Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Ženidba

OSOBE:
AGAFJA TIHONOVNA, trgovčeva kći, nevjesta
ARINA PANTELJEJMONOVNA, tetka
FJOKLA IVANOVNA, provodadžinica
IVAN KUZMlČ POTKOLJESIN, dvorski savjetmik
IVA FOMIČ KOČKARJOV, njegov prijatelj
IVAN PAVLOVIČ KAJGANA, egzekutor
NIKANOR IVANOVlČ ANUČKIN, bivši pješadijski oficir
BALTAZAR BALTAZAROVlČ ŽEVAKIN, umirovljeni mornarički poručnik
ALEKSEJ DIMITRIJEVIČ STARIKOV, trgovac
DUNJAŠKA, kućna pomoćnica
STJEPAN, sluga Potkoljesina
Dogada se u prvoj polovici prošlog vijeka.

ČIN PRVI
(Soba neženje)

1. Prizor

POTKOLJESIN (sam, leži na divanu, s lulom): Kad eto tako u dokolici počinješ
razmišljati, onda uvidaš, da se najposlije treba bezuvjetno ženiti. Pa zar nije? Živiš, živiš,
dok se ne preživi. Opet sam eto propustio poklade. A kao da je sve gotovo i
provodadžinica mi već tri mjeseca dolazi. Bogami, nekako me već i samoga stid.
(STJEPAN zahrče u predsoblju, pred vratima): Ej, Stjepane! Ej, Stjepane! (Ulazi Stjepan)

Ž. Prizor
POTKOLJESIN I STJEPAN

POTKOLJESIN: Nije li došla provodadžinica?

STJEPAN: Nije. (Oblači kaput.)
POTKOLJESIN: A jesi li bio kod krojača?
STJEPAN: Jesam.
POTKOLJESIN: Pa, šije li frak?
STJEPAN: Šije.
POTKOLJESIN: A, je li već mnogo sašio?
STJEPAN (zijeva): Već je počeo i rupice.
POTKOLJESIN: Šta veliš?
STJEPAN: Ta velim, i rupice je već počeo šiti.
POTKOLJESIN: A nije li, molim te, pitao, na što milostivom gospodinu frak?
STJEPAN: Aja, nije pitao.
POTKOLJESIN: Možda je kazao: neće li da se ženi?
STJEPAN: Ne, nije ništa kazao.
POTKOLJESIN: A, vidio si kod njega i druge frakove? Ma on i za druge šije.
STJEPAN: Da, kod njega visi mnogo frakova.
POTKOLJESIN: Ali, oni će biti, dakako, od prostijeg sukna, nego moj?
STJEPAN (zijeva): Da, vaš će biti od finijega.
POTKOLJESIN: Šti veliš?
STJEPAN: Kažem.da će vaš biti od finijega.
POTKOLJESIN: Dobro. No, a nije li, molim te, pitao, zašto daje milostivi gospodin šiti
frak od tako finog sukna?
STJEPAN: Nije.
POTKOLJESIN: A nije možda pitao, neće li da se ženi?
STJEPAN: A, o tom nije bilo govora.
POTKOLJESIN: A ti si mu kazao, što sam, i u kojem sam uredu?
STJEPAN: Da, kazao sam.
POTKOLJESIN: A što on na to?
STJEPAN: Kaže: Naatojat ću.
POTKOLJESIN: Dobro, sad idi. (Stjepan ode.)

3. Prizor
POTKOLJESIN

POTKOLJESIN: (sam, ustane) Ja mislim, da je cmi frak nekako solidniji. Šareni dolikuje
samo sekretarima, titularima i drugoj sitnariji, a viši činovnici moraju bolje paziti, kako
se ono veli... eto sad sam zaboravio izraz, a divan izraz, pa zaboravio! Ma baćuška,
izvrtao ti sad sebi, kako mu drago, al dvorski savjetnik to je pukovnik, samo što nema na
mundiru epoleta. Ej Stjepane! Ej Stjepane!

4. Prizor
POTKOLJESIN, STJEPAN

POTKOLJESIN: A jesi li kupio mast za cipele?

STJEPAN (čisti četkom cipelu, koju je navukao na ruku): Jesam.
POTKOLJESIN: Gdje si kupio? U onom dućanu, za koji sam ti govorio, na
Voznesenskom Prospektu?
STJEPAN: Jaa, baš u tom.
POTKOLJESIN: Pa je li mast dobra?
STJEPAN: Jest
POTKOLJESIN: Jesi li pokušao njome čistiti cipele?
STJEPAN: Jesam.
POTKOLJESIN: Pa svijetle li se?
STJEPAN: Kao sunce.
POTKOLJESIN: A kad ti je davao mast, nije li te pitao, a zašto milostivi gospodin treba
mast?
STJEPAN: Nije.
POTKOLJESIN: Nije li možda pitao: ne kani li se milostivi gospodin ženiti?
STJEPAN: Ne, nije ništa pitao!
POTKOLJESIN: No, dobro, idi. (Stjepan odlazi)
5. Prizor
POTKOLJESIN

POTKOLJESIN (sam): Čini se, da cipele nisu ništa, pa vidiš ipak ako su ružno sašite pa
mast ridasta, već te neće u otmjenu društvu tako uvažavati. Sve nekako nije onako kako
treba, Bit će gadno, ako dobijem kurje oči. Volio bih pretrpjeti bog zna što, samo ne kurje
oči. Ej Stjepane! Stjepane!

6. Prizor
POTKOLJESIN, STJEPAN

STJEPAN (ulazi): Bto izvolite?

POTKOLJESIN: Jesi li kazao cipelaru, neka pazi, da ne dobijem kurje oči?
STJEPAN: Jesam.
POTKOLJESIN: A što on reše?
STJEPAN: Reše: dobro! (Ode.)

7. Prizor
POTKOLJESIN: A ma vrag je odnio, vraška je to stvar ta ženidba. Ovo, pa ono, pa to. Pa
da bi ovo pa ono bilo dosta. Ali do vraga, mi je to baš tako lako, kako vele. Ej Stjepane!
Ej Stjepane! (Stjepan uñe.) Još sam ti htio nešto da kažem.
STJEPAN: Došla je baba.
POTKOLJESIN: A, došla, zovni je. (Stjepan ode.) Da, to je, to je... ih mudra stvar (dolazi
Fjokla.)

8. Prizor
POTKOLJESIN, FJOKLA

POTKOLJESIN: A zdravo, zdravo, Fjokla Ivanovna. No, šta je? Kako je? Uzmi stolicu,
sjedni, pričaj. No, pa dakle kako je, kako je? Kako se zove: Melanija?
FJOKLA: Agafja Tihonovna.
POTKOLJESIN: Da, da! Agafja Tihonovna. I zacijelo kakva četiidesetgodišnja dijeva?
(Legne na divan.)
FJOKLA: Ta nije, nije tako; kad se oženite, ma svaki ćete dan i hvaliti i blagodariti.
POTKOLJESIN: Ta ti lažeš, Fjokla Ivanovna.
FJOKLA: Prestara sam ja, moj gospodine da lažem, pas laže.
POTKOLJESIN: A miraz, miraz!
FJOKLA: A miraz: zidana kuća na moskovskoj strani, na dva kata, pa tako unosna, da je
prava krasota. Jedan brašnar plaća 700 rubalja za dućan; pivana vabi takoder mnogo
svijeta. Dva drvena krila, jedno krilo samo drveno, a drugo podzidano, svako nosi po 400
rubalja. Još i vrt na Vibonskoj stirani. Treću je godinu najmio trgovac za kupus, pa tako
trezven trgovac, ma ni kapljice ne bi gucnuo, a tri sina ima: dva je oženio, a treći je, veli,
još mlad, pa nek bude u dućanu, da se lakše prodaje.
POTKOLJESIN: Dobro, dobro. Ali ona, kakva je ona?
FJOKLA: Šećer. Bijela i rumena, kao jabuka... Takva milota, da se ni kazati ne može. Ma
bit ćete evo na dovde (pokazuje grlo) zadovoljni, to jest, i prjatelju ćete i neprijatelju reći:
Eh, Fjokla Ivanovna, hvala ti.
POTKOLJESIN: Ma valjda nije štabsoficirka?
FJOKLA: Kramarska kći, ma takova, da bi i generalu bila dika. O trgovcu neće ni da
čuje. Meni, veli, da je kakav muž, ma bio i ružan, samo da je plemić. Ma, divna,
delikatesa! A u nedjelju kad obuče svilenu haljinu, sve onako, Hriste moj, šušti, sve šušti.
Prava kneginja.
POTKOLJESIN: Ma ja sam te zato pitao, jer sam ja ipak dvorski savjetnik, dakle ne...
razumiješ?...
FJOKLA: Kako da ne razumijem? E znate, bio je u nas jedan dvorski savjetnik, ali smo
ga odbili. Imao je nekako čudnu navadu: kazao on ma što, imate, ma što, sve slaže, a na
oko je bio vrlo pristao. A što će, tako mu je već bog dao. Ni njemu samomu nije to milo,
al već ne može, da ne slaže, takva je već božja volja.
POTKOLJESIN: No, osim te, nema nikakve druge?
FJOKLA: Pa kakvu bi ti još želio? Ma već nema ljepše.
POTKOLJESIN: Zar da je to najljepša?
FJOKLA: Ma ti po cijeloim svijetu išao, bolje nećeš naći.
POTKOLJESIN: ... Vidjet ćemo, vidjet ćemo, maćuška. Doñi ti sutra, ne, prekosutra. Ja
ću, znaš, opet eto tako s tobom: ja na divanu, a ti ćeš mi da pripovijedaš.
FJOKLA (bijesno): Ta molim te, gospodine! Eto već treći mjesec dolazim k tebi, a od
svega, još ni tolišno: Samo leži u tom svojem šlafroku i lulu puši.
POTKOLJESIN: A ti valjda misliš, da je ženidba isto, kao i: Ej Stjepane, daj čizme, pa
navuci i otidi? Treba tu malo promozgati, razgledati, a ne prenagliti...
FJOKLA: No dakle? Hoćeš li, da gledaš, a ti hajde gledaj. Pa zato i je roba da se gleda.
De zapovijedi, da ti dade kaput i, sad je i onako divno jutro, pa hajde.
POTKOLJESIN: Sada? Ma eto vidiš, da je oblačno. Mogao bih izići, a najednom pljus
kiša.
FJOKLA: Tim gore po tebe... Ta već ti proviruju sjede na glavi, domalo nećeš više ni biti
za ženidbu. A čuda, što je dvorski savjetnik! Ta mi ćemo takvih mladoženja naći, da tebe
ni ne pogledamo.
POTKOLJESIN: A šta buncaš? Otkuda ti najednom pada na um sijeda kosa? A gdje ti je
sijeda kosa (čupa svoju kosu). Gdje: Gdje?
FJOKLA; Zašto da ne bude sijede kose, pa zato čovjek i živi da ostari. Gle ti njega. Ni
ovim mu ne možeš ugoditi. Ma ja imam takva kapitana, kojemu ti nisi ni do ramena, a
govori, kao rublja; admirateljstvu služi.
POTKOLJESIN: Ma lažeš, pogledat ću u zrcalo, (ustane i čupka kosu), gdje si te vidjela
sjede? Gdje? Ej, Stjepane, donesi mi malo zrcalo. Ne, ostani, ja idem sam... Ta sahrani
me bože, bolje i kozice, samo ne sijeda kosa. (Ode u drugu sobu.)

9. Prizor
FJOKLA, KOČKARJOV

KOČKARJOV: (uletevši) Potkoljesin? (Opazi Fjoklu) Otkud ti ovdje? Ah, ti! No čuj, za
kog si me vraga ženila?
FJOKLA: Pa Sto sam ružno učinila? Zakonu sam udovoljila.
KOČKARJOV: Zakon! Zakon! A kog će mi ñavola žena? A zar ja nisam mogao i bez nje
biti?
FJOKLA: Ma sam si mi dodijavao: ženi me matjuško, ženi me sama! Pa eto ti sad!
KOČKARJOV: A ti stara sovuljago! No, a pošto si ovamo došla? Zar i Potkoljesin hoće?
FJOKLA: A nego! Bog mu poslao sreću i blagoslov.
KOČKARJOV: Je li? O ti obješenjače! A meni da bi rijeci. Kakav je? Tiha voda...

10. Prizor
FJOKLA, KOČKARJOV, POTKOLJESIN

POTKOLJESIN (nosi zrcah, u koje se vrlo pozorno ogledava).

KOČKARJOV: (kradom natrag, plaši ga) Puf!
POTKOLJESIN (krikne i spusti zrcalo): Jesi li sišao s uma? ... No kakve su to gluposti!
Tako si me uplašio, da se jedva držim na nogama.
KOČKARJOV: No, ništa zato, šalio sam se.
POTKOLJESIN: Kakve su to šale! Još ne mogu da doñem k sebi, kako si me uplašio. I
zrcalo sam eno razbio, a nisam ja to zabadava dobio: kupljeno je u engleskom magazinu.
(Kupi komadićke zrcala.)
KOČKARJOV: No, pa dobro, dobro. Donijet ću ti drugo.
POTKOLJESIN: Da, donijet ćeš. Znam ja već ta druga zrcala: za punih deset godina
pokazuju te starijiim, a cijelo lice otegnuto.
KOČKARJOV: Čuj, ta ja bih se morao na te više srditi: ti od mene, svojega druga, kriješ
ženidbu, kao zmija noge. Ženiš li se?
POTKOLJESLN: Nije mi ni na kraj pameti (Sjedne na divan i slaže komadićke u okvir
zrcala.)
KOČKARJOV: Ma evo ti živi dokaz. (Pokazuje m Fjoklu) Ma to se vrlo dobro zna,
kakva je to ptica. No ništa, ništa. To nije ništa rñavo. Čin je kršćanski, štoviše neophodan
za domovinu. Molim, molim, i ja ću za te da poradim. (Fjokli) No, kazuj što je i kako je.
Plemkinja, činovnička ili trgovačka kći? Što li je i kako se zove?
FJOKLA: Agafja Tihonovna.
KOČKARJOV: Agafja Tihonovna Brandahlistova?
FJOKLA: A ne, Kuperdjagina.
KOČKARJOV: Stanuje u Šestilavočnoj? Što ne?
FJOKLA: A ne, ne, malo bliže na Piješčinu u Sapunarskoj ulici.
KOČKARJOV: No, da u Sapunarskoj ulici, odmah za dućanom, drvena kuća.
FJOKLA: Ma ne za dućanom, već za pivanom.
KOČKARJOV: Kako za pivanom, ma to ne znam.
FJOKLA: A ma kako zakreneš u ulicu, bit će ti na desno pekara, a kad prodeš pekaru,
svrni na lijevo, i odmah će ti zapeti za oko, to jest, za oko će ti zapeti drvena kuća, gdje
živi švalja, što je prije živila sa senatskim oberseklehitarom. Al ti ne idi švalji, već ti je
odmah za njom druga kuća, zidana, a to je baš njena kuca, gdje ona živi, to jest Agafja
Tihonovna, nevjesta.
KOČKARJOV: Dobro, dobro, sad znam sve... a sad hajde, nemaj brige.
FJOKLA: Kako? Kako? Zar ćeš ti, da svadbu svedeš?
KOČKARJOV: Dakako, ja, a ti se više ne miješaj.
FJOKLA: Ah! Bestidniče! Ma to nije muški posao. Manite se vi toga, baćuška!
KOČKARJOV: Hajde, odlazi! Ti se u to ništa ne razumiješ; ne miješaj mi se, kupi se
odavle.
(Odgura je.)
FJOKLA: Samo kruh otimate ljudima, vi bezbožniče! U takvu se tricu umiješao! Da sam
to znala, ništa mu ne bih kazala. (Ode ljuta.)

11. Prizor
POTKOLJESIN, KOČKARJOV

KOČKARJOV: No brate, to se ne da odgañati, hajdmo.

POTKOLJESIN: Pa ja još neću ništa. Ja sam samo tako pomislio. (Ostavlja zroalo i
ispruži se na divan.)
KOČKARJOV: Gluposti! Gluposti! Samo se ti ne plaši, ja ću tebe tako oženiti, da nećeš
ni sam znati kako. Mi sad odmah idemo nevjesti, pa ćeš vidjeti, kako to sve ide brzo.
POTKOLJESIN: Dobro, dobro! Da odmah idemo?
KOČKARJOV: Pa o čemu se, molim te, radi? No, prosudi sam: no, vidiš, kako ti je što si
neoženjen. Pogledaj svoju sobu: no, što imaš u njoj? Eno, tamo ti je prljava čizma, tamo
opet lavor za umivanje, ovdje na stolu opet hrpetina duhana, a eto, i ti sam tu ležiš, kao
trupina, ležiš na strani, pih.
POTKOLJESIN: To je istina. Reda u mene, znam i sam, nema nikakva.
KOČKARJOV: No, a kad budeš imao ženu, nećeš, vjere mi, ni samoga sebe poznati. Tu
će biti divan, malo psetance, kakav češljugar u krletki, ručni rad, i pomisli, ti sjediš na
divanu, i odjednom, sjedne uza te ženica, divna, divna, pa te ručicom...
POTKOLJESIN: Vraže! Baš istina, kad pomisliš, kakvih sve zbilja ručica ima, kao
mlijeko, kao mlijeko, brate.
KOČKARJOV: Ta šta govoriš! Kao da nemaju ništa drugo, nego samo ruke. Ma imaju
brate... No, pa što da i govorimo, imaju brate, vrag zna, što sve nemaju.
POTKOLJESIN (ustane i strpljivo hvata Kočkarjova za ruku): A dati istinu kažem, ja ti
uživam, kad kraj mene sjedi kakva krasotica.
KOČKARJOV: Eto vidiš, i sam si zagrizao. Sad samo treba, da se ženiš. Ti se ni za što
ne brini. Svadbeni ručak i ostalo, sve ću već ja... Šampanjca manje od tuceta nikako,
brate, ne ide, a i madere svakako po tuceta butelja. Nevjesta zacijelo ima jato tetica i
kumica, te ne znaju za šalu. A, do vraga, nije li tako? A? A što se tiče ručka, ja ti brate
imam pod rukom vještaka kuhara, a to će nas pseto, tako nahraniti, da se naprosto nećeš
moći ni dići s mjesta.
POTKOLJESIN: Ta molim te, ti se tako živo brineš, kao da je već i zbilja svadba.
KOČKARJOV: A zašto da nije? Zašto da odgañamo? Ma ti pristaješ.
POTKOLJESIN: Ja?... Ja još nisam pristao sasma. (Legne ponovno na divan.)
KOČKARJOV: Eto ti ga na. A čas prije si baš kazao, da hoćeš.
POTKOLJESIN: To ne, sviña mi se.
KOČKARJOV: No, pa onda? Na čemu je zapelo?
POTKOLJESIN: Ma nije ni u čemu zapelo, samo nekako mi je čudnovato.
KOČKARJOV: A što čudnovato?
POTKOLJESIN: Pa kako, da nije čudnovato; sve da sad sam bio neženja, a sad odjednom
oženjen?
KOČKARJOV: No, no... no, nije li te stid? Vidim ja, da se s tobom mora ozbiljho
govoriti. Govorit ću otvoreno, kao otac sa sinom. No pogledaj se, pogledaj se pozomo,
eto, na primjer tako, kako ti ineni gledaš. No, a što si ti sad, što? Naprosto panj, klada, ni
za što. No, a zašto živiš? (Vodi ga do zrcala.) No, pogledaj se u zrcalo; što tamo vidiš?
Glupu njušku, drugo ništa. A sad pomisli: oko tebe skakuću dječica, pa ne samo dvoje,
troje, nego čak šestero i sve na tebe nalik, kao kaplja kaplji. E, tu si ti sad sam dvorski
savjetnik, ekspeditor ili bog te pita kakav načelnik; a onda pomisli, oko tebe sve mali
ekspeditorčići, lopovčići, ovako, (pokazuje rukom), ovako majušni, pa jedan od njih
ñavolčića skoči ti na leña i stane rukama čupati tvoje zalisike, a ti njemu od šale kao
pseto av, av, vauvau. E ima li išta slañe i ljepše, priznaj i sam, brate?
POTKOLJESIN: Da, ali oni m veliki obješenjaci, sve će mi pokvariti, knjige poderati,
spise razbacati.
KOČKARJOV: Pa neka kvare, ali bit će svi na tebe nalik, to je glavno.
POTKOLJESIN: A to je odista smiješno, vrag ga odnio, takav nekakav mali buconja,
štene malo, pa već nalik na tebe.
KOČKARJOV: Kako da nije, dakako da je smiješno. Divno brate. No, dakle hajdmo.
POTKOLJESIN: Pa hajdemo.
KOČKARJOV: Ej Stjepane! (Ulazi Stjepan.) Daj brže, da ti se gospodar obuče.
POTKOLJESIN (oblačeći se pred zrcalom): Ja ipak mislim, da bi trebalo u bijelom
prsluku...
KOČKARJOV: Malenkost, svejedno!
POTKOLJESIN (natičući ogrlicu): Prokleta pralja, tako je zlo uštirkala ogrlicu, nikako ne
stoji. Ti joj reci, Stjepane, ako mi ona bena i nadalje tako gladi rublje, onda ću drugu
najmiti. Ona zacijelo s ljubavnicima provodi vrijeme, a ne pegla.
KOČKARJOV: Ma da, brate, brže. Ala si šeprtlja.
POTKOLJESIN: Odmah, odmah. (Obuče frak i sjedne. Velika pauza.) Čuj me, Ivo
Fomiću. Znaš li šta? Hajde ti sam.
KOČKARJOV: Šta sad opet: zar si poludio? Ja da idem sam? Pa tko se ženi, ja ili ti?
POTKOLJESIN: Boga mi, ne da mi se nešto, bolje sutra i prekosutra. (Legne na divan.)
KOČKARJOV: Ma imaš li ti mrvičak mozga? Zar nisi klipan? Zar nisi glupan? Opremio
se potpuno i sad neće. E pravo kaži, zar nisi svinja? Zar nisi podlac, poslije svega onoga?
POTKOLJESIN: No, pa šta se dereš na mene? Zašto? Šta sam ti učinio?
KOČKARJOV: Budala, prava. budala, to će ti svatko reći. Glup si, brate, kao noć, glup,
ma da si i ekspeditor. Pa za koga se ja brinem? Za tebe. Ma eto će ti iz usta izmamiti
zalogaj. Leži tu, prokleta trupino! No, kaži mi, molim te, na što si nalik? Uh, uh, nulo
jedna, krpetina, puhalo, uh, rekao bih jednu riječ, al je neučtiva. Babetino! Gori od babe!
POTKOLJESIN: Ti si mi uistinu lljep! (Poluglasno.) Jesi li ti pri sebi? Tu stoji sluga, a
on pred njim psuje, pa još takvim izrazima.
KOČKARJOV: Ma kako te ne bi grdio, kaži, molim ite? Tko te ne bi grdio? Kao pošten
čovjek odlučio se ženiti, slušao svoju zdravu pamet, i najednom kao da se najeo ludih
gljiva, pa ni s mjesta, drvena trupino. (Vuče ga za noge.)
POTKOLJESIN: No, dosta je, idem, šta si se uzvikao?
KOČKARJOV: Ideš. Pa da što, a šta drugo da i radiš nego da ideš. (Stjepanu): Daj mu
šešir i ogrtač.
POTKOLJESIN (na vratima): Ala je to čudan svat! Izgrdi te ni kriva ni dužna. Idem,
idem.
(Stjepan donese ogrtač i ode.)
KOČKARJOV: No, sad te neću više grditi (Oba odu.)
ZAVJESA

ČIN DRUGI

(Soba u kući Agafje Tihonovne. Agafja Tihonovna baca karte, a do nje za stolom sjedi i
promatra igru Arina Panteljejmonovna.)

AGAFJA: Opet, tetice, put! Zanima se nekakav karo kralj, suze, ljubavno pismo, s lijeve
strane tref, silno se zanima, ali je na putu nekakva zlotvorka.
ARINA: A tko bi bio, šta mislis, taj tref kralj?,
AGAFJA: Ne znam.
ARINA: Ali ja znam tko.
AGAFJA: A tko?
ARINA: Lijepi trgovac, što je na Buknarskoj liniji, Aleksej Dimitrijevič Starikov.
AGAFJA: O, sigurno nije on, ma o što bih se okladila, da nije on.
ARINA: Ne pričaj, Agafja Tihonovna, a kosa tako rusa. Nema drugog trefa kralja.
AGAFJA: Ali nije: ovdje znači tref kralj plemića, gdje je trgovac do trefa kralja!
ARINA: Eh, Agafja Tihonovna, ne bi ti to kazala, da je pokojni Tihon, tvoj baćuska
Panteljejmonovič živ. O koliko je puta udario šakom po stolu, pa viknuo: »Ja pljujem na
svakoga«, veli, koga je stid, da bude trgovac, ja ne dam«, veli, »kćer ni za pukovnika.
Nek im drugi dadu! A i sina«, veli, »ne dam ni u kakvu službu. »Što«, veli, »zar trgovac
ne služi caru isto tako, kao i svaki drugi činovnik?« Pa udri šakom po stolu. A ruka u
njega kao malj, užasan čovjek. Ma da ti istinu kažem, on je otpravio tvoju mater na bolji
svijet, inače bi pokojnica još koju godinicu požitvjela,
AGAFJA: No, eto vidite, pa da još i ja imam tako zločestog muža! Ma ni zašto ne bih za
trgovca.
ARINA: Ali Aleksej Dimitrijevič nije takav.
AGAFJA: Neću, neću! On ima bradu, pa kad bude jeo, sve će mu po bradi curlti Ne, ne,
neću ga.
ARINA: A ma otkud ti poštena plemića. Ta na ulici ga nećeš naći.
AGAFJA: Fjokla će ga, Ivanovna naći, ona mi je obećala, da će naći najboljega.
ARINA: Ma to je paralaža, moj bože!.

Ž. Prizor
PRIJAŠNJI, FJOKLA

FJOKLA: Ah, nemojte Arina Panteljejmonovna, bogu dušu griješiti, kad me badava
klevećete.
AGAFJA: Ah. evo Fjokle Ivanovne! (Ustane i dotrči k njoj). No, što je, govori, kaži? Jesi
li našla kojega?
FJOKLA: Jesam, jesam, golubice moja, samo daj prije odahnem, tako sam se usopila! Po
tvojoj sam želji sve pragove obila, po kancelarijama, po ministarstvima se povlačila, u
stražarnice zavirivala ... Znaš li ti, majko moja, malo što me nisu izbili, tako mi boga:
baka, što je ženila Alfiorove, skočila je tako na mene: Ti ovakva, ti onakva, samo kruh
otimlješ, drž se ti svoga kvartala, veli: »Pa šta hoćeš«, ja joj odbrusila: »Ja ću radi svoje
gospoñice sav svijet obići uzduž i poprijeko, da znaš«. Ali zato takvih sam ti ja samo
ženika našla! To jest, svijeta je i bilo i bit će, al takvih mladoženja, još nije bilo. A jedni
će već danas doći. Ja sam ti baš zato i dotrčala, da ti javim.
AGAFJA: Zar već danas? Dušo moja, Fjokla Ivanovna, ja se bojim.
FJOKLA: I ne plaši se, golubice moja, to ti je obična stvar. Doći će pogledati te i ništa
više. I ti ćeš njih pogledati, ne dopadnu li ti se, nu, pa će otići.
ARINA: No, zacijelo si krasne namamila.
AGAFJA: A koliko ih je? Mnogo?
FJOKLA: Ma, jedno šest.
AGAFJA (kričeći): Uh!
FJOKLA: No, a što si se tako, majko moja, nakokostriješila! Bolje da odabireš: ne sviña
li ti se jedan, sviñat će ti se drugi.
AGAFJA: A što su, plemići?
FJOKLA: Svi kao odabrani, pa kakva gospoda, da sve prste obližeš.
AGAFJA: No pa kakvi su, kakvi?
FJOKLA: Ma, divni, svi tako krasni, akuratni. Jedan je Baltazar Baltazarovič Ževakin,
ma divan, kod mornarice je služio, odmah će ti se svidjeti. Veli da baš hoće da mu je
nevjesta onako malo punačka, ali mršave štuke nikako ne voli. A Ivan Pavlovič, šekutor,
to ti je tako dostojanstven da mu para nema, debeo, kako je samo zaviknuo na mene: »Ne
brbljaj mi koješta da je nevjesta ovakova i onakova, već mi jednostavno reci, koliko ona
nosi pokretnine i nepokretnine«? »Toliko i toliko, gospodine«! »Lazeš, pasji rode«, pa mi
je, majko moja, prišio još i takvu riječ, da je tu ne mogu ni izustiti. Ja sam odmah znala
»E, ma to mora, da je ugledan gospodin«.
AGAFJA: No, a tko jos?
FJOKLA: A još Nikanor Ivanovič Anučkin. To vam je vrlo, vrlo delikatan gospodin, a
usne, majko moja, malina, prava malina, tako je divan. »Ja hoću, veli, da je nevjesta
lijepa, obrazovana, da umije i francuski govoriti. Ma fin čovjek, njemačka roba, a sam je
tako suptilan, i nožice su mu uzane, tanane.
AGAFJA: Ne, nekako ne marim te suptilne... ne znam, ali na njima ništa ne vidim.
FJOKLA: Pa ako hoćeš malo krupnijega, a ti uzmi Ivana Pavloviča. Boljega ne možeš
odabrati. To je gospodin, da mu nema prigovora. Pravi plemić: jedva bi na ta vrata
unišao, tako ti je divan.
AGAFJA: A koliko mu je godina?
FJOKLA: Ma to ti je cvijet mladahan. Jedno pedeset, ma nema još pedeset.
AGAFJA: A kako mu je prezime?
FJOKLA: A prezime: Ivan Pavlovič Kajgana.
AGAFJA: To mu je prezime?
FJOKLA: Da!
AGAFJA: A, bože moj, kakvo je to prezime! Čuj, Fjoklice, a kako to kad bih ja pošla za
njega, onda bih se i ja najednom zvala Agafja Tihonovna Kajgana? Kakvo je to prezime?
FJOKLA: A moja dušice, ima raznih prezimena, kad ih čuješ moraš samo pljunuti i
prekrstiti se. Pa ako ti se ne sviña njegovo prezime, a ti uzmi Baltazara Baltazaroviča
Ževakina, to je divan ženik.
AGAFJA: A kakvu ima kosu?
FJOKLA: Divnu kosu.
AGAFJA: A nos?
FJOKLA: E... i nos mu je dobar, sve je na svom mjestu, i uopće je divan. Samo se ne
ljuti: u stanu svome ima samo jednu lulu, nista više, nikakva pokućstva.
AGAFJA: A tko još?
FJOKLA: Akinf Stefanovič Panteljejev, činovnik, titularni savjetnik, malo muca, ali zato
vrlo pametan.
ARINA: Ali šta ti sve: činovnik, pa činovnik, a pije li on rado, eto, to ti, molim te, kaži.
FJOKLA: A pije, ne mogu reći, da ne pije. Pa šta ćete, al je titularni savjetnik, pa mora da
pije, ali je zato tih kao miš.
AGAFJA: A ne, ja neću, da mi je muž pijanica.
FJOKLA: Tvoja volja. Nećeš li ovoga, uzmi drugoga. Uostalom, a što je to zlo, ako
katkad malkogucne? Ma nije cijele sedmice pijan, ima dana, kad je i trijezan.
AGAFJA: No, a tko još?
FJOELA: A još, jedan, a taj vam je takav... Bog s njim! Ovi će biti bolji.
AGAFJA: No, a tko je taj?
FJOKLA: Ma ne vrijedi ni da se govori o njemu. Ta to vam je neki dvorski savjetnik,
nosi čak i orden u zapučku, ali nikako da ga izmamiš iz kuće.
AGAFJAi No, a tko još? Tek ih je svega pet, a ti si kazala šest!
FJOKLA: Pa šta ti je to još malo? Gle ti nje, kako se najednom raskuražila, a prije se tako
uplašila.
ARINA: A šta ima ona od njih, od tih tvojih plemića? Pa da ih je i šest, a boga mi, jedan
trgovac više vrijedi od svih šest.
FJOKLA: A nemojte, Arina Panteljejmovna, plemić će biti poštovaniji.
ARINA: Ma šta si ti progutala u tom poštovanju? Gledaj ti Aleksija Dmitrijeviča, pa u
samur-kapi i u saonicama, kad se prosanjka...
FJOKLA: A plemić s epoletama kad mu dode u susret, pa kaže: »Šta je trgovčiću, s puta
hajde«, ili »pokaži mi trgovče najbolji baršun.« A trgovac: »Izvolite baćuška«, »ma
skidaj der prostače kapu«, eto, što će reći plemić.
ARINA: A trgovac može, da i ne da sukna, pa da vidim plemića, golišava, neće imati u
čemu da hoda.
FJOKLA: A plemić će izlupati trgovca.
ARINA: A trgovac će će potužiti policiji.
FJOKLA: A plemić će otići senatoru.
ARINA: A trgovac gubernatoru.
FJOKLA: A plemić...
ARINA: Lažeš, lažeš plemić! Gubernator je više od senatora. Uzvikala se s plemićem, a
plemić bome katkad stište kapu. (Na vratima se čuje zvonce.) Netko zvoni.
FJOKLA: Ah, to su oni.
ARINA: Tko to oni?
FJOKLA: Ma oni, neki od prosaca.
AGAFJA (vikne): Uh!
ARINA: Bože sveti, pomiluj nas griješnice. U sobi je užasan nered, (hvata sve štogod je
na stolu) a stolnjak je užasno prljav. Dunjaška, Dunjaška! (Dunjaška se javi) Brže isti
stolnjak. (Trgne ubrus i vrpolji se po sobi.)
AGAFJA: Tetice, ma kao da sam u košulji.
ARINA: Ah, majko moja, idi brzo obuci se. (Dunjaška ode)
FJOKLA (utrkavši unutra): A što ne idete? Agafja Tihonovna, zaboga, brzo! (Čuje se
zvono.) Ah, a on ne može da dočeka. (Pojavi se Dunjaška.)
ARINA: Dunjaška, uvedi ga i zamoli da pričeka. (Dunjaška otrči u predsoblje i otvara
vrata.) (Čuju se glasovi) »Je li kod kuće?« »Jest, izvolite pričekati«. (Sve tri radoznalo
proviruju kroz ključanicu.)
AGAFJA (uskliknuvši): Ah, ala je debeo.
FJOKLA: Eto ga, ide! (Sve pobjegoše bezobzirno.)

3. Pirizor
(IVAN PAVLOVIČ KAJGANA I DUNJAŠKA)

DUNJAŠKA: Pričekajte ovdje; oni će odmah doći. (Ode.)

KAJGANA: Dakle da počekam, (sjedne), pa počekat ću, ali samo da se ne zadržim.
Udaljio sam se samo na čas iz departementa. Najednom će puhnuti generalu u glavu: »A
gdje je eksekutor?« Otišao da pogleda nevjestu... Da mu ja ne bih dao nevjestu!«
(Ustane.) Hajde da vidimo još jedamput popis (čita): zidana kuća, dvokatnica (diže oči
gore i pogledava sobu) Jest. (Dalje čita): »Krila dva, podzidano i drveno krilo«, no
drveno je dosta traljavo, »Kočije dvoprežne, krasne saonice s malim i velikim ćilimom«.
Možda takve što ñubre voze. Al baba uvjerava, da je prve sorte; pa dobro, neka bude prva
sorta. »Dva tuceta srebrnih žlica«. Dakako u kući trebaju srebrne žlice. »Dvije lisičje
bunde«, hm, četiri velike perine i dvije male.) (Značajno stisne usne) Šest pari svilenih i
šest pari cicanih haljina, dvije noćne košulje, dvi«... No, to nije ništa. »Rublje... ubrusi«.,
To nek joj bude po volji. Uostalom to sve treba prije pregledati. Sad obećavaju, dakako i
kuću i kočije, a kad se oženiš, nañeš samo jastuke i perine. (Čuje se zvonce)
DUNJAŠKA (bježi hitro preko sobe, da otvori vrata; čuju se glasovi iz vana): Je li tko
kod kuće? » Jeste«.

4. Prizor
(PRIJAŠNJI— ANIČKIN)

DUNJAŠKA: Počešajte ovdje, oni će odmah doći (Ode.)

KAJGANA: Moj naklon,
ANUČKIN: Nemam li čast govoriti s, taticom prekrasne domaćice?
KAJGANA:Nemate, nipošto, ne s taticom. Ja štaviše još ni nemam djece.
ANUČKIN: Ah,oprostite, oprostite.
KAJGANA: (Za se) Fizionomija mi je toga čovjeka nekako sumnjiva: Da nije po to isto
došao, pošto i ja. (Glasno.) Vi zacijelo nešto trebate domaćicu.
ANUČKIN: A ne, ne, ne trebam je ni zašto, nego sam se tako samo navratio sa šetnje.
KAJGANA (za se) Laže, laže! Sa šetnje! Ženio bi se ništarija. (čuje se zvono. Potrči
Dunjaška i otvara vrata Ževakinu.)

5. Prizor
(PRIJAŠNJI – ŽEVAKIN)

ŽEVAKIN (Dunjaški): Molim te, dušo da me malko očistiš. Na ulici je, znai, dosta
prašine palo na me. Eno, skini to perce. (Okreće se.) Tako. Hvala ti, dušice. De, još
pogledaj onde kao da ulazi pauk. A ostrag na repovima nema ništa? Hvala, seko. Evo tu,
kao da je još nešto. (Gladi rukom rukav fraka i pogleda Anučkina i Kajganu) Pa to je
englesko sukno, pa kako je još divno. Sedamsto devedeset i pete kad je naša eskadra bila
u Siciliji, kupio sam ga još kao kadet i od njega sašio mundir. Osamsto prve za Pavla
Petrovića postao sam poručnik. Sukno je bilo novo novcato. Osamsto četrnaeste putovao
sam u ekspediciji oko svijeta, a tad se samo na šavima malo otrcao. Osamsto petnaeste
dao sam ostavku, onda sam ga preokrenuo, a sad već deset godina nosim i još je gotovo
novo. Hvala, dušice, ljepoto moja... (Maše joj rukom i stupajuć k zrealu malo našušuruje
košu.)
ANUČKIN: A, je li, dopustite, Sicillja, kako ste iz voljeli reći, Sicilija ... je li to lijepa
zemlja? Sicilija? ...
ŽEVAKIN: A prekrasna! Ondje smo 34 dana proveli. Panorama, pokorno javljam,
božanatvena. Ogromne gore, pa onda drvca, nekako granato isvagdje Talijančice,—
divne ružice, ma poljubio bi ih.
ANUČKIN: I dobro obrazovane?
ZEVAKIN: Izvrsno. Tako obrazovane, kao što su kod nas samo grofice. Pa kad si pošao
ulicom, no, ruski lajtnant, naravno, ovdje zlatni epoleti (pokazuje na ramena), a krasotice
divne garavuše, znate, imaju vam na svakoj kući balkončiće. Krovove, evo kao ovaj pod
posve ravne; pa ja ovako pogledaj, a na balkonu sjedi takav pupoljak. No, naravno, da ne
misli, da sam prostak, ja ovako (klanja se i rukom pozdravlja)... ona samo tako (mahne
rukom) Odjevena je divno; ovdje nekakova pantličica, haljetak ženski, različni nakiti, no,
riječju, vrlo ukusan zalogajčić.
ANUČKIN: A kako, da vas još nešto upitam, kako govore u Siciliji?
ŽEVAKIN: Naravno, asvi francuski.
ANUČKIN: I baš sve gospoñice govore francuski?
ŽEVAKIN: Dakako, sve. Dapače, vi tome nećete ni povjerovaii što ću vam sad reći: mi
smo ondje 34 dana proveli, pa kroz cijelo vrijeme nismo čuli od njih jedne ruske.
ANUČKIN: Ni jedne?
ŽEVAKIN: Ni jedne. No neću nista da kažem o plemićima i ostalim sinjorima, to jest
različitim njihovim oficirima, al uzmite vi baš tamošnjega prostog mužika, koji prenosi
na svojoj šiji svašta, pa ded kažite mu: »Daj mi kruha, brate«, neće vas razumjeti, boga
mi, neće; ali kaži mu francuski: »Dateči del pane« ili portate vino«, razumjet će, otrčat će
i dobro donijeti.
KAJGANA: A mora da je ipak zaaimljiva ta, kako vidim, ta zemlja Sicilija. Vi ste kazali
mužik, da mužik? Šta je on? Šta je baš tako, kao i ruski mužik: širok u plećima, pa ore
zemiju, ili ne ore?
ŽEVAKIN: Ne mogu vam reći, nisam opazio, oru li ili ne oru; ali što se tiče šmrkanja
duhana, pokorno javljam, da svi ne samo šmrka nego i žvaću duhan. Prevoz takoñer vrlo
jetftin. Ondje vam je gotovo sama voda i svugdje gondole... Naravno, da vam sjedi takva
Talijanka pupoljče, odjevena: bluzice, maramice, a s nama su biti i engleski časnici, no
ljudi, kao i naši: mornari... i s početka nam je bilo bas vrlo čudno, ne razumiješ jedan
grugoga; no onda, kad smo se bolje upoznali, onda smo se već lako razumjeli. Kad si
tako pokazao na butilju ili čašu, onda si odmah znao, da to znači piti; ako si tako metnuo
prst na usta, pa samo usnicama, znao si, da znači: lulu pušiti. Uopće, pokorno vam
javljam, jezik je prilično lak, naši su matrozi već nekako u tri dana posve razumjeli jedan
drugoga.
KAJGANA: A, preinteresantan je, kako vidim, život u toj Siciliju. Meni je vrio milo kad
se sastanem s čovjekom, koji je vidio svijeta. A dopustite mi da vas upitam: s kim imam
čast govoriti?
ŽEVAKIN: Ževakin, bivši poručnik. A dozvolite, da vas i ja sa svojestrane upitam, s kim
imam čast razgovarati?
KAJGANA: Eksekutor, Ivan Pavlovič Kajgana.
ŽEVAKIN: (ne razumjevši ga) Da, ja sam takoñer jeo. Odavle, dokuće moje, znam, da je
prilično daleko, a vrijeme je hladno, pojeo sam malu haringu i žemičku.
KAJGANA: No, čini se, vi ste me krivo razlimjeli: to je moje prezime Kajgana.
ŽEVAKIN (klanjajući se): Ah, oprostite! Ja sam nagluh. Ja sam istina, mislio da ste
izvoljeli reći, da ste jeli kajgane.
KAJGANA: Ma šta ću! Ja sam već htio moliti generala, ne bi li mi dozvolio da se zovem
Kajganin; kažu, bit će slično sa pasji sin.
ŽEVAKIN: Al ima ipak takvih imena. U nas je cijela treća eskadra, svi časnlci i matrozi,
svi su imali vrlo čudnovata imena: jedan se zvao Šuplov. Svi smo se rugali. (čuje se u
predsoblju zvono. FJOKLA bježi preko sobe da otvori.)
KAJGANA: A zdravo matuška!
ŽEVAKIN: Zdravo! Kako je dušo moja?
ANUČKIN: Zdravo, matuška, Fjokla Ivanovna,
FJOKLA (bježi hitro): Hvala, gospodo moja, zdrava sam, zdrava. (Otvara vrata; u
predsoblju se čuju glasovi): »Jeli kod kuće? Jeste«. (Onda nekoliko gotovo nečujnih
riječi, na koje Fjokla odgovara ljutito) Gle, ti njega!

6. Prizor
PRIJAŠNJI, KOČKARJOV, POTKOLJESIN, FJOKLA

KOČKARJOV (Potkoljesinu): Ti upamti, samo kuraž i drugo ništa. (Za se) Tu ti, koliko
je tu gomila naroda! Šta to znači? Nisu li ženici? (Gura Fjoklu i govori joj tiho) S kojih
sve strana obmami tolko vranih gavrana, a?
FJOKLA (poluglasno): Tu ti nema gavrana, već sami čestiti ljudi.
KOČKARJOV (Fjokli): Gosti nepobrojeni, a kaftani otrcani.
FJOKLA: Rugala se sova sjenici; a nemaš ni ti čim da se pohvališ. Ko paun se šepuri, a iz
džepa sirotinja viri.
KOČKARJOV: U tvojih svega dosta ko u žabe dlaka. (Glasno) Ma šta radi sad? Ta vrata
vode sigurno u njezino spavaonicu? (Ode vratima.)
FJOKLA: Bestidnice! Rekli su ti, da se još oblači.
KOČKARJOV: Velike li nesreće!, Pa što je? Ma samo ću da vidim, a više ništa. (Gleda
kroz ključanicu)
ŽEVAKIN: A dozvolite, da se i ja malo naslañujem.
KAJGANA: Meni dozvolite samo, jedared.
KOČKARJOV (opet gledajući): Ma ništa se ne vidi, gospodo! I ne može se raspoznavati
što se bijeli, ženska ili jastuk.
(svi se ipak okupili na vrata i hoće da gledaju.)
KOČKARJOV: Pst... netko ide. (Svi odskoče od vrata.)
7. Prizor
PRIJAŠNJI, ARINA, AGAFJA

(Svi se klanjaju. Velika pauza.)

ARINA: A, molim lijepo, zašto ste nas izvoljeli posjetiti?
KAJGANA: A iz novina sam saznao, da primate narudžbe i dostavljate u kuću drva; a
pošto sam ja u službi kao carski eksekutor, to sam došao da saznam kakva su i koliko ih
je i kad bi ih mogli dostaviti.
ARINA: Iako ne primamo nikakve narudžbine, molo nam je da ste došli, vaše prezime?
KAJBANA: Koleški asesor, Ivan Pavlovič Kajgana.
ARINA: Izvolite sjesti. (Okrene se Ževakinu i gleda da.) A dozvolite da pitam...
ŽEVAKIN: I ja takoñer u novinama vidim nekakav oglas. Pa hajde, pomislim u sebi, da
ja poñem. Vrijeme je pak lijepo. Na putu svugdje niče travica...
ARINA: A molim, prezime?
ŽEVAKIN: A, bivši poručnik mornarice, Baltazar Baltazarovič, Ževakin drugi. U nas je
bio još jedan Ževakin, ali taj je još prije mene dao ostavku. Bio je ranjen, matuška, pod
koljenom i tane je tako čudno prošlo, da se koljena nije ni dotaknulo, nego je kroz žile
prosviralo, kao iglom sašilo, tako, da kad si na primjer stajao s njim, sve ti se činilo, da te
hoće koljenom udariti.
ARINA: A molim, izvolite sjesti. (Okrenu se k Anučkinu) A dozvolite da pitam, kojim
poslom?
ANUCKIN: Kao susjed. Stanujem prilično blizu.
ARINA: Ne stanujete U možda u kući trgovkinje Tulubove, koja stanuje preko puta od
nas?
ANUČKIN: O ne, ja za sad, još stanujem na Pijescima, ali hoću ipak s vremenom da
doñem amo u susjedstvo.
ARINA: A molim, izvolite sjesti. (Okrenu se Kočkarjovu) A dozvolite da vas...
KOČKARJOV: Pa šta me ne poznajete? (Okreće se Agafji): A vi milostiva?
AGAFJA: Kako mi se čini, nikad vas nisam vidjela.
KOČKARJOV: Ipak, sjetite se, vi ste me sigurno.
AGAFJA: Vjerujte ne znam. Da nisam možda kod Birjuškinih?
KOČKARJOV: Baš kod Birjuškinih, (smije se)
AGAFJA: Ah! Vi ne znate, ma s njom se dogodila prava nesreća.
KOČKARJOV: Znam, udala se.
ARINA: A molim prezime?
KOČKARJOV: Moje prezime, Ilja Fomič Kočkarjov, ta mi smo roñaci? Moja žena
neprestano govori o tom... dozvolite, dozvolite, (Hvata za ruku Potkoljesina i vodi ga
pred njih): Moj prijatelj, Potkoljesin Ivan Kuzmič, dvorski savjetnik, ekspeditor, sve
poslove obavlja sam. Prekrasan red uveo u svome uredu.
ARINA: A molim, prezime?
KOČKARJOV: Potkoljesin, Ivan Kuzmič, Potkoljesin. Direktor je tako samo radi čina
postavljen, ali sve poslove obavlja on, Ivan Kuzmič Potkoljesin.
ARINA: Tako molim, izvolite sjesti. (Čuje se zvono. Dunjaška protrči i otvara vrata
Starikovu.)

8. Prizor
PRIJAŠNJI I STARIKOV

STARIKOV (klanjajući se živo i brzo po trgovački i malo se uhvativši za bokove):

Zdravo, matuška, Arino Panteljejmonovna! Momci na sajmištu kazivali, da prodajete
vunu, matuška!
AGAFJA (odvraća s prezirom poluglasno, ali tako da on čuje): Ovo nije nikakav dućan.
STARIKOV: Oho! Možda smo nezgodno došli? lii ste i bez nas svarili posao?
ARINA: Molim, molim, Alekseju Dimitrijeviču, ne prodajemo vune, ali dobro ste nam
došli. Molim lijepo, izvolite sjeti. (Svi posjedaše. Duga pauza, ne znaju o čemu bi
govorili.)
KAJGANA: Čudno je vrijeme danas. U jutro je bilo, kao da će zacijelo kiša, a sada kao
da je već prošlo.
AGAFJA: Da, baš je čudno to vrijeme. Katkad vedro, a katkad opet sasma oblačno. To je
vrlo, neugodno.
ŽEVAKIN: Eto vidite, matuška, mi smo bili u Siciiiji s eskadrom u jesenje doba, ako
usporedite bit će onda kao naš februar. Izideš li iz kuće, sunce, a na jednom baš kao da će
kiša.
KAJGANA: Najneugodnije je, kad si za takvog vremena sam. Oženjenome je sasma
drugačije, nije dosadno, ako li je pak sam, onda vam je to prosto ...
ŽEVAKIN: O, smrt, prava smrt.
ANUČKIN: Da, može se reći...
KOČKARJOV: šta? Naprosto muka! Ne mili ti se na život. Ne dao mi bog to da doživim
KAJGANA: A kako, milostiva gospoñice, kad bi došlo, da vi sebi odaberetć predmet.
(Pauza.) Dozvolite, da upoznamo vaš ukus. Oprostite, što ja tako baš vilama u oči. Koga
biste, vi najviše voljeli za muža?
ŽEVAKIN: Biste ii voljeli, milostiva, imati mužem čovjeka, koji poznaje morske dubine
i bure?
KOČKARJOV: Ne, ne, bolji je muž po mom mišljenju onaj čovjek, koji sam upravlja
gotovo cijelim departamentom.
ANUČKIN: A zašto predrasude? Zašto da vi hoćete prezreti čovjeka, koji, ako je i služio
kod pješadije, al ipak umije cijeniti vladanje višeg društva.
KAJGANA: Milostiva gospoñice, odlučite vi!
SVI: Odlučite!
(AGAFJA šuti)
FJOKLA: Odgovori, za boga, kaži mi što.
KAJGANA: Dakle, milostiva gospoñice.
KOČKARJOV: Dakle, vaše mišljenje, Agafja Tihonovna.
FJOKLA (tiho njoj): Kaži, ma kaži: »Blagodarim«, kaži, »meni se mili«. Ma to nije
lijepo, tako sjediti.
AGAFJA (tiho Fjokli): Mene je stid, zaista stid, ja idem, odista idem. Tetice, ostanite vi
mjesto mene.
FJOKLA: Ah, ne sramoti nas, ne idi; sasma ćeš se osramotiti. Oni će bog zna što
pomisliti.
AGAFJA (tiho): Ne, zaista idem, idem! (Pobjegne. Fjokla i Arina za njom.)
9. P r i z o r
PRIJAŠNJI (bez žena)

KAJGANA: Eto ti na, i odoše sve! Što to znači?

KOČKARJOV: Nešto se zacijelo dogodilo!
ŽEVAKIN: na toaleti, da valjda popravi nešto.... da zakopča, da zaveže. (Ulazi Fjokla.)
SVI (k njoj u susret, pitajući): Što je? Što je?
KOČKARJOV: Nešto se dogodilo?
FJOKLA: A što bi se dogodilo? Duše mi, nije se ništa dogodilo.
KOČKARJOV: Pa zašto je otišla?
FJOKLA: Ma postidjeli ste je, zato je i otišla, sasma ste je zbunili, pa nije mogla dulje da
ostane. Moli, da joj oprostite, pa da bi doveče izvoljeli na čašu čaja. (Ode.)
KAJGANA (za se) O, ta prokleta čaša čaja! Eto, zašto ne volim prisidbe, nikad kraja:
danas nije moguće, pa izvolite sutra, onda još i prekosutra na čašicu čaja, a onda tek treba
promisliti. Do vraga, ja sam služben čovjek, ja nemam kad.
KOCKARJOV (Potkoljesinu): A ma domaćica nije ružna, a?
POTKOLJESIN: Da, nije ružna.
ŽEVAKIN: Pa domaćica je lijepa.
KOČKARJOV (za se): Do vraga! Ta se budala zaljubila., Još će nam račune mrsiti.
(Glasno): Baš ni malo, ni malo nije lijepa.
KAJGANA: Nos ima velik.
ŽEVAKIN: A ne, nosa nisam ni opazio. Ona je divna ružica.
ANUČKIN: Ja dapače mislim, teško da poznaje i vladanje višeg društva. Pa zna li ona
francuski?
ŽEVAKIN: Pa zašto niste, smijem li pitati, pokušali govoriti s njom francuski. Može biti,
da zna.
ANUČKIN: Vi mislite, da ja govorim francuski? (Nasmije se Starikov, koji sjedi po
strani i promatra.) O ne, ja nisam imao sreće, da se tako uzgojim. Moj otac bio je škrt;
nije ni mislio, da me dade naučiti francuski. Ja sam onda bio dijete, pa me se moglo lako
naučiti, trebalo me samo prošibati, i ja bih znao, ja bih zacijelo znao.
ŽEVAKIN: No, pa sada, kad vi ne znate, koja vam korist, ako ona zna...
ANUČKIN: A ne, ne, žena je sasma nešto drugo: treba da svakako zna, jer ako ne zna,
onda je u nje i ovo i ono (pokazuje gestama): sve je onda drukčije. (Starikov ustane i
superiorno sa strane promatra.)
KAJGANA (za se): No, za to nek se brine, tko hoće, a ja idem da vidim sa dvorišta kuću i
krila: dali je sve onako, kako treba da je, e, onda ćemo na veče da se domognemo... ti mi
ženici nisu opasni, nešto su odviše tanahni. Takvih nevjeste ne vole. (Ode.)
ŽEVAKIN (Anučkinu): Hajdmo da zapušimo. A ne bismo li pošli? A gdje vi, dopustite,
da vas upitam, stanujete?
ANUČKIN: A na Pijescima.
ŽEVAKIN: Da, dosta daleko: ja na ostrvu na osamnaestoj liniji; no, uostalom, ja ću vas
ipak sprovesti. (Klanjaju se i odu.)
STARIKOV: No tu nešto strašno podigoše nos! A, sjetićete se vi već, Agafja Tihonovna,
i nas! S poštovanjem gospodo. (Odlazi.)

10. P r i z o r
POTKOLJESIN I KOČKARJOV

POTKOLJESIN: A šta čekamo mi?

KOČKARJOV: No što, zar domaćica nije mila?
POTKOLJESIN: Ta idi molim te, meni se zaista ne sviña.
KOČKARJOV: Eto na! šta je to? Ma sam si priznao, da je lijepa?
POTKOLJESIN: Ma sad mi je nekako drukčija. I nos joj dugačak i francuski ne zna.
KOČKARJOV: Koješta. Na što tebi francuski?
POTKOLJESIN: Al ipak nevjesta treba da zna francuski.
KOČKARJOV: A zašto?
POTKOLJESIN: Pa zato jer .. .ja ne znam ni sam zašto, ali sve je u nje odmah nekako
drukčije.
KOČKARJOV: Eto vidiš, neka je budala to sad kazala, a on već ulovio. Ona je krasotica,
prava krasotica. Takve ti djeve nećeš nigdje naći.
POTKOLJESIN: Ta meni se isprva i samom sviñala, ali poslije, kad su počeli govoriti:
dugi nos, ne zna francuski, ja pogledao, pa vidio i sam, zbilja ima dugi nos.
KOČKARJOV: Eh, ti ludo! Nisi se jadu dosjetio. Oni baš hotimice tako govore, da te
odbiju od nje. Pa ni ja je nisam hvalio pred njima, ma tako se to radi. To ti je, baćuška,
divna djeva! Pogledaj joj samo oči: ima vrag ti znao kakve su to oči: govore, pale. A nos?
Ja ne znam, kakav je to nosić. Bjelina, alabaster. Ma ni svaki alabaster nije takav.
Pogledaj samo dobro.
POTKOLJESIN (smješkajući se): Ma sad opet vidim i čini mi se, kao da je lijepa.
KOČKARJOV: A dakako, da je lijepa. čuj me, sad pošto su svi otišli, hajdmo k njoj,
kažimo joj i upriličimo sve.
POTKOLJESIN: A, to ja neću.
KOČKARJOV: A zašto?
POTKOLJESIN: Ma kako bih se nametao; nek ona sama odabere.
KOČKARJOV: A šta tebe briga za njih? Bojiš li se suparništva, a? Hoćeš, ja ću ih sve u
jedan čas otpraviti.
POTKOLJESIN: Ta kako bi ih otpravio?
KOČKARJOV: To je moja briga. Daj mi samo riječ, da se onda više nećeš nećkati.
POTKOLJESIN: A zašto ne bih dao? Izvoli, neću se opirati: ženit ću se.
KOČKARJOV: Ruku!
POTKOLJESIN: Evo. (Dade mu ruku.)
KOČKARJOV: To mi je samo i trebalo. (Obojica odu.)

ZAVJESA

ČlN TREČI

(Soba u kući Agafje Tihonovne)

1. Prizor
AGAFJA onda KOČKARJOV

AGAFJA (sama): Zaista, to je tako strašan izbor. Još da je samo jedan, dva, ali četiri, pa
sad biraj. Nikanor Ivanovič nije ružan, ako je i mršav; ni Ivan Kuzmič nije ružan. A da
istinu kažem, nije ni Ivan Pavlovič, ako je i debeo; ali je zato vrlo ugledna ljudina.
Molim, kako ću da biram? Baltazar Baltazarevič to je muž s odlikama. Oh kako je to
teško odlučiti se, ne da se naprosto ni reći. Kad bi usne Nikanora Ivanoviča metnuli uz
nos Ivana Kuzmiča, pa dodali malo okretnosti kakva je u Baltazara Baltazareviča, pa još
malo debljine Ivana Pavloviča, e, onda bih se odmah odlučila. A ovako, razbijaj glavu,
ma već hoće da mi pukne. Ja mislim najbolje bi bilo, da vučem na sreću. Da se predam
sasma volji božjoj, pa koga izvučem, taj nek je muž. Napisat ću ih sve na papiriće,
zavrnut ću ih, pa nek bude, što bude. (Pristupi k stoliću, vadi odande škare i papir,
narezuje ceduljice i napisavši imena, uvrće ih, daje govoreći): Oh, šta je nesretan položaj
djevojke, pa još zaljubljene. Od muškaraca to ne zna ni jedan, pa i neće da zna. Eto, svi
su već gotovi. Sad treba samo da ih bacim u torbicu, da zažmurim i da bude, što bude.
(Meće cedulje u torbicu i miješa ih rukom) Strah me, ah, kad bi dao bog da izvučem
Nikanora Ivanoviča! Ne, ne, zašto baš njega? Bolje Ivana Kuzmiča. A zašto Ivana
Kuzmiča? Što su gori oni drugi? Ne, ne, neću... koga izvučem, taj nek bude. (Miješa
rukom u torbaku i vadi mjesto jedne sve): Uh! Sve! Sve sam izvukla! A, kako mi srce
bije! Ne, jednoga. jednoga! Svakako jednoga. (Meće ceduljice u torbu i miješa. U to
uniñe tiho Kočkarjov i stane ostrag.): Ah, da izvučem Baltazara ... što govorim! Htjela
sam reći Nikanora Ivanoviča. Ne, neću, neću! Koga mi sudbina dosudi.
KOČKARJOV: Pa uzmite Ivana Kuzmiča, on je najbolji.
AGAFJA: Ah! (Krikne i pokrije lice obim rukama, bojeć će pogledati natrag.)
KOČKARJOV: Pa šta ste se uplašili? Ne plašite se, ja sam to. Zaista uzmite Ivana
Kuzmiča.
AGAFJA: Vi ste prisluškivali.
KORČKARJOV: Ništa, ništa. Ja sam vam rod. Od mene se ne trebate stidjeti. Otkrijte
vaše lijepo lice. AGAFJA (na pola otkrivši lice): Mene je zaista stid.
KOČKARJOV: No, pa uzmite Ivana Kuzmiča.
AGAFJA: Oh! (Stidi se i opet pokrije lice rukama.)
KOČKARJOV: Uistinu, to je čudo od čovjeka, uredio posvema svoj ured, naprosto,
čudesan čovjek.
AGAFJA (malo otkriva lice): No, a drugi? A Nikanor Ivanovič, pa i on je lijep čovjek.
KOČKARJOV: Ta molim vas, on je nula, nula, spram Ivana Kuzmiča.
AGAFJA: A zašto?
KOČKARJOV: To je jasno zašto. Ivan Kuzmič je čovjek... no, kad vam kažem, čovjek...
čovjek, kakva nećete naći.
AGAFJA: No, a Ivan Pavlovič?
KOČKARJOV: I, Ivan Pavlovič, smeće, svi su oni smeće.
AGAFJA: Pa baš svi?
KOČKARJOV: Ma samo pomislite; usporedite samo: kako je to mnogo rečeno, Ivan
Kuzmič! Ostali se svi zovu kako bilo. Ivan Pavlovič, Nikanor Ivanovič. Sve nešto
beznačajno, sve nešto ñavo bi ga znao šta.
AGAFJA Zaista oni su vrlo neznatni.
KOČKARJOV: Kaki neznatni. Ubojice! Zlikovci! Ma drugi dan poslije svadbe dobit ćete
batina.
AGAFJA: Ah, bože moj! Ta to je takva nesreća, da već veće i ne može biti.
KOČKARJOV: A nego! Gore ne možete ništa već ni zamisliti.
AGAFJA: Dakle, po vašem mišljenju najbolje uzeti Ivana Kuzmiča?
KOČKARJOV: Ivana Kuzmiča; dakako Ivana Kuzmiča. (Za sebe.) Ide, čini se, ide na
moju. Potkoljesin sjedi u slastičarnici, treba brzo po njega.
AGAFJA: Dakle, vi mislite Ivana Kuzmiča?
KOČKARJOV: Svakako Ivana Kuzmiča.
AGAFJA: A one druge zar da odbijem?
KOČKARJOV: A dakako, odbijte!
AGAFJA: Pa kako bih to učinila? Mene je stid.
KOČKARJOV: A zašto stid? Kažite, da ste još mladi, pa se još nećete udavati.
AGAFJA: Ali oni mi neće vjerovati, pitat će: A zašto? Pa kako to?
KOČKARJOV: No, pa ako hoćete, da odjedared svršite, a vi jednostavno recite:
»Napolje budale«.
AGAFJA: A kako bih to mogla reći?
KOOKARJGV: Pa pokušajte, ja vas uvjeravam, da oe na to svi pobjeći napolje.
AGAFJA: Al’ to bi bilo nekako preoštro.
KOČKARJOV: Ma vi ih i onako nećete više vidjeti, pa nije li vam svejedno?
AGAFJA: Al ipak to nije lijepo... oni će se naljutiti.
KOČKARJOV: Alaj nesreće, ako se naljute! Kad bi se od toga moglo šta dogoditi, e,
onda bi bilo nešto drugo. Al’ tu bi vam se najviše moglo dogoditi, da vam koji od njih
pljune u lice. A što je to? Pljune, i to ti je sve!
AGAFJA: No eto vidite. Još i to!
KOČKARJOV: Veliko čudo! Ta kolikima su pljunuli po nekoliko puta! Poznajem
jednoga: prekrasan čovjek, rumen kao jabuka, pa tako je dugo napastovao i dodijavao
svom načelniku radi doplatka, da ovaj, to jest, načelnik više nije mogao podnijeti, nego
mu je pljunuo baš u lice. Boga ini! »Evo ti«, reče, »tvoj doplatak, mani me se sotono«,
Al’ je doplatak ipak dobio, Dakle, što ako pljune? To bi, dakako, drugo bilo, da je rubac
bio daleko, on ga je iz džepa izvadio, pa se obrisao i svršen posao. (U predsoblju zvoni.)
Zvono, netko je zacijelo od njih, ne bih rado, da se s njima susretnem. Nemate li ovdje
koji drugi izlaz?
AGAFJA: Imamo, tamo straga. Al zaista, ja sva dršćem.
KOČKARJOV: Ništa zato, samo se saberite. (Za se): Doskora ću dovesti Potkoljesina.

2. P r i z o r

KAJGANA: Ja sam, milostiva, naročito došao malo ranije, da govorim s vama na samo,
kad imate vremena. No, milostiva gospoñice, što se tiče čina, ja mislim, da vam je već
poznato, ja sam koleški asesor, ljubimac svojih poglavara, podčinjeni slušaju... Nedostaje
mi jedino drugarica života.
AGAFJA: Da!
KAJGANA: Sad sam našao i drugaricu života. Ta drugarica to ste vi. Kažite odmah, da
ili ne? (gleda joj u pleća, za se): O, ona je sasma nešto drugo, no što su one mršave
Njemice.
AGAFJA: Ja sam još mlada, ne da mi se još udavati.
KAJGANA: A molim vas, a zašto onda obilazi provodadžinica okolo? No možda vi
želite, što drugo da kažete? Izjasnite se. (Čuje se zvonce): Do vraga! Nikako mi ne daju
ozbiljno na posao.

3. Prizor
PRIJAŠNJI, ŽEVAKIN

ŽEVAKIN: Oprostite, milostiva, da sam možda odviše rano... (Okrenuvši se vidi

Kajganu): Ah, već je... Ivan Pavlovič, moj naklon.
KAJGANA (za se): Do bijesa ti, sa tvojim naklonom. (glasno) Dakle, milostiva, recite
samo jednu riječ Da ili ne? (Čuje se zvonce. Kajgana pljuje ljutito. Opet zvonce.)

4. P r i z o r
PRIJAŠNJI I ANUČKIN

ANUČKIN: Možda sam došao, milostiva, ranije, no što se pristoji i nalaže dužnost
pristojnosti... (Vidi ostale, ustukne malko i klanja se)
KAJGANA: (za se): Nek ti bude tvoj naklon! Kuga te donijela, polomio te mršave noge.
(Glasno) Dakle, milostiva gospoñice odlučite se. Ja sam služben čovjek, ja nemam
mnogo vremena, da ili ne?
AGAFJA (zbunjeno): Nije potrebno, nije potrebno. (Za se) Ništa ne znam što govorim.
KAJGANA: Što nije potrebno? Kako da nije potrebno?
AGAFJA: Ništa... ništa... Ja sam. (osvješćujući se) Napolje budale! (Za se, pljesnuvši
rukuma) Ah, Bože moj, što sam to kazala.
KAJGANA: Što »napolje«? Šta to znači »napolje«? Dozvolite, da vas pitam što hoćete
tim da kažete? (Podbočivši se, nasrće tijelom na nju.)
AGAFJA (pogleda mu u lice, viče): Uh, ubit će me, ubit! (Pobjegne. Kajgana stoji
zinuvši. Na krik doleti Arina i pogledavši mu u lice, viče takoder.)
ARINA: Uh! Ubit će me! (I pobjegne.)
KAJGANA: A šta je to? Zaista prava komedija. (Na vratima svoni zvonce i čuju se
glasovi.)
GLAS KOČKARJOVA: Ta hajde, uniñi, što si stao?
GLAS POTKOLJESINA: Hajde ti naprijed. Samo časak, da popravim, popustila je
naramenica od hlača.
GLAS KOČKARJOVA: Ma opet ćeš mi pobjeći.
GLAS POTKOLJESINA: Neću. neću! Boga mi, neću pobjeći.

5. P r i z o r
PRIJAŠNJI, KOCKARJOV

KOČKARJOV: No eto, sad baš mora, da popravlja naramenice.

KAJGANA (okrenuv se k njemu): Recite, molim vas, je li nevjesta luda, što li je?
KOČKARJOV: A što? Zar se što dogodilo?
KAJGANA: Ma užasan postupak: pobjegla, stala vikati: »Ubit će me, ubit će me!« Vrag
bi znao, što je to.
KOČKARJOV: Pa, dakako, ona je luda.
KAJGANA: Recite, ma vi ste njezin roñak?
KOČKARJOV: Da, roñak.
KAJGANA: A kakav roñak? Molim vas.
KOČKARJOV: Zaista ne znam: nekako tetka mojoj materi, tako nešto njenom ocu ili
otac njezin tako nešto mojoj tetki, to zna moja žena, to su njene stvari.
KAJGANA: Pa je li već odavna luda?
KOČKARJOV: A još od malena.
KAJGANA: Ma bolje bi dakako bilo, da je pametnija, al’ u ostalom i luda je dobra, samo
ako joj je miraz u redu.
KOČKARJOV: Pa nema ona ništa.
KAJGANA: Kako nema, a zidana kuća?
KOOKARJOV: Ala čudo, što je zidana, al da vi znate, kako je zidana, zidovi jedna cigla,
a u sredini svakakvo ñubre, prašina, piljevina, ostružina.
KAJGANA: Ta šta vi ne govorite.
KOOKARJOV: A nego. Kao da ne znate, kako danas grade kuće? Samo da ih mogu
zadužiti.
KAJGANA: No valjda ipak nije zadužena?
KOČKARJOV: A tko vam to kaže? Ma o tom se baš i radi, ta ne samo da je zadužena,
nego nisu ni kamati već dvije godine plaćeni. Jos ima brata koji pruža ruke za kućom,
takve lole i vucibatine nije svijet još zapamtio. Sa svoje roñene majke zgulio suknju,
bezbožnik.
KAJGANA: A kako mi je baba provodadžinica, ah, ona prokleta beštija... (Za sebe) Al,
ipak možda i laže. Na najstrože preslušavanje babu, pa ako je i malo istine... no ... ja ću
joj dati, kako još nije dobila.
ANUČKIN: Dozvolite, molim, da vas i ja uznemirim pitanjem. Priznajem, ne
poznavajući francuskog jezika, vrlo mi je teško suditi, znade li ta žena francuski ili ne
zna. Što zna domaćica?
KOČKARJOV: Ni beknuti!
ANUČKIN: A što vi ne govorite?
KOČKARJOV: A nego? Ja to dobro znam. Ona je učila zajedno s mojom ženom u
penzionatu, ta bila je poznata lijenčina, uvijek je sjedila u magarećoj glupi. A učitelj
francuskog tukao je neprestano palicom.
ANUCKIN: Zar mislite, ja sam od prvoga maha, čim sam je opazio, nekako predosjećao,
da ne zna francuski.
KAJGANA: Ma k vragu i francuski! Ah, glavna je stvar dvije cigle. Ta prokleta
provodadžinica, ah ti beštijo, gadna vještice. Ma da vi znate kako mi je ona to ocrtala.,
slikar, ma savršeni slikar! »Kuću, krilo,« kaže, »na fundamentu, srebrne žlice, saone, pa
samo sjedaj i vozi se,«, riječju, u romanu ćeš rijetko kad naći takve stranice. Ah, ti
vještice stara, da je ja samo uhvatim!

6. Prizor
PRIJAŠNJI, FJOKLA (Opazivši je, svi navaljuju na nju.)

KAJGANA: A, evo je! Hodi der ovamo, stara vještice, hodi der ovamo.
ANUČKIN: Dakle, vi me prevarili, Fjoklo Ivanovna?
KOČKARJOV: Ovamo, Varvara, na sud.
FJOKLA: Ma šta hoćete? Ne derite se tako.
KAJGANA: Kuća grañena na jednu ciglu, stara nesretnice, a ti nalagala, vrag te zna čim
sve.
FJOKLA: A šta ja znam, ja je nisam gradila. Možda je moralo biti na jednu ciglu, pa su je
tako i gradili.
KAJGANA: Pa još i u hipoteki zadužena. Vrazi te izjeli, vještice prokleta! (Lupajući
nogom.)
FJOKLA: Gle ti njega! Još bi se i pravdao. Drugi bio bio zahvalan, što sam se mučila
zbog njega, a on se dere.
ANUČKIN: Ali, Fjoklo Ivanovna, vi ste meni pripovijedali, da zna i francuski.
FJOKLA: Zna, gospodine dragi, sve zna i njemački i svakojako, kakve god hoćete
manire, sve zna.
ANUCKIN: A nije istina, čini se, da ona govori samo ruski.
FJOKLA: Pa zar je to zlo? Razumljivije je ruski, zato i govori ruski, a kad bi znala
urmanski, to gore po tebe, jer ne bi ništa razumio. A o ruskome ne treba ni da se priča,
zna se, takva je besjeda! I svi sveci su besjedili ruski...
KAJGANA: A hodi der ovamo, prokleta, hodi der k meni!
FJOKLA (usmičući natraške, k vratima) Baš neću, znam ja tebe. Ti si opak čovjek,
udario bi me.
KAJGANA: No čekaj, golubice moja, neću ti to oprostiti. Ja ću te već dovući na policiju,
pa ćeš znati, kako se varaju pošteni ljudi! Čekaj, znat ćeš. A nevjesti kaži, da je ništarija!
Znaš, kaži joj sigurno. (Ode.)
FJOKLA: Gle ti njega! Što se razljutio! Što je debeo, misli, da mu nema ravna. A ja
velim, da si ti sam ništarija, eto ti.
ANUČKIN: Moram vam reći, mila moja, nije mi bilo ni na kraj pameti, da bi vi tako
varali. A da sam ja znao, da je nevjesta tako neobrazovana, ma ja... ma ni moja noga ne bi
ovdje bila. Tako je to. (Ode.)
FJOKLA: Ludih su se gljiva najeli, ili se vina napili. Vidiš ti izbirača! Kao da su
poludjeli od mudrosti.

7. Prizor
FJOKLA, KOČKARJOV, ŽEVAKIN

KOČKARJOV kikoće iz sveg grla, gledajući Fjoklu i pokazujući na nju prstom.

FJOKLA. (ljutito): A što se ti dereš? (Kočkarjov se neprestano smije.)
KOČKARJOV: Provodadžinica! Provodadžinica! Vještakinja, umije oženiti, zna, kako
treba da se počne. (Smije se neprestano)
FJOKLA: Ala si se raskokodakao! Da znaš, pokojna ti je majka šenula pameću, kad je
tebe rañala. (Ode.)

8. Prizor
KOČKARJOV, ŽEVAKIN

KOČKARJOV (neprestano se smije): Oh, ne mogu, zaista ne mogu, ne mogu! Ne

podnosim, osjećam, da ću pući od smijeha!
ŽEVAKIN (gledajući ga, smije se i sam)
KOČKARJOV (od umora padne u stolicu): Oh, zaista, iznemogoh! Osjećam, skapat ću,
ako se nasmijem još jedared.
ŽEVAKIN: Meni se vrlo svida vaša vesela ćud. Kod nas u eskadri kapetana Boldirjeva
bio je kadet Pjetuhov, Anton Ivanovič: taj je takoñer bio veseli ćudi. Nisi mu trebao ništa
drugo pokazati osim prsta, a on odjedared udri u smijeh. Boga mi, i do samoga se večera
smije. No gledajući njega i samomu bi ti bilo smiješno, pa se, gle, najposlije i sam baš
tako isto smije.
KOČKARJOV (uzdahnuvši): Oj gospode, pomiluj nas griješnike! Ali šta toj ludi pada na
um? Ona da ženi i udaje? Evo ja, na primjer, kad ženim, baš ženim i oženit ću.
ŽEVAKIN: Tako? Dakle vi možete uistinu da ženite?
KOČKARJOV: A nego! Koga želite i s kim želite?
ŽEVAKIN: Ako je tako, pa oženite vi mene s ovdašnjom domaćieom.
KOČKARJOV: Vas? Pa zašto bi se vi ženili?
ŽEVAKIN: Kako zašto? To je, dopustite da primijetim, malo čudno pitanje. Ma zna se
zašto.
KOOKARJOV: Ali vi ste valjda čuli, da nema nikakva miraza.
ŽEVAKIN: Pa ništa zato. Naravno, to baš nije dobro, ali uostalom s tako premilom
djevojkom uz njeno vladanje može čovjek proživjeti i bez miraza. Mala sobica (mjeri od
prilike rukama), eto, ovdje maleno predsoblje, mali zaklon kod postelje, ili kakvu god
pregradicu.
KOČKARJOV: Pa što vam se na njoj baš tako svidjelo?
ŽEVAKIN: Pokorno vam javljam, svidjela mi se zato, što je puna ženica. Ja sam veliki
ljubitelj ženske punoće.
KOČKARJOV (gledajući ga poprijeko, govori za se): Kud se on zaletio, a izgleda baš
kao prazna duvankesa. (Glasno): O, za vas nije ženidba.
ŽEVAKIN: Kako to?
KOČKARJOV: Pa tako. Ma kako samo izgledate? Meñu nama budi rečeno: »Svraka«.
ŽEVAKIN: Svraka?
KOČKARJOV: Dakako, tako vi izgledate!
ŽEVAKIN: Ali ipak, kako, svraka.
KOČKARJOV: Ma svraka, čovječe.
ŽEVAKIN: Čini mi se, da se to valjda tiče moje osobe.
KOČKARJOV: Ma ja baš zato i velim, jer znam, da ste vi pametan čovjek, drugome to
ne bih kazao. Ja ću vas oženiti, molim, ali samo s drugom.
ŽEVAKIN: Ne, ja bih molio da me ne oženite s drugom. Nego budite tako milostivi, pa
baš s ovom.
KOČKARJOV: Molim, oženit ću vas, ali samo pod uvjetom: vi se ne dirajte ni u što i ne
pokazujte se ni na oči nevjesti, ja ću sve učiniti bez vas.
ŽEVAKIN: Ali, kako je to moguće sve bez mene? Ipak bi valjda trebalo, da joj doñem na
oči?
KOČKARJOV: Ne trebate. Idite samo kući pa čekajte: večeras će biti sve gotovo.
ŽEVAKIN (tare ruke): E pa to je divno! A ne treba li možda atestat, službeni prepis?
Možda bi nevjesta htjela. Ja ću u čas otrčati po nj!
KOČKARJOV: Ne, ne treba ništa, idite samo kući, ja ću vam još danas javiti. (Isprati ga)
Ma, do sto ñavola, nije nego još nešto? A što je to? Potkoljesin ne dolazi? To je ipak
čudnovato. Valjda ne popravlja još svoje naramenice. Da požurim za njim. (Ode.)
9. Prizor
KOČKARJOV, AGAFJA, poslije ŽEVAKIN

AGAFJA (ogledavajući se): Zar su otišli? Nema nikoga.

KOČKARJOV (vrati se): Nikoga, otišli su, otišli.
AGAFJA: Ah, da znate, kako sam sva drhtala. Tako što još nisam nikad doživjela. Ali
kako je to strašan čovjek taj Kajgana! Kakav to mora da je tiranin ženi! Meni se tako čini,
da će se sad vratiti i izlupati me.
KOČKARJOV: Taj se više ne vraća. Evo glave, ako koji od njih dvojice ma samo nosom
ovamo zaviri.
AGAFJA: A treći?
KOČKARJOV: Koji treći?
ŽEVAKIN (provirujući na vrata): Baš bih rado da čujem, što li će reći ona ustašca o
meni, Oh, slatki pupoljčić.
AGAFJA: A Baltazar Baltazarovič?
ŽEVAKIN: Aha, aha, počinju slatka ustašca. (Tare ruke.)
KOČKARJOV: Do bijesa! Znao sam o kome to govorite, ma to vam je naprosto, vrag
zna što, prava pravcata budala.
ŽEVAKIN (za se): šta? To boga mi nikako ne ra zumijem.
AGAFJA: Ali on mi se ipak nekako čini vrlo pristao.
KOČKARJOV: Pijanica!
ŽEVAKIN (začuñeno, za se): Boga mi, ne pojmim.
AGAFJA: Zar još i pijanica?
KOČKARJOV: Ta poznata ništarija.
ŽEVAKIN (glasno): No, dopustite, to vas nipošto nisam molio da govorite. Da kažete
štogod u moju korist, da me pohvalite, ali, takvim riječima možete koga drugog
preporučiti, a ja, onda sluga pokoran.
KOCKARJOV (za se): Otkuda on? (Agafji): Gledajte, gledajte, ne može ni da stoji. Tako
on mjeri svaki dan sobu. Otjerajte ga, pa bog. (Za se): A Potkoljesina nema, pa nema.
Nevrijednik. Dobit će već. (Ode.)

10. Prizor
AGAFJA I ŽEVAKIN

ŽEVAKIN (za se) Obećao je, da će me hvaliti, a on me ocrnio. Čudan svat. (Glasno)
Milostiva gospoñice, ne vjerujte...
AGAFJA: Oprostite, nije mi dobro. Boli me glava. (Hoće da ode.)
ŽEVAKIN: Ali možda vam se što sviña na meni? (Pokazujući na glavu): Ne gledajte vi
na to, što sam ja malo ćelav, to nije ništa, to je od groznice, kosa će brzo narasti.
AGAFJA: Meni je svejedno, imate li vi tamo što ili nemate.
ŽEVAKIN: Milostiva gospoñice, kad obučem crni frak, postane lice odmah bjelije.
AGAFJA: Tim bolje za vas. Zbogom. (Ode.)

11. Prizor
ŽEVAKIN (sam, govori za njom): Milostiva gospoñice, molim, kažite razloge, zašto?
Zašto? Ili je na meni kakav nedostatak, šta li? Ode! Čudnovat slučaj. Ovo mi se dogaña
već sedamnaesti put i sve gotovo na isti način. Najprije se čini kao po loju, a na koncu,
eto, zbogom. (Hoda po sobi razmišljajući.) Da, to će biti već nekako sedamnaesta
nevjesta. Pa šta ona hoće najposlije? Šta bi ona na primjer htjela... a zašto? (Zamisli se)
Nepojmljivo, vrlo nepojmljivo! Da nije što na meni zlo (Ogleda se.) Meni se čini, da se to
ne može reći. Hvala bogu, priroda me nije nakazila. Pa i u Siciliji sam se dopao
Talijančicama. Nepojmljivo! Ne bih li pošao kući i u sanduku potražio? Ondje sam imao
stihova, kojima ne može ni jedna odoljeti. Boga mi neprijatno. Isprva kao da... he, nije
druge, put pod noge. A šteta, zaista vječna šteta. (Ode.)

12. P r i z o r
POTKOLJESIN I KOČKARJOV

(Uniñu i ogledavaju se)

KOČKARJOV: Nije nas opazio. Jesi li vidio kako je izišao duga nosa?
POTKOLJESIN: Zar je i njega odbila, kao i one?
KOČKARJOV: Dakako,
POTKOLJESIN (samozadovoljno se osmjehne): Al to bi nešto bilo, da i mene odbije.
KOČKARJOV: Dakako.
POTKOLJESIN: Al ja ipak još ne vjerujem, da je ona baš otvoreno kazala, da me od svih
najviše uvažava.
KOČKARJOV: Kakvi, uvažava? Ona naprosto luduje za tobom. Užasno te ljubi. Kakvih
ti sve nije imena davala! Užasno! Ta sva gori.
POTKOLJESLN (samozadovoljno osmjehujući se): Ama zaista žena, kad hoće, kakvim
te sve riječima ne obasiplje: »Njuškica moja«, »odojčiću«, »bubice«.
KOČKARJOV: Ma što je to? Čekaj, dok se oženiš, onda ćeš ti tek vidjeti u prva dva
mjeseca, što će ti sve da kaže: ma brate, da se rastopiš. ñ
POTKOLJESIN (smješka se): Je li?
KOČKARJOV: Poštenja mi. Al sad na poso! Reci joj i otkri svoje srce i zamoli njenu
ruku,
POTKOLJESIN: Ali kako bio mogao sad? Šta govoriš?
KOČKARJOV: Svakako sad. Ma, evo je!...

13. Prizor
PRIJAŠNJI I AGAFJA

KOČKARJOV: Ja sam vam doveo, milostiva gospoñice, smrtnika koga evo vidite. Još
nikad nije bio tako zaljubijena čovjeka, naprosto, ne daj bože ni neprijatelju ne bih želio.
POTKOLJESIN (gurkajući ga, tiho): No, čuješ, brate, to kao da je odviše.
KOČKARJOV (njemu): Ništa, ništa. (Njoj, tiho): Budite smjeliji, on je vrlo miran.
Nedostaje da bude što slobodniji. Podignite tako nekako obrve, ili oborite oči, a onda
odjedared ošinite lopova, ili mu okrenite leña, pa nek obješenjak gleda. Uostalom, niste
badava obukli haljinu s kratkim rukavima, da. (Glasno) No, ja vas ostavljam u ugodnom
društvu. Ja idem samo na čas u vašu blagovaonicu i u kuhinju; treba da se premi, odmah
će doći moj kuhar, kod kojega je naručena večera, možda i vino. Doviñenja.
(Potkoljesinu) Smjelije! Smjelije! (Ode.)
14. P r i z o r
POTKOLJESIN I AGAFJA

AGAFJA: Molim, izvolite sjesti. (Sjednu i šute.)

POTKOLJESIN: Vi se, milostiva gospoñice, rado vozate?
AGAFJA: Kako mislite, vozate?
POTKOLJESIN: Ljeti je vrlo ugodno vozati se barkom.
AGAFJA: Da, provezemo se katkad sa znancima ...
POTKOLJESIN: Kakvo će biti ljeto, ne zna se.
AGAFJA: Želimo, da bude lijepo. (Oboje zašute.)
POTKOLJESIN: A, milostiva gospoñice, kakav cvijet vi najvolite?
AGAFJA: Koji jače miriši, karanfil.
POTKOLJESIN: Za dame i jest karanfil.
AGAFJA: Da, ugodna zabava. (Pauza.) U kojoj ste crkvi bili prošle nedjelje?
POTKOLJESIN: U Voznesjenskoj, a pretprošle sam bio u kazanskom saboru. Uostalom,
moliti je svejedno, bilo u kojoj mu drago crkvi. Ova je samo krasnija. (Pauza. Potkoljesin
bubnja prstima po stolu.) Naskoro ćemo već moći u Katarinin park.
AGAFJA: Da, za mjesec dani čini se.
POTKOLJESIN: Dapače još prije.
AGAFJA: Bit će divna šetnja.
POTKOLJESIN: Danas je osmi (broji na prste), deveti, deseti, jedanaesti, za dvadeset i
dva dana.
AGAFJA: Tako brzo!
POTKOLJESIN: Ja današnji dan i ne brojim. (Pauza.) Ala je hrabar taj ruski narod.
AGAFJA: šta?
POTKOLJESIN: Ma radnici. Stoje na vrh vrška ... Ja prolazim mimo kuće, a radnik
popravlja krov i ništa se ne boji.
AGAFJA: Da, a gdje to?
POTKOLJESIN: Na putu, kud ja idem svaki dan u departement. Ja idem svako jutro u
ured. (Pauza. Potkoljesin počne opet bubnjati prstom, napokon se maša sa šešir i klanja
se.)
AGAFJA: Vi već idete?
POTKOLJESIN: Da, oprostite, ako sam vam dosadivao.
AGAFJA: Šta govorite. Baš protivno; ja sam dužna da vam zahvalim na ugodno
sprovedenom vremenu.
POTKOLJESIN (smješkajući se): A meni se zaista činilo, da sam vam dosañivao.
AGAFJA: A u istinu niste.
POTKOLJESIN: No dakle, ako nisam, onda dozvolite i drugi put, na veče koji put.
AGAFJA: Bit će mi vrlo milo. (Klanja se PotkoIjesinu.)

15. P r i z o r

AGAFJA (sama): Kako je to pametan čovjek. Sad sam ga tek dobro upoznala; istina, nije
moguće, a da ga ne zavoliš. Da, upravo je čas prije kazao njegov prijatelj. Šteta samo što
je tako brzo otišao, a ja bih ga još htjela slušati, kako je ugodno s njim govoriti! I glavno,
to je dobro, što ne mlati praznu slamu. Uistinu, to će biti divan muž. Idem da kažem
tetici. (Ode.)

16. P r i z o r
POTKOLJESIN I KOČKARJOV (uniñu)

KOČKARJOV: Pa zašto kući? Glupost! Zašto kući?

POTKOLJESIN: A zašto da ostanem ovdje? Ma ja sam joj već kazao sve, što treba.
KOČKARJOV: Dakle već si joj ljubav izjavio?
POTKOLJESIN: Da, to je jedino što nisam rekao. Ostalo sam sve rekao.
KOČKARJOV: Eto ti ga na! A zašto nisi?
POTKOLJESIN: Pa što bi ti htio, da joj odjedared bubnem: Budite mi ženom.
KOČKARJOV: No pa što ste onda, kakve ste gluposti govorili cijelo po sata?
POTKOLJESIN: Pa govorili smo o svemu i svačem, i velim ti, vrlo sam zadovoljan, vrlo
sam ugodno proveo vrijeme.
KOČKARJOV: Ma čuj, pa sudi sam: kad ćemo onda to sve posvršavati? Ta za jedan sat
treba da idemo u crkvu na vjenčanje.
POTKOLJESIN: Što si poludio? Danas na vjenčanje!
KOČKARJOV: A zašto ne?
POTKOLJESIN: Danas na vjenčanje!
KOČKARJOV: Ma ti si dao riječ, kazao si, da ćeš se odmah ženiti, čim budu drugi ženici
otpravljeni.
POTKOLJESIN: No pa ja nisam pogazio riječ, samo ne odmah, bar mjesec dana treba da
mi daš oduška. KOČKARJOV: Mjesec.
POTKOLJESIN: Dabome!
KOČKARJOV: Ma jesi li poludio?
POTKOLJESIN: Manje od mjesec dana nikako.
KOOKARJOV: Ta ja sam kod kuhara naručio večeru, ti kladetino! No čuj, Ivane
Kuzmiču, ne luduj dušice, ženi se sad odmah.
POTKOLJESIN: A ma brate, što govoriš! Kako bih sad odmah.
KOČKARJOV: Ivane Kuzmiču! No ja te molim, ako nećeš sebe radi, a ti, de, bar mene
radi.
POTKOLJESIN: Ma nije moguće.
KOČKARJOV: Ta jeste, dušice, sve je moguće, no molim te, ne budi tako sićušan.
POTKOLJESIN: Ma kad ti kažem, ne ide! Neprilično mi je, vrlo neprilično.
KOČKARJOV: Ma kako neprilično? Tko ti je to kazao? Ta sam prosudi, ma ti si
pametan čovjek. Ja ti ne velim, da ti se ulagujem, a ni zato, što si ekspeditor, nego ti
naprosto velim, jer te ljubim No, pa de, odluči se dušice, budi pametan.
POTKOLJESIN: Ali kad bi bilo moguće, onda bih ja...
KOČKARJOV: Ivane Kuzmiču, dragane, zlatane!
No, hoćeš li, ja ću kleknuti preda te.
POTKOLJESIN: A ma zašto?
KOČKARJOV (Meknuvši): No, eto, vidiš, ja klečim! No, vidiš i sam, molim te! Nikad
neću zaboraviti tvoje usluge, smiluj se, dušice.
POTKOLJESIN: Ma nikako brate, nikako.
KOČKARJOV (ustane, ljutito): Svinjo.
POTKOLJESIN: Samo ti psuj!
KOČKARJOV: Glupane! Šmokljane! Takva još ni sam vidio.
POTKOLJESIN: Psuj! Psuj!
KOČKARJOV:: A za koga sam se ja brinuo? Rad šta mučio? Sve tebe radi, budalo. Ma
što ja imam od toga? Ostavit ću te odmah, šta me briga.
POTKOLJESIN: Pa tko te je molio, da radiš za mene? Pa ostavi me.
KOČKARJOV: A ti si propao; ma ti ne bi bez mene ništa učinio. Ako te ja ne oženim, ti
ostade dovjek budala.
POTKOLJESIN: Pa šta te briga?
KOČKARJOV: Za tebe me, tikvane, briga.
POTKOLJESIN: Ja ne trebam tvoje brige.
KOČKARJOV: E onda, neka te hiljadu i jedan ñavo nosi.
POTKOLJESIN: No, pa i idem.
KOČKARJOV: ðavolu, tamo ti je put.
POTKOLJESIN: Pa idem.
KOČKARJOV: Hajde, hajde, i dabogda, odmah prelomio ondje nogu. Od srca ti želim,
da pijani vozač natjera na tebe kola. Ništica, a ne činovnik. Evo kunem ti se, da je meñu
nama kraj i ne idi mi više na oči.
POTKOLJESIN: I neću. (Ode.)
KOČKARJOV: Do vraga, do svog starog prijatelja. (Otvara vrata i viče za njim): Budalo!

17. P r i z o r

KOČKARJOV (sam, hoda tamo amo, razmahujući se): No, je li ikad svijet vidio takva
čovjeka. Ako ćemo pravo govoriti i ja sam divan. No recite, molim vas: nisam li ja bena,
luda? Šta se ja tu bijem i probijam i vičem, da mi već grlo presahnulo? Recite mi, što je
on meni? Rod? Što li? Rad kojeg vraga, rad šta, rad šta se ja brinem za njega, rad šta ne
mirujem, odnio ga bijes. A vrag zna, rad šta! Hajde, pitaj ti koji put čovjeka, rad šta on to
i to radi? Ništarija! Ogavna podla obrazina! Ja bih te, glupa marvo, šakom u nos, pa za
uši, pa po prstima, po zubima, svakud! (Ljutito udara po vazduhu.) To, to me ljuti, ode,
šta ga briga, otrese se kao pas od buha, to je užasno! Sad će otići u stan, pa ležati i lulu
žvakati. Ogavno stvorenje! Ima ogavnih ljudi, ali takvog nema, boga mi! Dakle, bi li, ne
bi li... Idem, pa ću obješenjaka, baš da vratim. Ne dam nu, da mi umakne. Idem, dovest
ću lupeža. (Otrči.)

18. P r i z o r

AGAFJA (uniñe): Oh, kako mi srce bije, da ne mogu ni kazati. Svagdje kudgod okrenem,
svagdje preda mnom Ivan Kuzmič. Baš je istina, da sudbini ne može uteći. Eto, čas prije,
baš sam htjela, da mislim o sem drugom, ali uzela ja ma što, kušala sam namatati konac,
šila sam torbicu, ali sve mi Ivan Kuzmič pred očima. (Mala pauza.) I tako eto čeka me
promjena života! Uzet će me, povest će me u crkvu ... ostati sama s muškarcem, uf! Jeza
me spopada. Zbogom moj dosadašnji djevojački živote! (Plače.) Koliko sam ljeta provela
u miru ... živjela i živjela, a sad eto udaj se. Koliko je tu samo briga. Djeca, mališe,
vražići, a onda će doći i djevojčice, narast će, pa ih de udavaj. Još, još, ako poñu za
dobre, ali ako poñu za pijanice, ili za takve, koji su odmah gotovi, da dadu sve na karte,
sve što god imaju. (Počinje opet malo po malo plakati.) Baš se nisam nimalo nauživala
djevojačkog života. Ni dvadeset i devet godina nisam djevojka. (Promijenivši glas.) A što
Ivan Kuzmič tako dugo radi? (Pauza)

19. P r i z o r
AGAFJA, POTKOLJESIN

POTKOLJESIN (Kočkarjov ga gura na pozornicu kroz vrata): Ja sam došao, milostiva

gospoñice, da vam nešto kažem, samo bih najprije htio da znam, neće li vam to biti
čudno.
AGAFJA: Ja ne znam što.
POTKOLJESIN: Ali priznajte, zacijelo će vam biti čudno, što ću vam reći?
AGAFJA: Ali molim vas, kako bi moglo biti čudno. Od vas ja sve rado slušam.
POTKOLJESIN: Ali to još niste čuli. (Kočkarjov dode potiho i stane za njegovim
ledima.) Evo što je... no radije ću vam reći drugi put, poslije.
AGAFJA: A što to, molim?
POTKOLJESIN: A to... htio sam, priznajem, da vam sada kažem, al još sam nekako
neodlučan.
KOČKARJOV (za se, sklapajući ruke): Gospode bože, kakav ti je to čovjek! To je baš
prava baba, a ne čovjek.
AGAFJA: A zašto se neodlučni.
POTKOLJESIN: Ma sve me nekako sumnja hvata.
KOČKARJOV (glasno): Kako je to ludo, kako je to glupo! Ma vidite, milostiva
gospoñice, on moli vašu ruku, hoće da vam kaže, da bez vas ne može živjeti. Samo se
pita, hoćete li ovoga smrtnika usrećit?
POTKOLJESIN (gotovo prestrašivši se, gura ga, govoreći živo): Smiluj se, šta ti je?
AGAFJA: Ja nikako ne smijem pomisliti, da bih ja mogla usrećiti... ali uostalom,
pristajem.
KOČKARJOV: A dakako, dakako, to ste već davno trebali! Dajte vaše ruke.
POTKOLJESIN: Odmah. (Hoće da mu nešto prišapne. Kočkarjov mu pokazuje pesnicu i
mršti obrve; on daje ruku.)
KOČKARJOV (saastavivši ruke): No, bog vas blagoslovio. I ja se slažem i odobravam
vašu vezu. Brak, to je takav čin ... to ti nije kao uzeti vozača, pa vozi, kud ti drago, to je
sasma drukčija dužnost, to je dužnost... sad samo nemam vremena, ali ja ću vam već
poslije reći, kakva je to dužnost. No, Ivane Kuzmiču, poljubi svoju nevjestu. Sad možeš
to učiniti, sad si dužan da to učiniš. (Agafja mahne rukom.) Ništa, ništa, milostiva
gospoñice, to mora biti, nek poljubi,

POTKOLJESIN: Ne milostiva, dozvolite, sada već dozvolite. (Poljubi je l uzme za ruku.)

Ala je to prekrasna ručica! A kako to, milostiva, da imate tako prekrasnu ručicu? Ma,
molim vas, milostiva gospoñice, ja bih želio, da sad odmah bude vjenčanje, svakako sad
odmah.
AGAFJA: Kako sad odmah? To je možda prebrzo!
POTKOLJESIN: Ništa neću da čujem! Hoću što brže, sad odmah da bude vjenčanje.
KOČKARJOV: Bravo, bravo! Sad si čovjek! Ja sam uistinu svagda mnogo očekivao od
tebe. Vi se sad, milostiva, zbilja požurite, da se što prije obučete; ja sam, da vam istinu
kažem, poslao već po kočije i pozvao goste; svi su otišli ravno u crkvu. Ta vi imate već
gotovu vjenSanu haIjinu, — ja to znam.
AGAFJA: Da, da, već odavna, Odmah ću se obući. (Ode.)

20. P r i z o r
POTKOLJESIN I KOČKARJOV

POTKOLJESIN: No sad, brate, hvala. Sad vidim da si dobar čovjek. Ni roñeni mi otac ne
bi to učinio, što ti. Vidim da si radio ko prijatelj. Hvala ti, brate, dovijek ću se sjećati
tvoje usluge. (Tronuto.) Na proljeće pohodit ću zacijelo grob tvoga oca.
KOČKARJOV: Ništa brate, meni je milo i samomu. No, hodi, da te poljubim. (Ljubi ga u
jedan obraz, a onda u drugi.) Daj bože, da proživiš sretno (ljube se), u zadovoljstvu i
izobilju, djece imali ko pilića ...
POTKOLJESIN: Hvala ti, brate, sad sam tek saznao, što je život. Sad se preda mnom
otkrio sasvim novi svijet! Sad eto vidim, da se sve neprestano miče, živi, čustvuje, tako
nekako isparuje, nekako tako, ne znaš ni sam što biva. Prije toga nisam ništa vidio, nisam
shvatio, nisam prosuñivao, nisam se zadubljivao, živio sam kao što i svaki drugi čovjek
živi.
KOČKARJOV: Milo mi je, milo mi je. A sad idem, da samo vidim, kako su namjestili
stol, odmah ću se vratiti. (Za se.) A šešir za svaki slučaj bolje da se sakrije. (Uzme i
odnese mu sa sobom šešir.)
POTKOLJESIN: Zaista, što sam bio do sad? Jesam li shvaćao život? Nisam! Ništa nisam
shvaćao! Pa kakav mi je bio moj momački život? Što je bio? Što sam radio? Zivio, živio,
služio, išao u departement, ručao, spavao, jednom riječi: bio najobičniji čovjek. Sad tek
vidić, kako su glupi svi ljudi koji se ne žene, a eto, kad pomisliš: koliko ima takvih
slijepaca! Kad bih ja bio gdjegod vladar, ja bih izdao naredbu: da se svi moraju ženiti, svi
bez iznimke! U mom carstvu ne bi bilo ni jednog neženje! Odista: kad pomisliš, za
nekoliko minuta, pa već oženjen! Najednom ćeš okusiti blaženstvo, kakvo samo biva u
bajkama, koje naprosto ne možeš ni iskazati, pa ni riječi naprosto ne nalaziš da to
iskažeš! Ali ipak, govorio sad što mu drago, ama nekako mi je čak i strašno... kad bolje
pomislim na to! Za cio život, za cio vijek vezati se! A poslije ti nema više izgovora ni
kajanja, ništa, ništa! Sve gotovo, sve učinjeno. Eto, ni sad već ne možeš natrag, za časak
pa na vjenčanje. Ne možeš ni otići, čak ni pobjeći. Eno, tamo su i zatvorene kočije i sve
stoji spremno!, A zar zaista nije moguće pobjeći? Pa da, da nije moguće; eno na vratima i
svagdje stoje ljudi, upitali bi zašto? Nije moguće, nije... Ah! A evo prozor je otvoren, što
kad bih kroz prozor? Ne, ne, nije moguće: dakako i neprilično je, pa i visoko. (ide
prozoru.) No, baš i nije tako visoko! Samo temelj, pa i taj je onizak, all ne; pa kako bih,
kad nemam ni šešira? Nezgodno je. A zar zbilja nije moguće bez šešira? A što kad bih
pokušao? A? Da pokušam? (Popne se na prozor.) A? Gospode blagoslovi! (Skoči na
ulicu.) Oho! Ipak je visoko! Ej, vozač!
GLAS VOZAČA: Kola možda?
GLAS POTKOLJESINA: Na kanal, kod Semnjovskog mosta!
GLAS VOZAČA: Deset kopejka.
GLAS POTKOLJESINA: Hajde, tjeraj. (Čuju se kola kako odlaze.)

22. P r i z o r
AGAFJA zatim FJOKLA

AGAFJA (u vjenčanoj haljini, plaho i oborene glave): Ni sama ne znam, što je to sa

mnom. Opet me stid i sva dršćem. Ah, samo da ga sad nema, bar na časak, da je pošto
izišao. Ma gdje je. Nema nikoga. A kamo je otišao? (Otvara vrata u predsoblje i govori
onamo): Fjoklo, kamo je otišao Ivan Kuzmič?
GLAS FJOKLIN: Ma on je tamo.
AGAFJA: A ma gdje tamo?
FJOKLA (uniñe); Ma tu je sjedio u sobi.
AGAFJA: Ma nema ga, vidiš.
FJOKLA: A ni iz sobe nije izlazio, ja sam sjedila u predsoblju.
AGAFJA: Ta gdje je?
FJOKLA: Ja ne znam gdje nije li otišao ostrag preko stepenica ili ne sjedi li kod Arine
Panteljejmonovne?
AGAFJA: Tetice, tetice!

23. P r i z o r
PRIJAŠNJI, ARINA

ARINA (svečano odjevena): A što je?

AGAFJA: Je li Ivan Kuzmič kod vas?
ARINA: Ma kako kod mene? Nije, on mora da je tu.
FJOKLA: No, dakle, ni u predstoblju nije bio, ja sam ondje sjedila.
AGAFJA: No, dakle, ni ovdje ga nema, vidite.

24. P r i z o r
PRIJAŠNJI, KOČKARJOV

KOČKARJOV: Što je?

AGAFJA: Ma Ivana Kuzmiea nema.
KOCKARJAV: Što nema? Otišao?
AGAFJA: Nije, nije ni izišao.
KOČKARJOV: Kako? Nije, nije ni izišao?
FJOKLA: Pa kud bi se mogao djenuti, to ne pojmim. U predsoblju sam ja neprestano
sjedila i nisam se maknula s mjesta.
ARINA: Ma ni ostrag preko stepenica nije mogao izići.
KOČKAROV: Šta, vrag ga odnio? Ma nije mogao ni propasti, ako nije izišao iz sobe, da
se nije sakrio?, Ivane Kuzmiču! Gdje si? Ne luduj! Ovamo brže! No, kakve su to šale?
Već je vrijeme u crkvu! (Viri u ormar, popri jeko gleda i pod stolice.) Nepojmljivo! Ali
ne, otići nije mogao, nikako ne. On je tu, u onoj mu je sobi šešir, ja sam ga naročito
onamo i odnio.
ARINA: Da pitamo djevojku, ona je bila neprestano na ulici, ne zna li ona možda?
Dunjaška! Dunjaška!

25. P r i z o r
PRIJAŠNJI, DUNJAŠKA
ARINA: A gdje je Ivan Kuzmič? Nisi li ga vidjela?
DUNJAŠKA: Ma skočili su kroz prozor. (Agafja krikne i salomi rukama.)
SVE TROJE: Kroz prozor!
DUNJAŠKA: Daaa! Kad su skočili, onda su uzeli vozača i odvezli se.
ARINA: Ma govoriš li istinu?
KOČKARJOV: Lažeš, ne može biti!
DUNJAŠKA: Boga mi, skočili su! Eno i trgovac je u onom dućanu vidio. Dali vozaču
deset kopejki i otišli.
ARINA (prilazeči Kočkarjovu): A što vi, baćuško? Vi zar šalu, a? Zar sprdnju da s nama
zbivate? Zar da nas sramotite, a? Ma ja sam već šezdeset godina, al takve sramote još
nisam doživjela. Ma ja ću vam, baćuško, zato pljunuti u lice, ala ste čestit čovjek. Ma, vi
ste ništarija. Pred cijelim svijetom sramotite djevojku! Ja, prosta, pa ne bih toga učinila, a
vi još plemić! Vidi se, da vam je plemstvo samo za lopovluke i huncutarije. (Ode ljutita i
odvodi nevjestu. Kočkarjov stoji smušen.)
FJOKLA: Ha? To je dakle onaj, koji umije! Bez provodadžinice svesti svadbu! Ma nek je
u mene i ovakvih i onakvih ženika, otrcanih i poderanih, ali ovakvih, da skaču kroz
prozor, takvih nema.
KOČKARJOV: To je budalaština, ništa drugo, idem za njime. Vratit ću ga ja! (Ode.)
FJOKLA: Ma hajde de, vrati ga! Al ženiti ne znaš, a? Kad bi još kroz vrata pobjegao,
hajde de, ali kad već ženik strugne kroz prozor, e, onda laku noć!

KONAC