7 Situacionisticka Internacionala - Beda Studentskog Života (Pamflet, 1966) PDF

Situacionisti~ka internacionala
BEDA STUDENTSKOG @IVOTA

Pamflet, 1966.
Porodi~na biblioteka br. 7

anarhija/ blok 45
2
Naslov originala:
La misere en milieu edtuiant, AFGES 1966.
Prevedno sa engleskog. Izvor: On the Poverty of Student Life, translated by Ken Knabb,
Situationist International Anthology, 1981/ 1989/ 1995, www.bopsecrets.org
Bez autorskih prava i prava na prevod.
Sve tro{kove pripreme i {tampe ovog izdanja pokrili su prijatelji Porodi~ne biblioteke, znani i
neznani.
Porodi~na biblioteka br. 7
Blokovi, prole}e 2004.
blok45@eunet.yu
anarhija/ blok 45 nema nikakve veze ni sa jednom politi~kom ili nevladinom

organizacijom, niti sa bilo kojom grupom koja se u Beogradu, Srbiji ili u ovom
delu sveta predstavlja kao anarhisti~ka (o levi~arima, ma {ta to zna~ilo danas
ili oduvek, da ne govorimo). Za anarhiju/ blok 45 ideologija anarhizma je bez
ikakvog zna~aja. Izvesna terminolo{ka podudarnost je slu~ajna i za sada
predstavlja izvor mnogih zabavnih, ali ponekad i vrlo zamornih
nesporazuma.
“Nikakve ideologije nas ve}e spasiti. Moramo se spasiti sami. Idemo kroz
mrak, improvizujemo. Svako ko traì izvesnost i garancije treba opaliti po
nju{ci.” — Sami u svetu, zajedno u {umi: Orijentacija u vremenu i prostoru, terenski
priru~nik, blok 45, 2003.
Sadràj
Uvod 3
Beda studentskog ìvota 9
[ta je bilo posle 27
P. S. 33
3
Uvod
“Zamislite da ste na Strazbur{kom Univerzitetu, na sve~anom otvaranju akademske

godine, u jesen 1966, u auditorijumu sa~injenom od studenata, profesora i uvaènih
gostiju koji su se okupili da ~uju pozdravno pismo predsednika de Gola. Prime}ujete
da se na svakom sedi{tu nalazi jedan mali pamflet. Program? Ne, ve} ne{to s
naslovom 'Beda studentskog ìvota'. Otvarate knjiìcu i po~injete da ~itate: 'Op{te je
poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji
Francuskoj…' Osvr}ete se oko sebe i vidite da i svi ostali ~itaju; reakcije se kre}u od
~u|enja i smeha, do {oka i napada besa. Ko stoji iz toga? Na naslovnoj strani pi{e da
je izdava~ Strazbur{ki studentski sindikat, ali tu su i stalne reference na
'Situacionisti~ku internacionalu', {ta god to zna~ilo…”
“Ono {to strazbur{ki skandal ~ini druga~ijim od neke studentske {ale…jeste to {to je
skandalozna forma donela jednako skandalozan sadràj. U trenutku kada su studenti
bili progla{eni za najradikalniji deo dru{tva, taj tekst je bio jedini koji je stvari
postavio u pravu perspektivu." — Ken Knabb, Joy of Revolution, 1997.
“Studentski odbor, koji je grupa studenata iz ‘Dru{tva ljubitelja anarhije’ preuzela bez
ve}ih te{ko}a, kroz redovnu izbornu proceduru, spiskao je ceo fond Odbora za
tro{kove {tampanja i distribucije besplatnog pamfleta Beda studentskog ìvota, ~iji je
autor bio situacionista Mustafa Kajati. Odjek je bio trenutan, ne samo u Strazburu i ne
samo me|u studentskom omladinom. Reforma Univerziteta, bolji uslovi za sticanje
kvalifikacija za budu}e sluènje sistemu i druge teme zbog kojih su dana{nji studenti
spremni da {trajkuju i gla|u, nisu bili ~ak ni izgovor za ovo obra}anje. Beda
svakodnevnog ìvota, dru{tvo u celini, mehanizmi kojima se ono stalno reprodukuje,
svi njegovi branioci i la`ni neprijatelji, tu su po prvi put bili izolovani i analizirani
tako da je svako mogao da ih prepozna i oseti u svom okruènju, na svojoj koì i
odmah ispod nje, u ulozi koja mu je dodeljena u ‘organizaciji op{te pasivnosti’.
Beda studentskog ìvota je najpopularniji i najprevo|eniji situacionisti~ki pamflet.
Preveden je na vi{e od 10 jezika, a njegov ukupni tira` neki procenuju na skoro
500.000 primeraka.” — Kratka hronologija: Gi Debor i Situacionisti~ka internacionala, 1952-
1994, dodatak uz Gi Debor: Dru{tvo spektakla, maj 2003.
*
“Njihova doktirna, ako se te deliri~ne umotvorine mogu tako nazvati, predstavlja
neku vrstu radikalnog revolucionarstva sa o~iglednim nihilisti~kim uticajima…Plod
imbecilnog fanatizma, napisan pretencioznim àrgonom i za~injen velikodu{nim
uvredama na ra~un profesora i kolega studenata. U pamfletu se stalno govori o
tajanstvenoj Situacionisti~koj internacionali…” — Le Nouvel Alsacien, 25. novembar 1966,
tri dana nakon objavljivanja pamfleta.
“Ti studenti su uvredili svoje profesore. Njima treba da se pozabave psihijatri. Ne
èlim da se protiv njih preduzimaju zakonske mere; njih treba poslati pravo u
ludnicu…Ako ipak podleù krivi~nom gonjenu, za to }e se pobrinuti ministar
unutra{njih poslova.” — g. Bajen, rektor Univerziteta u Strazburu, novembar 1966.
4
“Optuèni nikada nisu poricali da su zloupotrebili fondove Strazbur{kog studentskog

sindikata. Naprotiv, otvoreno su priznali da je sindikat platio 5.000 franaka za {tampu
i distribuciju 10.000 primeraka pamfleta, da ne spominjem cenu drugih {tampanih
materijala inspirisanih ‘Situacionisti~kom internacionalom’. Te publikacije izraàvaju
ideje koje, najblaè re~eno, nemaju nikakve veze sa pravom svrhom studentskog
sindikata. Dovoljan je samo jedan pogled na te tekstove da bi se shvatilo da tih petoro
studenata, koji tek {to su iza{li iz puberteta, nemaju nikakvo iskustvo o stvarnom
ìvotu i da su njihove misli pometene polusvarenim filozofskim, dru{tvenim,
politi~kim i ekonomskim teorijama. Zasi}eni tupom monotonijom svojih
svakodnevnih ìvota, poku{ali su da na isprazan, arogantan i pateti~an na~in iznesu
kona~ne sudove, uspev{i samo da na najgori na~in izvre|aju svoje kolege studente,
profesore, Boga, religiju, sve{tenstvo, vlast i sve dru{tveno-politi~ke sisteme koji
danas postoje na svetu. Odbacuju}i sve moralne i zakonske norme, ti cinici nisu
oklevali da kao svoje glavne ciljeve istaknu kra|u, uni{tavanje obrazovnog sistema,
ukidanje rada, totalnu subverziju, nepovratnu svetsku proletersku revoluciju i
‘uìvanje bez ograni~enja’.” — Zaklju~ak sudije Labadora, Strazbur, 13. decembar
1966.
“Taj dobro napisani tekst sistematski odbacuje sve oblike dru{tvene i politi~ke
organizacije zapada i istoka, kao i svih grupa koje danas poku{avaju da ta dru{tva
promene.” — Le Monde, 9. decembar 1966.
“Strazbur{ki pamflet je delovao poput detonatora… Uradili smo sve {to je bilo u
na{oj mo}i da ga {to {ire distribuiramo.” — Danijel i Gabrijel Kon-Bendit, Univerzitet
Nanter (Pariz), 1968.
“Velika je gre{ka potcenjivati ono {to se novembra 1966. dogodilo sa strazbur{kim
Studentskim sindikatom… Posmatra~ mora da ostane zapanjen brzinom s kojom se
ta zaraza pro{irila univerzitetom, ali i me|u nestudentskom omladinom. Izgleda da
su ideje koje je zagovarala mala grupa autenti~nih revolucionara pogodile pravu ìcu
u duhu nove generacije…” — Guerres et Paix #4, 1968.
*
Danas je lako aktuelizovati ovaj stari tekst. Njegove osnovne teze vaè i za dana{nju
generaciju mladih i dru{tvo u celini. To dru{tvo se u me|uvremenu zaista izve{tilo u
jednom od najva`nijih sektora robne proizvodnje: u {tancanju upravo onakvih
ljudskih bi}a kakva su mu potrebna, uklju~uju}i tu i “buntovnike” i “mlade”, {to je
polazna, ali ne i jedina tema ovog pamfleta.
Analogije su o~igledne. Dovoljno je da sadràj potro{a~ke korpe kulturnih,
kontrakulturnih i politi~kih sadràja iz 1966. zamenite onim iz 2004. Nema vi{e
Godara i Sartra, ali tu su druge zvezde ~ija ostvarenja nikako ne treba propustiti;
beskrajnu litaniju politi~kih opcija danas zamenuje jednako raznovrsna ponuda
la`nih izbora u sferi koja sama po sebi predstavlja laàn izbor par exellance – u sferi
politi~kog posredovanja i predstavljanja. Tinejdèri i studenti i dalje misle da su ne{to
posebno i nastoje da tu ulogu odigraju u skladu sa isprogramiranim kli{eima: umesto
“studenata-boema”, danas imamo visokostilizovane lutkice oba pola od kojih bi svaka
mogla da pro|e na kastingu za MTV, rubrika “alternativa”. Za njihove pobune ne
moè se re}i ~ak ni da su “ograni~ene na period mladala~kog ludila”: ludilo,
nepredvidljivost, istrajnost, ma{ta, potpuno izostaju. Pobunu, autonomnu i divlju,
zamenio je “aktivizam” usmeren na sve mogu}e probleme posmatrane izolovano,
samo ne i na onaj problem koji generi{e sve ostale – na celinu odnosa u kojima
ìvimo. Tokom cele prethodne decenije gledali smo studente kako nepogre{ivo igraju
5
ulogu najfanati~nijih apostola Normalnog ìvota, u prvim redovima fronta koji je, u
paketu sa zahtevom za odlaskom jednog nemogu}eg reìma, traìo uvo|enje drugog:
“~istog” kapitalizma, u kontekstu apsolutnog konformiranja sa trendom koji se u
me|uvremenu nametnuo kao Sudbina. U tom “najnaprednijem dru{tvenom
segmentu” nije se za~eo ni tra~ak svesti koji bi prevazilazio taj la`ni izbor, izme|u
improvizatorskog kapitalizma jednog izolovanog, jedva preru{enog komunisti~kog
reìma i kapitalizma iz ameri~kih porni}a.
Za novu generaciju, koja je na fakultet krenula po~etkom ove decenije i koja je
ustanovila da s kapitalizmom ipak ne{to nije u redu, u potpunosti vaì zapaànje
jednog borca iz SAD (~ije sam ime zaboravio): “Tamo gde izostaje kriti~ka teorija,
ostaju nam samo uli~ni teatar i grupna terapija.” Drugo krilo iste generacije
grozni~avo pretura po levi~arskoj starudiji ({to nije uvek stvar datuma proizvodnje),
otkrivaju}i ponovo Maoa, Lenjina, Trockog, Titove partizane ili “kriti~ke mislioce”
poput ìèka, Mo~nika, itd. Neki, opet, u svom levi~arenju idu toliko daleko da se
u~lanjuju u podmladak Socijaldemokratske unije.
Pripitomljavanje je potpuno. To je mo`da najve}a razlika u odnosu na 1966: spektakl
je u{ao u fazu hiperspektakla i temeljno kolonizovao svest, potrebe i imaginaciju ljudi
i svaki deli} prostora u kojem se oni svakodnevno kre}u. Izostaje svaki kriti~ki
impuls. U sektoru za proizvodnju “niìh kadrova”, u obrazovnom sistemu, u kojem je
ranije jo{ i dolazilo do ispada, danas sve ide kao na traci. Ono {to je nekada bilo
predmet kritike ili makar spora, sada se isti~e kao vrlina: Kori Udovi~ki nije jedina
koja je jednom prilikom (u stvari, sigurno vi{e no jednom) ponosno izjavila,
ogra|uju}i se delimi~no od politi~ke sfere, da je ona “tehnokrata”. (Setimo se s
kakvim smo fanatizmom pre par godina, kao navijeni, ponavljali parolu o “uvo|enju
vladavine eksperata”.) To je jedan od dva glavna proizvoda postoje}eg obrazovnog
sistema: tehnokrata, ekspert ograni~en na {to uù oblast kompetencije – i pasivni
potro{a~ usluga (bespomo}na `rtva) drugih eksperata u svim ostalim aspektima
ìvota. Drugi proizvod je obrazovni otpad: budu}i {ljakeri i drugi prosti izvr{ioci. I
njihovo obrazovanje zahteva odre|enu pa`nju: samo onaj ko razume jezik sistema
moè da u potpunosti izvr{ava njegove naloge.
Tu je jo{ jedna zna~ajna razlika: vide}emo da je nekada bilo vi{e struja koje su traìle
odgovor na kapitalizam, idu}i makar i stranputicama. U tom pogledu, ovde zaista
nema ni~eg. Postoji samo ose}anje koje jo{ nije prona{lo ni svoj jezik, niti svoja
oru`ja; sve ostalo je Soros prodak{n.
Upravo taj sistem za proizvodnju op{te pasivnosti – pod prividom nikad ve}eg
pluralizma, nesputanosti i hiperaktivnosti – ovde je postavljen kao glavna meta.
Podaci koji su Kajatiju sluìli kao ilustracije danas su prevazi|eni, ali to sigurno nije
slabost ovog teksta. Procenti i indeksi stalno variraju; detalji se menjaju; celina ostaje.
Danas, kao i nekad, samo u jo{ doteranijem izdanju, pred nama stoji isto dvoglavo
~udovi{te: “dru{tvo u vlasti robe i spektakla” i njegova la`na opozicija.
Beda studentskog ìvota je jedan od najreprezentativnijih situacionisti~kih tekstova. On
dobro ilustruje sve protivre~nosti situacionisti~ke teorije do 1968. Superiorno lucidna i
duhovita kritika dru{tva spektakla smenjuje se, u talasima, sa ostacima odavno
nasukane olupine Levice (“apsolutna vlast radni~kih saveta”, istorijski i klasni
feti{izam, tehno-optimizam, itd.). Ali, o tome je danas lako suditi. Polovinom 1960-tih,
u vreme op{teg previranja i konfuzije, koje se iz ove perspektive ne moè ni zamisliti,
sve opcije su jo{ uvek bile u igri. Osim toga, vide}emo da su, ~ak i kada bi za{li u
o~igledan }orsokak, situacionisti uspevali da vide ono {to je za sve ostale bilo
6
nevidljivo. Olako otpisivanje delova u kojima dominiraju neki problemati~ni pojmovi

nije uvek preporu~ljivo.
Tekst je nastao tokom jeseni 1966, iz susreta nekolicine studenata strazbur{kog
univerziteta sa ~lanovima Situacionisti~ke internacionale. Najve}i deo pamfleta
napisao je Mustafa Kajati (“sigurno najlucidniji polemi~ar unutar SI”, po re~ima Boba
Bleka), a kona~na verzija je ura|ena u saradanji sa Gijom Deborom, Raoulom
Vaneigemom i ostalim ~lanovima tada{nje posade SI. Ostale detalje i posledice tog
susreta opisali su ~lanovi SI u zajedni~kom tekstu objavljenom nepunih godinu dana
nakon skandala (Na{i ciljevi i metodi u strazbur{kom skandalu, oktobar 1967), na koji
}emo se osvrnuti u delu {ta je bilo posle.
Ovo izdanje Bede studentskog ìvota posve}eno je svoj lo{oj deci ovog sveta. Taj olo{ je
na{a jedina {ansa za budu}nost. [to se dobre dece ti~e, videli smo gde to vodi. Sav
vi{ak uàsa i patnje ovog sveta posledica je njihovog obrazovanja i odgovornog,
profesionalnog delovanja u ovom ili onom sektoru u okiru velike podele rada i uloga.
Kao i uvek, ostaje nam samo da se nadamo da ovaj podsticaj ne stiè prekasno.
2004.
7
Osnovni pojmovi
Spektakl, Situacionisti~ka internacionala (SI): 1957-1972, pre toga Letristi~ka internacionala
(LI, od 1952). Grupa je nastala ujedinjavanjem nekoliko avangardnih frakcija koje su
ubrzano traìle put koji vodi s one strane umetnosti i antiumetnosti (LI, Imaìnisti~ki
Bauhaus, Londonsko psihogeografsko dru{tvo i jo{ nekoliko pojedinaca obeleènih sli~nim
uticajima, pre svega dadom i nadrealizmom). ^vrsto verovali da umetnost,
antiumetnost, rintanje po firmama i sedenje po kafi}ima imaju alternativu. Po njima,
to sigurno nije bio neki drugi vid predstavljanja ìvota, odnosno pasivne potro{nje
unapred pripremljenih sadràja, ve} “stvaranje situacija i ambijenata” u vremenu-
prostoru oslobo|enom svih otu|enih i nametnutih ciljeva. “Nismo o~ekivali ni{ta od
onoga {to ne bismo sami izmenili…” Tu celinu otu|enih ciljeva, imperativa i praksi
definisali su kao spektakl: usavr{enu kapitalisti~ku ma{inu za proizvodnju pasivnosti i
degradiranje ìvota u preìvljavanje, oblik egzistencije u potpunosti podre|en
ekspanziji robe i akumulaciji politi~ke mo}i. Razvili najdosledniju kritiku svih oblika
tog reìma, koji se u to vreme ispoljavao u dve prividno konkurentske verzije: u
obliku “trì{nih demokratija” Zapada i “narodnih demokratija” Istoka. Zbog
bespo{tedne kritike starih revolucionarnih tabua navukli na sebe iskrenu “mr`nju
svih branilaca pro{losti, uklju~uju}i tu i prakti~no sve frakcije levice.” Iako ni sami
nisu uspeli da se u potpunosti oslobode tog balasta, uspeli su da formuli{u predloge
koji su, makar do 1968, “bili ona najdalja ta~ka do koje se u tom trenutku moglo do}i.”
Upravo njihove ideje stajale su iza prvih znakova pobune iz maja-juna 1968, koji su
pokrenuli lavinu poznatu kao “najve}i divlji {trajk u istoriji” (u jednom trenutku, u
Francuskoj je u {trajku bilo 12 miliona ljudi, svih profila i sudbina). Nakon poraza,
grupa je u{la u fazu opadanja i bila raspu{tena 1972. godine.
Najistaknutiji ~lanovi (od 1952): Gi Debor, Raoul Vaneigem, Mi{el Bern{tajn, Ser`
Berna, Mi{el Mur, ìl Volman, Ivan êglov, Aleksandar Troki, Asger Jorn, Mustafa
Kajati, Rene Risel, \anfranko Sangvineti.
Najva`nije publikacije i knjige: Potla~, Letristi~ka internacionala, Situacionisti~ka
internacionala (~asopisi), Dru{tvo spektakla (G. Debor), Revolucija svakodnevnog ìvota (R.
Vaneigem). Mnogi ~lanovi grupe ostali su aktivni i nakon njenog raspu{tanja
(naro~ito Debor, Vaneigem, Sangvineti i Risel).
Prevodi
Gi Debor: Dru{tvo spektakla, anarhija/ blok 45, maj 2003.
www.crsn.com/debord/
pulsar.verat.net/drustvospektakla/
anarchyserbia.mahost.org/browser_tekstova.php
(Sajtovi ~italaca koji su knjigu objavili u celini. Na{ sajt jo{ nije postavljen. [tampanih
primeraka vi{e nema.)
Gi Debor: Dru{tvo spektakla i Komentari o Dru{tvu spektakla, Arkzin, Zagreb, 1999.
8
Nekoliko odlomaka
“U dru{tvima u kojima preovla|uju moderni uslovi proizvodnje, ìvot je predstavljen
kao ogormna akumulacija prizora. Sve {to je nekada bilo neposredno doìvljavano,
udaljeno je u predstavu.”
“Tautolo{ki karakter spektakla poti~e iz ~injenice da su njegov cilj i njegova sredstva
identi~ni. To je sunce koje nikada ne zalazi nad carstvom moderne pasivnosti. Ono
pokriva ~itav globus, ve~ito se kupaju}i u sopstvenoj svetlosti.”
“Za spektakl – vidljivi odraz vladaju}eg ekonomskog poretka – ciljevi su ni{ta, razvoj je
sve. Spektakl ne teì ni~emu drugom do sebi samom.”
“Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika.” — Dru{tvo
spektakla, teze 1, 13, 14 i 34.
Veb arhive
Ken Knabb: www.bopsecrets.org
SI Online: www.cddc.vt.edu/sionline/index.html
SI Archive: www.nothingness.org/SI/
Debordiana: www.chez.com/debordiana/debordiana.htm
Larry Law: www.cat.org.au/spectacular/
Najva`nije skra}enice u pamfletu:

UNEF: Nacionalni studentski sindikat (Union Nationale des Étudiants de France)
FGEL: Sindikat studenata knjièvnosti (Fédération Générale des Etudiants de Lettres)
Sve numerisane napomene i nagla{ena mesta:

Mustafa Kajati i SI
9
BEDA STUDENTSKOG @IVOTA

razmatrana u njenim ekonomskim, politi~kim, socijalnim, psiholo{kim,
seksualnim i posebno intelektualnim aspektima, uz skroman predlog za
njeno ukidanje
Strazbur{ka sekcija Saveza studenata
(AFGES)
22. novembar 1966.
1. U~inimo sramotu jo{ sramnijom tako {to }emo je u~initi javnom

Op{te je poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji
Francuskoj. Ali, razlozi za taj prezir ~esto su pogre{ni, oni koji samo odraàvaju
vladaju}u ideologiju, dok razlozi koji taj prezir ~ine potpuno opravdanim s
revolucionarnog stanovi{ta ostaju potisnuti i neizre~eni. Pristalice la`ne opozicije ipak
su svesne te gre{ke, koju i sami ~ine. Oni izokre}u svoj stvarni prezir u paternalisti~ko
divljenje. Impotentna levi~arska inteligencija (od Les Tempes Modernes do L’Express)
zapada u pravi trans govore}i o “usponu studenata” i o~iglednom opadanju
birokratskih institucija (od “komunisti~ke” partije do staljinisti~kog UNEF),
ljubomorno isti~u}i svoju “moralnu i materijalnu” podr{ku. Ovde }emo ukazati na
prave razloge koji stoje iza te brige za studente i otkriti njihovu duboku povezanost s
vladaju}om stvarno{}u prekomerno razvijenog kapitalizma. U ovom pamfletu ti
razlozi bi}e demaskirani jedan po jedan: prevazilaènje otu|enja nu`no sledi trag
otu|enja.
Sve dosada{nje analize i istraìvanja studentskog ìvota ignorisali su prava pitanja.
Nijedno od njih nije iza{lo iz okvira akademskih specijalizacija (psihologija,
sociologija, ekonomija) i zato je ostajalo su{tinski pogre{no. Furije je davno primetio
tu “metodolo{ku kratkovidost” u tretiranju su{tinskih pitanja koja se ne dovode u
vezu s modernim dru{tvom kao celinom. Feti{izam ~injenica maskira su{tinske
kategorije; detalji zaklanjanju totalitet. O ovom dru{tvu je re~eno sve osim onoga {to
ono stvarno jeste: dru{tvo u vlasti robe i spektakla.
U svojoj studiji Les Héritiers: les étudiants et la culture (Naslednici: studenti i kultura),
sociolozi Burderon i Pasdije tako|e su ostali impotentni pred tih nekoliko delimi~nih
istina koje su uspeli da izloè. Uz sve dobre namere, uspelo im je samo da se vrate na
pozicije profesorskog moralizma, na nezaobilaznu kantovsku etiku “stvarne
demokratizacije kroz stvarnu racionalizaciju obrazovnog sistema” – to jest, na
propovedanja samog sistema. Za to vreme, njihovi u~enici, razni Kraveci1,
1
Mark Kravec, poznati demagog me|u politikosima iz UNEF, napravio je veliku gre{ku
upu{taju}i se u “teorijska istraìvanja”: godine 1964. objavio je odbranu studentskog
sindikalizma u Les Tempes Modernes, da bi ga posle godinu dana, na stranicama istog ~asopisa,
osudio.
10
zadovoljavaju svoje sitnobirokratske sklonosti pre`vakavaju}i ofucanu

revolucionarnu frazeologiju.
Spektakularno postvarenje modernog kapitalizma2 svakome dodeljuje posebnu
ulogu u sistemu op{te pasivnosti. Student nije izuzetak od tog pravila. Njegova uloga
je privremena: to je samo glavna proba za preuzimanje njegove krajnje uloge kao
konzervativnog elementa u okviru robnog sistema. Biti student je oblik inicijacije.
Ta inicijacija na magi~an na~in saìma sve odlike misti~ne inicijacije. Ona je potpuno
odse~ena od istorijske, individualne i dru{tvene stvarnosti. Student vodi dvostruki
ìvot, razapet izme|u svog sada{njeg statusa i potpuno odvojene budu}e uloge u
koju }e jednog dana iznenada biti ba~en. U me|uvremenu, njegova {izofrena svest
omogu}ava mu da se povu~e u svoju “inicijacijsku grupu”, da zaboravi na budu}nost
i da se prepusti misti~nom transu sada{njice za{ti}ene od istorije. Njegovo
izbegavanje da se suo~i sa sopstvenom situacijom, posebno ekonomskom, ne treba da
~udi: u na{em “dru{tvu obilja” on je i dalje prosjak. Vi{e od 80% studenata dolazi iz
platnih razreda vi{ih od radni~kog, ali 90% studenata ima prihode manje od prihoda
nalslabije pla}enih radnika. Siroma{tvo studenata je anahronizam dru{tva spektakla:
oni tek treba da dostignu novu bedu novog proletarijata. U vreme kada se sve vi{e
mladih ljudi otima iz okova moralnih predrasuda i autoriteta porodice, u kojima su
od malih nogu bili izloèni brutalnom, ogoljenom izrabljivanju, na{ student se ~vrsto
drì svog neodgovornog i ispraznog “produènog detinjstva”. Produèna
adolescentska kriza moè da dovede do povremenih sukoba sa porodicom, ali on
nema ni{ta protiv da ga najrazli~itije institucije koje upravljaju njegovim
svakodnevnim ìvotom tretiraju kao nedono{~e; ako ponekad i prestanu da mu seru
u lice, to je samo zato da bi se bri`no nadvile nad njim i krenule da mu sole pamet.
Beda studenta je samo najgroteskniji izraz kolonizacije svih domena dru{tvene
prakse. Projekcija ose}anja krivice celog dru{tva na studente, maskira bedu i
pot~injenost svih.
Ali, iza na{eg prezira prema studentu stoje drugi razlozi. On nam se gadi ne samo
zbog svoje stvarne bede, ve} zbog svog leèrnog pristanka na bedu svake vrste, zbog
te bolesne sklonosti da se valja u sopstvenom otu|enju u nadi da }e, usred op{teg
nedostatka interesovanja za bilo {ta, probuditi interesovanje za hendikepe svog
posebnog poloàja. Imperativi modernog kapitalizma nalaù da ve}ina studenata
postanu tek niì kadrovi na funkcijama koje su u XIX veku imali kvalifikovani radnici.3
Suo~en s tako sumornom i osrednjom “nagradom” za svoje sramno trpljenje sada{nje
bede, student radije traì uto~i{te u nestvarno ìvljenoj stvarnosti, koju ukra{ava
iluzornim sjajem.
Student je stoi~ki rob: {to ga vi{e njegovi autoriteti vezuju lancima, to on sebe
zami{lja slobodnijim. Kao i njegova nova porodica, univerzitet, student voli da na
sebe gleda kao na “najnezavisnije” dru{tveno bi}e iako je u stvarnosti direktno
pot~injen najmo}nijim sistemima dru{tvenog autoriteta: porodici i dràvi. Kao njihovo
lepo vaspitano, zahvalno i poslu{no dete, on deli i oli~ava sve vrednosti i mistifikacije
sistema. Iluzije koje su nekada bile nametane kvalifikovanim radnicima sada se
svesno projektuju u masu budu}ih niìh funkcionera.
2
Podrazumeva se da pojmove kao {to su spektakl, uloga, itd., koristimo u situacionisti~kom
smislu.
3
Samo bez revolucionarne svesti: kvalifikovani radnici nisu imali iluzija o napredovanju u
slu`bi.
11
Ako je drevni oblik dru{tvene bede proizveo najgrandiozniji sistem kompenzacije

koji je svet ikada video (religije), studentu, u njegovoj marginalnoj bedi, kao jedina
uteha ostaju izlizane slike vladaju}eg dru{tva, farsi~ne repeticije svih njegovih
otu|enih proizvoda.
Kao ideolo{ko bi}e, francuski student stiè uvek prekasno. Sve vrednosti i sav
entuzijazam kojima se toliko razme}e u svom malom, zatvorenom svetu, istorija je
odavno odbacila kao komi~ne i neodrìve iluzije.
Nekada davno univerziteti su imali odre|en presti`; student istrajava u uverenju da
je sre}an {to je dospeo na takvo mesto. Ali, do{ao je prekasno. Njegovo mehani~ko,
specijalizovano obrazovanja je duboko degradirano (u pore|enju s ranijim op{tim
nivoom buròaske kulture)4, ba{ kao i njegov li~ni intelektualni nivo: moderni
ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata
nesposobnih za samostalno razmi{ljanje. Univerzitet je postao institucionalizovana
organizacija neznanja. “Visoka kultura” je degradirana na pokretnu traku za
proizvodnju profesora koji su svi redom kreteni, a ve}ina zreli samo za to da budu
ismejani pred bilo kojom grupom srednjo{kolaca. Ali, u svojoj mentalnoj menopauzi,
student nije svestan toga; on nastavlja da s du`nim po{tovanjem slu{a svoje
nadre|ene, svesno potiskuju}i svaki kriti~ki impuls i potpuno se utapaju}i u misti~nu
iluziju uloge “studenta” – nekoga ozbiljno posve}enog izu~avanju ozbiljnih stvari – u
nadi da }e mu njegovi profesori na kraju otkriti krajnju tajnu sveta. Budu}e
revolucionarno dru{tvo odbaci}e svu larmu amfiteatara i kabineta kao puko verbalno
zaga|enje. Student je ve} sada samo lo{ vic.
Student nije svestan da istorija menja ~ak i njegovu “kulu od slonova~e.” Famozna
“kriza univerziteta”, detalj op{te krize modernog kapitalizma, ostaje predmet dijaloga
gluvonemih: specijalista svih fela. Ta kriza je izraz te{ko}a koje taj zaseban sektor
proizvodnje ima zbog svog odloènog prilago|avanja proizvodnom aparatu u celini.
Ostaci stare liberalno-buròaske univerzitetske ideologije postali su banalizovani
usled ubrzanog i{~ezavanja njihove dru{tvene osnove. U vreme kapitalizma
“slobodne trgovine”, kada je liberalna dràva ostavljala univerzitetu odre|enu
marginalnu slobodu, univerzitet je mogao da sebe zami{lja kao nezavisnu silu. Ali,
~ak i tada on je bio tesno vezan za potrebe tog tipa dru{tva, snabdevaju}i njegovu
privilegovanu manjinu adekvatnim op{tim obrazovanjem, pre nego {to ova zauzme
svoje pozicije u okviru vladaju}e klase. Pateti~na gor~ina mnogih profesora mu~enih
nostalgijom5 izvire iz ~injenice da su izgubili svoju raniju ulogu pasa-~uvara svojih
budu}ih gospodara i bili prisiljeni da se zadovolje ne tako plemenitom ulogom pasa
zaduènih za usmeravanje stada “belih kragni” ka njihovim fabrikama i
kancelarijama, u skladu s potrebama planske ekonomije. Ti profesori u svom
arhaizmu vide alternativu tehnokratizaciji univerziteta i tvrdoglavo nastavljaju da
iznose komadi}e “op{te kulutre” pred publiku sastavljenu od budu}ih specijalista,
koji s tim jednostavno ne}e znati {ta da rade.
Mnogo ozbiljniji, i samim tim mnogo opasniji slu~aj predstavljaju modernisti~ki
orijentisani levi~ari iz UNEF, predvo|eni “ekstremistima” iz FGEL, koji zahtevaju
“reformu same strukture univerziteta” u cilju “reintegracije univerziteta u dru{tveni i
4
Ovde mislimo na kulturu Hegela i enciklopedista, a ne na kulturu Sorbone i École Normale
Supérieure.
5
Ne usu|uju}i se da i dalje govore u ime filistinskog liberalizma, oni evociraju bajkoliku
slobodu univerziteta iz srednjeg veka, iz epohe “demokratske neslobode”.
12
ekonomski ìvot” – to jest, u cilju njegovog prilago|avanja potrebama modernog

kapitalizma. Fakulteti koji su nekada snabdevali vladaju}u klasu “op{tom kulturom”
sada su pretvoreni u fabrike koje punom parom proizvode niè i srednje kadrove.
Umesto da dovedu u pitanje taj istorijski proces, koji je i poslednji relativno
autonoman sektor podredio zahtevima robnog sistema, na{i progresivci protestuju
zbog odlaganja i neefikasnosti u sprovo|enju tog procesa. Oni su zagovornici
budu}eg kibernetizovanog univerziteta, koji, tu i tamo, ve} podiè svoju ru`nu
glavu.6 Robni sistem i njegove moderne sluge – to su na{i neprijatelji.
Ali, svi ti sukobi odvijaju se iznad glave na{eg studenta, negde u nebesima koja
nastanjuju njegovi gospodari. On nema nikakvu kontrolu nad svojim ìvotom – sam
ìvot je ono {to mu potpuno izmi~e.
Zbog svog akutnog ekonomskog siroma{tva student je osu|en na odre|eni oblik
preìvljavanja. Ali, beskrajno samozadovoljan kao i u svemu drugom, on paradira tom
bedom kao da je re~ o nekom originalnom “ìvotnom stilu”, prave}i vrlinu od svoje
odrpanosti i glumataju}i boema. “Boem{tina” je u svakom slu~aju daleko od toga da
bude originalan odgovor na bilo {ta, ali ideja da se moè ìveti uistinu boemskim
ìvotom bez potpunog i kona~nog raskida sa univerzitetskim miljeom je prosto
sme{na. Ali, na{ student-boem (a svim studentima se svi|a ideja da u njima kuca
boemsko srce) uporno drì do te imitatorske i degradirane verzije ne~ega {to je, u
najboljem slu~aju, samo osrednje li~no re{enje. Trideset godina nakon Vilhelma
Rajha (sjajnog edukatora mladih)7 taj nesu|eni “nekonformista” i dalje sledi
najtradicionalnije oblike ljubavno-erotskog pona{anja, reprodukuju}i op{te odnose
klasnog dru{tva kroz svoje interseksualno iskustvo. Lako}a s kojom ga je mogu}e
mobilisati za bilo koji cilj re~it je dokaz njegove stvarne impotencije.
Uprkos manje-vi{e leèrnom raspolaganju svojim vremenom u okviru margine li~ne
slobode koju mu dodeljuje totalitarni spektakl, student izbegava avanturu i
eksperiment u korist sigurnog i rutinskog kretanja kroz prostorno-vremensku
dimenziju koju su za njegovo dobro organizovali an|eli-~uvari sistema. Iako ga niko
ne bije po u{ima da razdvaja svoje radno i slobodno vreme, on to ipak ~ini, potpuno
dobrovoljno, u isto vreme licemerno izraàvaju}i prezir prema “{treberima” i
“bubanju”. Pristaje na svaki oblik odvajanja i onda jadikuje zbog “nedostatka
komunikacije” u svojim religioznim, sportskim, politi~kim ili sindikalnim klubovima.
Toliko je glup i jadan da se dobrovoljno predaje Univerzitetskim centrima za
psiholo{ku pomo}, tim psiho-policijskim kontrolnim stanicama, ~iju su mreù
osnovali predvodnici moderne represije i koja je, prirodno, bila pozdravljena kao
velika pobeda studentskog sindikalizma.8
Ali, stvarna beda svakodnevnog studentskog ìvota svoje neposredno i fantasti~no
zadovoljenje nalazi tek u opijumu kulturnih roba. U kulturnom spektaklu student
prepoznaje svoj prirodni ambijent i sebe kao njegovu najverniju mu{teriju. Iako se
6
Videti tekst “Prepiska s jednim kiberneti~arem” u Internationale Situationniste #9 i
situacionisti~ki tekst La torture dans la vitrine, napad na “neoprofesora” A. Molea.
7
Videti V. Rajh, Seksualna borba mladih i Funkcija orgzama.
8
Svaki normalan ~ovek pojavi}e se pred psihijatrom, u njegovom utvr|enom azilu, samo ako
mu na silu navuku luda~ku ko{ulju. Ali, studente je dovoljno obavestiti da su u njihovom getu
otvorene isturene stanice: odmah }e pohrliti tamo u tolikom broju da }e morati da ~ekaju u
redu.
13
nalazi blizu izvora proizvodnje, pristup pravom Svetili{tu kulture nije mu dozvoljen;
on otkriva “modernu kulturu” samo kao fascinirani posmatra~. U epohi kada je
umetnost mrtva, on ostaje najlojalniji za{titinik pozori{nih i filmskih klubova i
najnezasitiji potro{a~ prepakovanih ostataka tog mumuficiranog le{a izloènih u
kulturnim supermarketima. Bezrezervna i nekriti~ka potro{nja: to je njegov pravi
element. Kada “kulturni centri” ne bi postojali, student bi morao da ih izmisli. On je
savr{en primer za sve najpli}e zaklju~ke ameri~kih istraìvanja trì{ta: posve}eni
potro{a~, uslovljen reklamom i strasno obuzet suprotnim ose}anjima prema
proizvodima identi~nim u njihovoj ni{tavnosti, sa iracionalnom sklono{}u ka robnoj
marki X (Perek ili Godar, na primer) i sa iracionalnim predrasudama prema robnoj
marki Y (recimo, Rob-Grile ili Lelu{).
A kada “dobra” koja proizvodi i organizuje kulturni spektakl poprime oblik ljudskih
prilika na pozornici, on je njihova glavna publika, njihov idealni posmatra~. Studenti
u masama hrle da gledaju njihove najopscenije egzibicije. Kada sve{tenici razli~itih
crkvi organizuju svoje kljaste rasprave bez posledica (seminari o “marksisti~koj” misli,
konferencije katoli~kih intelektualaca) ili kada se knjièvni otpad okupi da zajedno
uìva u svojoj impotenciji (pet hiljada studenata prati forum pod nazivom “O
mogu}nostima literature”), ko osim studenata popunjava sve te sale?
Nesposoban za prave strasti, student se zadovoljava bezstrasnim polemikama izme|u
slavnih li~nosti Neinteligencije: Altiser – Garodi – Sartr – Bart – Pikar – Lefevr – Levi-
Stros – Olidej – {atel – Antoan; ili izme|u rivalskih ideologija, ~ija je jedina funkcija
da raspravom o la`nim pitanjima maskiraju ona prava: humanizam –
egzistencijalizam – strukturalizam – scijentizam – novi kriticizam – dijalekti~ki
naturalizam – kibernetizam – planetizam – metafilozofija.
Student sebe smatra avangardnim ako je gledao poslednji Godarov film ili kupio
najnoviju knjigu nekog iz grupe Arguments9 ili u~estvovao u poslednjem hepeningu
seronje Lapasada. On otkriva najnovija istraìvanja s istom briznom s kojom trì{te
uspeva da proizvede sinteti~ke verzije davno zastarelih (iako nekada mo`da va`nih)
poduhvata; u svom neznanju, u svakoj imitaciji vidi kulturnu revoluciju. Potpuno je
opsednut time da odrì svoj kulturni status. Kao i svi ostali, veoma drì do nabavke
reprinta va`nih i te{kih tekstova koje “masovna kultura” liferuje fantasti~nom
brzinom.10 Po{to ne zna da ~ita, ostaje mu samo da pomno bulji u njih.
Ipak, njegova omiljena literatura je {tampa specijalizovana za promociju grozni~ave
potro{nje kulturnih noviteta; on glatko prihvata sve njene oglase kao smernice za
svoj ukus. Uìva u L’Express ili Le Nouvel Observateur; ili mo`da vi{e voli Le Monde, koji
smatra ta~nom i istnski “objektivnom” novinom, iako }e za njen stil mo`da re}i da je
donekle teàk. Da bi produbio svoje op{te znanje zaroni}e u Planete, ugla|eni
magi~ni ~asopis koji efikasno uklanja bore i mitesere sa starih ideja. To su vodi~i od
kojih na{ student o~ekuje da ga upute u tajne modernog sveta i da ga u~ine politi~ki
svesnim!
Naime, u Francuskoj, vi{e nego bilo gde drugde, student se zadovoljava time da bude
politizovan. Ali, njegova politi~ka participacija je potpuno posredovana spektaklom.
Odatle njegovo vezivanje za bedne, ru{evne ostatke levice koju su jo{ pre ~etrdeset
godina porazili “socijalisti~ki” reformizam i staljinisti~ka kontrarevolucija. Gazde su
9
O bandi Arguments i ga{enju njihovog ~asopisa videti tekst SI iz 1963. “Na |ubri{tu istorije”.
10
U tom pogledu, ne moè se dovoljno sna`no preporu~iti ono {to najinteligentniji ve}
praktikuju: njihovu kra|u.
14
dobro svesne tog poraza radni~kog pokreta, kao i sami radnici, iako mo`da ne tako
jasno. Ali, student o svemu tome nema pojma i nastavlja da bezglavo u~estvuje u
najkomi~nijim demonstracijama koje nikada ne privla~e nikog osim studenata. To
krajnje politi~ko neznanje ~ini univerzitet sre}nim lovi{tem za manipulatore
umiru}ih birokratskih organizacija, koje totalitarno programiraju studentsku opciju.
Povremeno dolazi do devijantnih tendencija ka “nezavisnosti”; ali, nakon perioda
simboli~nog otpora, disidenti se bez izuzetka reintegri{u u poredak koji nikada nisu
su{tinski ni dovodili u pitanje.11 Tako se “Revolucionarna komunisti~ka omladina”
(trockisti), ~iji naziv predstavlja slu~aj najdementnije ideolo{ke falsifikacije (nisu ni
revolucionarni, ni komunisti, niti mladi), hvali kako se pobunila protiv Komunisti~ke
partije, da bi se zatim pridruìla Papi u apelima za “mir u Vijetnamu”.
Student se razme}e svojim protivljenjem “prevazi|enim” aspektima de Golovog
reìma, ali ~ine}i to on pre}utno odobrava sve ranije zlo~ine (kao {to su staljinizam iz
vremena Toljatija, Garodi, Hru{~ov i Mao). Njegov mladala~ki stav je zato jo{
staromodniji od reìma – degolisti, ako ni{ta drugo, razumeju moderno dru{tvo
dovoljno dobro da bi njime upravljali.
Ali, to nije jedini studentov arhaizam. On se ose}a du`nim da ima op{te mi{ljenje o
svemu, da izgradi zaokruèn pogled na svet koji }e dati smisao njegovoj potrebi za
neuroti~nom aktivno{}u i aseksualnim promiskuitetom. To ga ~ini lakim plenom
poslednjih, klecavih misionarskih napora raznih crkvi. S pravom atavisti~kom stra{}u
on se klanja pred raspadaju}im ostacima Boga ili tragovima preistorijskih religija u
verovanju da to oboga}uje i njega i vreme u kojem ìvi. Uz postarije provincijske
dame, studenti ~ine dru{tvenu kategoriju s najvi{e posve}enih vernika. Svuda okolo
popove vre|aju i {utiraju, ali univerzitetski kler slobodno nastavlja da popuje
hiljadama studenata u svojim duhovnim klozetima.
Ipak, treba priznati da postoje i neki podno{ljivo inteligentni studenti. Oni su lako
iskoristili pravila smi{ljena za kontrolu mediokriteta. U tome su uspeli upravo zato
{to razumeju sistem; a razumeju ga upravo zato {to ga preziru i zato {to znaju da su
njegovi neprijatelji. Oni su tu da bi od obrazovnog sistema uzeli ono najbolje {to taj
sistem ima da ponudi: pare. Koriste}i kontradikciju koja obavezuje sistem da, makar
na kratke staze, finansira mali, relativno nezavistan sektor akademskih “istraìvanja”,
ti studenti hladnokrvno nastavlju da {ire seme pobune sve do najvi{ih nivoa.
Njihov otvoreni prezir prema sistemu ide ruku pod ruku s lucidno{}u s kojom
poraàvaju sve njegove lakeje, naro~ito one intelektualne. Oni su ve} postali
teoreti~ari dolaze}eg revolucionarnog pokreta i s punim pravom ose}aju da sistem
po~inje da zazire od njih kao takvih. Oni uop{te ne kriju ~injenicu da ono {to tako
lako uspevaju da izvuku od “akademskog sistema” koriste za njegovo uni{tenje.
Naime, student ne moè da se buni protiv bilo ~ega ukoliko se ne pobuni i protiv
svojih studija, iako nu`nost te pobune sigurno ose}a na manje prirodan na~in nego
neki radnik, koji se spontano buni protiv svoje uloge radnika. Ali, student je proizvod
modernog dru{tva kao {to su to i Godar i Koka-Kola. Svoje ekstremno otu|enje on
moè da dovede u pitanje samo tako {to }e u pitanje dovesti dru{tvo u celini. Ta
kritika nikako ne moè da se odvija na studentskom terenu: student koji se
poistove}uje s ulogom studenta zapravo se poistove}uje s la`nom vredno{}u koja ga
spre~ava da shvati pune razmere svoje bede, drè}i ga tako u okovima vrhunskog
11
Poslednje avanture “Saveza komunisti~kih studenata” i njihovog hri{}anskog rivala
pokazuju da te studente povezuje isti temeljni princip: slepa poslu{nost prema hijerarhijski
nadre|enim kadrovima.
15
oblika la`ne svesti. Ali, svuda tamo gde moderno dru{tvo po~inje da biva izloèno
napadima, tu je i sve vi{e mladih ljudi; njihova pobuna predstavlja najdirektniju i
najsveobuhvatniju kritiku studentskog pona{anja.
2. Nije dovoljno da teorija bude ostvarena u praksi; i praksa mora

da prona|e svoju teoriju
Nakon dugog perioda dremeà i permanentne kontrarevolucije, poslednjih nekoliko
godina naziru se prvi znaci novog perioda sukoba, najuo~ljivije me|u mladim
ljudima. Ali, dru{tvo spektakla, preko svojih predstava o sebi i svojim neprijateljima,
name}e sopstvene kategorije svetu i njegovoj istoriji. Ono neprestano nastoji da nas
uveri da je sve {to se doga|a deo prirodnog poretka stvari, svode}i svaki istinski novi
razvoj, koji najavljuje njegovo prevazilaènje, na nivo povr{nog potro{a~kog noviteta.
Pobuna mladih protiv na~ina ìvota koji im se name}e zapravo je samo vesnik, prvi
izraz mnogo {ire subverzije koja }e obuhvatiti sve one koji sve sna`nije ose}aju
nemogu}nost ìvljenja u ovom dru{tvu, uvod u novi revolucionarni period.
Pomo}u uobi~ajenih metoda za izokretanje stvarnosti, vladaju}a ideologija i njeni
zvani~ni spikeri svode taj stvarni istorijski pokret na dru{tveno-prirodnu kategoriju:
na ideju o “mladima”. Svaka nova pobuna mladih predstavlja se kao deo ve~itog
mladala~kog revolta svojstvenog svakoj generaciji, koji prirodno po~inje da jenjava
“kada mladi ljudi po~nu da se uklju~uju u ozbiljne poslove vezane za proizvodnju i
kada se pred njima na|u realni, konkretni zadaci.” “Pobuna mladih” je podvrgnuta
pravoj ùrnalisti~koj inflaciji (ljudima se predstavlja samo spektakl pobune koji ih
udaljuje od mogu}nosti da i sami istinski u~estvuju u nekoj pobuni). To je mo`da
nezgodan, ali nuàn dru{tveni sigurnosni ventil, veoma vaàn za nesmetano
funkcionisanje sistema. Ta pobuna protiv dru{tva samo ja~a to dru{tvo, jer ostaje
delimi~na, ograni~ena na aparthejd “adoslescentskih problema” (analogno “rasnom” ili
“ènskom pitanju”), da bi je njeni u~esnici uskoro “prerasli”. U stvarnosti, ako u
modernom dru{tvu uop{te postoji “problem mladih”, onda je to zbog proste ~injenice
da mladi ljudi na najakutniji na~in ose}aju duboku dru{tvenu krizu i da to
poku{avaju da izraze. Mladi su proizvod modernog dru{tva par excellance, bilo da
poku{avaju da se integri{u u njega ili ga odbacuju na najradikalniji na~in. Ono {to
iznena|uje nije pobuna mladih, ve} rezignacija “odraslih”. Ali, uzroci tog povla~enja
su istorijski, a ne biolo{ki: prethodna generacija je stasavala u periodu te{kih poraza i
morala da guta sve laì koje su pratile dugotrajnu, sramnu dezintegraciju
revolucionarnog pokreta.
Kao kategorija za sebe, “mladi” su javni mit vezan za kapitalisti~ki oblik proizvodnje,
izraz njegove dinami~nosti. Iluzorno preimu}stvo mladosti posledica je ekonomske
obnove nakon Drugog svetskog rata; na trì{te je masovno stupila ~itava generacija
novih, mnogo povodljivijih potro{a~a, kojima je upravo ta uloga potro{a~a omogu}ila
da se poistovete sa dru{tvom spektakla. Ali, zvani~na ideologija se jo{ jednom na{la u
kontradikciji sa dru{tveno-ekonomskom stvarno{}u (koja kaska za njom). Upravo su
mladi iskazali neodovljivu, gnevnu ùdnju za ìvotom i spontano se pobunili protiv
svakodnevne dosade i mrtvog vremena koje stari svet nastavlja da proizvodi uprkos
svim svojim modernizacijama. Najbuntovniji me|u njima iskazuju ~isto, nihilisti~ko
odbacivanje ovog dru{tva, bez trunke svesti o mogu}nostima za njegovo
prevazilaènje. Ali, ta perspektiva ipak po~inje da se sagledava i razvija {irom sveta.
Ta svest mora da poprimi oblik dosledne teorijske kritike i da prona|e na~ine za
prakti~nu organizaciju te doslednosti.
16
Na najprimitivnijem niovu, “delinkventi” {irom sveta sa otvorenom nasilno{}u

izraàvaju svoje odbijanje da budu integrisani u dru{tvo. Ali, apstraktan karakter tog
odbijanja spre~ava ih da prevazi|u kontradikcije sistema ~iji su oni spontani,
negativan proizvod. Delinkvente proizvodi svaki aspekt sada{njeg dru{tvenog
poretka: urbanizam stambenih projekata, op{ti slom vrednosti, pro{irivanje zone sve
ispraznijeg slobodnog vremena, sve ve}a policijsko-humanisti~ka kontrola nad svim
aspektima svakodnevnog ìvota i borba za ekonomsko preìvljavnaje porodice koja
je izgubla svaki zna~aj. Oni preziru rad, ali prihvataju robe. Oni èle sve {to spektakl ima
da im ponudi i to èle odmah; ali, nemaju ~ime da plate. Ta osnovna kontradikcija
potpuno dominira njihovim ìvotima, osaka}uju}i njihove poku{aje da istinski
slobodno koriste svoje vreme, da se izraze, stvore neku vrstu zajednice. (Njihove
mikrozajednice obnavljaju primitivizam na marginama razvijenog dru{tva, a beda
tog primitivizma nu`no obnavlja hijerarhiju unutar bandi. Ta hijerarhija, koja moè
da se ostvari samo kroz rat s drugim bandama, izoluje svaku bandu u odnosu na
druge i svakog pojedinca unutar bande.) Da bi izbegao tu kontradikciju delinkvent
mora ili da se povu~e tako {to }e po~eti da radi i zara|uje novac potreban za
kupovinu roba – ~emu je namenjen ~itav sektor proizvodnje, posebno osmi{ljen da
ga inicira u svet potro{nje (motorcikli, elektri~ne gitare, ode}a, plo~e, itd.) – ili da
napadne zakone robe, bilo na najsiroviji na~in, tako {to }e je krasti, ili svesno,
napreduju}i ka revolucionarnoj kritici sveta robe. Potro{nja “smek{ava” pona{aje tih
mladih buntovnika i njihova pobuna se izokre}e u najgori konformizam. Naime, pred
delinkventima stoje samo dve budu}nosti: bu|enje revolucionarne svesti ili slepa
poslu{nost po fabrikama.
Holandija: Provo
Provo je bi prvi oblik prevazilaènja iskustva delinkvenata, organizacija prvih
politi~kih izraza tog iskustva. Provo je nastao iz susreta nekoliko otpadnika iz sveta
raspadaju}e umetnosti u potrazi za karijerom i mase mladih buntovnika u potrazi za
samoizrazom. Njihova organizacija omogu}ila je obema stranama napredak ka novim
oblicima sukobljavanja i njihovo razvijanje. “Umetnici” su priloìli nekoliko ideja o
igri, iako jo{ uvek mistifikovanih i vi{e nalik na krpe` od raznih ideolo{kih sastojaka;
mladi butovnici nisu imali da ponude ni{ta drugo osim nasilnosti svog buntovni{tva.
Od samog po~etka te dve tendencije bile su jasno razdvojene; mase bez teorije na{le
su se pod starateljstvom male klike sumnjivih vo|a koji su svoju “vlast” poku{ali da
odrè na osnovu bu}kuri{a od “provoterske” ideologije. Njihov neoartisti~ki
reformizam odneo je prevagu nad mogu}no{}u da se delinkventsko nasilje prenese
na plan ideja u poku{aju prevazilaènja umetnosti. Provo je bio izraz poslednjeg
reformizma modernog kapitalizma: reforme svakodnevnog ìvota. Iako ni{ta manje od
potpune revolucije ne}e mo}i da promeni ìvot, hijerarhija Provoa – sli~no
Bern{tajnovoj viziji postepene transformacije kapitalizma u socijalizam putem
reformi – veruje da nekoliko pobolj{anja moè da promeni svakodnevni ìvot.
Opredeljuju}i se za fragmentarno, Provo je zavr{io prihvataju}i totalitet. Da bi stvorili
bazu, vo|e Provoa su umesile sme{nu ideologiju “provotarijata” (artisti~ko-politi~ku
salatu pome{anu sa ubu|alim ostacima gozbe na kojoj nisu u~estvovali). Taj novi
provotarijat navodno stoji naspram “poburùj~enog” proletarijata (ve~iti refren svih
kretena ovog stole}a). Po{to se odri~e totalne promene, Provo odbacuje jedinu snagu
koja moè da ostvari tu promenu. Proletarijat je motor kapitalisti~kog dru{tva i zato
njegova smrtna pretnja; sve je pode{eno tako da ga potisne – partije, birokratski
sindikati, policija (koja ga napada mnogo vi{e nego provose), kolonizacija ~itavog
17
njegovog ìvota – zato {to je re~ o jedinom istinski opasnom potencijalu. Provosi nisu
shvatili ni{ta od svega toga; nesposobni za kritiku sistema proizvodnje ostali su
zato~enici sistema kao celine. Kada je pobuna antisindikalisti~kih radnika zahvatila i
bazu Provoa, koja se pridruìla s direktnim nasiljem, zbunjeno rukovodstvo, koje je
bilo potpuno ignorisano, nije smislilo ni{ta bolje od osude “ekscesa” i poziva na
nenasilje. To rukovodstvo, ~iji je program bila provokacija vlasti s ciljem da se
razotkrije njen represivni karakter, zavr{ilo je jadikuju}i da je bilo `rtva policijskih
provokacija. Preko radija su pozivali mlade pobunjenike da prihvate vo|stvo
“provosa”, drugim re~ima, istog onog rukovodstva koje je jasno pokazalo da je
njegov magloviti “anarhizam” najobi~nija la`. Da bi razvila revolucionarnu kritiku,
baza Provoa mora da se pobuni protiv sopstvenog rukovodstva, a to zna~i da se
poveè sa objektivnim revolucionarnim snagama proletarijata i da odbaci ljude poput
Konstana i De Vrija (prvi je zvani~ni umetnik Kraljevine Holandije, a drugi propali
parlamentarni kandidat i veliki oboàvalac engleske policije). Samo tako provosi }e
mo}i da se uklju~e u autenti~ne moderne sukobe, koje su i sami delimi~no
nagovestili. Ako zaista èle da promene svet, onda }e morati da shvate da nema
nikakve koristi od onih koji se zadovoljavaju time da taj svet ofarbaju u belo.*
SAD: Studentski pokret

Bune}i se protiv svojih studija, ameri~ki studenti su direktno doveli u pitanje dru{tvo
kojem su takve studije potrebne. Njihova pobuna protiv univerzitetske hijerarhije (u
Berkliju i drugde) od samog po~etka je bila postavljena kao pobuna protiv ~itavog
dru{tvenog sistema zasnovanog na hijerarhiji i diktaturi ekonomije i dràve. Odbijaju}i
poslovne i institucionalne uloge za koje bi njihove specijalizovane studije trebalo da
ih pripreme, studenti su doveli u pitanje ~itav sistem proizvodnje koji otu|uje sve
aktivnosti i sve svoje proizvode od onih koji ih proizvode. Uprkos svim lutanjima i
konfuziji, pobunjena ameri~ka omladina jasno teì izgradnji dosledne revolucionarne
alternative usred “dru{tva obilja”. Na àlost, oni ostaju fiksirani za dva relativno
incidentna aspekta ameri~ke krize – za crnce i za Vijetnam; male organizacije “Nove
levice” ozbiljno pate zbog te ~injenice. Njihov oblik delovanja pokazuje jasnu te`nju
ka autenti~noj demokratiji, ali slabost njihovog subverzivnog sadràja dovodi ih u
opasne kontradikcije. Zbog kranjeg politi~kog neznanja i naivnih iluzija o tome {ta se
zaista doga|a u svetu, njihovo neprijateljstvo prema tradicionalnoj politici starih
levi~arskih organizacija lako se preusmerava u njeno nesvesno prihvatanje.
*
Provo je zapravo nastao kroz susret holandskih “Nizosa”, tada{nje izgubljene generacije (po
nekim spoljnim oznakama i potro{a~kim sklonostima vrlo sli~nim britanskim “modovima”) i
umetnika koji su ve} bili pro{li kroz uticaj situacionista ili ~ak neko vreme bili ~lanovi SI
(Konstan). Provo je obeleìo sredinu i drugu polovinu 1960-tih u Holandiji nizom masovnih
uli~nih akcija, od kojih je sigurno najpoznatija op{ti mete` napravljen na javnoj proslavi
ro|endana holandske kraljice. Vodili su kampanje za legalizaciju marihuane i abortusa,
proteste protiv policije i vlasti, itd., obi~no u formi vrlo raskala{anih uli~nih teatara. Zatim
stiù i prvi “beli planovi”. Najpoznatiji je bio “Beli bicikl”: komunalni bicikl, ofarban u belo,
kojim je svako mogao da se posluì, uz preporuku da ga nakon vo`nje ostavi na ulici. Usledila
je serija “belih planova” usmerenih na razne aspekte svakodnevnog ìvota, od kojih nijedan
nije uspeo da ponovi kratkotrajni uspeh prvog. Odatle referenca na kraju dela posve}enog
Provosima, na one koji se zadovoljavaju time da svet koji treba uni{titi “ofabraju u belo”. (nap.
prev.)
Dutch Provos, by Teun Voeten
http://www.pdxnorml.org/HT_provos_0190.html
18
Apstraktna opozicija njihovom dru{tvu vodi ih ka oboàvanju ili podr{ci njegovih

najboljih neprijatelja: “socijalisti~kih” birokratija Kine ili Kube. Grupa kao {to je
“Pobunjeni~ki omladinski pokret” moè da u istom dahu osudi dràvu i da slavi
“Kulturnu revoluciju”, tu la`nu pobunu orkestriranu od strane najgargantuanskije
birokratije modernog doba: Maove Kine. U isto vreme, zbog upadjivog nedostatka
sadràja, te poluliberterske i nedirektne organizacije stalno upadaju u zamku
ideologije “grupne dinamike” ili zatvorenog sveta sekti. Ra{irena upotreba droga u
isto vreme je izraz stvarne bede i protesta protiv te bede: to je la`na potraga za
slobodom u svetu bez slobode, religiozna kritika sveta koji je ve} prevazi{ao religiju.
Nije slu~ajno da su droge toliko prisutne u bitni~kom miljeu (tom desnom krilu
pobune mladih), gde odbijanje ideologija ide uporedo sa prihvatanjem
najbudalastijih praznoverja (Zen, spritualizam, misticizam “Nove Crkve” i drugi truli
le{evi poput gandizma i humanizma). U potrazi za revolucionarnim programom
ameri~ki studenti prave iste gre{ke kao i provosi i progla{avaju sebe za “najpotla~eniju
dru{tvenu klasu”; ako je zaista tako, onda im ostaje da shvate da njihovi interesi ne
mogu biti druga~iji od interesa onih koji su tako|e pot~injeni robi i izloèni op{tem
izrabljivanju.
Isto~na Evropa
U Isto~nom bloku birokratski totalitarizam tako|e po~inje da proizvodi snage svoje
negacije. Pobuna mladih tamo je naro~ito intenzivna, ali o njoj moèmo da saznamo
samo na osnovu osuda koje objavljuju zvani~na glasila i policijskih mera koje se
preduzimaju radi njenog gu{enja. Iz tih izvora saznajemo da mladi vi{e ne po{tuju
“moral” i porodicu (koja tamo jo{ uvek postoji u svom najodvratnijem buròaskom
obliku), da se odaju “raspusni{tvu”, da preziru rad i da odbacuju partijsku disciplinu.
U SSSR je osnovano posebno ministarstvo za borbu protiv ove nove delinkvencije.
Uporedo s tim difuznim revoltom, razvijaju se i mnogo dosledniji izazovi; grupe i
ilegalni ~asopisi pojavljuju se i nastaju u zavisnosti od stepena policijske represije. Do
sada najzna~ajniji ~in bio je objavljivanje Otvorenog pisma Komunisti~koj partiji Poljske
dvojce mladih Poljaka, Kurona i Modzelevskog. Oni su otvoreno afirmisali nu`nost
“ukidanja sada{njih proizvodnih i dru{tvenih odnosa” i konstatovali da se to ne moè
posti}i druga~ije “osim revolucijom”. Intelektualci sa Istoka poku{avaju da artikuli{u i
u~ine svesnom kritiku koju su radnici ve} konkretizovali u Isto~nom Berlinu, Var{avi
i Budimpe{ti: proletersku kritiku birokratske klasne vlasti. Ta pobuna nalazi se pred
te{kim zadatkom istovremenog definisanja i re{avanja problema. U drugim zemljama
postoje uslovi za borbu, ali ciljevi ostaju mistifikovani. U isto~nim birokratijama borba
se vodi bez iluzija, a ciljevi su jasni; problem je razvijanje sredstava koja bi mogla da
otvore put za ostvarenje tih ciljeva.
Engleska
U Engleskoj je pobuna mladih svoj prvi organizovani oblik prona{ala u
antinuklearnom pokretu. Ta ograni~ena borba, pokrenuta oko maglovitog programa
Komiteta 100 – koji je bio u stanju da na ulicama okupi 300.000 demonstranata – imala
je jednu od svojih najlep{ih epizoda u prole}e 1963, u vreme skandala “{pijuni za
mir”.12
12
Skandal u kojem su pripadnici antinuklearnog pokreta otkrili i zatim upali u nekoliko
atomskih skloni{ta pripremljenih za ~lanove vlade, koja su dràna u najstroòj tajnosti.
19
Zbog nedostatka radikalne perspektive pokret je odmah doìveo uzmak i bio preuzet
od strane tradicionalnih politi~kih manipulatora i plemenitih pacifista. Ali, specifi~no
engleski arhaizam u na~inu kontrole svakodnevnog ìvota nije mogao da odoli
napadu na moderni svet; ubrzano raspadanje svetovnih vrednosti pokrenulo je
duboko revolucionarne tendencije u kritici svih aspekata vladaju}eg na~ina ìvota.13
Borba britanske omladine mora da se poveè sa borbom britanske radni~ke klase,
koja se sa svojim pokretom neposredno biranih radni~kih predstavnika i divljim
{trajkovima pokazala kao jedna od najborbenijih na svetu. Pobeda ta dva pokreta
bi}e mogu}a samo ako oni budu delovali iz zajedni~ke perspektive. Kolaps
laburisti~ke vlade moè da bude samo jo{ jedan podsticaj za stvaranje takvog saveza.
Njihov susret moè da izazove eksploziju u odnosu na koju }e pobuna provosa u
Amsterdamu izgledati kao de~ja igra. Samo na taj na~in pravi revolucionarni pokret u
usponu moè da odgovori prakti~nim potrebama.
Japan: Zengakuren
Japan je jedina industrijski razvijena zemlja u kojoj je savez studentske omladine i
radikalnih radnika ve} ostvaren. Zengakuren, ~uvena organizacija revolucionarnih
studenata i Liga mladih marksisti~kih radnika dve su glavne organizacije ujedinjene oko
programa Revolucionarne komunisti~ke lige (RKL). Ta formacija se ve} uhvatila u ko{tac
sa pitanjem revolucionarne organizacije. Ona se istovremeno i bez iluzija bori i protiv
zapadnog kapitalizma i protiv birokratije takozvanih socijalisti~kih zemalja. RKL je
ve} uspela da okupi nekoliko hiljada studenata i radnika, organizovanih na
demokratskoj i antihijerarhijskoj osnovi, s ~lanstvom koje u~estvuje u svim
aktivnostima organizacije. Japanski revolucionari su prvi na svetu uspeli da povedu
{iroku, organizovanu borbu sa razvijenim revolucionarnim programom i uz zna~ajnu
masovnu podr{ku (milion studenata i radnika u sukobima 23. juna 1960; napr. prev.).
U demonstracijama koje su se smenjivale u talasima, na hiljade radnika i studenata
izlazili su na ulice da bi se fizi~ki suprotstavili japanskoj policiji. Ipak, RKL jo{ uvek
nije uspela da artikuli{e potpunu i konkretnu analizu ta dva sistema protiv kojih se
tako èstoko bori. Ona tek treba da precizno defini{e pravu prirodu birokratske
eksploatacije, kao {to tek treba da jasno formuli{e karakteristike modernog
kapitalizma, kritiku svakodnevnog ìvota i kritiku spektakla. RKL je jo{ uvek
predvodni~ka politi~ka organizacija, iako na tragu najboljeg nasle|a klasi~nih
proleterskih organizacija. RKL je danas najzna~ajnija revolucionarna grupacija na
svetu i zato treba da bude predmet rasprave i ta~ka okupljanja nove, globalne
revolucionarne kritike.*
13
Ovde mislimo na izvanredan ~asopis Heatwave, koji se, po svemu sude}i, razvija u pravcu
sve rigoroznijeg radikalizma.
*
Zengakuren: “Stav SI o Revolucionarnoj komunisti~koj ligi pokazao se donekle pogre{nim.
RKL Zengakuren nije bio ‘Zengakuren’ osnovan jo{ 1948. ve} samo jedna od rivalskih frakcija
(drugim frakcijama su dominirali Japanska komunisti~ka partija i razne kombinacije trockista,
maoista, itd.). Po~etkom {ezdesetih frakcija Zengakurena koja }e osnovati RKL zaista je
pokazivala mnoge pozitivne crte koje su joj situacionisti pripisivali: politi~ku platformu jasno
pomerenu levo od trockizma, borbeno u~e{}e u politi~kim sukobima na mnogim frontovima i
prili~no eksperimentalan pristup organizacionim i takti~kim pitanjima. Godine 1963.
Zengakuren je poslao delegaciju u Evropu, koja je trebalo da se sastane sa situacionistima,
posle ~ega je na japanski jezik bilo prevedeno nekoliko situacionisti~kih tekstova. Ali, do 1970,
kada je jedna delegacija SI posetila Japan, RKL se velikim delom vratila na lenjinisti~ke
20
3. Stvoriti situaciju posle koje nema povratka

Biti avagardan zna~i i}i u korak sa stvarno{}u. (Internationale Situationniste, #8)
Radikalna kritika modernog sveta sada mora da postavi totalitet kao svoj predmet i
svoj cilj. Ta kritika mora da se uhvati u ko{tac s pravom pro{lo{}u tog sveta,
njegovom sada{njom stvarno{}u i izgledima za njegovu promenu. Sada{nji svet
nikada ne}emo mo}i da sagledamo u celini, a jo{ manje da formuli{emo projekat
njegove potpune subverzije, ukoliko ne budemo u stanju da otkrijemo njegovu skrivenu
istoriju, ukoliko ~itavu istoriju borbe me|unarodnog revolucionarnog pokreta, koju je
pre vi{e od sto godina zapo~eo zapadni proletarijat, ne podvrgnemo strogoj kriti~koj
demistifikaciji.
“Taj pokret protiv ~itave organizacije starog sveta odavno je okon~an.” (Internationale
Situationniste, #7) Bio je poraèn. Njegova poslednja istorijska manifestacija bila je
{panska proleterska revolucija, poraèna u Barseloni maja 1937. Ali, njegove zvani~ne
“poraze” i “pobede” treba sagledati u svetlu kasnijih posledica, jer samo tako moèmo
do}i do prave istine o njemu. U tom smislu moèmo da prihvatimo zapaànje Karla
Libknehta, izre~eno uo~i njegovog ubistva, da su “neki porazi zapravo pobede, dok
su neke pobede sramnije od bilo kog poraza.”* Tako je prvi veliki “poraz”
proleterskih snaga, Pariska komuna, bio zapravo njihova prva velika pobeda, jer je
proletarijat tada po prvi put pokazao svoju istorijsku sposobnost da slobodno
organizuje sve aspekte dru{tvenog ìvota. S druge strane, njegova prva velika
“pobeda”, Bolj{evi~ka revolucija, izokrenula se u njegov najstra{niji poraz.
Trijumf bolj{evi~kog poretka podudario se sa kontrarevolucijom koja je na
me|unarodnom planu zapo~ela slamanjem ustanka Spartakovaca od strane nema~ke
“socijaldemokratije”. Srodnost istovremenih pobeda bolj{evizma i reformizma seè
mnogo dublje nego njihove prividne suprotnosti, jer se i za bolj{evi~ki reìm
pokazalo da je samo nova varijacija na staru temu, novo lice starog poretka. Posledice
ruske kontrarevolucije bile su, na unutra{njem planu, uspostavljanje novog oblika
eksploatacije, birokratskog dràvnog kapitalizma, a na spolja{njem, {irenje
“komunisti~ke” Internacionale preko ogranaka ~ija je jedina svrha bila odbrana i
reprodukcija ruskog modela. U svojoj birokratskoj i buròaskoj varijanti, kapitalizam
je osvojio novu tapiju na ìvot, preko mrtvih tela moranara iz Kron{tata, seljaka iz
Ukrajine i radnika iz Berlina, Kjela, Torina, {angaja i kona~no Barselone.
Tre}a internacionala, koju su bolj{evici formirali navodno zato da bi se suprotstavili
izopa~enom socijaldemokratskom reformizmu Druge internacionale i ujedinili
predvodnike proletarijata iz “revolucionarnih komunisti~kih partija”, bila je suvi{e
tesno vezana za interese svojih osniva~a da bi ikada mogla da pokrene istinsku
socijalisti~ku revoluciju bilo gde u svetu. Tre}a internacionala je zapravo bila nastavak
Druge. Ruski model se ubrzano nametao zapadnim radni~kim organizacijama, koje
su se od tada razvijale na isti na~in.
pozicije, tako da se nije bitno razlikovala od drugih levi~arskih sekti.” — Ken Knabb,
Situationist International Anthology, 1981/89/95.
*
Karl Libkneht: “Jedan od malobrojnih nema~kih socijalista koji su se protivili Prvom
svetskom ratu. On i Roza Luksemburg su osnovali Ligu Spartakovaca 1916; oboje su bili
ubijeni nakon sloma pobune Spartakovaca januara 1919.” — Ken Knabb, Situationist
International Anthology, 1981/89/95.
21
Totalitarna diktatura birokratije, nove vladaju}e klase, nametnuta ruskom

proletarijatu, na{la je svoj odjek u drugim zemljama u sloju politi~kih i sindikalnih
birokrata ~iji su interesi po~eli da se jasno razlikuju od interesa njihovog ~lanstva.
Dok je staljinisti~ko ~udovi{te opsedalo svest radni~ke klase, birokratizovani
kapitalizam je u{ao u fazu prekomernog razvoja, uspevaju}i da razre{i svoje
unutra{nje krize i ponosno progla{avaju}i svoju novu pobedu za kona~nu. Uprkos
spolja{njim varijacijama i suprotnostima, svetom vlada jedan dru{tveni oblik. Principi
starog sveta nastavljaju da upravljaju na{im modernim svetom; tradicija mrtvih
generacija i dalje optere}uje svest ìvih.
Opozicija ovom svetu koja se nudi u njegovim okvirima, na njegovom terenu, preko
navodno revolucionarnih organizacija, jeste la`na opozicija. Takva pesudoopozicija,
koja propagira najgore mistifikacije i afirmi{e manje ili vi{e rigidne ideologije, samo
pomaè konsolidaciju vladaju}eg poretka. Radni~ki sindikati i politi~ke partije koje je
radni~ka klasa izgradila kao sredstvo za sopstvenu emancipaciju, postali su puki
sigurnosni ventili, delovi regulativnog mehanizma sistema, privatno vlasni{tvo
njihovih rukovodstava koja ih koriste za svoju li~nu emancipaciju, kao stepenice koje
vode ka ulogama u okviru vladaju}e klase jednog dru{tva koje nikada nisu ni
pomislili da dovedu u pitanje. Partijski programi i sindikalni statuti mogu biti satkani
od “revolucionarne” frazeologije, ali njihova praksa je svuda reformisti~ka. (Njihov
reformizam je, povrh svega, potpuno besmislen, jer je i sam kapitalizam zvani~no
postao reformisti~ki.) Partije koje su bile u stanju da osvoje vlast – u zemljama jo{
nazadnijim od Rusije iz 1917. – samo su reprodukovale staljinisti~ki model totalitarne
kontrarevolucije.14 U drugim zemljama te partije su postale stati~ne i nu`ne
komponente samoregulacije birokratizovanog kapitalizma, zvani~na opozicija
uklju~ena u odràvanje policijskog humanizma tih dru{tava.15 U odnosu na radni~ke
mase, one su ostale pouzdani i bespogovorni branioci birokratske kontrarevolucije i
poslu{ni agenti njene spoljne politike. Potpuno posve}ene zavo|enju totalne
diktature ekonomije i dràve, te partije su postale nosioci najve}e laì u svetu
satkanom od laì. Kao {to su situacionisti rekli, “naspram svevladaju}eg dru{tvenog
sistema, koji teì totalitarnoj samoregulaciji, stoji samo la`na opozicija koja ostaje na
terenu sistema i tako zapravo sluì samo tome da ga oja~a. Birokratski
pseudosocijalizam je samo najgrandioznija maska na licu starog sveta hijerarhije i
otu|enog rada.”
Kada je re~ o studenstkom sindikalizmu, to je samo parodija jedne farse, besmislena i
budalasta imitacija odavno izopa~enog radni~kog sindikalizma.
Teorijska i prakti~na osuda staljinizma, u svim njegovim oblicima, mora da bude
osnovna banalnost ugra|ena u sve budu}e revolucionarne organizacije. Jasno je da u
Francuskoj, na primer, gde je ekonomska zaostalost odloìla svest o krizi,
revolucionarni pokret moè biti iznova ro|en samo preko mrtvog tela staljinizma.
Stalno ponavljana parola poslednje revolucije preistorije mora da glasi: staljnizam mora
biti uni{ten.
14
Te partije su nastojale da industrijalizuju svoje zemlje kroz klasi~nu primitivnu akumulaciju
na {tetu seljaka, poja~anu birokratskim terorom.
15
Za 45 godina Komunisti~ka partija Francuske nije preduzela nijedan korak ka osvajanju
vlasti. Isto vaì i za partije iz drugih razvijenih zemalja koje se nisu na{le pod ~izmom
“Crvene” armije.
22
Ta revolucija mora jednom za svagda da odbaci svoju preistoriju i da svu svoju

poeziju crpe iz budu}nosti. Male “borbene” grupe koje se predstavljaju kao
“autenti~ni naslednici bolj{evika” samo su glasovi koji dolaze iz groba; one ni na koji
na~in ne nagove{tavaju budu}nost. Ti ostaci sa velike olupine “izdane revolucije” bez
izuzetka zavr{avaju brane}i SSSR; to je njihov doprinos toj skandaloznoj izdaji
revolucije. Svoje iluzije oni jedva uspevaju da odbrane samo izvan najpoznatijih
nerazvijenih zemalja, gde sluè ja~anju teorijske nerazvijenosti.16 Na prostoru od
Partizana (organa izmirenih staljinisti~ko-trockisti~kih struja) do svih tendencija i
polutendencija koje ni~u na mrtvom telu trockizma, unutar i izvan ~etvrte
internacionale, vlada ista revolucionarna ideologija, koja pokazuje uvek istu teorijsku i
prakti~nu neposobnost u suo~avanju s problemima modernog sveta. Od revolucije ih
razdvaja ~etrdeset godina kontrarevolucije. Po{to ovo nije 1920, oni nikako ne mogu
biti u pravu ({to nisu bili ni 1920).
Raspu{tanje “ultralevi~arske” grupe Socialisme ou Barbarie, nakon njene podele na dve
frakcije – “moderniste” okupljene oko Kardana i “tradicionalne marksiste” (Pouvoir
Ouvrier) – dokazuje, ako tu uop{te ima {ta da se dokazuje, da nema revolucije izvan
modernog, niti bilo kakve moderne misli izvan nove revolucionarne kritike
(Internationale Situationniste, #9). Svako razdvajanje ta dva aspekta nu`no vodi ili
nazad u muzej revolucionarne preistorije ili u modernzaciju sistema, to jest, u
vladaju}i oblik kontrarevolucije: kao primeri mogu da posluè Voix Ouvriere ili
Arguments.
Kada je re~ o raznim anarhisti~kim grupama, one nemaju ni{ta osim pateti~ne vere u
svoju ideolo{ku etiketu “anarhije”, u ~iji su se kavez sami zatvorili. Le Monde Libertaire,
publikacija dostojna saàljenja, koju o~igledno izdaju studenti, dostigla je
najneverovatniji stepen konfuzije i gluposti. Po{to toleri{u jedni druge, tolerisa}e i sve
ostalo.
Do{lo je vreme da se vladaju}i dru{tveni poredak, koji se razme}e svojom stalnom
modernizacijom, suo~i s dostojnim protivnikom: jednako modernizovanom
negacijom koju sam proizvodi.17 Neka mrtvi sahrane mrtve. Prakti~na demistifikacija
istorijskog pokreta zapravo je isterivanje demona koji su opsedali revolucionarnu
svest; revolucija svakodnevnog ìvota sada se suo~ava sa ogromno{}u svojih
zadataka. I revolucija i ìvot koji ta revolucija najavljuje moraju biti iznova stvoreni.
Ako revolucionarni projekat ostaje u osnovi isti – ukidanje klasnog dru{tva – to je
zato {to uslovi koji podsti~u taj projekat nigde nisu bili radikalno promenjeni. Ali,
tom projektu sada treba pri}i s novom radikalno{}u i dosledno{}u, u~e}i se na
gre{kama ranijih revolucionara, tako da njegova delimi~na dostignu}a ne dovedu
samo do novih dru{tvenih podela.
Po{to borba izme|u sistema i novog proletarijata moè da se vodi samo sa stanovi{ta
celine, budu}i revolucionarni pokret mora da ukine sve ono {to u njemu samom
reprodukuje otu|enje koje proizvodi robni sistem – sistem kojim dominira rad-roba.
Taj pokret mora da bude ìva kritika sistema, negacija koja u sebi saìma sve
elemente nu`ne za prevazilaènje tog sistema. Kao {to je Luka~ ispravno pokazao u
Istoriji i klasnoj svesti, revolucionarna organizacija je neophodan posrednik izme|u
teorije i prakse, izme|u ~oveka i istorije, izme|u radni~kih masa i proletarijata
16
O njihovoj ulozi u Alìru videti tekst Klasna borba u Alìru (Internationale Situationniste
#10).
17
“Poruka alìrskim revolucionarima”, Internationale Situationniste #10.
23
formiranog kao klase. (Luka~eva gre{ka je bila u tome {to je verovao da je Bolj{evi~ka
partija ostvarila tu ulogu.) Da bi bile ostvarene u praksi, “teorijska” stremljenja i
razlike moraju biti prevedeni u organizaciona pitanja. Sve, u krajnjoj liniji, zavisi od
toga kako }e novi revolucionarni pokret re{iti pitanje organizacije; od toga da li
njegova organizaciona forma odgovara njegovom su{tinskom projektu: uspostavljanju
apsolutne vlasti radni~kih saveta na me|unarodnom planu, kao {to su to nagovestile sve
proleterske revolucije ovog veka. Takva organizacija mora da razvije radikalnu
kritiku svih temelja dru{tva protiv kojeg se bori: robne proizvodnje; ideologije u svim
njenim oblicima; dràve i svih oblika odvajanja koje dràva name}e.
Kamen temeljac starog revolucionarnog pokreta bio je odvajanje na teoriju i praksu.
Samo novi, superiorni pokret proleterske borbe moè da prevazi|e tu podelu i da
otkrije sopstvenu istinu. Nijedna organizacija jo{ nije uspela da prevazi|e taj jaz.
Ideologija, ma koliko bila “revolucionarna”, uvek je oru|e gospodara; to je znak uzbune
koji ukazuje na prisustvo neprijateljske pete kolone. To je razlog za{to kritika
ideologije, u krajnjoj liniji, mora da bude glavno pitanje revolucionarne organizacije.
Laì su proizvod otu|enog sveta; one ne smeju da se pojave u organizaciji koja za
sebe tvrdi da je nosilac dru{tvene istine; u suprotnom, ta organizacija posta}e samo jo{
jedna la` u svetu satkanom od laì.
Svi pozitivni aspekti vlasti radni~kih saveta moraju biti prisutni, u embrionskom
obliku, u svakoj revolucionarnoj organizaciji koja stremi njenom uspostavljanju.
Takva organizacija mora da stupi u borbu na ìvot i smrt sa lenjinisti~kom teorijom
organizacije. Revolucija iz 1905. i spontano samoorganizovanje ruskih radnika u
sovjete bili su prakti~na kritika te smrtonosne teorije.18 Ali, bolj{evi~ki pokret je
insistirao na uverenju da spontanost radni~ke klase ne moè da ide dalje od
“sindikalisti~ke svesti” i da ona zato ne moè da obuhvati “celinu”. To
obezglavljivanje proletarijata omogu}ilo je da se Partija nametne kao “glava”
revolucije. Osporavanje istorijske sposobnosti proletarijata da se sam oslobodi, {to je
Lenjin ~inio tako nemilosrdno, zna~i osporavanje njegove sposobnosti da sam, u
potpunosti, upravlja budu}im dru{tvom. Iz te perspektive, parola “sva vlast
sovjetima” zna~ila je samo preuzimanje sovjeta od strane Partije i uspostavljanje
partijske dràve umesto potisnute “dràve” naoruànog proletarijata.
“Sva vlast savetima” mora ponovo da posten na{a parola, ali ovog puta doslovno, bez
bolj{evi~kih zadnjih namera. Proletarijat moè da zapo~ne igru revolucije samo ako
kao ulog stavi ceo svet; u suprotnom, ne}e posti}i ni{ta. Sam oblik te vlasti, op{te
samoupravljanje, ne moè da postoji uporedo sa bilo kakvom drugom vla{}u. Po{to
zapravo predstavlja ukidanje svake vlasti, op{te samoupravljanje ne moè da toleri{e
ograni~enja (geografska ili neka druga); svaki kompromis koji prihvati odmah }e se
izokrenuti u ustupak, u predaju. “Samoupravljanje mora istovremeno da bude i
sredstvo i cilj sada{nje borbe. To je nije samo ono zbog ~ega se ta borba vodi ve} i
njen adekvatni oblik. Ono je u isto vreme i materijal koji oblikuje i njegova
pretpostavka.” (“Klasna borba u Alìru”, Internationale Situationniste, #10)
Sveobuhvatna kritika sveta je garancija doslednosti i istinitosti revolucionarne
organizacije. Tolerisanje nekog represivnog sistema bilo gde u svetu (na primer,
sistema koji se predstavlja kao “revolucionaran”) vodi u prihvatanje legitimnosti
represije. Tolerisanje otu|enja u bilo kom domenu dru{tvenog ìvota vodi u
18
Nakon teorijske kritike koju je razvila Roza Luksemburg; videti njen tekst Organizaciona
pitanja ruske socijaldemokratije iz 1904, u kojem je kritikovala Lenjinov pamflet [ta da se radi?
(1903).
24
prihvatanje nu`nosti svih oblika postvarenja. Nije dovoljno biti za vlast saveta samo
apstraktno; treba pokazati {ta to zna~i konkretno: prevazilaènje robne proizvodnje,
pa tako i proletarijata. Uprkos svim prividnim razlikama, svim postoje}im dru{tvima
upravlja logika robe; to je temelj njihove totalitarne samoregulacije. Robno postvarenje
je glavna prepreka totalnom oslobo|enju, slobodnom stvaranju ìvota. U svetu robne
proizvodnje praksa nije okrenuta samostalno odre|enim ciljevima ve} podvrgnuta
diktatu spoljnih sila. Ekonomski zakoni predstavljaju se kao zakoni prirode; ali, sva
mo} tih zakona izvire jedino iz “nedostatka svesti onih koji te zakone prihvataju.”
Su{tina robne proizvodnje je gubljenje sebe u haoti~nom i nesvesnom stvaranju sveta
koji ostaje van svake kontrole svojih tvoraca. Nasuprot tome, radikalno
revolucionarno jezgro op{teg samoupravljanja podrazumeva svesnu kontrolu svakog
pojedinca nad celinom ìvota. Samoupravljanje robnom proizvodnjom samo }e
pretvoriti svakog pojedinca u programera sopstvenog preìvljavanja – umesto
kapitalisti~kog kruga, dobi}emo samoupravlja~ki pravougaonik. Zadatak radni~kih
saveta zato nije samoupravljanje postoje}im svetom ve} njegova neprestana
kvalitativna promena; drugim re~ima, konkretno prevazilaènje robe, te ogromne
stranputice u istoriji ~ovekove samoproizvodnje.
To prevazilaènje prirodno podrazumeva ukidanje rada i njegovu zamenu novom
vrstom slobodne aktivnosti, ~ime se elimini{e jedna od temeljnih podela modernog
dru{tva: podela na sve postvareniji rad i pasivnu potro{nju slobodnog vremena.
Neke grupe, koje se u ovom trenutku nalaze u fazi raspadanja, kao {to su Socialisme
ou Barbarie ili Pouvoir Ouvrier,19 iako ponavljaju moderne parole o “vlasti radnika”, idu
putem starog radni~kog pokreta nastoje}i da reformi{u rad putem “humanizacije”.
Ali, ono {to treba napasti je sam rad. Daleko od toga bude “utopijska” te`nja,
ukidanje rada je prvi uslov za efikasno prevazilaènje robnog dru{tva, za odbacivanje
podele na “slobodno” i “rado” vreme u ìvotu svakog pojedinca – tih
komplementarnih sektora otu|enog ìvota – kao stalnog odraza unutra{nje
protivre~nosti sveta robe izme|u upotrebne i razmenske vrednosti. Tek kada se ta
suprotnost odbaci ljudi }e mo}i da povrate kontrolu nad svojom ìvom aktivno{}u i
da otkriju sebe u svetu koji sami stvaraju. Demokratija radni~kih saveta je re{enje za
sve sada{nje podele. Ona ne}e dozvoliti pojavu bilo ~ega {to “postoji izvan
pojedinaca”.
Svesna dominacija nad istorijom od strane ljudi koji je stvaraju – to je sav
revolucionarni projekat. Moderna istorija, kao i sva pro{la istorija, proizvod je
dru{tvene prakse, nesvesna posledica ljudske aktivnosti. U fazi svoje totalitarne
dominacije kapitalizam je proizveo sopstvenu religiju: spektakl. Spektakl je zemaljsko
ostvarenje ideologije. Svet nikada nije bio tako izokrenut. “Zato je, kao ‘kritika
religije’ u Marksovo vreme, kritika spektakla danas su{tinski preduslov svake kritike.”
(Internationale Situationniste #9)
~ove~anstvo se suo~ava sa istorijskim pitanjem revolucije. Sve grandioznijem razvoju
materijalnih i tehni~kih sredstava odgovara samo jednako duboko nezadovoljstvo
svih. Buròazija i njen naslednik na istoku, birokratija, nisu u stanju da taj
prekomerni razvoj (koji moè da bude osnova samo za poeziju budu}nosti) iskoriste
za bilo kakvo dobro upravo zato {to moraju da odrè stari poredak. Najvi{e {to mogu da
u~ine je da taj razvoj iskoriste za ja~anje svoje policijske kontrole. Oni mogu samo da
akumuliraju kapital, pa tako i proletarijat – ljudska bi}a koja nemaju nikakvu kontrolu
19
Nasuprot njima, grupe poput ICO, koje odbijaju svaki oblik organizacije ili dosledne teorije,
same sebe osu|uju na nepostojanje.
25
nad svojim ìvotima i koja to znaju. Istorijska prednost tog novog proletarijata jeste u
tome {to je on jedini naslednik bezvrednog bogatstva buròaskog sveta – bogatstva
koje mora da izmeni i prevazi|e na na~in koji }e omogu}iti puni razvoj ljudskih bi}a
kroz potpuno prisvajanje prirode i svoje vlastite prirode. To ostvarenje ljudske prirode
moè da zna~i samo umnoàvanje i puno zadovoljenje pravih ljudskih strasti koje
spektakl potiskuje u najmra~nije uglove revolucionarne svesti i koje mogu da se
ostvare samo fantasti~no, u nestvarnom delirijumu pojavnosti spektakla. Istinsko
ostvarenje pravih strasti – {to zna~i odbacivanje svih la`nih potreba i èlja koje sistem
svakodnevno proizvodi radi o~uvanja svoje dominacije – ne}e biti mogu}e bez
ukidanja i pozitivnog prevazilaènja robnog spektakla.
Modernu istoriju mogu da oslobode, a njena bezbrojna dostignu}a da stave na
slobodno raspolaganje, samo snage koje ta istorija potiskuje: radnici koji nemaju
nikakvu kontrolu nad uslovima, sredstvima i proizvodima sopstvene aktivnosti.
Proletarijat je jo{ u XIX veku postao naslednik filozofije; sada je postao naslednik
moderne umetnosti i prve svesne kritike svakodnevnog ìvota. On ne}e mo}i da
prevazi|e svoju ulogu proletarijata ako u isto vreme ne ostvari umetnost i filozofiju.
Promena sveta i promena ìvota za proletarijat su jedno, nerazdvojni elementi
lozinke za prevazilaènje sebe kao klase, za ukidanje sada{njeg carstva nu`nosti i
kona~ni prodor ka carstvu slobode. Radikalna kritika i slobodna rekonstrukcija svih
vrednosti i obrazaca pona{anja nametnutih otu|enom stvarno{}u, njegov su
maksimalni program. Slobodna kreativnost u stvaranju svih trenutaka i doga|aja
ìvota jedina je poezija koju moè da prizna, poezija koju prave svi (Lotreamon),
po~etak revolucionarnog festivala. Proleterske revolucije bi}e festivali ili ne}e biti
ni{ta, jer je razigranost sam klju~ ìvota koji najavljuju. Igra je krajnji princip tog
festivala, koji za jedina pravila priznaje samo ùdnju za ìvotom bez mrtvog vremena
i uìvanje bez ograni~enja.
1966.
26
SI, VII kongres, Pariz, 1966.

Debor prvi s leva, Kajati prvi s desna.
Mustafa Kajati i Alis Debor,

Pariz, 1966.
27
[ta je bilo posle
1
Posle je bilo sva{ta. Izreka da nas istorija u~i da ljudi od istorije nisu nau~ili ni{ta nije
sasvim ta~na. Sistem u~i. Mi smo ti koji zabu{avamo. Zato }emo se jo{ malo zadràti
na ovom slu~aju; prvo na nekim neposrednim posledicama, a onda na malo {irem
kontekstu.
Pamflet je brzo stekao ogromnu popularnost, kako me|u studentima i omladinom,
tako i me|u organima gonjenja. Univerzitetske vlasti su odmah pokrenule proces
protiv petorice studenata iz rukovodstva sindikata. Ali, odmah se videlo da sve ne}e
i}i glatko. Probu|eno ~lanstvo je svuda po~elo da preuzima inicijativu. Nacionalno
rukovodstvo UNEF, u poku{aju da sa~uva svoj autoritet, nevoljno je odbacilo sve
sudske presude protiv ~lanova strazbur{ke sekcije (procesi su trajali tokom cele 1967).
Ali, takvi manevri vi{e nisu bili dovoljni. Rasprava je, kao i pamflet, daleko
prevazilazila specifi~ni studentski milje; stavovi UNEF, kakvi god bili, jednostavno
nisu bili relevantni za sve ono {to je tada postalo predmet neposrednog dijaloga svih
zainteresovanih. To je stvorilo sasvim novu situaciju, koja se ubrzano, otvaraju}i
pitanje za pitanjem, kretala ka eksploziji koja se u prole}e 1968. dogodila na
Univerzitetu Nanter u Parizu.
Pometnja na nacionalnom nivou donela je nacionalnu reputaciju i samim
situacionistima. Do tada dobro poznati u umetni~kim i intelektualnim krugovima
{irom zapadne i severne Evrope, situacionisti su bili progla{eni za najesktremniju
subverzivnu grupu, o ~ijem su uticaju, namerama i dimenzijama po~ele da kruè
najneverovatnije glasine. Ina~e mala grupa u tom periodu nije se pro{irila ni za
jednog ~lana; naprotiv, neki su bili isklju~eni ili su se sami povukli ({to za njih nije
bilo ni{ta neobi~no). Tipi~ne glasine odnosile su se na njihov navodni poku{aj
infiltriranja u studentsku organizaciju, a one najprljavije na èlju situacionista da
prosto opelje{e fondove koji su “tako neoprezno bili stavljeni na raspolaganje”
njihovim pristalicama. Bilo je i drugih razloga zbog kojih je SI, nepunih godinu dana
nakon skandala, ~iji su se odjeci ne samo i dalje ose}ali ve} i zao{travali u novu krizu,
objavila tekst Na{i ciljevi i metodi u strazbur{kom skandalu, s namerom da odgovori na
sve optu`be i kaè jo{ ne{to preko toga.
Tekst je zanimljiv jer donosi prili~no op{irnu i preciznu hronologiju doga|aja.
Inicijativa je potekla od nekoliko studenata iz Strazbura, koji su u kontakt sa SI do{li
preko adrese objavljene u njenom ~asopisu. Oni su obavestili ~lanove grupe o
novostima u njihovom gradu: grupa njihovih prijatelja, poznata kao “esktremisti iz
UNEF”, ~iji je jedini program bio ukidanje tog tela, upravo je bila potpuno legalno
izabrana u novo rukovodstvo tamo{njeg studentskog sindikata. Ali, niko nije imao
predstavu o tome {ta bi konkretno trebalo uraditi. Situacionisti su im predloìli da
“zajedno napi{u i objave sveobuhvatnu kritiku dru{tva”, {to }e im, “ako ni{ta drugo,
pomo}i da razjasne sve ono {to im je u tom trenutku bilo nejasno”. Pored toga,
sugerisali su im da u te svrhe na “nekonformisti~ki na~in” upotrebe fondove
sindikata, {to }e “sigurno {okirati mnoge i tako skrenuti pa`nju i na nekonformisti~ki
sadràj njihove poruke”. Predlozi su bili prihva}eni, a kontakt sa SI je odràvan preko
28
Mustafe Kajatija. Ipak, u pisanju teksta nije se daleko odmaklo. Po svedo~enju

situacionista, to nije bila posledica nesposobnosti studenata ili nedostatka iskustva,
ve} ~injenice da je bila re~ o ekstremno {arenolikoj grupi: studenti su bili saglasni
samo u na~elnoj podr{ci stavovima SI i u èlji da {to pre nanesu udarac sindikatu, ali
nesaglasni u svemu ostalom. Zato je inicijativu preuzeo Kajati, koji je napisao najve}i
deo teksta, povremeno se konsultuju}i sa studentima i sa drugim ~lanovima SI. Tekst
je ubrzo bio zavr{en i spreman za distribuciju.
Prilika, skoro idealna, ukazala se ve} narednih dana. Pamflet je bio disitribuiran
nasumice, na sve~anom otvaranju akademske godine. Skandal je izbio odmah, a
najburnije reakcije i represivne mere univerzitetskih vlasti obeleìle su narednih
nekoliko nedelja. Ali, rasprava u studentskim krugovima nije jenjavala. Pamflet je bio
izuzetno brzo i {iroko distribuiran u svim univerzitetskim centrima Francuske.
Tokom 1967. bio je preveden na jo{ nekoliko jezika i bio posebno burno do~ekan u
Velikoj Britaniji, Holandiji, Nema~koj i SAD. Tako se {irio i glas o “tajanstvenoj
Situacionisti~koj internacionali”. Krenule su i glasine, optu`be, spekulacije. U svom
odgovoru, situacionisti zaista nisu {tedeli nikog, ~ak ni studente s kojima su
sara|ivali:
“Tvrdnja jo{ apsurdnija od preterivanja {tampe i drugih protivnika o koli~ini novca
koju je SI navodno uspela da opelje{i iz jadnog trezora studentskog sindikata, bila je
ona po kojoj se SI srozala tako nisko da je krenula u kampanju ube|ivanja
strazbur{kih studenata da prihvate njen program i da na tim osnovama preuzmu
upravu nad studentskim sindikatom. Time se nikada nismo bavili, niti nam je bilo na
kraj pameti da se infiltriramo u UNEF preko tajnih pristalica. Svako ko se ikada
gnjavio na{im tekstovima, svestan je da nas takvi ciljevi i metodi ne zanimaju…”
“Bedni studentski milje za nas nema nikakav zna~aj…”
Nije bilo ~ak ni govora o tome da se studenti s kojima su radili na pamfletu prime u
~lanstvo SI, jer su situacionisti u tome videli njihov poku{aj “da na lak na~in izbegnu
izazov da prona|u autonomni izraz.”
“Hteli smo da ideje ponovo postanu opasne. Ne èlimo da budemo predmet bilo ~ije
mlake, eklekti~ke radoznalosti, kao da smo Sartri, Altiseri, Aragoni ili Godari.
Prisetimo se zato mudrih re~i profesora Lilijera objavljenih u Nouvel Observateur (21.
decembar 1966): ‘Ja sam za slobodu misli, ali ako u prostoriji ima neki situacionista
ho}u da se taj odmah izbaci napolje’…”
“Kada je re~ o revolucionarnoj omladini, jasno je da ne mislimo na otu|enu i
poluprivilegovanu frakciju oblikovanu univerzitetom – sektorom koji predstavlja
prirodni ambijent za pasivnu potro{nju famozne situacionisti~ke teorije tretirane u
duhu najnovije spektakularne mode. Nastavi}emo da izneveravamo i odbacujemo
sva takva o~ekivanja. Pre ili kasnije, bi}e jasno da o SI ne treba suditi na osnovu
povr{nih skandaloznih aspekata odre|enih oblika u kojima se ona ispoljava, ve} na
osnovu njene su{tinski skandalozne sredi{nje istine.”
Ipak, najve}u pa`nju privla~io je sam pamflet. Nekoliko dana po objavljivanju, jedne
lokalne novine objavile su slede}u ocenu: “To je mo`da prvi konkretan izraz pobune
koja sasvim otvoreno teì uni{tenju dru{tva.” (Derniers Nouveles, 4. decembar 1966)
Pokazalo se da takvi napisi nisu bili preterivanje. Odre|ena veza je bila dobro
uo~ena. U ~emu je bila stvar? Iza svega je ipak stajalo samo 28 stranica jednog
skromno opremljenog pamfleta. êmu uop{te sva ta dreka?
29
2
Nacionalni studentski sindikat bio je prva masivna dru{tvena institucija ~ija je
posredni~ka uloga bila u potpunosti odba~ena s tako jasno izraènom sve{}u o nu`nosti
odbacivanja merkantilnog dru{tva u celini. Pri tom, ta poruka je dolazila iz sektora
zaduènog za obuku naredne generacije eksperata i menadèra. U dru{tvu koje
po~iva upravo na principima podele rada (specijalizacije) i posredovanja to je bilo
ispravno shva}eno kao znak za uzbunu. I to je ono zbog ~ega su iskustva iz 1960-tih
zna~ajna i danas. Mnogi faktori su uticali na ~uvenu “pobunu mladih” koja se tada,
na razli~ite na~ine, manifestovala {irom sveta. Bio je to bunt prve posleratne
generacije, koju vi{e nije mogao da zadovolji etos posleratne izgradnje, te{kog rada i
stalnog odricanja zarad bolje sutra{njice (da li vam ovo zvu~i poznato?). Maniri,
re~nik, metode i dometi tradicionalnih politi~kih (posredni~kih) ~inilaca odjednom su
se otkrili kao beznade`no prevazi|eni. Treba imati u vidu da dru{tveno-politi~ka
scena tada ni izbliza nije bila tako {arena kao danas; partije, sindikati, Crkva, njihovi
dru{tveni klubovi, organi i institucije vlasti – i ni{ta osim toga. îtavi univerzumi
pitanja i oblasti svakodnevnog ìvota bili su potpuno falsifikovani ili ignorisani, {to je
frustriralo mnoge dru{tvene grupe, ne samo “mlade”. Zato je pobuna iz 1960-tih, iako
je ostala u granicama eksplozije razli~itih nekonformizama, zna~ila pre svega
odbacivanje usluga svih tradicionalnih posredni~kih mehanizama kapitalisti~kog
dru{tva. Godine 1966, u jednoj zemlji, u pitanje je do{la nacionalna studentska
organizacija (situacionisti bi sigurno vi{e voleli da je odbacivanje po~elo s druge
strane: s odbacivanjem usluga radni~kih partija i sindikata, {to je bila sredi{nja tema
njihove agitacije jo{ od 1957). Pre toga, u drugim zemljama zapada, naro~ito u SAD,
na danjem svetlu pojavile su se autenti~ne i autonomne inicijative, do tada
nezamislive na prostoru kojim su suvereno vladale dve nacionalne partije,
korporacijski sindikati i bezbrojne verske kongregacije. Nepunih dve godine kasnije,
1968, bilo je odba~eno sve: zato ne treba da ~udi za{to su se partije, ~ak i opozicione –
kao {to su to bile komunisti~ka i socijalisti~ka partija Francuske – sindikati i vlast na{li
jednako zate~eni, a zatim i na istoj strani. Njihova uloga jedinih legitimnih svodnika
(predstavnika) radni~ke klase i drugih dru{tvenih slojeva bila je ozbiljno dovedena u
pitanje. Pobuna je i bila slomljena u trenutku kada su pobunjenici po~eli da se
ponovo okre}u na tu stranu, zbog uvek istih usluga: posle nepuna dva meseca,
previranje u kojem su bili artikulisani najrazli~itiji, do tada ne~uveni zahtevi i te`nje,
zamenilo je poga|anje oko boljih uslova za dalje rintanje po firmama. Tada je, uz
posredovanje komunisti~kih i socijalisti~kih sindikata, bio ugovoren najve}i skok
nadnica u istoriji Francuske.
Ipak, sve nije ostalo samo na jo{ jednoj “pobedi” sindikalnih brokera. Oslobo|ena
energija, ideje i iskustva nisu mogli da budu ukro}eni i poni{teni tek tako. Razni
dru{tveni pokreti, od feministi~kih, do ekolo{kih i mirovnih (u po~etku vi{e
antinuklearnih, {to nije bezna~ajna nijansa) datiraju upravo iz 1960-tih, a najvi{e od
1968. U tim prvim godinama stasavanja i oblikovanja “vanparalmentarne opozicije”,
ti pokreti su, kr{e}i sva pravila i kalupe politi~kog bon-tona, redovno uspevali da
iznenade fosilizirane umove tradicionalnih politi~kih ~inilaca. Svedo~anstva o prvim
akcijama feministi~kog ili antinuklearnog pokreta zaista su uzbudljiva – ili
pora`vaju}a, kada ih uporedite s pona{anjem njihovih dana{njih, pripitomljenih i
legalizovanih naslednika (i ako za trenutak ostavimo po strani su{tinski problem,
njihove suvi{e ograni~ene, separatne vizure).
Ali, i sistem je nau~io lekciju. Ako je tokom 1970-tih morao samo da u~i, trpe}i pri tom
te{ke ili makar vrlo neprijatne udarce, ve} po~etkom naredne decenije uspeo je da
30
svoju neposlu{nu decu ponovo stavi pod kontrolu. Principi pluralizma, participacije,
po{tovanja ljudskih prava, slobode savesti, ekolo{ke korektnosti i “delovanja odozdo”
prihva}eni su kao temeljne vrednosti svakog pristojnog demokratskog poretka. Od
tada, sistem ne isklju~uje ve} uklju~uje. To su, s jedne strane, diktirali imperativi dalje
ekonomske ekspanzije; zato je sfera rada/ potro{nje bila ubrzano otvarana za sve
dru{tvene grupacije – od èna i homoseksualaca, do hendikepiranih osoba – “bez
diskriminacije”, iako, kao {to vidimo, iz jezivo cini~nih i brutalnih razloga. S druge
strane, mnogo va`niji, politi~ki razlozi – osvajanje odbeglog glasa~kog tela i
oblikovanje novog – nalagali su legalizaciju, ali i podr{ku formiranju ~itave mreè
“gra|anskih inicijativa” koja je preuzela ulogu posrednika, upravo onu koja je 1960-tih
bila dovedena u pitanje. Krug se ponovo zatvorio. Divlju, neinstitucionalizovanu
opoziciju zamenio je “dugi mar{ kroz institucije”. Ta mreà danas pokriva skoro sve
oblike ljudskog izraàvanja i delovanja koji bi vam mogli pasti na pamet. Ona danas
obuhvata ~ak i pobunu: sistem je na{ao na~in kako da uposli ~ak i svoje neprijatelje,
na osnovu ~ijih kritika hitro vr{i sva potrebna pode{avanja i prepravke.*
Ukratko, to je prostor na kojem, ako vas tradicionalni posrednici ba{ ne privla~e,
moète da “prona|ete sebe” kao dru{tveno ili politi~ko bi}e. Ako se ipak ne
prona|ete, uprkos tako bogatoj ponudi, onda ste ili zreli sa savet stru~njaka ili
potencijalni sociopata (terorista). To je realan rizik s kojim se danas suo~avaju sve
istinski nezavisne, divlje inicijative, koje u nastojanju da se izbore za ìvot na
potpuno druga~ijim pretpostavkama (ovde u bloku kaèmo bez robe i prinude),
odbijaju bilo ~ije posredovanje.
Strazbur{ki skandal – kao direktan izraz jedne nove svesti, artikulisane u krugu
otpadnika koji su za sebe bili izabrali zaista ~udno ime, “situacionisti” (mo`da je
moglo da bude i gore) – naru{io je najve}i tabu svakog radnog logora: nu`nost
politi~kog posredovanja (radimo ili se obu~avamo za rad; najamni rad je svuda
nametnut kao uslov opstanka; nemamo kad da se bavimo drugim pitanjima; odatle
podela rada, eksperti, posrednici, “demokratija”). Kada bi ljudi videli da svoj poloàj i
svoje ìvote mogu da shvate i promene bez posredovanja autoriteta za upravljanje
dru{tvom, mi{ljenje, izraàvanje, dijalog, itd., radni logor u kojem su zato~eni po~eo
bi ubrzano da se raspada. To bi i bukvalno bio smak sveta, jer bi zna~ilo kraj na{e
pasivnosti ({to se, ba{ zato, spre~ava i na druge na~ine, ne samo {irenjem posredni~ke
mreè).
Situacionisti su to dobro shvatali; odbacivanje svakog oblika predstavljanja i
posredovanja bila je njihova stalna tema (ovo je na{a formulacija; ali sve je, skoro
istim re~ima izraèno u mnogim njihovim tekstovima). Desetak godina kasnije, jedan
*
“…ako èli da svoje razloge usadi u podanike, tako da ih ovi prihvate i uvaè kao svoje,
Imperija mora da se sluì trikovima. U tome joj pomaù njeni glasnici. Oni koji blistaju samo u
umetnosti laskanja ne spadaju u najlukavije, jer brzo bivaju razotkriveni kao ono {to stvarno
jesu – samo sluge me|u slugama. Ne, tako sloèn i delikatan zadatak treba poveriti samo
onima koji su u stanju da otkriju sva ograni~enja imperijalnog poretka. @estoke primedbe na
ra~un Imperije uvek impresionaraju one svadljivije podanike, koje ovi glasnici uvla~e u
beskrajne la`ne rasprave, tako da malo ko uvi|a da je kritika nesavr{enog funkcionisanja
uvek u funkciji usavr{avanja; Imperija se predstavlja kao ne{to ~ega se ne treba otarasiti, ve}
kao ne{to {to treba korigovati, jer nam bez nje nema ìvota…Vlast }e napredovati ako
pozdravi inovativne ideje svoje opozicije i ako ih, nakon odgovaraju}e sterilizacije, stavi u
pogon, u cilju osnaìvanja svog legitimiteta; zatvaranje iza zidina i osu|ivaje disidenata na
smrt zna~ili bi slepu netoleranciju koja moè samo da rasplamsa dru{tvenu mr`nju.” — Kriso i
Odoteo, Nekontrolisana pobuna: Kritika Imperije Majkla Harta i Antonija Negrija, 2003.
31
biv{i ~lan SI, \anfranko Sangvineti, tako|e se osvrnuo na to pitanje. La`no se

predstavljaju}i kao ekspert zabrinut za sudbinu kapitalizma, u knjizi koja je odmah
po objavljivanju postala najve}i knjièvno-politi~ki skandal u Italiji u prethodnih pola
veka, napisao je i slede}e:
“Ko je u Francuskoj i ~ehoslova~koj, gde je revolucionarni pokret bio najja~i, po
ulicama i fabrikama agitovao u prilog ‘povratka u normalu’ ili ga direktno nametao?
U oba slu~aja to su bili komunisti: u Parizu je posao bio zavr{en preko sindikata, u
Pragu pomo}u Crvene armije. To je prva lekcija koju treba da izvu~emo iz tih
doga|aja…Sredinom 1969. Komunisti~koj partiji Italije (KPI) bilo je otvoreno
ponu|eno da ispostavi svoje zahteve u zamenu za obuzdavanje radni~ke pobune do
sredine jeseni. KPI i sindikati su nam i ranije bili od koristi, a od jeseni 1969.
predstavljaju na{e glavne saveznike.”
“Najve}a opasnost koja se nadvija nad na{ sistem jeste da o svom poloàju i svojim
te`njama radnici po~nu da pri~aju direktno, bez posrednika. U pore|enju sa ovom, sve
druge opasnosti su od sporednog zna~aja. To je ono {to na{ poloàj ~ini posebno
osetljivim i {to nam name}e obavezu da taj problem stalno imamo u vidu.” (Poslednja
{ansa za spas kapitalizma u Italiji, 1975)
Ovde nije re~ samo o komunistima i njihovim sindikatima, ve} o svakoj posredni~koj
grupi ili organizaciji koja tvrdi da nekog predstavlja i o onima koji dopu{taju da ih
neko predstavlja. Svaka takva grupa, po pravilu institucionalizovana, pre}utno ili
otvoreno priznata od reìma i sa otvoreno autoritarnim ambicijama, ima svoje
posebne, separatne interese. Pre ili kasnije njena primarna aktivnost postaje trgovina
– za privilegije, beneficije, sitna zadovoljstva, redovne prihode, politi~ku mo}. Druga
velika usluga koju ~ine reìmu je to {to drè pod kontrolom sve one nad kojima je
vlast u jednom trenutku izgubila direktan uticaj. To je klju~ni momenat. Danas malo
ko gaji iluzije o namerama i mogu}nostima tradicionalnih politi~kih ~inilaca. U isto
vreme, jedina prava alternativa – odbacivanje politi~ke sfere u celini – zvu~i ili kao
socijalna fantastika ili kao najobi~nija glupost; ostatak posla zavr{avaju na{a inercija i
pasivnost. Ali, “realistima”, ~esto dobronamernim ({to samo po sebi naj~e}e ne zna~i
ni{ta), koji èle da nekako uti~u na svet u kojem ìve, na raspolaganju sada stoji ~itav
univerzum mogu}nosti. Uloga tradicionalnih politi~kih posrednika sada je pro{irena i
na takozvane “nevladine organizacije” ili “civilno dru{tvo”, a od skora i na najnoviji
talas prividno nezavisnih inicijativa, od kojih se neke predstavljaju kao radikalna
alternativa kapitalizmu. Posledice su o~igledne: ma{tu zamenjuju rutina i
predvidljivost, subverzivne namere “politi~ki realizam” i najcrnji oportunizam, a
svest o celini “metodolo{ka kratkovidost” u kojoj “detalji stalno zaklanjaju totalitet.”
(pamflet, str. 14) I opet – pasivnost. Pod prividom aktivnosti (“aktivizma”) danas
ponovo slu{amo parole o “iskori{}avanju postoje}ih resursa, infrastrukture,
dru{tvenih servisa, medijskog prostora, fondova”. Drugim re~ima, stari {lager Rudija
Du~kea o “dugom mar{u kroz institucije” – umesto kroz sferu ljudskih odnosa. Istina je
ne{to drugo, da smo u stvarnosti prinu|eni da improvizujemo. To je prili~no {irok
pojam i jo{ klizaviji teren, na kojem revolucionarni picovani zaista nemaju {ta da
traè. Ali, ako samo gledamo kako da iskoristimo postoje}e, {to nam predlaù
revolucionarni oportunisti, kada }emo sti}i da izgradimo ne{to novo, da otvorimo
nove mogu}nosti, stvorimo resurse i odnose na osnovu kojih }emo mo}i da delujemo
kao sa svog terena, po sopstvenim pravilima? Sve to danas morate ponovo da crtate.
Posredovanje je na~in za upravljanje dru{tvenim tenzijama; to je oru|e menadèra
“socijalnog dijaloga”. Njihov glavni zadatak je da neprestano potiskuju i racionaliziju
najve}u javnu tajnu ovog dru{tva: da to nije nikakvo dru{tvo ili ljudska zajednica ve}
32
najobi~niji radni logor. Zato je danas, u uslovima totalnog posredovanja i apsorpcije

svih nekonformisti~kih tendencija, svaki oblik racionalne komunikacije sa
predstavnicima, funkcionerima i institucijama kapitalizma ~ista kolaboracija. Potpuno
je svejedno o ~emu pri~ate sve dok pri~ate sa njima ili za njih vezujete bilo kakva
o~ekivanja. To je samo znak da ste prihvatili jezik, logiku i propozicije (teren) svog
protivnika. Oportunisti }e tu svakako prepoznati svoje {anse; ali, oni koji imaju
druga~ije namere dobro znaju da su na tom terenu unapred osu|eni na poraz. S
druge strane, samo okretanje o~ekivanja od ~itave te sfere otvara pred nama potpuno
neistraèn, pa tako i nezaga|en prostor. Mo`da je ba{ to manevar koji bi u sada{njim
uslovima stvorio sasvim novu situaciju. To je, u svakom slu~aju, na{ predlog. Prekid
svake racionalne komunikacije sa svim priznatim dru{tvenim posrednicima
(uklju~uju}i tu i medije u uèm smislu) i okretanje svih o~ekivanja od sfere
dru{tvenog posredovanja i predstavljanja u celini. (O tome stalno pri~amo. Za{to i
dalje sve o~ekujemo od onih kojima se po definiciji jebe za sve nas?) Taj predlog nije
nov, ali re{enost da se kona~no krene tim putem bila bi zaista novost i mo`da jedini
skandal koji ovo dru{tvo ne bi moglo da proguta. Zakon dru{tvene ponude i
potra`nje nalazi se u samom srcu ma{ine za reprodukciju svake kapitalisti~ke
dru{tvene formacije. I to, kao {to vidimo, funkcioni{e. Ali, {ta ako izostane potra`nja?
Meni to li~i na mogu}nost ~ije bi posledice trebalo {to pre istraìti.
33
P. S.
Radni~ki saveti, proletarijat, totalno samoupravljanje
U uvodu sam napomenuo da olako odbacivanje delova u kojima dominiraju neki

problemati~ni pojmovi nije uvek preporu~ljivo. Mislim upravo na ove pojmove, koji
dolaze iz jezika koji nam se u me|uvremenu ili smu~io ili jednostavno vi{e ni na koji
na~in ne odgovara stvarnosti. Ali, tada se govorilo tim jezikom; osim toga situacionisti
su insistirali na novom zna~enju svakog od tih pojmova. U tome su bili samo
delimi~no ubedljivi, ali dovoljno da bismo se na tome jo{ malo zadràli.
Za{to su situacionisti toliko insistirali na “iskustvima radni~kih saveta”? Upravo zbog
iskustva, a ne zbog samih radni~kih saveta, kao oblika organizacije ili institucije. [ta je
“radni~ki savet” (sovjet)? To je odnos (a ne “organ” ili “telo”) u kojem ljudi neposredno
razmatraju svoj poloàj i artikuli{u svoje te`nje, bez prisustva stru~njaka za dijalog,
izraàvanje, predvo|enje, delovanje. U praksi to nikada nije bilo ba{ tako: prvi sovjeti
pojavili su se u Rusiji, spontano, ali i kao plod dugotrajne anarhisti~ke agitacije.
Bolj{evici s tim nisu imali nikakve veze; ali, Lenjinu, vrhunskom oportunisti, nije
promakao njihov potencijal. Marksova teza da “oslobo|enje radni~ke klase mora da
bude delo same radni~ke klase” posluìla je kao veza s tim divljim krilom
anticaristi~kog pokreta. Infiltriranje u prve sovjete i njihovo preuzimanje bio je jedan
od glavnih prakti~nih ciljeva bolj{evi~ke agitacije od 1917-21; u periodu 1921-23. taj
cilj je zamenila fizi~ka likvidacija svih konkurentskih opcija koje su gravitirale oko
sovjeta, pre svega anarhista i socijalista. Ironi~no, sovjet, u praksi likvidiran u korist
najposredovanijeg komandnog aparata na svetu, dobio je po~asno mesto u punom
nazivu tog novog oblika tiranije. Ali, ostalo je iskustvo. Na sli~an na~in, radni~ki (i
selja~ki) saveti nicali su {irom Katalonije, Aragona i Andaluzije 1936-37, a zatim i u
antisovjestkim ustancima tokom 1950-tih, u Ma|arskoj, Isto~noj Nema~koj, Poljskoj.
Svi ti poku{aji bili su slomljeni pre nego {to su uop{te stigli da se suo~e sa sopstvenim
kontradikcijama i drugim izazovima. Ali, komunisti su nastavili da njihov potencijal
preta~u u demago{ka sredstva: biv{a socijalisti~ka Jugoslavija, u kojoj su radni~ki
saveti i samoupravljanje bili uvedeni s potpuno suprotne strane – dekretom, odozgo –
jedan je od najpoznatijih primera.
Istorijska dimenzija radni~kih saveta ovim se sigurno ne iscrpljuje; samo ukazujemo
na su{tinu, na odnos o kojem je tu re~. Klju~ne re~i su neposrednost, neposredan dijalog.
Upravo ono o ~emu smo sve vreme pri~ali. Da je sve donekle stvar re~i govori i
primer koji ovde navodimo na kraju, a koji su situacionisti uvek stavljali na prvo
mesto: Pariska komuna. Tada nije bilo ni govora o nekakvim “radni~kim savetima”,
ali u praksi ste imali ba{ to – ljude koji su sami po~eli da “slobodno organizuju sve
aspekte dru{tvenog ìvota”. Zna~i, gledajmo principe; nazive moèmo da menjamo,
izmi{ljamo, da se igramo ili da se ~ak sprdamo s njima.
Sli~no je i sa ostalim pojmovima. Proletarijat ili “novi proletarijat”, kako se to kaè u
pamfletu, ~ine “svi ljudi koji nemaju nikakvu kontrolu nad svojim ìvotima i koji su
toga svesni” (navedeno u Ken Knabb, The Joy of Revolution, str. 48). Meni ovo zvu~i
prili~no aktuelno. Ali, kada preko toga nalepite etiketu “proletarijat” to onda budi
poznate asocijacije, samo {to situacionisti za to zaista ne snose nikakvu odgovornost.
U svakom slu~aju, jasno je da nisu mislili samo na fabri~ki proletarijat, segment koji je
nekada ~inio ubedljivu ve}inu, a koji danas ~ini ubedljivu manjinu najamnih robova,
34
barem u zemljama zapada (ali i kod nas). To ne zna~i da je sve stvar brojeva; to je
opsesija politi~kih reketa{a, koji svoju agitaciju usmeravaju u ovom ili onom pravcu u
zavisnosti od pukog kvantiteta, od potencijala za stvaranje “kriti~ne mase” (ekstremni
slu~aj, ali i uobi~ajena praksa totalnog poni{tavanja pojedinca). To samo govori da je
stari klasni feti{izam, koji je jedan segment klase robova promovisao u “izabranu
klasu”, koja }e ukinuti sve ostale klase i klasno dru{tvo u celini, odavno – ili mo`da od
po~etka – prevazi|en pristup. U tom kontekstu treba pri}i i Deborovoj tezi o “op{toj
proletarizaciji”. To i nije tako smela teza ve} vi{e snimak stanja: jasno je da tu klasu
danas ~ine svi oni koji zavise od najamnog rada, svog ili svojih bi`njih. Struktura te
klase se stalno menja, ali njena potpuna podre|enost, totalna ucenjenost i iluzorna
“participacija” u odlu~ivanju o sopstvenom ìvotu i dalje su glavni parametri njenog
stanja.
Najzad, jasno je da se pod samoupravljanjem ne misli samo na samoupravljanje
proizvodnjom, niti postoje}im svetom u celini (pamflet, str. 43). Zaista, {ta bi to bitno
druga~ije donelo samoupravljanje potencijalom za 1) masovnu 2) robnu proizvodnju?
Misli se na totalno samoupravljanje ìvotom. Mo`da je to jo{ tada moglo da se kaè i
bez prethodnog rvanja sa starom revolucionarnom terminologijom; utoliko pre {to
marksisti~ki diskurs, koliko god ga rastezali, nikada nije mogao da probije zid
masovne proizvodnje kao uslova istinski ljudske egzistencije (to nije uspelo ni
situacionistima).* Ali, ne vredi se àliti: niko nam ne brani da o svemu tome danas
govorimo mnogo jasnije, direktnije, onako kako jeste.
Gde su kontradikcije? U kratkom pregledu istorije SI u dodatku za Dru{tvo spektakla o
tome je bilo malo vi{e re~i. Ponovi}u samo ono {to je u jednom osvrtu napisao Dòn
Zerzan:
“S jedne strane, tvrdili su da je samo neposredna, eksperimentalna i strastvena
aktivnost vredna ìvota. Rad mora biti ukinut u korist slobodne, kreativne igre u kojoj
}e sva pravila i oni koji ih donose tako|e biti predmet igre. Upravo du` tog glavnog
pravca svog delovanja, situacionisti su razvili kritiku levice kao dosadnog,
irelevantnog nastavlja~a starog sveta i njegove logike.
Ali, magi~na mo} subjektivnosti – tog {oka kojim je ova grupa prodrmala celu Evropu
i tako najavila pobunu iz maja 1968 – bila je prizemljena te{kim balastom ‘sovjeta’.
‘Apsolutna vlast’ saveta je vi{e nego o~igledno protivre~ila ideji o ukidanju vlasti.
‘Unitarna i globalna’ koordinacija proizvodnje putem hipermoderne tehnologije –
zbog svog masivnog karaktera i funkcije – tako|e je bila u suprotnosti s apsolutno
nedirigovanim, samoosloba|aju}im i nesputanim pojedincem.
Kako bi ta stvar sa savetima uop{te funkcionisala? I zar na taj na~in, kroz sistem
‘transkontinentalnog svetskog planskog procesa’, ne afirmi{emo specijalizaciju, za
koju smo prethodno utvrdili da je nu`no autoritarna? Najzad, kako bi i preko koga ta
‘isklju~iva vlast saveta’ bila ‘tehni~ki sprovedena’?
Ipak, ~ak i uz sve unutra{nje konflikte, SI je dala neprocenjiv doprinos, izme|u
ostalog i zato {to je pokazala {ta jedna {a~ica odlu~nih ljudi moè da postigne. SI je
pruìla veliki podsticaj mnogima koji su tada poku{avali da artikuli{u svoju kritiku i
da krenu dalje. Zbog svega toga, i to treba re}i, situacionisti su na sebe navukli
mr`nju svih branilaca pro{losti, uklju~uju}i tu i prakti~no sve frakcije levice.”
*
Pristup koji daleko prevazilazi tu perspektivu, iako i dalje uz pomo} starog jezika, nalazimo
kod @aka Kamata, Protiv pripitomljavanja/ Lutanje ôve~anstva, knjiga br. 6 (2003). Ali, i on je
prvo morao da pro|e kroz ~istili{te 1968.
35
Danas sigurno ne treba insistirati na tom re~niku. Ali, neki prinicipi vaè i dalje. Ovde
smo se zadràli na nekim od tih pojmova koje su obeleìli rasprave u najradikalnijim
krugovima u drugoj polovini XX veka. Teorijsko-istorijska retrospektiva, koju nam
pruà literatura iz tog vremena, veoma je va`na jer nam pomaè da izbegnemo neke
zamke koje su i dalje pred nama. Ali, ni ta literarura ne treba da bude u prvom planu:
to mesto mora da ostane rezervisano za {to neposredniji dijalog me|u ljudima, koji ne
dopu{taju da se izme|u njih pojavi bilo ko ili bilo {ta. Upravo taj dijalog je ono {to
svuda dramati~no izostaje. Zato u prvom planu imamo majstore-mislioce, aktiviste-
eksperte za dru{tvenu promenu, politi~ke komesare, mesije svih fela, beskrajna
prepucavanja izme|u njih – i njihovu publiku. U takvim uslovima, ne treba da ~udi
za{to je “teorija” do{la na tako lo{ glas. “Sve re~eno, mi{ljeno i napisano postaje sve
vi{e i sve opasnije nebitno po ìvot”, pisao je Raoul Vaneigem, punih dvadeset
godina nakon objavljivanja ovog pamfleta, u ~ijem je pisanju i sam u~estvovao i koji
se pokazao bitnim. Taj izgubljeni smisao svega – na{ih odnosa, na{eg dijaloga, na{ih
ìvota – sigurno ne}e mo}i da nam vrati niko osim nas. Ali, to ovde ne}emo vi{e
ponavljati.
2004.

7 Situacionisticka Internacionala - Beda Studentskog Života (Pamflet, 1966) PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

7 Situacionisticka Internacionala - Beda Studentskog Života (Pamflet, 1966) PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Situacionisti~ka internacionala

BEDA STUDENTSKOG @IVOTA

Porodi~na biblioteka br. 7

anarhija/ blok 45 nema nikakve veze ni sa jednom politi~kom ili nevladinom

“Zamislite da ste na Strazbur{kom Univerzitetu, na sve~anom otvaranju akademske

“Optu`eni nikada nisu poricali da su zloupotrebili fondove Strazbur{kog studentskog

nevidljivo. Olako otpisivanje delova u kojima dominiraju neki problemati~ni pojmovi

Najva`nije skra}enice u pamfletu:

Sve numerisane napomene i nagla{ena mesta:

BEDA STUDENTSKOG @IVOTA

1. U~inimo sramotu jo{ sramnijom tako {to }emo je u~initi javnom

zadovoljavaju svoje sitnobirokratske sklonosti pre`vakavaju}i ofucanu

Ako je drevni oblik dru{tvene bede proizveo najgrandiozniji sistem kompenzacije

ekonomski `ivot” – to jest, u cilju njegovog prilago|avanja potrebama modernog

2. Nije dovoljno da teorija bude ostvarena u praksi; i praksa mora

Na najprimitivnijem niovu, “delinkventi” {irom sveta sa otvorenom nasilno{}u

SAD: Studentski pokret

Apstraktna opozicija njihovom dru{tvu vodi ih ka obo`avanju ili podr{ci njegovih

3. Stvoriti situaciju posle koje nema povratka

Totalitarna diktatura birokratije, nove vladaju}e klase, nametnuta ruskom

Ta revolucija mora jednom za svagda da odbaci svoju preistoriju i da svu svoju

SI, VII kongres, Pariz, 1966.

Mustafa Kajati i Alis Debor,

[ta je bilo posle

Mustafe Kajatija. Ipak, u pisanju teksta nije se daleko odmaklo. Po svedo~enju

biv{i ~lan SI, \anfranko Sangvineti, tako|e se osvrnuo na to pitanje. La`no se

najobi~niji radni logor. Zato je danas, u uslovima totalnog posredovanja i apsorpcije

U uvodu sam napomenuo da olako odbacivanje delova u kojima dominiraju neki

You might also like