RADOVAN TIŠMA

ČETIRI BRATA

1
ČETIRI BRATA

ili

Težina krsta

LICA:

VOJISLAV, VOJA (37) – Najstariji brat.

MIROSLAV, MIĆA (37) – Vojin brat blizanac.
BRANISLAV, BANE (34) – Srednji, odnosno mlađi brat.
RADOSLAV, RADE (30) – Najmlađi brat.

VREME: Bliska budućnost.

MESTO: Selo nedaleko od Beograda.
AMBIJENT: Centralna prostorija seoske kuće. Na sredini su sto i tri obične stolice. Levo
je masivna stolica, a desno starinski kredenac (sa policom, fiokama i vitrinom). Na polici
se nalazi plastični bokal za vodu, a u vitrini čaše, čašice i flaša rakije. U levom uglu je
šporet na drva (‚‚smederevac“). Ulazna vrata su desno. Po zidovima (požutelim od dima)
su okačeni gobleni sa motivima iz seoskog života.

2
 1.

Petak, predveče.

(Mića (gumene papuče, trenerka, šareni džemper) sedi na masivnoj stolici. Mića boluje od
šizofrenije, ima blagu drhtavicu i konstantno dobuje prstima po kolenu. Priča malo brže
i isprekidano, kao da hvata pokidane niti.)
MIĆA: Abudžar, Abudžar... Me-lo-dži-tu-va... Si-ža-jo-te-gu... Ka-lju-se-mi-po...
Abudžar,Abudžar... Vu-te-ša-no-ti... Go-mi-ču-ka-be... Abudžar, Abudžar.
(U prostoriju ulazi Rade (crne patike, crne somotne pantalone, crni duks) noseći
kartonsku kutiju srednje veličine.)
RADE: Ćao, Mićo. Kako je?
MIĆA: Dobro sam, dobro, dobro.
RADE: Jesi li gladan?
MIĆA: Nisam, nisam gladan.
RADE: Kad si jeo?
MIĆA: Kad ste vi otišli, otišli u šetnju, jeo sam.
RADE: Šta si jeo?
MIĆA: Jeo sam šunke, šunke i sira, i hleba. Šunke, sira i hleba.
RADE: Bravo, Mićo. Drago mi je što si se sam snašao.
(Rade ostavi kutiju na sto.)
MIĆA: Rade, Radoslave, Rade?
RADE: Šta je, Mićo?
MIĆA: Je li mama još, još spava, spava na travi?
RADE (uzdahne): Mićo, ovaj...
MIĆA: Ako ne spava, onda je išla sa vama, sa vama u šetnju?
(Rade ne zna šta da odgovori. Dolazi Voja (crne cipele, crne pantalone, crna košulja).
Iako blizanci, Voja i Mića uopšte ne liče.)
VOJA: Evo me, stigao sam. Kako je Mića?
RADE: Izgleda da je OK.
VOJA: Mićo, kako si?
MIĆA: Dobro sam, dobro, dobro.
VOJA: Je li jeo?
RADE: Kaže da jeste.
VOJA: Šta?
RADE: Šunke i sira.
MIĆA: I hleba. Šunke, sira i hleba. Posle sam pio, vode, dve, dve čaše vode.
VOJA: Odlično, Mićo.
RADE: Je li daća završena?
VOJA: Konačno više. Jedva sam čekao da završi. Srećom, nije bilo ekcesa.
RADE: Gde je Bane?
VOJA: Ostao je sa Jocom krčmarom da reguliše račun za daću.

3
(Pauza.)
RADE: Lepa sahrana.
VOJA: Kako sahrana može biti lepa?
RADE: Mislim, sve je prošlo u redu.
VOJA: Jeste, Bogu hvala, a ne kao na očevoj sahrani. Tada je malo falilo da se ti i
Bane potučete.
RADE: Provocirao me je.
VOJA: Bio je pijan.
RADE: Ne brani ga.
VOJA: Ne branim ga. Bane je oduvek bio neotesan.
RADE: Neotesan? On je sirovina.
VOJA: Možeš ga i tako okarakterisati. Rade, ti si razumniji. Popusti malo.
RADE: Neću da popustim.
VOJA: Pređi preko toga.
RADE: Ne mogu.
VOJA: Brat ti je.
RADE: I ja sam njemu.
VOJA (vrti glavom): Obojica ste tvrdoglavi.
RADE: To nam je familijarno.
VOJA: Morate se pomiriti.
RADE: Ne pada mi napamet.
VOJA: Ne mogu svaki put kad dođem da izigravam mirovne snage.
RADE: To je tvoja dužnost, ipak si ti najstariji brat.
VOJA: Jesam, ali vi niste više deca. Za Boga miloga, ostali smo samo mi – nas četvorica.
Zar da okrećemo glavu jedan od drugoga?
RADE: Bane je prvi počeo. Očekujem da mi se izvini.
VOJA: Znaš da se to neće desiti.
RADE: Onda ništa od pomirenja.
VOJA: Rade, neko mora učiniti ustupak. Popusti, pametniji popusta.
RADE: Neću.
VOJA: Oprosti mu.
RADE: Zašto bih mu oprostio?
VOJA: Brat ti je.
RADE: I ja sam njemu.
VOJA: Ovaj razgovor gubi smisao. (Vadi mobilni telefon iz džepa.) Da vidim imam li
propuštenih poziva.
RADE: Vojo.
(Voja gleda u telefon.)
RADE: Vojo!
VOJA: Molim.
(Rade glavom pokazuje na Miću.)

4
RADE: Da mu kažemo?
(Obojica gledaju u bolesnog brata.)
VOJA: Ne znam kako će reagovati.
RADE: Kapira on sve. Problem je kad ga uhvati kriza. Tad odluta u svoj izmišljeni svet i
priča nešto nerazumljivo. Inače je OK. Mislim da je sada svestan svega.
(Pauza.)
RADE: Moramo mu reći.
(Voja priđe Mići i klekne.)
RADE: Mićo... Mama je...
MIĆA: Jeja?
VOJA (klima glavom): Jeja. Jelisaveta. Naša majka. Ona je...
MIĆA: Mama, mama je zaspala.
VOJA: Jeste, zaspala je.
MIĆA: Na travi, na travi je zaspala.
VOJA (Radetu): Otkud on zna?
RADE: Mića je našao mamu kako leži u dvorištu.
(Voja se uspravi.)
VOJA: Zašto mi to niko nije rekao?
(Rade ćuti.)
VOJA: Rade, pitao sam te nešto.
(Rade slegne ramenima.)
VOJA (ljutito): To je šok za njega!
RADE: To je šok za sve nas.
VOJA: Trebao si mi reći.
RADE: Šta i da sam rekao?
VOJA: Preduzeo bih nešto. Odveo bih Miću kod psihijatra. To što se desilo je
traumatološki incident. Shvataš li kakve posledice trpi njegov mentalni sklop?
RADE: Mića je već dvadeset godina stalna mušterija psihijatrima, vračarama i
nadrilekarima. Dvadeset godina – i nigde pomaka ni boljitka.
VOJA: To je de facto istina, ali si mi svejedno trebao reći.
RADE: Valjda sam zaboravio. Jebiga! Jedva sam skupio snage da tebe okrenem. Držao
sam pola sata telefon u ruci. Možeš zamisliti: treba da javim rođenom bratu da nam
je majka umrla od srčanog udara.
(Tajac.)
RADE: Nisam znao gde si. Plašio sam se da voziš kola. Plašio sam se da će ti pozliti.
Zato sam te i pitao gde si i da li sediš.
VOJA: Sedeo sam sa Dijanom u kafiću.
RADE: Muljao sam i muljao, ali ti si me odmah provalio. Znao si da nešto nije u redu.
Nisam imao kud, stisnuo sam zube i procedio: ‚‚Mama je umrla.“
(Tišina.)
MIĆA: Izašao, izašao sam iz kuće. Šetao, šetao po dvorištu. Mama je spavala, spavala na

5
travi. Ja sam je budio. (Počinje intezivno da drhti.) Budio sam je. Budio! Budio! Budio!
(Voja smiruje Miću.)
VOJA: Dobro je, Mićo. Dobro.
MIĆA (uznemireno): Nisam mogao, nisam mogao da je probudim. (Trese glavom.) Nisam!
Nisam! Nisam!
VOJA: Dobro je Mićo, dobro. Smiri se... Sad je sve dobro. Mama je zaspala.
MIĆA: Mama, mama je sa anđelima?
VOJA: Jeste, naša Jeja je sa anđelima.
MIĆA: I tata, i tata je sa anđelima.
VOJA (osmehne se): Jeste, Mićo. I Živojin je sa anđelima.
MIĆA (smeje se): Jeja i Žika sa anđelima. Anđeli pevaju. Jeja i Žika ne znaju pevati.
Anđeli se ljute. Jeja i Žika se svađaju jer ne znaju pevati. Ne znaju pevati, svađaju se,
a anđeli se ljute.
(Mića se nekontrolisano smeje na sebi svojstven način.)
VOJA: Mićo, smiri se.
MIĆA (kroz smeh): Ne znaju, ne znaju pevati. Anđeli se ljute, a Žika i Jeja se svađaju.
Jeja viče: ‚‚Ti si kriv! Ti si kriv!“ Žika viče: ‚‚Ti si kriva! Ti si kriva!“
(Voja drmusa Miću.)
VOJA: Mićo, smiri se... Mićo!... Mićo!
(Mića se polako smiruje.)
VOJA: Je li pio lekove?
RADE: Jeste.
VOJA: Mićo, jesi li popio lek?
MIĆA: Rade, Radoslav, Rade mi je dao, dao lekove.
VOJA: Kad si mu dao?
RADE: Danas, pre nego što smo krenuli na sahranu.
VOJA: Gde su lekovi?
RADE: U kredencu, u fioci.
(Voja odlazi do kredenca.)
VOJA: Kakva mu je terapija?
RADE: Dva puta dnevno. Ujutru i uveče.
VOJA: Šta misliš da mu sad damo?
RADE: Ne valja ga kljukati. Lekovi ga samo umrtve.
VOJA: Moramo nešto preduzeti. Vidiš da je razdražljiv.
RADE: Mislim da se smirio.
VOJA: Mićo, kako si?
(Mića ravnomerno klima glavom i dobuje prstima.)
MIĆA: Dobro sam, dobro, dobro.
RADE: Prošlo ga je.
VOJA: Jesi li siguran?
RADE: Naiđu takvi momenti. Žuta minuta.

6
VOJA: Nikad ga nisam video ovakvog.
RADE: Ne dolaziš često.
VOJA: Ne dolazim jer sam preopterećen obavezama. U školi vlada konfuzija. Dobili smo
novog direktora koji je automatski uveo represalije. Grčevito se trudim da sačuvam
stečenu poziciju. U stanu mi je još veća konfuzija. Ja i Dijana završavamo renoviranje,
tako da mi je i vikend bukiran.
RADE: Vojo, niko te ne osuđuje. Nisam se ni ja proslavio čestim posetama.
VOJA: Treba da nas je sramota. U ovoj kući smo odrasli.
RADE: Pusti sad to. Nego... (Pokazuje kartonsku kutiju.) šta da radim sa ovim maskama?
VOJA: Baci ih.
RADE (začuđeno): Da ih bacim?
VOJA: To su jednokratne maske.
RADE: Kako jednokratne?
VOJA: Samo za jednu upotrebu. Jedna maska – jedna sahrana.
RADE: Ne razumem? U čemu je fazon?
VOJA: Biznis. Profit. Čovek u životu bude na preko sto sahrana. Sto maski puta njihova
cena jednako je enormna količina novca.
(Rade stavlja ruke u kutiju i opipava maske.)
RADE: Čudan neki materijal. Šta je ovo?
VOJA: Kombinacija lateksa, silikona i još nečega.
RADE: Čega?
VOJA: Niko ne zna. Tajni sastojak. Holivud je prvi dizajnirao takve maske, a ljudi iz
pogrebne industrije su prepoznali komercijalnu komponentu.
RADE: Lepo prijanjaju uz lice. Danas nisam mogao provaliti ko nosi masku, a ko je
stvarno tužan.
VOJA: Zato su i napravljene. Ljudi su izgubili emocije i postali ravnodušni na sve.
Degutantno je videti sahranu prepunu ravnodušnih lica. Neko je to uvideo, pokrenuo
biznis sa maskama i obogatio se.
RADE: To je baš kvarno.
VOJA: Šta je kvarno?
RADE: To što se neko obogatio na tuzi.
VOJA: Nije se on obogatio na tuzi, već na nemoći da se tuga ispolji.
(Rade uzima kutiju.)
RADE: Idem negde da ih sklonim.
VOJA: Gde?
RADE: Videću. Ili u podrum ili u šupu.
(Rade odlazi. Voja uzima najbližu stolicu i sedne pored Miće.)
VOJA: Mićo, jesi li dobro?
MIĆA: Dobro sam, dobro, dobro.
VOJA: Odlično, Mićo. Samo ti budi dobar.
MIĆA: Jeja i Žika kažu: ‚‚Miroslave budi dobar i vodimo te na vašar da kupimo

7
sladoled.“ Na vašar, vašar, da kupimo, kupimo sladoled.
VOJA: Otićemo na vašar.
MIĆA (uzbuđeno): Ko? Ko? Ko ide na vašar? Ko?
VOJA: Ja, ti, Bane i Rade.
MIĆA: Idemo, idemo na vašar?
VOJA: Otićemo.
MIĆA: I kupimo, kupimo sladoled?
VOJA (smeška se): Kupićemo sladoled. Samo ti budi dobar.
MIĆA: Dobro sam, dobro, dobro.
(U prostoriju ulazi Bane (crne patike, crne farmerke, crni džemper).)
VOJA: Stigao si?
BANE: Stigao sam.
(Bane iz kredenca vadi flašu rakije. Voja vraća stolicu na mesto.)
VOJA: Jesi li regulisao račune?
BANE: Gotovo. Sve sam ih skinuo s' grbače. Namirio sam i popa, i grobare, i Jocu
krčmara.
VOJA: Odlično, Bane.
BANE: Gde je Rade?
VOJA: Otišao je da ostavi maske.
BANE: Kakva je to fora sa maskama? Prvi put vidim tako nešto.
VOJA: To je sad hit u svetu. Ako moraš prisustvovati sahrani do koje ti nije stalo,
kupiš masku, staviš je i rešio si problem. Svi oko tebe misle da si strašno tužan i u
dubokoj žalosti.
BANE (iznenađeno): Zamisli ti sranja? (Naginje iz flaše.) Meni je odmah bilo sumnjivo.
Gledam danas našu ''bajnu'' rodbinu i ne verujem svojim očima; svi se ocunjili i
obesili surle. Ko fol su ožalošćeni, a da mogu u top bi nas strpali. Skoro da su me
prešli. Alal vera onome ko izmisli maske. Koliko košta jedna?
VOJA: Cena varira. Što je maska skuplja to čovek izgleda tužnije.
BANE: Svašta. Šta sve neće izmisliti?
VOJA: Moderna tehnologija odavno je u službi krupnog kapitala. Svaki proizvod mora
imati profitabilnu komponentu, u suprotnom ga povlače sa tržišta.
BANE: Ovaj svet će uskoro otići u finu materinu, kad ti ja kažem.
(Bane opet naginje, a zatim pruži flašu.)
BANE: 'Oćeš ti?
VOJA: Postoje čaše.
BANE: Ovako je lakše.
VOJA: Ali nije higijenski.
BANE (cinično): Jutros sam se umio, a sinoć oprao zube – ako misliš na to.
(Voja iz kredenca uzima tri čašice.)
VOJA: Nije higijenski, a nije ni kulturno.
BANE: Ne fermam ti ja kulturu ni za suvu šljivu. To je za vas, ''građane''.

8
VOJA: To što neko živi na selu, ne znači da se automatski mora ponašati kao stoka.
BANE: Ko je stoka?
VOJA: Metafora. Poređenje. Pokušavam metaforički sugerisati...
BANE: Vojo.
VOJA: Molim.
BANE: Ne davi.
VOJA (pomalo uvređeno): U redu. Zaboravi da sam ti bilo šta rekao.
(Voja stavlja čašice na sto.)
BANE: Šta će ti tolike čaše?
VOJA: Za mene, tebe i Radeta.
BANE: Rade ne pije.
VOJA: Kako ne pije?
BANE: Zabranila mu žena. (Smeje se.) Ne sme ništa od žene. (Smeje se još glasnije.) Ne
sme da prdne od nje! Ne sme ni da diše dok mu ona ne kaže!
(Rade se vraća.)
RADE (tmurno): Čuo sam te.
BANE: Lažem li?
RADE: Lažeš.
BANE: Kamo sreće da lažem, ali celo selo zna da ništa ne smeš od žene.
RADE: Ne zanima me šta selo priča.
BANE: Priča istinu.
RADE: Ma nemoj?
VOJA: Polako, vas dvojica. Danas smo sahranili majku, a pre pola godine oca. Imajte to
na umu.
(Voja sipa rakiju.)
VOJA: Za pokoj duše.
RADE i BANE: Za pokoj duše.
(Sva trojica odliše malo rakije na pod, a ostatak iskapiše. Sedaju za sto koji je
horizontalno postavljen u odnosu na gledalište. Rade sedne levo, Bane desno, a Voja u
sredinu s gornje strane stola.)
BANE: Jeste li rekli glumcu?
RADE: Zašto ga tako nazivaš?
BANE: Zato što je glumac.
VOJA: Ko je glumac?
BANE: Mića.
VOJA (začuđeno): Mića?
BANE: Glumac prve vrste.
(Voja u čudu gleda Baneta.)
VOJA: Bane, kako možeš to pričati? Zar ne vidiš? Mića je ozbiljno bolestan.
BANE: Folira se. Glumi ludilo samo da ne bi ništa radio.
VOJA: Mića boluje od šizofrenije.

9
BANE: Mića boluje od nerada. Lenčuga. Neradnik prve vrste. Nikada nije voleo raditi.
Onda se dosetio i počeo da se pravi na budalu. Šta ga briga? Lepo mu je. Jede, spava,
pije, ždere, prdi, sere i boli ga dupe za sve. O ničemu ne vodi računa i za ništa se ne
sekira.
VOJA: Ne mogu da verujem šta pričaš? Pogledaj ga!
BANE: Gledam ja njega svaki dan, za razliku od vas. Gledaj ti sad ovo... Mićo, koji je
danas dan?
MIĆA: Petak, petak, danas je petak.
BANE: Koji mesec?
MIĆA: April, april. Mesec april, proleće.
BANE: Gde smo nas trojica bili danas?
MIĆA: Bili ste na groblju, groblju, i u crkvi, i kod Joce, Joce krčmara.
BANE (Voji): Vidiš, a? Lud, je li? Lud, ali malo sutra.
VOJA: To što neko boluje od šizofrenije ne znači da je automatski izgubio kontakt sa
realnošću. Šizofrenija je veoma kompleksna bolest i različito se manifestuje od osobe
do osobe. U Mićinom slučaju se možda i ne radi o šizofreniji, već o specifičnoj vrsti
autizma. Razgovarao sam sa eminentnim doktorima i...
BANE: Vojo.
VOJA: Molim.
BANE: Ne davi.
VOJA: Da ne davim?
BANE: Gušiš, brate. Udavi.
VOJA: Zar ti nikada i nikoga ne možeš saslušati do kraja?
BANE: Šta da slušam? Ubeđuješ me da je Mića lud. Što ne udara glavom u zid ako je
lud?
VOJA: Mića nije lud. Proglasiti psihotičnu osobu za ludaka je arhaičan princip
razmišljanja. Time nipodaštavaš njegove tegobe, negiraš zdravstvene probleme koje ima
i umanjuješ mu šanse za oporavak.
BANE: Od čega da se oporavi? Od ležanja?
VOJA: Mića je bolestan. Ima probleme sa psihom i nervima.
BANE: Neka prestane da glumi i odmah će ozdraviti.
VOJA: Zar stvarno tako misliš?
BANE: Nema šta da mislim. Znam da je tako.
VOJA: Bane, imaj razumevanja.
BANE: Razumem ja sve. Ti si taj koji ne razume. Vas je preveslao, ali mene – jok!
VOJA: Bane, kako ne shvataš da...
RADE (nervozno): Vojo!
VOJA: Molim.
RADE: Šta je tebi? Kome ti objašnjavaš? (Rukom pokazuje na Baneta.) Od njega tražiš
razumevanje? On ima emocija koliko i mrtav konj.
BANE (tobože nije čuo): Šta si rek'o?

10
RADE: To što si čuo.
BANE: Ko je mrtav konj?
RADE: Onaj ko pita.
BANE: Nemoj da ti mrtav konj zavali šamar preko njuške.
RADE: Samo probaj.
VOJA: Hej, vas dvojica! Šta vam je !?
(Tajac.)
VOJA: Smirite tenzije. Danas smo sahranili majku. Zar ste to zaboravili?
(Bane uzima flašu i sipa rakiju sebi i Voji.)
RADE: Što meni nisi sipao?
BANE: Ti ne smeš da piješ.
RADE: Ko to kaže?
BANE (zajedljivo): Tvoja žena.
RADE (oštro): Sto puta sam ti rekao da mi ženu ne diraš.
BANE (ironično): Da je diram? Nju ne bih, vala, ni štapom pipn'o.
RADE: Znaš ti dobro o čemu ja pričam. Ne uzimaj mi ženu u usta. Još na ćaletovoj
sahrani sam te lepo zamolio da ne provociraš.
VOJA: Polako, Rade. Nema potrebe da padaš u vatru. Opusti se. Evo... ja ti sipam.
(Rade eksira.)
RADE: Naspi još jednu.
(Voja sipa rakiju.)
BANE: Prikoči, Vojo. Spopašće ga muka od rakije.
RADE: Nemoj ti da brineš za moje zdravlje.
BANE: Svi znamo da slabo podnosiš žestinu.
RADE: Ja makar ispijam čaše, a ti prazniš flaše.
BANE (zadovoljno): Šta ću kad sam kapacitet.
RADE: Ponosan si na to?
BANE: Niko u selu ne može popiti koliko ja.
RADE (cinično aplaudira): Bravo.
BANE: Pitaj Jocu krčmara ako ne veruješ.
RADE: Ja bih se stideo da sam na tvom mestu.
BANE: Čega da se stidim?
RADE: Šupa, podrum i tvoja soba su prepuni flaša. Pokojna Jeja je govorila kako
možemo popločati put do Beograda s' tvojim flašama.
MIĆA: Flaše, flaše. Jeja, Jeja kaže: ‚‚Napravićemo cestu do Beograda sa Banetovim
flašama.“ (Smeje se.) Banetov autoput, Banetov autoput.
(Voja i Rade se nasmešiše.)
BANE (Radetu): Smešno ti, a?
RADE: Jeste, smešno je.
BANE: Smešno do moga.
RADE: Nisam ti ja kriv što si operisan od humora.

11
MIĆA (smeje se i plješće): Banetov autoput! Banetov autoput! Banetov autoput!
BANE (ljutito): Prekini, idiote!
VOJA: Bane, nemoj...
BANE: Šta nemoj!? Lud, je li? Lud, a zna da podjebava.
VOJA: Šala, Bane. Mića se samo šali.
BANE: Nije to šala. Poznam ga ja dobro. Namerno me podjebava.
MIĆA: Bane, Bane se opio i pao, pao u jendek, u blato.Žika, Žika kaže: ‚‚Bane svinja.“
(Smeje se i upire prstom u Baneta.) Bane svinja. Bane svinja.
BANE (besno): Začepi, kretenu!
MIĆA: Bane svinja.
(Bane ustaje u nameri da krene ka Mići.)
BANE: Čuješ li šta ja tebi govorim?
(Rade mu staje na put.)
RADE: Ne diraj ga.
BANE: Šta ti hoćeš?
RADE: Ostavi ga na miru.
BANE: Ti si kao neki zaštitnik, a?
RADE: Ako treba biću i to.
BANE: Pun si razumevanja i osećajnosti, je li?
RADE: Da, za razliku od pojedinaca.
BANE: Pun mi je kufer vas, ''razumnih i osećajnih''. Sreća tvoja što je danas sahrana,
inače bih te naučio pameti.
RADE: Izvoli. Tu sam.
BANE (preteći): Nemoj da me izazivaš.
RADE: Čekam te, ''bato''.
VOJA: Hej, vas dvojica!
RADE: Ne brini, Vojo... Prošla su ta vremena.
BANE: Koja vremena?
RADE: Vremena kad sam morao klečati i trpeti tvoja iživljavanja. Nema toga – zaboravi.
Nismo više klinci.
BANE: Previše su tebe Jeja i Žika razmazili. ''Mezimče''. Uvek si bio pošteđen svega i
sve ti se udovoljavalo, jer si najmlađi. Samo da nije ova situacija, brzo bih ja tebe
doveo u red.
RADE: Izvoli, ja sam i dalje tu.
BANE: Ne izazivaj me.
VOJA: Smirite se, molim vas.
RADE: Kreni, faco. Šta čekaš?
(Bane se unosi Radetu u lice.)
BANE: Ti stvarno hoćeš da ti ja prebrojim sve zube?
RADE: Navali, ako smeš. Pa da vidimo ko će sutra ići kod zubara.
(Voja iz sve snage udari šakom o sto.)

12
VOJA: Dosta!!!... Vratite se za sto! Smesta!... Obojica!
(Rade i Bane sedaju.)
VOJA (ogorčeno): Kako vas nije sramota? Tek što smo sahranili majku, a vi bi da se
pobijete. Otac nam se verovatno prevrće u grobu. Sram vas bilo! Nemate ni trunke
poštovanja prema mrtvima.
(Tišina.)
VOJA: Budimo razumni. Molim vas da se urazumite. Znam da nikada nismo funkcionisali
kao porodica. Svestan sam da u ovoj kući nije vladala harmonija. Nivo komunikacije
uvek je bio ravan nuli. Sve što smo imali bili su ekcesi, netolerancija i nerazumevanje.
Ne smemo dozvoliti da se takvo stanje definiše kao konačno. Homogenost porodičnih
odnosa leži u činjenici da...
BANE: Vojo.
VOJA: Molim.
(Bane pomeri svoju čašicu ka Voji.)
BANE: Natoči.
VOJA (iznenađeno): Šta?
BANE: Ulij mi rakije.
VOJA: Da ulijem?
BANE: Sipaj, brate mili.
VOJA (uvređeno): Slušaš li ti mene uopšte?
BANE (ravnodušno): Slušam.
VOJA: Ne slušaš, Bane.
BANE: Slušam.
VOJA: Ne slušaš.
BANE: Slušam, ali te ništa ne razumem.
VOJA (začuđeno): Ne razumeš?
BANE: Kako da razumem? Komunikacija, definicija, tolerancija i sve nešto zakukuljeno i
zamumuljeno. Reci šta imaš, onako, prosto, narodski. Nemoj okolišavati ko mačak oko
vrele kaše.
VOJA: U redu. Biću sažet. (Razmišlja neko vreme.) Nikada se nismo znali družiti i
radovati u sreći i veselju – nikada. Uvek su na repertoaru bile svađe i razmirice. U roku
pola godine sahranili smo oba roditelja. To je velika žalost. Neka nas ta žalost zbliži
kao što zbližava normalan svet.
(Rade i Bane ćute.)
VOJA: Hajde makar da razgovaramo. Da izložimo svoje probleme i probamo da ih
rešimo. Dajte bar jednom da pokušamo da budemo ljudi... normalni ljudi.
(Tajac.)
MIĆA: Sreća, sreća i veselje, i radost. Sreća veselje i radost na vašaru, vašaru. Vozimo,
vozimo se na ringišpilu i jedemo, jedemo sladoled. I svi se smeju. I Žika i Jeja i Voja i
ja i Bane i Rade. Svi se smeju, na vašaru, sreća i radost na vašaru.
BANE: Šta ćemo sa njim?

13
VOJA: Kako misliš: šta ćemo?
BANE: Nema više Jeje da kuva, pere i pegla, da ga pazi i čuva. Ja to ne mogu... i neću.
(Tišina.)
BANE: Hajde, Vojo. Hteo si da pričamo o problemima. Pričaj sad.
VOJA: Smislićemo nešto.
BANE: Šta?
VOJA: Ovaj problem zahteva detaljnu analizu. Ne smemo donositi ishitrene odluke.
Moramo pronaći rešenje koje će biti prihvatljivo i za nas i za Miću.
BANE: Koje je to rešenje?
VOJA: Ne mogu sad da se fokusiram. Dogovorićemo se.
BANE: Kad?
VOJA: Uskoro. Za par dana.
BANE: A šta ćemo dotle?
VOJA: Neka bude ovde.
BANE (ironično): Je li, boga ti?
VOJA: Mići je ovde najprijatnijje.
BANE: A hoće li meni biti prijatno?
VOJA: Vidi, Bane. Ja mislim da...
BANE: A što ga ti ne povedeš sa sobom?
VOJA: Gde da ga vodim?
BANE: U Beograd.
VOJA: Ja nemam uslova.
BANE: Nemam ni ja.
VOJA: Kako nemaš?
BANE: Nemam.
VOJA: Mića ovde ima svoju sobu. Ima dvorište po kojem može šetati. U stanu bi bio
zatočen kao u kavezu. Ovde ima i...
BANE (ljutito): Nemam! Nemam uslova i ne želim da se bakćem sa njim. On... (Rukom
pokazuje na Miću.) on mi ne treba. Razumeš? Ne treba mi!
VOJA: Kako možeš tako? On ti je brat!?
BANE: I tebi je! I to ne običan brat, već brat blizanac.
VOJA: Nećeš ga valjda pustiti niz vodu?
BANE: Kakva voda, kakvi bakrači? Otvoriću vrata, otvoriti kapiju i poslati ga u svet. Neka
okusi malo života.
VOJA (vrti glavom): Ne mogu da verujem šta pričaš?
BANE: Punoletan je, neka se snalazi.
RADE: Nemaš prava da isteraš Miću.
BANE: Šta se ti javljaš?
RADE (odlučno): Ne smeš da ga isteraš. Ovo je i njegova kuća.
BANE: A je li tvoja?
(Rade ćuti.)

14
BANE: A!?
RADE (inadžijski): Jeste, i moja je.
BANE: A čija je kuća u centru sela, na novom placu?
(Tajac.)
BANE: A!?
RADE (kroz zube): Moja.
BANE (tobože iznenađeno): Vidi, vidi, pa ti imaš dve kuće?
VOJA: Polako, Bane. Rešićemo sve probleme.
BANE: A ti, Vojo? Je li ovo i tvoja kuća?
VOJA: Tvoje pitanje se može protumačiti dvosmisleno. Ako sagledam sve aspekte...
BANE: Ne davi! Odgovori sa da ili ne.
(Pauza.)
VOJA: Jeste. Moja je.
BANE: A čiji je stan u Beogradu?
(Voja ćuti.)
BANE: A!?
VOJA (nelagodno): Moj.
BANE: Opa! Ti imaš stan, on ima kuću, i malo vam je. Hteli bi da otmete ono što meni
pripada. E pa, nećete ga majci. Ovo je moje. Moje!
VOJA: Niko to ne spori, Bane. Postoji dogovor. Usmeni dogovor, koji doduše nigde nije
dokumentovan.
BANE: Kakav dogovor?
VOJA: Dogovor je bio da se Radetu sagradi kuća u centru sela, da se meni kupi stan
u gradu, a da ova kuća ostane tebi i Mići.
BANE: Meni ostaje. Meni!
RADE: A šta ćemo sa Mićom?
BANE: Mića je odsad vaša briga. Dosta sam ja gulio leđa za druge. Celog veka sam rob
ove porodice. Kopaj, ori, vozi, drljaj, frezaj, sej, žanji; i tako godinama leti i zimi. I gde je
otišla sva ćar i dobit? A!? Otišla braći!
(Tajac.)
BANE: Rade se oženio, a Žika kaže: ‚‚Eto, mlad se oženi, a ona njegova neće da živi sa
nama, pa hajde da im ozidamo kuću na novom placu.“ I ozidamo kuću. Voja završio
fakultet i zaposlio se, a Jeja kaže: ‚‚Naš Vojislav je profesor. Ne priliči da živi kao
podstanar. Treba mu kupiti stan.“ I kupimo stan. I tako sva moja muka, trud i znoj
odoše u korist braće. E pa, dosta je više!
VOJA: Bane, smiri se. Rešićemo sve probleme.
BANE: Znam ja kako se rešavaju problemi u našoj familiji. Baciš vruć krompir drugome
u ruke, okreneš se i odeš.
VOJA: Je li ta aluzija ide na moj konto?
BANE: Ti ćeš se vratiti svojoj verenici, a mezimac svojoj ženici, a ja treba da se
trkeljišem sa ovim šarlatanom.

15
VOJA: Samo par dana, dok ne nađemo optimalno rešenje.
BANE: Par dana, je li? Ta nisam ja mutav. Par dana će se pretvoriti u par godina. Rešili
ste Miću meni uvaliti. E pa, ''mila moja braćo'', prešli ste se u računu. Šta god delili,
zbrajali ili oduzimali; račun vam neće proći dok ga je ne aminujem.
VOJA: Bane, slušaj...
BANE (ljutito): Ne, Vojo! Ti slušaj! Danas je petak. Imate vremena do ponedeljka da
vidite šta vam je činiti sa Mićom. Ovde za njega više nema mesta. Puna mi je kapa
njegovog izležavanja i pretvaranja.
(Bane ustane od stola.)
BANE: Idem se presvući. Treba namiriti stoku i živinu. Neko mora i da radi u ovoj kući.
A vas dvojica smišljajte šta ćete.
(Bane priđe Mići.)
BANE: Sad ću vam pokazati. Čisto da vidite šta vas čeka... Mićo, kako se zove onaj
tvoj? Onaj...?
MIĆA: Abudžar.
BANE: Jeste, Abudžar. Znaš li ti ko je Abudžar?
MIĆA: Abudžar je moj, moj prijatelj.
BANE: Nije, Mićo. Abudžar je govno. Govno od čoveka. Smrad.
(Mića se nakostreši.)
BANE: A kako se zove onaj drugi? Onaj opasni.
MIĆA: Kačande.
BANE: Kačande, tako je.
MIĆA: Kačande je isto, moj, moj prijatelj.
BANE: Ne, Mićo. Kačande je đubre. Ološ.
(Mića teško diše i primetno drhti.)
BANE: Kad bolje razmislim njih dvojica su pederi.
(Bane se izazivački smeška Mići u lice.)
BANE: Pederi. Obične pederčine.
MIĆA (zlokobno): Si-ža-jo-te-gu... Ka-lju-se-mi-po.
BANE: Je li to pričaš sa njima ili mene kuneš? Bacaš kletve, a?
MIĆA (razdraženo): Vu-te-ša-no-ti... Go-mi-ču-ka-be.
(Bane se udalji od Miće.)
BANE: Evo vam ga. Pokažite se sad, kad ste već toliko ''razumni i osećajni''.
(Bane izađe. Mića ustane sa stolice, ispruži desnu ruku i preteći počne vikati.)
MIĆA: Kačande! Kačande!
(Voja i Rade skočiše sa stolica i pritrče Mići.)
VOJA: Mićo, smiri se.
(Mića se otima i trese glavom.)
MIĆA: Me-lo-dži-tu-va. Si-ža-jo-te-gu.
VOJA: Mićo, molim te.
RADE: Mićo!

16
(Mića uperi prst u pravcu ulaznih vrata.)
MIĆA: Kačande! Kačande!
VOJA: Mićo, molim te, smiri se.
RADE: Mićo!
(Mića ukočeno mlati rukama.)
MIĆA: Ka-lju-se-mi-po. Vu-te-ša-no-ti.
VOJA: Rade, učini nešto.
(Rade krene ka kredencu.)
VOJA (uplašeno): Gde ćeš!?
RADE: Idem po lekove.
MIĆA: Go-mi-ču-ka-be. Me-lo-dži-tu-va.
VOJA: Mićo, smiri se. Mićo.
(Mića ponovo preti prstom.)
MIĆA: Kačande! Kačande!
VOJA (Radetu): Požuri!
(Rade pretura po fioci.)
RADE: Evo, evo, samo minut.
MIĆA: Si-ža-jo-te-gu. Ka-lju-se-mi-po.
(Voja bezuspešno umiruje Miću.)
VOJA: Dobro je, sve će biti dobro.
MIĆA: Vu-te-ša-no-ti. Go-mi-ču-ka-be.
VOJA: Dobro je, Mićo. Smiri se.
MIĆA: Kačande! Kačande!
VOJA (Radetu): Hoćeš li više!?
RADE: Evo, samo još da ulijem vode iz bokala.
(Rade se vraća noseći tablete i čašu vode.)
RADE: Mićo.
MIĆA: Me-lo-dži-tu-va. Si-ža-jo-te-gu.
VOJA: Mićo, smiri se kad te molim.
RADE: Mićo!
MIĆA: Ka-lju-se-mi-po. Vu-te-ša-no-ti.
RADE (autoritativno): Miroslave!!!
(Mića se iznenada umiri.)
MIĆA (pokunjeno): Tu, tu sam... tu, tu, tu sam.
RADE: Hoćeš li da ideš na vašar?
MIĆA: Hoću, hoću da idem, idem na vašar.
RADE: Onda moraš popiti lekove.
(Rade mu pruži tablete, a zatim čašu vode. Mića proguta tablete i ispi čašu vode.)
RADE: Bravo.
VOJA: Odlično, Mićo. Sedi.
(Mića sedne na masivnu stolicu.)

17
MIĆA: Kad, kad idemo, idemo na vašar?
VOJA: Uskoro.
MIĆA: I kupimo, kupimo sladoled?
VOJA: Hoćemo, kupićemo sladoled. Samo ti budi dobar.
MIĆA: Dobro sam, dobro, dobro.
(Mića se vraća u ''normalu'', ravnomerno klima glavom i dobuje prstima. Voja se drži
za grudi.)
VOJA (Radetu): Mislio sam da će mi srce iskočiti. Čitao sam da šizofreničari imaju
projekcije u svom imaginarnom svetu, ali nisam očekivao ovakvu reakciju.
RADE: Rekoh ti već: žuta minuta. A i onaj majmun ga je isprovocirao. Namerno je to
uradio. Mislim da ovo nije prvi put. Verovatno ga stalno maltretira, kao što je mene u
detinjstvu.
(Rade se okrene i gleda u vrata.)
RADE: Sad mi dođe da potražim Baneta i da ga odvalim od batina.
VOJA: Rade, iskontroliši se. Nasilje ničemu ne vodi.Fizički obračun bi samo produbio jaz.
RADE (ogorčeno): I kako sad da ga smatram bratom? On je stoka, a ne brat. Govedo na
kvadrat – eto šta je on.
MIĆA: Abudžar, Abudžar.
VOJA: Lekove smo mu dali. Kakva je dalja procedura?
RADE: Pričaj sa njim.
VOJA: Da pričam?
RADE: Ostala mu navika iz bolnice. Tamo su ih posle terapije slali u sobu da leškare.
Tada bi Mića i ostali pacijenti čavrljali sve dok ih dejstvo leka ne uspava.
VOJA: Šta da mu pričam?
RADE: Pričaj o nečemu što bi ga zanimalo.
VOJA: Otkud znam šta ga zanima?
RADE: Kako ne znaš? Vi ste blizanci.
VOJA: Šta ako smo blizanci?
RADE: Valjda se sećaš nekog događaja iz detinjstva?
VOJA: Ne sećam se šta je juče bilo, a kamoli pre četvrt veka.
(Voja uzme stolicu, sedne pored Miće i uhvati ga za ruku.)
VOJA: Mićo, o čemu želiš da pričamo?
MIĆA: Svetlana.
VOJA: Molim?
MIĆA: Svetlana, Svetlana me isto, isto ovako, držala, držala za ruku.
(Voja i Rade se nasmešiše.)
RADE: Ko je Svetlana?
VOJA: Komšije Đure unuka.
RADE: Je li mu to bila riba?
(Voja se osmehne vrteći glavom.)
VOJA: Mislim da je u pitanju bila platonska veza između dvoje osmaka.

18
MIĆA: Svetlana je bila moja, moja simpatija. Držala me za ruku, i šetali smo, šetali kraj
reke. Ona je igrala, igrala folklor, a ja, ja sam igrao šah. Ona je pričala o plesnim,
plesnim koracima, a ja, ja sam pričao o šahovskim, šahovskim otvaranjima. Damin
gambit, Kraljev gambit, Kraljeva indijka, Sicilijanska obrana, Katalonska obrana...
VOJA: U redu, Mićo. Ne moraš ih sve nabrajati.
RADE: Šta je bilo sa Svetlanom?
VOJA: Njeni roditelji su radili u Austriji. Odveli su je u Beč, smatrajući da će tamo
imati kvalitetnije školovanje i bolju edukaciju.
MIĆA: Svetlana, Svetlana je otišla za Beč i nije, nije se vratila,ostala je, ostala.
RADE: Je li Mića zbog nje puko?
VOJA: Nije. Prvi simptomi šizofrenije pojavili su se u trećem razredu srednje škole i
rezultirali su napadom panike.
MIĆA: Izašao, izašao sam iz škole, a sunce je počelo da tamni, iako je još, još bio dan.
Nešto, nešto me peklo, i gorelo, gorelo u stomaku, kao užareno, užareno gvožđe. Srce,
srce je lupalo, a u glavi sam čuo, čuo zujanje. Bio je to strah, strah dubok, dubok i
mračan. Krupne, krupne i hladne kapi, kapi vode, tekle su, tekle niz leđa. Počeo sam
trčati i trčao sam, trčao trčao trčao trčao... sve, sve do kuće. Ušao, ušao sam u sobu, i
sakrio, sakrio se pod jorgan, ali je srce, srce lupalo, i u glavi, glavi je zujalo, a kapi,
krupne i hladne kapi su još, još tekle.
RADE (u neverici): Čoveče, kakav trip?
VOJA: To je bio početak Mićine bolesti. Samo što toga niko nije bio svestan. Kasnije,
tokom vremena, usledili su novi napadi panike i postepena samoizolacija.
RADE: Kako su Žika i Jeja reagovali?
VOJA: Kao po običaju. Gurnuli su glavu u pesak. Krili su od sebe i od drugih činjenicu
da se sa Mićom nešto događa. Upozoravao sam ih, a oni bi samo odmahnuli rukom i
rekli: ‚‚Proći će to. Proći.“
RADE: Ali nije prošlo.
VOJA: Naprotiv, stanje se pogoršalo. Mića se sve više povlačio u sebe. Na jedvite jade
je završio srednju školu, a Žika i Jeja su nastavili da ignorišu očigledan problem.
RADE: Zašto su se ćale i keva tako ponašali?
VOJA: Postoje dva razloga. Prvi razlog: Teško je suočiti se sa istinom i priznati da ti je
dete psihički obolelo. Drugi razlog: Plašili su se reakcije sela.
RADE: Pukla bi bruka i slično?
VOJA (klima glavom): Upravo to. Naši roditelji su gradili imidž stabilne i uzorne
porodice.
MIĆA (Voji): Bruka, bruka. Ti, ti i Žika ste se posvađali, i ti, ti si otišao, otišao od kuće.
Bruka i svađa, bruka.
RADE: O čemu Mića priča? Kakva svađa?
VOJA: Nakon položene mature odlučio sam upisati fakultet, ali se to Žiki nije dopalo.
RADE: Zašto?
VOJA: Moje školovanje se nije uklapalo u njegovu viziju.

19
RADE: Kakvu viziju?
VOJA: Žika je bio ambiciozan, a i Jeja ga je u tome podržavala. Svu zaradu od
poljoprivrede i stočarstva ulagali su u zemlju. Tako su kupljeni novi plac i ona njiva
pored autoputa. Pošto si ti bio još mali, a Mića bolestan, moj odlazak na fakultet
značio bi gubitak jednog radnosposobnog člana. Takav razvoj situacije kočio je njihove
planove.
RADE: To je mentolsko razmišljanje. Valjda je dobrobit dece preča od zemlje?
VOJA: Takva je logika života na selu. Uspeh jedne porodice meri se količinom zemlje
koju poseduje. Na kraju krajeva stečena zemlja ostaje deci.
(Radetu zvoni mobilni telefon.)
RADE: Kaži, Valentina... Doći ću kući... Znam, znam da je skoro veče. Daća je trajala
nešto duže... Doći ću... Doći ću kući, nemoj da dižeš frku bezveze... Rekoh ti već da
smo se zadržali na daći... Valentina, šta pričaš? Nije to kafanska sedeljka, pa da kažeš:
‚‚Razlaz, ljudi. Fajront.“... Ne, Valentina, ne radi se o pijancima, već o našoj rodbini,
komšijama, kumovima i prijateljima. Ljudi se davno nisu videli pa su ostali malo duže.
Žalosno je što se viđamo samo na sahranama... Valentina, molim te, nemoj da me
smaraš... Doći ću kući... Ubrzo... Za nekoliko minuta... Hajde, vidimo se.
(Rade se kiselo smeška i vrti glavom.)
RADE: Eh, šta su ti žene. U svakom trenutku moraju znati gde si i šta radiš.
VOJA: Imaš nekih problema?
RADE: Nemam. Valentina voli da čangriza pa to ti je.
VOJA: Izgleda da se Mića umirio.
RADE: Mićo, kako je?
MIĆA: Dobro sam, dobro, dobro.
RADE: Je li ti se spava?
MIĆA: Spava mi se, spava, spava.
RADE: Hajde, onda, lagano u krevet.
(Mića i Voja ustanu.)
VOJA: Da ti pomognem?
MIĆA: Mogu, mogu sam, mogu.
(Mića polako odlazi.)
MIĆA: Laku, laku noć.
RADE: Ćao, Mićo.
VOJA: Lepo spavaj.
MIĆA: Hoću, hoću. Lepo ću, lepo spavati.
(Mića napusti prostoriju. Voja sedne na masivnu stolicu. Rade sipa rakiju.)
RADE: Hoćeš ti još jednu?
VOJA: Ne mogu, hvala ti.
(Rade pijucka.)
RADE: Dobra rakija.
VOJA: Šta ćemo sa Mićom?

20
RADE: Šljivovica. Prava domaća.
VOJA: Rade, nešto sam te pitao.
RADE: Žika je uvek znao da ispeče dobru rakiju.
VOJA: Rade, ne obraćam se zidu. Tebi govorim.
RADE: Dvadeset gradi. Bez šećera. Nekrštena.
VOJA (iznervirano): Rade!
RADE: Šta je, ''Vojo''?
VOJA: Ne čuješ me ili ne želiš da me čuješ?
RADE: Jebiga... Izvini.
VOJA: Šta da radimo sa Mićom?
RADE (glasno uzdahne): Ne znam... Stvarno ne znam.
(Rade iskapi rakiju, ostavi čašicu i pođe ka vratima.)
RADE: Odoh i ja. Ćao, Vojo.
(Voja ustane.)
VOJA (iznenađeno): Gde ćeš!?
RADE: Moram kući. Valentina je verovatno već počela da šizi.
VOJA: Nemoj da bežiš.
RADE: Ne bežim.
VOJA: Bežiš, Rade, bežiš. Guraš glavu u pesak isto kao Žika i Jeja.
(Tajac.)
VOJA: Imamo ogroman problem.
RADE (tužno): Znam, Vojo.
VOJA: Kako da ga rešimo?
RADE (nemoćno slegne ramenima): Nemam pojma, veruj mi.
(Tišina.)
VOJA: Moramo ozbiljno porazgovarati.
RADE: Hajde sutra da razgovaramo.
VOJA: Sutra?
RADE (klima glavom): Sutra.
VOJA: Sutra je subota. Bane nam je dao ultimatum do ponedeljka i uopšte se ne šali.
Mićin život i daljna sudbina su u našim rukama. Samo mu ja i ti možemo pomoći.
Bane neće i ne želi. Samo ja i ti. Ja i ti.
(Tišina.)
VOJA: Ovo je gorući problem i neće se rešiti sam od sebe.
RADE: Umoran sam, Vojo. A i ti si umoran. Hajde da to ostavimo za sutra. Sutra ćemo,
bistre glave, popričati o svemu.
VOJA: Plašim se da sutra ne bude kasno
RADE: Sutra ćemo sve rešiti. Videćeš i sam.
VOJA: Sutra, je li?
RADE: Sutra. Obećavam.
(Pauza.)

21
VOJA: U redu. Neka bude tako.
RADE: Hajde, onda, vidimo se ujutru. Ćao još jednom i laku noć.
VOJA (sumorno): Ćao... a što se tiče noći...
(Rade izađe.)
VOJA: Siguran sam da neće biti laka.
Mrak.

22
 2.

Subota, prepodne.

(Mića sedi na masivnoj stolici i ponavlja svoju mantru.)

MIĆA: Abudžar, Abudžar... Si-ža-jo-te-gu... Ka-lju-se-mi-po... Vu-te-ša-no-ti... Abudžar,
Abudžar... Go-mi-ču-ka-be... Me-lo-dži-tu-va... Abudžar, Abudžar.
(Dolazi Voja trljajući oči.)
VOJA: Dobro jutro, Mićo.
MIĆA: Dobar, dobar dan, dobar dan.
VOJA: U pravu si, već je dan. Ja sam se uspavao. Nisam ni primetio kad si ustao i
izašao iz sobe. Jesi li jeo štogod?
MIĆA: Jeo sam šunke, sira i hleba, i popio dve, dve čaše vode.
VOJO: Odlično, Mićo. A jesi li popio lekove?
MIĆA (vrti glavom): Nisam, nisam.
VOJA: Ne znam kakva ti je terapija, a Radeta još nema. Sad ću ga nazvati.
(Voja vadi mobilni telefon, ukucava broj i čeka na vezu.)
VOJA: Zvoni........ Niko se ne javlja....... Verovatno se i on uspavao....... Halo, Rade!... A ti
si, Valentina. Izvini, a gde je Rade?... Još spava?... Hoćeš li biti ljubazna da ga probudiš i
kažeš mu da dođe ovamo. Potreban mi je... Ne, ne, nije ništa alarmantno, ali reci mu
da dođe što pre... Važi. Hvala ti.
(Voja ode do kredenca i otvori fioku.)
VOJA: Bože dragi, koliko ovde ima lekova?... Ne mogu da se snađem... Najpametnije će
biti da sačekam Radeta.
(Mića ustane i priđe Voji.)
MIĆA: Tu ima lekova od tate, i od mame, i mojih, mojih lekova.
VOJA: Koji su tvoji lekovi?
MIĆA: Haldol.
VOJA: Haldol?
MIĆA (klima glavom): Haldol, haldol.
(Voja pretura po fioci.)
VOJA: Haloperidol... Je li ovo taj lek?
MIĆA: To, to, to je haldol.
VOJA: Koliko tableta?
MIĆA: Dva, dva komada.
VOJA: Šta još?
MIĆA: Leponeks.
VOJA: Samo da ga pronađem......... Evo ga i leponeks. Koliko?
MIĆA: Isto, isto dva, dva komada.
VOJA: Još nešto?
MIĆA: Diazepam, jedan, jedan komad, i jedan propanol, jedna kapsula, propanol.

23
VOJA: Diazepam i propanol.
MIĆA: To, to je za, za drhtanje, da ne, da ne drhtim.
VOJA: Pronašao sam ih... Sad sve to lepo progutaj i popij punu čašu vode.
MIĆA: Hoću, hoću.
(Mića uradi kao što mu je rečeno)
VOJA: Odlično, Mićo.
(Voji zvoni mobilni telefon.)
VOJA: Sedi, Mićo. Sad ću ja, samo da se javim. Verovatno me Rade zove.
(Mića sedne na masivnu stolicu. Voja gleda u telefon.)
VOJA: Nije Rade, već Dijana... Halo, ljubavi. Kako si?... Ne, nisi me probudila, taman
posla... Doduše, nisam davno ustao, ali to je posledica jučerašnjeg dana... Jeste, bilo je
naporno, pogotovo sa duhovnog aspekta. Teško je pojmiti da nema više osobe koja te
donela na svet... Znam ljubavi da si htela prisustvovati sahrani... Ne, niko te ne
osuđuje. Sve sam im objasnio... Koliko smo dugo ja i ti u vezi?... Tri godine... Da, sa
prekidima. Bilo je turbulencije, bilo je uspona i padova kao u svakoj vezi. (Usiljeno se
smeje.) Ne ljubavi, ne. Zašto bih te se stideo? (Ponovo se usiljeno smeje.) Ne, ne, ne. Ne
stidim se ni svoje braće. Odakle ti takve ideje?... Imaš utisak da nešto krijem?... Grešiš,
Dijana. Nema razloga da bilo šta krijem... Slažem se da je pomalo bizarno što za tri
godine nisi upoznala nikoga od mojih, ali su se događaji tako iskonstruisali... Kakva su
mi braća? Kako to misliš?... Paaa, (Nesvesno gleda u Miću.) braća su mi... obični,
normalni... normalni ljudi.
MIĆA: Abudžar, Abudžar.
VOJA (smeteno): Dijana, ljubavi, hajde da ne dužimo. Imam mnogo obaveza...
Najverovatnije ću se vratiti u nedelju uveče... Hoću, pozdraviću braću... Ljubim te...
Volim i ja tebe.
(Voja briše znoj sa čela; očigledno mu razgovor nije prijao. Uzme najbližu stolicu, sedne
pored Miće i potapše ga po ramenu.)
VOJA: Evo nas, Mićo. Sad ćemo malo ćaskati. O čemu želiš da pričamo?
MIĆA: Abudžar.
VOJA: Abudžar?
MIĆA (klima glavom): Abudžar, Abudžar.
VOJA: Ko je Abudžar?
MIĆA: Abudžar je moj, moj prijatelj. On, on je princ, princ Grimiznog grada.
VOJA: Šta je Grimizni grad?
MIĆA: Ja, ja i Abudžar gradimo, gradimo Grimizni grad. Razgovaramo i slušamo jedan
drugoga i tako, tako gradimo. Kad ljudi pričaju i slušaju, sve niče i sve se gradi. Kad
ljudi ćute i ne razgovaraju, onda sve se ruši i sve propada.
VOJA: Slažem se, Mićo. Odlična konstatacija.
MIĆA: Ja, ja i Abudžar gradimo Grimizni grad. Gradimo ga za, za Suznu, Suznu decu.
VOJA: Kakvu decu?
MIĆA: Suznu, Suznu decu. To, to su deca, deca sa suzama, suzama u očima. Oni su tužni

24
i gladni i goli i bosi. Dolaze kod nas, a ja, ja i Abudžar za njih gradimo vrtiće, škole,
igrališta i poslastičarne. Suzna, Suzna deca dolaze kod nas jer beže od Zubate, Zubate
dece.
VOJA: Ko su Zubata deca?
MIĆA: Zubata, Zubata deca su ružna i debela i imaju ogromne, ogromne zube. Oni
otimaju slatkiše Suznoj deci i lome, lome im igračke. Suzna deca beže kod nas jer ih
Zubata deca jure i hoće, hoće da ih biju. Ja, ja i Abudžar gradimo Grimizni grad, a
Kačande, Kačande štiti Suznu decu i bori, bori se protiv Zubate dece.
VOJA: Kačande?
MIĆA: Kačande je isto moj, moj prijatelj. On, on je komandant garde Grimiznog grada.
Kad naiđe opasnost, ja, ja ga zovem: Kačande! Kačande! On, on je komandant garde i
veoma, veoma je jak. Kačande štiti i brani Suznu decu dok ja, ja i Abudžar gradimo
vrtiće, škole, igrališta i poslastičarne.
VOJA: Kako si upoznao Abudžara?
MIĆA: Kad su se tata i Bane, Žika, Žika i Bane potukli.
VOJA (u neverici): Mićo, šta pričaš?
(U prostoriju uđe Rade, ali ga niko ne primeti.)
MIĆA: Žika i Bane su se potukli, a mama, Jeja, Jeja je vrištala, a Rade, Radoslav, Rade je
plakao, a ja, ja sam video stepenice. (Rukama pokazuje ispred sebe.) Ovde, ovde su bile
stepenice i išle su gore, gore prema nebu. Ja sam potrčao i trčao trčao trčao i došao
na vrh stepenica. Na vrhu je bilo prazno i obojeno, u boju, boju mleka. Buka, buka je
bila sve jača. Mama, Jeja, Jeja je vrištala, Rade, Radoslav, Rade je plakao, a Žika i Bane
su vikali i tukli se. A ja, ja sam skočio u prazninu boje, boje mleka i tada je Abudžar,
Abudžar doleteo i spasio, spasio me.
(Voja se namršti, zatvori oči i tiho uzdahne. Nakon nekoliko trenutaka okrene glavu i
ugleda Radeta.)
VOJA: Stigao si?
RADE: Valentina reče da si me zvao.
VOJA: Zvao sam te zbog lekova, ali smo se snašli.
(Pauza.)
VOJA: Otkad si tu?
RADE: Ima par minuta.
VOJA: Jesi li čuo šta je Mića ispričao?
RADE: Čuo sam.
VOJA: Znaš za taj događaj?
RADE: Znam, ali sam ga izbacio iz sećanja.
VOJA: Kad se to desilo?
RADE: Davno. Bio sam još u osnovnoj; peti ili šesti razred.
MIĆA: Bruka, bruka. Voja otišao od kuće, a Žika i Bane se potukli. Bruka, bruka i svađa.
VOJA: Mislim da je Mića u pravu. Tuča se desila u vreme mog odsustva.
RADE: Kakvog odsustva?

25
VOJA: Imao sam konflikt sa Žikom zbog fakulteta. Posle jedne bučne polemike,
revoltirano sam napustio kuću i dugo nisam dolazio.
RADE: Koliko dugo?
VOJA: Više od godinu dana.
(Voja ustane i počne da šeta.)
VOJA (zamišljeno): Upisao sam fakultet i bezmalo prekinuo svaki kontakt sa porodicom.
Hteo sam Žiki dokazati da mogu sam. Sećam se da je jednog dana Jeja došla u
studentski dom, sva uznemirena i uplašena. Molila me je da dođem kući i pokušam
smiriti situaciju. Ispričala mi je da je Bane napustio srednju školu i odao se alkoholu,
ali nije spomenula tuču.
RADE: Nije htela da previše brineš.
VOJA: Sutradan sam svratio ovde i zatekao haotično stanje. Imao sam utisak da me
neko bacio u ‚‚Zonu sumraka“. Bane je bio grub i ohol. Žika nervozan i povređene
sujete. Ti i Jeja zbunjeni i uplašeni. A Mića... Mića je bio totalno izgubljen.
(Tajac.)
VOJA: Pokušali smo razgovarati, ali kao po običaju naša diskusija se pretvorila u svađu.
MIĆA: Svađa, svađa. Žika kaže: ‚‚Biće kako ja odlučim. Ko neće da sluša neka ide. Marš!
Marš iz moje kuće!“ Žika, Žika viče.
(Voja gleda u Miću.)
VOJA: Jedina svetla tačka je što sam tog dana uspeo ubediti Žiku i Jeju da odvedu
Miću kod lekara... Ali bilo je prekasno.
RADE: Ne možeš reći da se matorci nisu trudili. Vodili su Miću i kod popova i kod
doktora. Obilazili su i bolnice i manastire.
VOJA: Kasno, Rade!... Zakasnili su.
(Voja priđe Mići i pomiluje ga po glavi.)
VOJA: Mića jeste bolestan, ali nije pošteno da pati više nego što mora. Ne smemo ga
ostaviti na cedilu. On je naš brat.
MIĆA: Jeja, Jeja kaže: ‚‚Vi ste braća. Čuvajte, pazite, pomažite se i poštujte. Braća ste.“
VOJA: Mićo, je li ti se spava?
MIĆA (vrti glavom): Ne, ne, ne spava mi se.
VOJA: Popio si lek, ispričali smo se i sad možeš na spavanje.
MIĆA: Ne, ne, ne spava mi se.
VOJA: Ne moraš spavati. Lezi u krevet. Odmori.
MIĆA: Neću, neću.
RADE: Pusti ga, Vojo. Vidiš da mu se ne spava.
VOJA: Moramo razgovarati, ali nasamo.
RADE: Zašto?
VOJA: Ne mogu da pričam pred Mićom.
RADE: Zašto ne možeš?
VOJA: Ne mogu da donosim odluke koje se njega tiču, a da se ponašam kao da on
nije tu, kao da ne postoji.

26
RADE: Mi se već dvadeset godina ponašamo kao da Mića ne postoji.
(Tajac. Rade priđe Mići.)
RADE: Mićo, hajde prošetaj malo po dvorištu. Prijaće ti šetnja.
MIĆA: Hoću, hoću da šetam.
(Mića ustane.)
RADE: Bravo, Mićo. Protegni noge.
MIĆA: Idem, idem da vidim koke, ćurke, svinje, krave i tele, i tele.
RADE: Važi, Mićo. Samo lagano.
(Mića napusti prostoriju. Voja pomeri stolicu i sedne.)
RADE: Pusti mene tu. Navikao sam.
VOJA: Nema problema. Sedi.
(Voja se premesti na srednju stolicu, a Rade sedne na levu.)
RADE: Može rakijica?
VOJA: Može.
(Rade sipa rakiju. Piju i ćute.)
VOJA: Imaš li kakvu ideju?
RADE: Nemam. A ti?
VOJA: Celu noć oka nisam sklopio. Zato sam se jutros i uspavao. Razmišljao sam o
brojnim solucijama, ali nijedna nije vodila ka rešenju problema. Pokušao sam
sublimirati razne ideje, ali se rešenje nije naziralo.
RADE: Jebiga. Zajebana situacija.
(Pojavljuje se Bane. Za razliku od Voje i Radeta koji su u istoj odeći od prethodnog
dana, Bane na sebi ima zelene gumene čizme i plavi radni kombinezon.)
BANE: Lepo, bogami. Ločete, a?
(Bane dođe do stola i sipa sebi rakiju.)
VOJA: Dobar dan, Bane.
BANE: Dan je već odavno, a vi spavate. Spavate i ločete, a ja crnčim od ranog jutra.
Počistio sam štalu i sve obore. Niste se setili namiriti stoku, a setite se kad vam treba
šunka za direktora škole ili prasence deci za rođendan. Tad se setite. To hoćete, a da
radite nećete.
RADE: Rekao si da je sve tvoje, pa ti i radi.
BANE: Jeste, moje je. Imaš nešto protiv?
RADE: Sve ovo je tvoje, a?
BANE: Sve. Baš sve.
RADE: A čije je zemljište iza kuće?
BANE: Onoga čija je kuća.
RADE: Znači: tvoje?
BANE: Moje.
RADE: A njiva pored autoputa?
BANE: A?
RADE: Čija je njiva pored autoputa?

27
BANE: Vidi, vidi, mezimac se zanima za njivu?
RADE: Naravno da me zanima.
BANE: Šta će tebi njiva? Ti nikada nisi držao motiku u ruci, a kamoli terao traktor.
RADE: Hoću da se ispoštuje dogovor.
BANE: Kakav dogovor?
RADE: Dogovor o kojem je Voja juče pričao. Meni ostaje kuća u centru sela, Voji stan
u Beogradu, tebi i Mići ova kuća i pripadajuće zemljište, a njiva pored autoputa se
deli na četiri jednaka dela.
BANE: Nešto me svrbi lakat. Ovde (Odmerava od lakta.), ovde me svrbi.
RADE: Možemo mi i drugačije razgovarati. Postoje pravnici i advokati.
BANE (podrugljivo): ''Advokati''? Usr'o sam se od straha.
RADE: Tek ćeš se usrati ako nastaviš da budeš bezobrazan. Pokrenuću pitanje
celokupne imovine, pa ima da se parničimo do sudnjeg dana.
BANE: Ju-ju-ju, šta mi napriča?
VOJA: Polako, molim vas. Hajde sve nesuglasice da rešimo na kulturan i civilizacijski
način.
(Bane sedne na desnu stolicu.)
BANE: Kakav si ti za njivu, a Vojo?
VOJA: Molim?
BANE: Zanima li tebe njiva pored autoputa?
VOJA: Imamo moralnu obavezu da uvažimo volju naših roditelja. Oni su kupili njivu i
zaveštali je nama – svojoj deci.
RADE: Četiri jutra zemlje. Svakom sinu po jutro.
BANE: Niste ni vi mutavi. Dobro parče zemlje na odličnom položaju. Mnogi obleću oko
mene u nameri da je kupe. Hoće da zidaju hale, sale, skladišta i trista čuda. Ta njiva bi
se u krv prodala. Svaki ar zlata vredi. To znate i vi, i zato vam je dupe zinulo.
VOJA: Ne radi se o materijalnim aspiracijama, već o etičkoj ispravnosti. Etika i
humanost nalažu da poslednju volju naših roditelja...
BANE: Kakva poslednja volja, kakvi roditelji? To je prva volja vaših popišulja. Imate gde
stanovati, ali nemate novaca. Sad bi da rasparčate njivu, uzmete pare i krenete u
provod i luksuz. E pa, neće moći. Ne dam! Ne dam ni pedlja!
RADE (izazivački): Ne daš?
BANE: Ne dam!
RADE: Je li tako?
BANE: Tako! Tako il' nikako.
RADE: OK, nek' ti bude. Odsad ćemo se viđati samo na sudu.
BANE: Je li te to žena podgovorila?
RADE (narogušeno): Rekao sam ti da mi ženu ne diraš.
BANE: Popišala ti se u mozak, pa ne vidiš dalje od njene suknje.
RADE (preteći): Opominjem te da mi ženu ne uzimaš u usta.
VOJA: Smirite se, pobogu. Nemojte opet započinjati.

28
(Pauza.)
BANE (Radetu): Gde si spavao sinoć?
RADE: Šta te briga.
BANE: Zanima me.
RADE: Gde sam spavao?
BANE: Da.
RADE (ironično): U krevetu.
BANE: Čijem?
(Rade ćuti.)
BANE: U čijem krevetu si spavao?
RADE: Ne odgovaram na glupa pitanja.
BANE: Pitanje nije glupo. Možda te žena izbacila iz kreveta.
RADE: Zašto bi me izbacila?
BANE: Snajka je veoma nezgodna, pogotovo kad oseti da bazdiš na šljivovicu.
RADE: Nemoj ti da brineš za moju ženu.
BANE: Ne brinem ja za nju, već za tebe. Kad snajka poludi, pa počne da galami i da
baca stvari po kući; a ti samo sediš i ćutiš – miran ko bubica. Pravi gospodin papučić.
RADE: Ja makar imam ženu
BANE (zajedljivo): Ala si se usrećio sa ženom.
RADE: Šta fali mojoj ženi?
BANE: Ne dao Bog nikome takvu.
RADE (nervozno): Čuješ šta te pitam: šta fali mojoj ženi?
BANE: A šta joj ne fali?
RADE (besno): A šta joj fali!?
VOJA: Rade, smiri se... a ti, Bane, nemoj da ga provociraš.
RADE: Neka, Vojo. Želim da čujem šta on ima protiv moje žene.
BANE: Nemam ja protiv nje ništa, ali ima ona protiv nas. Ne pamtim kad je zadnji put
bila u ovoj kući, niti pamtim da je bila ljubazna prema Žiki i Jeji.
RADE: Nije bila ljubazna?
BANE: Nije bila ljubazna i nikog nije poštovala. Uvek se držala visoko i glumila damu.
RADE: Što se tiče ljubaznosti i poštovanja tu se ugledala na tebe.
BANE: Šta?
RADE: Ti si bio ''veoma'' ljubazan prema našim roditeljima i ''veoma'' si ih poštovao.
Bolje da su u kući imali crnog dušmanina, nego tebe.
BANE: Šta si rek'o?
RADE: To što si čuo.
BANE: Ko je dušmanin?
RADE: Ti.
BANE: Ja!?
RADE: Ti!
VOJA: Smirite se, molim vas.

29
(Bane ustane, a zatim i Rade.)
BANE: Nemoj da ti sad dušmanin otfikari glavu.
RADE: Probaj, faco, pa da vidimo ko će ostati bez glave.
(Voja naglo skoči.)
VOJA (iznervirano): Jeste li vi normalni!? Šta vam je!?
(Voja stane između braće.)
VOJA (zapovedno): Ti sedi!... A i ti sedi!... Reč da nisam čuo... Sram vas bilo! Ponašate
se kao pubertetlije. Gde vam je obraz? Gde su vam godine?... Sramite se!
(Voja se vrati za sto. Braća sede i ćute. Voja molećivo sklopi šake.)
VOJA: Molim vas, molim i preklinjem. Stišajte strasti, umirite emocije. Svađe i sukobi
neće rešiti problem. Moramo razgovarati iskreno i otvoreno, jer to je jedini način da
izgradimo poverenje. Pokušajmo bar jednom u životu da budemo ono što jesmo –
braća. Mi smo braća, zar ste zaboravili?
(Pauza.)
BANE (ogorčeno): Ja nisam brat – ja sam dušmanin.
VOJA: Bane, dosta je svađe za danas.
BANE: Nije to svađa. Tražio si da budemo otvoreni. Evo, otvoreno ga pitam: Zbog čega
sam ja dušmanin?
RADE: Zbog svog ponašanja. Grub si, bahat i zloban.
BANE: A ti si svetac?
RADE: Nisam svetac, ali nikada nisam digao ruku na oca niti urlao na majku. Ja sam ih
poštovao.
BANE: A ja nisam?
RADE: Nisi, uopšte nisi.
BANE (ironično): Ti si, dakle, ''dobar'' sin?
RADE (inadžijski): Jesam, u odnosu na tebe sam dobar sin.
VOJA: Polako, molim vas. Ton i način vašeg razgovora neumitno vodi ka kofrontaciji.
BANE: A ti, Vojo, jesi li ti dobar sin?
VOJA: U tvom pitanju postoji doza insinuacije zbog koje moram...
BANE: Ne davi! Smatraš li da si poštovao roditelje?
(Pauza.)
VOJA: Smatram da jesam. Poštovao sam ih.
BANE: Gde si bio letos?
VOJA: U koje vreme?
BANE: U vreme kad se Žika razboleo.
(Voja ćuti.)
BANE: A ti, mezimac, gde si ti bio?
(Rade ćuti.)
BANE: Išli ste na more. Vaše bedevije su poželele da osunčaju dupe. Gospodin profesor
je išao u Tunis, a gospodin papučić u Grčku. Plandovali ste na moru dok vam je otac
umirao.

30
VOJA (postiđeno): Ja... ja... ja i Dijana smo imali već uplaćen aranžman i nisam... nisam
mogao odgoditi letovanje.
BANE: A koliko puta ste ga obišli po povratku s mora? Koliko puta ste posetili
bolesnog oca pre nego što je umro?
RADE: Ja sam dolazio svake nedelje.
BANE (ljutito): Ti da ćutiš! Dolazio si jednom u petnaest dana, i to na pet minuta
noseći najlonku voća u ruci. Iskazivao si poštovanje sa dve kile pomorandži.
VOJA: Ne bih da zvuči kao pravdanje, ali u septembru sam vodio maturante na
ekskurziju po Evropi, a u oktobru započeo renoviranje stana.
BANE: A gde ste bili u decembru?
(Voja i Rade ćute.)
BANE (ozlojeđeno): Žika je umro negde pred Novu godinu. Zadnjih mesec dana je bio
skoro nepokretan.Pišao je i srao u gaće. Jeja nije mogla sama, pa smo ga zajedno
presvlačili i prali. Ja sam prevrtao Žiku, onako izmučenog i uneređenog, iako ga po
vašim rečima nisam poštovao. Ja, ''dušmanin'', čistio sam njegova govna, a vi, ''dobri
sinovi'' bili ste ko zna gde.
(Mučna tišina.)
VOJA: Vidi, Bane. Niko ne kaže da...
(Bane lupi šakom o sto.)
BANE (besno): Ne dam! Ništa vam ne dam! Ništa! Ni pedlja zemlje nećete dobiti! Ništa
nećete dobiti, jer ništa niste ni zaslužili.
(Bane sipa sebi rakiju.)
BANE: Ali ja nisam zlotvor, bez obzira šta vi mislili o meni. Ti imaš stan, on ima kuću, a
Mića će dobiti četvrtinu njive pored autoputa. Dobiće jutro zemlje koje mu pripada.
Toliko od mene.
VOJA: Lep gest, ali Mića ne može sam. Neko mora da brine o njemu.
BANE: To je vaš problem. Dogovorite se. Onaj ko se prihvati Miće imaće pravo na
njegov deo zemlje. (Iskapi rakiju i ustane.) Imate vremena do ponedeljka. Ako ništa ne
odlučite, ja ću to rešiti po kratkom postupku.
VOJA: Kako ćeš rešiti?
BANE: Prodaću četvrtinu njive i smestiti Miću u pozorište.
VOJA (začuđeno): Kakvo pozorište?
BANE: U pozorište gde žive glumci kao što je on. Glumci koji nose bele košulje što se
zakopčavaju na leđa.
VOJA (zaprepašteno): Strpaćeš Miću u ludnicu?
BANE: Nema mi druge.
(Voja naglo ustane i udari kažiprstom po stolu.)
VOJA: Ne dozvoljavam! Ja to neću dozvoliti!
BANE: Imaš li bolje rešenje?
VOJA (ljutito): Moj brat neće ići u ludnicu!
BANE: Ti ga vodi sa sobom.

31
VOJA (zbunjeno): Ja,ja... ja ne mogu. Jednostavno... nemam... nemam uslova.
BANE: Neka ga onda Rade vodi.
RADE (uspaničeno): Ne, ne, ne... ne mogu, ne mogu ni ja... stvarno... stvarno ne mogu.
BANE: Ja sam svoje rek'o, a vi smišljajte šta ćete.
(Bane izađe. Voja i Rade nervozno šetaju po prostoriji.)
VOJA: Rade, moramo nešto preduziti.
RADE: Znam, ali šta da preduzmemo?
VOJA: To pitanje i mene muči. ''Šta''?... Šta i kako?
(Braća hodaju i razmišljaju.)
RADE: Možda je Bane u pravu. Možda bi trebali prodati Mićin deo njive i smestiti ga...
VOJA (ljutito): Ne dolazi u obzir! Mića neće ići u ludnicu!
RADE: Nisam mislio na ludnicu, već na neki dom, ustanovu ili slično.
VOJA (vrti glavom): Uslovi za život u ustanovama takvog tipa su katastrofalni. Mića je
već dovoljno propatio. (Hvata Radeta za rame.) Ne smemo ga sad napustiti. On je naš
brat. Brat! ...Potrebni smo mu.
RADE (nemoćno raširi ruke.): Šta da radimo?
VOJA: Najbolje bi bilo da ostane ovde u selu.
RADE: Slažem se, ali Bane neće pristati.
VOJA: Nisam mislio na Baneta, nego na tebe.
RADE (iznenađeno): Na mene?
VOJA: Ti bi mogao prihvatiti Miću.
RADE (usplahireno): Ne,ne,ne, ne mogu, ne mogu, ne.
VOJA: Kako ne možeš?
RADE: Ne mogu, stvarno ne mogu. A što ga ti ne prihvatiš?
VOJA: Ja nemam uslova.
RADE: Nemam ni ja.
VOJA: Imaš, Rade. Imaš kuću na sprat, imaš veliko dvorište, imaš sve atribute koji
pogoduju Mići da nastavi živeti kao što je navikao. Odlazak iz ove sredine pogoršalo
bi njegovo duševno stanje.
RADE (snuždeno): Ne mogu, Vojo. Ne mogu da ga prihvatim.
VOJA: Zašto?
RADE: Deca ga se plaše.
VOJA: Rade, nemoj da iskrivljuješ istinu. Tvoja deca obožavaju Miću. Prošli put kad smo
bili kod tebe, Nemanja i Tamara se nisu odvajali od njega. Svo vreme su proveli
igrajući se. On im je na neki način sličan. Mića je u suštini ostao dete.
RADE: Znam da Nemanja i Tamara vole Miću. (Nasmeši se.) Zovu ga ćića-Mića. Znaš
ono: stric, čika, ćića. I Mića voli njih. Kad se igra s' mojom decom kao da ozdravi na
momenat. U očima mu se vrati sjaj. Nestane onaj zamućeni pogled koji inače ima. Sve
je to lepo, Vojo, ali shvati, shvati da ne mogu da ga primim.
VOJA: Zbog Valentine?
RADE (klima glavom): Zbog nje.

32
VOJA: Popričajte.
RADE: Ne vredi.
VOJA: Učini nešto. Ubedi je.
RADE: Ne ide to.
VOJA: Zašto ne ide?
RADE: Zato.
VOJA: Zašto?
RADE: Zato.
VOJA (uporno): Zašto?
RADE (plane): Zato što me drži za jajca!!! Razumeš!? Drži me za jajca i zavrće!!! ...
Shvataš!? ...Ja joj ne mogu ništa... Jebiga!
(Tajac.)
VOJA: Pokušaj je ubediti da te makar sasluša.
RADE: Na koji način?
VOJA: Budi muško. Lupi šakom o sto.
RADE: Što ti kod sebe ne lupiš šakom o sto?
VOJA: Ja i Dijana ne funkcionišemo na taj način. Naš odnos je sofisticiran i reflektuje
se kroz intezivan dijalog.
RADE: Ma nemoj? ''Sofisticiran''? ''Reflektuje se''? Šta ste vi: vanzemaljci?
VOJA: Ne shvataš poentu.
RADE: Shvatam ja sve. Ti i Dijana imate završen fakultet, a ja i Valentina samo srednju
školu. Vi ste pametni i načitani i zato razgovarate, a mi smo nepismeni primitivci koji
lupaju šakom o sto.
VOJA: Nisam to mislio.
RADE: Tako je zvučalo. Poenta je da ja i moja žena manje vredimo.
VOJA: Rade, nemoj se duriti. Ne potcenjujem nikoga. Izvini ako sam te nehotice
uvredio. Hteo sam reći da se nivo komunikacije razlikuje u zavisnosti od stepena
školovanja. Akademski obrazovani ljudi efikasnije uklanjaju barijere antagonizma i lakše
pronalaze zajednički jezik.
RADE: Sad bi ti Bane rekao da ne daviš.
(Obojica se nasmejaše.)
VOJA: Voliš li Valentinu?
RADE: Zašto me to pitaš?
VOJA: Ako je voliš, pronaćeš način da dopreš do nje. Ne treba ti visoko školstvo.
RADE: Te fore ne pale kod Valentine.
VOJA: Voliš li je?
(Rade se kiselo nasmeši.)
RADE: Volim, ali svakim danom sve manje.
VOJA: Zbog čega?
RADE: Ljubav mora biti obostrana.
VOJA (iznenađeno): Zar te ona više ne voli?

33
RADE: Sumnjam da me je ikada volela.
VOJA: Zašto ste stupili u brak?
RADE: Zakevila je. Htela je abortirati, ali joj roditelji nisu dozvolili. Nije imala izbora, pa
se udala u devetnaestoj godini. Umesto na žurke i splavove, završila je u ovoj selendri.
To mi nikada neće oprostiti.
VOJA: Nisam znao te detalje.
RADE: A kako bi znao? Retko se viđamo, a još ređe pričamo.
VOJA: Izvini što sam zadirao u tvoju intimu.
RADE: Ma, nema veze. Opušteno, Vojo.
(Rade sedne za sto.)
RADE: Hoćemo trgnuti po jednu?
VOJA: Ja bih radije nešto pojeo.
RADE: U kući ima samo šunke i sira.
VOJA: Kakav je gulaš kod Joce krčmara?
RADE: Ekstra, kao i uvek.
VOJA: Hajdemo. Povešćemo i Miću. Kasnije ćemo otići kod tetke Živane. Juče me je
zamolila da svratim.
RADE: Možemo obići i kuma Gorana.
VOJA: Odlična ideja. Napravićemo mini turneju po selu.
(Voja i Rade odlaze.)

34
 3.
Subota, veče.

(Voja, Mića i Rade su se vratili iz šetnje. Ulaze u prostoriju; veseli, nasmejani i

raspričani.)
RADE: ...ali nije to ništa. Trebao si videti scenu kad smo ja i Goran išli na stočnu
pijacu. Došli mi tamo, kad neki čiča se razgalamio i hvali svoju kravu: ‚‚Te dobra, te
daje dosta mleka, te mirna kad je muzeš, te redovno se teli, te ovo, te ono.“ Nahvali
on nju do bola, a krava sva nikakva. Priđe mu Goran i pita: ‚‚A gde je sestra od ove
krave?“ Čiča se zbunio: ‚‚Kakva sestra?“ Kaže njemu Goran: ‚‚To što ti pričaš nema veze
sa ovom kravom. Sigurno si mislio na njenu sestru.“ Čiča se pogubio, a mi popadali od
smeha.
(Braća se smeju.)
MIĆA: I ono, i ono je bilo smešno. Tigar, tigar i lav.
VOJA: Kakav tigar i lav?
RADE: Fora sa pokojnim Mitom.
VOJA: Nisam čuo.
RADE: Kako nisi čuo? Goran nam je danas ispričao.
VOJA: Verovatno sam bio u kupatilu.
MIĆA: To je baš, baš smešno. Tigar, tigar i lav.
RADE: Mitu, Goranovog dedu, svi u selu su zvali lav.
VOJA: Sećam ga se. Imao je bujnu i gustu kosu, kao griva. Zato je dobio nadimak lav.
RADE: Jednog dana uđe neki lik kod njih u dvorište, nabasa na Mitu i upita ga: ‚‚Je li
ovde živi Mita tigar?“ Mita ga pogleda i reče: ‚‚Ja sam taj, ali mene ne zovu tigar, već
lav.“ A taj će lik: ‚‚Izvini, znam da si neka životinja.“
(Smeh.)
MIĆA (kroz smeh): Mita, Mita nije čovek, nego, nego životinja.
VOJA: Kum ti je veoma duhovit.
RADE: Goran je genijalac. Uvek je spreman za zezanje, a i dobar je u duši – strašno
dobar.
MIĆA: Nije, nije dobar. Kuma, kuma Milica, Goranova mama, kaže: ‚‚Goran nije dobar.
Neće da se ženi.“
RADE: A je li Voja dobar? Ni on se nije oženio.
MIĆA: Voja je dobar. On je moj, moj brat, brat blizanac.
VOJA: Nije samo Goran bio na tapetu. Kuma Milica me pošteno iskritikovala za
ženidbu.
RADE: Kasnite, Vojo. Pogotovo za seoske standarde.
VOJA: Je li Goran tvoje godište?
RADE: Jeste. Okruglo tri banke.
VOJA: Ima li devojku?
RADE: Nema. Selo nam je puno neženja. To je postao glavni problem. Gradske frajle

35
neće da žive ovde, a i ove naše domaće, seoske cure, i one beže u grad. Ne
razumem? Imamo asfalt, struju, vodu i fiksni telefon. Svakih sat vremena ide autobus
za grad.Da ne pričam o prednostima zdrave ishrane i čistog vazduha.
VOJA: Ne radi se o kvalitetu života, već o načinu života. Devojka koja se uda za
Gorana moraće biti vredna i revnosna; nema izležavanja i buljenja u televizor. To je
ono što ih odbija.
RADE: Goran je stvarno vredan. (Nasmeši se.) Za razliku od mene.
VOJA: Vidim da je kupio novu mehanizaciju.
RADE: Tanjiraču je dobio od ujaka, a traktor i plugove je digao na kredit.
VOJA: Kako misli vratiti kredit?
RADE: Uzda se u kišu. Goran je posejao kukuruz i soju, pa ako bude rodna godina –
eto zarade.
VOJA: Šta su naši posejali?
RADE: Misliš na Baneta i Jeju?
VOJA: Da.
RADE: Nemam pojma.
VOJA (iznenađeno): Ne znaš?
RADE: Ne znam.
VOJA: Pa, gde ti živiš?
RADE (nasmeši se): U centru sela.
VOJA: I ne znaš šta su sejali?
RADE: Ni ti ne živiš daleko, pa ne znaš.
VOJA (osmehne se): U pravu si.
MIĆA: Sejali, sejali su suncokret, suncokret i pšenicu. Jeja, Jeja kaže: ‚‚Nećemo pšenicu.
Slaba je cena.“ Bane kaže: ‚‚Ćuti. Šta ti znaš?“ Ja, ja sam sedeo, sedeo ovde i slušao, a
oni, oni su se svađali za pšenicu, suncokret, ječam, soju i kukuruz. Jeja, Jeja kaže: ‚‚Biće
kako ja rečem. Ja sam starija i bolje znam. Ove godine nećemo sejati pšenicu jer cena
je slaba.“ Bane viče: ‚‚Ćuti! Šta ti znaš!? Začepi!“
(Mića počinje da drhti.)
MIĆA: Buka, buka i svađa, svađa.
(Voja ga zagrli.)
VOJA: U redu je, Mićo. Prošlo je... prošlo.
MIĆA: Nema, nema više svađe?
VOJA: Nema. Niko se više neće svađati.
(Tajac.)
RADE: Mićo, jesi li žedan?
MIĆA: Nisam, nisam žedan. Kod Gorana sam popio dve, dve limunade.
RADE: Za jelo te neću pitati. Znam da nisi gladan.
MIĆA: Jeo, jeo sam gulaš kod Joce, Joce krčmara, i pitu, pitu sa jabukama, kod tetke,
tetke Živane.
VOJA: Tetka se uvredila što smo ručali kod Joce.

36
RADE (imitira): ‚‚Mamlazi jedni. Pored žive tetke, a oni jedu u gostioni. Zar smo postali
tuđi? Zar vam ja nisam rođena tetka? Stid da vas bude, barabe.“
(Braća se smeškaju.)
VOJA: Zbog toga nismo smeli odbiti pitu sa jabukama.
RADE: Dobra pita.
MIĆA: Bolja, bolja je mamina, mamina bundevara.
VOJA (zamišljeno): Hm... Jejina bundevara.
RADE: Sa cimetom.
MIĆA: I šećerom, šećerom u prahu.
VOJA: Domaće kore.
RADE: Ručno razvučene.
MIĆA: I posute šećerom, šećerom u prahu.
VOJA: Niko kao Jeja nije umeo da izbalansira količinu bundeve i cimeta. Ona je to
dovela do perfekcije. Još uvek pamtim taj ukus. Kad god negde osetim miris cimeta,
automatski bih se vratio u ovu kuću. Setio bih se detinjstva.
(Braća se na trenutak mislima vratiše u prošlost.)
VOJA: Mićo, hajde popij lekove i pođi na spavanje. Vreme je.
MIĆA: Neću, neću da spavam.
VOJA: Kasno je. Zar nisi umoran?
MIĆA: Nisam, nisam umoran.
VOJA: Čitav dan smo proveli u šetnji. Mnogo si pešačio. Potreban ti je odmor.
MIĆA: Nisam umoran. Danas je bilo, bilo lepo, baš lepo.
VOJA: Ja i Rade moramo razgovarati.
MIĆA: Samo vi pričajte. Ja, ja idem u dvorište. Noć, noć je topla, topla i vedra. Vedra je,
i zvezde, sve zvezde se vide. Ja ću šetati po dvorištu i gledati, gledati u zvezde.
(Mića napusti prostoriju.)
VOJA (zadivljeno): Ne mogu da verujem?
RADE (smeška se): Ne mogu ni ja.
VOJA: Mića je pun elana i energije. Kao da ga je zahvatila plima entuzijazma.
RADE: Ovo definitivno nije Mića na kojeg smo navikli.
VOJA: Ne treba mu mnogo. Vidiš li? Malo pažnje i humanog ophođenja i njegovo
psihičko stanje se odmah popravi. Jesi li video kako se danas ponašao?
RADE: Video sam. Delovao je zdravo i normalno. Totalno drukčija osoba. Izgledao je kao
neko ko je... ko je...
VOJA: Živ! Mića je danas bio živ. Nije mrmljao niti odlazio u svoj imaginarni svet.
Naprotiv, pričao je s' nama, smejao se i šalio.
RADE: Mića je danas bio pun života.
VOJA: Jeste, pun života. Života koji mu je uskraćen zbog naše sebičnosti. Oči zaslepljene
egoizmom ne vide patnje bližnjeg svoga.
RADE: O čemu pričaš?
VOJA (ljutito): Bili smo sebični!

37
RADE: Ko?
VOJA: Ne mislim na tebe, jer si bio još mali, već na ostatak porodice. Bili smo sebični,
isključivo gledajući vlastiti interes. Žika i Jeja zemlju i imanje, ja fakultet i devojke, a
Bane kafanu i lumperaj. Mići je trebala mala doza pažnje i razumevanja, a nije dobio
ništa. Zato je i potonuo.
RADE: Jebiga. Niko od vas nije imao loše namere.
VOJA: Problem je što nismo imali ni dobre namere. Trebalo je uložiti više truda.
Umesto toga, olako smo digli ruke i prećutno se saglasili da je Mića beznadežan
slučaj. Ogrešili smo se o Mići. Enermno smo se ogrešili.
RADE: Vojo, nemoj da padaš u bedak.
VOJA: Ja ću ispraviti grešku.
RADE: Kako?
VOJA: Maksimalno ću se angažovati oko Miće. Podstrekivaću ga i bodriti da se
aktivnije uključi u život. Gurnuću ga u realnost.
RADE: Gurnuti?
VOJA: Figurativno.
RADE: Šta ako se figurativno oklizne?
VOJA: Ja ću biti tu da ga pridržim. Ja sam njegov brat.
RADE: Zaboravljaš da živiš u gradu i da si zatrpan obavezama.
VOJA: Vodim ga sa sobom.
RADE: Gde?
VOJA: U Beograd.
RADE (zapanjeno): Gde ga vodiš!?
VOJA: U Beograd.
RADE: Gde, čoveče, gde!?
VOJA: U svoj stan.
RADE (u neverici): Mića će živeti s tobom?
VOJA: Da. Čvrsto sam rešio.
RADE: Ti nisi normalan.
VOJA: Moja odlučnost je nepokolebljiva.
RADE: Vojo, ne pričaj gluposti.
VOJA: Zar je glupost pomoći rođenom bratu?
RADE: Nemaš uslova. Sam si rekao.
VOJA: Kreiraću uslove.
RADE: Ne lupaj, života ti.
VOJA (nervozno): Moram nešto da popijem.
(Voja sedne za sto.)
VOJA: Hoćeš ti rakije?
RADE: Kod Gorana smo pili pivo.
VOJA: Ima li piva u kući?
RADE: Ne verujem da ima.

38
VOJA: Onda je dobra i rakija. Hoćeš li?
RADE: Hajde kad si navalio. Natoči.
(Voja sipa rakiju. Braća sede za stolom i piju.)
VOJA: Čvrsto sam rešio. Vodim Miću sa sobom. Kad smo danas bili u selu, posmatrao
sam ga i video iskru nade u njegovim očima. Ja ću razbuktati taj plamen.
RADE: Čoveče, tebi nije dobro. Čuješ li ti sebe?
VOJA: Vodim ga sa sobom. To je moja dužnost.
RADE: Vojo, uvek si bio realan. Budi i sad. Postavi činjenice na svoje mesto i razmisli.
VOJA: Ne pokušavaj da me odvratiš.
RADE: Razmisli, molim te.
VOJA: Šta da razmislim!? Ti nećeš da mu pomogneš.
RADE: Nije da neću, već ne mogu.
VOJA: Ti ne možeš, Bane neće i jedina alternativa je ludnica, a to neću dozvoliti.
(Voja iskapi rakiju i lupi čašicom o sto.)
VOJA: Moja odluka je definitivna. Mića ide sa mnom.
RADE: Šta će Dijana reći?
VOJA: Objasniću joj situaciju i ona će me podržati.
RADE: Zašto bi te podržala?
VOJA: Jer me voli.
RADE: Voli te, ali ne mora voleti tvog brata.
VOJA: Ne treba da ga voli. Dovoljno je da ga poštuje.
RADE: Što ga manje bude viđala više će ga poštovati.
VOJA: Šta pričaš?
RADE: Kad Dijana prvi put ugleda Miću ima da pobegne glavom bez obzira.
VOJA: Varaš se. Dijana je navikla na ekstremne situacije.
RADE: Zna li ona da je Mića bolestan?
VOJA: Delimično. Rekao sam joj da imam brata blizanca koji pati od depresije.
RADE (začuđeno): Od depresije? Depresija je mala beba za Mićino stanje.
VOJA: Dijana će shvatiti zbog čega sam ublažio realnost. Ona je puna razumevanja i
veoma tolerantna.
RADE: Takva osoba ne postoji.
VOJA: Postoji, Rade.
RADE: Ne postoji osoba koja je spremna na tu žrtvu.
VOJA: Kakvu žrtvu?
RADE: Ako prihvatite Miću oboje ćete morati štošta žrtvovati.
VOJA: Imam dvosoban stan. Renoviranje nije završeno. Jednu sobu mogu urediti za
njegove potrebe.
RADE: Mića će, znači, spavati u vašem stanu, jesti za vašim stolom, koristiti vaše
kupatilo i gledati vaš televizor?
VOJA: Normalno. U čemu je problem?
RADE: I ti misliš da će Dijana pristati na to?

39
VOJA: Naravno. Ona je anđeo u ljudskom obličju.
(Rade se nasmeje.)
VOJA: Šta se smeješ? Nisu sve žene kao Valentina.
RADE: Hvala Bogu da nisu, ali ti nemaš pojma o ženama.
VOJA (ironično se osmehne): Ja nemam pojma? Imao sam ih više nego ti.
RADE: Imao si, ali nisi živeo sa njima.
VOJA: Ja i Dijana smo u vezi već tri godine.
RADE: Ne pričam o vezi, već o zajedničkom životu. Koliko skupa živite u tvom stanu?
VOJA: Četiri meseca.
RADE: A koliko dugo renovirate stan?
VOJA: Od oktobra prošle godine.
RADE: I još niste završili?
VOJA: Mi smo perfekcionisti. Insistiramo na potpunom skladu kolorita i ukrasnih
detalja. To je mukotrpan proces.
RADE: Kad planirate venčanje?
VOJA: Ove jeseni.
RADE: Slobodno ga precrtaj.
VOJA: Molim?
RADE: Ako povedeš Miću, zaboravi na venčanje.
(Voja se nasmeši i odmahne glavom.)
VOJA: Ne poznaješ ti moju Dijanu.
RADE: A ti ne poznaješ ljude.
VOJA (zgranuto): Ja ne poznajem ljude!? Ja!? Ja koji sam profesor...
RADE (buntovno): Možeš biti i akademik, ali ih ne poznaješ! Sve što si pročitao više ne
vredi. Sve što si naučio odavno je izašlo iz mode.
VOJA: Etika i humanost nikada neće izaći iz mode.
RADE: Osvrni se oko sebe. Pogledaj kako se ljudi ponašaju. Niko nikoga ne zarezuje ni
dva posta. Roditelji ne čuju decu. Deca ne vide roditelje. Brat se brata odriče...
VOJA: Ja se svoga ne odričem!
RADE: Moraćeš.
VOJA: Neću!
RADE: Hoćeš. Ako se ne odrekneš Miće, odrekao si se svoje budućnosti.
VOJA: Moja budućnost je u sigurnim rukama. Dijana me voli.
RADE: Dijana te može voleti odavde do večnosti, ali neće pristati da se lomata oko
Miće. Ona želi da bude moderna i urbana supruga, a ne dadilja budućem deveru.
VOJA: To je test ljubavi. Ispit privrženosti. Dijana će prihvatanjem Miće položiti veliku
maturu u oblasti međusobnog poverenja. Taj čin je ulaznica za brak.
RADE: Vojo, prestani da tripuješ. Ne znam u kom si filmu, ali zvučiš ko naduvani
student slikarstva. Ne možeš pomoći Mići, a da sebi ne odmogneš. Rasturićeš brak pre
nego što počne.
VOJA: Ne pričam o doživotnom staranju. Pomoći ću Mići da se stabilizuje, a zatim naći

40
garsonjeru u blizini mog stana. Uvek ću mu biti pri ruci.
RADE: Mića je već dvadeset godina bolestan i on nikada neće, da izvineš na izrazu, biti
normalan.
VOJA: Video si ga danas?
RADE: Video sam, ali to su retki momenti. Par dana godišnje je dobar, a par dana
totalno pogubljen. Svo ostalo vreme je u nekoj sivoj zoni. Ne možeš ga ostaviti samog,
jer nikad ne znaš kako će se ponašati. Njemu je potrebna celodnevna nega. Mića
iziskuje maksimalnu pažnju. On je teret – ogroman teret.
VOJA: Mića nije teret. On je naš brat.
RADE: On je kamen oko vrata. Potonućeš zajedno sa njim.
VOJA: Imam ljudsku, bratsku i moralnu obavezu da ga spasim.
RADE: Kako ne kapiraš? Njega ne možeš spasiti, ali zato sebe možeš upropastiti.
VOJA: Šta ti predlažeš?
(Pauza.)
RADE (nelagodno): Ustanova.
VOJA (ljutito): Moj brat neće ići u ludnicu!
RADE: Nije to ludnica, već...
VOJA (sarkastično): Ustanova za mentalno obolele, je li? Lepše zvuči, zar ne?
(Tajac.)
RADE: A da probaš popričati sa Banetom?
VOJA: Otkad smo odrasli ja i Bane nismo razmenili više od tri prostoproširene
rečenice.
RADE: Ja jesam, ali sve naše priče su u fazonu svađe.
(Pauza.)
VOJA: A da ti pokušaš razgovarati sa Valentinom?
RADE: Nema šanse. Iznapušavala bi me uzduž i popreko. Ona Miću ne može da smisli.
Zapravo, nikoga od vas ne može smisliti. Ne može očima da vas gleda.
VOJA: Po tvojoj teoriji: Ako neko od nas dvojice prihvati Miću automatski gubi
životnog saputnika?
RADE: Nažalost je tako.
VOJA: Šta ćemo sad? Na jednoj strani su etičke norme, a na drugoj pravila života. Kako
da se postavimo? Je li, Rade?
RADE (snuždeno): Ne znam, veruj mi da ne znam.
(Tišina.)
VOJA (uzdahne): Tek sad shvatam koliko je naša majka propatila. Žika tvrdoglav, Mića
bolestan, nas trojica svaki na svoju ruku, a ona se trudila da ostane neutralna. Nije joj
bilo lako.
RADE: A da ne pričamo o rintanju. Jeja je rintala ko na robiji. Mnogo zemlje, mnogo
stoke, a kuća puna muškaraca koje treba oprati i nahraniti.
VOJA: Naša majka, Bog da joj dušu prosti, bila je veliki mučenik. To što je ona
proživela; to nije bio život, već mučenje.

41
RADE: Kazna, brate. Njen život je bio kazna.
(Voja ustane, izvadi mobilni telefon i ukuca broj.)
VOJA: Zovem Baneta. Pokušaću ga urazumiti da još jednom razmotrimo sve opcije
vezane za Miću.
RADE: Džaba se trudiš. Bane neće popustiti ni za milimetar.
(Voja hoda po prostoriji i čeka vezu.)
VOJA: Nije dostupan... Gde bi mogao biti?
RADE: Verovatno kod Marije.
VOJA: Ko je Marija?
RADE: Udovica pokojnog kovača. Njih dvoje su u šemi.
VOJA: Zar ona od Baneta nije starija bar petnaest godina?
RADE: Bane nije izbirljiv po pitanju žena. Daj šta daš.
VOJA: Koliko traje ta veza?
RADE: Tri-četiri godine.
VOJA: Jesu li Žika i Jeja znali?
RADE: Jesu. U selu ništa ne možeš sakriti. Tračevi o njihovoj vezi stigli su do matoraca.
Ćale je gunđao, a keva je zvocala: ‚‚Branislave, sine, šta će ti ona? Em je starija, em
udovica, em jalova.Trebaš naći devojku svojih godina i stvarati familiju.“
VOJA: Kako je Bane reagovao na kritike?
RADE: Kao po običaju. Poslao ih je u finu materinu.
(Voja i Rade se gorko osmehnuše.)
VOJA: Tipično za Baneta.
RADE: Tipično.
(Voja nervozno šeta po prostoriji.)
RADE: Hoćemo li drmnuti još jednu rakiju?
VOJA: Hoće li nam rakija ukazati na rešenje problema?
RADE: Ne verujem.
VOJA: Onda se fokusirajmo na problem, a ne na rakiju.
(Pauza.)
VOJA: Postoji još jedan razlog zbog kojeg moram preuzeti brigu o Mići. Progoni me
osećaj krivice.
RADE: Kakve krivice?
VOJA: Ja i Mića smo blizanci, je li tako?
RADE: Tako je.
VOJA: Ali uopšte ne ličimo?
RADE: Niti malo. Totalno se razlikujete.
VOJA: Te razlike su bile uočljive još od malih nogu. Vremenom su se povećavale. Već u
ranom detinjstvu sam u svim segmentima bio ispred Miće. Brzina, snaga, zdravlje,
inteligencija; sve je bilo na mojoj strani. Na neki čudan način, dok smo boravili u
majčinoj utrobi, ja sam uzurpirao sav kvalitet, a Mići ostavio škart.
(Rade naglo ustane.)

42
RADE (iznervirano): Jesi ti normalan!? Šta tripuješ, čoveče!? Kakva utroba, kakav škart!?
Nemoj sebi da nabijaš bespotreban osećaj krivice!
VOJA: Ali ja sam kriv, jer...
RADE: Ne umišljaj! Izbaci te gluposti iz glave. Od takvih misli možeš poludeti.
VOJA: Ali ja sam ga napustio kad sam mu bio najpotrebniji.
RADE: Kad je to bilo?
VOJA: Kad sam se posvađao sa Žikom i otišao od kuće. Zbog svoje gordosti više od
godinu dana nisam dolazio. Da sam tada bio ovde, Žika i Bane se ne bi potukli, a
Mića ne bi potonuo u bolest.
RADE: Vojo, ne kompleksiraj samog sebe.
VOJA: Krivica je moja.
RADE: To je bilo pre dvadeset godina. Tvoje prisustvo ništa ne bi promenilo.
VOJA: Itekako bi promenilo. Zbog toga me progoni osećaj krivice.
RADE: Iskuliraj, čoveče! Odlepićeš zbog tih tripova. To je bilo pre dvadeset godina, a šta
smo uradili u međuvremenu? Ništa! Evo ti moj primer. Živim stotinak metara odavde i
retko sam posećivao bolesnog brata i stare roditelje.
VOJA (plane): O tome ti pričam! Uopšte se ne obaziremo na patnje naših najbližih! Nije
nas briga!!!... To je istina. Bolna istina. Istina koja me razara iznutra. Kakvi smo mi to
ljudi ako izdamo sopstvenu porodicu?
RADE: Nikoga mi nismo izdali.
VOJA (besno): Jesmo, Rade! Izdali smo! Ništa nismo preduzeli, a to je ravno izdaji! Ako
ponovimo grešku, i ako okrenemo leđa rođenom bratu, onda nismo dostojni da sebe
nazivamo ljudima!
(Voja i Rade se netremice gledaju ravno u oči. Mića se vraća iz šetnje po dvorištu.)
MIĆA: Napolju je baš, baš lepo. Noć, noć je topla, topla i vedra, i zvezde, sve zvezde se
vide.
(Mića priđe braći.)
MIĆA: Jeste li, jeste li se ispričali?
(Voja i Rade ćute.)
MIĆA: Treba, treba još da pričate?
VOJA: U pravu si, Mićo. Treba još da pričamo.
MIĆA: Ja, ja ću popiti lekove i idem, idem na spavanje, a vi, vi pričajte.
(Mića ode do kredenca, otvori fioku, pronađe odgovarajuće lekove, proguta ih i ispi
čašu vode.)
MIĆA: Popio, popio sam lekove i sad idem, idem na spavanje, a vi, vi pričajte. Ja, ja vam
necu,neću smetati, idem, idem spavati.
VOJA: Stani, Mićo. Moram nešto da te pitam... Sedi ovamo.
(Mića sedne na masivnu stolicu, a Voja klekne ispred njega.)
VOJA: Mićo, hoćeš li da ideš sa mnom u Beograd?
MIĆA: Na vašar?
VOJA (osmehne se): Ne, ne na vašar.

43
MIĆA (iznenađeno): Beograd nema, nema vašar?
VOJA: Verovatno ima, ali se razlikuje od ovog našeg seoskog. Vodim te u Beograd da
vidiš gde ja stanujem. Živećemo zajedno neko vreme. Pristaješ li?
MIĆA (vrti glavom): Neću, neću.
VOJA: Živećeš sa mnom. Biće ti lepo. Upoznaćeš Dijanu. Ona je divna osoba. Družićemo
se, pričati, šetati kroz grad, obilaziti muzeje, posećivati bioskope i pozorišta.
MIĆA: Neću, neću.
VOJA: Zašto?
MIĆA: Ja, ja ne volim, ne volim grad.
VOJA: U gradu je lepo.
MIĆA: Nije, nije lepo. U gradu je buka, buka i svađa. Ljudi viču i svađaju se. I gužva,
gužva je u gradu. Buka, buka i svađa, svađa i gužva. Nije, nije lepo.
VOJA: Mićo, slušaj me pažljivo. Ja znam da si ti svestan problema koji je nastao nakon
smrti naših roditelja. Znam da u potpunosti razumeš delikatnost situacije. Bane ne želi
da preuzme brigu o tebi. Rade ne može da te primi. Ako te ja ne prihvatim završićeš
u... u... u bolnici.
MIĆA: Neću, neću u bolnicu. Tamo, tamo je hladno. Bolnica je obojena, u boju, boju
mleka. Neću, neću tamo.
VOJA: Onda ti nema druge nego da pođeš sa mnom.
MIĆA: Neću, neću u grad. Ja, ja volim, volim selo.
VOJA: Ne možeš ostati u selu.
MIĆA: Mogu, mogu.
VOJA: Ako ne pođeš sa mnom, Bane će te smestiti u... u... u bolnicu. Tamo ćeš biti
usamljen i izolovan. Ja to ne smem dozvoliti. Ne smem i neću dozvoliti.
(Mića položi ruku na Vojinu glavu i pomiluje ga po kosi.)
MIĆA (osmehne se): Vojo?
VOJA: Reci, Mićo.
MIĆA: Žika, Žika kaže: ‚‚Svaki čovek ima svoj krst. Taj krst je težak. Samo Bog ili anđeo
čuvar mogu ti pomoći da nosiš krst. Drugi čovek ti ne može pomoći. Niko ne može
nositi dva krsta. Svakom čoveku je njegov krst dovoljan.“ Tako, tako je, govorio, govorio
Žika, naš, naš tata, Živojin.
(Voji samo što ne krenu suze.)
VOJA (očajnički): Ja... ja ne smem da te ostavim. Ne mogu... ne mogu da te se
odreknem. Ti si moj brat. Brat!
(Mića ponovo pomiluje Voju po glavi.)
MIĆA: Jeja, Jeja kaže: ‚‚Kad velika briga uđe u kuću, ti nemoj žuriti da se rveš sa njom.
Pusti brigu da prespava, jer jutro je pametnije od večeri.“ Tako, tako je, govorila,
govorila Jeja, naša, naša mama, Jelisaveta.
(Mića ustane i krene ka vratima.)
MIĆA: Laku, laku noć.
(Voja se uspravi. Mića izađe. Rade u čudu gleda za njim.)

44
RADE (oduševljeno): Čoveče, kakav trip!? Pa, on je pametniji od sviju nas! A, Vojo? Šta ti
kažeš?
VOJA: Ja sam ganut. Iskreno sam ganut.
RADE (veselo): A ja sam šokiran. Totalno šokiran. Mića je genije. Odavno nisam čuo
nešto ovako pametno.
VOJA: Ovo je znak.
RADE: Kakav znak?
VOJA: Znak da Mića može ozdraviti. Ne treba mu mnogo da se vrati u normalan
kolosek. To je još jedan razlog više da ga povedem sa sobom.
RADE: Vojo, ne zavaravaj se. Ovo je jedan od onih dobrih dana. Već sutra Mića može
zaglibiti u svoju fantaziju.
VOJO: Grešiš, Rade. Ovo što se večeras desilo otvorilo mi je oči. Vodim ga sa sobom.
Definitivno sam odlučio.
RADE: Mića ne želi da ide. Čuo si ga.
VOJA: Mića ne zna šta želi. On je u stadijumu u kome ne razlikuje šta je dobro, a šta
loše za njega.
RADE: Hoćeš reći da je lud?
VOJA (ljutito): Ne trpaj mi reči u usta! Nisam to rekao.
RADE: Tako je zvučalo.
VOJA: A misliš da će ga Bane pitati za dozvolu!? Strpaće ga u kola i direktno s' njim
u ludnicu!
RADE: A na koji način ćeš ga ti odvesti u Beograd?
(Voja se zamisli na trenutak.)
VOJA: Izmisliću neku priču. Serviraću mu nešto primamljivo.
RADE: Šta ako ne pristane?
VOJA: Poslužiću se lukavstvom.
RADE: Šta ako te Mića provali?
VOJA: Učiniću to na perfidan način.
RADE: Šta ako te opet provali?
VOJA: Ne preostaje mi ništa drugo nego da ga uguram u auto.
RADE: Upotrebićeš silu?
VOJA: Ako budem morao.
RADE: I ti smatraš da si bolji i humaniji od Baneta?
VOJA: Naravno da jesam.
RADE: U čemu je razlika ako obojica koristite iste metode?
VOJA: Ja to radim za Mićino dobro.
RADE: Uskraćuješ mu pravo izbora, oduzimaš slobodnu volju i ti to nazivaš dobrotom?
VOJA (iznervirano): A što ga ti ne prihvatiš kad sve znaš!?
RADE: Ne mogu. Već smo pričali o tome.
VOJA: Ne možeš ili nemaš hrabrosti?
RADE: Nema to veze sa hrabrošću.

45
VOJA: Ima, itekako ima. Svima je jasno da nemaš hrabrosti da se suprostaviš Valentini.
RADE (pomalo razočarano): Ovo nisam očekivao od tebe. Sad me i ti prozivaš zbog
žene.
VOJA: Očigledno je ona problem.
RADE: Nije Valentina problem, već deca.
VOJA: Ne bih rekao.
RADE: Moja žena jeste naopako nasađena, ali je trpim zbog dece. Dosad sam mogao
sto puta se razvesti, ali neću radi Nemanje i Tamare. Ne želim da moja deca pate.
Zbog toga ne mogu prihvatiti Miću.
VOJA: Zbog dece ili zbog žene?
RADE (iznervirano): Zbog sviju! Ne ide da uništim porodicu zbog brata! Ne ide!
(Tajac... Radetu zvoni mobilni telefon. Voja sedne na masivnu stolicu.)
RADE: Kaži, Valentina... Kući sam... Kući... U kući... U javnoj kući!... Da, Valentina! U javnoj
kući sam i upravo me opslužuju tri kurve! Jesi sad zadovoljna odgovorom!?......... Kako
da ne urlam? Ceo dan me cimaš. Dva puta si me zvala dok sam bio kod tetke Živane,
a tri puta dok sam bio kod kuma Gorana... Ne pričaj gluposti, života ti... Doći ću kući...
Ne mogu odmah... Ne mogu odmah jer postoji ozbiljan problem... Bolje da ne znaš o
kakvom problemu se radi... Veruj mi! Veruj mi da je bolje da ne znaš...Valentina,molim
te, ne lupetaj... Imam... Imam decu... Imam i ženu... Doći ću kući... Uskoro... Valentina,
nemoj da smaraš. Rekao sam ti da ću doći... Hajde, prekidaj, dolazim... Da, krećem... Eto
me za par minuta... Jesam, krenuo sam, evo, idem, hodam... Hajde, prekidaj... Vidimo se.
(Rade vrati telefon u džep. Hoda, uzdiše i vrti glavom.)
RADE: Jebiga. Moram da idem.
VOJA: Ništa nismo rešili.
RADE: A da to ostavimo za sutra? Kao što Mića reče, odnosno Jeja: ‚‚Jutro je pametnije
od večeri.“
VOJA: Misliš da će nam se rešenje javiti u snu?
RADE: Ne znam više šta da mislim.
VOJA: Sutra je nedelja. Dan D. Moramo doneti odluku.
(Tišina.)
VOJA (očajno): Rade, šta da radimo?
RADE (bespomoćno): Ne znam... stvarno ne znam.
Mrak.

46
 4.

Nedelja, jutro.

(Rade spava na improvizovanom krevetu ( spojio je tri stolice, a masivna stolica mu

služi kao uzglavlje). Meškolji se i okreće zbog neudobnosti ležaja. Mića stoji pored
njega.)
MIĆA: Rade, Radoslave, Rade?
RADE (pospano): Mmmm....
MIĆA: Je li, je li ti hladno?
RADE: Mmmm...
MIĆA: Idem, idem da donesem, donesem ćebe.
(Mića odlazi... Rade se prevrće i okreće... Mića se vraća noseći ćebe. Pokrije Radeta,
ušuška ga, a zatim sedne na pod, tik pored njegove glave.)
MIĆA: Ovde, ovde je bila, bila kolevka. Ti, ti si bio, bio beba. Jeja, Jeja kaže: ‚‚Miroslave,
pripazi na brata dok ja pomuzem krave.“ Ja, ja sam ljuljao kolevku i pazio, pazio te. Ja
sam te čuvao, a Voja, Voja i Bane su se igrali u dvorištu. Oni nisu, nisu hteli, nisu hteli
da te čuvaju. Oni su uvek, uvek igrali, igrali fudbal. Ja, ja sam te čuvao, čuvao i pazio,
ljuljao, ljuljao kolevku, i pevao, pevao pesmicu.
(Mića počne da pevuši.)
MIĆA: Nuni nina
ima Jeja četiri sina
Voja proja
Mića fića
Bane pao s grane
Rade šljive krade
nuni nina.
(Mića poljubi Radeta u čelo i pomiluje ga po licu.)
MIĆA: Ti, ti si moj, moj mali bata. Ja, ja ću te paziti, paziti i čuvati. Niko, niko te neće
ukrasti. Ni vuk, ni lisica, ni babaroga. Ja, ja ne dam, ne dam da te ukradu. Samo ti
spavaj. Ja, ja te čuvam. Ne da, ne da tebe tvoj, tvoj brat, brat Miroslav.
(Mića ponovo pevuši.)
MIĆA: Rade, Rade šljive krade
što ukrade svojoj curi dade
al' niko ne znade
da veliki mangup je naš Rade.
(Pojavljuje se Voja.)
VOJA: Dobro jutro.
(Mića ustane sa poda.)
MIĆA: Dobro, dobro jutro.
VOJA: Šta je s' Radetom?
MIĆA: Spava, spava.

47
VOJA: Zašto ovde spava?
MIĆA: Ja, ja sam ustao i našao, našao ga tu, tu da spava. Jeo, jeo sam šunke, šunke i
sira, ali nisam, nisam hleba. Nema hleba. Posle sam popio dve, dve čaše vode, i lekove,
popio sam lekove, a Rade, Radoslav, Rade se vrtio. Doneo, doneo sam ćebe, da mu ne
bude, ne bude hladno.
(Voja priđe Radetu.)
VOJA: Rade?
RADE: Mmmm...
MIĆA: Neka, neka spava. On je naš, naš mali bata. Mi, mi ga čuvamo da ga ne ukradu
vuk, lisica i babaroga. Ti budi ovde, a ja, ja idem u dvorište. Ako naiđu vuk, lisica i
babaroga, ja ću zvati: ‚‚Kačande! Kačande!“ Onda će Kačande doći i prebiti, prebiti vuka,
lisicu i babarogu.
(Mića krene ka vratima.)
VOJA: Mićo, gde ćeš?... Mićo!
(Mića stoji kod vrata.)
MIĆA: Ti, ti budi tu i pazi, pazi na malog batu. Ja, ja idem, idem u dvorište, da čuvam,
čuvam stražu.
(Mića izađe. Voja prodrma Radeta.)
VOJA: Rade... Rade!
RADE (bunovno): Šta je?
VOJA: Ustaj.
RADE: Mmmm...
VOJA: Hajde, diži se.
(Rade se podigne u sedeći položaj i zevajući protrlja oči.)
RADE: Sinoć smo se baš zarakijali, a?
VOJA: Jesmo, pili smo ko pravi bećari.
RADE: Čudno, ali uopšte mi nije muka.Obično dušu ispovraćam kad se napijem žestine.
VOJA: Zahvali pokojnom ocu. Žika je uvek vodio računa da rakija bude prirodna.
RADE: Dokle smo sedeli?
VOJA: Do ponoći. Pili smo i razgovarali, pokušavajući pronaći najbolje rešenje za Miću.
RADE: I šta smo rešili?
VOJA: Ništa. Osim što smo popili skoro litar rakije.
RADE: Jebeno, brate. Krajnje zajebana situacija.
VOJA: Otkud ti ovde?
RADE: Sinoć kad sam otišao odavde, dođem kući i poljubim ulazna vrata. Valentina ih
je zaključala i neće da otvori. Odškrinula je prozor i osula paljbu po meni. Kao: ja ne
vodim računa o svojoj porodici. Meni su braća važnija od žene i dece. Ja sam lažov,
jer sam obećao doći pre dva sata, a dolazim tek sada i to pijan. Ja sam neodgovoran.
Ja sam joj upropastio život. Ja sam je namerno napumpao. Ja sam je doveo u ovu
zabit, i tako redom; milion gluposti i nebuloza. Nakon sat i po histerisanja, meni je
puk'o film, okrenuo sam se i vratio ovamo.

48
VOJA: Što nisi ušao kod nas u sobu?
RADE: Nisam hteo da vas budim.
VOJA: U Banetovoj sobi si imao slobodan krevet, pošto je on noćio kod Marije.
RADE: Znam, ali pre bih spavao u zmijskom leglu, nego u njegovoj sobi.
VOJA: Je li Bane došao kući?
RADE: Jeste. Kroz san sam čuo kako priča s' Mićom.
VOJA: Gde je sada?
RADE: Verovatno hrani stoku.
VOJA: Rade, molio bih te da se suzdržiš. Bane će te sigurno provocirati zbog činjenice
da si ovde prespavao.
RADE: Opušteno, Vojo. Neću dozvoliti da me bilmezi poput Baneta izbace iz takta.
(Rade ustane i protegne se.)
RADE: Pristavi kafu.
VOJA: Sumnjam da ima kafe u kući. Žika i Jeja isključivo su pili čaj od lekovitih trava.
RADE: Onda pristavi rakiju.
VOJA: Sinoć smo sve popili.
(Rade priđe kredencu.)
RADE: Ovde sigurno ima još koja flaša. Potraži je, a ja odoh da se umijem.
(Rade izađe. Voja ode do kredenca, pronađe flašu i vrati se do stola. Ulije rakiju u
čašice, a zatim rasturi ''Radetov krevet'' i razmesti stolice na mesta. Potom sedne na
srednju stolicu s' gornje strane stola. Rade se vraća otresajući vodu s' ruku i po navici
sedne na levu stolicu.)
RADE: Klin se klinom izbija.
VOJA: Živeo.
RADE: Živeo.
(Kucnu se i ispiju malo rakije.)
RADE (strese se): Brrr. Kako reže? Kao da su je pekli od bodljikave žice.
VOJA: Prva ko trnje.
RADE: Druga ko slama.
VOJA i RADE (uglas): Treća ide sama.
(Braća se nasmejaše. Piju rakiju. Rade izvadi mobilni telefon.)
RADE: Sedam i po sati... Mislio sam da ima više. Suviše je rano da zovem Valentinu.
VOJA: Ja bih mogao nazvati Dijanu i obavestiti je da ja i Mića danas dolazimo.
RADE: Vojo, ne luduj. Kako ćeš Dijani objasniti Mićin dolazak?
VOJA: Reći ću joj da Mića ima određene zdravstvene probleme i da će neko vreme
provesti kod nas u stanu.
RADE: Neko vreme?
VOJA: Par dana.
RADE: Par dana?
VOJA: Da, Rade. Samo par dana. Kad se Mića stabilizuje i kad mu nađem garsonjeru,
sve će biti lakše.

49
RADE: Sećaš li se starog čardaka?
VOJA: Kojeg? Ima ih više.
RADE: Mislim na onaj čardak pored bunara.
VOJA: Onaj što se srušio?
RADE: Da, taj.
VOJA: Šta sa njim?
RADE: Godinama unazad, pred svaku berbu kukuruza, matorci su se svađali zbog
čardaka. Keva je zvocala: ‚‚Živojine, opravi čardak. Srušiće se.“ Ćale bi je 'ladno iskulir'o:
‚‚'Oću, Jejo, 'oću. Sačekaj par dana. Za par dana ću ga opraviti.“ Prošle su decenije i
čardak se srušio.
VOJA: Šta hoćeš da kažeš?
RADE: U našoj familiji par dana se obavezno pretvori u par godina. Ako dovedeš Miću
u svoj stan, sjebaćeš se za ceo život.
VOJA: Dijana će me razumeti i podržati.
RADE: Zavaravaš se.
VOJA (ljutito): Mića je moj brat! Moram mu pomoći!
RADE: I meni je Mića brat.
VOJA: Što mu onda ne pomogneš!?
RADE: Sinoć nisam mogao ući u svoju kuću. Kako da dovedem brata u kuću kad ni
sam ne mogu ući?
(Rade i Voja iskapiše rakiju iz čašica. U prostoriju ulazi Bane, priđe stolu i uzme flašu
u ruku.)
BANE (podrugljivo): Vidi, vidi, gospoda su poranila? Ustali ste na vreme, ali nikakve
koristi od vas. Mogli ste makar napojiti stoku, ali vi sebe pojite. Vaše dupe vam je
uvek bilo najpreče.
(Bane nagne rakiju iz flaše.)
VOJA: Dobro jutro, Bane.
BANE: Jeste, jutro je... Kako si spavao, a mezimac?
RADE: Dobro sam spavao.
BANE: Je li krevet bio tvrd?
RADE: Nije. Taman po meri.
BANE: Rekoh ti ja da ne nasrćeš na rakiju.
RADE (cinično): Hvala na savetu.
BANE: A i rek'o sam ti da paziš, jer bi te žena mogla izbaciti iz kreveta.
RADE: A ja sam tebi rekao da ne spominješ moju ženu.
BANE: Ne spominjem je ja, već seoski đilkoši.
RADE (iznenađeno): Koji đilkoši?
BANE: Selo nam je puno vucibatina, a svi zagoreli ko odžak. Snajka ima običaj da šeta
u miniću, a neki su se baš opasno nameračili na nju.
RADE (nervozno): Šta pričaš ti, je li?
(Bane se podrugljivo nasmeši.)

50
RADE (ljutito): Nemoj se cerekati!
(Bane se i dalje kezi.)
RADE: Čuješ šta ti kažem!?
VOJA: Rade, smiri se... A ti, Bane, prestani sa provokacijama.
BANE: Koja provokacija? Pričam istinu.
RADE: Istinu, ma nemoj?
BANE: Istina je da snajka važi za namigušu i da se mnogima nabacuje.
RADE (preneraženo): Moja žena!? Valentina!? Ona!? Ona da se nabacuje ovim
buzdovanima?
BANE: I ne samo da se nabacuje, već vrti repom.
RADE (u neverici): Šta radi?
BANE: Vrti repom.
(Rade ustane, a Voja ga uhvati za ruku.)
VOJA : Rade, pobogu, smiri se.
RADE (ljutito): Vojo, pusti me!(Istrgne ruku, a zatim se obrati Banetu.) O čemu ti pričaš?
Hoćeš da kažeš da je moja žena kurva?
BANE: Nisam to rek'o. Samo ti kažem da pripaziš.
RADE: Šta da pripazim?
BANE: Kad žena počne vrteti repom, onda muž uskoro dobije rogove.
RADE: Moja žena vrti repom, je li?
BANE: Vrti.
RADE: A šta misliš da ja tebi zavrtim glavu za 360 stepeni?
BANE: Bolje zavrti ženi, pre nego što ti nabije rogove.
RADE (preteći): Slušaj me dobro. Kažu da ne valja dići ruku na brata. Zato ću te zgaziti
nogama, ko crva.
BANE: Nemaš ti ni ruke ni noge, a ni onu stvar. Jer da imaš onu stvar, ne bi snajka
išla po selu tražeći je.
VOJA: Hej, vas dvojica! Šta vam je!?
RADE: Vojo, ne mešaj se!... A ti, ako nastaviš srati i jesti govna, isčupaćuti ti taj pogani
jezik.
BANE (prezrivo): Ti ćeš mi isčupati jezik?
RADE: Ja! Lično ja.
VOJA (uznemireno): Smirite se, molim vas.
BANE: Takve picopevce sam slagao sam na kamaru.
RADE (odlučno): Izađi napolje.
(Voja ustane.)
VOJA: Rade, ne znam šta nameravaš, ali...
RADE: Vojo, ćuti i sedi! Ovo je odavno trebalo uraditi... Izađi napolje.
BANE: Šta ću napolju?
RADE: Ne želim roditeljski dom da uprljam krvlju jedne svinje.
BANE: Ko je svinja?

51
RADE: Onaj ko pita.
BANE: Povuci reč!
RADE: Povuci ti mene za kurac!
(Rade i Bane se unose jedan drugome u lice.)
BANE: Šta si rek'o!?
RADE: To što si čuo!
VOJA (usplahireno): Smirite se, pobogu.
(Rade i Bane uopšte ne čuju Voju, koji kao paralizovan stoji kraj stola.)
RADE: Izađi napolje, ako smeš.
BANE: Nema potrebe da izlazim. Ovo je moja kuća. Obrisaću patos sa tobom.
RADE: Hajde, faco. Navali, da te vidim.
(Bane preteći podigne prst.)
BANE: Ne izazivaj me. Nećeš dobro proći.
RADE: Skloni prst.
(Bane stavi kažiprst Radetu na čelo.)
BANE: Utuvi to sebi u glavu.
RADE: Skloni prst kad ti kažem.
BANE: Neću namerno.
(Voja i dalje nepomično stoji kraj stola sa skupljenim šakama kao za molitvu.)
VOJA (molećivo): Smirite se, ako Boga znate.
RADE (zlokobno): Skloni prst ili ću ti otkinuti ruku.
(Bane kažiprstom kucka Radeta po čelu.)
BANE: Nemaš ti muda. Muda ti nemaš.
VOJA: Molim vas da se smirite.
RADE: Skloni prst.
BANE: Neću.
VOJA: Ljudi, braćo, molim vas.
RADE (besno): Skloni prst!
BANE (prkosno): Neću!
VOJA (očajno): Preklinjem vas!
(Rade podigne pesnicu.)
RADE (razjareno): Poslednji put ti kažem da skloniš prst!!!
BANE (još prkosnije): Neću!!!
(Voja sa oba dlana iz sve snage udari po stolu.)
VOJA (izbezumljeno): U pičku materinu!!! Nosite se obojica u pičku materinu!!! Je l'
vam jasno!?
(Muk.)
VOJA (razjareno): Šta je!? Šta me gledate!?
(Voja krene ka kredencu.)
VOJA (besno): Je li tako mislite rešiti problem!?... Je li!?... Sad ćemo ga rešiti!
(Voja dođe do kredenca, iz fioke izvadi dva velika kuhinjska noža, vrati se braći i

52
svakom tutne po nož u ruku.)
VOJA: Evo tebi!... Evo i tebi!
(Rade i Bane zanemelo gledaju u Voju.)
VOJA (pomahnitalo): Šta čekate!?... Koljite se!!! Ubijajte se!!!
(Tišina.)
VOJA (ogorčeno): Sahranio sam roditelje, a kad se vi poubijate sahraniću i vas. Posle
toga ću uzeti Miću pod ruku i zajedno ćemo skočiti u reku. Nek' nas đavo sve nosi
kad ne znamo živeti ko normalan svet!
(Tajac.)
VOJA: Onda će doći ljudi iz sela i staviti crni barjak na krov naše kuće. Neka se taj
barjak večno vijori kao opomena kako završavaju porodice u kojima vlada nesloga.
(Voja se vrati za sto. Rade i Bane nesvesno sedoše na stolice.)
VOJA (razočarano): E, Jejo, Jejo. Bolje da si nas pobacila nego što si nas ovakve rodila.
(Voja sedi laktovima oslonjen na sto, drži se za glavu i glasno uzdiše. Rade i Bane
bulje u prazno... Tišina je duga i mučna.)
RADE: Ja preuzimam odgovornost za Miću.
(Voja i Bane ne čuju.)
RADE: Vodim ga kod sebe.
(Voja i Bane ćute zaokupljeni teškim mislima.)
RADE: Čujete li me?
(Niko ne reaguje.)
RADE (glasno i iznervirano): Čujete li me!?
VOJA (trgnu se): Šta?
RADE: Vodim ga.
VOJA: Koga?
RADE: Miću.
VOJA: Gde ga vodiš?
RADE: Kući. Kod mene.
VOJA: Rade, šta pričaš? Šta je s' tobom?
(Rade ustane i nagne se ka Voji.)
RADE: Ja preuzimam odgovornost za Miću. Ja ću brinuti o njemu.
VOJA: Ne pričaj gluposti.
RADE: Zar je glupost pomoći rođenom bratu?
VOJA: Šta će Valentina reći?
RADE (plane): Ko je jebe!!! Zabole me šta će reći!!! Razumeš!?... Dosta mi je njenih
sranja! Ja što sam god bolji, a ona sve gora i gora! Dosta je više! Dosta!!!
(Rade lupi šakom o sto, a zatim se umiri na tren, teško dišući.)
RADE: Mića je moj brat i ja ću mu pomoći, sviđalo se to Valentini ili ne. Bog ili
sudbina su odredili da se on razboli, ali nisu odredili da bude napušten od sviju. Mića
je dovoljno propatio u životu. Nije fer da pati još više. Ja ću voditi brigu o njemu, jer
ja sam njegov brat. Brat!

53
(Bane se ironično nasmeje.)
RADE: Šta se ti ceriš?
BANE: Vodiš Miću sa sobom?
RADE: Da! Vodim ga sa sobom.
BANE (sumnjičavo): Živeće kod tebe?
RADE: Hoće.
BANE: Jesi li siguran?
RADE: Sto posto.
BANE: Voleo bih i to čudo videti.
RADE (odlučno): I videćeš ga.
BANE: Ako ti to uradiš ja ću staviti muda na panj.
RADE: Nemam ja ništa od tvojih muda.
BANE: Ako treba i đoku ću odseći.
RADE: Nemam ništa ni od toga.
BANE: Nema sile da ti to uradiš.
RADE: Smeš da se kladiš?
BANE: Uvek.
RADE: U šta?
BANE: Ti biraj.
RADE: OK. Kladićemo se u nešto do čega ti je stalo.
BANE: Meni do ničeg nije stalo.
RADE: Stalo ti je do zemlje.
BANE: Zemlje mi je puna kapa.
RADE: Kladićemo se u njivu pored autoputa. Ako ja prihvatim Miću, njiva se deli na
četiri jednaka dela.
BANE: To nije opklada.
RADE: Zašto nije?
BANE: Njiva se i ovako i onako deli na četiri dela.
RADE (začuđeno): Kako sad to? Zar nisi rekao da ne daš ni pedlja?
BANE: Rekao sam, ali samo zato da bi vama digao pritisak. Obožavam gledati kako se
koprcate od muke. Ja sam ponekad smrad, ali ne toliki. Sećam se dogovora i znam da
su nam roditelji ostavili njivu u amanet. U ovoj kući se svašta ružno dešavalo, ali se
data reč uvek poštovala. Zbog toga će njiva biti podeljena u četiri jednaka dela.
RADE: U šta se onda kladimo?
BANE: Svako u svoj deo njive. Ako ti dobiješ opkladu: dobijaš moj deo, svoj deo i
Mićin deo, jer si prihvatio da se staraš o njemu. Imaćeš tri jutra zemlje na odličnom
položaju. Bićeš bogat čovek.
(Rade priđe Banetu.)
RADE: Evo ruke.
(Bane ustane i prihvati ispruženu ruku.)
BANE: Evo je. Ako izgubiš opkladu, gubiš i svoj i Mićin deo.

54
RADE: To mi je jasno. Advokati nam ne trebaju?
BANE: Ne. Data reč se uvek poštovala u ovoj kući
RADE: Vojo, seci.
VOJA: Stanite, pobogu. Moramo detaljno analizirati sve faktore i...
BANE: Ne davi!
RADE: Seci, čoveče!
(Voja priđe braći, preseče opkladu, a zatim uhvati Radeta za ramena.)
VOJA: Rade, jesi li svestan šta činiš?
RADE: Svestan sam, Vojo. Potpuno svestan.
VOJA: Gde ćeš sa Mićom?
RADE: Imam pomoćni objekat u dnu dvorišta. To je trebao biti Valentinin frizerski
salon, ali smo odustali zbog besparice. U tom objektu postoji lavabo, tuš kabina i WC
šolja. Ubaciću stari kauč, tepih i sto, a do zime i šporet. Mići će tamo biti sjajno.
VOJA: A kako ćeš za hranu i pranje veša?
RADE: Ubaciću i veš mašinu. Što se jela tiče to je najmanji problem. Ono što
Valentina skuva za nas to će i Mića jesti. Ionako uvek ostane viška hrane.
VOJA: Šta ako Valentina ne pristane?
RADE: Pristaće. To je test ljubavi, ispit privrženosti, velika matura... kako si ono rekao?
VOJA: Velika matura međusobnog poverenja.
RADE: To. To će biti to. Ako joj se ne sviđa, neka kupi prnje i pravac u grad kod
svojih. Ionako stalno kuka što živi na selu.
VOJA: Rade, razmisli još jednom.
RADE: Nema šta da razmišljam. Moja odluka je konačna. Odoh da nađem Miću i
saopštim mu radosne vesti.
(Rade izađe. Voja sedne na levu stolicu, a Bane na desnu. Ćute neko vreme.)
VOJA: Prijatno si me iznenadio.
BANE: Zbog čega?
VOJA: Žrtvovao si njivu pored autoputa.
BANE: Jebeš njivu. Zemlje ima i previše. Treba to obrađivati, a ja sam ostao sam. Rade
je na kocku stavio brak. Zar ne misliš da je to veća žrtva?
VOJA: Jeste, ali ti si rekao da nam ništa nećeš dati.
BANE: Rekao sam, jer volim da vas zajebavam. Uživam u tome. To mi je omiljena
zanimacija.
VOJA: Zašto, Bane?
BANE: Uvek ste mi išli živce. Ti si se pravio pametan, a Rade je bio razmažen. Ti dođeš
iz grada praznim autom, a odlaziš sa gepekom punim šunke, jaja, sira, slanine, čvaraka,
pilića i rakije. Tako je i mezimac radio. Ja crnčim, a vi skidate kajmak. Ja rmbačim, a vi
mudrujete. Lako je doći iz Beograda ili iz centra sela, provesti ovde pola sata i
palamuditi o poštovanju. Trebalo je živeti u ovoj kući, gledati roditelje koji se stalno
prepiru, slušati trabunjanja bolesnog brata i rintati ko konj po čitavu godinu . Znam da
nisam zlatan, ali sam pio i svađao se samo zato da ne bih poludeo.

55
(Pauza.)
BANE: A tek oni dani pred Žikinu smrt. E to je trebalo izdržati. Soba je smrdela ko
klozet. Smrad je bio nepodnošljiv. Ja i Jeja presvlačimo Žiku, onako usranog i upišanog,
a on plače. Plače, što od nemoći, što od sramote. Plače on, plače Jeja, a u meni sve
kuva i vri. Došlo mi je da ih pošaljem u finu materinu i pobegnem što dalje odavde...
Ali sam ostao... Ipak sam ostao.
(Tajac.)
VOJA: Izvini, Bane... Izvini za sve.
(Bane ćuti. Voja primakne svoju stolicu bliže Banetu i uhvati ga za rame.)
VOJA: Izvini... Stvarno to mislim. Izvini.
(Bane potapše Voju po ramenu.)
BANE: Nemoj se izvinjavati. I ja sam grešio. I ja bih se trebao izviniti nekim ljudima, ali
ne mogu.
VOJA: Znam da izgleda komplikovano, ali u suštini je prosto. Iskreno se izvineš i odmah
ti bude lakše.
BANE: Ne mogu.
VOJA: Zašto?
BANE: Zakasnio sam.
VOJA: Nikad nije kasno za iskreno izvinjenje.
BANE: Zakasnio sam, Vojo.
VOJA: Nisi zakasnio.
BANE: Jesam. Ti ljudi su mrtvi. Sahranili smo ih u roku pola godine.
(Tišina.)
VOJA: Znaš šta mi je upravo palo na pamet?
BANE: Šta?
VOJA: Ne pamtim kad smo ja i ti razgovarali na ovakav način.
BANE: Ne pamtim ni ja.
(Braća se osmehnuše.)
VOJA: Da popijemo po jednu?
BANE: Nego šta. Sipaj.
(Voja natoči rakiju, a zatim podigne čašicu.)
VOJA: Živeo... brate.
BANE: I ti isto... brate.
(Kucnu se i izvrnu rakiju na belo.)
VOJA: Misliš li da je Rade ozbiljan u svojoj nameri?
BANE: Prekipelo mu je. Deset godina trpi njene hirove. Čudi me kako je dosad izdržao
da ne pukne. Da je Valentina moja žena plavila bi se od batina.
VOJA: Batine nisu rešenje.
BANE: Batina je iz raja izašla.
VOJA: Grešiš, Bane. To su relikti prošlosti. Upotreba sile u svrhu vaspitnih mera je
prevaziđena metoda. Moderno društvo je polnu ravnopravnost stavilo na pijedestal

56
svih vrednosti. Savremena žena je u svim elementima i svim kategorijama ravnopravna
muškarcu. Postoje oblasti u kojima eminentni stručnjaci smatraju da žene čak bolje i
od...
BANE: Vojo.
VOJA: Molim.
BANE: Ne davi.
(Voja i Bane se nasmejaše. U prostoriju ulaze Rade i Mića; zagrljeni i veseli.)
RADE: Kažem ti, Mićo, biće nam super.
MIĆA: A je li hladno u toj, toj kućici?
RADE: Nije hladno. Kad dođe zima staviću šporet. U dvorištu ima drva i samo loži.
Nema šanse da ti bude hladno.
MIĆA: A kakve , kakve boje su zidovi?
RADE: Beli.
MIĆA: Neću, neću to. To, to je boja, boja mleka. Neću to, to je boja, kao, kao u bolnici.
RADE: Nema problem. Ofarbaćemo zidove.
MIĆA: U koju, koju boju?
RADE: U koju god ti poželiš.
MIĆA: Ja, ja hoću boju, boju neba.
RADE: Dogovoreno. Ofarbaćemo zidove u svetloplavo.
MIĆA: To je fina, fina boja. A hoće li se Nemanja i Tamara igrati, igrati sa mnom?
RADE: Hoće, svaki dan. Pod uslovom da su završili domaći rad.
MIĆA: A hoće li u toj, toj kućici, biti, biti televizije?
RADE: Biće. Nabaviću i televizor.
MIĆA: A hoće li biti crtanih, crtanih filmova?
RADE: Naravno. Namestiću ti dečji kanal i gledaj crtaće do mile volje.
MIĆA: A ima li Duško, Duško Dugouško, Pink, Pink Panter, Tom, Tom i Džeri?
RADE: Svi su tu. Svi crtani junaci su na okupu.
MIĆA (nasmeši se): To je baš, baš lepo, lepo i dobro.
RADE (Voji i Banetu): Ja i Mića smo se sve dogovorili. Sad mi treba vaša pomoć.
Moram skinuti stari kauč sa tavana i srediti prostoriju u kojoj će Mića živeti. Idemo li?
(Voja ustane.)
VOJA: Idemo.
RADE: A ti, Bane?
(Bane ustane.)
BANE: Idem i ja. Neko te mora braniti u slučaju da te Valentina počne tući.
(Svi se nasmejaše.)
BANE: Tu scenu ne bi propustio nizašta na svetu.
RADE (smeška se): Samo ti sanjaj. Taj film nećeš gledati.
BANE: Moram te braniti, ipak si ti moj brat. A i ne želim da pukne bruka. Ne bih
voleo da uđemo u istoriju sela kao prva familija u kojoj je žena premlatila muža.
(Smeh.)

57
RADE: Odjednom si postao duhovit. Trebao bi se češće kladiti... Idemo li?
BANE: 'Ajmo, ljudi.
(Voji zvoni mobilni telefon.)
VOJA: Idite vi, sad ću ja. Samo da obavim telefonski razgovor.
(Bane, Rade i Mića izađoše. Voja se javi na telefon.)
VOJA (radosno): Dijana, ljubavi!... Ne, nisi me probudila, taman posla... Ne da sam dobro,
već odlično. Osećam se fenomenalno. Ne pamtim kad sam se ovako dobro osećao ...
Šta? Zvučim egzaltirano?... Ja i jesam oduševljen. Desilo se nešto neverovatno. Dogodilo
se čudo. Čudo!... Da, Dijana, dobro si me čula. Čudo!... Pričam o čudu kojem se nisam
nadao. Ponekad je dovoljno tako malo pa da se sve okrene nabolje. Neka sitnica, ili
ustupak, ili da ti neko kaže: ‚‚Izvini“, ili ti njemu: ‚‚Oprosti“... Slušaj, ljubavi, pokušaću to
poetski dočarati. To ti je kao kad plamen sveće osvetli ogroman dvorac, ili kad zrak
sunca obasja čitavu dolinu, ili kad grudva snega pokrene lavinu. Nismo ni svesni koliko
nam malo treba da budemo srećni i zadovoljni... Znam, znam da zvučim nejasno, ali
sve ću ti pojasniti kad dođem kući... Ne, ne mogu preko telefona, previše je opširno i
komplikovano... Da, večeras, večeras se vraćam... Dijana, ljubavi, slušaj. Sledećeg vikenda
je sedmodnevni pomen mojoj pokojnoj majci i ja bih voleo da i ti budeš prisutna...
Hvala ti, ljubavi. Znao sam da ćeš pristati. Ti si moj najveći oslonac u životu... (Od srca
se smeje.) Znam, znam da je vreme da konačno upoznaš moje... Kakva su mi braća?
Paaa, braća su mi obični, normalni, normalni ljudi... Važi, ljubavi. Vidimo se večeras...
Hoću, pozdraviću braću... Ljubim te... Volim i ja tebe.
(Voja radosno i poletno napusti prostoriju.)

KRAJ
2013.

58