Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих

људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем III века п.
н. е.

Први људи

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данаше републике Србије, датирају у

време последњег глацијала, око 40.000. године пне[1]. То су остаци примитивних
људских заједница које су бројале од 10 до 15 чланова, живеле у пећинама,
израђивале оруђа и оружја од камена и костију и бавиле се ловом и сакупљањем
плодова. У првој фази су ловили крупне биљоједе (џиновске јелене, дивље коње и
говеда), да би са променом климе у предарктичку, ловили и мамуте, носороге,
лавове и хијене. Нова промена климе и захлађење које је настало око 25.000. године
п. н. е. (вирмска глацијација) довели су до нестанка ових заједница. Најзначајнији
локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда
недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца[1], а скелети
неандерталца и мамута који су погинули у међусобној борби пронађени су у
строгом центру Београда, испод данашње палате Албанија[2].

Палеолит или старије камено доба је прериод који се протеже од пре 2,6 милиона
година до 10.000. године п. н. е. Обележио га је настанак и развој хоминида и
првобитног оруђа и оружја, најчешће од камена (треба напоменути да су нађени и
остаци оруђа и оружја и од кости и рога) по чему и добија назив камено доба.
Антрополози су проучавањем скелетних остатака могли да одреде физичке особине
тадашњих организама.

Сама реч палеолит потиче од грчке сложенице παλαιολιθικός - од речи - παλαιός -

"стар" и λίθος - "камен". Палеолит смењује следеће доба - мезолит.

• Рани палеолит (2.6 милиона година до 120,000г. пне) користе се прве,

примитивне камене алатке (појава лат. Homo erectusa и лат. Homo sapiensa)

• Средњи палеолит (300,000 до 30,000г. пне)- доба неандерталаца, јавља се

савршеније оруђе.

• Касни палеолит (40,000- 11,000г. п. н. е. ). Јављају се први језици, епоха

кромањонског човека.
Култура Лепенског Вира

Координате: 44° 33' 40" СГ Ш, 22° 01' 27" ИГД

Буђење културе Лепенског Вира и успостављање њене својеврсне уметности,
отпочиње око 7000. г. старе ере. Три фактора - изолација, промена климе и увећање
локалне популације - били су одлучујући за овај преображај. Ствараоци ове
културе припадају старом европском становништву, популацији млађег палеолита.
Антрополошки тип је Брно-Пшедмост, оберкаселска варијанта кромањонског типа.
Њих одликују мезокефална глава, широко лице, висок раст и робусна грађа. Услед
микроеволуционих промена (сматра се да су трајале 100 до 200 генерација) дошло
је до грацилизације, али је због изолованости ипак очуван стари антрополошки
изглед.

Крајем леденог доба, током холоцена, ( Холоцен је геолошка епоха која почиње крајем
плеистоцена, пре око 10.000 година и траје до данас. Саставни је и најмлађи део квартарне периоде.
Током холоцена копно и море су добили савремене контуре, а око две трећине ове епохе отпада на
историјско време. ) велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања
људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских
култура[1], културу Лепенског Вира.
Археолошким истраживањима је утврђен континуитет људских станишта на 14
локација (Лепенски Вир, Власац, Падина, Хајдучка воденица, Икона, Кладовска
скела и друге) крај Дунава у Ђердапу, која су постојала од око 11.000. године п. н.
е. до око 5.000. године пне, а период од 7.000. године п. н. е. до 5.500. године п. н.
е. се назива културом Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по
утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама
трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој
постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија
(са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре
риболиких људи, риба и јелена). Основна занимања била су сакупљање плодова,
лов и риболовом, док се сматра да је у последњој фази дошло до покушаја узгоја
биљака и припитомљавања животиња, што је довело до стварања земљорадничко-
сточарских заједница у млађем каменом добу.

Лепенски Вир је једно од највећих и најзначајнијих мезолитских и неолитских

археолошких налазишта. Смештено је на десној обали Дунава у Ђердапској
клисури, у Србији, у централном делу Балканског полуострва. Овај локалитет, који
је име добио по дунавском виру, био је седиште једне од најважнијих и
најсложенијих култура праисторије. Између 1965. и 1970. откривено је рибарско
ловачко насеље са зачецима култивације и доместификације. Током ископавања
откривено је седам сукцесивних насеља и 136 објеката (како стамбених, тако и
сакралних) који су изграђени у прериоду од око 6500. до 5500. године пре наше
ере. Главни руководилац истраживања овог локалитета је био професор др
Драгослав Срејовић, археолог, академик и професор Универзитета у Београду.
Култура Лепенског Вира се распростире дуж Ђердапа, на локалитетима:

• Лепенски Вир
• Власац
• Разврата
• Икоана
• Хајдучка воденица
• Алибег
• Падина

Три локалитета су низводно од „Гвоздених врата“ - Островул Бокулуи, Скела

Клодовеи и Островул Корбулуи. Ова култура је захватила и област Трансилваније.

Фазе „Лепенског Вира“

• Прото-Лепенски Вир
• Лепенски Вир I (а-е)
• Лепенски Вир II
• Лепенски Вир III (а, б)

У својој најстаријој фази ова култура има епипалеолитски карактер. Прото

Лепенски Вир припада раном мезолиту, Лепенски Вир I и II - позном мезолиту, а
Лепенски Вир IIIа - старијем неолиту. Прве три фазе представљају ловачко-
сакупљачке заједнице, док је у четвртој фази заступљен период првих
земљорадника и сточара (од 5300. до 4500. године пре нове ере).

Клима и рељеф

Ђердап - највећа клисура Европе - представљала је изоловани свет, посебно у

раном холоцену кад су опустела сва околна равничарска подручја. Велика река се
непосредно везује за планински рељеф због чега се на малим растојањима нагло
мењају надморске висине (од 50 до 800 m) и отуда на ограниченим просторима
сучељава и по неколико еколошких зона. Велики број микроеколошких станишта,
распоређених у "спратове" између реке и оближњих планинских површина,
омогућава да се брзо, на кратком путу нађе све што је потребно за живот: у води -
обиље рибе, на обали - најразноврсније стене и минерали, а у шуми - дивљач,
плодоносно дрвеће и гориво. Ова природна богатства још више су се увећала у
првим вековима 7. миленијума старе ере, кад је отопљење опште климе (почетак
бореала) изазвало ново бујање вегетације, а човеку омогућило стални боравак под
ведрим небом.

Архитектура

Једини „материјал“ за архитектонско стваралаштво којим је популација Ђердапа

располагала у тренутку насељавања просторно ограничених дунавских тераса био
је навикнутост на пећински простор у виду полулопте или полулевка са укошеним
зидовима и светлошћу која се од улаза пробија према суженом, мрачном дну. У
свим фазама ове културе граде се искључиво станишта чије су основе изведене из
круга или троугла (зарубљени кружни исечак) с укошеним „зидовима“, тј. кровом
који непосредно належе на основу. То значи да је популација ове културе живела у
стаништима шаторског изгледа, односно да је стамбени простор увек схватала као
пећину. Архитектура је изразито математичка. Грађевински материјал и технике
градње се не мењају. И даље се граде камена огњишта. У овом периоду се јављају

• светилишта
• шатори
• кружне платформе од камена

Грађевински материјал и технике градње на Лепенском Виру се не мењају. Основе

станишта задржавају облик зарубљеног кружног исечка, а такође и камена
огњишта су присутна у више слојева. Сви елементи „ентеријера“ (огњишта, камени
столови, склутпуре) су заливени у чврсту масу пода направљену од црвеног
кречњака. Постављени су у одређеном односу на примарни једнокраки троугао. На
месту где се секу симетрале страна овог троугла, стављан је облутак (жртвеник), а
око њега монументалне камене склуптуре.

У Стамбеном хоризонту на локалитету Власац II, откривено је 15 станишта и 5

посебних огњишних конструкција, као и 5 основа шатора сезонског карактера, са
платформама од кречњака, која су вероватно представљала места за спавање. Истог
карактера су и станишта Власац III, где су откривени остаци 6 шатора, 4 огњишта
на отвореном и 4 солидно грађена станишта. Огњишне конструкиције су немарно
урађене. Новину представљају ниске камене ограде које затварају камени простор и
могуће је да су остаци шатора квадратне основе и пирамидалног изгледа.
 Насеља

Насеља су подигнута на најнижим дунавским терасама, груписана су 2-3 у зони у

радијусу од 10 километара. Станишта Лепенског Вира су у облику кружног исечка,
елипсе, троугла заобљених углова, са укошеним зидовима и крововима који належу
на основу. На овом археолошком налазишту у седам сукцесивнх насеља (Прото
Лепенски Вир, Лепенски Вир I а-е, Лепенски Вир II) откривено је 136 стамбених и
сакралних објеката, који су изграђени у раздобљу од 6.500 до 5.500. године п. н. е.
Насеља имају потковичасту форму са неком врстом потковичастог трга у средини.
Насеља су оријентисана ка реци, груписана у два крила. Једно усмерено уз воду, а
друго низ воду. Између ова два крила се налази „трг“. Простор је расчлањен
стазама и рампама. Насеља ове културе се деле у две групе:

• стална (базична)
• сезонска (транзитна)

Најстарије насеље (Прото Лепенски Вир) је сезонског карактера, а млађа (Лепенски

Вир Iа-е и делом Лепенски Вир II)су стална. На локалитету Власац је обрнуто
(Власац Iа-б су стална насеља, а Власац II и III су сезонског карактера).

Светилишта

Најранија светилишта се јављају на Лепенском Виру Iб. Истог су облика као и

световни објекти, али су прецизно и солидније грађена. Унутрашњост је
рашчлањена на два дела: светилиште и простор за становање. Огњишна
конструкција и даље задржава осовински положај и окружује се „столовима“.
Светилиште заузима ¼ стамбеног простора. Сви елементи ентеријера, као што су
огњиште, жртвеник, „столови“, скулптура, заливени су у чврсту кречњачку масу
пода. У светилиштима из Лепенског Вира г-е јављају се нови елементи: троуглови
са продуженим крацима од црвених камених плочица, углављених у под, уз
огњиште.

У светилиштима Лепенског Вира II престаје премазивање пода кречњачком масом.

Насеље из овог периода се састоји од 44 станишта, од којих само једно има
светилиште, односно састоји се из две просторије. Иста ситуација је на локалитету
Хајдучка воденица, где је такође откривено само једно светилиште
 Скулптура

Монументална скулптура се јавља кад и прва светилишта, као елемент у ентријеру.

Јавља се само на оним локалитетима где су постојала светилишта, у Лепенском
Виру, Хајдучкој воденици, Падини. Скулптуре се постављају иза огњишта и
жртвеника и учвршћују се у под.

Величина скулптуре зависи такође од величине светилишта. Највећа је 62 cm,

пронађена у светилишту најпространијег станишта од 42m², а најмања 16 cm у
станишту од 8m².

Скулптуре се моделују техником искуцавања, а ређе клесањем. Могу се поделити у

3 групе:

• моделоване у натуралистичком стилу

• склуптуре са апстрактним арабескама
• скулптуре аконичне форме

Иконографија скулптуре:

• људски лик
• животињски лик

Најстарије скулптуре приказују људску фигуру у целини, али само је глава

обликована - обрве, дуги нос, велика уста. Већ скулптуре из слоја Лепенски Вир Iц
имају представљене само очи, увојке косе или шаре на капи, врло су бројне и
квалитетне. Из овог периода су прве скулптуре животиња (рибе и јелени). Од
Лепенског Вира Iг почиње опадање, обрада је немарнија и ова тенденција траје до
Лепенског Вира Iе.

Скулптура доживљава известан препород у Лепенском Виру II, када се јавља већи
број детаља, а приоритет се даје техници клесања. Ово је архаизирајући стил.
Људска фигура се приказује у целини, јављају се и први детаљи попут руку, груди,
кичме... Први пут се моделује људска глава у натприродној величини.
Акцентовањем појединих црта лица ранији натурализам прераста у апстрактно
експресионистички стил.
 Сахрањивање

У свим фазама културе мртви су сахрањивани у оквиру насеља, најчешће око

огњишта. Али овакво сахрањивање је карактеристично само са поједине чланове
заједнице, за остале индивидуе нема података. Практиковани су изузетно сложени
ритуали сахрањивања. Постоји неколико облика: инхумација, секундарно
сахрањивање, односно парцијално сахрањивање покојника. Инхумација је
најчешћи облик и траје током целе културе. Покојници су полагани у различитом
положају, ипак најчешћи је опружени, са рукама положеним уз тело, шакама на
доњем трбуху. Полагани су у плитка удубљења, ретко од камене конструкције.
Постоји, иако ретко, полагање покојника у седећем положају. Оријентација зависи
од станишта. У старијој етапи инхумирање је уз станиште, на отвореном простору,
док се у млађој покојници сахрањују око огњишта или у зачељу станишта. У
светилиштима нађени су остаци покојника између жртвеника и склуптре,
оријентација је југ-север. У фази Лепенски Вир III тела су полагана у
ембрионалном положају. Кремација се јавља само на локалитету Власац и то у
неколико гробова од фазе Iа.

Секундарно и парцијално сахрањивање често је практиковано. Покојници су

излагани екскарнацији ван насеља, да би се после тога премештали унутар насеља,
у целини или парцијално. У почетку сахрањују се само лобање и доње вилице, а
касније и дуге кости. Лобање налазимо у „шкрињама“ од кречњачких плоча.

Посипање окером није често, као ни посипање рибљим зубима. Прилози се јављају
ретко, углавном су накит, алатке од рога, кости или очњака дивље свиње, лобања
јелена, дивљег говечета и др.

Парцијално сахрањивање је карактеристично код сакупљачке заједнице, односно за

заједнице најстаријих земљорадника Блиског истока(Натуфијенска култура,
Јерихон А-Б).

Покретни инвентар

Најчешћи предмети за свакодневну употребу израђивани су од камена и рога

јелана, силекса (који доминира у старијим фазама), кварца (карактеристичан за
млађе фазе) и силикатне стене. Присутни су одбици од језгра, без додатог ретуша,
или веома грубо ретуширани. Највише је присутно иверака полигоналне основе и
љуспичасто ретуширане ивице, затим су нађени стругачи и стругалице, резачи,
шиљци, убадачи и сврдла.
 Неолитска револуција

Око 5300. године пре нове ере становници Лепенског Вира доживели су тзв.
неолитску револуцију. Ово је период који обележава почетак бореала, када ниво
воде опада, реке устаљују токове, ствара се „црница“, а топле шуме се распростиру
до средње Европе. Становници Лепенског Вира у овом периоду припитомљавају
прве животиње и почињу да се баве земљорадњом. Ова најмлађа фаза на
Лепенском Виру припада култури Старчева.

Живот на Лепенском Виру замро је око 4500. године пре нове ере, када су
становници кренули у потрагу за већим обрадивим површинама.

Реконструкција локалитета

Аутор пројекта заштите и ревитализације локалитета Лепенски Вир је архитекта

Марија Јовин док заштитна конструкција и уређење заштићеног простора је
урађена према пројекту архитекте Синише Темеринског.[1] Целокупан пројекат
обухвата уређење 55 хектара заштићеног простора. Предвиђена је изградња
Визиторског центра за посетиоце, етно насеља, истраживачке станице,
пристаништа на Дунаву и сабраћајнице којом ће туристима обезбедити прилаз до
локалитета.[1] До децембра 2010 годин подигнута је велика заштитна мрежаста
конструкција изнад локалитета чиме је само налазиште трајно заштићено а
претходно су уклоњене дрвене греде и салонит плоче које су око 40 година
представљале привремену и јефтину заштиту овог вредног археолошког налазишта.
[1]
Нова заштитна конструкција је изграђена средствима око 350 милиона динара
која су обезбеђена из Националног инвестиционог плана Владе Србије.[1] Новом
заштитном конструкцијом отворен је поглед на стену Трескавац на левој обали
Дунава (Румунија) према којој је и цело насеље било орјентисано јер је имала
култни значај за становнике насеља. Сама конструкција је изграђена на начин да
прати падину ка Дунаву. Након овога предвиђено је да се уклони лесна прашина са
насеља да би се дошло да слоја црвене камене дробине подова кућа како би се
приступило конзервацији станишта.
Старчевачка култура
Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по
локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала
се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума п. н. е.

Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа
квадратно-трапезаста. Проналасци остатака угљенисаног јечма и пшенице,
утврђено је да су се бавили земљорадњом, као и да су имали укопане амбаре, док
кости домаћих животиња указују на бављење сточарством. Међутим, људи
Старчевачке културе нису престали да се баве ловом и риболовом. О томе сведоче
остаци дивљих животиња, како у кућама, тако и око њих, као и читав низ шила,
спатула, харпуна и удица, који се користе приликом риболова.

Скулптуре старчевачке културе, карактеришу веома реалистични прикази

животиња[1], док представе људи имају јасне карактеристике жена, што сведочи о
веровању ондашњих људи у култ плодности. За украшавање грнчарије, која је
махом била бомбастог типа, коришћено је барботинирање, штипање, као и
превлачење прстију по свежој подлози. На простору централног Балкана носиоци
рано и средње неолитске културе припадали су Старчево-Кереш-Криш културном
комплексу.

Овај назив означава три блиске културе: старчевачку, керешку и кришку које су
обухватале подручје данашње југоисточне Мађарске, Србије и Румуније.
Старчевачка култура, која је назив добила по локалитету Старчево, развила се у
веома важном периоду напретка човечанства, када је почела производња хране.
Почетком неолита људи су још увек живели у групама, које су чинили чланови
породице, прикупљали су храну у сезонским походима и полако се привикавали на
живот на једном месту. Старчевачка култура је донела знања која ће бити веома
значајна за наредни период. Људи су живели у земуницама и надземним кућама,
правили су изузетно квалитетну керамику танких зидова, украшену геометријским
мотивима, статуе стубасте форме, које подсећају на винчанске фигурине.На везу
између старчевачке и винчанске културе упућују облици керамике и фигурине, као
и стамбени објекти и територија коју су обухватале, иако у археологији постоји и
друга хипотеза о настанку винчанске културе, по којој је значајну улогу имао
утицај или миграција са југоисточног Балкана.[1]

Старчевачка култура је средњонеолитска култура која се распростирала на

централном Балкану. Име је добила по локалитету Старчево, недалеко од
Панчева.Прва ископавања на локалитету Старчево, који се налази на левој обали
Дунава, вршио је 1939. године Миодраг Грбић. Средином педесетих година XX
века, истраживања су вршили Милутин Гарашанин као и Драга Гарашанин.
Пронађене су доста грубе керамичке посуде, али и керамика осликана са
геометријским орнаментима, као и антропоморфне фигурине рађене од печене
земље. Пронађена су и оруђа од камена и костију. Датирање налаза није сасвим
поуздано, али се узима да покривају период петог миленијума пре нове ере.
Старчевачка култура се често проширује налазима са других локалитета са Балкана
и средње Европе, па се често користи назив Старчево-Кереш-Криш, по
налазиштима у Мађарској и Румунији. Овај назив означава јединство три блиске
културе: старчевачке, керешке и кришке културе које су обухватале велико
подручје данашње југоисточне Мађарске, Србије и Румуније.Старчевачка култура
доноси почетке сталног насељавања становништва и стационарне пољопривреде
(пшеница, јечам и просо) и узгајања стоке (овце/козе и говеда), док су лов и
риболов мање заступљени. Старчевачку културу сменила је винчанска култура.
Винчанска култура
Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је
свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали
Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету[3].
Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља
односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза,
представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке
металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих
материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од
њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле
поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља
могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања,
људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова,
затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и
трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док
антропоморфне и зооморфне фигурине (Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза,
Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају
изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе
представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има
много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо,
фонетско писмо...)[4]. Винчанска култура представља млађенеолитску и
раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и
првих векова 4 миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на
северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског
басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније,
Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки
најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у
Европи потиче са винчаског локалитета Беловоде у источној Србији.

Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у

зони Винче проглашен је археолошким парком.

Археолошка ископавања

Истраживања винчанске културе на територији Србије почела су у Јабланици код

Аранђеловца 1901. године, а у Трансилванији 1875. на локалитету Тордош.

Винчанска култура је названа по локалитету Винча - Бело брдо, које се налази на

десној обали Дунава, у селу Винча, 11 km низводно од Београда, на коме је
ископавање започео 1908. професор Београдског универзитета др Милоје Васић, на
простору од око 400 m².
Ca мањим прекидима, радови су трајали све до Првог светског рата. 1924. године,
обнављено је ископавање али накратко, због недостатка материјалних средстава.[2]
Откривени су остаци осам неолитских насеља, од којих најстарије насеље припада
периоду средњег неолита и старчевачкој култури.

Винча тридесетих година долази постаје налазиште чувено у свету. Милоје Васић
је 1932. и 1936. објавио четири тома монографије „Праисторијска Винча“, чиме је
завршена друга фаза истраживања овог локалитета.

Оснивањем Одбора за археолошка истраживања у Винчи при Српској академији

наука и уметности и ангажовањем академика Васе Чубриловића и Јована
Тодоровића, започета су 1978. године нова ископавања. У почетку је
истраживањима руководио Никола Тасић, а од 1982. године академици Милутин
Гарашанин и Драгослав Срејовић. После завршетка радова од 1986. до 1998. није
било систематских археолошких истраживања. Ипак, 1988. налазиште је уређено
због симпозијума под називом „Винча и њен свет“ (оригинални назив - енгл. Vinča
and its World).

Милутин Гарашанин је 1998. године окупио теренску екипу и тако је почела трећа
серија ископавања на епонимном налазишту. Од 2001. уведена је флотација за
добијање узорака макробиотичке анализе. Од 2003. започела су ископавања у
систему целина („unit“), за разлику од ранијих ископавања у квадратној мрежи. У
истраживања су укључене и археозоологија и зооархеологија, а за вођење теренске
документације почела је да се користи рачунарска технологија. Од 2002. коришћен
је електронски даљинометар (ЕДМ) Направљена је база података и софтвер
ArchaeoPack (Тасић, Јевремовић 2003.) који је тестиран на ископавањима у Винчи.
[3]

Од 2001. у Винчи се одржава и летња археолошка школа.

Локалитети

Матична област Винчанске културе обухвата простор централног Балкана, а у

тренутку када је достизала врхунац подударала се са територијом коју је у млађем
и средњем неолиту обухватала старчевачка култура. Дунав је био одлучујући услов
за настанак насеља у Винчи, као и Тиса, Драва, Сава, Тамиш и притоке. Главни
правац од севера ка југу је Морава, која се низводно улива у Дунав.
Носиоци винчанске културе живели су на лесној обали Дунава, али треба
претпоставити да је река у доба оснивања насеља била током пролећа услед
поплава широка око 7 km, на овом простору су постојали језеро и мочваре, што је
погодовало развоју лова, риболова и земљорадње.[4]

Језгро ове културе је Србија, а распростирала се до источне Македоније, затим на

западу до североисточне Босне и до Винковаца.

Епонимни локалитет ове је Винча - Бело брдо, а остала налазишта су:

• Градац код Злокућана

• Арадац у Банату
• Ботош у Банату
• Плочник
• Дивостин
• Анзабегово
• Врдник
• Јаково
• Обреж
• Гомолава

Периодизација

Културни слој у Винчи дебљине је око 10,5 метара.[5] Периодизацију су извршили

Милоје Васић, Милутин Гарашанин и Владимир Милојчић.

до 8 метара Винча Тордош I Винча А

8 до 6,5 метара Винча Тордош II аб Винча Б1 (до 7 метара)

6,5 до 6 метара Градачка фаза Винча б2

6 до 4,1 метар Винча Плочник I Винча Б2/Ц

4,1 метар Винча Плочник IIа Винча Ц

3,48 метара Винча Плочник IIб Винча Д

Сваки од наталожених слојева, који обележава поједине фазе живота у Винчи,
садржи праве ризнице разноврсних предмета: оруђе и оружје од камена и кости,
посуђе за свакодневну употребу, богато декорисане ритуалне вазе, велики број
антропоморфних и зооморфних фигурина изузетно упечатљиве стилизације, накит
од разних врста ретких и скупоцених материјала и велики број других предмета
израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области - из средње
Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.

Насеља

Неолитско насеље у Винчи удаљено је око 14 km од ушћа Саве у Дунав, што је

изузетно повољно место које је омогућило да постане фокална тачка простора
југоисточне Европе. Овуда су пролазили путеви, али је и изузетно повољно
природно окружење омогућавало дуготрајно насељавање.

Река Болечица, која се улива у Дунав непосредно испод насеља, била је извор
свеже воде, а била је и веза са Авалом, где су налажене важне сировине попут
цинабарита.

Винчанска насеља су претежно вишеслојна, а на самом локалитету Винча

констатовано је 9 насеља. По положају мало се разликују од старчевачких, подижу
се на речним терасама са падом ка реци, на осунчаним падинама или гредама. У
млађим фазама насеља се подижу на стрмим тешко приступачним брежуљцима или
стенама (Гадац, Рт - Железник). Нека од ових насеља била су утврђена.

Најстарија станишта у Винчи имају најчешће елипсоидне основе укопане у лес и

шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Колибе
су груписане по одређеном систему око централне и подсећају на архитектуру
културе Лепенског Вира. За исте традиције се повезују и стубасте антропоморфне
фигуре и нерашчлањене керамичке посуде.

Винча је око 4500. године п. н. е. опустела, али се непосредно после културног

слоја са шаторастим стаништима јавља ново насеље, које су изградили носиоци
културе млађег неолита, којој је Винча дала име.

Куће током овог периода биле су од дрвета и глине, оријентисане у правцу

југоисток-северозапад, имале су четвороугаоне основе, вертикалне зидове и кров
на две воде. Јавља се нивелација, подлога се стабилизује, изолује од влаге, а зидови
се боје.
У млађим насељима откривене су велике правоугаоне грађевине са већим бројем
просторија. На дубини између 9 и 6 метара, које се датује у период између 4500. и
3800. године п. н. е. култура доминира великим делом средње и југоисточне
Европе. Велика насеља током овог периода су Винча, Потпорањ, Селевац,
Дивостин.. Специјализоване делатности довела је до привредног успона,
друштвеног раслојавања и богаћења заједница винчанске културе.

Налази откривени на дубинама између 6. и 2. метра културног слоја Винче,

датовани у период између 3700. и 3500. године п. н. е. показују да Винча постепено
губи значај и да се култура гаси. Пропаст винчанске културе проузроковао је
продор нових заједница из правца данашњих области Бугарске и Румуније, током
првих векова 4 миленијума п. н. е.

Винчанска култура простирала се на територији већој од територије било које

неолитске културе у Европи. Поједина њена насеља премашила су величином и
бројем становника не само сва истовремена неолитска насеља, већ и прве градове
који су знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту.

Сматра се да је Винча била град јер је стално била насељена током много
генерација, становништво је било активно током целе године, а постојала је и
специјализација послова. Може се рећи да је била метропола, будући ју је
насељавао велики број становника, да је била економски и културни центар, да су
отркивена многа мања насеља у непосредној близини Винче, а нађени су и докази о
интензивној комуникацији и размени добара, услуга и људи.

Куће винчанске културе

Градња у Винчи је била веома интензивна. Постоје докази да су стари и трошни

објекти рушени да би се изградили нови. Понекад је искоришћен ров старе куће у
које су постављане дрвене облице. Коришћена је техника која се назива техника
плетера и лепа, а која се први пут јавља током неолита. Куће су грађене тако што су
вертикално поболи дрвене облице. Око њих су уплитали пруће, преко кога се
наносило влажно блато или глина, помешани са сламом или песком.

До сада нису откривени остаци кровова, али се препоставља да су били од трске.

Куће су имале пећи потковичасте основе, које су се понекад налазиле у свакој

просторији. Пронађене су и пећи за које се претпоставља да су служиле за прераду
цинабарита.[6]

Све куће у насељу биле су збијене и поређане у редове, оријентације југоисток –

северозапад, што је представљало добру заштиту од ветра.
Сахрањивање

На основу скромних остатака најстаријег насеља, откривених на око 10,5 m испод

површине, закључено је да је Винча први пут насељена у тренутку кад је култура
средњег неолита (старчевачка култура) већ почела да се завршава, вероватно око
4880. године п. н. е. Из овог периода потиче јединствен налаз у оквирима
неолитске културе југоисточне Европе, велика гробница с прилазом и девет скелета
која је у центру најстаријег насеља, која је откривена 1931. године. Овај налаз
показује да су први земљорадници Подунавља припадали посебном
антрополошком типу у коме се обједињују одлике старе европске популације с
одликама грацилних Медитеранаца. Припадници ове културе су познавали
издвојене некополе, најчешће ван насеља. У Ботошу је октривена некропола са 18
гробова од којих је један двојни. Мртви су полагани у згрченом ставу, на левом или
десном боку. Спаљивање и секундарне сахране нису поуздано утврђене.

Покретни инвентар

У Фази Винча-Тордош I, око 8 m дубине у Винчи, откривено је:

• оруђе од обсидијана и то стругачи, гребачи и ножеви,

• оруђе од тесаног камена - прави и криви ножеви,
• оруђе од глачаног камена од нефрита које процват доживљава у вази Винча
Тордош II,
• секире у облику обућарског калупа
• језичасте секире
• длета.

Од накита јављају се биконичне перле од мрамора и кости, камени привесци

бушени при врху, накит од спондилус (spondylus) шкољке, који се јавља кроз
читаву еволуцију културе.

У фази Винча Плочник јављају се и прва бакарна оруђа, као што су игле, длета,
бакарне гривне рађене од веома танке жице. Посебно је значајна остава бакарног
оруђа откривена 1928. године на локалитету Плочник. Остава се састоји од
бакарних длета четвртастог пресека и бакарних секира са хоризонталним отвором
за држаље, које су се користиле као универзалне алатке.
Оруђа се и даље израђују од камена и кости, најбројнији су:

• шила
• харпуни
• удице
• спатуле

Од камених алатки доминирају:

• језичасте секире
• бушене секире
• камени буздовани
• секире од меког, белог камена култне намене.

Фигурине

Винчанске антропоморфне и зооморфне фигурине, као и просопоморфни поклопци

и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Најзначајније
међу њима су Lady of Vinča, Хајд ваза и Видовданка. Поред предмета култне
намене, о степену развијености говоре и урезани знаци познати као „винчанско
писмо“. Претпоставке о њиховој функцији су многобројне: да су ознаке
власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...[7]

Један од најпознатијих налаза са овог локалитета. Lady of Vinca је откривена 1929.

године на дубини од 4,8 метара. Направљена је од печене глине, висока је 13,2 cm.

Lady of Vinca представља жену на постољу, у седећем положају, петоугаоног лица

и урезаних крупних очију и пластичаног дугачког носа. Десна рука је савијена и
положена на груди. На лицу, рукама и темену постоје перфорације.

Ваза се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета.

Видовданка је антропоморфна фигурина откивена на Видовдан 1930. године, по

чему је и добила име. Представља врхунац неолитске фигуралне пластике.

Налазила се на дубини од 6,2 m.

Направљена је од печене глине, а површина је полирана. Ово је женска фигурина,
без наглашених индивидуалних црта. Лице је петоугаоно, истакнте су крупне
бадемасте очи и пластичан нос, што је типичан пример винчанске маске. Присутни
су остаци црвене боје.

Хајд ваза је откривена током ископавања 1930. године, на дубини од 7.05 m.

Висока је 20, 8 cm, а дужина посуде износи 36 cm, Ово је заправо посуда у облику
птице, скопљених крила, са људском главом, петоугаоним лицем, на коме су
велике очи и моделован нос. На глави се налазе две лоптасте избочине. Ваза је
глачана и украшена канелурама.

Ваза се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду.

Керамика

У Винчи је откривен велики број разноврсних керамичких посуда. Типична

керамика је фина монохрномна, глачана керамика, најчешће црне или сиве боје,
нешто ређе црвене или мрке. Водећи керамички облик је биконична здела са
ниским горњим конусом, а карактеристичне су и зделе са оштрим угластим
профилом, као и пехар на шупљој и коничној нози. Јавља се и тенденција ка
заобљавању профила и издвајању врата. Јављају се и посуде за складиштење хране,
попут анфора и питоса, као и посуде за припремање хране - лонци и ђувечи.

Посбну групу чине посуде изузетно малих димензија. Оне имитирају посуде за
свакодневну употребу, а постоји двоумљење око тога шта је била њихова улога.
Могуће је да су ово биле играчке, посуде где су се чувале драгоцености или посуде
које су коришћене током прераде цинабарита.

Орнаменти на керамици из старијих фаза најчешће су рађени урезивањем. Тробојне

посуде су луксузне и ретке. У млађим фазама керамика је полирана пре печења,
помоћу облутка. Од мотива се јављају линије, метопска поља, цик-цак линије,
висећи троуглови, а често је и канеловање. Канелуре се јављају на горњим
деловима посуда.
 Просопоморфни поклопци

Просопоморфни поклопци су култни објекти јединственог облика, значења и

функције, који се током неолита јављају искључиво у овој култури.
Просопоморфни поклопци су керамички цилиндрични или конични поклопци у
облику људског и/или животињског лица. Сам назив потиче од грч. προσωρον -
лице. На сваком поклопцу препознаје се лице, нос и уши и посебно изразито и
рељефно моделоване очи.

Богато су украшени урезаним геометријским орнаметном, најгушће на лицу, а теме

и потиљак су понекад без украса. Мотиви су шрафирани троуглови, цик-цак
линије, меандар испуњен убодом и сл.

Димензије су између 7 и 15 cm, а пошто се повезују са амфорама, претпоставља се

да одговарају онима димензија од 20 до 40 cm. Смисао ових поклопаца још увек
није у потпуности одгонетнут.[8]

Економија носиоца културе

Носиоци винчанске културе имали су мешовиту економију, основне делатности

били су сточарство и пољопривреда, али су се бавили ловом, риболовом и
прикупљањем дивљих плодова.

Од домаћих животиња присутни су: говече, свиња, овца, коза и пас. Осим меса,
користило се и млеко, а претпоставља се да је постојала и производња сира. Од
дивљих животиња присутни су јелен, вепар, дивље говече, зец, дабар, куна, јазавац
и лисица. Лов је имао важну улогу, не само због исхране, већ су се тако набављали
материјали за оруђе, попут рога јелена или кљова дивље свиње.

Близина реке омогућила је и риболов, а налази удица, харпуна и тегова за мреже

доказује да су ловили велику рибу. Највише су узгајане житарице и то пшеница,
јечам и просо, а гајили су и сочиво, грашак и лан који је коришћен како за добијање
уља, тако и за израду тканина. Током овог периода у околини насеља расле су зова,
купина, дивље грожђе, који су представљали допуну у исхрани.
 Најранија металургија на свету

Српски археолози из Београда, Пожаревца и Петровца на Млави открили су код

локалитета Беловоде у Великом Лаолу, код Петровца на Млави и Белолице у селу
Ждрело, код изворишта реке Решковице, који су међусобно удаљени десетак
километара, праисторијско насеље које доказује да је винчанска култура прва
познавала металургију бакра у Европи. Локалитети су јединствен археорударски и
металуршки комплекс експлоатисан од праисторије па до 5. века, до краја римске
владавине овим просторима.

Винчанска култура је била најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија

металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној
Србији и датира још са краја 6. миленијума пре нове ере. Винчанска култура
познавала је напредне технологије прераде метала у исто време када и
блискоисточне културе. Ове резултате презентовао је међународни тим експерата
из области археолошких наука из Велике Британије, Немачке и Србије на светском
конгресу археолога, одржаним у Ванкуверу 2008. године. Винчанска култура се све
до објављивања ових резултата сматрала углавном културом каменог доба.

Винчанско писмо

Винчанско писмо је назив за низ симбола, или слова, нађених на преисторијским

налазима у југоисточној Европи, тачније у Србији. Постоје спорења око тога да ли
је то уопште писмо или само случајни низ разних симбола. Ако би се прихватило
као писмо, било би то прво писмо људске цивилизације, претходећи чак и
сумерском клинастом писму.

Још увек је неразјашњено значењеНеки научници заступају тезу да је то систем

словног писма Винчанске културе, која је постојала у том региону у периоду од
6000. до 4000. п. н. е.

Други научници сматрају да то није никакво писмо већ просто скуп разних
симбола. Претпостављају да би Винчанско писмо пре могло бити врста прото-
писма него само писмо.

тајанствених симбола који су урезани на грнчарији и фигуринама винчанске

културе. Већ годинама их изучавају археолози и палеолингвисти. Претпоставља се
да су били ознаке власништва, кауција, пиктограми или сликовно или фонетско
писмо.
Још увек није откривено којој су групи народа припадали носиоци ове културе,
тако да је изузетно тешко одредити којим су језиком говорили, што је неопходни
услов за дешивровање неког фонетског писма.

Винчански знаци су најчешће праволинијски урези који су направљени на већ

печеној посуди. Налазе се од обода до дна суда.

До данас је откривено више од 1000 фрагмената на којима су урезани ови знаци.

Уметност неолита

Неолит (ново – млађе камено доба, 12.000 – 3.000. године п. н. е.)

Млађе камено доба почиње неолитском револуцијом на Блиском истоку (било је то

доба последњег леденог периода у Европи, тако да се није могла ни јавити. Клима
северно од Алпа је била као сад у Сибиру и на Аљасци). Она је трајала више
хиљада година и почела је око 8.000. године п. н. е. кад су људи по први пут са
успехом припитомили животиње и произвели зрнасту храну. То је био пут
преласка од лова ка земљорадњи. Номадски живот се замењује седелачким. Новим
начином живота у трајним сеоским заједницама дошло је и до нових проналазака:
грнчарија, ткање и предење. Основне методе грађевинских конструкција су од
дрвета опеке и камена. Из овог периода познати су остаци веома импресивних
скулптура људских глава строгих индивидуалних обележја – „Јерихонске главе“,
око 7.000. године п. н. е., (лобања обложена обојеним гипсом са очима од шкољки).

Људи неолита су веровали у духове предака и веровало се да се они налазе у глави

човека, која је могла да надживи тело и задржи моћ над судбином својих
покољења. Зато су они те духове требали да умирују. Сачуване главе биле су
„клопке за духове“. Поред веровања у духове предака постојало је и веровање у
анимизам – у свакој ствари постоји дух. У свакодневном додиру са светом духова
примитиван човек се није задовољио што ће само вршити обреде, већ је осећао
потребу да свој однос изрази играма и сличним драмским церемонијама,
стављајући маске, а та опчињеност траје и до данашњих дана.

Неолитски град Јерихон, у данашњем Јордану, са кеменим кућама и поплочаним

двориштима изванредан је пример високе развијености неолитских људи. Али
одбрамбене зидине и куле указују пошетак сукоба међу људима.

У Европи су у то време настајали мегалитски споменици сачињени од великих

камених блокова послаганих један на други у суво (без малтера), од којих је
најпознатији Стоунхенџ у Енглеској. Стоунхенџ се састоји од низа кемених
блокова послаганих кружно са остаром у средини. Оријентисан је према страни на
којој се сунце рађа на дан дугодневнице (летњи солистициј, 21. јун)
 Бронзано доба

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. године п. н.
е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије
(Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни
живот је поремећен око 1425. године пне, када са севера надире нова култура
(култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што
доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта[1]. Између 1200. године п.
н. е. и 1000. године пне, на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје
људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се
узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце.

Моришко-мокринска група

Моришко мокринска група је културна група раног бронзаног доба која се назива
још и мађ. Maros/Perjámos у Мађарској и рум. Periam/Periam-Pecica у Румунији. На
територији Србије групу је издвојио Грбић, под називом "Моркинска", а Милутин
Гарашанин је назива "Периамош". Некропола у Мокрину је истраживана 1958. до
1969. На основу затворених гробних целина из Мокрина Никола Тасић је издвојио
три фазе ове групе:

• Фаза I (повезује се са групама раног бронзаног доба Потисја)

• фаза II
• фаза III (појављују се први елементи Ватинске кулутре)

Мокринса група се распростире на територији северног Баната, у ширем подручју

око ушћа Мориша у Тису, а у ширем смислу за њу се везују налази из румуског
Баната. Најважнији локалитети:

• Мокрин
• Нови Кнежевац
• Остојилово
• Перијамош

Насеља су мало позната. Налазила су се на мањим узвишењима, а као облици

зграда за становање појављују се земунице.

Некрополе
Углавном су нађени равни гробови. У Мокрину је откривено укупно 312 гробова,
мада је око 100 уништено. Практикују се оба начина сахрањивања, али је кремација
присутна само у 5 случајева. Гробови су у овој некрополи распоређени у 11 редова,
на једној пешчаној греди. Код скелетног сахрањивања раке су махом четвртасте и
са заобљеним угловима, ређе елипсасте. Покојници су у згрченом положају.
Прилози су у висини главе или уз карлицу. Лице је окренуто према истоку.
Мушкарци су на левом, а жене на десном боку, оријентација југ-север.

Керамика

У првој фази карактеристични су (нарочито као прилог у гробовима са спаљеним

покојницима) судовим Нађирев типа, са огрубљеном површином и метличастим
орнементом. Карактеристични су и:
 • крчази са једном дршком
• пехари са две дршке
• профилисане зделе са 2 до 4 хоризонтално бушене дршке

У другој фази посебно су карактеристичне:

• зделе
• судови са вертикално бушеним брадавичастим дршкама

У трећој фази

• тиквасти судови са 2 наспрамнедршке које везују обод са трбухом

• на две посуде у Моркину насликане су фигуралне представе - јелен (или
коњ)

Метални налази

Особито су заступљени у другој фази, а знатно ређе у трећој. Карактеристични су:

• троугласти бодежи
• секира са ојачаним рубовима сечива

Накит је рађен од злата и бронзе. Међу златним налазима издвајају се каричице за

косу, а међу бронзаним игла са увијеном главом, спирално увијене наруквице,
отворене огрлице са заврнутим крајевима.

Винковачка култура

Винковачка култура је кулутура бронзаног доба, распрострањена на територији

Славоније, у Срему, од Блатног језера до Црне Горе и од Подриња до Поморавља.
Ову клутуру је дефинисао С. Димитријевић, 1966. године, на археолошком
налазишту Тржница у Винковцима.

Значајни локалитети

• Градина на Босуту
• Врдник - Пећине
• Вучедол

Насеља

Винковачка група има насеља која су на високим речним терасама или

доминантним ћувицима. Немамо података о облицима кућа. Податке о
сахрањивању имамо са локалитета Белегиш, где је откривено четири гроба.
Примењује се и инхумација и кремација. Код скелетног сахрањивања
покојници су у згрченом положају, на левом боку са прилозима у висини
ногу. Код кремације остаци су у урни.

Керамика

Керамика има уобичајену фактуру типичну за подунавско балкански комплекс

раног бронзаног доба. Најтипичнју појаву у финој керамици представљају
трбушасти крчази са високи цилиндричним вратом и једном тракастом дршком
која спаја врат и трбух суда. Карактеристични керамички облици су:

• пехари са једном дршком која креће ниже од обода

• мали конични, издужени пехари са две тракасе дршке на ободу тзв. "посуде
за млеко"
• велики лонци
• зделе (више типова, са косо засеченим или проширеним ободом)

Карактеристичан је метличасти орнамент. Орнаментика је веома сиромашна, јавља

се намерно огрубљивање посуда.

Градина на Босуту

Градина је вишеслојни праисторијски археолошки локалитет који се налази на

левој обали реке Босут, у атару села Вашице код Шида. Данас је локалитет оштећен
изградњом пута Батровци - Шид. Налазиште је откривено 1880. године, а прва
археолошка ископавања вршена су 1964. и 1965. године и настављена су од 1975.
до 1978. Носилац пројекта је Завод за заштиту споменика у Сремској Митровици.

Откривени налази датују се у период од неолита (сопотско ленђелска култура),

енеолита (Болерас Чернавода III) до бронзаног доба (Винковачка култура и
Ватинска култура). Такође су откривен и материјал Босутске културе који се датује
у старије гвоздено доба, са остацима надземних кућа са подовима од глачане глине.
Откривени су остаци огњишта. Гвоздено доба на локалитету дели се у три фазе.
Према писаним изворима у овом делу Срема су током старијег гвозденог доба
живели Бреуци. Верује се да је Градина на Босуту била њихов административни
центар. Најмлађа фаза гвозденог доба на Градини приписује се Скордисцима.
Сматра се да се живот на насељу гаси после Илирско панонског устанка (6. — 9.
година).

На локалитету је откривена и средњовековна некропола.

Белотић Бела Црква група

Белотић - Бела Црква група (називана и Западносрпска варијанта Ватинске

групе) је културна група бронзаног доба која је захватала подручје западне Србије.
Дефинисана је по локалитету Шумар у Белотићу и Церик-Бандера у Белој Цркви
код Крупња.

Хронологија ове групе одговара хронологији Ватинске групе.

Локалитети су Белотић, Бела Црква, Толисавац, Баре, Љуљаци, Лучани, Крива река
и други.

Сахрањивање

Окарактерисана гробовима под хумкама, а примењивана су оба ритуала

сахрањивања - кремација и инхумација са згрченцима. Спаљени остаци нису
сакупљани у урне него су остављани на ломачи која је прекривана земљаном
хумком. Код скелетног сахрањивања тело је постављано или у земљу или у камену
конструкцију. Гробови са кремираним остацима јављају се у два основна типа -
горобови са урнама и они код којих је спаљивање вршено на издовеној ломачи а
карбонизиран остаци костију и остаци са ломаче преношени су и стављани у
хумку.

Хумке су распоређене у мање или веће групе, а групе су постављене на дужим

доминантним косама или ћувицима. Хумке су засуте земљом, а не каменом. Неке
су имале »плашт« (омотач) од ситнијег и крупнијег камена.
Средње бронзано доба У средњем бронзаном добу запажа се повезаност за
Ватинском културом на основу чега је Милутин Гарашанин одвојио западносрпску
варијанту ватинске културе. Главни локалитети:

• Белотић,
• Бела Црква,
• Врањани,
• Гуча,
• Лучани

И даље се јављају гробови под хумкама спаљених и инхумираних покојника.

Керамика оштре профилације наглашеног трбуха, две дршке и дугметастим или
волутастим задебљањима, на горњем делу украшене вертикалним и хоризонталним
линијама, трбушасти облици са цилиндричним вратом.

Од металних налаза заступљене су велике игле са плочастом главом и трном или

печатастом главом, понекад дуже од 1 метра.

Позно бронзано доба Током позног брознаног доба покојници су сахрањивани под
тумулима. Посуде употребљиване као урне имају облик трбушастих здела,
раширеног обода и две дршке мање по чему су сличне керамици кутура поља
са урнама на северозападном Балкану. На везу са овом културом указују и
бронзани налази.

Ватинска култура
Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату,
Срему и јужној Бачкој, као и у северној Србији. Главна ахреолошка налазишта су:

• Ватин
• Лудош
• Вршац Жидовар
• Омољица
• Гомолава
• Попов Салаш
• Љуљаци
• Добрача

Милутин Гарашанин је Ветинску културу поделио на три фазе:

I фаза Панчевачко омољичка фаза рано и почетак средњег бронзаног доба

II фаза Ватинско вршачка фаза средње бронзано доба

III фаза Белегиш - Иланџа крај средњег и почетак позног бронзаног доба

Насеља су подизана на обалама река и брежуљцима. Грађене су полуземунице и

надземне куће са темељима од камена и дрвеним надземним конструкцијама.

Примењивала се кремација, Покојници су спаљивани са одећом и накитом. Остаци

су полагани у урне.

Керамика

Основни керамички облик је оштро профилисани пехар са једном или две дршке
које надвишавају обод. Дршке су полумесечасто профилисане анса луната или
имају рожасте украсе анса корнута. Остали облици:

• трбушасте амфоре са ниским вратом и поклопцем

• двојни судови
• плитке посуде
• зооморфне вазе

Керамика је украшавана канеловањем, урезивањем геометријских мотива - попут

снопова линија, кружића, волута, спирала, који су распоређени у хоризонталне
траке. Правилност орнаментке као и употреба неке врсте шестара је додирна тачка
са минојском и микенском културом.

Метални предмети

• пљоснате секире са продуженим цевастим делом за дршку

• тоугаони бодежи
• украсне игле
• наруквице
• прстење
• привесци
• дугмад

За наких су користили и злато.

Култура гробних хумки

или Хигелгребер култура (нем.Hügelgräberkultur)
је име за више културних група бронзаног доба распрострањених од Рајне до
Карпата, које су карактеристичне по подизању хумки, а у којима се јављају исти
или слични бронзани налази.

Ова култура се ширила од запада ка истоку и захватила је и област централног

Балкана пре свега северну Бачку. Неки од облика се јављају у Банату, Срему,
западној Србији, у којима се издвајају локалитети ове културе:

• некропола у Велебиту код Сенте

• некропола у Хајдукову код Суботице
• остава из Вајске

У периферним зонама ове културе нису констатоване хумке, већ се аналогија

изводи по сличности покретних налаза. Сахрањивање је биритуално.

Карактеристични керамички облици су:

• трбушасте ниске урне са кратким вратом и раширеним ободом и малим

хоризонтално бушеним дршкама
• трбушасти судови са две мале дршке на рамену са ниском и високом
коничном ногом
• пехари на нози са две дршке

Од бронзаних предмета присутни су мачеви са кратким језиком, бодежи са

пуноливеном дршком, бојне секире, спирално увијене наруквице, дугачке игле.
Гвоздено доба
Гвоздено доба је најмлађи период праисторије, који смењује бронзано доба и траје
до почетка нове ере. Ово је доба када је човек овладао производњом и употребом
гвожђа, које улази у широку примену, металургијом и када се јавља први новац.

За почетак гвозденог доба се сматра 1000. година п. н. е. када се знање о топљењу

гвожђа проширило Блиским истоком и Грчком. У средњој и јужној Европи
говздено доба почиње у 9 веку п. н. е. (у Грчкој се завршава протогеометријски
период). Претпоставка је да се развија самостално. Обрада гвожђа хладним
ковањем почиње негде на Блиском истоку око 6000. п. н. е. У западној Европи
Келти су били први који су употребљавали гвожђе. У француској школи овај
период се назива "протоисторија".

Око 4000. године п. н. е. појављују се предмети израђени од гвожђа из метеорита.

Разлика између метеоритског и металуршког гвожђа се види у већем садржају
никла код метеоритског.

Крајем другог и почетком првог миленијума пне (период од 1125. године п. н. е. до

750. године п. н. е.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих
етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и
Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. године п. н.
е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и
накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу
племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче
луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка
истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из
историјских извора зна да су између 300. године п. н. е. и 100. године п. н. е.
водили ратове са македонским краљевима.

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. године п. н. е. састају
са Александром Македонским (336. п. н. е.—323. п. н. е.) на Дунаву, да би након
његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до
пораза код Делфа, 279. године п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње
Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно
племе Скордиска[1], које на тлу данашње Карабурме подиже свој град Сингидунум,
који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Почетком овог периода, када гвожђе улази у широку примену, накит и оружје
постају масивнији, керамика губи декоративност. Експлоатација рудних богатстава
подстиче развој занатства и трговине. Долази до појачаних популационих кретања,
што изазива и немире, сукобе.

Насеља се подижу на утврђеним узвишењима, градинама.

Некрополе се састоје од група тумула. Чешћи облик сархањивања је инхумација.
Крајем овог периода јављају се велики тумули са сложеним погребним ритуалом
ограниченим бројем сахрана и великим бројем прилога од сребра, злата, оружја,
металних посуда и керамике. Ово доказује почетак стварања племенске
аристократије.

Основна подела извршена је крајем 19. века на два периода:

• старије гвоздено доба Халштат (800-500 година п. н. е.)

• млађе гвоздено доба Латен (од 500 до краја првог миленијума, односно
доласка Римљана)

Монтелиус је поделио гвоздено доба северне Европе на 8 фаза Рајнеке је поделио

старије и млађе гвоздено доба средње евопе на по 4 фазе А-Д.

• Халштат А-Б - позно брозано доба

• Халштат Ц-Д - гвоздено доба
• Латен А 500 – 400. п. н. е. раставне фибуле са маскама на луку
• Латен Б 400 – 300. п. н. е. фибуле са подигнутом ногом
• Латен Ц 300 – 100. п. н. е. тумули - кнежевски гробови, а у средњој Европи
равне некрополе
• Латен Д 100 – 0

Тислер је поделио Латен на основу материјала из Немачке, јужне Фрнацуске,

средње Европе по налазима фибула и мачева на три фазе:

• I 400 – 300. п. н. е. - карактеристичне су фибуле раставног типа, јавља се

кратак мач
• II 300 – 100. п. н. е. - карактеристчно је да нога фибуле додирује лук, јавља
се и продужени мач
• III 100 - 0 - фибуле су саставног типа, јављају се опидуми

Старије гвоздено доба је добило име по великој и богатој некрополи Халштат у

горњој Аустрији. Прова систематска ископавања рађена су 1846-1864. године.
Истражено је око 2500 гробова са веома богатим прилозима, на основу којих је
извршена подела на

• старију фазу (800-600. године п. н. е.)

• млађу фазу (600-400. године п. н. е.)
Констатована су два начина сахрањивања, инхумација и кремација, паралено
практиковане.

Матично подручје Халштатске културе је Алпска област. Халштат захвата горње и

средње Подунавље, као и већи део средње и југозападне Европе. У ово доба
формирају се етничке групе. У западној Европи доминирају Келти, а у источној
Скити. На Балкану су присутни Илири и Трачани.

Изворишта гвожђа у Европи

• Чешко Рудогорје
• Алпи у Аустрији
• Источна Француска
• Карпати
• Јужни Урал
• Кавказ

На Каквказу су Кимерци имали утврђене градове са металуршким центрима.

Mлађе гвоздено доба – Латен је добио име по сојеничарском насељу у

Швајцарској, где је пронађен велики број металних предмета и неколико
вотивних остава.

Значајне одлике латенске културе су употреба грнчарског точка, масовна израда

усавршеног оруђа, оружја и војне опреме, попут мачева, ножева, као и коњске
опреме. Почиње да се кује новац. На подручје Паноније и Подунавља у овом
периоду долазе Келти. После похода на Делфе 279. године пне, враћају се и стално
насељавају Подунавље, Посавину и Поморавље, засновавши племенску заједницу
Скордиска, која се задржала све до доласка Римљана.

Практикују се оба начина сахрањивања (инхумација и кремација), у оба случаја

прилози су полагани у гробну јаму, да би се ово постигло, оружје је код ратника
најчешће савијано.

Културе гвозденог доба

 • Гласиначка група
• Требениште
• Басараби култура

Гласиначка група
је најизразитија група старијег гвозденог доба на Балкану. Распростирала се у
источној Босни, западној Србији, северним деловима Црне Горе, а значајно је
утицала на суседне области. Назив је добила по висоравни Гласинац. Освовне
карактеристике ове културне групе су тумули, гуписани око градина са остацима
сухозида, чинећи некрополе. Најстарији припадају ранобронзаном добу. Међутим
тумули из халштатског периода, сматрају се гласиначком културном групом,
будући да су најбројнији и најбогатији.

Прва систематска истраживања рађена су још 1880., Периодизација:

• Гласинац I рано бронзано доба пред илирски период

• Гласинац II средње бронзано доба прото илирски период 1450 – 1300 пне
• Гласинац III позно бронзано доба рано илирски период 1300 – 800 пне
• Гласинац IV халштат 800 – 500 пне
• Гласинац V латен 500 – 200 пне

Хронологија из лексикона:

Гласинац I 1800 – 1500 пне Гласинац IIа, IIб 1500 – 1300 пне Гласинац IIIа,IIIб, IIIц
1300 – 800 пне

Рано бронзано доба везују се малобројна градинска насеља (Градац, Градина).

Јављају се хумке са инхумираним покојницима. Од покретног материјала
карактеритични су: керамика, бронзани бодежи, камене бојне секире. Приметан је
утицај цетинске културе и културе Белотић Бела Црква.
Средњег бронзаног доба имамо налаз двадесетак тумула углавном са скелетним
остацима, прилози су бронзани украсни предмети, игле, привесци, гривне са
мотивом рибљег мехура.

Позно бронзано доба се издваја као посебна култура. Јављају се градинска насеља,
сахрањивање је под хумкама (најчешће је скелетно). Од прилога се јављају
бронзани украси предмети, виолинасте фибуле, игле са топузастом главом.
Керамика је ретка.

Током гвозденог доба (период од 800. до 300. пне) Гласиначка култура развија
је подељена на 6 фаза. Јавља се номадско сточарство, претпоставља се да осим тога
економику чине и ратни походи, пасивна трговина, развијена обрада метала.
Насеља су градинска.

Некрополе

На Гласинцу истражено више од 1000 хумки. Сахрањивање је скелетно под

тумулима. За разлику од средње Европе где су карактеристични равни гробови. Од
гробних прилога јављају се накит, копља, мачеви, ножеви, шлемови, делови
оклопа, кнемиде, штитови, керамика и коњска опрема. Нађени су и кнежевски
гробови (Илијак, Брезје, Осово, Арарева громила).

Нађен је бронзани накит, једнопетљасте и двопетљасте фибуле, наочарасте фибуле,

округле пјасне плоче, чунасте фибуле, наруквице од бронзаног лима украшене
искуцаним орнаментом, привесци и игле. Оружје:

• двосекли мачеви гласинац типа,

• бојне секире,
• копља,
• једносекли криви мачеви,
• кнемиде,
• шлемови грчко илирског типа,
• камена жезла са бронзаним дршкама.

Од керамичких предмета откривене су шоље, пехари, са једном или две дршке и

зделе.
Сматра се да су носиоци гласиначке културе били Аутаријати, а да се читав
културни комплекс може везати за Илире.

Требениште
Требениште је археолошки локалитет, некропола у близини Охридског језера, на
коме је истражен велики број »кнежевских гробова«, који се датују у период од
краја 6. до почетка 5. века п. н. е. Гробови су у облику великих правоугаоних јама
које су после сахране испуњаване камењем и шљунком и обележаване
правоугаоном каменом конструкцијом.

Носиоци ове културе полагали су у гробове богате прилоге. Откривене су златне

маске, сандале и рукавице, накит од злата и сребра, ратничка опрема, бронзане и
сребрне посуде, бронзани кратери са рељефном декорацијом, арибалос од фајанса,
ћилибарске перле.

Басараби култура
Басараби култура је култура гвозденог доба, која је била заступљена у области
доњег Подунавља. Датује се у период од 8 до 6 века п. н. е. Назив је добила по
истоименој некрополи у Олтенији.

Настала је на основама групе жигосане керамике Инсула Банулуј типа. У средњој

фази развоја захватала је територију од јужне Молдавије до западног Срема
(Румунија, Бугарска, Србија и централна Молдавија).

Керамика басарби типа има складне слојеве урезаних геометријских мотива,

утиснутих С мотива и низове лажног шнура (тзв. врпце).

Насеља су мањих димензија, отвореног типа, уз речне токове. Поједина насеља

била су утврђена палисадама и земљаним бедемима.

Сахрањивање је биритуално, преовлађују испружени скелети на каменим

подлогама у тумулима.

Оставе

Оставе могу бити:

 • скривалице
• ливнице
• трговачке
• вотивне

Прве оставе познате су из раног бронзаног доба, најчешће садрже равне секире,
шипке и колутове за претапање. Из раног бронзаног доба је остава из Плочника са
секирама.

Оставе средњег бронзаног доба садрже секире, српове, оружје, накит. Из средњег
бронзаног доба је остава из Тручевца са бронзаним накитом и из Велике Врбице са
златним накитом, из Вајске са златним накитом и оружјем.

Највећи број остава потиче из позног бронзаног доба и старијег гвозденог доба.
Садрже мачеве, бодеже, копља, стрелице, секире, келтове, ножеве, длета, бирјаче,
накит, бронзане посуде, делови коњске опреме и делове кола. Из позног бронзаног
доба и старијег гвозденог доба потиче више од стотину остава претежно са
територије Војводине и Шумадије из периода 1300 – 700. п. н. е.

Могу се поделити у 6 фаза:

• Најпознатије су остава из Тополнице код Мајдампека I фаза

• Оставе из Крчедина, Јакова, Футога, Брестовика II фаза
• Остава из Сечња III фаза
• Оставе из Алуне и Брзе Паланке IV фаза
• Остава из Руиста V фаза
• Оставе из Јањева VI фаза

Оставе сребрног накита из Чуруга и Штрбаца су из периода старијег гвозденог

доба, а из млађег гвозденог доба позната је остава оруђа из Совљака.

Халштат
Халштатска култура (старије гвоздено доба) добила је име по великој и по
налазима веома богатој некрополи Халштат у Горњој Аустрији, (нем.
Salzkammergut). Прва археолошка ископавања на овом локалитету била су 1848-
1864. (Рамсауер и Вон Сакен). До данас је на овој некрополи окривено укупно 2500
гробова са богатим гробним прилозима на основу којих се врши подела на две
фазе:

• старија фаза (од 800 до 600. године пне)

• млађа фаза (од 600 до 400. године пне)

У оквиру некрополе констатована су два начина сахрањивања, кремација и

инхумација, које су практиковане истовемено.

Подручје распростирања

Матично подручје ове културе представља алпска област, али је кулутра

обухватила и средње и горње Подунавље, каои већи део средње и југозападне
Европе. Поједини аутори везују настанак ове културе за Илире, а други за Келте. У
овом периоду треба рачунати на формирање етничких категорија, у западној
Европи доминантну етничку групу чине Келти, а у источној Скити, док се на
Балкану јављају Трачани и Илири.

У Халштатском периоду гвожђе је у широкој употреби, јављају се велики гвоздени

мачеви, од којих најстарији подсећају на бронзане примерке. Јавља се и балчак од
слоноваче украшен ћилибаром. Корице су вероватно биле израђене од дрвета или
коже. Касније се појављују и кратки бодежи са »антенама« (волутастим украсима).
Такође су се од гвожђа правили и врхови копаља и стрелица. И даље су присутни
бријачи и секире.

Украсни предмети:

• игле
• наруквице
• прстење
• копче за појас
• Фибуле

Златни накит се појављује ређе. Очуван је приличан број златних посуда (пехари,
зделе...) које углавном припадају Халштату Д. Јављају се и бакарне и бронзане
посуде.
Керамика углавном још увек није рађена на грнчарском витлу. Карактристичне су
савршено глачане посуде, које имитирају металне форме. Орнаментика је
урезивање и нешто ређе сликање црном, мрком или црвеном бојом. Заступљени су
једноставни мотиви (троуглови, цик-цак линије итд). Појављују се и зооморфне и
антропоморфне вазе, које су очигледно биле култног карактера.

Пластика

Халштатска пластика је добро развијена. Омиљени мотиви су домаће животиње

(бик, крава, коњ), као и барске птице, чије приказивање има симболички значај.
Зооморфна и орнитоморфна пластика је од иловаче или метала (бронзе).

Латен
Латен је период млађег гвозденог доба Европе, који је 1872. у стручну литературу
увео шведски археолог Хилдебранд, а назив је добио по локалитету Ла Тен, на
обали језера Нојшател у Швајцарској, где је откривено значајно келтско насење.

Латенска култура се са сигурношћу може приписати Келтима. Њено матично

подручје је североисточна Француска и југозападна Немачка. Велика миграција
Келта захватила је готово читаву Европу (од Атлантика до Русије).

• Латен А (у апсолутним датумима од 500 до 400. године пне)

• Латен Б (у апсолутним датумима од 400 до 300године пне)
• Латен Ц (у апсолутним датумима од 300 до 100. године пне)
• Латен Д (у апсолутним датумима од 100 до почетка наше ере)

О овој епохи велики број података налазимо у радовим античких писаца, тако да је
можемо сврстати у протоисторијски период.

За прву фазу ове културе типични су »кнежевски гробови«, који су концентрисани

око реке Рајне. Од оружја се појављују кратки мачеви, чија се метална канија
завршава дугмичастим испупчењем и криви ножеви. Као прилози се често јављају
и делови коњске опреме и бојна кола са два точка. У другој фази су налази
скромнији, односно недостају богати гробови, а за ову фазу су карактеристични
равни гробови без посебни конструкције. Мачеви се тешко разликују од претходне
фазе.

У фази Ц се јављају мачеви са заобљеним врхом, који су ношени на ланцу

искованим од бронзе или гвожђа, јавља се копље са широким листом, гвоздени
бодеж и мачеви са антенама на балчаку, дрвени штитови са гвозденим имбом у
средини.
У фази Д преовлађују дуги мачеви (тзв. антропоидни бодежи), јављају се конични
или шиљати шлемови од бронзе или гвожђа, мамузе.

Значајно је да се у овом периоду први пут јавља новац (у фази Ц) у западној

Европи келтски а у источној су то најчешће келтске имитације грчког новца.

У овој култури преовлађује скелетно сахрањивање, једино у ужој рајнској области

пре

Накит у првој фази је богато декорисан, украшен ћилибаром или коралима.

Посебно се издвајају »цертоза« фибуле (назване по локалитету у Италији)

У другој фази се јављају фибуле са слободном ногом, украшене коралима или

емајлом, затим наруквице и гривне са печатним крајевима или у облику змијских
глава, јављају се и бронзани торквеси који су карактеристични и у наредној фази.

У фази Ц јављају се стаклене гривне.

У фази Д јављају се фибуле са трапезоидном стопом и металне копче за појас,

задим прстење и огрлице са стакленом пастом и зооморфни амулети.

Керамика

Карактеристично је да се керамика ради на витлу. На почетку периода типичне су

сиве углачане вазе, једноставне декорације. У фази Ц јављају се сликане урне,
декорисане црвеним и белим зонама, са линеарним или биљним мотивима. У фази
Д јавља се монументална пластика.
Ово је списак археолошких налазишта у Србији.

Име Место Општина

Акуминкум Стари Сланкамен Инђија

Археолошки локалитети на подручју подручје хидро-система

Зубин Поток
хидро-система Газиводе Газиводе

Археолошки локалитет на потесу Код

Боб Качаник
цркве

Археолошки локалитет на потесу Прибој Грнчар Витина

Археолошки локалитет Пећ Пећ

Археолошко налазиште Врановац Пећ

Археолошко налазиште Добри До Пећ

Археолошко налазиште на брду Чечан Дубовац Вучитрн

Археолошко налазиште на локалитету

Главник Подујево
Пољанице

Косовска
Археолошко налазиште на потесу Ордина Горње Карачево
Каменица

Археолошко налазиште на потесу

Малопољце Штимље
Породимље
Басијана Доњи Петровци Рума

Баташево Баташево Младеновац

Бели брег Винча Београд-Гроцка

Висибаба, археолошки локалитет -

Висибаба Пожега
Блашковина

Висибаба, археолошки локалитет -

Висибаба Пожега
Болница

Брдо Градиш Геђе Ораховац

Ниш, Булевар Вељка

Медијана, локалитет Брзи Брод Ниш-Медијана
Влаховића бб

Висибаба, археолошки локалитет -

Висибаба Пожега
Варошиште

Велика хумка Пилатовићи Пожега

Висибаба, археолошки локалитети -

Висибаба Пожега
Весовина и Крчевина

Виминациум Костолац Пожаревац

Галич, остаци античког грађевинског

Ибарска Слатина Лепосавић
комплекса
Гамзиград Гамзиград Зајечар

Археолошки локалитет Главник Бандулић Липљан

Локалитет Гладнице - Словенска

Грачаница Приштина
некропола

Гомолава Хртковци Рума

Градац Градац Баточина

Град (Дупљаја) Дупљаја Вршац

Археолошки локалитет Градина Ариљача Косово Поље

Археолошки локалитет Градина Клечка Липљан

Археолошки локалитет "Градина" Клинавац Клина

Градина на Босуту Вашица Шид

Градина Нови Раковац Беочин

Археолошки локалитет Градина Подујево Подујево

Локалитет Градина Постење Нови Пазар

Локалитет Градина - рановизантијска Станишор Гњилане

гробница

Археолошки локалитет Градине Дрсник Клина

Градиште - археолошки локалитет Горње Гадимље Липљан

Локалитет Градиште Грнчар Витина

Градиште Иђош Кикинда

Локалитет Градиште - Каљаја Бинач Витина

Градиште - археолошки локалитет Трпеза Витина

Град-Старчево Старчево Панчево

Антички локалитет - Гумуриште Суркиш Подујево

Дарданска некропола Ромаја Призрен

Добри До, илирски тумул Пећ Пећ

Дренград Бреговина Прокупље

Жидовар Орашац Вршац

Археолошки локалитет Илирске градине Сува Река Сува Река

Калакача Бешка Инђија

Археолошки локалитет Каљаја Баловац Подујево

Локалитет Каљаја Бурник Урошевац

Археолошки локалитет Каљаја Тенеш До Приштина

Караташ Сип Кладово

Кастелум Онагринум Бегеч Нови Сад

Археолошки локалитет - Код цркве Рачак Штимље

Краку Лу Јордан Бродице Кучево

Крушец - археолошко налазиште Пећ Пећ

Кулина (Балајнац) Градиште Мерошина

узвишење источно од Велико

Римско утврђење Ледерата
села Рама Градиште

Лепенски Вир Лепенски Вир Мајданпек

Локалитет код Швањског моста Уиз Ђаковица

Локалитет на потесу Латкавица Горње Добрево Косово Поље

Локалитет на потесу Лигата Доње Становце Вучитрн

Сремска
Локалитет у Гргуревцима Гргуревци
Митровица

Локалитет у центру Малишева - тумули Малишево Ораховац

Матејски брод Нови Бечеј Нови Бечеј

Михаљевачка шума Чортановци Инђија

Некропола са тумулима Ћерим Ђаковица

Некропола стећака Перућац Бајина Башта

Косовска
Остаци касноантичке гробнице Огоште
Каменица

Остаци касноантичког насеља Горња Гуштерица Липљан

Остаци ранохришћанске базилике Бањица Исток

Остаци римске некрополе Горњи Обилић Србица

Перес Хајдуково Суботица

Пећина - палеолитско станиште Грнчар Витина

Пећина Рисовача Аранђеловац Аранђеловац

Локалитет Подводно поље Дрсник Клина

Локалитет Поље урни Доња Брњица Приштина

Понтес Костол Кладово

Потес Велико Поље - тумули Јерли Содовина Витина

Потес Гогин Вир Бабуш Урошевац

Потес Гомула Влаштица Гњилане

Потес Гранчарица Коретиште Гњилане

Потес Илијина глава Великинце Гњилане

Потес Маскит - Код цркве, археолошко

Љубижда Ораховац
налазиште

Потес Ограђе - археолшки локалитет Рабовце Липљан

Потес „Тума-Камена“ Заскок Урошевац

Археолошки локалитет - праисторијске Белаћевац Косово Поље

градине

Праисторијски археолошки локалитет Рудник Србица

Археолошки локалитет "Предионица" Приштина Приштина

Радавачке пећине Радавац Пећ

Косовска
Ранословенска некропола Коретин
Каменица

Ремесијана Бела Паланка Бела Паланка

Римска некропола Коловрат Пријепоље

Ново Село - римски кастел –

Ново Село Вучитрн
фортификација

Рудна Глава Рудна Глава Мајданпек

Висибаба, археолошки локалитет -

Висибаба Пожега
Савинац

Локалитет Селиште Бањица Вучитрн

Локалитет Селиште Врница Вучитрн

Археолошки локалитет "Селиште" Долац Клина

 Београд-Стари
Антички Сингидунум Београд
Град

Сремска
Сирмијум Сремска Митровица
Митровица

Словенска некропола Матичане Приштина

Антички Таурунум Земун Београд-Земун

Равна - Timacum Minus Равна Књажевац

Тителски плато Тител Тител

Археолошки локалитет Тумули Доња Грлица Урошевац

Турски Шанац Бачка Паланка Бачка Паланка

Улпијана Грачаница Приштина

Хумка код Варцалове воденице Рума Рума

Ниш-Црвени
Хумска чука Хум
Крст

Царичин град Прекопчелица Лебане

Локалитет Црквине - у оквиру ширег
Вуча Лепосавић
подручја Муниципијума ДД

Локалитет Црквине код Стублина[1] Стублине Обреновац

Црквине (Хоргош) Хоргош Кањижа

Локалитет Црквиште Св. Богородице Штупељ Клина

Чарнок Врбас Врбас

Челарево Челарево Бачка Паланка