KOSTIM U FRANCUSKOJ U PERIODU OD LUJA XIII DO LUJA XIV

Pod vladavinom Anrija IV, prekomerni luksuz u odevanju bio je ograničen, ali za vreme Luja XIII
raskoš se tako razvila da se nisu samo upotrebljavale najskuplje, najsjajnije materije, nego se odelo
još pretrpavalo pervazima, zlatnim ili srebrnim vezovima , čak i umetnički izrađenim dragim
kamenjem.Ovo upadljivo rasipanje naročito se ogleda u prekomernoj upotrebi skupocenih čipaka. I
plemići i građani pokazali su skoro bolesnu naklonost prema ovom materijalu. Potražnja za čipkama
bila je tolika da su dotadašnji snabdevači, Španija i Holandija, bili u nemogućnosti da zadovolje
potrebe, pa su se morale osnivati radionice u zemlji. Pod kraljevskim pokroviteljstvom osnovane su
mnogobrojne čipkarske škole u Alansonu, Remsu i Arasu, koje su se docnije pročule po izradi izvrsnih
čipaka (tzv. Points de France).

Kardinal Rišelje je objavio 1625. edikt protivu raskoši, kojim je zabranio uvoz gajtana i vezova da bi se
zaštitili francuski proizvodi. Počevši od tada, francuska nošnja sve više dobija u lepoti linija i
elegantnoj jednostavnosti. Jednostavne materije zamenjuju one protkane šarama.

MUŠKA NOŠNJA

Grudnjak (le pourpoint) je bio postavljen tankim slojem vate, ali u kroju je dobio jedan deo sa strane.
Spreda struk pada niže, tako da peševi idu koso od pojasa naniže. Rukavi su lako postavljeni-
ispupčeni, glatki ili ukrašeni malim kosim prorezima, a takođe ponekad prorezom u gornjem delu,
duž šava, kroz koji se vidi postava. Umesto krila nosi se umetak od tkanine, između ramenog šava i
rukava. Grudnjak je spreda ukrašen sitnom okruglom dugmadi, širitima i gajtanima. Češće se viđaju
četiri ili šest proreza na grudima, postavljeni istom bojom kao postava na rukavu (chiqetqde). Nosi se
gornji kaput istog kroja kao i grudnjak, sa otvorenim visećim rukavima (collet). On je ukrašen, au tom
slučaju donji grudnjak nema pervaza. Nosi se i sličan kaput, koji ima dugačke peševe, skoro do
kolena, optočene krznom (casaque). On služi kao zimsko odelo, a nose ga i sluge, paževi i konjušari,
kao jednu vrstu livreje. Ukrašava se na isti način kao i grudnjak, a ima i iste omiljene viseće rukave.

Umesto kolira nosi se položena kragna (fraise). U isto vreme ulaze u modu izvezene kragne zupčastih
ivica, koje pokrivaju ramena i leđa (large col rabattu). Slični ukrasi od čipke nose se i na rukavima.
Koliri se postepeno smanjuju i konačno ustupaju mesto kragni od čipke (col rabattu). Oko vrata nosi
se mali komad od muslina koji se zove cravatte; taj naziv izgleda dolazi od reči croate, jer su je nosili
hrvatski vojnici.

Ogrtač se nosi na jednom ramenu i lebdi pozadi. Čakšire, lako naduvene u gornjem delu, dopiru do
ispod kolena. Ukrašene su poprečnim širitima, dugmetima i biserom, koji se zovu „ecussons“. Sa
strane je isti ukras duž šava. Čizma je u obliku levka. Mamuza se drži pomoću širokog kaiša od kože.
Nose se velike i uzane lovačke čizme koje se uvlače u jednu vrstu nanula (socques, pantoufles); zatim
kratke čizme, koje mogu da se kombinuju sa dugačkim čakširama preko kolena uzanog kroja
(lazzarines), a nosi se i obuća sa širokom rozetom kao ukrasom. Kako je obuća zahtevala otkrivenu
nogu, bile su potrebne skupe čarape; one su se pravile od crvene svile (bas millanais).

Uz ovo odelo nosio se uvek mač na uzanom bandeliru od kože, koji je bio ukrašen, a stavljao se preko
desnog ramena. Pored mača, u desnoj ruci, nosio se i štap.

Ogrtač se zvao le manteau. On se drapirao ispod desne ruke i uvijao oko tela. Nameštanje ogrtača
bila je prava veština. Isto tako, držao se dvema uzicama vezanim ispod jake i vezivao oko jednog ili
drugog ramena, tako da je padao koso niz leđa. Građani su ga vezivali napred, ispod vrata. Njihovo
odelo bilo je tamne boje. Crnu boju nosila je visoka buržoazija, a sivu boju sitna.

Šeširi su bili od filca, imali su veliku glavu i obod koji se podvijao napred ili sa leve strane. Ukrašavalo
ga je nojevo ili vuneno pero. U početku XVII veka moda je izbacila veliki šešir koji je postao klasičan
za to doba. On je bio od filca ili dabrovine, niske glave a širokog oboda. Ukrašavao se nojevim perom
koje se zvalo „pleureuse“. Dok su ovaj šešir nosili ratnici i plemići, buržoazija je usvojila poseban
oblik: visok konusni šešir sa uzanim obodom, unaokolo ukrašen vrpcom ili gajtanom (bourdaloue). I
građani nose dugu kosu koja pada na ramena. Mali brkovi ukrašavaju gornju usnu a bradu – bradica
(la royale). Među ekscentričnostima frizure treba navesti moustache dugačak pramen koji je uvezan
trakom visio sa leve strane, dok je ostatak kose padao sa desne. Docnije, ovaj pramen bio je
ukovrdžen, ukrašen skupocenim trakama, i postao je tzv. La cadenette. Pokrivao je levo uvo, u kome
se nosio veliki biser.

ŽENSKA NOŠNJA

Za vreme vladavine Luja XIII nošnja elegantne žene se sastojala od košulje, korzeta (basquine,
corset), nekoliko sukanja i prvog odela, koje se zvalo jupe, a sastojalo se od dva dela, korsaža (le
corsage ili corps de jupe) i suknje (la jupe ili bas de jupe). Drugo odelo je imalo iste delove (corps de
robe i bas de robe). Gornji deo je bio otvoren da bi se video donji, ili je pak potpuno zatvoren. Isti je
slučaj i sa suknjom. Vertigaden se nosio sve do dvadesetih godina. Međutim, velika reforma je
pogodila grudnjak, koji je bio oslobođen, tako da bista žene nije više bila deformisana. Jedna od
originalnih crta ženske nošnje u doba Luja XIII bilo je zadizanje suknje sa strane. Ta moda je postojala
i u srednjem veku. Tako zadignuta suknja otkrivala je donje odelo (la friponne). Ona se stavljala u
bočne proreze ili džepove, ali se isto tako mogla prikačiti i spreda. Korsaž se zatvarao tzv.
brandenburzima, tj. širitima koje je francuska moda pozajmila od istočnih naroda. Ovaj horizontalni
ukras imao je uspeha pa je docnije prešao na vojničku uniformu, koja je uvedena u drugoj polovini
stoleća. Zadignuta haljina je bila verovatno u džepovima pričvršćena nekom uzicom. Suknja – la jupe
– bila je veoma ukrašena, dok se prednji deo haljine zatvarao mašnama. Rukavi, prosečeni u celoj
dužini, omogućavali su da se vidi rukav donjeg dela. Muf ulazi u modu. Ali ovo zadizanje sukanja bilo
je svojstveno samo građanskim ženama. Žene iz naroda ostale su verne starim običajima. Nosile su
jedan kaput koji se zvao jupon ili veste, plisiranu suknju i kecelju. Njihova kožna obuća imala je nisku
petu.

Za vreme vladavine Luja XIII vertigaden, koji se pridržavao gvozdenim obručima i davao utisak
neprijatne naduvenosti oko bedara, bio je sužen na oba kraja i uglavnom je izgubio svoj raniji oblik.

NOŠNJA ZA VLADAVINE LUJA XIV

Istorija nošnje za vladavine Luja XIV može se podeliti u tri perioda. Prvi period je prelazna epoha,
doba mladosti Luja XIV: 1643-1661. Drugi period je vrhunac vladavine Luja XIV: 1661-1670. To je
epoha raskoši pod uticajem gospođe Montespan. Francuska je tada bila arbitar mode za celokupnu
Evropu, sem Španije. Treći period odlikuje se sličnim crtama, ali pri kraju vladavine Luja XIV, pod
uticajem gospođe Mentenon, zapaža se težnja ka jednostavnosti linija i strogost u izboru
ornamenata. Ovaj period obuhvata vreme od 1670. Do 1715.
MUŠKA NOŠNJA

U prvom periodu zadržavaju se izvesni elementi nošnje iz perioda Luja XIII; to su šeširi sa
perjanicama i čizme u obliku levka. Ali ima i novina: kragna (le rabat) se vezuje kićankom. Snopovi
traka (garlants) ukrašavaju gornji i donji deo čakšira i sužavaju se idući naniže. Kanoni su jedna vrsta
ukrasa u obliku levka kojima se završavaju čakšire. Često se sastoje od nekoliko redova finog platna
ili čipke.Novina je pogodila i grudnjak. On je bio skraćen i otvoren, tako da se videla košulja. Kako je
moda uvela u odevanje izvestan nehat, to se prostor između grudnjaka i čakšira ostavljao slobodnim.

I drugi period se odlikuje mešavinom: nehatnim izgledom i težnjom za elegancijom i bogatstvom.

Kragna (rabat) je veća, a dugačke vrpce kojima se ona vezuje vise upravo iznad košulje, koja se
providi. U dvorskom kostimu rukavi grudnjaka su veoma kratki i ukrašeni redovima čipaka tako da se
vide rukavi košulje stegnuti oko lakta ili oko članka.Radi zaštite od zime nosi se ispod košulje
potkošulja, tzv. camisole. Glavni i najoriginalniji elemenat nošnje ovoga doba jesu gornje čakšire u
obliku suknjice, koja se zvala rhingrave. Nju je uveo u modu grof Salm, koji je imao titulu grofa od
Rajne (Rhin-Rhein-Graf). Rengrav je mogao imati oblik suknjice, ali je pri jahanju imao oblik
pantalonai u tom slučaju čakšire su bile duže od suknjice. Između 1660. I 1668. rengrav je ukrašen
nizom pantljika u pojasu i čitavom hrpom sa svake strane pored kolena. Široki kanoni od čipke ostaju
iako je prošla moda oblačenja čizama za svečani kostim. Važan rekvizit ukrašavanja je bandelir,
široka traka od tkanine, optočena svilom. Od 1668. godine bandelir se pokriva oko pojasa ešarpom, a
u zimu se oko ovog pojasa nosi muf. Ogrtači su imali oblik tzv. cape. Ogrtač se pridržavao rukom da
bi otkrio rengrav sa kanonima.

U trećem periodu pojavljuje se justaucorps koji će pri kraju vladavine Luja XIV dobiti ime habit. Ovaj
kaput je uzan u struku, a ima široke peševe do kolena. Rukavi su dugački i pri kraju ukrašeni
zarukavljem, koje oko 1690. Postaje veoma široko i dobija levkast oblik (manches a bottes). Osim
toga nosi se prsnik (veste ili gilet) i kratke pripijene čakšire do ispod kolena. Džepovi na ovom kaputu
su u početku niski i nalaze se spreda, a docnije su horizontalni i više po strani. Žistokor je u početku
ukrašen trakama na ramenima, ali počev od 1690. one potpumo iščezavaju. Spreda se zakopčavao
dugmetima, a rupice su bile ukrašene širitima (brandenburzima), kojima su ukrašeni i džepovi. S
vremenom žistokor se otvara do pojasa i propušta kravatu od muselina, koji silazi dosta nisko i
vezuje se oko vrata trakom ili čipkom.Ona sleduje rabatu posle 1670. Rengrav je ostao do 1678, ali se
sve više zamenjivao kratkim čakširama. Ni jedne ni druge ne vide se ispod žistokora. Rengrav je
doživeo pravi trijumf u celoj Evropi gde je bio podražavan i nošen. Noge su prekrivene čarapama koje
prelaze preko kolena. Krajem vladavine Luja XIV žistokor dobija sa strane plisirane umetke. U to
vreme nosi se zimi muf, koji se veša o vrpcu oko struka.

U društvenom životu sve više su se izobičajavale čizme. Dok su se za vreme Luja XIII one nosile u
salonima, a nosili su ih i plemići i građani, pod Lujem XIV čizme se viđaju samo pri jahanju, u lovu ili
ratu; tu ih nose konjanici ili komandanti koji imaju konje. Cipele se završavaju jednom alkom koju
pokriva jezik, veoma širok i uspravan. Od 1690. godine njihova ivica je crvena. Na dvoru su se nosile
crvene potpetice. U prvom periodu vladavine obuća se zakopčava dvema širokim pantljikama (1660-
1680), a od tada se upotrebljava samo pređica (boucle). Ova pređica je katkad oivičena pravim ili
lažnim dijamantima. Deca bogataša nosila su bele cipele od velura. U žalosti, pređice su bile
bronzane i bez dragog kamenja.
U ovom periodu vlasuljari su se takmičili u pronicljivosti za usavršavanje perika. Umesto da prišiju
kosu na kalotu, kao u vreme Luja XIII, oni su je prišivali na fino platno, pleli je u svilene konce, a
pronašli su i kovrdžavu kosu. Podražavanje prirodne kose bilo je tako vešto da je cela Evropa postala
kupac perika iz Francuske. Opšti oblik perika bio je en criniere, koje su docnije prozvane in folio; one
su se odlikovale redovima kovrdža koje su padale na ramena. Počev od 1690. godine perike su visoke
i obrazuju dva vrha, a krajem vladavine Luja XIV visina im se smanjuje i dele se u tri čuperka, od kojih
su dva sa strane. Perike su bile tako teške da se glava potpuno brijala.

U prvo doba šeširi su dosta visoki. Od 1660. do 1675. oblik im je manji, ivice uže, sa dva velika pera
sa strane, boje vatre. Oko 1680. ivice se dižu u vidu talasa. Upotreba perja je manja. Krajem 1690.
šešir se posuvraća na tri strane i dobija poznati trorogi oblik, čije se ivice ukrašavaju širitima.

PRVE UNIFORME

Luj XIV je prvi uveo uniforme za svu vojsku, po savetu Kolimana de Froda 1672. godine. Kroj nošnje
vojnika bio je sličan građanskom: šešir, žistokor (habit) do kolena, uzane čakšire i cipele; konjanici su
nosili čizme. Prvobitne boje bile su neutralne: sivo-žućkasta i mrka, a zarukavlja su bila življih boja.
Kraljevska garda (maison du roi) odlikovala se uniformama jasnih boja: francuska garda plavim,
žandarmi i musketari crvenim, a škotska garda belim uniformama. I artiljerija je bila obučena u plavo;
konjički pukovi su bili kitnjastije obučeni nego pešadija. Osim grenadira i dragona, koji su nosili kape
od čohe sa srednjim delom u obliku kese i kopljanika pešaka, koji su imali šlemove, svi ostali rodovi
vojske imali su šešir.

ŽENSKA NOŠNJA

Mala je razlika između ženske nošnje pri kraju vladavine Luja XIII i nošnje u prvom periodu vladavine
Luja XIV. I sada se nose grudnjaci sa peševima, suknje koje zadržavaju svoje nazive (la modeste, la
secrete). U drugom periodu trijumfuju ukrasi od zlata, čipke i traka (galants ili faveours). Boje su:
žuta, bledo plava, inkarnat ili boja zore. Upadljivo je bogatstvo ženske nošnje: bogato vezene trake i
širiti, ili čipke vezene zlatom, ukrašavaju suknje i grudnjak. Suknje su široke. Gornja se zadiže sa svake
strane velikim mašnama od traka (ruban). Zove se manteau ili gornja suknja (jupe de dessus). Ta
suknja se otvara pred drugom suknjom od tafta. Ona ima šlep čija dužina zavisi od socijalnog
položaja. Kratki rukavi grudnjaka se produžuju od lakta redovima čipke. Grudnjak se zakopčava ili
šnira spreda. Dekolte je u vidu čamca (en bateau), oivičen drapiranim muslinom, ukrašenim u sredini
mašnom. Rado se upotrebljavaju prugasti materijali i materijali koji se prelivaju. Na tilu se slikalo
cveće i to se zvalo „transparents“. Suknja je pokrivala noge.

U trećem periodu ženska nošnja je bila veoma raskošna sve do pojave gospođe de Mentenon i
političkih nedaća, koje su uslovile strožu i jednostavniju modu. Grudnjak je utegnut. Ukrašava se
spreda redovima mašni koje se zovu les echelles. Suknja se nosi zadignuta kao ranije, ali da bi dobila
što veći obim uvećava se pozadi turnirom od gumiranog platna (la criarde). Donja suknja se ukrašava
prorezima, u koje se prišivaju razni isečci, frizovi, panoi, zlatni vezovi i umetci čipke (pretintailles). Svi
ti ukrasi davali su gornjoj odeći znatnu teđinu i suknja je padala u teškim naborima.

Kao i u muškoj modi pojavljuju se širiti (brandenbourgs). Oko 1676. suknja dobija volane od
plisiranog štofa (falbalas), a kratki rukavi se produšuju manžetnama, zvanim engageantes. I u to
vreme, kao i u docnijim vekovima, pojedine opere uticale su na modu. Od 1672. usvaja se moda tzv.
dezabijea, tj. manje raskošnih nošnji (deshabilles). One su se nosile često i sa keceljom (laisse-tout-
faire).

Za vreme prvog perioda vladavine Luja XIV bila je u modi frizura a la Sevigne. Ona se sastojala od
pramenova koji su se od slepoočnica spuštali duž obraza. Najviše uspeha imala je frizura a la
Fontange. Ona se održala u modi skoro trideset godina (1675-1699). Postala je sasvim slučajno.
Jednog dana u lovu gospođici de Fontanž vetar je raščupao kosu, a ona je kosu prikupila i vezala
svojom podvezicom. Luj XIV je veoma pohvalio ovu improvizovanu frizuru. Kapica a la Fontange
(bonnet) obuhvata punđu i za nju se vezuju dve trake, koje lebde niz leđa ili se vraćaju napred.
Spreda se uzdižu prave čipkane cevi na spratove, koje se održavaju na kosturu od žice i pomoću
čioda sa sjajnom glavom. Oko 1696. Fontange izlazi iz mode i ostaje sqamo kao dodtatak frizure pod
imenom commode. Frizura en palissade pojavljuje se oko 1680. To je visoka kapa načinjena od tila i
pantljika, sa koje vise dva dugačka kraja od platna ili čipke. Slika ženske nošnje bila bi nepotpuna ako
ne bismo uz frizuru pomenuli i tzv. mušice (les mouches). To su bili veštački mladeži koji su se stavljali
u priličnom broju na lice.

PRESTIŽ FRANCUSKE

Vladavina Luja XIV imala je velikog uticaja na kulturu evropskih naroda. Način života i sjaj koji je
razvio Luj XIV na vrhuncu svojih ratnih uspeha, imponovao je mnogim vladarima, naročito onim u
malim državama Nemačkog (Rimskog) carstva, koji su nastojali da ga podražavaju. Svaki od njih hteo
je da ima svoj Versaj, isti način života, istu modu. Potreba za francuskom modom dostigla je vrhunac
kad su u svim pravcima slate lutke, potpuno obučene od šešira i obuće kao i oružja sa svim modnim
rekvizitima i sitnom galanterijom. Takve lutke su prolazile i kroz ratne operacije, ali su uredno stizale
do poručioca i klijentele.

Ovaj modni i kulturni prestiž dobio je još veće razmere kada je Luj XIV opozvao Nantski edikt 1685.
godine, zbog čega su protestanti počeli da napuštaju Francusku spasavajući živote.Stotine hiljada
protestanata napustilo je zemlju, a najviše ih je otišlo u mali kneževinu Brandenburg. Kako je to bio
kulturniji deo tadašnjeg francuskog društva, oni su bili oberučke prihvaćeni u maloj državi, gde su se i
naselili i znatno doprineli njenom napretku i uzdizanju da postane kraljevina Pruska. Tu je bio veliki
broj umetnika svih grana, od arhitekata do vajara i slikara, čime su doprineli zračenju i vladavini
francuskog duha i ukusa u XVIII veku. Moda je bila jedna paralelna, ni malo beznačajna pojava tog
širokog zračenja u svim evropskim zemljama.

IZVORI

Izvori za francusku nošnju iz vremena vladavine Luja XIII nalaze se prvenstveno u delima gravera, koji
su prikazali tipove i život svih društvenih klasa. To su bili Žak Kalo, Abram Bos, Sen Inji, Vencel Holar,
Sebastijan Leklerk i Sebastijan Ponto de Bolije. Zanimljiva su takoše i dela pojedinih slikara, naročito
portretista kao što je Filip Šampenj, ili slikara žanra, kao što su bili braća Le Nen. Važni su i pisani
izvori, romani onog vremena, u kojima je često podrobno prikazan način odevanja (Skaron, Sorel,
Firetijer).

Izvori o nošnji iz vremena vladavine Luja XIV nejednake su vrednosti. Pojedini slikari želeli su da
svojim modelima daju konvencionalni kostim (Rigo, Minjar, Lebren), a drugi su oblačili svoje modele
u stvarni kostim (Laržilijer).
Veoma važan izvor su ćilimi, rađeni u Goblenima, po kartonima Van der Melena. I ovde posebnu
važnost, kao izvor, imaju dela gravera. Te je portrete radio Rober Nantej, zatim specijalisti koji su se
interesovali prvenstveno za nošnje, braća Bonar, Arnu, Sen Žan, Žan le Potr (1618-1682), koji je
otišao dalje od kostima i prikazao niz svečanosti na dvoru Luja XIV (Fetes et Divertisseements, 1668-
1671). Antoan Truven je autor serije gravira čiji je naziv Les Appartements royaux, koja je dragocena
kao dokument. U to vreme živeo je i R. Genjijer koji se zanimao za nošnju ranijih vremena. Kostimi
njegove zbirke, rađeni po prirodi, ili po spomenicima koji su postojali u to doba, predstavljaju veliku
istorijsku i dokumentarnu vrednost.