Vestalke (latinski: Vestales), sveštenice boginje Veste, zadužene da čuvaju večnu vatru (ignis

inextinctus) koja simboliše postojanost i trajnost rimske države.

Bile su organizovane u posebnu kolegiju sastavljenu prvobitno od četiri, a kasnije od šest sveštenica,
po dve za svako od tri Rimska plemena (Tities, Ramnes, Luceres). Na njihovom čelu se nalazila
najstarija sveštenica (virgo vestalis maxima), a o ritualnom delovanju same kolegije starao se pontifex
maximus. Ustanovljavanje ovog kulta tradicija vezuje se za najstarija vremena, pa se među prvim
vestalkama spominje Romulova majka Rea Silvija (Rhea Silvia), a formiranje samog svešteničkog
reda pripisuje se kralju Numi Pumpiliju, zaslužnom za nastanak i drugih religijskih ustanova u Rimu.

Pošto se u primitivnim zajednicama do vatre dolazilo veoma teško, bilo je neophodno da se na

jednom mestu obezbedi plamen koji bi stalno goreo. Prirodno je da ta obaveza prvobitno
pripada porodičnom starešini, ali je teret neposrednog izvršenja padao na najmlađe članove, i
to prvenstveno na njegove ćerke. To je logična posledica organizacije patrijahalnih zajednica
u kojima su muški članovi uglavnom odsutni iz kuće (radeći na polju, zauzeti ratovanjem),
gde je žena prezauzeta kućnim poslovima, a robovima, ako ih je uopšte bilo, nije se smela
poveriti tako značajna sakralna obaveza. Ona je kao posebna počast dopala onim članovima
porodice koji svojom čistotom i čednošću to jedino zaslužuju, devojčicama pre sticanja
njihovog punoletstva. Ognjište (focus) tako postaje simbol same kuće, a večna vatra zalog
trajnosti porodične zajednice.[2]

Bila je to svetinja koja se morala održavati ne samo zbog praktične koristi, već radi očuvanja
kontinuiteta same porodice. Svaki njen član je gašenje ognjišta smatrao najvećom nesrećom,
osim kada je to namerno činjeno jednom godišnje (1. marta) i ponovo ritualno paljeno. Kult
ognjišta je negovan u svakoj kući, a starešina porodice je bio neka vrsta sveštenika boginje
koja je oličavala taj večni plamen.