku zaštitu - svi zajedno presele u
SAD, koje su imale svoju „komparativnu prednost“ u industriji.
Filipa Legrina izgleda ne zanima šta prouzrokuje velike se­
obe stanovništva. Međutim, taj mehanizam opisan je u Bibliji u
Postanju (13,6), u kome su se plemena Izraela podelilajer ih ,,ze-
m ljane mogaše [...] nositi zajedno“. Alfred Maršal (1842-1924),
jedan od osnivača neoklasične ekonomije, ispravno je tvrdio da
je taj isti mehanizam - opadajući prinosi u poljoprivredi - bio
uzrok svih seoba u istoriji. Ja tvrdim da to isto važi i za današnje
seobe iz siromašnih u bogate zemlje. Ljudi se sele iz zemalja u
kojima privredom dominiraju opadajući prinosi u proizvodnji si­
rovina, u zemlje u kojima privredom dominiraju tehnološke pro­
mené, industrija i napredne usluge. Ono što je zajedničko za sve
zemlje na spisku zemalja koje su u opasnosti da se uruše, a koji
sastavlja Svetska banka, jeste činjenica da u njima skoro uopšte
nema industrije. Izbor je zapravo prost - ili ćemo preseliti 3,5
milijardi ljudi u naše bogate zemlje ili ćemo nastaviti proces koji
je započet u XVI veku i koji je trajao sve do Maršalovog plana:
Možemo razviti privredne delatnosti koje stvaraju bogatstvo u
oblastima koje su i dalje siromašne. Ako izaberemo da preselimo
siromašne kod nas, umesto da preselimo delatnosti koje stvaraju
bogatstvo kod njih, bez sumnje ćemo dobiti izjednačavanje plata
nadole koje je Dejvid Lendis predvideo u svom RS.-u. Dejvid
Rikardo je ispravno tvrdio d a je prirodni nivo plata onaj koji je
taman dovoljan da radnike održi u životu. Zašto bi poslodavac
zapravo dao veću platu? Mora biti zato što je poslodavac u stanju
da vidi celinu privrede, kao Henri Ford, i uvidi da njegovo sop-
stveno preduzeće zavisi od toga da su plate dovoljno visoke da
radnici imaju novca da kupe njegove automobile. Rukovodioci
poput Forda ne bi podržali Filipa Legrina. U odnosu na siromašne

189
zemlje na svetu, ono što nazivamo bogatstvom, zapravo je neka
vrsta „monopolističke rente“ koju stvara sistem tržišne moći i
nesavršene konkurencije, koju je Džon Kenet Galbrajt tako do­
bro opisao: „velika preduzeća, velika udruženja radnika, velika
država“ [business, big labour, big government], Ako jednostrano
uništimo onu tržišnu moć koju su zaposleni stekli, posledice će
biti veoma bolne. Više američkih ekonomista je u poslednje vre-
me ukazalo da su realne plate donekle opale u apsolutnom iznosu
tokom poslednjih godina. Intuitivna spoznaja Dejvida Lendisa da
se „izjednačavanje cena činilaca proizvodnje“ može desiti nado-
le, nesumnjivo je tačna.

Primer mikrokredita

Pre nekoliko godina, Muhamed Junus [Muhammed Yunus]

primio je Nobelovu nagradu za mir za svoj rad sa mikrokredi-
tima, bankarstvom za siromašne zemlje. Kako da ocenimo taj
projekat: Da li on predstavlja rešenje ekonomskih problema siro­
mašnih zemalja? Mikrokrediti pokrivaju važnu potrebu, ali nije
tako lako videti njihove makroefekte. Zemlje sa najuspešnijim
programima mikrokredita, Bolivija i Bangladeš, i dalje su među
najsiromašnijim zemljama na svetu.
Od pada Berlinskog zida i trijumfalizma neoliberalizma po­
sle 1989. godine, bilo je mnogo pokušaja da se „brzo reše“ mane
sistema, mane koje su postale posebno primetne u siromašnim
zemljama. Dva od ovih „rešenja“ nalaze se u posebnoj kategoriji,
jer u suštini tvrde da kapitalizam nije dovoljno kapitalistički u si­
romašnim zemljama. Ove inicijative dobile su veliku podršku, što
nije bilo neočekivano. Problem sa njima nije to što rade na mikro-
nivou - to je uopšteno posmatrano dobro. Problem je u tome što
im dodeljujemo status „Rešenja“ i zato se nalazimo u opasnosti da
ne vidimo da oni ne rešavaju problem na makronivou.
Jedna od ovih inicijativa potiče od peruanskog ekonomiste
Ernanda de Sotoa [Hernando de Soto], koji, između ostalog, tvrdi

190
 da razvoj Perua ometa činjenica da, dok u Majamiju preduzeće
može da se registruje za osam sati, isti proces traje skoro godinu
dana u Limi, ako ne platite mito nedovoljno plaćenim javnim
službenicima. Dobra poenta. Međutim, de Soto je počeo da se fo-
kusira na problem da mnogi ljudi u siromašnim zemljama nema­
ju zakonsko pravo svojine na svoja prebivališta. Za siromaštvo
je krivo odsustvo „svojinskih prava“ . I ovo je intuitivno jasna
poenta. Pravo svojine daje mogućnost zaloga za zajam, kako za
bolju kuću, tako i za započinjanje preduzeća.
Ipak, istraživanja, između ostalih i ona koje sprovodi Eko­
nomska komisija Ujedinjenih Nacija za Latinsku Ameriku (CE-
PAL - ECLAC), pokazuju d a je čest učinak prava svojine da po­
rodice prodaju kuću da bi stekle novac za hranu i zdravstvene
usluge, ili da postaju žrtve prevara u za njih novom i nepoznatom
svetu prava svojine i papirologije. Kuće i ćerke siromašnih po­
rodica jesu aktiva koja se može iskoristiti da bi se došlo do go­
tovine, ako je porodica spremna da ih iznese na slobodno tržište.
Međutim, to nije baš ono što stvara privredni rast.
Mikrokrediti su druga inicijativa u istoj kategoriji, koja ima
daleko pozitivnije učinke od de Sotoovih. Pošto obitava van ban­
karskog sistema, većina siromašnih se po mnogo čemu nalazi i
izvan kapitalizma. Zajmovi koje dobijaju su skupi. Ako zarađu­
jete za hieb nasušni tako što prodajete Koka-kolu na ulici u lati­
noameričkom gradu (to je primer iz Kita), zajmovi funkcionišu
tako što dobavljač kaže: „Ja ću ti dati 24 flaše danas, a ti mi vrati
25 flaša sutra“ . U tom trenutku to ne deluje nerazumno, ali ako
izračunamo kamatu na godišnjem nivou, ona je astronomska.
Aksion Internešnal [ACCION International] je organizacija
koja se bavi mikrokreditima već 45 godina. Tokom devedesetih
godina prošlog veka, bio sam član njenog saveta i tokom više
godina posećivao sam njihove mikrokreditne institucije i mnoge
od njihovih korisnika u šest latinoameričkih zemalja. Na mnogo
mesta život siromašnih postao je lakši. Posle samo četiri godine
postojanja, banka Bankosol [Banco Solidario - Bancosol] u Bo­
liviji imala je više korisnika nego ceo ostatak bolivijskog bankar­
skog sistema ukupno. Aksion je stvorila nova finansijska oruđa

191
pomoću kojih je „pakovala“ i dalje prodavala na međunarodnim
finansijskim tržištima minijaturne zajmove za žene koje rade na
pijaci u La Pazu. Njih je zapravo finansirala Sitibanka [Citibank]
iz Njujorka. Impozantna finansijska radinost u korist nečeg do­
brog.
Neoliberalna politika, uključujući i šokove slobodne trgovi­
ne, u to je vreme prouzrokovala veoma brzu deindustrijalizaciju,
veliku nezaposlenost i opadajući nivo plata. Mikrokrediti su bili
praktično jedini lek koji je bio ideološki prihvatljiv. Naša mala
grupa i organizacija je iz tog razloga uvek dobro primana. Bili
smo na prijemu kod predsednika Ekvadora, Sikstoa Durana Ba-
ljena [Sixto Durân Ballen], i Bolivije, „Gonija“ Sančeza de Lo-
sade [„Goni“ Sanchez de Lozada], Mikrokrediti su predstavljali
ono malo dobrih ekonomskih vesti koje su mogli da istaknu.
U odnosu na globalne postavke, nešto nije bilo kako treba u
osnovi, a nesklad je bio najjasniji u slučaju Argentine. Onde je
šok slobodne trgovine, kombinovan sa suludo precenjenom va­
lutom, polako gušio nacionalnu proizvodnju. Kako se kasnije po­
kazalo, na vrhuncu krize ukupne isplate plata u Argentini opale
su za 60% do 70%. U siromašnim predgrađima Buenos Ajresa,
u kojima su nekoliko godina ranije automobili bili glavno pre-
vozno sredstvo, video sam da su kola koja vuku konji i magarci
ponovo postala važno prevozno sredstvo. Ova „primitivizacija“
imala je svoju paralelu u industriji: veoma veliki broj velikih,
kapitalnointenzivnih fabrika je bankrotirao. Velike fabrike obuće
su nestale, a proizvođači koji su preživeli bili su male zanatlije
u siromašnim delovima grada. Njima su mikrokrediti mogli da
pomognu da prežive, pa čak i da im rad učine malo efikasnijim.
Ali, u odnosu na katastrofu koja nas je okruživala, to nije činilo
nikakvu razliku na makronivou.
Ako se vratimo u vreme kada je Evropa bila siromašna, naići
ćemo na mikrokredite. U svojoj knjizi U najtamnijoj Engleskoj i
kako izaći iz nje [Darkest England and the Way Out] (naslov koji
jasno aludira na Stenlija [Stanley] i Afriku) Vilijam But [William
Booth], osnivač Armije spasa, posvetio je jedno poglavlje potre­
bi za onime što danas nazivamo mikrokreditiranjem. U zemljama

192
nemačkog govornog područja i dan-danas postoje Rajfajzenka-
sen [Raiffeisenkassen], nazvane prema Fridrihu Vilhelmu Raj-
fajzenu [Friedrich Wilhelm Raiffeisen], banke koje su nastale iz
istog razloga iz koga je nastalo današnje mikrokreditiranje.
Mikrokreditiranje pokriva važnu potrebu, ali nije tako lako
videti učinke na makronivou. Zemlje koje su najuspešnije u mi-
krokreditiranju, Bolivija i Bangladeš, i dalje su među najsiro­
mašnijim zemljama na svetu. Jedno od objašnjenja jeste da se
ostvareni napredak ne vidi u statističkim podacima. Činjenica da
neka bolivijska porodica jede bolje jer ima deset kokošaka ume-
sto dve, ne vidi se u bruto domaćem proizvodu. Drugo, i bitnije
objašnjenje jeste da privredni rast ne nastaje zbog većeg broja
kokošaka po porodici, već zbog radikalnih tehnoloških struktur­
nih promena u društvu. Danas imamo svetski ekonomski pore­
dak koji više ne dozvoljava korišćenje onih oruđa koje smo mi u
bogatim zemljama koristili da bi sproveli te strukturne promene,
u vreme kada smo sami prelazili put od siromaštva do bogatstva.
Naš entuzijazam za mikrokreditiranje ne sme učiniti da zabora­
vimo da nisu mikrokrediti Armije spasa učinili Evropu bogatom.
Moramo biti u stanju da to priznamo, a da to ni na kakav način ne
umanji naše divljenje prema Armiji spasa ili mikrokreditima.

Prekretnica za STO

Krah pregovora u STO 2008. godine proizveo je opšte žalje­

nje. Što se mene tiče, ja sam srećan zbog tog ishoda i priznajem
otvoreno da sam, sa još nekim ljudima, dugo radio da runda pre­
govora u Dohi ne uspe. Jedna afrička organizacija je 2003. godine
okupila u Aruši u Tanzaniji predstavnike koji je trebalo kasnije te
godine da pregovaraju u ime 14 afričkih zemalja na pregovorima
u Kankunu. Godinu dana kasnije, većina malih ostrvskih država
iz Karipskog mora i njihova „zajednička pregovaračka mašina“
(kako je oni zovu) okupila se u Dominikanskoj Republici. Rado
sam otputovao na oba mesta da objasnim zašto smatram da je

193
 runda u Dohi voz koji ide u pogrešnom smeru, i d a je zbog toga
najbolje, što može da se uradi, da se on zaustavi.
Sistem STO je formalno demokratski, u smislu da svaka dr­
žava ima jedan glas. Burundi i Sv. Lučija imaju jedan glas, baš
kao i Norveška i SAD. Male države postaju strateški važne.
Razlog zbog koga sam srećan jeste što se zajedničko razu-
mevanje stvarnosti nalazi u periodu neuobičajeno brzih promena.
Nalazimo se usred istorijske prekretnice. Neoliberalizam, koji
smo dobili posle pada Berlinskog zida, ekonomski je i politički
ekstremniji od bilo čega što je svet video još od četrdesetih go­
dina XIX veka, kada je ekonomski liberalizam Dejvida Rikarda
dosegao vrhunac. Nikada od četrdesetih godina XIX veka vera
u slobodnu trgovinu kao veliki izdan izjednačavanja privrednog
rasta nije bila tako jaka kao kada je runda pregovora u Dohi za­
početa 2001. godine. Ta šarenica od nagodbi ,ja tebi-ti meni“,
zasnovana na tako nezdravoj osnovi, bila bi loš ustav svetske
trgovine. Ako bi se dogovor postigao tek kroz nekoliko godina,
siromašne države, a na duži rok i mi, dobili bi mnogo bolje uslo-
ve nego ako se dogovor postigne sada.
Period između 1841. i 1848. godine predstavljao je raskid sa
ranijim razumevanjem uloge slobodne trgovine, a u periodu koji
je po mnogo čemu sličan današnjem, između ostalog, po radikal­
nom tehnološkom razvoju. Knjiga ekonomiste i filozofa Džona
Stjuarta Mila, Načela političke ekonomije iz 1848. godine, pred­
stavljala je suštinsku prekretnicu. Bitno je pomenuti da Mil defi­
nitivno nije bio „levičar“ . On je pokušavao da spasi liberalizam
od izazova predstavljenog u jednoj drugoj knjizi koja je izašla
1848. godine, Marksovom i Engelsovom Komunističkom mani­
festu. Više nije bilo moguće gurati socijalne probleme pod tepih,
a liberali su morali da priznaju d a je Marksova analiza u mnogo
čemu bila tačna, i da se tome prilagode.
Mil je u predgovoru svojoj knjizi veoma jasno izrazio oslo­
bođenje iz luđačke košulje prethodnog duha vremena: „Često se
događa da ljudska ubeđenja u jednom dobu - ubeđenja kojih niko,
bez nadljudske genijalnosti ili hrabrosti, ne može da se otarasi
- u nekom kasnijem dobu deluju kao apsurd koji se lako može

194
raskrinkati, a jedini problem jeste razumeti kako je takva teorija
ikada mogla delovati ubedljivo“. U današnjoj situaciji to znači da
ćemo za nekoliko godina pitati: „Kako smo mogli da verujemo da
će gladna afrička deca postati sita ako im samo pružimo moguć­
nost da nam prodaju hranu? Kako smo mogli da verujemo da će
slobodna trgovina između plemena koja žive u kamenom dobu i
ljudi iz Silikonske doline izjednačiti njihove dohotke?“.
Mil je govorio protiv dva od Rikardovih načela koja su, po
mom mišljenju, najštetnija za ljudsko blagostanje. M ilje uvideo
da je državama potrebna industrija da bi mogle da stvore opšte
bogatstvo. On je uvideo d a je siromašnim zemljama potrebna za­
štita mlade industrije. Industrija nije trebalo da bude rezervisana
za Englesku. Drugo načelo koje je napustio bila je, kako je već
napomenuto, Rikardova „doktrina o fondu plata“ , ideja o tome
da plate radnika ne mogu da porastu, jer postoji neka vrsta pri­
rodnog zakona koji ograničava njihov udeo u bruto domaćem
proizvodu. Cela kontinentalna Evropa, uključujući i Norvešku,
industrijalizovala se prema Milovim načelima, koje je 1841. go­
dine formulisao i Nemac Fridrih List.
Teorija trgovine Dejvida Rikarda, koja je u svom najprosti­
jem obliku predstavljala osnovu runde pregovora u Dohi, zasno­
vana je na modelu u kome je svetska trgovina predstavljena kao
razmena časova rada. U njoj nema kapitala, znanja, tehnologije
ili preduzetništva. Ako smo prvo prihvatili da se svetska privreda
može smisleno predstaviti kao razmena časova rada bez ikakvih
kvalitativnih osobina, onda ne treba mnogo truda da matematič­
ki „dokažemo“ da će, ako sve koji peru tanjire u restoranima u
Oslu stavimo u jednu zemlju, a sve berzanske mešetare u drugu,
i zatim te zemlje otvorimo za slobodnu trgovinu, perači sudova i
mešetari odjedanput početi da zarađuju isto. Dobićemo „izjedna­
čavanje cena činilaca proizvodnje“ (cene kapitala i radne snage
izjednačiće se između zemalja). Uz malo mašte, nije teško videti
da svetska trgovina može dovesti i do „polarizacije cena činilaca
proizvodnje“ .
Kad povrh ovoga, kao što to Svetska banka čini u svojim
modelima, pretpostavimo punu zaposlenost, gubimo iz vida onaj

195
destruktivni deo „kreativne destrukcije“ kapitalizma, kako ju je
opisao Jozef Sumpeter. Kreativnost se često može nalaziti na
jednom mestu, a destrukcija na drugom. U Meksiku, slobodna
trgovina i visokosubvencionisana američka poljoprivreda oterali
su milione seljaka u nezaposlenost, i oni su se iselili u SAD. U
Indiji ima 650 miliona seljaka koji su u opasnosti da izgube svoju
„konkurentnost“ u susretu sa visokosubvencionisanom i straho­
vito efikasnom inostranom poljoprivredom. U kojoj će zemlji oni
tražiti posao? Naizgled nevina pretpostavka u nekom matema­
tičkom modelu može imati katastrofalne posledice u stvarnom
svetu.
Marks je odigrao važnu istorijsku ulogu „civilizujući“ ka­
pitalizam na sreću većine ljudi. I 1848. godine i odmah posle
Drugog svetskog rata, pretnja komunizma doprinela je tome da
fundamentalisti slobodne trgovine popuste. Norveška je oba puta
izbegla da se specijalizuje za svoje tadašnje „komparativne pred­
nosti“ u poljoprivredi u odnosu na Englesku i SAD. Moja knjiga
Kako su bogate zemlje postale bogate... i zašto siromašne zemlje
ostaju siromašne, koja je nedavno izašla u mekom povezu, de­
taljno izlaže te argumente.
Kada smo protiv nečega, bitno je da budemo za nešto drugo.
Godine 1948. svi tadašnji članovi Ujedinjenih nacija usvojili su
ustav svetske trgovine, takozvanu Povelju iz Havane. Ovaj dogo­
vor, čija su načela dalje razvijena u Opštem sporazumu o carina­
ma i trgovini [General Agreement on Tariffs and Trade - GATT],
postavio je slobodnu trgovinu kao cilj za ceo svet. Međutim,
zbog živih sećanja iz tridesetih godina XX veka, zaposlenost i in­
dustrija dobili su prednost. Nijednu zemlju nije trebalo prisiliti na
slobodnu trgovinu dok ne bude spremna za nju. Pravilan tajming
slobodne trgovine od suštinske je važnosti za privredni rast.
Izjava iz Sorije M orije89 ima jedan pasus u duhu Povelje iz
Havane o tome da siromašne zemlje imaju pravo da vode pri­

89 Izjava iz Sorije-Morije [Soria Moria-erklæringen] dogovor je koji je u

konferencijskom centru Sorija Morija u Oslu sklopljen između Radničke stran­
ke, Socijalističke leve stranke i Stranke Centra pri formiranju njihove prve ko­
alicione vlade 2005. godine.- Prim. prev.

196
vrednu politiku. Kao deo priprema za novi ugovor u STO-u,
Norveška može dati koristan doprinos tako što će organizova-
ti međunarodni dobrovoljan rad na tome da se vidi kako bi se
zdrava načela iz Povelje iz Havane mogla iskoristiti u današnjem
kontekstu.

Dva tipa slobode

„Oni mrze našu slobodu“, rekao je Buš na početku rata u

Iraku. Taj komentar nagnao me je da potražim u svojim uspome­
nama jednu pesmu koja mi je dugo visila na zidu kada sam bio
student: „Fica proibido o uso da palavra liberdade, a quai sera
suprimida dos dicionarios“, Reč sloboda biće zabranjena i izbri­
sana iz rečnika. To je moja jedina opipljiva uspomena iz vremena
kada sam kao asistent profesora španskog i portugalskog jezika
na Visokoj školi u Sankt Galenu bio poslat na jedan letnji seme­
star na Univerzitet u Lisabonu. Ona je opet postala aktuelna.
Veliki pesnik Amazona, Čiago dži Melu [Thiago de Mello],
bio je protiv reči sloboda zbog njene zloupotrebe. Ko je bio na
jugu Floride - koja se strateški nalazi na pola puta između Maja-
mija i Havane - mogao je da sluša kakofoniju Hladnog rata: Iz
Havane, Radio Habana emitovao je propagandu iz „prve slobod­
ne teritorije u Americi“, dok je iz Majamija Radio Marti - slično
radiju Slobodna Evropa - emitovao antikomunističku propagan­
du, s potpuno drugim pojmom slobode.
Postoje dva tipa slobode: Sloboda da i sloboda od, i dve stra­
ne u Hladnom ratu govorile su o tim različitim tipovima. Ku­
banci su govorili o slobodi od gladi, siromaštva i nepismenosti,
i uspeli su da smrtnost odojčadi i nepismenost smanje na nivo
manji nego u SAD. Međutim, sàsvim je jasno da je taj uspeh
došao po cenu mnogih sloboda da. Dobro društvo se sastoji od
ravnoteže između onoga što se zovu pozitivne slobode (sloboda
da) i onoga što se zovu negativne slobode (sloboda od). Sloboda
da se nosi oružje mora se vagati u odnosu na slobodu da ne bude­

197
mo upucani. Deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih Nacija
iz 1948. jeste dokument u kome su oba ova tipa slobode prisutna,
na način na koji se treba ugledati. Z astoje onda toliko teško vi-
deti celinu?
Jedan od glavnih razloga jeste što još uvek živimo u senci
ideološke kakofonije iz Hladnog rata: Sa trijumfalizmom neo-
liberalizma posle pada Berlinskog zida, ekonomija je izgubi­
la razumevanje ključnih mehanizama koji stvaraju materijalne
preduslove za slobodu od gladi i siromaštva koji su osnova za
slobode da.
Ljudi su još u XVI veku bili svesni da politička sloboda -
demokratija - nastaje samo onde gde postoji određena privredna
struktura: u gradovima sa velikom podelom rada (brojna zanima­
nja) i industrijom. Veoma mnogo tadašnjih ekonomista razumelo
je da put ka demokratiji vodi prvo kroz promenu privredne struk­
ture zemlje. Italijanski ekonomista Ferdinando Galijani [Ferdi-
nando Galiani] (1728-1787) napisao je d a je : „kroz industrija­
lizaciju moguće rešiti dva najveća zla čovečanstva: sujeverje i
ropstvo“ . Aleksis deTokvil [Alexis de Tocqueville] (1805-1859)
to je sažeo u velikom istorijskom pogledu: „Ne verujem da je
moguće pronaći i jednu jedinu naciju koja se bavi industrijom i
trgovinom, od Tirenaca (drugim recima, Feničana) do Firentina-
ca i Engleza, koji takode nisu bili slobodni. Stoga, postoji bliska
i nužna veza između ove dve stvari: slobode i industrije“. Džordž
Maršal je ovo razumeo kada je 1947. godine obelodanio Marša-
lov plan koji je trebalo da reindustrijalizuje Evropu posle Drugog
svetskog rata, a to je razumeo i Ernesto ..Ce“ Gevara [Ernesto
„Che“ Guevara] kao kubanski ministar za industriju.
Kada slušamo izveštaje o gladi, sve većem ropstvu i nacio­
nalnim državama koje se urušavaju, oni ne dolaze iz industrijskih
zemalja. Ono što je zajedničko za oko 50 nacionalnih država,
koje su na putu da se uruše i koje se nalaze na spisku koji objav­
ljuje Svetska banka, jeste što kod njih industrija čini zanemarlji-
vo mali deo bruto domaćeg proizvoda. I mi smo na putu da po­
stanemo „privreda zasnovana na uslugama“, ali kod nas je reč o
postepenom procesu u pravcu koji je normalan za bogate zemlje.

198
Novi, znanjem intenzivni sektor usluga ima iste odlike kao i in­
dustrija: dinamičku nesavršenu konkurenciju, ekonomije obima i
tržišnu moć koja omogućava visoke plate. Osim toga, to je sektor
koji ne može biti jak bez tražnje iz industrije.
Tokom doba prosvetiteljstva, francuski ekonomista Simon
Linge [Simon Linguet] tvrdio je da je u tom trenutku postojala
suprotnost između slobode trgovine (slobode da) i slobode od
gladi. Mi se opet nalazimo u takvom trenutku. Nijedna zemlja
nije se nikada industrijalizovala bez određenog perioda zaštite
sopstvene industrije. Ekonomisti su to donedavno shvatali. To­
kom pedesetih godina XX veka, problemi Afrike posmatrani su
kao bezgranično rasipanje ljudskih resursa, jer je polovina za­
poslenih u poljoprivredi mogla da je napusti, a da proizvodnja
ne opadne. Industrijalizacija bi im obezbedila posao. U 2009.
godini, na probleme Afrike gledamo kao na veliki broj ljudi lo­
šeg zdravlja i sa premalo hrane. Mi im obezbeđujemo hranu i
zdravstvo, ali ne i zaposlenje. Prerana slobodna trgovina čini in­
dustrijalizaciju nemogućom, a time čini nemogućim i istorijski
proces koji postepeno i paralelno izgrađuje kako slobode od tako
i slobode da. Iskustvo sakupljano tokom 500 godina je nestalo.
Šta je suprotno od doba Prosvetiteljstva? Doba Neznanja?

199
 ZAVRŠETAK: DA LI KAPITALISTI
IMAJU NEKU FUNKCIJU?

Preduzetništvo, nova tehnologija i jaka država. To su ključni

pojmovi za nov i održiv rast. Stare ideje, koje su današnji tržišni
liberali izgleda zaboravili. Norveškoj su potrebni kapitalisti koji
mogu da investiraju na način koji je najbolji za društvo na duži
rok. A kapitalistima je potrebna pomoć da krenu, i to treba da
im pruži država koja uviđa da „bogatuni“ mogu da stvore bolje
vrednosti od džinovskih vikendica koje liče na palate.
Kapitalizam je zasnovan na sopstvenim interesima, na tome
da „privatni grehovi“ (private vices) mogu da se pretvore u „ko­
rist za zajednicu“ (public benefits). Zaključak duge rasprave
tokom doba prosvetiteljstva bio je da „dokle god se sopstveni
interesi poklapaju sa društvenim interesima, oni su najbolja ga­
rancija za javnu sreću“ . Ovo shvatanje kapitalizma iz XVIII veka
tvrdi da postoji veza između uspešnih kapitalista („bogatuna“) i
njihovih interesa i opšteg bogatstva.
U takvom privrednom sistemu, pokretačka sila je pojedinac -
sam ili kroz preduzeća - koji preuzima inicijativu i rizik. Ako oni
koji preuzimaju inicijativu - preduzetnici ili osnivači - uspeju,
onda postaju bogatuni. Element rizika je važan u tom sistemu.
Veoma veliki broj preduzeća se rađa i umire svake godine. Da­
leko veći broj propadne nego što se pokaže uspešnim. Ja sam
rukovodio industrijskim preduzećima i morao sam da stavim pod
hipoteku i kuću i pokućstvo, sve sa porodicom u njoj, da bih mo­
gao da isplatim plate zaposlenima u periodima širenja delatnosti.
Najvažnije stvari kojima sam doprineo preduzeću - inicijativa,
puno rada i puno rizika - ne vide se u ekonomskoj teoriji. U njoj
se vidi samo puki kapital. Zbog toga sam toliko nezadovoljan, jer
norveški bogatuni tako loše objašnjavaju sistem čiji su deo. Nor­
veški vlasnici preduzeća, kroz savet stručnjaka Glavnog udru­
ženja poslodavaca, prigrlili su neoklasičnu ekonomsku teoriju

200
u kojoj vlasnici, naime oni sami, nemaju nikakvu funkciju. To
je teorija koja „tržište“ definiše kao instituciju koja uvek stvara
sklad, sa preduzetništvom ili bez njega.

Ekonomija i matematika

Alternativno shvatanje kapitalizma ima tri elementa: predu-

zetnika, jaku državu koja osigurava d a je način na koji ljudi za­
rađuju novac koristan i za društvo, i novo znanje i tehnologiju.
Kada su ekonomska shvatanja iz XVIII veka matematizovana,
ove pokretačke sile - preduzetnik, država i tehnologija - nisu
mogli biti formalizovani i kvantifikovani. Zbog toga su se teo­
retičari okrenuli elementima koje je bilo moguće kvantifikovati:
kapitalu i radu. Samorazumevanje kapitalizma je time u potpu­
nosti iskočilo iz koloseka. Izgrađena je teorija - zasnovana na
fizici ravnoteže iz osamdesetih godina XIX veka - koja je izosta­
vila primarne pokretačke sile kapitalizma, i usredsredila se na se­
kundarne pojave: kapital i radnu snagu kao homogene pojave bez
kvalitativnih osobina. Kapital bez inicijative i radnici bez znanja.
Kao što je ranije rečeno, ako kapitalizam samog sebe razume na
ovaj način, to je kao Hamlet bez Princa od Danske.
Današnja ekonomska teorija kapitalizma, neoklasična teorija,
modelira neuspešne kapitaliste, preduzeća koja moraju da rade
pod savršenom konkurencijom i koja zarađuju minimalno novca.
Ova teorija najbolje modelira siromašnog proizvođača pamuka u
Trećem svetu, ne Bila Gejtsa.
Uspešni kapitalisti zarađuju novac kroz nesavršenu konku­
renciju. Kada se takva nesavršena konkurencija ostvaruje kroz
novu tehnologiju, što je često slučaj, moguće je posmatrati pove­
zanost između sopstvenog interesa i društvenih interesa. Krajem
XIX veka, norveški mornari, zaposleni kod brodovlasnika koji
su prešli na parobrode, zarađivali su dvostruko više od onih koji
su radili na jedrenjacima. Oni koji su radili na parobrodima ku­
povali su više kod pekara i više su naručivali kod tesara u svom

201
rodnom gradu, nego mornari na jedrenjacima. Sopstveni interes
brodovlasnika imao je kao posledicu zajedničku korist.
Problem sa današnjom ekonomijom kao naukom jeste što
se takav uspeh kosi sa „normalnim“ stanjem. Uspešni kapitalisti
postaju „lovci na rente“ (gruba psovka u ekonomiji). Odbrana
kapitalizma nastavlja se kao d a je glavna stvar iznositi argumente
protiv planske privrede, koju danas skoro niko ni ne brani. Pret­
postavlja se „spontani red“ tržišta, a shvatanje kapitalizma koga
se drži privreda biva ismevano kada finansijska kriza pokaže da
rezultat može biti i „spontani haos“.
Ekonomska teorija razvila je „banalni stav daje kapital sam po
sebi pokretačka sila kapitalizma“, kako je to rekao Jozef Sumpeter.
Konzervativni Sumpeter i radikalni Marks u potpunosti se slažu da
je kapital sam po sebi - bez inicijative - sterilan i bezvredan.
Naš ekonomista T. H. Askehaug istakao je 1908. godine zna­
čaj uloge preduzetnika kada je opisao „kako nesvakidašnje veli­
ku ulogu klasa privrednika igra u današnjoj privredi... U većini
privrednih grana važi da nijedno preduzeće ne može postići zna­
čajan položaj ili ga održati bez nadmoćno dobrog rukovodstva. U
međusobnoj konkurenciji privrednika, uvek veština, a ne bogat­
stvo kapitalom, na dugi rok daje rezultate“. Zbog ove funkcije su
nam potrebni kapitalisti, a novac je u tome samo sredstvo.

Cirkulacija kapitalista

Tržište jednostavno nije nekakav mehanizam koji stvara

sklad kako to predstavlja neoklasična ekonomija. Nedostatak
preduzetništva, jake države i tehnologije mogu - pojedinačno i
zajedno - učiniti bilo koju zemlju veoma siromašnom čak i uz
sva svetska tržišta! Međutim, ovu poentu je ekonomska teorija u
potpunosti promašila. Međunarodna teorija trgovine i naš svetski
ekonomski poredak zasnovani su na tome da zemlje međusobno
razmenjuju homogene časove rada. Za takvu trampu nije potreb­
na nijedna od ove tri pokretačke sile kapitalizma.

202
 Šumpeter je uvideo, kao i mnogi drugi, ono što su nazvali
„cirkulacijom elita“ u kapitalizmu. Potrebne su tri generacije „od
radničkog kombinezona do radničkog kombinezona“ [from Ove­
ralls to Overalls] kako to kažu u SAD: prva generacija zarađuje
novac, druga generacija uspeva da ga zadrži, a treća generacija
se vraća među radnike i oblači radnički kombinezon. Uspešni
proizvodni kapitalisti postaju finansijski kapitalisti, i, ako nisu
sposobni vlasnici koji premeštaju kapital onako kako se tehno­
logija menja, nestaju. „Budala i njegov novac brzo se raziđu“ [A
fool and his money are soon parted], kaže engleska poslovica.

Oporezivati na smrt inicijativu?

Ako u Norveškoj ne želimo da imamo plansku privredu u

državnom vlasništvu, na ovaj ili onaj način moramo da se odno­
simo prema kapitalističkoj dinamici takvoj kakva jeste. Ako dr­
žava nije vlasnik preduzeća, onda vlasnici moraju biti privatnici.
Neko mora biti vlasnik norveških preduzeća, i možemo birati da
li će to biti Norvežani ili stranci. Sa današnjim poreskim siste­
mom, mi subvencionišemo strane vlasnike. Nezavisno od zarade
ili gubitaka, norveški deoničari plaćaju porez na imovinu na svo­
je kapitalne prihode, dok strani investitori u norveškim preduze-
ćima ne plaćaju skoro ništa. Ovo je nešto o čemu bi Norveška
kao nacija trebalo da razmišlja.
Shvatanje prirode kapitalizma takođe utiče na poreske zako­
ne. Stari poreski zakon, koji je važio do ranih devedesetih go­
dina prošlog veka, funkcionisao je tako da se porez nije plaćao
ako se novac ne povuče iz preduzeća. Sve dok je kapital bio na
raspolaganju društvu - dok je bio zadržan u preduzeću - nije
bio oporezivan. Danas je ta oblast uređena prema neoklasičnom
razumevanju i preduzeće se posmatra kao prost produžetak nov­
čanika svog vlasnika. Ova promena u podsticajima, koji se daju
bogatunima, učinila je da su se cene vikendica u blizini mesta
gde ja živim petostruko povećale u kratkom vremenskom roku,

203
dok su preduzeća u istoj meri iscrpljena. Ja smatram daje ovo na­
čelno pogrešna poreska politika. Iskustva iz ranijih finansijskih
kriza pokazuju da su se dodatne rezerve, koja su preduzeća ranije
imala pravo da drže, pokazale veoma korisnim u lošim godina­
ma. Današnja ekonomska teorija ne uviđa da ćemo, ukoliko ,,do-
akamo“ bogatunima istovremeno „doakati“ oruđu preduzetni-
štva, naime sopstvenom kapitalu. To se događa zato što imamo
ekonomsku teoriju u kojoj sposobnost vlasnika preduzeća i rizik
koji preuzimaju nisu deo jezgra teorije, već je to mesto dato ka­
pitalu po sebi.
Kapitalizam bez kapitalista je, po mom mišljenju, gori od
planske privrede bez plana. Dve najvažnije kategorije aktera u
jednoj privredi jesu oni koji skupljaju znanje (naučnici) i oni koji
skupljaju novac (kapitalisti). Kada ove dve grupe aktera pronađu
jedni druge, nastaju radna mesta sa visokim platama. U poređenju
sa našim susedima, u Norveškoj ne investiramo dovoljno u istra­
živanje, a istovremeno imamo tradicionalno malo kapitalista.

Strpljiva država i dugoročni kapitalisti

Kapitalizam stalno menja svoj karakter. Stvaranje vrednosti

će u budućnosti sve više biti zasnovano na nauci i patentima. IT
revolucija imala je kratak period razvoja od ideje za proizvod do
proizvoda za tržište, ali će budući projekti zahtevati daleko više
strpljenja; može proći i 15 godina od kada se neko preduzeće
osnuje dok ne počne da zarađuje novac. „Smrtnost odojčadi“ je
takode velika. Od deset projekata u prošeku će samo dva preži-
veti do onog trenutka kada stigne smeli kapital, i otprilike pet go­
dina pre nego što se preduzeće pokaže sposobnim da preživi. Pet
godina kasnije ostaće samo jedan od deset projekata; jedini koji
je preživeo dok nije počeo da donosi novac. U Norveškoj danas,
mereno u odnosu na druge zemlje, nedostaje inicijativa za takvo
dugoročno razmišljanje. Mi smo umesto toga stvorili nacionalni
poreski raj za nekretnine.

204
 Norveška ima proizvodnu privredu koja često nije u stanju da
uhvati potencijalno dobre projekte koji su proizvod naših istraži­
vanja. Ideje koje su skupo koštale norveške poreske obveznike,
prečesto se jeftino prodaju stranim preduzećima. Trebalo bi da
uradimo nešto povodom toga. Ili bi trebalo da stvorimo strukturu
u kojoj bi se isplatilo investirati u takve projekte u Norveškoj -
slično drugim zemljama u EU - ili bi trebalo da procenimo da
li ima neke svrhe da nastavimo istraživanja u Norveškoj. Zašto
subvencionisati strana preduzeća parama norveških poreskih ob­
veznika?
U budućnosti, stvaranje vrednosti zahtevaće strpljivije vla­
snike kapitala, sa više znanja i dugoročnijim planiranjem, nego
što je to bio slučaj u prošlosti. Finansijska kriza trebalo je da
nas osvesti. Ako Norveška želi da ima uspešnu privredu posle
nafte i gasa, moramo više investirati u sopstvenu proizvodnju. To
zahteva da promenimo definiciju kapitalizma u to da su njegovi
glavni elementi preduzetništvo, jaka država i nova tehnologija,
i da podršku strukturiramo tako da podstiče stvaranje vrednosti
zasnovanih na takvom shvatanju. To znači da treba da odbacimo
neoklasičnu ekonomsku teoriju kao osnovu za odlučivanje o pri­
vrednoj politici.

205