АЛЕКСА ТЕПАВЧЕВИЋ

БОРБА ЗА СЛОБОДУ

СЕЋАЊЕ
НА ЧЕТНИЧКУ БОРБУ
19 4 1-19 5 0

ХАМИЛТОН - КАНАДА
1 9 8 7.
 ИЗДАЊЕ ПИШЧЕВО

Исправке штампарских грешака

налазе се на крају књиге.

Typesetting and correction: “THE CANADIAN SRBOBRAN”.

335 Britannia Avenue, Hamilton, Ontario
Press: The Sinclair-Smith Press
1416 Grahams Lane, Burlington, Ontario
ЗНАНИМ И НЕЗНАНИМ ЈУНАЦИМА
ПАЛИМ У БОРБИ
ЗА СЛОБОДУ ОТАЏБИНЕ

ГРОБОВИМА ШТО СЈАЈЕ У ТАМИ!

 БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

Алекса Тепавчевић, рођен 28. јануара 1920. године у херцеговачком

селу Казанци, у Гацку, од оца Јакова и мајке Саве рођ. Слијепчевић. Без
школског образовања сем основне школе. Детињство и младе дане провео на
сеоском имању код свога оца.

У почетку устанка у своме месту ступио у четничке одреде и борио се у

њима до завршетка рата. Пред крај рата повлачио се са четницима у Босну,
после у Словенију. Прешао у Аустрију (1945), ступио у додир са британским
трупама код Бељака, од којих био враћен и предат комунистима на жељ.
станици Јасенице. Прогоњен 30 дана под стражом комуниста у правцу „свог
родног места“; на том путу, код Теслића у Босни, извршио бегство и
планинама дошао у свој родни крај. Ступио у додир са четничким групама у
пределу Херцеговине и наставио четовање. Провео у шуми 5 година после
рата, уз велике патње и страдања. Доживео 1950. годину и са четири претекла
саборца отступио за Грчку. На том путу, од 78 дана, изгубио три саборца —
сапутника. Прешао у Грчку са Димитријем Црногорцем на предело Кастурије
у Грчкој. Око годину дана провео у избегличком логору Лаврион, одакле
емигрирао у Канаду 1. децембра 1951. године.

У Канади, као „новој отаџбини“ настањен и живи стално до данас. Као

фабрички радник узгредно се бави писањем у српским емигрантским
листовима: „Канадском Србобрану“, „Слободи“ и „Српским Новинама“.
Писао већином о преживљајима из доба рата на коме искуству темељио своја
излагања о националним проблемима. Писао и о животу националне српске
емиграције, о њеном одржању у туђини и борби за ослобођење поробљене
Отаџбине испод комунистичког ропства.

Поред овог дела, „Борба за Слободу“, које сада издаје, у рукопису му

стоји напис „Из живота мојих земљака“ — углавном патње и страдања изнета
кроз разговор сељака и сељанки са којима је писац био тесно повезан у току
рата и после њега.
 УВОД

Да је којом срећом српска Отаџбина — постојбина мојих прадедова —

остала у дуготрајном миру, после ослобођења и уједињења Српства 1918.
године, ја бих се највероватније, доследно својим старим, одазвао сељачком
позиву. — Да на имању свога оца, које је дед откупио од Турчина, орем и
сејем, да косим и жањем, да гоним коње у гувну који копитама истресају
жито из јечмена, ражана и пшенична класа од кога се прави „насушни хлеб“.
Да одгајам стоку — овце, козе, говеда и коње; да косим ливаде и чаире, да
сечем листобер за прехрану стоке преко зиме; да лети изгоним стоку на
пасишта по планини, да је напајам на коритима са истопљеном водом од леда
и снега, извађеног из јама, вртача и дубодолина. Моја срећна будућност
проширила би се и на одлажење у варош и састанке: куповао бих намирнице,
продавао стоку на пазару, слушао од варошана „шта се ради у свету“. Ишао о
празницима цркви и на састанке; веселио се са рођацима и певао с њима
враћајући се кући. Сретала би ме мајка, ако нико други не би био,
помиловала руком и очима. Бавио би се „спортом“ када је зима и ора за лов,
ловећи дивљач по планини. У доколици, преко зиме, читао песмарице и учио
песме напамет, оне о бојевима, певао их уз гусле па какав био глас и гудало.

Та неостварена будућност мога живота, по злом удесу избијања Другог

светског рата, претворила се у нешто друго, сасвим неочекивано и
непредвиђено. Уместо плуга, да је остао мир, узео сам пушку, када је севнула
искра устанка у моме селу Казанци у Гацку, Херцеговина, и тако постао
борац у четничком рату који се водио 4 године под старешинством Драже
Михаиловића, народног вође и првог устаника у окупираној Европи. Када је
Отаџбина пала у комунистичко ропство 1945. године продужио сам четовање
по српским планинама још 5 година. Тако сам у четовању и под оружјем
провео више од 9 година — од 6. јуна 1941. до 10. августа 1950. Из тога
живота је и ово моје „сећање“, писано по изласку из Отаџбине.

Шта је написано и ко је писац, то је прва ствар коју заинтересовани хоће

да сазна чим отвори књигу?

У мојим сећањима или успоменама из четничке борбе, који се састоје од 2

главна дела написано је следеће:
 У ПРВОМ ДЕЛУ под насловом „У ДОБА РАТА“ изнето је о устајању
Срба у Гацку на отпор хрватској злочиначкој усташкој војсци која је,
посретством немачких и италијанских окупатора, хтела да уништи српски
народ свугде где се протезала њихова пупет држава. Изнети су догађаји у
почетку устанка, за први месец дана, са више опширности и подробности. Ту
је први напад на усташку посаду, на жандармериску станицу у Казанцима, 6.
јуна 1941. заузимање положаја од Самобора до Степена према усташкој
Фазлагића Кули, борбе око Зборне Гомиле, Пустог Поља и Степена. Напад на
варошицу Автовац и заузимање од усташа, уочи Видовдана 1941.г. Напад на
италијанску извиђачку колону, која је хтела да оспори заузимање Автовца, и
суочавање са усташким злочинима на Коритској јами, у коју су хрватске
усташе бациле преко 300 Срба.

Почетак борбе са комунистима и њихова оргијања из првих дана њиховог

крвавог заснутка и пира над националним Србима и Српкињама. Једна већа
операција четника Невесињског корпуса, у мају и јуну 1942.Г. која је
допринела поразу комуниста са терена Херцеговине и Црне Горе, описана је
како сам је ја видео.

Борбе „гатачких јуришлија“ свуда по Гацку и деловима Невесиња,

Билеће, Требиња, Љубиња и Стоцу. На простору Пиве, Голије и Бањана, и
путем кроз Босну, до Лијевча Поља и пл. Козаре, где су безмало сви нестали.

Оступање преко Словеније и прелажење у Аустрију. Ступање у додир са

Енглезима и како су нас изручили комунистима. 30 дана прогонства у
унутрашњост земље и бежање из Теслића, у Босни. Шеснаест дана путовања
преко планина, од Теслића до Гацка, наилажење на остатке лешева и спреме
куда се Дража са србијанским четницима пробијао за Србију. Поново
„савијање гнезда“ у планинама свога родног краја и настављање борбе мањих
четничких група.

У ДРУГОМ ДЕЛУ под насловом „ПОСЛЕ РАТА“ или „Борба до

последње капи крви“, изнет је живот патње и страдања у шуми од 1945 —
1950. У овом делу, о коме се мало у јавности зна, заинтересовани читалац
може наћи горког искушења и нечувених напора како се четници, и после
рата, дуги низ година, одржавају по планинама, жестоко прогоњени од
комунистичких власти. Ноћни додири са народом и исказивања заједничких
мука, сукоби по кланцима са потерницама, скривање трага и зимовања по
највећим планинама, брдима, јамама, пећинама, покретања и искакања у снег
пред куршуме. Погибије четника по планини Сомини. Масовне потере и
претње комуниста на уништењу преосталих четника. Прогонства породица и
пријатеља четника у сабирне логоре ради боље контроле над четницима у
шуми. Пуштају их само кад сазанају да је њихов четник погинуо. Садизам и
мрцварење тела погинулог четника — песме и коло око убијеног! Нечувене
страхоте комунистичког терора над противницима свог злогласног режима.

Под насловом „ОДЛАЗАК ИЗ ОТАЏБИНЕ“ или „путем кроз беспуће —

из Херцеговине за Грчку, од 25. маја до 10. августа 1950.“ читалац може наћи
како је једна четничка група од 5 бораца покушала да се пробије за Грчку,
преко планина Црне Горе и Јужне Србије. Овде је учињен последњи напор
који се могао дати да неко пређе у иностранство из толике даљине, на томе
путу је остављено 78 дана. Од петорице четника, колико их је пошло за
Грчку, пробила су се само двојица; остала тројица су погинули у арнаутском
насељу Дреница код Метохије. Како се пело на највише висове Шар планине,
да се узме „оријентација“, и вијугало између албанских и југословенских
караула по граници, са тачношћу је описано. Наилазак на граничне страже и
заседе, на запете мине, вучје јаме; упадања у непозната села и заглављивања
по непознатим планинама, отимања хране од Арнаута и тешкоће око
прелажења река, били су свакодневна појава двојице претеклих четника који
су се пробили у Грчку. Патње без воде по безводним планинама и храњење
попрженим житом из отрешеног класа по пољима, били су чести догађаји на
путу. Губљење оријентације и помисао на самоубиство пратили су нас на
више места.

Прелажење у Албанију, због непознавања правца куда да се иде, тешкоће

на томе путу који је трајао 5 дана. Пролажење кроз албанска војничка
заседања која су била истурена по граници због сукоба са Југославијом.
Несташица воде и хране и опасно провлачење на албанско-грчкој граници,
где је логоровала војска, због затегнутих односа и недавно протераних
комуниста из Грчке. Све се то може наћи, скоро сваки преживели дан, у
опширном напису „Путем кроз беспуће“, који је спреман за посебну књигу.
 Цела грађа, која је сабрана у овој књизи производ је мојих доживљаја и
очевидности. Ништа није узето по „чувењу“ и најмање има туђих навода. Сви
преживели догађаји су суочавање у њима и пренешени су на хартију са
најбољим сећањем и жељом да буду најтачнији. Ако понегде има „песничке
ноте“, то је „мана“ свих горштака из гусларског краја. Има понегде и поноса,
али не претераног и незаслуженог, него онаквог за који Његош каже: „Није
срамно похвалит се право“. Ја то нигде нисам чинио у односу себе него у
односу описивања јунака према којима нисам могао „срцу одолети“ а да не
кажем и коју похвалну реч.

Описивања догађаја нису само на простору свога ужег краја, она се

протежу дуж целе Југославије, чак и даље — од Тирола у Аустрији до близу
Грамоса у Грчкој. Ја сматрам да ће и за будућег историчара понешто бити од
важности из ових мојих успомена. Када, рецимо, по неком фосилу или каквој
другој ископини из земље, могу да пронађу колико је стара и из кога доба
потиче, или из записа који су писали невешти људи, стручњаци нађу
драгоцености — можда ће онда и овде бити нечега за што се иначе не би
знало. Ја сам, што сам више могао, избегавао да пишем о оним стварима које
су други писали и објавили. Такође, нисам стајао на брду него под брдом, па
нисам могао добро видети „шта се све ради“, као они што су били на
положајима и одговарајућим местима. Да сам тада мислио на писање,
вероватно бих имао шире погледе. О ономе што нисам добро „осмотрио",
нисам писао. Ја сам носио пушку а не перо!

Грађа која је унета у ову књигу није спремана за књигу, бар овакву
целокупну какву сам спремио сада. Ово су мањи и већи написи објављени у
новинама, у периоду дужем од 25 година. Тако ови (састави) неће бити добро
сложени и по хронолошком реду. Биће неких „прескока“ у првом делу „Из
доба рата“, али ће то мањи чланци, који су писани о „годишњицама“,
„Божићима“ и другим истакнутим догађајима, потпуно допунити што је у
недостатку. „После рата“ и „Одлазак из Отаџбине“ су потпуни састави,
спремни да се објаве као посебне књиге.

На крају да поменем и то — шта ме је потстакло да пишем о четничким

борбама по изласку из Отаџбине, у страни свет и емиграцију. Највише је
деловало то, што из оне средине, где сам пролазио у борбама, разним
патњама и страдањима, није преживело много бораца, њих је врло мало у
емиграцији, а нема их много ни у земљи. Када сам живео са њима, онима што
су пали за Српство, нарочито после рата у шуми, ми смо се међусобно
разговарали и о томе, ако неко преживи, да каже како смо живели. Пошто су
ово мањи и спореднији догађаји збивања у најновијој српској историји, то би
могли пасти у заборав, па ме је, с те стране, потстрекивала жеља да радим на
овом објављивању. У земљи, где влада комунизам, набацано је доста корова
на све што је српско и четничко. Преостаје да преживели, који се налазе у
слободи, раде на обарању комунистичких неистина које су се почеле ширити
из оквира њихова домена. Као дугогодишњем четничком борцу у Отаџбини
мени ни крв није дала „мира“ да после боја бацим копље у ледину и седим
скрштених руку у емиграцији. Остао сам под заклетвом своме мученичком
народу и палим саборцима да очувам њихов аманет и да се борим до
последњег даха свога живота. То је за мене најмања жртва а највећи понос.
Да је било места за оружану борбу никада не би узео перо, јер оно није моје
занимање — моја је пушка у рату и плуг у миру моје Отаџбине.

Велико гостопримство нашао сам у „Канадском Србобрану“, органу

Српске народне одбране у Канади, у којем сам, скоро од његовог изласка,
почео објављивати чланке из четничке борбе и своја запажања у односу
борбе против српских непријатеља, као што су комунисти у земљи и усташе
у иностранству. Чланцима о четничкој борби „Канадски Србобран“ је
осветљавао гробове у тами наше поробљене Отаџбине.

У раду око штампања изашли су у сусрет и помогли: Српска народна

одбрана у Канади, уступила је своје машине за слагање текста; г. Лазар
Стојшић, пешадијски мајор Краљевске војске, пре рата, и уредник
„Канадског Србобрана“ више од три деценије, извршио је коректуру текста
пре и после слагања; инж. Гвозден Ђ. Бајић, сложио је текст на машинама и
извршио техничку припрему за штампу, уз минималну награду.

Њиховом помоћи смањен је материјални издатак за штампање књиге, на

шта им се свесрдно захваљујем. Уз то, као најглавније, они су имали у виду
да, својим радом и доприносом, помажу српску националну борбу која се
води — изношењем дела на видело из прошлог рата, са чим се уједно
осветљава истина и пали свећа палим у борби за слободу српског народа.
 Велику моралну подршку имао сам и код читалаца „К. Србобрана“ који
су ми бројним писмима и порукама дали више воље да радим на
објављивању. Многи од читалаца „К.С“, са којима сам се срео, стиснули су
ми десницу и кроз сузно око проговорили шта мисле о преживелим
догађајима из четничке борбе коју су читали у „К. Србобрану“. Неки су
нашли себе и своје „доживљаје“ који спавају на срцу у њима. Они који нису
имали среће да се боре у Равногорском четничком покрету, него су стицајем
околности живели ван Отаџбине, стекли су више сазнања и добили јаснију
слику о ратним догађајима у њиховој земљи и још више заволели своје
четнике — борце за слободу. Нашло се љубитеља слободе и међу младим
српским снагама, које пристижу из Отаџбине, па су са одушевљењем читали
чланке у „К.С“, о борбама четника за време рата и после њега.

У књизи има више од половине градива које нигде пре није објављено.
Сабрано у једном делу биће прегледније и лакше за читање. По садржају на
крају књиге лако ће се моћи наћи шта је од интереса за читање — из кога
доба и о чему. Моја жеља је одувек била да упознам што већи број читалаца о
догађајима у земљи за време рата и четничкој борби у њима, зато сам
претходно и објављивао већи број чланака у новинама о томе.

У нади да ће ускоро гранути сунце слободе српском народу у нашој

Отаџбини па ће искрснути боље могућности, и виша сазнања о праведним
жртвама које су пале на бранику Српства и слободе.
 ТРЕЋИ СРПСКИ УСТАНАК
ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И РАВНА ГОРА

Било је тешко дићи устанак 1941. године, не што Срби нису били орни да
се боре, него што су освајачи били превише јаки, осиљени и склони да врше
одмазде („сто за једног“). Уз то су имали своје помагаче у освојеној
Југославији, 3-4 милиона Хрвата пришло је оберучке Немцима и
Италијанима, ставили им се у службу, чак више него што су ови и захтевали
од њих! Ниједан мањиски народ Југославије, после њеног пада, није стао уз
Србе, или бар остао по страни, сем Словенаца који су такође били изложени
прогонима. Треба имати у виду да је српски народ био осуђен од Хитлера на
тешку казну због прекршаја уговора од стране пучистичке владе 27. марта.
Доведен на „безусловну капитулацију“, српски народ је остао без икакве
заштите, стављен ван закона, осуђен на уништење! Бесмисленом политиком
последње југословенске владе доведено је целокупно Српство у смртну
опасност. Хрватске усташе су добили одрешене руке да чине што желе, а они
су желели да униште сав српски народ где су им окупатори дали да владају;
дата је и другим суграђанима, стране народности, могућност да се испоље у
свим својим непријатељствима против Срба. Све је било доведено у
безизлазну ситуацију у којој се било тешко снаћи.

Провиђење је хтело да се српском народу насмеши небо, да га огреје

сунце са Равне Горе, да се у његовим верним синовима појави слободарски
дух и покрене их на устанак, давањем отпора непријатељима, по историској
устаничкој традицији српскога народа. У оно што би се, по претпоставци,
могло највише сумњати било је имати вољу у таквом тешком добу. Али, ето,
и ту је била срећа на српској страни — јавио се Дража Михаиловић да буде
вођа Трећег српског устанка. По узору Карађорђа и Милоша Великог, овај
смели син српске Шумадије, подиже српски барјак на Равној Гори и позва
народ да се бори за слободу. Устала је листом Србија и све угрожено Српство
на свим странама раскомадане државе Југославије. Устао је из нужде и
оправданих разлога, српски народ, да брани себе и своју слободу од сковане
завере која мује радила о глави и брзом уништењу. Устанак је био једино
средство да се спасава угрожени српски народ изложен смрти вишеструких
убица. Колико је то била прека нужда српског народа да се диже устанак,
види се по томе што је Дража Михаиловић нашао своју идеју у Србима који
су истоветно мислили као и он. Отуд Дража, без државе, без војске, без
оружја, без везе, без помоћи од икога, наслоњен на српски народ, за час има
све — и војску, и храну, и пушке, и муницију. Они што су пре имали све нису
имали ништа, јер се нису наслањали на српски народ, него на свакакве
мешавине у Југославији које су се кад су мирисале да долазе Швабе,
окренуле против државе и владе која се наслањала на њих. Бољег
„наравоученија“ за будуће српске политичаре ваистину нема, него да се у
будуће држе принципа — „уздај се у се и у своје кљусе“.

Све су то велики и значајни чиниоци који су се појавили 1941. године,

када је српски народ остао незаштићен и без отпора, предат тиранима сваке
врсте, после пропасти Југославије. Србију и Србе у њој немогуће је
замислити да они икако могу проћи без отпора и дизања устанка, када се
угрози њихова слобода. Узалудне су биле и остаће све приче, од ма кога, да
не треба давати отпор јачој сили, да се треба „сналазити“ и „мудро“ ћутати
под окупаторима који сисају крв, тј. извлаче сокове из земље и народа. Кроз
велика и горка искуства Срби су остали свесни шта значи живети у ропству,
без отпора и устанка; — да је то сигурно одумирање од Српства и нестајање
међу туђинима. Зато је одувек међу Србима било смисла и свести да се бране
кроз отпоре и устанке. То су учинили и 1941. године, у веома тешкој и мучној
ситуацији.

Устанком који је подигнут на Равној Гори 1941. године под вођством

Драже Михаиловића учињено је много у одбрану српског народа, нарочито у
западном делу где су Срби били подвргнути тоталним уништењу од стране
хрватских усташа. Сви они који су преживели усташку касапницу, избегли су
је само зато што су се дигли на отпор и одбрану. Устанак је значио опстанак
у свим српским крајевима, јер су Срби свугде били угрожени. Без устанка
1941. године, не би било живота српском народу; био би истребљен у
хрватској „држави“, на Косову и Метохији, док би Србију „проредили“
Немци. Тако исто и у Црној Гори, италијански фашисти би учинили своје.
Српству би били подрезани корени. Савременици ратних догађаја најбоље
знају колико су Немци и Италијани били „наклоњени“ према Србима па да,
из ма каквих обзира, поштеде њихов народ, уколико би он престао да их
туче. Само су јаким отпором српског народа присиљавани да мењају планове
које су правили на што већем уништењу српског народа. После устанка у
Црној Гори, Италијани су од много чега одустали и на крају постали
безначајни. У Србији Немци су одустали да вршљају како су замислили;
планински и шумовити предели били су заштићени од немачке пљачке и
извлачења хране за њихову војску. Чести четнички дочеци и сукоби нагонили
су их на све мању контролу над Србијом, њиховим осветама није био умирен
српски народ. А када се Равногорски покрет проширио и ојачао, није било ни
помисли код Немаца да се српски народ може потчинити. Из страних извора,
у преписци Хитлер-Мусолини — Ћано и други, видимо још боље шта је за
Осовинске силе значио Дража Михаиловић и устанички српски народ.

Трећи српски устанак, на челу са Дражом Михаиловићем, био је један од

првих устанака у окупираним земљама Европе, па је Хитлер страховао, поред
српског отпора и устанка, да се и други народи могу побунити. Из тих
разлога Хитлер држи стално своје дивизије над „буретом барута“, које је у
сваком часу могло да експлодира и да му зада смртни ударац.

Српски народ би са својим устанком на крају извојевао сјајну победу, да

није дошло до појаве комуниста, који су са отпочињањем братоубилачког
рата, као по наруџби, дошли да олакшају спољним и унутрашњим српским
непријатељима.

Кад је све српско било устало на ноге, добило маха и почетне снаге,
имало правац и оријентацију шта треба да предузме и као најглавније, био
дочекан и заустављен усташки покољ над српским народом, искачу
комунисти из својих мишијих рупа, где су се били посакривали, онда када су
Дража Михаиловић и његови четници отпочели борбу и већ имали потпуну
иницијативу у рукама.

Комунисти се нису појавили да узму учешћа у одбрани српског народа

који је био тешко угрожен, него по позиву из Москве, да бране совјетски
комунизам који је био угрожен од немачких дивизија. Тако је комунистима у
Југославији, на првом месту српским комунистима, био пречи злогласни
Стаљин који је смакао 30 милиона Руса, него невини српски народ који је
пред њиховим очима умирао на најстрашнијим мукама! Шта више,
комунисти прелазе преко свега тога и о усташком покољу над Србима не
воде ни најмање рачуна — називају то „обрачунавањем“ између
„великосрба“ и хрватских „екстремиста“. Комунисти се убрзо ортаче са
усташама, стим што их они не прогоне и не нападају кад се настане на
њиховој територији, или буду прогнани од четника из српских крајева. За
последње три године рата комунистички партизани стално налазе
одмаралиште у Павелићевој Хрватској и помоћу усташа убијају тамошње
Србе. Када их Немци најуре, због својих пролаза, они побегну у српске
крајеве, запушкарају и навуку одмазду Немаца над српским народом. Зато су
српски предели остали потпуно опустошени — народ побијен, имања
опљачкана, куће погореле. Комунистичка „револуција“ у Југославији, то је
злочин према српском народу, који је вршен срачунато; када су једни
злочинци били у немогућности да докрајче српски народ! То је смена усташа
и партизана — што једни нису могли да достигну, достижу други.

По кукњави комуниста на четнике и Дражу Михаиловића, свако може

увидети колико су им били на путу и при тоталном слому да их није извукао
„интерес“ Запада и трупе црвене армије. Комунисти су доста јада задали
српском народу у току рата и после њега, и непрестају ни данас. Али, поред
свага нанетог зла, нико од Срба не признаје нити осећа да је побеђен од
комуниста. Српски народ је водио борбу против њих у току рата, води је и
данас и водиће је све док их не збаци с врата.

Трећи српски устанак, подигнут на Равној Гори, под вођством Драже

Михаиловића, који је имао за циљ да се даје отпор и води борба против свих
српских непријатеља, неће никада престати са борбом пре него се извојује
слобода српском народу. То посведочавају родољубиви Срби на свим
странама — у Отаџбини и ван ње, где су се привремено настанили. Без
слободе Срби не могу бити мирни, нити време може за њих бити друго. Та
живео је српски народ 500 година у ропству, па није престао да мисли на
победу!

Тако и данас после 40 година поробљавања наше Отаџбине, Срби мисле

са свих страна света, дају до знања својим вишеструким непријатељима, да
нису престали са борбом и отпором све док не изврше започето дело Српског
народа, Драже Михаиловића и Равне Горе.
 Србинов је завет да живи у слободи, а кад је изгуби да се бори за њу!
Равногорска борба се наставља све док се не стресу ланци са руку српског
народа. За Српство и Србију Срби ће увек имати духа и снаге да се боре за
своје светле идеале — Слободу и Правду!
 ДОБА РАТА

УСТАНАК У ГАЦКУ
6. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ
Скица Гацка и околине — путеви и планине.
 ПОЧЕТНИЦИМА УСТАНКА
Хвала вам, браћо!

Највише зато што сте имали иницијативу и смисао да се брзо снађете, да

прегалачки устанете на отпор и борбу против хрватске хорде, која је имала
злочиначке намере да из темеља сатре српски род где је могла допрети. Ви
сте у вашим кршевима имали више свести да браните Српство, као
неписмени сељаци, од оних што су живели у вароши и граду, са вишим
знањем, стеченим кроз школу и бољи живот. Они су савили главе да трпе и
ћуте, а ви сте устали да вас у борби рађе нестане, него да вам прегнута врата
усташки маљ смрска главе.

Знам вас кад сте добили вести, да вашу браћу Коритћане убијају
маљевима и бацају у јаме, како сте брзо скочили на ноге, заборавили на сва
размишљања шта вас може снаћи у случају одмазде окупаторске силе,
зграбили сте оскудно оружје и на прву усташку посаду, у вашем селу
Казанцима, јуришали да их разбијете и да продужите у борби, док не
победите или вас нестане. Гледам вас и сад, после 40 година, како се
искупљате на брду Гат, који је одбранбена тачка вашег Гацка, побијате
српску заставу и оглашујете устанак 6. јуна 1941. Гледам вас озбиљне и мрке,
узнемирене од јачине крви која вам не да сести, када сазнајете да вашу
суседну браћу кољу изроди од ваше давне крви који су се придружили
усташким крволоцима. У силном заносу осветника одлучујете сложно да, у
истом часу, нападнете прво усташко гнездо и да срамној „држави“ Хрватској
ставите до знања да, преко вас живих, усташе неће крочити даље.

Не могу а да не споменем са болом када сте слали поруку вашој браћи у

Автовцу и Гацку, да беже испод усташке власти вама у састав, или ма где у
планинске збегове, јер у борби на смрт и живот морате да евакуишете
угрожено становништво у високе планине. А какав сте одговор добили?
Читао сам вам писмо које сте добили у расвит дана у Пустом Пољу у коме
ваше дојучерашње чиновништво из општине и среза, и сви богатији трговци
поручују: „Напустите положаје око Гата и повуците се кућама што пре, доћи
ће хрватска војска и авиони и запалиће вас и ваша села“. Како вам беше
тешко тада — што су „паметни“ изгубили памет па држе веру у невери! Ви
нисте оклевали нити се поколебали да наставите своје дело које је водило
одбрани угроженог Српства.

Ваша снага је расла од угрожених Херцеговаца са свих страна, од браће

Црногораца који су разумевали ваше невоље. Оружје је набављано више и
бојна магла је притискивала гушће ваше угрожено Гацко. Почели су да
штекћу митраљези, да се стварају одбранбени фронтови, да се утркују момци
на положајима ко ће пре коју чуку заузети, да многи залију врелом крвљу
своју властиту њиву која га је хлебом хранила. Враћали су дуг земљи која их
је хранила, по традицији својих предака. Били су свесни зашто дају животе;
да је часно и благородно дати живот за слободу своје родне груде — своје
драге Отаџбине.

Хвала вам, браћо, што сте дигли устанак и дали отпор, проширили борбу
и спасли све што се спасти могло од усташких лешинара који су мучки и брзо
наступали, по паду државе, да кољу и масакрирају незаштићени српски
народ. Цена вашег устанка и борбе је неизмерно велика, када сте знали као
„прости“ и „неуки“ сељаци, да тако високо дигнете српско име и понос. Ви се
по снази борбеног духа можете мерити са класичним јунацима старе Јеладе.
Нико од вас није чуо ни читао о Термопилима и Леониди, али по одлучности
и снази ваше војске, ви се можете упоредити са Спартанцима који су, врло
мали по броју, дочекали много веће непријатељске војске. Оно што је вама
остало бесмртно, то је ваш борбени дух, пренет у крви од ваших устаничких
предака, кроз епопеју Косова и Орашца, кроз црногорске и херцеговачке
устанке, који су вазда блистали пред очима угрожених и давали борце за
слободу.

Пред вашим отпором стале су крвопије српског народа; гладне и ненасите

усташке звери нису више могле локати српску крв, како су биле уронуле у
њу. Ваше су сестре остале необештећене, ваша одојчад нису прободена крај
мртве мајке. Ваши старци и старице умирали су у планинском збегу са
задовољством што удишу слободу. Ваша крв просипана је на земљи и
камену, али хрватске усташе нису доспеле да је полижу. Били сте храбри и
отпорни и нисте стопу земље и корака упустили коју сте једном освојили.
Ишли сте у помоћ и другој браћи која су била мање јака, улевали дух и
прегалаштво и све већим заносом тежили циљу ослобођења целог српског
народа.

Хвала вам, браћо, што сте издржали муке свакојаке: непрестане борбе,
одолевања која су била тешка при оскудним средствима на вашој сувопарној
земљи, без икакве материјалне помоћи ниодкуда; — били сте гладни,
неодевени, ненаспавани, уморни од рада и бриге за избеглим породицма.
Никада се нисте пожалили на тешкоће, него сте их стојички подносили како
доликује вашем соју горштака. У свакој тешкој прилици нађосте места
одушевљењу и охрабристе себе и друге око вас. Били сте равнодушни при
давању жртве, нисте захтевали од других да учине колико и ви; схваћали сте
демократске принципе и одбацивали сваки терор и силу да човек чини оно
што не жели и не може. Ко је хтео да пође са вама, примили сте га за брата, а
ко није, оставили сте га код куће док и сам дође до сазнања да му се треба
жртвовати у борби за слободу. Нико није погинуо од ваше руке зато што није
пошао са вама у борбу. Зато се можете назвати правим јунацима, који добре
воље дају животе за Отаџбину и њену слободу.

У суочавањима двеју опречних идеологија, ви опет изабрасте српски пут

на коме сте се нашли првог дана. Не успе нико да Вас скрене са њега, нити се
ма шта промени у вашим бићима загрејаним чистим српским родољубљем.
Ви нисте имали среће да поберете лаворове венце победе само зато што је
неправда владала светом, када сте ви стварали велика дела. Зато је ваш рад
плоднији и већи што сте у непокоравању неправди дали и своје животе, да би
задовољили своје и српске идеале.

Достојно сте се одужили Српству и Србији! — Хвала вам и Слава!

 НЕКОЛИКО РЕЧИ О ГАЦКУ У ХЕРЦЕГОВИНИ

На северном делу Херцеговине, чије се сунчане стране дижу из

Јадранског мора под сенке планина: Дурмитора, Маглића и Зеленгоре, у
усеченој долини међу планинама, налази се мало поље, дугачко 24 км а
широко 4-5 километара. Једна мала река, која се састоји од планинских
потока, протиче по ширини поља и понире на другој стани под пл.
Бјелашницу. На северној страни до поља, су две мале вароши — Автовац и
Гацко у размаку 4 км једна од друге. Око Гацка стражаре вечне планине, а
између њих насеља по урвинама и љутом кршу. Северно и источно, до Босне
и Црне Горе су Зеленгора пл. и под њом су извори и развођа двеју чувених
река: Неретве и Сутјеске, чије воде отичу у два мора — Црно и Јадранско.
Тамо где је Сутјеска „изабрала“ свој ток налази се Вратар — врата од Босне
— где су чудом природе као ножем расечене планине Зеленгора и Волујак.
Уз широке плећи пл. Волујак прислониле су се друге планине, од Гацка
Лебршник и Власуља, а глава свих је планински вис Маглић (2381).
Највишим делом Гацко је окружено црногорским планинама — Голијом и
Сомином, између којих су насеља: Пива, Голија и Бањани, у којима живе
стара херцеговачка племена. Од херцеговачких срезова Гацко се дели са
Билећем и Невесињем, до њих су планине Баба и Бјелашница. Главни пут
који данас пролази кроз Гацко је Дубровник — Гацко — Фоча, а мањи и
спореднији је Мостар — Невесиње — Гацко — Никшић. По ова два пута,
који унакрсно пресецају Гацко, оно се помиње од старина. У старије доба, и
пре доласка Турака, због Дубровника и трговачких веза са њиме, а после, у
доба Турака, због напада на Црну Гору преко Гацка.

Присвајањем Босне и Херцеговине, Аустрија је у Гацку поставила логоре

и утврђења према Црне Горе. Први светски рат, као ратна зона према Црној
Гори, опустошио је — убиствима, расељавањем и паљевинама велики део
Гацка. У Другом светском рату поновила се стара трагедија из Првом
светског рата са још много већим страхотама. Поред рата са окупатором
избили су грађански ратови између Срба и усташко-хрватске „државе“, која
је Гацко присвајала за своју област где живи једна трећина муслиманског
становништва опредељена, у току рата, за усташе и њихову власт. А
комунисти су, не бирајући средства, вршили терористичке задатке да
постигну власт над земљом и народом.
 Стари борбени дух и понос код Срба у Гацку

Ратови, борбе и страдања су нека врста народног калења на мучан и

тежак живот. У Гацку је тога било од памтивека; борбе, и страдања, и глади и
муке свакојаке. Народ је са преношеном традицијом одгајан у српском духу,
онако како се пева у десетерцу преко струна на гуслама. Трагом својих
дедова ишла су млађа покољења и заузимала се да их у свом раду не
осрамоте. Богате ризнице народног предања у причама, песмама и
споменицима подгрејавали су стари борбени дух и понос на све оно што су
стари чинили. У снагу духа Бог је надарио овај српски крај и снагом физичке
моћи код народне омладине — све је здраво и „ко од букве одваљено“. У
записима једног учесника у обарању Ченгића куле у Липнику, у време
херцеговачких устанака прошлог века, саучесник и писац вели: од изгореле
Ченгића куле беху остали зидови, али их устаници нерадо гледају и хтели би
да преврну и последњи камен из темеља тога дома по злу чувених српских
крвопија. Они, вели писац, својим широким и снажним плећима упру у
зидове и обарају их мада су били метар дебели и наслагани од тешког камена.
Ово нас потсећа на обарање стена, упирањем и леђима и ногама, на путеве
испод брда где је требало прекинути саобраћајну везу непријатељске војске
за време последњег рата. Истоветност духа и снаге се понавља, кад дође
време да се „заплива у крви“. Стари српски дух заблистао је опет у крви
младих покољења и поред тога што је прекидом од 20 година загушиван и
покриван заборавом. Надлетеле су опет сени оних старих јунака и
предводника што су витешки гинули за одржавање својих права и слободе.

Сматрамо да се ово неће схватити као нека неправедна хвала ако

поменемо неке истакнуте личности које су потицале из Гацка и са којима се
тамошњи народ поноси. По народном предању и проналасцима истраживача
историје и етнографије по српским крајевима, Јован Дучић нам је први
открио, да је Сава Владиславић заузимао велике положаје на руском двору у
16. веку, радио на ослобођењу и утицао на помоћ српској нацији, био родом
из Јасеника у Гацку. По томе проналаску и Дучићево порекло потиче из
Гацка. А пре тога, још после Косовске битке, у Гацко су добегли и настанили
се ближи сродници косовског јунака Павла Орловића, од којих су чувена
племена у Црној Гори и Херцеговини дала велики допринос у српској
националној борби за опстанак (види књигу Орловићи“ од Андрије Лубурића
као и књигу, Стара Црна Гора, од Јована Ердељановића). За Тешана
Подруговића, народног пјевача песама уз гусле, за време Карађорђа и
Милоша, Вук Караџић је написао да је од њега скупио доста песама и да је
био родом из Казанаца у Гацку. У херцеговачким устанцима из Гацка се
истичу као хајдуци и харамбаше: Стојан и Петко Ковачевић. У исто време,
херцеговачких устанака, кроз пола века, као горостасни бор, стоји на челу
српског народа у Гацку војвода Богдан Зимоњић. Да не помињемо оне
великане из скоре српске историје који су били као народне војсковође или
просветно-културни радници: браћа Грђићи, Митрополит Петар Зимоњић,
проф. Перо Слијепчевић и др. који су сви чинили част и понос српској нацији
и своме Гацку из кога су поникли. То је оно што народ у својим великанима
има увек пред очима неизбрисиву успомену, чува је и поноси се њоме, а кад
дође „стани пани“ гледа да пође њиховим путем.

Овај мало подужи увод, о положају Гацка и његовој старини, истакнут без
потребе за познаваоце, како што су суседни Херцеговци и Црногорци, неће је
учинити несхваљивим, да нађу разумевања за ону нашу браћу из других
српских крајева који су мање чули о Гацку.

***
Коритска Јама — хрватска касапница Срба у Коритима 1941 године. —
Повод на устанак и самоодбрану Срба у Гацку и свој Херцеговини.
 БОРБА ЗА ОПСТАНАК

Једна од првих варница отпора разноврсним душманима у нашој

отаџбини 1941. године искрсла је у селу Казанцима крај Гацка у Херцеговини
6. јуна 1971. године навршиће се 30 година од када су сељаци поменутог села
са својим чађавим „московкама“, „берданкама“ и новим „маузеркама“ осули
прве плотуне на домаће изроде и издајнике који се преко ноћи претворише у
најкрвавије убице и џелате у лицу злогласних усташа Хрвата и муслиманског
олоша.

И овде као на другим местима наше угрожене отаџбине варнице отпора

искрсле су када је догорело до ноката и када је крвави нож „браће“ убица
принешен врату; Срби су се једва трезнили од зачмале море „братства и
јединства“ и устајали на самоодбрану. Успаванка „братства и јединства“
стаде нас милионских жртава и још и данас се не отрезнисмо од овог опојног
сна који нам спрема нове жртве у будућности. У развоју данашњих догађаја у
нашој отаџбини, што се зове Југославија, очевидно се спремају планови о
поновном уништењу Срба. Кроз комунизам се српски нараштај уљуљкује
братством и јединством, а хрватски се несметано подиже и оживљава кроз
усташтво; — истоветно са стањем пре рата 1941!

Безбројни животи су изгубљени у дезоријентацији и оклевању. Поука из

прошлости мора нам донети наук да отворених очију гледамо у будућност, да
се не понови зло које нас је снашло 1941. године. Изношењем збивања из
прошлости, као преживели саучесници, ми се осврћемо на наш млађи
нараштај да има у виду да будно прати догађаје који се одвијају на нашој
родној груди, да се не заваравају „великим идејама“ југословенства,
занемарујући свој национални корен из кога су поникли, на сличан начин као
што смо и ми старији чинили пред наше велико страдање 1941. године. Камо
среће да наши суграђани Хрвати мисле и раде о слози и јединству као Срби!
Напротив, они искоришћавају нашу добродушност за своје мрачне планове и
јуче, и данас, и сутра ће.

Жалосна је чињеница да су у крају о коме се пише (Гацку) муслимани

пришли усташама — Хрватима — и безобзирно убијали своје саплеменике
по крви и палили њихове домове. Понеки Срби, који се баве политиком,
нарочито они удаљенији од Босне и Херцеговине имају идеју о
„придобијању“ муслимана, пренебрегавајући сва збивања из прошлости.
Тако исто рађе пишу и говоре о злочинима Срба-комуниста него о злочинима
Срба-муслимана! Овим начином се тапкало и после првог светског рата, па
се то продужило и после другог, и дан-данас — потпуно бесплодан и штетан
посао. Да би се „придобили“ неваљалци, треба запоставити искрене патриоте
и тако губити тло под ногама. Колико је искрених Срба-муслимана
охладнело према оваквом држању Срба са идејом о „придобијању“? Ако су
Срби сложни, снажни и уједињени, пропаганда је излишна.

Хрвати — усташе, као и комунисти, када правдају своје злочине,

једноставно кажу: „и Срби су убијали“, комунисти ће издвојити четнике као
„кољаче“ а Србе назваће „хегемонистима“. Дакле, и једни и други осипају
ватру на све Србе. С том пропагандом они вежу наше руке и спутавају наше
мисли, да би нам и даље лакше секли главе, ако им дође погодан час. Јесте, и
Срби су убијали у самоодбрани, али никад нису почињали ратове ни против
страних суседа, а камо ли против својих суграђана. То је чињеница са којом
се Срби поносе.

Пре 30 година онога чемерног пролећа 1941. српска завичајна груда

претворена је у хаос. Ми живи сведоци сећамо се онога јада и помињемо га
из пијетета према безброј палих саплеменика. Нама и данас лебди визија оног
страшног јаука жена и деце који су се дубоко заболи у срце. Безбројне колоне
измрцварених живих лешева на путу ка Голготи. Канали, јаруге, јаме
препуњени људским телесима. Заједничке гробнице посташе српске цркве и
школе, свеће и кандила угаснуше у цркви. Поља и њиве покрише облаци
дима од запаљених домова. И ваздух, и вода, и сунце све беше потамнело од
људске жртве. Само се у горама нађе лека измученој српској души.

Изношењем „дела на видело“ заинтересовани читаоци, нарочито они који

су били млади или који су били удаљени од своје родне груди, моћи ће да
сагледају право стање, у само једном крајичку наше на крст разапете
отаџбине 1941. године. Кроз овај напис у коме су изнети догађаји, збивања са
садржајом: Осврт на ратно стање; Држање муслимана у Гацку; Устајање у
самоодбрану — отпор; на Гату; Заузимање положаја: Добрељи — Пусто
поље — Зборна Гомила; Други положаји по Гацку; Збегови; поновно
размишљање о муслиманима у Гацку и њиховом злочину извршеном над
својим суграђанима Србима; Окршај са хрватском црном легијом; Борба се
наставља и продужује; Запажања на положајима; Обарање 3 хрватска авиона
пред Видовдан, 26. јуна 1941; Дочек и напад на Италијане у Куменом брду
27. јуна 1941; Корићка јама; Заузимање Автовца — протеране усташе беже у
Фазлагића Кулу; Видовдан у Автовцу и састанак два будућа четничка
команданта: попа Радојице Перишића и Милорада Поповића; Долазак
Италијана у Гацко и разорни рад међу устаницима; Почетак борбе комуниста
у Гацку упоредо борбе са устанцима; Почетак борбе против комуниста у
Гацку упоредо против борбе са усташама; Организација и старешинство и др.

Кроз цео опис догађаја, који се збио за кратко време (месец дана) читаоци
неће наћи „истакнутих“ имена „вођа“ и „команданата“; у следећим написима
биће речи о томе. Исто тако и са крволочне усташке стране неће бити
„стожерника“. Сматрамо да за кратко време (од пада државе) није могао
човек, један-два, склонити — „повести“ масу да без изузетка учествује у
потпуном уништењу својих суграђана Срба. На обе стране учешће се
изродило напоредо без изузетка, само у супротној форми. На усташко-
муслиманској: крајње уништење Срба. На српској: Отпор и самоодбрана.

На српској страни незнаним јунацима припада слава, што значи свима

учесницима у отпору.

ОСВРТ НА РАТНО СТАЊЕ

Оно мало оскудних вести што су стизале у наше удаљено село из две
варошице: Гацка и Автовца, где је слушан радио и читана штампа о борбама
на Албанском фронту, одушевљавали су Србе. Скупљали су се старији људи
испред кућа у селу и разговарали о могућности одбране на тврдом терену као
што је Црна Гора. Поуздавало се у храброст војске, ђенерала и команданата.
Неки су тврдили да солунски јунаци неће дати земље без грдила... О момчади
нашој што су била код Баја Станишића у 29. пуку, проносиле су се похвалне
вести да се храбро боре са Италијанима, да ће убрзо заузети Скадар итд.
Скоро из сваке куће понеко је у резерви или активно у војсци. Младићи који
још нису били дорасли за регрутацију или су већ регрутовани и чекали позив
тога пролећа с нестрпљењем су тражили од родитеља да им дозволе да се
пријаве добровољно у војску. Неки се јавише кријући, но команда их одби.
Изузев каквих мудролија нико није држао до Хитлера и његове спреме. Шта
нам може у овим планинама са његовим штукама и моторизацијом? Ћесари
су се разбијали о наше горе, па ће и он — говорили су са самопоуздањем.
Италијане су сматрали неборцима, а на Мусолинија крвничили што је увек
подбадао домаће изроде и помоћу њих убио краља Александра. Разговори
наших горштака отезали су се дубоко у ноћ. Даном су орали и засејавали
своје њивице и долове, не журећи се да што више поору. Нису више онако
као некад остајали до касно у ноћ него су за сунца испрезали волове и
враћали се својим домовима, радознали да чују нове вести што су стизале у
току дана.

Тих судбоносних дана прошли су, кроз две поменуте варошице, Гацко и
Автовац, Краљ и Владика, праћени малим одредом војске. Они су, долазећи
од Калиновика, продужили путем Билећа-Никшић. Том приликом на путу
кроз Камено Корито, војници су сурвали у провалију један мали брдски топ
са неколико сандука граната. Домаћи четници са Мирком Алдаловићем,
авијатичким официром, извукли су топовску цев на ужа из провалије,
сакрили је са гранатама и два месеца касније употребили, на свој начин, на
усташе у Фазлагића Кули.

Ситуација се нагло мењала. Оптимизам је замењен огорчењем на издају

која се јасно испољавала у дојучерашњој „браћи“ Хрватима. Вести су стизале
о побунама хрватских екстремиста званих „усташе“ у околини Мостара и о
саботажама и дезертерству хрватских официра и војника из редова
југословенске војске.

Свој нади и блеску оружја убрзо би крај. Наједном почеше пролазити

хиљаде војника са новим униформама из којих се мирис нафталина још не
беше изветрио. Пролазили су у непрекидној колони старим пешачким путем
од Никшића према Гацку, а потом скретали у разним правцима: Фочи,
Калиновику, Невесињу, Коњицу, Мостару и др. Ово су били војници који су
се налазили на Албанском фронту и други који су се тамо концетрисали по
Црној Гори. Сада су они по паду државе одлазили у своја родна места,
избегавајући колске путеве а тиме и заробљавање од окупатора. Они су се
хватали пешачких путева и стаза. Војницима из источне Босне и Херцеговине
овај пут је био најпогоднији. Многи од њих водили су коње натоварене
војничком спремом. На неким коњима јахали су заморени војници. Већина од
њих носили су пушке, неки су носили и по две. Киша је падала, пут излокан и
заглибљен, па су се понегде заглављивали и коњи и војници и с муком
извлачили из блата и настављали пут. Војници су залазили по оближњим
кућама крај пута, тражили храну, док су неки продавали пушке и муницију за
мале новце. Последњи који су прошли показивали су нагореле новчанице
народне банке запаљене у некој пећини крај Никшића. Дојучерашњи
браниоци државне имовине сада су је и сами разносили и расипали са пуним
правом да непријатељу не падне у руке. Колона је пролазила више од недељу
дана. Народ је на овакву војску гледао тужна срца и са болом у души;
износио је и давао храну, свраћао их на преноћишта; распитивао за своје који
још нису били дошли својим кућама. Све напред изнето догађало се у априлу
1941.

Док се државни апарат Југославије распадао, подгризан рђом једног

саставног дела у њеном склопу, дотле су непријатељски расположени суседи
и дојучерашњи партнер Хрвати прискочили немачком и италијанском
окупатору, стављајући им се на услугу за пљачкање и убијање српскога
народа. За своје већ учињене услуге и будуће немачке и италијанске планове,
Хрвати добише дозволу за стварање своје монструм државе. Та њихова
назови држава протезала се преко српских земаља Босне и Херцеговине до
некадашње границе Црне Горе. Они своје аспирације на Босну и
Херцеговину заснивају као на „посед“ аустро-угарске монархије, у чијем су
саставу били неки прирепак и стекли хиљадугодишњу културу. Да нису биле
две велике силе, Немачка и Италија, позади Хрвата, они никада не би могли
створити ни најужу државу око Загреба, а камо ли се проширити по српским
земљама. Сада је било лако, када су Срби неразмишљено улетели у рат и
наљућена звер Хитлер одобрио им да истребљују Србе. Хрватске авети под
именом усташе дале су се на најкрвавији посао што га историја памти. Циљ и
задатак је био да у секцираној држави побију све Србе. Са убиствима су
почели изненадно и на превару. Док су се Срби освестили од југословенског
опиума „братства и јединства“, убризгаваног 20 година живота са Хрватима,
они као такви на брзину и изненада извршише кроз неколико месеци већи
део свог крвавог дела.
 ДРЖАЊЕ МУСЛИМА У ГАЦКУ

У мају 1941. почеше да круже вести да су Немци успоставили државу

Хрватску и да ће границе до Црне Горе бити бивше аустријске међе. Црном
Гором овладаше Италијани и намераваху да поставе самосталну државу под
њиховим протекторатом. Сепаратистички елементи почеше да ликују. Вести
из Србије још нису допирале, нити се знало шта се тамо догађа. Завлада
кратка неизвесност у народу, није се знало шта да се ради. Сељаци и сељанке,
који су по потреби одлазили у вароши Гацко и Автовац, сретали су се тамо са
познатим људима још на служби у среским и општинским канцеларијама.
Ови су им говорили да буду стрпљиви. Чак су неки чиновници из среског
начелства, по неком налогу, издали наредбу да се предају ловачке пушке и
друго регистровано оружје. Ово је био лош знак, али нажалост многи су
предали ловачке пушке. Срби, који су имали своје трговине и друга занимања
у варошима, били су доста раскомоћени и истински веровали муслиманским
суседима, који су наједном постали Хрвати. Муслимани су говорили Србима:
„Неће вам ни длака с главе фалити, само будите мирни и стојте на својим
имањима“. То су биле намамљиве речи за оне који су осетили лакши варошки
живот и с доста труда стекли имања, па им се није лако напуштало ни
раскућавало. Срби су са муслиманима живели пријатељски и одржавали
добре односе, па није било разлога да им се сада не поверује. Као грађани
истог места, а уз то и српског порекла, требало је да они деле судбину са
Србима, али они то нису. Неколико честитих кућа и домаћина придружили су
се Србима, а остали су листом пристали да их хрватски разбојници увуку у
злочин.

Поставља се питање, шта је руководило муслимане да онако безобзирно

насрну на своје суграђане Србе? Јесу ли у заједничкој држави лоше
третирани од стране Срба, па да им то буде повод да уз туђинског окупатора,
Немце и Италијане, и њихове сателите Хрвате, забадају нож у леђа својим
најближим суседима и браћи по крви? По овоме питању се слабо или никако
пише и говори, те испада као да су Срби за нешто криви. Заташкавање и
прећуткивање свих лоших дела, а поготову злочина, грех је од Бога и
недостојно је правде и истине у коју, као хришћани, морамо веровати.
Честите муслимане неће озлоједити изношење истине о њиховим одродима,
исто као што ни нас Србе православне не озлојеђава када жигошемо Србе
комунисте. За оне што и дан данас иду за хрватским мегаломанима нас се не
тиче, нити ћемо ишта чинити да их преоријентишемо.

Осврнимо се на муслимане у Гатачком срезу у Херцеговини за време

рата, без којих Хрвати усташе не би могли починити она гнусна дела по паду
Југославије. Бацимо поглед на раздобље између два светска рата у овоме
херцеговачком крају. Поменимо и неколико речи пре тога раздобља.

У турско доба Гацком су владали најосијанији турски бегови Ченгићи.

Они су били познати као необуздане силеџије и прогонитељи српске раје
којом су владали 200 година. Под бичем дугогодишњег ропства Срби
православни прелазили су на ислам и тиме олакшавали себи живот и
опстанак. Код турских власти стекли су боље привилегије, запосели бољу и
плоднију земљу, живели у груписаним селима и варошима, док је Србима
православним остао голи крш и измећарство. Такво стање затекла је и
аустријска окупација. и продужила истим начином да привилегише
муслимане са још подлијом намером, да ствара злу крв између два крвна
брата. Аустрија није трпела Србе и требало је завртити бургије у сваку
пукотину против њих. Она је била расадник раздора и виновник свих зала
међу словенским народима уопште. Њено начело — старо римско: „завади па
владај“, није је напуштало све до њене пропасти, а корен раздора и данас
тиња.

По ослобођењу 1918. прешло се ћутећи и дало забораву много испада

учињених Србима православним од стране муслимана за време аустријске
окупације, што није донело плода. Као што се раније поменуло, заташкавање
није уносан посао. Пружена им је могућност да равноправно учестују у
животу државе, исто као и они што су се за њу крваво борили. Њихове радње
по варошима и селима остале су неоштећене, док су српске радње и села била
махом опљачкана и погорела. Срби су се наново окућавали, и тек пред други
светски рат стали се изједначавати материјалним имућством са муслиманима.
Њихове трговачке радње биле су пуније и Срби су куповали од њих робу, не
правећи никакве разлике. Тако су се две најбогатије трговачке радње,
Хасанбеговићи у Автовцу и Дилићи у Гацку, претежно обогатили куповином
и продајом са Србима. А њихови власници ставили су се на чело усташа са
свом имовином. Верски обичаји и сусрети са муслиманским женскињама
били су стриктно поштовани, док уочи православног Крстовдана, када се
освећује водица, мало који пут је прошло а да извори нису загађени. Нико
није прогоњен и кажњаван за то. Положаје среског начелника и среског
судије често су заузимали муслимани. Соколска организација, под вођством
Чеда Милића, развијала је поред физичких вежби, и братимства са
муслиманима. Српска момчад су се одазивала позиву и радо излазила са
муслиманском омладином на соколске параде и игралишта. Сретали се на
скуповима, поздрављали са „брате“, веселили се и пили по кафанама, мирно
се растајали и поново уговарали састанке.

Никакав посматрач не би ни по чему стекао убеђење да су муслимани

потцењивани и нерадо гледани, или ма шта друго у томе погледу. Све што се
противно каже, измишљене су неистине усташа са којима оправдавају своје
злочине.

Школовани Срби, сви без изузетка, долазећи својим кућама ради

годишњег одмора, говорили су међу сељацима, у својим родним местима, да
са муслиманима треба одржавати најбоље односе и ширити слогу. Ристо
Грђић, народни посланик за срез Гацко, неке године испред рата, добивши
реч у Народној скупштини у Београду, изневши стање у своме срезу, тражио
је начина за материјалну помоћ муслиманима сиромашног стања, поменувши
више имена која су сва била муслиманска, док је у српским селима било
кудикамо већих сиромаха. Други посланик Вељко Вишњевац био је кандидат
на Мачековој листи и ожењен Хрватицом, али му то није помогло да међу
првима буде убијен од стране муслимана усташа, само зато што је био Србин.

Краљ Александар је слао изасланика и дарове да присуствују свечаном

обреду једном 9. рођеном мушком детету у једној муслиманској породици.
Позната је такође његова наклоност према муслиманима.

О запостављању и неравноправности не може бити речи. Речи може бити

у ономе корену поменутом у почетку овога одељка. Осионост на господство
које су њихови преци уживали под турском владом наводила их је да се и
даље сматрају „Турцима“, понекад већи од азијатских. Код старијег света и
даље се величала снага и сила турског царства, помињани Турци који су
господарили над српском рајом, мали број се препородио од такве замисли и
ово је доста допренело да они скривено мрзе Србе. Аустрија је још била у
свежем сећању и остаци њој наклоњени (Немцима) још нису били ишчезли...
Сада појавом Немаца, они су опет у њима гледали сигурна и јака протектора,
обухваћени хрватском „државом“, у којој су им обећавана златна брда и
долине.

По свему ценећи они су увек прибегавали јачима — онима који побеђују,

а не никако остајали уз побеђене. Оваквим схватањем и држањем они се сами
издвајају из заједнице којој стварно припадају. Прибегавати непријатељу у
најодлучнијим часовима, стављати му се у службу, радити на уништењу
својих суграђана— браће по крви, то превазилази сваку издају и злочин.

УСТАЈАЊЕ НА САМООДБРАНУ

Као преживео учесник тих судбоносних догађаја изнећу овде, у кратком

опису, оно што сам видео, чуо и запазио.

Село Казанци налази се 20 км на путу од Гацка за Никшић. Село је на

крају гатачког поља, где се сужава и увлачи међу два планинска сплета:
Голију и Сомину. Можда је и сам назив „Казанци“ потекао отуда што је као
казан — котлина — увучено међу планинама.. Просторно је доста широко,
има своја мала поља испод села са неколико потока по њима испреграђивана
главицама по којима су њиве. Изнад села су многобројне долине по којима се
сеје јечам а понегде и кромпир. Од њих се надовезује присоје уз које се пење
уз Голијске планине. Приликом разграничавања између Црне Горе и
Аустрије, село је подељено „границом“ на два дела. Горњи крај, планине и
присоја припадали су тада Црној Гори, а равнији терен и обрадивија земља
Аустрији. По ослобођењу црногорски део припадао је срезу Никшићском а
други део Гацком. Тако су административно, од једног села, постала два. У
обадва села има 80—90 домова.

Село Казанци није без својих знаменитости и старина. Остаци грчких

гробница, гомиле — могиле — налазе се на више места по селу. Постоје
записи у Дубровачком архиву, где се помиње да је косовски јунак и барјактар
Павле Орловић, живео под стрмим узвишењем званим Орлина на крају самог
села испод кога се пружа суседно село Чарађе.
 Из турског доба помиње се Казанац-паша, Србин потурчењак, као дете
одведен у Цариград, потурчен и научен. Када је одрастао вратио се и добио
положај у своме родном месту. По њему и данас постоји „Пашин До“,
„Пашина Бара“. Исто тако по народном предању он је подигао брату цркву а
себи џамију чија мунара и данас стоји. Стари људи причају за Баја
Пивљанина да је убио хоџу на тој џамији са једне стене из непосредне
близине. Од тада је џамија напуштена и никада више није оправљена. Путеви
турске војске од Мостара и Травника, у нападе на Црну Гору, водили су до
Казанаца и на њима отпочињале борбе, да би се коначно завршиле победом
Црногораца у планинском тјеснацу Дуга.

Доласком Аустрије Казанци су, као гранично село, постали бедем

утврђења према Црној Гори. На доминирајућем положају Гат, који је у
непосредној близини Казанаца, Аустријанци су подигли бетонска утврђења,
док су у самом селу подигли добро утврђену касарну за посаду шуцкорима.
Упади црногорских комитских чета и херцеговачких „одметника“ у сталном
су налету на ово гранично село. Тако је с колена на колено преношен дух
слободарства и борбености међу сељацима и њима није било тешко подићи
оружје кад до њега дође.

Како у Гацку нема Хрвата становника са поседом непокретног имања, а

„држава“ је обухватала, по фиреровом одобрењу, и тај део без Хрвата, они су
призвали муслимане, којих по броју има нешто око једне трећине од укупног
становништва, да им помогну успостављање власти са ласкавим обећањима
да ће они држати тај крај. Поред ранијих тајних веза са усташком
организацијом сада су дошла и нека „војна“ лица из Мостара и „вијећали“ са
муслиманима у Фазлагића Кули, муслиманском насељу, груписаном у неких
десетак мањих села. Тамо су сковани планови шта и како да се ради. У плану
је било истребљење Срба брзо, мучки и на превару. По свему како су радили,
види се да је био циљ прво „рашчистити“ до терена Црне Горе. Као
претходница тога плана запоседнуте су жандармериске станице: Степен,
Казанци и Јасеник. Срби жандарми који су служили на овим станицама
повукли су се на десетак дана раније док су Хрвати и Словенци, који су се
затекли, остали и даље да би сачекали долазак хрватске милиције.
 Око 25. маја, једног дана пред залазак сунца, стигли су будући жандарми
(звана милиција) „независне државе хрватске“. Било их је око 50, све махом
муслимански сељаци из Куле Фазлагића, наравно са оружјем. Како се касније
сазнало, имали су два пушкомитраљеза, десетак сандука муниције и бомби
које су дотерали на коњима; остало оружје биле су пушке дојучерашње
југословенске војске. Осматрани из непосредне близине изгледали су прави
башибозлук, униформа им је била нека мешавина војничког и цивилног
одела, већина са црвеним фесовима на глави. Пушке испретуране у нереду на
њима, као да су носили какво коље за побијање торине. На једном коњу су
висиле канте и котлови, што им је ваљда требало за кухињу. Добивала се
слика наших жена кад преко љета пртљају са села на планину. Да је и једна
пушка опаљена на њих тада, разбежали би се главом без обзира. За оне
сељаке из Куле Фазалагића, који се нису много удаљавали из свог села,
Казанци су били „Шпанија“, поготову што је то близу Црне Горе, о којој су
од својих аџа добро чули.

Млађи људи били су готови да их нападну исте вечери по доласку,

старији су сузбијали, „да се види шта ће бити“. Педесет људи, уместо 5—6
колико их је раније било на станици, давало је сумњу да они неће мировати.
Они су кроз дан-два пренели вест да ће их доћи још 200! Уз такву претећу
вест ништа им није сметало да старим бакама испред колиба (други су
избегавали да се сусретну са њима) причају да ће остати све по старом, да
мушки треба да остану код куће, јер се у противном може посумњати да се
одмећу од „државе“, а онда би имали посла и са Немцима. „Куд би ова деца,
имање и ајван?“ Негде су причали да ће да подижу „карауле“ по граници,
негде опет ће Црна Гора бити самостална држава и да ће они бити у добрим
односима са ХД. Све овакве вести, прикупљене на једно место, биле су саме
противречности. Довијали су се да „угоде“ народу, али им то није пошло за
руком. Кретања са станице вршили су патролирањем по сеоским удуту,
застајкивали испред колиба, осим жена и деце никога нису сретали. Пети дан
после доласка продужили су шетњу кроз сеоске пашњаке у три правца, све у
групама по 7—8 људи. Треба поменути да је реон жандармериске станице
обухватао и друга села: Вратковиће, Старе и Нове Дулиће, Добреље, Гареву и
Самобор. Они нису имали времена ни да се појаве у тим селима.
 Једна понајдужа и последња „шетња“ била је када су хтели да обиђу терен
дуж „црногорске границе“. Неко непознато лице испразнило је пушку од 5
метака у близини Букове градине. Меци су прозврјали око њихових глава и
они су се, по причању чобана, разбежали кроз храстове шумарке у правцу
села и жандармериске касарне. Дан-два после тога они су побегли из
Казанаца, да се никад не врате као чувари и заштита „независне хрватске“;
када су осетили да се стеже обруч око њих. Ова хрватска посада којој су била
намењена „велика дела“ стојала је на жанд. станици у Казанцима до уочи 6.
јуна (1941). За то време у селу је владало стање нестрпљења, нервозе и
експлозије. Мало је требало па да сељаци искоче из камењара, где су се
склонили од непожељних гостију, не што су их се бојали, него што их нису
подносили, па да их за час протерају од куда су дошли. Они ни најмање нису
зазирали од Хрвата и њихове „државе“, нити од муслимана који су им се
придружили. Њих је пекла бојазан од великих сила, Немачке и Италије; они
су ту, у градовима, на путевима. Чују ли се пушке, чанколисци ће их
известити да се Срби буне и дижу на устанак, не против њих изрода, него
против Немачке и Италије. Размишљање на неборачки живаљ, где да га
склоне, ако започну борбу, била им је једна од првих брига. Зли језици
проносили су вести да ће Црногорци затворити границе под зеленашком
управом, имати пријатељске односе са Хрватима и да ни тамо неће бити
уточишта.

Док се о свим тешкоћама размишљало дотле су стизале страшне вести из

другог дела Гацка, да усташе затварају неке виђеније Србе, трговце и
службенике у Гацку и Автовцу, под изговором да их држе као таоце за случај
ако негде избије буна, па да ће их онда побити. Благоје Шаровић, поседник
мале трговине на Степену, био је прва жртва у Гацку. Тих дана, почетком
јуна, прочу се да су Срби у селу Коритима побијени и бачени у јаму. Сељаци
су веровали и нису веровали — изненађивали се. Да би потпуно проверили,
они пошаљу два курира да кришом прођу брдима до Корита и провере вести
на лицу места. Један од те двојице курира и данас жив (Радован Тепавчевић
живи у Немачкој) прича овако: Једва смо прошли кроз Камено Корито, јер су
усташе биле запоселе све чуке према Степену и Прижинама. Када смо били
близу Кобиље Главе примете нас усташке страже и запуцају на нас. По
долинама испод Троглава нађосмо неке избезумљене жене и децу, беже и
скривају се и од нас, јер не знају ко смо. Једва смо стигли неке од њих и када
их некако уверисмо да ми нисмо усташе, они нам испричаше страшну
трагедију Срба у Коритима. Били су на превару позвани у Соколски дом, па
онда опкољени, повезани у жицу и после убијани маљевима и другим
предметима, па потом бачени у јаму. Један од тих несрећника, младић
Курдулија, побегао је некако из мрака и добежао у Казанце, показивао крваве
руке што је жица исекла којом је био везан. Причао је о крвавом усташком
злочину и згражавао све присутне. У исто време усташе муслимани, у селу
Међуљићу, побили су све живље од породице Златанић. Наведени злочини
извршени су крајем маја и почетком јуна.

Неко је дотурио вест о намерама усташа да после Корита имају у плану

уништити Казанце и околна села на исти начин као и Корита. Јама за лешеве
била је предвиђена Добрељска пећина, која се налази у непосредној близини
цркве и школе у селу Добрељима.

Стрпљењу и уздржавању од напада и протеривања хрватске милиције, са

жанд. станице у Казанцима дошао је крај. Пре него су се сељаци решили на
напад, вршен је један покушај да се они предају. Ово је чињено тајно преко
једног жандарма Словенца, који се налазио међу њима. Словенац је био стари
жандарм који је, немајући куда, остао на станици све до доласка усташке
милиције. Он се раније састајао са својим познаницима из жанд. школе
Благојем Тепавчевићем, који је по паду државе дошао из Босне у своје село.
Словенац је био склон да пређе сељацима, чим је увидео да се они спремају
на оружје. Но, они су увиђали да ће боље помоћи да стоји међу њима. По
његовој изјави коју је кришом дотурио, на станици је било неколико
„опасних“ Хрвата усташа који су им издавали наређења и директиве шта да
раде. Он је увиђао да се они неће предати, док је за муслимане говорио да
има могућности, ако би их изненадно опколили. Словенчева прогноза
навукла је устанике да му повере улогу да он и даље остане међу њима и кад
они буду опколили и запуцали утиче на муслимане да се предају. Он обећа и
пристане.

Жандармериска касарна у Казанцима, на месту званом Брљево, творевина

је Аустрије, те као све остале грађевине које је она правила, ограђена је
каменим зидом, жицом и кољем при врху. Таква ограда обухвата око 300 м. у
квадрату. Друга ограда је бетонски зид висине 4 метра са пушкарницама по
њему. Сама зграда је озидана од камена и цемента. Терен је около раван;
кућа, изузев једног трговачког дућана, нема.

У први сумрак уочи 6. јуна (1941) скупљали су се сељаци под оружјем на

већ одређена места — Камењаче и Крушчица, која су била најближа касарни.
Из горњег села „преко границе“ дошао је са једном групом свештеник
Радојица Перишић. После кратког ишчекивања сакупило се око 70 бораца. У
ноћи се није распознавало какве пушке имају; то ће се сутра-дан видети на
Гату, када се одани. Разговарали су по групама, саветовали се о распореду
кога све до тада нису имали. Терен је свакоме од њих био добро познат. За
пола сата договора „план“ је био готов и они су за час прескакивали прву
ограду, трчали преко ледине у правцу бетонског зида. Бацивши неколико
бомби преко њега, после експлозије, одзива никаква није било. Испаливши
још неколико метака ради проверавања настало је отварање тешких
гвоздених врата на капији, коју нису могли лако да отворе; прво су из даљине
пуцали у браву, па су онда помоћу гвоздених предмета разбили врата на
капији.

Били су незадовољни исходом напада без борбе, а нарочито што су

испустили 50 пушака да им умакну испред носа. Чинило им се да нису давно
побегли, да их могу стићи и отети оружје, па су без оклевања кренули у
потеру за њима у правцима куда су рачунали да су побегли. Псовали су и
кривили Словенца да је он открио план о нападу, што не мора бити тачно,
јер, се и сами нису држали предострожности о нападу, те су хрватски
милиционери могли да виде и осете шта им се спрема.

Те вечери, поред размишљања о потери и сустизању усташа, устаници су

размишљали и о другим крупнијим стварима које су их чекале сутрадан.
Знали су добро да ће се усташе поново вратити са већом и организованијом
снагом, довести Немце и Италијане и уништити их до темеља, ако се снажно
не одупиру, повежу и организују са осталим народом. Зато они договорно
упуте курире у суседна и даља села. Исте ноћи узбуњена су села:
Вратковићи, Стари и Нови Дулићи, Галешина, Добреља, Гарева и Самобор.
Једна петорка од њих ноћу пређе у села Липник и Јасеник. (Међу овом
петорком био је и Тодор Стањевић, који сада живи у Чикагу). Они известе
тамошњи народ да је борба са усташама почела. Људи су и тамо били на
опрезу, скривени по кршевима са оружјем, и чекали час да ударе. Вест о
нападу у Казанцима обрадовала их и они одмах нападну усташку посаду на
жанд. станици Јасенак. Заузму је и почну се ушанчавати по гомилама према
Муљу и Автовцу. Вест о устајању на отпор за час се пренесе по целој
Гатачкој Површи и у суседно црногорско насеље Пиву. На другој страни из
села Вратковића вести се пренесу у Голију и Бањане (црногорска насеља).
Суседна села Чарађе и Бобатово Гробље, која су на црногорској страни,
одмах прискоче у помоћ. Друга села која су у близини муслиманских насеља
и изложена нападу, Самобор, Гарева, Дебрељи, Пусто Поље, Данићи, Пржине
Степен и Церница приме вест о устајању са одобрењем и пристану на
заједнички отпор.

На Гату

Освануо леп јунски дан (можда је био први дан Духова — Тројичиндан),
сунце се појавило иза планина и огријало мало брдашце Гат. Свежа роса
блиста по трави на лединама и по камењу. Ситно лесково грмље прошарано
зеленилом кроз сиво и као ножеви оштро камење опкољава ово мало
узвишење. На челу тога протегнутог брдашца су настраните њивице по
којима се зелени јечам. У подножју су села пробуђена и узнемирена. Крда
оваца испуштају се из торова и јаве на пасишта; за њима чобанице забрађене
белим марамама као снег. Колоне говеда лено се јаве; дечаци их потискују
виком и штаповима. Рекло би се из даљине да је ово јутро освануло мирно и
весело, као и друга јутра што су осванула. Наједном зацикташе пушке. Тамо
у подножју Гата према селу Дебрељима скупило се десетак наоружаних људи
и нешто разгледају. Откривена су двојица од оних синоћних бегунаца из
Казанаца у камењару где су се били заплели, не могавши да се у току ноћи
пробију у Фазлагића Кулу. Примећени, они су нагли бежати; меци су их
сустигли; један је погинуо а други рањен.

Почеше први наоружани људи по групицама да стижу на Гат, други се

пењу и газе преко јечма од сеоца Галешине, трећи се одвају од села Добреља
и Гареве, стижу једни друге и надовезује се колона у правцу Гата. Онима што
су први изашли на Гат, кад осмотрише пристизање људи будућих бораца,
дође мисао да траже заставу. Брзо стрчаше двојица у Галешину и нађоше
барјак што су сватови употребљавали кад се неко женио у селу. За час се
створи српска тробојка на високом пољу, пободена на зидинама бивше
аустријске тврђаве. Пред подне слеже се одред војске, око 250—300 бораца
народне војске. Не оне што ће се доцније борити под петокраком звездом,
него под крстом и четири огњила. Тога дана на Гату су се искупили сељаци
махом из села: Казанаца, Вратковића, Добреља, Гарева и Галешине. Међу
њима је настао разговор по већ наметнутом питању, шта да се ради сада?
Засели по зидовима обрушених шанчева они су сви учествовали у разговору.
Нико се није истицао да „води главну реч“. Они су сви листом били сељаци,
равни по знању један другом. Из учитивости и поштовања, као према
свештеном лицу, обраћали су пажњу на попа Радојицу Перишића шта ће он
рећи. Можда су ови проницљиви „граничари“ гледали и други разлог. Поп
Радојица Перишић је био из горњег дела Казанаца које је припадало Црној
Гори, па се преко њега очекивале будуће везе и наслон на Црногорце.
Углавном, они су се лако споразумевали и слагали. Договарали су се братски
као једна породица која се налази у опасности по опстанак.

Нове вести су стизале о убиствима Срба у другим селима и варошима.

Потпуно проверене вести о Коритима да је 300 убијено и бачено у јаму, да у
Гацку и Автовцу убијају, пљачкају српска имања, силују жене и девојке...
Тако исто спрема се и њима ако попусте и олабаве. Привезани за своју земљу
и имања, стечена са знојем и муком, сељаци се тешко одвајају од њих. Али
кад дође у питање част, национални понос, да се заштити брат и сестра, он
устаје, не преза, оставља све: кућу, жену, дете, имање. Огорчење је расло
сваког часа. Пристигоше избеглице престрашене и избезумљене жене из
окрвављених села и вароши, скупљали су се око њих, слушали грозоте. Ватра
је распламсавала, загрејаше се и они што из „атра“ другима нису могли
остати код куће.

Бацимо поглед на ове успламтеле и усхићене горштаке, на њихове пушке,

обућу и одећу. На њима се могло видети, ваљда, свих модела пушака, од
кремењаче до маузерке. Они се сами међу собом загледају и, поред свих
озбиљности и напетости која влада, изводе вицеве на рачун оних који су
пошли у рат са зарђалом берданком за коју је теже наћи метак, него бацач.
Већина је са новим војничким пушкама, што су недавно донели из војске по
паду државе. Неки су, „за сваки случај“ донели по две, неки опет куповали од
распуштене војске што је туда пролазила. Они са зачађалим „московкама“ и
„швабицама“ међусобно се распитују за муницију. Вероватно да нико од њих
није имао више од 20 метака, а испразнили се то онда су их могли бацити у
старо гвожђе. Један са пошеганом „швабицом“ понео је без иједног метка,
надајући се да ће му неко дати бар који метак. Али се нико не одваја од
метка, сваки мисли да је најсигурнији у својој пушци и руци. Добацују
„безметковићу“, куд је понио празну пушку... Али он смешећи и кроз шалу
одговара: „пуне пушке боји се један а празне два“. Аутоматског оружја међу
њима не види се уопште. Понеки показују бомбе, неке старе аустријске
зарђале једва им се „шраф“ може одвити. Саветују се како је треба
употребити и у шали добацују да је зарђало оружје смртоносније; „где удара
мелем не требује“.

Одећа је на њима већином од сељачког сукна; понеки има комплетну

војничку униформу а неки само један део; спарена војничка блуза са
сукненим чакширама или обратно. Ко има шињел, мада је летње доба, обукао
га је и раскопчан поносно шета, док му други завиде који га немају а желели
би. Сви су у опанцима од пресне говеђе коже, или са гуменим подлогама
наврнчаним опутом. Ова обућа је лака и подесна за камењар куда се мисле
кретати. За ципеле нико не мари, нити би их понио и да их има.

Изглед ове будуће војске, која за који час мисли ступити у окршај и
отворени рат, прво против домаћих изрода који су се ставили у службу
окупаторима, а потом, разуме се, и са самим окупатором Немачком и
Италијом који ће те изроде бранити, по здрављу и снази, био је одлучан.
Већином су ту годишта од 1900 — 1920. Има међу њима учесника из Првог
светског рата и оних који су га као деца запамтили. Они имају борбеног духа
и смисла за борбу. Сви су телесно развијени, широких плећа, кошчати,
развијених руку, округла и пуна лица, бистрих очију, заокружених у
косматим обрвама. Трећина их је под брковима. Јак корен браде чини им
лица црним. Има међу њима и смеђих који оличавају једну чудну јаку расу.
Ако буду умешни као што су снажни и здрави, нико их неће победити.

Први заједнички договор устанка, ту на Гату, завршен је око подне; сви

су се сложили по следећим одлукама:
 Прво, да се одмах крене у правцу Зборне Гомиле, на путу Автовац —
Степен; да се на томе путу дочекају и нападну војнички камиони, који су, по
причању мештана, довозили и одвозили усташе од Гацка и Билеће. Држати
положаје на томе терену и не напуштати их. Почекивати нападе и вршити
нападе.

Друго, сва села источно од пута Автовац—Кобиља Глава евакуисати

одмах у планине према Црној Гори; евакуацију вршити по ноћи и
неприметно; почети са селима која су ближа муслиманском насељу и
изложенија нападу. Прекинути и сузбити сва одлажења, ма кога, у вароши
Автовац и Гацко и друга места где су усташе.

Треће, обавестити и позвати све Србе у срезу на устанак и борбу, слати

курире у остале суседне херцеговачке срезове и обавештавати их о отпору.
Црногорска гранична насеља стално обавештавати и позивати у помоћ.
Упутити у Никшић неколико људи и по могућности да поп Радојица
Паришић буде с њима; видети тамо црногорске прваке, тражити помоћ у
борцима и нарочито у оружју; известити их о збеговима који ће се за који дан
наћи у њиховим планинама.

То су углавном биле три основне одлуке окупљених устаника на Гату у

првим часовима започете борбе 6. јуна 1941. године.

Заузимање положаја: Добрељи — Пусто Поље — Зборна

Гомила. — Други положаји по Гацку.

Истога дана, око 2 сата после подне, када су се сељаци поменутих села
искупили на Гату и договорили шта да предузму у одбрани угроженог
српског становништва и по одлуци да се одмах нападну усташки камиони на
путу Автовац—Степен, спустили су се низ Добрељску Љут, сви борци под
оружјем и заузели положаје по гомилама у близини колског пута код Зборне
Гомиле. Настало је припуцавање из непосредне близине. С друге стране пута
у раздаљини један километар налази се муслиманско село Међулићи, одмах
загрејано усташком идејом о убијању Срба. Пре неколико дана побили су
братство Златаниће које је живело у истом селу. Добегла милиција, преко
ноћи, из Казанаца саопштила је побуну Срба, а на Гату су се догледима
могли да виде групе људи на окупу. Према томе стали су се прикупљати из
других села Фазлагића Куле и концетрисати у село Међулиће одакле су
могли обезбеђивати пролаз саобраћаја и ширити се према Гату, кога ако би
заузели, сва поменута села која су се дигла на отпор била би беспомоћна на
одбрану. Ситуација би била у њиховим рукама, села опљачкана и уништена.
Прво ватрено крштење младих бораца окушало се у препуцавању и
претрчавању с гомиле на гомилу. Пут је био угрожен, камиони престали да се
појављују. На обе стране се прикупљало појачање. Зашло се у ноћ са
препуцавањем.

Ради подеснијег терена Срби су се у току ноћи ушанчили око Бијеле

Гомиле на истом положају. Позади положаја је пусто поље и неколико
раштрканих кућа крај њега. Овде је била кућа „кула“ војводе попа Богдана
Зимоњића, гатачког првака из Херцеговачког устанка 1875., сада већ у
рушевинама. Ту ће, две године касније, вожд Трећег српског устанка, Дража
Михаиловић, одржати састанак са херцеговачким и босанским командантима
и првацима. Веће и груписаније село Добрељи налази се позади положаја. У
кућама по Пустом Пољу и Добрељима скупљала се и износила храна онима
који су држали положај.

Овај положај код Зборне Гомиле увучен, ситним главицама и камењарем,

у гатачко поље био је на средини друга два положаја са стране која су кроз
дан-два заузета. На левој страни је стајао Степен — Пржине — Камено Брдо.
Између њих, у раздаљини 4-5 км , лежи доста раван терен зван Нерадовице и
Пусто Поље; и овај положај је крај колског пута Степен — Кобиља Глава,
паралелно са оним на Зборној Гомили. Тај положај је држан према одвојеном
муслиманском насељу Кључ и Церница. Њега су држали Срби из следећих
села: Степена, Пржина, Цернице и села осојног краја испод пл. Сомине;
Данићи, Нови Дулићи, Стари Дулићи, Вратковићи, Чарађе и Бобатово
Гробље.

На десној страни је заузет положај: Самобор, Липник, Јасеник и

Михољаче, заокружујући муслиманско село Муље и Автовац. Раздаљина од
средишњег положаја, Зборна Гомила, је скоро исто као на левој страни 4-5
км. Терен је потпуно раван између њих. Положај су држали Срби поменутих
села са суседним селима до Пиве: Берушицом, Шљивовицом, Жањевицом,
Пољаном и Криводолом.

Тако су у први мах, кроз неколико дана, никла три одбранбена положаја.
Они су заштићивали источни део Гацка од колског пута Автовац — Кобиља
Глава. Фронт се протезао око 15-20 км. Средишњи положај, Зборна Гомила,
имао је залеђе Добрељску Љут и Гат, док је леви положај, Степен — Пржине
и Камено Брдо имао обронке пл. Сомине. А десни положај, Самобор —
Липник — Јасеник, обронке Голијских планина.

Но, на овоме се није стало; заштитни положаји за кратко време, су ницали

у селима Гатачке Површи — северним делу Гацка. Као замка над главом
висио је над њима Борач, груписано и јако муслиманско насеље у долини
реке Неретве (одмах при извору), које се одмах прихватило усташког плана и
почело са убијањем Срба, пљачкањем имовине и паљењем кућа. Према Борчу
су српско планинско насеља Изгори, 7-8 мањих села и засеока; они су били у
опсаности од усташког напада. Остала села у Површи: Врба, Дражљево,
Драмешина, Улиње и Платице, заузели су положаје по Пониквама и
Дражљеву, везујући са изгорским положајем према Борчу. Пред њима су
била муслиманска насеља: Грачаница, Бахори и још нека мања села.

Потпуно изолована српска села, заокружена муслиманским селима, на

путу спајања и везе Борча и Фазлагића Куле била су: Брајићевићи, Доња и
Горња Бодежишта, нешто ниже њих Вишњево, Краварево и Руда Главица.
Огорчене борбе на смрт и живот, настаће касније око Божића на тим
изолованим положајима. Село Брајићевићи истаће се као најхрабрије село у
Гацку, одбивши неколико жестоких усташких напада из Борча; исто тако
доцније, у борби са комунистима служиће као редак пример борбености.

Најугроженија српска села била су на западном делу Гацка. Тамо се

налазе, испод планине Бјеласице и одмах у додиру са Фазлагића Кулом,
следећа села: Срђевићи, Меданићи, Луковице и Градина; према њима, поред
пута Гацко — Фојница, налазе се: Мала Грачаница, Руда Главица, Наданићи
и Добро Поље. Ова села су била потпуно отсечена и беспомоћна. Усташе су
их држале у шаху и нису их одмах напали док не реше проблем на другој
страни. Држећи се на опрезу и с наслоном на пл. Бјеласицу, они су донекле
избегли тотално уништење, изузев села Срђевића које је преграђено једном
речицом од осталих села и одвојено од планине. Њега су касније у августу
изненада опколили и напали суседни муслимани из Фазлагића Куле,
пресекавши им мост на реци. Мало их се пробило и остало живо кроз ватру
осуту по њима у пробијању да се докопају планине. Поменута села и засеоци
крај пута Гацко — Фојница страдала су касније, изузев оних који су пуким
случајем побегли из њих. Куће су опљачкане и запаљене. Село Лазарићи и
заселак Врбица, покрај пута Гацко — Автовац, уништена су, имања
опљачкана, а куће запаљене. На Врбици су усташе опколиле и похватале
преко 40 српских душа, затворили их у кућу Вула Бјелогрлића и са свом
његовом породицом запалили.

У најгорем стању били су Срби у две варошице, Гацку и Автовцу. По

несрећи, они су лакомислено веровали муслиманима суграђанима који су их
спрва замамљивали лажним причама о продужењу мира и нормалног живота,
све док се организују и ојачају. Мало се ко од њих отргао тога лудог
веровања и побегао у слободна села. Њих су почели затварати средином маја,
па кроз неколико дана позатварали све, а потом, по групама, одвозили
камионима на губилишта. Једна група је отерана чак на Морине у срез
невесињски и тамо побијена. Друге су водили до рупа, где се копао угаљ
испод Гацка и Автовца, и тамо их убијали на зверски начин и са мртвим
пунили угљенокопске рупе. Неке жртве возили су камионима чак у Корита и
тамо допуњавали корићку јаму. У Автовцу код Соколског дома откривене су
жртве закопане у дворишту. Бацали су их у цистерне, у реку, и свугде где су
стигли. Један камион жртава из Автовца и Гацка истоварили су ноћу код
Степена и побили. Убијања су вршили маљевима, секирама, гвозденим
полугама и свим другим оруђима, и најмање мецима. Жртве су многобројне.
Њихова имена тешко је знати и поменути. Нека сви почивају у миру
небеском, под заједничким именом Српски мученици!

Збегови

Док су борци под оружјем стварали одбрану, утврђивали се и

проширивали положаје испод својих села, дотле је неборачко становништво
позади њих евакуисало села и померило се у планинске пределе; неки су
достигли и у високе планине. Померање је предвиђено као сигурна заштита,
из бојазни да се положај не би могао одржати. Предвиђено је да ће Италијани
ступити у акцију, ако им сателити не буду успели. Рачунало се и на њихово
оружје — артилерију и аваијацију; отуда и почиње исељавање из кућа.

Евакуисало се ноћу, под заштитом мрака, да непријатељ не примети и

можда посумња да се бежи, па да потом појача нападе. Старији људи, жене,
девојке и одраслија деца, као чобани, прихватили су се тога тешког посла.
Летње време било им је на руци. Гонили су стоку и натоварени пртљаг на
коњима не знајући ни сами где ће стати и улогорити се. Из својих питомих
села, скучених и топлих домова одлазили су у кршевите, сувопарне и
безводне планине, тискали се у вијугавим и уским планинским путевима.
Застајкивали су на кланцима, викали оне што су застали, као да су се
стиснуте литице и греде могле размаћи. Месец јуни 1941, био је месец сеобе
овога угроженог српског народа. Свуда по планинама, од Сомине до
Волујака, по обронцима и присојима испод њих, заузети су долови и долине,
стара пребивалишта из турског доба. У 20. модерном веку натерана је српска
нејач да се потуца по планинама од дојучерашњих суграђана и „браће по
крви“...! Ни Азијати ни Готи нису их тако нагло истребљивали. Но, српски
сељак не малаксава. Деца босонога скачу по кршевима, забада им се трње по
табанима, ваде их зубима и не плачу. Одојчад у бешикама осмехују се кад им
мајке приносе кашику млека или засмоченог скроба. Бог Србину помаже у
невољи. Срби су издржали и зато побеђују. Свако покољење се окали и
очеличи у тешкоћама и мукама и тако једно друго надахнује невидљивом
силом и снагом о коју се душмани спотичу.

Прођимо кроз ова нова српска насеља, осврнимо се на ову српску нејач
што се овако прегалачки бори за опстанак.

У планини где су одабрали бивак они подижу нове колибе, засецају

торине, покривају снег у долинама трулим лишћем и скресаним гранама.
Неки су пронашли јаме ледаре у које се спуштају уз направљене лествице
или рогље, отсецају снег секирама и дрвеним клиновима, неки га стављају на
леђа и носе уз несигурне лестве, неки опет вуку помоћу ватре, немајући
времена да га истопе од сунца и природне топлоте. Снег се крај ватре нагло
топи и вода отиче у намештена корита. Угрејана и жедна стока чека,
припусте је и она за час пресушује и цеди последњу кап. Овим послом баве
се одраслији дечаци, а жене и девојке им помажу, али се на њих још увек
гледа с пажњом, да не раде претешко. Стари људи намештају полице, где ће
се стављати карлице и разливати млеко, стежу обруче на расушеним кацама у
које ће се скупљати кајмак.

Старији људи и жене већ су раније искусили овакав живот; они поучавају
младе жене и одраслу децу, одушевљавају их и подижу морал причама и
преживљајима из прошлости. Тамо где нема старе чељади жене и деца падају
у очајање. Када је сунчан и леп дан све се друкчије осећа, као да се изашло на
неки привремени излет, док тмуран, магловит и кишан дан омета цео
распоред, што се предвиђало да се уради у току наредног дана. Чобани
покисну, стока се израздваја и погуби по планини; — настане вика и
тражење. Опет се свему изађе на крај, смири се. Вечера се обично качамака и
млека, поред наложене ватре која се никад не гаси. Онда се полијеже испод
густих јела око торина и тако се преспава, уз опрезност од вукова, до сванућа
новог дана. Овакви збегови су по већим планинама и они су се најбоље
снашли и осигурали; слични су правим излетницима — катуњанима.

Борци, чије су породице тамо „смештене“, често се, по сменама, наврате;

виде жене и децу, осоколе их и охрабре, узму брашњанице и опет се врате на
положај.

Друге групе збегова су у оближњим брдима изнад села, по планинским

селима и засеоцима. Тамо је све претрпано, са стоком, са стварима;
избеглицама из погорелих села, осталих без игде ичега. Кроз њих често
пролазе људи под оружјем, иду на положаје, смењују се, прикупљају храну и
муницију; — врви као у кошници.

Па ипак поред све узнемирености и неизвесности тај избегли народ

нимало није клонуо духом. Жале се жртве и што су погорела села,
упропашћена имања, тамо позади усташког фронта. Они полажу наду, да
Немачка и Италија не могу победити, а њихов слом биће крај усташа и
њихових помагача. Они се живо интересују за вести и догађаје, добијају с
муком радија и батерије, слушају вести на фронтовима, препричавају и
преносе једни другима. Онај до јуче мирни сељачки народ, за кога би странац
рекао да је лен и незаинтересован, сада се наједном тргнуо и пробудио, не
спава, не мирује.

Погледајмо оне српске сељаке, што су се под теретом година малко

покучили, како им испод косматих обрва сијевају очи издавајући упуства
младим снашама и девојкама како да прикупљају храну и одећу за оне који су
на положајима, за оне који стижу са стране за одбрану и који ће их, ако Бог
да, одбранити. Девојка и жене просто лете у раду: сабирајући погаче, сир,
месо, опране пресвлаке и друге потребе. Пошло се трагом старих
црногорских жена ратника. Настало је узајамно помагање оних на фронту и
оних у збеговима. Договорено су никли одбори за исхрану. Тешко је
веровати, али је стварност да се нико није наметао да их организује; — никли
су сами. Као што су борци ницали сами, тако је и све остало ницало њима за
потребу. Кад народ прегне, увиди потребу да се жртвује за нешто, он жртву
подноси својевољно, слађе и рађе од ма какве организације и наредбе.

На оне борце, ушанчене по гомилама позади Пустог Поља и Добреља,

остаће у доживотној успомени неколико старих, али држећих и храбрих,
људи са торбама — насјеваћицима, претуреним повразом око врата,
напуњеним погачама, грудама сира и комадима куваног меса, полегућени
пролазе увлакама, испод звиждука усташких зрна, додају ужину борцима
којима се немогуће повући у току дана. Они себе излажу смрти, јер веле: „и
онако смо до ње близу“. Ово су били српски „Наполеони“ који су својом
појавом улевали, не страх, гордост и претњу, него веселост, охрабрење и
живот својим старачким осмејком, пошалицом и комадом погаче. Они борци
што су се смењивали по мраку враћајући се до првог села, где се спремала
храна, пекли хлебови и кувало месо, сретали су се са својима који су се
спуштали из планина и доносили нове потребе. Неком донио млађи брат,
неком сестра, неком жена; донели опанке, пресвлаку, сир, кајмак, поздрав од
мајке.

Ова дивна хармонија међу заиста правом народном војском и народом у

почетку борбе са злогласним усташама текла је све до појаве отрованих
комуниста, који ће своје зло семе ускоро посејати.
 Напуштена села нису опустела, нити имања занемарена. Није било нејачи
и стоке у њима, а борци, који су испред њих држали положај кретали су се по
њивама, привремено се одмарали и спавали по кућама, наравно увек под
стражом. Како су били дани сређивања љетине — месеци јуни, јули и август
— предузете су мере да се љетина сабере. Прво се почело са ливада,
кошењем траве и привлачењем сена у склонитије крајеве села. Радило се
тешка срца, али се ипак улагао огроман напор и снага, и воља понаособ, да се
љетина сабере. Све је на варци, неизвесно, није се знало шта се може
догодити кроз пола дана, па отуда бојазан да сав толики труд и мука падне у
воду, буде запаљен, уништен. Борци су имали поуздање да ће се одбранити
отуда њихово прегалаштво и жртва, да поред положаја који су држали упру
свом снагом и на другој страни животног опстанка — прибирања зимнице.
Као и увек раније они договорно смењују број људи на положајима
пропраћено увек са неким маневрисањем као да се број бораца на положају
повећава а не да се смањује, протурањем вести преко извесних елемената
који у најкритичнијем стању чине свој посао код сваке војске и народа.
Устаници су застрашивали домаће муслимане са Црногорцима. Приче о
појачању, о доласку црногорске војске, о добивању оружја — митраљеза,
муниције, па чак и бацача и топова, да ће кроз који дан стићи, кружиле су по
непријатељском логору. Нису овакве приче остајале без сумње и страха на
другој страни. Као потврда тако протуреним вестима они на положају, у први
мрак, обилазили су око Бјеле Гомиле (у близини положаја) пролазећи кроз
један превој, поново се појављујући, претстављали колону војске „која
однекуд долази“. Све ово извођено је да се завара траг, да сутрадан половина
од тих бораца може косити ливаде у позадини. Кошевина је обављена по
групама и увек под стражом. Пушке су стајале прислоњене око навиљака на
дохвату за сваки случај. Стражар је осматрао са оближње узвишице. Поред
осматрања терена око косача, он је могао да чује пуцње на положају и да по
њима закључује је ли извршен напад. За случај да се усташе покрећу на
њиховим положајима, онда су курири трчали и све би за час било под
оружјем и у трку према положају. На овакав начин сређивали су љетину
већина села која су се налазила у непосредној близини положаја. Неке ливаде
и њиве на самој ватреној линији остале су непокошене и несређене. Љетина
се ипак сабрала у доброј мери, упркос свих тешкоћа. Мало касније при
сазревању жита и вршидби, пристизали су мали одреди Црногораца из
суседних срезова. Неке групе су биле од велике помоћи, док су неке
инфилтриране комунистима и често стварале забуну и пометњу.

Поново размишљање о муслиманима у Гацку и њиховом злочину

учињеном над својим суграђанима — Србима.

Немачко недоношче, хрватска држава, гурнувши угарак међу Србе

муслимане и православне, хтела је прво помоћу муслимана да рашчисти са
Србима, а после тога, ко зна шта би чекало и муслимане?

На велику несрећу за оба ова, верски различита, племена није могло доћи
до споразума, и, ако не слагања, а оно бар трпљења и ненападања. Једно вече
муслиманско племе, Бјелимићи у срезу Коњичком, одржало се у добром делу
да не напада своје суграђане Србе, него чак да сарађује са Србима и
четницима Драже Михаиловића. Фазлагића Кула у Гацку није хтела да пође
њиховим путем.

Зашто, питамо се поново? Да су ова два етнички јака и борбена племена

стали једни уз друге, не би Павелићева држава могла одбити једно перо
Гацку, а камо ли га онако унаказити. Кривица пада на муслимане што су се
држали с кољачима, хрватским усташама, и у први мах, онако мучки и на
превару, на најгрознији начин, побили 300 и више својих суседа Срба у
Коритима. Откуда наједном толико крволоштво да се изроди у њима? Где
беху познаства? Где „кумства"? Не нађе се ни чобан, ни жена, ни побратим,
па да кришом отрчи у комшилук и јави „бежите“...!? Само та кратка речица
да је изречена од простог чобанчета, пре крвавог пира, спасло би се толико
невиних душа. Не! Не нађе се баш нико... Нема под сунцем оправдања за овај
злочин. Највреднији момци што их је херцеговачки крш одгајио, атлете у
бацању кугле, долазе безазлено као јањци на позив својих комшија —
блиских познаника, пружају им руке да се здраве, а они им намећу
бодљикаву жицу на њих... Јаме? Зашто јаме? Страх од мушког стрељања и
пресуде. Мучки, кукавички крити жртве; то је било начело оне монструозне
мале, кукавне, хрватске државе. Заведени! Преварени! Зар за један месец
дана, после пада заједничке државе, да се преваре и заведу, да се склоне на
такав грозан злочин? Обманути! Криви су вођи! Колико је учесника у
разбојима, где су пресвисли од гледања толике просуте крви и слушања
толико отровних речи? Нема их. Где су избеглице из толико огрезле у крви
масе што пирује у људској жртви, пожуди и сраму? Нема их. Колико их се
уби да спасе душу и опере срам? Нико. Свугде негативан одговор!

Зар се Срби у Казанцима не уздржаше 10 дана, од напада на оних 50

сељака из Фазлагића Куле, док не проверише злочин у Коритима? Зар
њихови стари не рекоше млађима: „Не, не нападајте, да се види шта ће бити“.
Зар преко жандарма Словенца не покушаше да им се муслимани предају, да
се не затварају у тврђаву и лудо не гину? Да су их све живе похватали, оне
вечери првог напада у Казанцима, не би их побили; разоружали би их и
послали кућама. Као потврда за ово тврђење служи пример под Гатом, где су
двојица искочила из камењара и нагли бежати: на позив да стану, да се
предају, они продуже бежање. Један пада смртно погођен, док је други лакше
рањен. Мртви је кроз неколико сати закопан, а рањенога су превили,
посадили на коња и Српкиња Ђурђа Тодоровић „Невесињка“ отерала га у
Автовац и предала његовој породици. Колико самарићанско код већ
увређеног српског борца и српске жене.

За извршене злочине над Србима нико се од ових муслимана, ни тада ни

после, није покајао ни извинио Србима. Напротив, они као и Хрвати, поносе
се злочином и прете да ће га и у будуће чинити, само ако им се укаже
прилика!

Да не би читалац рђаво схватио често помињање „муслимана“ и

„злочина“, да се то односи и на муслимане ван Гацка. Не. Речје о
муслиманима у Гацку и све што је извршено напред и што ће бити изнето
убудуће, односи се на муслимане у Гацку, на челу са фамозном Фазлагића
Кулом, на њихово држање за време рата.

Изношењем злих дела на видело не значи витлати ножем на освету.

Напротив, оно ублажује гњев код оних који се још нису отрезнили и
опомиње будуће нараштаје на срамотна дела почињена у прошлости; исто
тако и на опрезност и размишљање онима што мисле „давно било сад се
спомињало“.
 ОКРШАЈ СА ХРВАТСКОМ ЦРНОМ ЛЕГИЈОМ

Хрватски „државотворци“, видели су да „независност“ почиње да се тресе

у другом месецу стварања „државе“, да Срби у Гацку устадоше на отпор и да
сваким даном узимају све више маха, прелазећи чак и у нападе. Они шаљу
„црну легију“ — „цвијет“ хрватске младости и снаге, да ножем и ватром
умирује Србе. Једну недељу дана после започете борбе, која је протекла у
препуцавању са домаћим муслиманима и мањим хрватским снагама, долазе
црнолегијаши — усташе са камионима, колским путем од Бихаћа, да
спасавају ситуацију у Гацку. Устаници нису били на опрези, дозволише
усташама да пређу Камено Брдо и Пребијено Корито и да се без борбе
искрцају на Степену. Ова „регуларна“ хрватска војска, до 500 бораца,
наоружана лаким оружјем, пушкама и митраљезима, мислила је сломити
отпор и умирити „побуну“ у Гацку. Но, они ће се у томе своме веровању
грдно преварити. Кроз неколико сати по искрцавању из камиона на лединама
испред Степена, кренули су у напад. Мислимани и Хрвати који су већ били
са њима по положајима позади пута Степен — Зборна Гомила гракнули су
као црни гавранови за црнолегијашима. Позади свега тога разбојничког
фронта пристизало је цивилно становништво из Фазлагића Куле, убогаљени
старци и дечурлија, водећи собом осамарене коње, да по упаду у српска села
пљачкају куће и имовину.

Ову црну слику пред очима могли су да виде српски борци на њиховој
страни. Шака људи, мештана са Степена и Пржина. Кроз неколико сати
њихови домови ће се обрети у пламену. Густи колутови дима вијали су се у
небеса и разносили мирис ватре у друга српска села и планине. Жеравица од
својих властитих кућа засипала је у лице борце који су испаљивали последње
метке око зидова и ограда својих села. Пред хрватским црнолегијашима и
муслиманском руљом налазио се раван терен; по њему су биле ливаде, њиве
са већ одраслим житом, торови и колибе, од пре неколико дана напуштене од
својих власника. Срби браниоци овога пута својих властитих кућа имали су
бољи положај на Пржинама, које су од поља мало уздигнуте. Простор је био
предалек за отварање ватре при полету усташа на њих. Морали су чекати да
им се примакну. Окружени доласком хрватске војске, муслимани — усташе
на положајима испред Зборне Гомиле (на другом суседном положају) око
села Међулића и Сарића Греда, напали су у исти мах на српске положаје
Пусто поље — Добрељи. Цео овај терен, на оба положаја, је видан простом
оку и у раздаљини 4-5 км. Главни усташки напад овога пута, како је речено,
уперен је на српска села Степен и Пржине, која су на левом крилу средишњег
српског положаја, — Пусто Поље — Добреље. Освајањем Пржина и Степена,
ако би успели, усташе би добили боље положаје, ланац брдовитих коса
Сливца — Јежевића и потом заокружили Гат. Узимањем Гата пала би цела
српска одбрана.

Поклици за помоћ са Степена и Пржина преко Данића и Дулићевог

кланца стигли су као муња у села преко Гата. Нови Дулићи, Стари Дулићи,
Вратковићи, Бобатово гробље и Чарађе трчали су одмах у помоћ. Вратковићи
су употребили коње да би што пре стигли. Шака Пржињана и Степењана, у
највећу руку 50 бораца, стала је у одбрану, добивши у први мах малу помоћ
из суседног села Данића и Цернице. Распоређени одмах испред својих
властитих кућа, ограда и зидова, добивши прилику да се, у најужем смислу,
боре за свој праг. Чим су усташе дошле до првих празних колиба и торова,
почињу паљење истих. Растурене колибе по пољима, једна по једна, гореле
су као буктиње (дрвена грађа и кров од сламе) и нестајале повијањем дима
према ушанченим српским борцима.

На домак сигурног поготка отворена је ватра и усташе су морале падати

земљи и тражити заклоне. Њихови митраљези нештедимице су просипали
ватру и засипали шаку бранитеља око кућа. Настало је ширење фронта,
заокруживање и приближавање претурањем од заклона до заклона. Помоћ
још није стизала, услед даљине, а полукруг се сужавао. Срби, по гомилама
Добрељске Љути изнад Пустог Поља, одбијајући насртаје муслимана,
беспомоћно су погледавали преко уског поља како пољем горе колибе и кроз
час 2 села — Степен и Пржине... Хватала их је језа од помисли да им усташе
не узму Гат.

Око 3 сата после подне стигла је помоћ из напред поменутих села, већ
касно да одбрани куће од паљевине. Степењани и Пржињани нису их сами
могли одбранити пред толиком гомилом војске и оружја. Они су се морали
измицати изнад села и избегавати опкољавање. Придошли у помоћ не
занајући где је фронт и докле су стигле усташе, они упадају неорганизовано у
борбу и сударају се са усташама „прса у прса“ по камењару, по лесковом
жбуњу, по одраслим житима кроз поље. Борци из села Вратковића предњаче
у овом налету. Настаје борба из најближих остојања. Борбени поклици и вика
придошлих бораца, уз прасак бомби и гушће плотуне метака престрашили су
хрватску „младеж“, далеко бројнију. Кроз два сата борбе, преко ограда и
њива са житом и кроз димове замрачених села, усташе су се дале у отступање
и бегство.

Један редак и дирљив призор одиграо се тога часа у борби са усташама.

Борци из села Вратковића, трчањем у помоћ, стигли су први. Они су од села
Данића утрчали право у усташки фронт, измешали се са њима по житима и
мргињама. Том приликом уследио је сусрет између противника: Србина
Милана Тепавчевића и Хрвата Звонка Поспишила на остојању 3-4 корака са
упереним пушкама један према другоме и са прстом на обарачи: истовремени
поглед очима и истовремено трзање на обарачу. Изгледа да су се погодили
право у срце, јер су истовремено оба пали мртви. Хрват Поспишал је био у
официрској униформи, имао је јаку пратњу око себе која је хтела да га мртва
извуче. На кратком растојању, уз Милана Тепавчевића, који је убио
Поспишила, налазио се његов стриц Спасоје Тепавчевић. Видевши да му је
синовац смртно погођен, он искочи из заклона са осталим братственицима,
који су били уз њега, растурени по житу; навале на усташе свом снагом и
протерају их. У том сукобљавању прса у прса, са усташама, погине и Спасоје
Тепавчевић. Усташе нису успеле да извуку Поспишила и остале своје мртве.
Код мртвог усташе Поспишила нађена је машинска пушка (којом је убио
Милана) италијанске производње, дата је породици погинулих чији борци су
је носили после у борби, а можда је и данас чувају. Звонко Поспишил је био
један од главних атентатора на краља Александра у Марсељу, усташки
злочинац, који је био одређен од Павелића да „уреди“ Херцеговину, са
другим усташом Мијом Бабићем, који је исто тако платио главом на Трусини
у Невесињу.

Одступање усташа пољем од куда су дошли донело им је губитке око 50

мртвих; још да није ухватила ноћ и мрак ко зна колико би их још остало
мртвих? Мада су носили застрашавајуће име „црна легија“, били су слаби
борци и као први пут у борби није ни чудо што су тако лоше прошли.
 Овај дан борбе око Степена и Пржина са војском хрватске „државе“, по
сећању, био је око 15. јуна (1941). Комунисти, који су ’описивали историју
устанка’ и све приказали за свој рачун, узели су овај први окршај са
окупаторским сателитима као њихово дело иако су ову борбу водили идеални
националисти и као такви остали најчвршћи привржници Равногорског
покрета.

Сматрамо да је ово прва оружана борба, са највећим бројем мртвих, са

Хрватима — усташама — у томе делу Херцеговине. Исто тако може се рећи
и са хрватске стране да је ова њихова прва борба војничке природе, са
„побуњеницима“ у својој замишљеној држави, колико нам је познато. Први
дан против хрватске власти, која је хтела да се силом натури, био је 6. јуни
1941. (ноћ између 5. и 6. јуна), када су сељаци у селу Казанцима напали
хрватску милицију, што је значило устајање на побуну, примање и почетак
борбе. Што за читаву недељу није дошло до значајног напада, стоји до
хрватских прецењивања снага у муслиманима који су се прихватили
обрачуна са Србима.

Може се са правом рећи да овај српски крај, од пада државе Југославије,

није признао ничију власт (окупаторску), није војнички освојен, те према
томе није ни припадао под хрватску државу.

Борба се наставља и проширује.

Запажања на положајима.

После неуспеха хрватске војске са губицима од преко 50 бораца, они се

трпају у камионе и беже од куда су дошли. Муслимани остају сами са
хрватским саветницима који сада почињу да брину за свој властити опстанак.
Видећи да Хрвати не могу и неће држати неку већу војску у Гацку, да би их
помагали у нападима на Србе или евентуално штитили од напада, они се
почињу ушанчавати и утврђивати и рачунати на самоодбрану. Нада на
хрватску помоћ их не напушта; уз Хрвате мисле и на главне покровитеље,
Италијане, који се налазе у Билећи.
 Они можда увиђају куда их гура окупатор, у братоубилачки рат, али
почињени злочини не дају им мира. Мржња на Србе трује им душу. Они
стално прете са злочинима и врше их на њиховој зони, по Гацку и Автовцу.

На српској страни се заталасава све већма одјек борбе и чврстог држања.

Борба се проширује и по околним срезовима. Усташе се развлаче — не могу
да стигну свугде. Борбени редови на српским положајима су гушћи.
Сместивши породице у збегове по планинама, вратили су се борци на
положаје, они који су заузети исељавањем угрожених села.

Придолажење Црногораца охрабрује домаће борце, а на противној страни

убија морал. Њихове чете су мале, по 30-40 људи, већином из суседних
предела Дуге и Пресјеке. Они остану на положајима по неколико дана, врате
се кући па опет дођу. Отуда се преносе пушке и муниција која се скупо плаћа
са стоком и житом. За једну пушку давали су по 3-5 оваца са јагањцима, док
су за један пушкомитраљез Казанчани давали 220 кг. пшенице. Мирослав
Шуковић, избеглица из Бачке, свуче кожни капут и још придода у новцу да
купи пушку (био у четницима, погинуо у Индо-Кини у француској легији).
Пресјечани су били експерти за набавку и дотурање оружја. По паду државе
они су привукли доста оружја и муниције из никшићских магацина. Налазећи
се на тврду месту, скривали су га по пећинама. Сада када је дошао час да се
употреби, продавали су га по цени колико затраже.

Суседна племена: Пива, Голија и Бањани доста су помогли избеглом

народу и притрчавали у помоћ домаћим борцима на положајима, али би још
више могли учинити и у тај мах протерати све усташе из Гацка да нису
комунисти разваљивали и окретали воду на своју воденицу.

У то доба се кува и ври у Црној Гори, спремају на устанак против

Италијана, те се није могла очекивати нека већа помоћ са њихове стране.
Свак је имао своје властите проблеме.

Положаји на обе стране су непроменљиви. На Степену Срби држе

касарну, а усташе Муцоњића стијене и Мачков камен. Међу њима је удолина
тешка за напад и једнима и другима. Усташе се добро прикривају и понекад
навуку сумњу, као да их уопште нема у шанчевима. Да би их открили и
измамили митраљески рафал, Срби помоле српску заставу и одмах се увере
да шанчеви нису празни (јер им је она највише бола очи). Понекад се опет
дозивају, често пута се препознају по гласовима и онда постане просипање
пропаганде, шта би за кога било боље. Крај се завршава са претњом и
псовком, уз неколико опаљених метака.

Позади положаја на Степену, у једној гомили, Срби су довукли топовску

цев од малог брдског топа што је југословенска војска, при оступању, бацила
у неку провалију крај пута. Тамо је нађено и неколико метака од истог топа.
Цев су углавили у трупину од дрвених кола, а за трупину причврстили друге
подпорње по којима притисли тешким камењем. Нашли су начина и за
опаљивање метка помоћу заоштрене обле турпије и чекића са неким држалом
којима су ударали по турпији, а она у гранату. Све је донекле било
„осигурано“, те нико није погинуо на овој чудној радњи. После сваког пуцња
камење се растресало, а цев се померала са постављене позиције. Требало је
поново „нишанити“ и зазиђивати је у камење. За дивљење, први опаљени
метак је експлодирао у непосредној близини усташког шанца, испаљена су
три метка првог дана употребе „топа“, док је остатак метака испаљиван
касније. Са свим овим руководио је, осигуравао људе да не погину око
испаљивања метка, Мирко Авдаловић, ваздухопловни капетан — пилот,
родом са Степена. На рачун топа у шали саставише стихове:

„Пуче метак из Миркова топа

Павелића државу ископа“

Раније протурана пропаганда о набављању и довожењу топова из Црне

Горе престрашила је муслимане — усташе, мислећи испрва да је ово заиста
исправан топ донешен из Црне Горе. Кроз неколико дана они почеше да
прете авионима као реванш на Мирков топ.

На положајима око Зборне Гомиле, Добрељи— Пусто Поље, муслимани

— усташе из Фазлагића Куле покушавају, скоро сваки дан, да отму Србима
позиције око Бијеле Гомиле. Једним јачим упадом успели су да запале
Бољановића куће, 3-4 у групи, које су заклоњене једном косом одбране са
положаја који су држали српски борци. Напади су увек дневни; ноћи се не
упуштају да загазе у Добрељску Љут, пуну оштрих стена и шкриповља.
Позади усташког положаја (до 1 км.) стоји њихово главно утврђење Сарића
Греде. То је једна стеновита Главица, која је раздвојена по средини, отсечена
и потпуно вертикална литица окренута на исток, према српском положају;
висока је, лака за одбрану и неосвојива без ширег заобилажења или тешког
оружја. Сарића Греде су за муслимане — усташе главна одбранбена
позиција, као што је Гат за Србе. Борцима на српској страни стално је пред
очима та фамозна греда — литица — и сви се довијају и премишљају како би
је могли заузети. Тешки митраљез ошине рафалом, често пута, са Сарића
Греде и зрна прозвижде негде у ваздуху. Од њих се нико не склања, јер је
велика даљина за погодак. Предвече усташе указују фењере, светле и певају:

„На Сарића греде двије, усташки се барјак вије“,

као и друге незваничне песме. Младићи без знања старијих оду кришом, по
мрачној ноћи, привуку се до саме литице, али залуду јер се бомба није могла
бацити у усташки шанац.

У Пустом Пољу, код Илића кућа, смењују се борци са положаја,

преспавају по неколико сати, узму воде и хране и опет се врате на положај. У
Илића кућама, шталама и сенима, нахранило се, одморило и преспавало
стотине људи пристиглих у борбу са околних страна. Два млада Илића,
Радован и Јово, ретки су примери бораца, будних и спремних у свако доба да
послуже и учине све што се од њих тражило за спас и одбрану угроженог
народа од подивљалих усташа.

(Обадва Илића су погинули у четницима, Радован у одбрани Билеће 1944,

а Јово касније негде у Босни, или Словенији; — Бог зна?).

Могло би се рећи да је у Пустом Пољу био „штаб“ устаника, мада он

званично није постојао. Овде су стизале вести, примицали се нови борци да
ступе у борбу, споразумевали се са мештанима где и на које место треба да
пођу на положај, договарало се и одлучивало о свим постојећим проблемима.
Може неко и неверовати, али је стварност да су све ове почетне операције
текле без „вођа“, без „команде". За чуђење је када неки људи, пишући и
говорећи о устанцима, у ствари народном отпору из првих дана, изнесу
читаве спискове имена: вођа, првака, хероја, првобораца, јунака, јунака без
страха и мане, итд. итд. Нарочито је смешно када се каже: „никле су народне
вође и повеле народ“. Ово ваљда по угледу на Карађорђа и Милоша Великог,
за које је Српство чекало 500 година — да „никну“ и поведу народ! Да је
народ чекао 1941. док „никну вође“, он не би главе носио, што не би пошли
по оној народној „ниче раја ко из земље трава“. Када је нож под вратом,
никоме тада није ни на крај памети да тражи „вође“ и пита шта да ради. Свак
је тада вођа сам себи. Вође ничу из народа, искристалисане и добро испечене.
Нису ли такви, они нестану као печурке. За „ницање“ и биљки треба пола
године да донесе плод, а 1941. часови су били у питању. Није се имао када
обући капут и искочити из паљевине, а камоли спремити за „вођу“ да поведе
народ! Треба коју годину бити у ропству, па да се „кува и прекувава“. У том
случају ничу вође, а кад прокључа онда је устанак. Преко ноћи не ничу вође.

Шта је привлачило борце да добровољно дођу у борбу, где се за час могао

изгубити живот? Заједнички интерес и борба за опстанак, не наредба и страх
од ма кога. Ишли су у борбу од чисте савести и воље. Било је њих који нису
били угрожени од усташког покоља, па су ипак, без наредбе и команде,
стизали на положај, остајући на њему и суделовали, као и они чије су куће
биле на домаку ватре. Ова војска, домаћа — народна, у правом смислу речи,
без много командовања и наредаба функционисала је добро, узајамна
хармонија је благотворно деловала, а она много значи. Кад би мало јаче
запуцало, или неко рекао „ето их“, сви су брже боље, истрчавали на положај
и отварали ватру, спремни да погину један за другога. Најгоре је било када се
ућути за неколико дана; онда их притисне монотонија и помисао на домаћи
рад код куће и стоке. Но, чим би кренули у позадину неколико долина
променили би мишљење и враћали се назад. Неки који би мало даље
одмакли, а у то време чули пуцње, враћали су се, трчећи, да стигну у помоћ,
да им се не рекне да су нарочито измакли пред борбу. Они који су одлазили у
збегове, да виде жене и децу, мислећи да се задрже дан-два, да мало помогну
око стоке, нису могли ни један дан остати. Увиђали су да им у тим часовима
није место међу женама и децом. Одраслији дечаци бежали су од стоке,
спуштали се низ планину и тражили браћу и очеве по положајима, молећи их
да остану који дан с њима. И у старцима се будила „младалачка снага“, па су
понекад „накривљивали“ са каквим старим пушкама и долазили на положај;
— задовољавали се кад им млађи у шали добацују коју „похвалну“ реч на
рачун ступања у борбу.
 Из првих дана борбе на устанике је падала критика са извеснх страна,
нажалост, од оних којима је било место да буду на челу тих бораца. Тражено
је од војске да напусте борбу; — да се повуку...! У противном усташе ће „све
побити и изгорети“. Ово је долазило од Срба који су се још налазили у две
вароши Гацку и Автовцу. Верује се да су из страха, или под претњом, слали
овакве поруке и писма. Тим људима доликовало је да буду народне вође и да
поведу народ на устанак и борбу. Зар није било истоветних случајева широм
земље када су Срби били у опасности?

Када се дошло „стани пани“, сељак и чобан устају да бране нацију од

пропасти, а они који су били позвани да је бране и уживали народне плодове,
повлаче се и шта више оспоравају другом право да се брани! Требало је по
том рецепту ставити главу на трупину да је душман отсеца без иједног трзаја.
Да је српска интелигенција водила рачуна шта се у држави ради, не би се
дошло до онакве катастрофе, да Србе убијају гори и слабији, што је први пут
у српској историји. — Убијали су га Турци — били су јачи; па Немци —
Швабе исто тако. А ко су ови сада? — Нико и ништа!... Трагедија и жалост.

Тешка је садржина два писма од Срба стигла из Автовца, пред Видовдан,

устаницима на положај код Добреља. Просто је немогуће навести и једну
реченицу овде. Поред свих удараца и тегоба сељаци — устаници нису
одустали од борбе, нити су се збунили несигурним порукама. Чекали су се
нови ударци, па шта Бог да!

Обарање 3 хрватска авиона, пред Видовдан 26. јуна 1941.

За непун месец дана, од устајања на отпор и почетка борбе са

разбојничком државом хрватском, Срби су се у Гацку добро прибрали и
стали ногом на тврдо тло. Непријатељи, Хрвати и муслимани — усташе, нису
више могли рачунати на нова Корита, угљенокопе испод Гацка и јаруге крај
Степена. Напротив, они су почели страховати за свој властити опстанак.
Њихова снага била је несигурна за придошле брђане који су помаљали главе
иза околног грмља и стена. Оне поруке увређених Срба ледиле су срца
окривљених убица. Главним Косама, Немцима и Италијанима, испрва су
морали просипати неистине; да они могу сами „врло лако“ уредити
унутрашње стање Хрватске. Показало се друкчије; чим су прве српске пушке
испаљене, „независна“ се пољуљала из темеља. Из Гацка су трчали
Италијанима у Билећу и мољакали за помоћ. Али је сој Макијавели-а немо
ћутао док се добро закува. Увек по римској девизи: „завади па владај“.

По некој магичној моћи Видовдан је Србе надахњавао од Косова,

прикупљала се моћ и снага потиштене раје да на тај дан ода знак живота, да у
трзајима када су га распињали, искаже осећај слободе; да се види да зна
зашто живи и умире. Без икаква позива и „мобилизације“ прикупили су се
Срби, онако мирно, ћутећи, као што су вазда чинили, као што је својствено
Србима, када су велика дела стварали.

На свима, раније поменутим, положајима прикупљали су се борци; пуни

су их шанчеви и долине. Више не мисле на одбрану него на напад, на рат са
злочиначком државом Хрватском, на борбу са окупаторима и свима њиховим
пришипетљама и лижисаханима. Нико их није могао зауставити да у сред
бела дана 26. јуна 1941. године прескачу канале за наводњавање, газе преко
својих ливада и жита, пољем испод села Самобора, и примичу се усташком
утврђењу у Автовцу. На овоме сектору су домаћи борци: Самоборани,
Липничани и Гаревљани. Пивљани у маси плаве преко Липника, Јасеника и
Михољача. Бивша аустриска барутана, на брду повише Автовца, постала је
усташка тврђава — главна одбрана Автовца. Да је опколе и заузму, Пивљани
нису тражили бомбаше-добровољце; јављали су се сви из реда и утркивали
ко ће прије убацити бомбу међу разбојнике. Тога дана пала су два српска
борца из непажње, наступањем равним пољем, оба из села Самобора Рако
Старовић и Новак Тепавчевић. Подаци о Пивљанима и другим погинулим
тога дана нису проверени. Колико је Срба било на положајима око Автовца,
Зборне Гомиле и Степена 26. јуна немогуће је утврдити. Пребројавања нико
није чинио, нити су вођени ма какви спискови о бројном стању тих првих
дана. Може се рећи да су сви борци, дотичних села тога дана изашли на
положај. Пивљани су били велики плус, који су у заузимању Автовца
допринели брзом паду. Може се са поуздањем рећи, да је на целом фронту
било 1000 пушака — а можда и више. На усташкој страни било је више; они
су имали више оружја и све је било наоружано, док код Срба није. Мало
касније говорило се за Фазлагића Кулу, укључујући Борач и остала
муслиманско-усташка насеља, да може дати 2-3 хиљаде бораца. Било је тога
часа и хрватске војске убачене више ради одржавања морала него борбене
помоћи. При том се може рећи да је муслимански елеменат у Гацку врло
борбен. Хрвати су то добро знали и зато су онако поверљиво држали до
њихове снаге и моћи.

Такво стање је било 26. јуна, пред Видовдан 1941, око вароши Автовца,
који ће на сам Видовдан осванути у пламену.

На Степену, као левом крилу вршено је прикупљање домаћих бораца и

узајамно препуцавање са усташама из Кључа. У тај мах пренети су гласови да
стижу Бањани у помоћ кроз два-дана. Главну опасност усташе су осетиле у
Автовцу и тамо је била скренута пажња одбране. Шанчеви и долине позади
Зборне Гомиле биле су пуније Срба бораца, више него икада пре. Усташе из
Фазлагића Куле нису имале другог излаза него да вапију за помоћ што пре.
Италијани су канда ћутали и држали се неозбиљно на њихово мољакање, све
док су Автовац и Гацко били у усташким рукама. Италијанима је стало до
пута: Билећа-Гацко-Невесиње, да је чист и слободан за њихов евентуални
пролаз и комуникацију. А шта се ради по гатачким селима, није их болела
глава. Напротив, њима је потпуно годило што се „Слави“ међусобно бију и
уништавају. Тек, када сутра-дан осете, у Каменом Брду, да челичне куглице
ударају и по њиховим главама, кренуће се из Билеће у масовној колони у
одбрану својих сатрапа усташа. Немци су били у Сарајеву и није им се
прелазило у италијанску зону.

По паду Југославије Хрвати су се јефтино дограбили војне имовине,

двадестогошњег рада и труда српског народа. „Захваљујући“ сулудој
политици, испало је да су Срби за 20 година радили на подизању војне
спреме и оружја, да их оно убија из руку саботера и деструктора — Хрвата.
Неки авиони на бази Јасенице, крај Мостара, пали су им у руке. На дан 26.
јуна, око 3 сата по подне, долетела су 3 авиона и почели кружити изнад
српских положаја. Најпре се мислило да су авиони италијански, али се брзо
разуверило, видећи их како су слаби, (били су двокрилни школски авиони).
Прво су надлетели Пусто Поље и отпочели „бомбардовање“ ручним бомбама
и пушкомитраљезима. Настала је мала паника, док су се борци посакривали
по шкриповима који се туда налазе баш као наручени. Одмах су старији и
искуснији борци стали викати да се пуца из пушака у авионе када налете
изнад главе. Уз „наредбу“ су одмах додавали да се чува муниција. Авиони су
били погодна мета онима који су пажљиво нишанили. Спуштали су се ниско,
тражећи мету по расутом камењару, обраслом у лесково грмље. Нагињали су
се час на једну час на другу страну, што је опет било пожељно за нишанџије
са земље. 4-5 наврата било је доста, да се један одвоји од „ескадриле“ и падне
на нос, са црним облаком дима, позади муслиманског села Међулића. Друга
два су још десетак минута крстарила у ваздуху, док се и они нису изврнули
на леђа. Један је пао у муље код Автовца, док је други понајвише одлетео у
усташку позадину и пао под Фазлагића Кулу. Хрватско прво бомбардовање
из авиона на устанике у Гацку завршило се са потпуним неуспехом. Авиони
се нису вратили у базу. Срби нису застрашени, него напротив окуражени
боље него икада до тада. За само неколико часова срећа две борбене стране
променила се у корист Срба. Чим су се авиони појавили, домаћи муслимани
— усташе са својих положаја испред села Међулића кренули су у напад на
српске положаје. Ваљда су мислили да под заштитом авиона узму бар коју
чуку после месец дана нападања. Срећа им је била кратког века. Кроз
неколико часова могли су да виде своје авионе како горе у пламену као 3
црна знака по њих, у пољу гатачком. Исто тако да се увере у ваздушну или
„зрачну“ снагу Хрватске.

После завршене борбе са авионима настало је искупљање бораца из

кршева по којима су били запали. Неки су се жалили да им је нога утрнула за
пола сата лежања имеђу стена. Један је био угануо ногу, јер је стао у лесков
грмен, мислећи да је камен под њим. Колико се зна, нико није погинуо нити
рањен. Мало пре је била борба са авионима, а сада је настала „борба“ речима.

На лединама, око Илића кућа, у Пустом Пољу, искупило се близу 300

бораца, по мањим и већим групама расправљајући о пушчаним погоцима у
хрватске авионе. Као што обично бива кад се борба заврши, они што су
можда и главу завукли под какав камен сада су „прецизирали“ где им је
испаљени метак ударио, свакако у резервоар, јер су „видели“ како је задимио.
Да је било медаља за све, не би били задовољни они „сигурни“ да се давају
другима поред њих, јер би „с правом“ тврдили да им не припадају. Они од
Автовца су „посигурно“ тврдили, да су они оборили онај авион што је пао
пред њима, иако је, већ у пламену, долетео с друге стране. Све се укратко
стишало и заборавило на расправљања пред новим опасностима.
 У Пустом Пољу, пред вече 26. јуна, поп Радојица Перишић са 50-60
бораца, са већ створеним планом и договором, узеше задатак да исте ноћи
пређу у Пребијено Корито и Камени Брдо, да тамо прекину телефонску
линију и презиђу цесту Билећа — Гацко; да сутрадан, позади препрека на
цести, скривено у шумарцима, бране приступ ма чијим било камионима од
Билећа. На првом мсту мислило се на италијанске извиђачке патроле. Није
било искључено да неће доћи и хрватски камиони са војском да повећају број
у Фазлагића Кули. Пресецањем пута и спречавањем приступа Италијанима
или евентуално Хрватима из других места био је обезбеђен напад на Автовац.
Устаници су предвиђали да могу рашчистити са Автовцем, ако би Италијани
били спречени да дођу са тешким оружјем. Поред тога задатка поп Радојица
је имао и другу улогу; да се састане са војском из Бањана за коју су
примљене вести у Пустом Пољу, да ће се око Кобиље Главе наћи око 500
бораца. Бањани и поп Радојица са својим, по створеном плану, требало је да
ноћу пређу у планину Бабу и Бјеласицу и нападну усташе с леђа. У то време
положај на Степену треба да се појача и врше напади и на Зборној Гомили.
Автовац је већ био опкољен. Устанци су рачунали да падом Автовца неће
много добити, јер га неће моћи држати.Они су рачунали на разбијање
Фазлагића Куле, главног усташког гнијезда. Сва почињена зла по Гацку дело
су Куљана као стожера око кога су се остали окупљали. Чишћење терена
закуженог усташлуком било је у праву, који је, ако би остао неукроћен, могао
свакога погодног момента по њих извршити покољ над остатком Срба. Срби
нису ишли за осветом; они су обезбеђивали угрожене животе. На другој
страни Гацка висио је Демоклов мач над главама осталих Срба; требало је
спасавати што се спасти може.

Дочек и напад на Италијане у Каменом Брду 27. јуна 1941.

Ноћу, између 26/27. јуна, прешли су пољем, преко росних ливада, жита и
мргиња, поп Радојица Перишић и 60 бораца; на пржинама им се придружило
још десетак бораца. Опрезно су се привукли заобилазним кланцима крај
Степена и прешли у Пребјено Корито. Први покушај да се прекине
телефонска линија није ишао лако. Са малим клештима што се поткивају
коњи, није се могла прекинути дебела жица на висини од неколико метара.
Неко је понео секиру да у крајњој нужди посече телефонски стуб. Пошто
покушај са клештима није успео, пришло се сечи стуба. Но, и секира је била
нека тупа (узета испред опустелих Шуковића кућа под гредама), те и са њом
није ишло лако. Уз непожељан одјек секире на ноћи одустало се од тога.
Пошто су стуб само мало насекли, онда су заљуљали са једне стране крај
стуба док стуб није попустио и пао. Тада су на земљи искидали жице са оним
малим клештима.

Продужило се Каменом Брду тражећи погодно место за презиђивање

цесте. И на томе послу није ишло лако. Мада је све около од камења и сам
назив „Камено Брдо“, ни један камен у близини није се могао ушчупати и
ставити као брана на цести. Напослетку је нађена једна греда (камење у
групи) у страни крај пута. Упирући ногама и леђима покретали су камење и
обарали низастрану, но оно се опет није докотрљало на пут где је требало.
Поновним превртањем, са још тежим напором, стављено је на пут. Мало
камење није „узимано у обзир“; тражиле су се велике стене које се без
минирања не могу збацити с пута. Пут је на крају свега, преграђен на три
места, у раздаљини 200 метара.

Сунце је грануло и устаници су се измицали од свога ноћног дела,

тражећи погодне заклоне изнад преграђеног пута. Одећа, а нарочито обућа
била је мокра и распала гажењем по мокрој трави и шуми; уз то и прљава,
ваљајући стене по земљи. Воде нигде није било ни да се пије, а камо ли да се
оперу руке. Пред подне досади чекање и жеђ натера те неки одоше да траже
воде у близини Кобиље Главе. Повратише се убрзо и донеше воде у једном
жбану, што су негде нашли. С њима дође и десетак момчади, претекло живо
из Корита. Када их поп Радојица упита: „Шта радите овуда“? — они му
одговорише да су у вези са неким Бањанима што држе границу. „Какву
границу? Нема границе између Срба“, прекиде их поп осменувши се на њих.
Они ту испричаше где се налазе Црногорци из Бањана, шта је њихов задатак
и др. Бањана у маси око 500 није било. Било је нешто Црквичана из дотичног
села; чували су стварно „границу“, а момчади корићкој дали задатак да
патролирају по пустим Коритима. Поп Радојица посла поруку Црквичанима
да неко од њих дође да разговарају. Нису били далеко, а прошло је подуже
време док се наканио учитељ Краљевић (комуниста), са још неколицином
њих. Учитељу Краљевићу није се журило да долази, нити да предузима ма
шта у односу спречавања покоља Срба у Гацку. Пред њим су стајала Корита,
опустила и ојадила. Лешеви по грмљу и Корићској јами налазили су се у
стању трулења, те је сам ваздух „казивао“ шта се ради. Краљевић је поред
свега тога гледао у „ширу будућност“ југословенских народа, наводио
примере из Руске револуције, квотирао Лењинове изразе и претстављао
човека без крви и срца. Убрзо се расташе — поп и његови борци — са овим
већ закуженим марксовцем.

Корићка момчад (под оружјем) показаше попу Радојици и борцима с

њиме две групе поубијаних српских сељака из села Заградаца од братства
Миловић. У близини Кобиље Главе, крај пута, у листоберу, недалеко од једне
мале локве (где се заплива вода), су лежале две групе, у близини једна друге,
поубијаних људи. Кроз камење и јасеново грање које су усташе
притискивали по њима, виде се ноге, руке, понеком и глава. На рукама се
виде везе — ужа од коњских самара. Ројеви крупних и модрих мува
надлетали су и лежали по њима. Ваздух је био неподношљив. Корићани
рекоше да их на једној хрпи има 13, а на другој 8. Они укратко испричаше
како су ту доведени и погубљени. Њихово село Заграца су удаљени од овога
места скоро 2 сата, преко тешко пролазног терена званог Балван. Они су на
веру примамљени од својих комшија из Кључа, повезани у ужа и поведени у
Корићку јаму. Међутим нешто се догодило, те их нису довели до јаме; или су
осетили куда их воде, па нису даље хтели да иду, или је задах из јаме
спречавао разбојницима да не могу прићи? Поп се прекрсти и очита молитву;
и остали се прекрстише. Хтедоше Корићани да покажу и саму јаму која је ту
у непосредној близини, али поп Радојица опомену да се не разилазе са
положаја и борци се повратише на своја места.

После подне око 3 сата, осматрачи са шанца на Кобиљој Глави дадоше

знак, махањем руку, да неко иде путем из Корита према положају. Тек сада
настаде утврђивање, хватање заклона и померања на згодна места. Не прође
много времена и 2 италијанска камиона, у зеленој боји, пуна војске са
шлемовима на глави, појавише се изнад једне окуке пред српским борцима у
камењару крај пута. Када видеше препреку на путу застадоше и одмах први
сташе искакати из камиона да растурају камење са пута. Устаници немаше
стрпљења да виде снагу Италијана у преваљивању стена. Први рафал
пушкомитраљеза просу челичне куглице изнад Дучевих шљемова. Настаде
комешање и паника, као што је својствено Италијанима, кад дође до густа.
Пуцали су из машинских пушака и бацали бомбе на све стране. Шћућурени у
камионима и око њих, просто су се били прилепили један уз другог, нико од
њих није узео заклон ни под насипом пута, а камо ли да је отскочио у страну.
Убрзо пада команда „не пуцај“. Неко је натуцао на италијанском да се
предају, да иставе белу заставу уместо зелене која је вијорила на кабини
првог камиона. Када се Италијани прибраше и разумеше речи о белој застави,
у час се један од њих усправи на камиону и раширених руку стаде махати са
правом белом заставом; — као да је извукао из џепа, тако се брзо снађе са
белим парчетом платна. Неки потрчаше низастрану и заграјаше, као да је
пала Италија. За неколико минута борбе Италијани су били измрцварени; 70
пушака и један пушкомитраљез сконцентрисани у две мете, једну крај друге,
израњавали су и побили једну трећину, од 40—50 колико их је било. Када им
се приближише неколицина од устаника, они сташе да пружају пушке у знак
предаје оружја. Устаници одбише да приме оружје, јер су се раније
договорили, по неком плану, да Италијане не разоружају, ако се случајно
предају. Сматра се да је овај предлог о неразоружавању потекао од њеких
зеленаша, који су упоредо са поменутим учитељом Краљевићем чували
„границу“. Вероватно да су устаници зазирали од зеленаша, да их они не
открију Италијанима, јер су њихове породице већ биле у Црној Гори, па ако
се тамо, не дај боже, Италијани учврсте, зна се шта би их чекало. Приђоше
још неколико бораца из шуме те помогоше утрпати мртве и рањене и
наредише им, преко тумача, да возе назад одакле су дошли. Мада је био
рањен лакше у руку, старешина те италијанске извиднице опет је тражио да
их пусте да прођу путем Гацко-Невесиње. Ово тражење одмах одбише; та с
тим циљем су и дошли ту, да бране прилаз према Автовцу. Италијански
официр није казао прави циљ и намеру његова обиласка преко Автовца,
Гацка и Невесиња, па да се преко Дабра и Дивина врати у Билећу, али се
види да је имао извиђачку улогу и патролирање на борбеном терену око
Автовца. Дан раније, једна италијанска патрола заустављена је у камиону на
Зборној Гомили у пролазу од Автовца према Билећи; тога пута италијански
осматрачи долазили су од Невесиња. Устаници се нису сматрали јаким да
тога часа улазе са Италијанима у борбу и зато су, из разумљивих разлога,
избегавали осионог окупатора у јеку снаге и моћи, чији би авиони и
артилерија као „наручени“ дошли у прилог домаћим непријатељима —
усташама. Налазећи се вековима на ватрометини, херцеговачки сељак, поред
брзе решености да загази у борбу, је ипак одмерио ситуацију и помало имао
дипломатске вештине; — хтео је овога пута да је искористи.

Коритска јама

Неко је од устаника дошао на идеју да заробљене Италијане, пре него што

их пусте на повратак, треба одвести на Корићску јаму и показати им усташко
дело — гробницу од преко 300 мртвих. Мада су рањени Италијани јаукали и
мртви у једном крају камиона одавали тежак призор, нису имали другог
излаза него да застану са камионима на путу који пролази у близини јаме.
Устаници су рачунали на хуманост, на срце и душу, ако је један окупатор
уопште има. Позвали су прво доктора, рањеног официра и још неке
школованије међу њима да се приближе јами и ту на лицу места виде и
осведоче се шта се ради у 20. „културном“ веку! Да ли они, као потомци
старе римске цивилизације и културе, тако нешто одобравају и помажу? Јама
је била страшна. Навршавао се месец дана од првих жртава бачених у њу.
Лешеви су били у распадању и неко модро треперење ваздуха могло се
видети простим оком над отвором јаме, као кад се види изнад ватре и
пламена на дану. Отвор је у неправилном квадрату, површине једне осредње
собе, удаљеност од колског пута је сасвим кратка, 10-15 м., на сунчаној
страни (јужној) са литицом и стенама изнад ње. Свуда около је крш по коме
расте ситна шума: јасенова, грабова, кленова, а понегде и мали кржљави
храстови. Из пукотине, над самом јамом види се остатак смресле изгребан и
ољуштене коре од обарања стена. Дрвеће беше скресано и преполовљено,
беле се резови наново отсечених грана те убоге и трагичне шумице, њоме су
разбојници покривали жртве, свој злочин и срам, своју „хиљадогодишњу
културу.“ Са горње стране виде се трагови, где је крчено и отискано камење у
јаму. трагови од пута до јаме још су умазани, црне се крваве пеге по камењу,
остаци сукнених дроњака и распалих опанака стоје по кршу где се прилази.
Ројеви модрих угојених мува засипају у лице, у очи, у нос. Гасови од трулих
телеса испаравају се у ваздуху и нагризају слузокожу у носу, у очним
капцима, у грлу. Италијани попадаше земљи, када осетише тежину ваздуха и
мољаху да се врате. Неко предложи да се ставе мокре марамице на нос и
уста, те тако једва неколицина успе да приђе и пузећи на коленима погледа
отвор јаме. Бацањем људи дрвећа и камења јама је на средини узвршена као
стог сена и врх је допро на 4-5 метара до излаза. Из те садевене гомиле
људских телеса, дрвећа и стена извирују људске руке, ноге, комади одеће,
отсечене гране лиснате увеле горе, сурвано и изломљено камење. Нови
лешеви оклизавали су се низ узвршену гомилу и заустављали се по крајевима
јаме. Један најгорњи мали леш, пао на главу између лиснатих грана, указује
труп девојчице са још белим чарапицама и ципелама са кајишчићима; жртва
је сасвим свежа. Поред детињег леша види се и један мушки и женски, —
нека фамилија... дотерана од некуда — убијена и бачена. — Ко зна ко?

Згражавали су се сви присутни; Србе је притискао осећај бола и тешког

размишљања на судбину њихових земљака, док су Италијани тупо гледали
преда се. — Да ли је у њиховој свести и можданима за размишљање било
иоле патње и бола? Лукаве Латине тешко је било проценити. Устаници су се
надали, да ће по њиховом доласку у Билећу испричати истину своме
команданту и својим колегама, па да ће и на њих имати одраза. Ово су
чинили ценећи по себи, по своме срцу и души. Напослетку Италијани су
отпуштени да иду у Билећу.

Устаници се вратише разгледајући неке усамљене порушене куће око

Кобиље Главе; око порушених зидина вукле су се гладне мачке и пси,
изненађено погледали на људе и савијали се око ногу да им се баци штогод
од хране.

Није напоменуто, за време кратког пуцања са Италијанима, да су усташе

— муслимани из Кључа били на положајима по кршевитом пределу званом
Балван, мислећи ваљда да су Хрвати са њиховим камионима пошли њима у
помоћ, одмах су запуцали и потрчали у правцу пута где су Италијани
нападнути. Стали су чим је борба престала; Корићани су потрчали у правцу
њих окуражени борцима придошлих Срба.

Немајући довољно снаге, због недоласка Бањана на које се очекивало, за

пролаз у планине Бабу и Бјеласицу и нападање Фазлагића Куле са те стране,
поп Радојица се врати са својим људима назад. Дан је био на истеку
спуштало се вече уочи Видовдана. Силазећи са Каменог Брда, путем на
завијутке, војници мале чете народне војске, без шлемова и „убојне спреме“,
са лаким пушкама о рамену, корачали су по мраку, један за другим, стопу по
стопу, и ћутећи размишљали о протеклом дану. Младићима су биле на уму
оне нове италијанске машинске пушке. „Зашто их не узесмо?“ — гласно су
испољавали незадовољство. — „Сада, када се враћамо међу осталу војску,
како ћемо рећи да смо се борили са Италијанима, а ниједне пушке нисмо
отели?“ Старији су разлагали боље ће бити што смо их пустили, 50 људи не
обара Мусолинијеву армију. Али, 50 овде, 50 на другом месту и тако редом...
Загрејани младићи нису се дали лако умирити. Можда ће се у њиховом
команданту пробудити старо римско витештво, па да нам за овај гест пошаљу
сутра дарове!? Хоће, хоће, — добацивали су они што су ћутке слушали
дијалоге. Видећемо сутра. На окуци, са које се по дану види Автовац, први
застадоше. Колона стаде и сви управише погледе напред. Оцртавала се
страшна слика за оне који ретко кад да су видели и једну кућу да гори, а не
једну целу варошицу где су куће збивене у групи. Автовац је био у пламену.

Заузимање Автовца
Протеране усташе беже у Фазлагића Кулу.

Српски положаји и распоред око Автовца били су, уочи Видовдана, као
што се само може пожелети. Без тешког оружја они се нису могли узети; зато
усташе и не покушавају да изврше „јуриш“, јер би их то стало жртава, а они
их избегавају свугде где им се истави отпор. Њихови су напади на изоловано
и незаштићено село и засеок и на чапор усамљених кућа. Они нападају мучки
— кукавички. Фронталну борбу избегавају и повлаче се кад ударе на тврдо;
то смо већ видели на Степену, а то ће се показати и на Автовцу.

Заседа у Каменом Брду помогла је да Италијани не сазнају право стање и

омету напад. Интервенција Италијана и хитна помоћ у артилерији једино је
могла одржати усташе у Автовцу; Устаници су то добро знали.

Пребацивања пољем испод Самобора у току дана заштићивала су одрасла

жита и канали за наводњавање. Автовац се није могао заузети без ноћи. Један
сужен полукруг, као млади месец, био се набио на главу ове мале варошице у
којој су усташе већ одиграле свој крвави пир. Са северне стране преко села
Михољача, Кулину и Јованово Брдо нападали су Површани са Пивљанима.
Пред њима је млад поручник Краљеве гарде Милорад Поповић, касније
прослављени четнички командант Невесињског корпуса, узањ су
дојучерашњи подофицири и један број жандарма који су се нашли тога пута
на окупу; они ће ускоро избијати на површину и постати четовође у
Дражином Равногорском покрету. На другој страни од истока нападају
домаћи борци из села: Самобора, Гареве и Липника. Са овим борцима би се
налазио и поп Радојица Перишић, да се већ није примио задатка за пресецање
пута у Каменом брду. Њему је срећа доделила да, можда, опали прву
устаничку пушку на главног окупатора — Италију, после пада државе. Он је
већ, хтео не хтео, народни вођа; не наметнути, не изабран надгласавањем,
него просто никао, избио на површину и усадио се у срцу, души и вољи
народној.

Неки борци са положаја Зборна Гомила, чувши плотуне пушака и

митраљеза око Автовца, нису имали стрпљења него кријући се преко жита
одоше пољем да учествују у борби на Автовцу. Мислило се да ће се усташе
овде одупрети, па су зато хитали својима у помоћ. Казанчани и Добрељани
преполовише се на два положаја: Автовац и Зборна Гомила.

Пушчане цеви и понека пушкомитраљеска виреле су из свежих ражи,

пшеница, кромпира, иза навиљака сена, иза воћњака по вртовима, иза позида
испред кућа и иза сваког објекта, што се сенка пружа за њим. Ове људске
силуете, у првомрачје, уплашиле би и силне Ченгиће, око чијих се пустих
дворова и постојбине ово одиграва. Усташки тешки митраљези из логора
(Автовца) клокоћу. Топова и бацача немају, а авионе им разноси ветар у
пепелу.

О жалосни поусташени муслимани! Окрените се десно и лево. Где су вам

суграђани Срби? Где њихове жене и девојке (кћери)? Где су српски
свештеници: проте Вишњевац и Старовић и његов син студент права? Где су
претседници општина: Јакшић и Ђурић? Где је народни посланик Вељко
Вишњевац? Где су српски власници трговина: Рундовић, Вуковић, Рончевић,
Буквић, Ненадић? Где занатлије и малопоседници? Где су ђаци и студенти.
Где срески и општински чиновници и службеници? Где безброј њих? Нема
их међу живима. Разбацали сте им лешеве дуж путева од Морина до Кобиље
Главе. Ено их у угљенокопима испод Гацка, у Невесињској реци, на Павлићу
код Степена, у Корићкој јами, у логору и код Соколског дома и по
цистернама у Автовцу. Сутра ћемо их наћи и открити ваша злодела. Скачите,
разбојници, у реку Мушницу и спирајте крв са лица и очију; грех са душе не
можете спрати. Такав осећај је трептео у хиљаду српских срца око Автовца.
Док је на противној, усташкој страни, под теретом злочина хладнело срце и
издавала снага, јављала се мисао на бежање, на скривање од почињених
злочина.

Када је све било готово за напад, када су се извесни борци примакли

усташким бункерима на остојање од од 150 до 200 м., када је мрак почео да
осваја и када се очекивао знак ракете за напад, наједном заћуташе усташки
митраљези испред глава устаника. Помишљало се на варку и кад већ би
учињен знак напада, не размишљајући више ни о чему него о борби прса у
прса. На велико изненађење до борбе, која се предвиђала, није дошло.
Усташе су осетиле снагу и моћ устаничке војске, држале се док падне ноћ, да
под заштитом мрака побегну преко поља у Фазлагића Кулу, једини пролаз
који је остао незатворен због сасвим равна терена. Можда су усташе своје
цивилно становништво евакуисали раније, те се тако нико скоро није нашао
од њих у Автовцу. Ноћни упад устаника одавао је страшну слику. Настало је
претраживање усташа по војним зградама и цивилним кућама. Срба од
мушкога пола није било живих; нађене су у згради Соколског дома неке
несрећне жене, чија су лица и очи одавали паћеничко стање, налазећи се у
рукама разбојника. Запрепашћени и разјарени устаници нису могли одолети а
да не почну са тоталним уништењем вароши. Нарочито им је било стало до
војничког логора да га запале и униште, да се у њему не купе ничије војске.
Упоредо су горели и српски и муслимански (сада усташки) дућани и зграде
за становање, разношене ствари из једних и других, отимајући од ватре која
је нагло буктала. Држање Автовца није предвиђено ни најкраће време, па су
на рачун тога и ствари разношене и из српских дућана, што је било претекло
од усташког пустошења. Било је горких речи и тешких расправљања око
тога; да ли да се узимају ствари из српских дућана? Власници су поубијани
од усташа а већином и њихове жене и деца; коме на крају да се оставља? Зар
Италијанима кад дођу сутрадан? Они што никада нису носили опречаницу
(опанци окрпљених ђонова) а не знају шта су невоље једне војске „о свом
хљебу и оделу“, претерано критикују овакве поступке. Зар и најбогатије
војске света не узимају, куд и камо више, тамо где се баве. За њих је то
„ратни плен“, а за мале — сиромашне — „пљачка“.
 Доцније ће се показати, у борби са комунистима, потпуно погрешно и
несвесно чување имовине. Може се са правом рећи да су комунисти
материјално помогнути више од националиста него ли од себе самих.
Четници су чували народна имања, често пута гладовали и ишли подеране
обуће и одеће, док су комунисти, кад су се докопали, односили
немилосредно. На тај начин помагали се да успешније воде борбу и
материјално упропашћују „непријатеља“ — националисте. Материјална
помоћ у рату је на другом месту после борбеног духа. Замерка у одношењу
напуштене имовине у рату и када је нужна потреба није тако оправдана.
Друга ствар је важнија у односу на организацију — дисциплину и морал
једне војске. Упадом у Автовац устаници нису нашли никога од
непријатељског становништва, те према томе не могу се оценити према
таквим поступцима. Њихова највећа мана је што нису одмах, по заузимању
Автовца, продужили с гоњењем непријатеља. Истеве чери, са мало или
нимало борбе, могли су узети Гацко. Падом Гацка, усташе из Фазлагића Куле
би биле на путу бежања у Мостар. Гацко би било чисто од домаће губе.

Све до сада ишло се у борбу са мало плана и командовања. Па ипак је

ишло добро и изгледало је да се тако и даље може. Чим је дошао тежи
проблем и шири опсег рада, пало се на испиту без нестручног особља и
управљања. Сваки, па и најмањи, неуспех, пропуштени час у великим
збивањима, скупо се свети.

ВИДОВДАН У АВТОВЦУ
Састанак два будућа четничка команданта:
попа Радојице Перишића и поручника Милорада Поповића.

Освитао је национални српски празник — Видовдан 1941., тежак и крвав

за српски народ свуда где је живео, а понаособ у западним крајевима, где се
растезала пупет држава Хрватска. Срби у Гацку били су крајња и
најудаљенија тачка те злом оцртане државе. Опкољени планинама и у залеђу
Црном Гором могли су се лакше дизати на устанке и давати отпор.
Помишљали су они из својих планина како је њиховој браћи у центру и по
равним пределима злогласне „независне Хрватске?“ Упоређујући себе није
било тешко сагледати њихове несавладиве тешкоће.
 Вести о догађајима у другим местима слабо су и споро допирале; није се
поуздано знало шта се ради у дотичном срезу, а камо ли у другим
покрајинама.

Нажалост и они што су знали и били меродавни да подигну глас у

слободном свету, прелазили су ћутке преко милионских жртава српског
народа, да се не замере „браћи Хрватима“ и у циљу одржавања Југославије
по сваку цену. Имати тако неосећајно срце и душу и „радити разумом“ (са
чим се неки правдају), заиста је превазишло све границе, па да им је у крвним
жилама текла вода а не крв! Седети скрштених руку, по лондонским и
другим фотељама, слушати вапаје из хрватског пакла, губити драгоцено
време о упознавању светске јавности и стварања капитала за српску
будућност, српски народ неће то опростити својим претставницима. Историја
не заобилази правду, у њој се доноси истина и тешко оном чији се траг по
прсту казује.

Било је безкичмењака и у земљи, нажалост интелектуалних Срба, који

кроз своје подигнуте наочаре оцењују борбу Срба за опстанак, као што је ова
у Гацку и на другим местима, „међусобним размирицама, мржњом и
осветом“. Таквим посматрањем ствари одричу право угроженим Србима на
опстанак. По њиховом гледању требало је чекати џелата да прекрочи кућни
праг и онда се с њим обрачунати. То су они који данас, у међународном колу
саботера, играју деструктивну улогу против свега што води спасу
човечанства. Разношењем субверзивних вести и неодређеним писањем
средоње доводе у забуну необавештену јавност у земљи и иностранству: „да
се водила узајамна борба и да су четници клали као и усташе“. Они никада не
почињу од почетка. У овом случају о коме се пише Автовац ће споменути да
су га четници „опљачкали и запалили“, а Корићку јаму и жртве српске пале
пре тога по Гацку неће никада поменути. Има ли каквог људског закона да
одриче право на самоодбрану? Посматрањем ствари из предратне или
послератне Југославије они кажу: Срби су били већина и откуда да их је
мањина може угрожавати? У хрватској држави, за време рата, Хрвати су
ваљда били у већини; откуда би се звала „независна“, ако нису?!

Шта више, и данас, када се очима види да кроз комунизам у земљи расте
клица усташлука, тиња нови покољ Срба чим се укаже повољна прилика
Хрватима. Срби у емиграцији, југословенски оријентисани, и даље се врте у
зачараном кругу, док они у земљи под страшним околностима, скоро
немогућим, почињу да дижу свој глас, што значи да предвиђају опасност и
понављање 1941.

Вратимо се на збивања о Видовдану у овом делу угроженог Српства.

(Нека читалац опрости за удаљавање од предмета). На Видовдан ујутро 1941.
Автовац је лежао у изгорелинама и мало је која зграда остала неоштећена;
поред муслиманских изгореле су и српске. Ствари су и даље отимане из
ватре. Предвиђало се да неће бити соли и брашна и зато су најрађе ношена та
два артикла. Унеколико се може рећи да је тај народ (што сада разноси)
подигао те радње својом куповином и продајом. Ово је у неку руку било
отимање, испред окупатора који је сутрадан долазио у мсовној колони од
Билећа.

Мртвих усташа нађено је врло мало, не више од 15-20, који нису имали
времена да одступе, или су погинули првога дана по шанчевима; није дакле
било „клања изреда“ како неки непријатељи тврде. Расположење српског
народа није било „освајачко“. Посматрајући оне старе људе који се редовно
спуштају из планине и доносе брашњанице, најчешће својим синовима, они
нерадо гледају на разношење „туђег добра“. Људи који су веровали у Бога и
ценили с муком стечено имање, поштовали су туђе као и своје; било је за њих
неразумљиво, па су говорили да то „не води добру“. Многи су бацали и
остављали узето под утицајем старијих људи. Жене из побожних домова
нису хтеле да шију кошуљице оголелој дечици од платна узетог из неке
радње у Автовцу (ради здравља). „Отето проклето“ — понављала се стара
пословица. Било је оштрих речи и грубих израза на оне које су сретали по
путевима са неком стварчицом под руком. Један борац, пролазећи кроз
погорелу варош, види на путу бачену Библију већег формата, већ згажену и
замазану гарежом који пада са зидина погорелих зграда, саге се и узе је:
хтеде да је негде склони са пута дасе не „ваља“света књига, али види да где
год је туда остави није сигурно да неће пропасти, напослетку узе је под руку
и понесе у правцу села куда се ишло. Гомила људи и жена стоји крај пута и
посматра. Види! Повика један старац, „онај носи књигу“ и стаде да пита
каква је књига? Кад му неко рече „Свето писмо“ поче да горопадно виче
„пљачкају цркву“. Борац са Јеванђељем поцрвене и не би му драго што га
неправедно стари нападе. „Стрикане“ рече он, и други му помогоше да се
објасни са старим, који је ваљда мислио да свето писмо стоји само у цркви а
не у приватној кући и ма где друго. „Ова је књига узета са улице и она би
иначе пропала, овако ћу је сачувати и ако је власник некад затражи вратићу
је“. Једва се старац умири. У то време радо је читано Откровење Јованово.
Библије су биле ретке у селу и скупљали су се око ове, узете из Автовца, у
којој су била крупна слова — лака за читање. „Тумачили“ претказивања
сваки на своју руку.

Опште расположење код народа заузимањем Автовца, сматрано је

нужном потребом, није било неког одушевљења „победом“ и разметљивости
код бораца. Свак је некако размишљао у себи: „камо среће да до овог зла није
дошло“. Криво им је било што се спречавању зла није могло стати на крај
неким другим начином. Треба узети у обзир да су Срби у Гацку од памтивека
имали тежак положај живота и невоље, прво са Турцима, изузетно
крволочним Ченгића беговима, па после и са Аустријом. Срби су уопште раса
која се не радује ничијој несрећи, нити даје израза бесу над побеђеним
непријатељом. Кроз сву нашу дугу и мучну историју нема ниједног примера
да су Срби угњетавали побеђене изузетно више од свог народа, Србин није
склон тлачењу и угњетавању. Његова је мана у међусобној неслози и
натјецању ко је већи Србин. Видовити Кочић то јасно оцртава у Јазавцу пред
судом, „кад се Срб у мени рашири, нема те царске силе која ме море
умирити“.

На Видовдан, рано ујутро уследио је састанак два главна предводника

устаничке српске војске: свештеник Радојица Перишић и поручник Милорад
Поповић. Није познато да су раније имали иједан састанак. Перишић је
дошао са дигнуте заседе из Каменог Брда а Поповић је већ учествовао на
заузимању Автовца. Поред осталих Срба с њима се видео и Сабрија Пашић,
Србин — муслиман, један од 5 браћа Пашића који су се осећали Срби.
Разгледали су места по вароши куда су Срби убијани, где држани у затвору,
мучени и одвођени у друга места на губилишта. Још је понеко био остао жив
и у сумотаном стању причао о дивљањима окорелих разбојника. Изгледи
лица ова два будућа четничка команданта у Гацку били су уморна и бледа.
Оба са шубарама на глави, Милорад са амблемом Краљевог официра. Били су
у најбољој животној снази, зрели за размишљање и спремни да поведу своје
борце, верне и поуздане, где год се покаже потреба за одбрану угроженог
Српства.

ДОЛАЗАК ИТАЛИЈАНА У ГАЦКО

Даља оргијања муслимана — усташа.

По заузимању Автовца од усташа Срби су имали намеру заузети и Гацко,

које је удаљено од Автовца свега 5 км. Они би свакако у томе успели да их
Италијани нису предухитрили својим брзим доласком. Италијанска
извиђачка патрола у јачини 50 људи са 2 камиона, чија је команда била у
Билећи, дочекана у Каменом Брду уочи Видовдана, вратила се са мртвим и
рањеним и саопштила о догађају. О распологжењу тадашњег италијанског
команданта у Билећи, пок. војвода Јевђевић записао је негде после рата, у
својим мемоарима, прикупљајући податке из италијанских извора, наводећи
чак и име тог команданта. Био је више него огорчен, када су војници довезли
камионе на капију са трећином мртвих и рањених. И сам поступак, говорио је
он, непознатих „бандита“ је чудан! Мислио је да су неки људи упали из Црне
Горе, па је тамо проверавао преко својих агената зеленаша. Највише га је
чудило зашто оружје са заробљених војника није узето? Италијани су ипак
намирисали барут из Гацка и они су се спремали да га заузму и држе. На
Видовдан су кружила два-три авиона изнад Автовца, што је изазвало немир
код устаника. Сутрадан Италијани се крећу са моторизацијом из Билеће уз
пратњу авиона; ишли су споро и опрезно, као што су Италијани увек чинили.
У празан и погорео Автовац ушли су пред вече 29. јуна. После тога они су, за
неко време, час одлазили, час долазили од Билеће, док се напослетку нису
улогорили да га потпуно држе. Устаници су се повукли на своје старе
положаје. Источни део Гацка, преко пута Автовац — Степен остао је и даље
брањен и заштићен од паљевине, док су усташе под заштитом Италијана
ишле и шириле се на друге стране, мучки, изненада нападали, пљачкали и
палили српска села. Тако су уништили већ поменута села, Лазариће, један
део Михољача, Наданиће, Вишњево, Краварево, Руду Главицу и Срђевиће;
исто тако засеоке око Фојнице и Љесков Дуб где су извршили само њима
својствено, крволоштво. У северном правцу у планинском насељу Изгори,
муслимани усташе из Борча извршили су мучки напад у септембру и тамо
попалили неколико српских села, али су убрзо сузбијени и враћени назад.
Доцније су, ти исти, Борчани усташе на Бадњидан спалили српско село
Придворицу на извору реке Неретве. Мучки су дошли из шуме, опколили
народ у кућама, после их затворили у куће и штале и запалили. Тако је преко
150 српских невиних жртава нашло мученичку смрт уочи рођења Христа
Спаситеља. Цркву у истом селу су похарали и запалили...

Сумирајући резултат борбе у месецу јуну 1941., од почетка устајања на

оружје и давања отпора до одузимања Автовца, Срби, без борбе, нису убили
ниједног муслимана у Гацку. Нису запалили ниједно село, изузев варошице
Автовца, које је било српско као и муслиманско. По томе се види да Срби
нису устали на оружје да „кољу“ муслимане, како неки непријатељи тврде,
махом усташе Хрвати, који не престају да бургијају између муслимана и
Срба у Босни и Херцеговини. Исто тако и Срби који пишу, из неких, њима
само познатих разлога, да су се „тамошњи Срби и муслимани међусобно
истребљавали“, немају право, јер ствари треба гледати из почетка. Биланс
крвавог усташко-муслиманског рада у Гацку је за месец јуни, најмање 500
мртвих, мучки похватани и садистички на најгрознији начин поубијаних
Срба! Ни један од њих није погинуо у борби. Као доказ стоји: Коритска јама
и вртаче по Коритима 350 мртвих, Автовац, Гацко и села око пута 150
мртвих. Може ли се ово назвати „међусобно“ истребљење?

На овакав и сличан начин кљукају необавештену јавност неки „умерени“

Хрвати кад кажу: „Четници су убијали као усташе“, али никада не почињу
причу испочетка. У самоодбрани да. Али по њиховом закону Срби немају
право на самоодбрану.

Почетницима борбе — отпора у Гацку био је циљ самоодбрана и

сузбијање усташких погрома. Ослобођавати своју браћу и ма кога од
човечанског рода из чељусти подивљалих звери, као што су биле усташе,
света је дужност и устаници су је свесно схватили и испуњавали.

Појава комуниста у Гацку, и њихов разорни рад међу устаницима.

Упоредо и по налогу газде из Москве комунисти почињу своју разорну

акцију од избијања рата између Немачке и Совјетског Савеза. Колики утицај
имају велике силе на мале народе са њиховом пропагандом и подземним
радом у току мира, види се да су у стању да подгризу својом заразном рђом и
најужа друштва и заједнице. Погледамо ли у овом случају Хрвате, од
дојучерашње браће у заједничкој држави, претворили су се преко ноћи у
измећаре немачког рајха и потпуно му се предали у службу да извршавају
оно што им он заповеда. На другој страни комунисти, примивши наређење од
црвене интернационале, отпочеше са терором и убиствима своје рођене
браће! Поставља се питање: како је могуће преокренути свет толиких вођа и
послушника? Зар се од једног Хитлера могао очекивати спас од „српског
хегемонизма“, кога уопште није било, и шта више „независност“! Заиста
чудно, докле доводе посувраћени умови. Какво опет пијанство заводи
грађане у најраснијим српским крајевима да у Стаљину гледају идола и да за
њега онако сулудо убијају све што се не клања томе паганском жрецу? Оба
Џингис-Кана су били познати од раније и знало се шта хоће: — Хитлер да
гноји земљу са Словенима, а Стаљин да убија жртве, да мирније и слађе
спава. И опет послушници срљају и не освешћују се до свог нестанка.

У лето 1941. (после 22. јула) скупине пропалих студената и комунизмом

заражених учитеља и професора трагале су по Црној Гори и уносиле клицу
комунистичке заразе у здрава црногорска племена и породице. Семе које су
сејали из буквара Карла Маркса нашло је плодно тле у варошким скитницама
и сеоским нерадницима. Успели су да наговоре и неке „буржујске“ синове
који су из обести ишли за комунистима да се „освете“ очевима са застарелим
погледима на живот. Те удружене хајке нездравог народног елемента узимају
оружје, заводе терор и почињу да „чисте“, не окупатора и његове помагаче,
него народне прваке и поштене националне домаћине и интелигенцију.
Добивши директиве од свога шефа, Јосипа Броза, Хрвата, шта и како да раде,
ти некућевићи и некољеновићи из Црне Горе пребацују се на суседни терен
Гацка. Јер, по Броз-Павелићеву плану требало је, на неки начин, спасавати
усташе. Чим су видели да је народ дигао устанак, они су потрчали да му се
ставе на чело, по њиховој уображеној замисли, нико без њих није знао водити
народ!

Срби у Гацку осетили су комунисте најпре у планинским селима гатачке

површи. Они су се кретали позади положаја и добро се осигуравали од
борбене линије. Врло мали број Срба из Гацка дао се завести лажном
пропагандом комунистичких пропагатора. У први мах, у августу 1941., једна
група од 60 људи кретала се заједно северно од Гацка и стално „планирала“ и
доносила „закључке“ шта и како треба радити?! Од комуниста беше
професор Љубо Вушовић и још замашан број „професионалаца“, чија су
имена већ ишчезла из сећања. Као националиста, искрени борац и јунак беше
капетан Радојица Рончевић. Сви они ишли су неко време заједно. Да се
покажу „спартанци“ и да самовољним Гачанима покажу „знање“, залетели су
се једном да сами заузму Гацко! Разминуло се на томе што су запалили нека
сена и жита садевена, а усташе узвратиле паљевином села Лазарића. После су
побегли у Пиву, 15 км позади фронта. Капетан Рончевић, видевши чиме се
комунисти служе и шта им је циљ, одмах их напушта, али су му људи убрзо
били разбијени и он сам био у опасности да им не падне шака. Сељак из Пиве
Јанко Тадић водио је једну групу Пивљана, око 30—40 људи, и „проповедао“
комунизам Карла Маркса! Може се замислити како је један, не само
неписмен, него и похлепан за чином и положајем (не бирајући средства да до
њих дође), сеоски букач приводио у дело марксистичке методе диктатуре. Он
је у Гацку познат као џелат, јер је братство Поповића у селу Дражљеву
сасекао горе него што је Смаил-ага Ченгић, у своје време, ма где чинио.

На терену попа Перишића, како је доцније било уобичајено да се каже,

кретао се Гојко Гарчевић, опет неки професионалац из Никшића. Но, никад
није смео заноћити на попову терену, док присташа није имао ни од заклетве.
Од 3 села: Казанци, Добрељи и Гарева, која су заједнички иступала у борбу,
беху свега 4-5 симпатизера, потпуно неуранчуљива за макакав Гарчевићев
план. Тај Гарчевић и друштво, када су видели да не успевају, привели су
после „умерене“ комунисте, раније земљораднике, међу којима, нажалост, и
Краљева сенатора Марка Вујачића из Никшића. Демагогија Марка Вујачића,
познатог по „слаткоречивости“, није збунила поменута 3 села. Долазили су и
неки други са дивљим именима са којима су се спрдали сељаци. Нарочито је
била смеша појава женских са петокраком звездом, панталонама и
револвером на опасачима; домаћице су их називале „зле друге“ и „какве су,
налет их било“. Када су се претстављали, сви су били „високо школовани" и
са звучним и другим титулама. Носили су пуне торбе умножених примерака
билтена, директива, исписа из Марксових и Лењинових књига; све је то
писано на танкој хартији и са обе стране њима својственим језиком а за овај
народ потпуно неразумљивим речима. По одласку Марксових мисионара из
куће, жене — домаћице одмах спаљују цео заразни материјал, видећи да нема
нигде песме или приповетке, или ма шта из српске књижевности. У
разговору са младићима, кришом од родитеља, почињали су причу о
женским: да они имају лепих девојака, и потурали им пропагандни материјал
о слободној љубави. Домаћицама су причали о слободи и праву жене,
сиромашнима о расподели богаташких имања, богатима о високим
положајима. Дакле, свакоме је прво пронађено где га „сврби“, говорећи му и
обећавана потпуна задовољштина под комунистичком управом земље. Некад
је дозлогрдило слушати ноторне лажи, па су их прекидали добацивањем
тешких речи, називајући их комунистичке „диплеше“.

Поред свих зала које су комунисти сејали из велике Марксове торбе

кукоља и главнице најгоре је било то што су разним сплеткама успоравали
национални устанак на домаће и спољне непријатеље. Они су кроз кратко
време навукли један део борбе лично на себе (борба са четницима), да би
спасли усташе. Зна се коме је ово годило; свакако ономе што је био на челу
тих слепих послушника. Данас, када је време одмакло и многе ствари изашле
на видело, потпуно је јасно да је главни циљ био уништење Срба. Погрешно
је мислити да су црногорске и херцеговачке планине и кршеви привлачили
комунисте него је њих привлачило још здраво језгро српскога народа које је
по Броз-Павелић плану требало уништити у разним видовима закулисне
борбе. Комунистичке борбе са усташама су незнатне или, ако је негде и било,
опет са несвесним Србима комунистима на њихово уништење. Неки тврде да
је комунизам интернационалан и као такав не гледа на националне разлике.
Броз је први у Југославији показао да комунизам може бити и националан,
што потпуно одговара наведеном излагању. Идеја браће Броз-Павелић стално
је у ефекту и данас ради више него икада; ко не затвара очи пред стварношћу,
тај лако може да види. Срби који хоће да су Срби морају извлачити поука из
досадашњег пакленог рада хрватске двојке. Не уследи ли сигурна одбрана од
стране Срба, зна се шта их чека у неком згодном часу по Хрвате. Ово се не
односи на „шаку усташа“ (како ће то неки рећи) у иностранству; ово је
стварност догађаја у земљи у погледу расположења Хрвата према Србима у
Брозовој Југославији. На крају, Срби треба да знају да њихово уништење
годи и осталим спољним и унутрашњим непријатељима подједнако; они су у
сталној координацији били и остали. Прошлост и садашњост су најбољи
сведоци. Будућност налаже да Срби буду строго опрезни и спремни за нову
самоодбрану.

Организација и старешинство.

Све до појаве комуниста организација Срба у Гацку била је, како је

напред изнето, на добровољној основи, створена из нужде за самоодбрану од
усташко-муслиманског насиља и зверстава. Старешинство су формално
држали свештеник Радојица Перишић и поручник Милорад Поповић.
Расподела бораца на мање јединице није била извршена. Борци из једног села
удружили су се, заједно долазили на положај и смењивали се са борцима из
другог села и тако редом. Понегде се осећало и племенских издвајања по
старом ратоборном начину: братственици из једне породице окупе се и
заједнички иду у борбу. То је тако текло само испочетка, док се нису били
међусобно упознали и опробали, а после се није гледало ко је с ким кад пуца,
него где ко западне. Сва мисао бораца на фронту била је сасређена испочетка
на одбрану живота и имања од домаћих непријатеља који је стајао на прагу,
или пред очима на растојању од 300 метара. Нико није знао ни помишљао на
комунисте. За њих је сваки Србин, придошао у борбу, био брат и бранилац
угроженог опстанка. Зла која су витлала пред очима долазила су од усташа из
хрватске „државе“, коју они никако нису могли да замисле, а камо ли да се
зову њеним поданицима. Сви би они рађе дали животе, него ма ко да их
присили да признају усташку власт. Главне окупаторе Немце и Италијане они
нису гледали нити од њих у први мах зла имали, мада су добро знали да су од
њих потекле све несреће српскоме народу. Ићи и тражити Немце и Италијане
на 100 и 200 км удаљења, а остављати усташе на прагу, то нико паметан
ваљда не би чинио!

Појавом комуниста настају одмах струјања и размишљања не „у ком

правцу да се води борба“, како су то комунисти предиковали, него како ће се
одржати са мање међусобног трвења са новим искрслим злом за које су
предвиђали да неће бити лако решити. Упоредо почињу и две различите
идеологије из основа: једна стара, традиционална народна „за крст часни и
слободу златну“. Друга безбожничка, паганска, за Стаљина — разбојника и
све остале мрачњаке од Карла Маркса. Убрзо долази до заоштравања између
ова два супротна правца. Код националних бораца осећа се потреба за
чвршћом организацијом и поузданим људима на челу. У овом смислу поп
Перишић у Казанцима врши договоре са домаћим борцима и формира 3 вода
од свог малог одреда. У Казанцима за воднике изаберу: Благоја Тепавчевића,
из жандармерије; Војина Поповића из граничне трупе и Гаја Црногорца из
граничне трупе; у Гареви: Аћим Јегдић, из полиције; у Добрељима: Ристо
Лажетић, подофицир и Раде Тодоровић, подофицир. У Пустом Пољу Радован
Илић, подофицир. У Вратковићима Недељко Ђуричић из граничне трупе. У
Галешини Крсто Николић из жандармерије. На сугестију Блажа Вишњића,
среског начелника, родом из Голије, ствара се и мали штаб, где је као
начелник био Перо Николић, а командир штабне чете Алекса Стањевић.
Назив одреда из првих дана био је: „Први српски борбени одред“. На печату
који су направили од дрвета, стајало је: „Први српски борбени одред за
слободу свог народа“. После су све ово скраћивали док није дошло до
организованих четничких јединица у коме је попов одред добио назив „Први
батаљон гарачке бригаде“. Са овим „први“ они су свакако сматрали у ужем
крају у Херцеговини, јер остале крајеве слабо су знали шта се где ради, те
према томе нису могли себе назвати „првима“ у Југославији. „Штаб“ је
испрва понајвише вршио договарања са учешћем бораца у кућама: попа
Перишића, Благоја Тепавчевића, Паја Стањевића и у основној школи у Г.
Казанцима.

Перо Николић је лепо писао, а Благоје Тепавчевић је имао машину за

писање, те су тако отпочели са радом на „канцелариском“ пољу. Састављени
су спискови бораца, одговарано на нека писма, даване сугестије и мишљења;
ипак је било довољно рада за једног човека, поред дужности коју је обављао
на положају.

Усташе убијају, а комунисти пропагирају.

Док су комунисти бургијали позади фронта и натурали народу своју

идеологију, дотле усташе из Фазлагића Куле и Борча касапе и пале по
српским селима гдегод стигну; нарочито им је стало до спајања Борча и Куле.
Српска села између њих била су стална мета њихових напада. Национални
Срби планирају напад на Борач, јер су Борчани доста зла нанели по околним
селима: Изгори, Бодежишта, Придворица, Крушчица, Мједеник и др.
Почетком јесени 1941, скреће се пажња у том правцу — обезбеђење још
непогорелих села. На јужној страни Гацка, око положаја Степен и Церница, у
августу Црногорци из Бањана прикупљају се у већем броју и опседају
усташко насеље Кључ. Скоро су били разбили први борбени фронт, али
убрзо дође до неког неспоразума и они се повуку. Бањане су водили Крсто
Поповић и Коста Радовић зеленашки прваци. Ово је била она војска која је
очекивана о Видовдану и после два месеца натезања једва је успела да се
окупи. Разлози овакве лабавости леже у зеленашкој неактивности у држању
по страни, од ма какве борбе са окупатором и њиховим сателитима. И ово
што их је искупило први пут, и преко воље свих команданата, било је то што
дух ратоборних Бањана није могао одолети да њихова браћа у Гацку злопате
и гину од крволочних усташа. У поменутом нападу на Кључ они су изгубили
неколико храбрих бораца.

У Голији (друго црногорско насеље) су се искупљали комунисти из свих

крајева Црне Горе, који су имали у плану да се шире и пропагирају
комунизам по Босни и Херцеговини и даље докле стигну. Дужим стајањем по
Голији комунисти су успели да затрују многе честите домове.

Пива, као треће црногорско насеље, била је активна до пада Автовца;

после се и тамо појаве комунисти и настане међусобно гложење и подвајање.
Убрзо Пива као и Голија, територијално подесна, постаје база за окупљање
комунистичких пропагатора.

Мајор Бошко Тодоровић у Гацку: — и његово киднаповање од стране

комуниста.

Одмицањем времена постају све јача заоштравања и неспоразуми са

комунистима, док, напослетку, нису достигли врхунац у почетку 1942. Сви
покушаји националних првака да се некако споразумеју нису донели плода. У
то време стиже и мајор Бошко Тодоровић из Србије са мисијом окупљања и
стварања чвршће и јаче организације и по могућности напада на окупатора.
Како се данас види из објављених комунистичких докумената, комунисти су
зазирали од мајора Тодоровића и његове мисије у Херцеговини. Сам Броз
издаје наредбу да мајора Тодоровића треба ликвидирати, што су домаћи
комунисти одмах прихватили и вребали згодну прилику да изврше Брозове
директиве. Мајоров рад је почињао на традиционалној српској основи —
братства и слоге. Његова циркуларна писма почињала су са „Браћо четници и
другови партизани“. Домаће националисте сматрао је да прецењују значај
комуниста и надао се да ће са комунистима постићи неки споразум
трпељивости. Код комуниста је било више школованих људи, те га је и то
можда привлачило да стално ступа у додир са њима, а они (комунисти) да
пеливане, с тим да одуговлаче прекид сваког односа са домаћим
националистима. Завршило се на томе што је на Крстовдан, 18. јануара 1942.
мајор Тодоровић био опкољен у селу Врба, 4-5 км северно од Гацка, од
комунистичких партизана професора Љуба Вушовића са још два своја
сарадника: Радојицом Рончевићем и Видаком Ковачевићем. У Горњем Пољу,
крај Никшића, налазио се комунистички штаб Црне Горе и комунисти су
мајора и осталу двојицу хтели спровести тамо где их је чекала јама -
костурница која је већ пуњена највиђенијим националним првацима из
околине Никшића. По срећи, четници попа Перишића сазнају правац кретања
и отму од комуниста мајора Тодоровића и другу двојицу, на Богојављенско
вече 1942. у општинском месташцу Крстац, у Голији. Мајоров живот је
спашен од сигурне смрти, која је нештедимице косила Србе око Никшића,
тих дана у Горњем Пољу. Похватани комунисти, међу њима и професор
Вушовић, били су по мајорову захтеву пуштени на слободу. Није прошло ни
месец дана Тодоровић је поново, необазривошћу и непажњом, подлегао
партизанима Влада Шегрта, у Кифину Селу, код Невесиња, који су нарочито
били формирани у „ударни батаљон“ за убијање виђенијих људи у народу.
Није напоменуто да је дан раније, пре него што је мајор Тодоровић био
заробљен од комуниста у селу Врба у Гацку, дошло до сукоба између
националне групе (око штаба) која се налазила око мајора и комуниста око
професора Вушовића и Јанка Тадића. Настало је међусобно расправљање и
свађа, а потом потезање оружја, где су погинула два борца са националне
стране, један подофицир из Србије (име заборављено) и Божовић од
Никшића. Тада се спремао напад на Борач — усташко насеље — које је
дивљало у крволоштву баш тих дана. Комунисти су свим силама оспоравали
и сузбијали напад на усташе, називајући то братоубилачким ратом и да за то
нема „директиве“ из Брозова штаба. Тада нико није знао куда је водила
политика два Хрвата на челу усташа и комуниста (нажалост, ни данас многи
не виде!). Тада су уз саме Божићне празнике усташе из Борча, да окрваве
„влашки Божић“, напале село Горња Бодежишта, опљачкале и спалиле до
темеља, као и село Придворицу; већ раније поменуту тотално уништиле
огњем (пекли живе људе у цркви). Тада је за комунисте било да се „чека
директива“ од Певелићева садруга Јосипа Броза!?

Стални упади комуниста и почетак борбе са њима.

Пуштени да агитују преко целог лета 1941. по Гацку, комунисти нису

стекли ни мали број присталица; неколико „буржујских“ синова из вароши —
набеђених студената и десетак причала и беспослењака, већином избеглица
који су ван Гацка научили да „филозофирају“. За неуспех у ширењу
марксизма комунисти постају огорчени на Гачане. Броз лично издаје наредбу
да се национални одбор Херцеговине сузбије и у корену сасече. По томе
налогу у Гацку се појављује Владо Шегрт са ударним батаљоном,
састављеним од разбојника без душе и срца, спремних да изврше сваки
злочин по наредби свога, по злу и разбојствима оглашеног команданта Влада
Шегрта. По убијању мајора Тодоровића, Шегрт продужује са убиствима
виђенијих људи и првака на исти начин као што су турски јаничари чинили.
У селима: Фојници, Брајићевићима, Дражљеву, Јасенику и Добрељима, од
фебруара до 4. априла 1942. Владо Шегрт са „ударним батаљоном“, у
поменутим селима извршио је убиства на превару и мучким упадима преко
120 људи, све највиђенијих домаћина чија је приврженост српству и
патриотизам потицала далеко из прошлости. То су већином били синови
херцеговачких познатих устаника и првака.

Комунисти из Црне Горе, после одробљавања мајора Тодоровића,

окомљавају се посебно на Казанце и одред попа Перишића. Црногорски
„студенти“ (тако су се они називали) у гомилама јуре по, „мисионарској
дужности“ пут Херцеговине, Босне и Бог зна још куда. После искуства са
Тодоровићем и мало пре тога са мајором Мињом Вишњићем, његовим сином
студентом и још неколицином виђенијих људи из Голије, који су мучким
упадом партизана похватани у кући и одведени у Горње Поље и убијени,
Казанчани са попом Перишићем забрањују сваки прелаз комуниста преко
простора свога села. То исто захтева се и од осталих села; Добрељи и Горева
пристају одмах и придружују се да заједнички деле судбину са Казанцима.
Ово је у неку руку била „објава рата“ комунистима. Једна повећа група од 70
комуниста, опет студенти и интелектуалци, добро наоружана и нарогушена,
тражи ултимативно пролаз кроз село Казанце, пошто им зима и снег не
дозвољавају прелаз преко планина; Казанчани енергично одбијају. Ово су, по
свој прилици, били Тројански коњи који су хтели да се увуку у снегом
опкољено село и да изврше „сечу кнезова“; наравно ако би успели. Поменута
група комуниста прошла је кроз село Вратковиће и Дулиће и зауставила се у
малом селу Галешини, одакле су тражили састанак са попом Перишићем.
Поп се одазвао позиву, мислећи да се у снегу изнад метра и мећаве која је
орила нису предомислили да се врате назад, пође на састанак и са њиме већи
број из његовог одреда. На састанку у Галешини презебли младићи и
коловође тражили су неки помирљив став заједничке борбе, где би они били
политичко вођство, а поп и његови људи борбена снага! „Врло лијепо! Не
слажемо се. Продужите својим путем“. — Рекао им је поп. Проницљиви
борци око попа Перишића сагледали су велика зла српскоме народу од ових
„дресираних“ комуниста, па су од попа захтевали да им дозволи да све на
лицу места разоружају и врате кућама. Поп као и већина четничких
комаданата, у оно време, био је да се што мање пролива српска крв, и није
дозволио да се разоружају. Тако 70 ординарних префиганата и лажова
одлази, сутрадан, преко Гацка, пут Невесиња и Босне и куда све не? Сазнало
се после рата, да је од поменутих 70 партизана преживело рат свега 6. Такође
се сазнало да су неки од тих стизали чак до Словеније. Могу замислити, они
који иоле познају дејство извежбаних комуниста, префиганаца, колико су
отровног комунитичког семена просули где су прошли!? Колико крви је за
њима потекло! Колико домова изгорело и сиротиње у црно завијено?!

Није прошло дуго времена (око 15 дана) од пропуштања 70 партизана у

Галешини, када су на Беле покладе у фебруару 1942., организовани
комунисти из суседне Голије, са Миливојем Перовићем, учитељем;
Максимом Горановићем, инжењером и Јагошем Контићем од Никшића,
хтели да упадну у горњи део Казанаца ради отимања хране и стоке. Сукоб је
избио код Козјих крша; четници су примили борбу. Снег је био у висини
једног метра, кршеви и заклони били су покривени. Док је четницима на
стражи стигла помоћ, партизани маскирани у бела одела и замотани у беле
шаторе и ћебад успели су да заузму боље положаје. Четници се убрзо
прикупе и протерају партизане у Голију, уз губитак своја три борца: Војина
Паповића, водника једног вода у попову одреду, његова оца Милана
Паповића и Милановог сестрића, Пека Антуновића. Са овом борбом на Беле
покладе 1942. почиње борба са комунистима — партизанима. — Где ко кога
стигне...

После првога напада из Голије следују други напади. Један од њих је

напад на село Гареву, са друге стране четничке одбране. У марту 1942. Мујо
Ковачевић „Мизера“ са својом групом удари преко Липника и Самобора на
село Гареву, где га дочекају четници из села Добреља и Гарева. У борби од
целог дана, по снежним гомилама и пртинама, четници ране Мију
Ковачевића — „Мизеру“, вођу партизана и убију и ране око 15 осталих
партизана у борби.

Четници овога пута нису имали губитака. „Мизера“ се врати пребијене

ноге и више никада не покушава да упада у попова села. После кратког
времена од борбе на Гареви, партизани покушавају напад на село Казанце са
треће стране, од села Дулића, али и тамо буду одбијени. Настаје борба око
Гата (оног доминирајућег положаја о коме је раније било речи). Партизани
заузму Гат и држе га, четници покушавају да га преотму али без успеха. У
првој борби око Гата, марта 1942, четници губе још једног борца — Душана
Тепавчевића. Партизани укратко заузимају сва села на источној страни
Гацка, изузев: Казанаца, Добреља и Гарева; праве круг опсаде око њих, који
ће се 4. априла сконцетрисати у напад. Положаје на Зборној Гомили, према
усташама, четници и даље држе. Партизани су на бочним положајима Степен
и Липник; они тамо стоје формално, вероватно и преговарају са усташама, јер
их уопште не нападају.

Основни циљеви партизана, где се налазе, су убиства и пљачка. Они

свакога ко им се успротиви на месту убију. Тако су старог и болесног Мила
Николића у селу Галешини убили у постељи у његовој кући; другу тројицу
Николића одвели су везане из куће и убили у Голији. Супруга убијеног Мила
Николића и још две жене Николића (све три преко 60 г. старе) одвели су из
куће и бацили у јаму у Голији. У Липнику је политички комесар Лазаревић
дао стрељати Ђурђу Тодоровић „Невесињку“. То је она „Невесињка“, што је
првог рањеног муслимана узела на коња, одвела у Автовац и предала његовој
породици. Гдегод партизани дођу, они просто пустоше: празне хамбаре, кољу
стоку без обзира јалову или сплодну. Сушено месо, сир и кајмак прождиру
као гладни курјаци. Никаква војска на свету није делила веће комаде меса од
партизанске. Домаће ствари — мушку и женску одећу разнесу у првом
налету. Тамо где стоје, испрљају куће, горе од никакве марве. Када се повуку,
обично пале „да непријатељу не падне у руке“. Уствари, до голих зидова,
није ниједна кућа остала незапаљена; није имало иза њих шта пасти никоме у
руке! Читаоци ће се можда упитати: Ко су ти партизани што таква зла чине?
„Руководство“, како они често понављају, су бели свет — пробисвет. Имена
су им накарадна, до њих самих, од народа нико не зна ко су? Један добар број
има из Црне Горе, из суседних племена: Пиве, Голије и Бањана. Они су у
својим местима „пречистили“ у току зиме и сада се крећу у „освајања“ по
другим крајевима. Побеснели у изобиљу јела и пића, они просто дивљају у
оргијама. Они себе називају „црвеноармејцима“. Неки чак фарбају одећу у
црвену боју! Страх од убиства присиљава народ да их за време трпи по оној
народној — „свака сила за времена“.

Удружени партизани узимају два национална упоришта — села:

Коваче у Билећи; Казанце, Добреље и Гареву у Гацку.

Пролећа 1942. три слободне оазе још неосвојене од комуниста су

Васојевићи и Црној Гори, Казанци и Ковачи у Херцеговини. Борбе у
Васојевићима спутавају суседне партизанске крајеве око Казанаца, те се
одржавају уз сталне нападе све до 4. априла 1942.

3. марта 1942. комунистички партизани организују напад на село Коваче

у Билећи (у село Коваче убрајају се и остала национална села око њих). Тамо
је постојао Гранични батаљон са командантом Антом Бјелетићем, који је
доцније водио недавно преминули Шпиро Бабић (20. дец. 1970). Сужени на
мали простор они су се упорно држали одбивши неколико претходних
партизанских напада. Придолазак партизанске војске и десет пута бројније
савладао је ове храбре борце, где је остало преко 40 мртвих са својим
храбрим командантом Антом Бјелетићем.

Заузимањем Ковача партизани чине чуда од дивљаштва. Скупљају мртве

четнике на гомилу, воде коло и певају партизанске песме око њих.
Преплашени народ по кућама изгоне у штале и под ведро небо, а они се
насељавају по кућама. Отпочињу са клањем стоке, са претресањем кућа и
тоталном пљачком народне имовине. Терор какав су комунистички
партизани чинили у овим српским селима превазилази све тероре турске и
аустриске које је овај национални крш запамтио.

По „освајању“ Ковача у Билећи концетрација партизана и народ ускоро

пада на Казанац, Добреље и Гареву. На мали попов одред 250-300 бораца
скупља се по планинама Сомине и Голије 6.000 партизана. Спремили су се и
зарекли да их потпуно затру са лица земље. Владо Шагрт са „удрним
батаљоном" привео је своје џелате у село Липник и чекао да упадне с бочне
стране и да са својим касапима стиче ордење „народног хероја“. Угодили су
напад уочи Великог петка (3. априла 1942) са изричитом намером да Велики
петак и Христово Васкресење обоје крвљу и да побожном народу „докажу“
да га ни Бог не може спасти од њихове паганске силе. Оне, од старина, крваве
гомиле и чуке по Казанцима, Добрељима и Гареви, где су се турске и
црногорске војске сукобљавале и делиле крваве мегдане, где су аустриски
солдати зебли од страха од црногорских и херцеговачких чета, које ни обадве
поменуте силе нису могле укротити и ставити под ногу измећарства. Сада су
се нашли, нажалост, изроди тих див-јунака да нападају, не Турке и Швабе,
него своју браћу по крви. Они су по тим околним брдима разапели оклопну
војску, ложе ватре у још снежним планинама и чекају освит Христова
распећа, па да и они као Јуда Искариотски издајнички забадају нож у леђа
својој браћи по крви. Шака бораца, 300 пушака, није могла одбранити своја
села, на и онако развученом терену, од шест хиљада на зло спремљених
партизана.

Повлачење четника са одбранбених чука око Казанаца извршено је

нечујно у току ноћи у правцу села Добреља. Партизани су пред зору напали
Гареву и преко поља Добреље. Отпор партизанима дали су четници позади
села Добреља, по истим оним шанчевима и гомилама где су почели борбу са
усташама и без прекида држали до истог дана. Партизани су сада били
спреда а усташе с леђа. Усташе су се радовале што се Срби међусобно
убијају. Уклештени међу две ватре, четници су морали да се повлаче у село
Михољаче, где је још било парче неутралне земље. Тога дана четници су
имали губитке од десетину бораца у борби, док су партизани пристигли у
одступању и нашли по кућама више од 40 људи, већином старијих, које су
Шегртови ударници стрељали одмах где су их стизали и нашли. Тако су
једну групу од 10-15 стараца и младића, похватаних по селима, стрељали на
Велики петак пред самим вратима основне школе у Добрељима, међу којима
и једну жену. После неколико дана бацили су у кречану њихове масакриране
остатке поред школске ограде. Њихова имена, по још неишчезлом сећању, су:
Андрија Зимоњић, црквени појац 60 г., стар, са својим јединцем сином
Славком од 16 г; Бошко Слијепчевић, јединац 17 г. стар; син Мића
Ковачевића, јединац, око 17 г. (избеглица од усташа, узет између родитеља и
сестара у (Самобору); Симо Лојовић, преко 70 г.; мајка Максима
Милинковића, познатог четничког борца, преко 65 г.; Тодор Тодоровић,
преко 70 г.; Јаков Тепавчевић (мој отац), 63 г.; Сава Лажетић, преко 65 г. и
др. По кућама и утринама око села Добреља, убили су: Алексу Шуковића 14
г.; Аћима Паповића 70 г.; браћу Јована и Анта Шуковића, старе преко 65 г.
Пред кућом су убили Радоја и Сима Лажетића — оца и сина. Радоје је био
стар преко 70 г., док су Сима болесна изнели са постеље пред кућу и убили.
Пред кућама су убили изнемогле старце Павла Сушића и Стојана Попадића,
преко 80 година старе. Синчића јединца удове Шпира Николића убили су са
чобанском торбицом на леђима.

Остали побијени, на Велики петак 1942. од партизана, били су као и ови

поменути већином стари људи и деца. Тако су комунисти, по угледу на
есесовце, „чистили“ ратну зону, окривљујући старе људе и децу за
„издајнички петоколонашки рад“. Поред насладе у крви, прешли су на
тоталну пљачку и пустошење домова. Преко 3.000 оваца и око 900 грла
говеда поклали су и отерали у разне „штабове“ дуж Црне Горе и
Херцеговине. Испразнили су амбаре, однели кућне ствари, одећу мушку и
женску — без изузетка — развукли су и однели, као и многа стара одела и
драгоцености.

Онај део Гацка што је од усташа био спашен и очуван сада је, после
годину дана, био материјално потпуно уништен и разорен од комуниста.
Братоубилачки рат се разбуктавао сваким даном све више. Броз —
Павелићева акција потпуно је успела. Шупљоглаве комунистичке вође —
Срби, дали су се завести и својом кратковидошћу разорити Српство као
целину. Њима припада улога гробара српске нације, коју кроз, ево, 30 година
стално сахрањују. Обневидели у погрешкама и умно унакажени, они и даље
срљају за престарелим Брозом који данас обилази и ствара пактове са свим
српским непријатељима на све стране, да га Срби „запамте“ и после одласка
са овог света. Српске земље су исцепкане и не постоји више ни најужа
Србија, а камоли Југославија за коју се тврдоглаво боре извесни Срби у
емиграцији. Срби комунисти „чувени револуционари“ постадоше сладокусци
и чувари ухљебија и уживања у садашњици, не мислећи на будућност, јер је и
немају, нити се за њу брину.

Почеци борбе у Гацку били су: са усташама 6. јуна 1941., са Италијанима

27. јуна 1941., са комунистима на Беле покладе (фебруара) 1942. Почеци
борбе, или устанци како се често називају у напису, били су без изузетка
националисти и касније опредељени за Равногорски покрет Драже
Михаиловића. За време рата од 1941—1945. Гацко је било четничко и
Дражиновско, по коме су се развијале непрекидне борбе из дана у дан.
Четници, на челу са попом Радојицом Перишићем и поручником Милорадом
Поповићем, одолевали су нападима разноврсних непријатеља — усташа —
Хрвата, са домаћим муслиманима који су призивали Италијане у помоћ. Са
комунистичким партизанима који су поред својих напада навлачили Немце
са њиховим бежанијама, званим „офанизиве“ на овај национални српски крај,
тако да је Гацко страдало у људству и материјално опустошено горе од
иједног краја у Херцеговини.

Перишићеви и Поповићеви четници оставили су животе махом по чукама

и гомилама у Гацку, бранећи по сто пута час ову час ону чуку. Остатак
гатачких четника, пред крај рата 1945, повлачио се за Босну, показујући и на
тај начин приврежност Равногорском покрету Драже Михаиловића. Тако их
је без мало нестало на Лијевча пољу, са оба своја команданта Перишићем и
Поповићем. У Гацку је после рата још остало по планинама 50 четника који
се нису хтели предати комунистима; они су продужили четничку борбу кроз
наредних пет година, док напокон нису ишчезли око 1960. Десетак
преживелих бораца из првих дана налазе се у туђем свету, а у Гацку их је
можда два пута толико још у животу. Кроз 30 дугих година судбина је била
немилостива према борцима који су се борили за „крст часни и слободу
златну“. Остала је нада у васкрс нових покољења, која ће, кад куцне час, поћи
утртим путевима својих претходника и коначно извојевати слободу, коју
српски народ тако жудно прижељкује.
 БОРБЕ ПРОТИВ КОМУНИСТА 1942. ГОДИНЕ
— ПРОТЕРИВАЊЕ КОМУНИСТА СА ТЕРЕНА
НЕВЕСИЊСКОГ ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА —

Као и увек раније што сам писао о четничким борбама и доживљајима у

току прошлог рата, само оно што сам лично видео, суделујући у догађајима и
преживљавајући исте, тако и овог пута изнећу, по још добром сећању, о
првим организованим борбама против комуниста 1942. године. Круг овог
написа неће бити потпун, нити ће обухватити цео терен који је припадао
мало доцније Невесињском четничком корпусу. Обухватиће добар део и
главне заједничке операције четника у мају и јуну 1942. године Невесињу и
Гацку. Оно колико један обичан борац може да види са положаја где се
кретало, биће изнето у највернијој слици и опису. Овај напис није „историја"
четничке борбе у Херцеговини, него само „да се зна“, да они који буду
проучавали, писали опширније и темељније о догађајима у Херцеговини, у
току последњег рата, могу понешто чути и од саучесника (увек верније и
поузданије од туђих извора) и на тај начин лакше и правилније доносити суд
и закључке. Напис је намењен будућим проучавању које ће настати од наших
млађих покољења, ако Бог да Слободе.

„НЕВЕСИЊСКИ КОРПУС“

У Херцеговини су постојала 2 четничка корпуса: Невесињски и

Требињски. Они су припадали команди Источне Босне и Херцеговине, на
чијем је челу био Петар Баћевић. Када су се ове борбе одигравале (пролећа
1942.), није био извршен састав и распоред четничких јединица на „корпусе“,
него су били војно-четнички одреди, на чијем је челу био мајор, Бошко
Тодоровић, до своје смрти (18. фебруара 1942.). Али, одмах после ових,
напред изнетих борби, извршено је преформирање команде Источне Босне и
Херцеговине и овај предео и борци на њему припали су новоформираном
Невесињском корпусу. Овим називом — Невесињски корпус — служићемо
се у даљем излагању, иако је он касније добио тај назив. Невесињски корпус
обухватао је срезове: Невесиње, Мостар, Коњиц и Гацко. Број Срба је највећи
у Невесињском срезу и са најмање примеса муслимана и католика. По већини
бораца, средишту положаја, а можда и по историском значењу Невесиње
(„Невесињска пушка“ 1875.) добио је назив „Невесињски“, што је било без
примедбе од бораца из других срезова. На челу Невесињског корпуса био је,
од почетка до краја, гардиски официр Милорад Поповић.

Требињском корпусу припадали су срезови: Требиње, Билећа, Столац,

Љубиње и Дубровник. На челу корпуса био је жанд. официр Милорад
Видачић.

СТАЊЕ И НАМЕРА КОМУНИСТА.

Сукоби са комунистима, који су се називали партизани, почели су под

јесен 1941. (о чему сам раније писао). Премишљања и неодлучност
националних бораца — четника — да се загази у грађански рат, с једне
стране, и временске неприлике — зима и усташе на прагу, с друге стране,
допринели су партизанима успеха да убрзо овладају већим делом ове
територије, изузетно на терену Невесињског корпуса, а нарочито по доласку
мајора Бошка Тодоровића у Херцеговину, комунисти су најактивније радили
на разбијању овог од старина националног гнијезда. Оно је држано „на оку“ и
од њиховог Врховног штаба, на челу са Брозом. Ми онда нисмо довољно
знали шта је Броз спремао Србима у овом крају. Данас, из објављених
комунистичких докумената, сазнајемо више.

Ево шта пише у њиховим „Зборницима“: „14. фебруара 1942., Броз из

Врховног штаба упућује наређење Штабу невесињског партизанског одреда у
коме вели: ’2) Прикупите снаге па растерајте све четничке организације. Оне
као такве не смију постојати на вашој територији. Њихово ликвидирање исто
је толико важно као и ликвидирање окупатора.. Све њихове вође треба
ликвидирати. Испуштање Тодоровића (мајора Бошка Тодоровића, А.Т.) из
руку је за сваку осуду. Ту сте и војнички и политички изгубили. Но брзом
ликвидацијом четничких банди ви ћете то исправити...“

(Узето из књиге, Генерал Милан Недић, од Станислава Кракова, које је он

(Краков) пренео из „Зборника“, 11, 2 стр. 350.).

Мајор Бошко Тодоровић заробљен од комуниста на Крстовдан, 18.

јануара 1942., у селу Врба, у Гацку, а четници попа Радојице Перишића су га
ослободили од комуниста на Јовандан, 20. јануара 1942., у општинском
местанцу Крстац, крај Гацка (срез Никшић), „Огорчен Броз наређује главном
штабу за Босну и Херцеговину, да се организује нарочити ’ударни батаљон’
који је имао задатак да мајора Бошка Тодоровића по сваку цену пронађе и
одмах убије“ (Краков у поменутој књизи). Када је кроз месец дана после
одробљавања Тодоровића поново опкољен у Кифину селу (Невесиње) од
поменутог „ударног батаљона“ и био убијен, Броз је и пре него је сазнао у
заповести Главном штабу за Босну и Херцеговину подвукао: „5) још једном
ликвидирање свих четничких банди исто је толико важно као и питање
ликвидирања окупатора. Мора се са тим бандитима потпуно обрачунати. У
овом погледу не смијете показати слабости“ („Зборник“ 2, стр. 406, из
Краковљеве књиге). По овоме се јасно види како је Хрват Броз учио своје
партизане (нажалост Србе) да убијају своју браћу Србе!

И заиста комунисти су предузели све могуће мере за ликвидацију четника

у току зиме и рано с пролећа 1942. нарочито се у томе истакао злогласни
„ударни батаљон“ Влада Шегрта на терену Невесињског корпуса. Мучким
упадима у снегом завејана села Шегртов „ударни батаљон“ је, поред злочина
у Кифину Селу, извршио злочине у селима: Фојници, Брајићевићима,
Дражљеву, Јасенику и Добрељима. Око 100 српских домаћина, нађених у
својим кућама, изведени су на пртине и овејане брежине и стрељани без
икаква испита и пресуде. Народ тих села најбоље зна на какав начин су
убијени ти недужни људи и по којим су их рупама и јаругама трпали мртве и
унакажене. За те и многе друге злочине Шегрт је постао „народни херој“ и
„министар" у послератној „републици“ Босни и Херцеговини!

Но, Шегрт је био „шегрт“ да овлада Херцеговином, са шаком својих

разбојника, и заведе Марксову диктатуру, да није добио помоћи од стране.
На првом месту помоћи из Црне Горе где су се били сјатили Моша Пијаде,
„Брко“ и други знани и незнани касапи и убице око по злу чувене јаме у
Горњем Пољу крај Никшића. Брозово наређење о „ликвидирању“ четника и
њихових старешина спровођено је са највећом послушноћу лакеја. Она
наопако одгојена генерација у студентској омладини између два рата оцрнила
је српску историју и ископала гробницу многим српским интелектуалцима.
Комунистичка вршљања у току зиме достигла су врхунац, топљењем снега и
листањем горе, када су и они као природна зла, снег и зима, почели да
опадају и да губе своје на брзу руку стечене присталице. Стихиском снагом
пробудио се српски народ, на првом месту сељак, и дефинитивно решио да
чисти „губу из торине“. У Црној Гори где је зло било узело маха, није
обесхрабрило националне борце да се чврсто повежу и организују у
протеривању комунистичког зла са свога огњишта. Међу првима су устали
Васојевићи као од раније чувен бастион националног отпора о који су се
комунистичка налетања тешко разбијала и враћена назад добро проређена и
растрешена. Комунисти су поново нападали мања и нејача национална
упоришта по другим деловима Црне Горе и Херцеговине, но свуда су
дочекивани и пролеће их је затекло у недовршеном послу „ликвидације“
четника.

Националне снаге под командом Баја Станишића чекале су пролеће, да

рашчисте белосветски олош који се био сручио у њихова села и планине.
Убиство мајора Бошка Тодоровића није обесхрабрило Босанце и Херцеговце
него напротив, изазвало на гнев, освету и брзи устанак на безкомпромисну
борбу против комуниста.

3. априла 1942. партизани су нападом од неколико хиљада „пролетера“

заузели малу националну оазу од 3 села (Казанце, Добреље и Гареву) коју су
бранили преко целе зиме четници попа Перишића. Услед јаке партизанске
навале они су морали да се повуку у село Михољаче у састав других гатачких
четника који су се тамо налазили. Положаји према усташама у Фазлагића
Кули остали су празни. Не треба се чудити што усташе нису насрнуле на
српска села која су комунисти заузели; Броз—Павелић идејно су били
повезани и сложни о међусобном ненападању партизана и усташа. Ако је
тога негде и било, чињено је на српској земљи и преко српског народа; цех је
плаћао српски народ. Малу варошицу Автовац, 5 км. источно од Гацка,
држали су Италијани са мањом посадом своје војске. У Гацку су биле усташе.
Између усташа, Италијана и партизана четници нису могли дуже остати у
селу Михољачама, које је недалеко од поменуте две варошице Гацка и
Автовца. Покушаји четника да прошире терен у правцу села: Липника,
Улиња, Драмешине и Дражљева нису имали успеха због силне концентрације
партизана из Црне Горе. У тим борбама, нарочито у селу Липнику, четници
су имали знатних губитака (један дан су изгубили 6 најбољих бораца).
Бегунци испред комуниста стизали су сваки дан из суседних села у Гацко,
као и из суседних црногорских крајева Пиве и Голије. Из Никшића су
допирале вести да се Бајо са четницима спрема на офанзиву чим гране
пролеће. Са Невесињем је постојала добра веза и тамо се чекало на листање
горе и устанак на комунисте.

Расположење за борбу против комуниста било је врло велико. Заузета

села комунисти су страховито пљачкали и пустошили. Гњев на освету се
појачавао тим више што су четничке породице (жене и деца) угрожаване и
прогањане са свог имања. Стари људи и жене причали су да никада таква зла
нису видели ни запамтили, пре за време Аустрије, и они који су упамтили
Турке! Просто је било немогуће веровати својој протераној родбини приче и
исказе шта раде партизани, до јуче пријатељи, рођаци, комшије! Као да се
зли дух наједном увукао у њих; полудели су у дивљању и свирепости.
Завладао је хаос — страховлада, где се глава губила за ништа; на један миг
рђавог комшије и потказивача! Морал и воља код бораца нису били лоши,
али са материјалне стране стајали су много слабије; исхрана је била слаба —
скоро никаква; одећа и обућа попустила; није се имало времена ни опрати ни
очистити; спавало се на смене по полупразним шталама и истрчавало се
сваке ноћи да се појача обезбеђење. Комунисти се увлаче по тројкама, запале
неку кућу или шталу па побегну. Извршено је неколико тежих ноћних напада
на село Михољаче које је стало и партизане и четнике тешких жртава.
Сахрањујемо мртве и нова гробља се нижу на Јованову брду у селу
Михољачама...

Старешине покушавају да нас обуче на војнички начин вођења борбе и

шта више егзерцир (!), за шта се нема много времена. Једног лепог пролетњег
дана, на једној ливади у Пониквама, капетан Данило Салатић одржао нам је
једно војничко предавање у виду говора које смо саслушали постројени у
виду каре. И говор и изглед капетана Салатића оставили су импресиван
утисак на слушаоце. Говорио је појачаним гласом о дужностима четничког
борца, о дисциплини и послушности. Обрастао у црну косу и браду, са
великом црном шубаром на глави, у сукненој сивој одећи, са опасачом по
њој, бомбама, камом и револвером на опасачу. На ногама је имао опанке и
гете шарене као змија камењарка — „шарган“. Други пут нам је професор
Аћим Гргур, у једној огради и заклону, од ветра, одржао предавање
националне природе, о значају и величини борбе којим путем треба да идемо,
евоцирајући наше старе претке и њихова прегнућа. Професора Гргура
слушали смо седећи, док је он стајао и говорио благим тоном, добивши добар
аплауз после завршеног говора. Најрадије смо слушали Милорада Поповића,
главног команданта, који нам је својом појавом улевао поуздање да имамо
доброг старешину. Милорад није држао говоре о подизању морала него
саопштења шта има да се уради и куда да се крене. У то време налазио се с
нама капетан Марко Лојовић, плав, насмејана лица, у војничкој униформи (он
је једно време био командант Гатачке бригаде). Мада је био одличан официр,
некако за својевољне Гачане није могао да прионе срцу као Милорад
Поповић (нижи по војничком чину), иако је Марко био из Гацка.
Најпопуларнији од вођа је био поп Радојица Перишић (он је тада био лакше
рањен у повлачењу код села Дебреља). Њега су и борци и народ поштовали
највише због тога што се као свештеник примио вође народног отпора, прво
против усташа, па после против комуниста. Њега су увек ограђивали борци
да се развеселе разговором са попом који је оптимистички гледао у
будућност. Капетан (ваздухопловни) Мирко Авдаловић, истицао се у првим
борбама против усташа, али ми није познато његово учешће у борбама
против комуниста, док је његов брат Божо Авдаловић био командант
Степенског батаљона и при крају рата погинуо у једној пећини у пл. Баби.
Видног учешћа узимао је поручник Михаило Копривица, прво против усташа
па после против комуниста; строг и борбен командант, без узмицања. Његов
борбени „мото“ био је: узети шанац или погинути!

Из Гацка су још била 3 официра у четничким редовима: ваздухопловни

капетан Ђоко Супић у Команди Србије; интендански мајор Милан
Црногорац, код Баја Станишића у Црној Гори; капетан Аћим Слијепчевић,
падобранац из Египта, код Драже у Врховној команди провео до пред крај
рата; завршетак му био трагичан падањем комунистима у руке.

Нажалост, активним официрима Гацко је било оскудно. Са

подофицирима, жандармима, из полиције и граничне трупе било је боље;
неке ћемо и од њих поменути. Поменути ће бити они којих се сећам, који су
погинули, или се налазе ван земље. Сви су они заузимали видно учешће у
првим данима борбе, у командовању: водовима, четама, батаљонима у
Гатачкој четничкој бригади Невесињског корпуса. Беху то: Ристо Лажетић
(нестао у Словенији 1945), Радован Илић (погинуо од комуниста бранећи
Билећу 1944), Јово Илић (нестао у Словенији 1945), Божо Авдаловић
(погинуо од комуниста бранећи се из једне пећине у пл. Баби, у Гацку 1944),
Марко Шуковић (погинуо од комуниста у Лици или Далмацији 1943),
Миломир Поповић (нестао у Словенији 1945), Милутин Бошковић (погинуо
од комуниста у пл. Сомини 1944), Радомир Окиљевић (погинуо у борби
против комуниста на брду Ковиоцу код с. Липника, у Гацку 1943), Милош
Дивљан (нестао у Словенији 1945), Милорад Говедарица (погинуо у борби
против комуниста у пл. Зелен-Гори 1947), Комнен Гојковић (нестао у
Словенији 1945), Вукота Зиројевић (погинуо од комуниста у француској
легији, у Индо-Кини), Милутин Зиројевић (нестао у Словенији 1945), Мићо
Бјелогрлић (погинуо на Шћепан-пољу, у Фочи, 1945), Драго Милинковић
(погинуо од комуниста у Муљима, у Гацку, 1946), Миломир Пјешчић
(погинуо у борби против Немаца на Требињу 1944), Драгоје Милошевић
(нестао у планинама 1948), Благоје Тепавчевић (погинуо од усташа, са попом
Перишићем, на Лијевче Пољу, у Босни, 1945), Крсто Николић (нестао у
Босни или Словенији 1945), Аћим Јегдић (нестао у Београду 1944), Владо
Дивљан (погинуо у борби против комуниста у Невесињу 1944), Јован
Шаровић (погинуо у пробијању за Грчку у насељу Дреница, Метохија, 1950),
Гаврило Црногорац (погинуо у борби против комуниста у с. Самобору, у
Гацку 1943), Видак Миловић (погинуо у борби против комуниста у с.
Казанцима, у Гацку, 1946), Илија Поповић (нестао у Словенији 1945).

Од ђака са виших школа који су ми познати, а који се могу поменути,

беху: Душан Поповић (богослов, умро у Чикагу 20. маја 1972), Чедо
Давидовић (погинуо од усташа и комуниста, са Милорадом Поповићем, на
Лијевче Пољу 1945), Данило Зеленовић (нестао у Словенији 1945), Лале
Рончевић (погинуо од комуниста у пробијању за Грчку у насељу Дреница,
Метохија 1950), Вукашин Кртолица (геолог, живи у Калифорнији), Лале
Кекић (агроном, умро 24. новембра 1972. у Флориди, САД), Мирко Пјешчић
(живи у Менисоти, САД).

Од људи из народа, земљорадника и са цивилним професијама, који се

данас могу поменути, беху: Марко Поповић (солунски добровољац, обешен у
Гацку 1945. од комуниста), Косто Дакић (бележник гатачке општине, тешко
рањен у Фочи од „савезничког бомбардовања“ 1945. и умро), Видак (Вико)
Паповић (правник, теже рањен и остао инвалид, нестао при крају рата),
Станиша Николић (солунски добровољац, инвалид, заробљен од комуниста и
стрељан на мосту преко реке Мушнице, у Автовцу, 1945), Ђорђије Стањевић
(борац са Скадра, заробљен од комуниста прогоњен по затворима и умро
1965), Аћим Гргур (професор, нестао у отступању за Словенију 1945), Стево
Старовић (нестао у Словенији 1945), Митар Давидовић (нестао у Босни
1945), Мијат и Милан Ковачевић (прогоњени по затворима и умрли после
рата), Радивоје Бјелогрлић (трговац, прогоњен и умро после рата), Милован
Зеленовић (прогоњен и затваран после рата, умро), Благоје Говедарица
(погинуо у борби против комуниста у Коритима, Гацко, 1943), Богдан
Зеленовић (погинуо у борби против комуниста 1943), Милош Бошковић
(погинуо од комуниста 1944), Бранко Мастиловић (погинуо од комуниста у
извидници у Изгорима, Гацко, 1944), Бориша Суботић (прогоњен по
затворима после рата), Васо Зиројевић (командант батаљона погинуо у борби
против комуниста 1943), Томо Гузина (начелник штаба корпуса, спаљен са
Ђуришићем и осталим 1945 од усташа), Вукашин Братић (погинуо у шуми
после рата 1947. у Моринама, Невесиње). Милош Бјелогрлић (,,Брада“)
погинуо са попом Перишићем на Лијевче Пољу 1945), Максим Миленковић
(погинуо у шуми после рата у пл. Сомини 17. јуна 1947. од комуниста),
Марко Окиљевић (погинуо у фочанском срезу 1944), Јован Братић (професор,
данашњи уредник „А. Србобрана“ живи у САД). Већина су то били млађи
људи, док су старије, народне прваке, комунисти похватали и поубијали у
току зиме. У даљем изношењу ми ћемо се осврнути на њихове гробнице, где
су их партизани убијали и закопавали.

ПОКРЕТ И ОПЕРАЦИЈЕ

Почетком маја. 1942. око 400-500 четничких бораца, распоређених у два

батаљона, први и други, који су сачињавали бригаду, кренули су у покрет.
Први батаљон требало је да води поп Радојица Перишић, но како је био
рањен заменио га је командир његове чете Благоје Тепавчевић. Други
батаљон водио је Стево Старовић. Милорад Поповић био је над свима, у
присуству својих саветника који су сачињавали штаб. Није то био прецизан
распоред ни одређени задатак шта ће ко радити, него сложни договор да се
заједнички чисти „губа из торине“. Борци су пристизали, број се повећавао,
измене и допуне вршене по потреби и бољем нахођењу. Правац операција
био је у правцу јужне Херцеговине, од невесињског среза до Билеће.
Вероватно да је ово покретање одређено по претходном плану са
невесињским четницима, јер се капетан Данило Салатић (из Невесиња)
налазио тих дана међу нама у Гацку, а можда и неко други од невесињских
старешина. Невесиње је мање било угрожено од партизана, а имало је велики
број бораца, па је требало створити једну заједничку снагу која би разбила и
очистила све комунистичке групе и убацивања, прво у томе крају па после у
дотичним местима.

У једној ували крај с. Наданића (Гацко), где смо чекали ноћ да се

пребацимо у пл. Бјеласицу, седећи међу напупчалим храстовима, дојахао је
на коњу међу нас Марко Поповић са неколико пратилаца, развио омот и
раширио четничку заставу. Један од пратилаца носио је копље и одмах
привезао заставу за њ. Не мало смо били изненађени због патриотског геста
старог Марка Поповића и чудили се где је набавио заставу у то време! Дотле
смо носили српску тробојку а сад нас ово изненади и дирну кад угледасмо
беле кости и речи „Слобода или Смрт“ извезене на црном платну! Заграјасмо
у први мах и јурнусмо у правцу Марка и заставе, но старешине нас убрзо
стишаше те направисмо ред и строј, да се уз мали церемонијал изврши
примање заставе. Милорад Поповић је одржао кратак говор о значају
четничке заставе и јунацима који су под њом умирали у Првом светском рату
и пре њега. По заслузи и првом устајању на оружје застава је припадала I.
батаљону — одреду попа Радојице Перишића и Марко Поповић је то имао у
виду па је заставу предао Новаку Тепавчевићу, борцу из тог одреда, коју је он
носио све док је под њом погинуо 4. априла 1943. године. Сви смо били
задовољни и благодарни старом Марку на проналажењу и даривању заставе.
Од других националних и четничких обележја било је на капама разноврсних
знакова; тако су се могле видети предратне четничке значке, жандармериске
кокарде, официрски амблеми, двоглави орлови без венца и ко зна каква још
знамења — национална и српска.

СЕЛА: ШИПАЧНО, СЛАТО, ЛУКАВАЦ.

Преко пл. Магропа прешли смо у планинско село Шипачно, где нас није
дочекао скоро никакав отпор. Неколико појединачних метака испаљено је са
западне стране села и чим смо се развили у извиђање, престали су даљни
пуцњи. Село Шипачно је некада било богато стоком, са доста меса, сира и
кајмака, па су партизани то „намирисали“ и тамо се почели окупљати у току
зиме. Сада је све друкчије изгледало; није било ни сира ни кајмака. Планинке
су од јада испевале песму: „мој кајмаче куд замаче — оде право на Рогаче“ (у
селу Рогачима био је партизански штаб). Партизани су до недавна држали
село, али су осетили „мирис барута“ и почели да се губе у дубљу позадину и
заветрину. Остали су само „потрагљивци“, нека врста средоња, који су дању
извиривали иза камења, а ноћу се спуштали кућама по брашњаницу.
Неколико таквих „партизана“ предали су се у току пола дана бављења
четника у селу.

Расположење опљачканих сељака беше умртвљено, али нам ипак

помогоше око прехране и снабдеше нас извештајима о кретању партизанских
шпијуна. У претресу по кршевима нађосмо десетак пушака, а једна беше
скривена под камен где је љути домаћи пас, свезан ланцем, бранио прилаз
себи и пушци. Сељаци који су сумњали у четнике „посакривали“ су пушке,
да их не би казнили уместо партизана.

После Шипачна било је на реду село Слато, са засеоком Зајасен. Слато се

налази у котлини, између стеновитих греда и брда, са тешким приступима од
северне стране. По казивању сељака у претходном селу Шипачну могло се
надати партизанском дочеку тамо, те је уследио прописан распоред у
борбеном распореду. Никаква дочека није било ни тамо, изузев мањег
препуцавања око Зајасена. Код велике и некад богате куће Савића сместио се
наш штаб, а обезбеђење у току ноћи постављено је по околним брдима. Било
је ту неких избеглица из других села и упозоравани смо на опрезност за
случај партизанског привлачења и изненађења. Тамо су нам причали о
професору Јокановићу из Билеће, који је ту стајао пре трагичне смрти, са
мајором Тодоровићем, у Кифину селу. Ту смо, колико се сећам, нашли
Јокановићева коња, пушку, или обоје? И овде је народ био утучен „као да је
нешто изгубио“. Није нас мрзео, али ни нарочитог расположења није се
осећало, као да се бојао да нећемо дуго остати и да ће партизани поново
доћи. Ту у Слату, као и раније у Шипанчу, позвани су људи који су били у
селу и с њима су подуже разговарале наше старешине, истичући потребу
чвршћег и заједничког организовања у четничке јединице, ради бољег отпора
комунистима и другим народним непријатељима. Сељаци су овакве предлоге
одобравали, увидевши већ комунистичка неваљалства и злодела. Њихови
четници били су по својим јединицама у невесињским бригадама, које су
чистиле села од комуниста по другим местима. Оба поменута села (Шипачно
и Слато) била су, већим делом, национална и четничка. Комунисти су их као
такве опљачкали до голе коже.

Из Слата смо кренули у борбеном распореду у правцу Лукавца, надајући

се борби по кршевитим брдима, обраслим у ситну шуму која предваја ова два
села. И Лукавацје, попут Слата, једна повећа увала „ограђена“ с једне стране
гредама, а с друге узвишењима посутим шкољем — каменом и ситном
шумом. У Лукавцу су се налазиле јаче партизанске снаге и биле су
изненађене када смо се појавили по брдима на помолу села. Положај за
одбрану села су били изгубили и није им било другог излаза него да беже
пољем на другу страну села, померајући се брду Липнику ка Билећи. Из
Лукавца је био познати комуниста Дукица Граховац. У његовој кући се
налазио партизански штаб и тамо смо нашли неколико писаћих машина и
доста умножених пропагандних писама која су растурили народу у циљу
„обавештења“ о „успеху“, како њих у Југославији, тако и Совјетског Савеза!
У Лукавцу није било задржавања него смо само прошли и продужили у
правцу Дабра. Неколико комуниста је похватано, а неке су сустигли меци у
бежању.

Од Лукавца до Дабра терен је кршевит и понегде обрастао ситном

шумом. Куда смо прошли није било већих села. Ту је (у десно) простор што
се зове Трусина, кроз који пролази колски пут Невесиње — Дабар. Речено је
да и ту може бити комуниста, па смо увек наступали у борбеном распореду,
надајући се партизанском дочеку. Из камењара су понегде искакали
партизани и бежали у правцу билећског среза. Простор којим се пролазило је
безводан, па се поред несташице хране оскудевало и са водом. Поподне смо
стигли на дабарске греде и поређали се по њима као јата птица, тражећи
кланце и пролазе куда се може саћи у Дабар.

КРОЗ ДАБАР И ПО БРДИМА ОКО ЊЕГА

И Дабар, као претходна два места, Слато и Лукавац, лежи у долини, са

једне стране „ограђен“ гредама а са друге узвишеним брдима, по средини је
раван а по крајевима су њиве и села. Неколико кућа чине местанце
Берковиће, где пролази пут Дивин — Билећа, а на другу страну, преко
Трусине, за Невесиње, као и један крак за Столац. У Дабру су се, преко зиме,
били угнездили комунисти и у Берковићима им је био „штаб“; можда главни
за Херцеговину?

Са стрмих греда, изнад Дабра, спуштали смо се једностопним путањама и

кланцима на оброњено камење које се клиза под ногама као „живо“. Убрзо
смо се нашли по њивама и оградама изнад села Берковића, где су нас
дочекали партизани. По мргињама и трњацима борба није била дуга.
Партизани су бежали у правцу јужне стране и хватали се кршевитих и
настранитих брда која се вежу за повеће брдо, које се зове Кубаш. У
Берковићима, где је био „штаб“, нисмо нашли ништа до исписаних парола по
зидовима кућа. Истина, било је около све загађено и смрдело од нечистоће и
остатака где су партизани клали стоку. Развијени у стрелце терали смо
партизане у правцу Кубаша на јужној страни. Чим су се партизани
прихватили брда и камењара, почели су давати отпор. Но убрзо смо се и ми
прихватили брда и помицали их с чуке на чуку, не давајући им времена да се
ушанче и организују за чвршћу одбрану. У овој борби смо имали неколико
бораца лакше рањених (Благоје Поповић — прошла му је кугла кроз стомак,
али се он не само „држао на ногама“, него се кретао и не говорећи да је
рањен. Тек када су га опазили у трњаку да сам, појасом од платна, утеже
стомак, признао је да га је нешто „брцнуло“ и да се на две стране познаје
„улаз“ и „излаз“ кугле,, колико би врхом прста притискао). „Само кад није
остала (кугла) унутра“ — говорио је безбрижно Благоје и није признавао да
га боли. Ни на лицу се није видела никаква промена. Сви смо се „чудом
чудили“, како му је кугла прошла а да није повредила унутрашње органе?
Рекоше „стручњаци“ да је зрно од италијанске пушке и да оно не убија већ
ако погоди у срце и мозак! Ипак је за дивљење; човек је пропутовао још 20
дана после тога рањавања, из борбе у борбу, и нигде није изостао, а носио је
сву своју спрему која није била лака!

После 4-5 часова борбе по кршевитим брдима партизани су потиснути са

свих доминирајућих положаја и разбијени нестајали у даље кршеве и ноћ која
је пристизала. Преноћили смо изнад неких засеока са јужне стране Кубаша,
ложили ватре и кували неку вечеру без соли и смока.
 По кршевитим пределима Херцеговине, која су сада била зарасла у ситну
шуму, тешко је било изаћи на крај са домаћим партизанима који су познавали
терен и бежали из крша у крш. Без заједничког плана свих четника није се
могао постићи потпун успех. Добросав Јевђевић је у то време био у
Херцеговини, па је и он радио на том плану заједничких операција четника.
Позивао је Требиње — Билећу — Гацко — Невесиње. А што је најглавније
било, четници у Црној Гори почели су фронтално чистити комунисте и они
су се — хтели не хтели — прибијали једни уз друге, као што ће се доцније
видети, да се напослетку искупе по пл. Волујак и на крају сруче у Тјентиште
и Ћурево, крај реке Сутјеске.

У Дабру и околини комунисти су били добро „спровели организацију“.

Није било довољно обојити „црвенилом“ људе и жене него су и домаћу
живад и зидове кућа, споља и изнутра, офарбали црвеном бојом! Тако пред
једном кућом у селу видосмо црвене кокошке! Како их је домаћица обојила,
ко зна? Није ваљда у врућој води?! Скоро на свакој кући, на челном зиду,
била је уцртана петокрака звезда са исписима испод ње, наравно, црвеном
бојом и паролама које одговарају пропаганди; нека врста зидних новина!
Комунистички симпатизери гледали су нас лукаво и прибојавали се да их не
казнимо, те нису били сурови у понашању према нама. Из пређених села
ништа није узето, изузев хране. Са наше стране није било мртвих. Од
комуниста је било заробљених (али не од главних) у Лукавцу и Дабру;
погинуле су увек имали времена да однесу и сакрију по шкриповима, а и
муниција се штедела на обе стране и гледао се сигуран погодак. Није било од
користи наићи и проћи кроз места; требало их је по заузимању држати и
отстрањивати народ од лажне пропаганде коју су комунисти протурили.
Сеоски народ није много знао шта је комунизам и чему он води, па је под
изговором „за мајку Русију“, за „срећну будућност“, „једнакост“, „правду“,
наседао грлатим комунистичким говорницима. Но по свему томе, да није
било употребе силе и страха од губљења живота, комунисти не би имали
успеха у придобијању народа.

ВРАЋАЊЕ НАЗАД У ПРАВЦУ НЕВЕСИЊА

По ноћи смо сашли на цесту (недалеко од Подгоре), која води од Стоца ка

Дабру, и њоме се враћали назад у правцу Невесиња. Какав је план био међу
четничким командантима, није ми познато, али из наредних операција видеће
се да је био циљ очистити Невесиње и Гацко од партизана, као што је у
почетку поменуто. Четници у срезовима: Требињу, Билећи, Стоцу и Љубињу
били су истовремено устали, окупљали се и повезивали на заједничком
оперативном плану и протеривању комуниста из својих места. Листањем
горе комунисти су губили у својим редовима, јер су се многи борци наситили
њихових лажних прича и обећања у току зиме, када није било места да се
одбегне у шуму. Видевши да су четници без размишљања и оклевања почели
активну борбу против комуниста, прилазили су у њихове редове. Посејана
гробља и убиства што су комунисти извршили преко зиме нико није
одобравао до шаке разбојника, затрованих Марксовом идеологијом.

У повратку према Невесињу, преко Дабра и Трусине, до Зовог дола, није

било борбе са комунистима. Међутим, код Зовог дола неки мањи
партизански одреди, са домаћим комунистом Обреном Ивковићем, напали су
са стране наше десно крило, али су убрзо били разбијени оставивши
неколико мртвих и десетак заробљених. Већ туда смо почели да се сусрећемо
са невесињским четницима који су чистили комунисте по Бишини и другим
местима у том делу Невесиња. Прешавши невесињску Ријеку на Овчем
Броду, дошли смо у село Оџаке, где су били дворови бега Љубовића. Тамо
смо се улогорили неколико дана и чекали нови покрет по плану који се
спремао међу командантима из Невесиња и Гацка. Војвода Добросав
Јевђевић био је тада ту и он нам је, на једној ливади, одржао снажан и борбен
говор који смо поздравили повицима и подизањем оружја у вис. Јевђевић је
говорио о епидемичној зарази комунизма, о партизанским злоделима које је
видео на све стране где је прошао, о њиховој будућој намери, на одбрану
куће и породице, евоцирао јуначке подвиге наших старих, који су баш ту
дизали устанке за одбрану својих угрожених права на живот и опстанак.
Јевђевић је као и увек касније, било у земљи или емиграцији, остављао
својим говором снажан утисак на све присутне, са пуно полета и воље за
безпоштедна прегнућа која су у то време била најпотребнија. Од
невесињских вођа и команданата нисам тада познавао никога до капетана
Душана Салатића, кога сам раније видео у Гацку; и он је био ту у присуству
Јевђевића. Од раније смо чули за народне прваке и команданте из Невесиња:
Петра Самарџића, Мата Ромовића, Јована Драганића; официре —
команданте: Митра Голијанина, Вељка Шиповца, Василија Гутића, Мила
Лазаревића, Ћетка Петковића, а мало касније и Владимира Зечевића који је
ускоро стигао из Србије. Неки су од њих били ту (када је Јевђевић држао
говор), а неки на положајима. И команданти и борци били су одушевљени за
борбу против комуниста, јер се све више сазнавало о њиховим злочинима
учињеним у току зиме, који су језовито деловали на осећај срца и душе.

ЗАЈЕДНИЧКЕ ОПЕРАЦИЈЕ ЧЕТНИКА НЕВЕСИЊСКОГ

КОРПУСА

После неколико дана одмора у с. Оџацима уследио је покрет и нове

заједничке операције у пределу невесињске и гатачке површи. Без мањих
група испрекиданих на више страна главни део Невесиња (среза) није имао
партизана. Домаћи четници су их растерали и протерали већином у
планинске пределе. Сада је било у плану да се и ти планински делови очисте
од комуниста. Распоред четничких снага на терену који обухвата северо-
источни део Невесиња звани Површ (по врху) почињао је од села Плужина,
од пута који води за Калиновик и другог пута који води за Гацко — долином
Невесињске ријеке, а на северној страни до насеља Борач и реке Неретве. Тај
простор обухвата по ширини око 20 км. Дубина фронта је била непредвиђена,
али се сматрало да се после невесињске Површи пређе у гатачку Површ које
су повезане селима једна за другу — да се избије на планинску висораван
Равно, које се налази између Гацка и црногорског насеља Пиве (око 70 км.).
Тај план се у потпуности остварио, као што ће се видети у наредном
излагању. Четници Невесињске бригаде, којима је тада командовао Митар
Голијанин, или Миле Лазаревић, наступао је северним (горњим) делом до
Борча, преко планинских пашњака Морина. Гатачка бригада наступала је
преко насеља Колешко, до пута Невесиње — Гацко. Терен којим је наступала
невесињска бригада био је мање насељен, до планине (обронака Зелен Горе),
са више узвишења и заобилажења која је требало борбом узимати. И Гатачка
бригада је имала неповољан терен за наступање — испресецан удубљеним
планинским потоцима, са пуно страна и стрмина које пресецају овај терен,
звани Површ. У овим операцијама било је 1000 бораца. Полазне тачке (како
је већ речено) Кифино село — Плужине — Морине, или са пута Невесиње —
Калиновик.
 Партизани нису имали неких јачих снага по насељу Колешко. До кратког
препуцавања није било јаче борбе пре Јавора (мање планине). Заобилажењем
са северне стране и подвлачењем са јужне, партизани су се морали повлачити
и са Јавора после кратког отпора. Друге позиције које су партизани, у
измицању, заузели биле су Мједена Глава и венац стеновитих коса изнад села
Југовића и Објешеника. Пре тога било је краћих борби испред села Кокорине,
у Полицама и изнад села Дубљевића. Партизани су увек дочекивали из
даљине и нису дали да им се примакне; измицали су, тражећи боље позиције
у правцу гатачке Површи. Поменути положаји, Мједена Глава и село
Југовићи били су за партизане добри и изгледало је да их неће лако пустити.
Четници су подилазили из удубљеног корита једне речице, од села Југовића,
уз стрму страну, а партизани су држали узвишења изнад страна. Борба је
била подугачка, но на крају четници су успели да се подвуку под стене и
збаце партизане са положаја и да их потом натерају у бегство преко
планинске равни Вучева, у правцу села Бодежишта и планинског гребена
Живањ. У 1. батаљону Гатачке бригаде (где сам се налазио) погинуо је
старији борац Павле Николић. Није ми познато колико је било мртвих међу
осталим четницима око узимања Мједене Главе и других партизанских
положаја. Павла Николића, домаћина из села Галешине (у Гацку), понели смо
собом и сахранили у сеоском гробљу код мале цркве у селу Домркама. Овом
борбом партизани су били протерани из невесињског среза. Требало је сада
очистити гатачки срез, који су до тада већим делом држали партизани
(српска села).

После разбијене партизанске одбране изнад села Југовића и Објешеника

наставили смо са гоњењем партизана, који су на сваком згодном положају и
даље давали отпор. Наш батаљон је први ушао у национално село
Брајићевићи, у коме нађосмо потиштене жене и децу (њихови четници су
били с нама). Старије људе побио је Владо Шегрт са „ударним батаљоном“ у
току зиме. Јадне жене, девојке и деца показивали су нам гробнице по
јаругама, где су их мртве бацали и загртали. Један од тих жртава Шегртовог
„ударног батаљона“, пуким случајем је избегао смрт. Тодор Глушац, видевши
„црну прилику“ у селу опкољеном партизанима; избегао је по ноћи из куће и
немајући куд (снег је био и траг се познавао) попне се на једно крошњасто
дрво у страни повише села и ту сачека сутрашњи дан. Партизани су
искупљали по списку сељаке из села, махом братственике Зиројевиће, и
водили на једно место — на смртну пресуду! И Глушац је био на списку и
како га није било, тражили су га у кућама и шталама док је он, у страни, на
дрвету, могао све да види, а нико од партизана није погледао у правцу дрвета
нити га опазио. Оставши цео зимски дан на дрвету Глушац је скоро био на
крају да умре од зиме, посматрајући тежак призор и судбину својих земљака,
како их воде на губилиште. Глушац нам је причао овај свој преживљај са
великим болом за својим земљацима, срџбом и огорчењем на партизане, да је
скоро плакао и молио да пође са нама и да учествује у даљим борбама. Мада
смо му саветовали да остане у селу и гледа породицу, он се није дао уставити
и пошао је с нама. „Судбина“ његових земљака, која га је мимоишла у току
зиме, имала га је „на оку“; погинуо је други дан по ступању у четнике у
борби за Плеће, у пл. Лебршнику. Из Брајићевића нас испратише мајке,
сестре, жене и деца домаћих четника, благосиљајући са молитвама четнике
које су са жељом чекали. Девојке изделише чарапе, што су сабирале „руво“ и
„свукуда“ криле од партизана, са речима: „узмите и срећно вам било, кад смо
само доживеле да опет видимо четнике!“ Дирљивих сусрета, ту и на другим
местима, беше између сродника; кроз плач и сузе љубљаху се мајка и син;
сестра и брат; отац са дететом. Жаљаху се мртви и оплакиваху, а нада у живе
указиваше осмејак на лицима бораца и народа.

Не могавши да се одупру четницима, партизани су се прибијали у

планинско насеље Изгори, у северном делу Гацка. Четнички фронт се
проширивао и ојачавао новим борцима, уз добру подршку народа које му је
до грла било дошло комунистичко малтретирање и пљачка. Око планинског
села Чемерно партизани су давали поново отпор из планинских узвишења
Лебршника. На Чемерну је настала размена положаја — Невесињска бригада
дошла је на место Гатачке, а Гатачка на место Невесињске. Ово је учињено
ради бољег познавања терена и равноправности учешћа у наступању, јер је
до тада Невесињска бригада имала теренски тежи положај од Гатачке. Прве
оштре косе од планине Лебршника (једна од њих звана Плеће) није било лако
заузети; партизани су дочекивали са обешених стрмих литица, а четници
подилазили прво кроз шуму а после голетним странама. Уз помоћ
митраљеске ватре са оближњих чука од села Чемерна бомбаши су успели да
се попну уз литице и бомбама стерају партизане с њих. У овој борби погинуо
је поменути Тодор Глушац из Брајићевића. Било је још мртвих и рањених,
али ми њихова имена нису у сећању. Пред вече смо отерали партизане са
других чука око Вилине Пећине и заноћили на положајима у пл. Лебршнику.
Сутрадан смо наишли на крваве трагове куда су партизани вукли своје мртве
и рањене. Пл. Лебршник је огранак Волујака и Маглића; гола је, без шуме, са
добрим пашњацима за стоку; по голетним брежинама партизани нису могли
давати отпор и бежали су у правцу других планинских узвишења, ка
црногорском насељу Пива. Четници су наступали Равноме, крајњој тачии у
почетном замишљеном плану, створеном у Невесињу.

Кроз неколико дана већи део Гацка био је у четничким рукама. Партизани
су још држали источни — горњи — део до Црне Горе, села око узвишења
Гата које су до недавна бранили четници попа Перишића. Тамо је био главни
чвор који је требало разбити и потпуно истиснути партизане из гатачког
среза. Четнички команданти су се поново састали и донели одлуку да и тај
део Гацка очисте од комуниста. Није поменуто, до сада, ко је био командант
ових операција. У сваком погледу Милорад Поповић, јер је кроз 20 дана
после тога званично постао командант Невесињског корпуса. Велику улогу
имао је војвода Добросав Јевђевић. Његова обавештења о кретањима
партизана кроз Гору Црну и Херцеговину, као и веза између четника по
растуреним срезовима, била су од велике користи за успех ових операција.

Простор на коме су се још држали партизани био је као џеп утиснут

између обронака планина Голије и Сомине. Увлачити се тамо није било без
сумње, нарочито за оне борце који нису из тога краја. Први батаљон Гатачке
бригаде добио је најтежи задатак, да на северном, левом, крилу заузме
узвишења изнад села: Липника, Самобора и Гареве, звана Гаревска брда.
Остали батаљони имали су задатак у правцу Гата. Падом Гаревских брда и
Облог брда заобилазио се Гат који су партизани чврсто држали. Борбе по
Гаревским брдима биле су тешке и партизански шанчеви заузимани су
бомбама. У тим борбама погинуо је један од најбољих четничких бораца,
Радован Поповић, из чије куће је било 10 бораца (браће и рођака) под
оружјем у првим данима устанка на усташе 1941. Партизана је остало више
мртвих и заробљених, међу којима и Радослав Старовић, један од домаћих
комуниста, који је остављен жив и доцније постао „шеф“ Удбе и прогонио
народ и четнике после рата по планинама (међу којима и мене). Четници су
заузели брда: Јеловац и Обло брдо, а Гат је било безвредно држати за
партизане. Сутрадан четници су заузели с. Казанце и у краћој борби изнад
села изгубили још једног храброг борца, Радована Стањевића. На Гату су се
улогорили Грабовичани из батаљона Ћетка Петковића, а други делови
Невесињске бригаде по селима Галешини и Добрељима која се налазе око
Гата. Први батаљон Гатачке бригаде заноћио је на Камењачама у с.
Казанцима, а други батаљон између њега и невесињских чета, у с. Галешини.
Изненадни напад партизана уследио је исте ноћи у зору (почетком јуна 1942)
и запретио да разбије сав напор учињен до тада и ко зна са каквим губицима
четника...

БОРБА НА ГАТУ

Није ми познато какво су обавештење имали Милорад Поповић и остали

команданти о партизанском кретању у Црној Гори. Раније се говорило да су
Бајови четници ступили у акцију и да имају успеха у гоњењу партизана.
Проносили су се гласови да ћемо се срести са црногорским четницима на
Равном, у Пиви! Ово наводим стога, што сумњам у довољно обавештење о
кретањима партизана у четничкој команди, јер да су знали за ову партизанску
„силу и ордију“, да се налази ту у непосредној близини, у пределу Голије
(око Крсца), утврдили би се боље и осигурали положаје, као што је био Гат!
Чобани су дотрчали те ноћи (почетком јуна 1942) у логор 1. батаљона на
Камењечама, у с. Казанцима, и извештавали да се „масе“ партизана налазе на
брдима у околини села. Једна жена је дотрчала пред сам напад и рекла да их
је „пљева и мрав“ и да су све „нека непозната милет“ да наступају долинама и
„само што нису ударили“. „Мичите се, ако Бога знате, не морете се одржати
— изгинућете!“ — говорила је преплашена жена која је имала синове међу
нама. Курири су извештавали 2. батаљон и команданта Стева Старовића, а он
је извештавао Невесињску бригаду око Гата. Но по свему, како се одиграло,
види се да се није било опрезно колико је било потребно.

Четници су били распоређени за преноћиште нижим ланцем каменитих

коса, од Гата до села Казанаца (око 5 км.), које се протеже као уже по
средини увале од Гата до Крсца, испод којих се налазе мала поља и потоци.
Положај за одбрану био је добар од супротног правца из Голије на који се
рачунало. За случај да се не могне одржати, повлачило би се у правцу Гата, а
он би се морао бранити по сваку цену. Партизани су, супротно од
замишљеног плана одбране, извршили главни и најжешћи напад бочно,
заобилазећи 1. и 2. батаљон Гатачке бригаде и ударајући на Гат, који да су
узели, Гатачка бригада била би у шкрипцу са неповољним излазом
пробијања, преко равног поља и партизанских села, у пл. Сомину. Први
батаљон био је најдубље увучен у „опасну зону“, затим 2. батаљон Гатачке
бригаде до њега, у правцу Гата.

Како је било? Партизани, „врховни штаб“ и сва „ордија“ били су

притешњени, као змија у процепу, од црногорских четника с једне стране и
херцеговачких с друге; морали су се некуд пробијати из опустошених села и
планина. Циљ им је био пробити се у западну Босну, у пределе браће по идеји
и погледу уништавања Срба. Хтели су још једном да сви заједно преплаве
преко херцеговачког крша и да га оставе потпуно пустим. Но шака
„Спартанаца“ у јачини једне чете Невесињског корпуса дочека их у првом
налету на Гату и отера назад у потуцање по највећим планинама Волујака и
Маглића, између Босне и Црне Горе, уз осетне губитке. Неуспех
партизанског пробоја на Гату одвео је Броза и партизане у Ђурево, крај реке
Сутјеске, да се требе од вашију и да одатле шаљу лажне извештаје
„Слободној Југославији“ у Тифлису о „успесима“ партизана у Црној Гори и
Херцеговини, а да те лажне извештаје прихвате за истину и неке партизанске
корисне будале у Лондону и Америци.

Партизани су, како је већ речено, ноћу заобишли четнике и пред зору
напали прво стражу на Гату па одмах потом и друге четничке положаје. У
почетку напада на узвишењу Гата налазио се само један вод са 2-3
пукомитраљеза. Остали су се били спустили ради вечере у село Галешину
које лежи источно од Гата. Партизански бомбаши привукли су се под саме
шанчеве (бивша аустријска утврђења) и ступили у дејство бомбама.
Присебни и храбри четнички борци на Гату нису се дали збунити;
одговорили су ватром из пушкомитраљеза и бацањем бомби на подвучене
партизане. Чим је запуцало, скочили су и они из села Галешине и брже-боље
истрчали на Гат, повећавши број бораца који су били у опасности. Отпочела
је тако жестока борба 3-4 часа; партизани су сулудо насртали да пошто-пото
заузму Гат. Ноћ их је намамила да се привуку под заштитом мрака и кроз
кршеве до под врх, око кога је 100 метара голетан простор, ишчекавши дан
на голети, са слабим заклонима, постали су погодна мета браниоцима Гата.
Док су се партизанске претходнице кришом провукле кроз Добрељску Љут
(кршевит простор) Гатачке бригаде (кдт Стево Старовић) био је у малом
засеоку Заводичје, крај с. Галешине. Овај батаљон с прва се збунио, но убрзо
се прибрао и дао тврд отпор по гредама око Заводичја. Ускоро је свануло и
дан је ишао у прилог четника. Партизанске претходнице што су „продрле“ до
под врх и шанчеве на Гату биле су изложене бочној ватри и од 2. батаљона,
поред сталне ватре спреда, са врха Гата, од бораца Невесињске бригаде.
Раздањивањем партизани су малаксавали и слабили у појачавању своје
претходнице у правцу Гата.

1. батаљон Гатачке бригаде (у коме сам се налазио) увучен најдубље у

партизански полукруг и удаљен од Гата 4-5 км., нападнут истовремено кад и
остали, са три стране, није имао другог излаза ни места за одбрану него да се
повлачи у правцу Гата у састав других четника. Повлачење је уследило
непрекидним малим пољима, између главица и кроз потоке, шибани
партизанском ватром са три стране. Није се било добро разданило, те су
партизански меци промашивали. У противном, било би тешких губитака.
Стигавши до села Галешине, нисмо се могли попети на Гат услед голетног
простора и бочне партизанске ватре из села Дулића. Једни смо ступили у
састав 2. батаљона, а други увалама, поред Дулићевог Кланца, заобишли
брисан простор и попели се на Гат. Приликом повлачења између унакрсне
ватре нађосмо у једној ували, међу главицама, неколико коња и растоварену
спрему који су припадали невесињским четницима. Међу два камена
догоревала је ватра, где су четници логоровали, остао беше један коњ и нека
спрема. Зграбисмо једне бисаге и коња те на њ уседосмо рањеног Ђорђа
Стањевића и једва успесмо да се попнемо на Гат. У бисагама је била архива
једног невесињског четничког батаљона, коју је водио Граховац, лепим
рукописом исписана књига имена и презимена бораца, писма и заповести —
мање важности. После смо то предали нашем команданту батаљона. На
поменутом месту код Дулићевог Кланца држали су стражу четници
Невесињске бригаде према партизанском селу Дулићи. Изненадни напад на
Гат није им дао времена да понесу коморску спрему, него су зграбили оружје
и брже-боље истрачали на Гат!
 Било је одјутрило када смо се искупљали на Гату. Борба је престала;
партизани су се повукли у правцу Маните Горе, Равног и даље, бежећи преко
пл. Волујака у долину реке Сутјеске. Ту на шанчевима затекосмо још
неколико четника из оне храбре чете Невесињске бригаде што је бранила Гат
од партизанског напада (остали су се повукли ради одмора). Беху то вредни
момци, снажни и здрави, какви се ретко рађају; обучени у сива сукнена
одела, са шубарама и шајкачама на главама, зарасли у дуге косе и браде, са
испражњеним реденицима, „миловали“ су своје митраљезе и причали нам
како су их загрејане хладили дочекујући налете партизанских бомбаша.
Високи бетонски зид имао је пушкарнице, а на местима је био испроваљиван
гранатама свих војсака које су туда пролазиле у оба Светска рата. Партизани
су покушавали да се провлаче кроз те рупе, али нису успели. Не добивши
наређење за оступање и чекавши раздањивање око шанчева, неки су живи
похватани. Међу њима 7-8 партизанки, које су се ваљда добровољно јавиле
да убаце бомбе у четничке шанчеве! То су све биле „студенткиње“ из свих
крајева земље, „пролетерке“ у правом смислу речи.

Напад на четничке положаје на Гату партизани су платили тешким

жртвама; просто је за чуђење да их је толико погинуло у једном краћем
налету. Тога дана нађена су 72 мртва партизана; испод самог врха било их је
више од 30, а остали око засеока Заводичја, у подножју Гата. За неколико
недеља проналажени су и други мртви по шкриповима и њихов број мртвих и
рањених највероватније да се пење до 200, као што су и они сами, после рата,
писали у „историји офанзива“. Колико ми је познато, ту је погинуо један од
„народних хероја“ неки Петар... и Ранковићева жена (по комунистичком
каснијем признању, а онда то није нико знао). Све, мртве, који су пронађени,
сељаци су закопали по ливадама, где су и погинули. Четнички губици били
су скоро незнатни; погинула су два борца из 2. батаљона Гатачке бригаде и
неколико их је било рањено. 1. батаљон је имао неколико бораца рањених у
пробијању испод партизанског села Дулића. Није ми познато колико је било
мртвих и рањених четника из Невесињске бригаде који су држали врх Гата;
свакако да број није био велик, јер би ми остало у сећању. Партизани су ипак
успели за заплијене сву стоку у селу Казанцима и да се њоме хране на
Ћуреву неколико недеља.
 На крају ове јуначке одбране Гата, која је уједно одбранила већи део
Херцеговине од поновне партизанске најезде — убистава и пљачке, ми се
сећамо народне захвалности, у оно време, борцима Невесињског корпуса, на
првом месту грабовачкој чети (из села Грабовице у Невесињу) која се више
него јуначки понела у одбрани Гата. Народ их је уместо цвећа, посуо
благословом и најбољим жељама, што се за дуго неће заборавити.

ПОСЛЕ ПАРТИЗАНСКОГ ПОРАЗА НА ГАТУ

Шта су четници Невесињског корпуса радили после завршених борби од

месец и више дана — после главне и одлучне битке на Гату? Невесињска
бригада вратила се у Невесиње, а Гатачка бригада извршила је кратку потеру
за партизанима. На Равном (између Гацка и Пиве) састали смо се са
црногорским четницима Баја Станишића, који су исто тако као и ми били у
потери за партизанима. Код једне главице, зване Гласовита, где је од Турака
погинуо чувени пивски јунак Вуле Аџић, уследио је састанак Црногораца и
Херцеговаца који је пропраћен пуцањем из пушака и братским љубљењем и
неколико фотографских снимака. Са наше стране, од команданата, беху поп
Перишић, Милорад Поповић и друге старешине и предводници. Са
црногорске стране не беше Бајо још стигао, али беху остали команданти од
Никшића са бројним четницима пуним снаге, здравља и полета. Партизани су
већ били побегли преко пл. Волујака у Босну, гонећи собом плијен отет од
сељака и тражећи места да га скривају од четничке потере.

Партизани више нису држали ни једно село у Црној Гори и Херцеговини.

Они што се нису повукли у Босну скривали су се по стенама и шумрцима,
привлачећи се ноћу код својих симпатизера за парче хлеба и грумен сира.
Партизанска снага у пропаганди, преко зиме, била је одувана. Њихово
ишчезнуће приводило би се крају, да Стаљин и Москва, са западним
савезницима, нису прискочили у помоћ и поново стали да оживљавају
комунизам у Југославији, сваки из своје политичке рачунице.

После успешне четничке борбе, против које се партизани нигде нису

могли одржати, на терену Невесињског корпуса, осврнућемо се једним
прегледом на партизанске крваве трагове, што су их оставили у току зиме,
где су били „заузели“ и спроводили комунизам. Беху то јаме, јаруге, кречане,
ледине око кућа поубијаних — већином стараца, жена па чак и малолетне
деце! Четничка дужност беше да те мученичке жртве покупе и пренесу у
сеоска гробља, опоје гробове уз скромни церемонијал — давања подушја и
посмртног слова. Навешћу само она откопавања лешева где сам лично
присуствовао; то је један мали део од свих комунистичких злочина учињен у
српским земљама где су се партизанске хорде кретале. Велико необјављено
дело у сликама „Албум српске крви“ од капетана пок. Крста Кљајевића,
најверније посведочава страховита партизанска злодела, учињена у једном
делу Црне Горе.

Највећа убиства у Гацку, извршио је злогласни „ударни батаљон“ Влада

Шегрта, који је основан по наредби врховног партизанског команданта Броза.
Тај батаљон је убијао све мушко што је стигао по четничким селима:
Фојници, Брајићевићима, Дражљеву, Јасенику и Добрељима. То су групни
масакри истоветни са усташким, учињеним непуну годину пре тога у
Коритима, Павлићу, Автовцу и Гацку. Два брата (Павелић — Броз) од исте
крви и колена шта су друго могли учинити него истоветан посао — злочин!

На крају Гатачког поља, 7 км од варошице Автовац, налази се село

Добреље; крај села бели се , при кршу, мала црквица „св. Николе“. Швабе су
је оскрнавиле за време Првог светског рата — затварале су коње у њу.
Остали су голи зидови које су побожни сељаци села Добреља, после рата,
обновили и обелили споља и изнутра; израдили иконостас, запалили кандило
и осветили. Ту је повремено, поред осталих цркава, служио поп Константин,
из свештеничке и војводске куће Зимоњића. Неколико стотина метара далеко
од цркве сељаци су, својим трудом, уз припомоћ државе, подигли основну
школу. И црква и школа виде се из далека и путници који путују у томе
правцу упиру погледе на „добрељску цркву и школу“, јер стари друм, познат
још од Турака, води испред њих. Пред том школом, где су се деца играла и
одмарала после часова учења, где је из оскудне ледине вирио понеки отучен
камен, на којима су школска деца туцала орахе, злогласни Шегртови
„ударници“ попрскали су људском крвљу и покрили телесима на Велики
Петак 1942. Ту су доводили „похватане“ (који ни од кога нису бежали) у
кућама старе људе, младиће без оружја и чобане; стрељали их из револвера
„на лицу места“ као „народне издајнике“ или „петоколонаше“, а нико од њих
није видео окупаторског војника, само зато што су имали некога свога у
четницима и што су живели на „четничкој зони“. Корпар Шегрт прогласио је
то и „ратном зоном!“ Број убијених у Добрељима (на Велики Петак 1942),
код школе и по брежинама око села, био је око 50 лица. Они што су били
закопани појединачно или по двоје, једно крај другога, откопавани су и
распознавани са мање тешкоћа. Али, у заједничкој гробници, рупи, где је
гашен креч, где их је било 12 мушких и једна жена и где су телеса била
набацана и испретурана (у стадијуму распадања), није било лако радити ни
распознати тражене своје. И да није било једног малишана (чији је отац ту
био убијен), који је из масе партизана гледао својим очима стрељање свога
оца и осталих, тешко би се утврдило ко се у рупи налази. Како сам први
ступио у додир са малишаном, по заузећу села, он ми је испричао цео догађај;
како су им везали руке на леђа у товарна ужа од коњских самара, како су им
скидали обућу и горњу одећу; претресали џепове и вадили писаљке из њих
дуван-кесе, кресива и друге ситнице! Нису их стрељали плотуном и на
једном месту него изводили по једно или двоје заједно свезаних и убијали
метком у потиљак, где кога по дворишту. Тамо где је ко пао излила се крв и
из ње изникла модра трава, гушћа и друкчија од другог места. Малишан
уприје прстом у једну ћуму оне модре траве и рече: „Овде су убили твога оца,
а овде на овом другом месту мога...“ И тако редом набрајао је једног по
једног, јер су мртва тела лежала непокопана 3 дана после убиства (око
Ускршњих празника) и малишан је навраћао свакога дана туда и гледао
мртвог оца; само 150 метара далеко од његове куће!

Беше леп дан (половином јуна1942). Народ се окупио по страни изнад

долине где се налази бивша кречана пуна лешева, загрнута земљом и
камењем. Две сестре Ковачевић довукле су саонице и на њима мртвачки
сандук, да у њега ставе остатке свог јединца брата и превезу у своје родно
село Срђевиће. Други из оближњих места пренели су носила са белим
дрвеним сандуцима, израђених од јелових дасака. Нико не кука гласно, као
што се то раније чинило у томе крају. Јецаји жена су пригушени и сузе из
исплаканих очију су разливене по лицу. Дечица у подераним али белим
кошуљама клече крај колена мајки и из даљине од 100 м. гледају 4-5 младих
четника како полако разгрћу земљу и скидају камење, док се не указаше
натрули делови убијених људи и једне жене. Настаде сумња да ће ико моћи
познати свога убијеног и чу се глас да се одустане од даљег откопавања због
опасности тровања ваздуха, који може проузроковати заразу и смрт код оних
који су се прихватили тога тешког посла без икаквих медицинских средстава.
Тек тада зајаукаше оне сестре у црнини и наднеше се над раку да препознају
свога брата.

Тако је, и поред саветовања поменутих и разборитих људи, да се одустане

од рада на откопавању, опет продужено вађење трулих лешева и стављање у
сандуке. Најтеже беше раскидати ужа којима су били везани, јер се она беху
исплела. Али они млади људи са мокрим марамицама на устима, савладаше
све тешкоће. Неки на саоницама а неки на носилама однеше остатке својих у
своја села и гробља и поново покопаше на стални и вечни починак.

Присуствовао сам и једном вађењу из јаме жене од братства Николић.

Партизани су ишли толико далеко у својој бестијалности, да су и старе жене
(кад другог нису нашли) одводили од кућа и бацали у јаме без икаквог
разлога, изузев што су биле четничке мајке! Четири стара човека од
поменутог братства одвели су од куће и бацили у јаму, а једног су убили у
болесничкој постељи. Мало је ко остао жив на „четничкој зони“ коју су
партизани били заузели.

Мало касније (око Видовдана 1942) преостали од братства Поповића из

села Дражљева, у Гацку, давали су даћу и опајали гробове својих погинулих.
Бејасмо се искупили на једној ледини крај села више од 100 четничких
бораца и толико народа да одамо дужну пошту палим јунацима који се
борише и изгинуше скоро до последњег. Поповиће у селу Дражљеву,
изоловане и саме, опколили су и напали Владо Шегрт и Јанко Тадић са
својим „ударницима“ и за чудо да су се ти див-јунаци бранили са својих чука,
надајући се помоћи која им није стизала. Било их је свега 15-20 бораца, а
партизана више од 300! Преко њих мртвих партизани су заузели село,
опљачкали куће и отерали стоку, и крвнички прегазили горе од турских
јаничара.

На запуштеној ледини црнила се земља, заједничка гробница браће

Поповића и два највиђенија момка у Гацку, Бранка Шуше и Суџума — оба
јединци у родитеља. Јауци и ридања жена и девојака, расплетених коса,
параху и најтврђа срца и сузе саме капаху по оној црној земљи над којом поп
Радојица Перишић уз помоћ младог богослова Душана Поповића, једва
изговараше речи опела. После свештеничког обреда извршене су и војничке
почасти. Командант Милорад Поповић, најближи рођак погинулих,
командова постројеној чети са пушкама на „готовс и 3 пута пали!“ Као један
метак осу се плотун, један за другим, преко гроба и проломи се одјек уз
оближње планине Живња и Лебршника.

На ледини крај Поповића „куле“ од сирових дасака беше направљена,

више од 50 метара дугачка трпеза, на којој братственици и комшије беху
принели храну и пиће, те све присутне почастише уз велику захвалност
народу који беше дошао из даљних места да ода дужну пошту погунулим и
саучешће преживелим сродницима. Поред четничких вођа и народних првака
био је ту за трпезом поп Новак Мастиловић, тада симпатизер а доцније тешки
комуниста, који се покајнички приближио четницима тих дана, када је видео
да су партизани доведени у шкрипац. Тај распоп је по завршетку рата постао
министар у влади БиХ. Као што се види, четници су и поред свих претрпелих
зала опраштали и повлачили нож освете у корице, док су бездушни
комунисти искоришћавали свако четничко милосрђе и пропуштање.

У току зиме 1942. године партизани су и поред безбројно извршених

злочина, киднаповали Ђорђа Гргура судију и механичког стручњака Новицу
Апрцовића, са још неколико виђенијих људи, спровели их у комунистички
штаб Обрена Благојевића и других разбојника у Пиви и тамо их стрељали
крај извора реке Пиве и Пивског манастира. О Петровдану када се народ
окупља из оближњих и даљих места код Пивског манастира, поп Радојица
Перишић и Милорад Поповић пођоше тамо са две чете четника да откопавају
кости Ђоке Гргура и осталих и пренесу у своја места. По ноћи пређосмо
преко голијских планина, рано стигосмо у Горанско и отпочинусмо крај
изгореле „куле“ војводе Лазара Сочице, а потом се спустисмо манастиру у
долину реке Пиве.

После службе Божје у манастиру искуписмо се на гробу Ђоке Гргура и

осталих убијених с њиме и после свештеничке молитве одасмо почаст
плотуном из пушака. Одјек пушака разлеже се у литицама пл. Леденице.
Откопавање и пренос костију није тада извршено због недовршених
припрема. Код манастира сазнадосмо да је Дража негде у Пиви и да намерава
прећи у Гацко. Ту се сретосмо са Петром Баћовићем, који је долазио да
заузме нову дужност команданта Источне Босне и Херцеговине. Дивна кита
херцеговачких момака беше стигла из Србије, што се међу првима нађоше
код Драже на Равној Гори. Беху то: Мирко Ковачевић, Алекса Кисић, Сава
Ковач, Алекса Ковачевић, Шћепан Ковачевић, Радован Ковачевић „Лола“ и
још доста њих. Сви су они пратили Дражу и долазили у своја родна места да
помогну својим земљацима у одбрани од вишеструких непријатеља. Тих дана
Дража је стигао у Гацко и одржао састанак са четничким командантима и
народним првацима у Пустом Пољу.

Није поменут ни један стоти део од комунистичког разбојста за непуну

годину дана њиховог дивљања и страховладе. Када би народ у земљи могао
да искаже преживеле и запамћене српске муке убиства и терор у свим
видовима што га је марксистичка хуља и руља измислила и спроводила за
постизање својих паклених циљева, препунила би се чаша отрова и горчине и
„станац камен би проплакао“.

Ни одмакло време ни комунистички коров, набациван на наше светле

жртве, неће нас отстранити од заборава да их се сећамо и помињемо док
постојимо. Њихови гробови су данас у тами, али ће доћи време када ће ти
светли гробови засјати правдом и мучеништвом и осветлити видике
покољењима која долазе.

НА КРАЈУ

На крају да поменемо у неколико речи даље догађаје и збивања са

„народним ослободиоцима“ — како су себе називали измећари
интернационалног комунизма и гробари српског народа. Они се, како је већ
речено, „слегоше“ у долину реке Сутјеске међу затурене планине и тамо
засноваше бивак неколико недеља, хранећи се опљачканом сељачком стоком.
Тих дана прорадила је Брозова тајна радио-станица „Слободна Југолавија“ у
Тифлису и ти голаћи са Тјентишта успевају да преко комунистичких шпијуна
дотурају вести и „резолуције“ — наравно, измишљене и лажне — о њиховим
„успесима“, четничкој „сарадњи“ са окупатором итд. Курс политике се
мењао и код западних савезника; почели су с ђаволом тикве да саде и да им
се и дан данас о главу лупају.
 Петар Баћовић, ступивши на нову дужност команданта Источне Босне и
Херцеговине, организовао је потеру за партизанима и да је било мало више
пажње и заузимања њихова гробница била би ту на Сутјесци 1942. и поред
свих задахњивања Совјета и интернационалног комунизма. Успели су да се
змијски провуку планинама преко Зелен-Горе и Трескавице и дођу на
простор Прозора у Босни. Тамо су се приближили усташким елементима и
кроз пропаганду против Срба животарили неко време, док их поново четници
нису потисли. Настаје њихово крволочно дејство по западној Босни, Лици и
Далмацији, где су са усташко-хрватске стране свуда пропуштени и тајно
помагани, а са српске стране дочекивани, тучени и прогањани. Баћовић са
Босанцима и Херцеговцима одлази, после Прозора, у Далмацију и Лику и
помаже тамошњим четницима да их у главници разбију и суноврате опет у
Херцеговину и Црну Гору. Долази 1943., река Неретва, немачко чишћење
српских планина; партизани један уз другога сјатише се поново на Сутјеску и
ту их помогоше западни претставници и мисионари кова Рандолфа Черчила,
Маклина и др. да на умору оживе уз „капиталистичко“ и „империјалистичко"
млеко у праху!

Четничка застава Гатачке бригаде. Заставник Новак

Тепавчевић, погинуо 1943.
Гатачка бригада у строју, пред полазак у опште операције по
Херцеговини, рано с пролећа 1942. године. На слици се могу препознати
четничке старешине: Доброслав Јевђевић, поп Радојица Перишић,
Милорад Поповић, Марко Лојовић, Стево Старовић, Благоје
Тепавчевић, Комнен Гојковић, Аћим Јегдић, као и остали у строју;
подижу оружје и с одушевљењем полазе у борбу против бројних српских
непријатеља. Том приликом су истакли нову четничку заставу, која се
види на горњој слици, на другој страни је било написано „Слобода или
Смрт“.
 ГАЦКО НА ПУТУ ПАРТИЗАНСКОГ БЕЖАЊА И НЕМАЧКЕ
ОДМАЗДЕ 1943. ГОДИНЕ

Из претходног излагања четничких борби против комуниста 1942. године

види се како су партизани, натерани са свих страна Црне Горе и
Херцеговине, покушали последњи продор на Гату, у Гацку, са циљем да се
пробију преко Невесиња и Коњица у правцу западне Босне. Не успевши у
том плану, отступили су у пусте планине Волујака и Маглића, да се после
сруче у корито реке Сутјеске код Тјентишта. Покренути поново од четника,
дали су се у бекство преко планине Трескавице и змијским провлачењем
побегли у западну Босну. У споразуму са хрватским усташама, који су
безпрекидно нападали четнике, и српски народ уопште, партизани су
користили такву ситуацију за своју пропаганду, да су они једини који могу
решити све проблеме крвавог усташког истребљења српског народа у
хрватској „држави“. Не нашавши подршку код српског народа, стали су да му
раде о глави упоредо са усташама.

У јесенским месецима 1942. године, скупљен је већи одред четника (око

2-3 хиљаде) из свих четничких јединица по Херцеговини и под командом
Петра Баћовића, команданта Источне Босне и Херцеговине, послат у Лику и
Далмацију, са намером да помаже тамошњим четницима, издржати борбу
против комуниста и усташа који су их беспрекидно нападали — комунисти
са циљем да сломију четнички отпор, а хрватске усташе да истребе српски
народ са простора хрватске „пупет“ државе. Тај одлазак пробраних
четничких бораца у западне српске крајеве, проредио је редове четника у
Херцеговини и они нису имали оне снаге коју би имали да су сви били на
окупу када је дошло до борбе већих размера, нарочито на Неретви, 1943.
године. Али тако је морало бити, нико није био против одлажења четника
својој браћи у помоћ, али је стварност да су четници у Херцеговини
оскудевали и сами са борбеном снагом при дочекивању партизана 1943.
године. Из Гацка је отишао замашан број четника у Лику и Далмацију са
главним командантом Милорадом Поповићем, скоро гро борбене снаге,
остала су два проређена батаљона са 300-400 бораца. Одред херцеговачких
четника са командантима; Баћовићем, Видачићем и Поповићем, био је
отсутан са простора Херцеговине 5-6 месеци, све до пролећа 1943. године. За
то време домаћи партизани су појачавали своје снаге и почели угрожавати
многа села по крајевима где су четници држали простор. Борбе четника
против партизана, преко зиме 1942/43 биле су наизменична прегањања:
губљење и поновно узимање села испод планина куда је било теже прићи
партизанима и услед снега и зимских непогода за држање ширег положаја.
Први батаљон попа Перишића бранио је горњи део Гацка, до планинског
насеља Голије, док је други батаљон са Старовићем, Говедарицом и
Бошковићем бранио Гатачку површ, куда су из планинских насеља упадали
партизани и пленили четничка села. Борбе преко зиме 1942/43. највише су
вођене у селима Гатачке површи, затим око села Михољача, Липника,
Самобора, Цареве, Добреља и Казанаца. На другој страни Гацка око
Браићевића, Вишњева, Краварева, Луковица и Градине, на тако великом
простору, у раздаљини 20 км, било је развучено 400 пушака које су стајале на
челу четничке одбране у Гацку.

ПАРТИЗАНИ БЕЖЕ ИСПРЕД НЕМАЦА

Партизанско бежање испред Немаца, после пробоја на Неретви, сручило

се преко српских срезова Невесиња и Гацка, а четници Невесињског корпуса
(који је обухватао и Гацко) бранили су своја села и одбијали партизане у
планинске пределе. У противном села би била опљачкана и попаљена а народ
малтретиран и прогањан као и увек раније када су се, којим случајем,
партизани докопали српских националних села. Зато је њихов распоред
бежања са Неретве, знајући шта их чека, уследио у два правца: један
северном страном, заокружавајући Невесиње, други јужном страном, где су
проређена села. Ово партизанско крило предводио је злогласни командант
Саво Ковачевић „Мизера“; који је постао ђенерал у партизанској војсци и
„народни херој“ после погибије на Сутјесци. Дочекиван борбама по
Невесињу „Мизера“ је кроз кршевит простор допро до колског пута Билећа
— Гацко, између Плане и Кобиље Главе, Мизерин план је био да развуче
партизански фронт преко Бањана, али је јаким четничким отпором био
одбијен на сужавање свога фронта када је натеран да бежи у пл. Голију преко
горњег дела Гацка, пљачкајући и убијајући пред собом све што је стигао.
Његови партизани су тада похватали неколико четника, који су пали у
шкрипац изненађењем ноћног партизанског провлачења. Њима су живима
палили браде и садистички се наслађивали над њима. Један од њих је био
Јоле Шушић, водник у одреду попа Перишића.
 У вишедневним борбама које су вођене у поменутом простору против
Мизере и његових партизана учествовао је други батаљон Гатачке бригаде
кога је тада предводио Благо Говедарица, који је у тим борбама погинуо са
још неколицином својих бораца. Био је успостављен јак одбранбени фронт од
четника из Билеће, Невесиња и Гацка, тим одбранбеним операцијама је
руководио подпуковник Алекса Драшковић. Тада су пристигли четници који
су преко зиме били у Лици и Далмацији са Милорадом Поповићем,
командантом Невесињског корпуса.

Од босанских и херцеговачких четника, који су под борбом прогонили

комунистичке партизане кроз Лику, Далмацију и Западну Босну најборбеније
се истакла Рогатичка бригада, под командом Добрице Ђукића, која је уз
велики напор и губитке заузела доминирајуће положаје над Невесињем,
звани Гребак. Осокољени својим војводом Јевђевићем, који се нашао у
присуству њих, чинили су чуда од јунаштва. Њихов пример борбености и
нежаљења жртве, када је у питању одбрана слободе, остаће да се спомиње
док год буде живео дух Равногорства и четништва у српском народу.

На другој страни, северној, коју смо поменули, партизани су дочекани

испод планине Живња, око речице Врањача и села Дражљева. Овај четнички
фронт је одбијао партизане да не захвате села изнад Гацка и Автовца; он се
одржао прва 2-3 дана, али је после морао попустити услед све јаче навале
партизана који су не гледајући на жртве надирали у правцу Пиве. На овом
фронту су били четници првог батаљона Гатачке бригаде, које је предводио
поп Радојица Перишић и његов заменик Благоје Тепавчевић.

Присуство четника Зетског одреда под командом Баја Станишића.

О припремама и дочеку партизана на Неретви почетком 1943. године,

пронео се глас међу четницима у Гацку, да ће пуковник Бајо Станишић, са
Зетским одредом од 20 хиљада, доћи на Неретву у одбрану Херцеговине, од
партизанске најезде која је долазила из западне Босне и других крајева под
командом Броза. Одушевљењу није било краја. Нашу малу снагу у Гацку та
вест је охрабрила и једва смо чекали да видимо четничке трупе из Никшића и
других места које је обухватала зетска област. Гацко је на путу (најпречем)
од Никшића за Коњиц. Тим правцем је и краљ Никола водио Црногорце у
борбе против Турака, све до „коњичке ћуприје“, у устаничким ратовима 19.
века, када се ослобађала Херцеговина од Турака. Владало је тада мишљење
да ће главни четнички одреди проћи преко Гацка у правцу Неретве, али то
није био случај. У Гацко су стизали и пролазили на Неретву мањи одреди,
неки се задржавали по недељу-две дана као резервна снага која би се по
потреби могла употребити где буде најпотребније. Сећам се да је тих дана,
рано с пролећа 1943., поп Радојица Перишић, са једном четом из свог одреда
одлазио у правцу Неретве. Отуда је сачувана једна слика, снимљена на
тамошњем положају, на којој се виде: ђенерал Блажо Ђукановић, војвода
Петар Баћовић, пуковник Бајо Станишић, мајор Ђорђе Лашић и војвода
Радојица Перишић. Перишић, од кога нема много ратних слика, добро је
уочљив на скупној слици снимљеној у пролеће 1943. године, седи крај
ђенерала Ђукановића, са шубаром и крстом на њој, пред њим седи вој.
Баћовић. Слика је објављена у „Споменици“ приликом 30-годишњице смрти
Драже Михаиловића у издању Организације српских четника „Равна Гора“
(стр. 193).

Слабљењем фронта на Неретви допринело је повлачењу извесних мањих

и већих четничких група које нису биле обуздане дисциплином и редом. Било
је наређење у команди места у Гацку да такве трупе заустављамо и враћамо
назад. То је донекле чињено, али са мало успеха. Уопште узевши у
разматрање тадашњу ситуацију, која је владала у току борбе на Неретви, не
може се казати да је било много морала и воље код извесног дела бораца које
сам имао прилику срести по Гацку. Изгледало је да су узимали места они
неборачки елементи у лицу „средоња“, дефетиста и пропагатора, који су
говорили да су комунисти већ „признати од савезника“. То су били они што
им није било стало до националног правца и идеологије. То није била добра
појава у тако важним данима за одржање четничког покрета.

Када је фронт на Неретви био разбијен, враћале су се колоне четника

преко Гацка у правцу Голије и Никшића. Једног ведрог дана видео сам Баја
Станишића, за кога су Херцеговци имали велико одушевљење и симпатије,
још из првих дана рата на албанском фронту, почетком рата 1941. године, где
је командовао 29. пуком. Бајо нам тада одржа говор са почетним речима:
„Драга браћо Херцеговци!“ Било је то у црквеној порти, пониже вароши,
одакле су се могле видети планине око Гацка на чијим је главама лежао још
неокопљени снег, чије су стене и голи хрбати провиривали кроз црногорицу
и потсећали гледаоца да је тамо загарантована слобода онима који је у нужди
траже. Бајо нам рече, окупљеним четницима и народу, колико је пало четника
и Зетског одреда на тлу Херцеговине бранећи слободу и идеале српског
народа. Са болом је завршавао свој патриотски говор и као да су му се сузе
котрљале низ лице кад је поменуо непредвиђено отступање.

Последња одбрана Гацка, пред долазак Немаца, дата пред селом Казанци,
по њивама и градинама мога родног завичаја, бранили смо село, ми мештани
уз помоћ Црногораца, све док нас нису партизани заокружили планинама да
саставе обруч око нас, и онда је дошла ноћ и падање кише што нам је
пружило могућност да уђемо у мрачне горе пл. Сомине. Наша борба од тад
настала је за одржањем пред немачким трупама које су пристизале путевима
од Билеће и Невесиња, влачећи собом артилерију пропраћену са тенковима и
авијацијом.

По сазнању из ратних докумената, из преписке државних претставника

Трећег рајха и фашистичке Италије, може се данас свако осведочити да су
Хитлер и његови нацисти више страховали од четника Драже Михаиловића
него од партизана Јосипа Броза. Зато је њихов план операције „чишћења“ био
да прогони и уништава све герилске трупе са предела Југославије. Једна
измишљена неистина је када комунисти тврде да су четници сарађивали са
Немцима у бици на Неретви. Кад би тако било, зашто би четници отступали у
планине и били отерани у ропство они који случајем пали у немачке руке?
Тих случајева је било на више места у Херцеговини и Црној Гори. Ти
четници су протерани у концетрационе логоре, било у Југославији или ван
ње.

Пре него су немачке колоне почеле стизати у Гацко, партизани су наишли

на жесток отпор на Равном од четника Павла Ђуришића. Борбе су се могле
чути у пл. Сомини, где смо застали (Одред попа Перишића) после пробоја у
Казанцима. Оне су пламтеле за неколико ноћи преко планинских висова, као
да је цела Пива горела у пламену. У том правцу (Равног), после дочека и
сузбијања „Мизере“ на фронту Плана — Кобиља Глава, наступили су
четници Билећке бригаде са својим батаљонима које су водили: Шпиро
Бабић, Новак Витковић и Радослав Вуковић. Ти четници су прешли преко
села горњег дела Гацка, гонећи остатке партизана све до Кнежеве Стране и
Равног. Они су отишли толико дубоко испред фронта, кога су већ заузимали
Немци, да им је претила опасност да буду заробљени. Напослетку су се и они
повукли у своја места да гледају начина за даљни опстанак.

Долазак Немаца у Гацко и тешко стање четника по планинама.

Ми (четници) нисмо тада знали за немачку офанзиву, тј. њене планове

припремљене за уништење свих герилских група на простору Црне Горе и
Херцеговине. Нису знали ни у штабовима који су нам били надлежни, тек
смо касније чули, после пробоја партизана на Неретви, да „наступају Немци!“
Сада се, и много раније, зна о томе у детаље како је спремљен план за
уништење обе гериле у Југославији. Комунисти и њихови историчари
сматрају то великим делом што су њихови партизани бежали испред Немаца,
или били гоњени од истих, носећи на својим леђима немачке казнене
експедиције у оне српске крајеве где је био јак национални отпор
комунистима, да над народом врше одмазду. Из комунистичке намере, да се
уништава српски народ, али из логичне оцене доприношења ослобођењу
своје земље, или чак савезничкој општој ствари, то нема никакав значајни
допринос. Например, комунисти кажу „ми смо се борили против окупатора,
нарочито Немаца“; уз то овековечују своје бројне „офанзиве“, које су, свака
од њих, биле њихове дефанзиве или бежаније, како се каже на српском
језику. Партизанске офанзиве претстављају ужасну пустош земље и народа,
где год су оне обављене. Допринос савезничкој ствари, великим фронтовима
какав је био англо-амерички и совјетски, то је кап воде у мору. Друга је ствар
допринос успостављању комунизма као идеологије у Југославији. Ту су они
(комунисти), помоћу Запада, искористили ретку прилику. Да којом срећом
дође до слободе народа у Југославији, видели бисмо разголићену партизанску
борбу у правој боји.

Немачки план „чишћења“ обе гериле био је ширих размера. Знали су

Немци да ће партизани, по старој навици, побећи у високе планине и
непролазна места у сливовима река: Пиве и Таре. Отуда њихово опкољавање
целог тог планинског комплекса: Од Гацка, од Калиновика, од Фоче, од
Бијелог Поља, од Берана, од Колашина, од Никшића — путевима и
саобраћајницама који тамо циркулишу. Неки кажу да су партизани хтели да
иду у сусрет „црвеној армији“ (совјетској), попут Сулејман-паше, кад је из
Босне водио војску у помоћ Турцима у Плевни, у другој половини 19 века.
Али је, у то доба, „црвена армија“ још била далеко. А да су прешли у Србију
тамо је никад не би ишчекали. Партизански излаз од увек је био да беже у
планине где не може допрети моторизација, нити достићи метак модерног
оружја. Кад се узме у обзир планина Волујак, по којој у сред дана по
буљуцима мирно пасу срне и дивокозе, што значи да је мирно и тихо као у
свемиру, јер тамо ретко има путника и пролазника. Ту планинску пустињу
партизани узимају као „положај“ против Немаца! А ни ту се нису могли
одржати.

Најгоре је настрадало планинско насеље Пива, међупланински простор

где протиче река Пива. Из Пиве су партизани црпели храну за своју
изгладнелу војску, а она је вазда била прождрљива и ненасита. Узимали су
све из националних домова који никад нису били остављени на миру за све
време трајања рата. Али су највећу несрећу и смрт многима донели својим
присуством у насељеном простору. Немачке „штуке“ су свакодневно
долетале и просипале бомбе по селима у долини Пиве. Језовити су призори
гледати како долећу немачки авиони са звиждањем мотора и вертикалним
спуштањем у дубоке планинске просторе, бацање експлозива, па опет
вертикално пењање у небо, заокруживање планине и поновни напади по
истим местима. Ово смо могли видети из пл. Сомине., где смо се искупљали
са више страна израздвајани изненадном немачком офанзивом. Најболније је
било за народ Пиве када су Немци употребили домаће усташе, муслимане из
Гацка, као путовође, давши им оружје и одобрење да могу пљачкати и палити
српска села у Пиви. Сада су ти одреди српске крви у лицу усташа ишли у
Пиву, као пртинари пред немачким колонама, кивни на Пивљане због
њиховог учешћа у борбама против усташа у Гацку, из првих дана устанка,
вршили крвничке освете уз помоћ немачких трупа. Говорило се да је у Пиви
тога пута, када су партизани стајали у њој, стало народ преко две хиљаде
жртава. После рата то је све пало у заборав, јер комунисти не желе да износе
истину када су у питању усташе и њихови помагачи. Али су зато склони да
измишљају лажи и клевете када су у питању српски четници и уопште српски
национални народ.
 Немачке моторизоване колоне које су запоселе Гацко биле су добро
опремљене са покретним возилима за брдске крајеве; долазило је лето, земља
стиснута и тврда по којој су се лако кретали тенкови и достизали далеко у
планине. На Равном, планинској равни над Пивом, Немци су логоровали са
моторизацијом где још није било колског пута! На једној висоравни спрам
пл. Власуље, далекој утиснутој међу планине, могли су се наћи трагови
тенковских гусеница неколико година после рата, које смо запазили
прелажењем из планине у планину током нашег живљења у шуми после рата.
Немачке извиђачке колоне пеле су се на све висове тамошњих планина,
изненадно и нечујно, да је било тешко кретати се са оружјем без
примећивања. Растурени по мањим групама четници су у познатим местима
својих планина живели прикривени, не изазивајући Немце на одмазду. У
почетку немачког прикупљања у Гацко било је заробљено неколико четника,
али су неки побегли када су их спроводили путем за Билећу. Један део
четника из Невесиња заробљен је тих дана и отеран у заробљенички логор у
Грчкој.

У тешком стању се налазила једна већа група четника из Босне која је

заобилазним путем дошла у пл. Сомину, са намером да се преко Гацка
пребаци у правцу Калиновика, опет у своја места. У пустој Сомини није било
хране, па их је глад савлађивала до те мере да су љуштили букову кору и
утољавали глад. Домаћи четници и народ помагали су им да се ноћу и
скривено пребацују, по мањим групама, у пл. Зеленгору и њене огранке. Све
до септембра Немци не престају са држањем већих снага и крстарењем по
Гацку. Тај период од неколико месеци није био борбен као што су раније
били. Партизани су после пораза на Сутјесци, они које је предводио Владо
Шегрт, бежали у своја родна места, највише у доњи део Херцеговине, да се
поново припреме и ступе у акцију против четника. Четници су, по мањим
групама, живели растурено по околним шумама и чекали док се главнина
немачке војске отсели из Гацка, па да се и они реорганизују и окупе.

Напасти немачке колоне у том добу претстављало би смакнуће народа, а

по примерима како су чинили одмазде у Пиви и на другим местима, могли
смо доносити закључке да би поступком, како су партизани излагали народ
опасности, стављали народ на ватру. Знало се да Немци неће дуго остати и да
ће комунисти опет бити проблем. Оне комунисте који су бежали са Сутјеске
хватали смо на пролазима, где су биле наше „зоне“. Били су то живи лешеви
који су се вукли на ногама. Српски народ је милостива срца, па им је опет
давао хране, чак и онима који су их пре прогонили и пљачкали! Имао сам
прилику да чујем изјаве старијих жена — домаћица, кад кажу: „Ко би имао
срце да им не да да једу, кад их види да умиру од глади“. Са националном
мишљу и идеологијом, Србин не може постати нечовек и звер; само је
комунизам у стању да га одврати од свега људског и човечног.

Није прошло дуго времена, пред крај августа, кад комунисти почеше да се
појављују на нашем пределу у Гацку. Један Шегртов батаљон, кога је водио
Шаренац, дође пред наше село и затражи састанак са попом Перишићем.
Хтео је да тражи ники „компромис“ на рачун немачког разбијања, да нам
после тога „искуства“ треба заједнички рад и слога. Поп и његови људи
категорички одбише икакве односе са комунистима, запретише им
отварањем ватре ако покушају проћи кроз село. Они се суновратише и
заобилазним путем ноћу пређоше у голиске планине, а потом планинама у
правцу Сутјеске, где су били закопали оружје када су побегли с ње. Изгледа
да су нашли неоштећено оружје и вратили се поново с њим да нападају
четнике, који су их могли потпуно уништити када су бежали са Сутјеске!
Партизани су се убрзо ојачали и успоставили међусобне односе курирском
везом која је код њих добро функционисала. Четници су поново заузели старе
положаје, главне у Гацку, и све је било „готово“ за поновну борбу коју су
партизани наметали. У току јесени и зиме 1943/44., борбе су учестале и биле
жешће него икад пре. За партизане настају дани окретања политичке
ситуације на њихову страну, а за четнике губљење политичког тла под
ногама.

Протерани партизани поново се враћају у Гацко

и отимају храну и пале куће.

После свога пораза на Сутјесци (1943) главни делови партизана беже у

Босну, где се извесно време скривају и налазе одмаралиште. У међувремену и
Немци повлаче своје трупе које су били употребили у офанзиви: остају само
мање посаде по градовима. И четничко окупљање, после растурања по
планинама, било је споро. Није чудо што ће нас изненадити партизани својим
поновним доласком из Босне и напасти на Равном, на планинским падинама
између Пиве и Гацка, а нисмо били довољно јаки да их одбијемо од својих
села и нове похаре. Свега је било стотинак четника са попом Перишићем
запосело планинске косе, око Јавора и Леденика, да спречимо Пека
Дапчевића, са Петом пролетерском, који је надирао у правцу Никшића. Борбе
на Равном су вођене два дана, али са мање успеха на нашој страни.
Планински простор и шуме около није било лако затворити, да партизани не
прођу ноћу позади наших положаја. Неки наши делови су отступили у пл.
Сомину, док су други делови остали растурени по нижим брдима изнад села
Казанаца. Партизани су били у пролазу и наш дочек их је озлоједио, јер су
имали неколико губитака, па су се упадом у село Казанце жестоко осветили
четничким старешинама и истакнутим борцима тога краја. Опљачкали су
храну и запалили све куће које су им шпијуни доставили да су „четничких
коловођа“. Тако су почетком септембра (1943) запаљене куће Тепавчевића на
Камењачама (7 на броју), куће Станојевића, попа Перишића и других. Ову
језиву слику пожара могао сам да видим из непосредне близине у току ноћи,
а нисам знао да ли у пожару горе и кућна чељад која су се у њима затекла!
Био је тежак призор гледати своје село, своје куће и штале, како горе у
пламену, извитом до неба. Ако још буду запаљене и породице, онда и ми
морамо гинути; нема нам живота колико је сутра — говорио сам свом рођаку
Алекси који је био самном. Никада већи бол на души и срцу нисам осетио као
тада. Те ојађене наше породице, за које не знамо јесу ли живе, толико су зла
препатиле због нас што их бранимо, а не можемо да их одбранимо. Оне нас
не куну него се моле Богу да останемо живи и све ће добро бити — кажу они!

Тога лета (1943) било је родило жито — пшеница, раж, јечам, зоб и све
друго што се припрема за зимницу. Било је времена да се летина уради на
време и таман што се све било унело у куће и сасуло жито у хамбаре а оно
партизани, старе штеточине и раскућници, запалише све! Када смо исте ноћи
дошли у везу са породицама, казаше нам да је поступак са њима био врло
нечовечан. Истерали су их из кућа, не давши им да ишта спасу од ватре, на
голу раван без игде ичега. И то је била ужасна слика гледати обескућене
породице на згариштима својих кућа. Ипак је била утеха што су остали живи
мада су их чекале патње и страдања које није било лако издржати. А колико
је сличних породица, широм српских крајева, изгорело у ватри, па није
остало ништа ни помена! Ти свакодневни ужаси на све стране, потресали су
душу и мисли, парали срце да човек с оправдањем проклиње што је рођен на
таквој несрећној земљи.

Партизанске пролетерске хорде сличне, Џингис-кановим Монголима,

прошле су као ветар, остављајући за собом пустош. Из Гацка су прешли у
билећки срез, тамо код Плане попалили четничке куће, и после преко Бањана
допрле до манастира Острога. Успут су убили ђенерала Љубу Новаковића,
потом су извршили опсаду Острога где се налазио Бајо Станишић, па су и
тамо извршили злочиначко дело 16. октобра 1943., убивши Баја и све његово
људство при штабу. И опет, поред свега тога, такве нечувене злочине
помаже, морално и материјално, демократски Запад, налази у њима помагача
и савезника, који и даље не престаје да баца блато на „трули Запад“, без чије
помоћи већ давно не би могао опстати! Како можемо бити пријатељи Запада,
кад он помаже злочинце да нам убијају људе и пале куће?!

ЈЕДНА ПРЕДАЈА ИТАЛИЈАНСКЕ ВОЈСКЕ ЧЕТНИЦИМА

Пад Италије, почетком септембра 1943. године, довео је њене трупе на

пределу Југославије, у врло тежак положај. Препречени Јадранским морем,
Италијани се нису могли повући са простора Црне Горе и Санџака. У
северном делу Херцеговине, раније италијанске посаде су заменили Немци; у
Гацку није било италијанске војске 1943. године. Овај случај, у вези предаје
италијанске војске четницима, догодио се у Бијелој Гори, где сам био
присутан. Случајно је наишла једна група четника, од 15 људи, од
Устиколине (Босна) са својим командантом батаљона Милом... (?), на наше
село Казанци где је био поп Перишић са својим четницима. Ова босанска
група четника имала је намеру да оде у Зупца (која се налазе под Бијелом
Гором), где је био Петар Баћовић са својим штабом Источне Босне и
Херцеговине. С том групом босанских четника прикључимо се и нас
четворица из одреда попа Перишића, међу којима је био командант батаљона
Благоје Тепавчевић. Тако смо, око 20 нас четника, прошли тереном преко
билећког среза и делом требињског (код Ластве) дошли на Зупца у село
Коњско, где је био штаб Баћовића. На овом путу смо имали прилику да
видимо команданта Билећке бригаде Милоша Куреша са једном групом
четника око штаба. Били смо лепо дочекани и почашћени храном, куваним
овчим месом и хлебом. Они су ту препричавали да би могли (можда) доћи до
оружја приликом пада Италије, па су донекле предочавали зашто идемо код
Баћовића. Њихов борбени морал био је на висини, војска се налазила по
селима и била готова да ступи у борбу против партизана чим се где појаве.
Немачко чишћење „герилских група“ учинило је мали предах борби између
четника и партизана. Чим је спласнула немачка офанзива „чишћења“, на
позорницу су се појавили опет сукоби и борбе између четника и партизана.

У селу Дубочанима, у пределу Завођа, где је командант батаљона био

Новак Витковић, већ су се домаћи четници препуцавали са партизанима.
Неколико часова борбе бачени су партизани са оближњих чука и опет је све
било мирно. Река Требишњица је била спласнула да смо је лако прегазили
испод села Нецвијећа. На путу смо се сусрели са Обрадом Драганићем,
четником из Невесиња. Он је сам ишао код Баћовића, неким својим послом;
показивао нам је своје спевове песама о четничкој борби; можда је мислио да
их умножи неким штампарским средствима код Баћовића.

Баћовићев штаб у селу Коњском, у Зупцима, био је смештен у једној

малој кућици при кршу. Поред Баћовића ту је био Данило Салатић, Миливоје
Ковачевић и домаћи командант Вучковић. Беше ту и др Милан Дукић, кога
ћемо боље упознати падањем под његову команду, једно десетак дана —
приликом спровођења италијанске групе у правцу Калиновика. Баћовић нас
је лепо примио, као и увек раније, почастивши нас шљивовицом, уз весео
разговор који се увек код њега могао наћи. Посебно је примио Босанце и
разговарао са њима о њиховим проблемима. Остали смо ту неколико дана у
штабној чети Баћовића и међу домаћим четницима са Зубаца. Један дан се
искупио цео батаљон војске на ледини испод дрвећа, где сам имао прилику
да видим на окупу наше гласовите четнике Зупчане. Поред борбености и
победа које су свуда односили над српским непријатељима, ови дивни људи
и физички беху за понос и дика. Било их је милина погледати како седе на
ледини под оружјем и другом спремом; били су при покрету застали да се
одморе пола сата, па да опет крену негде на положај. Сви су добро одрасли,
плећати и снажни, види се то при првом погледу. Махом су под брадама и
косама, црним и понеки смеђим, одавају праву слику горштака из доба
Херцеговачког устанка, када су њихови преци са Луком Вукаловићем први
потресли силно турско царство. Лепо су одевени, имају доста оружја, а сада,
падом Италије, прикупљају га још више, са више страна и на разне начине.
Ови храбри људи нису само бранили свој крај, него су стизали свугде где је
помоћ затребала. Зубачки одред под командом Душана Вучковића борио се у
Лици и Далмацији, где их је пало више од једне десетине са својим храбрим
командантом Вучковићем. Сада је команду те храбре четничке војске преузео
брат погинулог команданта. Са одушевљењем смо провели неколико дана
међу четницима на Зупцима.

Напослетку, ми смо добили задатак од Баћовића, група Босанаца и нас

четворица из Гацка, да у пратњи др Милана Дукића одемо на Бегова корита у
Бијелу Гору и ступимо у додир са једном групом италијанске војске која се
налази у шуми. Баћовић је већ имао извештај да неки италијански делови
желе да се предају четницима. Зато је др Дукић примио упуство шта да уради
када ступи у додир са њима. Уствари, италијанска група војске, која се
налазила у Бијелој Гори, хтела је да се примиче јадранској обали, да пази на
знакове из Италије, и да се по могућности пребаци у Италију; али то није
било изводљиво због Немаца који су били запосели градове по јадранској
обали. Италијанима није било друге него да се предају четницима или
партизанима. Командно особље је волело да се преда четницима, док су
војници били у расулу, не знајући ни сами куда да окрену.

После дугог пењања уз стрме планинске стране, стигли смо на Бегова

корита, где се била улогорила италијанка војска. Др Дукић је одмах ступио у
додир са командним особљем, међу којима је било виших официра, али
њихово „командовање“ није више имало ефекта, стајало је до добре воље
војника да се одлучују куда да иду. Војска је била у потпуном расулу, држала
се заједно само из нужде и страха да се раздвајају по групама или
појединачно. Италијанска војска је била у очајном стању, говорило се да их је
ту било од 7-8 стотина. Вероватно да су ту дошли из Црне Горе или Санџака,
с намером да се пребацују у Италију. Они су имали још неки део
конзервиране хране, коју кад потроше чекала их је глад и умирање.
Улогорени у међупланински простор, међу две шумовите стране, ложили су
ватре и галамили око њих, препирући се око нечега, вероватно због свог
проблема који је био тежак. Уз то је падала јака киша дан-ноћ, па је ларма
постајала још већа, када су им се гасиле ватре и падали шатори. Ми смо били
при другој страни где је била нека планинска кућица, па смо могли добро да
осматрамо гужву и расуло Италијана.
 Дукићев план, по налогу Баћовића, био је да Италијане који се предају
нама, спроведемо у правцу Калиновика, или негде у том делу Босне — до
Чајнича и Горажда, да се тамо прикључе другим деловима италијанске војске
која се предала четницима. Како се види и Баћовић је имао наређење са
вишег места да се тако поступи. Требало је сада извршити то наређење.
Стајало је до добре воље Италијана да пођу са нама. Један од бивших
старешина пропале италијанске војске, вероватно пуковник по чину, који је
агитовао да се војска преда четницима, одржао је говор војницима ту у шуми
на Беговим коритима. После говора настала је урнебесна вика међу
војницима који су били подељеног мишљења при одлучивању коме да се
предају. Изгледа да су се они у већини држали званичног позива из Италије
(преко радиа), по налогу савезника, да се предају партизанима. На крају, из
толике масе, одлучило се да пође са нама само 150-200 људи. Ову групу су
сачињавали официри, њима привржени војници и људи који се нису желели
предати комунистима. Уз њих је била комора, од 30-40 товарних мазги и
благајна са новцем за војску. Остала у мањини ова група је радила тајно да се
кријући одвоји од већине која није хтела да пође са нама; претила је опасност
да буде спречена. Зато смо користили ноћ и мрак да се неосетно одвојимо од
главнине и одемо у свом правцу.

Била је престала киша која је лила неколико дана без претстанка.

Метеоролози кажу да у том пределу (Црквице код Бијеле Горе) највише пада
воденог талога у Југославији. Тих дана га је заиста било; уверили смо се на
лицу места и без тврђења метеоролога. Тај дан смо могли видети са Бегових
корита из Бијеле Горе, врхове Маглића и Власуље, које су планине припадале
Пиви и Гацку. На простору све до Бањана, као „по концу“, нижу се бивше
аустриске карауле и утврђења према Грахову, у Црној Гори. Пре смо, из
натих планина, као што је Сомина и Голија, могли видети Бијелу Гору,
сасвим ниска и умањена слика према Маглићу и Власуљи, који стрче „небу
под облаке“. Одушевљавало нас то што живимо испод тих олимписких лепих
планина, мада је живот загорчан као и свугде друго по нашим кршевитим
пределима.

Куда смо све прошли прву ноћ, по помрчини која је била притисла све
видике око пута, ја нисам ништа знао, а мало је и други ко, сем домаћих
водича који су знали пут. Није било лако спровести колону од 150-200 људи,
поготову када су у присуству биле мазге са товарима. У градовима су били
Немци, а могли су се појавити свугде на главним путевима. По селима су
(неким) крстарили мањи одреди партизана. Требало је тачно знати где нема
ни Немаца ни партизана и пролазити тим простором само ноћу. Зато је др
Дукић (главни спроводник) био врло опрезан и вазда је претходно испитивао
правац пута куда треба да прођемо. Први дан смо осванули у неким нижим
брдима, прошавши једва кроз уске кланце на једностопном путу, трећина
мазги је запрла и испревртала товаре. Било их је канда и превише па се
Италијани нису жалили што остају на путу; само их нису остављали живе,
него су их убијали. Први пут сам видео како на једном одмору италијански
војници одраше мазгу и распарчаше месо по порцијама да сваки кува и једе.
Говорили су и нама да се „послужимо“, а сви смо се гадили на помисао да
једемо месо од мазге! Ипак је др Дукић, не могавши ваљда да изађе из ајтра
италијанским официрима, пробао јести и рекао нам је да месо није лоше. —
„Само је мало кисело“ — каже он.

Вероватно да смо Требишњицу прешли на неким плићацима поред

Ластве, јер смо се идућег дана нашли на имању манастира Добрићево
(манастир је тада био поред реке, сада је то место потопљено Требишњицом).
Ту смо остали 2-3 дана испод храстова око манастира. Тражило се начина
како да заобиђемо Немце у Билећи. Дукић је опет испитивао стање преко
домаћих четника. Италијани су јели своју конзервирану храну, а ми смо
ишли по оближњим кућама и добијали храну од сељака. Ту нам се указала
прилика да видимо манастир Добрићево (преко р. Требишњице, на другој
страни, је манастир Косијерево). Чак је на захтев Дукића неко донео кључ и
отворио цркву да разгледамо унутра. Ушли смо са страхопоштовањем
унутра, помолили се Богу и разгледали иконе испод којих су била имена
приложника. Не знам да ли је било фресака по зидовима, али се сећам да нам
је чувар манастира показао један мали ковчежић (у виду сребрне кутије) у
коме се чува рука Светитеља. Чувар је знао о томе и подробно нам објаснио
— чија је рука и како је ту допрла. То није била цела рука — до лакта или
рамена, него само шака до првог зглоба, са свим прстима. У манастирским
конацима, или кућама где су живели монаси пре рата, беху оделења и собе
још у добром стању, али доста прашине по патосу и паучине по зидовима.
Било је ту књига и разних списа са чим су се монаси бавили, а вероватно да
их није било много, можда 3-4, како се могло распознати по собама где је ко
живео. Сећам се да сам, разгледајући књиге, наишао на једну свеску,
исписану руком, неког монаха који је певао песме али не родољубиве и
молитвене него романтичне које су биле лепо склађене за слух и укус
световњака а не монаха.

Када смо претходно испитали заобилазни пут око пролаза, крај Билеће,
напустили смо манастир Добрићево и продужили пут у правцу Гацка. На
путу нас је пратила киша и помрчина, па нас је и то обезбеђивало да нас нико
не примети. Успут је било говора, међу нама војницима, да разоружамо
Италијане. Дукић је ово осетио, па је утицао на наше старешине да то никако
не учине: старешине су подржавале његов предлог.

—Али зашто да ми не узмемо њихове машинске пушке и муницију, када

ће они пасти у руке партизана пре него виде место где их спроводимо -
говорили смо, ми војници, нашим старешинама? Али је Дукић упорно бранио
своје гледиште, да је он одговоран за њих, да их он мора спровести на место
где је добио задатак. Опет смо предлагали да он спроведе Италијане без
оружја, нама треба само оружје. Ништа није помагало, Дукић је упорно био
против разоружања италијанских војника.

У Каменом брду, месту где смо опалили прве пушке на Италијане, 27.
јуна 1941. године, дошло је време, да сад предане и пропале Италијане
пуштамо са оружјем да падају партизанима у руке, да га они скину, нашим
довођењем у њихове руке! Колико би нам само ваљале машинске пушке кад
на пролеће оснујемо јуришну бригаду да се бранимо од комуниста? Због
овога — „испуњавања задатка“, који се у рату према приликама, мора
мењати, али не код наших старешина какав је био Дукић, ми остасмо празних
шака!

Нас четири из Гацка остадосмо на Степену, а Дукић и Босанци, са

заробљеним Италијанима, продужише ка Зеленгори; на неком месту
партизани су их напали, Италијане преотели и разоружали. Партизани су све
искористили — оружје, новац и друге заплењене ствари! Овака „политика“ у
поступку са Италијанима није се исплатила.
 Продужење борбе преко зиме 1943/44. године. и реорганизовање
јединица ради лакше употребе.

Окретање западних савезника да помажу Броза и партизане допринело је

да се они и моралном оснаже. Развијена је пропаганда, са Истока и Запада, да
је „Тито“ главни претставник отпора у Југославији, да четници колаборирају
са окупатором итд. Отпочела је кампања на обарању Драже Михаиловића, из
разлога што није годило Стаљину да врши комунистички утицај и
проширење на Балкану. Оптужбе Драже и четника за „колаборацију“ само је
налажење начина за окривљавање, док су по среди стајале друге ствари.
Видели смо у току лета 1943. године, када су Немци вршили „чишћење“
обеју герилских група у Југославији, како заробљене четнике прогоне у
концентрационе логоре, упоредо са партизанима. Да су ови са њима
сарађивали, зашто би их прогонили? Данас се о томе зна више из
дипломатске преписке Немачке и Италије, па се и ту проналази да су четници
и Дража Михаиловић били главна сметња окупаторима. Страховали су
Хитлер и Мусолини од српског националног отпора, а не од југословенских
комуниста. Данас се такође види да је у току рата Стаљин водио главну реч
када је било у питању ослобођење Источне Европе. Стаљинова политика је
била не само добијање рата, него и проширење комунизма после њега. На
другој страни — западној — било је главно добити рат против Хитлера и са
што мање жртава у људству; нарочито је то мишљење владало код
Британаца. Да се „искористи“ Стаљин у сулудом давању жртава против
Немаца. Черчил и Рузвелт пружили су све уступке које је Стаљин тражио.
Нека гину они, а не ми, а, „шта те се тиче ко ће живети у Југославији“! Тако
смо и ми на врло јевтин начин, и поред тога што смо „нашли своју душу“,
предани Стаљину и комунизму. Чак су нам, да би удовољили Стаљину и
његовим захтевима, саветовали да се ујединимо са комунистима и да је то
најбоље „решење“ југословенског проблема! — Колико им је било стало до
спречавања комунизма у свету, посебно у Европи коју је требало бранити
свим силама!

Стаљин је господарио ратом и политиком, на обе стране, Истоком и

Западом. Његови захтеви су морали бити задовољени, чак и када су га
западњаци материјално помагали и, у доброј мери, био зависан од њих да
победи у рату против Немаца. Умео је да се снађе чак и претњом Западу —
да ће склопити примирје или споразум са Хитлером ако не пристану на
његове захтеве! Напослетку, када се рат приводио крају и било за свакога
јасно да је Осовина сломљена, Рузвелт је страховао да се не „одужи“ рат са
Јапаном, па је Стаљин искористио и ту „прилику“, да објави рат Јапану само
шест дана пре него је завршен, добивши награду јапанска острва!

Отуда долази изналажење кривице за „колаборацију“ и напуштање Драже

Михаиловића, што није одговарало совјетској политици да се један
антикомунистички борац налази на челу отпора у Југославији. Узалудно је
нама, по кршевима Херцеговине, и свуда друго, било тући комунисте када
њих помажу с десна и лева, Исток и Запад, црвена и црна интернационала;
сви шпијунски конци су се исплели око православне и националне Србије, да
је што више доведу до руба пропасти.

И сад се све то знало, како Запад води политику према нама, ми опет с
пуно воље водимо борбу, на живот и смрт, против комуниста. Знамо да су
они камен спотицања, не само нама него целом човечанству. Растурени
борци по шумама, после немачке офанзиве, поново се скупљају у батаљоне и
бригаде. Нико их не гони нити приморава, сами долазе на положаје и пружају
одбрану своме угроженом народу. Да су се партизани нашли на нашем месту,
не би ни пушке опалили, јер они немају националне традиције да се боре и
кад се губи. Они су присталице туђе силе, за њу раде и воде борбу, а овога
пута срећа им је била наклоњена, па су искористили тренутак сламања
српског народа.

По брдима око Гацка насташе борбе против партизана жешће него икад
пре. Падале су тешке јесенске кише, надолазили планински потоци и
преграђивали положаје између четника и партизана, падао је снег и шибала
суснежица по брдима без огртача и ма какве заштите, али је слободарски дух
у њима горео, загрејавао им срца да се не заледе. У снегопадном месту, као
што је Гацко, доста је било борити се са невременом преко зиме, а камоли са
насртљивим партизанима, чије се пушке потпрашују барутом са Запада. Они
упадају у наша планинска села, тероришу народ, пљачкају храну и одећу —
не дају с миром живети. Локални партизани никад нису били опасност за
четнике; њих је једва неки мали батаљон око 150-200 људи, највише кад их је
било. Али кад дођу партизани с друге стране, као што су Шегртови из доњег
дела Херцеговине и други из Црне Горе, онда настају окршаји и борбе.
Земљиште где живе Срби у Гацку није без положаја и чука које се у сваком
рату обоје крвљу па чијом било. Чудо је да у ово забачено место (рекло би се
по положају) дођу разне војске и отпочну крвопролиће на њему! Као да је
Богом уклета ова планинска долина, 20 км дугачка и 5 км широка, да се на
њој често пута просипа људска крв! Историчари казују да је на том малом
пољу дошло до сукоба између оца и сина — Уроша и Драгутина Немањића у
којој борби „на гатачком пољу“ 1276. године је победио син оца. „Историја
се понавља“ — сада се туку две опречне идеологије.

Четници су увек држали положаје око Гацка, партизани су само нападали

али су понекад успели да заузму доминирајуће брдо Гат, па се око Гата
највише водила борба. Положаје око Гата су држали четници Првог гатачког
батаљона којим су командовали поп Перишић и Благоје Тепавчевић;
Перишић је био саветодавно лице, водио послове у штабу, док је Тепавчевић
био на терену. Била је то храбра и послушна војска која је прва устала на
оружје у Гацку, састављена углавном из три села: Казанци, Добрељи и
Гарева. Са њима су били борци из Вратковића, Галешине, као и неки мањи
делови из Голије, Пиве и Равног. Било је четничких бораца из удаљених
крајева који су, из неких разлога, долазили у ову четничку јединицу и
остајали у њој по више месеци; свиђао им се поступак старешина и
међусобни односи бораца који је био јединствен и сложан. Код попа
Перишића је владало више међусобно саветовање него командовање. Борци
су били упознати са ситуацијом и стањем у односу на комунисте, па је свак
знао шта треба да ради. Одмах у почетку устајања на отпор против усташа
попови људи, из три поменута села, били су удружени као један и такви су
остали кроз цео рат — до краја. Поп Перишић је био популаран четнички
старешина, цењен и код суседних црногорских и херцеговачких племена.
Имао је сложне и храбре људе око себе који су подржали сваку борбену
акцију, нарочито против усташа и комуниста. Иако без старешина из војне
струке, Перишићеви четници су били најбоља народна војска у односу
извршавања борбене дужности.

Други гатачки батаљон у пределу Автовца, који је обухватао борце

околних села: Самобор, Липник, Михољача и друга мања села око Автовца,
имао је своје чуке и гомиле изнад својих села по којима су вазда праштале
бомбе и одјекивали митраљези. Села су била изложена и артилериској ватри
из Автовца, одакле су гађали најпре Италијани а после Немци. Из ових села
које смо поменули био је мали број комуниста који су отскочили у партизане
и доводили друге са стране, да се свете својим идеолошким противницима,
уствари рођеној браћи.

Другим батаљоном су командовали најпре капетан Марко Лојовић, после

Стево Старовић и Благоје Говедарица. И овај батаљон је имао одличне борце,
нарочито са Михољача и Липника; лако је и са њима било „командовати“,
кад су сви били прегаоци да се боре до последње капи крви. Ко их није само
гледао како упорно држе шанчеве по Липнику и Михољачама, како
заустављају на Равном најезде партизана из Пиве, тај не може знати каква су
чуда од јунаштва чинили ови храбри људи. Њих је најмање једна трећина
погинула по шанчевима око сопствених кућа или недалеко од њих.

Трећи батаљон у Доњем пољу — гатачком, водио је Комнен Гојковић,

Драгоје Милошевић и Михаило Копривица који је после водио бригаду. Тај
део Гацка највише је страдао од усташа, после Корита, али су остали
несавладани потомци Стојана Ковачевића, знајући да им без борбе нема
спаса. Њихова села су: Срђевићи, Меданићи, Луковице, Руда Главица,
Наданићи, Градина, Фојница и још друга мања села. Простор поменутих села
изложен је злогласној Фазлагића Кули, одакле су усташе вршиле нападе, док
су са друге стране нападали партизани. Овај четнички батаљон стално је био
између две ватре — усташке и партизанске. Такође се налазио на путу којим
су крчили себи пролаз, најпре Италијани а после Немци. Давање отпора на
тако истуреном крају није било лако, али је четнички идеал био јачи од
напада удружених непријатеља.

Четврти и пети батаљон били су одбранбена снага Гатачке Површи.

Четвртим батаљоном командовао је Васо Зиројевић из села Брајићевића, из
ког села је била трећина бораца — братство Зиројевић. На овом простору, од
неколико растурених села, партизани су стално вршили нападе, а преко зиме
1943/44. те нападе ће још више појачати. Овај одбранбени четнички положај
спречава им примицање Гацку и његово заузимање. Пети гатачки батаљон,
којим командује Милош Бошковић, држи села испод пл. Лебршника; Врбу,
Чемерно, Изгори, Дражљево, Драмешину, Улиње, Јасеник, Платице,
Шљивовицу и Жањевицу. На овако растуреном простору од више села
требало је одбијати партизанске упаде, где је било и домаћих партизана. Овде
су четници понекад добијали помоћ од других батаљона, али су често
остајали сами и одбијали нападе. Углавном сви батаљони су се узајамно
помагали, кад је долазило до потребе. Тамо где угрозе партизани ишло се у
помоћ.

Шести батаљон, који је водио Божо Авдовић, бранио је села: Степен,

Пржине, Даниће, Церницу и затварао је простор са јужне стране Гацка, који
је био на путу Гацко — Билећа. И овај батаљон је био на домаку Фазлагића
Куле и усташког насеља Церница, према којима се увек држала стража.
Батаљон је био мали по броју, али је био састављен од вештих и искусних
бораца, па је са успехом дочекивао партизане.

Овакав распоред Гатачке бригаде, на мање батаљоне био је извршен ради

боље и брже одбране сваког места где је који батаљон стајао. Команда
бригаде је била тамо где је простор највише био угрожен. Бригадом је
командовао једно време Михаило Копривица, после Радован Ковачевић,
раније пре свих Марко Лојовић; сва тројица су били официри у предратној
војсци. Као командант Невесињског корпуса Милорад Поповић често је био
уз ову бригаду и упућивао је где да оперише када су биле шире акције на
пределу Невесињског корпуса. Једно време штаб Невесињског корпуса
налазио се код Расадника у Невесињу.

И у Невесињу је био сличан распоред, само са више бригада и батаљона и

много више бораца, јер је срез Невесиње најбројнији по српском
становништву у Херцеговини. Тако је било и у другим српским срезовима у
Херцеговини: Билећи, Требињу, Стоцу, Љубињу, делу Мостара и Коњицу.
Свугде је по српским местима учвршћен отпор комунистима и после
нагињања „савезника“ да помажу Броза и партизане. Замислимо то, да је
четницима указана подршка уместо што је партизанима, не би се комунисти
могли појавити нигде у Херцеговини, нити нигде у Југославији. Уствари да
су партизани били под условима каквим су четници, они би вероватно
одустали од борбе. Наравно да ни партизани нису добијали неке нарочите
помоћи у материјалу у 1943. години, али је морална подршка била важна исто
као и материјална.
 Иако је било несхватљиво за српски народ и његове борце, да западни
савезници пристају на захтев Стаљина, да помажу комунистичке партизане у
Југославији, српски народ није клонуо у борби против комунизма. Утицај са
стране, од великих сила, почиње да иде у корист комуниста — њихове војске
партизана, али народ и даље остаје против њих; долази до таквог стања да
нам страни свет на силу набацује комунизам у нашој властитој земљи!
Разумемо што тако хоће Совјети, јер они воде борбу за проширење
комунизма, али не разумемо зашто тако ради демократски Запад који у
својим земљама не жели комунизам? Говорило се да је то „политичка
рачуница“, али није била ни она, ценећи по свему што се догодило — како је
Стаљин изиграо Черчила и Рузвелта.

Кад овај део пишемо, после много година протеклих од рата, кад имамо
јасније видике о догађајима са другим народима у свету, ми можемо видети
да се и данас тако поступа са малим народима — од стране великих
доминирајућих сила. Додуше, Совјети не издавају своје савезнике, они чак
примају и оне што се Америка оглушује о њих! Само овај метод није важио
за Србе, када су они били одбачени од Западних савезника у прошлом рату.
Срби нису хтели да приђу комунистима ни онда када су их „савезници“
бацили на кланицу Брозовим џелатима при крају рата. — Бежали су у шуму,
скакали под точкове локомотива, издвајали се у групе и тражили да их побију
они (савезници) пре него падну у руке југословенским комунистима. Мрачна
је историја „западних савезника“ у трговини са малим народима коју су
водили са Стаљином — убицом 20 милиона Руса. Рат је добијен — али како?
Цена је велика коју је Стаљин поставио, а Запад платио својим савезницима
које је одбацио, кад је „црнац одиграо своју улогу“.

Треба нас разумети што се покаткад одмичемо од главног предмета. Ово

чинимо зато што ово пишемо много касније од збивања догађаја, када много
више знамо о неправедним поступцима западних савезника према српском
народу, Дражи Михаиловићу и четницима. Увиђамо да смо били наивни у
полагању превелике наде у „савезнике“. Хтео бих, такође, да напоменем да
наш млађи нараштај има у виду наш трагични завршетак у Другом светском
рату, како смо се борили за слободу, а нисмо је изборили, због „светске
политике“ која нам није била наклоњена. Треба се поучавати на примерима,
били они рђави или добри.
 Много се говорило и писало о партизанском продору на Неретву пролећа
1943. године. Каже се да то партизанско избегавање пораза допринело
уверењу Запада да се они боре против окупатора. Ништа то није допринело у
смислу „уверавања“, нити је стајало до тога уверавања. По среди је био
Стаљин и његова црвена армија, он би окупирао Југославију и да комуниста
није било у њој. За пример могу послужити остале европске земље које нису
имале устаничке покрете па су прегажене совјетском војском. Треба бити
начисто да нас је Запад предао Стаљину, не што се „Тито“ борио на Неретви,
него што је Стаљин проширивао своје црвено царство уз помоћ својих
западних савезника који су му давали све што је тражио. Черчил је говорио:
„шта те се тиче ко ће живети у Југославији“ — своме обавештајцу Маклину,
док је неко из комунистичке јерархије казао: „ако не буде Срба биће Кинеза“
(да живе у Југославији). По том се види каква се цена придавала нашој
националној борби на Балкану. Од како се свет почео да сужава у два
доминирајућа блока, који узајамно сарађују, за мале народе постаје све већа
опасност да они могу очувати своју слободу; — они су постали монета за
поткусуривање.

Разбијени партизани, који су се предавали четницима у лето 1943.г., а ови

их пуштали кућама да се „идејно поправе“, дошли су поново до оружја и
снаге да га окрену против нас. Они исти, што су им четничке мајке давале
млеко да не помру од глади, када су се враћали поражени са Сутјеске, сада
кад је стигла зима, долазе код тих списатељки да им преврћу ствари и празне
амбаре! Када их оне потсећају да се сете какви су изгледали после Сутјеске,
када су наилазили кришом на њихове колибе и молили за кап млека и залогај
хлеба, како су оне биле милосрдне да им опет, поред раније учињених зала,
помогну да не скапају од глади, партизани их псују и дивљачки насрћу на
њих. Девојкама које су презриво гледале на њих чупају косе и говоре да ће их
„уразумити“ да воле партизане. Партизани које је водио Владо Шегрт, који
нису отступали за Босну са Брозом после Сутјеске, оживљавају поново, после
застоја од неколико месеци, и чине дивљаштва у селима где кришом упадну.
У селима око Гата, где се распростиру национална села: Добрељи, Гарева,
Галешина и Казанци, дошло је до борби од више дана, у јануару 1943.
године. Четници су истерали партизане из својих села у планинске пределе,
где су им била гнезда и одмаралишта. Сећам се како смо нашли по селима
угрожене људе и жене, остављене без хране и одеће, опљачкане до голе коже.
Када сам свратио на Јовандан (крсну Славу) да видим мајку и породице
погинуле браће, у туђој кући где су их примили да презиме као погорелци,
нашао сам очајно стање. Била је слава Св. Јован Крститељ, а породица од 10
чланова злопати у тесну стану, немају дрва да одржавају потребну топлоту,
пеку хлеб од нагорелог жита које су извукли из згаришта запаљене куће;
имали су воска и од њега направили свећу па гори на празну столу. Они се
обрадоваше што дођоше четници у кућу, али немају са чим да их понуде на
своју Крсну славу...

Зауставише ме да преноћим само једну ноћ, а сутра рано припуцаше

партизани и морасмо отићи у брда да се прегонимо са њима. У борби преко
целог дана истрошисмо муницију. Ја остадох са једним метком у пушци на
истеку дана, а знам да не ваља остати са празном пушком, ма видим како нас
заскачу па испалих и онај последњи. За секунду после испаљеног метка, још
док сам држао пушку у ставу гађања, распрсну кугла у мојој шаци леве руке,
коју сам држао на пушци, крај магацина где се ставља муниција. Непријатељ
је гађао прецизно, зрно би ме погодило право у прса да није дочекано
окованим делом магацина за метке, причвршћеним са два шрафа за други део
пушке. Пушка је из мојих руку отскочила у страну од ударца зрна, шаку леве
руке за час облије крв; прекинута је вена средњег прста и други прсти су
израњавани парчадима распрслог зрна, оштећена ми је и пушка — магацин
одваљен, дрвени део разбијен. Сва несрећа догодила се за трен ока! Може се
мислити како се човек у борби (у рату) игра са животом — сад си жив, сад те
нема! У рату је живот безначајан; отуда и игра са њим једноставна и проста.

Најпре сам мислио да је то лако рањавање. Један прст оштећен па шта,

може се и без њега! Али није било тако. Парчад олова из распрслог зрна и
делићи дрвета од кундака, као и јак мраз, брзо су деловали да се рана затрује
и настану тешки болови у целом телу. Санитетски приправник Ковачевић
није имао инекције против тетануса, није имао никаквих лекова, изузев
завоја. Остало је на томе да савлађујем болове сам собом. Тамо где су ме
сместили „на лечење“, у кафани крај пута, кажу ми пролазници, ако будем
имао „јаку крв“ преболећу, иначе тровање је опасно. Ипак утеха неке врсте
— да се борим, да имам „јаку крв“!
 Борбе између четника и партизана нису престајале преко целе зиме 1943.
године, свуде на простору Невесињског корпуса. Прелазило се са једног
положаја на други, враћало назад и трчало у помоћ тамо где је највише био
угрожен простор. У исцрпљеним селима није било хране, па смо често пута
били гладни на положају под притиском зимске хладноће и мраза. Ипак се
ишчекало пролеће, да се бар зима скине с врата, али не и жестока борба која
ће још више настати у 1944. години.
 СЕЋАЊЕ НА ЈУРИШЛИЈЕ И ЊИХОВУ БОРБУ
У ГАЦКУ 1944. ГОДИНЕ

О оснивању јуришлија

Како су се борили четници — јуришлије, или „гатачке јуришлије“, како

су их звали четници у Невесињском корпусу, биће предмет овога поглавља,
са циљем освежавања успомена на ове пожртвоване и храбре борце из Другог
светског рата. Под српском и четничком заставом они су верно и одано
испуњавали жељу националног српског народа, и служили му у одбрани
његових права и слободе, борећи се под вођством Драже Михаиловића.
Јуришлије су били срж Гатачке четничке бригаде дела Невесињског корпуса,
на чијем челу се налазио легендарни јунак са Лијевча Поља, гардијски
официр Милорад Поповић.

У почетку пролећа 1944.г. издвојени су најмлађи борци из Гатачке

бригаде, 150—200 бораца; основан је први јуришни батаљон од 3 чете. (Мало
касније ће се основати и Други јуришни батаљон). Састав 1. батаљона био је
(по најбољем сећању) овакав: к-т батаљона Благоје Тепавчевић; командири:
1. чете Владо Дивљан, 2. чете Душан Поповић, 3. чете Милорад Говедарица.
Чете су биле распоређене на водове, а они на десетине и тројке.

Како се дошло на ову идеју да се из, и онако храбре четничке бригаде у

Гацку, издвоје млади људи и ставе у прве борбене редове, мени није добро
познато. Наиме, је ли ово било по наређењу из команде Источне Босне и
Херцеговине (Петра Баћевића), или по иницијативи команде Корпуса
(Милорада Поповића)? — Било је тада неких „преформирања“ и нових
састава у Гатачкој бригади, на мање јединице, ради лакшег покрета, како се
говорило. Задатак јуришлија био је да пробију најтврђе непријатељске
положаје, а остали батаљони да потпомажу јуришлије. Вероватно да се
сматрало да ће се млади и неожењени људи лакше држати на окупу (што је
уствари и било), и с њима брже ступати у акцију где се непријатељ појави.

Од три непријатеља, који су се тада налазили у Гацку, комунисти су били

најактивнији. Усташе (муслимани) су биле блокиране у Фазлагића Кулу и
више полагали на своју одбрану него да праве нападе. Немаца је било врло
мало у Гацку и служили су као нека комуникациона веза и извидница својих
пролазних колона. Комунисти су стално насртали, али их није било још јаких
да се нису могли разбити. Преко зиме 1943/44. комунисти су највише
нападали са северне стране Гацка, из планинских предела Пиве и Изгори. Из
Голије су упадали у гатачка села преко Гата, а више пута су држали и Гат
(једно доминирајуће узвишење у Гацку). Када је грануло пролеће, окопнио
снег и стао да зелени грмен, јуришлије су се бациле, и снагом и хитрином, да
их разгоне. Чишћење гатачке Површи (села изнад Гацка) почело је рано с
пролећа и у Изгорима су се газили дебели наноси снега, да би се дошло до
партизанских гнезда. Предност јуришлија била је у томе што су брзо и у
тајности вршили покрете (највише ноћу), па су на тај начин изненађивали
партизане и успевали да их лакше разбију. Јуришлије су били пробрани
борци, послушни старешинама у извршењу наређења и издржљиви при
пешачењу које није престајало дању и ноћу.

Наредне борбе и окршаје са комунистима, и Немцима на Требињу, које

ћемо изнети (можда не по реду) нису изводи из неког дневника вођеног на
фронту, или забелешке у току рата, него још живо сећање на те незаборавне
дане, на које сам као млад борац понео упечатљиве утиске. Не треба тражити
појединости и детаље; суштина је у битности која се излаже и она је
непристрасна и у најбољој намери да се каже онако како је било. Као што смо
већ рекли, да је ово сећање на пале саборце, то се неће моћи одолети да се
поред сузе и бола излије уједно и понос.

Борба на гатачкој Површи

Површ (поврх, изнад) називају онај северни део Гацка што се уздиже
изнад поља гатачког, који се простире испод планина и веже са Лебршком и
Живњом, а ове су саставни део пл. Волујака и Зеленгоре. Тај предео је
избраздан планинским потоцима и увалама око њих, обраслим у ситну шуму
— шипражје. Где је мало више простора ту су насеља, настраните њивице и
чаири, по брежинама су добри пашњаци за стоку; у том пределу одгаја се
добра пасмина говеда. У Пониквама, изнад Гацка, налази се „државно
добро“, пољопривредна станица за одгајање стоке. Села по Површи су мања
и већа, како је где Бог дао места за окућиште; има и издвојених кућа и
воденица по потоцима. Становништво је српско, изузев повећег села Бахори
и неколико засеока око њих у којима живе муслимани који нису испољили
свој бес у току рата на своје суседе превенствено Србе, као они у усташкој
Фазлагића Кули. Шта више, у Бахорима се нашла једна задружна
муслиманска породица Тала Таловића, која је при усташком дивљању, у
почетку рата, излазила у сусрет угроженим православним суграђанима.
Живот у површким селима је изузетно тежи од осталих села, зима и снег
спусте се раније из планине, а касније се и повлаче доласком пролећа. На
планинама, изнад површких села, леже магле и облаци који се ретко кад
дижу преко зиме. Из њих често провали мећава и ветрови и оре по неколико
недеља, без престанка, по површким селима. Сељаци се боре са зимом, дугом
и тешком, у одржавању стоке и прибављању домаћих намирница из два места
Автовца и Гацка. У Површи је народ здрав, издржљив и отпоран свим
тешкоћама. Све је као „од букве одваљено“ — претило и вредно. У наредних
неколико страна приказаћемо борбе у Површи.

Покрет у Изгори

Сврстани у колону газили смо једностопном стазом и замицали под сенку

Лебршника (пл.), која се црни у ноћи као облак пун града. Уз стрме
планинске увале, у којима још леже намети снега, стврднути као лед, пењемо
се, негде по снегу а негде по неоткрављеној земљи из које вире бусике старе
живице. Они који су на челу знају куд воде и шта је циљ. Тамо преко планине
су Изгори, једно шумовито насеље између планина Волујака и Лебршника,
расточено планинском речицом Изгорком. На обадве стране тог планинског
потока погдегде је прокрчена шума и створен простор за њиве, куће, штале,
колибе, торине; основан сеоски живот и створено насеље. Неки од нас знамо
тај предео, били смо и пре у њему, али не знамо стазу којом ће нас путовођа
провести. С јужне стране Изгори, где је као ножем отсечена планинска
литица (амбис), дуга 4-5 км, има само једна једностопна стаза и туда мислимо
проћи, по мраку, где још има леда! На планини где смо се попели и поседали
да отпочинимо, леже долови и по њима се стиснуо мрак из кога искаче
дивљач и бежи некуд у страну кад нас примети. Ту је негде у близини Вилина
пећина, причају неки мештани; понављају старе приче о вилама и утварама.

Ту на починку, подухвати нас хладноћа и поустајасмо пре наређења за

покрет, командири нам саопштише где идемо и с каквим задатком. Веле нам
да се партизански штаб налази у Брајчину Лазу, под Црним Куком, да га
треба опколити и напасти. Припремају нас како да изведемо план — да
будемо строго обазриви и да нечујно прилазимо селу све док нас не примети
стража. Онда, јуриш, дејство оружја, па шта ко понесе. Није требало
објашњавати ко су ти ниткови што живе од лажи, пљачке, терора и честих
убистава националних људи. Сви смо упознати са новијим злочиначким
делима, а многи и за срце „уједени“, па зато с правом идемо да их гонимо.
Старешине нам не подижу борбени дух, него нас саветују да борбу водимо
смишљено и са што мање својих губитака.

На планини, где смо завршили пењање, и на почетку стазе низ коју се

треба спустити низ стрму литицу, ошину нас хладан ветар са још веће
планине Волујака, из чије се главе, завијене у облаке, одваја прамовље магле
и, ношене ветром, пада по нама и врховима око нас. Спуштање стазом низ
литицу није било лако, али смо сви зато вешти верању кроз камење и сви
знамо да је то једини пут којим се можемо примаћи партизанима, да им
направимо изненађење. Ако би ишли са друге стране где су бољи путеви кроз
села, откриле би нас њихове претстраже и план не би успео. Испод литице,
где смо се спустили, леже остаци стврднута снега из кога вире стене и
одавају слику гробља. Униже стена букови омари, кржљави и испреплетани
од дужег стајања снега по њима. Нема пролаза, ако се не пронађе стаза, којом
је стока утрла своју путању.

Расвануло се, али није било ведрине нити се видело небо из урвине какву
је Бог дао у Брајчину Лазу. Село у страни, опкољено буквама, и не види се
пре него се нагази на кућу или шталу. Ту живи братство Шкиљевић, које је у
Првом светском рату страдало за Српство. Један од њих, кнез у селу, Новица
Шкиљевић, обешен је од Шваба у Автовцу, што је потајно одржавао везе са
Црногорцима. Сада у Другом светском рату није тако — Милан Шкиљевић је
комуниста и разбојник, стрељао је свезане старе људе и жене на Велики
Петак 1942. пред црквом и школом у селу Добрељима. Он не хаје ни за Бога
ни за Српство. У његовој кући је штаб партизана из Гацка, који су
малобројни и нејаки, једва да их има 80—100 отпадника. Али их потпомажу
са стране — из Пиве, Голије и оближњих места. Они су у томе најудаљенијем
селу од Гацка нашли базу за стајање, одакле се, кад сазнају да су четници на
некој другој страни, спуштају и упадају у национална села да пљачкају,
тероришу и убијају.

Поуздани у своје шпијуне, партизани су мислили да им нико не може

прићи у тако забаченом месту, без претходног обавештења. Догодило се
друкчије. Они су рано ујутру, изненађени и неприбрани, на прве четничке
пуцње, стали бежати из кућа и штала. Јуришлије су трчале за њима, неке
сустигли и похватали живе, али се већи део успео извући кроз шуму, стрме
стране, поточине и камењаре. Гоњени кроз шуму, бежали су уз јужне стране
Волујака у пустињу коју је покривала магла и нестајали у њој, не могавши да
дају ма какав отпор. Поред осталих ухваћених, беше ту Наталија Вуковић,
кћерка власника трговачке радње у Гацку — Стевана Вуковића. Она је ту
имала и свога брата Слободана, обадвоје студенти, који су из обести отишли
у партизане.

У овом нападу изузетно се показала друга чета, чији је командир био

Душан Поповић „поп“ (до тада богослов). Водник из те чете Тодор
Стањевић, са својим водом похватао је неколико партизана који су се
заглавили у камењару и снегу, који је још туда лежао. Јуришлије се нису
задовољиле успехом тога дана, али су говорили: „Нека их нека су побегли —
неће други пут“. Од партизана је било мртвих и заробљених, а од четника, по
срећи, нико није погинуо.

Магла се све више згушњавала; дан и онако на истеку претварао се у ноћ.

Није било у плану да се ту остане. Уследио је пут на Чемерно, једно истурено
планинско село на путу Гацко — Фоча. Више се нисмо враћали оном стрмом
стазом, преко Црепуље, којом смо дошли, него путевима преко изгорских
села, која су тешко страдала и од усташа и од комуниста.

Потере за партизанима око Браићевића

Браићевићи су били национално и четничко село, сем три отпадника,

одбегла у партизане. Све је у њему одисало четништвом — мушко и женско.
У селу живи братство Зиројевић, чувено из старих бојева и мегдана против
Турака. Из тога племена је Јовица Зиројевић, барјактар алај-барјака у
црногорско-херцеговачкој војсци у доба краља Николе. Њих је шака бораца
дочекала усташку навалу на Божић 1942.г. и одбранила село од покоља. Мада
је све око њих падало у усташке руке, они су са свога Граца тукли
митраљезима и остали непобеђени. Само се крволочни Шегрт (Владо) мучки
увукао у њ, порано с пролећа 1942.г., са својим ударницима и оставио крвав
траг, убивши око 20 људи. Али Брајићевљани нису поклекли; брзо су се
прибрали од задате ране и опет предњачили четништвом у том делу Гацка.
Дали су чувене борце и јунаке какви су били, Васо Зиројевић, к-т батаљона, и
Вукота Зиројевић, који је у борби против комуниста допро до Индо-Кине, да
тамо, у француској војсци, остави свој млади живот. Васо и Вукота Зиројевић
су признати јунаци у четницима и оба су одликовани Карађорђевом звездом.
Вукота је био командир у 2. јуришном батаљону. Брајићевићи су били на око
комуниста и око њих су облетали као гладни вуци. Али залуд им је било;
нису их могли савладати све док је у њему текло живих четника.

Одмарали смо се у Брајићевићима, које нас је братски примило и

дочекало. Тада у команду батаљона стиже наређење од Милорада Поповића
(команда корпуса), да прокрстаримо околним селима: Бодежистима,
Југовићима, Објешенику и Кокорини. Тај предео Површи лежи испод
обронака Зеленгоре, испод Борча, где извире Неретва. Та села су планинска и
беспутна, леже по странама и увалама између оштрих и рогатих чука, где
десетина бораца може дочекати стотину и да се не да покренути за цео дан,
док су оступнице лаке и сигурне — и борачке шуме и провалије. У неким од
набројаних села има и домаћих партизана. Они се туда крију и привлаче
странце да им помогну у вршењу терора и пљачке. Из Објешника је Илија
Манојловић. Знају га и деца у Казанцима, када им је и последње јагње
истргао из руку да га курјачки прождере, незасита звер, па да помаман и сит
туче старе људе, а женама и девојкама чупа косе. Туда је „терен“ попа
Новака Мастиловића и његова брата Драга, као и Тома Анђића. Они
претстављају неку знанствену снагу међу сељацима и указују им на
„неправде“ чињене за време старе Југославије.

На Добровору, изнад Брајићевића, (једном равном узвишењу) отворисмо

борбу са партизанима. Врх брда беше у партизанским рукама, док блага
раван пада свуда наоколо. Нигде да се помоли глава на 300 метара отстојања.
Тешког оружја није било. Задуго је изгледало да партизанима нећемо моћи
ништа, пре ноћи и мрака. Али јуришлије то нису могле сачекати, прођоше са
стране и из најближе шуме зацикташе с митраљезима и узвицима; учинише
јуриш на ушанчене партизане који, немајући срца да сачекају, побегоше кроз
шуму изнад села Бодежишта и сташе се поново ушанчавати у гредама изнад
села. Настаде трка преко села и хватање позиција, да се што пре партизани
протерају с новог положаја. Било је блиских судара и хватања живих
партизана по гредама изнад села Бодежишта. Неки од њих су платили
главом, а већина је опет побегла у шуме око извора реке Неретве. Партизани
су и овога пута, као и увек раније, бежали у шумовите планине где их је
немогуће било гонити без општих операција, четника из више срезова.

Растркана села у Површи нису се могла држати обезбеђена од

партизанских упада без сталне посаде војске које није било у толиком броју.
Зато су и основани јуришни батаљони: прво 1 Јуришни па ускоро и 2.
Јуришни батаљон. Јуришлије су биле у сталном покрету, „где омркни ту не
свани“; чиниле су ефикасну улогу у заштити народа од пљачкашких и
терористичких партизанских банди, које би брзо ишчезле у Гацку да их нису
потпомагали партизани са других страна. Партизани су имали неку своју 11.
бригаду у Херцеговини, која је, ваљда, сачињавала њихову „војску“ у
Херцеговини, и која је била растурена по местима из кога је ко био.
Четничким прогонима они су се често прибијали једни уз друге и бранили
незаштићен простор. Тако се Владо Шегрт, најстарији по злочинима, са
својим „ударницима“ понекад пребацивао у планине око Гацка и са својим
разбојницима кришом упадао у крајња села и чинио праву похару, пљачком и
паљевином. Шегрт је у зиму и пролеће 1942. осакатио Гацко, убивши преко
100 највиђенијих националних људи у њему, па је, као острвљена звер,
поново јуришао да га потпуно затре. У Гацку су партизани имали „име“ свога
батаљона који је бројао, у најбољем случају 150—200 људи. Ни он није био
заједно, него растурен по селима одакле је ко био. Командантом тога
„батаљона“ називао се Милан Поповић из Грачанице, крај Гацка. Сви
„главни“ партизани у Гацку падали су у четничке руке сем Обрена Старовића
и њих још 2-3, нарочито после Сутјеске 1943. Нажалост, ослобођени су под
„утиском“ да ће се „поправити“, дочим није тако било. Око Гацка се налазио,
у то време, један батаљон партизана из Далмације, са којим је Шегрт разбијао
мостове, гурајући их на најтврђа места да воде борбе и отимају храну. О томе
далматинском батаљону, или „циганском“ како смо га називали, биће касније
речи. Сада ћемо поново наставити са покретима јуришлија и њиховим
борбама против партизана.

Била је ноћ када смо у пролазу сели да се одморимо крај Фојнице

(местанца код Гацка), мислећи посигурно да ћемо некуд у правцу Невесиња
— према Шипачну и даље. Гледајући у настраните и мрачне шумовите
стране пл. Ивице, мислили смо како ћемо се туда пробити по ноћи и мраку.
Командант батаљона и командири чета били су свратили у Фојницу, да се
договоре са Милорадом о будућим плану нашег покрета. Када старешине
дођоше, окренусмо, уместо југа куда смо мислили, на север пењући се уз
голе стране у правцу села Домрке. У Домркама живе племеници Буве од
којих је био чувени харамбаша Тривко Бува у херцеговачком устанку 1875.
Од тога племена и из тога села је породица Грђић, која је дала чувених људи
Босни и Херцеговини. Одморили смо се код мале сеоске црквице крај пута и
свраћали смо по кућама да пијемо воде. И овде беху изгорелине од усташке
руке којом су докучили у почетку рата. Ту смо сазнали да идемо у правцу
села Југовићи и да треба очекивати борбу. Стигли смо, пред подне, на један
дубок кањон неког потока који се у јесен и пролеће претвори у реку. Село
Југовићи је на другој страни и не може му се прићи без спуштања у кањон и
пењања уз њега. За мене је био дуг пут да прелазим под борбом тај фамозни
удубљени поток, па га нисам дуго заборавио. Чим смо се почели спуштати,
партизани су запуцали са друге стране. Штитио нас један део бораца који је
био претходница. Пењање уза страну ишло је споро, скоро стопу по стопу.
Партизански меци су фијукали изнад главе, а ми нисмо могли никога видети
нити смо пуцали. Једино је било да се подвлачимо под партизанске положаје
који су негде на најгорњим стенама. Када смо искочили на прве забанке и
увидели од куда нас партизани гађају, дејствовали су и наши митраљези.
Партизани су по „баруту“ намирисали да су јуришлије, па су се почели
помицати у правцу већих стена изнад села. Наступали смо за њима уз стално
сачекивање, које нам је одузимало време да их брзо збацимо са положаја.
Због настраности терена, оставили смо цело поподне док смо напослетку
успели да партизане протерамо у планинску зараван Вучево, у шуме и ко зна
где? Дугачак и напоран је био тај дан, нисмо имали ни воде, а били смо
жедни од пењања уз окомите стране.
 По селима Југовићи и Кокорина јуришлије су остале неколико дана,
оснажили дух код народа — да их четници могу одбранити у свако доба од
партизана и да у њима могу имати сигурно поуздање. Један дан смо имали
покрет у претраживању шума позади Мједене Главе и Брњца, спуштајући се
до Мједеника у Борчу. Тамо су партизани побегли одакле смо их протерали
из поменутих села. Рекли су нам мештани да имају два младића који се на
свој начин крију по шуми са оружјем; неки су тврдили да ће се предати
четницима ако их они позову.

Мједеник је један мали засеок у страни са неколико тврдих кућа које су

од усташког уништења остале као од заклетве. Беше у тим кућама више
избеглица него домаћих становника. Из некад богате и задружне куће
Бејатовић била су та два младића, Стеван и Вукан, који су се крили по шуми.
Хтели смо да их приволимо да пођу са нама и да буду што смо и ми.
Командант батаљона Благоје Тепавчевић позва њихову ближу родбину и
потражи да се неко од њих састане са младићима и испоручи његову поруку
о слободној предаји четницима. Мајка једног од њих пристаде да ће ићи у
шуму, где им је носила храну и, ако их нађе, молити их да се предају
четницима. Они су вероватно и пре били национални борци и није било
сумње да поново неће ступити у наше четничке и борбене редове. Када се
мајка вратила и саопштила нам њихову поруку: да ће они доћи неком другом
приликом и предати се лично Милораду Поповићу, старешине су пооштриле
мере и тражиле од њих да се одмах предају. Опет су неки ишли у шуму, али
је отпорност младића остајала иста. Знао сам за строгост наших старешина и
за мере које се предузимају у сваком рату према непокорним, па сам замолио
командира 1. чете Владу Дивљана да препусти ову ствар првој десетини Ђока
Вишњића, студента права, па ћемо ми некако средити ту ствар без трагедије.
Наше тешкоће лежале су у томе, што смо се уздржавали од строге казне, због
тога што је тај народ туда једва жив претекао од усташа па сад и ми да га
кажњавамо! Командир је одобрио захтев и оставио десетину, уз примедбу да
ћемо сносити одговорност ако не доведемо младиће у чету. Ђоко Вишњић је
једва пристао на моје уверавање да ћемо успети. Батаљон је наставио пут у
правцу касарне на Брњцу, а десетина је остала на задатку. Скоро да се
спустала ноћ када смо, немајући другога начина, пошли са мајком једног
младића, под омар где су они лежали у шуми. Одмах смо их позвали да се
састанемо. Не могавши одолети поновном мајчином позиву, они су искочили
из шуме и пришли нама. Ми смо их лепо примили, не узимајући им оружје, и
тражили да пођу са нама. Напослетку они пристадоше, спремише им
брашњаницу и кроз час посла све би свршено у реду захваљујући само
стрпљењу. Овај пример сам навео да читаоци виде са каквим тешкоћама се
морало суочавати око придобијања у своје редове, чак и оних који нису
желели у комунисте. То је онај екстремизам или јогунство нашег горштака
који не гледа на опште обзире, при својој замисли —да је он једино у праву, и
„зна шта ради“.

Протеривање партизана далматинског батаљона

Ми нисмо поуздани како су комунисти звали тај батаљон; ми смо га звали

далматински, а често и „цигански“, због тога што је тотално пљачкао све. То
је била једна група од 200-300 номада, који су канда и од Шегртове бригаде
били одбачени. Они су избегавали директне борбе са четницима, крили су се
и живели у планинским местима око Равног, у пределу Пиве. Били су
закужени болешћу, јер је страдало и цивилно становништво куда су они
прошли. Убијени у борби или похватани, изгледали су као мршави и слаби,
са пуним торбама спужева и усмрделим месом од домаћих животиња што су
на брзину клали и бежали да их четници не сустигну. Неколико претходних
борби било је са њима око Равног из којих су увек успели да се извуку или са
малим губитцима. Национално становништво се страшно жалило на њих и
говорило нам да све опљачкају где дођу. Једном се, преко лета, спремио
покрет јуришлија на њих, који је имао задатак да буде у строгој тајности,
тако да никакав симпатизер или шпијун није могао доћи до њих пре нашег
напада. Они су били на северо-источној страни Гацка, а ми смо добили
задатак на западној страни код Фојнице. Требало је да препешачимо огромно
велик простор за једну летну ноћ! То је простор који познаваоци терена
тешко могу веровати, али је стварност да су јуришлије замркле у Фојници а
осванули под Орловим врхом на Лебршнику и напали поменуте партизане с
краја на крај среза! Ми ћемо укратко навести куда се ишло, за познаваоце
тога терена: Фојница — Краварево — Дражљево — Врба — пењање уз
Лебршник од Чемерна и њиме с краја на крај по дужини!
 Партизани су држали Орлов Врх, а шта су на њему држали кад нигде
нема жива бића на пушкомет хода! Једино им је служила та Божја висина да
гледају кроз догледе одакле ће се појавити четници. Дошли смо у свануће, у
подножје тога врха на планини, и извршили распоред да га освојимо у
полукругу са равномерним напредовањем у правцу врха. То је прво
узвишење које сунце, у летње доба, огрије у Гацку; и нас је то јутро огрејало
у његовим странама, а још нисмо били открили партизане. Северна страна
Орлова Врха окренута према пл. Власуљи и Маглићу и један ланац
каменитих коса ограђује га са те стране. Јужне стране (Кнез страна) су равне,
али настраните тако да се не може успоравати без пада и опасности од
котрљања уназад одакле се почело пети. Када се растурисмо у одређеном
растојању, нестаде нас на хрбату тога планинског колоса. Био сам на северној
страни и нисам видео ни 20 бораца око себе. У циљу заобилажења и
заокружавања што је више могуће, по наређењу које смо добили, мене су са
још неколицином бораца, „одвукле“ стене са северне стране што окружују
Орлов Врх, тако да смо отишли у партизанску позадину. Чинило нам се да је
најбоље заобићи испод тих греда, доћи за леђа партизанима, попети се уз
греде и отворити ватру с леђа на партизане. Наши борци које смо још могли
видети, који су се пели да заузму врх, примећени су и на њих је отворена
ватра и успорени су да брзо напредују, јер им раван терен не дозвољава да се
лако приближују партизанима. Да би олакшали њима, ми смо са наше стране,
по поменутој замисли — ударања партизанима с леђа — убрзо искочили на
греде и на велико наше изненађење нашли се у непосредној близини
партизанске позадине која је гурана од комесара силом оружја да иде напред
где су им претходнице повеле борбу. Немајући ни једног аутоматског оружја
нисмо много допринели у обарању партизана, али смо их изненадили да
уместо наступања, према нашем главном фронту, почну бежати назад, кроз
удолине према Јасену, у Пиви. Да смо имали само један пушкомитраљез, нас
пет би онако згруписане партизане слистили до земље. У овој непријатној
сцени, где смо се на блиском отстојању суочили нас пет бораца са више од 50
партизана, који да су се прибрали и окренули да отступају према нама, нас 5
би нестали. Видео сам први пут и уверио се да је истина, оно што смо раније
чули, да партизани убијају своје борце с леђа ако узмакну од јуриша на
„непријатеља“.
 Партизани су се убрзо поколебали и на врху, видећи да им не пристиже
помоћ, а четници се све више приближавају. Кроз кратко време они су сви
стрмоглаво бежали низ страну, у правцу Јасена. Тамо су их дочекале литице
и амбиси, низ које су, по причањи сељака, неки тамо нашли смрт.

Тога дана, партизани далматинског батаљона су добро платили своја

ранија изврдавања. Код мртвих је нађено неких ствари које су јасно
сведочиле да им „савезници“ дотурају материјал и наш Гојко је одрешио
своја уста да псује и виче на „велике“ што помажу своје и наше непријатеље.
У претрчавању с гребена на гребен, баш пред завршетак борбе, погинуо је у
мојој близини један нови борац кога смо примили у јуришлије. Он је био из
Лукавца, у Невесињу, звао се Пашајлић. Колико је још било мртвих и
рањених четника у борби тога дана, то сада не знам; свакако да није много,
јер би ми остало у сећању. Пашајлића смо снели са планине на Равно, а
сељаци су повели рачуна о сахрани. Колико смо се били растурили око
Орлова Врха једва смо се предвече искупили код Мрамора на Равном и
почели препричавати своје преживљаје у току дана. Нама петорици, који смо
заобишли и ударили с леђа, чинило се да смо доста допринели паду врха, али
нам нико то није узимао у обзир. Чак су нам пребацивали да смо то извршили
„на своју руку“ и да би партизани и онако били побеђени.

Борбе јуришлија на странама до Билеће и Невесиња

На степену крај пута Автовац — Билећа имали смо неко кратко станиште,
тек да предахнемо од умора. „Попадосмо с ногу трчећи тамо-амо“ — вичу у
шали космати младићи и одмах започињу песму:

Нема боја да се бије,

Ђе не дођу јуришлије!

Вуле Црногорац, висок 2 метра и 2 см, по висини највећи човек у Гацку, а

по гласу му нема равна, започиње песму и окупља око себе све што је младо
и весело. Вуле је старешина коморе и кухиње; он нас не оставља гладне и
невеселе, он нам дели храну и песму. Вуле је старији од нас и вешт путевима
по Херцеговини. Он је стари „дуванџија“; из малена је носио дуван, кријући
од жандарма и финанаса, па му та вештина добро дошла у герилском рату. У
трчању са комором за јуришлијама неколико пута је падао у теснац, да буде
заробљен, али је Вуле са брзометком прокрчио себи пут. Два заробљена
Италијана, Рино и Витало, били су му дуго помагачи па су и они посустали и
негде нестали. Вуле је остао сам да води бригу о исхрани јуришлија.

У сваком крају где дођемо месне старешине и домаћи четници „нагињу“

да се чисти њихов крај од партизана. Тако и на Степену, где је омањи
батаљон Божа Авдаловића, траже од јуришлија да прокрстаре око Брестица и
Риоца где, по њиховом мишљењу, партизани често свраћају. То је крај који
припада Билећи, али је њима најближи. Добисмо наређење за покрет баш у
том правцу и загазисмо у шкољеве преко Балвана, где нема пута ни
једностопице. За разлику од Површи и планина где су све стране и точила, у
Балвану, испод муслиманског села Кључа, све само шкриповље зарасло у
разно шипражје. Немило нам је туда пролазити, јер покидасмо обућу и одећу,
а до и једног и другог се врло тешко долазило. Нисмо свраћали у Брестице, а
у горњим Риоцима смо потражили храну: јечмена хлеба, сира и које плеће
сувог меса, ако је било. Риочани су богати са стоком, а воле и да стоје по
страни. Ишли смо у правцу Стевановића торина, али су нас партизани
дочекали пре њих; са неке непознате шиљате чуке, отворише ватру на нас, и
ми се зачас разбисмо у стрелце. Било је врло незгодно прилазити поседнутом
узвишењу преко отворена терена, али командант издаје наређење да се што
пре заузме чука. Не знам шта су други мислили, али ја сам сумњао да ћемо
проћи без жртава. По сувој земљи, између „пониклог“ камења, куда смо
наступали, прскале су партизанске куглице, а ми смо их „прескакивали“ и
хватали се стране испод ушанчених партизана. Тада у трчању сретох змију,
где се вијуга испред ногу; би ми мило, јер сам по неком причању чуо да је
добро кад змија пређе пут, а зло кад зец претрчи. Чуку смо убрзо заузели и за
велико чудо није било мртвих на нашој страни. Ипак је велика загонетка,
како то све бива, да некад у, на изглед, опасној борби не погине нико, дочим
се деси да и у „препуцавању“ испадне чудо. Како опет стоји са
„послуживањем среће“, неко преживи десетину година у рату, а неко погине
првог дана! Да није „неке среће“, чување не би помогло; — не може се вазда
чувати. Донекле је утврђено да они што се „чувају“, пре погину од оних што
се излажу опасности. У српској историји имамо неколико чувених јунака и
старешина које кугла „није хтела“. Да ли су ово чуда у која се мора веровати?
 На Ђурђевдан 1944. јуришлије су отпочивале на гредама изнад
пространог села Лукавца у Невесињу: 3. чета је сишла испод греда, где су
куће, и скупљала храну за батаљон. Причали су да је било слављеника па су
добили више и боље хране. Око подне сви смо били поседали по ледини,
испод узвишице обрасле у храстове шумарке. Нисмо се надали партизанима
ни у ком случају. Наједанпут праснуше меци по нама и ми поскакасмо са
узбуђењем шта би и откуд меци по нама? Сви услови били су за панику, али
прибраност командира 1. чете Влада Дивљана спасе ситуацију. Увидевши
одкуд меци падају, он командова својој чети „јуриш на чуку!“ То даде повода
целом батаљону, и зачас смо сви, највећом брзином, подишли под шумовиту
страну испод партизана. Опасност је убрзо умањила од оног најгорег што се
могло догодити: да смо се, само неколико минута, поколебали, не знајући куд
да окренемо, били би изложени јакој ватри и бацању низ луковачке греде, јер
смо одмах стајали на њима; срећа се окренула на нашу страну. Докопасмо се
коса, шумарака, крша и стадосмо се примицати партизанима. У почетку
борбе погибе командир 3. чете Милорад Говедарица. Узесмо га мртва и
изнесосмо на леђима кроз наредна наступања. Партизани су се однекуд
кришом привукли и направили нам једно ретко изненађење, засипали су нас
митраљеском ватром при наступању и врло споро измицали испред нас у
правцу тврђих и већих чука.

Прилазили смо партизанима и, из непосредне близине бацали бомбе на

њих; натерали смо их да остављају своје мртве и делове спреме. У једном
кршу из којег је дејствовао партизански митраљез, кога је заузео Душан
Милинковић, борац 1. чете, нађосмо заглављен пушко-митраљез.

Цело поподне гонили смо се са партизанима по кршевима између

Лукавца и Слата, док их напослетку нисмо истерали у планинске пределе
изнад Зајасена. По престанку борбе, јуришлије су продужиле за село
Шипачно, носећи мртвог командира 3. чете М. Говедарицу. Били смо већ
нашли коња, пребацили га онако мртва преко самара, што је одавало више
него жалосну слику, у колони којом смо пролазили кроз кланце и врлетан
пут, од Слата до Шипачна.

Од како су основане јуришлије, основано је и њихово ново гробље код

цркве у Гацку. Ма где да је ко погинуо од јуришлија, ту смо га донели и
сахранили, уз војничке почасти, пуцањем три пута плотуном из пушака преко
гроба сахрањеног јуришлије. Милорад Говедарица, нова жртва, беше млад
борац, неустрашив и храбар, потицао је из националне и борбене породице
Говедарица из села Михољача, изнад Автовца. Из тога племена пада у
прошлом рату, можда највише четника у Гацку. Имали су и свога к-та
батаљона, Блага Говедарицу, који је делећи мегдан са злогласним Савом
Мизером јуначки пао у Коритима, рано у пролеће 1943.г. Ништа мање
заслужно, у четничком покрету, било је племе Зеленовић, на Михољачама,
које је са Говедарицама крваво плаћало одбрану свога села. Они су већ тада
били нанизали своју „алеју“ гробова у сеоском гробљу на Јованову брду.

Прешавци преко пл. Магрора (крај Бјеласнице), спустили смо се у село

Луковице, где нас дочекаше домаћи четници из батаљона Драгоја
Милошевића. Из тога села је био и наш начелник штаба батаљона Вукашин
Кртолица (геолог). Народ нас лепо дочека и охрабри за изгубљеним
командиром.

Искуписмо се код цркве у Гацку, цео јуришни батаљон, посадна чета и

све преживело српско становништво у њему, да одамо последњу пошту
младом командиру јуришне чете Говедарици. Ту су: старешина места
Миленко Кекић, командант бригаде Радован Ковачевић, командант батаљона
Стево Старовић и Комнен Гојковић и још доста њих што предводе српски
народ и четништво у Гацку. Међу њима се указују забринута лица двојице
најглавнијих предводника: Милорада Поповића и војводе попа Радојице
Перишића, који над свима воде бригу и подносе тешки терет народног
страдања. Међу њима је свештеник Кецојевић са Пивске Планине; он
чинодејствује око сахране. Говорили су над отвореном раком: Милорад
Поповић, поп Перишић, Стево Старовић. Они су својим говорима учинили да
се у болу и јецању излије безброј суза у окупљеном народу при помени
жртава и падања која не престају већ 4 године. Говедарица је положен у раку,
поздрављен плотуном од својих сабораца, оплакан и ожаљен од свега
националног народа у Гацку. Његов гроб тек што је отпочео врсту, испред
црквене порте, која ће се до краја године нанизати до броја 40, или више.
 Преко Троглава и Капавице на Плану.

Под Троглавом (пл.), на јужној страни, налази се село Црквице, подељено

у два дела, и носи назив Доње и Горње Црквице. Црквице су, и Горње и
Доње, на црногорској страни (срез Никшић). До њих се, на херцеговачкој
страни (срез Гацко), налазе Корита; она страдалничка Корита чија је
гробница, под именом „Коритска јама“ (из Другог светског рата), ушла у
историју најсвирепијег хрватског злочинства, да се спомиње за дуга времена.
Са Троглава, изнад поменутих Црквица партизани су често пута мирисали
барут по Гацку, одакле је оно прегледно, и договарали се на коју страну да
окрену. Имали су читаво село под носом, звано Нови Дулићи. Пред
Дулићима је чувени Гат у Гацку, за који је и аустриски цар Фрањо знао, као и
његови ратни финансијери који су повећавали порез и глобе народу за
изградњу утврђења према Црној Гори, као што је било и ово на Гату. Тај
фамозни Гат (о коме сам често пута писао), који је у оба светска рата „појео“
брда граната свих калибара и оруђа, партизани су, преко својих симпатизера
у Дулићима, успевали да понекад зграбе и држе по неколико недеља, чиме су
угрожавали више од 10 села у околини Гата.

Да би се отстранили евентуална опасност од Гата, јуришлије добише

нарађење за покрет у правцу Црквица, да растерају тамошње партизане, где
им је био главни извор снабдевања. Опет је коришћена ноћ (као оно пре што
смо поменули при заузимању Орловог Врха). Пошли смо у првомрачје са
Зборне Гомиле, прешли пољем крај села Пржине према Засељу, позади већ
поменутог села Дулића. Познаваоци путева извели су нас ноћу уз кршевито и
шумовито подножје Троглава, тако да смо у расвит дана били већ под врхом.
Партизани се нису надали нападу, па нису држали врх Троглава, али су зато
они поранили са друге стране Троглава, да преко дана осматрају и
осигуравају са њега своје будуће стајање у Црквицама. Тада се почело
причати да ће им „савезници“ почети дотурати помоћ, туда око Троглава. Већ
смо били поседали по голим бедемима планине, када и осмотрисмо партизане
како се јаве у колони према нама. Некоме се отиснуо камен испод ногу и
направио мали лом који су партизани ослушнули, а потом и нас приметили.
Одмах су почели да се развијају у стрелце, на што смо и ми осули пушчаном
и митраљеском ватром. За час их је нестало у кршевима који су туда као
наручени за скривање. Чувши пуцње по Троглаву, узбунили су се и они по
Горњим Црквицама. Видећи да им се примичемо, измакли су се на узвишења
и гомиле испред села и дали отпор. Позади њих је лежала Капавица (мања
планина).

Јуришлије нису наишли на јачи отпор партизана. Као да нису имали

муниције, избегавали су да чешће гађају и напуштали чуку по чуку, да се
напослетку изгубе у шумама Капавице. Сељаци су нам казивали да партизани
врло слабо стоје са муницијом. Уколико им веле они, не дотуре Енглези
помоћ, биће ресуло међу њима и почеће се предавати! Заиста је тада било
критично стање за партизане у целој земљи, да их Броз, својим превртљивим
ставом, није успео спасти — хватајући се Истока и Запада. Терање остатака
партизана је настављено преко Ковача, све до Плане, на путу за Билећу. Било
је лепо пролетње време па смо лако и брзо прескакивали преко кршева,
желећи да се састанемо са билећким четницима. Под једном страном, у
долини, наиђосмо на цркву, окуписмо се око ње и мало позвонисмо и опет
продужисмо пут, падајући у све нижи терен, док се напослетку не спустисмо
у село Лађевиће.

У Лађевићима, по селу и код куће четничког к-та батаљона Шпира Бабића

(од које беху остали само зидови), седели смо и одмарали, када дођоше два
четника из билећске бригаде (један се звао Нинковић) и испричаше нам где
се њихови четници налазе и какво је стање на терену. Мало им беше чудно
откуда ми ту, чак из Гацка! Беше и њима драго да се састанемо са њиховим
четницима, али они беху удаљени од нас и нама беше задатак да се враћамо
назад у Гацко.

Један жалостан и потресан призор остао ми је у сећању тога дана и често

сам се потсећао на њ, трагичним догађајима. У колиби, крај погореле куће,
живела је старија жена и врло млада и лепа девојка. Беху забрађене у црне
мараме и сва одећа на њима беше црна. Поменута два четника (као курири)
из билећке бригаде приђоше њима и саопштише им вест да су погинула два
сина те старије жене, а можда су били и браћа девојке, која је била с њом.
Мајка, и онако жалосна под црнином, се подбочи, погледа у њих (курире) и
упита их: „Па јесу ли оба?“ (погинула). Они слегоше раменима и потврдише
да су оба погинула. Мајка погинулих синова паде по земљи а девојка по њој
— да је уздигне, или да свисне с њоме? Скочисмо на ноге и исправисмо
обадве, али залуду. Оне се не могу држати на ногама, него клоњавају ка
земљи. Нико нема речи којом би ма како могао утешити мајку погинулих
синова; да је бар један некако би се нашла реч утехе. Али да два сина изгуби
одједном (а не знам је ли их имала више?) — нема утјехе. Тада ми је искрсла
пред очима и моја мајка и све мајке које тако лако и незнано губе своје
синове. Чудио сам се смелости оне двојице четника, да су могли саопштити
тако жалосну вест! Ма неко је морао, било они или други; требало је да мајка
зна. Било је потресних часова, пре и после, у мом животу, али је ово један
који је остао дубоко у сећању.

Немогавши се састати са билећким четницима, због њихове удаљености

на положајима, јуришлије добише наређење да се врате у Гацко колским
путем преко Корита.

Осврт на стање и ситуацију у Гацку

Задовољни борбеним успесима 1. Јуришног батаљона, старешине у

корпусу и бригади дошли су на идеју да оснују Други јуришни батаљон. Тако
се Гатачка четничка бригада, главним снагама, претворила у Јуришну
бригаду. Други јуришни батаљон поверен је Комнену Гојковићу, ранијем к-
ту 3. батаљона. Гојковић је био подофицир, имао доста смисла и вештине за
четничко ратовање. И у Други јуришни батаљон изабрани су сви млади људи
из бригаде, као што су раније изабрани у Први. Оснивањем Другог јуришног
батаљона настала је мала олакшица за Први, бар у трчању по терену. Они су
донекле „поделили“ терен на „горње“ и „доње“ Гатачко поље. Горњим пољем
(застарели назив) називају онај део Гацка преко колског пута Автовац —
Степен — део до Црне Горе, док доњим пољем зову главни део Гацка до
Невесиња. Тако је Други јуришни батаљон крстарио по доњем, а Први по
горњем делу Гацка. За случај већих операција оба батаљона су учествовали у
борбама — и сви други колико их је било. Ово је била солидна организација
четника у Гацку и олакшавала је цивилном становништву пружањем више
помоћи око сређивања летине. Старији борци могли су више пута
прискочити у помоћ својим породицама које су биле нужне нарочито у летно
доба.
 Све до октобра 1944. године била је у пуној активности четника у Гацку.
Охрабрени народ свакидашњим успесима јуришлија, помагао је четнике што
је више могао и гледао у њима добре браниоце од партизана. Сви изгледи
били су на доброј основи да ће четници при крају рата свој највећи успех
постићи у прогањању сваковрсних непријатеља из земље и чишћењу „губе из
торине“. Међутим, спољна политика савезничких сила није ишла на нашу
руку, због дириговања из Москве; ишло се на руку нашег сталног
непријатеља, светског комунизма у Југославији. Као што се види из
досадашњих приказивања борби, и које ћемо још изнети, комунистички
партизани су свугде били нејаки, прогоњени, бежали и довођени до
капитулације. Ова ситуација није била само у Гацку него свугде у земљи. То
тврде историски докази о стању у земљи 1944. године.

Од половине лета 1944. партизани су почели да оживљавају и да се све

више појављују са новим оружјем и већом количином муниције. И шта више,
„савезничким“ авионима које су добијали по наруџби где да бомбардују
четничке објекте. У септембру је настало ваздушно добацивање оружја, а у
октобру поморско искрцавање на јадранској обали, све у домету места које
описујемо. Ни тада, под највишим моралним условима, партизани нису
имали ни четвртину српског становништва у Гацку.

Борбе јуришлија против партизана у горњем делу Гацка,

до Црне Горе

Раније смо поменули село Нови Дулићи које је од првог дана

комунистичке појаве постало партизанско. У томе селу живи породица
Мандић која је имала неколико шумара (лугара) научених да „брсте“ народне
кесе за време „труле“ Југославије. Они су по избијању комуниста, добро
схватили ствар да им се са комунистима пружа идеална прилика да поново
„брсте“, ако не у новцу — глобама и миту, а оно у „натури“ сеоским
производима — сиру, кајмаку, месу итд. Мандићи су од страха борбе против
усташа, из првих дана рата, почели да се извлаче са националног српског
фронта. Један од нових „шумара“ пао је мртав од страха, бежећи са положаја
на Степену. Други шумар, звани Јанко, осокољавао је своје братственике, да
нема боље среће од комунизма, да испливају на површину после рата. Тако
се угнездио комунизам у целом селу, изузев једне куће Вуковића. Нови
Дулићи су постали свратиште комуниста са више страна из Црне Горе и
Херцеговине; склоњено под планином Сомином, а на домаку Гата, оно је
много погодовало комунистима, да преко Дулића заузимају Гат и угрожавају
остала села око њега. Треба напоменути да су у Гацку била само два села (од
можда 100, или више) потпуно комунисти: Дулићи на једној и Руда Главица
на другој страни. Нема четничког борца из Босне, Херцеговине и Црне Горе,
који је водио борбе око Гата, да није чуо за партизанске Дулиће.

Партизани су преко Дулића опет заузели Гат. Четници то нису могли

поднети, па су се спремали да га преотму по сваку цену. Требало је да
јуришлије понесу главну борбу и они су се за то спремали. Распоређени од
села Добреља, заузимали су камен по камен, под сталном ватром комуниста
са врха. Други четници ударали су бочно од села Галешине право у
партизанско село Дулиће. Врх Гата су држали Шегртовци, најбољи батаљон
што је Шегрт имао у својој бригади. Ношење јуришлија са партизанима, око
отимања и држања Гата, трајало је цео дан. Ишчекивала се на обе стране ноћ:
јуришлије да ускоче по мраку у шанчеве, а партизани да лакше побегну по
ноћи. Догодило се како су партизани очекивали; — побегли су, не сачекавши
јуришлије у шанчевима.

Сутрадан је настављена борба око Јежевице, изнад села Дулића. Пошто су

партизани и са тих позиција збачени и протерани у подножје Сомине (пл.),
јуришлије су их прогониле у стопу. Сустижући партизане по кршевима,
загрејани наши млади борци нису много водили рачуна о заклону, па смо
имали неколико рањених и погинуо је најмлађи борац међу нама, Радован
(Рако) Црногорац; није имао ни 18 година.

Гат је опет био у четничким рукама, али не за дуго; нисмо имали толико
војске да стално држимо једну усамљену чуку. На Гату смо се искупили ко
зна колико пута (можда по стоти пут), а он је био толико „крвав“ да, чини ми
се, никад нисмо на њему запевали. Вазда се само разгледало то крваво
аустриско утврђење, које су разбијале гранате и претварале у гомилу. Први
јуришни батаљон је добио новог командира 3. чете. На место погинулог
Говедарице, дошао је Крсто Николић (жандарм), који је био родом баш испод
Гата, из националног и страдалног села Галешине.
 Борба на Херцеговој Градини

Једна са више губитака, на страни јуришлија, је борба на Херцеговој

Градини, што је уследило непажњом младих бораца, коју ћемо овде изнети.
Херцегова Градина је саставни део пл. Троглава, један нижи врх који се може
видети од Кобиље Главе, са пута Билећа — Гацко. Већ смо раније поменули
како се партизани крију позади Троглава у селу Црквицама и отуда, кад
увребају згодну прилику, упадају у села око Гацка. Јуришлије су добиле
поново наређење да ступе у борбу против њих и да их протерају са Херцегове
Градине. Пре напада на Херцегову Градину уследила је борба на Сливици,
још нижем узвишењу од Херцегове Градине, која је трајала неколико часова,
јер није било лако истерати, веште скривању партизане који су држали
каменита узвишења обрасла у ситну шуму. После дужег препуцавања и
заобилажења партизани су потиснути са Сливице на веће узвишење,
Херцегову Градину. Настао је још тежи проблем око заузимања врха
Херцегове Градине, јер голетан терен раздваја Сливицу (на којој су четници)
и Херцегову Градину (на којој су партизани). Прешло се у напад бомбаша, с
чела фронта, под јаком митраљеском ватром која једино могла омогућити
подвлачење бомбаша непосредно под врх. У овоме подухвату се на почетку
успело, бомбаши су се примакли партизанима накратко отстојање и бацили
бомбе по њима што је партизане натерало да беже из шанчева и скривање у
оближњу шуму. У заузимању врха учествовао је само један вод (мислим из 3.
чете), а други су и даље стајали на положају Сливица, са кога су могли
пратити вод при заузимању врха Херцегове Градине.

Како се догађало даље? Јуришлије нису имали намеру (наређење) да иду

даље од Херцегове Градине. Они би се предвече повукли и са Сливице, на
Степен (местанце), па опет сутрадан, ако би партизани спали за њима,
вршити нови напад и потискивати их преко Троглава. Тако се чинило и
раније на много места. У воду који је заузео врх били су млади и необазриви
борци који су по заузимању врха, из досаде да стоје у шанчевима, стали
загледати околину врха која је у полукругу, скоро до шанчева, зарасла у
младу јелову шуму; заклањали се од ветра испод младих јела, пушили и
разговарали, губећи из вида да су партизани својим бегством само измакли у
густу јеловину да их намаме и поново ударе на њих. Праћени са Сливице они
се нису могли упозорити да буду обазриви, а сви смо увиђали да непажљиво
држе шанчеве. Није дуго потрајало, када су партизани извршили противнапад
на наш вод на врху Херцегове Градине, нашли га растурена око шанчева,
изненадили и потиснули низастрану, у правцу Сливице, где су остали делови
стајали. Дејство нашег оружја у одбрани повлачења вода није много помогло.
Партизани су из заклоњених страна тукли вод у оступању са бомбама и
машинским пушкама, наочиглед свих нас на Сливици. Није се могло одржати
стрпљење код многих бораца да бесмислено потрче у помоћ воду који је
отступао, па су искочили из шанчева и тако сами себе изложили партизанској
ватри. Исход није био поражавајући (могло је бити и горе), али је од нас било
5-6 мртвих и близу 10 рањених. Колико се сада сећам, ту је тешко рањен
водник тога вода Васо Пушара. Партизани су насрнули свом снагом на нас,
али нису успели да нас потисну са Сливице све до мрака, што је омогућило
прикупљање мртвих и рањених и изношење у позадину.

У тој борби остао ми је у сећању један језиви призор рањеника (колико се

сећам звао се Владо Думнић). Био је рањен у вилицу (сломљена и изврнута)
крв је облила целу главу, унаказила рана лице, завоји које смо стављали нису
могли зауставити крв; чинило ми се тада да би најбоље било да га ко од нас
може убити, да се не мучи, да не живи тако унесрећен. После дуго година чуо
сам да је тај рањеник остао жив!

Губици и рањавања јуришлија на Херцеговој Градини изазвали су

негодовање код националног народа, управљено на старешине — што шаљу
свугде у борбу само јуришлије, да сатиру своју младу снагу. Није имао ко
бољи и поузданији ићи пред партизане од јуришлија, знао је и народ и
старешине, па се и даље продужило са јуришлијама, да се разгоне партизани
где год су се појавили.

Борбе око Доброг Дола и Трговишта у Казанцима

На путу Гацко — Никшић, у општинском месту Крстац (Голија),

партизани су се одавна угнездили. Држали су Крстац целу зиму 1943/44.
Избијањем пролећа они су почели да се проширују преко Казанаца ка Гату и
селима у горњем делу Гацка. Као што су партизани из Црквица, раније
поменути, упадали, тако су и са Крсца и Голије, у истом правцу и идејном
смислу, да одвајају села по Гацку. Казанце су већ били заузели и чекали у
њима Черчилов барут и џебану, па да наставе борбу за Стаљина. Овај крај је
тешко бранити и освајати и, Гачанима, који нису рођени у њему, тешко се
било наканути да прескачу по казаначким долинама. Било је туда и раније
крвавих борби са партизанима, слегле су се туда хиљаде четника из Босне и
Херцеговине и решавале победе на Гату, као што беше она у јулу 1942., где је
цео Невесињски корпус учествовао у борби против главне партизанске војске
и однео сјајну победу. Ту је у историји четничког ратовања уписана
грабовачка чета (из села Грабовице), Невесињске бригаде, што је главни
терет изнела на својим плећима у одбрани Гата. Босанци су водили борбе око
Гата и освојили га. Све камење и земља, око Гата проливено је крвљу и
посејано костима.

Партизани су нападнути око Доброг Дола и Трговишта, где су држали

положаје према четницима до села Добреља, настала је жестока борба и
партизани су споро измицали испред четника.

Природно камење заклањало их је од митраљеске и пушчане ватре, а

бацача није било да их изгони из заклона. Главна снага код јуришлија је
лежала у стрпљењу и вештини пребацивања преко сваке долине, па да се
сваки партизански поглед у страну искористи и заузме други камен и заклон.
Пред вече партизани су почели да лабаве, бојећи се ноћи и опкољавања од
четника који су познавали терен, који су туда знали сваки камен. Они су
почели да узмичу испред четника, да напуштају село Казанце и да се хватају
обронака пл. Голије — према Крсцу и Голији (насеље). Четници су заузели
село и провели неколико часова у њему, тек толико да се мештани сретну са
унесрећеним својим породицама. Иако се у добром делу успело у
потискивању партизана, четници су се морали повући из обзира
предострожности од веће концетрације партизана и случајног опкољавања
преко ноћи. То је стеченим искуством потврђено већ неколико пута у томе
селу. На бојиштима око Трговишта и Доброг Дола партизани су оставили
доста својих мртвих. Било је и на четничкој страни рањених у
пребацивањима, али сада не знамо је ли ко погинуо.

Свуда су се најбоље борили „мештани“ (они који су из тога краја где се

борба води). Тако и овде у Казанцима, одакле је и к-т батаљона, предњачили
су стари борци из првих дана, сада у јуришлијама. Сви су они туда у ранијим
борбама изгубили: неко брата а неко рођака. И к-т јуришног батаљона
Благоје Тепавчевић изгубио је два своја брата и више ближих рођака баш на
том простору где се водила борба. Није му било лако уздржати сузе, када је
по ко зна који пут прелазио њихово гробље. Синови и кћери погинулих
четника у Казанцима не треба да иду далеко да виде гроб или место где им је
отац погинуо. Они то могу видети свако јутро када отворе врата — испред
куће...

Историја српског народа у Другом светском рату је болна и она се не

може помињати без суза.

Борба на Облом Брду

У кратком временском размаку, после борбе по Казанцима, партизани су

се почели примицати до села Добреља и Гареве. Једног дана успели су да
одбаце омање снаге посадног батаљона са Облог Брда истуреног дела Гата,
на северној страни. Случајно су јуришлије, баш тада, дошле са другог дела
Гацка, у село Гареву, и одмарале на једној ледини изнад села. Видећи да
партизани заузимају Обло Брдо, они су се одмах ставили у покрет и трчањем
око 2 км почели опкољавати место где су се партизани појавили. Ово је
заиста била једна јуришна борба, која је задивила становништво села Гареве,
како су јуришлије својом хитрином предупредиле партизане од утврђивања
на Облом Брду. Не могавши се одржати пред јуришлијама, партизани су се
дали у бегство и, шта више, проузроковали панику међу онима што су се
налазили позади Брда, што их је стало већих жртава. Сељаци су нам касније
причали да их је у борби на Облом Брду остало више од 40 мртвих. Ми
никада нисмо могли знати колико тачно погине партизана у борбама, јер они
неке извуку и посакривају по шикарама. Најбоље се могло сазнати од народа,
који није био њихов, тамо где се они повуку на одмор и причају „како је
било“; вазда се нађе неко ко прислушне и достави. Ни у овој борби партизани
нису били побеђени, па да се више не врате на поновни напад. Требало их је
гонити и, наравно, држати положај према њима, да се бар осигурају села. Али
како, када су упадали са више страна а не само са једне, две или три? Без
фронталног чишћења, као што је било 1942. године, није се могло
рашчистити са локалним групама партизана у појединачним борбама.
Партизани нигде још нису били јаки да се одупру јуришлијама гдегод су их
ови напали, али су по њиховом одласку на другу страну улазили у њихове
шанчеве и места која су до јуче држали четници. „Падање у руке“ извесних
села, час четничке, час партизанске, била је свакодневна појава.

Напад на Крстац

После борбе на Облом Брду и партизанског разбијања са знатним

губицима, јуришлије су остале по селима Добрељи и Гарева; очекивало се да
ће партизани поново ступити у акцију на овоме пределу. Партизанска главна
база, где им се штаб налазио, био је Крстац у Голији. Требало је нешто
предузети у том правцу. У бригади (четничкој) су направили план да ноћу, у
највећој тајности, упуте јуришлије да нападну Крстац, заробе или разбију
партизански штаб. Били су добро обавештени ко се све тамо налази од
партизана, шта раде и припремају. Коликод су четници могли сазнати за
партизанска кретања и рад, толико, ако не и више, комунисти су знали о
кретању четника. Зато је свака наша акција на партизане била слаба и
неуспешна, ако се није радило скривено и вешто. Ма како „на очи“ изгледало
да је околина где се крећемо национална и четничка, опет се увек није могло
пронаћи ко и како дотура извештаје партизанима. Зато је у покретима
требало затурати трагове сваком шпијуну који би ма где био увучен.
Јуришлије односно њихове старешине, држале су се тога принципа.

Добрељи и Гарева, где смо се одмарали, били су сто посто национална и

четничка села. То су два села која су са Казанцима, из првог дана устанка,
делили заједничку судбину и увек се држали заједно кроз цео ток рата. Поп
Радојица Перишић био је њихов главни предводник одмах у почетку устанка
и они су га слушали и поштовали све до краја 1944. године, када је Гацко
пало под комунистичку власт. У Добрељима живе братственици:
Тодоровићи, Бумбићи, Лажетићи и Ковачевићи. Они су имали своју чету коју
је водио Ристо Лажетић (подофицир), а водници су били Раде Тодоровић и
Радован Илић из Пустог поља. Добрељска чета је служила за сваки пример у
четничком националном покрету, тим више што партизана међу собом нису
имали. У Добрељима је Владо Шегрт направио масакр на Велики Петак 1942.
године, побивши пред црквом и школом више од 50 старих људи, жена и
деце, да би са бројем (не бирајући кога убија) задовољио своје наредбодавце
у врховном партизанском штабу и као предуслов за већа одликовања и назив
„народног хероја“.

Гарева је суседно село Добрељима. То је родно место војводе Богдана

Зимоњића и још двојице чувених народних предводника из исте породице:
Стевана (Стева) вишег официра црногорске војске (школован у Русији) и
митрополита Дабробосанског Петра. Прве двојице, Богдана и Стевана,
почивају земни остаци код мале црквице у Гареви, док су митрополита Петра
убиле усташе негде у Лици, те му се ни за гроб не зна. Гаревљани су верни
својим прецима и старој српској традицији; без изузетка међу првима
зграбили су оружје и повели борбу прво са усташама па после са
комунистима. Гаревску чету је водио Аћим Јегдић, врло способан и
енергичан млад човек (пре рата служио у полицији или жандармерији?). Он
је у једној борби у Казанцима рањен и изгубио око (1943), али никада до
смрти није одустао од борбе против српских непријатеља. Уз Аћима је био
(као водник) Ристо Стојановић (подофицир) који је испочетка агилно радио
за четнике, али, не могавши издржати до краја, пао је, при крају рата, у
комунистичке руке. Ово смо тек узгредно поменули, о Добрељима и Гареви,
не могавши се уздржати, при помену ових места, а да не поменем ове дивне
племенике који високом свешћу испунише свој завет верношћу Српства и
српској историји.

По зеленилу и кошути (докољен), која тада обели гатачко поље, верујемо

да је било крајем јуна или почетком јула, када смо једно после подне добили
наређење да напустимо поменута села и пођемо у правцу Автовца, где смо
стигли у првомрачје. Нико, ни међу нама ни у селима где смо прошли, није
могао ни слутити да ћемо се поново вратити, по мраку, изнад истих села где
смо се одмарали и продужити заобилазним путем у правцу Крсца. У
порушеним војничким зградама (бивши војнички логори) саопштено нам је
да идемо у правцу Голије, по једном врло важном задатку. Припремљени смо
од старешина да будемо обазриви при пролазу где будемо пролазили изнад
села да што мање правимо звуке отискањем камења испод ногу, да не
пушимо и да се ћути. Тако је почео ноћни пут између Самобора и Липника,
преко безброј долина изнад Казанаца и пењање уз Козје крше, где су чак и
путовође изгубиле оријентацију и сашле са једностопице којом се само може
проћи. Када смо се попели на један планински гребен (одакле би се по дану
могао видети Крстац), пред нама је лежало Корито, тешко пролазан предео и
дању, а камоли ноћу. Требало се спуштати низастрану, прескакати преко
шкриповља које је зарасло у грабовину и дреновину, тврду и тешко пролазну.
Захваљујући само онима који су знали путање, није се лутало и узалудно
провела ноћ да се дође до Крсца. Истргавши се из шкоља, наступио је мало
пролазнији терен и убрзо смо се наднели над греде које се као ланац протежу
изнад Крсца и мањих засеока у близини њега.

Свитало је, када је свака чета журила да заузме свој положај одређен по
плану напада. Прва чета је имала задатак да се баци чак позади Крсца и
отсече евентуалну оступницу у том правцу. Она је донекле и успела,
захваљујући хитрини командира чете Влада Дивљана, који је уграбио да
заузме једно омање али значајно узвишење изнад Крсца. Партизанске страже
су приметиле наше опкољавање, па су одмах припуцале и узбуниле оне који
су још спавали по кућама. У међувремену је отпочео и наш напад —
осипањем ватре, са греда изнад кућа, по онима што су искакали из кућа и
бежали преко сеоског атара у правцу Ћурила (пл.). Тамо још нико није
доспео да затвори пролаз партизанима.

Партизани на Крсцу су нађени потпуно неспремни на одбрану — управо

на спавању. Они су на прве пуцње поскакали из кућа, успевши да зграбе
оружје и да се дају у бекство, на све стране где се указивао излаз за
спасавање. На овој страни која је била најодбранбенија за њих налазиле су се
јуришлије и осипале смртоносну ватру по њима; нико се тамо није могао
пробити. Немајући избора на неку бољу страну, где има заклона, остало им је
да беже преко отвореног простора излажући се четничкој ватри. Штаблије
партизанске би овог јутра платиле својим главама сва раније злочинства, да
се мало боље било развидело; онако их је доста спасао мрак, те погоци нису
били сасвим тачни.

Немавши стрпљења, јуришлије из 1. чете, који су били најближи,

поскакали су са положаја и трчали за партизанима, између кућа, ограда око
њива, упадајући у старо гробље испод села, где су партизани за тренутак
попадали да се заклоне. Међу партизанима је било и женских са дугим
косама, а и четници су тада носили дуге косе и тешко је било распознати, на
још не расветљеном јутру, оним четницима што су мало подаље били од
главног напада ко бежи а ко напада, кад су већ били помешани. Отуда је
претила опасност да неко погине или буде рањен од наших бораца.

У овом нападу изузетно се истакао млади подофицир Радомир Окиљевић,

који је био водник у једној јуришној чети. Он је међу првима трчао за
партизанима и хватао их живе и рањене по трњацима (трње по мргињима),
где су се били заплели. У једном жбуну, где је био налетео, нагазио је на
младу партизанку (скојевку), која је била рањена, притајно лежала са
пиштољем у руци и чекала док неки од четника наиђе па да се замени. Када је
млади Окиљевић натрчао на њу она се продрла из свег глас: „Живела
комунистичка партија Југославије“ и покушала да опали на њега. Скојевка би
свакако успела да убије Окиљевића, да јој се није заглавио метак у пиштољу,
што је, на велику срећу, спасло од смрти нашег најбољег јуришлију. Мене је
у тој борби погодило зрно у ногу и убрзо ме онеспособило за даље кретање.

Кроз пола сата све је било рашчишћено; јуришлије су биле свуда по

Крсцу и искупљали се код цркве пред селом. Мени су испрали рану ракијом,
завили неком крпом од кошуље, нашли коња и одредили два млада борца да
ме пребаце позади фронта у правцу Гацка. Ово је био један опасан повратак
за мене рањена и моје помагаче, јер су се позади нас налазили партизани
(јуришлије су биле упале позади партизанског фронта и сада се налазе
окружене партизанима). Зато смо морали користити најудаљеније сеоске
стазе испод планине, да би избегли партизане на путу.

Растајући се са јуришлијама, који су ми скоро сви „четитали рану“, било

ми је не мало тешко што не могу са њима продужити наступање у правцу
Ћурила. Гледајући их како су пењу уз планину са развијеном црном заставом,
био сам заборавио на бол у нози при помисли „како су срећни“ што се здрави
и весели пењу на једну од планина изнад постојбине мојих старих предака.

Да се поврате јуришлије су морале проширивати свој фронт, истуривши

једну чету до планине Сомине, док су остале две наступале преко села Чарађа
и Бобатова Гробља. Пристизања нових снага партизанима из Дулића чинила
су прилично тежак положај јуришлијама при повратку. Ова евентуалност је
предвиђена раније, па је одређен батаљон Милоша Бошковића да нападне
партизане у Казанцима и омогући лакше повлачење јуришлија са Крсца.
Иако у закашњењу, Бошковић је ступио у борбу против партизана и олакшао
пролаз јуришлијама. Предвече је вођена јача борба између четника и
партизана по Казанцима.

Исход напада на Крстац стао је партизане око 20 (како се говори) мртвих,

а од четника нико није погинуо, ни рањен, изузев мене. Они нису „побеђени“,
али су добро растрешени, нарочито они главни што су дириговали из
позадине.

Друге борбе јуришлија против партизана по Гацку

После напада на Крсцу јуришлије су водиле борбе на више страна по

Гацку, само ја нисам био у могућности да учествујем у њима (због рањавања)
и све што о њима знам чуо сам од народа и бораца, које сам гледао приликом
њихових свраћања да ме обиђу где сам лежао. Мени се зрно било зарило у
ногу, крај цеванице, пресекавши један део вене, остало у листу ноге, где и
данас стоји. Лекара није било, па је и лечење ишло теже. Није дошло до
тровања и тежих последица, али сам ипак остао непокретан месец дана. За то
време јуришлије су водиле борбе на Равном (према Пиви). Борбе у заузимању
тамошњих брда, као што су Ковиоц и Леденик, изискивале су тешке напоре и
јуришлије су их савлађивали, освајајућу поменута брда, да их данас држе, а
сутра напусте, и пређу на другу страну, где је одбрана од партизана била
потребнија. У заузимању Ковиоца (брдо изнад села Липника) погинуо је већ
поменути борац Радомир Окиљевић, његово мртво тело јуришлије су донеле
у Гацко, да га сахране у алеју новог гробља изниклог у 1944. години. Дошао
сам рамајући, са штапом у руци, да присуствујем сахрани тога дивног младог
човека са којим сам се био спријатељио у јуришлијама. Ми смо и онако били
неки даљни рођаци, па смо се још више волели и делили свако зло и добро.
Погођен зрном право у срце, млади Окиљевић је лежао на носилима, леп и
свеж, као да је жив пред нама. Чинило ми се да му је онај исти осмејак остао
на устима, што га је вазда носио за живота. Окупљене јуришлије ставиле су
га пред цркву и народ је прилазио из вароши да му ода последњу пошту коју
је достојно био заслужио. Његова бујна и чечурава коса заокруживала је
бледо лице са полуосмејком на уснама, одражавајући карактер и душу јунака
— борца. Нико није могао проћи поред одра, а да не пролије сузу за младим
Окиљевићем. До срца је дирао његов младалачки лик и израз непромењеног
лепог лица...

Тако је наша омладина, наша најранија ружа, наше цвеће поноситог

Гацка, одлазила у земљу из дана у дан. Гробље је добијало своју „форму“,
низао се „гроб до гроба“, један покрај другога, запретаван земљом која је
вулкански горела од постанка.

Враћајући се са гробља, сретох две лепе девојке из муслиманске породице

Куртовић, чији су стричеви, или можда браћа, били чувени националисти,
српски официри, браћа Куртовић из Гацка. Девојке су из даљине гледале
сахрану, бојећи се ваљда да приђу ближе, да их не би ко разјарен и
нестрпљив према рђавим муслиманима (усташама) и њих праве увредио. Оне
су гледале гомилу народа и плакале тако болно, као да су биле сестре младог
Окиљевића. Мене су гануле њихове сузе и помислио сам на несрећу овога
народа исте крви, како се завађен немилосрдно истребљује.

Једна од најтежих борби, по причању јуришлија, била је борба на Ублићу,

на планинском пресеку крај пл. Бабе. Борба је текла ноћу и јуришлије су опет
однеле победу. Слушајући јуришлије како је борба текла: бацање бомби,
праштање митраљеза, пламтење ватре и распрскавање граната од бацача,
просто су ме дизали са постеље да што пре кренем са њима.

Борбе јуришлија против партизана постајале су све јаче и чешће; није

било дана за одмор јуришлијама. Морало се трчати с једног положаја на
други, где је већа опасност, и одбијати партизанска насртања. У непосредној
близини варошице Автовац, око села Самобора, Липника и Јасеника, вођене
су тешке борбе против партизана. Почело је и дејство „савезничких“ авиона,
на партизанској страни, но јуришлије нису малаксавале. У Пониквама, изнад
Гацка, Улињу, Дражљеву и селима изнад Грачанице сваки крш, свака гомила
и чука је обојена крвљу, а оскудна земља испарана зрнима и парчадима
експлозивом разнесеног гвожђа, али све није помогло због профитерског
Запада, да у њима препозна своје искрене пријатеље.

Од средине лета 1944. године настале су брзе промене. Наиме партизани

су постајали све јачи и насртљивији. Почело је авионско дотурање оружја,
нарочито муниције, које, до недавна, партизани нису тако обилато имали.
Почели су се појављивати „савезнички“ авиони и бомбардовати четничке
положаје и многа национална села, међу којима и два већа места — Автовац
и Гацко. Партизани су се морално снажили, претили и позивали на предају,
нарочито после септембра. Прво их је охрабрио наш претседник владе
ђенерал Симовић својим говором преко радиа, а доцније и краљ Петар!
Уместо очекиваног сунца слободе, „грањавало“ је ново и неочекивано
ропство! Али дух националног народа и четника у Гацку није клањавао. Од
идеалних бораца партизани су мало кога придобили у своје редове.
Прилазили су им само средоње, чији број није био мали. Није слутило на
добро, али Гацко још није било угрожено, да се не може од партизана
одбранити, иако су на њ насртали сваког дана. Вероватно, да је партизанима
из стратегијских разлога требало Гатачко поље, ради дотурања „савезничког“
материјала, ко што ће се касније видети.

„САВЕЗНИЧКА“ БОМБАРДОВАЊА 1944.

—Присиљавање на предају комуниста —

Ево како су нас, половином 1944.г., скоро редовно, напастовала 3

савезничка авиона, који су вероватно долетели из Барија у Италији, у две
среске варошице Автовац и Гацко (Херцеговина) и бомбардовали их, у
којима никад нису имали „посла“ са Немцима него увек са цивилним
српским становништвом. Понекад су они „проналазили“ и чуке где смо се
као четници тукли са партизанима! Једном су нас партизани дозивали са
најближе чуке, псовали и називали „глупацима“ што се боримо против њих
кад знамо да је говорио Симовић преко радиа у партизанску корист.
„Видећете, веле, сутра ће вас бомбардовати енглески авиони па вам и тамо
нема места“. Ми смо били „начули“ за Симовићев говор преко радиа, али нас
се више није тицао ни Симовић ни ма ко други ко нам је говорио да се
помиримо са крвопијама српског народа. Сутра-дан су заиста долетела 3
авиона и бомбардовали један део погорелог сеоског насеља близу нас. Нас
нису знали да пронађу, или су се можда бојали да не сруче бомбе по
партизанима?! Партизани су врискали од радости, али увек немоћни да нас
покрену са положаја. Убрзо смо сазнали да авиони долећу из Италије и да им
они диригију преко радио — везе. Увек су била само три (када сам их ја
гледао) и долетели из истог правца: преко Корита и Кобиље главе, између
планина: Сомине и Бјелашнице. Летели су ниско и упадали у међупланински
простор, где се налазе две поменуте варошице. Неколико пута су долетели
скоро у исти час, око 4-5 часова после подне. То су били неки мањи авиони
спремљени за нас, знајући да немамо противавионског оружја, јер се никад
нису сударили са немачком колоном која је понекад туда пролазила,
вероватно из страха да буду оборени. Ми смо их звали „тичари“, јер су попут
3 јастреба, подмукло и скоро без звука, упадали међу планине и што пре
посипали бомбе и бежали. Обично су нападали у три наврата и бацали бомбе
које су немило звиждале у ваздуху пре пада и експлозије. Обе вароши су при
крају поља и под мањим узвишењима, па је можда било незгодно погодити
прави циљ тј. средиште вароши. Бомбе су падале испод вароши, по пољу и по
садевеним навиљцима. Изгледале су као разапети шатори, распрскавале и
правиле пожар. Страдале су и домаће животиње које су у буљуцима пасле
траву (овце, говеда и коњи). Под Автовцом је бомба убила једног коња;
казали су да је ударила баш у њега. Неколико пута су бомбардовали наше
положаје по селима: Михољаче и Липник. Било је рањавања од распршталог
камења, али није било мртвих, колико ми је познато. Партизани су користили
бомбардовање ради убијања морала код народа, више од штете коју је
наносило четницима, јер ми нисмо стојали по варошима нити чекали
савезничке бомбе. Ни у моралном погледу није било много успеха за
партизане; народ се већ давно био определио — ко за четнике ко за
партизане. Међутим, бомбардовања су навлачила срџбу, и код четника и код
националног народа, на свакога ко нас је спутавао од праведне борбе коју
смо водили. Били смо управо горди што у своме крају пркосно одолевамо
разноврсним непријатељима и новим тешкоћама са назови савезницима;
веровали смо у Бога и своје прегнуће. Знали су наши чобани и ратари, који су
оставили стада и плугове још 1941., а зграбили пушке да бране себе и свој
народ, да уз једак хумор, на својим одморима, добаце „савезницима“ и
њиховим авионима, на шта су се све спустили; да убијају кобиле и ждребад
по сеоским пашњацима, а беже од путева и стајишта куда су се кретали и
налазили Немци! Помињали су Дражу и величали његове поступке и изјаве у
односу трговаца људским месом.

Нека ми се не замери што ћу изнети један лични доживљај у односу

бомбардовања Гацка, негде око половине јула 1944.г. Претходно сам био
рањен у ногу у једној ноћној борби, где су четничке јуришлије нападале
изненадно улогорене партизане. После успешне борбе јуришлије ми оперу
рану ракијом и завију неким крпама, уседну на коња и певајућу врате се на
полазни положај одакле ме други пребаце за Гацко ради „лечења“; уствари
боље сигурности од партизана. „Смештен сам на спрату једне опустеле куће,
где је било неколико постеља на патосу једне собе. Довели су болничара
(санитетског помоћника) Мила Ковачевића (погинуо на Лијевче Пољу) кога
смо звали „доктор“, да ме прегледа и укаже „прву помоћ“. — „Шта ћу му ја
помоћи празних шака, вели он. Немам ни инјекције против тровања крви а
камо ли шта друго“. „Доктор“ ми је тада рекао да је кугла ушла и изашла. „Па
како, велим, на исти отвор? — „Оклизнула“, вели он досетљиво. Било ми је
„лакше“, ма није било тако; кугла је и данас у нози. Осим цивилног
становништва, које је било ретко, варош је била скоро пуста. Храниле су ме
оне српске породице које су ту остале од усташког покоља као од заклетве.
Кроз десетак дана ја сам се почео кретати и очекивати јуришлије, да однекуд
наиђу и узму ме собом.

Једно поподне био сам изашао са штапом иза куће да тренирам ногу за
скори покрет. У међувремену чу се звук авиона и већ је било јасно да су
дошла она 3 „јастреба“ да нас бомбардују. Цивили су почели да беже из кућа
— неко у поље испод вароши, а неко у стране изнад вароши. Први авион је
већ бацио бомбе и једна је пала код Зимоњића куће, недалеко од мене;
прскала су парчад гвожђа, камења и земље наоколо, али ме ниједно није
погодило. Устао сам са земље, где сам био прилегао, да погледам око себе,
има ли ко погинуо или рањен тамо где је бомба експлодирала. Одмах сам
угледао рањено дете (5-6 година), где се помиче у трави крај пута куда је
почело бежати од авиона. Помажући се штапом и на једној нози дошеврљах
њему и видех одмах да је дете рањено, а и познадох га. Био је то синчић Сава
Говедарице, четника из Гацка. Узех га под руку и пођох да тражим нови
заклон од другог наврата авиона који су се и даље чули да круже у близини.
Одмичући са малим (кога сам упртио на леђа), што даље од кућа и вароши,
нагазисмо на њиву засејану кромпиром и у пуном расцвету зеленила.
Седосмо да се одморимо у бразду између редова кромпира. Авиони су
поново надлетели и просули другу партију бомби, али су све пале на другу
страну вароши.
 Изгледало је да је опасност престала и ја сам тада стао загледати где је
малишан рањен, који је „мушки“ трпео болове, без јаука и плача. Низ бедро,
испод кратких детињих панталона, цурила је свежа крв и саливала се у
чарапе и сандале на ногама. Био је рањен у препону (мислим леве ноге), баш
тамо где су жлезде до стомака. Било се зарило неко парче гвожђа, камена или
чега другог од распрснуте бомбе. Рана је била превелика, али свежа и чиста у
пуначком телу младог Говедарице. Храбрио сам га да се стрпи, да је
четнички син и да мора бити храбар, да ће рана престати да боли чим се
вратимо кући и дође „доктор“. Ставио сам му свој резервни завој, који сам
носио у џепу, да би колико толико смањио изливање крви.

Нестанком авиона народ се почео поново искупљати, распитивао се свак

за свога где је и шта је било са ким? Мајци и ближој родбини младог
Говедарице предао сам сина (отац је био негде на положају). Они су после
повели старање о њему и ја више нисам имао прилике да га видим. Четници
су ускоро после тога напустили Гацко, и судбина је хтела да се у њ не
вратимо ни до данашњег дана. После више од 25 протеклих година причала
ми је Божана Говедарица (бака малог Говедарице), да је тај малишан остао
жив, нарастао велики момак, и да се добро сећа неког брадатог четника који
га је рањена носио уза страну, бежећи од енглеских авиона.

Тога дана авиони су порушили неке куће у вароши, запалили пластове

жита садевене на гувнима; убијен је од експлозије Раде Говедарица, телал,
бежећи у гробље да тражи заклон. Митраљезима су убијене неке животиње
које су пасле траву по пољу. Народ је био и онако престрављен ратом, а ово
га је довело до лудила. У Фојници (местанце) видео сам (касније) кућу,
озидану од тесаног камена, у коју су ударала нека тешка зрна из авионских
митраљеза и поред прорешетаног крова и прозора оставила дубоке трагове на
зидовима од јаког удара челичних зрна, што је одавало ужасавајућу слику.

Наведена је једна кратка сцена, коју сам лично видео и преживео док сам
био у Гацку свега десетак дана. Међутим, тамошњи народ најбоље зна
колико је муке и невоље претрпео од „савезничког“ бомбардовања у току
летњих дана 1944. године.
 Када су партизани загосподарили Гацком (око 20. септембра 1944),
Черчил је навалио са дотурањем помоћи партизанима у оружју, храни, па чак
и топовима. Дошло је и до искрцавања на Јадранској обали. Камиони са
енглеским војницима и Брозовим партизанима могли су се видети упоредо
како парадирају путевима и варошима погореле и у црно завијене
Херцеговине. Са топовима и експлозивом баченим у Гацку од стране
„савезника“ партизани су тукли и сломили четнички отпор у Билећи, а потом
угрозили и осујетили четничко освајање Требиња и победу над Немцима.
„Савезничко“ бомбардовање српских градова и четничких упоришта у
Југославији 1944. године, намештено је од Черчила и његових агената,
претставља најподлији акт, какав се не може приписати ни старом веку.
Сваки живи Србин требало би да размишља о овим судбоносним данима који
су му донели ропство, саковано, поред јавних непријатеља, и од бездушних и
превртљивих „пријатеља“. Треба у будућности узимати поук из прошлости и
заувек знати да је Србину једино поуздање у Бога и у своје руке.

Појава вести о доласку санџачких четника и Воје Лукачевића

Почетком септембра проширила се вест да ће Воја Лукачевић са

Санџаклијама (око 2-3 хиљаде) ступити на тло Херцеговине да очисти
територију на Јадранској обали од Немаца и припреми искрцавање савезника.
Сматрало се тако, да ко први „сретне Енглезе“ да ће они тога и признати за
свога савезника и дати му прву подршку. Причало се о некој радио-станици и
Лукачевићевом посебном одржавању веза са Енглезима и још пуно шта! Све
ово није давало неке нарочите наде на боље стање за нас. Када већ Енглези
дотурају оружје партизанима и њихови авиони бомбардују нас сваког дана,
откуда да нас сада помогну код Дубровника?!

У Гацку нису много гледали оптимистички на успех Лукачевића у

„хватању веза“ са Енглезима на Јадранској обали. Поп Перишић није хтео да
чује за одлазак четника из Гацка у то време где су одсвакуда наваљивали
партизани. Милорад Поповић (к-т Невесињског корпуса) војнички је
извршавао наређења претпостављених старешина кроз цео ток рата. Под
јесен 1942. године одазвао се наређењу Врховне команде и послао већи број
четника из свога корпуса у помоћ четницима у Лици и Далмацији; сам је
предводио те борце. По моме скромном мишљењу, и на основу досадашњих
сазнања, ово одлажење четника из Херцеговине, имало је трагичан утицај на
борбу на Неретви 1943.г. Да су Милорад Поповић, са својим Невесињским
корпусом, и Милорад Видачић, са Требињским корпусом, који је исто тако
послао већи број својих бораца у Лику и Далмацију, били на Неретви, као
домаћи четници, у дочекивању партизана, друкчије би се ствар окренула.
Они би на своме терену могли много више да учине него борци из других
места. Но о овоме сад није реч и на то ћемо се посебно осврнути на другом
месту. Милорад је и овога пута, по наређењу команде Источне Босне и
Херцеговине (Баћовића), напустио Гацко и пошао у сусрет Лукачевићу.

Остављање Гацка и покрет преко невесињске Површи у сусрет

Санџаклијама и Лукачевићу

Мислим да је било око 10. септембра, када је Милорад Поповић, са два

батаљона Јуришлија (који су сачињавали јуришну бригаду), кренуо из Гацка
за Невесиње у сусрет Лукачевићу, који је имао доћи од Калиновика. У Гацку
су остали посадни батаљони који нису дуго издржали борбу против
партизана. Гацко је небрањено (сама варош), убрзо пало у партизанске руке и
они, по несрећи српског народа, још и данас господаре њиме. Покрет и
правац који је одређен за јуришну бригаду био је невесињска Површ — од
Фојнице (крај Гацка) до Плужина, на путу Невесиње — Калиновик. То је
управо од корита Невесињске реке до у близини корита Неретве у Борчу (10-
15 км.). Тако широк фронт чињен је због тога шо је требало чистити пред
собом партизане да се дође на одређено место које је уствари требало да буде
Кифино Село.

Одмах по излазу из Фојнице, јуришлије су се сретале са партизанима у

мањим групама, које су се гоњењем све више груписале и стварале јачу
снагу. Протерани из засеока Полице, партизани су се пребацили у горњи део
Дубљевића, затим су се концетрисали око горњих Сливаља, по планинској
висоравни Брњци — све до Кокорине. Тамо су настале јаче борбе око
заузимања Манитог брда и по гредама изнад Сливаља. Свугде су их четници
потисли с положаја који су они држали. Али чим би се ови положаји
напустили, партизани су у стопу насртали на четнике. Вероватно да су
партизани знали за наш правац кретања, тј. да идемо у сусрет Лукачевићу.
Њима свакако та ствар није била пријатна, да се четници концентришу у
близини Јадранске обале. Поред авионског дотурања, очекивало се
искрцавање трупа, камиона и топова, и свега што им је требало да туку
четнике.

Дотурањем „савезничког“ оружја, на првом месту муниције, партизани су

брзо оживели, мада бројем још нису били велики. Имали су боља средства за
борбу од четника, нарочито у машинском оружју, лаким бацачима итд. За
пример ћемо навести једну ноћ, кад су се наше тројке подвукле под њихове
положаје у каменитим косама у близини села Кокорине, ради препада и
испитивања њихових снага. Чим су наше извиднице примећене, партизани су
задивили све нас на положају ватром коју су осули из митраљеза, машинских
пушака, бомби, ракета, светлећих метака, што се пре није могло приметити
да тако „напразно“ троше муницију! Пре месец-два нису имали метка да се
бране, када су били опкољени, а сада шенлуче!

При силажењу са положаја, које смо држали изнад села Сливаља, опет
смо изгубили једног младог јуришлију. Било је при заласку сунца када смо
добили наређење да се по мањим групама пребацујемо преко Јавора (мања
планина). Заклоњени природним стенама били смо у непосредној близини:
Ђоко Вишњић, мој рођак Алекса и ја, када у повлачењу наиђе Момчило
Тепавчевић, млад и висок момак својих двадесетак година. Кад нас виде да
још пуцамо у партизане, приклече крај мене и окрену пушку да гађа у
партизане који су се уз појачање мрака све више појављивали. Можда је
испалио неколико метака, када му паде пушка из руку, а он се наже на моје
раме и, без икаква гласа и јаука, преста да живи! Зовемо га да проговори коју
реч, али узалуд; његов глас и живот је за вазда прекинут. Погођен зрном у
срце, крв је кључала млазом из ране и прскала по нама, кад смо га подизали
да га носимо на леђима за осталим јуришлијама. Оставши усамљени ми смо
се нашли у чуду шта да радимо са њиме и брзо смо донели одлуку: Да Ђоко
трчи у село и зграби чијег било коња и да нас сретне на путу куда га будемо
носили — Алекса и ја. Никада пре нисам дуже носио мртва човека на леђима
као тада, нити више људске крви на својој одећи имао. Док је мене
измењивао Алекса (истоимењак — рођак), дотле је Ђоко стрчао низастрану у
село, нашао коња и срео нас на путу после дужег ношења мртвог саборца.
Тако смо мртвог Момчила претурили преко самара на коњу и једностопном
стазом преко Јавора, за јуришлијама, дошли у село Сргово. Хтели смо одмах
да мртвог јуришлију закопамо у сеоско гробље, али сељаци рекоше да
сачекамо јутро.

Сутра-дан чим је свануло, почели смо тражити место за гроб и тек што
смо почели копати, запуцаше партизани изнад села, а већ су главни делови
бригаде прошли у друга села по Колешку (назив за више мањих села). У
Сргову беше остао само мали број, као последњи у пролазу. Један сељак који
је стајао покрај нас, видећи нас да се налазимо у неприлици, обећа гроб свога
сродника и поможе нам да га што пре откријемо. Одгрнули смо прво земљу
са једног краја, после подигосмо камене плоче које се стављају као кров
изнад мртваца. Док је мали број давао одбрану изнад села, дотле смо нас 4-5
раскопавали туђи гроб (по одобрењу) и стављали у њ нашег погинулог
борца.. Напослетку нам онај племенити човек рече (чије име не знам да
споменем); — „Идите, ја ћу га загрнути“! Када су партизани дошли у село,
вероватно да су гроб поново откопали, да провере ко је закопан. Тако су
чинили пре на другим местима, па није било „разлога“ да и ту не учине исто!

Долазак на Плужине и ишчекивање Лукачевића. — Сталне борбе

против партизана.

Прешавши преко Колешка (чији назив обухвата неколико мањих села),

јуришлије су дошле у мало село Плужине, крај пута Невесиње — Калиновик.
Неколико километара ниже, у Кифину Селу, скупљали су се остали четници
који су пошли из Гацка. Ту се прикупљала храна за санџачке четнике, за које
се говорило да ће их бити 2-3 хиљаде. Село Плужине налази се изнад
Невесињског поља, при планини Црвњу. У њему смо стајали неколико дана,
уствари држали положај од партизана који су сваке ноћи нападали.
Интересантно је поменути како су текле ове борбе против партизана. Већ
прву ноћ када смо дошли у поменуто село, партизани су вршили напад, али
без икаквог успеха. Када се расвануло, ми смо их терали назад одакле су и
дошли, тј. у правцу Колешка. Тако је трајало 4-5 дана и толико ноћи, где смо
се узастопно померали — дању четници а ноћу партизани! Партизани су се
из једног дубљег корита потока привлачили тако близу да су њихове бомбе
често падале испред наших шанчева. Ми нисмо имали толико бомби да им
узвраћамо; — ћутали смо и чекали да се добро примакну, али се они никада
нису усудили да ускоче у наше шанчеве. Трошили су нештедимице
муницију, бацали бомбе у празан простор, дозивали извесне четнике, псовали
и ружили; — једном речју лајали као пси. Било је међу њима женских, па су и
оне штектале горе него кучке, дозивајући „ђикане“ да им дођу очешати их
брадом... уз друге безобразлуке какве никад пре од женских нисам чуо. Нису
ни наши остајали дужни, одговарали су им, нарочито партизанкама, које су у
нестрпљењу и бесу притискале на обарачу и просипале безбројне метке у
правцу нас. Никад партизани нису сачекали дан пред нашим положајима.
Они су увек пред зору отступали, а у расвитање дана ми смо наступали за
њима. Једног дана смо их гонили преко свега Колешка, чак до Јавора, нигде
се нису могли одупрети, иако су туда бројне чуке подесне за одбрану.

На положајима смо сазнали да су босански четници (Сарајевска бригада)

продрли у Поникве, изнад Гацка, али су се морали повући због партизанске
надмоћи у оружју, које је спуштено из „савезничких“ авиона на Гатачком
пољу партизанима, који су се тамо били сконцентрисали ради примања
ратног материјала. У плану команде Источне Босне и Херцеговине (Баћовић)
је канда било да Сарајевска бригада ступи у борбу против партизана у Гацку,
док би четници из Гацка били у акцији против Немаца у Требињу. Тај план
није био лако изводљив, нарочито тих дана када су партизани узимали све
више маха — подршком и снабдевањем од „савезника“.

Напослетку је стигао и Лукачевић са Санџаклијама, маршујући путем

преко Морина. При сусрету свирала је музика (коју је Лукачевић имао у свом
одреду), настајала је песма и поздрављање, а испаљена је и по која пушка у
знак поздрава и састанка. Мени није познато колико је Лукачевић имао
четника са собом, али свакако да није било онолико колико се говорило.
Маколико да их је било, били су вредни и на први поглед одавали хитре и
чиле борце, у које се могло одмах стећи поуздање, да „ти могу доста борбе
учинити“. Санџаклије су биле расположене, што иду у борбу против Немаца.

Носили су српске и четничке заставе, певали и подврискивали, као да иду

на свадбу, а не на немачке бункере и утврђења на Требињу. Имали су неке
музичке инструменте, а говорили су да је то комплетна „плех музика“, па су
уз покрет често свирали „Марш на Дрину“. Санџаклије су одушевљавале све
(народ и четнике) где су пролазили. У Кифину Селу су их дочекали народне
и четничке старешине; снабдели су их храном: куваним месом, погачама,
сиром и другом храном, коју су Невесињци имали у то време у Невесињу.

ПОКРЕТ НА ТРЕБИЊЕ И НАПАД НА НЕМЦЕ

Касно увече (средином септембра) напустили смо положаје у Невесињу

које смо држали према комунистичким партизанима, што се каже: „на
кућном прагу“, а пошли да тражимо Немце у Требињу, који се нису из њега
кретали, нити кога нападали, док су комунисти насртали на сваком кораку!
Свакако да је ово био несмишљен план у погледу „политичке оријентације“.
Како се могло веровати Енглезима да ће нам изаћи у сусрет, када је и Краљ
Петар био принуђен од стране Британаца да опорече нашу подршку, при
чијим смо се симболима борили! Међу војницима су могле тада чути овакве
речи у стиху:

„Ми за Краља, Краљ за Тита,

Докле ћемо, Бог те пита?“

Остављали смо једног непријатеља (комунисте) који је беснео сваког дана

све више, а тражили другога који је шћућурен чекао повлачење и своју
пропаст. Тим несмотреним чином, шта више, користили смо партизанима,
што смо најмање желели!

Пошавши од Кифина Села, прешли смо ноћу преко Невесињског поља у

правцу Биограда (историјског места, где је створен договор за устанак
1875.г.), затим поред Снијежнице у правцу Шћепан Крста. Туда су пре нас
прошли санџачки четници са Лукачевићем. Свуда око нас било је партизана и
они су гдегод су могли и смели, нападали наше бочне колоне. Од Шћепан
Крста терен нагиње много наниже; настало је спуштање низастране, држећи
се што више леве стране, у правцу Стоца. Тамо, од Храсна, где су католичка
села, појавила се једна група усташа или домобрана, која је била одмах
растерана од десног крила наше колоне. Била је ноћ када смо дошли у
близину Стоца. Изгледало је да у њему све спава „мртвим сном“. Неки су од
јуришлија питали старешине, да им одобри да прођу посред вароши, но
старешине су то одбиле. Бегову реку смо прешли негде ниже од вароши —
колико се сећам. Тамо смо на једној неплодној земљи која се, колико се
сећам, зове Поплат, остали на одмору.

Није прошло ни пола дана на одмору, када запуцаше партизани из оштрих

коса испод Ргуда (пл). Одмах је уследио покрет у том правцу и пењање на
оштре и камените чуке које су кудикамо непролазније од оних наших у
Гацку; овде је камење, исплакано кишом, оштро као ножеви и где год се
стане познаје се на опанцима парница усечена у кожу. Наши кожни опанци
неће дуго издржати, то смо одмах видели и били не мало забринути.
Партизани су побегли чим су видели да смо у већем броју. Ту је у близини
каменито брдо Жегуља, где пролази колски пут Столац — Љубиње; у њему је
„вазда“ било партизана — причају неки. Заобилазећи Љубиње, јуришлије су
прошли неким тврдим тереном док се нису спустили у села под Ивицом пл.
Ту смо се срели са љубинским четницима и они су без одмора водили борбе
против партизана сваки дан. Љубинци су нам показали путеве и кланце, куда
да се попнемо на планину, па да се преко ње спустимо у Љубомир. Ту је и
чувена Видуша планина (по устанцима и четовању у њој); прешли смо
једним делом преко ње и стали се спуштати у Љубомир (једно дугачко и
котлинасто насеље између планина и брда). У Илији пл. чуло се гроктање
пушака и митраљеза. То су Сава Ковач и његови четници — говорили су они
који терен боље познају.

Прошли смо кроз сва села у Љубомиру (путевима), док смо сишли у
најниже под Леутар пл. Ту смо остали на логоровању неколико дана у
припремању за коначни напад на Требиње. Као што смо напред поменули да
су партизани у свим местима, куда смо прошли, нападали четнике, тако су и
овде између Требиња и Билеће стално вођене борбе (које од Љубомира није
далеко). Под таквим околностима тешко је било замислити да партизани неће
ударити с леђа, чим будемо напали Немце у Требињу. Тих дана партизани су
узели Гацко, а на Гатачком пољу су им „савезници“ авионима спустали и
лаке топове, поред осталог ратног материјала. Тада је вршена концентрација
партизана из заузетог Гацка и Грахова за напад на Билећу. Све се то морало
знати и имати у виду при нападу на Немце у Требињу. На крају свега, шта се
постигло нападањем дефанзивних Немаца у Требињу? Не само да смо били
одбачени од „савезника“ него су они снабдевали наше непријатеље,
комунисте, оружјем да нас што боље туку; комунисти су били снабдевани да
туку четнике а не Немце. Заблуда је била у веровању да ће Черчил променити
политику према нама због шаке заробљених Немаца у Требињу.

Како је извршен распоред четничких јединица из Санџака и Херцеговине

да опколе и нападну Требиње, где и на којој страни има ко нападати, наравно
да се није знало у редовима бораца; знале су старешине. Тек дан-два касније,
када се будемо нашли на положају, знаћемо (бар дотичне јединице) и моћи
пратити борбу сваке од њих. Гатачка јуришна бригада (чији је к-т био
Радован Ковачевић) добила је задатак да из Љубомира крене преко села
Загоре, спусти се низ ланац каменитих греда у села која имају општи назив
Шума требињска. Јуришлије су пошле тим правцем ноћу, очекујући
партизанске нападе око Загоре, али њих случајно није туда било. Рано ујутро
дошли смо на греде изнад Шуме требињске, одакле се видео велики простор
у правцу манастира Дужи. Пред нама на доглед је било мало месташце Хум,
где пролази железничка пруга на Јадранско море, а један крак се одваја за
Требиње. Први корак који је требало учинити у угрожавању Немаца у
Требињу, био је да заузмемо железничку станицу Хум и прекинемо
железнички саобраћај са Требињем.

Спустили смо се низ стрме камените стране куда се рони камење под
ногама „као живо“, прешли једно повеће село и упутили се у ширем
распореду према Хуму. На малој узвишици видела се нека кућица која је
служила као осматрачница и ту је постојала посада хрватских домобрана и
неколико Немаца. Један вод се упутио право њима; дошавши близу њих дао
им је до знања да се предају, што су они са малим колебањем и учинили. На
Хуму је било око 40 људи посаде — домобрана и Немаца. За неколико часова
на Хуму су се окупиле масе четника; вероватно су по распореду пристизали
са других страна. Нисам видео где је прекинута саобраћајна линија —
вероватно пре Хума, на путу од Мостара; морало се осигурати и од
Дубровника, јер је тамо било Немаца и усташа. По вагонима који су се нашли
на прузи око станице Хума, били су хрватски написи, али се понегде видело
и југословенских написа (нису имали времена да их пребришу за 4 године)!
За час се нађоше четкице и црвена фарба (остала негде од партизана, јер су
они све премазали црвеним) и наста исписивање наших парола: „Српска
железница“, „Живео Чика Дража“, „Слобода или смрт“ итд.
 Од Хума су јуришлије продужиле већином покрај железничке пруге која
води за Требиње. Прошавши Дужи упутили се у правцу Волујца; тамо где су
стајали празни вагони свраћали смо по њима и тражили какве коже или гуме
за опанке, јер смо обућу били искидали по кршевима око Стоца и Љубиња. У
једном вагону нађосмо старе гумене точкове од теретних камиона и одмах
припадосмо да режемо ножевима подлоге за опанке. Тај посао није ишао
лако. Они који су знали како се то ради, успели су са доста муке да обрежу
парче дебеле гуме на којим ће после правити опанке. Волујац је, исто тако
као и железничка станица Хум, јужно од Требиња и ваљда последња при
уласку у варош. Ту нам је требало „отсести“ за скори напад на Требиње.

Напад на Требиње

Наше сећање је оно што смо видели, најмање што смо чули или питали —
„како оно би?“ Ово је писано после 32 године, а, чини нам се, да је писано
одмах после неколико година, не би било много опширније. Може бити
нескладности у називима места куда се прошло од Невесиња до Требиња, али
ће познавалац по свом знању лако пронаћи кланац и стазу којом се прошло.
Када је у питању куда се из Љубомира дошло на Хум, онда није питање је ли
село Загора било на том правцу или неко друго село; ми смо поменили
Загору, колико се сећамо. Главна места су путоказ којим се иде, мала су
споредна. Приметиће се да недостају тачно одређени дани у које се шта
догодило. У почетку смо казали да нисмо водили дневник ни забелешке, а
нисмо хтели да тражимо туђе записе из књига које се налазе на полици.
Хтели смо да наше сећање што је више могуће буде оригинално. Поменули
смо да смо из Гацка пошли око 10. септембра, из Невесиња око 15. септембра
а пред Требињем смо били око 20. септембра. Дакле, све се догодило у
септембру 1944. године. Воја Лукачевић је био главни предводник у походу
на Требиње. Остали команданти су споредни — слушају наређење и истичу
се у борбама. Колико је мени познато овде су учествовала два команданта
корупуса: Милорад Поповић, Невесињског; Милорад Видачић, Требињског.
Из Невесињског корпуса команданти бригада: Василије Гутић и Радован
Ковачевић. Поред Лукачевића Санџаклије су водили: Милутин Јеловац,
Рајачић и други, чијих имена (нажалост) не знам поменути. Санџаклије су
имали главну улогу, херцеговачки четници су их помагали и вероватно били
у већем броју од њих. Моје је мишљење, да Лукачевић није дошао са
Санџаклијама херцеговачки четници не би нападали Требиње. Може се узети
у процени да је било око 2 хиљаде четника у нападу на Требиње. Колико је
Немаца било у Требињу о томе је неко други писао и чини ми се да је рекао
око 12 стотина. Како су са њима вођени преговори, односно слати позиви на
предају, ми нећемо у то улазити, јер нисмо видели; а оно што смо чули, по
причању, може и да не буде тачно. Наше сећање неће излазити из круга оног
што се није видело. Биће понешто изнето од оног што се одмах чуло на
положају и препричавало међу нама борцима у Јуришној бригади.

По доласку на Волујац Гатачка јуришна бригада, односно њена два

батаљона, предузела су испитивање како да заузму брдо Хумац, на коме се
налазе стара аустриска утврђења, које су Немци били посели и држали као
одбранбену тачку Требиња. Брдо је каменито и голо, глава му је тупа а
подножје широко, од Требиња је преграђено реком Требишњицом и удаљено
је од њега око 2-3 км; позади брда је Волујац (село где има црква и гробље)
туда је проведена и железничка пруга, заклоњена брдом и не види се од
Требиња. На јужној страни Волујца су већа брда која се протежу од села
Љубова и заокружују Дужи и добар део Шуме требињске. За случај немачког
продора у томе правцу, јуришлије су имале добро и тврдо залеђе које Немци
никако не би могли узети; а без контроле тих брда несигуран је и железнички
и колски пут у два правца: ка Дубровнику и Мостару.

Санџачки четници су се налазили на положајима десно од нас, на

подужим брдима од којих се једно зове Срач. Подножја тих брда се спуштају
у реку Требишњицу и из њих је требало да уследи главни напад на Требиње
— што је и учињено. На левој страни нашег положаја, око Дражиндола и око
главног пута, који доводи из Дубровника и Мостара, по терену који нема
брда, али има шуме и камења, понегде и насеља, држали су остали четници
из оба херцеговачка корпуса; до нас је био батаљон Алексе Кисића
(Ситничани). Херцеговачки четници су осигуравали пут од Дубровника, или
ближег места Радован Ждријела, са које стране се очекивала помоћ Немцима
у Требињу. Прве борбе против Немаца отпочеле су око Дражиндола, где су
Немци покушавали да обезбеђују пут; други Немци су то исто чинили од
Дубровника, уз помоћ „црне легије“ (усташа). Четници на тим положајима
водили су борбе на две стране. Покушај Немаца и усташа да прокрче пут
Требиње — Дубровник није успео; Немци су у Требињу били отсечени.
 Јуришлије су две или три ноћи вршиле припаде на брдо Хумац, а дању се
повлачиле у Волујац. Тешкоћа је била у томе што се страна брда до Требиња,
преко дана, није могла опасати, јер су се излагала леђа топовској ватри и
флаковима од Немаца из Требиња. Тешко је то било извести и по ноћи.
Немци су ту страну засипали ватром, чим би им они са Хумца јавили да их
опкољавамо. Са брда су се бранили митраљезима, бомбама и бацачима. Ипак
су јуришлије, у ноћним испитивањима, успеле да открију појас брда на који
не допире немачка ватра из Требиња (Немци из Требиња нису смели да
помичу топовском ватром до врха брда, јер су се бојали да не туку своје).
Тако су јуришлије предузеле мере да се под заштитом мрака неопажено
привлаче из подножја и ускоче у небрањен простор и на тај начин избегну
ватру оних из Требиња који су били опаснији од оних што су бранили брдо.

Када је одређен један од главних напада, тј. када су Санџаклије биле

спремне да ускоче у град, онда су и јуришлије исте ноћи напале Хумац, по
плану како смо већ поменули. Два јуришна батаљона, по мраку и уз
ромињање кише, развукли су се у стрељачком строју и стегли брдо. Мада смо
опет били примећени из Требиња, уз стално обасипање рефлекторске
светлости и ракетних метака са брда, успели смо да избегнемо ону најжешћу
ватру која се просипала у подножје брда. Нашли смо телефонску линију и
одмах смо је прекинули. Убрзо смо сузили круг и још јаче опасали Немце на
брду. Дошли смо баш под бетонска утврђења, на отстојање ручних бомби,
али није дошло до тога. Шака Немаца која је бранила брдо увидела је опсаду
са свих страна и могућност даље одбране. Немци су се предали на Хумцу;
било их је 40-50 војника.

Када је престала ватра на брду, Немци из Требиња више нису гађали

топовима! Ваљда су мислили да су четници одбијени; али како, кад нису
имали везе са својим војницима који су држали Хумац? Заробљени Немци су
повучени у позадину, тамо где су били и остали заробљени на железничкој
станици Хум. Скоро 100 Немаца већ је било заробљено. Стварале су се нове
тешкоће око чувања и исхране.

Како се борба одвијала на друге две стране? Санџаклије су имале

најжешћу борбу против Немаца. Они су директно ударали баш на град. Са
наших положаја на Хумцу ми смо могли добро чути штектање митраљеза и
пушчану ватру која се понекад сливала у један ехо, са већим експлозијама
бомби, севањем светлећих и ракетних метака који су парали ноћни мрак у
требињској долини. Поврх свега чуда, кркљања ураганске ватре, чула се
санџачка „плех“ музика и до дна душе потресала узбуђење у нама, који смо
из даљине слушали висока извијања и бубњеве. Росила је киша кроз ноћни
мрак, назирали су се хоризонти брда око Требиња над којима је Леутар
стрчао као Олимп — небу под облаке. У тој долини српског града — питомог
Требиња — севали су безбројни меци, сваки намењен да неког убије.
Санџаклије су прескочили прве одбрамбене немачке бункере и исплетену
жицу и докопали се једне узвишице у граду али су под јаком немачком
ватром морали отступити. Вероватно да је ноћ била дужа, они би узели
Требиње, јер долазак дана нису могли сачекати у Требињу — у делу кога су
били заузели.

Сутрадан смо примили тужне вести да је Санџаклија „остало на жицама“

више од 15 најборбенијих бораца. Било нам свима жао и чинило нам се да су
они превише давали нашем ужем месту, али су они то од своје воље хтели,
имали задатак и с њим пошли чак из Санџака. Они би и без нас
(Херцеговаца) вероватно сами напали на Требиње. Могли смо се ми многи и
неслагати са планом који је одабрао Лукачевић, али није било борца међу
нама, када је борба започела, да није био одушевљен што напада најјачег
окупатора наше земље. Немачки топови разбијали су камење испред нас,
начињали бетонска утврђења, али се нама чинило да нас не могу убити.

Како неустрашиве јуришлије нису хајале за немачко оружје, навешћу овај

пример: по паду Хумца у наше руке, ми смо на њему остали цео дан,
разгледали стара аустриска утврђења укопана испод земље. У једној удолини,
поред врха, налазе се пространа одељења — праве касарне — у избушеним
тунелима у брду, све смо то са пажњом прегледали, не марећи што смо били
Немцима на оку и што нас могу сваког часа обасипати топовском ватром. На
врху брда, где су Немци до прошлу ноћ држали шанац, нађен је један мањи
топ који није био оштећен и одмах смо тражили „тобџију“ међу нама. Нашао
се један јуришлија који је знао руковати са топом, али залуду кад није било
муниције за топ. Напослетку смо дошли на идеју да побијемо српску заставу
на бетонском зиду једног бункера из кога је прошле ноћи шибао митраљез.
Цело наше кретање по брду било је отворено „као на длану“ Немцима у
Требињу и они су преко двогледа могли пратити сваки наш покрет. Све до
подизања заставе није испаљен ниједан метак на нас. Али, када је српска
тробојка стала да лепрша, зазвиждао је први топовски метак и подбацио само
2-3 корака од бетонског зида где се вијала застава. Следовао је други метак
који је погодио зид око пола метра испод заставе, одвалио добар комад зида и
застава се нагла на нашу страну. Они који су били у шанцу, попрскани су
камењем и израњавани. За велико чудо прецизност немачког гађања, трећи
метак пао је баш под топ на врху, преврнуо га и разнио комаде камења по
нашим борцима који су били у близини. Потом је настало бомбардовање свих
шанчева по врху. Свакако да је истурена српска застава уверила Немце у
Требињу, да брдо Хумац није више у њиховим рукама. Немачки топови су
били „поређани“ на једној ледини, баш под градом и могли су се простим
оком видети; као и кретање немачких војника око њих. Ишчекавши у заклону
до ноћи, јуришлије су се повукле са празног брда поново у Волујац.

Херцеговачки четници, који су држали Дужи и раскрснице путева:

Мостар — Требиње — Дубровник, нису се могли приближавати Требињу, јер
је њихов главни задатак био да осигуравају и бране евентуални приступ
других Немаца и усташа, који би ма из ког било правца (Дубровника или
Мостара) пошли у помоћ Немцима у Требињу. Њихов је задатак био да их
одбију и воде борбу против њих. То је био добро предвиђен план и он је
успео. Усташе су, путем од Дубровника, дошле до близу Љубова, са борним
колима и најбољом спремом добивеном од Немаца, мислећи сигурно да ће
продријети у Требиње. Истовремено и Немци из Требиња извршили су
фронтални напад у правцу Дужи, у намери да се састану са усташама и
растерају четнике. Но срећа није била њима наклоњена; они су имали боље
оружје, а снага и воља је одлучујућа како вели народна песма:

Бој не бије свијетло оружје,

већ бој бије срце у јунака.

Четници су били одлучни да се боре па макар и камењем из својих стрмих

и тврдих брда. Црну усташку легију дочекали су на путу која је надирала од
Радован-ждријела, президама путева и минама испревртали су борна кола и
натерали усташе у повлачење.
 Гатачке јуришлије добиле су вести у Волујцу да је Михаило Копривица
(један од четничких команданата у Гацку) показао изванредну храброст у
борби против хрватских легионаша. Знали су они Михаила у многобројним
борбама по Гацку, и они што су с њиме били по Лици и Далмацији, по
одлучном ставу и неузмицању. Ми нисмо у могућности да поменемо и остале
четничке јунаке, који су се истакли на тим положајима, што нам је искрено
жао.

Док су на једној страни херцеговачки четници делили мегдан са

усташама, дотле су други сузбијали Немце који су покушавали да провале из
Требиња. Вратићемо се опет на јуришлије који су понели главни терет борбе
са Немцима око Волујца. Видећи да им се Немци приближују, јуришлије су
заузели узвишења јужно од Волујца и остали да чекају Немце док им се
добро примакну, јер оружја и метака није било да на даљини може тући
Немце. Немци су уз команду и звиждаљке прескакивали сваку голет што се
све могло чути и видети са наших положаја. Када су дошли до железничке
пруге, цркве и гробља у селу, онда су јуришлије осуле ватром из својих
пушака и митраљеза. Било је растојање од 200-300 метара. Откривши
четничке положаје, Немци су тада засули својим тешким митраљезима,
бацачким гранатама и топовским мецима из позадине. Ово је била најжешћа
топовска ватра која се просула по јуришлијама од свих борби у којима сам
учествовао. Сва немачка оружја са којима су ту располагали била су
сконцетрисала ватру по самој ивици коса и гађала тако прецизно да је уопште
било немогуће остати на ивици брда. Неке косе су биле засечене у друга већа
брда и топовски меци који су премашили повијарац коса, ударали су у стране
позади нас, распрскавали и разбацивали камење по нама у заклону. Они који
су били рањени по ивици брда па се повлачили у заклон да превију ране,
поново су били рањени. Стали смо се брзо сналазити, избегавајући да
стојимо на маркантним местима. Спуштали смо сеу ниже косе и превоје, чак
и на отворену страну према Немцима, по којој је било шкриповље зарасло у
ситне шумарке. Само из таквих скривених места могли смо пратити кретање
немачке војске и давати отпор. Немци се нису усудили да пређу железничку
пругу код Волујца и да се пењу уз брда у правцу нас.

Наше лево крило, на коме је био Други јуришни батаљон, имајући мало
боље положаје, стало се по подне примицати Немцима, а предвече су успели
да их натерају у бегство у правцу Требиња. Том приликом јуришлије су се
судариле са Немцима око сеоске цркве и гробља. Неке су и заробили и дошли
до мало муниције и оружја. И ја сам тада добио на поклон „парабелум“ од
мог синовца Ђока, који га је узео са мртвог Немца. У тој борби прса у прса,
погинуо је Миломир Пјешчић, један од најхрабријих бораца у Гатачкој
бригади, рођен на Равном крај Пиве у Црној Гори, борац од првог дана
устанка, против српских непријатеља, којих у Гацку није било мало.
Миломир је са још неколико својих братственика стално четовао са
четницима из Гацка, мада је припадао Никшићском срезу. Није било борбе у
Гацку, за време рата, где Миломир Пјешчић није учествовао и свугде га је
срећа послужила да се поврати на одмор који се састојао у предаху. Овога
пута младог Пјешчића срећа је изневерила и он је оставио свој млади живот у
борби против Немаца код Волујца. Сахрањен је у истом селу, у сеоском
гробљу код цркве. Под заштитом мрака Немци су се поново повукли у
Требиње и у њему остали још неколико дана, док им се указала повољна
прилика за повлачење.

Покретања око Требиња и напуштања опсаде Немаца

због партизанског угрожавања с леђа

Вести које су допирале на положај (из Лукачевићева штаба) биле су у

главним цртама овакве: Немци се нису хтели предати, мада су стално
позивани на предају. Они нису упорно одбијали Лукачевићеву понуду, али су
се тешко растајали са оружјем и живели су у нади да ће се ипак пробити у
правцу Мостара. Немци су вероватно знали непријатељске односе између
четника и партизана, тј. да се и партизани примичу Требињу. Немцима
свакако није било до предаје ни једнима ни другима. Они нису могли дуго
издржати у отсеченом Требињу. Наше су прилике биле врло повољне, да нам
се Немци ипак предају, уколико партизани не ударе с леђа на нас, пре одлуке
Немаца. У питању је било 4-5 дана и Немци би морали попустити у своме
затезању. Четници не би оставили недотучене Немце, да се ствар није
окренула друкчије. Наиме, партизани су чучали позади наших положаја, на
северној страни, и чекали готов плен да им јефтино падне шака. Ово се могло
предвидети још при поласку да се нападне Требиње. То није био први пут,
него сто и први да нас партизани нападну с леђа.
 У међувремену, док су четници нападали Немце у Требињу, партизани су
нападали Билећу (20 км северно од Требиња) где су са великом надмоћношћу
сломили јак четнички отпор и одмах кренули у правцу Требиња. Тада су се
појавиле неке зеленашке средоње који су „тврдили“ да партизани неће
напасти док се боримо против Немаца. Нико од искусних четничких бораца
није веровао у таква „тврђења“, али увек се нашло неких средоња и
беспушковића око штабова, који соле памет онима с којима долазе у додир.
То је била зараза које се није могла отрести ни једна четничка команда.

Оставимо то за сада некоме другом ко је из близине штабова посматрао

ствари, а упитајмо се о другом проблему по коме смо у ствари и дошли у
Требиње. Шта је са Енглезима и Лукачевићевим везама са њима? Лукачевић
је имао радио-станицу, то смо видели при пролазу крај Дужи (неке плехнате
кутије и антене); на нашем положају се о томе много не говори; није се
оптимистички гледало у ту ствар ни кад се полазило на Требиње. Има међу
нама веселих и шаљивих бораца који неће да ћуте над судбином па ма каква
она била и често праве шале на рачун Черчила и Енглеза. Само се једно може
казати да нико није стварао пометњу, нестрпљење и безвољност да испуни
који било задатак, наређен из Лукачићеве команде. Борци су били
одушевљени за борбу против Немаца, па како год испало; — помогли
савезници или не.

Када су партизани наднели свој нос на брда крај Леутара и Ластве

требињске, добијемо наређење да се померимо у правцу Зубаца, села
Коњског, где има неко мало поље на коме кажу да ће нам Енглези спустити
„ратни материјал“! Настаје тискање преко кланаца у томе правцу. Када се
тамо стигло, испао је неки неспоразум у „везама“ око дотурања и на крају
крајева ништа није било од тога. Сад је опет настала вика на Енглезе
„издадоше нас!“; а нису нам верни ни били, па шта их кривимо сада када су
нас најмање тражили!? Енглези или „савезници“,,како год их називали,
дотурају, баш тих дана, помоћ партизанима, не само обични лакши материјал
него и топове које партизани окрећу право на четнике у Билећи, па их сада
привлаче и до нас око Требиња. Чувши да је пала Билећа, из које су вапили за
помоћ, Лукачевић и не покушава да је поново узме и преким путем, преко
Гацка, продужи у правцу Фоче коју ће мало касније наћи заобилазним путем.
 У ионако сиромашним Требињским селима, хиљаду четника са стране,
поред њихових домаћих, било је и превише много да нас могу нахранити и
кукурузном пуром (качамаком), а камо ли каквом бољом храном. „Храна“ из
енглеских, или чијих било, авиона није падала; морали смо се повлачити.
Увидели смо сигуран партизански напад с леђа, ако се и даље будемо
упуштали у борбу против Немаца. Исто тако било нам је не мало тешко
отступити од немачког оружја које је кроз 2-3 дана требало да буде у нашим
рукама. (Немци се нису предали партизанима, нити су их партизани напали;
они су сами отступили само два дана после нашег отступања).

Примицао се октобар, згушњавали се облаци изнад Требиња, падале

тешке кише по нама, цедила се вода из одеће, провиривали голи прсти из
искидане обуће; свраћали смо по селима да се мало присушимо од мокрине
која нам је стезала сукнену одећу. Као такви, није онда чудо што нам једна
старија госпођа рече у селу Згоњеву: „Дошли дивљи да истерају питоме“. Ми
нисмо изгонили никога, али смо се били искупили око ватре на огњишту, да
је она једва могла проћи између нас у своју собу. Нисам добро схватио њене
речи и припитах: Ко су „дивљи“ а ко „питоми“? — Па ето, вели она, ви из
Гацка, из планина, а ми овде до мора, „до лозова чокота“. Разумео сам
суштину и насмејао се њеној духовитости. После сам то често помињао,
дирао Гачане када су се хвалили.

Прошли смо опет испод Требиња захвативши Глувску и Љубово. Ту су

нам се придружили и дубровачки четници са Свилокосом. Било је опет неких
нагађања, да сиђемо на море и узмемо Цавтат. Све се то могло, али је било
безвредно, јер би га опет морали напустити Енглезима и партизанима који су
се били навелико спајдашили (усавезили). Правац нашег отступања био је у
правцу Попова Поља. Ишли смо ноћу поред железничке пруге и дизали је из
„темеља“, по више километара. Никад пре нисам видео да се тако лако дижу
тешке гвоздене шине и храстови прагови као тада. На једном месту пруга је
проведена страном и ми смо је начели са једног краја, подизали у вис и
засукивали све уједно (шине и прагове) и она се сурвавала низастрану,
затезала и повлачила други део пруге и тако редом све док је стране текло.
Туда је био пут Немцима, остављеним у Требињу, када буду пошли за
Мостар.
 Код села Пољице, где се улази у Попово Поље, на мосту преко
Требишњице, дочекаше нас партизани. Потерасмо се ноћу око лужина на
обали реке и у мраку их неста, да би нас сутрадан, са оближњих чука,
ометали при пролазу преко моста. Тада сам први пут упознао Мирка
Ковачевића, са којим ћу после рата провести заједно две године у шуми. Он
је имао једну чету својих летећих јуришлија са којима је разгонио и хватао
партизане по Херцеговини. Мирко је тај крај добро познавао и каже за
партизане, који су припуцавали из крша: „То су смоквари, знам ја њих“. Ради
боље безбедности наместише бацаче и бомбардоваше чуке крај Пољица. Они
који су заузели чуке казаше да су нашли двоје партизана пресечени гранатом
у вршењу слободне љубави.

Одмах по прелазу моста, дочека разглибљена земља, у коју су упадале

стопале и једва се извлачиле; а доста их је остало и без дотрајале обуће.

Ставши ногом на тврд колски пут, пели смо се њиме на завијутке око
брда до самог камена. У ноћи је то изгледало страшније него што је. Ишли
смо у правцу Љубиња. Када смо тамо дошли остасмо покрај малог
Љубинског поља неколико часова на одмору, добисмо помало хране, коју су
нам спремили домаћи четници, и прикрписмо искидану обућу која нам је не
мало задавала бригу. Нисмо се дуго одмарали, када отпоче пушкарање на
северној страни, у шумовитим кршевима према селу Влаховићима. Тада се
одвојише Ситничани (из Билеће) са својим к-том батаљона Алексом Кисићем
и одоше у том правцу, гонећи пред собом партизане. Њихова Билећа, пре
неколико дана, пала је у комунистичке руке и они су, немајући куд на другу
страну, преко планина, продужили пут у Босну у састав четника из Србије и
Црне Горе.

По подне је уследио и наш покрет из Љубиња, путем преко Жегуље

(брдо), у правцу Стоца. Партизани су припуцавали на нас из истих чука куда
смо их, при проласку на Требиње, гонили; нисмо се више развијали у
стрелце, да их гонимо од обезбеђења пута којим смо пролазили. Изморени,
ненаспавани, са мало хране у торбама, у слабој обући (а и одећа није била
боља), пролазилисмо ноћу преко пусте Жегуље, где око пута лежаху
„костури“ изобараних камиона у борбама вођеним у току рата. Од свега нас
је највише савлађивало неспавање и најрадије би се тада, да има времена,
преспавало неколико часова. За себе могу казати да ме сан савладао до те
мере да сам ишао и спавао, на окуци сам сишао с цесте и пао. Тада су ме
узели двојица јуришлија и ја сам међу њима, држећи се за њихова рамена
опет спавао; да тако нису урадили остао би. Никада пре ни после нисам био
тако савладан сном.

Враћали смо се истим путем где смо дошли: преко Стоца, Счепан Крста,
крај Снијежнице пл. и примицали се Невесињу. У једној страни под Шћепан
Крстом, где су поседали да се одморе невесињски четници, видео сам к-та
бригаде Василија Гутића, седео је на једном камену и гледао по колонама
четника, који су туда пролазили, и као да је читао њихову судбину која ће их
ускоро снаћи. Разговарао је са неким четницима о неправди и неморалу које
велики државници чине према малим народима, жалио што нисмо у своје
време предузели оштрије мере према домаћим одпадима - комунистима. Док
су остали четници пролазили у правцу Зови До и Биоград, дотле су
јуришлије, по наређењу, свраћене да осигурају лево крило до Бишине, откуда
се очекивала појава партизана. У једном селу засеченом у брду (где је раније
оперисао Душан Брстина — комуниста) преданили смо један дан,
ишчекујући напад партизана. Но њих није било туда, или нису смели да нас
нападну! Предвече смо кренули из села и прошли преко Гребка и ноћу
прешли пољем поред невесињске „Касабе“ (вароши). Варош Невесиње
држали су Немци, а по многим селима партизани узимали маха, и ми смо се
морали провлачити по мраку кроз до јуче четничка села, која смо оставили
при одласку на Требиње.

На северној страни Невесињског поља, под пл. Црвњем, јуришлије су

застале да се одморе у селу Постољанима, мислећи да ћемо бар један дан
починути без покрета и борбе. Неочекивано су нас напали партизани истог
дана у селу Постољанима. Нису дошли из брда одкуда се могло очекивати,
него су се привукли шумом кроз сеоске гајеве и напали нас из поља од села
Крекова. Настала је борба по сеоском гробљу. Одмах су погинула наша два
борца: митраљезац Милошевић и још један чијег се имена сада не сећам. Чим
смо партизане открили, места из којих гађају, заокружили смо их и потерали
преко села Крекова, уз нижа брда испод пл. Црвња. У овој борби против
партизана код Крекова, последњој коју су јуришлије водиле као целина (у
пуном саставу), погинуо је командир 1. чете, 1. батаљона, Владо Дивљан.
Овај неустрашиви четнички борац трчао је из крша у крш за партизанима све
док је текло дана; при заласку сунца, пао је смртно погођен од партизана.
Командира Дивљана нико није могао следити у трчању напред при свим
борбама које су досад поменуте, увек је био први и више него доследно
испуњавао своју дужност командира чете. Лако обучен и често пута
гологлав, није се утезао ремницима и опасачима; бомбе је носио у џеповима
и имао је једну југословенску фишеклију на опасачу од чакшира, у њој је
носио муницију. Широк у плећима и јак у снази, као што су сви његови
племићи у Гацку. Прописио је извршио свако наређење претпостављених
старешина и никад није рекао да се „не може“ нешто извршити, ма како то
био тежак задатак. Слагао се са к-том батаљона Благојем Тепавчевићем и био
му десна рука у свим тешким невољама које су их сналазиле у борбама
против разноврсних српских непријатеља, водећи своје јуришлије. Тај
последњи дан свога живота, као да је имао крила, Владо је летео пред нама
по странама изнад села Крекова, испео се на брда и прескакао с чуке на чуку
као да је замишљао да он сам може рашчистити са партизанима! Није тражио
помоћ, нити дозивао своју чету која га је следила, али га није могла стићи.
Улетео је сам међу партизане и погинуо у сред њих, тако да га, уз све напоре,
нисмо могли мртва изнети, нити сахранити.

Судбина правих јунака је да погину у судном часу и она је доделила

нашем Владу Дивљану да погине у последњој борби на ономе истом кршу,
где су невесињски устаници испалили своју „прву пушку“ на Турке за
слободу Босне и Херцеговине. „Срећа га је послужила“, као правог јунака, да
погине на својој родној груди, а не да се потуца по туђем свету. Још и данас
ми је у визији сцена борбене храбрости Влада Дивљана, а која најбоље
претставља српско четништво из Другог светског рата.

Дан или два касније, после погибије Влада Дивљана, паде од болести к-т
бригаде Радован (Лола) Ковачевић, један од првих Дражиних бораца из 1941.
године на Равној Гори. Радован је са стрицом Шћепаном и рођаком Мирком,
чим су чули да је Дража Михаиловић развио барјак слободе на Равној Гори,
похитали из Србије (где су се налазили на службама), да се ставе Дражи на
располагање. У унуцима Стојана и Петка Ковачевића проврела је устаничка
крв и није им дала мировати. Они су сва тројица следили стопама својих
предака и сва три су пала на бранику српског имена у Равногорском
четничком покрету. Радован Ковачевић био је нижи официр, бистар и вредан
радник, нежна здравља и не доброг вида (носио је наочаре); није могао лако
подносити сурови четнички живот, али је стојички издржавао све тешкоће
док га немила болест тифуса није савладала. Остао је у врх Невесиња и
смањио своје страдање које га је ишчекивало под Голготским крстом кроз
Босну.
 СУДБОНОСНИ ДАНИ: ПОВЛАЧЕЊЕ ЗА БОСНУ, ДРЖАЊЕ ПО
ХЕРЦЕГОВАЧКИМ ПЛАНИНАМА.
ПАДАЊЕ У КОМУНИСТИЧКО РОПСТВО.

Октобар 1944. године био је судбоносан за многе четничке борце у

Херцеговини, при њиховим одлучивањима — шта да раде? Куда да пођу и
где да остану кад су сви путеви били трновити и места несигурна. Ниједно
главно место није више било у четничким рукама: пало је Гацко и Билећа;
Требиње су напустили Немци два дана после нашег повлачења и у њ су „без
пушке“ ушли партизани. Љубиње и Столац нису се дуго држали после
напуштања Требиња. Невесиње и Мостар (вароши) држали су Немци. Коњиц
је био на путу немачког отступања и Немци су га држали све до пада
Сарајева. У октобру је настало и енглеско искрцавање на Јадранској обали.
Иако то није била Нормандија, за партизанске голаће било је доста да их
поред материјалне помоћи и морално уздигне. Четници из херцеговачких
планина могли су посматрати удружене партизане и Енглезе како
„парадирају“ заједно путевима са натовареним камионима, топовима и
другом ратном спремом. Таква слика није давала наде да се од „савезника“
ишта више може очекивати. Комунисти у Југославији су потпомогнути, или
боље речено дигнутих из мртвих, од Запада оживели преко ноћи и постали
главни господари територије и народа. Четници су имали, углавном, три
одлучујућа правца: 1) да иду у Босну у састав србијанских и црногорских
четника; 2) да остану у својим планинама и да живе по њима како знају; 3) да
се предају партизанима. Ниједан правац није имао светла ни излаза.

Вратимо се опет јуришлијама и њиховом последњем боравку у селу

Лукама под пл. Црвњем у Невесињу, где су још издржали неколико окршаја
са партизанима који су нападали од Зијемаља и које су четници лако одбили.
Јуришлије су још имале снаге и морала да вијају „крсташ барјак“ по
Херцеговини, али шака Спартанаца није могла издржати бројнију и осиљену
персијску војску. Тако и ови горски дивови нису могли водити рат против
три велике силе, које су признале комунистичке партизане.

Дошло је време да се поздравимо са Невесињем и кренемо у правцима

које нам нико није наметао и саветовао, него које смо од своје савести
одабрали као и увек раније у четничкој организацији на добровољној основи.
„Ради како те Бог учи“, био је савет наших старешина при свакој одсудној
одлуци. Већи део јуришлија оступио је са Милорадом Поповићем преко
Борча у правцу Фоче, један мали део се вратио у Гацко са намером да испита
могућност живљења по планинама и да у њима ишчека слободу. Нада и вера
у Бога и Његову Правду никад није престајала. Постојало је веровање, и код
четника и код народа, да ће се настала ситуација изменити. Није се могло
веровати да ће слободна демократија и комунизам моћи дуго сарађивати.
Мислило се да је то била само ратна „политика“ да се лакше и успешније
победи наци-фашистичка осовина. Међутим, Запад је како данас знамо,
изневерио улогу заштитника потлачених народа под комунистичком
тиранијом.

Нас неколико ужих сабораца из истог места решисмо у Ликама

(Невесиње) да пре отступања за Фочу свратимо у Гацко и видимо шта се
тамо ради! Наша намера била је: да останемо у планинама око Гацка до
почетка падања снега, а онда да се пребацимо четницима у Фочу, или где
буду били у Босни. Милорад је одобрио ову нашу намеру, посаветовао да се
чувамо и пожелио срећан пут. Наш пут за Гацко отпочео је ноћу преко пл.
Црвња, у коме нас је хватала магла и већ настали хладни ветрови. Сутрадан
смо се спустили на другу страну планине и сачекали ноћ да безбедније
пређемо планинску висораван Морине. Морине су једна пространа планинска
раван, где су добри пашњаци за стоку преко лета (у своме спеву „Хајдана“
споменуо их је краљ Никола). Хладна ноћ у октобру није нам дала починити
путујући преко Морина, јер гдегод би сели, уморни и знојави, подухватила
нас је дрхтавица од хладноће. Хлеба у торбама није било, а без њега се не
може никуд, па ни у хајдуке. Зато смо морали свратити у прво село које
будемо срели на путу. Дошли смо опет у ону страну изнад села Сливаља, где
смо, пре 15 дана, носили свог мртвог јуришлију, о чему је раније било говора.
Скоро да сване, кад смо закуцали на врата прве куће, при врху села, и
потражили храну. Добили смо је одмах: јечменог хлеба и сувог сира из
мјешине. Прошли смо Брњцем и остали да преданимо у борачким гредама
позади Мједене Главе. Српска села у Површи Невесиња и Гацка нису више
била у четничким рукама да се по њима може слободно кретати, као што је то
било пре само месец дана. Сада смо се као „мањина“ морали скривати да нас
не заробе партизани.
 Дошавши у додир са четницима који су се крили по планинама у Гацку,
испрекидани и неповезани, ми смо се не мало разочарали у „свој родни крај“
који из даљине и туђине изгледа много дражи и милији. Чинило нам се кад
смо пошли из Лука да ћемо моћи доћи својим кућама, снабдети се одећом и
обућом, као што је то раније рађено. Ми смо врло мучно долазили до хлеба,
кога су нам још пружили национални сељаци, о чему ћемо се осврнути мало
касније.

Један од главних команданата у Гацку, који није ишао на Требиње, био је

поп Радојица Перишић. Он се налазио са понајвећом групом четника (око
100) у планинама око Казанаца. Перишић је за све време нашег нападања
Требиња водио локалне борбе против партизана, који су већином нападали из
Голије (срез Никшић). Чести сукоби са партизанима и све већа њихова
надвлађивања, примицање зиме и несигурност опстанка на планинама,
натерала су попа Радојицу да се са око 60-70 четника повуче преко планине у
Фочу где се поново срео са Милорадом и осталим својим четницима. Само
два дана раније, пре нашег доласка, отишао је поп Радојица и четници из
Казанаца у Фочу, они су били наши најужи саборци и ми би се свакако
придружили њима, да смо их затекли у планинама пре одласка. Оставши у
планинама, по којима су се до јуче налазили поп Радојица и четници, ми смо
ступили у додир са оним четницима који се нису хтели повлачити за Босну.
Они су живели по групама 10-15, а у пл. Бјелашици их је било 30-50. Сви су
били под оружјем, држали страже око својих „база“ — пећина и собом
направљених колиба; били спремни да дају отпор и давали су га где год су
били нападнути. Они су избегавали сукобе са партизанима и тражили
скровита места за презимљавање. Имали су добре везе са националним
народом у Гацку, знали су „све“ шта се прича и шта ко „поручује“ из
Мостара, Сарајева и Дубровника. Били су толико осокољене од националног
народа, да су као најглавнији проблем сматрали да само презиме зиму, а на
пролеће има да „гране“ слобода! Све је код њих било „зрело“ да дође до рата
између Истока и Запада! Надгледајући из планина своје куће (оне које нису
биле погореле), своја имања, и чешће се састајући са члановима својих
породица, они су тврдо били решени да ту остану са надом да ће на пролеће
доћи до нових промена у корист четника.
 Најгоре су прошли они четници који су на ма који начин пали
комунистима у руке, док се рат још није био завршио. Ти су одмах натерани у
прве борбене редове да истерају Немце из места, као што су били: Невесиње,
Мостар, Коњиц, фронт на Брадини (код Иван-планине). Из тих редова, где су
Немци убијали спреда, а партизани позади, мало се ко жив кући вратио. Од
јуришлија је погинуло неколико вредних младића, чак и оних што су
учествовали у борби на Требињу. Њих су намамили на предају неки
комунистички агенти, говорећи им да су млади и да партизани неће њима
ништа рђаво учинити ако се одмах предају! Причали су нам сељаци, који су
однекуд чули, да су се те бивше јуришлије јуначки борили када су бачени у
прве борбене редове на Немце, видећи ваљда да им нема живота међу
партизанима. Неки су при ускакању у немачке шанчеве клицали, при
последњем часу, „напред јуришлије!“ Највише су страдали у борби при
узимању Невесиња и на разбијању немачког фронта на Иван-планини (код
тунела Брадине). Та несрећа је снашла и целу српску омладину у Србији, кад
су их комунисти насилно мобилисали и послали голоруке на Сремски фронт,
да буду мета немачким топовима и другим смртоносним оруђима. Најтеже
партизанске потере за четницима који су се налазили по планинама и брдима
око села биле су у пределу горњег дела Гацка, где се налазио поп Перишић.
Кивни на њега и његове четнике суседни Голијани, партизански настројени,
нису му дали ни један час одмора. У недостатку партизана у Гацку, Голијани
су из друге „републике“ добили одобрење да прогоне четнике на том делу
Гацка. Поп Перишић као искусан борац, одолевао је свакодневним
партизанским нападима и они га (партизани) не би могли натерати на
повлачење, да није пристизала зима и снег, што је било главни разлог да поп
Перишић отступи из свог родног краја.

Ово што ћемо даље навести искуство је нас неколицине четника који смо
дошли из Невесиња да сагледамо право стање у Гацку, а нарочито на терену
где се до јуче налазио поп Перишић. Ми смо на томе терену остали око месец
дана и доста тешких часова преживели у непрекидним потерама комуниста.
Не може се заборавити дивљање оног партизанског олоша који у рату ништа
није ваљао, и био „ни тамо ни амо“, а сада, кад је видео да партизани
„побеђују“, као један пришао њима и чинио им удварачку услугу каквој нема
равне. Бездушни, пљунувши на Бога и гладни као гладне ваши, они су,
необуздани људским законима, чинили тешка зверства и пљачкање по
потиштеним четничким селима, да је могуће веровати да се таква људска рђа
и ништавило могло излећи у оним слободарским кршевима, где се „чојство и
јунаштво“, ценило као зеница ока! Прекопавали су куће и стаје за стоку, под
изговором да траже четнике, а носили све што су нашли, чак и саџаке са
огњишта! Малтретирали старе људе, жене и девојке, а децу као чобане
нагонили са претњом и шибом да признају где су кога видели по брдима где
су чували стоку, без икаква стида и срама што су то до јуче били њихови
пријатељи, комшије, чак и братсвеници! Комунистичка наређења била су за
њихова кукавичка срца и мртве душе највиша сила коју су познавали у своме
посувраћеном уму и видели у својим очима од сплачина“.

Похватане четнике одводили су и убијали незнано где, варали су на

„веру“ и „кумства“ и одмах отсецали главе при предаји уз варварски пир при
убијању. Официра црногорске војске који се налазио у четницима, Сима
Лажетића, убили су на букви где је био потражио спаса у једном претресу
планине Добрељице. Пронађену браћу Антуновиће „спремили“ су за „Боку
Которску“, а то је у неповрат. Рајка Стањевића су одвели пронађена у кући и
убили у сеоским мргињама, пре „суда“, где су га тобож били повели. Лазара
Тепавчевића, водника у јуришном батаљону, успели су помоћу издаје да
опколе и да га ране; потом га, кроз неколико часова, доведу на једну сеоску
раскрсницу у Казанцима (под Клањевом страном) и убију; после дан-два када
се леш смрзао, исправили су га и посадили у гомилу, где је служио као
страшило народу који је туда пролазио. Похватане четнике у доњем делу
Гацка, као што је био Владо Ковачевић и још доста њих, одвели су над неке
провалије у правцу Морина и побијене бацили у њих (тим правцем и усташе
су одводиле и убијале, можда над истим јамама!). Преко зиме су партизани
мобилисали цивиле из Гацка да носе муницију партизанима на Чемерно, по
снегу који је пратила мећава; сви су били завејани сем једне Ковачевићеве
девојке која је сутрадан нађена жива у сметовима снега. У пећини код Бабе
пл. партизани су открили к-та батаљона Божа Авдовића, донели сламу и
сено, натрпали на врата, па онда запалили, да би га на тај начин угушили или
натерали на предају. Но Божо није ишчекао смрт загушењем; он је сам себи
прекратио живот.
 Далеко смо од сазнања каква су све злодела чинили комунистички
партизани по њиховом „ослобођењу“ Гацка.

Неколико пута је и наша петорка падала у тешку ситуацију у сталним

потерама Голијана (партизана из Голије). Једном смо преноћили у овчарској
стаји у планини Добрељици, где нас је била натерала киша и суснежица са
ветром. Рано ујутро стражар је улетео и рекао нам да се партизани појављују
на домаку нас. Зграбивши оружје, поскакали смо и истрчали напоље; одмах
смо обасути ватром из пукомитраљеза. Захваљујући магли која се спустила
низ планину, успели смо да се докопамо букових омара и да се провучемо
између још несастављеног обруча који су стезали партизани. Држећи нас на
нишану, када смо прескакивали раван терен и хватали заклон, меци су нам
изрешетали одећу, али по срећи нико није био рањен. Мени је тада једна
кугла прозврљала кроз ланац, захватила капут на рамену, али ме није
,,опржила“. Другима су били изрешетани скутови шинела. Чудо је да су по
таквом невремену, какво је било, партизани могли доћи из удаљених села и
напасти нас рано изјутра у затуреној планини!

Један други пут су нас фронталним хајкањем, преко присоја, брда

Јеловца, партизани прогонили цео дан и напослетку, када је нестало шуме,
ми смо застали у једном кршу (међу камењем), развили бомбе и чекали док
се примакну, па да решимо нечију „судбину“ — њихову или нашу. По нашој
срећи, партизани су пре нас нагазили на другу групу четника и „забавили“ се
око њих те, тим случајем, до нас нису ни дошли. Сутрадан су нам јавили из
села да су партизани заробили више од 20 четника из села Добреља и
протерали их на Крстац (Голија), да им тамо „суде по заслузи“. Наше сестре
и снаје истрчале су кукајући крај пута, где су партизани спроводили
Добрељане, мислећи да смо и ми похватани са њима.

Није било дана за цео месец, колико смо туда провели, да нисмо
приметили партизане по шумама и кршевима; дуго искуство у борбама и
познавање терена спасло нас је да избегнемо више пута тешку ситуацију.

Напослетку, када учеста да пада снег уместо кише, око Аранђеловдана,

ми се спремисмо са мало више хране и кренусмо преко планина у Фочу. Пре
поласка ми смо поред наложене ватре у једној пећини у Јеловцу разговарали
са 7-8 четника који нису хтели да пођу са нама. Ми нисмо могли ни по чем
приметити да су они идеално мањи од нас и да они мање мрзе комунисте
него ми. Али се њима није напуштао свој родни крај. „Ићи у Босну“... они
нису могли да схвате зашто, и шта их тамо чека? Ми им нисмо знали
одговорити шта чека у Босни и шта ће тамо бити, једино што смо захтевали
одржавање и наређења Врховне команде; говорили смо шта њих снађе из
главних делова српских земаља нека снађе и нас; чинило нам се да би својим
изостатком, неприступањем четницима који су се повлачили за Босну, били
презрени и можда названи издајицама. Када смо поменули реч „издајници“,
они су нам приметили да народ може и нас назвати издајницима зато што
напуштамо свој завичај. Ми смо их потпуно разумели, а њима је не мало
било жао што се раздвајамо и што се можда никад више нећемо видети. На
крају разговора смо устали у задимљеној пећини, поздравили се уз пуштање
суза у братском загрљају и љубљењу, рекли „Збогом браћо“ и пошли у свом
правцу, који нас је почео да води све ближе и ближе на Босанску Голготу!

На путу за Фочу. Поновни сусрет са смањеним деловима јуришлија.

Сумарни преглед нестанка јуришлија у општој четничкој трагедији кроз
Босну и Словенију 1945. године.

Пут од Гацка за Фочу није далек (око 60 км.), али је проведен кроз један
сужени расцеп планина — Волујака и Зеленгоре, где је тада била једностопна
стаза где се једва коњ могао провести. Тај кланац се зове Вратар (врата од
Босне); пред њим се састају две мале речице и чине Сутјеску. Проћи кроз
Вратар у Фочу, у то доба, када су партизани запоседали са заседама где год
су сазнали да пролазе четници, није било без сумње на неуспех. Заобилазног
пута нема, већ да се пење на Волујак и спушта низ Перућицу (високе
планине) у Тјентиште, куда су партизани отступили 1943.г. На другу страну
Вратара требало је ићи преко Зеленгоре, у недоглед заобилазити планинске
масиве. Наша главна брига при поласку из Гацка за Фочу, била је како прећи
кроз Вратар?

Успут кроз гатачку Површ, свратисмо код својих познаника да се

распитамо о кретању партизана по Чемерну, Изгорима и око Вратара. Добри
наши Површани изађоше нам братски у сусрет, објаснише нам „у длаку“ како
стоји кланац на Вратару и све путеве кроз Опрешчић (планина поред
Гредеља, где извире Неретва) и саветоваше шта треба да радимо: куда се
пењати, где свратити, а где заобићи; све нам то увртише у главу да смо после
ишли као „по концу“ (право). Овај српски народ око Врбе у Гацку мудар је и
има оштрину памћења; куда једном прође запамти чак и дрвеће око пута и то
не пропушта забораву. Тај свет, иако живи у планинском пределу, није
запуштен незнањем; он зна да расправља о „крупним“ стварима — о
политици нарочито. Зато су предратни избори бучно спровођени у Врби. Али
је и њих комунизам сломио као и све друге. Поред упознавања пута преко
Вратара, Површани нас упознаше и са неким стварима — догађајима у Гацку
које нисмо до тада чули. Ту сазнадосмо да су инж. Владимир Зечевић, Марко
Поповић и још неки други покушали приближити Енглезима на путу у
Коритама „да ухвате везу“, па су то покварили партизани, при чему је Марко
Поповић заробљен од партизана (Марко је отац Милорада Поповића,
солунски добровољац и барајактар). Том приликом погинуо је подофицир
Милутин Бошковић у Сомини, где је у повлачењу нагазио на партизанске
заседе. Ту смо исто сазнали да су три српске девојке из Гацка (које су се до
тада негде криле) пре две ноћи отступиле за Фочу; то су биле Смиља и Јела
Поповић и Лола Старовић. Смиља је била сестра Милорада Поповића, а Лола
кћер Стева Старовића, који је у Гацку дуго био командант бригаде, а
последње време командант места, а Јела је била Смиљанина радница. Ове
вредне Равногорке следиле су на Голготском путу кроз Босну своју браћу и
очеве све до Лијевча Поља, где су страдале са многим четницима. Поред
детаљних обавештења Површани нам допунише торбе храном, пожелеше
срећан пут и рекоше да поздравимо њихове који су раније отступили за
Фочу.

Држећи се упутстава који су нам дали сељаци у Површи, прешли смо

преко Лукавице и Опрешчића и дошли на поглед Вратара. Вратар је изгледао
непривлачљив за пролазнике какви смо ми били: две стрме литице, које су
разделиле две планине (Зеленгору и Волујак) по највећем њиховом масиву,
спуштале су се у реку Сутјеску, чије су корито сузиле на свега стотинак
метара, одавале су језиву слику. Између тога планинског процепа пробија се
тек настала Сутјеска, удара о сурване стене и чини заглушући шум, од кога
се ништа не чује кад се мало ближе приђе кориту реке. По литицама изникло
проређено борје, а нигде ни једне мрвице земље!! Звижди ветар кроз огромни
процеп и поред шума воде чини језиву претставу о некој библиској
катастрофи или апокалипси из откровења Јована Богослова. На супротној
страни видео се убоги пут који се уздиже од реке и проводи кроз наткапљене
стене на које се нико не може испети, осим птице. Да дођемо до „правог“
пута, требало је прећи реку Изгорку, при самом ушћу у Сутјеску, која није
била плитка да се може газити. Није нам се ни ишло на ту страну, јер је стаза
проведена кроз литицу и сувише изгледала сумњива; ако је на њој била
партизанска заседа, онда је било ићи пред пушчану, или коју другу, цев.

После дужег разгледања вратарског пролаза, дођосмо на идеју да

свратимо у једну усамљену кућу крај реке Јабуке, за коју тада нисмо знали
чија је, да потражимо водича. За сваки случај, ради боље безбедности,
приђосмо нечујно из шуме и ухватисмо врата од куће пре него би ко побегао
из ње. Прве нас приметише неке млађе жене, забрађене у црним марамама, и
одмах их питамо чија је кућа и ко има у њој? Жене одговорише да је кућа
Трифка Вуковића и да он није у њој. Веле да је ту његов стари отац и да лежи
у кревету. Кад погледасмо старог где је склупчан лежао на неким тврдим
простирачима, учини нам се да је немогуће од њега имати користи као
водића. Да узмемо жену, да нас води, није било смисла — била би срамота и
за њу и за нас. Нађосмо се у неприлици — шта да радимо, а дан је био на
истеку?

Када се стари подигао, обукао кошуљу и сео на клупу поче да одговара на

наша питања која су се сводила о путу са леве стране Сутјеске, оно што је нас
највише интересовало тога часа. Стари вели : — има једна једностопица,
повисоко у страни, куда се може проћи „накосице“ (једним раменом —
страном), туда су дуванџије проносиле дуван у Фочу. Па како ћемо то наћи,
јер ми нисмо овуда пре били? —ја би’ вам показао, али ја сам стар да идем
узастрану, мени је 101 година! Када још више скренусмо пажњу на њега и
почесмо се дивити његовој старости, стари поста кочоперан и стаде да прича
своје „хајдуковање“. Били смо пред кућом одакле се видела једна страна пл.
Волујака (од Изгорске цркве), стари пружи руку у том правцу и вели: —
Онда сам први истрчао од свих који су били у чети Стојана Ковачевића! Каза
нам да је била нека опклада — натјецање, шта ли. Похвалисмо га и
понудисмо дуваном, али он не пуши и одби да узме дуван. Син старога (кога
нисмо нашли) био је партизан од првог дана и зато је одликован
„споменицом“, то смо после сазнали, но стари није знао за Карла Маркса, то
сигурно знамо. Он никакве зле воље није показивао према нама, ако је
уопште правио разлику између четника и партизана?!

У томе планинском котлу, где је живео стари Вуковић, сунце не греје ни

пола дана, а већ је било да зађе за Лебршник пл., када нам стари обећа
показати пут. — Ма нећеш моћи, велимо староме, давно је то било када су
трчао уз Волујак. Тешко је веровати али је стварност, да је стогодишњак
Вуковић (име сам заборавио) ишао без тешкоћа, узастрану, провлачио се
између стиснутих стена, и вијугао тамо-амо, док нас је довео на домак
пролаза. „Ту је, вели, сад знате“. Захвалисмо се староме и погледасмо за њим
како ће се спустити низастрану, а он се за час обре под њом и оде путањом
кући.

Можда је стогодишњак Вуковић био срећа за нас, као показивач пута, јер
да смо отишли на другу страну реке, где је била путања, ко зна шта би било?
Треба напоменути да је ту, баш пред пролазом на Вратару, у једној малој
воденици погинуло око 15 четника са командиром чете Радославом
Вуковићем из Билеће, који су хтели да прођу за Фочу. Не обративши пажњу
на партизанске заседе, четници из Билеће сврате у млин да преноће, а ујутро
рано буду опкољени и безизлазно сви страдају.

На истом месту партизани су похватали још неколико четника, међу

којима једног Босанца који се налазио у Баћовићевој пратњи, звао се
Секуловић. Тај млади човек из Западне Босне преживео је страшан покољ
целе своје родбине и као дечко придружио се четницима који су са
Баћовићем путовали кроз Босну. Причали су нам, много касније сељаци, да
су „Босанца“ страшно мучили после хватања — палили су му живу браду и
косу коју је носио изузетно велику.

Путовање крај Сутјеске, све до Попова Моста, није ишло лако — било је
свакојаких препрека, пролази су били порушени или само препречена једна
греда преко воде и прелажење преко ње! Због стрмих страна и
непролазности, пут је вијугао и пролазио са једне на другу страну.
Избегавајући главни пут што је више могуће, заглављивали смо се у
шипражје и понекад је изгледало да се из њега нећемо лако ишчупати. Нигде
никога нисмо срели пре Попова Моста. Магле су се спуштале низ брда и
планине са обе стране Дрине, а она је текла мутна и широка „с брда на брдо“
како кажу моји земљаци. Ишли смо путем испод Закмура на коме се белио
снег и примицали се Фочи пуној влаге и хладноће која се ширила из састава
двеју река — Дрине и Ћеотине. Били смо нас четворица: Никола Шуковић,
мој брат Стево, рођак Алекса и ја.

Херцеговачки четници, који су се повукли из својих места због

надмоћности партизана, на чију су страну стали Западни савезници, доводећи
четнике у немогућност вођења борбе, налазили су се углавном, на пределу
Источне Босне — од Фоче до Калиновика, док је од Нове године (1945)
настало померање у правцу планина око Сарајева. Команда Источне Босне и
Херцеговине, са Петром Баћовићем на челу, и даље је функционисала и свако
наређење, о даљнем кретању и запоседању терена, долазило је из ње. Од
четника из Херцеговине понајвише се повукло за Босну из Невесињског
корпуса са Милорадом Поповићем; можда се њихов број пењао око 500
бораца. Од команданата бригада и батаљона из Невесиња повукли су се за
Босну (колико је мени познато): инж. Владимир Зечевић, Василије Гутић,
Ћетко Петковић, Деса Шиповац, Јован Драганић командант места, Данило
Салатић начелник штаба код Баћовића, Томо Гузина, начелник штаба
Невесињског корпуса. Из Гацка: Стево Старовић, Михаило Копривица,
Мирко Ковачевић, Комнен Гојковић, Благоје Тепавчевић, поп Радојица
Перишић, проф. Аћим Гргур, проф. Јован Братић; било је њих још више
(водећих људи и интелектуалаца) које по сећању нисмо данас у могућности
набројати. Из Билеће је отступала једна знатна група четника (око 250-300) са
командантом бригаде Милошем Курешом и три команданта батаљона:
Алекса Кисић, (Ситничани), Шпиро Бабић (Граничари) и Новак Витковић
(Завођени). Једна чета четника из Стоца, са Ристом Ружићем, повукла се са
четницима Невесињског корпуса. Група Дубровчана, са к-том Ником
Свилокосом отступала је са четницима Невесињског корпуса. Из свих других
места из Херцеговине — Мостара, Требиња, Љубиња и Коњица — било је
мањих и већих група које су отступале за Босну.

Све што смо досад навели ван груга четника из Јуришне бригаде у Гацку
изнешено је узгредно и не треба нико да замери што своје сећање сводимо
само на „јуришлије“. То није разлог никакве себичности (како су многи
склони да кажу), то је просто разлог што износимо оно што лично знамо, оно
што смо видели, саучествовали у догађајима и то износимо, по сећању, данас
за сутра ако кога буде интересовало, што се ми надамо да хоће. Такође се не
склањамо са својим скромним писањем „колико знамо и умемо“, јер
износимо истину, а њу није потребно дељати и „улепшавати“ него „просто“
износити онакву каква је.

Јуришлије више нису биле у онаквом саставу (у засебној јединици) какве

смо их оставили последњи пут код Лука у Невесињу. Сада су сви, који су се
повукли из Гацка, сачињавали једну јединицу и били распоређени по селима
ради лакше исхране. Поп Перишић са својом групом четника налазио се по
планинским селима изнад Фоче са леве стране реке Ћеотине (по току). Они
су осигуравали Фочу с те стране од евентуалног напада партизана. Већи део
налазио се по селима око Миљевине и пута Фоча — Калиновик. Команда
Источне Босне и Херцеговине (Баћовић и све интелектуалне снаге) налазиле
су се у Фочи све до уочи Божића 1945.г., када су напустили Фочу и кренули у
правцу Сарајева. Пре него што смо ми (поменута четворка) стигли у Фочу,
крајем новембра, јуришлије су имале борбе против партизана, када су
удружени четници хтели за заузму Калиновик, као и са локалним
партизанима по Миљевини. Група око попа Перишића учествовала је у
борбама са домаћим четницима у одбијању партизанских напада око
Устиколине, а у последње време и око Фоче. Напослетку, када се Фоча
морала напустити и јуришлије су се међу последњим кретали преко села и
планина пуним снега и мраза у зимско доба, испаштајући све наредне
тешкоће и страдања у Босни које су стигле четнике.

На крају нашег „сећања“ осврнућемо се, колико знамо, о последњем

збивању јуришлија, немилом речи речено, о њиховом нестанку у општој
трагедији српских четника 1945. године и после. После борбе на Требињу
(септембра 1944), један мали број намамили су на предају тадашњи освајачи
комунисти и, како смо већ поменули, бачени су у прве борбене редове и
изгинули између две ватре — Немаца и партизана. Неколико њих је
преживело рат и данас су незнатни грађани комунистичке Југославије, са
увек свежим сећањима на проведене дане у јуришлијама.
 Они који су отступили за Босну махом су дошли до Лијевча Поља, са
малим изузетцима помрлих од тифуса и несталих на путу кроз Босну. На
Лијевча Пољу јуришлије су страдале у потпуности. Када су херцеговачки
четници, под новом формацијом „29 пук“, у саставу црногорских четника, са
Павлом Ђуришићем на челу, вршили продор кроз усташка утврђења у пл.
Козару (6. априла 1945.), дочекани су од партизана и немајући излаза између
два крволока морали подлећи са тешким губицима. У тој борби пао је и
њихов омиљени командант корпуса Милорад Поповић; дан раније пао је и
поп Радојица Перишић и командант јуришног батаљона Благоје Тепавчевић.
Преостале јуришлије са овог бојишта разнесени су као ветром на више
страна: неколико њих се вратило са Дражом и србијанским четницима у своје
планине око Гацка и наставило четничку борбу.

Они који су отступили за Словенију нестали су у општој пометњи и од

њих је понајвише оних за које се не зна како су нестали? У Словенији су
нестали Комнен Гојковић, командант 2. јуришног батаљона и Милош
Дивљан командир чете. Једва неколико њих успело је да се пребаци у
Аустрију или Италију, одакле су после двојица отишли у француску легију да
се боре против комуниста у Индо-Кини; то су били: Вукота Зиројевић,
командир чете, и Мирослав Шуковић, борац; обојица су погинули у Индо-
Кини. У Америку су прешли из Европе „поп“ Душан Поповић (постао
свештеник) и Тодор Стањевић; Поповић је умро 1972. године, а Стањевић
живи у Гери, Индиана, где активно учествује у националним српским
организацијама.

У планинама око Гацка је четовало око 30 четника, међу којима 4-5

јуришлија и до 1950. године. Они су ишчезли у нечувеним прогонима и
борбама на смрт и живот са комунистима, који су завладали нашом
Отаџбином. Од пет, колико их је претекло, после крајњих мука и страдања,
пошло је у повлачење за Грчку; тројица су погинула на томе трновитом путу,
двојица су ипак успела да се пребаце у Грчку после пута од 78 дана
(Димитрије Црногорац и писац ових редова) који се сада налазе у Канади.

Гатачко „ново гробље“ започето од палих јуришлија код „пребијеле“

(тако се пева у песми) цркве у Гацку поништили су комунисти по свом
доласку на власт 1945. године. Безбожници су поломили дрвене крстове,
разнели ограду и поравнали земљу, тако да се данас не зна где труну кости
младих јунака, као што се не зна ни оних на другим далеким странама куда
их је вихор, „светски вихор“ разнео.

Тако је, ето, нестала некад чувена четничка Јуришна бригада у Гацку од
око 500 најпробранијих бораца. — Покољење које је положило испит на
бранику српског имена!
 ПОВЛАЧЕЊЕ У БОСНУ
Зима у планинама Босне 1945. године.

Над Србијом и Београдом би извршена смена окупатора (20. октобра

1944.) — црни одоше црвени дођоше. Совјетска војска, мобилисана из
азијски степа, не разликоваше се од Џингис-канових Монгола, мада је живела
у 20. веку. Претворена у робота газила је својим блатњавим чизмама све што
је на путу срела. Не беше ни трага од велике руске душе и племенитог срца у
војницима израслим у безверју и колективном тору. Обескућени и
необавезни на ма какве човечанске законе, грабили су јело и пиће и давили се
у њему; у пијанству су обешчашћавали сироте жене. Не беше ни царске
Русије ни краљевске Србије, на које сручише гомиле камења, које су се при
војничким сусретима братимиле, него Брозови голаћи дочекаше на коленима
совјетске пролетере да их спасу и ослободе народне казне за злочинства која
су починили над српским народом. Такво „ослобођење“ Југославије припада
црвеној совјетској армији, а Брозовим партизанима припада потказивање да
се боље освете сељацима у Србији, што су их одбацивали и презирали за
време рата. Никада можда у нашој историји није било тужнијих дана као оно
по уласку совјетских трупа у Србију у јесен 1944. године.

Не могавши се супроставити совјетској армији, српски четници морадоше

отступити у Босну, а народ оста незаштићен и непризнат ни од кога, да тражи
помоћ и спасење. Западни савезници ни до данас не увидеше разлику између
расе и идеологије, него још увек трпају уједну торбу под именом „Слави“ —
комунисте и некомунисте. Пустите их нека се истребљују сами, рекао је
Черчил другим речима —„Шта те се тиче ко ће живети у Југославији“. Као
освета, српском народу у крви, југословенских комуниста беше мобилизација
још недорасле српске омладине и бацање на Сремски фронт пред усијане
немачке цеви. Крик српских мајки разламаше небеса; ма залуду — оста глас
вапијућег у пустињи!

Поступања комуниста према српском народу у Црној Гори, којом су

овладали после одласка црногорских четника у Босну, раван је усташком
1941. године. Намамљивања на „часну реч“, хватања, стрељања са „судом“ и
без суда преосталих четника и прогони националног народа, неће по злу
никад пасти у заборав. Оне ситне душе, што су одавно пљунуле на
црногорско чојство и јунаштво, налазиле су задовољство у смицању
четничких глава и кињењу националног народа, онда када нико није имао да
га брани. Спроводио се терор и крвави пир, да се уграби што више четничких
глава, док су „ратни судови“ на снази. Страховлада која је завладала Црном
Гором притискала је народ горе од море, куге и помора.

У погорелој и порушеној Херцеговини, није било ни склоништа ни хлеба,

а партизани су мобилисали децу (мушку и женску) и једне (старије) терали с
пиштољем у потиљак, да ручним бомбама изгоне Немце из утврђених
градова — Невесиња, Мостара, Коњица и Сарајева; други (млађи) да носе
партизанима муницију у правцу Босне. Није чудо што их је једна десетина
страдала у Пониквама (код Гацка), завејана снегом и смрзавањем. Они
старији сви су изгинули, било од Немаца спреда или партизана позади.
Затварања и прогонства четничких породица, што им се неко свој налази у
шуми или са Дражом у Босни, била је свакодневна појава.

Поновне и никад застале освете, од удружених усташа и партизана,

вршене су над српским народом у западним српским крајевима —
Далмацији, Лици и Кордуну — када су насртале удружене хајке после
повлачења четника у Словенију. Чупање из оклопа удружених усташа и
партизана (усташе су повећавале број партизана) који се све више стешњавао
стао је бројних жртава четника и народа. Напослетку је неман овладала
српским народом да му чупа душу и да га кажњава због непризнавања
комуниста.

Улазак совјетских трупа у Југославију (уствари Србију) учинио је да

устане све од првобитног народног олоша и да дође до потпуног изражаја.
Остала беше Босна завејана снегом и полеђена ледом да се у њој на Дражин
позив, искупе преостали четници за одлучну борбу која је игром судбине
постала самоодбрана од вишеструких српских непријатеља, и „пријатеља“ —
нажалост! Никада пре Босна није имала толико гостију као 1945. године.
Срби из Србије, Црне Горе и Херцеговине беху стигли, да из ње отворе своје
груди на душмане са свих страна и да кажу „Удрите душмани српски! Кад
морамо мрети, овде ћемо умрети на овом делу српске земље!“ Морамо
веровати да је била воља Божја да тако буде, да се на Дражин позив окупимо
у Босну у знаку јединства и заједничког делења судбине. Зар Павле Ђуришић
са Црногорцима није предвиђао искушење и тешкоће које ће га снаћи у
Босни, али он не отступа са својим четницима, и поред већ размотреног плана
о повлачењу у правцу Грчке, него се окреће у правцу Босне и своје браће из
Србије да се заједнички нађу у невољи — шта буде с њима, нека буде и с
другима. Херцеговачки одреди прелазе, један по један, из својих планина и
сваки хита у Босну да се што пре јави Дражи, да се не би рекло да су
закаснили у одсудним часовима.

Свак је од четничких бораца наслућивао тешкоће у Босни, али је без

оклевања ишао, па шта га снађе. Ако је Провиђење тако хтело, зар се, по
страдању, Босна не би могла назвати друго Косово, а Дражин позив Лазарев
позив и одлука? И какогод извесни тумачили Дражину одлуку — прибирања
четничких снага у Босну — она ће, поред свих тумачења и прича, остати
узвишен пример самоодлучивања на мученичку смрт, рађе умрети на свом
огњишту него га напустити или робовски живети на њему. Што су тешкоће
биле веће и што је свака звер показала зубе да одгризе комад мученичког
тела, то је и жртва мученичкија и ближа Богу и Небесима, а у народу
заслужнија и узвишенија помена.

Зар може бити више неистине од комунистичког извртања чињеница —

да су четници сарађивали са окупаторима, па чак и са усташама од којих су у
Босни 1945. претрпили највеће жртве? При крвавом обрачуну четника са
усташама у Босни — на Лијевче Пољу - комунистички партизани су били ти
који су једино четнике нападали са усташама. Они нападају четнике заједно
са усташама, а нигде усташи сами. Примери су бројни. Ми смо навели
Требиње, Борач и Фазлагића Кулу у Херцеговини.

Прикупљање четника у планинама око Фоче.

Поменули смо раније како су, после борбе на Требињу, главни делови
Гатачке јуришне бригаде, преко Невесиња и Борча, отишли у Фочу. Мало
касније, испред Аранђеловдана (1944) повукао се и поп Радојица Перишић са
својим одредом, близу 100 бораца, па је и он дошао у Фочу у састав осталих
четника, који су се скупљали тих дана на простору Фоче. Четворица од нас
четника, који смо после борбе на Требињу, при повлачењу за Невесиње,
отишли у Гацко да испитамо тамошњу ситуацију, о чему смо већ опширно
изнели, дошли смо у Фочу, у својим давним забелешкама стоји ово: Испод
Закмура у Фочи гледамо надошлу Дрину, мутну и валовиту, проноси оборене
кладе и удара у оне што им је начела корен да и њих понесе незнано куда.
Колико је снажна и дубока, превршила је све стене и препреке па ваља с брда
на брдо — како народ каже. Тамо, у каквом углу, где јој није равно и
прокрчено да „мирно“ прође, скупе се таласи и ударе по оном што јој даје
отпор — био то камен, дрвеће или земља. На другој страни, где нема насеља,
него су стрмине обрасле јелама и буквама, Дрина прокрчује шире корито
одроњавањем земље и кидањем жила испод дрвећа што јој сметају да се
шири; она као аждаја прождире све. А Србин, чим баци поглед на Дрину,
почне да дуби у историју својих предака - колико их је она прогутала у
бојевима око ње? Ми смо најновије покољење које се бије са душманима око
ње и она ће, мало касније, прождирати Дражине четнике када се буду
враћали у Србију. О, мутна и крвава Дрино, докле ћеш нас прождирати у
твоје ненасите валове?!

По планинама изнад Дрине снуждило се небо са густим облацима и

спушта час кишу час снег по нама, покретној војсци која нема заклона. По
накострешеним четинарима, што их гледамо уз брда, обелео снег и свако
јутро се спушта ниже до Дрине. Из рушевина града Фоче извијају се танки
димови из ватара што их ложе преморени војници, пристигли са више страна.
Грокћу митраљези у правцу Миљевине и Устиколине — партизански или
усташки, не могу се распознати. Четници се пробијају кроз њих у правцу
Новакове Романије.

Тих дана у Фочи се налазио Петар Баћовић са својим штабом Источне

Босне и Херцеговине. Беше ту на окупу доста наших старешина, како војних
тако и цивилних. Милан Матовић, командант Фочанске бригаде, даје
распоред за страже од партизанског примицања Фочи. И усташе су нападале
у Устиколини и Миљевини. Британци су нападали из авиона. Један дан беше
се проведрило небо над Фочом, да јој донесу још једну смрт „савезнички“
бомбардери. Гледа их народ и моли се Богу да ће „донети слободу“ Србима,
који су нашли „своју душу“, а они сручише преостале бомбе по „војном
објекту“, где куће немају крова, него су пусте развалине и гробља. Крај
цркве, у разваљеној кући, где су искупили рањенике, да се „лече“ и да су
ближе гробља, паде бомба по њима и докрајчи им измучене животе. Из
српског гробља, крај цркве, расуше се кости по страни, као изоран кромпир
на њиви. Разлеже се јаук мајки и писка деце који претекоше живи, теше их
речима без лека и помоћи. Рањени Косто Дакић, општински бележник из
Гацка, и саветник у штабу код Милорада Поповића, поново би рањен и оста у
Фочи да га дотуку партизани! Каква судбина и јади?!

Они који не могу да верују, да су одбачени од савезника, јер веле нема

разлога, говоре да су бомбе пале погрешком пилота, а не знају да је он
скренуо са опасног места у Романији, где је бомбе требало бацити, и сад
испражњује свој авион ту, у долини Дрине, где нема Немаца. Да се тај авион
случајно сруши и пилот падне жив међу њих, они би га загрлили и сачували.
Они нас бију бомбама из авиона, а ми њих спасавамо кад падну међу нас.

По селима где смо распоређени да држимо стражу и одбијамо нападе

партизана, који стално насрћу, суочавамо се са народним тешкоћама због
исхране њихове и наше. Домаћини и домаћице деле свој скроман ужитак
хране са нама, понуде нас са јелом и са својим уобичајеним кажу: „Једите
браћо док тече“. А колико ће „тећи“, то можемо да видимо сваки пут када
прођемо кроз кућу, да је немаштина и сиромаштво у сваком углу куће. И опет
поред своје сиромаштине, народ је весео и дочекује нас радо, нигде нам нису
казали да нема хране, него и тамо, где смо се тешко канили да узмемо храну
од страха што породица остаје без хране, говоре нам, да не остајемо гладни.
Знају, ако партизани дођу, да ће им узети све. Они воле четнике, јер су и
њихови синови и браћа исто што и ми, па се радују што смо заједно, иако на
трновитом путу.

Одред попа Радојице Перишића чим је дошао у Фочу, крајем новембра

(1944), учествовао је у борбама око Устиколине и имао добра успеха у
одбијању усташа и партизана. После је распоређен на стражу по селима:
Бунови и Завајет, оставши на тим положајима све до пред Бадњидан.
Очекивали су се партизански напади од реке Ћеотине, који су фронтално
наступали да заузму Фочу. Било је свакодневних препуцавања са локалним
партизанима, које је лако било одбити. Један дан су покушали да заузму
позиције пред мостом на Дрини, али су били растерани и опет је мост остао у
нашим рукама. Друге четничке снаге из Херцеговине — делови Невесињског
корпуса, делови Билећке бригаде, мали одреди четника из Стоца и
Дубровника и сви други који су се тим правцем повлачили — пробијали су се
преко Миљевине, учествовали у нападима на Калиновик; после се почели
приближавати планинама око Сарајева. Попов одред је остао последњи у
Фочи, да се повлачи са штабом Баћовића.

Мањи делови четника из Србије и Црне Горе, вероватно бочне колоне,

свраћали су у Фочу и остали по неколико дана да се одморе, па настављали
пут према Калиновику, Трнову и планинама око Сарајева. Једно краће време
у Фочи је био штаб Шумадијског корпуса Душана Смиљанића, пре поласка у
напад на Калиновик. Србијански четници су стално у покрету, долазе и
одлазе преко моста на Дрини; они су лево крило главне колоне. Војници су
још свежи и здрави, прилично обучени у војничко и домаће сукно. На
шајкачама и шубарама им грбови и мртвачке главе; неки имају на рукавима
или на прсима извезена слова „ДМ“. Већином су под брадама и дугим
косама. Оружје и реденици муниције по њима окићено, а на колима и
товарима вуку коњи и волови бацаче и тешке митраљезе, са гранатама и
муницијом. У биваку, поред огњева, чују се четничке песме и хармуника. Све
је весело и живо, као да се не слути тешки марш кроз завејане планине Босне.
Колика разлика ту у Фочи у јануару и на Вучјаку у априлу!..

Бадњидан у Фочи 1945. године.

Уочи Бадњегдана, наша команда Источне Босне и Херцеговине позва нас

да се спустимо из планинких села у Фочу, да у њој наложимо последњи
Бадњак у Отаџбини. Да сутра дан, уочи Божића, потпуно напустимо Фочу.
Спустимо се низ планину кроз четинаре, кривудавим и полеђеним путањама,
по мрачној и хладној ноћи. На прелазима планинских потока, где су скеле
слабе, оклизне се нога у воду и она почне да се смрзава, ако се подуже остане
на одмору. И највеселији међу нама, што су дотад изналазили који смешан
„виц“, сада су ућутали; по њима се најбоље може да оцени „каква је
ситуација“. Све се дубље утоњавало у мисли — куда ће нас наши будући
путеви одвести, хоћемо ли „испливати“; да се неће откуда разведрити небо
изнад наших глава? Помисао на Бадњидан и Божић, на Христово рођење и
радост, разблажавала је тешке и нерешиве мисли у нама.
 На Бадњидан, у Фочи, слегосмо се са свих страна — домаћи четници и
недавно пристигли са више страна, понајвише из Србије и Херцеговине.
Изглед Фоче на Бадњидан 1945. године, беше тмуран и мрачан. По Закмуру
пали облаци пуни снега, а можда и мећаве. Горе према Завајету окићене јеле
снегом; сунце не прогрејава већ одавно. А Дрина, најстрашнија од свега,
између замрачених планина и испод још замраченијег неба, испунила корито
мутном и хладном водом; скупљају се и грче брзи таласи по њој, витлају око
какве оборене кладе, подижу је и односе. Мост на Дрини по средини
разрушен динамитом и водом: стрче два краја, осакаћене, нове и лепе
грађевине, повезане жичаним ужима, а по њима постављене даске, приковане
једна за другу, и тако преко њих прелазе људи, коњи под товарима и кола са
запрегама, коњским и волујским. Гвоздена ужад што се по њима иде, истегла
се под сталним теретом и прелаз се на средини увио скоро до воде. Када се
прелази, мост се зањише, толико много, да многи не могу одржати
равнотежу, него падају и седе док се њихање моста умири, па опет
покушавају, чак и сагнути, да се докопају друге стране. Партизани се стално
заузимају да нам пресеку мост, али без успеха.

Ћеотина (притока Дрине), много мања од Дрине, пресеца скоро напола

ову значајну варошицу. И она надошла, мутна и дубока, слива се ту под
мостом и усеца дубоко у Дрину. Њено ушће може се распознати по снази
таласа набујале воде који се сударањем удруже у вис, што претставља језиву
слику за гледаоце са обале. Ми смо на ушћу тих набујалих река, које нас чине
изолованим од других четничких снага, ако би упустили мост на Дрини,да
буде пресечен од сталних партизанских наваљивања.

Домаћи четници са Миланом Матовићем на челу, довукли су велике

храстове бадњаке под гранама, наложили ватру на сред вароши, приложили
бадњаке на њу. Око ватре смо направили круг и певали сви заједно, са
поповима који читају молитве и прекађују Бадњаке тамјаном и посипају
вином. Под мутним небом и облацима, а још „мутнијом ситуацијом“, певамо
песме Рођењу Христа Спаситеља, поздрављамо се и честитамо један другоме
Бадњидан.

Око ватре и бадњака беху се окупили Дражини команданти и

предводници: Петар Баћовић, Душан Смиљанић, Бранко Остојић, Мирко
Лалатовић, поп Радојица Перишић, Милорад Поповић, Данило Салатић,
Милан Матовић и професори: Јован Братић, Аћим Гргур, Петар Бубрешко,
Лазар Тркуља и др. Има ту око наложених бадњака, још већи број
интелектуалаца, које нисмо све познавали. Они се често састају и саветују
шта да раде? Код Баћовића још функционише радио станица и они се
окупљају око ње, да чују новости и да предузимају мере за даљи пут. На
радиу је тада често понављано: „придружите се партизанима“ и „под
командом Тита“. Неки су псовали „Тита“ и партизане, нагињали чутурице и
певали:

„Чика Дражо ми ти се кунемо

Да са твога пута не скрећемо“.

Није се могло запазити, ту око наложених бадњака, да је ико придавао

пажњу вестима преко радиа. Четници и народ окупљени око ватре и бадњака,
певали су без слутње шта их чека у најближој будућности. Свештеници су
певали божићне песме и све је било духовно расположено, да чврсто верује у
Бога и Правду.

Пала је ноћ. Бадње вече — уочи Божића. Сви смо опет на својим местима,
око Дрине и Ћеотине, стражаримо поред храстова и борова. Хладноћа
притеже мразом, мрзне се опанак од пресне коже, хвата се иње од издухнуте
паре по бради и брковима. Митраљез је хладнији од леда; пријања рука за њ.
Али сву ту природну хладноћу растура нека божанствена радост, што се
скупља у мислима и на срцу. Та то је Бадње вече, а сутра је Божић! И онако
детињски, лакомислено и безазлено, утапамо се у мислима на прошле
радосне и веселе Бадње вечери и Божиће, на своје миле и драге у давно
напуштеним домовима. Стражаримо ту покрај Дрине, са хладним оружјем у
рукама и чекамо свануће, као што су чекали многи наши претходници,
свануће и судбину, на тој историјској реци, крвљу обојеној безброј пута. Они
који су слободни од дужности налазе се по домовима честитих фочанских
домаћина, уносе бадњаке и прилажу на ватру, честитајући Бадње вече једни
другима. Домаћице их засипају житом, а девојке даривају јабукама и
орасима. Све је у хармонији и весељу, удружили се једни с другима, као да су
рођена породица. Негде су били унели бадњаке, а негде још нису, када стиже
вест од главне команде (Баћовића), да се одмах искупимо у Фочу, да је
наређен покрет итд. Није било српске куће из које су наши четници пошли, а
да нису били испраћени сузама и сажаљењем. — Што баш тако, уочи
Божића, по хладној ноћи, да одлазе?! Као својој деци вредне српске домаћице
спремиле су им брашњанице и снабделе чарапама, испраћајући их са сузама и
благословом из својих ратом опустошених кућа, које ће поново бити предмет
пљачке и пустошења, прогонства и убијања, чим дођу црвени „ослободиоци“.
За дуго је остао у сећању код наших бораца леп пријем код српског народа у
Фочи. И данас, после много година, преживели четници, сада по Америци и
Канади, препричавају, када се састану, једну од лепих успомена понету у
души и срцу на Фочу и српски народ у њој.

Покрет уочи Божића.

Покрет је наређен ноћу, да би лакше прешли мост на Дрини, јер се око

њега отимамо већ неколико дана са партизанима, а мало раније и са
усташама. Они стално јуришају да отму мост и да нас загуше у Фочи, да не
можемо отступити планинама у правцу Сарајева, куда су и други четници
благовремено прокрчили себи пут.

Ноћ је хладна да не може горе. Бије мраз из Дрине и продире до срца.

Небо је прошарано ведрином и неким мутним облацима. Звезде што се укажу
на проведрици светле се и трепћу од љуте зиме и мраза. У Фочи се
сврштавамо у колоне и отпочињемо прелаз преко моста на Дрини; правац је
село Превила, тамо негде у врху насеља што се зове Јабука. Петар Баћовић са
целим штабом је са нама. Коњи натоварени са радио-станицом, тежим
оружјем и спремом промичу у средини колоне. Наша чета има једног тежег
рањеника (Риста Манојловића), сломљене ноге од „савезничког“
бомбардовања Фоче; морамо га носити, неизменично, један-по-један.
Прелазимо Дрину преко провизорног моста, направљеног од жичаних
конопаца, и препречених дасака по њима. Ту нема понтона нити икаквог
ослонца у води, него с краја на крај остатака моста виси жичани пролаз који
се нише, као љуљашка, чим се почне газити њиме. Они који немају никаквог
искуства око прелажења река по несигурним скелама, као што су те, прелазе
више на коленима и рукама него на стопалима. Пре неколико дана гледали
смо како четнички одреди из Србије проводе натоварене коње преко моста и
сви иду исправљени као да је обична шетња, док ми, каменштаци из
Херцеговине, немамо много смисла за прелажење река по таквим „справама“.

Последњи пут напуштамо Фочу. Домаћи четници и даље остају са својим

вољеним командантом Миланом Матовићем. Овај неустрашиви јунак није
напустао своје село и фочанске планине све до своје смрти. Четовао је по
планинама, после рата, више година (4-5), све док није пао у страшним
прогонима и борби за опстанак.

За нама остаје Дрина, по крајевима залеђена, а на средини се мотају сиви

таласи воде и промичу испод убогог моста на коме смо прешли. Дрина ће
опет бити гробница многих четника који ће се враћати из Босне, да пређу у
Србију. У сваком рату она је запамћена као река која односи животе!

Ноћ уочи Божића 1945. године провели смо у путовању, од Фоче до села
Превиле у Јабуци. На путу су делови четника из Херцеговине (одред попа
Перишића), са штабом команде Источне Босне и Херцеговине и Петром
Баћовићем на челу. Ишло се прогаженом пртином, са које се није могло
свратити од снега који је био нападао. Био је тежак мраз и хладноћа и стална
узбрдица куда смо путовали. Наш рањеник Ристо Манојловић ношен је на
леђима, често пута се падало под њим и вређала његова сломљена нога, али
се он није жалио да га боли. Највише га носе његови рођаци — Милош
Манојловић и остали; — неће га оставити до гроба!

Божић у насељу Јабука

Целу ноћ смо путовали уз неравне стране, на путу су нас сретале увале,
ретке шуме, ретке куће и засеоци. Осванули смо на једној бреговитој
површини где је све било превршено снегом и изгледало као најлепше место
за скијање. Од белине снега се није могло гледати у простор око нас. Ми смо
се једини могли распознати по том белом простирачу који је покрио све
уочљиве предмете. Изгледали смо као нека експедиција која осваја високе
планине, која је постигла свој успех и потом стоји и разгледа. Није било
сунца да нас огреје. Мутни облаци, пуни снега, надвијају се изнад насеља
Јабуке. Један камени гребен наднео се над селом Превила — изгледа као
јејина буљавих очију. Насеље Јабука је једна долина, на планинској
висоравни, где протиче неки поток или мања речица, док су по странама
груписане и растурене куће које сачињавају села и засеоке. Све то насеље
било је покривено дебелим снегом и једва се могло видети кретање људи по
пртинама испред кућа.

На брежинама притиснутим снегом, предселом Превила, застало је чело

колоне и сачекало прикупљање осталих делова. Неки су седели узаслоњени у
снегу, неки стајали и разгледали „пучину“ око себе; дубоко узбуђени
животом којим живимо и судбином која нам је додељена да је подносимо.
Натоварени коњи стоје, уморни и гладни, једва трепну очима кад их
дохватимо руком. Све је сетно и нерасположено, не само због рђаве
ситуације, него и због ружног времена. Згуснути облаци претказују ново
падање снега и мећаву. Застој у покрету и мислима не потраја дуго, почеше
да се нагињу чутурице и поздравља: „Срећан Божић!“ — „Мир Божји,
Христос се роди!“ и „Ваистину се роди!“. Све је поустајало и вртимо се у
круг по утабаном снегу, поздрављамо се и мирбожемо са озареним лицима,
што доноси Божић код српског народа — и кад је добро и кад није!

Два човека из села прегазише снег до нас, са чутурама око врата, казаше
нам где има да се сместимо, по колико људи у кућама, у њиховом селу, које
је на почетку Јабуке. Може се мислити колико је било тешко примити, онако
оскудном селу, око 200 људи, дато им места да легну, да осуше обућу и
одећу, да се хране два дана - колико смо ту остали! Али босански сељак не
зна да каже нема и не може. Све је код тих планинштака могуће. Познавали
смо прилике босанско-херцеговачких сељака и те како добро, знали смо
каква немаштина притиска ратом опустошени народ и његова имања, па смо
се снебивали и међусобно говорили — да је грехота да узнемиравамо тај
пострадали народ, и то баш на Божић! Али другог излаза није било него да се
онако мокри свалимо у село и притеснимо породице по кућама. Нисмо могли
видети од чега тај народ живи, ту што је насељен. Све је било покривено
снегом и сем њега ништа друго се није видело.

У кући где сам рапоређен на спавање и храну славио се Божић онако како
је домаћин био имућан да га слави, били смо петорица „незнаних гостију“,
додатих породици која је бројала око 10 чланова. Они нас нису криво
гледали, нити кривили одборника што нас је толико одредио. Ми смо се
трудили што смо више могли, да их не притеснимо у одељењима куће која су
била мала. Јели смо понуђену храну и захтевали да прво дају деци па онда
нама. Једна жена имала је новорођенче и дојила га пред свима нама без
зазора и стида. Дете би се опустило од дојке, пружало ручицама према нама,
гучало и смешило се као да смо ми најпознатији. Ми смо то дете повито
узимали у руке, љуљали га у рукама и дизали у таван; оно се раздраживало и
још више смешило на нас. Остала деца су радо прилазила нама, и хтела да се
и њима прида пажња као и малој беби. Жалили смо што немамо баш
никаквих слаткиша или чега другог да их почастимо. Та Божић је — требало
је даривати децу, али одакле слаткиши у снегу?!

Домаћини су били два брата, средовечни људи, обучени у ношњу тога

краја са торбачићима обешеним око врата које нису скидали ни кад су
седели. За софром која је била постављена на Божић, после подне, седели су
на челу, један поред другог, са достојанственим позама. Били су озбиљни и
разговарали су одмерено, за разлику од наших људи у Херцеговини који
збијају шале и кад се „моли Богу“. Можда су мислили да смо ми нека „веће
господа“, с обзиром да је ту био штаб Баћовића, а они су знали за то, па се
придржавали озбиљности. За округлим синијама, примакнутим једна до
друге, на столицама и троношцима, седели смо сви — домаћини, њихове
жене, деца и ми, „незвани“ гости. Једна калаисана бакрена посуда у виду ћасе
(пехара) звана „букара“, вазда је на синији, пуна ракије и јабука плива у њој,
често се обређујемо и „нагонимо“ ко ће загристи јабуку зубима, док плива по
ракији. То се може постићи само онда ако се испразни „букара“, или бар
притера до дна. Брзо би се искапила „букара“ да није домаћина који досипа
нову ракију чим осети да прети „опасност“ јабуци. Углавном шљивовице је
било доста да се пије, домаћини су чашћавали са пићем као да није ратно
доба; — ракије однекуд вазда има! На трпези је било више јела, понајвише
чорбе и куваног сувог меса. Хлеб је био, убиј Боже. Није се знало од чега је
направљен — као да смо јели иловачу, тако се тешко жвакао и гутао!
Божићни обред извршен је за трпезом, устајањем у Славу Божју, како се то
код нас каже. Домаћин је читао нарочите молитве састављене да се изговоре
на Божић. Неко је од нас очитао „оченаш“. Потом је настало наздрављање на
десну страну и обређивање вином „од славе Божје“. Када је један од
домаћина подигао здравицу он каже поред осталог: „Смети Боже наше
душмане — Нијемце, Италијане, усташе и партизане! Сви смо прсли у смех и
аплаудирали домаћину на добро изречену „здравици“. Јели смо сви заједно,
где је ко сео — мушки, женске и деца — као да смо кућна породица.

Поред разговора о домаћим приликама, код нас у Херцеговини и њих у

Босни, ми смо са домаћинима залазили у разговор и о политичкој ситуацији
која је наговештавала долазак партизана. Питали смо их шта ће радити кад
дођу партизани? Они су још оптимистички гледали на ствари које се
одвијају, са поуздањем су говорили да ће њихови четници, са командантом
Слободаном Трифковићем, бити у стању одбити партизанске нападе, бар док
је зима и снег. Знали су одкуд се спремају главни напади да им заузму насеље
и претпостављали да то партизани неће моћи извршити услед снега и њихове
одбране. И они су веровали у „промену ситуације“, као и ми, и други где смо
пролазили.

Други дан Божића, после подне, добили смо наређење за покрет. Требало
је да ноћу пређемо преко планине Корјена у правцу Врхпраче. Лепо смо
испраћени од народа у селу, сви су изашли да се поздраве са својим гостима
који су их ненадно полазили на Божић. Опет је било дирљивих тренутака при
растајању; — тако се брзо упознамо и спријатељимо са народом који је
националан и четнички. При изласку из села, у правцу пл. Корјена, видели
смо Слободана Трифковића, четничког команданта тога краја. Човек млађих
година, горштачког изгледа, пријатан у разговору и са објашњивањима куда
треба да прегазимо снег преко планине. Ваљда смо од њега добили водиће да
нас проведу до Врпраче.

Корјен, Мрки До, Врхпрача

Нашавши се у снегу ван села, погледајући у планинске стране где треба

газити снег, било је мало наде да ћемо моћи провести коње којих је било око
10-15. Али се мислило да ћемо гажењем направити тврду пртину и да коњи
неће пропасти. Можда би тако и било да није отпочело ново падање снега,
удружено са мећавом. Ипак смо се прихватили већих страна, када су мећава и
падање снега постајали све жешћи, узто нас је ухватила и ноћ. Напор да се
пребацимо, косо преко планине, постао је све тежи и напослетку пут за коње
постао потпуно немогућ. Настало је растоварање запрлих коња и стављање
на своја леђа товара који су они носили. Било је вике, потезања и упирања по
снегу, између букава и јела, прогажавања нове пртине коју је мећава зачас
загртала. Нарочиту спремност, кураж и борбу са невременом запазио сам
тада код команданта Баћовића. Овај стари црногорски комита из пл. Сомине
(1916-1918) није се дао лако покорити мећави и снегу и малој планини
Корјену. Дозивао је командире чета, своје људе из штаба, Аћима
Слијепчевића, који је био ту, да растоварају коње, да пазе на радио-станицу,
да не овлаже акумулатори да се не покидају жице, да се не остави који део у
снегу; о свему је строго водио рачуна. Сам је растоварао коње и остајао до
последњег на пртини. До пре тога случаја, чинило ми се да Баћовић није био
такав горштак као што се показао ту на делу. Али, није залуду речено — „На
муци се познају јунаци“. Напослетку смо, са сто јада, прогазили снег на другу
страну планине и стали се клизати низастрану у правцу Мрког Дола. На путу
су остали сви коњи, неки изморени и поцркали, а неки још живи. Било је
наређење да их побију, али ја не знам је ли то ко учинио. Оставили смо доста
хране за вукове, ако је и они буду могли наћи! Од војника нико није остао,
смрзнут и загрнут снегом. Наша чета је имала тежак напор при преношењу
рањеног Риста Манојловића. Он се није могао носити на леђима, него смо га
вукли пртином на јеловим гранама потуреним под његова плећа.

Силажењем у Мокри До, где има једна кућа при страни, наша чета је
застала да се одмори и скува качамак, од брашна које нам је дао домаћин.
Овде је живео човек чије далеко порекло води из Голије (места близу нас),
звао се Вишњић. Међу нама је такође био Вукота Вишњић, тако да убрзо
дође до крвних веза и пријатељства. Добисмо ту пуну врећу кукурузна
брашна и мању количину масти. То беше права част од нашег земљака —
насељеног у Мокром Долу (Врхпрача). Сутрадан наста покретање по мањим
селима покрај реке Врхпраче и планирање како да пређемо пл. Јахорину која
пресеца наш пут ка Сарајеву.

У Врхпрачи (тако се зове насеље и река) пронађосмо неке наше одиве из

Гацка, још ближе и од Вишњића из Голије. Лепо нас дочекаше у својим
кућама, од свог сиромашног ужитка што су имале, окрпише нам чарапе,
опраше кошуље и као праве сестре загрлише и пољубише при поласку.
Почеше неки из Баћовића штаба да нам завиде, па кажу: „Свугде ви Гачани
имате неког свога“, премда нико од нас прије није знао да имају ту удате две
Гачанке! Нама мило и дирамо их: „Што и ви немате? Ко вам је крив?!“
 Мислим да смо ту остали два дана, све док су стигли неки курири од
четника из околине Сарајева. Беше време мало отопило, толико да се снег
стресао са јелових грана. Ову колону, која је последња оступала из Фоче,
сачињавало је људство из штаба Источне Босне и Херцеговине (Баћовића) и
одред попа Радојице Перишића. Остали четници са Милорадом Поповићем
нису били овде; њихов пут је уследио мало раније, повлачењем преко
Миљевине са осталим херцеговачким четницима; са њима ћемо се срести по
селима око Сарајева.

Гажење снега уз Јахорину, од Врхпраче до Касиндола, добро је запамћено

од четника на томе путу. Тамо куда се газило није било никаква пута;
једноставно се узео правац и пошло њиме да се туда прође! Напред су газили
четници попа Радојице, стварно планинштаци и вешти гажењу снега. Били су
се поткрепили храном у Врхпрачи, уз то је време било повољно, попустила
хладноћа, али само у току дана; ноћ ће донети мраз и вејавицу, кад се буде
газило по врху Јахорине. Стварно су Гачани овде показали своју снагу, што
други не може они могу! Пођоше као од шале у снег висок изнад главе - кажу
они, прегазићемо то за остатак дана од неколико часова! Додуше и поп
Радојица их посоколи, употребљавајући неке старе приче, како су њихови
преци били вредни и гажењу снега по планинама. Стране уз планину су биле
стрме, дрвеће често, снег савијао гране и направио шупљине, не зна се где ће
се стати; стално се пропада у снег „до грла“. Они што су пртили снег на челу
колоне, смењивали су други из позадине. Настаде натјецање и похвале за оне
који су најдуже газили целац на челу. Показало се да су високи људи,
дугачких ногу, најбољи за гажење снега. Краткокраки се брзо заплету и
уморе, гурају снег прсима више него ногама. После напорног пута узастрану,
попесмо се на површину планине, где је био овејан и стврднут снег. Било је
тада много лакше за гажење, али нас је дохватио мраз и хладноћа. Касно
увече свалили смо се у Касиндо, на другу страну планине.

Стајање по селима око Сарајева

Стално се померамо. Већ су једни четници из Херцеговине, прошли тим

селима где ми мислимо остати још две недеље. Они први који су туда били,
из Билећке бригаде, прошли су преко Требевића и Козје Ћуприје у села испод
Романије. Ми ћемо опет последњи отступити из села на домаку Сарајева. У
Касиндолу где су браћа Лучићи, Шћепан и Боро, главни предводници
четника, дочекаше нас лепо и помогоше око исхране. Само смо један дан ту
остали. Одређени смо да се настанимо у селу Тврдимиће, све до новог
наређења и покрета. У селу смо држали страже са домаћим четницима; било
је и мањих борби са партизанима који су долазили из правца Трнова.
Помагали смо сећи дрва за огрев, клизати товаре на саонице по снегу и
растоварати пред кућама домаћина код којих смо били распоређени на
исхрану. Село Тврдимић је повелико село, при планини, није далеко од
Сарајева, али је по својој особини право босанско село испод планина око
Сарајева. Гостопримство је њихова етничка особина (становника села). Они
нас сматрају својом браћом из Херцеговине, све чине да нам помогну при
невољама које нас сналазе. Село је било исцрпљено са храном од многих
војсака, које су се стјецале туда — давно је била 1941. година, од како тај
народ подноси страдања и патње, скоро из дана у дан. После стајања од
недељу дана, у селу Тврдимић, пређосмо преко пл. Игмана на простор
сарајевског поља у село Осијек. Овде су били богатији домаћини, било је и
насељеника из Херцеговине. Чували смо стражу, поред Босне, од Немаца из
Сарајева, и на другој страни од партизана од простора Фојнице. Било је
неколико борби и одбијања партизана на том правцу.

У Осијеку (повеће село) дочекасмо Савиндан, искуписмо се на главној

улици и заиграсмо коло са домаћим четницима и народом. Поп Даниловић
одржа ватрен говор, о Српству и Светосављу, сви смо га бурно поздравили са
поклицима — „Живео!“

Стајање ни ту није било дуго — требало се повлачити у села испод

Романије. Једне ноћи покушасмо да пређемо мост на Босни, код Рељева,
дочекаше нас Швабе са митраљезима и „флаковима“, морали смо се одрећи
тога прелаза, јер би нас стао тешких жртава. Вратили смо се назад и
заобишли Босну код Блажуја и Илиџе, прешли ноћу преко тамошњих села и
почели се хватати Требевића.

Сада кад смо ту око Сарајева, сваки дан могли надгледати из планина
путеве око града, чинило нам се, ако нам Немци који се ту налазе, предају
оружје, да би могли основати јаку четничку оазу, која би могла дочекати све
Брозове партизане, коликогод их има у Југославији. Само да буду сами, без
помоћи Енглеза и Совјета. Дража је тада имао око 15-20 хиљада четника на
простору источне и централне Босне. Али, залуду, јер смо ми били одбачени
од савезника и сви наши напори су постајали безвредни — узалудни! Треба
само погледати слабости партизана, колико су немоћни да завладају једним
већим делом државе. Кад знамо да су их Совјети увели у Београд 20. октобра
(1944), а Британци помогли искрцавањем материјала и мањих трупа истог
месеца, док је сада половина фебруара (1945), њих још нигде нема да
нападају Немце у Сарајеву. Још увек чаркају око Калиновика, Невесиња и
Мостара. Нема их по броју, ни издалека како се размећу — да је цео народ са
њима. Шта комунисти — партизани — углавном раде? — Они мобилишу
српску националну омладину у Србији под притиском совјетских трупа које
оне чине на народу, стављајући децу на чело свога „сремског фронта“ да
телима српске омладине заклоне себе од немачке одбране при отступању.
„Народни хероји“ не гину више, гине српска омладина, поткресава се трава
да боље расте, пушта се крв Србији. За нама, у Црној Гори и Херцеговини,
стварају пробојну војску од мобилисане омладине и похватаних четника па
их стављају у прве борбене редове, да се „покажу“ при крају рата. У
Хрватској, која никада није предузимала оштре мере за време Павелића
против комуниста, сада се јавно испољава сарадња приласком пукова и
дивизија хрватске војске „домобрана“ партизанима. Тако је шака
комунистичких партизана дошла до изражаја. Помоћу великих сила —
Истока и Запада — прикупљала војску од дојучерашњих противника, да
изгони с њом Немце из Југославије. Ове болне чињенице запажамо сви који
смо без наде и помоћи остали сами. Узроци оваквог стања, у које смо
доведени, не смеју се заборавити. Наша борба је савршено добра, али наша
политика губи тло под ногама. Ако се будуће покољење обрати испитивању
ратне ситуације (као што се надамо да хоће), наша ће ствар бити осветљена
истином, знаће се бар зашто смо гинули. Набацивање блата на четничку
борбу, од стране комуниста, само је питање времена, тј. када ће доћи слобода
да се може казати права реч. Све дотле, док комунисти владају нашом
Отаџбином, неће бити дозвољено да се изнесе истина о борби српског народа
у Другом светском рату, под вођством Драже Михаиловића и његових
четника.
 У селима с јужне стране Требевића остали смо неколико дана, све док се
нисмо сви прикупили, да се потпуно повучемо у правцу Романије. И овде је
народ био гостопримљив. Неки су од наших постизали везе са својим
рођацима у Сарајеву, преко сељака у селима где смо биваковали. Они су, из
Сарајева, кришом слали обућу и одећу, па је то неким помогло да се мало
обнове. Неколико њих се увукло у Сарајево код својих сродника и остали
тамо да сачекају судбину када их пронађу партизани. „Сналажење“ је већ
било почело пред несрећом која ће нас снаћи.

Прибрали смо се једне ноћи у најгорњем селу при Требевићу, да ноћу

пређемо на другу страну. Спустисмо се кришом до Козје Ћуприје, на
Миљацки, потом сачекасмо док прођу немачке извиђачке патроле и брзо се
пребацисмо на другу страну. Овде је претила опасност да нас примете Швабе
и да нас обаспу својим „флаковима“, које су они навелико употребљавали.
Срећом, није дошло до тога, прошли смо, „као на прстима“, непримећени.
Морало се журити уз голе стране, да у току ноћи нађемо заклон од немачке
артилерије; били смо изложени ватри од Сарајева, у случају да нас примете.

У селима испод Романије није било остајања по неколико дана, као раније
само смо свраћали у пролазу. Опет смо газили снег, правили нове пртине,
путовали ноћу кроз четинаре, губили правац и враћали се назад, чекали док
се раздани и умањи падање снега. Срећа да није било превећ хладно, него је
време постајало топлије, нарочито дању, па нам је то помогло да нас мање
остане на путу.

Дошли смо у село Никшић. Ту је близу и село Средње, где је био Дражин
штаб, пре нашег доласка. Одатле почиње изостајање оболелих и промрзлих
бораца. Томе је доста допринела слаба исхрана, ваши и вероватно
закужавање пегавцем. Ту нам остаде Милош Манојловић са рањеним
рођаком Ристом, Лазар Црногорац, Алекса М. Тепавчевић и још неколико
њих. Неки од њих, када су прездравили , опет су се повлачили за нама у
правцу Озрена и Требаве. Једни су се придружили четницима из Србије, када
су се ови враћали из Босне на путу за Србију. Већ сам поменуо мога рођака
Алексу, како је са србијанским четницима успео да се пробије до свога
родног краја и настави четовање. Тим правцем се вратио и Видак Ковачевић,
који је доцније четовао у шуми све до 1950. године, када је на путу за Грчку,
погинуо у Метохији. Свугде нас је било разбацаних по босанским планинама
у зиму и пролеће 1945. године. Вихор рата нас је разносио по горама, по
пољима, по сваком месту где је била ветрометина и страшно опстати.

Даљи пут кроз Босну до пл. Вучјака

Чудно је ово наше напрезање да дођемо у састав четника из Србије и

Црне Горе! Остављамо оронуле саборце по кућама да их крију и спасавају
сељаци, када непријатељ пристигне за нама, а сами не знамо колико ћемо још
моћи издржати. Они саборци што клоњавају од заразне болести, до јуче су
били снажни колико и ми, газили снег међу првима, могли да извуку
митраљез на леђима уз највише стране, а сада, ето, пали међу последње. Тако
се може догодити свакоме од нас, колико ноћас или сутра, али опет идемо
напред! — А где? Стварност је да смо ишли у загрљај смрти, примицали се
гробници на Лијевче пољу сваким даном све ближе. У нашој свести нема
тога — смрти и гробнице; — има само окупљање што више четника око
Драже Михаиловића; да заједнички поделимо судбину — добру или злу. Оне
који су се, на своју руку, вратили с пута, сматрамо слабићима, и кажемо да се
„извлаче“, а нико их није обавезивао да следују путем већине, до њихове
свести и савести. Они то нису чинили кришом и тајно, него чак позивали и
друге да се врате са њима. Одговори су падали мирно и савесно: — Ми идемо
напред, у састав осталих четника, Драже и Павла. Што буде са њима, нека
буде и са нама! А вама, што се враћате у родна места, нека је срећан пут,
поздравите наше на дому. Ми ћемо се још позабавити овуда по Босни.
Растанци су праћени грљењем и љубљењем, као да смо знали да се многи од
нас, што одлазимо даље, и њих што се враћају, никада више нећемо видети,
без другог Царства и небеске Србије. По свему, како се поступало, види се да
смо били једна војска која је поштовала принципе демократије и најшира
људска права у одлучивању куда ће ко да иде. И Дража, како смо тада чули,
једној групи четника који су дошли код њега, жалећи се да не могу издржати
више и тражили одобрење да се врате натраг у Србију (а могли су и да не
траже), он је рекао: „Идите кући, кад мислите да вам је боље!“

На другој страни барикаде то не би урадио Броз, да га је неко запитао да

напусти јединицу!
 Наравно до тражења никад не би дошло, чак ни помисли, кад се под
претњом смртне казне ишло у партизане. Наше преимућство над
комунистичким партизанима је што је код нас све на добровољној основи —
нико никога не тера да иде у четнике, сви знамо свој позив, свесни зашто се
боримо; изнад свега водимо слободу, волимо старешине што нам, као
домаћин куће и породице, каже шта да радимо. Нема претње, нема солења
памети, нема револуционарног истицања „партије“ као код комуниста. Ми
носимо нашу устаничку револуцију у крви, у наслеђу, у традицији — код нас
ништа није ново, пре почето и измишљено. Погледајмо само оне четничке
трупе што се сусрећу по босанским планинама, што излазе на пропланке из
гора покривених дебелим снегом, како су просто и једноставно обучене; —
све су то махом сељаци које је рат толико осиромашио да немају ни добра
одела на себи. Странац који не познаје српску историју рекао би: Куда иду
ови голаћи, за шта се они боре, шта имају изгубити?“

Стварност је била да они, материјално, нису имали шта да изгубе, њихова

имања су раскућена и пропала, породице проређене са великим губицима и
слаби су изгледи за њихово поправљање; све је њихово доведено до руба
пропасти. Али они не мисле да су савладани, да их ико на свету може
победити; да њихову мисао отргне од слободе којом се поносе. Они се у
својим душама надахњују: својим Косовом, царем Лазаром, царством
Небеским и историјом својих устаничких предака која се мора носити до
гроба. Ето шта нас је водило на Босанску голготу, ако неко није пре знао!

Сада смо се опет удаљили од пута који нас води “страшном месту“,
казујући изглед наше преморене војске. Из села под Романијом пребацили
смо се у пл. Звијезду, где је опет требало газити висок снег, док се спустимо у
корито реке Криваје. На том путу, по пртинама, срећемо четнике из Билећке
бригаде. Познавао сам неке од њих и добро их уочио у ноћи на месечени:
командант бригаде Милош Куреш, команданти батаљона: Алекса Кисић,
Шпиро Бабић и Новак Витковић; од командира чета и познатих бораца
препознао сам: Мата Милићевића, Тодора и Боришу Уљаревића, Неђа
Бабића, Марка Вуковића, Јанка Војновића, Крста Мићића, Милорада
Вуковића, Јоца Шаренца, Риста Ружића из Стоца и доста њих још. Од свих
борачких група, које сам сретао по путевима нашег повлачења, изгледало је
да су Билећани најбоље очувани, поред свега што су преживели у својој
опсади у Билећу. Они су добра изгледа, рву се са снегом по пртинама, носе
спрему и митраљезе као да су у Видуши, Ситници и где друго. Њихов је дух
снажан и весео, замећу шале са Гачанима и умеју да развеселе друштво. На
челу колоне, поред р. Криваје, видимо Баћовића са породицом — женом и
недораслом девојком која му је неки род, њему или његовој жени. Оне се
сироте тешко пењу узастране где је полеђен снег, падају и дижу се, уз помоћ
војника око Баћовића. Уз Баћовића је Вукашин Перовић, жив и окретан,
стално говори и прогнозира ситуацију — да неће бити лоше. Поп Даниловић,
са сином студентом, је ту; можда и Миливоје Ковачевић и више њих којих се
сада не можемо сетити. Река Криваја није залуду добила такво име. Свугде
нас дочекују кривине, обронци планине пали баш у реку; морамо се час
пењати, час спуштати, да би могли направити пролаз. Понекад би колона
стала; чекало се док се пронађе нека једностопна стаза, покривена снегом. На
десној страни, преко Криваје, чује се потмуло гроктање митраљеза, негде у
даљини, у правцу Тузле. Кажу нам да су тамо Павле Ђуришић и црногорски
четници. Има негде и локалног пушкарања између партизана и домаћих
четника, у непосредној близини; увек смо у очекивању да ступимо у борбу.

У брдима пред Завидовићима срео нас је један четнички командант на

коњу, са својим одредом. Изгледао је импресиван са својим ставом и
војничком одећом, као да смо срели правог официра из регуларне војске.
Добили смо упуства куда да продужимо у правцу Добоја, да избегнемо цесту
и евентуално немачке колоне које доминирају путевима. Тако смо брдима и
селима испод Озрена дошли до близу Добоја — у село Грапску. По тим
селима куда пролазимо, око Добоја, пре нас су били четници из Србије, по
местима где су држали положаје, наилазимо на шанчеве и порушене куће од
бомбардовања; има понегде и лешева који се распадају. У Грапској смо се
скупљали да ноћу пређемо на леву обалу р. Босне, да одмах ступимо у борбу
око отимања цркве коју су партизани зграбили и хтели да запале.

Дошли смо у плодну и некад богату Посавину, срце Босне, плодних њива,
воћњака и мајдана жежене ракије што се прави од шљива. Сада је од свега
тога било „помало“ и „понешто“, од онога што је ова плодна земља давала
пре рата. Босна и Херцеговина су најгоре погођене ратом. У почетку усташе,
а после партизани и усташе, опљачкали су и упропастили ову дивну земљу,
да је од ње остала само рушевина или „бивша“ Босна и Херцеговина! Ни
овде, у питомој Посавини, не можемо да нађемо довољно кукуруза, с којим
су се некад храниле свиње, да се нахрани наша прегладнела војска! Народ се
братски осврће на нас, излази у сусрет, подиже на ноге изморене и
исцрпљене борце, даје храну и ракију да нам ублажи телесне и душевне муке.
Али је нас немогуће подићи и оснажити; — захватио нас је заразни пегавац,
болест се шири, преноси с једног на другог борца, одузима нам снагу и гаси и
онако изморене животе. Они дивовски издржљиви борци, што су се рвали са
снегом по планинама, што су одолевали бројним нападима разноврсних
непријатеља, сада падају поред пута као зрео плод, хвата их врућица и
трешња, лица им постају најпре зажарена а после црна као угљевље —
сагоревају за 14 дана! Док нас је зима са жестоким мразом држала усправно
на ногама, сада нас први дани пролећа обарају ка земљи, да падамо по њој, да
се многи не дигне с ње. Дошло је наше пролеће смрти...
 ПРОЛЕЋЕ СМРТИ

Како нас је косио тифус кроз Босну у пролеће 1945. године.

Преко планина и села источне Босне помицали смо се испред црних

облака који су већ били засенили Београд и Србију. Ишли смо за Дражиним
барјаком четници са свих страна, углавном три колоне на овом трагичном
путу: Дража и Србијанци, Павле и Црногорци, Петар Баћовић са
Херцеговцима и Босанцима. Затим нас је ухватила са свом својом жестином у
беспућима планина и опустошеним селима. Нападају нас црни и црвени
(усташе и партизани) на земљи, а из ваздуха бију „савезнички“ авиони.
Поткопава нас глад и немаштина; завејава снег по замрзнутим пртинама
Романије и Озрена; промрзавају нам прсти у пропалој обући; коче се удови
тела, газећи залеђене реке. Но још се држимо, поред свих зала која нас
притискују, док смо замрзнути, а чим се откравимо, кад отопле дани, доћи ће
болест; неће нас ни то зло мимоићи.

И дошло је оно жалосно пролеће 1945. године. Спуштали смо се са

снежних планина у некад богату и питому Посавину. Дража и Павле са
својима беху запосели око Дугог Поља, испод пл. Вучјака, када и ми са
Петром Баћовићем пристигосмо. Двадесет хиљада Срба, пропала гуња и
опанка, искупило се из планина и пало по влажним лединама око пл. Вучјака.
По врбацима и голим шумицама ложимо ватре од сировог грања и више на
диму него на ватри кувамо шаку кукуруза или брашна, а сунце нас прогрејава
кроз мутно небо од чије топлине почињемо клоњавати. Она мушка снага што
је под оружјем и тешком спремом пробијала снежне наносе по планинама,
куда је пролазила, сада тако лако поче да клоњава и нагло пада под
сићушним бакцилима пегавца.

Отпочиње тифус да нас коси. Ова црна болест увек се покаже тамо где је
зла и превише. Тако и овога пута. У најтежим данима по Дражу и четнике
надовеза се тифус, кога сам по несрећи добро упознао и као један од
преживелих „тифусара“, за време оних црних дана, изнећу овде неколико
тужних сцена, што сам их у оној тешкој сумаглици своје болести уочио и
запамтио. Са дубоким пијететом према онима који подлегоше, у чији спомен
и палим ову бледу зубљу, после дуги низ година, да колико-толико осветлим
оне црне сенке лешева сагорелих од ове тешке болести по босанским пољима
и превојима, на путу Правде и Слободе. Хоће ли се наћи песник „Плаве
гробнице“, да својом визијом песничке обдарености продре у душе и срца
ондашњих Дражиних бораца, да у стиху излије бол и тугу са затворених
усана оних што умреше покрај пута, по њивама и ливадама тужне Босне?!

У нашој колони није било туфуса све до доласка на Вучјак. Али, већ по
прелазу реке Босне, код Добоја, почесмо наилазити на свеже хумке са
крстачама. Једно јутро, пред састанак са Црногорцима, пролазили смо кроз
једну увалу покрај поточића (недалеко од варошице Которско), где су њиве
поред пута биле пооране и семе тек што је било понегде проникло. Ту, на
орању угледасмо узгрнуту свежу земљу из које се на пролетњем јутру дизала
пара и повијала према сунцу. Као леје у неком врту, свака је хумка била
посебна и у реду једна поред друге. Ту, на једном месту беше их преко 30 —
читаво гробље! Свраћали смо и читали имена на крстићима, направљеним од
јелових дашчица, записана обичном мастиљавом писаљком, и пролазили
даље. Истога дана по подне (половином марта) ступисмо у додир са једним
делом Павлових четника и тако постасмо и ми њихов саставни део — 29. пук
— под командом Милорада Поповића. Ту нас је и Дража посетио и одржао
састанак са командантима на коме се решавало шта да се даље ради, и у ком
правцу да се креће. Видео сам тада Дражу по други пут, после историјског
састанка у Пустом Пољу (у Гацку) 1942. године, како на белу коњу, са
неколико људи, изјаха на једну странчицу и при једном шумарку одјаха, где
су се већ биле скупиле наше старешине. Савладан тифисом једва сам дизао
главу од земље.

Нисам се више држао на ногама, оборио ме тифус и лежао сам у колима

покретне „болнице“ која се вукла кроз најсигурнија места између четничке
војске. Набацани као вреће лежали смо у једним колима, најпре четворица
тифусара; а после су набацивали и друге живе лешеве по нама. Из наших
епидемичних телеса пробијала је врућина и давила нас запара до угушења. У
наклапањима и душевном бунилу тражили смо воде да загасимо грло из кога
је избијао огањ. Понекад је ромињала киша по нама, али није расхлађивала
наша ужарена тела него стварала још већу запару под оклопом натопљене
сукнене одеће. Када се претури глава преко странице од кола, блеште се
локвице воде на месечини а она је у нашој машти најдубље језеро, море, цео
свет од воде! „Воде, брате, воде!“ Крвничимо и на брата и на садруга који нас
прати, што нам не да воде, што нас „бездушно“ мучи жеђу. Нагињемо се на
једну страну да превалимо кола и да се стропоштамо у неку каљугу на путу
која је у нашој потсвести једино спасење. „Немилосрдни“ су наши пратиоци;
нема више ни обавештења, као раније, да је вода забрањена по налогу лекара,
него нас гурају снагом својих шака, да не исклизнемо из препуних кола. Да
би се реванширао „нехуманим“ поступцима својих спасилаца, Бата Вишњић,
студент права, крупан момак и још не савладан крајним стадиумом болести,
извуче ноге испод трупова других болесника и скотрља се под кола у
разгажено блато, стаде да се умива блатом по лицу, по грудима, и да прети
сваком ко му се примакне. Подижу га из блата и поново товаре у кола, а он се
брани, млатара рукама и ногама! Но узалуд, савладају га још снажне мишице
несавладаних дивова.

Нисам запамтио, нити се сећам, какви су били коњи, волови; шта је вукло
кола под нама? Нису сигурно ишла сама, али ја нисам запамтио ни једног
коња, ни једног вола, који су стењали под нама.

Кола и товаре од болесника није могла да избрише ни температура изнад

42 степена по неколико дана. Најбоље се памти „вода“ и свака рука што је
пружила чашу или поклопац од порције са водом запамћена је и пољубљена
је погледом. У једној кући, покрај пута, испред Дервенте, свратили нас да
сачекамо „до даљег наређења“ и остали у њој, и око ње 2 дана. Наши
пратиоци знају да болујемо од тифуса, али народу казују да смо се
„прехладили“, јер би нас, да знају, нерадо гледали. Две младе девојке, можда
сестре или рођаке, налазе се у тој кући и обе су се добровољно предале раду
око болесника. Саопштено им је да нам не давају воду ни по коју цену, него
да нам стављају хладне облоге по врату и грудима.

Разумео сам саопштења која су нам понављали више пута, да не смемо

пити воду колико би желели, да нам вода може загрозити још већим мукама и
смрћу, али се нисам држао тога савета него сам кришом пио воду. Дежурни
међу болесницима и на вратима био је мој брат Стево, мењао је хладне
облоге на болесницима у једној пространој соби. Ја нисам био задовољан
само облогама, него сам тражио воде; говорио сам да ми се облогама враћа
врућина унутра и да „изгорех“. Брат ми је давао воде али врло мало, тек да
поквасим уста и језик. Када сам проверио одакле он доноси воду, ја сам
вребао прилику, док се он забављао око других болесника, и пузећи
отшкринуо врата и нашао кофе са водом у претсобљу; пио сам чешће пута
али не много, имајући савет на уму.

Остао сам непримећен све док ме није издала снага да, тетурањем по
мраку, паднем по кофама и направим лупу. Тада сам платио прекорима и
чини ми се и шамарима. Од тада су пазили на мене и узалуд сам се правдао
да више нећу прекршити наређење.

Они који су били здрави, чудили су се шта је то тифус? Почели су да паре

одела, да једу бели лук и да пију кукурузовњачу (ракију). То су
праисторијски „лекови“, али су ипак помагали, јер сви нису подлегли зарази.
Охрабрење болесника чињено је тиме, што су нам нестручна лица
причала о постојању лекова, вакцина, лекара и „праве“ болнице која се
очекује; лекари ће направити чуда кад дођу! Онај који из нужде верује, не зна
шта верује. Тако је било и код нас. Али шта се друго могло него да нас теше
на неки начин. А какво је „чудо“ направио др Булајић, који је једини дошао
међу нас, ко зна колико живих и мртвих лешева које је сагоревао тифус у
пуном јеку? „Покажи језик“, „Не пиј воду“. „Ошишајте му косу“.

Мени је још рекао, кад сам показао језик; „Ух што си га залежао“.

Тифус ваљда, препознавши по белом и испуцалом језику од температуре

која је сагоревала живот. Све дотад сам мислио на лек и помоћ. Али, авај!
Доктор није могао помоћи, није имао никаквих средстава ни медецине да
укаже ма какву помоћ. Доктор Булајић се настанио, после рата, у западном
делу Канаде, имао је своју приватну ординацију, несрећом каква се ретко
догађа, погинуо је од пацијента кога је лечио! Каква иронија судбине? Прећи
толике кланице смрти, као што је било жариште тифуса међу четницима у
Босни, доћи у лепу и слободну земљу, каква је Канада, и изгубити живот од
човека кога је спасавао од смрти!

„Болница“ тифусара, негде у Лијевче Пољу.

Каква је била та жалосна болница, негде у Лијевче Пољу, у којој сам и ја

„смештен на боловање“. У неком селу, једна већа зграда, вероватно бивша
основна школа, где је једна пространа соба изгледала као учионица, јер је у
једном углу још стајала школска табла. По патосу прострта угажена слама
скоро до колена, а по њој се испретурало око стотину болесника; јаучу,
бунцају под високом температуром, црна мршава лица, исколачених очију и
сувих усана, моле и преклињу неког свога за капку воде. Неки су пали
ничице раширених руку, неки на узнак; други опет немају места и притискују
им делове тела; они опет немају снаге да се извуку; и тако стално тражење и
јаукање. Од здравих мало ко улази, до ко има брата или пријатеља као брата.
По ноћи нема светла, болесници устају и тумарају, газе један преко другога,
падају и опет се дижу. На вратима има стража, која тобоже чува да они
животнији и још несавладани некуд не одлутају. Испред врата је излокана
земља и у њој каљуга, у коју понеки болесник крадимице легне и са
задовољством, раширених руку, грли оно угажено блато од кога се не да
одвојити; — организам му сагорева и свака влага му добро дошла. А ту је
недалеко бунар са вратилом и точком, али нема кофе ни ланца; кажу да су се
неколицина у почетку стропоштали у њ, док још није била постављена
стража. Држећи се зидова, и ја сам једном, крадом од брата, који је ту поред
мене бдио, доспео до бунара и огледну се на воду. Али узалуд, нисам је могао
дохватити. Ако би неко у току ноћи умро, он би остао незапажен све док
ујутро неко од оних који су обилазили своје, не приметио. Онда би га
износили онако укоченог, на очиглед свих болесника подигнуте главе и
широко отворених очију.

Зграњавао сам се, и као болесник, на језиве призоре које сам гледао
неколико дана у тој школској згради — мртвачници, коју називају
„болницом“. Призор је више него очајан. Када се помоћу зида усправим и
погледам површину простора учионице, видим само претурене живе и мртве
лешеве; живи се у мукама боре са животом. Ујутру, када врше „чишћење“,
мртве износе напоље, а живе поново поврстају по редовима, јер се у току
ноћи све испретурало од грчева и мука које су преживљаване, подгурну им
сламе под главу и рамена, да се наслоне, да јече, да умиру.

Можда сам био заспао, а „спавање“ под ватром тифуса је бунцање,

излажење „пред очи“ свакаквих појава и снова, па и то појачава трзање и
болове, када се неко од болесника накотрљао на моје ноге и притискао ме
неком оловном тежином, тако да сам почео запомагати за помоћ. Појави се
мој брат, који се туда врзмао и тражио начина да ме избави из тога
недовршеног гробља. Почео је да савлађује леш који се кочио на мојим
ногама и да ме опомиње да ћутим, јер, вели: „Он је мртав!“ Тада ми је у
поверењу рекао да су неки поново попадали у бунар тумарајући за водом. Он
није знао да сам се и ја привлачио бунару као и ти несрећници. Сада је већ
било свршено да се о томе више мисли.

Сваки пут када сам устао и, држећи се зида, излазио на врата за удисање
чиста ваздуха, осетио сам неиздржљиве погледе очајника који су исто тако,
као и ја, жудели да устану, али нису могли. Они су нешто говорили, чини ми
се осорно, јетко; гледали укоченим очима, као да су мислили да ћу побећи, а
они не могу, остају, да их живе похватају.

Било је ту и жена које су биле болесне или пратиле своје ближње. Чуо се
њихов глас као тужбалица на гробљу умрлих; помињале су нека имена
познатих својих, њихове речи, шта су им рекли при опраштању негде раније,
а Бог зна где? То су биле последње жеље од неких њихових најдражих и
најмилијих, па то оне сада понављају онима што једва живе! Чудо је да
Црногорке нису савладане болешћу и мукама, јер и даље помињу бојеве и
напоре где се прошло док се здраво било, истичу команданте и борце у
нарицањима и несвесном стању! Они војници што нас пазе, крећу се живо и
физички изгледају здрави, али је њихов морал нагрижен болом и јадима,
гледајући несносно стање и умирање својих сабораца. Не знају ни шта се
може са њима догодити, помажући епидемичне, и закужене тифусом, своје
саборце. Теше се они и ми болесни који се почињемо придизати и
оживљавати, да ће нас примицање лета и јачег сунца оставити тифус на миру;
тако проносе гласове они који стварају утешне речи. А шта би да није њих?
На крају ове суморне слике, како је изгледала четничка „болница“ у Лијевче
Пољу, оног несрећног пролећа 1945. године, не могу а да не поменем и наше
душевне муке које су нас тиштале, због неправде учињене над нама, од
стране Западних савезника, у које смо имали искрено поверење и наду да
ћемо, по начелима демократије, бити признати за своје напоре учињене у
одбрани слободе. Истински борци за демократију и људска права, српски
четници, сада, на истеку рата, беспомоћно умиру притешњени од црних и
црвених, уз обилну помоћ западних савезника! Оваквих примера, подлог
издајства, још од носилаца демократије и слободе, није пре било.
 „Болница“ у пробијању, најпре у пл. Козару, а после ко зна куда?

Настаје покрет и сеоба из закужене зграде, школске учионице у селу,

коме никад нисам сазнао име. Трпали су нас ужурбано, по ноћи, на кола са
коњским и волујским запрегама, или товарили на коње оне који су се могли
придржавати; сврстали у колону и што пре излазили на сеоски пут којим смо
се кретали ка неком другом путу — вероватно у правцу пл. Козаре. Ово се
дешавало око села разбоја, колико се сећам.

—“Што нас муче, зашто нас не полију гасом и не запале, и онако од нас
нема ништа“ — виче један болесник потамнела лица као недогорео угарак.
Били смо тада свесни да нас чека црна судбина, ако нас, ма који било,
непријатељ зароби. Наше оружје увек је уз нас да нам послужи за
самоубиство, али ко има снаге да се замени.

Те ноћи требало је прећи у огранке планине Козаре, за војском која је

вршила продор кроз усташка утврђења. Страшна је била ова колона што се
вукла по блатшавом путу, састављена од болесника - тифусара — и народа —
избеглица. Свака кола су била препуна живим лешевима. Народ се около
тиска и гмиже, по ноћи, по блату, упире у кола која су се отисла с пута; све
ћутке и мукло, без и најмање вике. Нада у успух продора у планине, у зелен
грмен, подиже главу и најслабијем у колима, да погледа и чује напред у мрак
и таму равног поља. И наједном изви се ракета и паде негде далеко пред
нама, а онда отпоче да кључа страшна борба, по ноћи, у равници, као у некој
дубокој даљини, без одјека у брдима. Онај народ што се налазио покрај кола
потрча напред и све се нађе пред нама; само кола и болесници осташе позади.
Изгледало је по журби колоне да ћемо се пробити, али није трајало дуго када
наста успораваше и потпун застој. Тамо где је свануло, указало се неко
дрвеће и камење покрај пута, слично нашим кршевима у родном месту. Чим
их угледасмо наврвеше маштања о својим пределима и животу по њима.
Стојимо на путу, непомично; нико не објашњава зашто? Тек мало после,
позади нас, чула се грмљавина топова и експлозија. Спреда на челу колоне,
фијукала су зрна, а негде, још даље, клокотали митраљези. Није било ни
пратилаца поред нас, отишли су напред, или на стране, да нас обезбеђују да
не паднемо непријатељу у руке. Сунце је покаткад прогрејавало кроз
спуштене облаке, био је наступио април и ваздух је мирисао на пролеће;
понекад су из облака, гоњеног ветром, падале ретке капи кише по нама и
нисмо марили за њих што нас расхлађују од температуре коју нам задаје
пегавац. У неко доба дана наста помицање напред, па опет назад и стајање у
месту. Зависило је од борбе, како ће се одиграти. Дуго чекање на путу и
неизвесност шта ће бити повисивали су сумњу у најгоре; сазнали смо да се
партизани налазе напред, а усташе позади нас. Чист ваздух, под отвореним
небом, крепио нас је да не малакшемо од болести и депресије.

Касно по подне одустало се од пређашње намере и правца; окренули су

нас назад, неким другим путем који нас је довео, пред залазак сунца, код
једне цркве (село Кукоље), пред којом је лежала дугачка леја свеже поравнате
земље. Сунце је, скоро при заходу, прогрејавало кроз облаке и зраци су
падали по напупчалим стаблима дрвећа, и по оној црној земљи што је
покривала 22 борца — четника, из херцеговачког одреда војводе Радојице
Перишића. После пролетње кише испаравала се свежа земља са још
неохлађених телеса чији су се животи угасили дан раније под куршумима
усташа који су их опколили на преноћишту. Један млади четник, саучесник
догађаја и њихове погибије, препознао ме је и причао ми како је све било.
Како су усташе из Гацка (муслимани) мртве препознали и над њима вршили
масакр — пробадали их ножевима и резали им вратове. Извадио је
бележницу из џепа у којој је скицирао гробницу један поред другога, читао
њихова имена. Вели он тада: „Све смо их лепо сахранили уз велику помоћ
црногорских четника и оставили смо знак, који не може иструнути, са
именима сваког укопаног, да се зна кад их будемо поново откопавали и
преносили у наш крај“! Млади четник је оптимистички гледао у будућност,
као да несрећа неће дуго трајати. Веровао је да ће своје саборце преносити и
поново сахрањивати са почастима какве су били заслужили. То су све били
борци из најужег мога места, са којима сам увек био заједно за све време
тешког рата. Стезало ми се срце при помисли да више никада нећу видети
попа и вођу устанка Радојицу Перишића, свог најближег рођака Благоја
Тепавчевића, команданта гатачких јуришлија, и уз њих 20 младих јунака из
Гацка из Херцеговине. Све сам их волео као браћу и до обољења од туфуса
био њихов садруг у свим преживљајима кроз Босну. Сада, ето, и ако останем
жив од тифуса, нећу имати с ким остваривати будућност, па ма каква она
била... Био сам морално покошен и нисам више марио за живот.
 Тек што смо одмакли незнано куд, јавише сутра-дан да је и Милорад
Поповић погинуо и, уз остале борце „29. пука“, 70 Гачана с њим! Опет моји
саборци и познаници из Гатачке бригаде! Као да је зла коб излила своју чашу
гнева баш по овим можда најхрабријим Дражиним јунацима. То све беху
борци из првих дана устанка, прекаљени у сто бојева по Гацку и
Херцеговини, чувени кроз Лику и Далмацију, признати у Посавини од
Црногораца; Дража их је волео и обилазио. Сви су сада лежали у локвама
крви по лединама испод шумарака, што је сачињавало људско разбојиште...
Зар може бити живота без њих, све да се преболи? — питао сам се и губио
моралну снагу. Ко ће се вратити у Гацко без Милорада Поповића и Радојице
Перишића, све да искрсне „однекуд“ слобода? Ко може остати пред
уплаканим очима мајки, сестара и верних љуба палих дивова, које су се у
њих заклињале и грлиле их срцем и душом на сваком растанку?

Наш круг се сужавао; опсађивале су нас две најкрволочније војске —

усташе и партизани. Усташе су пировали што су сатирали четнике пре своје
пропасти. Наша „болница“ почела је да се растура, да се класификују
болесници у њој: на тешке, лакше и прездравеле. Изгледао је ужас за многе
од нас који се још нисмо могли кретати и били далеко од бораца „који може
стићи и утећи“, што се тада тражило. Преостало је да се миримо са судбином:
остати на путу, па шта нас снађе! У том нашем јаду, када нам је најтеже било,
избиле су понуде „спасења“, „милости“ од најдрскијих, и ловаца у усташкој
каљуги, Дрљевића и његових зеленаша. Ово је била најболнија сцена која је
гледана из кола на којима су се вукли болесници — тифусари. Доживљавало
се оно најгоре — да нас спасава Дрљевић и најгора шака зеленаша, који у
окупљеном Српству никада нису гледали спаса! Дрљевић није спасавао него
правио подлу освету Павлу Ђуришићу и његовим четницима, за његово
одбацивање сепаратистичких тежњи. Озлојеђен што није успео да спроведе
свој сепаратизам у Црној Гори, помоћу фашистичке Мусолинијеве Италије,
због националног Равногорског отпора који му је за све време рата стајао на
путу, он је дошао до свога излива жучи над Србима који нису делили његово
мишљење. А ко је крив овоме злу у које смо пали? Има више узрока:
долажење у такву ситуацију — безизлазну; спуштање на „уже“ зеленаша
коме су највише допринели „спасиоци ситуације“, могу они бити
добронамерни људи али је њихову наивност искористио стари подлац
Дрљевић. Само је неминовно да је Секуле Дрљевић одиграо најсрамнију
улогу у српској историји, у којој се помињу потурице и лижисахани. Да није
било посредовања Дрљевића и његових људи, не верујем да би се икад пало у
такву безизлазну ситуацију.

Ту, на месту где су дан-два раније закрчивали пут усташким тенковима,

пресецањем пута и скакањем на њих са ручним бомбама, одређивали смо
своју судбину. Молио сам брата да ме убије, ако о мени не може више да се
стара; тако су чинили и други. Најжалосније беше што се неуспех продора
сваљиваше на тифусаре, на избеглице, на неборачки елеменат, који се сваким
даном повећавао и поред сталног умирања. То је било тешко бреме на
плећима Павла Ђуришића и свих старешина који су морали водити бригу о
нама. Нити нас могу оставити, нити помоћи... „Спасиоци“ Дрљевића, да
покажу своју „хуманост“ у заштићивању болнице, издејствовали су, код
својих хрватских газда, да болеснике претуре возовима до Словеније; како су
у том успели, ми нисмо били на том путу да подробније знамо.

Наше растајање у више праваца — последње „Збогом“

Препуштени удесу судбине, болесници и цивилно становништво које се

кретало са нама нису имали куд на другу страну него да падну под старање
Дрљевића и зеленаша; да избегну долазак партизана и клање, отступили су
хрватским возовима за Словенију. Тај пут праћен је тешким страдањем, где
су пресецали партизани и убијали болеснике. Правац којим су окренули
борци око Павла Ђуришића био је прелажење реке Врбаса и хватање планина
иза Бања Луке, са намером да се пробијају планинама према Словенији. Тим
правцем сам и ја пошао са братом који ме је подржавао док се опоравим од
болести. Једни су из те групе, која је пошла с Павлом, кад смо били у брдима
изнад Котор Вароши, изабрали правац повратка у своја родна места и
настављање борбе. С том групом вратио се у свој Санџак Вук Калаитовић,
чувени четнички командант и јунак. Било је и појединачних враћања у своја
места. Ја сам познавао браћу Драга и Душана Миленковић из Гацка. Радило
се о спасавању живота на начин како ко зна и мисли да би било најбоље.
Намера Ђуришића, да се планинским пределима пробије у Словенију није
успела услед већ пресечених путева и заседа. Вук Калаитовић је успео да се
пребаци у Санџак са мањом групом својих бораца. Један мањи број
Херцеговаца, који се са Вуком пробијао до близу Калиновика, дошао је у
Херцеговину и наставио борбу.

Али, вратимо се на растанак и последње „Збогом“ са болесницима који су

остајали по вртачама и лединама, не приспевши ни тамо ни амо. Навешћу
своје писање у Канадском Србобрану, одмах по преласку у емиграцију, док је
сећање још било свеже:

—Налазили смо се у једној ограђеној, одавно некошеној и запуштеној

ливади, где млада трава прониче кроз стару, а трње притискује по крајевима,
што одаје знак, да је била својина неког ископаног и уништеног српског
дома. Запрега више нема. Коњи и кола мора да се оставе и онај ко не може да
се држи на ногама, да остане ту, или да путује у Загреб. Као да се од ова два
зла могло одабрати мање: Загреб — усташе, остати овде — партизани.
Болесника још увек доста; леже по групицама испод трња, неки су
пребродили кризу и на путу су оздрављења; неки тек заболовали; док други
крче у самртном ропцу. Долазе још здрави људи под оружјем, гледају нас и
заклапају очи над нама од бола и туге. Погружени владика Јоаникије са
камилавком и дугом мантијом пролази између нас, понегде застане и
разговара нешто са неким познатим. Павле са неколико официра разгледа по
нама, пун сете и бола. Не зна ни сам шта да чини; не може да нас носи, а жао
му да нас остави. Многи неће да иду у хрватске возове; радије ће умрети ту
на ледини под мукама, него ли поћи крвницима на милост.

И на крају свега дошао је час да се растајемо; здрави да одлазе на Врбас,

пробијати се у планине иза Бања Луке, а болесни да остану у нади на помоћ
Срба мештана. Али и они су били ретки туда, јер их је усташка рука раније
скоро истребила. Тужан призор, пун храбрости, пружа једна жена, црних
коса, што лежи у колима, допала усправљена, тамо покрај ограде, под једним
пропупчалим храстом који ће ускоро да озелени и да је засени хладом — не
живу него издахлу и свенулу. Она се са неким својим опраштала; још
здравим гласом и оштрим црногорским нагласком говорила је онима око
себе, да одлазе, да се спасавају, да не очавају ту на живом гробљу; помињала
нека друга имена да их поздраве и да јој је жао што их одавно није видела;
сумњала је да су живи...
 Тако и други болесници, подижу главе и опраштају се; нико не ропће,
нико не преклиње. Најболније падају на срце сцене оних што се за увек
раздвајају. Слутећи то и сами, изливају своје последње мисли у тузи „шта им
је најжалије“, предају „аманете“ у речи, ако ко од њих остане жив да „каже“
последњу жељу некоме блискоме, још негде живоме. Да ли се од тих
„аманета“ иједан пренео урученом — Бог сам зна?

Сумрак је падао на једну мученичку војску, која је остала без игде икога
свога на свету, да бар пожали, ако не да помогне. Падали су по удесу
судбине, како је коме било суђено, једни данас а други сутра, носећи, што
даље, тешки голготски крст, док и онај последњи није под њим пао,
доспевши да га донесе до границе, где ће опет бити суновраћен од
„савезника“ да опет умре под крстом!

Мој растанак са „тифусарима“, како су нас тада звали, захваљујући брату,

који је нашао коња и усео ме на њега, однео ме у другом правцу, али не за
дуго. Вратићемо се опет путем страдања.

Нашли смо се пред реком Врбасом, „што је и пре носила мртве“, загазили
у њу, са коњима и на слаповима, по ноћи на којој се црнило све, и река, и
људи, и коњи које је заносила брзина мутне и хладне воде. Јашући на
коњима, са још једним другом, стигосмо колону. Павле нас примети (а већ је
било наређено да се коњи оставе) и упита: „А јесте ли ви од тифусара?“
Кажемо да смо прездравили и да се осећамо добро, само још мало док нам
ојачају ноге. О нама су, на измршавелом телу, висиле бомбе и пиштољи, а
брат је носио моју пушку. Али наша црна и мршава лица нису одавала знаке
здравља и снаге за дуги пут и борбу. Да нисмо били Херцеговци, према
којима је Павле имао нарочиту пажњу, не верујем да би нам дозволио да
јашемо у колони. Мој садруг — тифусар Станко Перовић, јахао је на другом
коњу, и једини смо били од војника који су имали коње да се њима послуже
као болесници од тифуса.

Наша трагедија се надовезивала. Ми нисмо избегли зло и погибију. Било

је тако суђено, да нас нестане куд год окренемо. После застоја на путу код
Хан Кола, изнад Бања Луке, суновратили смо се опет у Лијевча Поље, Стару
Градишку и смрт, која нам је покосила старешине. Пали смо у клопку коју су
нам наместили Дрљевић и његови људи, задавајући „ријеч“ која, изговорена
од нечовека, не значи ништа. Ми знамо да је главни кривац наше трагедије на
Лијевча Пољу, и свугде друго, савезничка издаја Драже Михаиловића и наше
је пропадање уследило због тога. Али је нама, мртвим и живим, остало криво
што се нашао изрод српске крви да нам забоде нож у срце од кога се нисмо
надали. Зато ће, бар, остати пример, за будући српски нараштај, да у
одрођеном „брату“ нема брата. Да је потурица гори од Турчина. Да у
„бившем“ Србину нема Србина. Да је српска освета и у политици крвава. Да
се треба чувати оних који на брата доводе туђе војске, да му отму престо и
изваде очи. Тога је било у историји, тога има и данас, тога ће бити и у
будуће!

На крају, да поменем опет „тифусаре“, јер су они жртве вишеструке

несреће која се сручила на нас. Њих је поврх општег зла притисла тешка
болест па им опет прекраћују животе усташе и партизани! Они што су
одлазили према Загребу, умирали су по возовима и избацивани поред пруге.
А у Загребу како су третирани, знају само они који су пуким случајем
преживели. Они што су се груписали око путева Нове Градишке, дочекали су
да их партизани сустигну и потпуно униште. Тако је било са онима који су по
групицама остајали по Лијевча Пољу. Што није уништио Хрват — усташа,
уништио је партизан — комуниста.

Лијевче Поље покрио је црни вео; нестало је јаука и крика по њему

вапијућих за Правдом и Слободом. Све је издахнуло у светитељским мукама,
достојно Голготског страдања. Од спомена остале су кости које ће преживели
српски синови задуго изоравати по њивама и преносити спомен на покољења
о некадашњим тешким збивањима. А страница у српској историји биће
исписана од жучи и бола, од издајства и неверства „савезника“, чије су жртве
били и ови мученици. Нека је вечна слава и хвала српским жртвама, палим на
овом пољу страдања!
 СА ЦРНОГОРСКИМ ЧЕТНИЦИМА У НЕВОЉИ 1945. ГОДИНЕ

Када је било на крају четничке трагедије у Босни, дошао је до изражаја

најгори издајник Секула Дрљевић да „спасава залутале Црногорце“,
примајући „у заштиту“ Босанце и Херцеговце, с тим да се они растуре по
новим „бригадама“ којима је дао имена најчувенијих црногорских јунака:
„Бајо Пивљанин“, „Никац од Ровина“ и „Пеко Павловић“! Као да је он
(Дрљевић) икада ишта имао заједничког, у свом раду, са поменутим див-
јунацима?! Дошавши до својих „пет минута“, Дрљевић се најкрвничкији
понео према својим земљацима интелектуалцима, ископавши им гробницу
удружен са највећим гробарима српског рода. Са својом десетином
забушаната и скитала по туђим земљама дошло је и то „зло и у зао час“ да
овлада крилатим јунацима Павла Ђуришића! У народним трагедијама све се
догађа, па се догодила и ова, да једна шака одрода лажно претставља српски
народ Црне Горе, да за своје протекторе бира вечне српске непријатеље и
окупаторе. Уз помоћ туђина и разбијача српског јединства, Дрљевић је успео
да, при издисају, и своме и својих помагача, опали најсмртоноснију пушку и
да остави четничку војску без војсковође, да потом подмеће кукавичкије јаје
у орловско гнездо.

До Бошка Аграма, који је јахао на некој зеленој кљусини, називајући себе

„командантом“, нико није ни знао за зеленашке старешине, јер их није
довољно било да попуне старешинска места. Све што се даље одмицало од
Павелићеве Хрватске, појављивао се четнички грб и бацала зеленашка
„капица“. Уместо „претапања“ и „придобијања“ расла је жестина и освета
која је убрзо дошла главе и Аграму и Секули.

Преформирањем у „бригаде“, одвојише ме зеленаши и од рођеног брата

који ме је спасао од тифуса и изнео полумртва из Босне. Веле они: „Не могу
два брата бити заједно“! Тако ја западох, можда једини од Херцеговаца, међу
васојевићке четнике у чету Милана Фемића. Са братом се растадох тешка
срца, а он још више, јер се бојао да нисам добро оздравио. Нигде после да га
видим за 20 дана. Тек у Словенији, код Зиданог Моста, сретох се са њим,
пуким случајем. У Фемићевој чети нисам се осећао „странцем“. Заволеше ме
убрзо сви и пожалише што су ме раздвојили од брата, јер су, колико ми се
чинило, у тој чети били све сами братственици — Фемићи. Њихову пажњу
осетио сам одмах при одређивању на ноћне страже, при деоби хране и при
уљудном разговору. Командир Фемић, црне боје очију и лица, окретан и
жилав горштак, распоређивао је ноћне страже на бивацима и увек гледао да
све задовољи подједнако; нека места су била „опаснија“. У колони, при
ноћном путовању, заводио је ред, да се не пуши, да се не разговара; нарочито
је било забрањено удаљавање из чете и састајање са цивилима на своју руку.
Ово није било наређење „одозго“, него просто ради личне сигурности, што
су борци спроводили по начину свога четовања. Бивак је увек биран на
подесном месту за одбрану у случају изненађења. Фемићева чета је била
добро наоружана; имала је неколико пушкомитраљеза, добар број машинских
пушака и муниције добру количину. Борци су своје оружје носили из Црне
Горе и попуњавали га отетим у току борбе по Босни и са својих мртвих —
помрлих од тифуса и погинулих у борби.

Неколико дана пред Ђурђевдан нађосмо се на поглед словеначке границе.

Биваковали смо код једне усамљене куће и штале, где је било шуме и дрва да
ложимо ватру и кувамо качамак или скроб. Нажалост, ја нисам имао од чега
скувати ни једно ни друго; мој ранац је био празан, изузев неких дроњака
који су служили као пресвлака кад утужи зној и прљавштина. Васојевићи су
имали и није им се прекидало кукурузно брашно што су понели још из Црне
Горе! Седели смо крај наложене ватре и сушили поквашену обућу од кише
која је по ноћи падала у току путовања кроз травна поља и лиснате шуме.
Тада сам први пут видео како војници извадише из својих ранаца врећице
брашна и почеше их приносити ватри да се „осуше“... Када сам их упитао
откуда им то, они ме са чуђењем погледаше и тек тада приметише да ја
немам врећице са брашном. Испричаше ми тада да сваки од њих има помало
брашна у торби, да га неки носе чак из Подгорице, да су га кроз све невоље и
муке пронели преко Босне, помињући, при томе, и неку реку код Тузле где су
газили воду многи поквасили брашно у ранцима па су то после сушењем и
трљањем дотерали у „другу класу“ брашна! Рекоше да још није дошла таква
невоља и глад да га свега поједу! Тако су из тих знојем натопљених кесица
вадили по шаку брашна и заједнички кували скроб или ређи качамак, у каквој
излупаној канти нађеној на путу. Ја сам са њима јео ту њихову заиста „крваву
муку“ и било ми је не мало тешко када сам размишљао колико их је љута јада
убило док су ту цркавицу од хране дотле донели! Они су разумевали моје
снебивање и тражили да не останем без дијела. Један стари четник, кога сам
звао „стрикан“, старао се о мени и говорио командиру и свима: „Немојте ви
да ово херцеговачко момче остане гладно“.

Једно јутро устадох порано и седох крај ватре коју је мој добри пријатељ
и обожавалац Херцеговаца наложио и „испекао“ каву. (Доскора сам му
памтио име, али је већ и оно ишчезло, као што многе ствари ишчезавају, у
одуљавању времена, када се чешће не помињу. И он се, као командир,
презивао Фемић, имао је три сина са собом, од којих је један носио
пушкомитраљез; био је стар око 65 година). Вели стрикан, како сам га ја звао,
’Ајде Алекса да попијеш и ти једну каву, ко зна одкад нијеси?“ — „Ма немој,
стрикане, велим, боље приштеди за себе, ја и онако не марим за каву“. —
„Ајде, чоче, не буди таки!“ Видећи ме да се снебивам, још више је наваљивао
да узмем каву усуту из неке мале ђезвице у чашицу која је исто тако била
мала. Не могавши одбити понуђену част, узмем чашицу са кавом и станем
пристојно пити, да ми стрикан не би рекао да не знам шта је кава.

Уз каву, која је мало разбистрила тешке мисли, поче стрикан да ме

испитује о познавању терена где смо раније прошли.

„Били се ти, вели он, знао вратити у твоје Гацко и Херцеговину?“

—„Можда и бих, велим ја, али је мука што су се испречила велика поља и
реке; уз то су насеља густа и не би могло бити без чешћег јављања, а она су у
данашње дане, најопасније“. — „Да вели стрикан, добро говориш, али је и
гора озеленила, а трава и жита порасла, па би се могло предањивати у њима,
а по ноћи одмицати на путу.“ Док смо нас два маштали о плановима за
повратак у свој родни крај, појавише се и стриканови синови да слушају о
чему говоримо. Окрену се отац њима и вели: „Ово момче би знало водити до
Херцеговине, а ондален није далеко до нашег краја.“

Расположени синови за повратак наставише разговор о озбиљним

плановима враћања у своје Васојевиће. Изгледало је тада да сам рекао,
хајдемо идуће ноћи, пошли би. Али се мени није ишло назад у Херцеговину,
јер ми је сваки камен пред очима био крвав. Но очи су варљиве; и Стари
Вујадин их је проклињао. За непуних месец дана, после тога, ја сам опет
гледао „пред очима“ најслађи живот и смрт у свом родном крају, када су
муке дотужиле по Словенији и Аустрији.

Када сам и њима предочио тешко стање које би нас чекало, ако би успели
живи да дођемо у своја родна места, и наставимо четовање по планинама,
они су замишљено одговарали да је тако, али су опет чезнули за својим
шумама и сматрали да је у њима најбољи спас и одржање. Наравно, они су
предвиђали, као и сви што смо, да ће доћи до скорих промена у савезничкој
политици и да ће наша праведна ствар изаћи на површину. Њима, и свима
нама четницима, било је дотужало неизвесно стање и пребивање у једној
немилој средини која нам ни по чему није одговарала, па смо своје планове
проширили на више страна и по својим убеђењима. Неке је била захватила
чежња, после дугих патњи, за својим родним крајем и зеленим планинама
које су замишљене, из даљине, да су онако „лепе и миле“, као некад што су
биле када се по њима слободно ходило. Олистале горе и зеленило по туђим
крајевима, куда се пролазило, изазивало је још већу чежњу на свој крај са
мислима у себи: „да се само може доћи до својих планина“. У чежњи за
својом планином и студеном водом један болесник међу нама лежи на трави
и уздише са овим речима: „Само да дођем на онај извор при планини, да се
напијем хладне воде па да онда умрем“. За људе родољубивих осећаја туђи
крај у невољи постане одвратан и немио, криве тада и земљу, и небо, и све,
што их је зло снашло ту.

Дрљевићево фантазирање о оснивању „црногорске војске“, под његовом

командом, и на хрватској територији, било је у отступању од 2 недеље и
ишчезло одмах по преласку преко Хрватске. Да су четничке вође биле у
животу и пале однекуда око словеначке границе, ми верујемо да би уследила
поновна концентрација четника и било спашено неколико хиљада српских
бораца. А овако шта бива? Настаје једно невиђено расуло и оступање у свим
правцима и на своју руку — спасавај се како сам знаш! Да се чуо, пред
Цељем и Марибором, глас Павла Ђуришића, пробудио би се дух и оживела
снага његових бораца и не би било силе да их заустави у њиховим намерама.
Умне главе, као што је била Драгише Васића и осталих, знале би се снаћи и
„сачекати“ недељу -две по планинама, док би се ситуација изменила, па опет
испливати на неко острво живота. Али, трагедија је гонила до краја; нова
падања и нестајања по Словенији довршили су оне четничке животе који
нису пали у Босни.

Са васојевићким четницима растао сам се на Ђурђевдан (1945) код места

Јаска, на путу од Словеније за Карловац, где смо се били привремено
улогорили. Бог зна каква је судбина снашла мога „стрикана“ са својим
синовима и осталим братственицима?
 СТРАДАЛАЧКИМ ПУТЕМ КРОЗ СЛОВЕНИЈУ И АУСТРИЈУ
1945. ГОДИНЕ

Губитком свога вођства у Босни (Стара Градишка), четници на томе путу

су били обезглављени за свако даље сналажење и повезаност пред новим
несрећама које су наступале. Нижи команданти и борци, који су остали живи,
оступали су у правцу Словеније и веровали да ће пробијањем до савезника
наићи на разумевање и спасавање од даљег помора. Али хладни Албионци
били су далеко од српске топле душе и срца која би се широм отворила да је
на српска врата дошао неко да закуца у таквој невољи. Од првобитног
„налажења своје душе“, које се односи на српске устаничке подвиге, дошло је
до тога у истом келтском мозгу да каже: „шта те се тиче ко ће живети у
Југославији после рата?“ (Черчил Маклену при доношењу извештаја о стању
у Југославији).

Да је Павле Ђуришић са оних хиљаду и више бораца, по замишљеном

плану, успео да се пребаци преко планина и дође у Словенију, у онаквој
компактности каква је била пре пада зеленашима на веру, ми верујемо да
четници не би доживели оне катастрофалне пропасти у Словенији. Било је
говора и замисли, када смо се били одлучили на пут преко планина да, по
пребацивању у Словенију, прихватимо и оне који су на који било начин
спасавали главе и ишли у истом правцу. Хиљаду четника у планинама били
би кудикамо боља гаранција за оне који су ишли путевима преко хрватске
територије него онако како се преокренуло. Дрљевић би, у том случају,
извисио код својих газда, а Хрвати, при свом распадању и бојећи се освете
четника из планина, знали би променити своју кукавичку и подмуклу ћуд.
Није се требало одустајати од првобитног плана и ударати натраг, па и уз
цену највећих жртава, што би можда уследило у пробоју кроз партизане до
Словеније. На другом путу Дража се пробијао у унутрашњост, под тежим
условима, и успео да продре до Зеленгоре. Пут до Словеније био је краћи.
Ђуришићеву одлучност, на плану пробоја преко планина, разбили су
колебљиви и лакомислени саветници. Томе је допринело и мучно стање оних
што су, неспособни да издрже теже маршеве преко планина, одлучили на пут
преко Хрватске, па шта их снађе. Они су се бојали да ће их „поклати“, а уз то
их је био страх и од „издаје“ ако остану сами. Мада је Ђуришић при
одлучивању куда ће ко поћи, рекао нека се спасава куда ко зна, а ко може
нека иде са њим. Све се то у њевољи, каква је била, разумевало и нико ни
помислио не би да криви неког за „издају“ што је онемоћао пошао лакшим
путем. Чак је било случајева да се рођена браћа раздвоје — било због болести
или пробе у два правца — не би ли један остао жив. У расправама о овим
догађајима неки никако не могу да сагледају стање и околности који су
окруживали четнике са Ђуришићем. Највише их је што кажу да није требало
ићи у Босну, али најмање да каже шта је требало радити када се дошло у
Босну?

Приближавањем словеначкој граници, почетком маја, почели су

појединци и групе четника да се одвајају од оне „3 бригаде“ што су зеленаши
„крстили“ именом чувених црногорских јунака и тако неорганизовано стали
лутати по словеначким шумама ударајући на разне препреке. Убрзо је
отступило све за Словенију што је преживело прелаз преко хрватске
територије. Око 10. маја све је било у Словенији.

У немогућности да изнесем општи преглед догађаја, ја ћу се осврнути на

своје преживљавање и оно што сам успут видео од прелаза у Словенију до
предаје Британцима код Бељака, у Аустрији, око 20. маја 1945.г. То ипак, за
будуће писце, може послужити као сведочанство једног саучесника у
трагичним догађајима у Словенији 1945. године.

На Ђурђевдан (1945), за који неки кажу да је у исти дан било и

Васкресење, напустио сам „бригаду Баја Пивљанина“ и случајним сусретом
са четворицом ранијих сабораца, шумама и странпутицама, пошао у правцу
Словеније. Место одакле сам пошао звало се Јаска, на путу од Словеније за
Карловац. Као путоказ служили смо се по ноћи колским путем који води за
Словенију. Више месташца Св. Недеља сели смо у шуми, да се одморимо и
да преспавамо остатак ноћи. Када сам се пробудио, било се добро одјутрило,
погледам око себе, а оно никога нема од „мојих другова“! Почнем завиривати
по шуми, али никог не налазим. Цестом, у непосредној билизини, је тутњала
немачка колона у пролазу за свој „Дојчланд“. Сунце је грејало, гора била
зелена, земља непозната; био сам гладан и сам. Размишљао сам шта је било
са људима из дугогодишње борбе и земљацима, да ме сама оставе на
спавању, а само ноћ раније су ми причали како ћемо се заједно пробијати
преко Словеније, да тражимо „8. савезничку армију“! Сви су они раније били
добри и у свом месту главу дали за те. Али сад, када су прошли кроз разне
несреће, променили се, отврднули, подивљали. Криво ми је било што су ме
оставили сама и то на спавању! Нисам још био почео размишљати како ћу
сам продужити пут; миловало ме сунце и леп дан разбијао суморне мисли.
Пошао сам из шуме на један пропланак, да разгледам шире видике куда да
продужим пут до „8. армије“. Само што сам помолио главу из шипрага, а
зрна из немачког „шарца" зазвиздаше око ушију и ја падох по земљи,
непогођен! Немачки војници из камиона са цесте опазили су ме да помаљам
главу и, наравно, да ми дају до знања да још није капитулирао Трећи Рајх,
ошинули рафалом. Да сам ту погинуо данас би ме тражили преко новина и
нико не би знао казати где сам нестао. Није било потере за мном, али сам
ипак отскочио неколико стотина метара даље од пута.

Све што сам знао о правцу куда да идем, било је то да широки колски пут
води у правцу Љубљање. Ићи покрај њега, али не свраћати у Љубљану, то ми
је у почетку био циљ. Хлеба у ранцу није било, а обућа ми је била страшно
пропала; нисам знао како да се „снађем“ у непознатом месту. Морао сам
нешто чинити, јер гладан и бос нисам могао дуго путовати. Свратио сам код
сељака који је живео недалеко од пута издвојено и усамљено од других кућа
у селу. Чинило ми се (као и сваком невољнику), да ћу наићи на добра човека
који ће разумети моје невоље и пружити ми бар и најмању помоћ у храни и
обући. Нисам мислио да отмем, јер где би потегао пушку на брата Словенца,
мада ништа нисам знао о његовом „опредељењу“.

—„Хеј земљаче!“ повичем лакше на човека, који је пролазио крај ограде

своје њиве, мислећи да му је слух изоштрен и опрезан „на сваком кораку“ као
код мојих земљака у њиховим брдима. Али он није марио, или није чуо мој
позив. Помислих да је глув, или добро не чује, и пожурих да га стигнем. Када
сам успео да га погледам у лице, одмах сам се разочарао у замисао да ћу
срести добра човека. Лице му је било подбуло од претеране угојености и усто
пегаво. Зелене и крупне буљаве очи гледале су ме укочено и као да су
говориле „шта се мене тиче твоја невоља“. Ја сам му говорио српски, а он ми
је одговарао, вероватно, немачки или како друго, само га ништа нисам
разумео. Показивао сам му одваљени ђон на опанку и „слепац“ би видео шта
ми треба — неколико клинаца да причврстим гумени ђон. Али он ништа не
„схваћа“ што му говорим и показујем; а мора да је разумео. Показао сам му и
празну торбу и говорио да ми треба хлеба, али он ништа није саосећао што се
у мом стомаку муте црева од глади. Разочаран поступком сељака, вратим се у
шумарке покрај пута, седнем и почнем размишљати: зашто овај човек не
говори словеначки — ваљда бих и ја разумео коју реч? Зашто нема никаква
интереса ни сажаљења према човеку који тражи нужну помоћ? Ко је он и што
је такав?

Што не говори словеначки, сматрао сам да није добар Словенац, да му је

немачки језик боље одговарао за време окупације. Што нема никаква
интереса за „сиротињу“, можда због тога што живи покрај пута па је
„огуглао“ на безбројне невољнике као што сам и ја био. Што је такав
премишљао сам да је привржен некој супротној идеологији, јер је по мом
четничком грбу на шајкачи и оделу уопште, могао лако препознати ко сам по
убеђењу.

Неуспевши да дођем до хране и оправке обуће, предао сам се даљем путу

и размишљању, где и како да нађем некога свога (четника), јер тако сам нећу
моћи дуго. Предвече сам се приближио једној железничкој станици и
посматрао паркиране вагоне. Када се смркло, пошао сам у том правцу и срео
се са једном групицом четника и једним мојим познаником међу њима.

—Откуд ти Драганићу овде? Откуд и ти? — вели он. Рекох му да сам сам
и упитах за четворицу сапутника, што су ме оставили на спавању у шуми
прошле ноћи — да их није где видео? Не, вели, где ћеш кога видети. Све
беже, једно од другога, као лудо! Изгледало ми је да су они, поред тражења
хране, вребали прилику да се ноћу прикаче на вагоне и тако пропутују до
близу Љубљане. Можда су имали и неку везу са возовођама, јер смо овде
дошли до неких отпадака хлеба и били почели резати гумане точкове, нађене
у полупразним вагонима, за подлоге опанака. Кроз кратко време чула се
сирена и тутњава воза који је долазио на станицу. Убрзо потом немачка
патрола је обилазила празне вагоне и намештала их за покрет. Ми смо се
нечујно повукли пругом поред вагона и дошли на крај железничког парка, па
потом иза брежуљака прескочили у шуму. Тамо смо већали како да се
окачимо за вагоне кад воз почне да креће, па да ноћ искористимо у
пребацивању возом док сване и укаже се прилика за скакање с воза. Мени се
ово учинило сумњиво, због опрезности немачких војника, и ја сам одустао од
тога плана.

Опет сам остао сам и сутра-дан продужио неким споредним путем и

преко шуме све до места што се зове Костањевица, која се налази на једној
малој речици. На томе путу сам срео неку непознату господу и имао
интересантан разговор с њима. По садржини говора као да су били Хрвати,
док се по језичним нијансама нису могли препознати, те су могли бити и
Срби. Изашли из луксузних кола, они су се одмарали на једној ледини, покрај
извора. Наишавши истим путем, свратио сам и ја на извор, напио са воде, и
сео покрај њих, са пушком преко крила. Један од њих петорице био је
нервиран мојим присуством (јер нипочем нисам одговарао њима, моја
сукнена одећа, шајкача са четничким грбом, пушка, бомбе и фишеклије на
опасачу, измршавела и опаљена лица — према њиховом одличном
грађанском оделу и угојености). Окренувши се својим сапутницима, вели:
Куд је пошао овај чобанин, ко би њему шта у Невесињу? Окренувши се мени
понови у истом духу: „Што нијеси остао да чуваш овце и пијеш варенику ко
би теби шта учинио?“

Нашавши се увређен у потцењивању мојих идеолошких схватања рекао

сам му; да не мења ствар како је ко обучен него какво сваћање има према
Отаџбини; људи рађе одабирају часнију смрт него сраман живот. Он се на
ово насмеши и на миг својих сапутника преста са задиркивањем. Ко су били
ти људи — хајде знај?! По разговору једног од њих, изгледа да су се кајали
што се нису раније „определили“ за „нову власт“ и наставили „господски
живот“!

При улазу у мало местанце Крстањевицу сретох Бору Благојевића,

четничког инвалида без руке. Препознадох га лако, јер сам га упознао у Фочи
око Божић (1945). Питам га ко још има од наших овде? Ту су — вели —
Алекса Драшковић, четнички командант; Милутин Јеловац са Санџаклијама,
мој брат и сестра. И још неке наброја које сам познавао. Одем у кућу где се
налазио Драшковић, да га упитам шта да се ради и куда да се иде?
Драшковић ме саветова да нађем Јеловца и да се прикључим његовој групи
четника за даље отступање. Тако је и било. У близини нашао сам добро
познате Санџаклије, борце са опсаде Немаца на Требињу (септембра 1944.г.).
То је још била једна најорганизованија група четника које сам видео у маршу
преко Словеније, око 150-200 бораца, са прописним наоружањем, редом и
дисциплином. Носили су српску и четничку заставу и изразито претстављали
српске четнике пред словеначким народом, где су пролазили. Као да их сад
гледам (после 40 година), како у двојној колони умаршираше, испод
јабланова, преко поља посутог цвећем и зеленилом, у малу словеначку варош
Ново Место. Милутин Јеловац њихов командант, у истом оном војничком
шињелу са Требиња, поигравао је коња поред колоне и одавао лик правог
српског официра из ослободилачких ратова 1912-1918.г. Словеначки народ
изашао је из кућа покрај пута и са одушевљењем гледао српске четнике, сада
при крају њихова живота, када ће их немила судбина ускоро сатрти.

Са санџачким четницима пропутовао сам од Новог Места до Зиданог

Моста у Словенији. По њиховом храбром држању и оптимистичком гледању
у будућност не би се рекло да су Санџаклије биле забринуте шта их ускоро
чека. Није се међу њима чуло јадиковање и питање „шта ће бити?“ Ишли смо
мирно у колони без панике и забрињавања куда ће све проћи и шта их чека
иза другог брда. Они су били спремни на пробој са ма ким ко би им се на
путу испречио. Њихова још добра снага, висок морал и оружје одавали су
поуздање да ће успети у својој намери. Када смо дошли код Зиданог Моста
био је пред крај дана (8. или 9. мај). Хтели смо да пређемо преко моста на
леву обалу Саве, али нас трагови од бомбардовања опоменуше да причекамо
ноћ. Дубоке јаме у земљи ископане од тешких бомби, остаци полупаних
камиона и растурени људски лешеви одавали су језив призор. Мост је био
рушен и оправљан више пута. Прошли смо непримећени од авиона и мрак је
покрио даљи наш пут према Цељу. Сада је искрсла и нова опасност од
бомбардовања главних путева. Требало се држати странпутица и избегавати
путеве. Тамо где смо застали да се одморимо, у току ноћи, и сутрадан устали
да продужимо пут, на велико моје изненађење, сретнем се са братом Стевом,
кога од Старе Градишке нисам видео. Отступао је са једном групом
херцеговачких четника у истом правцу. Ту се растанем од Санџаклија о
пређем групи четника у којој се брат налазио.

Групе у којој сам нашао брата биле су од црногорских и херцеговачких

четника, већином из оних зеленашких „бригада“, што су постојале само у
Дрљевићевој машти. Ни они нису били обесхрабрени. Било им је „лакнуло“
што су се ишчупали из Хрватске и зеленашке претње хрватском војском.
Било је међу њима оптимиста који су веровали да ће се однекуд појавити
Павле Ђуришић, позвати све четнике, преко курира и одредити зборно место
и наредити шта да се ради ! И ја сам био један од тих, не да ће сигурно доћи
Ђуришић, али када би дошао веровао сам да би нас његов високи ауторитет
за час окупио. Да је неко рекао у тим судбоносним часовима: „Ето Павла!“, у
нашим мрким погледима и тмурним лицима севнуле би очи и појавио би се
осмејак на лицу за животом и новим прегнућем. Да је он стао међу нас и
рекао: Трчите на све стране и сакупљајте се ту и ту, било би нас као на
крилима, да прескачемо брда и планине и да станемо на свим путевима
Словеначке са „наредбом команданта“ да се иде у „одређеном правцу“.
Слушао сам на одморима, Пивљане како болно уздишу над немилом
судбином, гледајући у врхове планина и зелених гора, уместо свога
Дурмитора, и веле: „Ђе си Павле да нас тамо поведеш? Зар поред толиких
искушења и мука да овде посрнемо, са својим оружјем, пред шаком
паризанских голаћа?“ Куражно су иступали момци пуни моралне снаге и
разбијали оне песимистичке тврдње — да смо пропали. „Неће тако бити!“ —
викао је гласно један млади четник из Зетског одреда.

У долини једне мале реке, где смо пролазили у правцу Цеља, сустизали су
се стари познаници, распитивали за своје где су виђени и куда су окренули,
расправљали о ситуацији и стварали комбинације „шта би најбоље било?“ На
починцима су потезали торбе, не да се нахране хлебом из њих, него да избаце
ћебе, шињел и све друго што није било „нужно потребно“. Колико су те
извештале ствари некад цењене, ношене испод куршума, заливане знојем и
крвљу ношених рањеника, а сада „дошло време“ да се тако безвредно бацају
— ти ратни трофеји — у реку, у лужину и трње крај пута!Свукао сам и ја свој
сукнени капут и немило га оставио под једним каменом, да се напослетку,
растанем и са ручним радом своје мајке!... Оружје нико није бацао, јер је у њ
још полагао наду.

Једног дана у непосредној близини Цеља, чинило ми се да нас има маса

од 300 до 400 четника на окупу и помишљао сам што не „прогласимо“ неког
за команданта, да знамо кога ћемо слушати, да се држимо заједно, да се не
растурамо куд ко! Раније сам поменуо своје мишљење да би нас одлучан вођа
и удруженост спасли у даљнем пробијању. Можда ће неко рећи: „Па шта би
помогло, Енглези би нас све опет вратили као и тебе и многе друге?!“ Да смо
сачекали само два дана више у шуми, Енглези нас после не би вратили
(односи се на мене и групу коју су Енглези доцније предали партизанима),
јер је у међувремену избио конфликт са брозовцима око Трста и Енглези су,
колико је мени познато, престали са изручивањем „Титу“. Требало је
сачекати 10-15 дана у шуми јести траву и кору са дрвеће, имати стрпљења, па
опет остати жив. Ту чињеницу тада нисмо знали али смо тврдо веровали да
ће доћи до сукоба између демократског Запада и комунистичког Истока, па
нам је и то требало да послужи за више стрпљења у очекивању „шта ће бити“
и како ће се ствари окренути.

Док сам поменутог дана видео масу четника на окупу, сутрадан нисам
видео ни 50 бораца! Куда су отишли — шта је било са њима?

То је мистерија коју ни словеначке шуме да говоре, не би могле открити!

Свакако се чинило да ће са својим властитим знањем најбоље да постигну
циљ у даљем пробијању. Оваквој дезорганизацији допринело је раније
губљење вођа и несрећне „формације“ у зеленашке „бригаде“. То је
поколебало поверење у остатак претеклих вођа, који су тешко могли стећи
ауторитет код бораца као Павле, чика Бранко, Иван Ружић, Лалатовић,
Баћовић и др.

Пред самим Цељем (9. или 10. маја) нисам видео ни 40 бораца у групи;
сви су се претходне две ноћи растурили у непознатим правцима. Партизани
су пре неколико часова, пред наш долазак, препречили пут и заустављали
пролазнике да одложе оружје.. Ја их нисам видео, нити сам се приближавао
месту где су држали стражу. Једни су ишли и говорили им да их пропусте
(овде је био сужен простор, као клисура, између брда). Партизани су им
одговорили да ће их пропустити, али без оружја. Наши су се враћали и
бирали друге правце. Мој брат Стево, који их је из близа гледао, говорио нам
је да их нападнемо, јер вели, нема их шака јада, све су нека словеначка
дечурлија, мушка и женска. Други су говорили да их има у позадини и тако
смо се уздржали од напада, мада је замало остало. Ускоро је пала ноћ и нас
40 бораца повукли смо се у шуму у једно стрмо брдо с леве стране пута што
води у Цеље изашли до средине њега и остали да преноћимо. Сутрадан када
се разданило, није нас било на окупу ни 30 бораца; број се опет смањио! Где
су нестали питали смо се у чуду и сумњали да нису отишли да се предају
партизанима?! Вероватно да нису, него су отишли у неком другом правцу,
рачунајући да ће као тројке и петорке боље успети. Када смо се попели на
један голи простор, одакле смо могли видети пут испред Цеља, био је цео
закрчен камионима и војском у униформи — вероватно Немцима и
Хрватима.

Иза тих непознатих брда северо-западно од Цеља, где смо „изабрали

правац“, срели смо једну колону словеначке војске у отворено-плавој
униформи. Било их је око 100-120 наоружаних војника. Командири су им
били два бивша југословенска официра, један се звао Шустерчић. Они су
неком забуном изгубили везу са главном командом и тражили начина да се
састану са главнином своје војске. Словеначка група била је свежа и
одморна, са доста хране у торбама, имала два официра са картама и
компасима за путовање. Поред тога они су били „мештани“ и знали да се
снађу у односу на путеве и избегавања партизана. Нама се чинило да је
најбољи излаз да продужимо са њима у току даљег путовања. Испочетка је
циљ групе Словенаца био да иду у правцу Италије. Нама је то добро
конвенирало, знајући, од раније, да су тамо отступали наши четници са
Јевђевићем и Ђујићем.

У часу када смо се срели са Словенцима, наша група бројала је око 30

бораца; сви смо били са оружјем али без хране. Нама су се успут,
придружиле извесне тројке и петорке које су случајно, лутајући по
планинама, наишле на нас. Можда се наш број попео, у једно време, на 50-60
људи. Но опет је било одвајање због неслагања са Словенцима куда воде.
Напр. заглављивали смо се у планинама, па би онда кривили Словенце да „не
знају куда воде!“. А кад смо ноћу пролазили насеља крај река и мостова на
њима, ишчекивали док пређу партизанске колоне, онда су наши гунђали, ови
ће нас предати партизанима, јер воде право на њих! Добро се сећам на једном
месту, где је требало прећи реку, на мосту где је водио колски пут, ту је на
истом путу било мало местанце. Словенци су сматрали то место „опасним“ и
предходно се преко извиђача, обавестили у селу о тамошњем стању.
Сачекали смо мрак у шуми, рекли су да будемо приправни за пробој, уколико
дође до борбе, а пре тога да се иде опрезно, без шума, без пушења цигара и
без говора. Све ово било је у интересу наших живота и нико паметан не би
нашао примедбе. Али се опет нашло људи међу нама који су негодовали на
учињени распоред; да туда није требало ићи. Словенци који су ишли напред
у колони, преносили су поруку с чела да се „ћути“, док је наш земљак псовао
и небо и земљу „где су га довеле старешине“. Покушао сам да га умирим
лепим речима, али се он више распаљивао и скоро да није дошло до туче због
смиривања једног необузданог човека који сматра да је све рађено погрешно,
само да је он у праву са својим схватањем! Није залуду речено „на муци се
познају јунаци“ и „у добру је лако добар бити“! ово је ваљда по неком
природном закону да кад неки вођа или организација узме маха и напредује
онда све за њим потрчи, хвали их и уздиже до небеса, а кад исти тај вођа или
организација, неким случајем, почне да губи, онда се опет нико више не
криви и оговара него исти тај вођа или организација! На овоме страдалачком
путу имали смо добра искуства да видимо људе „на муци“.

У место заобилажења Љубљане и „навијања“ према Италији, ми смо се

губили у све веће сплетове планина док напослетку нисмо зашли у
Караванке. Словенци су ово сматрали још једним излазом да се избегну
партизани који су се од Љубљане ширили прека Крању и целом јужном
страном. Словенци су обавештени преко цивила, знали партизанско кретање,
зато су напустили „правац Италија“ и узимали други правац у Аустрију. Било
је много тешких места на прелазима кроз Словенију као што су: стрме
планине — пењање уз њих и спуштање у корита планинских река, што је
вадило душу из и онако исцрпљених живота. Глад се утољавала са помало
хране што би у понеком планинском селу добили, а то је све било мало — тек
да се одржава живот. Пењањем, празних стомака, уз планине и излажење на
њих, где би се од умора, пила „на силу“ хладна вода испод снежних наноса,
још већма је изазивало глад и помисао на комад печена меса онакав какав се
јео у свом родном крају.

Словенци су увек критиковани због „правца“ и иронично им је

пребацивано да су варошка деца, да не познају своје планине. Једном, када
смо пролазили на доглед Триглава, веле неки: одведоше нас на Триглав као
да смо пошли у туризам! Једно време смо стварно ишли туристичком стазама
и служили се њиховим знацима обележеним по дрвећу и камењу. Скоро сви
наши „претставници“ који су, по некој логици, тврдили да боље знају терен,
напустили су нашу групу и губиле се у ко зна којим правцима. Једини је
остао, до краја, потпоручник Пејо Пјешчић, родом из Пиве. Остали су све
били обични борци — четници из Гацка и Билеће, око 20-30 на броју. На
овом путу сам, негде у пролазима, видео од четничких команданата Стева
Старовића из Гацка (Херцеговина), Ивана Јаничића и још неке око њега које
нисам раније познавао. Старовић је једно време, са својим шураком
Радованом Кошутићем путовао с нама, па се међу првима предао Енглезима
и тако изгубио из наше групе. По доласку у Канаду сазнао сам да су се на
овом путу налазили рођаци Милош и Тодор Самарџић као и Милош Ковач из
Боке. Јаничића сам поново видео у љубљанском војном логору када су нас,
после предаје Енглези изручили партизанима. И Словенци су се осипали и
нестајали незнано куда. Још из првих дана путовања запрле су на путу 3
њихове женске и остављене у неком селу (то су ваљда биле сестре или
веренице неких од њих); уместо ранца оне су носиле куферчиће, прво у
рукама па после пртиле на леђа, али све није било лако јер су се са
препреченим куферима на леђима заглављевале међу дрвећа, често пута
посртале и кроз плач спомињале своје мајке да им помогну...

Кад смо се попели на неки део од великих масива караванских планина,

одакле је преглед терена био широк, видела се можда цела Корушка област
— насеља по њој, путеви, река Драва и град Целовац. Спуштали смо се са
планине више од пола дана врло опасним стазама којима нико осим
планинара није пре прошао. Било је таквих места где је амбис зијао, на једној
страни, и сваки поглед доле прострујао би дрхтајем кроз живце. Зачудо, да су
и наши критичари Словенаца ћутали, јер им је било прече мислити и гледати
где ће стати ногом; сваки сантиметар, у равнотежи тела, био је пресудан у
преласку или отискивању у провалију. Прешавши срећно стазом „освајача“
планина, сели смо да се одморимо у шумовитој страни. Мање више сви смо
ћутали, увучени у дубоке мисли, сањарили о ништавном човечијем животу
који увек стоји на ивици живота и смрти — „данас јесте, сутра није“. Да је
неким случајем био овде мој земљак Бошко, који је увек говорио (за време
рата) „зашто да се држи ова чука?“, рекао би: зашто да се погине овде? И
заиста посматрано са пута нормалног живота, изгледало је више него смешно
доћи из толике даљине и проналазити најуже стазе у светском вртлогу који
нас је носио и у планинама које су пустињски биле неприступачне!
 У подножју планине где смо се спустили, протицала је нека река и пут
водио крај ње у правцу Целовца. Прешавши реку, прешли смо потом и пут и
нагазили на гомилу баченог немачког оружја, стали смо се преоружавати са
лакшим оружјем — машинским пушкама и пиштољима, разноврсних модела
— немачких и других држава које су Немци били окупирали. Неки су
љубоморно држали своје и говорили да је оно најсрећније, па су са
ниподиштавањем гледали на оне који су узимали по неколико пиштоља и по
две различите машинске пушке, да после одаберу која је боља. Тада сам чуо
од „стручњака“, да су финске машинске пушке најбоље! Измакавши се у
страну поседали смо у шуми, гледајући и даље гомилу немачког оружја које
је пре 4 године “сијало“ у рукама највећих освајача света, а сада је, ето,
лежало на гомили и претстављало „старо гвожђе“, бачено од Хитлерових
есесоваца са Балкана а можда и Ромелових ратника из Африке, пред децом
што су се преко ноћи прогласили партизанима! Пре 4 године дрхтала је
Европа пред носиоцима тог оружја и падале државе, једна по једна, „као ћуку
птица“, а данас они дрхћу и падају пред сваким и на све стране. Зар ратови
нису нешто судбоносно, где се срећа окреће час победом а час поразом?! Где
су данас оне усијане главе што су тврдиле да ће Хитлер и Немачка завладати
целим светом за сва времена? Помишљали смо на своје супарнике што су, са
својим причама, разводњавали памет и снагу у неодлучним масама.

У местанцу које је лежало пред нама сазнали смо да се налазе мале снаге
енглеских трупа, а било је и Брозових извиђача који су се возикали по
путевима на џиповима и моторима. У нашој групи налазио се Марко
Касавица, четник из Херцеговине, који је рођен у Америци и знао говорити
енглески, па је по савету Стева Старовића, четничког команданта, шта ће
говорити упућен са још једним човеком у местанце да се састане са
Енглезима и да их упита шта би радили с нама ако им се „предамо“? Као што
су Енглези хладни према свакоме ко није за њихов интерес чврсто привезан,
тако смо и ми постајали хладнији примичући се њима, чујући да брозовци
долазе код њих и одлазе. Па ипак, ти који су разговарали са Касавицом и
другом нису били рђави, нису нас хтели примити на веру па после предати.
Рекли су да не долазимо код њих; да се стрпимо неколико дана у шуми; да је
већ послато питање за нас (као да су и пре неки наши долазили к њима)
главној Команди Средоземља и да чекају одговор, па ће онда знати шта ће
радити са нама. Касавици, као америчком држављану, понудили су пуну
заштиту, но он је као јединка одбио. Очито је било да се Енглези нису хтели
замерити „ратном партнеру“, вашљивим партизанима, што их је препредени
Стаљин подигао на степен савезника и „ратне силе“ на Балкану!

Шта сад? Испунила се и та жеља, нашли смо енглеске трупе 8. армије,

наду и охрабрење што нас је вукла преко толиких планина, па опет
разочарење и нови ударци по измученом телу! Зашто тако? — питали
смо се и размишљали да смо сувише били наивни у своме веровању и
искрености енглеских савезника. Надању нема краја. Продужили смо пут са
мишљу да ће Американци боље схватити нашу ствар, само их треба наћи! Да,
Американци! Ти који су уздизали Дражу Михаиловића и нашу борбу, ценили
нашег Краља и свечано примили у своју Белу кућу, слушали његове речи у
Конгресу, они ће нама пружити руку и потегнути питање праведног решења
у нашој земљи, онако као што је Вилсонова Америка чинила у Првом
светском рату. Хајде да их нађемо кад смо ту дошли!

Словеначка група, бројно већа, водила је преко планина и преко својих

официра доносила планове куда треба путовати, не зазирући много за наше
критичаре „куда воде“. Сада је, око састајања са „савезницима“, предавала
нама вођење бриге око тога, уствари, главног посла. Знали су они добро за
Дражу Михаиловића и већ се успут издавали да су имали везе са
симпатизерима Равногорског покрета у својој Словенији. Нама је заиста било
драго, да је било среће, да им помогнемо пред савезницима. Мислим да су и
њихова два официра, независно од нас, имали састанак са Енглезима, па су
исто тако одгурнути на чекање наређења из њихових главних команди.
Даљним испитивањем ми смо сазнали где се најближе налазе Американци.
По казивању неких лица они нису били далеко, свега 25 км; само је требало
прећи реку Драву и то је био главни проблем у том часу. Па ипак, ми смо, на
једној ледини, испод букових омара, чекали два дана извештај енглеске
Врховне команде и ко зна све кога „шта ће се одлучити за нас“. Је ли уопште
и слато питање за нас, или је тек био изговор да се нешто каже дављенику
који се за пену хватао?

Други дан чекања, предвече, догодило се следеће: са супротне стране, из

шуме, појавила се једна повећа група наоружаних људи, за коју смо испрва
мислили да су можда неки наши, или неко други од оних што су тражили
„савезнике“. Ледину, на којој смо се тога часа, су заокружили с једне стране
тиролске планине, потпуно непролазне, а група наоружаних људи са друге
стране. Ми смо се узнемирили и убрзо дали на покрет, крај шуме, према
групи која нас је заокруживала. Када смо се примакли, на растојање да се
можемо дозвати, они су на словеначком позвали, „у име народно-
ослободилачке војске“, да се предамо! Наравно да нам је било јасно, да су нас
партизани некако „намирисали“, али како то нисмо знали. Је ли можда и овде
партизанско састајање са Енглезима допринело да сазнају поближе о нама?
Нисмо сигурни, али можемо веровати у свашта. Нико међу нама није био за
предају партизанима него за примање борбе и пробој. Настало је пуцање са
обадве стране, махом из немачког оружја што смо награбили по путевима, и
ми и партизани. Било је вече, росила је ситна киша, плотуни машинских
пушака одјекивали су о греде тиролских планина и по некој злој срећи, то
бачено немачко оружје из њихове руке опет је убијало оне којим је било
намењено да их убија! Партизани нису успели да нам пресеку пут према
шуми, куда смо наступали у стрељачком строју, али су успели да нас, по
уласку у шуму, сабију у корито једне реке и мочварне стране где би нас
њихови куршуми сустигли да није пре стигао мрак и ноћ. Овде је било
мртвих и рањених, ја се од наших сећам рањеног др Булајића.

Ја сам се тада раставио са својим ранцем у коме се, поред дроњавог

рубља, налазио немачки „парабелум“ који је имао чудну мистерију да буде
дотле донешен. Отет од Немаца у борби на Требињу (септембра 1944), ношен
у отступању кроз Босну до Старе Градишке; тамо у казниони, у одељењу где
су некад били кажњеници, па после усташка коњушница, разваљенје тај
пиштољ, односно вађен један део из њега, да би ако падне у руке
непријатељу био неупотребљив; као такав предат је кришом по ноћи Благоју
Бошковићу, да га овај пренесе преко капије куда је он, са неким одобрењем,
могао прећи. После је пиштољ поново враћен, уграђен мали део на своје
место и био у потпуној употреби све до пре неколико дана када сам нашао
лакши и ставио за опасач, а њега, жалећи бацити, ставио у торбу. Заглавио
сам се са ранцем међу дрвећем, отргао упртаче од ранца и слетео низ стрмину
у реку из које није било времена на повратак и тражењу ранца са пиштољем.
 Партизани се нису усудили да нас гоне по шуми и мраку и ми смо се
полако вадили из реке и блата, где смо били упали, на неко узвишење у
непосредној близини Целовца. По ноћи се чуло дозивање и могло се
препознати, и по именима и по нагласку, да се дозивају наши; звали су
поименично своје изгубљене и „Ајде вамо, ако ме чујеш“. И ја сам био
изгубљен и чинило ми се да ћу поново остати сам, но опет ме „срећа
послужила“ да се нађем, сутра-дан, са својим братом и друштвом са којим
сам раније путовао.

На мосту пред Целовцем, где смо се примицали ради прелаза на другу

страну, стајале су масе војске и света, али нико није пуштан преко моста.
Енглези су заузели мост и држали стражу на њему. Када смо видели да ту
нема среће ни прелаза на другу страну, измакли смо се узводно поред реке
Драве и стали размишљати шта да радимо? Тражити Американце по сваку
цену, то је било главно. Али како доћи до њих, како прећи реку Драву?
Словенци ову ствар схваташе олако, наиме да ће наћи неколико чамаца и
једноставно се превести преко воде на другу страну. Није било тако. Ми смо
путовали 5-6 дана од Целовца до Бељака и увек тражили прелаз на Драви, али
узалуд нисмо га нашли. Сељаци који су живели у близини реке (било их је
мало) посакривали су своје чамце и вероватно били симпатизери партизана,
па је наше тражење прелаза, било узалудно. На обали реке Драве, недалеко
од Целовца, ми смо разгледали неке чамце, али су сви били стари и
испроваљивани, Словенци су се крепили надом да ће се нешто боље наћи
унапред! Углавном одлучили смо се да путујемо уз реку Драву све док не
нађемо неки прелаз.

Партизански напад и неодлучност извесних код нас изменили су наше

бројно стање. Словенаца је било око 50 људи а нас четника око 20. Неки
наши пристајали су за нама и појављивали се међу нас само онда када би
испала нека прилика да питају шта се догодило. Такву „вештину“ путовања
сам први пут видео тих дана по Словенији: напр. удруже се њих 4-5 и полако
каскају за већом и организованијом групом, свраћају по кућама и на свој
начин долазе до хране и никад не испуштају реп колоне, законаче у близини
и одмарају се кроз шуму, иза десетог стабла у позадини. Међу, овима је било
„прсаџија“ и „букача“, којима нико није био раван за време рата из бољих
дана.
 Путовање уз корито реке Драве, од Целовца до Бељака није било преко
равна терена (како се то обично налази око већине река) него увек кроз оштра
и тешко пролазна подножја тиролских планина; један планински ланац, са
јужне стране, везивао се, канда, с небом непролазним бедемом. Опет смо, у
једно време, помишљали да се пребацимо преко тунела, на тромеђи (Италије,
Аустрије и Југославије) у Италију и покушали, али узалуд. Непролазне
литице су нас одбиле назад. Једно предвече, око 20. маја 1945.г., остали смо
да преноћимо, последњу ноћ под оружјем, у подножју планине, куда је
пролазила железничка пруга, и док је сунце још гријало напајали се
свежином и чаром природног богаства и лепоте. Стојећи пред окомитом
планином сунце нас је грејало прво изнад главе и прегрејавало кроз гране
високих јела по нама. Ми смо седели и крпили дотрајалу обућу и одећу и
спремали се за сутра-дан, за даље путовање у неизвесност.

Тај дан (око 22. маја), када смо недавно нагазили на мост на Драви нисмо
ни слутили да ћемо по његовом преласку пасти у руке енглеских трупа и
мало касније њихов нечовечан поступак према нама. Ишли смо као и сваки
други дан раније, испод планина и надгледајући корито Драве. Били смо пали
ноћу у равницу и неки мањи путеви довели су нас изјутра на мост на Драви.
Је ли то било пред самим Бељаком или не, ја поуздано не могу тврдити, али
знам да су Словенци говорили о таквом називу тога места. Није искључиво
да је Бељак био у непосредној близини, а мост на Драви на периферији града?
Угледавши мост, ми смо му се одмах примакли и застали да разгледамо има
ли ту кога. Све је било пусто и нико се није кретао туда; мост је лежао
препречен преко реке, дугачак и, по изгледу, у добром стању. На другој
страни су се виђале куће, дрвеће, и изгледало је као мало местанце или крај
града, а све је било нечујно, без покрета и гласа! Дугим пешачењем уз обалу
Драве и сталним тражењем прелаза, проналазак моста био је једва дочекан и
ми смо се без много размишљања, у колони по један, упутили преко њега на
другу страну.

На другој страни моста нико нас није дочекао. Изгледало је да смо могли
проћи непримећени и продужити даљи пут кроз Аустрију, да нисмо почели
да „завирујемо“ по местанцу између кућа. Тамо је стајао један мањи простор
као парк. Ту су Енглези држали стражу и видело се неколико војничких
камиона, џипова и мотора. Наше присуство није узнемирило енглеске
војнике на стражи, нити је било заустављања у војничком смислу. Видевши
да нису Американци, ми смо се нелагодно осећали, с обзиром на пређашње
покушаје додира са њима. Сада, када смо изненада пали међу њих, није било
друге него да се „споразумевамо“. Требало је наћи тумача међу нама и
изразити жељу шта хоћемо. Они су, канда, знали ко смо, да отступамо испред
комуниста, па су нам на тражење њихове „команде“ показали кућу у којој се
налазио њихов старешина. Ја ни онда нисам знао ко су били ти људи што су
разговарали са Енглезима, јер су нерадо казивали своја имена. Било их је 3-4;
један је знао енглески. Нису се издавали ни за какве старешине, а вероватно
су имали неке чинове које би свакако истакли за случај боље прилике.

Углавном Енглези су казали да ће нас кроз дан-два пребацити у Италију,

у састав других националних трупа из Југославије. Захтевали су да предамо
оружје, са објашњењем да нам више није потребно. Ми смо се за један час
мучили са мислима шта да радимо; да предамо оружје, или да се распрснемо
између кућа и дрвећа и да „некуд“ продужимо даљи пут?! Можда је неко
између нас кришом побегао са оружјем на себи, јер није било неке нарочите
предострожности од стране енглеских војника. Преговорачи су тражили да
нам оставе пиштоље, па су и то на први мах добили, али су нам и њих, мало
касније, одузели. Скинули смо пушке с рамена (већином машинске, што смо
неколико дана раније узели са гомила баченог немачког оружја), отпасали
реденике и опасаче са бомбама и муницијом и ту крај Драве бацили на
гомилу. Није прошло без тужних размишљања уз полагање оружја, а
нарочито онога које је ношено чак из свог родног краја, вољено и чувано —
до слободе — која се, ето, уместо примицања, неочекивано измицала у
крајњу неизвесност. Гледао сам ту како Енглез, накривљене капе, звиждуће
крај реке и налази задовољство бацајући оне моје бомбе, једну по једну, у
реку не знајући да су ми оне, носећи их на мршавом куку, оставиле дубок
траг у телу који за неколико година није ишчезао. Није чудо што је одмах
наступило разочарење и веровање у ма кога „до у Бога и у своје руке“!
Дошла је и мисао о повратку у свој родни крај и своје непобедиве планине и
тражење спаса у њима.

Истога дана предвече Енглези су нас „сместили“ у једну провизорну

ограду, са једним струком жице около, где су се налазили, распоређени по
торовима, и други „заробљеници“ — већином хрватски домобрани и један
(можда главни) део хрватских водећих људи из недавно упокојене
„независне“ Хрватске. Казали су тада да су се ту налазили неки министри и
генерали међу којима и Миле Будак и један муслиман са фесом на глави, за
кога су рекли да је Џафер Куленовић. Причали су неки да је Павелић туда
прошао и умакао, само два дана раније у непознатом правцу. Колико је
истина за Павелића, ми не знамо, али је тачно за Будака и неке „високе“
личности око њега, јер смо после, у планинама, читали у комунистичкој
„Борби“ о њиховом хватању и суђењу, што се подудара са оним што смо
чули у Аустрији.

Енглези су нам давали неку танку храну, већином у слаткишима, а

забављали нас два дана са причама о отпремљењу у Италију. Наши
сапутници Словенци одвојено су смештени по пријави Енглезима. Наш број
је спао на око 20 људи. Неки су се провлачили испод жица и долазили у
додир са цивилима, међу којима је била једна старија госпођа, која се
издавала да је Српкиња из Београда. Она је у „поверењу“ говорила да
партизани долазе код Енглеза и да нас траже; а изгледа да су атракција била
хрватска господа из „владе“ и „генералштаба“. Она је „однекуда“ знала да су
избили неки неспоразуми између Енглеза и партизана око Трста и да ће
партизани морати напустити Корушку у најкраћем времену. Мој брат је био
склон да верује у њене доставе, па ми је говорио да бежимо. Ја више нисам
имао поверења ни у кога, нити сам веровао ма каквим причама.

Наша „одисеја“ се завршила тиме, што су Енглези после 2 дана

„гостопримства“ дошли са камионима, натрпали нас у њих и по мраку
одјурили на железничку станицу Јасенице, где је чекао припремљен
партизански воз, пребацили нас под стражом, у вагоне и намигнули Брозовим
партизанима да нас опколе и предузму даље „старање“ о нама. Све до
последњег тренутка вожње у камионима, енглески спроводници су нам
говорили да ћемо бити упућени у Италију, „где се налазе остали четници“.
Као и све Јуде што раде, када издају, тако су и они скрнавили своју војничку
реч и остављали нас заковане у мраку да нас растрзају најгладнији вуци у
људској кожи. Даља наша судбина била је „игра сламке међу вихорима“. У
наредном поглављу биће изнето о томе.
 Неки од нас, што смо отступали кроз Словенију, остали су живи, после
разних перепетија, али већи и главни део је пао изнурен и измучен под
теретом крста и као Христос нашао Голготу и издахнуо, под најтежим
мукама на Распећу. Душмани су уништили њихове животе, а време од 30
година (када сам ово писао) сатрло је у прах њихове кости и данас ништа
нема до спомена на њихова јуначка дела и мученичку смрт, која
оживотворава нови нараштај на прегнућа у стремљењу ка слободи српског
народа, коју су они у срцима носили и за коју су своје животе дали.
 ИЗ НАЈЦРЊИХ ДАНА И ДОЖИВЉАЈА

Савезници нас предавају комунистима на превару 1945. године.

Пре него што пређем на страхоте преживелих 30 дана у комунистичком

ропству, навешћу укратко како сам „олако“ и „без муке“ допао тога ропства.
Ово је био пут хиљаде четничких бораца, који су под теретом Крста упирали
последње погледе у зраке слободе на Западу. Тражећи слободу, нашли смо
ропство, а многи и смрт. Савезници су учинили такво подло издајство, да
никад, ми и наши нараштаји, не поверујемо у њихово чојство. Морални грех
учињен према својим искреним пријатељима неће остати без Божје казне, и
она ће их стићи кад-тад.

Четничка јединица у којој сам био као борац била је у саставу Команде
Ист. Босне и Херцеговине. Она је на само Бадње вече 1945. отступала из
Фоче и околних села. Повлачили смо се пешице преко планина и планинских
насеља, покривених дебелим снегом, а ту су: прелаз Дрине у Фочи, насеље
Устиколине и Јабуке, преко пл. Корјена, спуштање у долину Врхпраче и
пењање уз пл. Јахорину, прелаз и задржавање неколико недеља у селима око
Требевића, померање и прелаз преко пл. Игмана, силаз и бављење неколико
недеља у с. Осијеку на јуж. ивици Сарајевског поља, покушај прелаза р.
Босне код Рељева и неуспех услед јаке немачке артилерије, поново враћање
испод пл. Игмана за Требевић и напуштање истог, прелаз р. Миљацке (на
Козјој ћуприји) и пењање у правцу Романије, путовање испод Романије и
кратко задржавање по селима све до пл. Звијезде. Због немогућности, услед
снега, да газимо преко пл. Звијезде, спустили смо се у долину р. Криваје,
којом смо ишли све до близу Завидовића, потом смо се дохватили пл. Озрена
и ишли све до Добоја. Тамо смо на два чамца (на весла) прешли р. Босну, тј.
са десне на леву обалу, настављајући путовање селима на левој обали Босне
до пл. Вучјака скренули смо ка Дервенти, прешли речицу Укрину и
продужили даље пољима у области Прњавора све до Лијевче Поља где смо
прешли р. Врбас и дошли под пл. Козару. Вративши се поново преко р.
Врбаса у правцу Котор-вароши, где су већ изгинуле две трећине наше
јединице, поново смо преформирани у два дела: један мањи део бораца
изабрао је повратак са Вуком Калаитовићем у Херцеговину и Санџак, док је
други већи део остао у саставу групе Павла Ђуришића; са овом групом сам и
ја продужио. Прелазећи р. Врбању, поново смо прешли и р. Врбас код
Шехера; заобилазећи Бања Луку дошли смо у Хан Кола где смо остали
недељу дана. После неуспеха у предвиђеном плану поново смо се вратили
код Бања Луке, пролазећи селима у непосредној близини пута Бања Лука —
Бос. Градишка. Прелазећи Саву понтонским мостом пали смо у клопку
усташко-зеленашке спреге и нашли се у казненом заводу Ст. Градишке. Ту је
коначно расформирана цела група, разоружана и обезглављена, наставивши
пут у правцу Словеније под именом „Црногорски националисти“. Убрзаним
отступањем, дан и ноћ, држали смо се споредних путева и села дуж жељ.
пруге ка Загребу. У тој немилој војсци преживео сам од 22. априла до 7. маја.
На Ђурђев-дан (а био и Васкрс у исти дан), са неколико другова, побегнем из
Јаске у правцу Словеније. У путу преко планина и разноврсних препрека
изгубио сам друштво и остао потпуно сам.

Путујући 4-5 дана и ноћи, нашао сам се опет са једном повећом групом
четника, са Милутином Јеловцем на челу (Санџачких одреда), на месту
Словенска Костајница; придружио сам се тој групи и наставио даље
повлачење. Путовали смо до у близину Новог Места и прешли Саву код
Зиданог Моста. Ту сам се нашао са својим братом и неколико других
сабораца, за које већ одавно нисам ништа знао. Уз р. Савињу дошли смо до
пред Цеље, које, су партизани већ били посели. Око 30 четника из
Херцеговине и неколико из Црне Горе груписали смо се и одредили правац
отступања ка Аустрији, са намером да тражимо савезничку војску. Око 10
дана путовали смо преко пл. Караванки и једним делом Корушке. Сишли смо
у долину р. Драве, најпре у долини Целовца; узводно од Целовца покушали
смо прелаз, али свуда без успеха. Напослетку смо дошли у близину Бељака,
где смо једним дрвеним мостом прешли са десне на леву обалу Драве. На
мосту нас је дочекала енглеска стража. Пошто је у близини била команда
неке њихове моторизоване јединице (6. оклопна) одмах су позвали и
саслушали неколицину од наших старешина — официра. Када су сазнали ко
смо, обећали су да ће нас послати у Италију, у неки национални логор, где су
већ биле четничке јединице војводе Јевђевића и Ђујића.

Сматрали смо се спашенима после толико преживелих јада и несреће;

било нам је мало лакше. Али нас не упутише одмах; задржаше нас 2 дана под
надзором, давајући нам храну и говорећи да немају тренутно превозних
средстава до жељ. станице. Страховали смо и слутили свашта. Али смо ипак
веровали да неће официри британског Царства погазити реч; као велимо, по
нашем, појели смо „со и хлеб“, неће нас издати. Но свему том нашем
веровању био је убрзо крај. После 2 дана „гостовања“ код савезника стрпаше
нас пред вече у војничке камионе, тврдећи да ћемо се поново састати са
нашом браћом у Италији. Довезоше нас на жељ. станицу Јасенице и рекоше
нам да пређемо у жељ. вагон, где је требало да чекамо куда ће воз кренути —
на коју страну: ка Југославији — Титу и у смрт, или ка Италији — нашима и
ка спасењу. Још су се енглески спроводници појављивали и прелазили из
вагона у вагон, када су около почели да звецкају митраљезима и коњски
лупају Титови солдати. Била је већ ноћ; неко је погледао кроз прозор и
узвикнуо: „Опкољени смо! Партизани!“ Сви смо погледали на опасаче, али
узалуд, оружја није било. Енглези су нам сахранили у Драву.

У најкраћим потезима изнео сам пут од Фоче у Босни до Бељака у

Аустрији. О његовој трновитости и јадовитости, може да зна само онај који је
пропутовао овај пут и неким пуким случајем остао жив. Борбе, болест, глад
— нисам ни спомињао. Ово сам навео само ради тога да се види како су нам
„савезници“ изашли у сусрет и како смо „лако“ долазили до њих. Исто тако и
како су нам они били захвални за оно што некад рекоше да смо „нашли своју
душу“! А где би њихова!?

***

Када је међу нас у вагон ушао први партизан, то је био први пут да сам
постао роб и да стојим испред уперене цеви. Био је то неки риђан,
зажмурених очију, одваљених усана, а израз лица јасно је показивао да је
крвопија. Био је обучен у енглеску униформу; држао је „томиган“, са прстом
на обарачи, уперен на нас. Одмах иза њега стојала су још двојица, такође са
упереним цевима у правцу наших глава. На главама, ошишаним до коже,
носили су накривљене, скоро на уво, „титовке“, са познатим жигом петокраке
звезде израђене од неког жутог метала. Онај риђан, који је први ушао, имао је
некакве знаке на рукавима, у које се нисам разумео.

Док је он држао прст на обарачи и не улазећи међу нас, дотле су она

двојица позади њега повукли митраљете уз раме, а из црних навлака извукли
немачке пиштоље и почели редом да загледају по нама, као гаврани и
стрвинари, где би нешто могли „уловити“. Њихов омиљени занат — пљачка
— није их напуштао ни онда када су имали свега у изобиљу; гледали су по
нама и загледали нам у прсте, да ли се негде светли злато или нека амајлија
— прстен или слично.

Већ се почеше натезати да скину једну „витицу“ са прста једног

жандармериског потпоручника. Залуду им је и он помагао и молио Бога да
скину, јер је очекивао да му и прст због ње отсеку. Залуду су се нагонили по
више пута и завртали, прст је отекао још већма и „витица“ је урасла у
набрекло месо. Од нашег одела нису имали шта узети, јер га скоро нисмо ни
имали; оно је било у самим ритама и дроњцима. Но ипак су завлачили руке у
наше џепове, који су били испроваљивани, тражећи нешто „ратног плена“.

Очито незадовољни што су наишли на овако „мршаву“ групу, још већма

су нам почели претити и пљувати по нама, као бајаги грозећи се како смо
одрпани и прљави, те као такви треба да будемо ликвидирани што пре.

Пошто су изашли из вагона окренуо сам се према прозору одакле се

могла видети једна зграда преко пута, свега десетину метара далеко. По
свему је изгледало да је то била гостиона. Спољна страна била је сва од
прозора и стакла, сада потпуно изразбијаног. Видело се унутра према светлу,
како се „другарски“ живи. Вероватно је ту сада била нека њихова команда,
јер су сви били лепо обучени. Поред столова и столица, на једној страни били
су кревети са постељинама и ћебадима. На столовима се налазило разноврсно
јело и флаше пића. Лумповало се ту, вриштало и кикотало, у помешаном
друштву мушкараца и жена. После засићености у јелу и пићу, одлазили су од
столова и у својој обести изводили праве баханалије по креветима. Неколико
војника шетало је испред врата и око зграде, вероватно стражарско
обезбеђење.

Воз је стајао ту на месту више од 3 сата и задавао нам више јада, јер смо
добили утисак да нас неће ни гонити даље него ујутро извести из вагона,
побити и бацити у неку рупчагу. Можда би тако и било, да у другом вагону
нису били хрватски домобрани. Како смо били групица од двадесетак људи,
нису нама ни придавали пажњу, рачунајући да смо сви домобрани, њихови
ратни савезници. Она тројица што су улазили у наш вагон више су трагали за
пљачком него да испитају ко смо.

Негде испред зоре воз је кренуо са станице Јасенице у правцу Крања.

Свуда на излазима из вагона стојали су стражари, али нису били много
опрезни. На једном мостићу преко једне речице воз је био успорио, тако да
би вешт човек могао искочити. Пре тога један Санџаклија међу нама, који је
био дошао ван себе, као у некој врсти лудила, почео је бунцати да ће скочити
под воз. Узалуд смо га тешили и говорили му да се стрпи, па ћемо вребати
неку бољу прилику за бегство, а смрт нам не гине — било да се убијамо сами,
или да нас други убије. Он је у часу док је воз прелазио преко моста
искористио прилику, клизнуо поред стражара, који се по његовој срећи
повукао са врата, скочио са воза и нагао бежати преко отвореног поља у
правцу реке. Случајно сам гледао кроз прозор вагона када сам угледао нашег
Санџаклију (био је висок, млад — можда око 25 година, обучен у неки
повећи шињел), како подиже скутове од шињела и загази у реку, која га
ухвати до изнад паса, заносећи га мало наниже — као да га сад гледам. Чим
је искочио из реке наставио је бежање у правцу једне густе и зелене букове
шуме. На неколико метара пред улаз у „слободу“, окренуо се и као да нас је
поздрављао „збогом“, да се никад не видимо, улазећи у онај зелени покров и
можда рачунајући да се спасао. Ко зна како га је даља судбина пратила?!
Стотине таквих „бегунаца“ лутало је по словеначким шумама тих црних
дана.

Кад је воз стигао на жељ. станицу у Крању, искрцали су нас и постројили

у редове по 4. Тада смо уствари видели у каквој мешавини се налазимо. То је
била једна већа домобранска група са цивилима. Сврстани у редове по 4
„продефиловали“ смо кроз град који је већ била запосела нека мешовита
партизанска „дивизија“. Док смо ишли путем, са спроводницима око нас,
партизани — мушки и женске — притрчавали су колони и загледали по нама,
не би ли кога препознали. Они би почели да пљују и добацују погрдне речи,
али би их њихове старешине и наши спроводници отстрањивали и говорили
им да ту нема четника; они би се тада повлачили, незадовољни што никог
нису пронашли коме би скинули главу.
 Извели су нас ван града на једну пољану, где су били жицом ограђени
торови. Сви су били пуни и нас су стрпали тамо где је на капији био натпис
„Домобрани“. У суседним торовима били су неки цивили, мушки и женске,
немачки војници и сваке друге мешавине; само четника није било у посебним
групама. У оне друге торове улазили су партизански официри и војници и
стално вршили неку „смотру“; изгледа да су им одузимали — пљачкали —
ствари. Нашу „торину“ штитио је ваљда онај натпис на капији, те су код нас
мање улазили и претресали.

Пред вече су нас поново сврстали у колону и још придодали добар буљук
од оних цивила. Постројили су нас у редове по 8 тако да смо били заузели
целу ширину пута; спроводили су нас у правцу Љубљане. Спроводници су
неки јахали на коњима а други на бициклима. Они су били од словеначких
партизана, јер смо их распознавали по језику — „штири и штири“ (четири и
четири). Успут су нас дочекивали партизани по селима и увек загледали по
нама тражећи некога.

Негде у ноћи стигли смо у Љубљану. Тамо су нас сместили у још већи
логор, близу једне војничке касарне у којој су били Немци — около, у кругу,
разна „милет“. Али опет четника није било до неколико старих људи и жена
од црногорских избеглица. Пошто смо се упознали, они су нам рекли, да је
пре 3 дана била ту једна већа група четника око 3,000, те да су их, како су они
чули од некога, отерали у правцу приморја — ка Сплиту — на неке радове на
обали. Њих су оставили као старе и неспособне за пут. Једна старија жена са
још старијим мужем, направила је у једном крају поред зида неки заклон од
кише, која је дано-ноћно падала. Тамо је она, у тој кућици од шаторског
крила, однекуда имала једну врећицу кукуруза, вероватно донешеног из Црне
Горе.

Ми смо већ падали у несвестицу од глади (после Бељака и Енглеза нисмо

ништа добили за јело). Домобрани су имали хране у својим ранцима, док на
нама није скоро било ни одеће, а камоли ранаца. Старица — Црногорка би
нас понудила шачицом кукуруза које смо јели некуване и тако мало
повратили себи живот. Двојица од млађих, не подносећи глад, пели су се на
једно младо стабло крушке на коме се тек беше заметнуо плод, тргали су га и
јели зајено са лишћем, доње гране били су потпуно обрстили. Траве није
било около да би се могла јести; било је све само блато, угажено хиљадама
стопа. Наоколо је била ограда од жице, обезбеђена стражом дан и ноћ.

У томе логору глади остали смо 5 дана и ноћи. Живот се приближавао

крају. Исцрпљени до изнемоглости, падали смо у несвест. Кретање је било
немогуће, јер су нам се ноге тресле а тело било клонуло, готово на умирање.
Овде сам претрпео најтеже гладовање у свом животу и донекле „испитао“
начин умирања од глади: Живот се постепено гаси, услед малаксалости
живци су смирени, благи осећај према свему што се дешава, нема страха ни
од чега, на све се гледа просто и равнодушно, ни непријатељ се не мрзи тако
страшно; све се оставља „судбини“. Оно што се још осећа и болно пада на
срце јесте љутња на самога себе, што дозволи да падне у такву околност да га
презиру и газе никоговићи и олош, извучени из мишијих рупа и јазбина, а
помоћу оних које смо рачунали да су нам пријатељи и којима смо се,
нажалост, поверовали, пријатељски и савезнички. Хиљаде Срба мученика
понело је такав осећај на смрти и мукама, прелазећи из земаљског прљавог
царства у чисто Небеско. Страшни су погледи умирућих на правди и тешко
онима на које су уперени!

Тако полумртве утрпаше нас у теретне вагоне, после 5 дана бављења у

Љубљани. Возили су нас у правцу Загреба, а после скренули ка Бјеловару. У
Бјеловару смо се поново улогорили у Прерадовића „војарни“. Тамо су
држали власт и господарили 5. и 6. Дапчевићева бригада. Заробљеници,
већином Немци, смештени по баракама. Нас сместише на ледину око једног
сломљеног авиона; туда је већ било угажено и закужено вашима и
нечистоћом од разних група које су пре нас пролазиле овуда. Није било
тешко пронаћи ваши и на голој ледини, а да не говорим како су нас нападале.

Већ други дан по нашем доласку поче генерално испитивање домаћих

заробљеника. На једној ледини поставили су око 20 столова, а за сваким по
један политички комесар, или неки „официр“, са по једним писаром — ђаком.
Пре приласка столовима разделили су нам по један формулар на коме је
требало да испунимо одговор на 18 питања. Питања су обухватала највише
кретања и бављења за време рата. Ставити тачне податке, за нас четнике,
било би потписивање смртне казне. Морало се изврдати на неки начин, са
туђим именима и местима. Домобрани су пролазили на „испиту“ једноставно;
пропуштали су их без детаљисања.

Морали смо и ми, тешка срца, прићи столовима са испуњеном листом

података и одговорити на питања која су нам била упућена. Али,како да
прођем (и ја и други), баш паризанима из 5. пролетерске бригаде?! Против
њих сам толико пута био у борби; они су ми запалили кућу, штале, све у
један огањ претворили једног септембарског дана 1943.г. Поред тога, они
знају сваку чуку у моме крају, као и осталим деловима Херцеговине, где су
имали губитке. Да није ништа друго него Гат (једно узвишење у Херцеговини
где су вођење тешке борбе у оба Светска рата), на коме су оставили 72 мртва
у нападу једног јутра, само за неколико сати.

Напослетку, растурени, и међу последњима (кад су се и они заморили

питањима), почесмо прилазити оним столовима, које смо кришом осматрали,
за којима седе неписмени људи. Иако груби, били су невешти у испитивању и
познавању терена и прилика у околини Мостара, одакле смо се већином
казивали — највише као цивилни радници, све са туђим именима. Писари
(ђаци) били су добри; они су биле мобилисани однекуда, можда из Србије.
Писали су брзо и нису запиткивали да им се ма шта објасни по други пут. На
„испиту“ смо прошли највише на рачун масе домобранаца, за које и не би
било испита да су били сигурни да су све они.

У томе логору су биле, по егзециришту, играђене бараке у којима су

живели Немци, још увек одржавају неку врсту војничког реда. Видео сам
немачке официре са пиштољима за опасачима, где се заједно шетају и
разговарају са партизанским официрима и комесарима. Немачки орлови и
кукасти крстови на шапкама једних, а петокраке звезде, чекићи и српови на
капама других! Посматрали смо из закуженог угла и међусобно говорили,
каква их је невоља нагнала да се својатају! Да ли су се и код њих, као код
домобрана откривала стара познанства?!

У Бјеловару смо остали неколико дана, када по некој изненадној наредби

стиже вест да нас гоне у правцу Осијека. Наједном и према домобранима
постадоше строжији. Однекуд се закуцало, да би правац према Осијеку био и
приближавање ка Сибиру! Домобрани су се узнемирили и већ их
примећујемо како раде подземним каналима: дошаптавају се са цивилима
преко ограде и протурају писма. Ипак 5. пролетерска сврста нас у колону и
прашњавим путем, преко Било Горе, управи према Вировитици. Далек је то
пут и тежак за нас, изнемогле и гладне четнике. Домобранима је тамошњи
хрватски народ дотурао храну, јер су их у одећи препознавали да су њихови,
и као такве помагали их. Партизани су делили неку чорбу, али увек у
„неистеку“, тако да смо увек дошли на празан казан.

Чим смо потпали под команду 5. пролетерске, видели смо да међу њима
има добар део млађих људи, са потпуно другим изгледом и понашањем од
оних пролетера-разбојника, које они називају „првоборцима“. Ти младићи
носили су праве србијанске шајкаче, као и четници што су носили. На
понекоме од њих виделе су се извежене србијанске чарапе, као и чакшире од
сивог сукна. Ми смо се почели приближавати њима и запиткивати их одакле
су итд. Они су били веома опрезни, јер су их стално мотрили и често
опомињали да не смеју разговарати са заробљеницима. Двојица од наших
добили су мало хлеба од њих. То смо делили као нафору и помицали корак
даље.

После дугог пешачења стигли смо у Вировитицу. И партизани су се

„жалили “ да су били уморни, иако су већином јахали на коњима, јели шунке
и бели хлеб, и пили ракију. Овде опет нађоше неку ограду и стрпаше нас у њу
као стоку. Ту су нам саопштили после краћег стајања, да треба да чекамо
друго наређење од неке њихове „главне“ команде.

Сутрадан неке жене мештанке са кравама приближавале су се до нас и

ограде и уз олако гледање оних младића — стражара — ступисмо у разговор
са њима. Десило се да су биле Српкиње и чак једна комшиница једног од нас,
удата некад тамо у Славонију. Оне нам испричаше како су туда раније
прогоњени четници у возовима, али нису знале куда. Пред вече нам кришом
донеше мало хлеба и сира и протурише кроз ограду.

Узнемирење домобрана пренесе се и нанас, те почесмо да размишљамо о

бегству, ако нас потерају у правцу Осијека. Верзија или ставрност све више
се проносила да нас гоне за Сибир. Искази жена да су раније гледали четнике
у возовима даде нам повода да мислимо, да су можда већ неке отерали у
Русију. Ко зна какву трговину воде Стаљин и Тито!

На пребројавању, други дан, тројице од наших није било. Побегли су по

ноћи, да их нико није приметио (после 2 године ја сам за једног сазнао да је
ухваћен у Славонији и убијен). Истога дана стигло је наређење да се враћамо
натраг. Домобрани ограјисаше да је то њихово дело; вероватно и јесте. Да су
били четници на њиховом месту, никада се не би вратили натраг; отишли би
куда и они раније возовима.

Дотераше нас истим путем суновратице у Бјеловар и сутра-дан потрпаше

у возове и упутише ка Загребу. У Дугом Селу би краћи одмор, а потом
продужисмо возом за Славонски Брод. Смена спроводника (партизана) у возу
извршена је негде око Загреба. После црногорских, прихватили су нас
хрватски партизани. Ови су према сабраћи домобранима били врло меки, док
је особље на возу било потпуно хрватско.

Најзад, партизани су дошли на идеју да све спроведу у своја места —

округе. Тако је и „наш округ Мостар“ спровођен у правцу Славонског Брода,
а одатле је следио пут према Сарајеву и даље. Замашан број домобрана били
су од Мостара.

Намера нас четника, чији се број смањио на око 15 људи, била је још од
раније да бежимо, чим се укаже нека повољнија прилика. Разочараним у
Енглезе, нама се већ није бежало ван земље. Да побегнемо у словеначке
шуме, нисмо видели спаса ни тамо. У Љубљани смо имали намеру и договор
да се провлачимо испод жице, у току ноћи, али су неки други, већ раније,
покушали пре него што смо ми били решили, и сви су били покошени
митраљезима. Око 7-8 лежали су мртви око ограде и партизани су нам их
показали као опомену шта нас чека ако покушамо. Тада смо увидели да су
имали и неку другу стражу, осим оне око логора коју смо ми свакодневно
гледали. Да су нас потерали од Вировитице ка Осијеку, бежали би смо и по
цену живота. Тројица су како сам навео, из нестрпљења побегли. У томе
правцу смо предосећали руски Сибир. Нама је свима лежало на срцу, после
неуспеха код савезника, да се на неки начин дочепамо својих планина. А како
да им се приближимо из толике даљине? Изморени и без оружја да пређемо
толике препреке пешачењем, мало смо имали изгледа на успех. Гомила
домобрана које су партизани фаворизовали, била нам је добар заклон да се
дочепамо босанских планина. Нарочито нам је било стало да пређемо Саву,
па онда да бежимо, чим се укаже прва погодна прилика. Нико од нас није
имао стрпљења да дође до Сарајева.

Неће бити без интереса споменути партизане кроз чије смо руке
пролазили, почев од енглеске „примо-предаје“ па до Сл. Брода. Од Енглеза су
нас примиле неке србијанске пролетерске бригаде, спроводиле до Крања и
предале словеначким које су нас спроводиле до Љубљане. У Љубљани су
били неки интернационалци; поред Италијана и Бугари монголских глава,
прави разбојници. Шетали су се по логору, црвени у лицу и угојени као
гладијатори. Свлачили су са заробљеника ципеле, одећу, све што би им
прионуло за око. У погледу пљачке и дивљаштва сви су били једнаки. Није се
могло запазити ни трунке „чојства“ код Дапчевићевих бескућника који су
показивали један другом колико који има сатова и златног прстења. Они су
били сити, одевени, појахивали су коње и протрчавали за партизанкама;
пуцали из пиштоља; запојени „славом победе“, сматрали су да им нико није
раван. Певали су погрдне песме о Дражи, о Павлу Ђуришићу. Док су се
налазили на терену Павелића, нису ни помињали, из неке „пристојности“,
или можда „братства и јединства“. Додуше они нису знали за друге
непријатеље него за четнике.

Успут сам запазио једну партизанку у чину „официра“. Јашући на коњу,

загледала је по дугачкој колони и једном свом другу исказивала тугу, како
није могла наћи ниједног четника из свога краја, алудирајући на Ђуришићеве
четнике. Био сам запамтио и имена многих, али су ми већ ишчезла из сећања.
Колико би их она ту „скресала“ да су јој пали шака!

То су били триумфални дани за партизане; црвене заставе, барјачици и

славолуци били су изнешени и намештени по градовима које су они
„заузели“. Да ли је то била њихова наредба, или је то народ чинио од радости,
нисмо знали. Ако је било ово последње, онда куд су се деле онолике црне
заставе са кукастим крстовима, под којима су дочекани Хитлерови
„ослободиоци“?!
 Жељезничка пруга Брод — Сарајево била је оштећена и воз није даље
ишао од Добоја. Није ни требало; за нас је било доста да пребродимо Саву, па
да се отресемо прљавштине у коју нас увалише Британци. Побегли смо, једни
одмах по прелазу Саве, а други од Теслића крај Добоја. Поново се вратисмо у
своје планине, да у њима ишчезнемо један по један, као достојни четнички
борци са оружјем у рукама, а не са ланцима на рукама.

Докле су појединци налазили привремено спаса, дотле је гро Дражине

снаге падао широм земље. По Словенији су пуњене јаруге изнемоглим
четничким живим костурима. По Хрватској су се распадали дотучени
тифусом. У Босни су зарастале свеже хумке, а из пећи у Јасеновцу још се
пушила крв и месо претучених жртава. На Дрини, крвавој од старина,
пливали су четнички лешеви и нестајали у буковима и врбацима. Тамо на
Зеленгори ситиле су своје гладне утробе грабљивице птице и крвожедне
звери месом јунака — умрлих под Крстом за Слободу.
 ПОВРАТАК У СВОЈЕ ПЛАНИНЕ
Дражиним стопама преко босанских планнна 1945. године.

Као да нас је вихор носио и расипао тамо-амо оног тужног пролећа 1945.
године, за непун месец дана из Аустрије, где нас савезници предадоше на
кланицу, поново се нађосмо у босанским планинама. Нас четири друга
избегосмо смрти црвених џелата; по помрчини провалисмо жичану ограду у
Теслићу и митраљески плотуни крволока не побише нас. Озари нас зора и
огреја сунце у широким планинама Босне. Оживе оронула снага и клонули
дух у нама чим се докопасмо зеленог грмена. Прва кућа у којој потражисмо
хлеба беше четничка: два младића од по петнаестак година, од којих један
син четничког команданта, показаше нам пут и преведоше преко газа
надошле планинске реке. Ова два Босанчића, лака и окретна, обучени у беле
гуњеве и ланене панталонице, испричаше нам са поносом и гордошћу, да су
видели чика Дражу и многе четнике. Они нам својим танким ручицама,
показаше врхове планина где је Дража отишао и где се чула борба. И већ
одатле, чим загазисмо у гору, почесмо налазити угажене путање куда су
прошли Дража и четници. То је пут повратка из Босне, — пут сталне борбе,
страдања и тешких мука. Тим стазама мање-више испрекиданим путовали
смо нас четири, после месец дана, од Влашића до на домак Зеленгоре, а
прешли смо га за 16 дана. Биће од интереса за оне којима равногорство лежи
на срцу, да чују коју реч више о својим борцима из тешких дана. А тужне
мајке и сестре што и дан-данас траже преко новина и пријатеља синове и
браћу, можда нестале на овом трновитом путу, утешиће се храброшћу и
прегалаштвом ових бесмртних див-јунака што своје кости посејаше кроз
босанске кланце и гудуре за правду и слободу. Оно што сам са својим
сапутницима видео по угаженим планинским путањама: Влашића, Вранице,
Битовња, Иван пл. и Бјеласице, као и чуо од народа, са којим сам успут
долазио у додир, жива је слика и сведочанство надчовечанске борбе и
прегнућа, издржљивости и беспрекорне дисциплине синова поносите
Шумадије. Ова два момчића што нас преведоше преко реке, при растанку,
указаше нам на опасност од партизанских заседа по планинама; рекоше нам
да претражују планине од домаћих четника и да по катунима и колибама
проналазе заостале рањене и изнемогле србијанске четнике. Но узалуд би
њихов савет и наша пажња и опрезност. Нису прошла ни три сата ударисмо
на заседу у гори. Оно мало дроњака што беше на нама скоро што не
остависмо на чапорју оборених клада, котрљајући се преко њих низ окомиту
страну под кишом партизанских куршума. Израздвајани поново се
састадосмо и настависмо пут. Негде у дубини горе, у једној пространој ували,
чу се чобанско звонце. Пошто се приближисмо, јависмо се чобанчету —
девојчици од 10-12 година. Једна кравица и двоје-троје кржљаве јунади то
беше њено крдо. Чим нас угледа као да нам прочита на очима да смо гладни,
потеже своју торбичицу и извади из ње комадић суве проје. Зачудисмо се и
тешко нас гану овај самарићански гест српског чобанчета у пустињи. Иако
гладни одбисмо да примимо, јер нам се учини грех узети од детета хлеб. И
ово је била ћерчица домаћег четника који се још налазио у шуми. Узалуд смо
салетали око ње да нам каже где јој се отац налази и да нас састави са њим.
Дете није знало ко смо и није смело да нам повери. И она је чула за Дражу и
гледала једну колону четника који су туда планином прошли. Путујући
планином застајкујући и ослушкујући иза дебелих босанских јела, ухвати нас
ноћ у гори. Угажене сточне путање и месечина изведоше нас на један
пропланак одакле угледасмо ватру и чусмо глас. Пођосмо се привлачити тим
планинским колибама и када се примакосмо, видесмо да их је три. После
дужег ослушкивања око буковог омара закуцасмо на врата од једне колибе
која беше до шуме. Кад отворише врата све само женска чељад беху унутра,
изузев једног младића који беше без руке. Не уплашише се нимало од нас
странаца, него као да се познајемо испричаше нам одмах како су партизани,
пре два-три сата, били ту и показивали један исцепан шињел и једну торбицу
прекинута упртача у којој је било младог лука и неколико комадића проје..

—Били су ушли међу нас, њих четворица, и утекоше нам поред све ватре
коју оборисмо на њих, причао је партизански митраљезац.

Шињел и торба били су наши, али то не признадосмо, нити рекосмо да

смо то ми били. Не мало нас изненади када сазнасмо да се вртимо по истој
шуми цео дан. Онај младић без руке испричао нам своју „одисеју“, како је
насилно био мобилисан и отеран од партизана у Херцеговину да се бори око
Невесиња и Коњица, а на Ивану је руку изгубио и после из неке болнице
добегао кући. Пут којим је прошао знао је напамет.

—Сад би, каже, знао истим трагом доћи у Коњиц.

 Припитасмо га за реке и рече нам да је само Лашву прегазио.

Док смо јели здробљену проју у млеку из дрвеног чанка и са дрвеним

кашикама, испричаше нам да су пре два дана партизани пронашли у њиховом
селу 4 оболела србијанска четника и да су их „некуд“ одвели, док жене
говораху са пуно гњева на неког Суљу шпијуна и потказивача у селу.
Препоручише нам да свратимо у друге две колибе, јер су „добри“, те да
потражимо хране и код њих, а после да се свратимо код старог Миће, те да ће
нам он дати боља обавештења, а он живи недалеко одатле. Тако и би. Дадоше
нам хране и код оне две колибе. Кад дођосмо код Миће, нађосмо га будна,
ложећи ватру код торине. Али он беше преплашен и не поверова нам много;
даде нам хране, али под изговором да он даје сваком ко је гладан. Но, то не
беше доста. Нас интересоваше да нас повеже са домаћим четницима за које
су нам рекли у колибама да их има туда по планини и да Мића зна за њих.
Узалуд осташе сва наша уверавања и претстављања да смо и ми четници;
Мића оста при свом да не зна. Растадосмо се љути. Неке чобанске путање и
месечина поможе нам да одмакнемо прилично одатле. Пред зору се сависмо
под једну јелу да мало проспавамо. Слабо одевени, а хладно планинско јутро
избуди нас пре изласка сунца и кренусмо некуд кроз гору, незнајући сами
куд. Нисмо далеко ишли када се осети мирис ватре, а потом се указаше и
гажене путање које нас доведоше право пред колибу и торину неке српске
фамилије која је из села избежала да сачува стоку, мислећи да партизанско
„царство“ неће дуго остати. Затекосмо их при мужи оваца, а нису имали ни
цедила да процеде оно млеко што умузоше, него су на каблове стављали
папрат и крозањ сипали из једног кабла у други. Млеко што нам дадоше да
пијемо, превише заудараше и нисмо га могли пити. И они нам дадоше нека
обавештења из села; како тамо партизани организују власт и у одборе се
увлаче они исти што су нам јаде задавали кроз четири године Павелићеве
државе; но неће ово овако остати, убеђиваху они. Дража је са четницима у
планинама; прије месец дана прошли су кроз наше село и нико им на пут није
смео стати. Тамо око Травника грмело је и дан и ноћ. А када упитасмо, је ли
колико далеко до Травника, они показаше рукама да је „тамо“ у том правцу,
али незнадоше колико сати хода има, јер нико од њих није ишао у Травник.
Окренусмо у том правцу, куда нам они показаше, пресецајући планинске
увале и тражећи неко узвишење да би бар штогод осмотрили унапред. Но
слабо се могло шта видети, иако би се попели на који вршић на гори. Једино
што се видео, тамо пред нама на десној страни, врх Влашића и он нам је
служио за оријентацију. Знајући да се Травник налази под њим, држали смо
се тога правца.

Сунчан и ведар јунски дан, свежина планинског ваздуха, мирис јела и

разноврсног биља уливаше нам крепост у изморено тело, а небески плави
свод преко модрих врхова планинских јела бодрио је на прегнуће и љубав
према слободи.У једној планинској долини, куда поточић протицаше, бистар
као што га само планина има; жубор и скакутање низ изглађене камене
плочице привлачише нарочиту пажњу, и наше разноврсне и тешке мисли
остајаху за тренутак при задовољству слуха и погледа. Доле у дну те долине,
поред раширеног поточића, под густом и високом јелом пландоваху овце,
стадо босанске девојке, која у хладу, покрај свога стада, пробадаше иглом
ланено платно и на њему везиваше своје мисли. Сунце припекло, врућина
пробија кроз густе јелове гране, њена марама пала по раменима, а на глави јој
сплетен венац од њених златних коса, на лицу јој осмејак — одраз мисли што
их везе на платну. На другој страни потока смо ми, извирујемо дроњаве одеће
и пропале обуће. После размишљања бацимо камен у поток, толико да јој
скренемо пажњу, и један од нас упути се њој; после приђосмо и остали. И она
беше наше горе лист. Бесмо јој драги када је уверисмо да смо четници. Као да
је имала јарана у шуми, осмехнула би се и погледала преда се при питањима
да ли шта зна за домаће четнике и има ли их туда по шуми. Али нам ни она,
као ни остали раније, не призна да зна где су; само каза „има их“. Где и како
да се ухвати веза, то и надаље оста тајна. При растанку упути нас куда да
сађемо у село под гором, одакле је и она.

Тамо ће вам неко показати пут и добићете хране и сви су добри; само
једна кућа има мало сумњива, од како јој се домаћин примио за одборника.
Она нам ту кућу добро означи где се налази, па да њој не свраћамо.

Оборисмо низ планину и чим изађосмо из горе, указа се сеоце у страни са

раштрканим кућама направљеним по крчевинама. Около њих модре се
јечмови и кромпир по њивицама. Чује се секира где неко теше јапију. Тамо у
страни, покрај села, двојица крче пањеве и ложе вару — проширују косаницу.
Пред нама је мала дрвена кућица, видимо човека пред њом како набија
дрвене обруче на кацу. Не чекасмо мрака него још за дана дођосмо двојица
предањ а да нас пре не примети. Поштено нас прими, понуди дуваном, позва
у кућу да вечерамо. Али ми одбисмо да идемо у кућу, него га замолисмо да
изађе с нама у страну мало даље од куће.

—Нема их овде (партизана) налет их било. Једном су долазили пре

десетак дана, тражили да неко из села уђе у одбор, који су доле основали у
вишем селу, коме он помену име. Ама знате ли што за Дражу и да нисте ви
од њега? Стаде он да нас погледа и мери испитивачки.

—Немате ни пушака, ни одеће, ни обуће; добро сте огољели. Проценио је

овај планинац ко смо и упустио се у отворен разговор са нама.

—Ту скоро, настављао је он, добјежа једно момче кога су партизани

ухватили на путу и оћерали пут Травника да се бране од четника. Причао ми
је, да им је било добро пригустило и да су се сви разбјежали који нијесу
волели партизане, чим су уграбили згодну прилику. Тамо у селу, одакле ми је
жена, а моја ђевојчица била је тамо када су партизани пронашли десетак
четника, што су били израњавани у борбама и обољели, па их сељаци наши
крили по шуми и кућама док оздраве. Али село мјешовито па их ови наши
стари душмани потказаше.

При поласку од њега, даде нам његова жена добар комад јечмена хлеба и
грудицу младог сира, а он нас упути куда да пређемо жељезничку шумску
пругу и речицу, под њиховим селом, где да се јавимо на другој страни и кога
правца да се држимо, да дођемо на реку Лашву, између Зенице и Травника, а
потом да се прихватимо планине Вранице.

Два дана и две ноћи остависмо одатле кривудања по беспућима планина,

сусрећући се са чобанима и дрвосечама, док напокон угледасмо путеве
(жељезнички и колски) недалеко од Травника.

Једно вече силазећи из планине и пролазећи крај села сусретосмо се са

двојицом пролазника који беху Срби. Док смо разговарали, седећи покрај
пута, чу се песма доле у низини, где се неко веће село налазило крај цесте. На
питање ко пева, одговорише нам „милиција“. Ми тада нисмо знали за
партизанску милицију него помислимо на хрватску, па зачуђено упитамо: „Та
не држе ово усташе?!“

—„Брате си мој, отпоче онај старији, пошто прогута пљувачку у грлу, они
што певају доле служили су Павелића и звали се до јуче милиција Антина, а
данас су Титина. Они ти, кад дођоше партизани, пољегоше ушима, приђоше
листом у партизанску службу; и одећа и пушке су на њима домобранске, и
ено их чујеш певају и размећу се као да су они извојевали ову „слободу“.
Умјесто казне за почињена зла дјела, они им дадоше могућност да их и даље
чине. Ту скоро када је Дража овуд наишао са четницима сдружише се да му
пресецају путеве и ено тамо под оном планином има мост на ријеци Лашви;
бејаху га запосјели и држаху га чврсто, мислећи да ће га одбранити и
зауставити четнике. Ама им би узалуд. Погибе их доста и мост узеше
четници и пређоше у Враницу пл.

Ту нас они упознаше куда да пређемо путеве и где да прегазимо Лашву.

Рекоше нам да не свраћамо у куће на којима има крст, јер њихове су под
крстом — убица у име Бога. Кроз пола сата нађосмо се на искрштеним
путевима — колским и жељезничким. Причекасмо под једном подзидом, док
прође воз који баш тада затутња од Зенице. По прелазу пруге наиђосмо на
цесту којом опет осветлише теретни аутомобили. Кроз траву и откосе
испрокашаних ливада, преко узаног пољица дођосмо до врба испод којих
тихо одмицаше Лашва. Ноћ је, негде испред зоре, месец таман зађе за брдо
које се ту, одмах с друге стране, наднело, трава у откосима мирише.
Потражисмо плићак, али нема разлике, река протиче право и кроз равницу те
је свуда једнако широка. Нема се шта гледати ни чекати; ваља газити. Зора је;
треба се домаћи брда и шуме. Похватасмо се за руке и загазисмо; први је са
мотком што је открчисмо у врбаку, мери с њоме дубину и полако корачамо
све дубље и дубље. Постепено нас нестаје са површине. На средини још вире
главе, вода нас заноси и хоће да раскине; пливати не знамо! Прибрасмо се на
врхунцу пропадања и чврсто повезани у снопу, окренусмо мало косо низ
воду и отпочесмо поново ницати и оживљавати из воде. На обали се
осетисмо као да смо пребродили све тешкоће, не упуштајући се у мисли шта
нас даље чека. Тако је то: кад човек преброди једну животну опасност, за час
један осети се растерећен свих брига и невоља. Оно мало дроњака
искаишано, верући се кроз планине, што је било на нама сада још и мокро,
скоро је било да спадне с нас. Двојица смо били потпуно боси. Обути тада
нове опанке и пресвући се у чисту одећу било би за нас највеће
богатство.Успешан прелаз реке даде нам снаге да се успнемо повисоко уз
стрмо брдо по коме беше ситно грмље питоме горе. И већ кад се расвитало,
били смо на превоју брда, сели да се одморимо и оцедимо оно мало одеће
што се још налазило на нама. Како би тада слатко јели, ма шта да је било од
хране. И док смо тако гладни и мокри чекали сунце, да нас огреје и осуши, чу
се неки шум недалеко од нас. Погледи и слух кренуше на ту страну, мислећи
да није каква патрола и заседа. А оно лисица прогуљене длаке и одџогана са
препеченом кости у зубима, долазила је са малог узвишења и пролазила
поред грмља тамо у правцу планине. Када смо се затим попели на голу косу,
где се видео као неки шанац, нашли смо разгрнут гроб и увео човечији леш.
То није био гроб, него шанац, где су се људи живи укопавали да се заклоне
смрти која их је немилосрдно косила. Поред костију које је сапирала киша и
сушило сунце, видело се још неких избледелих дроњака од србијанске
антерије. Око тога незнаног јунака лежале су чауре од муниције и изломљени
оквири од митраљеза, видело се место на грудном кошу одакле је лисица
ишчупала ребра и досила у своју јазбину, да можда забавља своје младе с
њима. После људске руке уништења долазило је звериње и птице небеске да
учине своје. По овом шумовитом брду, куда смо се кретали и помицали у
правцу Вранице пл., а које је подножје и почетак саме ње, наилазили смо на
мале заклоне прављење од неколико камења, на многе рупе изроване од
тешког оружја. Око тих заклона лежале су још непоцрнеле чауре од
муниције, искидани комади одеће и извешчалог србијанског сукна, понегде
неки остатак опанка, и других делова спреме, по којима се лако могло
проценити са каквом бедом и немаштином су се суочавали и борили са
непријатељем који је био нахрањен и одевен.

Остајао је пространи Влашић, са својим странама, увалама, бистрим

потоцима, дебелим и високим јелама, са пашњацима и чобанима. Остајало је
знано и незнано гробље по њему једне мученичке војске на крст разапете.
Остајао је Травник, крвав од Старина, у рукама нових паша и везира, из кога
су некад обесне османлије у зеленој чохи и чалмама кретали пут широке
Босне и задавали јаде Србима. Из њега су црни језуити расипали земаљски
отров да отрују и загуше православље. У њему су ковани планови хрватских
доглавника за убиство безброј Срба. Ето, и оног несрећног пута црвене
стреле сипају из њега опет по Србима. Али Србин не нрестаје да живи, он
просипа крв и сеје кости — удара печат, по ко зна који пут, на тапију Босне.
Његова слава оживљава кроз прегалаштво и мучеништво. Он верује у Бога и
правду, презире тиранство и лаж. Опраштајући се са Влашићем, једним
погледом на врхове јела у мислима на тајанственост и дубину његових гора,
улазили смо у другу планину под прве јеле Вранице пл., да без прекида
пратимо угажену Дражину путању све до на помол Фојнице (код Сарајева).
Све самим гребеном водила је ова стаза; ишли смо стално њоме и загледали
на обе стране; свраћали по долинама на свеже хумке четничких бораца
издахнулих под мукама. Понегде покрај пута, који је по киши угажен и који
ће се задуго знати; поникло по које зрно кукуруза и граха. То је војницима,
путујући по мраку, испадало из шака са којима су утољавали глад. Тамо где
су се одмарали огуљене подмрезгале букве сведоци су тешке глади. Још су се
слетали сиви планински орлови на коњске констуре, који су лежали покрај
пута, тражећи последњу мрвицу трулога меса. Када смо се једном нашли на
широком пропланку, угледасмо групицу деце на другој страни како беру
јагоде; пођосмо тамо да им се јавимо и упитамо штогод. Али деца чим нас
опазише почеше измицати, а на позив да стану, они се дадоше у бегство и
умакоше у гору. Један понајвећи дечко између њих не побеже него дође међу
нас. Он нам тада исприча о збивањима која су се догађала туда пре месец
дана. Познавао је човека (био је из његовог села) који је био водич Дражи и
Врховној команди, проводио их је ноћно и све самим венцом планине.
Партизани су их нападали са обе стране планине, пресецали напред и
сустизали позади. И туда по планини изостајали су савладани глађу, рањени
и изнемогли четници. Сељаци су их крили и износили храну по шумама, све
док их партизани нису открили. Настављајући пут стазом преко планина,
ишли смо у правцу Фојнице. Успут исте слике: огуљене букве, отпаци одеће,
гомиле земље разгрнуте од звериња, коњске кости, делови коњске опреме.
Тамо на крају Вранице, а на помолу Фојнице, једно јутро наиђосмо на право
разбојиште. Ту је била једна олупана кућица (вероватно лугарева раније).
Овде букве нису биле огуљене онако како то гладни чине, него испаране
мецима разноврсног оружја. Овде је било и бомбардовања из авиона, јер су
многе гране и рачве букава и јела биле отцепљене и пале са свенулим младим
лишћем. Гомиле чаура, искидани рамови од тешких митраљеза, истргани
комади одеће лежали су свуда наоколо. Преко 20 коњских костура
поваљаних по страни, између дрвећа, оглоданих од звериња и птица, одавали
су ужасну слику. Све је ово брзо зарастало у модру набујалу траву, залевано
кишом под топлотом сунца. Само урасло у земљу, да ускоро нестане сваког
трага крвавих окршаја. Биће да су овде партизани дочекивали и давали
одбрану Фојнице. Помичући напред гором, гладни и тужни, тргајући
планинске јагоде и тешећи глад њима, наиђосмо на колибе и торине неких
муслимана из околине Фојнице. Чобани (мушки) беху одјавили стоку у пашу,
а код колиба остале жене. Нешто глад а нешто радозналост натера нас да
свратимо, незнајући ко све живи тамо. Излазећи из горе на отворен простор и
примичући се колибама, примети нас једна млада жена и одмах стаде
запомагати. Узбунише се и остале жене и деца по колибама. Убрзо их
стишасмо, рекавши да је војска свуда унаколо, те да ће пуцати, ако буду
бежале од колиба. Кад закуцасмо на врата од једне колибе, која беше
затворена, на позив да отвори чу се изнутра женски глас — да причекамо док
узме фереџу. Сачекасмо је и она напокон отвори. Приђоше и остале жене око
нас, старије са фереџама а млађе без њих. Када им рекосмо да смо били у
„домобранима“ па да сада идемо својим кућама, оне се ослободише и почеше
запиткивати за понеког свог. Она прва што нас угледа и што хтеде да побегне
у гору, интересоваше се за свог мужа који је каже, служио у Травнику у
усташама и већ одавно немаше гласа од њега. Она нам помену и „сатнију“ у
којој се налазио, мислећи да ми нешто знамо о њему. На питање да ли је
каква војска туда недавно пролазила и како је поступала са њима, рекоше да
јесте. — Српска војска — четници, што им је Чича командант.

— Ми смо били овде и стока је била у торинама, када су они једно јутро
наишли овуда. Тражили су млијека и сира, а од ајвана нијесу ниједног брава
узели.

Тога истога дана предвече спустили смо се низ планину, да тамо поред
једног повећег села (негде изнад Фојнице) пређемо у другу планину. Која се
једним усеком одвајала од Вранице. Мада смо избегавали село и пролазе
преко њега, оно нас по ноћи, по мраку одведоше путање право у село. Прва
кућа која нас срете беше са крстом на крову. Заобиђосмо је, тражећи неку
другу без крста; али све до једне беху са крстовима. Дубоко је у ноћ, тихо је,
нема ни паса; завирујемо у отесане балване пред једном повећом где беше и
нека тераса са столовима. И док ми тако разгледамо и размишљамо шта да
радимо: да закуцамо на врата или да продужимо уз планину чу се нека лупа с
друге стране куће. Повирисмо двојица иза зида тамо, а оно човек искочио
кроз прозор и нагао бежати низа страну. У исти мах отворише се врата од
куће и други човек изађе и гласно се продера „ко је ноћас“. Немајући оружја,
а незнајући стање у селу, измакосмо се на ону страну до планине и као да смо
партизани, почесмо га звати са „Друже, дођи овамо не бој се“. Мислећи да
смо заиста партизани, приђе нам; но чим нас осмотри без оружја, поцепане и
исцрпљење, промени ћуд и стаде да се издире као да нас је заробио.
Стишасмо га, када му казасмо да смо „домобрани“ и да смо упућени на њега
од главног „стожера“ за обавештење и показивање пута. Мада је био
партизански одборник, усташа или домобран, био је онај што је искочио кроз
његов прозор из његове куће, а ми смо му били драги као „домобрани“ још
већма када му рекосмо „повољне вести“ од Травника и Зенице. У једном
подужем разговору наведосмо га те нам исприча о Дражи и четницима који
су баш у његову селу били ту скоро.

— Нема шта, рече он, поштени су били, нијесу нам ништа узели без
питања. Ја сам и тада био у „одбору“ и за све што смо им скупили давали су
признанице или плаћали новцем.

Задовољан дисциплином четника, овај проусташа није могао а да не

призна стварност. Како сазнасмо од њега, нова планина и путеви куда је
требало ићи, били су затровани усташама. Још једно зло више товарило се на
остала.

Преко Битовње пл. више по ноћи него по дану — ради боље сигурности,
поново смо наилазили на угажене путање; изјутра и свечера, одмицали њима
у правцу Иван пл... Равна и погодна за путовање, са дебелим буквама —
Битовња — хранила нас је добрим јагодама два дана. Једно предвече
пређосмо преко голе равни и уђосмо у шипражје Ивана. Ишли смо по ноћи,
све док нисмо запали у неки непролазан терен где смо застали да сачекамо
јутро. Чим се развидело, пођосмо даље и нисмо далеко ишли, када поново
наиђосмо на један болан призор; покрај стазе, која је кривудала туда, а међу
дебелим буквама лежао је на носилима свенуо човечији леш. Потпуно
нетакнут од звериња и птица, увенуо је ту у хладу, увијен у војничко ћебе и
препасан увитинама по средини. Поред огољене лубање лежала је избледела
четничка шајкача са краљевским амблемом. Још беху неиструлели
праменови косе и браде поред главе овог незнаног јунака, што је ту под
мукама издахнуо, ношен од својих другова ко зна како и куда, да би после
свих мука и нада остао под столетним буквама Ивана, да сам зараста у траву
и лишће ове босанске планине. Ова тужна слика побуди у нама сва осећања
бола и туге, стави нас на размишљање о ништавном нашем животу.
Прекрстисмо се над овим необичним остацима и продужисмо оборених глава
путем страдалника. Нисмо далеко одмакли од овог призора када нас сретоше
многи други. На јужној страни Ивана према тунелу Брадини било је све
изровано од граната; људске кости развучене по шумама сретале су нас на
сваком кораку. Овде су силно дејство имали митраљези; то се познавало по
испараним буквама и поткинутим младим шипражјем около бункера, где су
се ваљда Немци утврђивали. Ту су се укрштала оружја разних војсака, а
последња војска која је прошла туда била је Дражина. Партизани су правили
замке и тражили згодна места за дочек. Они су знали Дражин правац кретања
па није било тешко одабрати места и положаје.Тако су овде на падинама
Бјелашице чекали на прелаз четника из Ивана преко тунела и голе стране што
се простире између ове две планине. Нису успели. Четници су их збацили са
положаја и наставили пут Радушом испод Бјелашнице. О окршају на
поменутим местима причао нам је један сељак — мештанин кога смо срели у
пл. Бјелашници. Авиони су их стално пратили и бомбардовали, ма где су се
појавили на отворен простор. Тако су на излазу из горе, под Бјелашницом, на
јужној страни према Коњицу, били теже бомбардовани од „савезничких“
авиона које су намештали Титови обавештајци. Сликовито и болно
испричала нам је једна девојка, што је затекосмо код колибе, на малом
катуну, недалеко од села Блаца. Тамо под планином лежи кршевита голет са
ситним долинама где су се били искупили да предахну од тешког пута и да
изврше распоред према Калиновику и Зеленгори, преко тешко пролазног
терена који се налазио пред њима, а нарочито стрмог и дубоког корита
Ракитнице (Неретвина приточица), где ће их чекати нове страхоте и смрт. Са
сузама у очима причала нам је ова племенита Српкиња, како су авиони
долетели и просипали бомбе и сипали рафалима из митраљеза по њима. Како
су напаћени и изморени људи тражили заклона испод камења и шумарака. И
она је тамо са осталим добрим сељанима била после разбоја и сахрањивала
мртве.

Наш пут одавде нас преко Бјелимића и Неретве коју прегазисмо под
селом Лукама, а потом се прихватисмо пл. Црвња у Невесињу. После ћемо се
наћи у планинама око Гацка. Тамо ће нам испричати наши сељани страдања
четника од Калиновика до Дрине. Једна група од 50 људи била је запала у
планинске тјеснаце Вратара, између Зеленгоре и Волујака, и пала у руке
партизанима који су их чекали у заседи. Њих су после спровели у Гацко и
народ их је тамо видео. А најжалосније биће то што нам исприча наш
пријатељ у шуми, а који је чуо од отпуштеног партизана што је био у заседи
на Дрини у близини Фоче, где су најхрабрији међу најхрабријима савладали
надчовечанске напоре и допрли до Дрине и напокон скакали у њу да се
најпосле ухвате и са валовима набујале реке у нади да је препливају и преко
планина пређу у Србију. Они, партизани, чекали су их притајени са друге
стране и неког на средини а неког при излазу на обали косили из својих
смртоносних цеви. Дрина је била крај мука ове дивовске војске.

Ово смо ми чули и видели за 16 дана пута преко поменутих планина о

Дражи и његовим борцима из Србије на њиховом страдалачком путу
повратка из Босне у Србију. Нама који смо прије и после тешко испаштали
тешки живот по шуми, није било тешко препознати њихово тешко стање и
околности са којима су се суочавали на томе непролазном путу. По огуљеним
буквама, по отпацима одеће, по прониклом житу у високим планинама, по
шанчевима и костима — било би доста па да никога нисмо срели и ни од кога
чули. Ми смо читали судбину по стопама ових мученика. А, они „мали“
сељаци и чобани, које сретасмо по планинама, тешили су нас са својим
скромним речима и дочеком, уливали наду у васкрснуће боље од свих
перфидних речи „одабраних“ глава светског гласа.

На крају да споменем и моја три путника; они беху: Неђељко Бабић,

Стеван Тепавчевић (мој брат) и Радивоје Вуковић. Прва двојица су погинули
у шуми 1947.г. а за Вуковића ми није познато да ли је жив у Југославији.
 ДОЛАЗАК У СВОЈ КРАЈ

Док смо преживљавали тешке дане у Босни, Словенији и Аустрији, увек

је искрсавала мисао за повратак у свој крај — своје планине. Једино поуздање
било је — „своје планине“, настављање борбе у њима и продужење четовања.
Где год сам срео кога четничког борца на опасним местима куда нас је
косила смрт: заразни туфус, усташко-партизанске клопке, савезничко
враћање на касапницу и посусталост од глади и изморености, увек сам чуо од
њих, као последњу жељу, да се могу вратити у своје планине. Тифусари су
бунцали у врућици, оборени туфусом крај пута, да би најпре умрли крај
хладног извора у својој планини. Бегунци са партизанског стрељања и
британске предаје окретали су погледе Небу и својим планинама — другог
спаса изгледа није било.

Тако смо и нас четворица, после бегства из Теслића у Босни, где смо били
дотерани са аустриске границе, после 16 дана путовања преко босанских
планина, дошли у свој родни крај — своје планине. Недељко Бабић који је
био родом из Плане у Билећи, отишао је у свој крај, док је Радивоје Вуковић
свратио у своје село Липник, да ступи у везу са породицом. Брат Стево и ја,
пре него што ћемо се ма где јавити, остали смо на једном планинском врху
који се зове Косови Врх, желели смо да разгледамо што више простора у
правцу нашег села Казанци и широм Гацка. Толико нам је било стало до
„разгледања“ које је било тужно и болно. Ми нисмо долазили у свој родни
крај где би наставили слободан живот и рад који би стварао будућност, него
нас је чекала нова борба и опасност да и у „свом родном месту“ лако
изгубимо животе. Неће дуго проћи када ћемо се уверити да је то било
узалудно веровање да у свом крају лежи спас.

Био је леп дан, као што може да буде о Петровдану у Гацку, — „у

најлепше доба од године“. Нарочиту слику — лепоте и чара — одавале су
околне планине које заокружују међупланинску долину у којој леже гатачка
села и два мала градића Автовац и Гацко. Те планине, са жудњом помињем,
када се било далеко од њих, биле су стварно на изглед лепе, али су одмах
постале предмет размишљања како ће се моћи нови живот проводити у
њима? Неко је са промишљањем рекао: „Шта ће ми планине кад у њима
хлеба нема“. Наше планине, те које гледамо, немају ни воде; имају камења,
урвина и јама. Али, не треба заборавити — оне имају славну историју, па је и
то душевна утеха, да нећемо бити ни гладни ни жедни. Да није тога,
традиционалног поноса и „пића што напаја груди“, ми не би ни знали о
значају планина на које, и при умирању, мислимо да је у њима спас.
Гледањем тако у живописан планински простор по коме је пекло петровско
сунце, сливало се плаветнило неба и зеленило планина у боју која је
испуњавала задовољство душе, што је све тако од Бога дато човеку на
уживање. Али кад нема среће да влада мир међу људима, кад узурпатори,
тирани које било врсте, погазе слободу и људска права, онда све остане
неискоришћено што је од Бога дато. После толико борбе, патње и страдања за
слободу ми немамо права на живот у свом родном месту, на огњишту
закопаном од неколико векова! Нас ће сутра, чим сазнају комунистички
властодржци, стати дивљачки прогонити — да нам стану у траг и проспу крв
зато што смо противници њихова режима и терора којег чине над народом.
Они ће нас окривљавати за одметништво зато што не суделујемо у
прогонству народа кога су они подјармили помоћу страног утицаја и
наметања свога једнопартијског режима. Комунисти су први који су завели
диктаторски режим без опозиције у држави коју су некад водили српски
сељаци али имали широк и узајаман договор са народом. Због немања
слободе и одузимања људских права ми морамо стати у шуми продужити
борбу за одржањем са надом да неправедни режим не може дуго владати.

Погледом са планине у широк простор, на лепом и сунчаном дану,

искрсавале су мисли брзином одвијања филма, понирало се у прошлост, у
далеко детињство, када сам као дечак чувао овце по тој планини, богатој са
пашњацима, сећао сам се лако оног доба када су сељаци имали доста стоке;
када су овце и говеда били притисли све пашњаке по брдима и планинама.
Сада, у том часу док гледамо, мој брат и ја, не можемо видети ниједне домаће
животиње — зар је рат тако опустошио наша села!? Где су чобани, туда их је
вазда било — чак и за време рата — питали смо се у чуду? Морали смо
падати у све вишу сету што је простор око нас без иког живог — ни да се ко
чује ни да се види — све је притисла мртва тишина! Далеко у пољу, испод
Самобора, виде се навиљци сена сабрати у гомиле на више места, то је једини
знак по коме можемо познати да у Гацку неко живи! У нашем селу, где је
изгорела кућа, види се зелен јасен што сам га посадио кад сам био дете. Има
још понегде одраслог дрвеће по селу што се зелени према сунцу у даљини.
По свему што се видело могло се закључити да је народ проређен, да нема
живота каквом смо се из даљине надали. Дошли смо у свој крај, седимо на
врху познате планине, а не знамо куда ћемо окренути чим пођемо са тога
места. Морамо се неком јавити, а како знамо да нас неће одати кад је прошло
7 месеци од како ништа не знамо о стању у нашем месту? Комунисти измене
ситуацију преко ноћи а камоли за 7 месеци.

У том разгледању и размишљању које је било пуно сете, бола и туге,

потсетих брата на наш растанак са саборцима о Аранђеловдану 1944., када
смо ми отишли у Босну а они остали у тим брдима и планинама што их сада
разгледамо.

— Ми одосмо, са још два садруга, у Босну да се придружимо Дражиној

војсци, а они осташе да издрже зиму овуд по планинама, а шта нас је све
снашло и колико смо зла преживели узалуд? — Не беху ли они у праву када
нам казаше да је боље да останемо овде него да се повлачимо у Босну?

— Било је боље, али ми нисмо хтели да изостанемо на путу којим су ишле

четничке снаге из Србије и Црне Горе, сматрали смо националном дужноћу
да се нађемо заједно са Србима из свих крајева.

—Али кад је тај пут одвео у пропаст и погибију...

— Знај добро да Србе и страдање сједињује, можда више него победа.

Потсети се на историјске чињенице па ћеш ствар лакше разумети.

—Какав ће историски значај имати наше одлажење у Босну?

— Имаће због заједничког страдања, као што сам ти већ рекао, искупили
смо се у Босни да поделимо заједничку судбину при најтежим часовима по
српски народ. Значајно је и то што је баш Босна била наша Голгота, јер смо
се у одсудном часу на њој бранили и жртвовали. Ту је пао „брат до брата“ —
поделили смо заједничку судбину.

— Али, брате, ако смо могли избећи судбину и страдање?

—Видићемо, колико још сутра, шта је било са овим нашим четницима

што су остали да се крију по планинама — колико их има живих и где су?
Већ знамо о страдању четника у Босни и Словенији, чак и Аустрији (наш
случај савезничке предаје комунистима) па можемо да имамо јасну слику да
нам је било предодређено страдање па ма где били; — подлегли смо због
непокоравања како други хоће, због одлучног става у одбрани слободе.

—То значи да није било спаса нигде!

—Било је спаса али без слободе — можеш и сад отићи доле у среско
место предати се комунистичкој власти, тамо ћете саслушавати и оговарати
да си учинио злочин према народу што се ниси борио за комунистичку
партију. Ако те не осуде на смрт остаћеш да робијаш и да живиш без слободе
док си жив тј. док комунисти владају. Дакле постоји могућност спасавања
ако ти је до губитка слободе?

— Прекинимо разговор о томе, ја не волим ни помислити о предаји

комунистима, него сам питао за друге могућности спасавања без губитка
слободе.

— Слободна Отаџбина је једини наш спас а у тој борби је часно страдати

и погинути.

— Да покушамо одмах, у току наредне ноћи, ухватити везу са неким у

селу или ма где друго, да сазнамо штогод о стању и о четницима који су
остали после нашег одласка у Босну.

— То ћемо урадити, али останимо овде док падне ноћ, јер планина
„никад“ није сама „или без вука или без хајдука“.

Дошла је ноћ и пао мрак по брдима која смо добро познавали, требало је
некуд ићи, сазнати има ли ко жив, шта се ради у селима која су била
национална и четничка. Знамо да нас неће радо примити ни они који су нас
добро волели јер је то излагање опасности комунистичкој власти која држи
потпуно узде у рукама. У нашем је интересу да дођемо у додир са људима
који нас неће пријавити јер би настало гоњење, још док нисмо ни оружје
нашли, нити се одморили од исцрпљености са пута којим смо ишли 16 дана.
Оголели смо, немамо ни приближно добре одеће ни обуће, све је на нама
просјачко — у дроњцима и отпатцима. А ко има поверљивији од мајке, ако је
она жива, јер је већ за њу превелико страдање које преживљава у два светска
рата. Тешко нам да се наканимо ићи директно пред њу, ко зна да се није још
каква несрећа догодила у породици јер је давно било како смо се с њом
растали? Ићи својој кући, још кад се гладно и жедно, то би било мило и
драго, али то, није наш случај. Ми морамо зазирати шта ће нас срести на
путу, сумњати у путеве који су од рођења били наши, не желети сусрет са
пролазником у свом селу, јер ко зна какав је он сад — после завлађивања
комуниста? Морамо се привлачити кроз мрачне удолине, да нас нико не
примети кад идемо „својој кући“, преко својих њива, ливада и гајева; преко
сеоске утрине куда смо напасали стоку, играли се и веселили са чобанима,
где смо спровели своје детињство у пуној слободи и безбрижном животу! Да
би јад био већи непријатељ није био туђин, странац и уљез, него домаћи —
свој, који копа око дубље од свих осталих непријатеља! Мисао на страшну
трагедију, коју је српски народ доживео, никад се не може смаћи с ума, јер
тако никад није пре било.

Сусрет са мајком, у ноћи када је све било поспало, растужио је и њу и нас.

На први мах се обрадова што нас виде живе, јер се било чуло да смо сви
страдали у Босни. Одмах нам рече да се склонимо са видна места крај гомиле
камења што лежи крај њиве на којој је колиба, и тор у коме лежи мало стоке.
Тек што нас је видела а одмах пође у колибу да нам изнесе храну - хлеб и
млеко. Кад нам донесе храну приседе крај нас и исприча нам неке ствари —
прво о породици, па после о стању које влада у селу. Слушали смо мајку шта
нам казује о најновијем збивању која је имала неку наду, да „неће тако
остати“, да ће доћи до промене, због поступака нове власти који се
неправедно спроводе над наролом. Бог и правда били су на челу тога уздања
— да не могу владати они који врше неправду и безакоње. Оно што смо
највише били одушевљени, са мајчиним разговором, било је то што су њене
жеље биле као и наше — да се спасавамо у шуми а не путем предаје. Она је
могла лако предочити какав ће притисак бити вршен над њом и целом
породицом кад буду настале комунистичке потере за нама, али је радије
гледала на подношење жртве него на предају убицама који су јој убили мужа
и друге синове. Такав мајчин поступак охрабри нас више него одећа и храна
коју нам је дала. Ми смо се ту састали и растали са мајком да је ретко кад
видимо после у животу од 5 година који ће настати у шуми. Тешки дани ће
настати и за нас и за њу.
 Први дани проведени у шуми били су хватање везе са најповерљивијим
људима и долажење у додир са домаћим четницима из села — онима који су
били поуздани да се неће никад предати комунистима. У наредним
поглављима биће изнето о томе како се долазило до међусобне везе са
четничким групама разбацаним по планинама као и живот од пет година у
њима. Код нас, који смо се вратили из Аустрије, предавањем комунистима од
стране савезника, била је тежња да се покуша поновно отступање у Грчку
чим прође прва зима. Оваква мисао се наметала због сагледања
комунистичког притиска на наше породице и пријатеље који нас буду
помагали. Ту нашу „слабост“, да много полажемо на чување наших помагача,
комунисти су знали одраније, за време рата, а сад су још више радили на томе
да нам угрозе породице и пријатеље — помагаче. Али ће наша намера
поновног повлачења ван земље, остати неостварена за пуних пет година, због
народног надања, које је било и наше, да ће доћи до промене у политичкој
ситуацији и долажење до слободних избора и слободе у нашој земљи. Дочим
до тог није дошло ни данас после 40 година!
 ПОСЛЕ РАТА

ПОСЛЕДЊЕ КАПИ КРВИ

КАКО СУ ЖИВЕЛИ И ПАДАЛИ

ПОСЛЕДЊИ ЧЕТНИЦИ
У ПОРОБЉЕНОЈ ОТАЏБИНИ
1945 - 1950.
 Стене и врлети у херцеговачким планинама. Двоглави орао,
раширених крила изнад „Равне Горе“, симболично претставља
слободарство у српским планинама после рата 1945. године.
 СЕНИ КОЈЕ НЕ БЛЕДЕ

Прошло је више од 35 година од како сам се растао са Отаџбином а тек

сада стижем да објавим овај помен у туђини палим саборцима из послератног
живота у српским планинама, од 1945 — 1950. године. Ово што сада
објављујем било је написано много раније, неки делови одмах по изласку из
Отаџбине, када сам нашао привремено уточиште у стародревној Јелади.
Сећам се када сам седео на обали крај грчког мора, као избеглица — усамљен
и тужан, гледао у небо у правцу севера и размишљао када ћу се вратити
слободно у своју Отаџбину. Прво што сам тада мислио, шта би требало да
урадим по повратку у своју земљу, било је да сакупим кости палих сабораца
и да им подигнем заједнички споменик на некој високој планини, где су
највише четовали. Та жеља одужења или паљења свеће, никада ме није
напуштала, морао сам се једном одужити за живота. Иако доста касно, са
објављивањем успомена после 35 година, мени су њихове сени све ближе и
драже, јер су и њихова дела светлија према сунцу слободе које почиње да
прогрејава из мрака ропства, које одавно засењује нашу драгу Отаџбину.

Четничка борба, заједничке патње и страдање, жеље и аманети, које смо

за живота преносили једни другима, да каже како је било, онај ко буде имао
„срећу“ да преживи, нису никада ишчезле из мога сећања. Тако и данас,
после толико година, у мојим мислима и срцу стоје свеже успомене на те
узорне борце, на њихова прегалаштва и ведрину духа, увек у нади на васкрс и
слободу.

Падали су једни, а други нису малаксавали да продуже истим стопама, па

да и они заврше, до последњег, остајући непоколебиво на трновитом путу
одржања Равногорства. Опседнути црвеном кугом и разноврсним недаћама,
препуштени злохудој судбини, врлетном кршу и беспутним планинама,
прогоњени као звери од немилих тлачитеља српскога народа, ишчезли су,
смрвљени телом, а да им се многима и за гроб не зна.

Ако се јунаштво цени по жртви, они су је допринели борбом и

мучеништвом — и животима до последњег! Њихова заслуга и одужење
Српству је и у непокоравању непријатељима српског народа. Као и њихов
бесмртни вођа, Дража Михаиловић, што није признао ничију капитулацију
тако и они нису признали комунистичко ропство. Они заслужују велики
спомен у народу, али је он у неслободи и немогућности да их спомене.

У Отаџбини, где посејаше кости, још владају комунисти — њихове убице

— трујући нараштаје и набацујући све више коров на све што је српско и
национално. Олтари и гусле, некад огњишта слободе, данас потмуло ћуте; ни
преко пламичка свеће, ни преко струна не може да им се ода дужна и
заслужена пошта.

Остаје на нама саборцима из прошлог рата и пријатељима Равногорске

борбе, који у туђини изабрасмо слободу, да чинимо помене и сећања онима
који нам последњим капима крви утрше пут да истрајемо у праведној борби
за слободу своје Отаџбине — до победе или смрти.

Морам изразити дубоко жаљење што нисам био у могућности изнети у

свом напису „Последње капи крви“ још више успомена на осталу сабраћу —
равногорске борце — који су, исто тако, широм наше Отаџбине прегалачки и
храбро водили четничку борбу, све док им је даха текло у грудима. Они су
сви заједно жртвовали себе у борби за слободу Српства и Отаџбине.

Они су сени које не бледе — гробови што сјаје у тами!

 ДОГАЂАЈИ У ХЕРЦЕГОВИНИ ОД 1945-1950, У ОДНОСУ НА
ЧЕТНИКЕ У ШУМИ.

Српске планине. — Кратак преглед на стање од јесени 1944. до

пролећа 1945. године. — Материјално стање и морал код народа. —
Заседање партизана на леђа измученог српског народа.

Српске планине, скоро после сваке изгубљене битке остајале су као

једина утјеха рањеном срцу и нада на васкрс и слободу. Још од Косова и
пропасти Душанова царства, а под тешким петвековним турским јармом,
Србин није поклекао у борби и нади да му неће васкрснути слобода. Тамо где
није могао да се одупре на бојним пољима надмоћнијим силама, преживели
борци хватали су се великих гора и планина и непокорени одржавали лучу
слободе кроз дуге векове, преносећи дух слободарства с поколења на
поколење. Једна од српских живих статуа слободе је Црна Гора, која је
вековима зрачила зубљом слободе потамнели Балкан. Хајдучке чете
осветнице чиниле су чуда од јунаштва, тих тешких дана, у стара времена. На
српском оружју не почину рђа — планине српске и хадуци одржаше га у
пуном сјају. За разлику од других побеђених народа, који потписују
капитулацију и подлежу робовању, Србин се истиче непокорношћу и
слободоумним идејама, излажући све на оштрици мача.

Последња изгубљена битка у ово ново залутало доба у коме „брат брата
познат не могаше“, притиште мрак и обави тама нашу Отаџбину. Сменише
се: црни па црвени. Рачуни и поткусуривања „великих“ претегоше ланце на
скоро распуштеним оковима српског народа.

Горски цар, горостас на Балкану, бесмртни Дража Михаиловић ишчезну

са позорнице великих и моћних „савезника“. Српски борци потонуше у крви
по пољима и гудурама своје Отаџбине. Настаде „модерно“ робовање, али
глупље и свирепије од оног под Азијатима. Применише се разна мучилишта
— наследство варварских народа и свемоћних светских диктатора —
проучена кроз марксистичку науку, као средство за постигнуће циља.

Претекли Дражини борци, са „грдног судилишта“, чија судбина би да

остану у Отаџбини, продужили су да се и даље боре на смрт и живот по
српским планинама. И после губитака њиховог вође ђенерала Драже, његови
верни борци и следбеници равногорских идеала нису попустили у својим
напорима и самопрегорима. Давали су све од себе, да се одрже који дан
више; напослетку и животе своје, као и увек раније. Планине српске, вечито
одмаралиште наших дедова — бранилаца слободе — примише и последње
Дражине четнике на вечити одмор. Наше јуначке горе покрише лишћем
њихове растурене кости од дивљих зверова у људском лику. Први сунчани
зраци падаће вечито на зелене јеле и гранато борје испод чијих сенки лебди
прах палих јунака. Тамо ће упирати погледе нови нараштаји и тражити
одушке својим болима.

Још тирани владају нашом Отаџбином, па је немогуће изнети многе

појединости, а поготову имена лица која су уплетена у догађаје који су овде
изнешени. Оно што је народ претрпео, чуо и видео, неће остати тајна, па кад-
тад изаћи ће дело на видело. Али, има случајева, очајног напора и
преживљавања палих четничких бораца, осамљених по дубоким горама,
пећинама и подземним шпиљама, куда су их нагониле удружене хајке
комуниста; тешке зиме и многе друге невоље, које би заиста остале тајна ако
се не би осврнули на њих. Мене је иста судбина сналазила, да живим и
испаштам са палим саборцима, по планинама наше Отаџбине све до 10.
августа 1950 г., када сам после тешког напора, поновног губитка своја 3
друга, успео да са својим саборцем и сапатником Димитријем Црногорцем,
пређем у Краљевину Грчку, после ноћног путовања од 78 дана. За
проведених пет година после рата у планинама, 5 љутих и крвавих зима, био
сам саучесник патњи и страдања палих бораца, те као преживео износим, у
њихов спомен ову нашу трагедију.

Они четници из Херцеговине, који се нису повлачили у Босну под јесен

1944.г., живели су и зимовали по планинама и брдима у околини својих села.
Искрцавање енглеских трупа код Дубровника у октобру 1944. и снабдевање
партизана са свом ратном спремом, поред ранијег авионског дотурања,
допринело је још више деморализацији националних снага. Али, оне борце
остале по планинама, крепила је, поред свега тога, нека нада у преокрет на
боље. Мислило се, што се и дан-данас мисли, али не остварује, да ће доћи до
сукоба између Истока и Запада. Партизанима који су били морално и
материјално уздигнути и снабдевени, пришли су, поред њихових
симпатизера, и „средоње“. Појачани бројно, а снебдевени материјално,
организовали су хајке, под командом „Озне“ доцније „Удбе“, и вршили
претресе по планинама да што пре униште четнике, а потом и „реакцију“ у
земљи. Тешко се било одржавати по планинама; нарочито је убиствено било
гледати, из планина, по путевима енглеске трупе, камионе и топове,
удружене са партизанима. Број четника се осипао из дана у дан. Они су
страдали на разне начине; неки су заглавили по планинама и брдима од
партизанских претреса и потера, неки од заседа при прилазу у села, неки су
откривени где су се били склонили да презиме по кућама и другим
склоништима. Било их је који су се предали, нарочито људи фамилијарних и
обавезни према својим породицама. Који су пришли њима 1944., а били
млађи, партизани су их одмах ставили у прве борбене редове и с њима
крчили пут против Немаца, који су се повлачили од Невесиња, Мостара,
Коњица и Сарајева. Тако су они већином изгинули у првим редовима, било
од Немаца спреда, или партизана позади; од њих се мало ко жив кући вратио.
Ситуација се изменила у потпуну корист партизана и они су на лак начин
долазили глава својих противника. Тако су јесен и зима 1944/45 биле
поражавајуће за четнике, како за оне што су остали на домак својих домова и
ужег завичаја, тако и за оне што су се преко босанских планина повлачили на
коначну гробницу Лијевче Поље.

Четници који су дочекали пролеће 1945., налазили су се у већим и мањим

групицама, понајвише у околини Невесиња, око тамошњих планина. У Гацку
око планине Бјелашнице и Голије пл. према Црној Гори. У доњој или јужној
Херцеговини око планина Илије, Ситнице, Видуше и Леутара. Од виших
команданата није се повлачио за Босну Милорад (Миша) Видачић, командант
Требињског корпуса, и он се налазио у требињском крају. Тамо се налазио и
Владо Милојевић, командант бригаде. У Илији пл. је био остао Сава Ковач са
својом групом. Око пл. Ивице према Љубињу, налазио се Никола Драпић и
браћа Бокићи са осталима. Истакнути борац Јоле Савовић, кретао се у
околини Љубомира. Око Невесиња су били Машан Тешановић, Благоје
Самарџић, браћа Шиповци, Бранко Куљић, Томо Говедарица „Масарик“,
Војин Буха и др. У околини Бијелог Поља, код Мостара, налазио се Бранко
Пантић и Војин Јањић и остали. Из Босне су се вратили: Петар Самарџић у
Невесиње и Видак Ковачевић у Гацко. Са Дражом и србијанским четницима
вратили су се из Босне и од Неретве упућени у своја места: мајор Ђоко
Супић, као командатант Источне Босне и Херцеговине (на место Петра
Баћовића) и Мирко Ковачевић, командант летеће бригаде у Херцеговини; они
су прешли у Гацко. Алекса Кисић, командант батаљона, и Мато Милићевић,
истакнути борац и командант, прешли су на терен у свој срез Билећу; са
њима је било око 50 бораца. Том приликом од Неретве је упућен био и Тодор
Гогић са око 30 људи и радио-станицом за Црну Гору. Тек што су прешли
Бјеласницу и ступили у прва села билећког среза дочекани су од партизана и
потпуно уништени.

Гогић и Супић имали су задатак, да у Црној Гори и Херцеговини, повежу

и организују преостале четнике у мање групе и тројке и да с њима ступе у
акцију гдегод се укаже прилика и могућност за извођење напада на
партизане. По несрећи, Гогић са својим људима, није ни прешао у Црну Гору,
нити је ма шта учињено у том погледу. Супић и Ковачевић обишли су, у току
љета 1945, све веће групице по Невесињу до Коњица и Бијелог Поља. Тамо
су четници нападали партизане и имали добра успеха, у једној од тих борби
код Вележи, Супић бива рањен у ногу, но он није малаксавао, прешао је у
белички срез и тамо провео остатак лета, одржавајући везе и саетанке са свим
групама које су се тамо налазиле. Они су тамо вршили нападе, нарочито на
ново створене комунистичке станице милиције. Крајем новембра 1945.,
Супић је дошао на терен Гацка и тамо у планини код Чемерна нашао Спасоја
Суботића и Миливоја Супића, своје уже земљаке, и с њима се повукао на
зимовање у Зеленгору. Супић је верно и предано извршавао затак поверен му
од Драже и Врховне команде; улагао је доста труда и напора, али је све било
касно. Стање се погоршавало. Партизани се ојачавали, заводили и
учвршћивали власт, повећавали терор према народу и потере за преосталим
четницима у шуми. Својом амнестијом, датом под јесен 1945., успели су да
привуку известан број бораца из шуме. Није чудо што су људи малаксавали,
а нарочито фамилијарни чије су жене и деца трпели незапамћени терор и
прогонства и без икаквог животног снабдевања вапили за помоћ својих
старатеља. Уз то је прилазила зима, опадало лишће са дрвећа и
наговештавало тежак опстанак у шуми.
 Тешке и непрекидне борбе од почетка рата, вођене неизменично, час са
једним, час са другим непријатељем, учиниле су и у онако сиромашном крају
праву пустош. Поврх тога, партизанска бежања, које они називају
„офанзивама“, било из Босне или Црне Горе, била су увек преко
Херцеговине. Они су за собом навлачили Италијане и Немце и њихове
сатрапе Хрвате, те тако двострано уништавали народ и имовину. За чудо да је
ико остао у животу после непрекидног вршљања од 4 године рата. Вароши су
биле порушене од бомбардовања, спрва немачког, а после савезничког, по
налогу комуниста. Села већином погорела и опљачкана. Земља запуштена и
необрађена. Стока — главни ослонац сељаку, скоро потпуно уништена.
Партизани су немилосрдно уништавали стоку за време рата, настављајући то
исто и после. То је био смишљени план за разарање села и сељака. Уништити
стоку сељаку у сувопарном и неплодном херцеговачком кршу, значило је
раскућити га потпуно и направити од њега скитницу и пролетера.
Сиромаштво и немаштина притискали су претекли национални живаљ, остао
без мушке снаге. Жене и нејака деце скупљали су се око погорелих омеђина,
бивших кућа и с тешком муком стварали себи кров над главом. Тако се могло
видети, на више места, по селима у лето 1945. г., где у погорелим омеђинама
кућа или штала, живи остатак породице погинулог четничког борца; у једном
делу прибочено неколико колаца, испреплетано прућем и покривено сламом,
док у другом делу, засутом камењем, лежи остатак стоке — мршава кравица,
двоје-троје јунади, израбљени коњ и десетак овчице. Све је то изгледало као
уклетство према, само четири године раније, богатој и напредној породици и
домаћинству. Храна и одећа беху крајња беда, брале су се познате траве,
кувале и смочиле са шаком брашна и кашиком млека, и с тим одржавао
живот. Одећа беше никаква; док је било вуне, жене су се ткањем и плетивом,
некако сналазиле, а сада остале без оваца и вуне; крпиле су и ушивале
дроњке по стоти пут.

Уз партизанске славопојке Титу, жене су кришом јадиковале:

„Друг нам Тито узе жито,

Сад ће вуну, да га жене куну.“

Поред све немаштине нова власт је тражила реквизицију, немајући

никаква обзира; немилосрдно је узимала и пленила „кулаке и буржује“, у
Херцеговини! И још после рата! По узору на газде из Москве требало их је
негде „пронаћи“ и тамо где није било крова над главом! Другчије се гледало
на партизанске породице и њихове симпатизере. Њима су подизане нове
куће, нагонећи националну сиротињу да им довози дрво и камен за градњу.
Њима је давана „социјална помоћ“ и помоћ „УНРЕ“. Они су се могли
исељавати у Војводину, док су четничким породицама (првих година) била
оспорена права на повратак и онима који су имали своје земље и живели тамо
пре рата.

Поред све те разлике у поретку нове „социјалне“ владавине, где се стално

проповедало о „једнакости“, национални народ није клонуо морално. За чудо
једно, да под таквим околностима збивања, где год смо дошли (као четници
из шуме) код националних породица, свуде су нас лепо примили, давајући
нам моралну подршку; да истрајемо у шуми, говорећи: „... неће овако
остати“; да се стрпимо „до пролећа“. Они у Херцеговини са поуздањем би
тврдили да су босанске планине пуне четника „Дража је тамо, плануће
устанак чим гране пролеће“. За погибију и страдање у Босни — на Лијевче
Пољу, нико тада није веровао. — Све је по њима било „живо“, негде у
планинама у земљи, или у иностранству. Све ово и овако веровање
поткрепљивали су са вестима које су чули од „људи који могу знати“. Неки
су „осећали“ и на партизанским главарима „да им није добро“, да су се
разочарали итд. Причали су нам о скупљању четника на граници Италије и
око Трста, о говорима краља Петра и „стрпљењу“. Никада тога лета све до
зиме, нисмо отишли из села разочарани, напротив, охрабрени вестима пели
би се поново уз планине, по ноћи и мраку, по киши и невремену — весели и
задовољни као да ће ускоро синути слобода. Тако је дух наде крепио нас
преостале борце у шуми и народ притиснут комунистичким ропством.

По завршетку рата партизани нису одмах распустили војску коју су имали

на располагању; дали су се на „чишћење“ по унутрашњости. Као
„ослободиоци“ требало им је да остану који дан дуже под оружјем, да
парадирају по освојеним градовима и пролазе испод славолука које су сами
себи подизали. Један страни посматрач и писац добро је ово уочио и изнео у
својој књизи. Нас четнике у пределу Херцеговине то „чишћење“ које су
партизани изводили захватило је можда више него на другим местима. За све
време у току лета 1945. држали су јаче снаге у области Зеленгоре. Тамо су се
још у месецу мају окупљали активни и мобилисани партизани да униште
Дражу и остале четнике. Њихове полазне базе за „чишћење“ биле су:
Калиновик, Фоча, Гацко и Невесиње. Ти гарнизони су остали, не смањујући
број војника, читаво лето. Ми смо били ту на домаку и њима није било тешко
да нам уђу у траг. Они су били увек спремни да се крену у потеру тамо где се
појавимо. Дража је још био у животу. Народ је сумњао у њихову победу и
није веровао да неће наступити обрачун између Запада и комуниста.
Комунисти су се осећали несигурни и били увек на опрезу да учине своје,
тамо где се појави ма какав бунт. Непокорни сељак тешко је подносио нове
расписе реквизиције и отимање, с муком стеченог, залогаја испред уста.
Спољна ситуација, још довољно нерасчишћена, заплети око разграничења,
подржавање антикомунистичких избеглица у суседним земљама од стране
Запада, све је то задавало не мали страх скоројевићима, који су се чудили
како су олако дошли до државе и власти. Да би одржали власт, а с тим и
главе сачували, требало им је наступити по начину окупатора — притисак и
терор против „реакције“. Сваки и најмањи револт у народу угушивали су у
крви и терору. За то сведоче многа убиства, „са судом“ и без суда. Тамнице
су биле пуне, као што су остале и дан-данас и никада се испразнити неће, док
„закон лежи у топузу“. Интернирања у сопствену земљу, из места у место, и
стварање присилних радова (које они називају „добровољни“), са употребом
националних породица на њима, била је свакодневна појава. Неколико већих
четничких акција у области Бјелога Поља и Вележи (код Мостара) изазвали
су крајњи бес комуниста. У немогућности да се обрачунају са четницима у
шуми, они гестаповски ударају по народу оданом четничком покрету;
стрељају, премлаћују, изнуђују признања, прогоне у затворе и врше нова
недела, њима само својствена.

У немогућности да заштитимо народ, нама је било врло тешко да

стављамо своје пријатеље на касапницу. Комунисти су то потпуно схватили,
да су четници увек водили рачуна о народу, за разлику од њих, не излажући
га покољу, као што су то они безобзирно чинили. Они су знали наш „пулс“ и
зато су драстичним поступцима према националном народу успевали да
понекад осујете наше акције. Од народа се није могло очекивати да нас
помогне и да да било шта. Тако рањен и прегажен, поврх свега утучен и
разочаран савезничким поступком, још када се дода велики губитак
националних људи, материјална беда и сиромаштина, — све је то тражило
паузе и предаха за народ.

Ако осмотримо ствари данас, када је време одмакло и изашла многа дела
на видело, видећемо да је било узалуд губити главе. — Све да је букнуо
поново устанак, када је руска црвена армија прошла, па ако се она не би опет
вратила да нас угушује, дошли би „савезници“ са Запада да нас бију
авионима и митраљезима, као што су то раније чинили. Тако нешто данас
раде трупе Уједињених Нација. По несрећи ми смо се много ослањали на
савезнике, а они о нама најмање водили рачуна. И ако је било сумње да нас
неће помоћи, она се разбијала да „није у интересу“ Западу да помаже
комунисте итд. Са комунистима у Југославији су били у бољем односу, а они
им нису веровали, нити су до њих држали; да су им пријатељи и савезници. И
данас после билионске помоћи, ништа се није променило у њиховом
начелном гледишту према Западу. Поврх овога, комунисти у Југославији
имали су савезнике совјете, а ми нисмо имали никога — у односу на
савезнике. Требало се уздати „у се и у своје кљусе“. Не лабавити у раду и не
ослањати се на неискрене савезнике.

Борба се још увек чује. Партизани и „амнестија“. Долазак зиме и

снега. Партизани повећавају потере. Терор и убиства по селима.
Примери тешког живљења за опстанак.

Као што је напред речено, цело лето 1945. године, све док је грмен почео
да мења боју, планинама су крстариле веће и мање групе четника. Мада су
биле раздвојене и често без међусобне везе, оне су независно једна од друге,
према својој могућности, нападале партизане где год им се указала прилика
на успех. То су изреда били искусни борци, којима није требало заповедати,
ни упућивати их шта да раде. Милицијске станице, мања оделења Кноја,
потказивачи и шпијуни као камиони и луксузни аутомобили, нападани су
често и са прилично успеха, мада су одмазде следиле. Није се могло ћутати
са оружјем у шуми. Примицањем зиме и ситуацијом све гором по нас,
партизани, уз стални позив на предају, користе и „амнестију“, иду по селима
чак и „високи функционери“ до породица четника који се налазе у шуми.
Тамо они „лепорече и гарантују“ својом „чашћу“ да „слободно“ могу доћи
сви који нису „крвавили руке“. А они су баш ти који су сви без изузетка били
на листи окривљених, да је по којој правди дошло да им се суди. Но, они су
ипак успевали, мада је било црно поуздање у њихову „часну реч“. Родитељи:
отац, мајка, сестра, жена и дете утицали су на своје у шуми. Може се
мислити, са каквим је срцем једна мајка или сестра могла да позове свога
сина или брата, не знајући хоће ли га спасти или му живот скратити. Тешки
су то били часови за њих. Партизани су веома вешто прилазили четничким
породицама тих дана (под јесен 1945.г.). Ако је неко из редова партизана био
у роду са четником у шуми, он је сада био чест гост његове породице,
својатао се и „жалио“ што ће „лудо изгубити главу“ ако се не преда. Његов
рођак или шта би му био у сродству тај кога тражи на предају, залагао је
својом главом да му је слободно доћи, јер је он „проверио“ и „зна“ да му се
ништа неће десити. Ти партизански пропагатори предочавали су утученој
породици наше тешко стање и даљи опстанак у шуми, као коначну пропаст
наше организације, долазак зиме, потере које ће се повећати чим падне први
снег итд. Да би боље „тврдили пазар“, они би извесне четнике издвојили и
огласили као „злочинце“ којима нема места за предају и да они који нису
„ништа криви“ не треба да се друже са њима. С тим су покушавали да праве
раздор међу нама. Све те њихове доскочице не би им помогле, јер их је народ
добро искусио за време рата, да није заиста, по несрећи, ишло коло среће
низастрану. Оно се и у току лета могло видети, ако се стање не измени на
боље, да неће моћи остати многи у шуми и да ће бити предавања. Таква
неизвесност допринела је и навела идеалне борце, који су били решени да
остану до краја, да се боље повежу и организују за успешно извођење акција
и договора за зимовник. Јесен (1945) је дефинитивно разлучила до јуче
истоветне борце и окренула их у два правца да траже спаса: једне који ће се
предати комунистима, да неки од њих на „часну реч“ изгубе главе, а неки
остану у животу, понајвише на рачун оних што су остали у шуми (да би и
њих после домамили). Било је међу њима бораца који никада нису били у
партизанима и који су из огорчења према злој судбини ломили своје оружје и
просто ишли главом на трупину. Већина њих, који су преживели, остали су за
живота четници — наравно у души и срцу. Мали број се од њих изменио у
погледу држања. Други ће и даље остати у планинама да у њима траже спаса,
не напуштајући их до смрти.

И поред сталног осипања четничких група у Херцеговини у току лета и

јесени 1945.г. зима је ипак ухватила у планинама више од 200 бораца
потпуно неспремне са храном и земуницама. Нису се спремали за зиму из
више разлога. Прво што се веровало у преокрет на боље и то је уверење
поткрепљивано са многих страна из народа. Тада се стално живело у уверењу
да ће се ситуација изменити у најскоријем времену; тако су се још дуже
задржали они који су имали намеру, „ако ништа не буде“, да напусте планине
и иду кући. Они су оклевали све до касно у јесен и с њима се није могло
правити склониште за зиму, јер би било несигурно. Један од разлога био је и
тај, што су људи били невешти зимовању по планинама по мањим групицама
и тројкама; нису знали да се снађу све док их тешка невоља није натерала,
осамосталила и направила од њих прегаоце да даноноћно раде и изналазе
начина за опстанак у шуми.

У току зиме 1945/46.г. настају тешки дани за опстанак. Они четници што
су били у јужном делу Херцеговине боље су пролазили од оних на северу.
Тамо није било снега, или га је било мало и за кратко време, па су се могли
кретати по копнини, долазити до села и прибавити храну. Тамо где је снег
био покрио земљу није се могло кретати, а морало се тражити начина да се
дође до хране. Такве су тешкоће натерале добар број бораца да траже
склоништа по затуреним кућама и оближњим пећинама око села. Тамо су они
помоћу чобана и на разне друге начине, увек изложене опасности, долазили
до хране и вести. Неки су, кришом по ноћи, када се укаже прилика и трагови
се угазе, силазили у села, узимали што више хране и носили у планину да
тамо остану по месец и више дана, завејани снегом и не покрећући се. При
сваком таквом упаду у село, гледало се на повољно време, обично када почне
да пада снег или мећава завејава траг. Њих је срећа понајбоље послужила и
скоро су сви преживели зиму, док су они по селима и оближњим
склоништима махом страдали.
 Чим је отпочела зима, партизани удвостручавају потере, доводе већа
одељења војске (Кноја) и врше претресе по свима националним кућама, по
неколико пута узастопно. Тамо где им се и најмања сумња указала на земљи,
копали су пијуцима. Штале у којима је било сложено сено и слама обасипају
плотунима из митраљеза. Сточарске колибе и пећине по оближњим брдима
обилазе и претресају сваког дана. Њихов циљ је био да пошто-пото стану
главе сваком четнику, јер су знали ако који преживи ту прву зиму да га идуће
зиме неће моћи лако „ловити“. Они су то јавно говорили: „ако их сада прве
зиме не потучемо, док су невешти, после се неће дати лако“.

Нису се они зауставили само на трагању по терену и претресу кућа и

штала. Наставили су са терором и мучењем народа, како они само знају да
оперишу. Навешћу овде само неколико примера свирепог дивљаштва од кога
би се и најпростији дивљак афричке џунгле застидео у данашње доба. Ова
дивљаштва су чињена у местима где сам се налазио са осталим саборцима у
шуми и она су ми као таква најпознатија. Нису она само ту чињена него
широм наше отаџбине, свуда са истим планом створеним у мрачним
„јазбинама“ злогласне Удбе. Истеривали су из кућа породице четника, усред
зиме по љутом мразу, затварали их у хладне пећине, патили их глађу и
извргавали свакојаком руглу. Спуштали су у јаме сестре четника и њихових
пријатеља и стим изнуђавали признања да одају своју браћу у шуми.
Везивали их мокрим конопцима, са рукама уз тело и притезали до угушења.
Ударали шамарима и газили ногама и њиховом крвљу бојили зидове и патосе
мрачних ћелија. Везивали их за клупу па после нагињали и сипали воду на
нос. Пробијали лед на залеђеним рекама и спуштали их полунаге у хладну
воду. Безброј таквих тешких мука, које се без ужаса не могу поменути,
чинили су црвени варвари над недужним народом. Само када би сунце
слободе обасјало нашу напаћену Отаџбину, осветлили би се мрачни углови
из којих би покуљали као лава крв и сузе мученика за слободу.

А шта су радили од четника који су им допали живи у руке?! Њих су

изводили на видна места и после тортура и мука убијали, обично на
раскрсницама, путевима или ћупријама. С тим су хтели да народ застраше, а
и да посведоче истоветност варварства и мучења из старог доба — свемоћних
римских диктатора и мучитеља или тек несталих Хитлера и Павелића.
 Четника Станишу Николића из села Галешине, у Гацку, борца из Првог
светског рата и инвалида, проналазе у једној кући, пошто је давао отпор ране
га а потом воде 10 км до варошице Автовац, где га на ћуприји, преко
тамошње реке, измрцварена уз пут, дотуку и баце у воду. Када га је вода
касније избацила на обалу; да би се на мртву насладили односе му леш и
бацају у коњску костурницу (рупчагу где су закопаване угинуле животиње).
И пре су се мешале „кости коњске и јуначке“ српских витезова по бојним
пољима!

Барјактара са Солунског фронта, Марка Поповића (оца Милорада

Поповића, команданта Невесињског корпуса), доводе из Требиња, из
тамнице, везаних руку на леђима, у његово родно место Гацко и тамо га
вешају пред, на силу, окупљеним народом. Када га џелати питају, која му је
последња жеља, он их презриво гледа и одговара: „Нељуди сте и лажови.
Живео Краљ и четници!“

Пре 30 година Швабе су на исти начин вешали угледне људе из тога

места, што су заступали правду и слободу; њима је нараштај подигао
споменик.

Младог четника Вукашина Ковачевића, хватају у селу Добрељима у кући

његовог ујака, изводе га на сред села и пред на силу скупљеним народом,
премлаћују и убијају, а после воде коло око њега мртва. Толико им је срце
весело да играју над мртвим четником! Томе младом четнику Ковачевићу,
његовог деда Петка Ковачевића су Турци на колац набили на великој Тепи у
Мостару, па је Петков слободарски дух проникао и Турака нестало.

Гаврила Поповића, четника, младића, убијају на Божић, пред кућом

његове мајке и пред њеним очима.

Четничког борца Лазара Тепавчевића, у планини тешко рањавају у обе

руке, прилазе му на задану реч, па га после своде у село, муче и убијају.
Његов леш износе на раскрсницу, усправљају га смрзнута међу грудвама
снега и леда у зимско доба, где остаје неколико недеља. На тај начин
мародери давају опомену народу — каква казна сналази четнике. И какве све
још масакре, и насладе крвожедној ћуди, нису чинили над палим четницима...
 Да се осврнемо на неколико примера живљења по јамама и пећинама
преко зиме. Наше горе и кршеви су пуни пећина и јама, али су оне све
постале познате и у њима није било склоништа. Требало је негде наново
открити подземну шпиљу и тамо привремено наћи заклона — док снег
окопни и траг се не буде знао. Из примера које ћемо навести моћи ће се,
донекле, назрети слика тадашњег тешког живота и опстанка.

Једног четника (изостављам имена и места из познатих разлога) примете

и поткажу плаћеници Удбе, у пећини где се био склонио, за две-три недеље,
од невремена; тамо је он имао и малу количину хране. Пошто су шпијуни
претставили Удби, да је пећина тврда и да се неће моћи лако истерати из ње,
они са већим оделењем војске потерају бацаче, разне мине и експлозив.
Пећину опколе ноћу, баш када се четник налазио у њој. Ујутру, када је било
све запоседнуто, почну звати на предају. Видећи себе у безизлазном стању,
он је најпре ћутао, не би ли кога намамио да пође унутра, а потом да се
замени — ако друго ништа није могао. Али партизани нису ишли унутра,
него су тако две ноћи дреждали по мразу около пећине, набацивши на врата
камење. Када је четнику нестало хране у пећини, а несаница и душевне муке
савлађивале све више, он се јави из пећине, али не да се преда партизанима
него да их псује и грди, мислећи да ће ускоро морати сам себи одузети
живот. Кад партизани чују да је заиста унутра они донесу бале сена и
подложе крај врата од пећине, мислећи да ће га димом истерати напоље. Али
дим није хтео да иде унутра или је ишао сасвим мало, тако да њему није
сметао. Нису они смели ићи на врата пећине да би сено гурали унутра и дим
имао дејства по пећини. Тада они доведу његове две сестре и кроз дим и
ватру стану их гурати унутра, с тим да оне носе сено и ложе ватру по пећини.
Када је четник распознао по гласу своје сестре, њему дође још теже и он их
дозове себи.Тамо је он са њима издржао још један дан, пркосећи и дозивајући
познате партизане да дођу на обрачун у пећину. На крају када је клонуо од
неспавања и глади, утучен тугом и болом за сестрама које су га обливале
сузама и на њихово преклињање да се не убија, он изађе на врата пећине,
пребије своју пушку о стену крај пећине и преда се. Но они га нису убили,
требало је да чују други „да партизани не убијају“ и да им лакше дођу
главама. Он је зато отишао на робију, касније када је тај „трик домамљивања“
био безуспешан. На исти начин, годину дана раније, био је опкољен у пећини
крај планине Бабе четнички командант батаљона Божо Авдаловић. Када су га
почели кадити димом и утеривати му породицу у пећину, он је извршио
самоубиство.

Други један четник који је недалеко од свога села, у кршевитом пределу,

направио бункер и дању лежао у њему а по ноћи се кретао, силазио на
чобанске пртине и кришом из села прибављао храну од својих пријатеља.
Када партизани дознају да се налази у близини села, почну претраживати све
од реда. Но, залуду су се мучили, јер бункер нису могли пронаћи. Тада они
почну мучити породицу траженог да призна где се налази. Али ни то није
помогло, јер породица није знала за бункер. Пошто партизани утврде, путем
истраге, да се бункер налази на једном ужем простору, они скупе 8 његових
ужих братственика — рођака и стричева — па их поведу тамо на „сумњив“
простор; дају им пијуке да на једној ледини, покривеној снегом, копају себи
заједнички гроб. Несрећни људи премлаћени и измучени свакојаким мукама
раније, сада окружени партизанима са митраљезима, почну копати. После
сваке ископане стопе у дубину наређивали су им да зову и саопштавају
траженом шта се њима дешава; да копају себи гроб, да ће бити поубијани
кроз који час итд. Њему, који је у свом бункеру могао све чути, дође тешко и
не могавши одолети вапају својих братственика, искочи из склоништа, решен
да да своју главу за њих. Партизани ни њега не убијају, јер је из његова села
било још пет четника у шуми.

Оваквих примера било је још више. Наведена су само два, толико да се

зна да су партизани далеко од истине кад неупућеним хоће да кажу: да су
четници „зликовци“, да ће убити и „своју мајку“, и друга зла имена, која би
хтели да претуре са себе самих. Из оваквих примера се види да су четници
били болећива срца, да су и своје животе излагали смрти да би отклонили
или ублажили муке својих штићеника. Историја легендарних народа је пуна
оваквих примера. Српска песма овековечила је смелост Јанка Гагића из
Првог устанка, који исто тако не може да одоли срцу да му Турци посеку
јединца сина, излази из шуме па Турцима каже: „Станите Турци, станите
вуци, ево главе моје.“ — Али ће син остати у животу и просута крв неће
пасти у заборав.
 Домамљивање „на веру — на Бога и Божију веру“, употребљавали су
партизани на велико. Пошто они немају Бога и Божије вере, то
употребљавају „часну реч“. А она је код њих „часна“, толико дуго, док је
изрекну. Њихова „часна реч“ стало је глава хиљадама националиста, од првих
дана њихова оснивања. Ова традиција се поштовала још од давнина. Турци
су је поштовали и Арнаути је поштују; партизани су је само искоришћавали.
Партизани су као пређашњи кумови и рођаци на „веру“ домамили мени
познате четнике: Браћу Драга и Душана Миленковића из Гацка, Глигора
Ђерића и Тома Говедарицу из Невесиња. Сви су поубијани без икаква суда.

Да наведемо још неколико примера живљења преко зиме које су ми

испричали моји саборци са којима сам се састајао и дружио за време лета.
Тако је један од њих презимио зиму и остао непронађен баш поред вароши,
скоро под носом главног штаба Удбе. У кањону реке у једној литици, он
пронађе сувотан простор колико је могао лећи и усправити се до пола. Улаз
је био само са једне стране и много ризичан. Он је увек изувао опанке при
улазу и излазу, јер у случају да се оклизнуо пао би низ амбис право у реку.
Тамо је он преко дана лежао и ослушкавао, а понекад и гледао, како
партизани на другој страни реке претражују терен. Они су свакако догледима
прегледали и његову литицу, али никад нису посумњали да би у таквом
амбису могао неко бити. Храна му је била главни проблем. Пријатељи код
којих би могао доћи били му сви растерани по затворима и присилним
радовима. Да отме са пушком у руци излагао се ризику — зима, снег, потере
и стотину незгода. Он дође до замисли, да би помоћу испрженог жита могао
понајдуље остати, а да се не јавља у село; свако јављање у зимско доба
претстављало је смртну опасност. Тако он ипак нађе некога ко му је пржио
жито и кријући дотурао. Жито је пржено увек помало, тако ако би упали
„народни органи“ да се каже да је за „кафу“. Понекад је остајао, кад је
„криза“, по две-три недеље у свом склоништу и хранио се само житом. Воду
је захватао из реке помоћу лончића и жице од електричног кабла дужине
преко 15 метара. Два гаврана били су му најближи „суседи“ који су ту у
стени покрај њега имали своје одмаралиште. Па и они су, одлазили некуд за
недељу две и опет се враћали; по њима је некако знао какво ће време настати.
Када је на пролеће ухватио везу са групом од 7 четника, скакао је од радости
— премда њихова судбина није била много боља.
 Било је четника који су презимљавали и код својих пријатеља које
називају „јатацима“. Јатаци су највише приврежници оне организације коју
помажу, али могу бити и наследни — традиционални. О њима ће касније
бити говора. Како се живело код пријатеља (јатака) наводим овај пример:
Једног младог четника, кога је зима натерала да потражи склониште у кући
једног старог комите (који је раније четовао за време Аустрије), у нади да га
неће одбити, пошто је и сам имао искуства о тешкоћама преко зиме. Он га је
примио и држао негде у кући више од 3 недеље дана, када партизани учестају
са потерама и угрозе његовој кући да му је „прекопају до темеља“. Видећи
опасност по себе и четника кога је крио, он поче размишљати шта да ради?
Зима, снег притискао све около... Присети се он тада једне јаме, недалеко од
куће, где је он некад са својим друговима спуштао и крио муницију и оружје
од аустријских власти. Одмах се да на посао. Преко дана испусти овце и
угази снег (који туда није био велик) око јаме, тако да му се траг не би
познао. Када дође ноћ и мрак, он кришом изведе четника из куће и са једним
тврдим конопцем у руци доведе над јаму и спусти га у њу. Спусти му тада
хране и воде за неколико дана. Партизани сутра дан дођу и претраже све по
кући али ништа сумњиво нису могли наћи што би старога открило и отерало
у затвор. Тако је он њему и надаље спуштао ноћу храну и писма у јаму,
соколио га да издржи који дан више, док се укаже прилика (снег окопни) за
пут у планину. У јами је било доста сува простора, где се могло кретати и
лежати, а није било ни хладно. Пошто је то било у јануару, причао нам је
преживели четник, да му је „газда“, за време Божића и других празника
спуштао бољу храну и помало вина. Само га нажалост, никада није могао
видети прије него му је поново пружио уже и извукао га напоље, а то је било
када се копнином могло прећи голом буковом омару.

Како су „мирно“ спавали један и други то су они само знали. За такву

радњу — да неко крије четника, партизани су на месту убијали.

Из ових неколико наведених примера може се видети приближна слика

стања и живљења преосталих четника, од лета 1945. до пролећа 1946. године,
оних који су зимовали по селима и околним брдима. — како су се злопатили
и страдали, па ипак један знатан број остао у животу — ишчекао Ђурђевдан и
зелен грмен. О четницима који су живели у планинама изнећу живот тројице
четника од којих сам ја један био.
 Мој брат Стеван и ја, и наш ближи рођак Алекса, оступили смо за Босну
1945. Алекса се вратио из Босне са четницима из Србије и од Зеленгоре
прешао у своје родно место. Стеван и ја смо отступили за Словенију, били
предати од Британаца партизанима, успели да побегнемо и дошли у свој крај.
Нашли смо се у свом крају и живели заједно у оближњим шумама све до
доласка зиме. Били смо исцрпљени од преживелих патњи и страдања по
Босни и Словенији. Алекса и ја смо прележали тифус у најтежим данима у
Босни. Требало нам је опоравка и снаге да се можемо боље кретати по
пустим шумама и планинама, где није било ни хлеба да се једе. Мада смо
хтели да останемо скривени од дослуха комунистичке власти, она је ипак
убрзо за нас сазнала и почела да врши потеру за нама. Није прошло ни два
месеца од како смо дошли из Босне у наше шуме, а већ смо тешко прогањани
из дана у дан. Једном нас је снашла таква несрећа да замало нисмо подлегли
загушавању од дима у пећини.

У припреми за зиму, да ухватимо везу са пријатељем - помагачем,

примећени смо од некога, а да ништа нисмо знали. Зато је сутра-дан настало
претраживање брда у коме смо остали да преданимо. Већ рано изјутра
приметили смо Кнојевце и наоружане сељаке свуда по шуми и камењарима.
Ипак смо били на „тврду“ месту, па нам се није требало покретати,
захваљујући само што смо врло добро познавали цео предео тога брда.
Срећом да потерници нису имали псе, без обзира какве — извежбане или не;
они би нас открили. Долазили су тако близу, да би сваки метак био
непромашив, да смо били изгубили наду у опстанак. Колико је претраживача
било тај дан никада нисмо сазнали, али се за цео дан нису скидали са ока и
могли смо их препознати да нису све исти. Оступање или продирање из
таквог обруча није могло бити успешно, јер смо знали положај брда и да је
немогуће отступати из њега у току дана. Нада је остајала у скретању и
ишчекивању ноћи, која опет није остајала без сумње да заседа неће остати и
преко ноћи у брду. У сталном ишчекивању да комунистички војник стане с
пушком пред нас зашанчене, били смо се заморили напетошћу живаца у
ишчекивању оног најгорег — решавања судбине.

Сунце је падало за планину и нада је постајала чвршћа што ће ускоро

пасти црна ноћ и мрак — завити шуму и камење, да искочимо из оклопа, у
коме смо били цео дан. Преко дана смо били жедни, а сада смо више гладни
него жедни. У торбама имамо више меса него хлеба. Пријатељ нам је дао
прошле ноћи комад сировог меса, треба га негде скувати или испећи а где да
наложимо ватру, која се у ноћи лако може видети?!

Сетимо се пећине у којој има доста простора да наложимо ватру, одакле

се не би видео пламен. Када смо је добро обишли и уверили се да нема
страже око ње, ушли смо у њу и унели дрва, наложили ватру и отпочели са
кувањем меса у кантици од неколико литара.

Испочетка је ватра горела лепо и дим није почео да штипа за очи, али
када се пећина испунила димом, онда су настале тешкоће. Мада је био неки
отвор из пећине, дим није излазио на њ. Ваздух, или шта друго, сабијао га је
у пећину и напунио је до крајности. Настало је критично стање, ватра је
престала да гори, мрак је обузео цео простор а дим почео све више да дави.
Покушај да што пре изађемо напоље није најпре успео, јер смо били у
тоталном мраку и ошамућени димом — нисмо могли пронаћи излаз, куда смо
ушли! Тумарањем по пећини, све више смосе тровали димом и падали у неко
успављујуће стање, као под опијумом. Да би несрећа била већа, Алекса
(једноимењак) стане ногом у канту са врелом водом, опече стопало и поред
гушења димом, постаје непокретан, па га треба вући и тражити излаз. Овај
случај је био тако болан, да га никада нисам могао заборавити, највише због
Алексе који је, опијен димом, „трабунио“ као у сну; не знајући шта говори,
спомињао све мртве — погинуле: браћу, рођаке саборце из јуришног
батаљона, износио њихове врлине — како су се јуначки борили, како су
храбро погинули и упоређивао их са Милошем Обилићем! Мене је још
потпуно несавладаног димом, и свесног да разумем шта он говори, ово
страшно гануло, па и ја нисам марио да се спасавам. Срећом да је Стево
пронашао отвор и поново улетео да нас извуче, иначе би помрли од тровања
димом у пећини.

Каква несрећа сналази човека када се истисне из нормалног колосека

живота! Није само борба са непријатељом, као што су комунисти, него борба
са другим елементима које доноси неприродан живот. Алекса се излечио
стављањем киселог млека на опекотине на нози; другог лека иначе није било.
 У другој потери Кнојеваца за нама опет смо били изложени опасности.
Овај пут се случај односио на мене. Били смо заданили у густом буковом
шипражју. Око подне су почели да се појављују потерници у претраживању
шуме око нас тројице четника. Остали смо непокренути, само зато што смо
имали стрпљења да чекамо на цев док нагазе на нас. Када су прешли у друга
брда да претражују, ми смо и даље седели у шуми и чекали ноћ да извршимо
свој покрет у правцу који смо предвидели. Како је била летња врућина, права
жега, то смо патили без воде скоро цео летњи дан. Недалеко од нашег бивака
била је јама где је било још неистопљеног снега и леда. Када сам напоменуо
другој двојици сабораца, да се кришом кроз шуму привучем до јаме и узмем
грумен снега, они су одлучно одбили да се то не сме чинити пре него падне
мрак, јер још увек, у току дана, може неко видети, нарочито тај дан када је
претраживан тај простор. Ја сам извесно време трпео жеђ, али сам напослетку
отишао кријући до јаме, мислећи да ће снег бити лако извадити из јаме. Тамо
је била клизава скела низ коју су се некад чобани спуштали и вадили снег. Ја
сам пошао низ ту скелу и брзо се оклизнуо низању, пао на снег који је био на
забанку баш пред отвором главне јаме која је била „без дна“, како су чобани
и познаваоци говорили, из доба пре рата. Нисам поломио ноге и руке, али сам
добро угрувао врат и леђа. Мислећи да ћу се лако вратити почео сам са
пењањем назад из јаме. Мокра и клизава скела то није дозвољавала; претила
је опасност да се са пола пута сурвам поново у јаму, ону праву без дна!
Нисам знао шта да радим! Бојао сам се да ко не наиђе да тражи снега, па да
ме не нађе „уловљена“ у јами! Имао сам револвер и неколико метака,
помишљао сам на самоубиство. Онда сам стао у један крај и разгледао куда
би на другу страну изашао из јаме. Размишљајући тако где би могао стати
прстима од стопала, изненадно је натрчао пацов, стрчао преко литице на снег
и опет се вратио истим трагом. Мени је тај траг планинског миша дао повода
да и ја пођем тим „путем“. Одмеривши сваку пукотину у литици, где би
могао стати, почео сам се пети и срећом успео да искочим на површину
земље. О, како сам се тада осетио на топлом ваздуху, после 2-3 сата
проведена у јами, где сам се био смрзао од хладноће! Био сам љут на самог
себе, што ми се тако нешто, неразмишљено догодило! Двојици сапатника
нисам најпре казао шта се догодило са мном, али су видели да сам измучен и
нервозан. Сутра-дан сам им казао и био критикован за излагање опасности,
поред самог себе и њих двојице.
 Из наведеног се може видети како је живот по планинама био изложен и
другим опасностима, сем куршума којим је претио непријатељ. Ова два
наведена случаја догодила су се у току лета, а шта је са зимом кад прети
смрзавање од мраза, загртање снегом, остајањем без ватре и хране и много
других ствари које се чак не могу ни предвидети!

Нас тројица били смо дошли до уверења да ћемо најбоље урадити ако
одемо далеко у планину на презимљавање. Тако смо и урадили. Почели смо
се спремати са храном порано у октобру 1945. г. Најпре смо одабрали
планину, нашли место у њој, и почели приносити храну у том правцу. С тим
снабдевањем хране, која није била увек добијена од националиста, него и
отета о наших противника комуниста, навлачили смо потере за собом, али
без опасности да нам Удба уђе у траг где ћемо зимовати. Ноћна пушкарања
око снабдевања храном у сасвим другом правцу, наводила су Удбу да
помишља да ћемо зимовати у неким другим пределима. То нам је помогло да
будемо мање тражени преко зиме, јер нису знали чак ни планину где се
налазимо. С обзиром да су друге четничке групе живеле по нижим брдима, у
кућама и шталама по селима, то комунисти нису ни помишљали да неко
живи у далекој планини. Вероватно да смо ми (нас тројица) били једини у
Гацку те зиме 1945/46. године, који смо зимовали у високој планини.

Пред крај новембра, око Аранђеловдана, направисмо једну малу

колибицу под јелама у удаљеној планини. Невешто је покрисмо јеловим
гранама, тако да је од мало веће кише прокапала, а после кад поче снег и мраз
не могасмо ни два сата издржати без ложења ватре. Око Никољдана били смо
потпуно завејани, једва смо се провукли на крову куда је прокопњавала ватра
и тако споља одгрнули врата. Услед сталног ноћног ложења ватре и нискости
крова, два пута се проузроковао пожар, али смо успели угасити. Одећу смо
имали врло слабу, а покривача скоро никако. Простирали смо просушене
јелове гране, а покривали се отрцаним и прогорелим шињелима. Ватра је
слабо или никако користила за ону страну која до ње није била. Грчеви су нас
стално хватали те смо понекад јаукали од болова. Са храном смо увек били у
оскудици и у мислима како да се до ње дође. Увребати прилику и неоткрити
траг до неког села, проћи заседе и поново се вратити у колибу, други или
трећи дан, била је највећа главобоља. Ипак смо имали „неку срећу“ да
месечно једном одемо по смрзнутом снегу до куће неког пријатеља —
помагача и вратимо се назад. Да „угодимо“ пред падање новог снега и
покривање трага. Главна храна била је кукурузно брашно, од кога смо кували
пуру (качамак), а чешће пута скроб, јер смо пронашли да је екомичнији.
Кромпир је био специјалитет, а од мрса смо имали помало сира, кајмака или
по неки комад сувог меса. За нас нове, први пут да зимујемо у планини, било
је необично слушати мећаву кад ори по неколико дана, кад настане
звиждање, цијукање, ломњава дебелих стабала и изваљивање јела из корена.
После, кад се проведри и наступи цича (мраз), појаве се вуци са својом
грозном „мелодијом“. Понекад би изгледало да су се сва дрвећа претворила у
њихова уста. Ово је потсећало на страшну пустош и очајање.

Трагедија на Божић!

Завејани у снегу планинске пустиње дочекали смо Бадње вече, за које смо
знали и припремали се више него обично. Бадњака и зелених грана било је
доста. Иако смо сваку ноћ ложили „бадњаке“, те ноћи смо били одабрали три
млада храстића, закитили их јеловим гранчицама и ставили пред улаз у
колибу. Унутрашњост колибе били смо мало „дотерали“, прострли смо нову
јеловину уместо сламе — намештаја другог није било. Од воска који су нам
раније дали у селу, усукали смо три мале свећице и једну велику према којој
смо се, по уношењу Бадњака, помолили Богу. Оне три мале мислили смо
запалити ујутру на Божић, када се будемо миробожали. И са храном смо
хтели да одаберемо Божић. Бадњи дан смо постили (додуше било је и других
дана када смо постили, а нису били Бадњи дани). За Божић смо били
планирали да скувамо добру цицвару, јер смо били уштедели мало кајмака.
Велики специјалитет била је пита коју смо припремили на Бадњи дан, од
мало пшенична брашна и лоја.. (То је била пита лојаница). Немајући тепсије
пронађосмо да би се могла и у котлу испећи. Котао, опет, није имао
поклопца, али му направисмо Дрвени. То је тако све било сређено и чекало
док „пукне зора“, па да се почне са кувањем цицваре и печењем пите у место
печенице.

Пошто смо бадњаке положили на ватру, помолили се Богу, вечерали

кромпира печена у жару, двојица смо легли да спавамо, ако би се могло од
хладноће, док је трећи остао да дежура — да пази на ватру. Мраз је
поткопавао са оне стране која није била до ватре и мишићи су се кочили,
спавања није било, тек тако се дремало. Негде касно испред зоре изашао сам
напоље да разгледам по звездама које је доба ноћи.

Том приликом при отварању врата, маса хладног ваздуха гурнула је

унутра и распалила варнице које су се већ биле ухватиле у зачађалом крову.
Када сам се окренуо, да се поново вратим унутра, већ је пламен пробио кров
и буктао на велико. Она двојица су још дремали у полусну, нису ни осетили
да врх крова гори изнад њих. На мој глас „изгоре... излази напоље“, скочили
су као опарени, докопали пушке и муницију и истрчали напоље. Ја сам у
први мах покушао да бацам рукама снег одозго, али је све било узалуд. Није
прошло ни десет минута све је било у пепелу. — Планула је као барут, јер
јеловина, и иначе пуна смоле, била је исушена сталним ложењем ватре.
Храна и оно јада што смо имали унутра све је изгорело. Можда би штогод
спасли, да није остала једна бомба под главом где смо спавали. Бојећи се да
не експлодира и сами смо бежали што даље од ватре. Бомба није
експлодирала али је омела да се спасавају ствари.

Са овим догађајем наш живот је био у опасности — да погинемо од

суровости зиме. Колика несрећа и зло! — у пустињи удаљеној од најближе
куће 4-5 сати, у снегу високом 2 метра, под температуром ко зна коликом
испод нуле, где столетне букве прскају од мраза! Без хране, без топле одеће,
без крова над главом! Заиста под ведрим небом, где звезде трепере као искре.
Поред тога још и притисак душевних мука што се то баш десило на Божић.
Ми нисмо остали само на „голој равни“, како се то каже за погорелце. Ми
смо остали у снегу високом изнад 2 метра. Требало је само да још останемо
без ватре и онда би заиста био крај. Сада је наша „кућа“ служила као
отворено огњиште. То је био један котобањ, удубљен у снегу, облеђен около
са сваке стране. Гареж и пепео дизао је хладан ветар који потпиривао испред
зоре. Скупили смо угарке на средину, распаљивали их и цвокотали до појаве
сунца. Када се развидело, разгледали смо около, тражећи да није што остало
од хране. Нашли смо мало недогорела брашна и на велику срећу ону „питу“ у
котлу — потпуно целу, истина мало препечену, али читаву. (Остала је у
једном ћошку притиснута снегом). — Освануо је Божић 1946. године.

Сунце се помаљало управ иза Дурмитора и својим златним и сребрним

зрацима миловало по врховима јела. У нашим срцима будила се жеља за
слободом, за данима прошлог весеља и среће. У очима су блистале сузе и
неосетно се спуштале низ брадата и гарава лица. То није био знак страха,
него нека туга и душевна потиштеност. Неко се ипак сети да прекине ово
жалосно расположење са поздравом „Мир Божији, Христос се Роди“! Чуо се
и одговор „Ваистину се Роди!“ Устали смо изнад догорелих главања да се
прекрстимо и миробожамо. После смо доручковали ону питу што је претекла
од пожара, потом смо ступили на посао. Један се попео на јелу, да гледа и
ослушкује — да се ко не примиче. Сумњали смо да није ко видео ватру у
току ноћи. Друга двојица су разгртала снег под другом јелом, кресали гране и
секли кочеве за другу нову колибу. Откопали смо и малу резерву хране која
је била закопана подаље од изгореле колибе. Направили смо нову колибу,
наложили ватру и наставили даљи живот.

После неколико дана време се променило — поледио снег па смо по

површини сашли у село и добили нову количину хране од пријатеља који је
био изложен опасности као и ми. Доживели смо Ђурђев-дан и зелен грмен. За
идућу 1947. годину бићемо вештији и искуснији, направићемо топлу
земуницу и боље славити Божић.
Скица планина и предела где се кретала четничка група, о којој се
пише, после рата 1945 — 1950. године.
 1946: ОД ЂУРЂЕВА ДО МИТРОВА ДАНА. — ЛЕТО И ЗЕЛЕН
ГРМЕН.

Долазак пролећа. Бројно стање. Вести о Дражи. Јављање четника —

борба не престаје. Веза и састанци, разговори на њима. Здравствено
стање и морал. Оружје храна и одећа.

Буђењем пролећа и листањем горе, будила се и оживљавала наша снага на

поновна прегнућа и борби до краја „до истраге наше или турске“. Све зимске
тешкоће и црне мисли падале су у заборав „кад се гора заодене листом“.
Пространство зелених планина даје утеху да ће се моћи одолети и да наша
мала снага може бити „нешто“. Врхови планински стрче као огромна
страшила за Удбу и њене слуге који лети сћућурени по варошима, планирају
где да осигурају преноћиште; плаше се мрака и својих злодела. Један једини
хајдук доста је у читавом срезу или покрајини, па да га свуда има, још када
му народ умножава, са хиљадом, сваки корак. Тако и онај што је мислио
рђаво, почиње да сумња, да није коме исказао, па би баш код њега могли
„банути“ на конак „непожељни гости“. Нарочито стрепе малодушници,
шпијуни и потказивачи; они се мењају према гори: кад лишће опадне они
расту, кад гора пупча и расте они опадају — расплећу конце, удварају се и
правдају онима што су их преко зиме тлачили и потказивали... да су морали
понешто „безначајно“ учинити, док за „главно нису криви“. На њих ћемо се
осврнути касније.

Сада ћемо опет, једним кратким прегледом, испод неке планинске јеле и
врхунца, где смо се искупили са више страна да видимо колико нас претече
живих од тешке зиме и прогона? Па ипак нас јоште има. Нисмо мали ни по
извештају Леке Ранковића, шефа и наредбодавца Удбе, и осталих гонилаца,
који у рукама држе смртовнице, испуњава их и бележи у знак „успеха“ сваку
отсечену главу, сваки кундак и ногу ударену у леђа народу и свака отворена
врата од тамнице за новога роба. Он у своме „експозеу“, изнешеном пред
гангстерима равним њему, а кроз свој орган „Борбу“ јавља „ослобођеном
народу“, да се и поред свега настојања и народа „народне власти“ налази у
земљи један замашан број „одметника“ који се пење на више хиљада. Он
остаје у нади да ће се тај повисок број смањити у догледном времену.
Нарочито подвлачи: „хватање Драже Михаиловића“, да ће допринети брзом
распаду и уништењу четника. О другим одметницима у Југославији
„заборавља“ да помене... Тако је Лека тешио себе и своје другове.

Партизанским новинама народ не верује; онај ко их чита тумачи их на

свој начин и добро погађа где има лажи, а њих је тамо понајвише.

Ево како су нам сељаци причали о Дражи, када су партизанске новине

објавиле његово хватање. Случајно смо ступили у везу са нашим пријатељем
други дан по објави у новинама. Колико је он држао за „истинито“ није нам
одмах ни рекао, него тек после подуљег разговора о другим стварима рече:
„ама синоћ онај скојевац (помену му име) натрча на коњу кроз село и пронесе
глас да је ухваћен Дража... То је ујдурма партизанска. Хватају нас на све
начине па и по том ко ће показати жалосно лице, или рећи штогод против
њих. Неко каже да је било у новинама... ко опет може веровати партизанским
новинама?“

Други дан ступисмо у везу са човеком који је читао новине и он нас

убеђиваше да је лаж јер каже: „Не би они чекали ни 24 часа, а не 15 дана да
не објаве. Трубјели би они на све стране првог часа“. Па онда
поткрепљиваше тврдњу са упоређењем на нас. „Убију једног четника па зна
сва општина за пола дана, а камо ли Дражу Михаиловића“.

Ову горку истину о Дражи национални народ по селима задуго није могао
да прими и упорно је тврдио да је лаж што партизани причају да су ухватили
Дражу. То је код народа била партизанска измишљотина и убијање морала.
Четници у шуми су веровали и они су били ожалошћени и утучени као
породица за изгубљеним домађином, а не никако обесхрабрени као војска за
изгубљеним командантом. Тешко је било веровати да Дража под таквим
околностима може остати у земљи. Кад су нас „мале“ толико тражили и
гонили, а шта су тек радили да њему стану главе? Зато је Дража за живота
био, код нас, на пола прежаљен.

Још гора није била озеленила, а 25 четника у групи јављају се у

партизанском селу између Гацка и Невесиња. По сељаку кога спремају у
Гацко пошаљу „поздрав“ Удби: да се по селима и планинама не крећу без
свог зла. Четници из Невесиња, са војводом Петром Самарџићем, били су се
добро одржали преко зиме и по групама почели да се јављају чим је грануло
пролеће. У билећском срезу, поред малог „затишја“ преко зиме, стално су се
кретале тројке и понегде удружене упадале у сред дана у партизанска села.
Било је губитака али се одржао приличан број добро искусних и вештих
бораца. Око Љубиња, Стоца и према Требињу свугде се при планини
налазила по нека групица, тројка или појединац, претекли од тешког гоњења
преко зиме. У Гацку на планини Вјеласници уочи Ђурђевдана, Мирко
Ковачевић са својим друштвом запалио ватру у знак устанка. Командант
мајор Ђоко Супић налази се у планинама Сомини и Голијама са групом
већом од 30 бораца. Колики је укупан број четника у Херцеговини освануо на
Ђурђевдан 1946. немогуће је утврдити, али свакако није мањи од 200 бораца.
Ја тачно могу знати колико их је било у околини Гацка, куда сам се
понајвише кретао, док у осталим срезовима донекле. Према добиваним
извештајима и закључцима мајора Супића, претпостављам да је био горњи
број. Али број није сачињавао много и да их је било 2,000 уместо 200. Опет
не би могли учинити много у погледу преокрета, ако негде не би напукао
„кинески зид“. Да је са ма које стране почело да се руши, ови људи би
изнутра, иако мали по броју, преко ноћи умножили број и снагу. Добро
наоштрени и орни да се боре, били су главна опасност за комунисте.
Комунисти су то добро знали и зато су онаквим безобзирним мерама
наступали да нас униште што пре.

Какве су међусобне везе и састанке одржавали, преко лета, ови људи

решени да умру или ишчекују слободу у планинама? Зима је била најтежи
непријатељ; она је прекраћивала многе наше планове стваране у току лета —
све до Митровдана. Што је најгоре било, преко зиме су комунисти вршили
главну „офанзиву“; они би открили многе наше „станице“ и разорили их до
темеља или преокренули у „мреже“ за хватање. Тако се догађало да су
извесни четници, преживели зиму и дочекали пролеће, падали у клопку
првим додиром до бившег свратишта. Једна четворка која се налазила у
планини Његошу (Црна Гора) страдала је на такав начин. Било је оваквих
случајева више. Многе везе и урочишта остављене за наредно пролеће пред
зиму и растанак, била би потпуно поремећена или скопчана са опасношћу да
се поново успоставе. Зато се веома тешко одржавала међусобна веза,
поготову на удаљеним просторима где је требало преко више лица
успостављати везу.
 Поред свих тешкоћа, веза се одржавала преко целог лета 1946. Одржано
је неколико састанака и додира са свим групама које су бројале од три па
навише. Четници од Невесиња и Гацка одржали су састанак рано у лето 1946.
у пл. Бјеласници код Барног Дола. Међу њима су били: војвода Петар
Самарџић, мајор Ђоко Супић, одређени командант Источне Босне и
Херцеговине, Мирко Ковачевић, командант летеће бригаде, Видак Ковачевић
правник и Драгоје Милошевић командант батаљона. Мало касније одржавају
се састанци у пл. Сомини између четника Гацка и Билеће, као и са једном
групом из Бањана (Црна Гора). Овим састанцима преко лета у пл. Сомини
присуствовали су истакнути борци од Билеће: Тодор Уљаревић, заменик
команданта батаљона, Марко Вуковић, начелник у штабу батаљона, Недељко
Бабић, Мато Милићевић, Ђуро Нинковић и др. Од Бањана су били: Пешикан,
Миловић, Бјелетић и др. Била је успостављена веза и са једном четничком
групом у Бијелој Гори. Свима овим састанцима по Сомини присуствовао је и
мајор Супић. Команданти из Јужне Херцеговине, Милорад Видачић и Владо
Милојевић, нису доживели пролећа 1946, а почетком лета падају Сава Ковач
и Алекса Кисић. Из Црне Горе су допирале вести да се тамо у околини
Колашина (Крна Јела), налази једна повећа група четника са Миљаном
Мандићем. У Команима, према арбанашкој граници, налази се једна група
четника са којом су били на путу да ступимо у везу, али при крају смо
осујећени. О четницима у Санџаку се стално говорило да је тамо у животу
Вук Калаитовић и неколико четничких група, те да су неке од њих допирале
до Дурмитора и Пивске Планине. По источној Босни још је било у животу
неколико команданата и добар број четника с њима, наш покушај да
ухватимо везу с њима, са Миланом Матовићем у околини Фоче, није успео.

Шта се на састанцима говорило и какви су закључци донешени? О

животу и тешкоћама на терену, где се која група налазила, какву је акцију
вршила, под каквим је условима живела и преживљавала. Разни начини
сналажења и довитљивости, које су људи кроз борбу за опстанак изналазили,
затурање трага, прибављање хране, добијање вести, мишљења и предлагања
како би било боље. Они из доњег дела Херцеговине имали су нарочитог
искуства и вештине; живећи по голим камењару, често пута предањујући у
близини села, док би по планинама претраживале партизанске хајке. Они су
понекад били принуђени да се спуштају у јаме у подземна склоништа, да
тамо остану недељу-две па да опет, кад прође криза, искоче на површину.
Тамо је сваког часа, преко зиме претила опасност, држао се прст на обарачи,
или рука на одвијеној бомби. На састанцима се говорило о могућности једне
шире акције у току лета. Акције су заиста извођене: честим јављањем по
селима, често пута у близини неке вароши пред носом Удбе и Кноја. Било је
појединаца који су пресвучени у грађанску одећу, са оружјем испод ње,
улазили у варош, седели и разговарали по кафанама, остављајући неки знак
да се зна да су ту били. Неки су се из планина спуштали на народне састанке
код цркве и тамо, пресвучени у народну ношњу, хватали се у кола и
започињали традиционалне песме. Двојица од више њих били су Јоле
Савовић од Љубомира и Бранко Куљић од Невесиња; о њима је народ исплео
читаву легенду. Местимично су дочекивана потерна оделења по кланцима и
тврдим пределима, где су правили заседе и тамо је било успеха.

Плотуни пушака и одјеци бомби давали су наду да није све клонуло и

ућутало. Строго су кажњавани шпијуни и потказивачи до којих се могло
доћи. Скојевци и скојевке понекад су искусили заслужену казну. Тешко се
долазило глава водећих удбаша и других „шефова“, јер су увек кретали на
терен са пратњом не мањом од вода војника, док по ноћи, преко лета, никада
нису спавали у својим становима. Но, било је и њих да заглаве где се нису
надали. Овакви поступци четника из шуме примани су у народу са
одушевљењем и они су код њега оживљавали морал утучен преко зиме.

Комунисти су шкрипали зубима и страховали; и говорили: „не море им се

ништа“; чекали зиму и претили.

Они су у току лета проверавали куда се крећемо, где се јављамо, колико

нас има и све остале појединости, потребне за стварање планова, кад наступи
зима, где ће кренути у потеру и на који начин. Још нису залазили чешће у
планине као што ће то касније чинити, организовани у теренске чете. Заседе
су им биле главна „ловишта“ преко лета; тамо где би им шпијуни доставили:
на прелазима из планина, око „сумњивих кућа“, око сточарских задруга по
планинама; осигуравали су сеоске одборе и затурене станице милиције.

При растанцима су договорено остављане везе за идуће лето, обично

палењем ватре по одређеним местима, на планинама, уочи Ђурђевдана. Која
би група преживела зиму, она би запалила ватру на својој планини. Тамо где
је гора раније листала, везе би се хватале пре Ђурђевдана. Јављањем у селима
рано с пролећа, мада веома ризично, био је добар знак да се преживела зима.
То би се брзо рашчуло и помагало нам је да успоставимо међусобну везу
после зиме.

Ватре су паљене обавезно сваке године, уочи Краљева рођендана 6.

септембра, по врховима планина. То је имало леп утисак код народа, док су
се комунисти поједали од пакости. Сељаци су се правили невешти и
припитивали ујутру свога одборника „видели ти оне ватре ноћас?“ После су
се били навикли да сваке године, уочи 6. септембра, гледају у планине: Види
ли се где ватра? — Има ли четника? Вероватно да су и они кријући, палили
јер смо и ми били зачуђени откуда толике ватре, уочи тога дана? Тако су
последњи четници у земљи, паљењем ватра, давали обележје своје
приврежности Круни и Династији.

Да поменемо нешто о здрављу, о моралној снази, о храни и одећи.

Партизани су стално проносили лажне вести у народу да је наше здравствено
стање у шуми веома рђаво, да смо промрзли преко зиме, да слабом исхраном
и нехигијенским животом нећемо моћи дуго, све да нас они и не гоне. Ово би
се донекле могло и поверовати, да нас народ није виђао и разуверавао се у
партизанске лажи. Сви су ови људи били већином млађи (од 20—40 г.), њих
је здравље добро служило. Нисам чуо да је ико умро од болести у шуми. Као
да је Бог подарио једино здравље овим људима у планини. Никада се на то
није рачунало, нити чак мислило, да може доћи до болести — прехладе,
запалења, инфекције или чега другога. Свакако да је планинска чистина
допринела одржавању доброг здравља. Верујем да нико није имао ни једну
таблету, или ма шта друго од медицине.

Ако морална снага има утицаја на здравље, онда је овде имала пуно
дејство. Ови људи нису били узнемирени догађајима око себе; све што је
више упирано, од стране комуниста „да им се доскочи“, они су постајали
издржљивији и храбрији. Да сте неком приликом седели под јелама међу
њима и посматрали њихова лица, не бисте приметили ни трунку
забринутости. Пред њиховим очима хоризонат се није сужавао, као што је то
у ствари био. Они су се разговарали, по ноћи крај ватре, без узбуђења — шта
ће бити ако се остане дуже времена у шуми. Они су претпостављали сва
могућа средства, која ће комунисти употребити, за њихово уништење и
никада се нису поколебали или размимоишли у одлукама: да је света дужност
остати доследан равногорској борби и борити се до краја. Сељаци, који су
ступали у везу са њима и седели по планинама, првим сусретом били би
узбуђени, јер су претпостављали понешто од онога што су им комунисти
говорили. Али би се после неколико часова разговора потпуно ослободили и
остајали по цео дан у разговору са нама, тешко се канећи на растанак.
Слобода је и њих привлачила за нас, јер су у нама гледали људе који не
зазиру од оних који њих тлаче и угњетавају. Може се рећи да је главна снага
у овим људима по шуми била: јака воља за одржање четничког имена и
доследност борби поведеној са Равне Горе и Дражиног барјака развијеног за
слободу. Тај дух их је крепио и подизао морал на сваком њиховом кораку до
смрти.

Оружје, храна и одећа нису били „крајња беда“, како су то претстављали

комунисти, онима које су силом подизали да нас гоне. Било је у народу
пушака и муниције, па чак и митраљеза који су нам нудили за употребу. Нису
они ни дан-данас искупили пушке „чађавице“; чувају их сељаци, као што су
их вазда чували, за зла душманскога. Народ нам је давао оружје и попуњавао
муницију. Поред тога, ми смо преко лета отимали од партизана и њихових
одборника, скојеваца, шпијуна итд. Сваки је имао по неколико закопаних
пушака, да му се нађе при руци — за сваки случај!

Храна је била једноставна: месо и хлеб. Планинска вода и ваздух

одржавали су нам апетит; често пута смо јели и недопечено или недокувано
месо и никад се нисмо пожалили од стомака. Добијали смо из села некад
милом, а некад и наредбом, али никад из сиромашне куће нисмо узели па
макар то била и неког комунистичког симпатизера. То је завештани хајдучки
принцип од старина да се сиротиња не дира, па ма била непријатељски
расположена. Ми смо следили тим принципима, мада нисмо били хајдуци -
користољубци, него „хајдуци што гоне хајдуке“.

Одећу смо на исти начин добивали из села, тешкоћа је била у томе што су
наши пријатељи били оскудни. Комунистички одборници који су грабили
себи, имали су понекад и префарбане војничке одеће — енглеских и
америчких блуза и панталона, па смо понекад морали и од њих узети. Они су
раздељивали помоћ „УНРЕ“ народу, па како су је „праведно“ делили њихове
су куће биле прави сносови тих белосветских дроњака! Сваки је највише
волео да има одећу од сивог сукна, што му је мајка или сестра некако
дотурила. Али кад су пролазиле године да се не виде ни мајка и сестра, онда
се морало сналазити на други начин. Народ је разумевао наше невоље и
комунистичке лажи да „пљачкамо“ нису успевале код њега.
 УЛАЗАК У ЗИМУ 1946/47 ГОДИНЕ

Успомена на славну прошлост. — Партизани се спремају да нас

униште. — Наше везе са људима из вароши и града. — Продиру вести од
наших из емиграције. — „Земља раја“. — Наше тешкоће. — Где се која
група налазила. — Разни начини зазимљавања. — Тешкоћа за храну.

„Где ће који презимити зиму,

Од Митрова до Ђурђева дана?“

Наведено питање у стиху мисао је наших старих хајдука, сачувана кроз

народ и песму. Колико је и њих зима забрињавала види се из народних
песама где се домишљају — где и како да презиме зиму? Бајо Пивљанин, са
својом дружином спушта се са северних страна у топло приморје. Стари
Вујадин, са својим синовима, проналази крчмарице младе, код којих ће рујно
вино пити — зиме зимовати. Старина Новак продаје дијете Грујицу, да би се
како одржао у Романији. Невоља их је нагонила да се преко зиме понекад
спуштају на танка ужа чак и својих душмана што су им браћу секли и да их
они по некој традицији витештва сачувају до пролећа па да опет с њима деле
мегдане. Страдање их преко зиме није мимоилазило: везане су им руке
наопако и у тешко гвожђе окиване. Падали су у „проклете“ тамнице где их је
била мемла од камена и уједале гује и акрепи, пребијане су им и ноге и руке и
вађене очи живе. Зима и шпијуни били су узрок нихову страдању више него
душмани. Планине су остале исте по којима су се ти дивови некад кретали,
само што је гора у њима проређена и осакаћена од разних шићарџија. Можда
још негде стрчи која осамљена и зубом времена нагрижена јела, под којом су
се одмарали наши стари јунаци.

Столећа су пролазила а скоро сваком српском поколењу би суђено да у

планинама тражи одушка срцу и утјехе души. Све истим стазама и урвинама
пролазе мрка лица бранилаца слободе. Увек кроз мрачне горе и суре литице.
Одлазак сунца тек да се неком поколењу мало насмеши, па да му опет зађе у
црне облаке. У чежњи за слободом издељаше се гусле у планинама, звуци и
песма ублажаваху боле и крепљаху на нова прегнућа; кроз њих се одржава
дух слободе и напајава нова поколења. Искова се српска историја мишицама
и мачевима наших славних дедова. А најсјајније је у њеним страницама:
никада се не поклече пред тиранијом, од како Милош распори Мурата, па до
најновијих дана — Гаврила Принципа. У најстрашнијим часовима, кад је
било „бити ил’ не бити“, српски народ одолеваше грубој сили разних тирана.

У ово најновије доба када се црни облак са севера поново надви над
нашом Отаџбином и просу муње и громове по њој, у томе јаду и црнилу,
притислом свуда, оста мало ведрине на српском небу. Пробуди се дух
прадедовски на Равној Гори. Српски синови изникли из гуња и опанака
стадоше на пут најмрачнијој грубој сили Европе, највећем диктатору света.
Тек што црна аждаја малакса, ојача црвена, жешћа и отворенија од иједне до
сада. Свагда се Срби одупреше кад год им беше у питању слобода.

После овога кратког размишљања, о нашој славној прошлости с којом се

„пјане поколења“, враћамо се на наше стазе покривене жутим јесењим
лишћем. Почнимо са припремама за зиму. Комунисти су се добро наоштрили
у току лета и већ показују зубе како ће нас „половити“ кад зима дође. Мада
држе у тајности што више могу, опет им дође тајна до ушију „јатака“, који,
наравно, нама достављају. Планови су им, као и увек раније, на првом месту
употреба терора на народу. Тиранија, груба тиранија као што су они, и не зна
друго ништа. Они се спремају да притегну за врат све што „мирише“ на
четништво; напунити затворе, растерати породице, сву ближњу и даљну
родбину„одметника“ у шуми. Не искочи ли клин, ударцима испод такве
секире, онда претражити — прекопати све од села и вароши до планинског
виса. За претраживање употребити војску и грађанство. Такви нам гласови
стижу од наших пријатеља и препоручују нам да гледамо начина за опстанак.

Наше везе са људима из вароши и града нису биле слабе; они су у додиру
са селом слушали о нама, а у вароши где су се окупљали комунисти могли су
да понешто виде и извуку што је нама било од добре користи. Из градова су
допирале вести преко вароши и села: Сарајево, Мостар и Дубровник, где су
грађани одлазили по некој својој потреби, долазили су у додир са
интелектуалним људима — својим познаницима и сазнавали од њих извесне
ствари о унутрашњем и спољашњем стању. Активност националне борбе ван
земље, у емиграцији, знатно се осећала у народу. Нарочито су ширене лепе
вести о Србима у Америци; њихово залагање за Дражу приликом суђења
праћено је са узбуђењем. Они који су имали некога свога у Америци
поносито су дизали главе и скоро претили комунистима. Енергични поступци
емиграције по Италији, Аустрији и Немачкој — демонстрације и
премлаћивања Брозових „мисионара“ — чула су се и у најзабаченијем селу;
повољне вести много су брзо допирале до ушију националног елемента, који
је једва чекао да чује нешто неповољно по комунисте.

„Српске новине“ које су тада уређивали војводе: Јевђевић и Ђујић,

допирале су, неким подземним каналима, чак и до нас у шуми; читали смо их
дању под јелом, а ноћу показивали „одборницима“ да виде да нисмо сами и
да они „лакше спавају“.

Комунисти су преко својих новина бљували прави отров на све што није
играло уз њихову свиралу. Кроз ту њихову „одбрану“ могло се доста видети
где их сврби. У земљи је, по њима, све било подмазано — лој и масло!
Излила се милост Марксова на све стране, народ се сложио и прионуо на рад;
рађају се преко ноћи „инветори и новатори“ — стручњаци за све могуће
гране науке! Подиже се „тешка индустрија“ муњевитом брзином, ничу
„гиганти“, а народ нема игала да ушива дроњке; копа се руда, лије се гвожђе,
„ударници“ надмашују „норме“ — чуда се чине!! Отуда и доби име „земља
раја“. Друге године „петољетке“ статистика показа да је надмашила „трулу
Југославију“ за 20 година рада!!

Спољна ситуација није баш тако „глатка“, непријатељи социјализма —

империјализам и капитализам — подржавају „непријатеље нашег народа“.
„Провокатори, злочинци; провокације, реакција“ и стотине других погрдних
имена пришију онима што не дишу Марксовим загађеним плућима. И ако би
хтели „да не постоје“ Краљ, водећи људи и политичари, опет им у новинама,
под рубриком „осврти“, проклија толико пута покривена истина. Али то су
све, по њима — „осуђеници — које чека заслужена казна“.

Изнели смо напред план комуниста у погледу њихове замисли и поступка

за уништење четника у шуми. Он се састоји у терору и сили. Сада ћемо прећи
на улазак у зиму и наше тешкоће.
 Гора је најбољи знак и опомена, када се треба спремити за зимовник.
Када лишће почне да жути на дрвећу и слана освиће на земљи, није далеко
када ће се лишће стрести „као по команди“ и снег обелити најпре врхове
планина, па све ниже и ниже, до села и жупних места. Ово мењање природе
нерадо гледа свака хумана душа, само се комунисти веселе. Једним погледом
у планине, видеће се, да тамо нема ништа привлачљиво. Од летњег чара и
зеленила остале су голе гране, често мокре и облеђене, искезиле голе литице
и камење, натмурило се небо изнад њих и скоро увек магла и облаци
пропуштају ледену кишу и суснежице. Таква је јесен у планини.

Испод тих стабала, што нема лишћа на њима, што се са њихових грана
обарају крупне капи јесењске хладне кише, а понекад пљуште као из кабла,
дежурају Дражини четници по планинама на разним странама, наше
отаџбине у 1946. години. Без игде ичега —до голог живота, одеће на себи,
торбе о раменима и пушке у руци. Лица су им мрка, зарасла у браде, косе
пале по раменима. Очи су им благе, а погледи оштри. Ако ничега немају од
телесног задовољства, иако им је „глава у торби“, они имају снагу и вољу
тврђу од литица по којима се пењу.

После летњих састанака и заједничког четовања раздвојише се под јесен у

мање групице и тројке, ради лакшег живљења преко зиме и мањег запажања
од гоњења која ће наступити.

Мајор Ђоко Супић, са своја два ужа земљака, који га верно праћаху по
свим местима куда се кретао, поново се врати на зимовник у пл. Зеленгору;
тамо ће и смрт сва тројица дочекати. Мирко Ковачевић са петином зазими у
врховима тврде Бјеласнице. Једна седморка направи бункер у Голијама,
навуче хране и муниције у њ, да се брани ако до невоље дође. Две мање групе
у Сомини и једна повећа у Његошу. Сва поменута имена су планине у висини
од 1,400 — 2,000 м. Петар Самарџић и невесињски четници израздвајаше се
по планинама око Невесиња по тројкама и четворкама. Четници од Требиња,
Билеће, Стоца, Љубиња по својим планинама и кршевима пронађоше нове
пећине, подземља, донесоше хране у њих и чуваху за најтеже часове. Они су
стално били у покрету и јављали се час тамо час амо. Вештим затурањем
трагова заваравали су потере и успели, на велико чуђење, да махом преживе
зиму. Неколике четничке групе, око, Мостара и Коњица, ушле су у зиму
1946/47.г. Долином реке Неретве у шумовитим насељима Коњичке жупе и
Борча налазило се четника по двојкама и тројкама.

Поред зазимљавања по групама било је и појединачног заласка у зиму.

Једни су поново покушали срећу да се спусте на веру пријатеља који су
морали бити ван сваке сумње комунистима. Други су опет, на свој начин,
предвиђали да ће најбоље остати ако буду сами: копањем бункера у близини
кућа, у стоговима сена, у садевеном лишћу, које се тамо бере да се храни
стока преко зиме; у неприступачним литицама, спуштањем на ужа и
уношењем хране за по месец и више дана. Било их је чак који су сами живели
по планинама, правили мале колибе испод јела, ложили ватре у њима и
чамили данима и ноћима у самоћи и хладноћи. У несигурности како да
прихвате храну, по коју су се морали спуштати у села, укривајући траг,
прилазећи са највећом опрезношћу кућама својих пријатеља, увек несигурни
да не ударе на заседу, да их ко не види и не подкаже; разних других тешкоћа
које су искрсавале сваког часа.

Храна је била најтежи проблем преко зиме: како се снабдети да се не

дозна где је узета, да нико не примети где се носи? Мада је ноћ добар
заштитник тајне, опет може искрснути непожељан пролазник у планини или
негде друго, да сретне на путу, или још горе, кришом види — па ето зла! —
Све пропало, па макар то било при завршетку свих припрема, када је све
готово. Шта онда? Поред наведене случајности, која се не може искључити,
комунисти су обазриви и стално држе ноћне заседе око „сумњивих кућа“, по
кланцима и прелазима који одводе у планине. Они прате сваки наш корак ако
могу, воде евиденцију о свему: куда се крећемо, где се јављамо, шта узимамо,
шта нам је ко дао, где нас је ко видео, шта смо говорили. И најситније ствари
за њих су од интереса. Они су претставници власти, извршавају слово
„закона“, а ми смо, по њима, они који „врше злочине против народа и
државе“. Против државе њиховог типа, не само да смо ми у шуми него је и
народ, који би им „мирне душе“ отпевао посмртни марш и онда и данас —
њима и њиховој држави!
 Велика тешкоћа је била око прибављања хране: зими, лети и вазда.
Одакле смо је прибављали и како? Националисти су је давали и били,
донекле, док их комунисти нису терором сасвим угрозили, спремни да деле
са нама и последње парче хлеба. Од комуниста смо је узимали доласком у
куће одборника или неког имућнијег „госе“ који се „некако“ снашао и заимао
за кратко време после рата. Наредили би да нам дају храну за толико људи
колико би нас било, а то је све било колико може у торбу стати; неки су
доносили одмах а понеки мало затежући. После сваког јављања код
партизанских симпатизера следила је наша наредба: да иду одмах (по нашем
одласку) да јаве првој станици милиције или где год хоће „на четири стране
света“. Мало је који ишао „одмах“, него је сачекао јутро и дан. На рачун
оваквог снабдевања храном партизани су нас називали „пљачкашима“. Ми
смо „пљачкали“ колико је могло у торбу стати да се прехранимо дан-два, а
они су пљачкали и пљачкају да живе у изобиљу, толика мафија, скоро 40
година! Ето колико им то „пљачкаши“ одговара истини у поређењу са њима.
Ми смо „пљачкали“ пљачкаше то је тачно: да би слика била потпунија, ко је
„пљачкао“, наводим један пример са села, како је изгледала једна кућа, у
пролеће, једног комунистичког грабљивца. Свуда наоколо национална
сиротиња — нема ни скроба да једе, а он комуниста сместио се у
новосаграђеној кући — као турски бег — од породице има жену и мајку. У
остави за храну лежи око 10 мехова сира и кајмака (тамо се сир и кајмак
ставља у мехове) ниједан мех није лакши од 40 кг. над огњиштем, где му се
суши месо, притисло испод крова навешано суво месо: пастрме у једном
комаду, шунке, изуђени комади разне величине и велики смотци лоја
зачадили висе на канапима. То је био прави снос — откуд и како? Три члана
породице, један је на државној плати, боље рећи народној, може да живи и
издржава породицу од ње, а куд ће толико месо, сир и кајмак? Он има и
преко 150 оваца, крава и волова које најамници држе. Он јаше хата, а кад би
било пута за ауто туда сигурно би га имао. При оцени таквог „социјализма“
треба имати у виду да је то била тек друга година после рата, а рат је
уништио све!? (какви су ти „социјалисти“ сада после40 г.?). Газда од све
имовине није ни „кулак“ ни „буржуј“; он је претседник „народног“ одбора!
Добар „пример за углед“ како се спроводи социјализам и „равноправност“ у
држави где се краде и пљачка. За тако нешто су се „другови“ и борили, а
народу просипали лажи о „једнакости“.
 Одабирање планина и места у њима за зимовник. — Последња
кретања по копнини; новембарска и децембарска хладноћа у оголелим
шумама. — Зима и снег оклоп за народ. — Планине нису тако страшне,
кад дође невоља да се иде у њих.

Крстарење по планинама у току лета увек се загледало неко погодно

место за зимовник. Мисао о зими није нас напуштала ни кад је најтежа
врућина притискала земљу и изгледало да зиме неће ни бити. Когод је
намеравао да зимује у планини, побринуо се раније да пронађе место где ће
му бити кућа спаситељка, или можда гробница. Нико није знао шта налази од
то двоје. У одређивању планине и места узимане су у обзир и друге
околности осим планине, као: околна села и њихов однос према планини —
мања или већа залажења у њу итд. Изнад националних села нисмо волели
зазимљавати; то је давало сумњу партизанима да тамо траже. Неки су бирали
планинске голети, отварали нове пећине и тамо поред хране имали тешкоћа
да се снабдевају са дрвима. Ово је острањивало сумњу да се, поред толиког
пространства шума иде у голети где је хладноћа много тежа него у шуми; без
дрва и ватре није се замишљао тамо никакав човечији живот.

Једни су замишљали да је најбоље тражити склониште између јама и

литица; мислили су да ће потерна оделења избегавати клизаве јаме и амбисе
у којима би и они нашли смрт ако би се примицали њима. Међутим, тако није
било; потерници су ишли, спуштали се у јаме, било их је да падају, и опет
продужавали даље да траже. Мање више сви су бирали малу узвишицу и
видљив простор око себе, у сваком случају рачунали на замену ако дође
последњи час — да се гине.

Новембар и децембар — то су били тешки месеци живота у шуми.

Опадне лишће са дрвећа, укаже се сиво камење голо и очајно у нижим
пределима; нема заклона, кудгод се креће види се, излаже се нишану на
сваком кораку. Падају хладне кише, некад по неколико дана без престанка;
склонити се нема где од невремена; пећине запоседнуте од заседа, у њих се
не може; испод стена зване „припецине“, све прокапало и мокро — сувоте
нигде. Зађе ли се у шипраг, мокрина и тамо дочекује, ветар са кишом стреса
са грања крупне и тешке капи које се упијају у одећу и обућу — а где ћеш је
променити и осушити?! Ватра се не може ложити, видеће је однекуда они
који пазе на све дању и ноћу. Путовања ноћна су честа, нема ноћи да се некуд
не иде; још док је копнине да се што прибави и види ко од пријатеља. Ноћи
су мрачне, кишне, ветровите и хладне. Мокра одећа и обућа, торба увек на
леђима; оружје и муниција су се већ срасли са телом; иде се странпутицама
— често се спотиче и пада. Тамо где се пролази на тесне кланце, поред
сумњивих места и кад се прилази чијој кући развита бомба у руци или прст
на обарачи, ма она била и рођеног оца; — не зна се ко чека тамо! У
планинама испод високих букава није много боље; ако пада оно је суснежица
са ветром; када престане оно удари мраз који не да ни поред ватре заспати.
Ноћи дуге... нема се шта бољег ишчекати и кад дан дође. Сунце не прогрејава
кроз црне облаке који се мотају и проносе неко смрзнуто иње које називају
„коринама“ наши планинштаци.

Све су то тешки часови које читалац од интереса неће пропустити, а да

мало не размисли о њима. — О животу четника у борби за слободу.

Једних година веће планине притисне снег рано — читави месец дана
раније од села и мањих брда. Планинштаци — сточари, који користе пашу,
задовољни су ако се одрже са стоком до краја новембра у планини. Они
уштеде сено за пролеће, када се одужи зима. Обезбеђење стоке је сигурније и
мање је бриге преко зиме. Зима и снег нису биле само наша брига (у шуми),
него и већине нашег народа који живи по планинским пределима. Они су
бринули о многим стварима. Комунисти су се „бринули“ још више о њима,
налазећи увек „излаза“ на народним кулуцима под именом „добровољни
радови“ или колективизације, кућића и радиша са бескућницима и
готованима, делењем чорбе са заједничког казана. Зима и снег су затварали
њихове путеве и сабијали их у куће да их лакше налазе „органи народне
власти“ и одређују где је њима драго, јер радне снаге је вазда мало. Исто тако
лакше је било преко зиме „инвентарисати“ кућне ствари: амбаре, мрс, вуну и
све друго што би се могло претворити у „колективну имовину“. Није се
могло сакрити ни јаје од пописа. Док је било копно, кокошке су носиле јаја у
трњу даље од куће; тешко их је било наћи. За време зиме носиле су у стаји и
било их је лако наћи, пребројати и „колективизирати“! Дакле, и јаја, и све је
било на окупу X пописати и дати „упуство“ шта да се ради. Зима и снег су
били један оклоп у коме су хватане жртве. На тај начин само су се партизани
радовали зими, јер им је ишла у прилог за лакше остваривање безбројних
планова који су искрсавали свакодневно из глава полуписмених „стручњака“.
Било је још нешто као разлог за зимску „офанзиву“ на „свим секторима“ и то:
Оно што је народ трпео за време зиме и снега, вероватно да не би трпео преко
лета кад је гора зелена; било би отскакања у шуму, и број „одметника“ не би
се смањивао него повећавао. Зато су они доласком пролећа постајали мекши
и гладили своја злодела — говорећи да се више неће поновити.

Планине нису тако страшне преко зиме као што то изгледа посматрано за
мирна живота из својих топлих кућа у селу. Има тамо живота само ако се
човек снажно и одлучно заузме да се одржи у њима, не упуштајући се никада
у очајна размишљања да ће пропасти од разних тешкоћа које се тамо сретају.
Ми смо зимовали у планинама високим преко 1,500 м, изложеним ветру и са
ретком шумом, остајали некад по три месеца; имали прилике да уочимо све
тешкоће које доносе временске непогоде у току зиме, као што су: падање
великог снега, снажни ветрови и ношење снега — мећава, мраз и хладни
притисак ваздуха који утиче на дисање и одржавање ватре. Па ипак није нам
загрозила опасност да помремо од свега тога. Шта је, дакле, опасно у борби
са хладноћом? Опасно је ако се клоне и изгуби нада за опстанак; тада
притисне мртвило, сугестивно се слаби отпор огранизма, наступи душевно
растројство; равнодушно се мисли на смрт као и на живот. Ако се при ходу,
(као што се обично излаже опасности на путу) застане ради одмора, остајући
мало подуже непомично у месту — може тада од умора и сан да савлада,
удружени мраз, ветар и снег чине своје. Тако се пропада од зиме, више од
губљења морала за опстанак него од тешке стварности. Планине се не треба
плашити ако дође невоља да се иде у њу. Ово наводим због тога што ми је у
непреболном сећању страдање наших људи из првих дана рата. Зашто се
нису хватали планина? Народна мудрост каже: „кад се топи за пену се хвата“,
очигледно је било за многе од њих да се „топе“ и уместо да се хватају, не за
„пену“, него за простране наше планине, у којима је било места за пукове,
они остају скрштених руку у градовима и варошима да чекају усташки маљ, а
доцније партизанске јаме. Синови горштака и брђани (или унуци) посташе
нежни и меки за тежи живот сличан њихових предака. Жалосно је да и наши
војни стручњаци никада не пронађоше за сходно да промисле што о
планинама и тврдим пределима, када дођу тешки дани, да се нађе који
магацин са оружјем и храном у њима. Него, напротив, дочекасмо да нам
наше оружје отсеца главе. Зашто се не поучисмо историјом прошлости?
Зашто увек изненађење и „није се знало“! Изгледа да како гусле и песме
преко њих престадоше да нам преносе славну историју, отада наста
устручавање и зазор поћи стопама наших дедова при отсудним часовима.
Рачуњање на цивилизацију, културу... 20. век, на лажно проповедни мир,
беше само обмањивање, које многе нађе неспремне, завара и упропасти. Ако
се нисмо били у стању одупрети „силама“ зар не беше никаква друга излаза,
него ставити главу на трупину да је душманин отсече? Све су ово болни
утисци из првих дана рата када многи ишчекаше смрт у кућама уместо да се
измакну до првог грмена. Па, ако би судбина била да у њему изгубе главе,
бар би узели удела у борби за слободу. И кад се гине треба бирати смрт.
 ЗИМА И ЛЕТО 1947. ГОДИНЕ

Живот четника по склоништима и планинама преко зиме 1947.

године. — Одржавање веза са народом и добијање вести. — Партизанске
потере за четницима у шуми и присилно дизање грађанства да тражи
четнике. — Отпор сељака и саботажа на сваком кораку. — Протеривање
четничких породица из шуме и многих других осумњичених за сарадњу.

Како су четници живели преко зиме у току 1945. и 1946.г. по оближњим

брдима и нижим планинама, изнели смо донекле у претходном излагању;
навели смо и неколико примера тога живљења. Сада ћемо прећи на њихово
живљење по планинама, пошто ће се одмицањем времена и они одмицати све
даље у више планине и пуста места, нарочито преко зиме. Овај део ће се
односити на четнике који су у своме домену имали добре планине и најбољи
излаз налазили у њима. Ја ћу изнети живот једне седморке, у којој сам се и ја
налазио, у пл. Голији. Неће много бити разлике од осталих група које су
живеле по планинама, мање-више начини су исти. Као што смо раније
поменули, бирана су нарочита места баш у планини где се треба зазимити.
Снег је био добар заштитник први месец дана или можда два, све док се не би
стврднуо и почео држати да се може ићи по њему. Тада је било најопасније
време у планини. Неприступачне провалије, снег је напунио и многе
изравнао; постале су пролазне и прегледне. Идући по снегу још је лакше било
претраживати их, него за време копнине. Још ако партизани употребе скије и
псе, моћи ће за неколико часова доћи у свако место у планини. Даљина од
насеља неће значити ништа, на коју смо доста полагали. Пси су могли бити
врло опасни за нас. Трагањем и њушкањем, по свежем планинском простору,
могло се десити да нас открију. Срећа је, опет, што држање снега (површица)
не траје дуго, промени се време и снег почне пропадати; тада је још теже
газити него када је снег мек. За војнике, који су вршили потере по планинама,
било је опасно ако снег почне пропадати и нови падати удружен са ветром.
Тада се, поред тешког гажења, могло залутати — ухватити ноћ и готова смрт;
али они се нису упуштали у такве опасности. Они су користили чобанске
колибе по планинама као полазне базе у којима су ложили ватре и, наравно,
као увек, шефови Удбе давали распоред плаћеним несрећницима и људима
на силу подигнутим, без оружја, да у групама претресају делове планине.
Мало касније осврнућемо се опширније на претраживање планина,
употребом грађанства, поред шефова Удбе и војске.

Пређимо сада на седморку коју смо мало пре поменули. Рано с јесени
одлучише седам бораца, из ранијег четничког одреда војводе попа Радојице
Перишића, да се заједнички спреме за зиму и заједнички презиме у планини.
Они беху: Максим Миленковић, Милош Манојловић, Стеван, Алекса и Војин
Тепавчевић, Митар Црногорац и ја. Сви се сложише да је планина најбољи
изглед за опстанак од потера, које су предвиђали да ће наступити преко зиме.
Веровало се да ће бити сигурније подземље од живота на површини. Према
томе подузеше се да пронађу неку пећину за коју се прије није знало. После
дугог трагања по планини, пронађена је подземна „кућа“, не баш просторна
за седам људи. У току неколико недеља ноћног рада, према фењерском
светлу, разбијање стена са маљима проширена је и направљена је повећа
„соба“ и „магацин“ за оставу хране; све је било у дубини само метар испод
земље. Кров је прокапао на више места па се морало изнутра обложити
корама од дрвећа, комадима шаторских крила и др. Део за храну морао се
потпуно осувотити лишћем и травом које, када се пажљиво сложе, не
пропуштају воду. Унутрашњи простор није био велик, а ни мали; било је
места да се лежи, седи и понегде усправи, а и неколико корака за „шетњу“.
Ватра је ложена у шпорету и увек само ноћу. Димњаци су били изведени на
отвор где су била врата; они су морали надмашивати снег бар метар или
више, да снег не би поцрнео јер се могло уочити однекуд. Дању би се
димњаци повлачили унутра, а ватра би престала да се ложи од 3 часа после
пола ноћи, тако да би сваки смрад дима или мирис хране био потпуно
острањен сваком чулу мириса, па и псећем. Врата су била четвртаста и
комотна за излаз; три степенице су биле да се сађе унутра и изађе напоље.
Поред врата је била настрмљена стена под којом се могло стражарити, кад је
лепо време, осматрати и ослушкивати наоколо, али не много далеко. Дрва су
била припремљена и сложена у једном делу подземља; није се ишло напоље
нити правио траг по снегу због њих. Вода се добијала од снега кроз један
отвор изнутра, где се снег дубио од земље и правила пећина у снегу.
Топљењем снега на ватри добивала се вода и употребљавала за пиће, храну,
умивање, купање итд. Та вода топљеница неугодног је мириса, заудара на
дим и чађ, али то је било само спрва, док се не навикне на њу. Храна је била
обезбеђена за три месеца (ако се остане непокретно) — брашно,
конзервирано месо у меховима, сир и кајмак. Све је било на чисту месту,
осигурано од влаге и брањено од мишева помоћу мишоловки прављених
собом у подземљу. Шпорет је служио за печење хлеба, кување хране и
загревање простора где се живело, мада унутра није било хладно, дању никад
није ложена ватра.

Распоред за спремање хране и чишћење, као и међусобно слагање и

узајамно поштовање, били су примерни. Никада није дошло до зађевица и
међусобне свађе. Напротив, стваране су пошалице, певало се по ноћи, када
пада снег и мећава мете, смејало се и викало као да се заборавило где се
налази. Гусле су биле принешене, а нове дељане од јаворовине; певало се уз
њих за све време боравка у бази. Једна мала лампица на гас осветљавала је
овај необичан простор који људи одабраше за живот у „културном“ 20. веку!

Ови житељи подземља у путињи нису занемарили Бога и веру. Када је

дошао Божић, или Крсна Слава неког од њих, онда би се скупно молили богу,
као што су то чинили многих вечери; према упаљеној воштаној свећи,
прилепљеној на пећинској литици. Устајали би на ноге и испуњавали
пећински простор додирујући свод својим широким раменима и главама
покривеним дугим косама и брадама; неки су стајали скучени, немајући
простора да се исправе. Оваква слика се може назрети маштањем, према
писаним делима, из доба прогонства хришћана и катакомби.

Какав је план био за одбрану и шта се предвиђало у случају да се база

мора напустити? Наоружање није било лоше; поред пушака, револвера и
бомби, био је и један пушкомитраљез; од муниције око 2,000 метака. База се
налазила при врху стране окренуте према северу; са јужне стране је било
немогуће прићи од стрмих литица које су заокружавале скоро половину
круга. Пред вратима је била стена под којом се могло наћи заклона од ветра,
снегом је била маскирана и скоро завејана. Под њом се увек стражарило када
се предвиђала опасност. Тамо је био направљен и добро маскиран шанац из
кога се могло видети око 100 метара са стране од куда се могло прићи. Даљи
простор је покривало дрвеће, измешане букве и јеле. Трагови се нису
правили, нити се кретало даље од врата и поменуте стене пред вратима. Снег
је био нападао на том терену у висини човека. Док је снег био мек тешко је
било тамо доћи. За случај да се примети — чује приближавање, као што се то
догодило 18. фебруара, онда би било у приправности, да се искочи напоље
кроз два отвора. Отворити ватру само када би неко дошао баш на врата.
Предвиђало се, ако би нагазио један или два да се заробе, до би други можда
прошли да не запазе. У сваком случају, ако би били потпуно откривени,
избегавати опкољавање и провлачити се у правцу који би се сматрао да није
још запоседнут. Уколико би се успело пробити, онда у току ноћи одмицати и
што даље од планине и спуштати се у јужни крај, где би се нашло копнине,
избегавати јављање ма коме прва два-три дана. Храну би сваки понео са
собом, ако би избегао. Тако се планирало и прилично веровало у успех, мада
су изгледи били врло слаби да се може остати после покрета из базе.

Догодило се да су партизани 18. фебруара пришли прилично близу и

њихово дозивање „десно крило заломи“ чуо је стражар пред вратима и све је
за час било спремно како је било у договору. Бог је био на страни четника,
снег се провалио и потерници су стали пропадати у њ; падање с ветром и ноћ
замрачили су вид гонилаца и очистили четницима планину од крвожедних
хијена.

Други четници, колико је мени познато, правили су колибе на површини

земље, обично између стена или чапора густих јела и букава. Колибе су
прављене простим начином: на два рачваста дрвета, или побијена коца, у
раздаљини колика је требало да колиба буде велика; препречила би се планка
одозго, као шљеме, и углавила међу рачвасте кочеве, после би се са земље
наприслањале друге планке и облице. Потом би се настрло травом
„власуљом“, и лишћем и корама од иструлелог дрвета. Поново би се
притисло каквим гранама по том, да све не разнесе ветар. Кад снег падне, то
све буде маскирано, само би дим пробијао на врху и снег би се отопио са
стране.

Они који су зимовали у таквим колибама, морали су сећи дрва — правили

би мало трага около и звук лупе секиром. На такав начин су зимовали у
Зеленгори: мајор Ђоко Супић, Спасоје Суботић и Миливоје Супић; у
Бјеласници: Мирко Ковачевић, Ристо Шкоро, Тодор Уљаревић, Јован и
Бориша Шаровић и једна група Црногораца у Његошу.
 Како је живот текао — јесу ли дани били дуги у пустим планинама
притиснутим снегом? Тешко је било „мировати“ на једном месту па и да се
није провлачила кроз мисли црна слутња; како једног дана може доћи
последњи час, да се властитом крвљу обоји тај злохудни снег, који би је тако
брзо упијао. То је био живот у оклопу. Људима који су преко лета свакога
дана мењали конаке, где замркни ту не освани, који су ноћима путовали без
престанка, а данима под стражом спавали по 2—3 часа, да би се поново
кренули кроз планину и спустили за сунца испод горе; с нестрпљењем
чекајући ноћ када ће некога моћи видети, чути новости, добити обавештење,
поставити нову везу и продужити даље. Тешко је било њима ограничити
кретање и савити их на један ужи простор, као што их је зима савијала и
сужавала да остану непомични по неколико месеци.

Живећи у пустинској самоћи, која утиче на душу, почиње се веровати,

после 20 проведених дана, да се нешто изменило доле у градовима и селима.
Тежња да се неко види и штогод сазна почиње да тишти још у првим
месецима одвојеног живота у планини; мисли се на који начин и како
ступити са неким у везу. Имати згодну прилику у променљивом зимском
времену није лако. Где доћи и код кога се јавити у тако напетом стању у
селима, где се ништа друго не говори него о четницима у шуми; — партизани
како ће их наћи, а националисти — хоће ли остати непронађени? Закуцати на
врата у таквом стању, ма то било и рођеног брата, не би га обрадовало ма
како он гајио љубав у срцу за братом у шуми.

Партизани погоршају ситуацију преко зиме, употребом терора и силе;

окрену је на своју руку. Поверење међу најбољим пријатељима се поколеба;
мање је тајних разговора и састанака; лица су озбиљна, нема осмеха ни
уздигнуте главе као некад. Све се ухватило у мисли и бригу; ишчекује се
премлаћивање, затвор, протеривање и све најгоре. Беспомоћно кипти гнев у
срцу и души на разбојнике који притискају да муче све више. Нема излаза.
Затворио снег путеве, а комунисти притисли; — притисло зло са сваке
стране.

У пркос свих зала, кретали су се четници из планина и спуштали до села,

а народ је кришом дотурао вести и храну, јадао своје јаде и невоље, причао
злодела ситних људи и проданих душа; стављао до знања ко је ко, кад сутра
дође слобода да не заборави ко жив остане.

Партизани су чврсто веровали да неће бити жива четника да ишчека

Божић 1947.г. у планини. Припреме и планови Удбе били су рано готови и
чекали су први снег, да крену „у лов у планину“, како су се они песнички
изражавали при покретима за тражење четника. За разлику од првих година,
када су тражили сами, ове зиме су се досетили да мобилишу грађанство, све
што може секиру понети. Пошто су прошли од претпоставке да треба
претражити све од села до планинских висова, то им је за тако огроман
простор био мали „Кној“ који су имали по оближњим гарнизонима, сваливши
се на народну грбачу, да га још стално издржава од свога ручка и вечере.
Грађанство је требало да повећа број да се неком претстави, или ваљда својој
машти, како се „народ“ дигао са њима у потеру за четницима!? Како се народ
дизао „од своје воље“, да гази снег по планинама по љутом зимском мразу и
мећави, у пропалој одећи и обући, са полупразном торбом о рамену, то нека
буде утеха комунистима, а народ ће им вратити „уздарје“ за то, једног дана
када дође његов час.

То је била тајна, или на брзу руку, припрема за покрет рано изјутра. Није
се саопштавало грађанству ни 2 часа раније, нити се знало куда се иде, пре
него што се искупе на неку овејану брежину. Тек тада би Удбини официри
саопштили шта је циљ овога покрета. Овако брзо скупљање људи Удба је
вршила преко својих поверљивих лица, обично одборника, чланова партије и
Скоја. Они су вероватно били обавештени мало раније од стране Удбе, с тим
да саопште у одређено време лицима која су била предвиђена за потеру — а
предвиђено је било све. Оваква предострожност се изводила због тога што се
сумњало, ако се саопшти раније, да би неко могао отићи и јавити четницима,
или ономе ко их крије да их још боље сакрије. Радило се о изненађењу.

Шта је Удбин официр саопштио и каква је гомила људи из села и вароши

(који се ни по чему нису разликовали) стајала око њега на раном јутру, на
ниској зимској температури? Он није саопштавао, него наређивао и претио
„метком у чело“, сваком ко се не буде држао наређења „својих старешина“,
који су већ ту одређени да воде своје жртве у беспутне планине. Скретао им
је пажњу, да свако куда пролази има добро да „отвори очи“ и да пази на
макакав траг и пукотину у снегу; све треба да буде пажљиво прегледано где
се прође. Узгред им је процедио кроз зубе да има „неколико банди“, које
треба „ликвидирати“. Ово „неколико“ није примио, без сумње, ни
најнаивнији међу њима. Зато би требало преко 200 људи овде, а колико их је
било још на другим местима, због „неколико бандита“?! Да „нису опасни“ и
да ће се „одмах предати“, чим се нагази на њих, и то је било дување уз ветар.
Знали су ови скупљени људи своје четнике боље од Удбиних жутокљунаца,
који су се тек од јуче истићили.

Жалосна је била слика тих наших земљака, који се пред упереним цевима
крећу у стрељачком строју, почев од села, па даље докле могу стићи уз
планину. До пред залазак сунца стално их гурају напред официри Удбе и
Кноја, рапоређени између њих, да би их могли боље надгледати. Они су у
поцепаном оделу, јер бољег немају, обућа им је мокра, ноге у снегу цео дан и
прсти им се смрзавају. Жалба да се не може даље, ништа не помаже.
Наредили су им да носе секире и конопце — где је дубок снег; тамо где је
чисто од снега да носе пијуке, полуге и друга средства за раскопавање. Са
секирама се, по наређењу, увлаче у „сумњиве“ пукотине између стена, испод
јела, испод наноса снега и свугде где Удбин претставник упре прстом да се
тражи. Помоћу конопаца спуштају се у јаме и пећине. Може се са поуздањем
тврдити, да никакве истраживачке екипе за свих „царева“ и влада нису тако
претражиле ону убогу земљу, где у свакој трећој долини има јама или нека
провалија. Партизани су постигли „рекорд“ и „надмашили норму“ на овом
пољу „науке“!

У пл. Бјелашници, спуштајући на уже несрећног човека (чије ми име није

више у сећању), да доле у дубинама бездане јаме тражи четнике, прекине се
уже и несрећник пада у ко зна које дубине испод земље! Нико од
наредбодаваца није ни прстом макнуо да га тражи. Толико се водило рачуна о
људима који су „добровољно“ ишли да траже четнике!

Пијуци и ћускије, по јужној Херцеговини, где није било снега, радили су

преко целе зиме. Лупање на јутру, које се много више чује када је земља
смрзнута, вероватно да су слушали и четници, негде, можда и у непосредној
близини, ишчекујући час када ће закуцати и на њихова врата, неке подземне
„базе“, где су се били склонили за неко време.

Да је непознат пролазник те зиме прошао ма којим путем кроз јужну

Херцеговину, видео би масе људи по брдима како са ћускијама преваљују
стене, и у чуду би се питао: шта ови људи раде? Јесу ли при својој свести?

„Операције“ по неколико дана вршене су по договору Удбе и Кноја из два

или више срезова. Пл. Бјелашница, између Невесиња и Гацка, претраживана
је договорно из оба среза. Тада је гоњена и комора на коњима са храном,
наравно за војску, а не за народ, док су грађани носили своју јевтину
брашњаницу на леђима. Пл. Сомина, која се увлачи у Црну Гору,
претраживана је по наређењу Удбе са становништвом из Билеће до Гацка.
Пл. Ситница, Видуша, Илија и др. претраживали су батаљони војске са
мобилисаним грађанима из срезова; Требиње, Билећа, Љубиње и Столац. Пл.
Вележ, Прењ, шумовите пределе око Коњичке жупе, Борча и Зеленгоре
претраживали су партизани са на силу подигнутим народом од Невесиња,
Бијелог Поља (код Мостара), Коњица, Калиновика, Фоче и Гацка. Они нису
тражили само по планинама, него свуда редом. Тако нису остале поштеђене
ни старе гробнице, ни цркве (по олтарима и испод крова); све је морало бити
претрешено и прегледано по више пута.

У овим потерама учествовале су, не стотине, него хиљаде људи, гоњене

батаљонима Кноја, по наређењу Удбе. Како су се тада проносиле вести,
сматрало се да је у једној мартовској потери за претраживање пл. Сомине
било око 3,000 људи. Тада је неко пронео вест, да су четници из пл. Голије
прешли у Сомину. То их је навело да мобилишу ове одреде и да крену у
потеру. Но, то је била само варка, убачена од сељака, којима ни партизани
нису могли да доскоче, поред све своје „вештине“ и „памети“. Није лако са
сељацима „ломити копља“, нити је сељак врбовина која се даје лако увијати;
он не попушта ни кад му ребра ломе. Колико је српски сељак променио
зулумћара, који су му радили о глави, па им је свима доскочио, уз жилави
отпор и непокорност! Када ништа друго није могао, он је досеткама и
презрењем „самарио“ своје душмане. У овој мрачној драми „Давида Штрпца“
било је више него један. Они су знали да измене правац потере, предузете од
стране Удбе, преношењем вести да би четници могли бити на сасвим другим
странама. Није било у питању, хоће ли други правац бити тежи, него само да
се не иде тамо куда је Удба наредила. Партизани се ни сами нису знали
снаћи, а да не наседну убедљивим доказивањима сељака. На
„конференцијма“ су и сељаке питали за мишљење, мада је увек било
супротно њиховом, они су морали доносити неке закључке по њима. Узгред
ћемо навести неке примере како су сељаци по својим предлозима
намамљивали партизане да траже четнике тамо где је било стопроцентно
сигурно да их нема.

Пл. Добрељица, саставни део пл. Голије, у Црној Гори, обрасла је при
врху, са северне стране, клековином, која заузима повећи простор. То није
ситна клековина, као што је има по неким планинама, него висока изнад
човечјег раста. Поред тога је испреплетена по тврдом каменитом пределу и
шкриповима. Може се провлачити испод ње као каквим тунелом. Гране су
као опруге и увијају се када се стане на њих а потом се опет исправе. Овај
предео је преко лета тешко пролазан. О њему сељаци често говоре, да тамо
може стати пук војске скривен. Зими је сасвим друкчије. И сељаци су то
знали. На питање Удбе, где би могли бити тамошњи четници, сељаци су
одговорили: „Нигде друго него у клековини“. Још када су „описивали“ на
свој начин непролазност преко лета, партизани су насели и одмах одредили
тај правац потере. Требало је вребати повољно време и кад се оно укаже,
пети се уз планину и газити снег скоро цео дан, па да се дође до клековине.
После не малог напора, када су се попели на планину и дошли на лице места,
клековине уопште није било, није било ниједне гране да би се видела из
снега. Лежао је раван терен, покривен снегом, без икаквих знака живота
тамо. Чак ни трагова од планинске дивљачи није било. „Саботажа!“ —
повикали би партизани. Сељаци су тада објашњавали, да „нико није знао“
како ствар стоји са клековином у току зиме. Клековина је била сва покривена
снегом.

Некада су сељаци успели да уплаше партизане са снегом и мећавом, који

удружени могу за час наступити у планини и да нико жив не избегне натраг у
село. Они су таква тврђења поткрепљивали „многим“ случајевима који су се
раније догађали и њима били познати. Још када би се наоблачило и почело
падати, настала би пометња и права паника. Није се више могло
контролисати, где је ко и шта ради; бежао је свак на своју страну, да што пре
стигне кући.

Било је случајева да при самом поласку у претраживање неким начином

сељаци разувере партизане, да четници „сигурно“ нису тамо где се намерава
ићи у потеру. То је био ризичан посао и излагање великој опасности.

Једном се један млађи човек, раније четник, јавио рано изјутра и изјавио
пред свима Удбашима и људима подигнутим за потеру, да он зна где су
четници, с тим да треба видети друго лице које је било удаљено 2 часа
одатле, у другом правцу, од онога куда је требало да се иде. Он ту исприча
још неке појединости и „доказе“ које Удбаши приме посигурно, јер ко би се
усудио да њих превари! Они за тај дан одложе претрес планина, распусте
сељаке, а сами крену да испитују нови случај, узевши собом човека који им је
дао тако „драгоцене“ податке. Када су дошли до лица које треба да зна „све
детаље“, нашли су се разочарани и оманути. То лице признало је пред Удбом
да је видело „неке“ наоружане људе прошлог лета, али да се није могло
распознати „због удаљености“ ко је то био. То је испричао негде раније
познанику „у поверењу“, који је после 4-5 месеци „открио тајну“. Мада су
обојица били кажњени, батинама и затвором, ништа се више од њих није
могло сазнати.

Шта је руководило тога човека да потпуно свесно изложи себе тешкој

кризи и тортури Удбе? Одговор је јасан — да отклони опасност од четника у
планини. Могу ли и овде комунисти рећи да све ради за њих? То нису били
усамљени примери; њих је било на стотине када је било у питању да се на
неки начин укаже помоћ четницима. Народ је саботирао рад партизана, као
што и данас чини, премда је за сваки такав случај и поступак добијао ударце
по својој кожи од црвених диктатора. Дух народне мржње према
комунистичкој диктатури не може се искоренити ударцима и страхом, као
што замишљају властодршци једног узурпаторског режима наметнутог
силом. Слободарски дух српског народа издржао је и победио многе тиране и
мучитеље, па се надамо у Бога и правду да га ни ови садашњи тирани неће
моћи савладати.
 Има наш народ благородно срце и душу. Њега не окива страх и претња.
Његове се мисли не могу помутити. Он има храброст да, и када га разапињу,
каже своју реч, да пљуне тиранима у лице и да испољи мушкост и снагу.

Мајке и сестре четника који су се налазили у шуми са грцањем у грудима

устезале су се да пролију сузе пред разбојницима Удбе, који су им доносили
црне вести (често пута лажне) о погибији њихових, само да зарију што убље
нож у њихова срца. Било је и других српских мајки и сестара које су јавно
испољавале свој бол за четницима и њиховим породицама. Оне су за то
кажњаване и прогањане, али нису поклекле.

Било је храбрих људи који су, притешњени уза зид, пред масом народа,
вадили нож сакривен у недрима и говорили партизанима, ако их се дотакну,
да ће им забости у срце. Остајали су живи, јер су се партизани бојали да би од
њих, убијених ту пред народом, направили хероје које би народ славио и
друге млађе потстрекавао да пођу њиховим примером.

Извргавање руглу и убијање четничког духа у народу вршено је на

систематски начин, научен у комунистичкој прљавој школи. Измишљена су
разна погрдна имена за четнике: бандити, разбојници, злочинци, кољачи,
шкрипари, пљачкаши итд. Речи „слуге окупарора“ и сл. биле су нестале из
њиховог речника, или су се употребљавале као „бивши“. Они су за време
рата стално трубили народу да четници „не би могли остати без окупатора ни
24 часа“. Њиховим лажима нико није веровао, изузев њихових трабаната.
Сада су се могли, ако су хтели, осведочити и они и њихови симпатизери, да
су четници били у стању да се одрже, чак и „мале и незнатне групице“ више
од пет година преко њихове „силе и ордије“ и упркос толико надуваном
„хероизму ослободилачке војске“.

На њиховим „конференцијама“ које су силом сазиване скоро сваке ноћи,

преко целе године, приређиване су претставе, извођене од обичног олоша,
који је служио режиму за пропаганду. Тамо су они „претстављали“ четнике
како долазе из шуме прљави и дроњави, упадају у куће, бију старе људе,
жене и децу; односе кућне ствари — чак и женско рубље; само да се што
више баци блата на четнике. Такве „претставе“ могле су имати утицаја на
малу децу испод 7 година. Стварање мржње и одвратности према свему што
је противно њима, убризгавање комунистичког отрова у млада бића био им је
главни циљ. Књиге, брошуре, новине, филмови, говори, милиони речи
написане су и изговорене у клевети и блаћењу четника.

Потере и претраживања нису партизанима донели много успеха. Ишло се

у планине са надом „у лов“, а враћало се назад празних руку. Претресана су
села и вароши, прекопавана брда, испитиване јаме и пећине, али све је било
узалуд. До половине зиме мало је ордења стављено на груди удбаша.
Разочарани неуспехом, а видећи да зима измиче и пролеће се приближује,
када ће бити тешко правити обрачуне са четницима, они упрежу све силе и
повећавају до крајности притисак на народ. Празна причања да је народ с
њима, а против четника, нису ништа помогла. Пред њиховим очнма
указивала се стварност, да народ зна за четнике и да их крије. Саботирање
сељака и неуспеси са претраживањем довели су Удбу до крајњег огорчења.
Премлаћпвања, затварања, мучења — све су чинили, па ипак нису постигли
свој циљ.

Средином зиме 1947.г., долази Удба и њени доглавници на идеју да је

„најбоље средство“ протеривање четничких породица и свих осумњичених за
сарадњу са њима. Почињу са прављењем концентрационих логора, по угледу
на газде из Москве и бивших савезника нациста. Пошто Југославија нема
сибирске пустиње, то су они били на муци где да сместе толики народ? Неко
се досетио од толико „паметних“, загрижен мржњом и пакошћу, да одреди
Широки Бријег у Херцеговини за концентрациони логор. Ово место познато
је по усташлуку и антисрпству, и изгледа баш због тога партизани су га
одредили да у њему праве логоре српских породица, старих људи, жена и
деце, чије су сроднике до јуче убијали усташи из тога краја. Колико
перфидности, бездушности и нечојства у томе поступку према недужној
српској нејачи! Довести их у положај да морају просити залогај хлеба и
кашику млека од својих крвника!!

Најзверскије су поступили са националним српским породицама које су

биле одређене да се иселе из својих места. Наоружани војници су дивљачки
упадали у куће, будили из сна поспалу нејач, наређивали им да у року од 2
часа узму своје ствари и да излазе напоље, на хладну јануарску ноћ.
Сврставајући их у колону прогонили су их сеоским пртинама до оближње
вароши, где су их утрпавали у отворене камионе и транспортовали даље на
одређено место.

Осврнимо се на ову жалосну колону коју сачињавају наше мајке, очеви,

сестре, жене и деца! Бацимо поглед на ту кривудаву сеоску пртину, усечену у
дубоком снегу, којом ти наши мученици одмичу са својих огњишта. Они су
упрћени са бременима своје сиромашне спреме, коју су могли у изненађењу
зграбити „за 2 часа“, одређена од неког удбашког зулумћара. Деца су
зграбила своје чобанске торбице, упртила на нејака плећа, и гамижу
пртинама; њихове главе не виде се из снега. Има и сасвим мале деце коју
мајке замотавају покривачима да се не смрзну. Између њих су кнојевци, гори
од шуцкора, вичу на њих и гурају у леђа онога који се спотакне и падне у
снег крај пртине. Ноћ, зимска ноћ, јовањски мраз реже што стигне голо.
Понеком детету процури крв из носа и капље по снегу, по трновитој стази на
путу за Голготу.

Било је наших породица које су морале да евакуишу свој дом баш уочи
Славе, Св. Јована Крститеља. Безбожници нису их пустили ни тај дан на
миру, да остану код куће, да запале свећу своме Светитељу и преломе
славски колач — вековима одржавану српску традицију. Знајући да
безбожници не признају Бога ни Славе, нису ни тражили милост да их
поштеде, него су собом носили свећу и палили је тамо где су сутра-дан
застали, да предане под туђим и непознатим кровом.

Тако се одвијала крвава драма послератног „чишћења“: убијање људи,

премлаћивање, мучење, затварање, прогонство и растурање породице и
имовине; разбијање националног јединства, рушење традиција,
фалсификовање историје и натурање мрачне Марксове идеологије;
преваспитавање и тровање младежи; разарање свих моралних врлина и
завођење паганства и безбожништва. Улазило се у трећу годину ропства,
тежег и крвавијег од свих робовања досад.

Велики и моћни, „поборници“ мира и демократије“ на Западу, окренуше

леђа милионима људи под комунистичком поплавом, тражених да се боре
када им је то требало, а остављених и предатих на пропаст када више нису
били потребни. Гвоздену завесу ставише себи за леђа, да ни вапаја дављеника
не би чули. Колико празног трубљења о борби за слободу, право и једнакост
човека!...

ЖИВОТ У ШУМИ ПОСТАЈЕ СВЕ ТЕЖИ. — ШПИЈУНАЖА,

ИЗДАЈЕ. — ЗАСЕДЕ И ИЗНЕНАЂЕЊА СУ СВЕ ЧЕШЋА. — ВЕЛИКА
ОСИПАЊА И ГУБИЦИ У 1947. ГОДИНИ.

Напори и прегнућа четника да се одрже у шуми који дан дуже чињени су

до крајњих могућности. Борба за опстанак била је више него ужасна. Ко иоле
познаје комунисте, може замислити са каквим средствима се нису послужили
да стану у траг и дођу главе остацима четника у земљи. Неометани ниодкуда
са стране, сконцентралисали су се потпуно на унутрашње „уређење земље“ и
извођење „5—годишњег плана“. У тај план спадали су и четници; требало је
да нестану по сваку цену и што пре. Сва средства за уништење четника била
су дозвољена и употребљена; презања није било ниодчега. „Бога се не боје,
људи се не стиде!“ Упоређења са њима нема: ако су Турци чинили зулуме,
они су били странци, туђини, уљези; народ је, сав без изузетка, био против
њих па је некако лакше одолевао сили и подносио муке; да није било наде и
неког одушка, не би се одржао 500 година под њиховом стегом. Аустрија је
тлачила и прогонила народ, али је било неког закона — „за сељака под
Волујаком (планином) као у Бечу“, како је по причању негде рекао цар
Фрањо! Комунистичка брига, или рак који се излегао у сопственом
организму, куд и камо је тежи и отровнији од оба првашња заклета
непријатеља. Његове бактерије продиру и у најздравија бића, трују их и
изопачују.

Тако се под комунизмом догађа да они „мађијом“ страха натерају

„здрава“ човека да ради за њих. Они имају небројене шпијуне, који и кад би
хтели не могу се извући из њихових канџа, растурених на све стране.
Шпијуни су стварани, понекад и од бивших присталица четничке
организације. Они су могли бити најопаснији, ако се на време не би сазнало
да су у партизанској служби. Свакоме когод је прошао кроз затвор и испите
УДБ-е због четника, па био то и рођени брат неког од њих, понуђена је улога
шпијуна, као најбоље средство да се ослободи затвора и мука. Комунисти су
им нудили привилегије које би имали ако би пристали, као: добијање службе,
доделивање земље у Војводини, новчане награде итд. Одмах уз ове „корисне“
привилегије додали би претње; ако се не приме, чекају их нове и страшније
муке: продужење затвора и раскућавање и оно мало сиротиње што су имали.
На крају би сваком запретили, да по цену живота ником другом на казују. За
партизане је било доста да имају 1% успеха; када у затворима лежи стотине и
хиљаде таквих жртава!

У вези овога како комунисти стварају шпијуне, ми ћемо изнети догађај

нашег пријатеља (који није више жив), како нам је он верно испричао
поступак УДБ-е са њим. УДБ-а је однекуд знала да он има везу са четницима,
па је још већма инсистирала да га пошто-пото окрене да ради за њен рачун.
Спрва су и њему нуђене „лепе“ бенефиције као награда ако успе да направи
замку четницима. Он је дуго одбијао да зна ма шта о четницима. После
чешћег хапшења и испитивања, уз разне сугестије и нове доказе који су
свакодневно пристизали, а уз то као главно, страх од премлаћивања, он
промени „курс“ упорног држања да „ништа не зна“ и каже да ће „гледати и
радити“, да штогод сазна о четницима. Тако је он живео код куће и био
обавезан да реферише УДБ-и сваке недеље два-пута шта је „сазнао“ о
четницима. Ишло тако неко време и са мршавим, скоро никаквим
извештајима: да „четника нема“, да су „некуд отишли“, да се „нада“ да ће
„наићи ускоро“ итд. Живела УДБ-а испрва у нади, али када се чекање
одужило и „извештаји“ бивали све исти, они промене тактику „добре воље“ и
предузму њихов омиљени занат — употребу силе. Почну они чешће долазити
по ноћи код њега, будити га из сна и водити тамо око каквих рупчага и јама и
испитивати га по више часова, указивати му на опасност која може наступити
ако не буде активан у раду за њих. Он је све обећавао да ће „радити“, али да
још нема могућности да ишта учини. Ишла УДБ-а са притезањем и даље;
једном га пет до грла наоружаних удбаша пробуде из сна по ноћи и одведу
чак у треће село на пусте пашњаке; дају му пијук у руке и нареде да копа
себи гроб. Он копао, а они около седели и посматрали, говорили да би било
боље да ода четнике, него што ће кроз који час отићи на онај свет. Видећи да
он копа све дубље, а од признања нема ништа, они га поново ослободе и дају
му рок од месец дана, да „мора“ нешто учинити. Прошао месец дана а он
поново УДБ-и на рапорт: „све је радио, али ништа није могао да учини“ —
као и увек раније. После овога „рапорта“ кључар је отворио врата од тамнице
и пустио унутра још једног роба више.
 На такав и сличан начин, ако су успели, комунисти су стварали шпијуне
— углавном присиљавањем, а после премлаћивањем, мучењем и затварањем.
Отуда код њих свако има „задатак“ или „има у задатку“ и „мора“ да га
изврши. Нису остављена на миру ни мала деца у школи, ни чобани код стоке;
и они имају „задатак“ да слушају шта ко прича и да „рапортирају“ СКОЈ-у.
Чобанима се нарочито ставља у задатак да пазе по шуми, где чувају стоку, на
ма какве трагове или остатке, што би одавало знаке да је тамо неко био,
живео итд.

Поред шпијунаже биле су издаје које су много опасније и подмуклије од

саме шпијунаже. Ма колико се држали у тајности, шпијуни се могу
препознати (бар они ситни — мали), ако не увек и на сваком месту, али ипак
народ их разоткрива и чува се њих. Издаје се врше изненадно, неочекивано и
од лица која су до јуче била верна ономе који га издају. Наступи нагли
преокрет и открије се непријатељу све што се зна, или делимично. Има издаја
смишљених и из користољубља, али у овом случају, о коме се говори, оне су
биле незнатне. У односу на четнике издаје су вршене већином из страха.
УДБ-а је покушавала једно време и са уценама четника; нуђен је новац ономе
ко убије или поткаже да буде убијен неки четник у шуми. Ово је било
полујавно; знало се по „месним одборима“ и по свима УДБ-иним прљавим
свратиштима. Отуда су те вести допирале и могли су их чути сви грађани, јер
је мало ко био а да није „имао посла“ са УДБ-ом. Нису они писали у
новинама о томе, нити су лепили плакате по зидовима, из више разлога, а као
главни, да се не сазна у широј јавности о броју четника, који је тада још био
замашан. Признати јавно да „није све мирно и у реду“, није ишло УДБ-и у
рачун. Тешко је знати, да ли је неки Јуда узео сребренике за четничку главу;
радило се тајно, а могло је бити и разочарења при „примању“ награде,
уколико је таквих било.

Колико се могло сазнати, издаје су највише чинили пре окренути људи

под разним утицајима: под мучењем и слабошћу да одрже тајну, из страха да
их не убију, идеолошком преоријентацијом насталом услед притиска и јаком
свакодневном пропагандом. Понегде се догодило да је УДБ-а и у породицу
убацила семе отрова и да проклија издаја где се не би надало.. Све је било на
„искушењу“, па и чланови породице; нису се они устезали да кушају и малу
децу испод 7 година, да завађају жене, да стварају омразу међу комшијама
итд. итд.

Чудна је комунистичка „мађија“, ваљда нико није тако „способан“ да

омађија и заведе човека, на брзу руку, као они! Онај ко је био у земљи за
време рата, имао је прилике да види, још из првих дана њихове појаве, да су
задојени сатанским духом. Тамо где су се пустили у кућу, у село, ко је дошао
у ма какав додир са њима на бази да чује „шта ће рећи“, већ су та кућа и село
примали заразни бакцил, насели су поред наивних и они што су тврдили да
„нешто знају“ о комунизму.

Сатанским опхођењем са лицима са којима ступе у додир успевају да

превласте и омађијају као нико други. Они се прво размиле као инсекти на
све стране, ступају у додир са свим слојевима друштва, траже и испитују
свачију „бољку“, раскопавају је и трују, а потом дају „упуство за једино
спасење“— „прилазак њима“. Они су „спремни“ да решавају све проблеме,
почев од породичних незгода, па до државних криза, налазећи се свугде „при
руци“, да продубе јаз и окрену воду на своју воденицу. Наш народ лепо каже
за нешто што иде како не ваља, наопако: „узео ђаво у своје руке“, или „узео
ђаво по своје“.Они су тај ђаво, који кад узме некога, завлада њиме и ради шта
хоће. Они прво наведу човека да загази у њихово блато, а после ће и сам све
дубље тонути и тешко или никада се из њега неће моћи извући.

Када се саберу сва зла која су се, кроз комунизам сручила на народ, онда
је сваки, и најмањи, отпор његов велики. У слободи је лако говорити о
ропству, али у ропству тешко о слободи. Све лажне приче и пропаганда које
су комунисти просипали у народу биле би кратког века и не би им донеле
никаквог плода, да није било употребе терора и силе; када би они престали,
комуниста би нестало!

МАЈОР СУПИЋ СА ДВА БОРЦА ПАДА У ЗЕЛЕНГОРИ.

За преживеле четнике у шуми освитало је још једно пролеће 1947.

Навршавала се седма година у непрекидној борби за слободу. Њихова
лозинка „Слобода или смрт“ верно се испуњавала делом. Рат за њих није
престао; „мира и примирја“ они не признају — падају стојички по планинама,
један по један, ценећи слободу више од живота. Не оста груде и кланца где се
не понови гроб очева и дедова, урезан у успомени, чуван кроз поколења.

Зима је полако одлазила, сунце је топлије грејало, снег се топио и слегао;

поново се помаљале гребенасте планинске косе и растрзале бели зимски
покров. Испод јела и око сваког дрвета окопњава снег и бежи на страну,
исправљају се од снега опуштене гране и млада стабла и поново испуњавају
простор између високог дрвећа. Детлићи чешће „рафалишу“ брзим ударцима
свога јаког кљуна у старе и трошне јеле и букве; траже себи храну и
уништавају инсекте. Почиње да се буди пролеће и ускоро ће се променити
најсуровија природа у високим планинама, док доле у „питомини“, где, по
комунистима, „цвеће расте“, ништа се није изменило, него још горе настало.
Тирани узимају маха, стављају старе окове на нове жртве, изналазе изуме за
притезање народа на бољу „послушност“ режиму и партији.

16.март 1947. био је леп дан, ведар и сунчан. Седели смо на осматрачници
покрај наше базе, разговарали тихо, гледали и ослушкавали наоколо, да ли се
што чује и види. Било је тихо и мирно; само понека сува грана, отргнута од
свог старог стабла, што би пала, друго ништа није реметило дубоку тишину
на томе делу планине — гога топлог дана пред ночетак пролећа. Било је
превалило подне и сунце је залазило за оштре врхове извијених јела,
прогрејавало између њих и просипало своје златне зраке по повијеним
зеленим гранама. Тога дана у тишини чу се потмуо одјек митраљеских
рафала. Нама, дугогодишњим „становницима“ планине, чији је слух постао
изоштрен и спреман да прими и најмањи шум, овај потмуо одјек из даљине
бивао је јаснији и тачно смо могли да закључимо одакле долази; тамо се
налазила Зеленгора, а знали смо да у њој има на зимовању наше сабраће. Већ
смо навикли, чим се чује митраљез, шта би друго могло бити него борба и
нове жртве. Чекати се није могло ни једног дана, а да се не сазна шта је било
и зашто је пуцало.

Исте вечери сиђоше тројица, од нас 7, у село и добише потпуно нове

вести од истог дана, да је мајор Ђорђе Супић са своја два садруга —
Спасојем Суботићем и Миливојем Супићем — погинуо у Зеленгори, на месту
званом Царева Гора. По вестима које су примљене тада били су удаљени 6
часова пешачког хода од најближе куће и села. Претрес пл. Зеленгоре почео
је неколико дана пре него што су они пронађени. Уз повољно време
претраживање се настављало без прекида. Покрети су вршени из три правца:
од Гацка, Фоче и Калиновика. Учесници су били Кној и грађанство, под
вођством УДБ-е. Њихов број није нико знао изузев УДБ-е. Свакако да је био
велики, јер за тако пространу планину требало је имати масе. УДБ-а је
продрла у њихове везе са народом и утврдила истрагом да се налазе у
Зеленгори, али није могла сазнати на којем месту. Да би трагедија била
жалоснија, откривени су пред сам крај партизанског тражења; кад су хтели да
се повуку; пред свој одлазак и напуштање базе; неколико минута пред
напуштање осматрачнице. Били су спаковали ранце и спремали се да напусте
Зеленгору идуће ноћи. У таквом неочекиваном часу партизани су дошли на
њихову осматрачницу, пронашли траг у снегу и ћутке извршили опкољавање.
Погинула су сва тројица у року од пола часа, дајући отпор иза букава и јела
крај своје колибице, што их је две зиме штитила од невремена и у којој су
доста тешких часова провели. Сељаци су тајно говорили да су се добро
заменили, док су партизани крили сваки свој губитак и ућуткавали свакога ко
би о томе говорио.

Зеленгора је остала без четника... Смождене остатке палих четника,

претекле од разбојничког масакра, кришом су (после месец дана) покопали
племенити сељаци под неку јелу, од безброј њих у Царевој Гори. Неко је и за
њима пролио сузу, а споменик им је вечито окићен зеленилом. Орлови
надлећу њихово пребивалиште и одмарају своја крила тамо где се и они
вечито одмарају.

У спомен мајора Ђорђа Супића, последњег четничког команданта И.

Босне и Херцеговине, наводим његово место рођења и неколико цртица из
заједничког живота у шуми. Рођен је у најсевернијем делу Херцеговине, у
селу Чемерну, код Гацка, између пл. Волујака и Лебршника. То место је
познато по оштрој клими и добрим водама, по људима лепо развијеним и
здравим. Служио је у ваздухопловству, као пилот-ловац у чину капетана до
рата, већином у Новом Саду.

Једном приликом када смо путовали ноћу кроз мрачне Пивске шуме,
изађосмо на један пропланак крај пута и извора. Он застаде и рече да
отпочинемо. Месечина је осветљавала, однекуд кроз те гудуре, главицу изнад
нас која се зове Гласовита, на којој је у борби против Турака погинуо чувени
црногорски јунак Вуле Аџић. Он нам тада на одмору исприча (петорици,
колико нас је било с њим) како је баш ту, код тог врелца био заробљен од
Италијана под јесен 1941. Ишао је сам путем од Равног за Горанско у Пиви,
изненадно су испали италијански карабинери из шуме, заробили га и одвели
право на Горанско — Никшић, а потом у Подгорицу, где је неко време остао
у затвору. Када се избавио из затвора, прешао је у Србију. Био је стално код
ђенерала Трифуновића „Дроње“ у Команди Србије. Повлачио се за Босну и
поново враћао са Дражом из Босне у Србију. У најкритичнијим часовима
Дража му је поверио команду И. Босне и Херцеговине. Раздвојио се са
Дражом негде на Неретви испод Калиновика.

Због отсутности и бављења ван свога краја, осим његових најближих

земљака, мало га је ко познавао у Херцеговини. Био је прави војник,
дисциплинован, за разлику од пређашњих команданата — Баћовића,
Перишића, Поповића и др. који су били више договорни него наредбодавни.
Једном је испала прека љутња: лежали смо у планини једне летње ноћи, нас
12 четника, недалеко од једног планинског катуна. Предвиђали смо
успостављање везе са неким људима тамо, па смо зато двојица из групе били
одређени да уходимо катун прве ноћи, али да се ником тамо не јављамо.
Знали смо и кад смо пошли да чобански пси неће дати завиривати око врата и
на рупе старих колиба кога има унутра. Али је опет требало ићи и проверити
да можда нећемо бити примећени.

Као и на другим местима, и на катуну је било наших људи који су нам

још излазили у сусрет. Али је било и „неваљалих“ од којих се требало чувати
— себе и своје пријатеље. Пришли смо скоро незапажени, са малим лавежом
паса и погодили колибу баш коју је требало. Познавајући човека од раније,
који је тада изашао напоље, нисмо могли да му се не јавимо — углавном то је
био циљ — само не те ноћи. По повратку међу дружину мајор је спавао. Ми
га нисмо будили ни саопштили резултат ухођења, сматрајући да није ништа
хитно; оставили смо да сачекамо јутро. Он се наљутио на овај наш поступак,
зашто смо се јавили на катуну, а кад смо се већ јавили, зашто нисмо по
повратку то одмах саопштили.
 То је тако кад се посматра са војничке стране, које се и мајор придржавао.
Али, код комотнијег држања и не може увек испасти како се предвиди. За
герилу се тешко могу одредити неки писани закони; бар код нас, која је на
добровољној бази и исплаћена. У герили искуство игра битну улогу; боље ће
проћи и успети неписмен човек са искуством, познавањем људи и терена, од
академски образованог човека са пуном торбом написаних планова, али који
не познаје људе и прилике тамо где треба да оствари задатке. Осведочених
примера било је на стотине за време рата.

Мајор Супић је све време до рата провео у војсци, у једном роду војске
где су се обучавали људи да рукују прецизним справама, где се време и
тачност прецизира на секунде, поштовање одређених прописа и дисциплина
морали су бити на висини. Он је ратно време у Команди Србије осетио
војнички дух више него што га је могао наћи код својих земљака у
Херцеговини, где се ослања више на традицију „по свом нахођењу“ или
„ради како те Бог учи“ али никад на штету опште ствари.

Његов задатак био је тежак и у најтежем времену није се могло ништа

више учинити у таквом очајном стању и губитком тла испод ногу сваким
даном све више. На крају он је пао као истрајан борац на бранику
Равногорства. Као Краљев официр и Дражин верни сарадник оставио је
частан пример верности и пожртвовања за Краља и Отаџбину. Својим
земљацима служиће за понос са осталом китом палих старешина, ако икад
сунце слободе огреје онај сиви херцеговачки крш.

Поред војничке оданости своме команданту, он је и срцем волио Дражу.

Као осведочење наводим ову сцену: Онога трагичног дана, 17. јула 1946.
године, када је Дража престао физички да живи, био сам на стражи поред
бивака у пл. Сомини, где нас је било више од 20 бораца са мајором. Рано
изјутра, пре сунца, видео сам мајора пробуђена где седи погнуте главе међу
рукама. Када му приђох, трже се; лице му је било орошено сузама, а очи
подкрвављене. Око њега су лежали листови новина „Борба“ и „Политика“,
који су злурадо објављивали „суђење“. Понуђен касније да једе, он одби са
изговором да није гладан. Жалост га беше опхрвала; више од недељу дана
мало је с ким говорио.
 При убиству мајора Супића комунисти су узањ нашли део његове архиве,
међу којом и печат команде, Дражине бланко потписе на листовима хартије и
на Равногорским легитимацијама. Отуда комунистима није било тешко
фалсификовати „сарадњу четника са окупатором“ и све друго што су хтели.
А колико је још таквих случајева било!

Спасоје Суботић и Миливоје Супић беху земљаци мајора Супића, вредни

и храбри четнички борци од првог дана, познаваоци терена и планина, десна
рука мајорова. Пратили су га на сваком његовом путу када је обилазио остале
четничке групе по планинама. Обојица бистри и искусни помагали су мајору
саветима у тадашњим измењеним приликама, где је било тешко снаћи се и
распознати ко је ко. Цело лето 1946. провели смо заједно, све док нас
примицање зиме не раздвоји, када пођосмо у две планине, да у њима
пронађемо зимовнике.

ПАДАЊЕ ЧЕТНИКА У НЕВЕСИЊУ, БИЛЕЋИ И ГАЦКУ.

Године 1947. била је трагична за четнике на свим странама у шуми. Од

почетка пролећа па преко целог лета, све до заласка у зиму 1947/48.г. ређају
се нови губици и осипања. Проређују се повеће групице и своде на тројке;
негде потпуно нестају појединци и мање групице. Узрок падања не стоји до
четника што не могу да издрже физичке тешкоће у шуми; главни узрок
њиховом страдању је поткопавање тла под ногама, а то је одвајање четника
од народа, или боље рећи народа од четника. Није било националне куће или
породице, која је и најмање била одана четницима, а да неко није лежао у
затвору, премлаћиван и мучен. Што није било по затворима, то је било
протерано у концентрационе логоре. Таквим поступком комунисти су
учинили да четници из шуме немају где доћи нити се ослонити на поуздане
пријатеље. То је био смишљени план УДБ-е, да прво разбије и растера
четничка „гнезда“ (а то значи све националисте), а потом ће четници бити
одвојени од народа и препуштени сами себи, да откривају трагове и да им се
лакше долази главе.

Нажалост, ми нисмо могли сазнати о свима групама и појединцима, где су

пали и на који начин, што би по саборачкој дужности и пијетету према њима,
палим на бранику части и поноса четничке организације са великим
задовољством изнели. Из досад наведених примера и који ће још бити
изнети, читаоци ће моћи видети живот и страдања преосталих четника у
оклопу комунистичког зла. То и јесте циљ овога излагања — право стање и
један претешки живот знатног броја четника прикованих за планине своје
Отаџбине. Нека би ови примери били поука нараштајима који долазе на
прегалаштво, страдање и жртву за слободу, против тираније.

У околини Невесиња, из планина притиснутих још снегом, четници

почеше да силазе прерано. Несташица хране и жудња за вестима нагони их да
се јављају по селима у којима се много шта изменило у току прва два месеца
зиме. Испрекидане и уништене доскорашње везе нагоне их да се јављају на
несигурна места; често пута ударају на заседе и разапете мреже у које, ако не
упадају, а оно откривају траг и бивају гоњени теже него дивље звери.

Благоје Самарџић, познати четнички борац, са своја два друга,

Тешановићем и Ковачевићем, прогоњени удруженим комунистичким
хајкама, спуштају се у Бишину према Мостару, привремено се склањају у
једну пећину која је имала вертикалан отвор, као јама. Сталним
претраживањем терена, а можда и преко шпијуна, комунисти пронађу јаму и
њих тројицу. Знајући да им се никада неће живи предати, доносе веће
количине експлозива (разне мине и динамит), бацају унутра и бомбардују
јаму до те мере, да су врата била заравњена срушеним стенама. Ова необична
гробница тројице четника — мученика — стоји и дан-данас у тишини, са
изломљеним костима од експлозива и разбијених стена, недалеко од пута
Мостар — Невесиње.

Већина четника, напуштајући планине, тражили су спаса у јужним

пределима, где није било снега, али спаса није било ни тамо. У голим
кршевима претраживаним свакога дана није се могло остати. На Трусини
падоше: Војин Бува, Бјелица и други. На Маринама паде четнички борац од
првог дана Вукашин Братић из Фојнице. У Кулешку паде Владо Ковачевић,
командант батаљона. Више од 30 четника, прекаљених бораца из Невесиња,
падају 1947.г.

У срезу Билећком, марта месеца, недалеко од Плане, на месту Рогови,

падају 3 четника: Недељко Бабић, Крсто Кисић и Рајко Дангубић. Претходно
потказане од шпијуна, комунисти их опколе у једном камењару, где беху
остали да предане. Ова три јунака водише борбу цео дан против бојних
комуниста и одолеваху њиховој навали све док су имали муниције. Када су
последње метке испалили и свака нада за опстанак била изгубљена, запалише
бомбе и ставише под своје уморне груди и тако себи прекратише животе, не
дозволивши да живи падну душманима у руке. Ово је диван пример
прибраности и јунаштва, запажен у четничким редовима Вука Поповића,
Танкосића и других. Њихова унакажена тела тешко су се могла распознати.
Сељаци су их закопали тамо где су погинули, на првој леденици где се могао
гроб ископати. Као многе пре и после њих, комунисти нису дозволили да се
носе и сахрањују у гробље, него су закопани тамо где су погинули. Тако
остадоше бројни четнички гробови по планинама и кршевима, да зарастају у
траву и лишће. Али ипак запамћени од пријатеља и непријатеља, сви ти
гробови остаће живи сведоци прегалачке борбе, ма колико се душмани
бацали блатом на њих.

Од ове јуначке тројке познавао сам Недељка Бабића. Он беше познат и

чувен у Херцеговини, вазда с пушкомитраљезом, који му је пристајао као
каква мала пушка уз његов висок и развијен стас. Путовао сам с њим кроз
Словенију 1945.г., где се нађосмо пред Цељем, у отступању и пропасти.
Здружимо се тамо из разбијених јединица, 40—50 преморених и гладних
бораца, да удружени путујемо преко планина за Аустрију, да тражимо
савезнике! Наилазећи на хрпе немачког оружја, побацаног по путу, мењасмо
пиштоље и митраљете по 5 пута дневно; сви смо тражили нешто „лако“, а
Недељко загледаше подмазане швапске „шарце“ и говораше: „Да некад
имадосмо ово, не би данас овде били!“

Дођосмо Енглезима код Бељака у Аустрији, а они нас испратише

партизанима за Југославију. Месец дана мрцварења по прашини и блату у
сталном маршу, час тамо, час амо, гладни, оголели, боси... Недељко беше
достојанствен пример издржљива и храбра човека; никад се не пожали, никад
не прокле судбину, нити се чу горка реч од њега на старешине, на
команданте, “где нас доведоше“, као што се могла чути тих црних дана и у
невољи. На томе трновитом путу повратка „у своја родна места“ над нашим
главама лебдела је смрт сваког часа. Гледаше се згодна прилика да се избегне
из разбојничких шака, где нас још не беху препознали. Прогоњени тако од
дивљачке руље, као поклоњено енглеско робље, стигосмо у Теслић, у Босни.
Ограђене жицом и стражарима, сташе нас „преваспитавати“ и давати лекције,
како да „окајемо грехе“. Друге ноћи Недељко се примаче тројици од нас и
рече: „Да бежимо!“ Скочисмо и поверовасмо Недељковој намери, јер
веровасмо да ће овај јунак и хајдук продријети. Он пред нама с мотком у
руци, спреман да млатне стражара, ако нас примети. Прођосмо испод ограде
и докопасмо се некошене ливаде, а потом страна и питомих гајева, да би се
напокон испели на планине које нас водише све до Херцеговине. 16 дана
остависмо на том путу, наилазећи на заседе, на реке, на густа насеља на
безброј кланаца и препрека, које су претиле смрћу. Недељко, као и увек
раније, никада се не поколеба и тврдо вероваше да ће стићи у своје планине и
наставити борбу.

Пуне две године, у неравној борби за опстанак, одржао се у оклопу

удружених зала и, да не беше подле издаје, која је за хајдуке најсмртоносније
оружје, ко зна колико би се још одржао овај Дражин прегалац?!

Крсто Кисић је био млађи брат Алексе Кисића, четничког команданта

батаљона, који годину дана раније погибе у селу Шобадинама код Билећа.

Рајко Дангубић, из националне и борбене породице Дангубића, прегалац

да издржи до краја, достојно положи свој млади живот на олтар Отаџбине.

Где су погинули и како Никола Драпић, браћа Бокићи и остали у срезу

Љубинском, то ми није познато. Претпоставља се да је иста судбина
сналазила једне и друге од истоветног непријатеља, чији су планови ковани у
истој изби прљаве УДБ-е.

Група Црногораца која је зимовала у пл. Његошу уништена је у току зиме.

Међу њима беху: Пешикан, Миловић и други. Они се у оскудици хране
спустише из планине, направише траг у снегу, шпијуни их поткажу
партизанима који одмах ступише у потеру за њима, покренуше их са базе,
неке израњаваше, а неке побише.

НЕУСПЕХ И ГУБИЦИ У ПЛАНИНИ СОМИНИ

Две групе четника у Гацку, које су зимовале у планини Бјелашници и

Голијама, преживеле су зиму непокретне са својих база и без губитака. Гупа
у Голијама бројала је 8, а група у Бјелашници 7 бораца. Рано с пролећа оне су
ступиле у додир и почеле се кретати чим је гора озеленела. Али баш кад су се
најмање надали, задеси их несрећа у пл. Сомини, 17. јуна 1947.

Као учесник овог догађаја, у коме је група од 8 бораца преполовљена,

изнећу мало опширније што бих исто чинио и за остале групе и појединце,
када би ми били познати као ова група у којој сам се налазио.

Нашли смо се на окупу уочи 17. јуна 12 четника у врховима пл. Сомине,
на месту званом Капе. Ту су били: Драгоје Милошевић, четнички командант
батаљона; Јован Шаровић, командир чете; Стеван Тепавчевић, командир
чете; Максим Миленковић, командир чете; Милош Манојловић, Алекса М.
Тепавчевић, Војин Тепавчевић, Бориша Шаровић, Милан Кравић, водник,
Димитрије Црногорац, Тодор Уљаревић, командир чете и Алекса Тепавчевић.

Наш план, којим су углавном руководили браћа Јовановић и Бориша

Уљаревић, био је да се 17. јуна дочека шеф Удб-е Благоје Леро из Билећа у
пл. Сомини, где је требало да дође камион планинским путем. Одређена је
бусија, установљено време доласка од 11-2 у току дана. Положај где је
требало извршити напад посели смо раније, око 9 часова изјутра. Приликом
прилажења месту заседе, рано изјутра, примете нас два мештана из села
Црквица, који су спавали у шуми, или рано дошли да секу дрва. Звали су се
Шћепан Лучић и Милан Рогач. Они се прикрију за дрвеће, добро нас осмотре
и преброје, па када смо прошли, они пођу странпутицом до главног пута и
назад у с. Црквице. Лучић, старији човек, као и да није хтео да се враћа у
село, нити да придаје важност свему што су видели; застајкивао је на путу и
оклевао, што смо и ми видели (али нисмо знали да су нас приметили), док
Рогач млађи по годинама, није хтео да остане у планини, желећи да јави
партизанима све што су видели. Они се на повратку у село раздвоје и Рогач
убрза ход и стигне у село баш када је Леро са својом пратњом десетином
удбаша, био на путу за Сомину. Рогач их заустави и исприча све што је
видео. Чим Леро доби тако драгоцене податке, он се осети слаб да иде са
удбашима које је имао са собом, брзо се врати у Корита (место на путу Гацко
— Билећа), извести телефоном милицијске станице, Меку Груду и Степен да
ове прикупе сву милицију и што више наоружаних људи, тзв. помоћну
милицију. На Мекој Груди се налазило и прво оделење Кноја. Сви они, тако
на брзу руку, ступе у акцију и брзо се искупе у Црквицама, где је Леро
наредио главни састанак. Више од 100 партизана, добро наоружаних и за
борбу спремних, крене дуж обе стране пута у врхове Сомине, пратећи путем
камион, који је вожен полако. Камион је служио као мамац, јер су знали из
ранијих догађаја, да ми радо нападамо аутомобиле, ако низашта друго, а оно
ради гумених точкова од којих смо правили опанке.

Док су се партизани, извештени од шпијуна Рогача, тако спремали у

подножју планине, свега неколико километара од нас, ми смо цео дан држали
поседнут положај на врло добру и подесну месту. Но како је очекивано време
давно прошло, ми смо већ били изгубили наду да ће тога дана Леро са
пратњом доћи у Сомину. Можда су била још два сата дана, па да сунце изађе
и притисне ноћ, када смо напустили положај и спустили се наниже, око 200
м., на пут где је била цистерна са водом. Хтели смо да узмемо воду и да се
одмах повучемо у другом правцу. Пошто смо угасили жеђ, која нас је морила
цео летњи дан, напунили чутурице водом и пошли од цистерне, чуо се рад
мотора. Одмах се одлучисмо да се вратимо на положај који смо држали преко
дана, али већ би касно да истрчимо на доминирајуће чуке, него западосмо на
голој страни око пута. То место зове се Споменик, јер баш ту постоји неки
нови споменик подигнут неком самоубици пре рата. Није прошло ни 5
минута од како смо чули прве звуке мотора, а камион се појави иза косе и
управи се преко стране по којој смо били полегли. Када је камион дошао на
нишан, митраљезац Бориша Шарић, који је био узео заклон за спомеником,
осу рафалом изнад возачке кабине. У тај мах је искочило 7-8 људи из
камиона и нагло бежати у другу страну. Неки од њих били су рањени.
Неколицина од наших већ су стрчали на пут и зауставили камион, брзо
извршили претрес и наредили шоферу да продужи вожњу што дубље у
планину, све док траје пут. Они који су испитивали шофера рекли су да је он
признао да је више од 100 партизана и наоружаних цивила отишло горњом
страном пута преко планине, а тако исто да их има који су отишли у доњу
страну пута; да је њему наређено да вози полако; и да је цео овај план
израђен у Црквицама. Рекао је да су партизани сазнали за нас. Али, све ово
било је касно да бисмо могли искористити овај извештај шофера. И да смо
моментално отступили, тешко би се извукли.
 Терен је био голетан с обе стране пута и партизани су се почели
појављивати баш испод оних чука које смо ми држали цео дан. Наше пуцање
их је привукло и убрзало да се примичу циљу. Само за 1 сат времена тако се
изменила ситуација — несрећна по нас. Нашли смо се као на стрелишту.
Партизани су већ трчали —једни у правцу нас, а други косо преко стране да
нам пресеку пут и потпуно заокруже. Осули су плотуне по нама, већином из
машинских пушака, а одмах потом праштале су бомбе између нас, јер су се
били примакли на отстојање да нас могу дотући бомбама.

Свих 12 налазили смо се тада поред пута и на самом путу, испред и

позади заробљеног камиона — развучени на око 100 м. Само 10 мин. да су
партизани закаснили, ми бисмо се увукли између две стрме и непролазне
чуке и били би спашени. Овако, шта се дешава? Видео сам оне наше на челу,
који су први спазили партизане, где из стојећег става нишане и гађају на
партизане. Ми који смо били позади са пукомитраљезом осули смо неколико
рафала са насипа пута и одмах отступили преко мале увале, па уз невелику
страну, да бисмо се прихватили косе и узвишења, које је већ било угрожено
од партизана с друге стране.

Видевши нас у отступању, на тако кратком отстојању, партизани су већма

придали ватром и бомбама. Младе јелове гранчице, кошене душманским
зрнима, падале су испред наших ногу и наговештавале крај нашем четовању.
Ми који смо успели да се домогнемо косе на коју смо трчали да је поседнемо,
дочекани смо од партизана и са те стране. Никакав отпор на њој није се могао
дати. Остало је да се спасава како ко зна.

Разбијени у две тројке и 1 двојку, док је Тодор Уљаревић остао сам,

повлачили смо се сви низ планину у правцу Бањана. Шума и ноћ извукли су
нас из коначне пропасти. У времену од 10—15 мин. погинули су и остали:
Милош Манојловић, Максим Миленковић и Алекса Тепавчевић. Први је
погинуо Максим Миленковић, одмах под цестом у малој ували. Милош
Манојловић је тешко рањен; пребијене су му обе ноге у страни при оступању
и он је већ развијеном бомбом докрајчио своје тешко стање, недозволивши да
душманима жив падне у руке. Алекса М. Тепавчевић је погинуо на коси, где
је био прилегао да даје отпор.
 Шта се даље дешава? Ноћ је мрачна и ветровита. На месту партизанског
успеха и наше несреће партизани пушкарају дубоко у ноћ, а после се умирују
и постављају страже око наших мртвих. Њихово лукавство привуче им још
једну жртву кроз неколико часова.

Тројка у којој су били при отступању Стеван Тепавчевић, Драгоје

Милошевић и Јован Шаровић повукла се око 500 метара од места догађаја.
Чим се добро смрачило и ноћ притисла, они се почну примицати кроз
проређене омаре ка месту догађаја, у намери да можда нађу кога рањена од
својих другова. Приликом њиховог повлачења они су чули међусобне
разговоре партизана, да су већ нашли „три мртва“. Овакав поражавајући глас
за њих постаје трагичан; они су тешко ганути. Неопрезно и немарно пролазе
кроз омаре, праве шум и ломе грање под ногама, као да су мислили да нико
жив није претекао осим њих тројице. Хтели су да сазнају што пре, ту на лицу
места, у мрачној ноћи. Они су имали искуства да партизани постављају
страже око мртвих четника по планинама, али их је у то канда разуверило то,
што су видели једну групу партизана да су се камионом вратили из планине.
Трагајући тако по запоседнутом разбоју, они наиђу испод једне гранате јеле,
подижући јој гране да се провуку испод ње, право на запету митраљеску цев.
Стеван Тепавчевић, пресечен митраљеским рафалом пада, пада на месту, док
друга двојица отскачу устрану и још једном избегну живи. Тако паде и
четврта жртва, све у непосредној близини једна до друге.

Сутра-дан, када смо се на одређеном месту искупили, не знајући шта се

уствари са нама збило, ишчекивали смо до пола дана да неко још од сабораца
пристигне, али нас та срећа не послужи. Спустисмо се до познатог чобана
који тога дана не даваше гласа, него ћутке пасијаше стоку у планини.
Сневеселио се беше тај наш побратим, јер је раније обично певао хајдучке
песме кроз планину. Кад га запитасмо шта има ново, он се још више
сневесели и поче: „Јесу ли од ваших они што су јуче погинули код
Споменика!?“ Он нам тада исприча шта је чуо и видео, када су партизани
пролазили по повратку из планине. Описивао нам је оружје што су с мртвих
четника скинули и показивали народу у селу: „Један шињел прогорио на
рукаву, ранац, мапа, новине“ (четничке „Српске Новине“ које су излазиле у
Италији, које су издавали војвода Јевђевић и Ђујић, били су делови спреме
мога брата).
 Партизани нису знали имена погинулих четника; само су казали да су
убили тројицу у току дана и једног по ноћи, који је нагазио на заседу.

Да би утврдили имена погинулих, партизани су покупили све породице

четника за које су знали да се налазе у шуми и довели их на лице места да
препознају своје. Ово је била врло жалосна сцена, када су мајке, сестре и
рођаци стигли и стали загледати унакажена тела. Ту су прокапале горке сузе
у болу и страху. Јаукале су жене и девојке, расплитале косе и љубиле
препознате своје. Али, крвници су их отурали и поново, на очиглед
присутних, пуцали у мртве лешеве. Људи су скамењено стојали и загледали у
изломљене ноге и руке, погледали у душмане како пирују над њиховом
браћом. Олош, довезен камионима, подврискивао је и шенлучио. Одељења
војске су осигуравала ову крваву позорницу. Чекало се на неку „комисију“ из
Никшића, пошто се ово догодило на територији Црне Горе, да би и она нешто
„констатовала“!

На тражење неких племенитих људи да мртве четнике понесу у своја

места и сахране, партизани одбацују и наређују да их закопају ту где су
погинули. Тако ставише у један гроб два рођака Тепавчевића, а Максима
Миленковића и Милоша Манојловића исто сместе где су пали.

По бреговима изнад њихових гробова, кршевите и врлетне Сомине, штрче

проређене и накривљене јеле, које су претекле од секире и уништења; зуб
времена их нагриза и убрзо ће и њих нестати. Но младе јеле нарастају испод
њих и наслеђују старе, као што се и ми уздамо да ће доћи поколења да
наследе дела Чика Драже и његових палих четника!

КО СУ ЧЕТВОРИЦА ПАЛИХ?

Да се осврнемо на четири пала четничка борца, на њихову борбу и

истрајност у току рата. Сва четири беху четници од првог дана, учесници у
првим борбама против окупатора и усташа. Припадали су Четничком одреду
војводе попа Радојице Перишића, под командом Милорада Поповића.

Максим Милинковић беше инвалид; када су прве борбе почеле против

усташа, он се истиче међу првима у одбрани српског живља — тамо где беше
измешано српско становништво са муслиманским олошем. У тешким борба
на Бадњи дан 1942.г. код Борча пребише му куршуми обе ноге; саборци га
изнесоше из окршаја и после је лечен. Но, његова јака воља беше бољи лек од
лекарске помоћи, која у то време беше врло оскудна. У једном колену није
имао чашицу, а друга нога му прерасла и оста искривљена. Беше потпуно
неспособан за ма какав марш на терену али он никада није признавао да не
може поћи тамо где су могли здрави момци. За њега беше тешка увреда, ако
би неко из сажаљења рекао: „Остани Максиме биће трчања; не можеш ти са
таквим ногама стићи ни утећи!“ Његов одговор би био: „Стићу ја полако, а
бежати и не мислим“.

Вазда је веровао у победу. Партизане је мрзео и никад није насео

њиховим лажима, мада су његови мештани понекад сумњали; он се није дао
поколебати.

Био је командир чете, учествовао у многим борбама и на крају, када је

било повлачење за Босну, решен да издржи до краја, он се одваја од своје
јединице, која у заједници са осталим херцеговачким четницима преко
снежних планина стиже на Лијевче Поље 1945. године.

Налазио се уз попа Перишића, Благоја Тепавчевића и осталих који, кад

беху опкољени једне ноћи од усташа, већином страдаше, а Максима срећа
послужи да се спасе. Причао нам је после у шуми како се то одиграло, како је
тражио заклона и не могавши га наћи на равну терену, он легне у неки плићи
јарак у воду. Долази усташа и осипа рафалом из митраљетке по њему; уверен
да га је убио, одлази. Максим се после неколико часова усправља. У то време
стижу и црногорски четници и он се придружује њима. Зрна су му се само
„назабадала“ како би он рекао по бедрима и нека је одмах извадио, а нека је
вадио после у својим планинама или су „испливавала“ сама.

Из Босне се вратио са Вуком Калаитовићем и наставио четовање у

околини Гацка до смрти.

Милош Манојловић беше отступио за Босну 1945., али га на том

трновитом путу савлада болест и оста у неком планинском селу испод
Романије. Лежао је болестан покривен сеном у некој штали, када су усташе
претресале и пуким случајем остао неоткривен. После је прерушен и под
туђим именом ушао у Сарајево и лечио се у болници неко време. Када је
видео да се стање „стабилизује“ и да партизани проверавају ко је ко, он
напушта болницу, прилично опорављен, и неким превозним средством
долази до Гацка. У варош није улазио; бојао се да ће га препознати; окрене
странпутицом и дође у кршеве изнад свога села. Ма где да су га препознали и
открили на томе његовом „протурању“, изгубио би главу, као и многи други.
Рескирао је, па шта Бог да! Живот је и онако био дошао за ништа и људи су
се просто играли с њим.

Милошево село и околина били су добро „запојени“ Марксовом „науком“

и њему не би било опстанка да је ма ко сазнао за њ — изузев најближе
родбине. Зато он предузе стриктно скривање, „да нико не сазна за њега“. Док
је трајало лето, он се кретао ноћу, а дању лежао на скровигим местима. Они с
којима је долазио у додир доносили су му добре вести: „да ће се ситуација
изменити чим дође пролеће“, „да само треба имати сгрпљења и сачекати”!
Главно је било презимити зиму. Где и како, то је било велико питање. На
крају свега размишљања он пронаће неку јаму у близини куће, за коју се
раније није знало. С чобаном са којим је био у сталном додиру договори се да
му дотура храну, када западне снег. Тако је он у доста дубокој и влажној јами
преживео зиму 1945—46.г. Чобан је туда најављивао козе да брсте, пролазио
камену плочу са којом је јама била покривена, бацао торбу са храном и
извештајем шта се ради. Он је тако живео до пролећа, када је ухватио везу са
нама — тројком која је живела у планини.

Сазнавши за њега једне ноћи, спустисмо се из планине да га прихватимо

себи у друштво. Он изгледаше веома рћаво; живећи у влажној јами, без сунца
и довољно ваздуха, побледео је и увео као прави „сужањ из тамнице“. Кретао
се врло слабо: за читав месец дана морали смо га при сваком путовању
ишчекивати: дугим лежањем и некретањем био је ослабио у ногама. За
разлику од нас „планинаца“, чија су лица била црна од сунца и мраза, очи
бистре, покрети брзи, Милош беше превише „нежан“. Планине и ваздух
дотераше и њега, те после кратког времена поста најбржи и најваљанији у
дружини. Био је храбар и одлучан, што се види из његове последње одлуке,
када је последњу бомбу запалио и ставио под своје груди, не дозволивши да
га разбојници жива мрцваре и изнуђавају разна признања. Његови другови,
као и народ његовог краја, ценили су овакав подвиг храбрости и одлучности.
 Алекса М. Тепавчевић беше млад борац; није имао ни 18 година када је
узео пушку и пошао у борбу, из које није излазио док није постао жртва
трагичног дана у Сомини. Када је прва пушка планула 6. јуна 1941. у селу
Казанцима и отпочела борба против усташа, Алекса је био међу првима са
попом Перишићем на челу.

Није било окршаја против усташа и партизана у томе крају где није
учествовао и истицао, увек међу првима. За изванредну храброст одликовао
га је Чика Дража златном Обилића медаљом, коју је заиста достојно
заслужио. У чувеном јуришном батаљону Гатачке бригаде провео је
последње време рата. Учествовао је у борбама против Немаца око Требиња
1944.г. Повлачио се за Босну све до Вареша, где је савладан болешћу заостао
иза своје јединице. После кратког опоравка поново је кренуо са неколико
болесних другова за својом јединицом, где је прво сустигао четнике из
Србије око пл. Вучјака. Код Драже је нашао једну груиу Херцеговаца са
командантима: мајором Ђорђем Супићем, Мирком Ковачевићем, Алексом
Кисићем и Матом Милићевићем. С њима се сдружио и сви заједно са
Србијанцима крчили су трновит пут повратку у Србију. Учествовао је у
заузимању Фојнице код Сарајева и у борбама на Иван планини. Преживљавао
тешко бомбардовање „савезничких“ авиона и комунистичке нападе испод пл.
Бјеласице. Код Улога је прешао Неретву са осталим командантима и
четницима из Херцеговине на терен у своја места, где су били одређени од
Врховне команде да организују и поново дижу устанак. Дубоко
импресиониран дисциплином и храброшћу србијанских четника, он је често
говорио о њима са заносом. „Кад Чича нареди — рекао би он — заборавља се
глад, болест, умор и смрт. Ишло се напред, падало и опет наваљивало, никад
не узмичући испред бројног непријатеља. Ови див-јунаци показали су се по
јунаштву и слави равни косовским јунацима“.

После 4 године тешког рата и 2 године проведене у шуми после рата,

после безброј заседа и кланаца смрти Алекса је међу младим јелама у пл.
Сомини клонуо са прстом на обарачи, погођен у чело.

Стеван Тепавчевић, поред борби вођених у Херцеговини, где је теже

рањаван 2 пута, учествовао је у борбама у Лици и Далмацији. Отступао је за
Босну; преживео катастрофу Лијевче Поља и Градишке. Прешао је у
Словенију 1945.г., а затим у Аустрију, где се са једном групом четника јавља
енглеским трупама код Бељака, где га са осталим враћају и предају
партизанима у Јасеницама. После 30 дана страшне партизанске тортуре,
глади и сталног марша, он успева под туђим именом да се догура до Теслића
у Босни. Успева да побегне са три друга, путује 16 дана преко босанских
планина и стиже у своје кршеве, где наставља четовање, док га не покоси
партизански митраљез мрачне ноћи у врховима Сомине.

Ове кратке биографије четворице четника изнео сам, више од осталих

досад, једино зато што друге нисам довољно познавао као њих са којима сам
био нераздвојан друг за време и после рата. Друго је, што ће заинтересовани
читаоци и њихови још живи саборци моћи кроз ове кратке описе да
препознају праве четничке борце, чврсто решене да умру са пушком у
десници за идеју за коју пођоше првог дана — за слободу или смрт!

Како је национални народ реаговао на ова комунистичка злочинства

извршена у Сомини, који су сада већма почели да прете осталим у шуми и
њиховим помагачима? Навешћу само неколико примера, где смо ступили у
додир са народом одмах после страдања у Сомини.

У Бањанима су нас сажаљевали, што није било добар знак. Говорили су

да смо изложени опасности од које нећемо моћи претећи; да ће се дићи „мало
и велико“, чим зима приђе. Помагали су нас и излазили у сусрет колико су
могли, мада су страховали да кога жива не ухвате од нас, што би за њих била
готова робија или смрт.

У Голији су нам нудили зимовнике упркос свих партизанских претњи.

Али ко би се у то време и под таквим приликама смео спустити на ма чије
уже?!

Најдирљивији је био састанак са једном породицом у Пиви. Мада нас

нису познавали, нити смо били у сродству, они су нам искреним болом
натерали сузе на очи, иако их нисмо пустили ни онда када смо чули прве
вести о палој браћи. Причали су нам да су две племените Српкиње о
Петровдану отишле Пивском манастиру и тамо запалиле 4 свеће за покој
душа палих четника на Сомини. Да беху нека ближа родбина или комшије —
познаници, не би нас толико гануло. Док овако у удаљеној Пиви, у мрачним
шумама и провалијама, у убогим колибама, оскудним са свим срдствима за
живот, осећали су хришћанску љубав и дужност да оду и припале свеће у
стародревној богомољи у спомен браће по идеји.

Било је храбрих људи који су нам улевали не малу снагу, бодрећи нас да
издржимо у шуми и нудећи нам при томе своју помоћ у границама
могућности. У околним селима у Гацку братски и сестрински су нам
помагали, мада је све то било скопчано са великим ризиком и опасностима.

Шта су партизани предузимали после њиховог успеха на Сомини? Пошто

су се смирили од радости и после извођења „претстава“ о четницима, настају
блаћења и клевете. После најтежих увреда породица убијених, чији су џелати
као награду добили њихову спрему и оружје, они се цере и показују
утученим од бола мајкама и сестрама палих четника, говорећи: „Познајеш ли
ову спрему? Ово је твога сина (брата). Ја сам га убио“. Народ је добро
запамтио имена тих „јунака“ — убица. Један Арнаутин са Косова био је на
митраљезу који је убио Стевана Тепавчевића. Док једне убице — извршиоци
— претећи излазе из куће, друге убице — наредбодавци — улазе у кућу и
препоручују „најбољи излаз“ да се предају они што се још налазе у шуми, јер
ће их у противном снаћи судбина оних на Сомини. Како је било слушати ове
понуде од крвника који још нису били спрали крв са својих руку,
окрвављених о јучерашње жртве?!

Употребили су сва средства, да би кога примамили на предају. По

несрећи, успели су. Увек се нађе колебљиваца и издајника, поготову у
тешким часовима. Није залуду речено: „На муци се познају јунаци“. Са
колебљивцима, средоњама, бескичмењацима и људима час тамо час амо,
имали смо посла; знамо их и за време рата; било их је на свим странама —
читаве легије. Они су једна од главних несрећа наше националне пропасти!

Националне породице које су биле протеране у концентрационе логоре у

току зиме, поново су враћене, када је дошло пролеће својим опљачканим и
опустелим кућама. Треба да обраде летину, па да идуће јесени опет буду
протерани у још даље и теже логоре. Они су били предмет мрцварења од
стране комунистичког олоша. Поред телесних казни и мучења, која су на
њима немилосрдно извођена, они су били и душевно терорисани сталним
узнемиравањем, одвођењем у затвор, пуштањем па поново затварањем,
мучењем глађу, непрекидним и недогледним саслушавањима, претњама,
лажним обећањима, одвођењем по ноћи од кућа и застрашивањем на разне
начине. Било је дозвољено да их свак, ко хоће може ружити и пљувати по
путевима куда су их прогонили. Стари људи, жене и мала деца називани су
„издајници“ и „бандити“ и сваким другим погрдним именима из познатог
комунистичког речника!

ОСВРТ НА ЈЕДНУ ПРЕДАЈУ.

Група четника из Голије пл., која је заједно зимовала, о којој је било

раније речи, преполовљена на Сомини, вратила се поново у Голију. Остали
беху још: Милан Кравић, Војин Тепавчевић, Димитрије Црногорац и ја.
После страдања на Сомини није се имало шта размишљати, него продужити
дојучерашњим стопама и још више придати снагом и вољом за борбу на
живот и смрт. Тако су мислила тројица, док четврти — Милан Кравић — није
тако мислио. Кравић је био са четницима у току рата, истицао се као добар
борац и био командир чете. Он се поколеба и страх за живот наведе га да нас
изневери и напусти у даљој борби. После рата беше остао сам; живео је по
јамама и пећинама све док га Максим Миленковић није пронашао и довео у
нашу дружину. Примили смо га братски. Једно лето ишао је с нама и за то
време упознао бројне четничке пријатеље, сазнао многе тајне, упознао кланце
и пролазе, згодна и скровита места опстанка кад дођу тешки дани. Једном
речју, не оста ништа што није сазнао, што смо и ми знали.

Није прошла ни недеља дана од страдања на Сомини, када је Кравић

ступио у везу, прво са женом, а после са неким једног или другим, што ми
није познато. Мада смо имали принцип, док смо живели групно, да се
појединац не састаје ни са ким без присуства једног или више сабораца, овога
пута били смо утучени, обузети тугом и жалошћу, те не поклонисмо пажњу
његовом одласку и састајању. Сматрали смо га за искрена друга, јер је провео
с нама у шуми скоро годину дана. Урочисмо и састанак где да га сачекамо
кад се врати. Требало му је две ноћи и један дан да обави тај посао око
састанка са женом, коју одавно није видео. Ноћи би користио прелажењем
насеља, а дан је требало да проведе негде у шуми, или каквом подземљу у
селу. Отишао је из Маните Горе с намером да пређе село Михољаче, да тамо
задани и да преко пријатеља ступи у додир са женом, која је живела у
Автовцу.

Тачно на одређеном месту и у одређено време чекали смо Кравића који је

вероватно већ био у партизанским рукама. Како се сачувати од сваког зла? Да
му је била намера да нас уништи, он је могао довести чету партизана и
опколити нас. Али он није открио урочени састанак, јер би партизани то
учинили. Можда он није ни имао намеру да се предаје, све док се није састао
са женом; или ако је, онда је отишао да се преда више из кукавичлука, да
спасе живот на сраман начин, не мислећи на последице које ће га снаћи.
Можда му се увртило у главу, да нико жив неће моћи остати у шуми тога
лета. У том случају не би требало много признавати.

Стара партизанска тактика, кад им се неко преда, они га приме са

„уживањем“. Да би се показали „џентлемени“, са Кравићем су се чак
изљубили неки од дојучерашњих гонилаца; исти вуци преобучени у јагњећу
кожу! Кравића нису ни затворили. Наравно да су га саслушали. И за такав
„љубазан“ поступак са њим, он је одвратио опширним обавештењем, што смо
трећи дан осетили. Пустили су га да се слободно креће, да ради код куће; чак
су га дојучерашњи помагачи могли видети и „убедити“ га да их не ода, а он
им говорио да „неће“. Зашто су партизани овако меко поступали са човеком
кога су до јуче толико гонили? Зато што су с њим хтели да намаме још неког
слабића и зато што је био тек почетак лета и зелен грмен, па им се није
журило све до јесени.

Кад прође одређено време чекања Кравића на уроченом месту, а то беше

у Гаревским брдима, и кад прорачунасмо да би могао стићи, ако се није
штогод догодило, отпоче да нас хвата сумња. Зато одредисмо правац покрета
и пређосмо у другу планину. Сутрадан, када се спустисмо из планине у село,
дочекаше нас тамошњи пријатељи са речима: Где вам је Кравић? Не мало
бејасмо изненађени, када нам саопштише да се он „шета по Автовцу“. Ово за
нас беше тежи ударац од погибије на Сомини. Губитком 4 друга не беше
ништа откривено; ни базе ни помагачи; све је остало по старом — како је и
било. Сада пак све беше из темеља пољуљано и угрожено.
 Каквих места смо све имали — тврдих и скровитих — пронађених по
планинама, да се у њима отпочине по недељу дана у току лета, да се презими
зима; да се склони резервно оружје, муниција храна, одећа и др. Наново
откривене пећине где се склањало од невремена, јаме из којих се снег вадио и
вода топила; измењане мисли и досетке вештине путовања и биваковања по
планинама; укривање трага, маскирање места; вештине око ложења ватре и
сечења дрва. Све су то биле тајне које су од животног интереса у смишљен
опстанак у шуми. И све је то сада пропало! УДБ-а је исипсивала у детаље цео
наш дотадашњи начин живота и прибирала грађу да нас плански утрози и
раскопа последње склониште.

Најтежи ударац беше губитак помагача и губитак морала код

националног народа. До тада је народ имао чврсто поуздање у нас. Поред
материјалне помоћи помагао нам око успостављања нових веза; давао до
знања ко је какав и шта ради. Сада су односи одједном охладнели и сумња
неповерења почела да расте. Могли су нам рећи: „Предаћете се и ви као
Кравић и што да вас помажемо?!“ То нас је пекло више него ма шта друго.
Жртвујемо се и мучимо толико, а опет да се сумња у нас због једног слабића
и неваљалца! Тих дана за нас није било ништа теже и убиственије. Но, опет
су људи разумели и наше невоље, јер су знали да Кравић неће одати само
њих него ће и нама радити о глави, на првом месту, као што је и учинио.

Одмах по првој „исповести“ УДБ-и, Кравић је поведен с војском у

планину да нокаже базу, где смо зимовали и места где смо се враћали ради
одмора, чишћења, крпљења обуће и одеће и припремања за нови покрет.
Таквих места смо имали у планинама: Зеленгори, Волујаку, Његошу,
Сомини, Голијама, Војнику, Бјелашници итд. То су била изузетна места,
скровита и тврда, где има воде итд. Када је Кравић довео партизане на базу
где смо зимовали, ништа се није могло приметити или распознати од других
места: дрвеће, трава, клековина и стене. Он је тада одвалио бусен зарастао у
младу траву, подигао камену плочу, па потом дрвени поклопац и указао
прстом на улаз низ степенице. То је било не мало изненађење за партизане и
људе који су са дозволом пошли да виде. Поред унутрашњег уређаја и
спољашност је била неприметна и маскирана, да се могло проћи туда сто
пута, а да се ништа не примети, поготову када је то било у дубокој планини,
удаљено сатима од насеља. Народ је о томе после дуго причао, говорио да
смо могли остати „сто година“ у таквом склоништу. Кравића су још већма
презирали и са гађењем говорили о њему — како је могао тако нешто да
уради!

Кад смо сазнали да се Кравић предао, пожурили смо у једну планину где
смо имали скривену муницију и другу спрему, да то негде скријемо и
избавимо, али је све било одмах потказано и блокирано. Провиђење је хтело
да закаснимо само за неколико сати, када су партизани скинули заседу, те
нисмо пали у клопку и коначно пропали.

Место је било раскопано и ствари однешене. После смо сазнали да су

партизани држали заседу два дана и две ноћи, те да су се повукли на
неколико сати пре нашег доласка, мислећи да више нећемо доћи, обзиром да
је Кравић у њиховим рукама. Ово су само почеци несреће и зла које нам је
Кравић нанео, како нама у шуми, тако и својим помагачима који су га хлебом
хранили више од 2 године.

Издаја је подмукла и тешко се од ње сачувати; она избија и где се човек

не нада; зато је утолико опаснија. Мада свака издаја понесе собом и сраман
жиг од народа, она се опет понавља. Народ није имао боље освете према
издајницима, него када се досетио да их жигоше проклетсвом кроз песму и
историју. Из тога се може видети колико су тешке издаје, те их народ добро
памти и преноси на поколења, указујући разне примере како издаја долази,
дајући поуку како се треба чувати.
 ТОДОР УЉАРЕВИЋ ПРЕКРАЋУЈЕ ЖИВОТ У НЕРАВНОЈ БОРБИ
СА КОМУНИСТИМА.

Ако би упоређивали УДБ-у, њене шефове и партизане око ње, са неком

тиранијом из прошлости, онда су им најсличнији Турци. Као и све друго и
варварства се наслеђују од претходника. Беспослени и сити Турци
измишљали су разна мучења и гоњења народа. Тако и ови модерни „Турци“,
као и аге и бегови, воде јаничаре по „нахији“ и без икакве контроле „цара и
везира“ чине шта им је драго. Ово су заиста били самозванци, овлашћени
одозго, које нико није укроћивао, до што би понеки четници доскочили. Но
они су били добро осигурани, како с војском око себе, тако и својим
присталицама у народу; ови би потказивали националисте, прислушкивали
шта се где говори, куда се креће, и на тај начин осигуравали пут куда је
требало поћи. Све њихове организације, почев од дечијих биле су упрегнуте
да раде за УДБ-у. Тешко је било добити извештај у шуми куда ће удбаши
кренути и по том спремити заседу; могли су се негде навући, али тада
спремљену није било лако напасти.

У пл. Ситници, јула 1947., Мато Милићевић са окупљеном дружином, око

20 бораца, сазнаде некако куда ће УДБ-а са пратњом проћи и запоседе тврде
и тешко пролазне кланце; пусте их у безизлазни простор, а потом оспу ватру
и позову на предају. Више од 10 војника предало се, док су се остали опирали
знајући да им нема места за предају. Ту је платио главом за многа злочинства
и за Сомину добро познати крволок Благоје Леро, шеф УДБ-е у Билећи. Они
који су се предали, били су сеоска милиција у којима је било деце
националних домаћина; сиромаштина их натерала да траже службу. Такве су
четници разоружали и послали кући. Остале зликовце снашла је казна какву
су и заслужили. Ово је био добар успех и после сталног падања, нарочито на
Сомини, подигао је морал четницима, а поред тога дошли су до добра оружја.

Чувши за ову борбу и успех, Марко Ковачевић из пл. Бјелашнице одмах

се договори са Тодором Уљаревићем да Тодор и Ристо Шкоро пођу на терен
куда се Мато Милићевић кретао и да ухвате везу са њим. Намера им је била,
ако се успостави веза, да се уговори један општи састанак и договор по
могућности свих четника у Херцеговини.
 Тодор је био родом из села Врбице код Билећа, те је и терен познавао
добро на тим странама. Ристо Шкоро је био родом из Мостара, али се стално
налазио са Мирком Ковачевићем и био његов нераздвојни друг све до смрти.

Тодор и Ристо пођу из планине Бјелашнице, ноћу пређу насеље Корита и

дођу до с. Врбице. Прикривени негде у кршу предане један дан и наредне
ноћи ухвате везу са човеком који је сматран пријатељем и за кога је Тодор
сматрао да зна како би се и где могла постићи веза са Матом Милићевићем.
Тај човек звао се Милан Бабић, издавао се као добар четнички пријатељ,
дотурао понекад вести и по несрећи стекао поверење код четника. Тодор се
обрати њему, да његовим посредством ступи у додир са Матом. По причању
Риста Шкора Милан Бабић их дочека лијепо и обећа да ће радити на
успостављању везе што пре. Сутрадан оде у Билећу, да се отуда преко неке
везе дотури Тодорово писмо Мату.

Како је било и шта се све даље одиграло у Билећи, није расветљено.

Писмо је некако пало партизанима у руке; Бабић није затворен од партизана,
нити је откривен од четника за издају. Мада се сумњало, ипак се нечим
правдало да није његова кривица. Тек ће се касније разоткрити.

Мато је однекуд на време сазнао за ухваћено писмо и одмах по ноћи

запалио ватру на планини где се налазио, у знак опасности. Тодор и Ристо су
видели ватру, али не знајући о чему се ради, задане и други дан у шумовитим
странама изнад с. Врбице. У Билећи се увек налазио гарнизон војске и она је
по потреби брзо стизала камионима у „акцију“, свуда где УДБ-а упре прстом
да се иде.

Истог дана када су Тодор и Ристо ишчекивали неки извештај о

успостављању везе са Матом, војска из Билеће крене у претрес, искрца се на
путу код Бијеле Рудине и пође у два стрељачка строја, један позади другог, у
ширини од 3 км. Први строј је наступао у ређем растојању, док је други ишао
одмах позади и био сасвим густ, у растојању само 2—3 корака. Ристо Шкоро
који је преживео тај случај причао је како су партизани наступајући завртали
гушће грмље, подвиривали испод већег камења и један до другог, у сталном
додиру, ишли напред у правцу њих. По брдима су били осматрачи у вези са
заседама које су раније запоселе положаје и чекале резултате главних
претраживања.

Видевши како им се приближују тако бројни партизани и како све изреда

прегледају, знајући да их има и на другим странама, они су очигледно видели
брзи крај живота. Ристо предлаже самоубиство, док га Тодор храбри и
предлаже да се почну измицати на једну страну где је било бар мало наде на
излаз. Но залуду, спаса није било! Чим су се подигли иза грмена, где су
лежали, митраљези су затрештали и они су поново легли за грмен и почели
гађати партизане. Хватајући бољи заклон Тодор би рањен у руку и партизани
му пребише пушку. Видевши да је пришао крај, он се притаји на месту,
развије бомбе и чека док се добро примакну. Мислећи да су их побили,
партизани пожуре у правцу Тодора, а он тада, кад су му се добро примакли,
баци неколико бомби на њих, а најсигурнију стави себи под груди и прекрати
живот. Позитивно се зна да је Тодор убио 2 партизана и више их ранио. Док
је још био жив сломљене руке и пушке Тодор наговори Риста да се одмакне
од њега и да покуша неки излаз на што овај једва пристаде. Измичући неким
гушћим шумарцима, док и њих нестаде, он легне у један грмен при крају,
развије бомбе и чека док га примете, па да као и Тодор реши судбину.
Пролазили су поред усамљеног грма, заузети око Тодора, и не придавши
довољно пажње, мимоиђу Риста. Један војник га је ипак приметио, ставио
руку на грм и полако рекао: „Лези, брале, лези“. По употребљеној речи
„брале“, претпоставља се да је војник био Србијанац, а потом како је „верно и
одано“ служио „Нерона“ — Броза!

Скрхан тешким преживљајем, Ристо се врати Мирку Ковачевићу и

осталим у пл. Бјелашници, без Тодора и без успостављене везе. Мирко и
даље ради на успостављању везе са билећким четницима и сам намерава да
пође тамо, али га тих дана опколе партизани и само захваљујући планини и
литицама он се спасе и у исти мах нападе, са 5 четника, партизане и натера у
бекство низ стрме стране Бјелашнице; неки од њих поломише ноге и руке
бежећи кроз непролазне кршеве.

*
 Партизани постају све жешћи. Они увек када их четници негде најуре или
изгубе кога свога, одмах ударају по националистима, који су већ одавно
прозвани „реакција“, и врше одмазду на њима.

Прогонством и затварањем наших људи, нама су били онемогућени

састанци и одржавање веза са четницима који су живели по другим
срезовима и планинама. Везе су успостављане преко пријатеља једних и
других и уопште пријатеља свих који су живели међу партизанима по селима,
а често и у варошима. Притисак партизана на националисте бивао је сваки
дан све тежи. Тиме су и четници у шуми били све изолованији, привезани за
свој крај, за добро познат терен и пријатеље. Све да је и било бољих услова за
чешће састанке и везе, они не би могли остати у већој групи ни најкраће
време, јер би били изложени већој опасности. Ми смо ипак одржавали везу на
један други начин; ево како: појаве се негде четници, рецимо у Невесињу,
ударе на милицију, одборнике, шпијуне или на неке партизанске
функционере. То се одмах прочује не само у дотичним срезовима Невесиња,
него вести допру и у Босну, Црну Гору; путници пренесу чак по целој земљи.
Партизани не објављују у новинама појаву четника; они објаве само наше
губитке. Но и с тим објављивањем сазнавали су четници на другим странама
да је било до јуче живих четника и тамо, за које се није друкчије могло
сазнати. То је одмах давало повода да се мисли, да их има још, одржавало
морал — да нису усамљени итд.

Појава четника у једном крају изазове појаву у другом — и тако редом.

Понекад је то изгледало као да је организовано по плану. Партизани су то
мислили, иако је све дошло случајношћу. На тај начин, честим јављањем,
сазнали смо где се налазимо, колико нас има, шта радимо, како изгледамо
итд. Народ је проносио добре и похвалне вести о нама.

Да се вратимо на два наша јунака — Тодора и Риста, чија намера се не

оствари, због подле шпијунаже. Тодор подлеже и остаде у странама више
свога родног села Врбице, неостављен ни мртав на миру, него изложен
садизму разбојника огрезлих у крви. Ристо преживе тај случај и још многе
друге, и раније и после, дочека пролеће 1948. и паде у Сомини.
 Тодор Уљаревић беше искусан и вешт борац; служио је у жандармерији
пре рата. Одлучан у борби против комуниста, од првог до последњег дана.
Био је командир чете у граничном батаљону Билећске бригаде. Повлачио се
кроз Босну 1945. Преживео и страдања у Лијевче Пољу и Градишци. Прешао
је у Аустрију и оданде је био враћен од Енглеза и предат партизанима на
граници. Прикривен у прогоњењу, успео је да се ослободи партизанског
ропства у Бос. Броду, одакле је са два друга, планинама и беспућем, дошао у
Херцеговину и наставио четовање до своје смрти јула 1947.

Тако се несрећно и трагично завршило пола године 1947. за четнике у

планинама по Херцеговини. Губици за ионако мали број били су велики.
Старе снаге су се трошиле, а нове нису пристизале; падали су једни данас, а
на друге долазио ред да падају сутра. Но људи нису малаксавали у неравној
борби за опстанак, продужавали су стопама пале браће, одржавајући Дражин
аманет и зубљу слободе који дан више!
 ТЕШКИ ДАНИ ОД МИТРОВА ДО ЂУРЂЕВА ДАНА 1947 - 1948.
ГОДИНЕ.

Партизани предузимају крајње мере да нас униште. — Поново

протеривање породица четника и њихових пријатеља. — Евакуација
усамљених кућа, планинских села и засеока. —Ноћна стражарења и
опсада села. — Најсвирепија мучења недужних грађана и изнуђавања
признања; — међусобна батињања. — Узастопне потере и претраживање
по планинама, даља падања четника.

После сталних губитака, и од онако мале снаге, преко лета 1947.г.

изгледало је да опстанак четницима приводи крају. Народ је страховао, док је
Удба са партизанима „тврдила“ да из наредне зиме неће претећи ни један
четник жив. Четници у шуми нису тако мислили, него с вером у Бога и
правду настављали борбу за слободу и борбу за опстанак, они нису губили
морал нити умањивали напор да се супроставе свим тешкоћама које су их
окружавале. Навикнути тврду и мучну животу, они се нису збуњивали
губицима нити тешкоћама, којима су били изложени на сваком кораку. Брзо
су се прибирали при сваком разбијању и одмах вршили неку акцију и
јављање.

Могло би се помислити да су се, одужавањем времена, ови људи

преметнули у обичну хајдучију. Комунисти су хтели да нам набаце тако
нешто, али нису успели. Да би нас омрзнули код народа, они су под маском
четника упадали ноћу у куће некомуниста, вршили тамо непристојне изгреде,
а сутра-дан разноли вести да су то четници чинили. Жалбе нису примане него
су им ти исти извршиоци, код којих су се жалили, говорили: „Ето то су ваши
па што вас нападају“, или „устајте и гоните их!“ Сва неваљаштва што су
чинили било удбини послушници или сеоски крадљивци отписивана су на
рачун четника и о њима није вођено поступка, до што би настала затварања
„сумњивих“ својих противника по идеји — четничких помагача и сарадника
— и нове хајке за четницима у шуми. Подметања су познати комунистички
методи и тамо где је све мирно, а овде је било „услова за издајство“. Ишло се
толико далеко са неистинама, клеветама и блаћењем четника, да би на
конференцијама, попет на какву даску, удбин скутоноша из другог места —
странац за окупљени народ — говорио: како су сви четници који се налазе у
шуми слаба карактера још од раније, да су бескућници, разбојници,
крадљивци, додајући: „кољачи“ — њихову омиљену фразу. Народ је слушао
и помахивао главама да их не препознају у искушењу а, у себи је мислио:
„Тако ли се то нама прича оно што знамо, а како је тек оно што не знамо?“
Сељачка филозофија одмерила је и крупније неистине од ових ситних и
провидних. Овакви говори праћени су ћутањем од оних што би имали много
да кажу да су били слободни. Изузетак је чинио олош који је и не слушајући
шта је речено, одобравао само да се удовољи властодршцима који су их
обилато награђивали за сва учињена неваљалства.

Комунистички планови били су да нас некако „претворе“ у обичну банду.

Равногорство и четници за њих су били крв на очима, чим се помену уопште.
Као што су „сахранили“ Бога 1942.г. тако су код њих и четници били
„сахрањени“ 1945. г. Све је код њих било „уништено“ завршетком рата 1945.
г. И заиста јесте. — Слобода и правда, на првом месту. Требало је у народу
убити сваки појам и мисао о Равногорству, Дражи и четницима. А како то
постићи, кад живи остаци тога тела не дају мира?! Ето их! Ту су јуче били,
овде су данас, а тамо сутра. Отуда њихово заузимање да четнике униште по
сваку цену. Они ће се плашити освете док их пијук не покопа. Заборава не
може бити, ма кад-тад провреће крв убијених за правду.

Четници у шуми добро су уочили подле намере свога непријатеља. Они

су било као јединка, двојка, тројка или група, свугде истицали своје четничко
обележје. Ни они што су прерушени ишли у вароши неким својим задатком,
нису из ње изашли, а да не оставе неки знак за четничком лозинком „Слобода
или смрт“, или „С вером у Бога за Краља и Отаџбину“. Оне што су по
планинама пребивали лако је било препознати: оружје у рукама, торбе на
леђима, дугачке косе и браде; шубаре или шајкаче са четничким знацима
покривале су њихове главе. При сваком јављању, било где, четници су се
претстављали, као: „Ми смо четници“. Мирко Ковачевић, један од
најпознатијих четника, имао је обичај да каже: „Ми смо српска војска Краља
Петра“. И други су слично чинили.

У опхођењу са својим народом — оданим Равногорству — поступање је

било пријатељско и благо као са својом породицом; мењале су се мисли,
излагале невоље и тешкоће, храбрило се у нади на боље итд. Било је
националних српских домова, где нас уопште нису познавали, али су нас као
четнике примали тако својски као своје рођене синове или браћу. Будили су
ноћу дечицу из постеље, да нас и она виде под оружјем, косама и брадама.
Мада је то било опасно да деца коме не кажу и дође до ушију Удбе. Али су то
они чинили и поред опасности: да им деца виде четнике, да им остане у
сећању и да знају сутра, кад одрасту, причати о четницима.

Поступци у партизанским кућама и са њиховим породицама били су

организовани и пристојни. Нигде нису увређени: стар човек, жена или дете.
Наравно, тамо су нас дочекивали погнуте главе и са ћутањем. Било је и
таквих препредењака који су на мах постајали наши „пријатељи“ и знали
причати „против“ комуниста боље него игде у националној кући, понуђавали
су помоћ, покушавали да часте, обећавали излаз и сусрет, тражили да се дође
код њих често итд.. Таквих извежбаних Дајанаца и демагога било је на више
страна и у добром броју. Не би се могло рећи да су сви „радили о глави“ али
се на њихово уже није смело спуштати. Посебно ћемо се осврнути на типове
такве врсте.

Огорчење четника према комунистима никад се није изливало у освети

према њиховим породицама; — а шта су они тек радили од четничких...?
Колико год су се заузимали, Удба и њени послушници да нас срозају на
степен „банде“, нису успели, јер наши поступци нису се поклапали на
њиховим празним причама, подметањима и неистинама. Народ је најбољи
судија да одмери свачија дела. Да је народ видео у нама „бандите“, он би се
листом добровољно дигао да нас гони. Не би Удби били потребни батаљони
војске да врши опсаде села и силом натерује сељаке да нас траже. Народ
памти зло и неће партизанска злодела пасти лако у заборав. Ако извршиоци
зла и не дочекају казну, историја ће им записати заслужене „епитафе“ за
вечна времена, а од те казне нема горе — „коме се траг по прсту казује“!

Уочи Краљева рођендана 6. септембра 1947. године, четници запалише

ватре по планинама у знак живота и верности Краљу и Отаџбини. Пламени
знаци показаше где још има у животу Дражиних бораца и као један
симболичан знак примицања зиме, залазак у њу и чекање Ђурђевдана. Као
што су раније ватре гореле по планинама уочи Краљева рођендана, тако и
1947. не одусташе четници, и поред великих губитака, а да не препале
буктиње слободе по својим планинама.

На Дучићеву Леутару, над Требињем, четничке харамбаше: Мато

Милићевић и Јоле Савовић са дружином, дочекани од партизана, заузеше врх
бомбама и запалише ватру. За претходне две године ватра је паљена на
Леутару и партизани су били сигурни да ће запалити и треће па су зато били
поставили заседу; били су протерани и нису спречили. Мирко Ковачевић и
Ристо Шкоро, запалише ватру на највећем врху на планини Бјелашници, две
ноћи вукли су дрва, на голе врхове, да би ватра била трајнија и већа. Ватре су
гореле у околини Гацка: на Троглаву, Гату, Лебршнику и над Гацком, на
првој чуки званој Зечице. Све је извршено по договору и ватре су плануле у
један час. Са пл. Бјелашнице виделе су се ватре на планинама у Билећи и
Невесињу на више места. То је био добар знак, да четника има приличан број.

Колико је бројно стање четника у Херцеговини и са каквим су тешкоћама

улазили у зиму 1947/48? Нама је немогуће утврдити тачан број, али се може
претпоставити да је било око 80—100 бораца, најбоље би се могло утврдити
по протераним породицама које су живеле у логору заједно, али нажалост ми
нисмо могли видети никога од њих ни дан-данас. По вестима које добијамо
од народа, куда се крећемо, јављају нам: да се четници појвљују у Бијелом
Пољу код Мостара, по селима око Коњица. На томе терену су: Јањић и
Пантић; по замашним акцијама не може се претпоставити да су усамљени. У
планинским пределима између Коњица и Невесиња, Зијемља, Коњичка жупа
уз реку Неретву, појављују се четници и врше припреме за зиму. Пролазници
кроз Борач проносе вести да су се сретали са брадатим четницима по
тамошњим шумама, разговарали с њима и настављали пут. Једна група
четника од Невесиња јављала се у селима Градина и Лукавице, одржава
састанке са Мирком Ковачевићем по планинама Магропу и Ивици. Војвода
Петар Самарџић још се налазио у животу и не престаје да води борбу где год
му се укаже прилика. Бранко Куљић крстари одвојено, али се добро чује о
њему. Браћа Тешановићи, Јањићи, Шиповци, Владо Граховац и др. јављају се
на разним местима по Невесињу. Терен на коме оперише Мато Милићевић са
осталим билећским четницима је: Ситница, Видуша, Ивица код Љубиња и
предео према Стоцу и Дабру. Понекада се пребаце у Црну Гору до Вучјег
Дола и поново се враћају назад. Имамо податке о Мату Милићевићу као и
Јолу Савовићу од војника Кноја, који је учетвовао у борбама са њима,
саботирао у једној партизанској акцији, пропустивши двојицу четника да
избегну из опсаде; када се открило био осуђен 12 година робије. По Гацку,
Пиви, Голији и Бањанима кретало се од 15—20 четника. На Пивској Планини
и у кориту реке Таре налазио се Владо Шипчић; он је постао легендаран код
народа по свом храбром држању и вештини укривања трага испред сталних
потера. Милан Матовић са једном петорком, како се преносе вести, стално су
у околини Фоче. Прогоне их партизанске хајке из планине у планину, али не
малаксавају да се боре и свете партизанима за њихова разбојништва по
селима.

Из Санџака смо добијали вести да четници тамо оперишу у већем броју.

Три броја у наставцима загребачког „Вјесника“ од јула 1961. донела су
опширан опис, са сликама и фотостатима, о „ликвидацији“ три четничке
групе — последње како се тамо наводи — 1951. године. После равних 10
година удбини „хероји“ сетили су се да пишу о томе. По протераним
четничким породицама у радне концетрационе логоре видело се да је број
четника, по шумама Босне и Херцеговине, био још прилично велики.

Најбољи подаци стоје у архивама Удбе, по срезовима и окрузима, где су

прикупљане и најмање појединости о четницима. Хоће ли некад ти крвави
записи допрети у руке следбеницима оних о којима су писани то само Бог
може знати? Наша је вера непомућена у Божију правду и у народну веру да
ће изаћи дело на видело.

То је, донекле, кратак преглед о броју четника пред зиму 1947/48.г.

Услови под којим смо живели не дозвољавају нам да знамо много више. Ко
иоле познаје комунистичку снагу, терор и притисак над народом, а посебно
акције окомљене на наше уништење, не може замерити на недовољном опису
појединих група и појединаца; и оних који нису обухваћени овде а који су,
исто тако, доприносили све до себе и били жртве наше трагичне борбе. Све
што је речено за поменуте односи се и на оне чија имена не знамо, а њих је
свакако више. Ово је једна сумарна слика борбе и страдања, прегалаштва и
напора, оних који су остали у Отаџбини после 1945. године. Наступајуће
тешкоће неће дозволити да у будуће знамо много више од свог ужег краја и
својих најближих другова са којима смо живели.
 Живот четника и њихово страдање у Херцеговини мање више су исти као
и они у Босни, Санџаку, Србији и на другим местима. Наша борба покренута
на Равној Гори 1941. је иста. Непријатељ — комунизам — је исти и он делује
једнако широм света. Ако знамо живот једне четничке групе, онда ћемо на
слику те групе сазнати — предочити и живот других група.

Друго питање које смо поставили у почетку овога одељка је: са каквим
тешкоћама су четници ушли у зиму 1947/48? Одмицањем времена тешкоће за
опстанак су постојале све веће. Партизани достижу врхунац тиранства и силе,
никакве препреке ниодкуда са стране; све им иде глатко и подмазано. —
помаже их Исток нормално, а Запад једва чека да их и он помогне
материјално. Народ се привикава да трпи зло од страха горега. Тамнице су
пуне мученика који уздишу за слободом, али шта то помаже! Дошао олош до
потпуног изражаја и чини безакоња сваке врсте; нарочито се окомили на село
и сељака да га потпуно разоре и униште. Услови за партизане су као најбољи:
имају снаге и времена да својој отровној ћуди дају на вољу да раде шта хоће.
Прва тачка Удбиног петогодишњег плана, после рата, била је: „Ликвидација“
четника и „реакције“. Мета је постављена, у њу треба гађати оружјем и
средствима сваке врсте.

Улазак у трећу зиму много је тежи од две претходне. Наш број је смањен;
с тим и терен сужен. Партизанима лакше операције. Нашим губицима, преко
лета, партизани су постали предузимљивији; сматрају да смо изгинули по
планинама, без много веза и наслона на пријатеље помагаче.

Протеривање породица и опсада села.

Породице четника у шуми биле су на главном партизанском удару. Ма

где се четници појавили, Удба је одмах трчала њиховим породицама,
просипала најгоре увреде и претње, шамарала, ударала ногама и кундацима;
саслушавала и поједине чланове одводила у затвор; мада већина од наших
породица није, већ одавна, могла имати никаква додира ни везе са нама.
Партизани су то знали, али су они на рачун нас систематски и њих
уништавали. Страдања четничких породица и њихових пријатеља —
помагача су велика и страшна, она изискују посебан опис који никада не
може бити потпун без слободне Отаџбине и слободне народне речи.
 Раније смо навели како су четничке породице, осумњичене за сарадњу,
биле протеране, прошле зиме, у концентрациони логор Широки Бријег; оне
су тамо презимиле и остале све до пролећа, када су пуштене кућама да обраде
летину (али не за себе) и да поново под јесен иду у логор.

1946/47. протеривање породица извршено је у јануару, средином зиме,

док је за ову зиму, 1947/48., Удба спремила план за раније прогонство. У
октобру, чим је лишће почело да мења боју, наредба је пала за прогонство.
Без икакве претходне објаве, зграбљене су изненада и транспортоване у
Завидовиће у Босну. Што су баш одабрали то место јасно се види да им је
требало кулучара на тамошњој дрвеној индустрији које је требало
искористити до крајње мере.

Примера ради гестаповског начина у опхођењу са незаштићеним робљем,

навешћу једну сцену — прогонство једне породице — посматрану преко
двогледа из једне планине у моме родном крају. Били смо три четника, сели
да отпочинемо од ноћног пута, у обронцима пл. Сомине. Освитао је чист и
ведар јесењи дан. Сунце је излазило право иза Дурмитора, огрејавало прво
планине и најзад „убога“ поља и растрзана села око њих. Тамо под другом
планином стајала су наша разрушена села, обурвани и опустошени домови.
Очи и мисли упирали смо тамо да сагледамо штогод од прошлости и бољих
дана, али тога није било; ништа друго до разочарења и душевног бола.
Употребили смо двоглед и јасно сагледали ову слику:

Од изгореле куће, од које су зидови зјапили у рушевинама, појавило се

чобанче, девојчица забрађена у црну мараму, са 15—20 оваца, са једном
кравом и неколико јунади. То сирото чобанче са малим стадом хтело је да
изађе на сеоске пашњаке али се сусрете са групом људи у црним
униформама, одмах се све суноврати изгорелој кући из чије омеђине почеше
да излазе жене и деца. Група људи (нељуди) у униформи беше УДБ-а и
„милиција“, која као да се однекуд повећа и бројала је око 15—20 људи.
Једна жена, опет у црнини, одвоји се из гомиле, доведе осамарено кљусе са
сеоске утрине, док друге жене преносише неке замотуљке и сви почеше да
товаре. Одмах потом кренуше сви у колону — и жене и војска — излазећи на
сеоски пут који одводи у среско место. Где осташе овце и краве није се могло
видети.
 То је била једна четничка породица која је, ето, претстављала опасност за
„обарање постојећег поретка“. 15—20 наоружаних војника требало је да
евакуише, за пола сата, неколико жена и деце!!!

Концентрациони логор у Завидовићима, сачињавале су породице

босанско-херцеговачких четника. Према тадањим вестима које су допирале у
шуму, рачунало се да је било 400—500 породица у њему. Тај број се
повећавао и смањивао; повећавао се што су у њ догонили ново-откривене
четничке сараднике, а смањивао се падањем четника у шуми и пуштањем
њихових породица кућама. Логор је остао стално и није се распуштао све док
је трајало живих четника у шуми. Партизани су искоришћавали радну снагу
тога заробљенога народа на тамошњој дрвној индустрији. Како је живела и
злопатила се толика нејач, већином жене, деца и старији људи, то нам није
довољно познато; али се могло видети из писама својим сродницима у
родном месту, чак и у САД, где их моле да им пошаљу што од хране и одеће.
Писма су пролазила кроз цензуру и наравно друго ништа нису смели ни
писати. Зграбљени на брзу руку, и од онако оскудних кућа, нису имали
времена понети ни оно што се затекло од обуће и одеће. Када се зна како
треба кулучити да се заради комунистички динар, под надзором оружаних
војника, на пиланама и вучењу дрвета, онда нам није тешко сагледати
њихово бедно стање.

Шта је било са остатком њихове имовине, земљом, кућама и стоком што

су имали — после њихова прогонства? Где није било колективизирано,
држава је присвојила земљу и давала на закуп; само се тешко канио и
комуниста и некомуниста да је узима и ради; први из страха да не дође
четник из шуме и убије га на њој, а други што му се није радила земља свога
суседа који страда на правди Бога, у кога је он још веровао. Тако је земља
већином стајала необрађена. Куће су биле у рушевинама и празне, није се
имало шта користити из њих. Са стоком се било оскудно, али оно што су
имали нестало је без трага, вероватно су поклали и појели они што су
„најзаслужнији“ у ликвидацији и прогонима.

Други напад после прогонства четничких породица, био је на

становништво планинских села и засеока. Удба је, канда, веровала да села
при планинама понајвише подржавају четнике и она у томе убеђењу издаје
наредбу да се сва таква села евакуишу, нарочито са стоком, у села ближа
вароши и згодна за осигурање. Овај план почео је да се изводи почетком
новембра. Он је обухватао, поред „реакције“ и симпатизере партизанске, јер
су и они страховали да остану сами. Другога излаза није било да и они иду са
бројнијим националистима у оклоп где ће их чувати стража. Били су почели
са потпуним испражњивањем кућа, са прегоном сточне хране, али је то ишло
мало теже и народ је почео протестовати, па су се напослетку помирили са
тим: да стоку преко ноћи држе на једном месту са ограниченим кретањем
преко дана.

Поред сталне војске која је у овоме случају била повећана, мобилисано је

становништво „угрожених“ села да у саставу војске ноћу иде на страже и
патролише около села. Циљ овакве опсаде био је да се четницима онемогући
снабдевање за зиму. Партизани су говорили сељацима да их друкчије не могу
„заштитити“ од четника, који „однекуд“ сада посташе опасни и бројни! Док
су на конференцијама до јуче причали да су потпуно безопасни и незнатни.
Колико очигледне неистине просипају, на сваком кораку онима који од
страха морају да их слушају.

Никаква партизанска „заштита“ није била потребна планинским селима у

односу на четнике, нити су их она звала у помоћ, изузев шпијуна који су
подбадали поштене домаћине и изналазили начина да им преврну домове.
Планинска села су била потпуно мирна од четника и они су се најмање
појављивали у њима, из простог разлога што су била под сталном
партизанском сумњом да она подржавају четнике; као такве четници су
избегавали да их излажу опасности. Комунисти су имали и друге циљеве, при
оваквим опсадама и премештањем сеоског становништва. Прогонствима,
разарањем и уништавањем имовине, што осетно погађа народ, деморалисали
су га на сеоски живот уопште. Видећи себе тако понижене и ништавне, где
свако може с њима да ради и експериментише шта хоће, сељаци су постајали
без воље на ма шта од напретка, одустајали од прегалачког рада и пуштали
све „низ воду“. Оваквим и сличним комунистичким поступцима са народом
изродиле су се и друге мане: немарност за рад, за уредан живот; међусобне
мржње и оговарања; алкохол поста лек против носталгије; пољуља се и морал
на селу. Све већма се занемариваше село и „пролетери“ посташе многи —
хтели — не хтели. То је оно систематско „пребијање народне кичме“, на
првом месту сељачке.

Опсадно стање и блокови трајали су све док снег није добро запао и свако
даље кретање, ван сеоских пртина, било онемогућено. После овога терора
настаје одмах други страшнији и свирепији од многих до тада. Поред
народних невоља: зиме, снега, глади — оскудице у свему за одржавање
голога живота, Удба се лати премлаћивања и изнуђавања признања на један
нечувен начин који превазилази позната дивљаштва у новије доба.

Ако се удубимо у расматрања, мучења и злочинства која комунисти

изводе на жртвама које осумњиче за „грехове“, које су безбројно велике,
уочићемо и препознати методе свих варвара које човечанство кроз историју
познаје. Има их од египатских фараона, римских цезара; Хуна и Татара са
севера. Османлијског просташтва и дивљине са Истока. Из верских
инквизиција са Запада. А највише их има из велике совјетске тамнице, где су
сви начини и методи „вештине“ мучења концентрисани и одакле се шаљу за
употребу, свугде где има послушника џингис — ханског царства. Погледајмо
у мало балканско село, у данашње „модерно доба“ и препознајмо мучитеље
једне од напред набројаних, за које кажемо да су били „нецивилизовани“,
„некултурни“, „дивљи“ итд. Нема разлике између данашњих — савремених
— тирана и оних што су били пре 2000 година. Људски ум створио је
свакојаке машине и справе за корисну употребу, а тиранству није могао стати
ногом за врат. Плачу милиони свезаног и опседнутог робља, када се највише
говори о широкој демократији и правима човека.

Стварају људи и даље машине и справе, а слободу не могу да остваре

него се њени видици све више помрачују!

У стара времена, када су тирански режими угрожавали народ и доносили

муке и терор, бежало се у пустиње и донекле остајало на миру. Међутим,
овога савременог доба нема мира ни у највећим пустињама. Комунистички
режим у Југославији, преко својих плаћених послушника, не оставља на миру
ни херцеговачка убога села уз обронке Дурмитора, Волујака и Зеленгоре.
Дедови тих планинштака избегли су ту од Турака, основали живот и преко
потомства, и поред Турака и Шваба, одржавали се све до комунистичког
доласка. Данас они не могу да се одрже од своје браће по крви, али небраће
по идеји. Све ређи и тањи димови избијају из њихових домова. Кровови су се
накривили и проваљени, прокапају огњишта и гасе се ватре на њима. Бежи
народ из таквих кућа, као са брода који тоне!

Комунисти су познати и по томе што увек прискачу у помоћ народном

злу и невољи која долази са друге стране. У овом случају — уништење
четника —снег је за њих био велика корист. Исто тако они не воле дан и
светло; ноћ и мрак су њихови демонски дарови који им служе за постигнуће
циља. Када се људи повлаче на починак, да одахну од дневног труда, да ноћ и
мрак проведу у спавању, партизани као зли духови долазе на врата домова и
буде народ. „Устајте“! — „На конференцију“. Ова компликована реч толико
је одвратна народу да је нико не може или неће да изговара како треба;
најчешће је изговарају са проститутком у упрошћеној речи. Жене сеоске, из
обзира пристојности, не изговарају је никако. Мада се озбиљно упозоравају
да се навикну употребити те мрске речи, она је мрска зато, што им на
конференцијама помутише мозак разним причама и очигледним неистинама.
Да се одрекну да не иду на конференције — не смеју; изговора за недолазак
нема.

Како су сазиване и одржаване конференције, преко зиме 1948. по селима

где је било четника у шуми; какав терор је чинила Удба од народа на њима?
Ми овде доносимо оно што смо чули од лица која су била на тим злогласним
конференцијама и преживљавала најтеже часове.

Поред свега материјала и искуства, што је Удба имала на располагању о

трагању за четницима, опет је недостајало оно најглавније: где се налазе
сада? Закључни се нису могли донети ни по сталном праћењу наших
појављивања, ни по исказима преданих бивших четника, откривених
помагача. Протеривања породица и опсада села нису опет донели никакве
повољне резултате комунистима.

Није се, дакле, поред свих прикупљених података, могло упрети прстом
ни у једну планину и рећи: Тамо су! Ићи, лутати на све стране по планинама,
није се имало много наде на успех; није било сигурно да се четнини налазе у
планинама, могли су бити негде у селу, вароши, граду и ко све зна где.

Не знајући куда да се окрене, Удба сазива ноћне конференније и тражи од

народа да каже где су четници? Пошто претходно очита лекцију шеф Удбе о
„заједничкој дужности“ грађана да пораде на уништењу „народних
непријатеља“, присутне питају за мишљења и сугестије, истичући с тим да им
је дато велико право и част да учетвују у решавању проблема са
претставницима „народне“ власти! Сељаци и сељанке слушају и добро знају
комунистичке уступке о „заједничким правима“. Виде они на својим
подераним лактовима и пропалим прстима кроз обућу сва права и једнакост;
суочавају се погледима и ћуте, јер знају да једна реч проговорена у интересу
истине може да их скупо кошта. Мишљења и сугестије о четницима су
толико разноврсна и смешна да Удба види шегачење и ништа више. На
питање када су последњи пут видели тог и тог четника, они обично
одговарају: пред почетак рата, или за време рата, из првих дана док још борба
није почела са комунистима. Неки иду толико далеко па кажу да их познају
као дечаке из школе, или код стоке! А на питње где би могли бити?, тада не
остане нигде јаме, пећине, тврде долине и рупчаге, за које они знају, а да не
кажу да би тамо могли бити! Када их упозоре да озбиљније говоре, онда се
понеко куражнији истакне па каже да би могли бити у вароши и да их крије
неко на кога се не сумња.

Удба је убрзо прекидала такве разговоре и настављала са батинањем.

Прво би, у посебну собу, позвала једно лице и тражила од њега неко
признање за четнике, а када оно није знало онда би Удба довела друго лице и
дајући му штап или мотку, наређивала да удара по првом лицу, кога су
војници држали положена на патосу да се не може бранити. Ако би неко
симулирао при ударцима, онда би тога ударали војници. После добивених
батина, подизали би ту особу, а на њено место постављали ону особу која је
ударала, с тим да она буде тучена од лица које ју је малочас тукло. Такво
неизменично батињање изређало би се на свим присутним „реакционарима“
у присуству Кноја, а по наређењу Удбе. Ови би се несрећни људи и жене
после међусобно мрзели; говорили једни другима да су ударци били тешки,
мада су сви разумели да се није могло урадити блаже када Удба гледа. Залуду
су били многи у сродству: рођаци, пријатељи и комшије; разабирања није
било. Сви ови људи и жене, у односу на четнике у шуми, били су недужни,
јер се заиста код њих није одлазило нити су они ма шта знали казати о
четницима. Породице и сродници били су у логорима и по затворима. Али
Удба о томе није водила рачуна, за њу је било једноставно премлатити
стотину невиних да сазна од једног бар најмању ствар.

Често пута није било у питању јесу ли они сарађивали са четницима или
не; доста је било да су потказани и осумњичени као противници постојећег
режима и жигосани као „реакција“, па да на рачун четника искусе
најсвирепије казне.

Немогуће је именовати бројна лица која су била жртве овога

комунистичког терора. Нека су још у животу и живе под комунизмом; као
такве немогуће је поменути. Навешћемо само нека од њих која су уморена од
пребијања и мучења: сестру Недељка Банића, поменутог четника из Билеће,
девојку испод 17 година; после разноврсног мучења напослетку су стављали
у хладну воду, преко зиме, од чега је ускоро умрла. Оца истог четника
„стављали су на струју“, како је народ казивао, која га је тресла до те мере да
је губио свест и био при умрћењу. Сестру четника Војина Тепавчевића,
девојку око 18 година, уморили су разним методама мучења — повећан
већма уз њен смели отпор. Рођака истог четника усмртили су ударцима на
путу у концентрациони логор — издахнуо у Сарајеву. Зета четничког
команданта Мирка Ковачевића, Манојла Грчића мучили су тако страшно, да
је извршио самоубиство вешањем, чим је увребао прилику.

А каква све мучења нису вршили мародери модерног доба на недужним

људима, женама и девојкама по затворима, између крви упрсканих зидова!
Бог једини може знати и чути вапаје и уздахе страдалника по безбројним
казаматима опште комунистичке тамнине.

Тешке муке падоше на наше дојучерашње помагаче и сараднике. Они

скоро сви лежаху по истражним затворима, неки већ осуђени на робију по
неколико година за сарадњу и помагање „издајника“.

Као што се види, из претходног излагања, комунисти су прогонили све

изреда што је национално — мучили и затварали. Безбројна саслушања,
испити и суочавања, праћена најсвирепијим поступцима Удбе, нису могла
проћи без признања.

Националисти су били међусобно добро повезани, они су знали један

другога, осим села, по варошима и градовима. Док није било јаке стеге они су
се кришом састајали, разговарали и преносили вести једни другима. Нису се
могла толика комунистичка недела и лажи поднети и слушати, а да не
исприча у тузи и болу пријатељ пријатељу — једномишљенику. Када
огорчење пече, оно мора да прокључа на речи или делу. Удба и њена
разграната мрежа мотрили су на све стране и препознавали своје непријатеље
које некад у одушевљењу није било тешко ни препознати.

Четници из шуме нису повезивали своје пријатеље — сараднике нарочито

одужавањем времена и стицањем искуства; нису казивали једнима код којих
други долазе, где се састају, шта разговарају, од кога су шта чули итд.
Ланчана веза је била несигурна, као што се то показало међу националистима
који су је међусобно одржавали. Пукне ли једна карика, онда се оспе читав
ланац.

Предавања четника после 1945. године повлачила су страшне последице.

То је стало глава многих што су остали у шуми и притекло ланце на већ
прекрштеним рукама најбољих четничких помагача. Убијало је морал и
поверење код националног народа у односу на четнике у шуми. Док су се
људи предавали одмах после рата, па све до краја 1945., то није имало превећ
утицаја на народ; несрећа је сналазила онога што се преда, а народ је с те
стране остајао на миру. Од 1946. четници се проглашују „одметници“, а
народ који их помаже ,јатаци“. За једне и друге пооштравају се мере,
уништења и прогонства, сваким даном све више.

Претраживања планина у току зиме.

При снабдевању за зиму четници тврдо стајаху при томе становишту да

ником не казују где ће живети, да ни с чим не навуку сумњу на ону планину и
место одређено за зимовник. Манервисањем пред зиму они су чак навукли
сумњу на сасвим друге празне планине. Ово је донекле збунило Удбу, те
поред свих прикупљених података кроз терорисање народа није имала
успеха. Није друго преостајало него да се мобилише народ и појача војска, те
да поново као и претходних зима, крене у претраживање свих планина.

Скупљање људи рано изјутра, долазак војске и извршење распореда куда

треба да се прође, како да се тражи, извршавано је по старом начину како смо
већ изнели за претходне зиме. Истина, било је додато више војске да би
могла боље контролисати цивилно становништво и упозорити да га боље
тражи, да загледа на све појединости које су већ били стекли претходним
истраживањем и добивеним доказима. Настају скоро свакодневна трагања по
планинама, суочавања са невременом: гажење снега, падање и мећава, које
дозлогрђују људима да, и поред најстрожије претње, почињу лабавити и
гледати на време да се поново врате кући.

У Гацку партизани увиђају да се са Србима не може изаћи на крај у

погледу тражења четника. Они осећају своју слабост међу већином
националног народа који их стално саботира. После размишљања Удбе и
њених доглавника „шта да се ради“, они приступају једном необичном
начину, нимало сходном у духу „братства и јединства“. Тамошње муслимане
из Фазлагића Куле, који су у току рата били на страни усташа и борили се
против Срба, мобилишу и крену са њима у претраживање планина где су
рачунали да се налазе четници. Преко 300 муслимана крене једног јануарског
дана у црногорске планине: Добрељицу, Леденицу и Голије. Партизани су
према њима блаже поступали и потстрекавали их на старе мржње према
Србима; говорили да су их баш ти четници, које сада траже, „клали“ и
убијали за време рата; обећавали им „златна брда и долине“ ако пронађу
некога од њих. Но опет се ништа нарочито није догодило; експерименти са
муслиманима нису успели. Суровост планина преко зиме дочекала је и њих
као претходне Србе и вратила, премрзлих прстију, у своја села.

Партизани нису никако одустајали од подизања мањег или већег броја

људи и претраживања планине преко зиме. Нису планине биле изузетак за
тражење, а остало све било на миру. Претресена су села, сумњиве куће по
варошима и градовима, сеоске штале, чобанске колибе, садевена сена и
сламе, пећине и јаме; једном речју све изреда где је и најмање сумња пала.
 Партизанска оргијања по селима и планинама нису остала ни ове зиме
узалудна. У Невесињу дођоше главама најбољим борцима, као што беху
Машан Тешановић, командант батаљона и Владо Граховац, командир чете.
На Савиндан погибоше у пољу невесињском ова два верна Дражина борца.
На нову годину (14. јануара) паде и војвода Петар Самарџић.

У јануару 1948. Удба поткопа путеве војводи Петру у Невесињу,

однекуда сазнаде за његове намере и припреме за зиму; где је узимао храну и
куда ју је носио у правцу пл. Ђеда, која планина веже за планину
Бјелашницу. Одмах се подиже војска и мобилиса народ тога краја, од Ријеке
невесињске до Лукавца. Од Гацка и Билеће крену војска са друге стране.
Претрес је вршила војска и мобилисани сељаци, док су сва околна села била
алармирана и поседнута стражама састављеним од милиције и народа
примораног на „обезбеђење“. Како смо на пролеће сазнали, Петар се налазио
са два четника, Шиповцем и Јањићем. Само три четника налазила су се у пл.
Ђеду, а толика партизанска војска! Грађани дотичних села — силом
подигнути, пртили су од три среза уз планину. Говорило се да их је било
више од 500. Да ли је оваква сразмера у нападу против једнога забележена
где у историји?!

Три наша јунака били су се сместили у пећину са два излаза, за сваки

случај, ако би један излаз био блокиран да искоче на други који је одводио
испод земље на другу страну. Ово њихово предвиђање, са излазима на две
стране, по несрећи се догоди да их пронађу и блокирају један излаз. Дан је
био на истеку те партизани нису имали времена да добро испитају околину
пећине и да открију и други излаз.

Ноћ учини своје. Петра и два четника с њиме послужи срећа на први мах,
прођоше тунелом кроз пећину, провалише снег на другом излазу и искочише
из пећине. Заобилазећи страже, непримећени прођоше низ планину ка селу
Грабовици у Невесињу. Тамо сутрадан заданише у проређеном и голом
шипражју, у снегу и мразу, где поново беху примећени и опкољени. Петар се
јуначки бранио и са заменом погинуо. Од два четника који беху са Петром
један беше теже рањен а други погибе бранећи се уз свог команданта.
 Петар Самарџић, беше један од главних четничких вођа у Невесињу из
првих дана устанка 1941. Пре рата познат и гласовит човек у народу, један од
првака земљорадничке странке, уживао је одличан углед у своме крају пре и
за време рата. Приликом Дражина доласка у Херцеговину 1943. и одржавања
састанка у Пустом Пољу, Петар и поп Радојица Перишић, проглашене су за
војводе у Херцеговини.

Колико су се партизани обрадовали његовој смрти види се по томе што

га ни мртва нису оставили на миру. Његов леш односе у Невесиње и тамо га
разапињу на бандеру код споменика Краља Петра Првог Ослободиоца. Они у
одушевљењу воде коло око мртва Петра и певају партизанске песме!
Показују с тим своје право варварско—садистичко лице. Огорчење народно
дубоко је остало у сећању и оно ће се, када дође време и куцне час слободе
показати у освети над крвницима.

У Невесињу у малом сеоцу Зајасен, при планини, заокруженом

непролазним литицама, живела су два брата Јањића. Предочавајући
партизанске потере преко зиме, они за зимовник пронађу пећину у литици
којој се није могло прићи. Ноћу су доносили храну и спуштали на уже, стим
што је један брат спуштан од другога примио, храну унутра. Како су се вести
проносиле, после њихова страдања, били су се добро снабдели и чак имали
одводни тунел далеко на другу страну. Али све није помогло; били су
пронађени од партизана и уништени.

МИРКО КОВАЧЕВИЋ И РИСТО ШКОРО

Стална претраживања терена и спровођење нечувеног терора над

националним народом не остају без комунистичког успеха. Рађају се нове
жртве и потреси. После проналаска и погибије војводе Петра Самарџића и
двојице четника у пл. Дједу, у зиму 1947.г., партизани се окомише на пл.
Бјелашницу у којој су се налазили Мирко Ковачевић и Ристо Шкоро.
Претпоставља се, по свим доцнијим сазнањима, да су исти потказивачи који
су допринели да се пронађе војвода Самарџић открили боравак и склониште
Мирка Ковачевића и Риста Шкора. Народ вероватно данас зна откуда су
потекле издаје и шпијунажа на томе терену, где су се кретали Самарџић и
Ковачевић. Они су се преко лета састајали на планинама Бјелашници,
Магропу и Ивици. Помоћ су добијали од истих људи који су касније сви били
откривени.

Сви четници су живели са наслоном на народ, изузетно на добре и верне

помагаче. У пустим планинама није се могло живети без додира са народом,
али се није могло ни претерано веровати, нити имати поуздања и у најбоље
пријатеље да ће очувати све тајне, под условима у којима су они живели,
нарочито када дође стега преко зиме.

Мирко Ковачевић није био много опрезан, мада је имао искуства са

комунистима, и као командант за време рата и после. Он је био превише
оптимиста. Комунисте је багателисао, нарочито домаће, које је познавао.
Живео је у уверењу да њему и Ринди (тако је звао Риста Шкора) не могу
ништа. У пријатеље и помагаче имао је претерано поуздање, наслањао се на
њих и сувише много; заказивао састанке, долазио на уречена места,
предањивао у близини села итд. За зиму као да се никако није ни спремао;
лежао је испод врхова Бјелашнице све до почетка фебруара, пео се на јеле и
гледао партизане како са мобилисаним грађанством полазе из села у
претраживање планина. Партизани су понекад долазили у његову близину,
али га нису открили; остајао је међу планинским литицама и амбисима,
којима се преко зиме није могло лако прићи. Посматрањем из планине
кретање партизана и претраживање, он је тактизирао — прелазио је сутрадан
на терен који би они данас претражили. Тако се он и Ристо (стално су били
заједно) у месецу фебруару 1948.г., када су осетили опасност на врховима,
спусте у кршевито подножје пл. Бјелашнице, у близини села Луковица. Снег
је био угажен ходањем стоке. Пронашли су једну јаму у неком забаченом
кршу, донели хране коју су тајно извукли из села и спустили у јаму. Јама је
била прилично дубока и морали су се спустити низ лестве које су сами
направили. Доле у јами било је доста простора испод земље, разних пећина и
пукотина, где су једну одабрали за свој ноћни боравак. Ту су ноћу ложили
ватру, кували храну и спавали. Рано изјутра они би излазили напоље и
одлазили у најближи камењар погодан за осматрање; стражарили и
ослушкивали; то је био четнички живот преко зиме. Они су свакако имали
везу са неким ко им је доносио вести о раду и кретању партизана у околним
селима. Не би они смели стојати ту поред села, да нису имали обавештења.
Тај терен био је претражен неколико пута, пре него што су они дошли тамо.
 Више од две недеље стајали су на томе месту — све до 21. фебруара
1948.г., када је даљи опстанак постао критичан и скоро немогућ. Догодило се
следеће. Партизани су вршили притисак на сва „сумњива лица“ у оближњим
селима — Срђевићи, Меданићи, Луковице и Градине. Нарочито су се били
окомили на село Луковице; ноћу су долазила оделења Кноја и Удбе у ова
села и вршила нечувен терор. У селу Луковицама почну мучити кћерку Гојка
Радмиловића, која је преко лета чувала стоку и на коју је пала сумња да је
односила вести четницима. Мучили су је на више начина да дођу до
признања, али је остало узалуд; она није признала. Поред највећих мука
порицала је све Удбине захтеве. Када су је после мучења повели ван куће,
вероватно да је дотуку у каквој јарузи, она некако уграби прилику да побегне
између војника који су били заузети другим особама и имали пуне руке
посла. То се све одиграло после поноћи.

Незнајући куда да иде и шта да ради, одбегла девојка, Новка стане лутати
по кршевима изнад села. Како је после причала тражила је неку јаму да скочи
у њу, јер јој повратка у село више није било. Мирко и Ристо примете тога
јутра неку особу како трага по кршевима и прелази из долине у долину,
почну одмах размишљати ко би то могао бити и шта тражи туда тако рано.
Потом се почну примицати кришом између камења, да установе ко је. На
велико изненађење када су се примакли, препознају Новку Радмиловић,
чобаницу, која им је преко лета излазила у сусрет, доносила вести,
успостављала везе итд.

Она је била изгубила сваку наду на живот. Побегла је од страшног терора

и мучења, рађе да себи одузме живот него да је партизани и даље муче и
пребијају. Тражила је неку јаму да скочи у њу, јер ни једну ноћ не би могла
остати жива на мразу са танком одећом какву је имала на себи. Партизани су
је зграбили из постеље и нису јој дали да се обуче. Од болова страха и зиме,
она је је скоро била ван себе кад су јој се јавили Мирко и Ристо. У први мах
то је за њу био спасоносан час, али се одмах сети да ће партизани поћи у
потеру за њом, а сада су са њом и два четника, који због ње могу да страдају.
Брзо им исприча шта се са њом одиграло и шта се све ради по селима, да се
стане у траг њима двојици, за које се поуздано знало да су ту негде у
планини. Ни они се нису обрадовали њену присуству, поготову када је тако,
да мора остати са њима. Нису знали куда ће са женском. Но опет није било
друге, него да је узму у заштиту, па шта буде.

Тек што су се вратили до свога ноћног пребивалишта, чуше се гласови и

дозивања наоколо. Војска и мобилисани грађани наступали су у густом
поретку, претражујући све одреда. Ови троје стајали су још неколико минута
над отвореном јамом која је зјапила горе него гробница. Чекања више није
било; требало је спуштати се у јаму и надати се да ће је, можда,
претраживачи мимоићи, или да неће помислити да се неко налази у тако
дубокој јами. Но, та нада била је празна, као и многе друге.

Чим су се њих троје спустили низ слабе лествице, почеше их вући, али се
оне не дадоше одвојити од врха, где беху закачене за неко дрво израсло из
пропукле стене. Ово их још више збуни, а ни сањати нису могли, да ће их
баш те лествице спасти. Партизани већ опколише јаму и почеше бацати
камење у њу, а потом се надвиривати и загледати около. Тада угледаше и
лествице. Док су се партизани дозивали и скупљали око јаме, која је због
лествица пала под сумњу, дотле су њих троје трагали кроз мрачно подземље,
остављајући све ствари које су тамо имали, тражећи неку пукотину што даље
од отвора јаме. Мирко и Ристо нису раније ни покушавали да испитују сва
„оделења“ подземља. Они су били нашли једно сувотно и згодно место крај
отвора и ту се сместили да преживе који дан и таквом критичном стању.
Даље их јама није много интересовала.

После краћег трагања по јами, ништа се није нашло где би се могло

склонити, што би колико-толико било сигурно да партизани неће пронаћи.
Мемљиве и хладне стене окруживале су около и спајале се до дна; нигде
процепа, где би се склонило, а да не би пала сумња. На крају стадоше у један
кутак, испуњен мраком и стравом дубоког подземља, запалише зубљицу луча
и погледаше се према димљивом пламичку. Ристо проговори: „Мирко брате
дошао је крај нашег живота. Убиј ме, нека ти је Богом просто. А ни Новка
нема живота. Ти имаш више куражи да ово извршиш на нама, а после и на
себи“.

Ово је био други пут у пола године како Ристо предлаже самоубиство.
Први пут, када је био са Тодором Уљаревићем опкољен у Билећи.
 Мирко, стари оптимиста, осмехну се у свему томе јаду и одговори: „Неће
то тако бити, Риндо. Има времена вазда за то. Ми ћемо остати живи овога
пута. Ја нисам ништа лоше снивао прошле ноћи. Мора бити негде неко
скровито место у оволикој пећини.“ И као да хтеде погледати горе у небо и
призвати Провиђење у помоћ, а указа се црна заокружена рупа баш на своду
пећине, изнад њихових глава. Принесоше луч и видоше да је то неко
удубљење у стени. Одмах почеше са испитивањем. Провуче се прво Ристо, па
Новка, док Мирко, плећат, једва се провуче. Беше унутра места за све троје
да седе и чекају партизанска испитивања. Нађоше један тежак камен и
навалише га на отвор кроз који су се провукли. Требало се уздржати кашља
или каква шума у грудима, који баш тада наступи када је узбудљиво стање.
Тај припећак беше „сволтан“ природном стеном са свих страна. Нада у живот
опет се поврати. Окуражише се да издрже и буду стрпљиви, јер им се учини
да их и Бог помаже, те пронађоше ово скровиште.

Док су тако Мирко, Ристо и Новка осигуравали живот у подземним

пукотинама, горе око јаме придолазиле су групе војника и грађана, чекајући
нова наређења Удбе, чији чланови издвојено планирају кога да одреде да иде
у јаму и испитује. Они сами неће да иду, јер знају да прети опасност. Зато
одређују људе којима се одавно ради о глави и тражи згодна прилика да их
„неким случајем“ нестане. Удба би посигурно одредила некога из породице
четника кога тражи, као што је и раније чинила. Али сада никога нема, јер су
давно протерани у концетрациони логор у Босни. Не могу ни они да дотекну
свуда. Има ту и других незгода, ако одреде „непоуздане људе“ — пријатеље
четника. Они неће хтети да траже, или могу некога и наћи па неће казати.
Одреде ли комунисте, боје се да неће изнети живе главе. Напослетку се
сврши на томе, да у јаму морају ићи два „сумњива“ лица, што значи
пријатељи четника. Одређеној двојици запретише да имају добро да
разгледају по јами и да све што виде и пронађу морају тачно казати.
Упозорише их да ће после њих двојице ићи други и прегледати поново. Може
се мислити како је било тим људима; ићи на запету пушку онога који нема
много излаза и наде у живот! Ти људи су познавали Мирка и Риста од раније
и знали су да они неће погинути без замене. Али, шта да раде? Ако откажу
послушност, зна се шта их чека. Помислише у себи, боље да иду, у нади да
можда неће никога наћи у јами. И спустише се низ лествице. Чим су сишли и
стали разгледати около, опазише ствари које су употребљаване за овај
мизеран живот. Нађоше и један покварен пушкомитраљез (,,шарац“). Одмах
дођоше до отвора и почеше дозивати партизане наднешене над јамом.
Казаше им да су пронашли ствари и оружје, а да четника нема. „Разгледајте
боље“ — рекоше одозго и почеше им спуштати уже да извлаче ствари
напоље. Али нико још од тих „народних хероја“ не усуди се да сиђе доле!

Шарац, храна и ствари, нужно потребни за одржавање и одбрану живота,

били су убедљиви докази да су четници у журби побегли. Лестве које су
висиле о дрвету ишле су у прилог том мишљењу. Поред свега тога одбегла
девојка беше најбољи доказ да се донесе „поуздан“ закључак, да је она знала
за јаму и да је побегла да каже четницима да беже. „Побегли“! — залармаше
неки типови, уз уобичајене грдње и псовке, за које ни Удба не може да
установи шта су. Има таквих притворних типова који су се стицајем прилика
и средине специјализовали тако, да двострано знају да искористе извесне
моменте.

Удба нареди да се спусте и други поузданији људи и да изврше детаљан

претрес. Тако се у јами зачас нађе десетак партизана, који се дадоше на
испитивање свих пукотина, осветљавајући их фенерима. Тражило се опрезно
и прецизно. Пролазили су и испод припећака, где су се налазили четници и
девојка, али ништа им не привуче пажњу да и тамо загледају. После
претраживања од неколико сати, не нашавши ништа друго него оно што је
раније нађено, изађоше напоље и саопштише удбашима да је све најбоље
претражено. Удбаши одмах наредише да се јама дефинитивно напусти, јер са
убеђењем да су четници побегли, не беше веровања да ће се икад више ту
вратити. Оне чаробне лествице, и после њихова одласка, остадоше да висе о
дрвету изниклом из пукотине стене.

Мирко и Ристо нису имали сат и нису знали које је доба — у мраку увек
је била ноћ. Време је било дугачко у таквом стању и ишчекивању, у каквом
су они били.

Кад су престала партизанска дозивања и опет се повратила нема тишина,

њих троје одвалише стену са улаза и опрезно изађоше у јаму, а потом и под
сам отвор. Указа се делић неба, колико покровац, на коме су трепереле звезде
сјајније него обично — на хладној фебруарској ноћи. Опазише и лествице
које су висиле на истом месту, где су их послењи пут употребили. Без њих
сада не би могли изаћи напоље. Они се обрадоваше, али им у истом тренутку
сину сумња, да партизани можда чекају у заседи и да су лествице баш због
тога остављене, да их намаме или привуку на нишан.

Више од једног сата осташе у немој тишини, чекајући и ослушкујући

сваки шум око отвора јаме. Када се ништа не чу, не беше дугог чекања, него
да се излази уз лествице напоље. Мирко се прекрсти, погледа Риста и Новку
и рече: „Боже помози — идемо!“ Са револвером у једној руци, а другом
придржавајући се за несигурне пречаге, испе се најпре Мирко до врх отвора,
ослушну мало, провири напоље, извади из џепа бомбу и разви је, па изађе
напоље; обиђе около и поново се врати на отвор, давши и њима знак да
изађу. Ристо се за час испе, док Новка не могаше искочити на једном месту
где је пречага била попустила; једва је некако извукоше напоље.

Ноћ, на освит 22. фебруара 1948.г., беше ведра, са чистим небом као
стакло и звездама које су давале доста светла онима на земљи којима нужно
треба. Хладно је по голим кршевима испод планине, без заклона, потпирује
ветар и угриза мраз у само срце. Стајања нема; треба брзо доносити одлуку
куда да се крене.

Све до изласка из јаме они нису много веровали у опстанак. Њихове

мисли биле су сконцетрисане на оно најгоре, када се очекује смрт сваког
тренутка. Мисли су прелетале на прошлост, а о будућности није било ни
помена. Тако они, када се обреше на слободи, не знадоше куда да се окрену.
У планину коју је притискао снег, није се могло, а и да је, која је вајда, кад
хлеба у њој нема. Села опседнута; не може се ни тамо. Кршеви, где се налазе,
пусти су — лају лисице по њима. Судбина се и даље игра са њиховим
животима. Остали су живи и избегли једну клопку, а друге чекају кудгод се
окрену!

Но од свега овога „страх им не беше заледио груди“ и они не малаксаше

да истрају у борби којом беху загрејани — одлучном вољом и прегнућем.
Кршевити предео између планина Бјелашнице и Сомине превалише у току
ноћи и, као што су чинили стари херцеговачки четници и хајдуци у невољи
од Турака, тако и они нађоше уточиште у Црној Гори.

Сеоска насеља испод планина била су опседнута војском која је пратила

кретање народа и вршила терор по наредби Удбе. Свак је имао да ћути, ако је
ишта друго хтео да каже сем одобравања диктаторске власти која је нагонила
страх у кости. У крви обојени непријатељ користи падање снега и радује се
што ће по трагу открити свакога ко буде имао везе са четницима у
планинама. Синџирлије су дошле на свака врата националне куће и вежу
руке: очевима, мајкама, браћи и сестрама сваког четничког борца који се
налази у шуми. Сараднике и пријатеље четника „притежу“ свакојаким
мукама што их је злочиначка ћуд измислила. Шпијуни и потказивачи излазе
на површину из својих прикривених јазбина, где су се били привремено
сакрили, да боље провиде шта ко ради и да ступе у дејство кад дође зима.
Претставници власти и државе по дану говоре „о слободи и правима“ народа,
а по ноћи шибају тело бичевима и посипају хладном водом окривљене за
сарадњу са четницима. Српски народ се налази у туђини у коју је претворена
његова земља у којој владају одроди, туђинци и свака милет, само не људи.

— Боже када ће доћи правда и гранути сунце нашег пролећа и слободе?!

— пиштао је народ у процепу удружених зала преко зиме.

Поступци комунистичке власти према народу, оданом српском

национализму и четништву, су више него драстични; та власт је тежа од
окупаторске за време рата. Комунисти се убише говорећи свугде и на сваком
месту — „народ је наш“! Од најмањег сеоског поклисара до члана
политбироа, сваки зна да каже: да комунисти „раде за народ“ и „у име
народа“! Од тога се ништа друго не види до голе пропаганде која је толико
заголићена да је могу препознати и чобани из најзатуренијих планина. Ту се
на делу показује комунистичко омиљено средство: Веруј што ти кажемо, ако
нећеш мораш!

Српски народ никада није био за комунисте нити може када бити, јер му
ништа не доносе што би га привукло њима. Напротив, после „речите“
пропаганде долази разочарење, јер је све лажно и неостварљиво што се
говори и обећава. Многи се враћају са путева којима су били пошли и налазе
да је глупо веровати оно што комунисти говоре у погледу доношења
праведног поступања са народом. Могли су се тада чути гласови негодовања
против новог поретка и од оних који су доста допринели да се комунизам
оствари у нашој земљи. Нису могли јавно признати да су четници били у
праву, али су понегде, у ужем кругу, говорили и такве речи. Народ је мучен и
прогоњен од једне мањине затроване комунизмом, која се на лак начин и
стицајем несрећно решене ситуације у свету, а посебно Источне Европе,
после Другог светског рата, дограбила власти.

Док су у насељима испод планина стезани одани српски националисти,

које би Кочић једино могао описати, дотле су у планинама, завејани у снегу,
преживљавали своје невоље преостали четници. Брозове дахије и њихова
јаничарска војска, нахрањена и утовљена сиротињском муком, дизала се у
потере и хајке за четницима по планинама, баш као што се иде у лов на
планинско звериње. Многе истакнуте дахије зарицаху се својим
комунистичким „пашама и везирима“, при поласку „у лов у планину“, да ће
по сваку цену, донети четничку главу или довести свезана Дражина борца из
планине. Немило беше гледати из планине како се јаве црне колоне по снегу,
понекад утостручени редови и „један до другога“! Они се губљаху у густе
шуме и немајући куражи да иду ћутећи стали се дозивати, понекад и
халакати, да „исплаше“ четнике из планина! Али тврде горе беху јаче од свих
непријатељских прегнућа и оне се затвараху маглама и облацима, новим
падањем снега и мећавама, па се „ловци“ људских глава и кожа враћаху
полусмрзли назад. Главосече се љућаху због својих неуспеха и псоваху Бога
што је створио кратак дан преко зиме! Чињаше им се, када не би било мрака
у планинама, да би „освојили“ највеће врхове и стали главе четницима. Ма,
залуду је било рвати се с Богом и планинама који су чували четнике.

Када износим своје преживљаје и преживелих сабораца, то су мање-више

доживљаји преосталих четничких група које су се налазиле по херцеговачким
кршевима и планинама. Нема много разлике (по сазнањима која имамо) од
оних по Босни, Санџаку, Црној Гори, Србији, сви су четници према
одговарајућем терену и приликама живели приближно једнако. Непријатељ је
био исти и он је стварао тешкоће свуда, најтеже што је могао.
 Живот међу стенама у планини преко зиме 1948. године.

За нас тројицу четника (Војин Тепавчевић, Димитрије Црногорац, и ја)

претеклих од 7, колико нас је предходну зиму било заједно, беше очајно
тешко снаћи се и заћи у зиму 1947/48. Старији и искуснији борци (четворица)
падоше у борби 17. Јула 1947. године у пл. Сомини. Оставши без својих
старијих сабораца који су водили главну бригу о покретима, о нападима где
је требало, о проналажењу и снабдевању зимовника; додавши томе и
Кравићеву предају, која нам је све раније планове пореметила и разоткрила,
ми смо били у врло тешком стању, и моралном и материјалном. Захваљујући
добром делу националног народа, где смо се кретали, ми смо једино уз
њихову свесрдну подршку могли да останемо од притиска комунистичке
власти.

Удба и њени послушници су нам били добро стали у траг — како

снабдевамо храну, како одабирамо места за зимовања и много других
појединости које смо претходних година чинили. Требало је мењати
„тактику“ и изналазити нове начине живота. Неке планине биле су „офиране“
и у њих се није могло поуздати да неће бити претражене у току зиме. Морало
се наћи место које не пада под сумњу, где је тешко прићи у току зиме.
Требало се снабдети са храном бар за три месеца, а нигде куће и насеља у
близини! Уствари ми нисмо никад узимали храну у селима испод планине где
смо живели, јер то би био знак да је носимо у ту планину што је најближа,
зато што би изазвали сумњу код комуниста да се ту налазимо. Храну је
требало носити из даљине и по ноћи, да нико не види! Увек је претила
опасност да се не наиђе на заседу, да буде отета или да се открије траг где се
носи. А колико је све било муке да се сачува од влаге и мишева?! Храна се
прикупљала узгредно — крстарењем по селима, остављана је на више места
по планини. Када се зима добро примакне, почне да меша снег са хладном
кишом, онда се ужурбано приносила на главно место, тамо где је требало
презимити. Мале количине хране, која може дуго стајати да се не уквари,
остављане су, добро утврђене, и на другим местима испод планине — „за
сваки случај“; а то је ако били покренути, да се не би одмах јављали у
запоседнута села. После, када снег западне, није било кретања за оне четнике
који су зимовали по планинама. Остајали су на једном месту све док се не би
указала згодна прилика, а то је кад снег постане тврд да се не познаје траг.
Тако би се усамљен живот у планини одужио више од три месеца.

Место где смо презимили нас тројица 1948. године било је у центру
планине, у стенама које су се оброњавале из једног од планинских бројних
висова. Било је удаљено од сваког села најмање 3—4 сата хода по копнини.
База је била природна пукотина, састављена од три огромне стене које су се
некад оброниле од осталих стена и литица; котрљајући се низа страну застале
су „на путу“, претуривши се једна преко друге две и направиле нахерено
слово „П“. Између тих стена било је простора где су могла лећи три човека и
ложити ватру у једном крају. Друга пукотина одводила је у „магацин“, где је
опет испод других стена, била смештена храна и дрва. „Кров и зидови“ били
су заиста тврди да их никаква бомба није могла разбити. Као најглавније, за
случај принудног напуштања тога необичног „огњишта“, био је одводни
тунел између стена на мало узвишење обрасло у јеловину. Тај тунел је
коришћен преко целе зиме за одлазак на осматрање; ишло се њиме сваки дан,
када је време повољно за партизанску „офанзиву“, излазило на узвишење и
ослушкивало. Није се могло много видети наоколо од густих јела и снега на
гранама. Када би се попели на јелу могли смо видети Дурмитор и нека села
на Пивској Планини и са двогледом смо примећивали куће у снегу и овце на
ровинама.

Више од половину зимског времена провели смо у магли и облацима који

се „усидре“ на горњем делу планине и стоје понекад више од недељу дана.
Ветрови су вејали снег и претурали га преко наше „базе“ у другу страну, тако
да нисмо били изложени потпуном загртању и угушивању. Шупљине између
камења снег није био потпуно завејао, да онемогући излажење на
осматрачницу. У магловитим и мрачним данима слух је више користио него
очи. Једном смо чули дозивање, али далеко од нас и опасност није претила у
нашем правцу, мада су то била потерна оделења војске и мобилисаних
цивила. Тек на пролеће, у априлу, сазнали смо више о томе „покрету“, како
су звали хајке подизане за прогоњење четника у планинама. Непријатељи су
претраживали велике шуме у које су могли достићи у току дана, док је наше
место било удаљено и краткоћа дана није им дозвољавала да дођу до њега.
 Зима 1948.г. била је најопаснија у тражењу четника по планинама и мало
је где места остало где претраживачи нису дошли. То су биле масовне хајке,
састављене од Удбе, Кноја и мобилисаних цивила; најмањи „покрет“ су
бројали више од 300 људи! Поред оружја они су носили секире, ужа, крпље
(за гажење снега); на ужа су се спуштали у јаме и испитивали их, а са
секирама секли шуме где се није могло проћи. Свуда се морало тражити где
Удба нареди да се тражи.

Друге две четничке групе које су постојале у нашем крају (Гацко,

Херцеговина) спустиле су се из планина и преживеле зиму у нижим брдима
изнад села и биле у мањој опасности него да су живеле у шумовитим
планинама. Сви смо, углавном доживели Ђурђевдан (1948) и састали се опет
заједно.

Како смо живели у „бази“ међу стенама преко зиме? То је била пустињска
„кућа“, из чијих је стена био лед, кадгод би се ватра умањила, и продирао у
крв да је следи. Мислили смо да ће ту бити топло као у пећинама по нижим
брдима где смо раније живели, али смо се тешко разочарали, када смо
искусили хладноћу која се морала трпити. Ако стално ватра не гори, него
мало умањи, стене се брзо охладе и онда се ухвати лед по њима који стане да
капље чим се поново простор загреје. Време смо скраћивали тиме што смо
имали неколико књига, од српских и руских писаца, па смо их пречитавали
по више пута. Уз то смо дељали од дрвета мале стварчице као кутије за
дуван, луле, цигарлуке, чешљеве за косу итд. По кутијама за дуван би
изрезивали четничке знакове и написе: двоглаве орлове, мртвачке главе,
иницијале „ДМ“ „С вером у Бога за Краља и Отаџбину“, „Слобода или смрт“,
„Равна Гора“ итд. На тај начин смо скраћивали време и чамотињу, а и
одушевљавали се уметништвом у резбарији.

Дани су понекад били мрачни да су се мало разликовали од ноћи,

нарочито кад „пада и мете“. Понекад се сунце није указивало за неколико
дана; падао је снег и шибала љута мећава која је стварала страшну хуку и
звиждање међу високим дрвећем. Има таквих ветрова који коловрате и
продиру у све заклоне у планини; они су у стању да расцепе и преломе
дебела стабла; да ишчупају из корена највеће јеле; да на месту, где се такви
ветрови сударе, направе прави лом! Народ у нашем крају по неком сујеверју,
каже да су то „стуве“, или „побиле се стуве“. И заиста, тамо где су се „побиле
стуве“ остало је право „разбојиште“! Може се видети, у каквој страни, по 20
и више јела ишчупаних из корена, шта више и камење урасло у жилама,
окренуто навише — стрчи стрмоглавце! У високим планинама и звериње се
слабо креће. Ми нисмо видели ниједног трага у близини нас за време стајања.
Па ипак, поред свих препрека — Божијих и природних, потерна оделења су
стизала на једно подаље остојање од нас. Ми их нисмо видели, а тек смо на
пролеће сазнали где су били.

Једна од главних тешкоћа била је храна, не само наћи је него и сачувати је

од влаге и мишева. Мада смо напред споменули начин снабдевања храном,
никад се довољно о том не може рећи. Пожртвовање националног народа,
који нам је излазио у сусрет при свим тешким данима, је нешто што се не да
исказати. С обзиром на претње и најстрожије кажњавање онога ко се ухвати
да помаже четнике у шуми, онда је за право чуђење како је народ смео да нас
помаже, ма ико од њега, па и најмањи број! Национални српски домаћини
одвајали су од своје оскудне зимнице брашно, месо, мрс и друге намирнице и
истурали нам ван куће на разне начине! Догађало се да неки од наших
пријатеља — помагача — потера на коњу товар жита, да самеље у планинској
воденици, када се врати са брашном, покасно увече, остави товар у шуми на
„одређено место“ и врати се кријући кући! Како су ноћи биле опасне за
кретање ван куће, то су помагачи више радили дању на истурању хране на
уговорена места; четници су долазили ноћу и односили у свом правцу. То је
био врло ризичан посао, нарочито се морало гледати на домаће шпијуне и
потказиваче чија су сва чула уперена на „сумњиве“ породице. И најситније
ствари што би приметили или сазнали одмах су јављали Удби, а она
предузимала даље кораке. Поред људи, који су већином били старији и
прекаљени Дражиновци, било је жена и девојака које су, са пуно
пожртвовања, храбрости и вештине помагале четницима око снабдевања
зимнице, дотурања вести итд. Било је дивних примера у којима су се жене и
девојке показале достојне оних чувених Црногорки, из недавне прошлости, за
које је краљ Никола у стиховима дао израза и хвале, у тешкој и мучној
народној борби против Турака — Османлија. Комунисти нису имали обзира
према женском полу, да су женске, на рачун тога, могле да пролазе „испод
капи“. Далеко од сваког обзира и племенитости, они су простачки, горе него
ико прогонили, батинали и хапсили жене и девојке. Националне жене и
девојке са села, које су пословима одлазиле у варош и град, биле су
претресане до голе коже при улазу и излазу из града; тражена су писма, везе
и доставе четника са људима у вароши и граду.

Наша храна коју смо имали у „бази“ састојала се од раженог брашна (које
дуго може стојати да се не уквари), сувог меса, сира, кајмака и мало меда;
била је изложена влази и мишевима, па је стално „вођена борба“ да се она
одбрани, јер је то заиста било „главно животно питање“. Нико не зна колико
и каквих све мишева има у планини, где их све нема и како „дејствују“ у
отимању хране!? Они могу прогристи свако дрво, чак и камен, и направити
себи рупу и пролаз где „намиришу“ да има хране! Узалуд смо их хватали у
направљене мишоловке, други су поново пристизали; изгледало је да су сви
што их има у планини „сазнали“ за нашу оскудну храну и наваљивали да је
отму! Од влаге се кварило брашно које је било основна храна. Зато смо
одабирали ражено брашно које може дуго стајати. Друго брашно као
пшенично и кукурузно брзо се уквари и убуђа. То смо сазнали од искусних
људи - домађина који су у животу имали искуства о чувању хране.

Једна од многих тешкоћа била је штипање дима за очи, чак када се спава
и покрије ћебетом по глави! Дебели снег је притискивао површину стена, па
је тешко куда дим могао пролазити напоље него се задржавао у унутрашњим
шупљинама и ишчезавао само ако би се престала ложити ватра, а она се није
могла прекинути. Од дима и топљеног снега на ватри (ради добијања воде)
боли глава, а добијањем „чиста ваздуха“ отварањем врата, добија се
температура ко зна које висине, у доба зимске циче и мраза! Од дима се није
могло наћи никаквог другог излаза него трпети и чекати дан пролећа и
искакање из стена и поновни живот испод зелених јела и бољих места.

Ма како да је живот међу стенама преко зиме био тежак, нисмо падали у
очајање, нити клонули од борбе у савлађивању тешкоћа. Нека духовна снага
нас је крегшла „изнутра” да издржимо све тешкоће које су притискале.
Славили смо Божић, Крсне Славе и певали уз гусле; разговарали о свим
„проблемима“, добрим и рђавим поред наложене ватре, спавали у прекидима
и ујутру „тумачили“ снове шта ће се „збити“ у догледној будућности!
Молили смо се Богу и веровали у његову помоћ и правду и сва је наша
будућност, углавном, свођена на Божју промисао и судбину коју Он буде
одредио.

О Божићу и Славама смо били веселији него обично, спремали смо

„бољу“ храну, пекли колач, палили свећу и од свега помало чинили што се у
нашим домовима некад чинило. Војин Тепавчевић је знао лепо певати уз
гусле, а био је срочио неколико нових песама о четницима по планинама, па
их је у доколици често певао. Спомињао је он све четнике за које је знао да се
налазе по планинама и „дозивао их“ преко струна од гусала — где су и шта
раде?! По Херцеговини још беху у животу: Мато Милићевић, Јоле Савовић,
Бранко Куљић, Милорад Миловић, Петар Самарџић и браћа Шиповци, Томо
Говедарица, Мирко и Видак Ковачевић, браћа — Јован и Бориша Шаровић,
Ристо Шкоро и доста њих још. На Пивској планини за дуги низ година носио
је барјак слободе легендарни Владо Шипчић. Милан Матовић у Фочи борио
се са својим јунацима неколико година после рата. У српском Санџаку се
чуло за четнички отпор Дражиних бораца — Вука Калаитовића, Божа
Бјелице, Српка Меденица са својим узорним борцима који су проносили
славу српског четништва широм земље. Данас непријатељ пише књиге о
њиховим „зулумима“, о својим јадима који су их сналазили, после рата од
четника из Санџака и других широм земље. По српским планинама, дуго
времена после рата, крстарили су српски четници и одржавали зубљу
слободе, са вером у Бога за свој народ и Отаџбину.

На крају, после сто и више проведених дана у дубини горе, у снегу међу
стенама, не гледајући никога и незнајући ништа о стању у селима; радознали
да чујемо штогод од живога бића, прекратисмо даљи опстанак на том месту.
Тамо, куда одредисмо правац да прођемо, биле су планинске урвине, голетне
и стрме стене по којима се сјајио, као стакло, залеђени снег. Кроз гору је
пропадао снег и познавао се траг па смо са тешком муком и опасношћу, да се
не поломимо, прешли многе планинске гребене да се напокон спустимо до
села и куће у њему, где смо саслушали непожељне и немиле вести о
прогонима наших сарадника. Комунистичка власт је вршила крвави обрачун
са грађанством у току зиме.
 ЛЕТО 1948. ГОДИНЕ

Први сусрети са националним народом почетком пролећа. —

Трагични састанак, две групе четника, о Ђурђевдану у пл. Сомини. —
Преживеле тројке и појединци појављују се по селима и планинама. —
Партизани организују теренске чете; њихов рад и дејство. — Осврти на
лепоте и чар планина и живота у њима. — Додири и разговори са
народом; различита мишљења у односу борбе против комунизма. —
„Традиционални јатаци“. — Стање после коминформа.

Какви су први сусрсти били са народом у почетку пролећа, после зиме и

прекинуте везе.

Сталним прогонима и шиканама преко зиме националисти су били

утучени и забринути, али не још деморалисани да нас, поред свих зала
издржаних у току зиме, приме и помогну у границама могућности. Сусрети
су, у први мах, понегде изгледали као непожељни од њихове стране, али би
се кроз пола сата разговора измениле црте на њиховом лицу и они су нас
поново испраћали са охрабрујућим речима и брашњеницом одвојеном од
свога инокосног ужитка. Њихова храброст да нам дотуре материјалну помоћ,
почетком пролећа, била је од животног значаја за нас, претекле четнике после
зиме. Јављања по комунистичким селима, рано с пролећа, била су скопчана
са опасношћу, с тим што би они удвостручили акцију са потерама; у
планинама, још, пуним снега, није било сигурна заклона. Тако су дани у
марту и априлу били ризични; кретати се по голом и запоседнутом терену и
јављати се на несигурним местима. Притиском и терором преко зиме
учињено је да су разоткривене многе везе, одржаване пред залазак у зиму.
Отуда је било врло лако наићи на запету замку.

Кад се саберу све тешкоће које су притискале национални народ, онда је

за дивљење храброст и непопустљивост у идеји, што су чинили према још
живим четницима у шуми.

Наводим неколико примера, тих пролећних састанака са националним

људима, што сам их са своја два саборца имао. Ево и нашег изгледа пре тога.
Спуштамо се из планине, тек прокопњених коса и гребења, седамо под
крајње голе букове омаре у обронцима планине што се испод њих може
видети село у које намеравамо прићи у току ноћи. Сунце је при заласку и оно
већ не греје село које је утиснуто између планина. Окречени зидови испод
зачађелих сламних кровова још се виде. То су куће наших земљака, који нас
преко зиме траже, пред партизанима, да нас „убију“, а лети нам дотурају
храну и вести. Код неких од њих намеравамо доћи.

Наш изглед лица ни по чему не личи белој раси: поцрнели смо од мраза и
сунца, а од ноћног ложења ватре угљен и чађ су дубоко ушли у кожу. Зарасли
у косе и браде, које једино расту и напредују у оскудици свих средстава за
одржавање, које не шишамо и не бријемо већ неколико година. Одећа је на
нама направљена собом, од сивог грубог сукна, излизана на коленима и
лактовима, али још није пропала. Обућа је чврста јер смо у доколици, преко
зиме, направили неколико пари опанака од гуме, са точкова „нове
производње“, или волујске коже чије смо месо већ давно појели. Фишеклије
и бомбе на опасачу просто су се срасле са телом и као да нешто помажу од
глади — када је стомак празан. Пушка је на крилу или о рамену. То парче
оружја и дрвета толико се цени и загледа дан и ноћ — годинама — из руку се
не одваја. Торбе су полупразне на раменима; оне се исто као и оружје, не
скидају са леђа, у њима је све имање, у ствари комад хлеба, парче меса и
завежљај сувог сира — ако свега од тога има нешто, а више пута је једно без
другога, или без свега. Тако је донекле био наш спољашњи изглед, док
унутра у мислима и срцу, није било леда ни празнине. Навикнути да се
мучимо, просто смо били задовољни кад претуримо неку тешкоћу за леђа. У
том времену беше преброђена зима, једна од понајвећих тешкоћа за нас. Као
кад човек, у своме раду, успева и напредује, задовољава се и продужује да
крчи шире путеве, тако је и код нас расла тежња за савлађивањем тешкоћа и
после сваке савладане тешкоће излазили смо охрабрени, у души и срцу, и
поново удвостручавали снагу и напор за нова прегнућа кроз трновите и
замагљене путеве. У томе часу пред нама стајаше ноћ, кланци, замке, цеви —
што се само случајношћу могу мимоићи. А поред свега тога стоји мисао
какав ће осећај бити у човека којем се примичемо? Је ли у бури, која га није
мимоишла, остао чврст, непоколебљив и поуздан? То беше теже
размишљање од онога на партизанске заседе. Ако народ буде одвраћен,
застрашен „преваспитан“, како и зашто да се боримо?
 Кућа нашег старог пријатеља беше при страни по којој је стрчало
закресано јасење иза кога је врло лако направити бусију. На прозорима се
није видело светло, а још је било порано за спавање. Пас се није појављивао,
јер га није ни било. Познато је да су партизани за време рата убијали псе, што
су им ометали привлачење домовима где је требало ослушкивати шта се
говори, као и где је требало извршити какву крађу, убиство, отмицу, терор,
иненађење итд. Са том праксом продужили су и после рата, тамо где су
домови осумњичени као „реакционарни“. Препознавши старе знакове,
откуцане на прозору, наш пријатељ се обукао у мраку и на врата од избе, која
нису шкрипала, изашао напоље показујући руком правац куда да се иде до
места где је било згодно поразговарати. — „Па зар сте живи браћо...?“ —
отпоче тај неустрашиви српски домаћин, не са малим дивљењем, — где и
како смо могли остати толиким партизанским потерама и претраживањима.

Ко зна колико би он остао са нама у разговору, да га не потсетисмо да је

боље да се врати у кућу, на шта он оклеваше говорећи: „Знам... али не могу а
да се не изразговарам са вама“. Причао нам је муке, невоље, боле, тугу —
јадио јаде. Као да је у нама тројици гледао читаву Дражину војску која ће се
оваплодити и доћи да их избави из тога пакла у коме горе и беспомоћно
вапију за слободом. Преклињао нас је да се не појављујемо „још један месец,
док гора не озелени“, а да би му испунили вољу, изнео толико хране, другом
приликом, да смо заиста могли преживети читав месец. Откуда му толико —
чудили смо се! Највероватније да је преполовио са својом породицом од
оскудног ужитка што је имао. Он није био у сродству са неким од нас, па да
нас је на рачун тога жалио и помагао. Он је био одан Равногорском покрету,
залагао се за њега и помагао га у свим видовима, не презајући пред
опасношћу за живот и не зажаливши материјалну жртву.

Други један пример: млађи човек, до крајности храбар и одан четницима,

који је такође био у њима у току рата, све док није неком незгодом пао под
комунисте, оставши у души и срцу оно што је раније био. Његова је кућа у
средини села и врло је незгодно прићи да неко не примети у таквом стању где
је све мобилисано да слуша и гледа. Наравно, онај кога не интересује окреће
главу и пролази жмурке да не види. После постигнуте везе, на наш захтев да
се негде измакнемо, подаље од куће, и поразговарамо, он енергично одби са
изговором да му не пристоји да Дражине четнике прима по буџацима и
којекаквим местима и поново затражи да идемо у кућу и да ће он водити
рачуна о обезбеђењу. Овакав одважан поступак није био без изненађења и
помало сумње, која заиста није имала места. Али су прилике такве да се до
крајности мора бити опрезно. Жена одмах замрачи прозоре, ставивши неке
ноћне хаљине на њих, док он из зида (неприметно удубљење направљено за
оставу) извуче пушку, фишеклије и бомбе које беху на опасачу. Опаса се и с
пушком у руци седе покрај нас да разговара. „Ето ако дође до чега, и ја сам с
вама па шта Бог да“. Жена је спремала јело, а деца су, већ пробуђена,
извиривала чупаве главице испод губера, лежећи на пространој асури по
патосу. Мајка их је прикривала и говорила да се умире и спавају, али су они
поново кришом провиривали, смешкали се и нешто међусобно шапутали у
вези нас. Они су свакако упечатили нас у своје младе главице, а узгледало је
да су били расположени према нама и радо би нам се примакли, да их
родитељи нису ометали. Ми нисмо имали никаквих поклона да их наградимо,
али смо их ипак помиловали по косицама при поласку.

Домаћин и цела породица били су расположени, не указујући на претеран

страх од опасности која је могла лако наступити и поред обезбеђења стражом
и ранијег сазнања о партизаским покретима те ноћи. И у том селу
национални народ је прогоњен и мучен у току зиме, о чему нам потанко
испричаше, о главним коловођама и учесницима у извршењу терора и силе
над недужним становништвом.

Известан број добрих пријатеља — помагача — био се изменио услед

претераног партизанског терора преко зиме. Сусрети са њима на пролеће
били су различити од оних пред зиму. Док су нам с јесени дотурали храну и
друга средства за одржавање живота преко зиме, у пролеће би избегавали
сусрете. Али су опет преко других особа поручивали да дођемо касније, док
се олуја стиша.

Општи договор четника био је да се уочи Ђурђевдана запале ватре на

планинама. То је био знак, после зиме, где још има живих четника. Са
планинских висова ватра у ноћи може се уочити на већим отстојању. Скоро
са сваке веће планине могу се видети остале планине по Херцеговини. Тако
су преживели четници, уочи Ђурђевдана, пребројавали ватре и донекле
мерили своје снаге, које су биле мале али ипак још неугашена нада оружане
борбе за слободу.

Осврнимо се на две четничке групе и њихов трагичан састанак у пл.

Сомини. Оставши у договору, пред зиму, да се, ако преживе, састану о
Ђурђевдану, састанак је био намењен у пл. Сомини, с тим да се претходно
испита стање како су ствари текле преко зиме; да није било покретања и
одбацивања на неку другу страну. Буде ли се доживео Ђурђевдан у стању
каквом се зашло у зиму, онда помоћу ватара на планинама и старих веза код
народа (које су могле бити прекинуте и несигурне) поново се састати и
продужити заједнички живот у току лета.

По таквом договору, знацима и везом, поступисмо и дођосмо у додир 8.

маја 1948. у пл. Сомини, на месту што се зове Лиса Стијена. Састанак је био
између тројке у којој смо били: Војин Тепавчевић, Димитрије Црногорац и ја
и четворке, која је заједно зимовала: Драгоје Милошевић, Видак Ковачевић,
Јован и Бориша Шаровић. Овој четворки били су се прикључили (у марту)
Мирко Ковачевић, Ристо Шкоро и Новка Радмиловић, који су били
покренути у току зиме из пл. Бјелашнице (о којима је опширно изнешено).
Изузетак је чинио Драгоје Милошевић, који није био присутан овом
састанку. За њега је речено, од осталих са којима је живео преко зиме, да се
недавно одвојио од тројке са којом је зимовао (Видак Ковачевић, Јован и
Бориша Шаровић), отишао у правцу свог пређашњег места живљења да ради
на успостави везе са својом женом, која је наводно живела у Загребу. По
причању браће Шаровића, као да је хтео да илегално дође до путничких
исправа за прелаз у иностранство. Драгоје Милошевић, наредник-водник,
четнички командант батаљона, потпуно је нестао, а да се не зна где и како?
Ништа се више није могло сазнати о његовој судбини, са наше стране.
Изузеци су комунистичке лажи кроз народ, да су се четници међусобно
убијали и томе слично. Последњи наш растанак био је у новембру 1947.
године у поменутој планини. Једне мрачне ноћи предвојисмо се ради лакшег
зимовања у две групе, како смо већ поменули, и пођосмо у два правца, у нади
да ће неко од нас преживети зиму. Драгоје беше ослабио у ногама и није
могао издржати далеко путовање, али ипак крепак и ведар у души и срцу,
снажан да се бори до последњег даха. Наш растанак био је за увек последњи.
Судбина према нама беше немилостива, изложени прогонима и недаћама
нестајало нас је на разне начине.

Тако се нађосмо на окупу осам четника и једна девојка (одбегла преко

зиме). Намера нас тројице који смо дошли на састанак из пл. Голије, није
била да останемо дуже од дан-два у Сомини. Али на њихово наваљивање
задржасмо се до кобног јутра 12. маја 1948. године. Хтели смо отићи увече,
баш уочи тога дана, али нас поново зауставише по оном уобичајеном
„останите с нама који дан; шта вам се жури“. Они се ту беху снабдели са
мало хране, разапели шатор од колске цираде под једном литицом, у једном
од најтврђих предела планине. Одатле су скоро други дан спадали по двојица
ноћу у села, прибирали вести и у заједници расправљали о будућим
покретима. Буковина тек беше озеленила. Дани окретаху све топлији. Живот
постајаше све дражи. Оживљава планина и ми са њоме. Хајдук и планина су
нераздвојни!

Како су се партизани дошуњавали близу нас, прочули неки шум и

извршили опкољавање? — Овога пута као да није била издаја, неко сазнање
из села где смо долазили, него просто случајност, али уједно нови план и
тактика Удбе сковани после неуспеха са масовним тражењем преко зиме.
Удба организује теренске чете ( по 20—30 људи) и с њима оперише по
планинама, што је нама до тада било непознато. Тако су и они, попут нас,
преноћивали по планинама и премештали се по разним пределима, осматрали
и ослушкивали.

Ноћ уочи партизанског напада, када се смркло, спустисмо се са

осматрачница под шатор, вечерасмо заједно, уз весео разговор, хлеб, сир и
суво месо. Ристо Шкоро беше домаћин и нас тројицу као „госте“ послужи
усрдније. Разговарасмо дуго у ноћ и направисмо план куда све да обиђемо и
где да се поново састанемо. После се разиђосмо испод букава и јела, где се
могло нађи места, да преспавамо.

Видак Ковачевић, један од најопрезнијих међу нама, имао је обичај да

рано изјутра обиђе терен око „базе“, где би се улогорили који дан дуже. Тако
је и он тога јутра пролазио преко једне стране испод узвишења где су се
партизани налазили, можда направио неки шум стајањем на суве гране испод
дрвећа (које је немогуће избећи). Свакако опажен на неки начин. Партизани
су, кроз густе букве и јеле, распоређени направили полукруг око нас. Мада
смо их први видели, неке од њих, они су били на бољим позицијама и што је
најгоре, заокружили нас. На наше пуцање они су прилегли и склоњени за
дрвеће осули ватром из машинских пушака, прво на шатор који су уочили,
пред којим се, у том часу налазио Ристо Шкоро, где је одмах и погинуо.
Остали смо се пробијали између партизана, јер опстанка другога није било.

Од преживелих тога дана мене је снашла највећа несрећа из које замало

да сам претекао жив. Као по неком злом удесу, у часу партизанског напада,
цела моја спрема и оружје лежало је на једној стени удаљеној свега 5-6
корака од мене. Разлог је био што сам се распасао да пресвучем окрпљену
кошуљу и умијем руке и лице на једном кориту ископаном у буковом пању.
Само две плехнате италијанске бомбе биле су у џеповима од капута, остало
оружје: пушка, револвер, бомбе (крагујевке) и фишеклије на опасачу лежале
су на поменутој стени. Мада сам први видео партизане и скочио ка оружју,
они су, скоро у истом часу, осули ватром према мени; нарочито је била
изложена стена где је стајало моје оружје. Оно је било изложено сталном
нишану и узалуд сам покушавао, из близине само 2—3 корака, да га некако
дохватим. Једна друга стена одбијала ме приступу, а да је заобиђем био би
изложен сталној ватри. У томе дохватању оружја задржао сам се скоро 5
минута, за које време се круг опсаде сужавао. Жао ми оружја и никако не
могу да отступим од њега, заборављајући да гледам спас из опсаде. Трже ме
повик „Бежи не мораш га избавити“. Окрете се и видех сироту Новку где и
она промиче између стена, букава и јела које су се туда исплеле. Дође ми у
свести да је помогнем и рекох, „Овамо на ову страну“. Као да се могло знати
куда је боље? Видех је где окрену у моме правцу, али је за час нестаде међу
стенама и дрвећем. Партизани псују и вичу „нећеш утећи“. Чујем по гласу да
нису далеко, окренем се, видим војника у црној униформи са сребрним
ширитима под вратом, стоји прислоњен уз букву и избацује заглављени
метак из митраљета, који као да му се заглавио, узима му време и не приноси
је оку да нишани. Оне две бомбе држим у две руке и на први мах када се
окренух и видох партизана у непосредној близини (15—20 м) са окренутом
цеви према мени, помислих у себи — дошао је крај! Извучем упаљач зубима
из бомбе и хтедох да легнем на њу пре смртоносних зрна из окренуте
партизанове цеви, јер ко зна где ће ме она схватити. Помислих и у
несигурност оне слабе италијанске бомбе; — хтео би врећу динамита у томе
часу. На души ми сасвим лако. Погледах још једном у убицу који ми спрема
смрт, а он још не може да изврши оправку па да „оспе“. Божја помоћ! — сину
ми у мислима и бацих спремљену „своју“ бомбу према њему. Близу је. Пала
би на њ, али је одбаци грана и експлодира у ваздуху неколико метара од
њега. „Нишанџија“ се слеже поред оборене труле букве. Потом убрзах
корацима преко стране, између дрвећа, да би се пребацио преко гребенасте
косе на којој опет чека заседа. Приметише ме и тамо и осуше плотуном, али
настранит терен поможе ми те ме меци пребацише. Искочивши из обруча,
уставим се после двеста корака, и легнем у једну рупчагу по снегу, да се
расхладим.

Моје оружје и опрема остадоше на стени и падоше партизанима у руке.

Сутра-дан, преживели, поново се искуписмо у другој планини. Погинуо је

Ристо Шкоро, а Новка Радмиловић ухваћена жива и убрзо потом убијена.

Ристо Шкоро, родом од Мостара, мали по расту, мршав и црн у лицу,

често зван „црни“. Био је изванредно окретан, сналажљив и весео у друштву,
тако да је од својих био вољен и нико се на њега није могао наљутити. Он је
увек кроз шалу сузбијао међусобне неспоразуме, „раслађивао“ загрејане, са
довитљивим вицевима преокретао на шалу. Са Мирком Ковачевићем се
здружио у току рата, с њим је оступао за Босну, враћао се назад и мучио муке
све до последњег дана 12. маја 1948. у Сомини. У сећању су ми његове приче,
поред наложене ватре у каквој планинској дубодолини, нарочито из својих
доживљаја у току рата. Био је смео и подухвтљив за извршавање деликатних
задатака. Упадао је ноћу у Мостар, за време усташког терора, предањивао на
опасним местима, једном чак и у бурету да би сачекао наредну ноћ и потурао
мину под неко усташко гнијездо, што му је било одређено по задатку. Ако је
био потребан сигуран и вешт курир, Ристо је за то био створен. Судбина му је
доделила да у најтврђим пределу планине Сомине остави кости, бачене у
једну јаму од стране крвожедних убица.

О Новки Радмиловић, како је доспела у шуму и о њеном храбром држању

при мучењу да призна за четнике, изнето је раније. Она још једном, последњи
пут, посведочава на смртним мукама одлучност: да не призна, да не откаже
многе тајне у вези пријатеља — помагача. Тешко рањена у избегавању из
оклопа, немајући оружја, она је пала партизанима у руке, који је најпре
подржавају и теше да ће је лечити, али кад виде да лека не може бити онда
пожурују садистичким средствима да исцеде ма коју реч, са полумртвих
усана, што би им биле од преке потребе да осталима стану на траг. По
сазнању од народа, она је својим примерним држањем задивила и своје
убице, презирући сва њихова обећања и стојички подносећи муке. Изболи су
је ножима и оставили у врховима Сомине, недалеко од пређашњих четничких
гробова. Својим примером, издржљивошћу на мукама, оставила је диван
спомен у народу тога краја, који је симболично у тихим и скривеним
разговорима за дуго помињао и препричавао о њеној поузданости. Планинске
чобанице знају где јој је гроб, јер су је оне сахраниле под неку од безброј јела
у пл. Сомини.

Тако се капља по капља крви цедила из већ давно расточеног тела

четничке организације.

Проређене и скоро доведене до уништења четничке групице сведене су на

тројке и на местима изоловане у појединце. Везе и састанци су потпуно
постали немогући услед све већег комунистичког притиска како над народом
тако и у потерама на терену. Поверење међу националистима је разбивено у
толикој мери да ни најбољи пријатељи, па и сама браћа, најрадије избегавају
да поверавају тајне једни другима. Међусобни односи и осећање испољавају
у алегоријама и завијеној форми, по очима и лицу читају један другоме шта
мисле. Када су у додиру са нама одмах нас упозоре да ником другом не
кажемо да смо код њих били. Као што је раније наведено да су везе и
састанци, испрекидани преко зиме, између четничких група и пријатеља —
сарадника успостављене доласком пролећа и преко лета сада је и то било
отежано. Ранији однос остао је и даље да се појављујемо што више у току
лета, по селима преко ноћи а даном по планинама. Вести су се и даље
разносиле о нашој појави и акцији која је партизане нагонила да утростуче
напор на нашем уништењу. Ми смо преко народа убрзо сазнавали где се која
група или тројка појавила, смо преко народа убрзо сазнали где се која група
или тројка појавила, чули бисмо за њихова имена који су се јавно казивали
тамо где би се појавили. Мато Милићевић, са неколико другова, Јоле
Савовић, Бранко Куљић, Владо Шипчић, Милан Матовић често су помињани
било од партизана гонитеља или од националиста који су их волели и
окивали њихове подвиге. Група у којој сам се налазио бројала је 7 четника у
току лета 1948., од 34 колико нас је било две године раније. Захваљујући
сплету пивских и голијских планина, она је била понајвећа, често се јављала
и навлачила партизане из једне у другу планину. У тој групи су били: Мирко
и Видак Ковачевић, Јован и Бориша Шаровић, Војин Тепавчевић, Димитрије
Црногорац и ја. Ми смо још увек сазнавали о појавама и акцијама четника у
Санџаку. Особина четника била је да се јављају и она није престала ни под
најтежим прогонима комунистичке власти. Изузеци су појединци који и
данас после 20 година излазе на светлост дана из неког дубоког подземља.
Како су они издржали и преживели толике године, то је тешко схватити; —
мора се веровати у чуда!

Четничка јављања по селима и бусијама комунистичкој власти нису

никако годила. Прошле су 3 године од „ослобођења“, а „шака бандита
узнемирава мирно становништво“ — како су се они изражавали на сеоским
конференцијама. Ранија веровања да ће народ сам предати четнике ишчезла
су и, напротив, осведочише се, путем многих истрага и проверавања, да их
баш народ помаже и држи. Дошли су на идеју: „У се и у своје кљусе“.
Помоћу малих теренских чета почели су да оперишу, чим се снег отопио са
планина. 30—50 људи раздвојених по десетинама, у међусобној вези и
додиру, полако и ћутке прелазили су из долине у долину, са чуке на чуку.
Служили су се слухом и њухом више од обичних ловачких паса. Они су
преноћивали по планинама, остајали по неколико дана, често читаве седмице.
Што је најгоре било за нас, они су кришом, ноћу улазили у планине, да их
нико не опази; уз то су и храну добијали ноћу на одређеним местима испод
планина. На тај начин остали су незапажени од наших пријатеља —
сарадника из села, који би нам дотурали вести о њиховом кретању, да су
знали. Прокопати канал и наћи поуздане људе у граду, одкуда су полазили,
није било без тешкоћа, али је ипак и то успевало. „Чувајте се! Пуне су их
планине“, говорили су нам и поручивали са више страна.
 Узгред да наведемо један додир и разговор нашег сеоског косца, на
ливади покрај пута, са тим теренцима када су се враћали из планине.
Поседали су покрај пута и поточњака њих двадесетак младића, припадници
Кноја, са којима је управљао удбин претставник. Уморни од неспавања и
пешачења по кршевитим планинама, свлачили су пропале цокуле и квасили
жуљеве по табанима; подеране одеће, неумивени и забрадатили, жалили су
се, нашем сељаку, на тежак живот у војсци, на безводне и кршевите планине
по Херцеговини; не неуспех у лову на „бандите“. „Дођавола ви и ваши
четници, зашто их ви сељаци не откријете? Упропастићете државу... колико
коштају овакви покрети ви то и не знате, а све ће то опет на ваш терет“.

Видећи да су неки странци, сељак се правио невешт да он уопште не зна

да ико туда има у одметништву. „Јесте, има“ говорили су они и набрајали
имена и описивали „карактеристике“ појединаца, како су им сервирали из
Удбе. Да су то и пре рата били неваљали људи; битанге, кавгаџије,
провалници и мрзитељи сваког реда и поретка“. Причали су причину причу
сељаку — мештанину који је до једнога четника познавао још из детињства!

Удба је свакако имала доста података о нашем животу по планинама од

неколико предатих четника и извесног броја сарадника откривених путем
дугогодишње истраге. Према томе, они су кројили и подешавали планове
како да нам дођу главе; они тренирају своје људе да живе у шуми „нашим
животом“, у нади да ћемо се негде сусрести. Подучавају их како треба
тражити и на шта све треба пазити. Кроз планину ићи опрезно, не правити
никакав шум и не ломити суве гране под ногама, завиривати по долинама и
пазити на остатке угљевља и угарке од ложења ватре, пазити на стопе и
трагове где је земља мека и роса изјутра. Око планинских пиштаљина (место
где вода цури из какве литице) и снијежница држати стражу по неколико
дана и ноћи.

Теренци су се по ноћи пели на планинске врхунце и осматрали долине и

увале да се где не види ватра или отсјај из какве дубодолине, да ветар не
наноси какав мирис пржена меса и томе слично. Једностопне планинске
путање држали су под заседом и пазили на трагове по њима. Отсечено дрво
или одломљена грана давали су повода да се предузме читава серија истраге.
 Теренци су били опремљени лаким машинским оружјем и бомбама.
Храна им је тајно дотурана на одређено место, а више пута су спадали ноћу у
села и отимали од народа под изговором да су четници. Они су носили браде
и косе по неколико месеци и на тај начин успевали да погдеког преваре, а
после да му поломе ребра да каже шта зна и не зна!

Овакав поступак Удбе довео нас је у врло тежак положај; кретање по

планинама било је на сваком кораку незгодно, јер где смо ми ту могу бити и
они, поготову када се задржавају више времена у планинама. Изгледало је да
уопште не можемо опстати. Али је само Бог помогао да стотине кланаца и
заседа смрти мимоиђемо. Било је таквих случајева да су они преноћили у
једној долини, а ми у другој, поред њих. Некада су само за неколико сати
напустили терен, који су држали по недељу дана, а ми управо дошли у њ.
Проналазили су нам ствари, за најнужнију употребу, по шкриповима
намештали мине поред њих и остављали недирнуте, које смо опет неком
Божјом провидношћу избегли. Причали су нам сељаци да су стављали отров
у каменице (удубљење у камену где се вода задржава) и дупље у дрвету, да
би нас и на тај начин зверињски уништили!

Пространство планина и вешто навлачење на терен, где се не би

задржавали, допринели су да нас не „полове“ како су замислили. Чобани и
њихови пси излазили су нам у сусрет.

У односу на нашу групу, поменуту раније, од 7 људи, теренци су имали

успеха одмах с почетка пролећа 12. маја, када су нам у Сомини убили Риста
Шкора и Новку Радмиловић. Они су такође стали главе и Јолу Савовићу
нешто касније. Наши пријатељи и ми били смо испрва узнемирени
подухватом Удбе и теренаца, али се хтело да истрајемо који дан дуже.

Поред много набројаних зала која су притискала претекле четничке

борце, поставља се питање шта их је уопште држало да истрају низ година у
тако неравној борби за опстанак? Као душевна храна идеал српски и
равногорски на првом месту, како је то неколико пута раније напоменуто.
Али се не може мимоићи без спомена и физичка снага која је требала да
издржи све ове напоре. Ми тврдо верујемо да су лепоте и чар планина
крепиле снагу, а кроз њу и душу да се издрже толике тешкоће. Чистина
планина, свежина ваздуха, вечито зеленило и плаветнило неба; они дивни
освити дана и огранци сунца просто су нас опијали да их не напуштамо до
краја живота. Помисао на ропство на потчињеност, на ма какву тиранију и
угњетавање са тих горостаса није прошло без згражавања и тешке мржње и
презира на наше гонитеље. Ми смо прозрели кроз тај наш живот да су наши
стари хајдуци и ускоци, и уопште Црногорци, захваљујући само планинама,
могли да одоле оним силним турским навалама и прогонима. Слобода се
нигде тако не осећа као у планинама; отуда оне привлаче оне што правду и
слободу траже.

Лета у планинама провођена су тако брзо, као да су у вихору пролазила. С

почетка, када гране пролеће, гора олиста, траве оживе и расцветају; сунце
припече испод јелових грана и отапа смолу која тако дивно мирише. Пчеле и
осови зује и падају по круницама разноврсних цветова. Мир и тишину који
тамо владају разбије претрчавање срна и дивокоза које елегантним корацима
прескачу преко оборених клада и устрчавају на какву узвишицу. Сури
планински орлови чуче на литицама, после дужег седења испружају главе и
полећу, као са неке отскочне даске, и плове по ваздуху изнад дубоких гора.
Све су то дивни утисци који утичу на ведрину душе и крепкост духа. Отуда
наши брђани онако здрави и насмејана лица и поред материјалне
сиромаштине која их је притиска? Није ли отуда што их чист ваздух одржава
у добром здрављу, а у здравом телу и душа је здрава.

Живот у планинама преко зиме није био без тешкоћа, али су се и оне
лакше подносиле. Када је човек тврдо решен у борби за неку ствар, као што
је слобода, нема препреке коју неће савладати. Она непрестана хучања у
гори, падања снега, урлања љуте мећаве, шкрипа и цијукање дрвећа, честа
прскања од жестогог мраза, праве човека борбеним и гордим што све то може
да издржи. Никада се мирније није спавало него преко зиме, када се удружи
падање снега са мећавом која ори по неколико дана а понекад читаве
седмице. Ми нисмо имали неко топло обезбеђење нити нарочиту одећу која
би нас заштићивала од претеране хладноће, па ипак смо остали неповређени
од смрзавања и прехладе. Нико није умро од болести у шуми.
 Српске планине чине изузетак од осталих светских планина, оне имају
своју историју исписану најлепшим народним епом. Нема српске планине на
коју песник није узлетео са стиховима. Оне су у најтежим данима биле
огњиште слободе, где су се окупљали потиштени и угњетени. Хајдуци,
змајеви, виле, све је испреплетано у дивном народном стиху који се уз гусле
спомињу и опајају на нова прегнућа. Оне су сјајни споменици наше старе
славе и величине, где се оличавао дух слободарства и непоколебиве снаге
против разне тираније кроз дуге векове. Наше се планине могу упоредити са
Олимпом на коме су стари Грци славили своје богове.

Коликогод су комунистички тирани угњетавали народ, они му нису

савладали слободну мисао коју једино, под њиховом страховладом, може да
задржи. Осврнимо се на наше горштаке по растуреним планинским селима,
са којима смо долазили у додир и од којих смо слушали њихову „исповијед“
коју су нам са поуздањем исказивали. Читаоци од интереса сагледаће њихов
живот и сналажење у томе мучном периоду времена, где су ствараоци нове
државе извршавали многоструке реформе по узору општег комунистичког
зла. Они су се толико размахали са својом „петољетком“ да су постали
осиони и према своме паганском богу и устоличитељу — Совјетском Савезу.
Они су толико дрски у одређивању и извршењу наредаба, да су превазишли
претходне фашисте и нацисте у току рата. Једна жалосна сцена приказаће
читаоцу терор и насиље на сиромашно село, на удовичку сиротињу и
потиштеност.

Случајно смо пролазили ноћу камењаром крај села где се чу нека дрека и
издирање које нас заустави те застадосмо да боље саслушамо. Чује се неки
млађи глас који изриче неке диктаторске речи, на познатом гувну где се
одржавају ноћне конференције за време лета. Удаљеност нам не допушта да
разумемо речи, али по дискусији, која се уздиже и пада до промуклости,
распознаје се дивљање неког удбиног скутоноше. После тих изговорених,
или ишчитаних, речи чу се танак глас, кроз плач и јецај, који исто тако оста
неразумљив за нас удаљене од гувна и гомиле окупљених сељака и сељанки
на њему. Одмах затим чу се опет женски глас који се за час повиси и стаде да
пролама ноћну тишину одлежући у литице изнад села. Жена је говорила да
њена јединица кћерка не може ићи на „добровољни рад“, на пругу Шамац —
Сарајево, да немају права да је гоне, да је она зависна од ње у одржавању
куће и имућства. „Има других вашијех, па што њих не одредите?“ — Тако је
она упорно бранила јединицу кћер од комунистичке „ширкуције“. Како смо
касније сазнали, она је била удова погинулог четника и није имала никог
другог до ту једну кћер. При завршетку тога немилог конферисања, чуло се
још неколико гласова — опет женских негодовања, док су људи немо ћутали
као да их није ни било! Чули смо од раније како милиција гони на
„добровољни рад“, а овај нас очигледни пример узбуди да се једва уздржасмо
од осипања ватре из митраљеза који је лежао пред нама. Промислимо да би
последице тога пале опет на наше пријатеље, на оне ћутљиве сељаке који као
неми преседе по неколико часова на тим злогласним конференцијама.

Кренусмо даље са места где бесмо застали, ганути призором а немоћни

„од зла горега“ да се обрачунамо са скоројевићима који немају обзира ни
према осиротелим женама и децом. На сеоским утринама поново застадосмо,
јер се указа фењер недалеко на путу према другом селу, а потом и песма
сијелџија. Посматрајући фењер и слушајући сијелџије чу се бахат ногу иза
отсечене косе на што скренусмо пажњу, а оно искочи пред нас Милован наш
пријатељ, момак тридесетих година, бивши четнички митраљезац.
Познадосмо га по ходу и јависмо му се. „Где журиш Миловане, каква је
голема невоља?“ „На сијело тамо у село Д. Ено их певају а нема ко да поведе
кајду“ (мелодију). Хтео је с тим да нам каже да би он повео неку националну
песму упркос оних који од „љубичице беле“ не знају друге песме. Он је већ
био у селу где се одржавала конференција коју смо ми малопре слушали и
оно што нисмо чули он нам допуни. Каза нам име жене, хвалећи је да јој нема
равна да одбруси партизанима како треба. „Па одредише ли јој кћерку на
рад?“ „Да. Ујутру у 8 часова полази бригада и она ће у њу“.

Милован је волио да разговара с нама, али овога пута му се журило на

сијело, што и ми брзо увидосмо. Неко ће од нас добацити мало мекшим
тоном „Миловане, ти се састајеш са нама а дружиш са скојевцима и
скојевкама! Бре како то теби изгледа?“ „Е не мореш друкчије“ тврдио је он.
„Ако се изолујем из њихова друштва, сумња је готова. А овако мисле да су
ме „преваспитали!“
 Милован је доносио корисних извештаја и био је на нашој страни до
краја, али се могло догодити да преокрене и угрози живот неком од нас. Како
прозрети људске карактере и сачувати се од рђавих?! Отпустисмо Милована
и он отскака у правцу фењера и пјевача, међу којима је, без сумње, било
младића оданих комунистима и партији. Тако се Милован „сналазио“ рађе да
колаборира на обе стране, него да узме пушку и иде у шуму!

У односу на одскакање у шуму и придруживање четницима, осврнућемо

се на различита мишљења међу пријатељима Равногорског покрета и
четника. Једни су били мишљења да је боље остати код куће, радити свој
посао и увлачити се на неке мање и веће положаје (ако је могуће), отуда
деловати у свим видовима на разарању изнутра. Типичан је један пример који
ћемо укратко навести. Један отресит младић, са малом матуром пре рата, био
је све до пред завршетак рата у четницима, а сада пришао партизанима који
су сви у његовом месту признатији од њега као симпатизери или одани
комунисти, али сви слабије стоје са школом и знањем од њега. Он то
посматра и долази на идеју да продре на чело и да он „командује“. Он нам
једном приликом исказа: „Ви знате ко су ови (помињући им имена)
неписмени и до јуче говедари па сад да ми читају лекцију о којечему, о чему
уопште немају појма! Ја то не могу трпити!“ И заиста он није дуго трпио,
кроз годину дана окренуло се да је он „командовао“ дојучерашњем
лекцијонашима! Ово је могао да уради захваљујући недовољном кадру
школованих људи првих година по завршетку рата. Шта је са њим касније
било и другим људима његова мишљења? Јесу ли временом прекалемљени на
Марксово дрво и давали плодове са њега, то се не може поуздано рећи. Ми
смо слушали жалбе на извесне, док су неки остали тупо неми, у чију дубину
душе није било лако продрети.

Други и већи број националног елемента уздао се у измену спољне

светске ситуације. Избијање рата између Истока и Запада, мишљење је било
код националног народа, да је у интересу Запада извршити обрачун што пре
са комунистима. У таквом случају, тј. избијањем рата, они су докопали
посакривано оружје и отпочели борбу заједно са нама. Једном нам
неколицина њих рекоше: „Нека се појаве амерички авиони и баце летке
позивајући на борбу против комунизма, ми ћемо преко ноћи бити на ногама“.
Када их упитасмо за самосталну борбу, без ма чије помоћи или садејства са
стране, они са неповрењем гледаху на успех такве борбе под тадашњим
стањем и околностима. По свој прилици они су добро посматрали стварно
стање, судећи по свему ономе што се касније догодило у Мађарској и
Пољској.

Једном приликом седећи у буковом омару са петорицом младића који су

нам дошли на разговор и донели храну, отпочесмо разговор о отскакању у
шуму и повећавању нашег смањеног броја. Они су нас са пажњом слушали и
љубопитљиво гледали по нама. Изгледало је да су више били занесени у
младалачку снагу увек спремни за неку авантуру, него што су били свесни
значаја борбе коју би водили, тешка и тврда живота кога би осетили другога
дана.

Они су били вољни да пођу са нама, али их ми нисмо хтели примити, док
не би упитали њихове родитеље, који су били наши добри пријатељи.

Када смо једне летње ноћи, били у разговору са старијим човеком који је
имао додире и везе са црногорским комитима из доба аустриске окупације
Босне и Херцеговине, он нам том приликом рече:

—Е, баш на овом месту, пре 30 година, седео сам са Спасојем Тадићем и
његовом дружином, који су тада по овим кланцима, тукли Аустријанце. Они
се скоро слободно кретаху по овим шумама, народ их је листом помагао,
износио храну и казивао покрете аустриске војске и домаћих шпијуна. Њима
смо пекли јагањце и кували цицваре, док вама једва да се нађе комад јечмена
хлеба и грумен сира из мјешине!

Старина је био у одмаклим годинама, осиромашио и раскућен. У тору,

ограђеном у крчевини, према месецу који је светлио, видело се 50 оваца, од
неког великог крда од 300 и више! Поред наново направљене колибе
прогоревали су пањи и кречине потпиривани ветром који је односио пепео и
указивао жеравицу на летњој ноћи. Пас је клечао поред нас, гладан и мршав,
није марио да хркће и поскакује око торине, као некад у доба „труле“
Југославије. Ко је познавао живот сељака тога краја, из претходног доба,
могао је само да зажали, и каже: „Пуста стара времена“! Старина нас је
сажаљевао и говорио: „Ви сте мученици, ваша је борба тешка и неиздржива.
Лако је пре било кад је народ био јединствен, без националне поделе. Иако је
туђин био јак, није могао да савлада оволика брда и планине, могли су се
батаљони овуда крити и дочекивати невеште Швабе. А данас је домаће зло
горе од турског и швапског!“

Жалбе националних људи на извесне комунисте, поред општег зла,

дубоко су нас дирале. Тражили смо од њих да нас помогну у кажњавању
таквих. Они су сви били за кажњавање злочинаца и киптили љутим
огорчењем на њих, али су се уздржавали да нам одобре такве поступке у
њиховом месту. Разлог је познат — због одмазде комуниста коју би они
извршили над њима.

Борба између огорчења и стрпљења испољавала се свуда где смо

долазили у додир са националним људима. Из разговора са једним
националистом, да се најбоље видети, како је то било тешко одлучити се на
кажњавање комуниста који су проводили бес над народом. Седели смо у
сенци месеца (ноћу), поред неколико садевених пластића јечмена жита,
покрај њивице прокрчене у буковини. Наш саговорник, стари комита из
Првог светског рата, понуђен дуваном, отпочео је са жалбом на живот, на
безобзирне и неправедне поступке извесних ситних људи и проданих душа.

—Ми смо овакве строго кажњавали (мисли на себе за време Аустрије),

требало би и ви да предузмете строжије мере, јер све вам једно бива, када сте
пошли тим путем.

Када га упитасмо да отпочнемо са тим што их је малочас набројао, он за

час поћута, прогута пљувачку, и рече: — Па немојте овде јер ће одмах на
мени да искале бес, него тамо где нема наших људи — у другом селу.

— Јесте, рекосмо, а можете ли нам казати једно такво село?

— Не знам, не ваља како год окренеш.

Нико није био да се јавимо или нападнемо комунисту у „његовом селу“,

јер би му се рекло да нас је он довео, а потом би следила казна, па био он
крив или не. А како смо могли заштити такве људе који су нам били блиски
својом сарадњом? Једино да их узмемо са собом, да са нама деле судбину.
 Бројна су имена храбрих, и Српству оданих, људи са којима смо имали
искрене разговоре о нашој борби и будућем опстанку. Беху то људи старог
кова, чврсти карактери, снажног духа, решени да издржавају патње радије
него да поклекну у националном исповедању свога веровања. Материјално
беху сиромаси, али духом пребогати; милина је било са њима поразговарати.
При растанцима смо се осећали ганути, као да се растајемо са својим
најближим, иако смо се, са понеким од њих, први пут срели.

На крају овог излагања, о додиру са људима оданим националној ствари,

поменућемо и „традиционалне јатаке“ који чине не малу улогу у народном
животу, у доба народног страдања. Ми смо их назвали „традиционалним“
због тога што стварно преносе традицију такве врсте. Скривање хајдука је
познато у српској епској историји. Кад год је народ падао у ропство,
долазили тешки дани, онај ко је више прогоњен и шибан ударцима тиранских
погонитеља, имао је сажаљење народа на својој страни. У крајевима у којима
смо живели после рата, у низу векова стално је преношен смисао слободарске
идеје. Некадашња херцеговачка насеља, каква су — Пива, Голија и Бањани,
на простору где окружавају планине, била су права стецишта хајдука и
ускока. На овом етнички чистом српском простору постављали су „границе“,
прво Турци, па после Швабе. Чувени бојеви Црне Горе, за ослобођење
поменутих насеља, учинили су до крајње мере народ ратоборним и смелим,
да се у свакој прилици супростави тиранској власти. То њихово родољубље,
вековни устаначки полет, навело је комунисте из првих дана 1942. године, да
тамо траже своје присталице за своју „ослободилачку борбу“. Као што је
Стаљин и Русија, када је дошло да комунизам не може одбранити земљу од
Хитлерове навале, позвао народ на „отаџбински рат“, тако су и комунисти у
Југославији, нарочито у српским крајевима, позивали народ на борбу по
угледу старих устаничких вођа и јунака из националне српске историје. Чак
су указивали на борбу „за мајку Русију“! Непознавање комунизма је слаба
оријентација, са пропагандом која је била више националистичка него
комунистичка, у почетку је заваран један део народа, али то није трајало дуго
да народ увиди какве су тежње комуниста.

Из тога доба, 1942. године, када су комунисти завладали поменутим

насељима, па после протерани од четника, навешћемо један пример
„традиционалног јатака“, како је тада прикриван партизан, а сада 1948.
године, тај исти јатак жели да прикрије нас четнике који смо у тешкој
ситуацији. Дакле, народ је такав, поучен историјом и страдањем, да свакога
заштити када се нађе у невољи.

У планинском међупростору, кршевитом и безводном, нагазисмо ноћу на

усамљену кућицу крај долине коју би могла засејати капа јечма. Хтели смо да
потражимо воде, а знали смо да је нећемо лако наћи. У таквом кршу нема ни
земље ни воде, а људи у њему живе! Оно чега имају у изобиљу а то је чист
ваздух, лети сунца а зими снега; лети их нападају змије а зими вуци, поред
сталне борбе за одржањем голог живота. Сада се та планинска и хајдучка
насеља, под новом комунистичком влашћу, потпуно затиру, да је више
пустоши у селу и планинама.

Кад закуцасмо јави се жена и отвори врата. — Извините што вас

узнемиравамо, ми смо у пролазу, тражимо воде, жедни смо, можете ли нам
дати, ако имате, или казати, где да је нађемо? Старица нас погледа, начетане
испред врата, види да смо „друкчијег изгледа“, препозна да смо четници и
лепо поче да разговара са нама.

—Чудила сам се што вас пре није било да дођете код мене (она је
мислила да смо ми нарочито дошли код ње). Мислила сам да ме није ко
оговарао па сумњате у ме.

После дуге приче о животу и њеној постојбини у камену који је прекрио

сваки педаљ земље, старица нам исприча како је крила партизана 1942.
године, када није имао куда да отступи. Сада је тај партизан постао велики
„буџа“, иде по народу и испитује где се налазе четници.

—Мене је питао, каже старица, „кријеш ли баба ђикане?“ Она му

одговорила: — Крила сам и тебе и свакога ко је помоћ у нужди тражио. Тако
је од вазда било у овим горама, да се помажу хајдуци, да се сакривају од
прогонитеља ма какви они били.

Та особина да скрива и непријатеља од смрти, може се само наћи код

народа који је преживљавао свакакве несреће и веровао ако некоме спасе
живот, да ће и њему Бог помоћи да буде спасен ако падне у невољу.
 Када је, подјесен 1948. године, избио неспоразум између Стаљина и
Броза, мислило се да ће доћи до великих промена. Народ се радовао и
говорио: „Пукла је тиква међу њима“. Ми смо у шуми трчали за новостима на
све стране; добављали смо сва издања новина, до којих се могло доћи, читали
Брозов одговор Стаљину, али никад нисмо нашли шта је Стаљин писао
Брозу. Доцније се и то сазнало, али Стаљинова претња да „Тита“ може
одбацити покретом малог прста, није била остварљива, јер је овај нашао
подршку код Запада. Било је задуго сумњичења, да је цела ствар намештена,
да се Броз, као познати шпијун, или тројански коњ, увуче у тврђаву Запада,
да у њој слаби и деморалише либералне масе у отпору против комунизма.
Устври тако је и било. Броз је увек одржавао присне односе са Совјетима, док
је Запад материјално искоришћавао на рачун своје „свађе“ са Стаљином. За
нас, четнике у шуми, било је од користи што су, изјаснивши се за
коминформ, били протерани неки удбашки службеници који су добро водили
„евиденцију“ о нама и скоро у стопу пратили траг нашег кретања. Сада смо
се били растеретили старих злочинаца који су наређивали прогоне народа и
потере за нама. Нарочито нам је било лакнуло што ћемо, можда, лакше
презимити зиму, тј. да ће бити мање гоњења. После када је настало затварање
„информбироваца“, наши пријатељи су нам дотурали вести, имена
протераних, „негде на море“ (онда се није знало за Голи оток), како су се
кукавички понели приликом прогонства. За чудо да нико није, од толиког
броја позатвараних, побегао у шуму, него, напротив, стављао мирно руке у
ланце! Било је неколико бекстава преко границе, па и она су била ретка и
слабо организована. Национални људи на селу нису могли ћутати, видећи
како се дојучерашњи агитатори комунизма прогоне у затвор од оних што су
мањи комунисти од њих, па су им отворено добацивали „Где вам је заслуга за
ослободилачку борбу?“

Стаљинов потез, да притегне Броза на послушност, био је велико

изненађење баш за комунисте у Југославији. Нису се испочетка знали снаћи,
шта да раде и куда да окрену — за Броза или Стаљина?! Разлаз међу
„друговима“ ипак је имао значајног ефекта на наш даљи опстанак у шуми.
Код народа је порастао морал за боље помагање четника, док су комунисти
(наши гониоци), имали један проблем више — свој међусобни неспоразум.
 Али на томе није остало, да се комунисти међусобно свађају и разилазе.
Запад је оберучке прискочио у помођ Брозу, да га спасава од Стаљинове
претње и евентуалног збацивања.

Похрлили су стари ратни пријатељи из Британије и Америке, да спасу

„русу главу“ свога миљеника „Тита“! Овај поновни потез Запада, да помаже
Брозу, разбио је наду националног народа — да је Брозу дошао крај. Као што
су га из ништа, из прашине, западни савезници, дигли у рату, тако сада
поново чине у миру! Неко се са Запада светио Србима помагањем србомрсца
Броза?! Народна нада, и наша нада у шуми, да ће доћи до распада комуниста
у Југославији, убрзо је спласнула и дошло до тога да се нема у кога више
надати — изузев Бога и своје руке. Ови, западни савезници, по Његошевим
речима, стегнуше још више „туђом руком“ под вратом српског народа.
 ЗИМА 1949. ГОДИНЕ

Улаз у четврту зиму после рата. — Тражење поуздана места и

спремање зимнице. —Изненадна погибија Мирка Ковачевића. —
Премештање из једне „базе“ у другу. — Живот у шатору под јелом. —
Слављење Божића у нади на бољу будућност. — Немање веза са народом
за четири месеца. — Били смо у планинском царству густих букава и
јела, завејани снегом преко целе зиме.

Примицала се немила зима, четврта после рата, која је са својом

суровошћу излазила у сусрет комунистичком непријатељу који нас је
беспрекидно гонио. Зима је била мора која је притискала цео живот у години.
Чим би превалило лето, стало би се мислити где ћемо презимити зиму? Да
смо били негде у Африци, где не пада снег, колико би нам бриге спало с
врата! Овако, живимо у крају где падају снегови, веју мећаве и шиба љути
мраз. Људи који нормално живе испод планина, имају тешку муку преко
зиме, како да се одбране од падавине снегова и завејавања својих кућа; како
да нахране стоку, како да довуку дрва за огрев, како да отерају у млин да
самељу жито, како да пропрте у варош и купе намирнице. Често пута они се
излажу смртној опасности око одржавања свога живота преко зиме. Али
наши проблеми су тежи, ми имамо на врату комунисте који нам улазе у траг
и подижу војску да нас „лови“ попут планинског звериња. Како су прошле
три зиме тражили четнике по планинама, могла се ова четврта зима
очекивати да ће бити најстрашнија са потерама. Стицање искуства како да
проналазе трагове куда се крећемо Удба је имала наслаге записника, као
саслушања оних који су давали своје изјаве, било милом или силом. Путем
истраге и организоване шпијунаже мало је шта остало што Удба није знала.
По снабдевању храном, ако смо је узели јавно, могло се нагађати у које је
планине носимо, али никад установити наше затурање трага. Наше
заваравање потерника остало је загонетно до краја нашег четовања по
планинама!

Оно што је најгоре било за нас у шуми, то је што се наш број сужавао. Од
30, колико насје било крајем 1945. године, сведени смо на свега 7 претеклих
бораца из Гацка! Прва велика страдања у пл. Сомини односе нам шест
бораца. Страдање у Зеленгори односи тројицу, док остали страдаше
појединачно, највише наилазећи на заседе. Известан број је страдао одмах
прве зиме, 1946. године, када није било довољно искуства у сналажењу.
Највише они који су зимовали по кућама и шталама својих породица и
пријатеља. Док је био већи број четника по шуми, то су и комунисти имали
више рада, растежући се на више страна. Сада смо били сведени на једну
седморку који смо живели заједно преко лета и били решили да заједно
будемо у току зиме. Наравно да комунисти нису знали, живимо ли заједно
или не, али су знали поуздано за наш број и наша имена. Прогонство наших
породица то најбоље сведочи. У таквој ситуацији, сталног опадања, Удба је
проносила вест да нам се „ближи крај“, па је то и у народу имало одраза.
Помагачи су постајали ређи, али не што су губили морал у националну
победу, него од све већег терора који је ударан од Удбе и њене власти. Ако је
код једних сарадника настало клоњавање код других је, напротив, било
непредвиђене куражи да нам изађу у сусрет, баш зато што смо изложени
највишој опасности и сталном страдању. Народ је ценио наше пожртвовање,
наше залагање и борбу коју водимо за опстанак, отуда народ није никад
престао да нас помаже морално и материјално. Поготову пошто је то био
народ наш, који нас познаје, који је у рату учествовао са нама (четницима);
који прижељкује своју националну слободу; који из душе мрзи комунизам и
његову власт. Узалуд су биле речи оних што су нас гонили, да смо „опасни за
народ“! Било их је који су им одговарали да они добро знају ко смо ми и за
кога смо опасни! Знао је народ за кога смо опасни и по кукњави Леке
Ранковића, шефа терора у држави, када је у својим извештајима о стању у
држави, често пута изјављивао — да „одметници“ крстаре земљом и да их
има још велики број. Али код комуниста је „логика“ да кажу за свакога ко
није с њима, да је против народа!

Имајући у виду да се комунисти неће оканити зимских потера, нама није

преостало друго него изналажење поузданог места и опскрбљавање храном
за што дужи зимски период. Како смо налазили „сигурно место“ где ћемо
преживети зиму, то је био план студиран из сваког могућег вида, имајући све
претходне обзире трагања комунистичке власти за нама. Уз то је било у виду
све наше састајање (тајно) са националним народом, као и јавно појављивање
у току лета, да ће све то бити откривено кад дође зима и Удба притегне са
мучењем. Већ смо у претходним поглављима, поменули како је
комунистичка власт терорисала народ да сазна о животу и раду четника. Није
се могло очекивати да ће се ишта на боље изменити у плану тираније која
свој опстанак заснива на диктатури и повећању мучења жртава којима влада.
Нема ниједне власти на свету, које су различите по управљању
становништвом, да са поступцима, према својим политичким противницима
поступа тако нечовечно, безобзирно, јадно, глупо, ниско, кукавички —
далеко од сваке цивилизоване људске расе — као комунисти! — Например,
они прогоне и муче дете, старца, жену, какву убогаљену особу која нема
појма шта су четници а шта партизани, а најмање зна да каже ма шта о
четницима у шуми! Они, чак, знају да ми немамо додира и везе са својом
ужом породицом, јер стражаре око њих дању и ноћу, али врше освете над
недужним становништвом које је пало под њихову власт. То је нешто
неразумљиво да један интернационални систем, „који заступа јединство
народа“, може да тлачи и уништава своје грађане који низашта нису криви!
Таквих поступака нема ни у једној иоле демократској земљи, док је у
земљама где влада закон и демократија тако нешто немогуће замислити!

Ми морамо да рачунамо на све, јер се налазимо у борби против једне

тираније која нема обзира према људском достојанству. Морамо отклањати
опасност од народа, мање се јављати непоузданим лицима, јер кад дође зима
и Удба притегне ланце они ће можда казати све. Зашто су комунистичке
полициске власти, тако велике по броју, па не изврше обрачун директно са
нама у шуми? Зашто нам муче и прогоне породице; зашто недужно
становништво терете због нас, када кажу да је „све њихово“? Зар то није знак
да они немају поуздања у народ — да народ није њихов. А изнад свега тога,
својим поступцима према народу, они показују да су се силом наметнули да
управљају народом. То зна и народ и они (комунисти), па зато нема ништа
заједничког међу њима.

Када смо већ донели одлуку да зимујемо сви заједно, онда смо и
припреме вршили заједнички и споразумно. Прво је био избор планине па
после трагања по њој, више од недељу дана, да се, по могућности, нађе
природна база која би била велика за седам људи. Ма колико да је планина
била велика и пространа, није се могло наћи тако нешто и на месту које би
било повољно. Свашта се може наћи у планинама, поготову нашим —
херцеговачким и црногорским — које су све из реда тврде и камените. Али
ипак није лако наћи кров за седам људи, који не би прокишњавао, изузев
познатих пећина које нису биле у плану зимовања. Ми смо изузетно тражили
тврда и безпутна места, „где човек није долазио“. Али то није било изузетно,
да човек неће доћи кад падне снег и испуни све рупчаге које су биле препрека
прилажењу таквим местима. Зима са дебелим снегом изобличи планину,
више је „равнине“ по њој. Кад се снег стврдне и поледи, онда нема места где
се не може прићи, изузев великих висова. Ми смо о свему томе знали из
ранијег искуства, зато су наша предвиђања била потпунија. Ми тачно знамо
какве ће планине изгледати кад падне неколико снегова, један по другом; кад
мећава стресе „китину“ са јелових грана; кад стене постану заобљене и
узвршена као куће или колибе; кад литице постану надкапљене под белим
снежним кровом које се црне испод њих и давају одвратан призор — да се не
иде тамо, јер су саме по себи постале страшило, за оне који не знају каква је
планина у јеку зиме. У односу зиме, каква ће бити, за нас је било боље да
буде „јака“, да веје и пада сваки дан, да тутњи мећава дан и ноћ, да се не
дижу магле и облаци за сва четири месеца колико смо тамо у њима —
планинама. Главно је да имамо хране; за огрев имамо дрво, од снега топимо
воду, све остало је споредно. Истраживањем планине коју смо били одредили
да у њој презимимо, открили смо много јама и пећина које су биле од
интереса да се разгледају. У мањим пећинама, које су биле у најтврђим
пределима планине, налазили смо кости, позеленеле и натруле, од крупних
животиња какви су волови; неко је јео волујско месо у њима и бацао
оглодане кости! Али, када је то било? Морало је бити у доба када су владали
Турци. Али је за чудније да су хајдуци, у то доба, дубоко залазили у планине
у скривању од Турака! Ми смо мислили да смо ми први који откривамо тајне
планина, али смо се разуверили, јер где год смо дошли (скровита места), ту је
неко био пре нас! Ми смо налазили и неке друге остатке, осим костију, као
што су земљани ћупови. То би могло бити старијег порекла, можда из доба
пре Турака? На неколико места смо нашли костуре од скапалих животиња
потпуно у склопу и не растављене. То је све потсећало на живот који је текао
по планинама пре нас. Могли смо мислити на време и догађаје у општем
животу живих бића, било људских или животињских. Ми смо били један део
тога живота и борбе која „одолева зубу времена“, али и најстрашнијем
потискивању човека у пустињу на изумирање. Трагови ипак остају, чак и у
непроходним планинама, свугде се појављује неки знак да је човек водио
борбу за опстанак. Отуда се код наследног човека јавља мисао: кад је могао
овај пре издржати, зашто не могу и ја? Смисао човечијег живота је да се
постиже, да се учини више од претходног човека. Само, нажалост, тако стоји
и са наслеђивањем злочиначког постизања, тиранство је наследно као и
човечност. Изуми мучења и прогонство људи врхуни у модерним вековима
далеко више од „некултурног доба“! У чему је онда човеков напредак? Тако
смо могли да „читамо“ и своју будућност на остацима претходника (човека)
из давне прошлости. Понављање историје, или окретање точка, ако је
суровост на реду, захвати неког више а неког мање. Ми смо били једини од
тих на којима се поновила мукотрпна српска историја.

Када је пронађен ужи простор у планини, који је по свим испитивањима

био одговарајући, отпочело је приношење хране и најнужнијих ствари,
потребних за одржавање живота. То је све чињено са много опрезности и
пажње да се не открије траг. Храна коју смо добијали од помагача, морала је
бити из удаљених места; исто тако и храна коју смо јавно узимали од
комунистичких „буржуја“. То је био тежак и опасан посао; морало се
преносити из једне планине у другу, и тако редом док се донело у ону
планину у којој је била „база“ (склониште). На неким местима се морало
пролазити кроз уске кланце у којима је могла бити смештена заседа и, ако би
се то догодило, сва ствар би пропала. Власти су највише гледале од куда
добијамо храну, ко нам је даје, где је носимо; то је главни основ за тражење
преко зиме. Како је храна доношена са више страна и праваца, то се не би
могло закључити где ће бити место зимовања, чак и ако се открије једно
место. Уз то је било увек могућности да се, све док не падне снег измени
одређени план, ако би пао под сумњу. Поред напора који се чинио
преношењем из места у место, није само била опасност Удба и њена војска,
него је било опасности и од цивилног становништва, наклоњеног
комунистима. Могао је обичан чобанин да нам угрози опстанак преко зиме,
ако би се нашао неваљао и потказивач, и ако би нас случајно приметио.
Планине нису биле пусте, вазда је било кретања људи по њима; једни су
брали јапију, други имали катуне и напасали стоку по њима, трећи су
путањама прелазили из насеља у насеље и, некад када закасне, преноћивали
по њима. Све су то биле препреке на које се морало пажљиво гледати, са
највећом опрезношћу. Планине су вазда падале под око неке тајанствене
сумње, да се нешто крије у њима, али много више када се зна да се четници
крећу по њима. Комунистичка власт је награђивала оне особе које пријаве
четнике да су их видели, или ма шта друго сазнали о њима. Убице четника су
стицале одликовања, премештај службе и добивање парчета земље у
Војводини. Пронео се глас да је било и новчаних награда, као уцена на
погинулог четника. Али тај план није имао дејства, јер нико није веровао да
би добио новац од гладних комуниста.

Губитак Мирка Ковачевића

Пред сами завршетак спремања зимнице, почетком новембра 1948.

године, оду њих четворица, из групе од седам сабораца да прибаве дувана за
зиму, да прикупе вести о збивањима у Гацку и све што се могло сазнати.
Последњи дан, када су се враћали у „базу“, преданили су у планини
Бјелашници, у кршу и дрвећу са кога је падало жуто лишће, обарано тешким
капима јесење кише. Предвече се спусте још ниже испод планине, да боље
осмотре простор око усамљене куће Фејза Муховића, између села Срђевића и
Муховића. Мирко Ковачевић који се налазио у тој четворци, по претходном
договору, хтео је да сврати код Муховића са којим је раније одржавао везу.
Са њим је пошао Димитрије Црногорац, док су два брата Јован и Бориша
Шаровић остали да сачекају у кршу њихов повратак.

Била је мрачна новембарска ноћ уочи Митровдана (1948), када су Мирко

и Димитрије прешли реку Мушницу на „скакалима“. Река је била надошла и
не би је могли прећи да Мирко није познавао сваки камен где се може стати и
плићак где се може прегазити. То је била река која је протицала кроз
Мирково родно село Срђевиће, па је Мирко од малена познавао. Ишао је без
сумње да му се ишта може догодити и чинило му се да је још увек „господар“
на својој родној груди! Мада је Мирко имао и пре рата полицијског искуства
(служио у дворској жандармерији), поред ратног искуства са комунистима,
опет га је нека зла срећа „навукла“, да у тако критичним данима оде по
уговору на одређено место! Кроз помрчину прошли су сеоским утринама да
дођу до куће издајника где су чекале убице. Чим се издајник Муховић јавио
са прага своје куће, запраштали су митраљези и митраљете скривених убица
из куће и ограде, које је покривао густи ноћни мрак. Од кише куршума, који
су се сручили у правцу двојице четника, Мирко је пао у непосредној близини
куће, Димитрија је послужила срећа, да га изнесу ноћ и помрчина из обруча
комунистичке заседе.

Сутра-дан злочинци су пронашли мртвог Мирка, искупили се око њега и,

пошто су се уверили да је то стварно Мирко Ковачевић, њихов највећи
противник и прогонитељ за време рата, стали су да наслађују своју
садистичку душу, масакрирајући мртво тело. Очевици су причали да су му
ножевима испрободали груди и у ране побили петокраке звезде. Ради
пропаганде, да докажу народу да је Мирко био „кољач“, донели су неке
касапске ножеве и поставили крај њега, говорећи народу да су то Миркови
ножеви са којима је „клао народ“! Из заједничког живота више од две године,
познато ми је да Мирко није носио никакав нож (изузев џепног), а од оружја
је имао пушку — брзометку и велики револвер марке „Валтер“, са неколико
комада бомби у џеповима. Народ је знао комунистичке лажи и подметања да
Мирко није „клао народ“, него кажњавао комунистичке разбојнике, где год
их је ухватио на злочиначком делу.

Учесници у заседи и убице Мирка Ковачевића били су сеоски

„милиционери“ и известан број удбаша, које су водили Дерво Џубур и
Момчило Андријашевић. Овај последњи био је у четницима до
комунистичког долажења на власт, предао им се и после, ето убијао четнике!

Мртвога Мирка комунисти нису оставили на миру, нити дали сељацима

да га сахране у његовом селу покрај којега је погинуо. Довезли су кола са
постављеном платформом, ставили тело и ножеве око њега и тако возили
преко села у среско место, Гацко. На општинском пазаришту у Гацку, где су
окупили своју подивљалу масу, цео дан су показивали леш и ножеве које су
стално приносили са објашњењем каквим ножевима четници кољу народ!
Они који су од страха дошли, да их комунисти не казне, видели су да човек
није могао носити толику хрпу ножева и да је цела ствар намештена од
комуниста ради застрашивања народа од четника. Национални народ је
морао да слуша комунистичка „предавања“ о четницима, али је пред очима
гледао њихов (комунистички) најсвирепији злочин.
 Из изрешетаних и пробијених Миркових груди цедиле су се последње
капи крви на земљу његових предака, који су били набијани на колац и под
мукама умирали за слободу свога народа. Мирко је био унук чувених
херцеговачких јунака Петка и Стојана Ковачевића. Он је, доследно њима,
водио борбу против српских угњетача и пао на бранику слободе. Историја се
понавља — унук је умирао попут деда.

Комунисти се нису задовољили показивањем свога злочина само у Гацку.

Они су мртвог Мирка возили по другим срезовима — Билећи, Љубињу и
Стоцу — где је Мирко највише четовао за време рата. Тако су комунистички
варвари 20. века превазишли по злочину и оне у мрачним вековима! Нико
није могао знати где су Мирково тело бацили после вишедневног садизма и
нечувеног крволоштва.

У планини, где смо се спремали да презимимо зиму, заједно са Мирком,

дуго је владао очај и туга за изгубљеним саборцем — јунаком који је био
стожер око кога се окупљало. Мирко беше полетан и смео четовођа, духовно
ведар и веселе нарави; улевао је храброст да се издржи и постоји на
„страшном месту“. Необично стрпљив и расположен да сачека тешкоће, не
знајући за страх од ма чега и мирно гледајући смрти у очи када би се она
испречила. Мирко је у послератном четовању у Херцеговини имао тешких
дана и мегдана са комунистима који су вршили свакодневне потере, али је
имао срећу да их савлада и победи. Овога пута, када је погинуо, није имао
могућности да се замени, али је он то раније учинио у другим борбама, где
није имала удела подла издаја. Издајник је као подмукли пас, који уједа када
се човек не нада. Човек у човеку не може да види нечовека. Такав је био
Мирко Ковачевић, који је држао до речи и веровао да у људима, са којима се
спријатељи, не влада зло.

На крају овога сећања, на свог саборца и команданта, да поменем

неколико речи о животу и борби Мирка Ковачевића. Рођен је у селу
Срђевићима (у Гацку, Херцеговина), где претежно живи братство Ковачевић,
одгојен је уз гусле и песме о јунацима какви беху његови пређи. Мирко је
растао са слободарским идејама и у своме поноситом крају носио Српство у
души кроз цео свој живот. Служио је у дворској жандармерији, а пад државе
затекао га је негде у Јужној Србији. Чим је чуо за окупљање бораца за
слободу на Равној Гори 1941. године, отишао је код Драже и стао под српски
барјак слободе, где му је по свему од старина било место. На Равној Гори код
Драже нашао је своје рођаке Ковачевиће: Видака, Шћепана и Радована. С
њима је заједно четовао код Драже све до Петровдана 1942. године, када је
прешао пратећи Дражу, у Херцеговину. Постављен је за команданта летеће
бригаде у Херцеговини, са којом је брзином орла, стизао са својим
пробраним четницима на свако место где је био угрожен српски народ од
хрватских усташа и белосветских комуниста, одбијао је крвожедне звери и
спасавао народ од покоља.

Повлачио се у Босну 1945. године, па се поново вратио са Дражом и

србијанским четницима. Од Неретве, код Обља, растао се са Дражом и са
мајором Ђорђем Супићем, продужио борбу и четовање по Херцеговини
против нових окупатора српског народа — комуниста. Верно је испуњавао
Дражин аманет и неуморно се борио за слободу српског народа све до своје
смрти 7/8. Новембра 1948. године.

Миркова изненадна смрт није нас обесхрабрила у напору за одржањем.

Ми знамо да ће нас једног по једног, или свих заједно, нестати; зато нас кад
неко погине од сабораца, његова смрт не обесхрабрује. Чини нам се да је
најсветија дужност следити стопама палих за слободу. Сваки пут се
заричемо, у жалости за погинулим саборцем, да ћемо остати верни њему и
заједничким идеалима који су нас повели у одбрану српског народа. Све нам
је слађе живети у борби пред већом опасношћу, јер, иако нас смрт вреба на
сваком кораку, идемо доследно стопама претходника који нису зажалили
мучеништва и жртве. Не мислимо на свакодневне препреке, него у сваком
преживелом дану гледамо победу над најљућим непријатељима који дано-
ноћно јуришају да нам узму животе. Наше је да издржимо у праведној борби
до слободе или смрти, а њихово је да стежу ланце над поробљеним српским
народом и секу главе борцима за права и слободу. Они (комунисти) намећу
своју „идеологију“, а ми бранимо вековна стремљења српског народа, зато је
наш дух снажан и непоколебив.

Убиством Мирка Ковачевића, иако пред улазак у зиму 1949. године,

комунисти нису успели да открију ниједан траг нашег снабдевања или места
где ћемо презимети. Напротив, они су били опет заварани. Место где је
Мирко погинуо било је у супротном правцу и много далеко од места где смо
изабрали зимовник. Комунисти су могли да трагају преко зиме у дотичну
планину Бјелашницу, у којој нико није био од четника. Можда је и то
допринело да нас мање траже у планини где смо били. Код погинулог Мирка
није нађено никаквих ствари по којима би се могло закључити код удбиних
истраживача, одакле су узете, добивене, или где се носе, каквој потреби
служе итд. — тајна о презимљавању је потпуно сачувана.

Опет смо били проређени, када смо се најмање надали, наш број је пао са
седам на шест; толико нас има свега у Гацку који смо зашли у зиму 1949.
године. Док смо раније зимовали раздељени по тројкама сада смо сви заједно
и презимљавамао на једном месту. Ако нас непријатељи „намиришу“, који
трагају преко зиме, опколе војском у снегу који иде у прилог њима, онда ће
нам се траг затрти, нико неће остати — да каже како је било! — „Да каже
како је било“ — те речи могле су се често пута чути међу нама, када би
водили разговор о судбини нашег опстанка. Суочавали смо се са стварношћу,
нестаје нас једног по једног, наш број се смањује, али увек постоји нада да ће
неко од нас преживети, дочекати слободу која је увек била близу пред нашим
очима. Отуда у разговору преносимо аманет један другоме — да каже како је
било. Било је то неко душевно задовољство и, ако се погине, да се зна како
смо живели и гинули. Ми желимо да наша тајна живота изађе на видело, да
се знају наше патње које подносимо у интересу слободе. Ово долази из
разлога што се наша страна не чује, што је невидљива, што је завејана у снегу
и планинама, што нам је „небо затворено“, насупрот друге стране,
непријатељске, која свим средствима баца блато на нас и одговара нас пред
народом. Нарочито нам је тешко што нас младом нараштају претстављају као
„злочинце“, јер ће он дуго остати неотрежњен од комунистичке лажне
пропаганде.

Наша нова кућа, у којој мислимо преживети 1949. годину, била је

пронађена пећина чија су врата покривале јелове гране. Сви смо били
задовољни са проналаском таквог места, зато што је било маскирано и
погодно за евентуалну одбрану. Огромна јела са широким и растуреним
гранама покривала је цео отвор; још када напада снег и падну гране једна по
другој, онда ћемо потпуно бити загрнути снегом. Ваздух ћемо добијати кроз
јелу, где ће вазда бити шупљина; моћи ћемо се пети на јелу, директно из базе,
ако буде потребно, и ослушкивати гласове ако буде потерника. Ма колико да
је јела висока, немогуће је ишта видети, јер се налазимо у центру „матице“,
одакле се не види „ни небо ни земља“. Доћи зими, кад „пада и мете“, и стати
ногом на тако скривено место, у огромном планинском простору, било би за
нас немање среће да се даље живи.

Дрва за ложење ватре у пећини припремљена су на тај начин што смо по

ноћи резали и цепали букове трупце; тако исцепане унели унутра и сложили
у један део пећине, где се налазила храна. Тај део звали смо „магацин“; он је
био заштићен од прокишњавања колском цирадом. Други део,
најпространији, био је смештен за лежање и ложење ватре. Најпре је било
предвиђено да се ложи ватра у шпорету са димњацима изведеним у висини
површине земље. После када је ватра слабо горела, дим загушивао унутра,
прешли смо на ложење ватре на огњишту. По несрећи, ниједан начин није
дејствовао, нити ложење ватре у шпорету нити на огњишту! Дим није
одлазио у правцу отвора него се ширио на све стране по пећини, лежао у њој
и загушивао до те мере да се није могло издржати. Напослетку смо се морали
иселити из пећине, разгрнули смо снег под јелом, разапели колску цираду и
направили малу колибу. Храна и дрва су и даље остали у пећини, па смо по
потреби доносили у разапети шатор. Трагове је загртао снег и мећава.

Под шатором је најпре било хладно, док снег није загрнуо са стране и
остао само врх непритиснут снегом, куда је дим пролазио. Ватра је ложена
ноћу, кувана храна и печен хлеб такоће; по дану нисмо ложили ватру, изузев
оних дана када је падао снег и орила мећава, када се нико није могао кретати
по планини. Били смо задовољни животом под шатором, није нас штипао
дим за очи као у пећини, могли смо изаћи напоље када је леп дан и слушати
да ли се чују какви гласови дозивања, што би значило претрес планине, као и
ранијих година. У том случају били би спремни на отпор, кад нагазе на нас, а
онда у крајњем случају пробијање у неком правцу и искакање из обруча.
Увек се рачунало на успех пробијања, јер није лако извршити опсаду у
планини када се директно не зна где се налазимо. Неповољно време и кратки
зимски дани онемогућују непријатеља за дужи опстанак у планини; он се
мора враћати на преноћиште у неко село, а оно свако је далеко 3-4 сата. За
нас је била опасност, ако би нас истерали из планине, где да се после
сместимо (кад је све угрожено) и како да дођемо поново до хране! У случају
покретања било је у плану пребацивање у јужне делове Херцеговине, где је
мање снега, где не би било откривања трагова. Било је таквих случајева, где
су четници покренути са места боравка у току зиме, па су неки погинули а
неки ипак остали живи! Свугде је човеку „отшкринут“ излаз, кад падне у
тешку ситуацију, ако се бори и настоји да се провуче.

Неколико дана пред Божић снег нас је загрнуо са свих страна; планина је
запретила мећавом и снегом свакоме ко се усуди да по њој гази, док прођу
„смућени ветрови“ и падање. Наш шатор под јелом притисле снежне гране;
са оближњих јела стреса се снег и маскира сваки траг који чинимо око
приношења дрва из најближе околине. Хучи цела планина као пред
„страшним судом“! Свако би се у нормалним приликама стресао од језе, кад
би се нашао међу ветровима, снегом, мразом, мрачним небом и разноликим
звиждањима мећаве која зна да ори по неколико дана без престанка. Само је
за нас, огуглале и отврднуле, такав „изглед“ планине био драг и никад се
боље нисмо осећали него кад „пада и мете“.

На Бадње вече унели смо букове бадњаке, јер храста нигде туда нема,
приложили смо их на ватру која без прекида гори — дан и ноћ. Помолили
смо се Богу и поседасмо по лежајима око ватре, вечерасмо печена хлеба и
кромпира, поведосмо разговор о Бадњим вечерима и Божићима у својим
некад веселим домовима и тако се пренесемо у прошлост, где је било мало
ружичаста живота. Имамо и гусле јаворове, али их нико не узима нити
почиње песму о Бају Пивљанину, који је некад туда хајдуковао. Жалост нас је
притисла за изгубљеним најбољим саборцем Мирком; он нам је увек на уму
— како га изгубисмо изненада и баш при крају залажења у зиму. Често
гледамо његове ствари и једемо његову храну коју је заједно са нама
приносио. Волели смо Мирка у друштву, јер је знао да развесели и охрабри и
кад су најцрњи дани освитали. Да је он са нама, Бадње вече било би веселије!

Размишљања уочи Божића преносила су нас на тешка страдања

националног народа, на наше раскућене и протеране породице које су чамиле
по сабирним логорима у Босни и по затворима, где је ко допао робије. Знамо
да комунисти — варвари — стежу ланце преко зиме горе од других
годишњих доба и да насрћу кад је народ у невољи од временских непогода,
кад нема излаза да бежи у шуму од прогонитеља и мучитеља. Знају и они,
наши доброжелитељи, да негде чамимо у снегу и страхују да нас потерна
оделења не довуку мртве у неко село. Узајамно страдамо и славимо Божић у
материјалној беди и немаштини, али духовна снага је већа него икад у нама.
Када се народ нагони на силу да воли оно што не жели, онда он добија моћ од
Бога да подноси муке, као и Христос што их је подносио — правде ради.
Размишљамо о далекој будућности, а нисмо сигурни да ћемо преживети 3—4
зимска месеца, јер су они тако судбоносни за наш опстанак. Планирали смо
већ одавно да ћемо морати тражити излаз из Отаџбине, у неку суседну
земљу, где не влада комунистичко зло. То нам је била предпоследња зима у
српским планинама.

Освануо је Божић 1949. године, четврти по реду од комунистичког

завлађивања над српским народом. Народ је све више притезан ланцима на
послушност режиму који му је силом наметнут. Али несавладиви српски
народ није престајао са отпором и борбом за своја права и слободу.
Прогонства и тамнице нису ломили српски дух у прогоњених, расла је жеља
и подизан виши морал за достојним издржањем патњи и страдања, за
сталном борбом и осветом, како год народа у ропству, тако и код нас,
четника у слободним српским планинама.

Божићно јутро у планини, посматрано са осматрачнице испред шатора,

изгледало је божанствено лепо. Као да смо били у неком храму где је све
било окићено стакленим свећницима, тако су изгледале планинске јеле
окићене снегом и леденицама под зрацима сунца које је грејало с Дурмитора
— нашег Олимпа. Небо и сунце, гледани кроз хладну атмосферу која је
притисла земљу, изгледали су као у кристалу чисти и немогуће је било
гледати у њих. Између снежних јела трепериле су кристалне искрице које је
мраз стварао од снежних пахуљица. При издисању ваздуха стварала се пара и
мрзла по бради, брковима, очним капцима и коси изнад чела, па смо се са
страже враћали у колибу као амерички „Сантаклос“! Ко зна је ли икоме пре
освитао Божић у планини, као што је ова где се налазимо, јер таквих зулума
никада пре није било, да се људи одмичу од села и живота у њему! Нико није
достигао, а камо ли превазишао, комунистичко прогонство „одметника“.
Домаћи непријатељи, када се излегу у властитом народу, гори су од свих
спољних уљеза и угњетача.

На трпези, коју смо поставили у колиби, крај огњишта, беше један велики
ражени хлеб, мали колачић као чесница, тепсија меса, конзервираног у
овчијим меховима, залеђеног и остављеног за зимницу, сада је служило као
главна храна после хлеба. Бакрач цицваре висио је на котланици, као
традиционална храна нашег краја на Божић. Усукали смо велику свећу од
правог пчелињег воска и прилепили на израђеном столу, који је служио као
трпеза где смо свакодневно јели. Пића никаквог није било, изузев воде коју
смо добијали од снега топљеног на ватри. Колиба није имала толико
простора да се можемо сви усправити, па смо, мало погурених рамена
отстајали молитву, коју је увек раније изговарао пок. Мирко, а сада, уместо
њега, чита Димитрије Црногорац. Мирножасмо се и поздрависмо са „Христос
се роди!“ У том часу као да прође сва ранија прошлост испред нас, весеље и
радост о Божићу, указаше се осмеси на нашим лицима и излив љубави коју је
Христос донео међу људе.

—Боже, како је на Божић нешто друкчије од осталих дана, па и овде у

планини, осећате ли ви браћо? — пита Јован после завршеног обеда.

Сви смо то исто осећали као и Јован, да се осети нека милина на души, да
је душа испуњена љубављу према другом живом бићу крај њега. Је ли то
зато, што је хришћански човек тако васпитан од рођења, па му дошло по
традицији коју наслеђује, или што друго?

Видак Ковачевић, који је учио права, вели да су српски обичаји о Божићу

дивна сећања на своју прошлост и традицију, који се преносе с колена на
колено и да ће, све док се буду одржавали, помоћи одржању вере и
националног духа.

Војин Тепавчевић и Бориша Уљаревић, који су најмлађи међу нама,

замећу разговор о хајдуцима из народних песама, јер у двадесетак књига које
пречитавају, имају и једну песмарицу и већ су напамет научили њену већу
половину. Често помињу старца Вујадина са својим синовима, како их Турци
„бише и мучише“, а не одаше „друга ниједнога“. Та нам је песма свима
најбољи потстрек, јер нам се сваког часа може догодити да допаднемо рана и
ко зна каквих незгода, па да, по угледу на старе хајдуке, останемо тврди и
несаломљиви у вери и идеалима са којима смо пошли да газимо хајдучким
планинама.

Под јелом и чађавим шатором остадосмо још пуна два месеца, све док се
не стврдну снег, а онда почесмо по површини силазити низ планину и
хватати везе са пријатељима — помагачима.

Када смо чули изјаве о догађајима по селима у току зиме, један од њих
вели.

— Где остадосте, побогу браћо, та све су претражили, нигде ништа није

остало по селима, брдима и планинама; ми смо мислили да вас уопште нема!

Тамо где погибе Мирко Ковачевић беше пл. Бјелашница изнад села, Удба
је слала потернике на ту страну, док је наша планина (у којој смо зимовали)
била на другој, супротној, страни и тако остала мање претраживана. И својом
смрћу Мирко нас је, ето, заштитио од душмана! Дошло је опет пролеће,
озеленела гора, кретање било сигурније, али не без новог страдања и
губитака још једног саборца из наше групе од 6 четника.
 ПОСЛЕДЊЕ ЛЕТО 1949. ГОДИНЕ

Нема промене. — Броз се учврстио помоћу Запада. — Истим трагом

отпора и самоодбране. — Борба за слободу је вечна. — Не може бити
узмицања пред тлачитељима српског народа. — Још једна жртва из
наше групе. — Проналазе нам склоништа и прогоне пријатеље —
помагаче. — Све тежи опстанак у шуми. — Примицање зиме и нове
тешкоће око снабдевања за зиму.

Пре него што смо напустили зимско склониште (1949) било је 2—3
одлажења у села и ступања у додир са поузданим људима ради добијања
вести о стању после протекле зиме. Наша душевна храна биле су вести; без
њих смо највише патили у току зиме, кад су нас снег и откривање трага
спречавали да дођемо до њих. Ни овог пролећа (1949) није било ништа боље,
мада се очекивало да ће бити неке промене избијањем неспоразума између
Броза и Стаљина. Потере за нама, било у селима или планинама, нису
ниуколико биле умањене у току зиме. Пријатељи су нам саопштили да смо
тражени „свуда“ и опет су се дивили „где смо остали!“

Наша предвиђања да ће се комунисти забавити око себе (свога проблема)

и бар унеколико смањити прогонство националног народа, нису се ниучем
испунила. Напротив, дошло је још горе; нада да ће Запад исправити учињене
грешке, стегнути Броза, кад је испала згодна прилика, Запад га прихвата под
своју заштиту и почиње материјално да га помаже. Ово је било изненађење за
национални народ и пријатеље Запада који нису желели комунизам и
сматрали да „није у интересу Запада да помаже комунизам.“ Сада се и та
претпоставка излињала и народ остао без наде у ма кога да му помогне!
Најпре се мислило да је Броз морао дати неке уступке Западу, да му не би
овај давао помоћ тек онако, за измењивање писама са Стаљином.

Наравно комунисти у Југославији нису били без помоћи и пре

неспоразума Броз — Стаљин. Већ знамо како им је давана помоћ у току рата
и како су је употребили у борби против националног отпора Драже
Михаиловића, уместо окупатора. Сада се поново, и у вишој мери, подржава
Броз, да не падне пред „прстом“ осиљеног Стаљина! Овакви поступци Запада
били су скроз несхватљиви код националног народа. Постављало се питање:
Зашто демократија помаже комунизам, такође свог непријатеља? Неки су
говорили „мудра политика“, а неки „прљава политика“. Како су се ствари
одвијале, били су у праву ови последњи, јер је колаборација демократије са
комунизмом прљава и непоштена ствар.

Колаборација Запада са комунизмом стала је милиона жртава широм

света. Наша земља је жртва те колаборације. Нама, Србима, држи се опет
рука под вратом помагањем Броза и његових комуниста, на рачун
„придобијања“, које никад није успело!

Српски народ је извлачио поуку; у његову историју морају ући овакви

нечовечни поступци демократског запада. Наш нараштај кад буде суочен,
којом приликом у својој будућности, како се треба понашати према својим
пријатељима и непријатељима, какву политику треба водити, мора ће имати у
виду ово „наравоученије“ из доба Другог светског рата и после њега! Треба
гледати своје интересе, баш као што гледају они на Западу. Искоришћавања и
лудог веровања не сме бити. Не сме бити „проналажења душе“ код нас Срба
од оних који своје немају. У ратној игри треба добро отворити очи с каквим
се „савезницима“ има водити борба, нарочито када имају преимућство да
воде главну политику. Може и „мали“ народ значити нешто, ако је „велик“ да
промисли куда ће свој брод провести на узбурканом мору. Поред борбености
мора и политика играти своју улогу. Српски народ испашта последице
неразумно вођење политике. Нама, четницима окрећу леђа што смо искрени
пријатељи демократије и борци за слободу и права свога народа, док се
комунистима, који су против Запада и демократије, даје помоћ и одрешене
руке да нас свирепо прогоне и уништавају до последњег! Поред свих
нанешених зала, ми и даље остајемо борци против комунизма и пред нашим
очима нема другог излаза него борба до краја — до последње капи крви!

Наша истрајна борба у шуми, после рата стално је одобравана од

националног народа. Ко год је био угњетен од комунистичке власти, трпео
терор и насиље, гледао је у нама слободне људе и говорио нам да знамо
зашто гинемо. Све што се време одужавало, патње под комунизмом постајале
веће, народ је придавао већу важност четницима. Равногорски покрет Драже
Михаиловића, у духовном смислу, растао је код оних који су се колебали у
одлучивању којим путем да пођу за време рата. Сада су били разочарани са
својом неутралношћу, када су искусили прве три године комунистичке
владавине. Могло се наћи бивших „средоња“ (у току рата) који су нам
последњих година нашег боравка у шуми излазили у сусрет. Такође је
познато да једна владавина, која се покаже слабом и ненародном, брзо губи
свој углед и пада на ниске ноге. Комунистички режим је један од тих који се
одржава на диктаторској владавини — употребом силе. Да је народ био
задовољан комунистичким управљањем, ми се не би могли одржати ни пола
године у шуми; народ би нас сам уништио без употребе власти. Али
комунисти то неће да схвате и разумеју, него стално говоре да смо „народни
непријатељи!“ И ако нас неко покаже комунистичкој власти то опет чини из
страха да му се не сазна да нас је видео. Нису били мали изузеци да смо
добијали помоћ од људи који су тражили нашу сагласност да јаве властима
кад одемо од њих. „Јер, веле, тако смо под мањом сумњом.“ Ми смо то
потпуно разумели и скоро свугде где смо се јавили, рекли смо да одмах, по
нашем одласку, пријаве властима да смо ту били. Природно је да сила и
претња не убија дух слободе у човеку; напротив, изазива буђење и освету.
Угњетени народ најбоље је знао ко је његов непријатељ. Четници нису
остали без народне подршке колико год су били у шуми после рата. Могла је
Удба и њена војска скратити дотурање материјалне помоћи четницима, али
није могла сломити дух у нашим помагачима да се идејно осећају као и ми,
тј. да нам желе успех у заједничкој борби. Могао би неко поставити питање
— шта је шака људи претстављала у борби за народно ослобођење код
толике армије војника којом располажу комунисти? Наш одговор је: у часу у
коме постоји није претстављала ништа у смислу војничке снаге. Али то није
значило да она не би претстављала сутра нешто, ако би дошло до промене
стања коме се народ стално нада. У моралном погледу „шака људи“ је
претстављала много код оних који су патили под комунистичком влашћу.
Чак и један човек претставља „нешто“, када је у питању одржавање духа код
угњетеног народа.

Како је народ био одушевљен у помагању четника у шуми, тако су и они

стицали снагу и прегнућа да издрже што дуже у борби за слободу. Владала је
таква мисао да се има зашта жртвовати, да би, ако „срећа послужи“
(променом ситуације), послужили народу у наредној борби за ослобођење
испод комунизма. Били смо испуњени осећањима националне дужности да
подношењем тешкоћа вршимо свој задатак који смо били поставили себи за
време рата. Узмицања од четничке борбе, код нас у шуми, после рата, није
никад било. Ми смо били задовољни са путем којим смо вођени у току
Другог светског рата, осећали смо дужност и част да тим путем продужимо
све док нас буде текло. Са идејом чије је начело „борба за слободу“ нису ни
тешкоће биле несавладиве. Све тешкоће које су искрсавале биле су савладане
идејом борбе за слободу. Духовна моћ палих за слободу, који су се борили
пре нас, била је испунила наше мисли да следимо њихов пут и да се ниучем
не огрешимо о њихове светле примере. Из нашег ужег круга већ је било
погинуло преко 20 бораца, за протекле 3 године; могли смо само остати
верни њиховим аманетима!

Борба за слободу је вечна. Стезањем ланаца на народу од стране

диктаторских режима долази до патње и страдања, што значи угрожавање
слободе. За чудо да диктатори никад нису били свесни, нити стицали
искуство на примерима, па да не вежу руке народа којим управљају! За себе
могу да схвате да могу да раде шта хоће, али другоме не дају то право! Не
могу да схвате да слобода живи у човеку, да је човек рођен с њом, да је „од
Бога дата“ — како пева родољубиви Шантић. Како могу комунисти, или ма
који други диктатори, бацати под ноге народну слободу?!

Када се снег отопио у нижим планинама, напустили смо живот под

шатором, где смо провели три зимска месеца, и отпочели кретања из планине
у планину. У пределу Гацка, где смо се највише задржавали, има тврдих
планина, нарочито оних до Црне Горе. Оне нису непролазне, али су повезане
једна с другом и тешко је одредити Удби, кад се негде појавимо, у којој се
планини налазимо. Претраживати сваку од њих, од десетак колико их има,
није била лака ствар. Наше појављивање с пролећа задавало је нову бригу
комунистима. Можда су мислили да смо помрли од зиме негде у планини,
кад нас они нису пронашли. Удба и њени послушници стално говоре народу,
да смо „оболели“, „промрзли“, да „скапавамо“ у недостатку средстава за
живот. Кад нам наши пријатељи — помагачи казују на пролеће те њихове
изјаве преко зиме, онда додају у шали: „Снила баба што би била рада“. Како
су се брзо „прогосподили“ дојучерашњи партизани! Не могу више да се сете
каква су рђа били, а само су три године прошле од уседања на народну
грбачу, па им је било доста да постану аристократски нежни још као
претставници радничке класе! Ми смо стварно били изложени нападима са
свих страна, али болест није „пријањала“ за нас! Немајући успеха у току
зиме, Удба је ишчекивала наше појављивање око Ђурђевдана, као сваке
године раније. Били смо претходно обавештени о планираним заседама, где
је Удба запела мреже за „ловљење“, па смо остали у тајности све док је гора
озеленила. За то време смо имали више додира са националним људима који
су нам дотурили вести и храну. Највише су нам причали о комунистима који
су падали у немилост код свога омиљеног Броза, због определења да се и
даље држе Стаљина. Такви су најпре отстрањени са државних положаја,
морално и „партиски“ били унижени, да су их чак и националисти могли
исмејавати. Међу њима су била 2—3 ранија удбаша, који су доста зла нанели
народу у нашем крају. Неки су се одали пићу и постали „добричине“ —
низашта незаинтересовани! „Веће зверке“ су повезане и отеране у затвор.
Нико се од „угрожених“ није „преварио“ да жигоше комунизам и побегне у
шуму!

Комунистичка штампа је врло опрезно прилазила искрслом проблему

неспоразума са Стаљином. Објављен је Брозов одговор Стаљину, али није
било коментарисања поводом тога. „Свађа у породици“ држала се стално у
тајности. Да је било иоле слободне штампе, она би се забавила тим
проблемом који је био врло актуелан. Напротив, појачано је писање о
„реакционарним елементима“, било са стране или изнутра. „Првоборци“ су
одлазили у масама на Голи Оток, а нико ништа није знао у широј јавности!
Али зато се испуњавају странице „Борбе“, „Политике“ и других локалних
листова о појави остатака четника у Санџаку, Босни и Херцеговини, Србији и
у Црној Гори! Лека Ранковић је у свом пролетњем извештају смањио укупан
број четника у Југославији, од извештаја претходних година, али их ипак има
800—1000! Износи се у Ранковићевом извештају које све „зло чине четници“
и колико је страдало припадника Удбе и кнојеваца. Да би заташкали или
омаловажили пред народом свој властити проблем, комунисти још више
скрећу пажњу на национални отпор, који може да се прошири ако би
јединство „партије“ било пољуљано. Ма колико да је „мало“ четника у шуми,
они могу да искоче у народ, ако дође до устанка који је увек опасност над
главама комуниста, као Дамоклов мач. Била је скренута пажња на
емиграцију, и новине су доносиле кратке изводе и „осврте“ из говора
емигрантских вођа и писања њиховог новина. Америку су и даље
оптуживали што „подржава“ југословенску емиграцију, која је „непријатељ
народа“. Мада су већ ступили на америчке јасле, нису се устручивали од
напада на амерички „империјализам“. Опет је било чуђења код народа —
како може Америка да им даје помоћ, а они је руже на сва уста?! Нико није
био паметан каква је то америчка политика — да помаже онога који пљује на
њу!

Опет смо били стекли неколико нових пријатеља - помагача који су нам
свесрдно излазили у сусрет и помагали нас у границама својих могућности.
Невоља је била у томе што је народ осиромашен и остао без основних
средстава за себе, па ни нас није могао помоћи колико би то учинио да је
имао. За нас је било не мало душевно задовољство, када је народ имао воље и
куражи, у тако тешким часовима, да нас подржи и помогне. Било је у тим
сусретима са националним људима братског разумевања и пажње. Они су
сагледали наше тешко стање а највише их је болело што нас нестаје из дана у
дан, што морамо подлећи ако се ситуација не измени, јер се непријатељ
ојачава у прогонима против нас. Било је више састанака са националним
људима у току лета 1949. године. То нису били наши сродници (они су сви
били протерани у сабирне логоре), него људи сродни с нама по националној
идеји која их је прожимала за одржањем Равногорства и нас. Како смо били
сведени на мали број, то су страховали да нас комунисти потпуно не униште,
па су нам, многи од њих, саветовали да покушамо пробијање у неку страну
слободну земљу. Ти њихови савети били су просто родитељски; — да неко
остане жив, да каже како је било. У држави која је претворена у тамницу,
страни свет не зна шта се у њој ради. Напротив, стиче повољне утиске
лажном пропагандом коју проносе комунисти широм света.

Било је дирљивих сусрета са људима чије су груди биле испуњене

националним родољубљем. Једном смо седели у шуми, када је дошао човек
са два своја сина да сече јапију за поправку куће. Познавали смо га и
призвали себи. Био је узбуђен сусретом са нама које је било из одушевљења
што се састао са нама. Он је раније био у четницима, борац од првог дана
устајања на отпор усташким џелатима; пред завршетак рата, кад није имао
куд, вратио се породици која га је жудно чекала. Имао је два сина који су
запамтили четнике и сада порасли велики момци; били су ту у шуми, али
нису видели оца када се састао са нама. Пошто се поздрависмо и упитасмо —
како је породица, он оде у шуму и доведе синове да нас виде. Низ мршаво и
кошчасто лице падале су му сузе гледајући час у њих час у нас, као да је хтео
рећи — они су ваша замена... Млади људи су нас гледали са осмецима на
лицу и почињали разговор из доба рата - шта су све запамтили. Отац је био
поуздан у њих да ће поћи стопама којим је он ишао. Он је добро знао са
колико опасности је било његово састајање са нама, још и привођење својих
синова да нас виде, али је одраз храбрости био јачи од страха.

Губитак Војина Тепавчевића

Сада смо, лета 1949. године, свих 6, колико нас је било претекло живих у
Гацку, ишли заједно и нисмо се више раздвајали као што смо то чинили
раније. Наша тежња је била да поновимо старе везе и пронађемо коју нову.
Зато смо увек прелазили из једног места у друго, с тим и губили траг који би
Удба брзо намирисала. Сада су се били извежбали да брзо чине потере за
нама, када се где појавимо. Појачања војска (Кноја) стално су лежала по
главним местима испод планина. Можда је повећање војске било због
„коминформиста“ на које се будно пратило оком шта раде, али се јавно
говорило да се то повећање чини због „одметника“ (четника). Телефонска
веза и моторна возила били су главна средства да брзо дођу на неко место,
где проводе путеви испод планина.

Овога пута, када ће нас снаћи нова несрећа, била је у питању планина
Бјелашница и њено опкољавање од Гацка и Невесиња. Наше пребацивање из
пл. Сомине у пл. Бјелашницу било је примећено од муслиманских становника
из Фазлагића Куле, док ми нисмо ни знали да смо примећени и пријављени
властима. Једно међупланинско место, познато под именом Вучја Бара,
налази се између планина Бјелашнице и Ђеда. Туда воде путеви у обе
планине којим се служе дрвосече и катуњани који изгоне стоку на летовање у
планину. У кршевима где су тесни кланци, кад нисмо могли стићи у Вучју
Бару услед долажења дана, остали смо да преданимо, да би опет кад се
смркне продужили пут у правцу села Шипачна. Оно што смо приметили тај
дан (11 .јула 1949.) у близини нас били су берачи липовог чаја (млађи свет).
Они су, канда, при повратку у село испричали неком од својих да су нас
скривено видели и то је брзо дошло до ушију Удбе, која једва чека да чује
нешто о нама. Када су знали да смо у пл. Бјелашници, онда су могли
предвидети да ћемо се појавити у неком од дотичних села. Зато су
телефонском везом и моторним саобраћајем брзо успоставили контакт од
Гацка и Невесиња, поставивши војску по селима која су припадала пл.
Бјелашници. Планинско село Шипачно било је на првом месту тога
поседања; оно је највише истурено у планински предео. Тако је све било
готово, што се тиче Удбе, да нас дочекају одреди војске по свим кланцима
испод планине и у заседама око дотичних села. Налазећи се у центру
планине, нисмо имали могућности да ишта сазнамо о припреми војске да нас
дочека где се будемо појавили.

Наш план био је да свратимо у село Шипачно, да обновимо стару везу са

људима са којима смо имали прошлог лета. Такође смо радили на томе да
дођемо у додир са још живим четником у том делу Невесиња Милорадом
Миловићем. Ми смо већ имали чврсту одлуку да друге године (1950)
покушамо пробијање за Грчку. Хтели смо да упознамо и њега о томе, ако би
хтео да пође са нама. Миловић је живео сам и вешто је скривао траг
прокопавањима Удбе да сазна где се налази. Ми смо и раније покушавали
(прошлих година) да га пронађемо, али без успеха да се састанемо с њим.
Исто тако смо имали жељу да се састанемо и са Матом Милићевићем из
Билеће, али и њега није било лако пронаћи. Старе везе су биле прекинуте и
није их лако било обновити. Нас је у групи било 6 људи, док су Мато
Милићевић и Милорад Миловић живели посебно и сами — Мато у Билећи, а
Милорад у Невесињу. Обојица су остали у шуми после нашег одласка у
Грчку 1950. године и водили борбу за слободу 2—3 године после нашег
одласка, све док их нису покосили душмански куршуми.

Била је ноћ, уочи Петровдана 1949. године, када смо из планинских

обронака сашли у село Шипачно. У кућама где смо свратили није било
никога, продужили смо кроз село не много опрезно, као да смо били патрола
жандарма у доба пре рата. Као да је све било поспало, нико се није чуо ни да
се накашље; није било ни пса да залаје! Када смо били у дну села, где су биле
долине и пашњаци, нагазисмо на колибе и торове где смо за час застали и
размишљали — да ли да се ту јавимо или не? Нисмо желели да будемо
пријављени властима после јављања из разлога постизања везе са људима
које смо намеравали видети. После подужег размишљања — ко су ти
становници Шипачна што имају колибе на том простору, дошли смо до
закључка да се тројица од нас јаве у колибу покрај долине, где се видела
ватра кроз врата; друга тројица смо остали на стражи. Није било месеца, али
је ноћ била видна скоро као да је месец осветљавао. Видели су се планински
хоризонти около, камените стране и гребени планина око села Шипачна које
лежи у долини. Наша тројица који су пришли колиби, били су примећени од
паса који су мало пролајали и ућутали. Тек што су ступили у додир са
станарима у колиби, ми смо на стражи приметили колону војника изнад
колибе која се спуштала у правцу ње. Немогавши да дамо знак нашима, да се
нечујно повуку, и видећи опасност за њих, ми смо отворили ватру у правцу
колоне. Ово је био изненадни судар. Не би се рекло да су комунистички
војници — одреди Кноја и Удбе — били у заседи, него су, канда, долазили да
запоседну заседу, или прокрстаре селом, очекујући нашу појаву негде испод
планина, где су били посели. Било је то тренутно изненађење и за њих и за
нас. Ми смо морали отступили преко њиве са одраслим житом, па смо се
могли видети боље него на другом делу земљишта. Спремљена за дочек
комунистичка војска је имала митраљезе и машинске пушке, па је сипала
ватром као град. У отступању кроз жито рањен је Војин Тепавчевић, пао и
остао непомичан. Два брата Шаровић — Јован и Бориша који су упоредо
отступали са Војином чули су кад је казао да је рањен, али га нису могли
извући из жита по коме је обасипала стална ватра. Јадни Воја остао је у житу,
тешко рањен кроз стомак, да чека црну судбину која ће га снаћи неколико
дана касније. Остали смо се срећно повукли, али израздвајани, што је задало
нове тешкоће око поновног састављања. Раздвојени смо у три дела — двојица
појединачно, док су тројица остали заједно.

Оставши сам, окретао сам се на све стране да неког видим од својих;

никога није било. Почео сам да сумњам у најцрње, али нисам могао веровати
да су сви погинули! Чинило ми се да је правац, куда сам ја отступао, био
најбољи и да су туда сви морали да отступе. — Куд би на другу страну —
мислио сам се? У долинама које су биле заклоњене од места догађаја,
звиждао сам, не би ли ме ко чуо од наших! Познавао сам тај терен још из
доба почетка рата против комуниста. Помишљао на судбину онда и сад —
пре са четничком војском, а сад сам без игде икога!... Чуло се још неколико
митраљеских рафала и неколике детонације бомби.— Помислио сам најцрње:
пронашли неког рањена и он врши самоубиство, или бацају бомбу на њега да
га разнесе, јер не смеју да му приђу. Тако је од пре било — зашто не и сад?
Нека црна слутња ми је стезала мисли, да није прошло без нове погибије.
Чему сам се другом могао надати, кад нам точак среће иде низастрану и
никако да се заустави. По кршевитим долинама између Шипачна и Зајасена
пао је провидан мрак, све непомично и немо ћути око мене, нема ни дивљачи
да протрчи из долине у долину. Топло је и благо, радо бих легао да отпочнем
и размишљам шта се могло догодити са мојим саборцима са којима сам био
нераздвојен до пре пола сата!

— Боже, каква је наша судбина? — размишљао сам у јаду. До пре

неколико тренутака, ту смо, сви заједно, планирамо, доносимо одлуке шта да
урадимо, куда да се крећемо, кога да видимо, како да презимимо зиму, куда и
како да се пробијемо за Грчку идуће године, шта ћемо радити кад пређемо у
свет где влада слобода и каквих све још планова немамо на размишљању?
Наједном, за трен ока, све се измени, окрену наопако, паде у воду, потону,
нестаде као да није ни постојало! Човече, овакав какав си, зашто си рођен да
стално губиш, а ниси крив? — Једино што се бориш за слободу а види како те
она скупо кошта?!

Али црна слутња брзо се губила при вољи да живим у тако тешком часу
који може бити судбоносан. Морам чекати сутра-дан на одређеном месту, а
немам ни кап воде и залогај хлеба у торби. Ако не нађем та два основна
средства за живот, у току неколико преосталих сати ноћи, нећу моћи чекати
договорени састанак који смо одредили у случају разбијања. Осетих тежину
самоће, горе него икад, кад помислих да је у питању: напасти нечију кућу,
отети комад хлеба и чутурицу воде. Знам да ће ме „државна власт“
прогласити за то „пљачкашем“, али је мени стало да живим, да не умрем од
глади и жеђи у крају мога завичаја, где ми Бог дао да живим, и да се борим за
свој опстанак. У размишљању где да се јавим за „насушни хлеб“, сетих се
малог села Зајасен. Оно је ту близу, под гредама где нема кланца, знам како
је тешко прићи њему. Има ту неко да „ваља“, није све поцрвенило, нећу
открити траг да ми сутра-дан буде угрожен опстанак на месту где ћу чекати
растурене саборце..; С тим мислима се тешим спуштањем низ стрме литице
изнад Зајасена.

Кад ступих до штале где мирише уторено сено, повирих главом на

отворена врата, чујем неко хрче и спава. Познајем по шумовима хркања да је
радни човек, јаких плућа која брекћу као подложена локомотива. Сад ћу да га
будим и видим ко је. Кад покуцах на врата од јелове даске, неколико пута, чу
се кретање у свежем сену, неко је устајао и примицао се вратима где сам
чекао,са напетошћу кога ћу срести. Чим сам му погледао у лице препознао
сам да је мој сапатник који се бори на други начин, да се некако одржимо
заједно — он у селу а ја у шуми. Каза се ко је, а мене не пита ко сам ја; зна
што сам свратио код њега и каже:

—Идем у колибу да видим домаћицу. Кажем да пожури, да немам кад

чекати, жури ми се, чекају ме моји горе у страни. И стварно, стојим ту међу
кућама, као на иглама, а правим се куражан да не препозна да сам узнемирен.
Донео ми је повелики комад ражена хлеба, пола груде сира, дао ми воде да се
напијем и наточим у чутурицу да понесем, све са добром вољом и са
уверењем да ме неће јавити дотичним властима. Почео је да ми прича своје
јаде, а ја немам времена да га слушам, нити могу да му кажем моје невоље
које ме тиште.

— Збогом брате! Хвала ти! Одужићу ти се некад за ово. Победићемо,

знај! Бог и правда су на нашој страни. Човек погледа за мном и чуди се,
вероватно, што журим, а не зна где ми треба доћи пре него осване дан. Пео
сам се са журбом, уз стрме греде иза Зајасена, не гледајући где да станем,
нити да мислим да се могу сломити ако се оклизнем. Предамном је био пречи
задатак — да дођем пре сванућа на одређено место, да се поново сретнем са
саборцима, да што пре сазнам јесу ли сви живи? Осећао сам задовољство што
ћу донети комад хлеба да га поделим са њима, јер ко зна је ли ко од њих
могао, те ноћи, наћи штогод за храну, као и ја.
 Какво разочарење! У кржљавој буковој шуми, где смо преданили први
дан, направили план и договор, за сваки случај, ако где будемо разбијени, да
се ту, на том месту, повратимо и састанемо. Било је одређено и друго место, у
случају да се ту не може доћи услед заседа и препрека, да се нађемо у
удаљеној планини до које је требало путовати две ноћи. Нико од осталих није
дошао! Зашто? — Било је близу да ту дође неко од њих и ја бих раније дошао
да нисам ишао у село да тражим воду и храну! Предосећао сам да је неко
страдање опет било. Мислио о сукобу прошле ноћи, али ми се није чинило
тако страшно да нису и остали могли избећи, па сам се опет тешио да су
одбачени у супротном правцу, можда у Магроп и Бјелашницу (планине), па
због краткоће ноћи не могу да дођу на ово место. Доћи ће они идуће ноћи,
уверавао сам сам себе.

Једва сам чекао да се одјутри, да разгледам међупланински простор; могу

чак да видим и добар део села Шипачна, планинске стране око њега; видећу
можда колоне војске да се јаве путевима који доводе у село; видећу бар
нешто, неко кретање које би открило тајну која ме поткопава и стално пече.
Напослетку, пред подне, појавила се једна колона војника једностопним
путем који води из Шипачна за Вучју Бару. Они су били удаљени од места
где сам се ја налазио, али су се могли пребројати — било их је 48. Ишли су у
растојању од неколико корака и почивали на местима где је било
брежуљкасто. По колони војника нисам могао донети никакав закључак шта
је било са мојим саборцима прошле ноћи. Једино сам био поуздан да су то
они са којима смо се сударили прошле ноћи. Да су пуцали у знак весеља,
веровао бих да су некога убили, јер су тако раније чинили.

Остао сам у шуми и другу ноћ са надом да ће неко доћи, али је било
узалуд чекање. Други дан сам опет гледао низ кланце у правцу Шипачна,
очекујући неког пролазника да се појави на путу, да одем до њега и питам
шта зна о пуцању претпрошле ноћи. У свом очекивању сам успео. Касно пред
подне појавио се човек са коњем и косом преко рамена, дојахао је до свога
чаира, распремио кљусе и почео да коси траву. Био је удаљен од мене и на
другој страни увале која је пресецала подножја планина. Нисам више могао
чекати а да не сазнам шта је било претпрошле ноћи. Он мора знати, ако је ко
погинуо од мојих сабораца. Изашао сам из шуме голетан простор и упутио се
косцу чаира на другој страни поменуте увале. Да је неко гледао, могао сам
бити примећен издалека, опет би био изложен опасности: Јуче су туда
прошли Кнојевци, могли су бити прикривени, ко све зна куда они лутају?
Сунце је пекло, није било ветра ни у планини, права летња врућина.
Досадило ми чекање и неизвесност. Ишао сам у правцу косца, нисам ни
помишљао на опасност. Када сам се примакао близу да ме не види пре него
га ухватим за врат. Ако би нагао бежати морао би пуцати да га преплашим да
стане. Ливада (чаир) није била равна него долине и стране око њих; имао сам
згодних места да неосетно приђем на корак-два пред непознатог косца.

Из растојања од неколико корака, са окренутом цеви према њему,

опоменух га да стане, да не бежи, да седне и да одговара што га будем питао.
Чим сам га боље загледао видео сам да је и он „мој“, као онај у Зајасену што
ми је дао хлеб и воду претпрошле ноћи. Човека националног и идеалисту
није тешко препознати, и без проговорене речи он је друкчији по карактеру
душе, чији се израз показује на лицу, од материјалистичког комунисте који је
хладан и кад те гледа. Он ми је казао како се зове и после испричао оно што
сам ја хтео највише да знам.

Већ сам напоменуо да је Војин, остао рањен у житу, тамо где смо се
сударили са одредом Кнојеваца у Шипачну. Напомена је од доцнијег сазнања
од браће Шаровић који су у том часу отступања били најближи до Војина.
Сада ми овај човек из Шипачна казује прве и најгоре вести о нашем страдању
у Шипачну. Војска је, каже он, сутра-дан после пуцњаве, претраживала около
места догађаја, да није ко остао мртав, али није нашла никога; потом је
отишла. То је била она колона коју сам ја видео да одлази путањом у правцу
Вучје Баре. Јутрос је, каже он, видела жена да се „нешто“ помиче у житу. Она
је пошла да види „шта је“, видела је рањена човека који се помицао кроз
жито. Он је тражио да му донесе воде. После је дошао муж те жене, онда
сељаци и „одборници“, који су отишли да јаве „милицији“. На моје питање
— је ли и он био тамо; каже да јесте, и онда ми је детаљно описао Војина. По
његовом причању био је рањен у доњем делу тела, нашли су доста изливене
крви на њиви где је рањен, тешко да може остати жив, казивао ми је очевидац
рањеног Војина.

—Шта ће урадити са њим, знаш ли? — Ја мислим да ће доћи милиција.

Отишли су већ да је известе, па ће га они отерати некуд.
 —Знаш ли да га неће однети на коњу преко Магропа за Гацко?

—Не мислим да ће, јер се он не може држати коња, мора се носити.

Ја сам тада напустио човека који ме је упознао са несрећном судбином

Војина Тепавчевића, ближег рођака и саборца од првог дана устанка.

Када сам се удаљио, стао сам да размишљам — шта да радим сада? Била
је само једна претпоставка да би могао нешто учинити, као јединка. Ако би
рањеног Војина понели у Гацко преко планине Магропа, могао бих одмах
трчати тамо, преко планинских страна Седла, и пресрести их, негде у шуми
која је зарасла покрај пута, запуцати на њих и бацити коју бомбу; — можда
би побегли и оставили рањеника? Зато сам пошао у том правцу, да могу
видети путање које воде из Шипачна у Моргоп. Село је било далеко да могу
видети људе у њему. Нико се није појављивао на путевима у правцу планине
све до преваљивања пола дана. После сам био немоћан, да ишта предузимам
у односу Војина. Напустио сам тај део планине и пошао у правцу који ме
води да пронађем остале саборце у другој планини, у којој смо били
одредили поновни састанак.

Био сам озлојеђен на све то што се тако догодило са Војином. Несрећник

је лежао цео летњи дан (Петровдан) у житу, под ранама без капи воде, борио
се са животом и смрћу, док сам ја лежао у шуми око 5 км далеко, а да ништа
не предузимам на његовом спасавању! Могао сам прошле ноћи, под бољим
условима на успех, да одем до њиве у селу, нађем га жива и изнесем у кршеве
где га не би пронашли. Али ја ништа нисам знао шта се догодило са њим и
другима пре него ми је казао сељак из Шипачна. То су биле само
претпоставке за којима човек има само да жали, што није урадио овако или
онако — да је знао.

Ишао сам преко голетне планине усред дана. Нисам ништа друго мислио
него на Војина и трагедију која ће нас снаћи, ако буде открио наше пријатеље
— помагаче. Он је био један од нас који је имао највише пријатеља, који су
га, пре две године после рата, скривали по кућама и разним склоништима;
чак их ни нама није хтео поверити. Хоће ли бити тврда срца да их не каже?
Размишљао сам како је могао поверити жени или човеку, који су га
пронашли, да ће га они прикрити и сачувати! Помишљао сам на племенску
везу са породицом, чијим се члановима јавио (он је то раније знао) да ће,
можда, на рачун тога наћи код њих спаса. Али је то била тешка ствар у то
време, сакрити рањена човека, јер је била у питању своја глава. Ипак је тај
домаћин могао мало више рескирати да је хтео да подели заједничке патње са
четницима у шуми. — Где је, ако ништа друго, била традиција да се скривају
рањени хајдуци? Већ сам споменуо „традиционалне јатаке“ у претходним
поглављима изношења народних особина, како је и тада било остатака
традиционалног чувања људи у невољи, али се то овде није догодило; —
рањени четник је предан на распеће. Са Војином је било готово, он је поред
рана пао у ланце против којих се толико дуго борио! За његову коначну смрт
ми нећемо много знати. — Из села Шипачна одвезен је на саоницама у
Грабовицу или Фојницу. Ту је, канда, била посада „милиције“. После се чуло
да је одвезен у Гацко, али га нико није видео из круга Удбе. У области Гацка
су говорили да није никог одао, дочим у Голији насељу које припада
Никшићком срезу, било је сумње да је можда нешто казао где смо се јављали.
Било је потом прогонства и терора од стране Удбе, иако је ово могло доћи
због проналажења наше базе где смо зимовали коју су открили чобани.
Његови ранији спасиоци у Гацку, код којих смо после долазили, жалили су га
и говорили нам да није „никога“ одао. Остала је тајна како је мучен и убијен.
Да ли је умро од тровања задобијених рана, или су га Удбаши дотукли,
видећи да не може остати жив нити бити њима од користи; то наши
пријатељи нису могли сазнати. Код нас пет преосталих четника владало је
мишљење да није смео дозволити да падне у руке комунистима ни по коју
цену. Ми смо са болом жалили што се тако догодило, те му као рањену у
оступању нисмо могли помоћи, а нисмо га сви ни видели кад је пао рањен.
Под плотуном ватре каква је осута по нама тешко је веровати да би га браћа
Шаровић могли спасти (који су отступали поред њега), него би и они били
изложени рањавању или смрти. Такав је наш живот, ми се морамо мирити са
судбином каква нас снађе. Знамо и то, ако не погинемо данас, погинућемо
сутра, али се ипак боримо са надом у победу над тиранијом која влада
српским народом. На крају ако ми сви погинемо, народ ће остати жив, наша
борба за слободу неће бити заборављена.

На крају овог одељка да поменем и неколико биографских података о

Војину Тепавчевићу, који је страдао последњег лета нашег четовања у
планинама око Гацка у Херцеговини, 1949. године. Био је четнички борац од
првог дана устанка 1941. године. Налазио се стално уз попа Радојицу
Перишића — у његовој штабној чети. Учествовао је у свим устаничким
борбама по Херцеговини и делу Босне, где је Прва Гатачка бригада водила
борбу. Никад пре није падао под комунисте и њихову власт. Није отступао за
Босну. Он је у планинама још од септембра 1944. године, када су четници
морали напустити Гацко. Имао је стрпљења и вештине да се прикрије код
својих пријатеља, некад мање некад више, за прве две године после рата, када
је после ступио у групно четовање по планинама. Имао је дара да пева уз
гусле, да ствара песме које су биле родољубиве, као и хумор којим је
развесељавао. Био је послушан старешинама и спреман на задатак који му се
повери, да га са успехом изврши. Уморили су му сестру и брата мучењем
због његова четовања после рата. Био је регрутован у „четничке јединице“
пред почетак рата 1941. године. Није доспео да ступи у регуларну војску, али
је ступио у четничке јединице које су се осигуравале у његовом селу
Казанцима одмах по паду државе и подизања устанка.

Наш поновни састанак, после раздвајања у селу Шипачну, уследио је на

заказаном месту у пл. Голији где је била главна „база“ дужег стајања. Због
удаљености простора и нагажавања на удбашке заседе прошла су два дана
док смо се поново искупили и састали.

После губитка још једног саборца, од 6 колико нас је било, спали смо на
5, којима није било другог излаза него продужења борбе до краја — до
последње капи крви. Најгоре суочење са тешкоћама беше ако изгубимо
моралну подршку код националног народа Војиновим падањем у руке
комунистима. Мада је народ разумевао наше невоље и случај који се догодио
у Шипачну, опет је било „изговора“ за оне који би хтели и нехтели да нас
помогну. Уз то је Удба користила пропаганду, проносећи вест да Војин носи
униформу и показује им ко је сарађивао са четницима, од чега су морали
стрепети наши сарадници. Тада су и чобански пси пронашли наше зимске
ствари у планини, па је то довођено под сумњу да Војин одаје наша
пређашња места боравка. Поврх свега тога, теренске чете, као оно из прошле
године, поново се шуњају по планинама, привлаче се ноћу око колиба и
катуна, слушају разговоре и прате чобане куда јаве стоку. Морали смо се што
више кретати у разним правцима и на више места појављивати са
остављањем трага да смо ту били. Кад су већ знали да нас има само пет у
планинама око Гацка, онда су нас још боље и лакше пратили где ћемо се
појавити, јер других четника није било на томе простору. Ми смо још увек
могли наћи народну подршку, иако је четврта година прошла од рата. Ако је
неко од наших помагача био охладнео, он то није чинио што нас није желео
него из страха да му се не сазна, бојећи се тортуре и затвора. За све протекло
време од 4 године Удба није могла наћи поуздана шпијуна данас изда из
круга наших сарадника. Данас, када ово пишемо, после дугог низа година, ми
смо прочитали доста новина и књига које су комунисти писали о уништавању
четника после рата, сазнали смо кроз та писања да су, на другим местима,
највише успевали помоћу шпијуна које су пронашли у помагачима четника.
Без сумње да је и нас могао неко издати, ма колико да смо се опрезно
држали. Одмицањем од рата и партизанштине, народ се будио и све је мање
било идеалиста занетих комунизмом. Разочаран поступцима нове власти,
народ није желео да ради за њу, да јој помаже у проналажењу четника. Нико
од народа није тражио Удбу да нас гони, него је Удба силом терала народ да
нас тражи. Могли смо доцније провести у планинама ради „угрожавања“
народа, да комунистичкој власти није сметало наше стајање у шуми. Ми
сматрамо да је и народна етика имала удела у чувању четника и гнушања на
издају. Ми смо живели у крају Пивљанина Баја, Стојана Ковачевића и
стотине других најчувенијих хајдука у српској историји; њихов дух не
престаје да живи, у ропству још више када се народ опомиње прошлости.

Тврђење комунистичке власти, којој је претставник Удба, да ће нас

издати народ, је тендециозно. Тиме се хоће да каже да нас народ не жели, да
смо му мрски и одвратни, као што смо њима комунистима. Познато је да
комунисти поистовећују себе и народ; ко није за њих, он је против народа!
Али зашто толика прогонства народа? Баш Ранковић (министар унутрашњих
дела) даје изјаву да је прошло кроз затворе 8 милиона становника
Југославије! Сваки трећи грађанин. Зар то није најбоља потврда да народ не
жели комунисте и њихову власт, да је без мало цео народ против комуниста.
Али они држе власт у рукама, не својом властитом снагом, него политичким
подржавањем час Истока, час Запада! То је што нама, српским сељацима,
„пребија кичму“.

Наше (четничко) дугогодишње остајање у шуми није било без ослонца и

народне подршке. Наши сусрети са народом, који је могао да дође у додир са
нама, најбоље то показује у његовој моралној и материјалној подршци. Нашој
узајамној сарадњи стајала је на путу диктаторска комунистичка власт која је
кажњавала прогонима, затварањима и смрћу наше помагаче. Морали смо
имати у виду те страшне комунистичке прогоне и клонути се честих додира
са националистима, проглашеним од комуниста као „реакција“. Комунисти
врше одмазду горе од икакве диктаторске силе у свету. Хитлеровци су
убијали „сто за једнога“ у рату, када владају преки судови и оштрије казне,
док југословенски комунисти, без рата, који располажу државом, народом
који је „за њих“, „својим“ народом, како кажу, врше масовно кажњавање
грађања „своје“ државе! Концентрациони логор у Завидовићима (Босна),
састављен од четничких породица не распушта се ни после четири године
„ослобођења“ народа! Робијашнице су пуне политичких кажњеника са
дугогодишњим осудама, где су могли доживети смрт пре него су пуштени из
затвора. Под стегом, претњом и страхом живи цео народ, изузев њих
осиљених страном помоћу са обе стране идеолошки подељеног света.
Уствари, комунисти нас уништавају материјалном помоћу и моралном
подршком коју добијају од Запада, изузетно много више после „свађе“
између Броза и Стаљина. Сада се поново баца цео један пријатељски народ
западне демократије у заборав, под још теже комунистичке окове, из разлога
политике која доноси мрвице Западу од „нових“ односа међу комунистичком
браћом! Није онда чудо што народне наде постају јалове због политичке
помоћи од стране Запада.

Таква ситуација, да Запад помаже тирански комунистички режим у

Југославији, у часу када је овај на рубу пропасти, доводи нас до немања
излаза ни на коју страну. По Његошевим речима, над нама је „небо
затворено“. Бог је једино уздање. Остали смо да се симболично боримо „За
крст часни и слободу златну“. Своје пале саборце сматрамо завештањем
слободи за коју се мора умрети. Све претурене патње и страдања само су
допринос ватри која гори на огњишту Отацбине. Грејање на тој ватри не
може да нас охлади од борбе за слободу, духовна пуноћа снаге помаже нам
да издржимо до победе или смрти.

Пред нама, по истеку лета, беше опет тежак проблем спремања за

опстанак преко зиме; — треба наћи сигурно место и снабдети га са храном.
Сада је било теже наћи место и храну од осталих пређашњих година; свака
година даље је све тежа за опстанак у шуми. Комунистичка власт, на челу са
Удбом, све више долази до сазнања о нашем шумском животу. Један од више
разлога, који иде у прилог нашим гониоцима, је оживљавање катуна по
планинама, нарочито у току лета. После рата била је реткост видети човека да
се креће по планинама, није било ни стоке ни летњих излетишта на катунима
што је планине чинило пустим и мање пролазним. Обнављање старих катуна
(од пре рата), чије су приватнике замениле колективне задруге, које су чували
одреди војске, нису били повољни за наше слободно кретање по планинама.
Чобански пси су нам проналазили трагове, места где смо ложили ватре, чак и
зимска склоништа претходних зима. Маскирање трага и места биваковања,
које смо увек чинили, није могло остати неоткривено њушкању паса по
планинама, дочим је човекову оку било неуочљиво. Тако је дошло до
откривања наше „базе“ из прошле зиме (1948/49). Пронађене су наше
закопане ствари које смо мислили употребити наредне зиме. То је био
шпорет у коме смо већ две претходне зиме ложили ватру, када смо
презимљавали у земуницама. Такође су пронађене и друге ствари које су
служиле око спремања хране и топљења снега од којега се добијала вода.
Мада је то све било са пажњом скривено и маскирано у недоступним
планинским местима, ипак је помоћу паса пронађено! Када је дошло до
ушију удбе, од кога било да је пријавио, а можда су и њени војници нашли
(јер се они стално шуњају по планинама), вероватно да је извесно време
држана стража над тим стварима, мислећи да ћемо убрзо доћи по њих. Како
ми нисмо долазили, јер нам ствари нису биле потребне све до зиме, то су
Удбаши наместили нагазне мине поред ствари како би нас узимањем разнеле.
Овај нови „трик“ био је врло опасан за нас и стварно смо могли бити разнети
(они који би ствари узимали за поновну употребу), да није само Провиђења
било на нашој страни, па су двојица, који су хтели да узму ствари, пре
запазили маскирану мину. Јован Шаровић и Димитрије Црногорац, који су
открили мину, причали су да је била тако вешто маскирана у маховину која
расте на кори дрвећа, да је само случајност била да је запазе пре дотицања
ствари. Они су се, наравно, повукли и нико после није покушавао да узме те
и друге ствари после тога случаја.

Ово сазнање, да су нам открили ствари и подметнули нагазну мину, било

је при крају новембра (1949), када смо вршили последње припреме за нову
„базу“ и презимљавање наредне зиме 1949/50. године, па је то допринело
тешкоћама и бризи о сигурности места које смо били одабрали за зимовник.
Да смо раније знали за откриће ствари, били би променили план места
зимског склоништа. Овако је све било готово и није се могло лако
премештати без откривања трага, или опасности да нас когод не примети.
Само је неколико планинских урвина делило простор од старе „базе“ и
ствари откривених од Удбе од места где смо одабрали да презимимо
последњу зиму у српским планинама.

Снабдевање за зиму ишло је теже од претходних година, али није било

без народне помоћи, чак и нових помагача који су разочарани у комунисте и
њихов државни поредак налазили душевно задовољење на противној страни.
Најтежеје било избећи заседе око села, када се свраћало код домаћина —
помагача. Било је неколико судара и препуцавања са Кнојевцима који су
били на располагању Удбе. Такође, Удба је постављала страже око својих
симпатизера, јер су се жалили да им прети опасност. Тако су наши помагачи
чувани да нам не дотуре животна средства — храну и вести, док су њихови
симпатизери обезбеђивани од случајног напада. Толико се водило рачуна да
нам се оспори снабдевање за зиму! Помоћу вести, које смо добијали од
народа, могли смо доносити закључке какве ће планове Удба спроводити у
току зиме у вези претраживања планина, па смо према томе и место
зимовника одабирали.

За ову зиму 1949/ 50. одабрали смо планину са мање шуме, скоро голетан
простор, где су се и дрва морала вући за ложење ватре; наравно пре него
западне снег. Нисмо се преварили ни овог последњег пута око избора места
за зимско стајање. Нико није могао ни помислити да на тако голетном
простору, у току зиме, под јаким падањима и мећавом, може неко остати жив,
и неколико часова, а камоли 3 месеца и можда више. Тврђење Удбе да ће нас
„половити“ кад дође зима и падне снег, била је њихова јалова нада. Никада
нас нису успели пронаћи, нити покренути свих 5 зима колико смо провели,
после рата, у планинама. Наша страдања (погибије осталих четника)
дешавале су се преко лета и дана када је било више поуздања да можемо
сигурније живети.
 ПОСЛЕДЊА ЗИМА 1950. ГОДИНЕ

Прављење колибе и прикупљање ствари у њу. — Зима није била

превећ сурова — могли смо искочити у случају опсаде. — Слављење
Божића и разговори о протеклом животу у шуми после рата. —
Припремање одеће и обуће за предвићени пут у Грчку. — Проучавање
земљописне карте и других препрека на путу за Грчку. — Планови шта
да урадимо ако са успехом пређемо у слободни свет међу српску
емиграцију. — Мисао о борби за слободу никад нас није напустала.

Пред залазак у зиму 1950. године имали смо 2-3 састанка са људима из
народа који су остали приврежници националне идеје и Равногорства. Они су
стално пратили спољну и унутрашњу ситуацију, па су на основу тога сазнања
доносили своје закључке и излагали их нама ради знања како се политичке
ствари одвијају, било у земљи или у иностранству. Такође, ми смо пратили и
комунистичку штампу, кад год смо могли доћи до ње. Поред лажних похвала
о себи, могло се наћи и политичких чланака у којима они (комунисти) само
одговарају, али не и шта други (противник) каже о њима. Наши сарадници и
помагачи нису били безнадежни за пропадање комунизма у Југославији, али
су страховали да се време не одужи, нарочито после обилног помагања Броза
од стране Запада. Када је било речи о нашем даљем опстанку у шуми, њихово
мишљење било је да ће нас комунисти, једног по једног истребити, па су нам
саветовали да покушамо пробијање у неку страну земљу, од којих су биле
најближе Италија и Грчка. Они су били добронамерни, видели су како ствари
теку, па су нас жалили што ћемо даљим остајањем у шуми сви страдати. Ми
смо већ били одлучили да пођемо у Грчку, чим озелени гора на пролеће, али
смо држали у строгој тајности да не дође до ушију Удбе. Нисмо то поверили
ни нашим најбољим пријатељима, знајући каква прогонства могу настати у
току зиме.

Ове године (1949) зима није дошла рано, кретали смо се по копнини све
до половине децембра, што је била реткост ранијих година. То нам је
помогло да скратимо време остајања на једном месту. Када је, уместо кише,
почео да пада снег и зима била на прагу, отпочели смо са прављењем колибе
у току више ноћи. Нашли смо природну стену која је била отсечена као зид,
прибочили усечене облице уз њу, што је чинило само једну страну крова,
потом смо облице исплели прућем (да се не помичу), настрли по томе кору
од дрвета, опало лишће и траву „власуљу”: све је било пажљиво сложено да
не уврне воду унутра него да је одбија напоље. Већ имамо добра искуства о
прављењу „крова над главом“ од природних ствари које нам стоје на
располагању. Сва је грађа уствари кров, била одмах пажљиво маскирана
лишћем травом и гранчицама, тако да се није могло лако приметити, све да се
прође туда. После ће, кад падне снег, заравнити све — неће се видети ништа
— ни кров, ни стене, ни живот под њима. Храна за зиму била је принета у
оближњим местима, чекало се док почне да пада снег, онај тешки што се неће
дизати пре пролећа, па да храну принесемо у колибу, где ће се провести зима.
Ове зиме требало је припремити и дрва за огрев, јер је колиба била удаљена
од шуме. Дрва су сечена по ноћи; тестером су се резала стабла на трупце,
после разбијала секиром. Висина планине и удаљеност од сваког живота, где
човек живи, били су сигурност да нико неће чути обарање букава и њихово
разбијање, још кад се то радило по ноћи и при падању снега. Под стенама,
где је била колиба, нађено је место да се сложе дрва и да се лако може доћи
до њих кад западне снег. Овога пута није било шпорета као ранијих зима;
морала се ложити ватра на средини колибе попут огњишта у сеоским кућама.
Већ смо изнели како су нам откривене ствари које смо употребљавали
прошле зиме, међу којима је био и шпорет; сада смо били без њега.

На новом месту и под новим кровом, које мењамо сваке зиме, није било
неугодно, ватра је горела без дима, није било ни хладно да се не може
издржати. Ватра је ложена само ноћу и кад је лоше време, кад је кретање
било немогуће. Дању смо се грејали на остацима жара који се сагоревао
после ноћи. Лежали смо около ватре на просушеним јеловим гранама које
смо покаткад мењали. Вода је добивана топљењем снега на ватри, као и вазда
раније. Хлеб је прављен од ражена брашна и печен у жару под сачем. Са
додатком квасца хлеб није био лошији од оног што праве у селу. Имали смо
једну количину (не тако завидну) сира, кајмака, сувог меса и мало меда који
је служио као лек. За чудо да ове зиме мишеви нису нападали храну! Није их
било уопште! Изгледа да они не зимују у голетном простору, где нема шуме;
шта би друго могло бити?

Од свих ранијих зима, које смо провели у шуми, ова је била најблажа.
Није било великог падања снега, нити жестоког мраза и и мећаве; често пута
су јужни ветрови доносили топлије време, понекад је за који час падала киша
да би се убрзо претворила у снег. Некад се могло саћи у село по површини
залеђеног снега. Таквих дана смо држали стражу и били врло опрезни, јер су
били погодни за претраживаче планина — за Удбу и мобилисане грађане.
Могли смо и ми, у случају опасности, искочити из „базе“, саћи ноћу у села,
где је било мало снега, и пробити се у јужне делове Херцеговине, где је била
копнина. Већ смо имали једну малу залиху хране, скривене на једном месту
где снег ретко пада. Свакој неприлици смо се могли надати, па смо стварали
планове одбране. Део планине на коме се налазимо, је истурен од главне
„матице“, није одавао сумњу да у таквој голети може неко живети. Чак је и
место било неприступачно кад је био залеђен снег. Друга је ствар још боље
одбијала сумњу, што смо у овој планини зимовали прошле године (у једном
делу). Удба је за то знала по пронађеним стварима, а знала је да и ми знамо
да су нам открили место где смо били прошле зиме, па се није могла „надати“
да ћемо поново зимовати у тој близини. И ово је био један потез заваравања
трага, који им је мутио памет да не знају куда ударају. Тражили су где нас
није било. По први пут да на месту стајања преко зиме нисмо чули дозивања
потерника, нити приметили ма каква примицања нама за све време
непокретања од два и више месеца! Изгледа да је ово било вучје место где
смо презимили последњу зиму (1950) у српским планинама. Навешћу само
једну сцену у прилог ове претпоставке: Пре него што ћемо ући у „базу“, док
је било копно, када смо приносили ствари у близину места зимског стајања,
седели смо, једног лепог јесењег дана, на једној узвишици у гори, одакле су
се могла видети сеоска пасишта и овце на њима. Упоредо према нама, на
другој узвишици, чучао је курјак и гледао у истом правцу куд и ми — у овце.
Неко је од нас петорице приметио курјака, који је био близу, и у изненађењу
рекао: — Гле! Вук чучи поред нас и ништа се не плаши, мора да је ово права
пустиња! — Стварно курјак је чучао и понекад окретао главу у правцу нас;
морао нас је видети, али није био „изненађен“ нашим присуством у његовој
близини! — Оставимо га на миру, говорили смо међусобно, та видиш да и он
гледа у овце као и ми; подједнако смо жељни меса! — Продужавали смо
разговор на рачун курјака који се одмарао без страха. Да се стварно уверимо
да нас је видео, клептали смо ремником од пушке, да га поплашимо; он нас је
само погледао и као да је „помислио“ — што ме гоните када нас „други“
подједнако гоне. Устао је полако и подвита репа отишао са узвишице у шуму,
где га више нисмо могли видети. У густим планинама звериње и дивљач су
слободнији, мање има узнемиравања од човека који их „гони и убија“.

Када је дошао Божић (1950), опет смо „по старом обичају“ ложили
бадњаке, палили свећу, устајали у славу Божију, читали „вјерују“ и „оченаш“,
мирбожали се са поздравом „Христос се роди!“ и отпоздравом „Ваистину се
роди!“. На синији (трпези) је било мало одабраније јело од обичних дана,
углавном било га је више, а није могао бити изузетак, од свега неколико
артикала које смо употребљавали за храну. Опет смо били ганути и
растужени, као и сваке године о Божићу: што не дочекујемо слободу, што нас
је сваке године мање, што једном не гране наше пролеће?! О Божићу и
Славама увек надођу неке мисли пуне дубоког размишљања! То су дани када
се код православних Срба врши преглед догађаја из прошлости, како из
религиозног живота, тако и националног. Потсећа се човек: што слави
Божић, што Крсне славе, како су славили његови стари преци, под каквим
околностима, шта се догађало у српској историји тих дана, какве
знаменитости су остале да се спомињу; и много других ствари које
искрсавају у мислима људи који темеље своју идеологију на верској и
националној основи.

У нашем разговору који је вођен на Божић (1950), у колиби притисутној

снегом, било је бола, туге, сете, жалости за изгубљеним саборцима, мисли на
протеране породице и пријатеље помагаче — како ће моћи одолети сталним
прогонима који се врше над њима? Када смо „пребројавали“ године
проведене у шуми, какви су тешки дани преживљавани у њима, колико нас је
било одмах после рата, а колико нас има сада (1950), морали смо мислити на
судбоносне дане који су увек били пред нама и који ће нас пратити све до
стицања слободе или умирања за њу. Када смо разговарали о рату, његовом
почетку и свршетку, предочавали догађаје који су испунили сваки минут у
животу српског народа, ми смо налазили да је борба за слободу света ствар.
Где год су наши саборци, пали у рату или после њега, стали у одбрану
српског народа, они су се с правом борили за слободу, никаког другог
интереса није било до доношења слободе српском народу. Нас није водила
„партија“ нити ма која политичка странка, него је то био народни покрет
отпора никао у народу и створен од нужде. Било је свето, и биће увек,
свакоме Србину устати у одбрану свога народа, када он буде подвргнут
каквој тиранији да влада њиме. Идеја слободарства живела је у нама и она је
хранила наше мисли и осећања. Ми смо знали зашто се боримо у виду
слободарских принципа и непокорности тиранији. Мучитељи и прогонитељи
народа, као што су разни диктатори, не могу да виде што их народ не воли,
што устаје против њих, из разлога што присвоје себи право да тргују са
народном слободом, с тим што приграбе главни део себи. Слично је и са
човеком који нема интереса за чување своје слободе, који се чуди, чак и
исмејава, што други пати и страда, налази себе „паметним“ што ради тако,
као што ради — што не води рачуна о слободи свога народа и самог себе.
Али то није излаз из „мучне ситуације“, јер одбрана слободе, ако не дође на
време, касније стаје много скупље. Жртва за слободу, ако је угрожена, не
може се избећи; може само бити кајања и тешких последица. Наше схваћање
о слободи било је људско начело — за које се мора борити, живети или
умрети.

Видело се да је после рата остало хиљаде људи у шуми, четника као што
смо и ми, на свим странама наше Отаџбине. И сви су без много везе једни са
другима (група са групом, у више случајева), имали истоветне мисли у цени
слободе и жртвовања за њу. Равногорска борба је дело човека који је казао да
не признаје капитулацију, одмах чим је слобода била угрожена. Те речи, које
је изговорио Дража Михаиловић, биле су вековни одјек српског народа.
Дража је имао смелости да их изговори испред народа, док су његови борци
примили борбу за слободу и остали јој верни до краја; у нашем случају
(после рата) до смрти, јер нас је мали број још живих. Али ми не би значили
ништа са својом борбом, да је водимо на своју руку, да није народа и његове
подршке који не престаје да води борбу против наметнуте тираније.. Тај
идеал — борба за слободу — био је увек са нама. Зато не клоњавамо, нити се
колебамо, пред догађајима који нам нису наклоњени, пред текоћама које
подносимо, пред комунистима који нам прете смрћу. Све је то подношење
тешкоћа привремено и пролазно према ономе како је Његош казао: „Треба
служити части и имену“.

*
 Ова последња зима (1950), проведена у колиби у снегу у пл. Леденици,
била је испуњена радом у припреми за далеки пут у правцу Грчке. Знали смо
да нам треба имати чврсту одећу и обућу за тако далек пут. Зато смо се од
раније снабдели са сукном и гуменим подлогама за опанке. Сада је било
доста времена да правимо одећу и обућу, сваки по своме „укусу“, а сви смо
имали „шумског“ искуства за сваки рад што је изискавала животна потреба.
Распарали смо старе чакшире које је правио кројач, тако исто и капут, па смо
према тим „моделима“, негде мање, негде више, како је за кога требало,
најпре скројити, а после сашили себи одећу. Конац за шивење прављен је од
обичне пређе, од које се прави сукно, с тим што смо најпре пређу
удвостручили, потом провукли кроз пчелињи восак, да је конац тврђи. Конац
за свакидашње крпљење прављен је од других предмета као што су упртачи
од војничког ранца и колске цираде. Такве тканине имају тврду основу а када
се овоште, конци извађени из њих, постају дуготрајни у употреби. Игле за
шивење прављене су од жица поквареног кишобрана које су на крајевима
шупље; оне се могу помоћу турпије, дотерати да замене „праве игле“. У
недостатку жичаних игала, игле су прављене од тврда дрвета. Такве игле
могу послужити за прављење опанака па чак и грубог сукна. Не само што
нисмо имали игле и конац, него и народ није имао са којим смо долазили у
додир. Нови господари Југославије (комунисти) дали су се на подизање
„тешке индустрије“, док за „лаку“ нико није марио! Трубили су тада
комунисти да су са својом производњом певазишли „трулу“ Југославију за
двадесет пута, само неколико година после њиховог „напредног“ рада! Када
сам се настанио у Канади, прво писмо које сам добио од својих из Отаџбине,
тражили су да им пошаљем „коју иглу“. — Имамо конаца, немамо игала! —
писали су! Око подизања „лаке“ и „тешке“ индустрије, после рата у
Југославији, било је изругавања и потсмеха на нове управљаче, чак и од
њихових симпатизера, да је локалним властима било наређено (одозго), да
претњом и казном сузбијају такве појаве, које су, по њиховом мишљењу,
биле „реакционарне“. Прошло је дуго времена док су се комунисти освестили
(колико-толико) од ратне пропаганде и партизанштине, што им је убачена у
главу, да ће за првих пет година свога рада превазићи чак и Совјетски савез,
са својим постигнућем у привреди. Како је то била лажна илузија, веровање у
невероватно, види се и данас, после 40 година непрекидног слабљења
економије.
 Тада, после рата, владала је немаштина у народу за дуги низ година, али
немање животних потреба није захватило све грађане подједнако. Комунисти
и њихови симпатизери не оскудевају, ако немају ствари од домаће
производње они је добијају од иностране помоћи која се даје сиромашном
народу, а њима пада у руке. Ми смо то најбоље могли видети, када смо
свраћали у куће националиста и комуниста. У кућама четничких породица,
које су доживотно кажњене, нема ствари фабричке производње, све је
„домаће“ и „руком направљено“. Ако се неко „смилује“ из породице суседног
комунисте па да коју сувишну ствар свога дара од „трулог Запада“, то нам
показују, кад дођемо код њих, шта добијају и троше комунисти. Данас, 40
година од рата, чланови четничких породица, када остаре, немају право на
пензију — каже им се да нису учествовали у партизанима нити их помагали.
Они су грађани друге класе. Национални народ није био завидан, нити
испуњен мржњом због тога што се њима не дају старе и употребљаване
ствари, него је са поносом говорио: „Остаћемо ми живи и без туђе помоћи;
нека их нека се наједу они, проћи ће ово“. Нама су говорили да не узимамо од
комуниста, бојећи се гнева и освете.

Тако је народна оскудица погађала и нас у шуми; кад народ није имао
нисмо могли имати ни ми. Тешко је било доћи до опанака, до коже, до
парчета гуме за ђонове. Морали смо се сналазити на који било начин —
добивањем од националног народа или узимањем од комуниста; — другог
начина није било.

Као што смо за одећу припремали сукно и пређу, тако смо и за опанке
припремали гумене подлоге, кожу и опуту. Тако су зимски дани 1950. године
проведени у раду око прављења одеће и обуће. За опанке са гуманим
ђоновима требало је више уметништва и рада, ђонови су морали бити
скројени према величини стопала. Стране су прављене од једног или више
комада уштављене коже, обично од каквог кожног ремника. Клинци су
прављени од жице помоћу турпије и клешта за савијање. Клинце је требало
добро пресавити у унутрашњост гуме, да их не истрља камен, када се буде
газило по њему. Опута је прављена од овчије коже, онако како праве у
селима нашег краја. Успели смо да направимо сваки од нас пет по три пара
опанака, иако није било лако саставити материјал за 15 пари нових опанака.
Најтврђи опанци на које се рачунало да ће најдуже издржати, направљени од
гумених ђонова, били су главни опанци који ће мене и Димитрија Црногорца
пренети у Грчку. Остала два пара су направљена од пресне говеђе коже и
служила да понекад променимо опанке, кад утуже „гумењаци“ од којих горе
табани.

Знали смо да ћемо путовати кроз топле крајеве, па се нисмо снабдевали са

тежом одећом. Са не малом тешкоћом дошли смо до 3 шаторска крила, са
којима ћемо на путу правити заклон од кише по голетним планинама.
Припремљене су и друге ствари за употребу на будућем путу међу које су
спадале: со, дуван, шибице, игле, конац, опута, чутурице, ранци и „прибор“
кување хране. Те ствари су биле свакодневна наша потреба; само их је
требало сачувати док се пође на пут, па онда понети собом.

Зимско време (1950) у колиби највише смо проводили у разговору и

саветовању како да са успехом пређемо у Грчку. О путовању преко планина
сви смо имали искуства и знали савлађивати природне препреке, али нисмо
ништа знали о правцу кроз непозната насеља и о преласку границе. Највише
су забрињавале реке и раван простор са густим насељем који се не би могао
избећи. Од свих пет, колико нас је било, најбоље савете могао је да пружи
Јован Шаровић који је служио у граничној трупи на бугарској граници. Јован
нам је предочавао целу ситуацију, каква има да буде када се примакнемо
граници. Описивао нам је и детаље како је обезбеђена граница, наравно
онако како је било кад је он служио пре рата. Тако смо многе ствари сазнали
од Јована у односу на границу: Шта је „гранична зона“, куда се протеже
„гранични појас“, како су распоређене карауле, шта називају „граничним
стазама“, „Вучјим рупама“ и другим замкама које разапињу око границе? О
постављању „нагазних мина“, куда и како, посебно нам је скретао пажњу
Јован, који је и сам радио на постављању мина, када је служио као граничар.

Разгледањем земљописне карте, учили смо напамет сва места куда је

требало прећи на путу за Грчку. На великој зидној карти (од Јована Цвијића)
било је убележено доста мањих места, као реке, поља и планине. Према тој
карти саставили смо план куда нам све треба проћи, кад будемо отпочели
путовање. О крајевима и народу који живи по њима, тамо куда нас је водио
правац, најбоље је знао Видак Ковачевић (правник) који је пре рата живео у
Београду и имао прилику да боље упозна арнаутски живаљ по Косову и
Метохији. О томе је доста знао и Јован Шаровић, знали смо донекле сви,
какви су Арнаути и њихови односи према Србима. Претресано је о свим
незгодама које би се могле испречити на путу. Мислило се на прелажење
река, јер су на путу биле многе од њих: Морача, Тара, Лим, Бели Дрим и
Вардар, прелазити ноћу преко мостова на њима није било у нашем плану.
Забрињавао је раван простор каква је Метохија, како ћемо моћи прећи преко
ње да нас не опазе тамошњи арнаутски становници? Наше планирање
сводило се углавном на пут преко планина и избегавање насељених места.
Тамо, где се то не може избећи, користити заобилазне путеве, губити у
времену, али бити сигурнији. Избегавати јављање изузев преке нужде, када
буде у питању снабдевање са храном.

Путовати ноћу, носити оружје и потребну количину муниције и бомби. С

обзиром да ће бити летње доба, када се отиснемо на пут ми смо са уверењем
гледали на успех нашег пробијања у Грчку.

Било је разговора о томе како ће нас примити грчке власти, ако успемо да
дођемо до њих. Дипломатски односи између Грчке и Југославије били су
успостављени, па је било сумње да се не догоди предавање као што су
Енглези предавали 1945. године. Ја сам био један од тих савезничких жртава
и највише сам на то мислио. Било је разлога да верујемо да нас Грци неће
предати комунистима, јер су до јуче водили борбе против њих и имали
тешког искуства шта доносе комунисти где дођу. Броз је свесрдно помагао
грчке комунисте за време грађанског рата, који тек што се био завршио.

Наше гледиште на српску емиграцију било је оптимистичко. Из

комунистичке штампе, која је доста писала о емиграцији, могли смо сазнати
о њеној активности и антикомунистичкој борби која је продуживана у
страним земљама где су Срби били настањени после рата. У својим нападима
преко штампе комунисти су откривали многе ствари шта раде четници у
емиграцији и народни вођи. Срби у Америци и тамошња православна црква
били су стално на удару комунистичке штампе у земљи. У тим својим
оптужбама, кроз јавна гласила, комунисти су признавали да их мучи проблем
емиграције. Такво писање непријатеља давало је и нама до знања, да српска
емиграција ради на ослобођењу земље, да није прешла у туђи свет само ради
спасавања голог живота. Слање писама и пакета својима у земљи
одушевљавало је народ, да неко има да мисли на њ, да је лаж оно што су
комунисти понекад писали и говорили, да емиграција робовски ради на
Западу. Оне породице које су добијале писма и поклоне, са поносом су
истицале своје дарове и говорили да је њима „Америка“ под главом.

Међу нама петорицом налазио се Видак Ковачевић, један од политичких

људи из Земљорадничке странке, чији је вођа Милан Гавриловић већ био у
Америци. Видак нам је говорио да ће по преласку у Грчку, одмах ступити у
везу са својим шефом Гавриловићем, кога је добро познавао и можда му био
секретар једно време. Његов план био је да што пре види све политичке људе
у иностранству, да их обавести о стању у земљи и да заинтересује за сложну
и заједничку борбу против комунизма у Југославији. Видак је заступао своје
партијско мишљење, али нама, осталој четворици, није никад наметао своје
мишљење, да уз њега будемо „земљорадници“, знајући да смо ми национални
борци — четници и монархисти. „Наша је дужност, говорио је Видак, да
водимо националну српску политику, прво у борби против данашњег
непријатеља а после, када дођемо до слободе, нек свак бира своје вође и
странке.“ Са Видаком је било пријатно разговарати о политици; није био
наметљив са својим погледима и политичким знањем којим је обилно
располагао. Био је народни човек, племенит и поштен у поступцима са
човеком, није био од оних што пропагирају и заводе, зато је лако могао
насести варци да се са неким састане по договору, од чега смо га често пута
одвраћали због опасности наседања. Он није могао веровати да има
покварених људи, када су били у питању они које је он некад познавао.
Чинило му се, поред свега искуства, да комунизам не може изменити људе
који су некад били против њега. Нажалост, није било тако; — турчили су се
„плахи и лакомни“, не гледајући шта је право и доследно.

Посматрањем из пустиње, какве су планине, нама се чинило да нема

ништа драже на свету од борбе за слободу. Како смо били скучени да не
можемо много допринети за њу, у односу на народ који је патио у ропству,
ми смо се заносили мишљу да ћемо моћи много учинити кад пређемо у
слободни свет, за који смо мислили да је противник комунизма као и ми.
Тамо где људи слободно живе, подигнућемо свој глас и тражити да се
помогне оковани народ, а не његови тамничари, била је наша замисао кад
ступимо у слободни свет. Стално смо живели у уверењу да ће доћи до
промене у политичкој ситуацији, да наша праведна ствар мора победити...
 ДОЛАЗАК ПРОЛЕЋА 1950. ГОДИНЕ

Последњи дани у планинама свога краја. — Један поглед на српске

планине и протекли живот у њима. — Вечни спомен гробовима у тами.
— Наш поздрав браћи четницима који и даље осташе у српским
планинама, да се боре за слободу до последње капи крви.

Зима је скоро ишчезавала у нашој планини где смо зимовали, али су се

ипак рађали знаци да стиже пролеће: стресле су се јеле притиснуте снегом,
прокопневале су стене по оштрим планинским гребенима, прокопнела је и
наша колиба са врха крова где је дим пробијао. И „клима“ је постала
друкчија: сунце је јаче грејало у заветрини и присојима, лепо је било седети
на сунцу и тумарати мислима о промени времена — четири пута годишње.
Долазак пролећа значило је рађање сунца; листање горе, слободно кретање у
нови живот у који се полагала нада.

У другој половини марта почели смо се кретати гребенастим косама које

су биле прокопнеле и силазили у оближња села, више због сазнања вести
него због нестанка хране.

—Можда се, већ једном, „на добро окренуло“, па нам неће бити потребно
да напуштамо Отаџбину — говорили смо међусобно, увек у нади на „неку“
промену.

— Какву „промену“ смо могли очекивати?! — Прошло је пет година од

завршетка рата, давно су бачена копља у ледину, свет се наситио просипања
крви, Европа је добијала други изглед после завлађивања комунизма над
источним делом, бушиле су се рупе у „гвозденој завеси“, идол
југословенских комуниста (Броз) први је пружио руке да тражи помоћ од
Запада! Да нисмо били утопљеник који се хватао за сламку?! Може се
свакако „тумачити“, али, како ми замишљамо, да „правда мора победити“, да
демократија и комунизам не могу заједно сарађивати, онда ми нисмо без
логике и веровања у очекивању промене политичке ситуације. Све да смо
били наивни у заступању „правде“, јер нико не држи до ње од победилаца
рата, али је остајао разлог „политички интерес“ Запада, на шта он највише
гледа, да неће дуго моћи поднети сарадњу са комунизмом. На томе
становишту стојимо и данас, целокупна антикомунистичка емиграција, после
40 година. Ти погледи не могу се назвати пропалим, још увек су актуелни,
данас као и пре 40 година. Друга и најглавнија ствар била је што српски
народ није подносио наметнути комунизам, што сломљен и измрцварен није
имао снаге, одмах после рата, да устане поново на оружје и истреби губу из
торине. Могли смо и ми, четници у шуми, очекивати оснажење народа, да
поново дигнемо устанак и дођемо до своје заслужене слободе. На крају борба
и жртвовање за слободу не могу никада бити узалудни, неко ће обрати
плодове, макар и неко „далеко поколење“.

Учињено је неколико састанака са националним људима почетком

пролећа. Ствари су се и даље одвијале као и ранијих година, није било
измене у прогонима народа и потере за четницима. Казали су нам да смо
добро сакрили траг, нигде нам нису стали у стопу, нити су ма шта знали где
се налазимо. Чак су тражили у супротном правцу — у планинама у којима
није био нико. О политичкој ситуацији највише су говорили поводом Брозова
приближавања Западу и добивања све више помоћи. Народ је сада још више
мрзео Броза због његове препредености и удварања Западу, поред ратног
злочина извршеног над српским народом. Били смо тада обавештени о
нашим породицама, и о многим другим из Босне и Херцеговине, да се и даље
налазе на присилном раду у Завидовићима, тамо где су комунисти основали
концентрациони логор пре 2—3 године од четничких породица окривљених
за сарадњу са четницима у шуми. Добили смо и неколико писама од својих
која су посетиоци успели да пренесу и дотуре нама у шуми. Зачудо да у
писмима није било жалбе на њихове патње, нити на раскућавање породица,
него су жалили нас што ћемо морати подлећи ако дуже останемо у шуми!
Изгледа да их је страшно болело кад су добијали вести о погинулим
четницима, а то су могли знати што су породицу погинулог четника тада
пуштали из логора да иде куће. Болно су деловала та њихова писма на наше
осећаје, помишљали смо на освету са крајњим излазом у смрт. Опет смо
долазили себи, када би стали дубље размишљати, каква ће их судбина снаћи
када се комунисти буду светили над њима. У погледу освете нама су биле
свезане руке, ми не можемо да изложимо смртној опасности своју родбину и
помагаче. Комунисти то знају па нам поручују, скоро као „есесовци“ — „сто
за једнога“. То није било застрашивање него сушта стварност коју су
применили у околини Бијелог Поља код Мостара и у другим местима,
неколико година после рата. Данас, када ово пишем, многе државе, међу
којима и велика Америка, муку муче од шаке терориста, док је нас прогонила
цела комунистичка власт чији закони почивају на убиствима људи и на
тероризму! Може се замислити са каквим извежбаним терористима је
требало вршити обрачуне. Када смо, седећи под јелама, „прелиставали“
историју живота старих хајдука и налазили упоређења са њиховим тешким
стањем, ми смо далеко више били изложени опасности него они. Њих су
прогониле лење аге и бегови, са војском наоружаном кубурама и
кремењачама, док нас прогоне најопремљеније терористичке трупе што их
обучава комунистичка партија, са свим изумима вршења терора и казне над
противницима свога режима. Наши стари су чинили чуда од јунаштва и зато
што су са туђином делили мегдан; отсецана је глава Азијату, уљезу,
дошљаку, туђинцу који је дошао да покори и завлада, а ми смо се морали
обрачунавати са дојучерашњим познаницима и грађанима исте вере и нације
који су се окренули да раде за туђе интересе. Оваква несрећа, међусобног
истребљења није никад пре задесила српски народ. Да не постанемо
„друмски разбојници“, којим би чином навукли цео народ против себе,
морали смо избегавати освете, јер су водиле крајњем уништењу српског
народа. Било је таквих случајева да су четници заробили војнике који су их
гонили, па су их пустили да иду кући, а кажу својима и сваком другом, да
четници нису „кољачи“, оно што су нам подметали комунисти. Напротив,
убице и угњетачи су њихове газде који су их силом натерали да им служе.
Треба имати у виду да у новој комунистичкој војсци, Кноју и „милицији“,
није било старих партизана који су без изузетка били заслужили народну
казну, него су војску и „милицију“ сачињавали нови кадрови, регрутовани и
од националиста, као и од комуниста. „Првоборци“ су добили положаје на
водећим местима, а било их је доста да попуне командујуће положаје. У
случају наше освете искусили би је недужни људи; отуда разумевање код
четника и пуштање ухваћених војника.

Грађански рат и револуција, које комунисти популаришу, су страшне

ствари које цивилизованом човеку тешко падају на његов осећај душе и
људског морала. Убијати! Кога? — Политичког противника — који нема
„право“ да живи, ако не суделује у злочину! Чињеница је да ће комунисти, са
својим револуционарним идејама, стално успевати на слабостима
демократије која се залаже и настоји да мирним путем реши политичке
проблеме. Човек демократских погледа то види и зна, да комунисти
искоришћавају његову доброту и милосрђе, што се узвраћа осветом по
принципу „око за око“. Али његова душа није изгубљена, он се осећа
људским бићем — не може да злочин, који чине комунисти, сузбија
злочином. На основу такве логике, неузвраћањем истом мером, демократија
ће патити и подносити тешке жртве, све док се не обрати пажња на
проналажење „оружја“ које би разорило наметнуту комунистичку
идеологију. Треба имати у виду да се једна идеологија, ма каква она била, не
обара силом — помоћу оружја и стезања за гушу. Напротив, она тако постаје
јача. У односу комунистичке идеологије, која је лажна и насилничка, треба
износити истину о њој, побијати лажи и обмане које шире комунисти. Радити
на добијању битке на идеолошком пољу, а кад би се она добила све друго би
пало. Нажалост, Марксовој теорији о комунизму нису придавали пажњу на
Западу, да је побију и униште још док је била у зачетку; да докажу својим
радом и теоријом, да има „нешто“ боље од ње. За неуспех одбране
(идеолошким путем) од ширења комунизма у свету одговорност пада на
водеће државе које су доминирале политиком на Западу. Бацање кривице на
мале државе, од стране великих, што су „прихватиле“ комунизам нема
никакве основе, јер, на првом месту, нису могле стати у своју одбрану од
много јаче силе. У више случајева, ако не и у свим, баш Запад је допринео,
својом сарадњом са комунизмом, да те државе, које се „окривљују“, падну
под комунистички режим. Данас се малим државама пребацује и замера, што
силом прилика, или „од страха горега“, одржавају неке односе са
комунистима, док водеће државе, које навелико сарађују, тргују и јатаче са
комунистима, не могу да виде себе, „своје брвно у оку“, колике погрешке
чине у вези малих народа па и себе! Неправилни поступци Запада при
решавању проблема са Совјетским савезом, у односу „малих и нејаких“
народа, допринели су и данашњем тероризму (1985) који искаче на
позорницу да заинтересује слободни свет у корист својих угрожених права,
не водећи рачуна да у свом терористичком подухвату главни плод њихова
рада бере главна „матица“ свих тероризама у свету. Смешно је и то да се
„мали“ народи оптужују да помажу комунизам, док велики на западу
одржавају усклађене односе и воде трговину са леглом тероризма, данашњим
Совјетским савезом! Када би на Западу хтели испитати корене поступка и
сналажења комунизма у свету, видели би своје погрешке и немарност у
поступцима са „малим“ државама, као и са царском Русијом, за које их се
није „тицало“ кад су гореле у грађанским ратовима и револуцијама. Сада,
када је дошла мечка пред њихова врата, „ударају главом о зид“ (Претседник
САД Роналд Реган, рекао је поводом тероризма у свету!).

Наше удаљавање од главног предмета није без основа и патњи које нас
муче за изгубљеном Отаџбином. Српски народ није издала физичка и
морална снага, да не може изнети победу над непријатељима, било
фашистичким или комунистичким, него су њега издали његови савезници са
којима је ушао у заједнички рат, да „нађе своју душу“, који је остао веран до
краја рата, и који никад није сарађивао са узурпаторима и потчинитељима
човечанства. Та вера, вечног остајања на бранику слободе, одвела је и нас,
преостале четничке борце, да по заветној мисли предака продужимо борбу за
слободу.

Српске планине — наша пребивалишта.

Када би који пут сели да се одморимо на прегледну месту, које било

планине, вазда смо падали у сетна размишљања о животу који нам је судбина
доделила да проводимо по планинама; не само дане и месеце, него пуних пет
година претурили смо за леђа овог пролећа (1950. године). Сада, када смо
били на путу да их оставимо, да их можда никада не видимо, нас је
притискала још већа туга; као да смо чинили грех што их напуштамо.
Планине су биле наша стална пребивалишта. Зато их сада, при поласку из
њих, разгледамо и милујемо погледима — њихове широке горе, долине и
врхове; стене што провирују из гора и уске кланце преко којих се тешко
пролази. Сва су та пространства планина, што их сада разгледамо наша
пребивалишта у којима су биле наше куће и огњишта. Нема ниједне од њих
где није проведено које лето или зима, под гором или снегом, оне су стално
наше окућиште које нас призива себи кад нас непријатељи гоне. Да није
планина, не би било ни нас да по њима живимо, да их откривамо и
проналазимо „где што стоји“. Та имали смо времена, од пет дугих година, да
у свакој долини наложимо ватру, да у свакој јами пронађемо залеђени снег,
да га помоћу ужа извучемо на сунце и добијемо кап воде. Знамо у којој
страни има пишталина (место где цури вода), али тамо прилазимо опрезно,
јер нас на њој чекају убице наше браће. Откривамо нова и непролазна места,
проналазимо природне куће у виду пећина и остајемо у њима по неколико
дана, када падају јесење кише. У таквим припећинама хвата нас зима из које
се премештамо у главне зимске „базе“. Нема ниједне путање кроз све
сплетове наших домаћих планина којима нисмо прешли у свако доба ноћи по
више пута. Свака је та планина наш „кућни праг“ у који улазимо са
познаством. Ако се сударе облаци — позитивни и негативни — па
проузрокују муње и громове, онда се склањамо у дубодолине, да нас не
побију громови који ударају по врховима јела и издигнутих стена. Огранак
сунца затече нас на прегледну месту, где можемо осматрати околни простор
и примицање гонилаца.

Сада при опроштају са планинама, са горама које се зелене, навиру

сећања из преживелих дана који нису били лаки. Отварају се видици које није
замаглила прошлост живота, све је више успомена и сећања на мучеништво и
подношење жртве. Страдање и борба за слободу не рђа, не труне, не
ишчезава. Напротив, она живи и подмлађује се. Давно је хајдуковао Бајо
Пивљанин по тим планинама, више од 200 година пре нас, па опет нас
потсећа неувела прошлост, али само зато што нам је живот сличан његову, не
по десници и јуначким делима, него по патњама које је подносио у тим
вечним горама, које данас носе његово име. Да нас не сретају свакодневни
прелази његових стаза, камења и гора, ми не би имали духовне снаге да
издржимо на трновитом путу који се сужавао. Те планине, што преживесмо у
њима пет година, биле су стара постојбина нашег домаћег хајдука Стојана
Ковачевића. Стојан је био четовођа у доба два насилничка царства — турског
и аустријског. Успомена и народно предање на хајдучку прошлост нашег
краја не умире. Ко год се лати оружја и пође у планине, рећи ће себи: — Ту је
четовао мој предак, зашто не могу и ја.

Свака планина нашег пребивалишта има историјски значај. Ако смо

учили народне песме, слушали „гусле и певаче“, онда знамо где се што
одиграло у историји наших планина. Срећом што смо били рођени у селима
испод планина где се превлачило гудалом преко струна од гусала, где је
народно предање преношено с колена на колено, па смо тако били
обавештени на време, док смо били деца, пре икакве друге науке што је
разводњавала Српство. Сада нам, док живимо у шуми, пада на памет Радојева
пећина, о којој је стриц говорио да је нико не може пронаћи, толико је негде
скривена у гори и литицама! Нама се „указала“ и та прилика, да потражимо
Радојеву пећину. Ко је био Радоје Црногорац — питаће читалац? Причали су
нам наши старији у селу, кад смо били деца, да се Радоје одметнуо у хајдуке
са целом породицом — женом и сином; ваљда се плашио освете, да му Турци
не погубе сина, па све своје „диго“ у планину. Када смо једном свратили у
Радојеву пећину (нама није било тешко да је нађемо), нашли смо у њој
гомилу костију; не зна се од кога су биле — од људи или животиња! Нико од
нас није хтео „претурати кости“, ма од кога оне биле, да „утврди постојање“.
Ако су биле од беговских волова, онда су кости старије од Херцеговачког
устанка. Било је и других остатака од камена, којим је ограђивано огњиште.
То је био „музеј“ у планини од хајдучког живота пре 70 и више година!

Други „музеј“ смо посетили у току лета, а то је било хајдучко гробље. На

малом парчету ледине, у дубини планине, обраслој у јеловину и литице,
сахрањивали су се хајдуци, погинули у бојевима или умрли под ранама, они
које су могли изнети из окршаја. Ту има врелце као пишталина, где се може
попити воде и опрати рана. Можда је ту била „болница“; нико од нас не зна
историју тога места. Гробови су притиснути камењем, мањим и већим; да
није тога камења, не би се данас ништа знало, зарасли би у траву и лишће.
Неко је морао знати историју тога гробља, али је нама укратко речено од
једног старца који је могао запамтити. Каже се да су погинуле хајдуке у
борбама против Турака, доносили ту и сахрањивали. Не зна се колико је ту
гробова, распознају се само они на којима леже стене без натписа. „Заслужно
поколење“ није им подигло заједнички споменик, нити је ико бацио струк
цвећа на њихове гробове!! Али планине, српске планине, ките зеленим јелама
и сивим стенама њихове гробове свуда наоколо. На том месту има мира и
тишине; сем „вука и хајдука“ туда не пролази други нико.

А где су гробови погинулих четника, наших сабораца и браће по оружју?

Ено их тамо по врховима пл. Сомине, у долинама Зеленгоре, испод
Бјелашннце и незнано где; највише их је што им се за гроб не зна. Нови
јаничари, Брозове слуге, кад убију четника не дозвољавају породици да га
сахрани у гробље или где друго, сем места где је четник погинуо. Неке су
сами „сахранили“ бацајући измрцварене лешеве у јаме и скривена места, где
их нико не може пронаћи. Ново четничко гробље по планинама није на
окупу, оно је растурено и незнано где по планинским вртачама, зарасло у
траву и лишће. Доста погинулих је остало на површини земље, да се
распадају под сунцем које их је живе грејало и улевало физичку снагу да
одоле у патњи коју су подносили. Можда је дивља звер однела коју кост у
своју јазбину од јунака који су лежали оборени. Хоће ли ново поколење, коме
су оставили светао пример, имати толико пажње, да их, кад огране сунце
слободе, помене у песми која се пева уз гусле? Да неће данашње ропство,
које је постало дуго, помутити видике српском нараштају, па да кроз нове
„социјалне реформе“ заборави на прошлост и историју! Надамо се да такву
трагедију неће доживети српски народ.

Кад гледамо планине и размишљамо о њима, ми морамо споменути

њихове лепоте које је природа украсила. Планине су одабрана места које су
наши стари преци, још од доселења на Балкан, одабрали и насељавали се око
њих. Ми са поносом истичемо да су наше планине у којима смо пребивали
пет година, својим чаром и лепотом привукле прве закарпатске досељенике
— Србе, изабравши насељавања испод њих, „око реке Пиве и Тара“. Наша је
планина Голија, у којој проведосмо пет зима, заокружила велики део области
Пиве. Извори реке Пиве су врела испод огранака пл. Голије. И друге планине
поред Голије, у којима смо пребивали, налазе се под сенком Дурмитора —
српског Олимпа — по речима кнеза српског песништва, Јована Дучића. А зна
се у српској историји какву су улогу одиграла српска племена у сенци
Дурмитора. Народни еп је окитио њихова прегалачка дела у борби за
одржање слободе. Ропству и зулумћарству није било места под сенком
Дурмитора.

Почнимо са пролећем, кад листа гора, какав иглед имају наше планине.
После ишчезле зиме у којој су снег, мећава и мраз искаљивали свој гнев,
настају топли дани, осмех пролећа показује се у природи на сваку страну. У
долинама и међу дрвећем завлада тишина као да ће се неки свечан чин
обавити пре него распукне пупољак на подмрезгалим гранама сваковрсног
дрвећа.. Кад је погонска снага растења учинила своје прво помицање са
мртве тачке, довела напупчалу клицу у стадијум развића, онда се за два-три
јутра цела планина промени, добије нови изглед под развитим лишћем које
убрзо сакрије голе гране. Тај нови зеленкасти покров, што брзо расте, засени
простор између дрвећа; понегде остане који ређи „прозор“, кроз који се може
видети део неба и сунце. Ако се порано, изјутра, пролази кроз дрвеће, кад
сунце обасја површину тога тек зазеленелог покрова, онда се може видети
чаробна слика неког замишљеног раја, или свемира који се доводи у везу са
божанством. Начичкано лишће на свакој гранчици, преливено зрацима сунца,
чини најлепши изглед што човек може замислити. Пролећно јутро у планини
има најлепшу боју од свих осталих годишњих доба. Доласком првих топлих
дана, после зиме која је стезала мразом, човек се открави на топлом сунцу,
угледа ведрину неба, освежи живот свежим ваздухом помешаним са
мирисима планинских цветова и смоле која се топи из смрекових грана. За
оне који живе без слободе грањава нада да ће се ослободити ропства помоћу
хајдука који се јављају о Ђурђевдану.

У нашим стеновитим планинама, кад настане летња жега, постане вруће

као и свугде друго. Изузетак су хладовине испод крошњастих букава кроз
које не прогрева сунце. Под јелама иако имају густе гране, постане вруће као
под шатором. Лако је проузроковати пожар, ако се лети наложи ватра под
јелом, не што ће се запалити гране него што под сваком јелом лежи дебео
слој ситних иглица које су опадале са грана приликом свог повременог
мењања. Како год се угаси ватра, може опет затајити жижак који се после
распали и направи пожар у планини. Партизанске теренске чете, које су
трагале за четницима, својом неспретношћу, како се ложи ватра, запалиле су
један део пл. Сомине; после су пронели глас да су четници запалили
планину! Народ им је одговорио — не пале четници своју кућу!

Наш летњи живот по планинама био је скопчан са тешкоћама без воде.

Комунисти су знали за ову нашу невољу па су држали страже око познатих
снежница (јаме из којих се вади смрзнути снег). Требало је откривати нове
снежнице, а то није било тако лако. Било је доста јама које су у свом дну
држале снег и лед, од ко зна колико година, али толико дубоко да се није
могло доћи до њега. Отуда су познате снежнице биле од великог значаја за
нас у добијању воде. За разлику од босанских планина, које у свакој долини
имају поток, у херцеговачким планинама нема ни врелца. Каменити састав
планина пропушта воду и зато је лети оскудица.

Док је у планинским долинама, преко лета, вруће и запарно, дотле на

врховима и узвишењима пири ветар, нарочито кад превали подне. Ја сам
волео да гледам залазак сунца са каквог планинског виса. Тада се појаве неке
нарочите боје у промени дана и ноћи које дају различите слике променом
боја у трајању од пола сата. Човек који нормално живи и ради у друштву
других људи око себе и не примети те нарочите слике, мењање ноћи и дана.
Код нас усамљених и са бољих погледа на планинама, ствар је била друкчија.
— Ми смо имали времена да „студирамо“ временске појаве у природи. Све је
лепо док сунце греје, па и његово ишчезавање. Али кад дође ноћ и притисне
мрак нема се у шта гледати, очи се заклопе...

Нови становници планина, преко лета, то су чобани — сточари. Они

претресу све „стазе и богазе“, не остане места у планини где чобани не дојаве
своју стоку на пасиште и ладовање. Чобани су могли бити од велике користи
четницима, ако и њих није „захватио“ комунизам, што се, по несрећи,
догађало. Ми дугујемо нарочиту захвалност нашим чобанима који су нам
били верни и искрено излазили у сусрет. Планински чобани најбоље
познавају планине, свачему могу наћи траг и познати ко је прошао по
њиховој планини, као што је логоровање војске, њено лежање по трави,
остављање отпадака хране итд. У томе послу, откривања трага, чобане
помажу њихови овчарски пси који трагају по простору.

Четници су преко лета били у сталном покрету, своја предањивања

проводили су у нижим планинама и брдима, у велике планине су ишли само
на одмор по неколико дана, да очисте и поправе одећу и обућу. Није била
случајност да смо данили баш поред пута и осматрали пролазнике из
непосредне близине. Тако исто и у гајевима изнад кућа где смо уговарали
састанке, добијали вести и храну. Наше често појављивање по селима чинило
је за Удбу немогућим да ишта може учинити преко лета на нашем уништењу.
Зато је стискала зубе и претила зимом, када падне снег. Лета су била у нашим
рукама, премда су нас баш она тешко стала губитака у саборцима.

Долажење јесени и опадање лишћа на дрвећу била је немила појава за

четнике у шуми. Али је рана јесен у планинама имала свој особени чар који
се односи на промену времена и промену боје лишћа на дрвећу. Црногорица
остаје иста, зелена као и увек, али се друга дрвећа прошарају са више боја
сем жуте. У нашим планинама јеловина расте у врховима, док је нижи појас
испод ње друго разноврсно дрвеће, које је лепо гледати кад дође јесен. Кад би
порано ноћу дошли у то дрвеће и легли да проспавамо док сване, нашли би
хрпу жутог лишћа палог по нама и око нас, кад би устали; просто нас је
загртало и маскирало, да се не видимо! После, у касну јесен, кад се лишће
осуши и постане чађаво — жуто, ветар га сабије у заветрине, али тако
„уметнички“, сложи лист-по-лист, да је задивљавајуће видети тако
„паковање“ лишћа од ветра који прави колутове на извесним местима. Ми
смо на таквим наслагма лишћа спавали ноћу, тако угодно као на сламарици.
Наравно, ако је лишће било суво, а касна јесен је више пута без кише. Ипак
јесен нисмо много волели, јер нам она не даје много наде за скору будућност.
Треба после јесени пребродити зиму која је тешка из више разлога.
Изгледало је да Удба и њена војска Кној мање иду у планине кад дође јесен!
Ми смо доносили закључке да је то због тога што простор између дрвећа
постане прегледан па ихје био страх газити по њему. Док зими ствари стоје
друкчије, знали су да смо на једном емсту, да се не крећемо, па су по
планинама ишли комотније, али увек са претходницом од четничких
симпатизера, ако нагазе на нас да они први погину. Добро су познате јесење
кише, мрачне ноћи, облачни дани и магле по планинама. Каткад, кад је суво
време, наступе јаки ветрови, хладноћа и мраз, па ни у планини нема заклона,
свугде коловрати и притискује на тражење бољег заклона. Да није ватре коју
несметано ложимо, услед магле која је притисла, не би могли остати живи —
следила би се крв у нама. Слатко је тада појести парче сувог меса угрејаног
на ватри. Јесењих дана припремамо зимницу, крећемо се и радимо по ноћи;
борба је да се преживи зима.

О зимама у планинама, какве су биле и како смо их проводили, већ смо

доста казали у ранијим излагањима, али ћемо додати да су планине и зими
лепе, ако не за нас што водимо борбу за опстанак, али за свакога другог ко је
здрав и способан да гази снег, да се клизи по странама и падинама, да ужива
у свежини чистог ваздуха; да се поноси што је освојио врхове планина
покривене дебелим снегом и завејане горе испод њих. Српска омладина треба
да упозна своје планине и да ужива у њима у свако годишње доба. А изнад
свега тога, да не заборави значај српских планина које су оне одиграле у
старој и новој српској историји. Треба читати песме о планинама и хајдуцима
по њима, напајати се духом својих предака и следити њихов пут, када је у
питању одбрана слободе, част и име српског народа. Планине су од увек биле
последњи излаз из обруча смрти, када је српски народ падао у тешка
искушења; њих се треба држати кад дођу тешки дани и кад нема другог
излаза. Планине су мајка која прима у своје крило, кад свак други одбацује и
нема се куд. Поборник слободе и песнички геније Његош, најбоље је казао о
значају српских планина, када је у стиху изрекао њихове вредности:

Што се не хће у ланце везати,

То се збјеже у ове планине,
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо—
Дивно име и свету слободу!

Последње збогом палим у борби за слободу и живим који осташе у

планинама да се и даље боре.

Када је дошло време да се растајемо са планинама нашег краја, ми смо

морали мислити, срце нас је вукло, шта остаје иза нас у поробљеној
Отаџбини. Наши пали саборци, њихове кости, остали су да труну расејане
незнано куда, многи без гроба и обележја где су погинули. Мисли су нам
летеле у прошлост на заједничке патње и страдања. Сада њих није било, а ми
смо још живи, па нам се ваља растављати са планинама у којима су посејане
њихове кости! То беше тежак ударац за нас, што нисмо имали срећу
доживети слободу сви заједно, онако како су нас идеали носили кроз борбу и
патње. Чинило нам се да нас њихови духови гледају из небеских висина, па
су болно растужени што нисмо следили њихов пут — издржање борбе у
Отаџбини до краја — до смрти. Та мисао, што смо остали „као од заклетве“,
тешко нас је пекла при напуштању планина и четничког гробља по њима.
Али су и наши животи били у питању — могли смо, на тешком путу за Грчку
(као што се и догодило, са малим изузетком) опет бити сједињени у небеској
Србији. Можда је баш и Божја сила, преко српских Светитеља, спречавала да
се напушта Отаџбина, коју, по наследној традицији и по примеру Драже
Михаиловића, треба бранити до краја — до победе или смрти. Ми смо се,
дакле, тужна срца растајали са планинама које су сакривале растурене кости
наших сабораца.
 Визијом духа сједињавали смо се са њима, у својим мислима за
заједнички живот који смо испаштали, са патњама и страдањима. Наш
одлазак из Отаџбине — српских планина — није значио бекство и спасавање
главе, у смислу заборава на све преживеле и „хватања корена“ у сналажењу,
када се докопамо неке слободне земље ван границе своје Отаџбине.
Напротив, одлазили смо у туђину са вером у скори повратак, који не
ишчезава и данас после 40 година. Наша борба за слободу је стално
продужење, где год били — у Отаџбини или ван ње — да се боримо све до
победе и судног часа.

Као што смо мислили, при поласку за Грчку, на наше пале саборце, на
њихове незнане гробове „што светле у тами“, тако смо имали саосећање на
браћу по оружју. Дражине четнике, широм наше Отаџбине, који су и даље
остали да носе барјак по српским планинама. Они су били проређени и
осамљени, али увек са достојанственом храброшћу да издрже борбу до краја,
као што су показали дугим низом година, чак једном деценијом после
завршетка рата! Ми нисмо били у вези са многима од њих у доба нашег
четовања по планинама после рата. То је било немогуће постићи под
притиском комнистичке власти, која је велики део своје снаге била управила
према нама. Били смо просторно растргани, али је идеја водиља —
равногорска и четничка — била иста, онаква какву смо наследили из доба
рата.

По одјеку пушака које је бележила комунистичка штампа (као

непријатељска), највише су се истицали, својом храброшћу, четници у
Санџаку. Већ смо у ранијим излагањима поменули њихова имена, па није
потребно да понављам. Четници Санџака су за дуго носили лучу слободе и
после нашег одласка из Отаџбине. Они су се јављали, по неколико њих
заједно, док су на другим местима били само појединци. Њихова борба са
оружјем је постајала све очајнија дужим остајањем у шуми. Они су својом
борбеношћу постали привлачност за непријатељску комунистичку штампу,
писање фељтона и књига о њиховим делима која су називали
„разбојничким“, што су се борили за свој опстанак, док су удбаши, који су их
гонили, били „чистунци“ и „спасиоци народа“! Али је народ исплео легенду о
њима, што су се јуначки понели у самоодржању у борби за слободу свога
народа. Њихови подвизи и прегалаштво у току дугогодишње борбе после
рата изискују велике описе и посебне књиге које ће једног светлог дана изаћи
на видело и побити комунистичке лажи и измишљотине, које су писали,
пишу и писаће њихови прогонитељи и убице. Већ се у нашој Отаџбини
рађају нови српски писци који опонирају комунистичкој идеологији, а сутра
ће, надамо се, смети изнети на видело злочиначка дела Удбе и њених
извршилаца злочина над српским народом.

Четнички сарадници — помагачи

Оно што је најглавније у борби четника после рата, то је да они нису били
одвојени од народа, изузев насилног комунистичког спречавања. Наметнути
комунистички режим, да одвоји четнике од народне помоћи, никад није
успео у потпуној мери. Примењивањем најстрожније казне над сарадницима
четника само је изазвало већи гнев и мржњу према комунистима. Пријатељи
се не могу стећи на силу, то је ствар добре воље која постоји у човеку, његов
нагон осећајности за нешто или за некога. Ко је од српског народа желео да
завлада комунизам његовом Отаџбином после рата 1945. године? Огромна
већина српског народа била је противна доласку комуниста на власт. Да је
стајало до питања народа, никад комунизам не би зајашио на његова леђа.
Ствар је добро позната како је комунизам завладао српским народом. Онда је
потпуно јасно што је народ помагао четнике, чак и уз претњу смртне казне. У
прогонству четника у шуми после рата, комунисти су највише трошили снаге
у стварању зида између народа и четника. Таква замисао комуниста никад
није била остварена; коликогод су се они трудили, да одвоје четнике од
народа, опет је остало места, кроз њихове постављене „границе“, да се
народна помоћ дотури четницима у шуми. Зашто? Комунисти су постављали
себи стално такво питање, зато што су били залуђени својом фанатичном
идејом о комунизму и из тих мрачних облака нису могли видети светла
слободе за којом народ жуди. Своју диктаторску власт сматрали су јединим
начином под којим човек може живети. Отуда њихово незнање што народ
помаже четнике.

Народна борба за слободу не престаје да се појављује у разним видовима

и онда кад живи у ропству. Четнички сарадници — помагачи су ту борбу
упорно водили кроз своје дотурање помоћи четницима у шуми. Њихова
борба је велики допринос да се четници одрже дуги низ година у српским
планинама. Зато је наш одговор, ко год би нас упитао — шта вас је држало,
морално и материјално? — српски народ нас је држао!

Својим сарадницима — помагачима дугујемо велику захвалност за

њихову неустрашиву борбу и жртвовање у помагању четника, чија је
заједничка борба допринос опште српске борбе за ослобођење српског
народа испод комунистичког ропства. Ми ћемо се посебно осврнути на наше
пријатеље — помагаче, ако то простор књиге буде дозвољавао. Наше
„сећање“ неће изостати које смо већ написали под насловом „Из ратног
живота мојих земљака“. То су њихове „слике из живота“, оног тешког и
мученичког, после Другог светског рата. То је био и наш поздрав из планина,
25. маја 1950. када смо се растали са нашим сарадницима и српским
планинама.
ОДЛАЗАК ИЗ ОТАЏБИНЕ

ПУТЕМ КРОЗ БЕСПУЋЕ

ПУТ ЗА ГРЧКУ
ПЕТОРИЦЕ ЧЕТНИКА
1950. ГОДИНЕ
 Браћа Јован и Бориша Шаровић, погинули на путу за Грчку 1950.
године. Јованова слика из доба служења војске у граничној трупи — 33.
чета, Крива Паланка. Боришина слика из доба школовања.
Обе слике из доба пре рата 1941. године.

Недостаје слика Видака Ковачевића, која би била објављена да смо је

имали.
 У СПОМЕН
ТРОЈИЦЕ ПАЛИХ САБОРАЦА
НА ПУТУ ЗА ГРЧКУ:

ВИДАКА КОВАЧЕВИЋА
И БРАЋЕ ЈОВАНА И БОРИШЕ ШАРОВИЋА
 О ПУТУ КРОЗ БЕСПУЋЕ

„Путем кроз беспуће“ је одговарајући наслов овом одељку, који је

завршно поглавље живота и борбе за слободу у Отаџбини. Суочавање са
стварношћу показало је да је пут од Херцеговине до Грчке, стварно био „пут
кроз беспуће“! Није се ишло путем којим се нормално иде, нити је
коришћено лакше и равније земљиште са мање природних препрека. Разлог
је био, што се ишло кријући се и тајно — да нико не сазна и не види. Било је
узимања правца, да се не скрене много у страну, где не треба, али је правац
узиман „од ока“ а не по средствима за оријентацију. Када се мери пут „од
ока“, онда се пење на брдо да се сагледа што боље у даљину где се жели
проћи. За нас петорицу који смо отступали за Грчку, брда су била мала, са
којих се није могло много видети, зато смо се пели на највеће висове као што
су по Шар-Планини и другим планинама. Идући по таквој „линији од ока“, из
планине у планину, настала су пресецања земљишта и беспућа, понекад и
непролазна. Потом је и ноћ чинила своје да се још више, газећи по мраку,
скрене са правца узетог у току дана и оде у право мрачно беспуће. Пошто се
путовало само ноћу, са малим изузецима дању, онда није чудо што се
„проналазило“ беспуће којим нико пре није ишао, сем онога кога је нужда
нагонила — као и нас. Наслов је потпуно одговарајући целом путу од
Херцеговине до Грчке, а изузетно оном делу када се спуштало са планине
Жљеба, ноћу пролазила Метохија, пењало и газило преко Шар-Планине.
Правац који смо сагледали са Кораба (највећег планинског врха у нашој
земљи после Триглава) није значио много. Планинске стране, урвине и оштри
гребени као и непролазне литице сакривене у гори никад се нису могли
избећи и узалудна су била наша предвиђања. Корита река — Радике и Црног
Дрима — које се мотају кроз планинске клисуре и теснаце, као и прелази на
њима, доводили су понекад у безизлазна места, па се стајало и гледало у
небо, да само провиђење помогне. Залажење у Албанију и враћање из ње,
ноћним верањем по граничном простору, наилажење на граничне препреке
као што су: страже, нагазне мине, дресирани пси, вучје јаме и друга
смртоносна средства за хватање жртава, право је чудо од „проналажења“
беспућа, које се најмање желело. „Исправљање“ погрешно оцењених праваца
око Охридског и Преспанског језера, залажење поново у Албанију, и то је
незнање куда се иде — лутање. Пет дана кроз Албанију није било много
боље. Нејављање ником и непитање никога — главни су разлози беспућа.

Путем кроз беспуће, као наслов, могао би имати друго значење које се
односи на неизвесност и немање воље да се иде њиме, не због физичких
тешкоћа, него због идеала који су били главни носиоци живота и борбе у
шуми после рата. Ишло се у туђу земљу из нужде, под силом околности које
су владале у Отаџбини под комунистичком влашћу, па се и то може назвати
беспућем. Будући живот у туђини, све и кад би знали да ћемо тамо прећи,
нисмо сматрали срећним јер су нас на ту мисао наводили искази наших
претходника из Првог светског рата, историја и епске жалбе на туђину.
Српски хајдуци и ускоци, по чијим смо горама живели, нису напуштали своју
земљу ни под коју цену - умирали су на њој, на који било начин. Српски пут
је да се чува своје огњиште, остаје у њему и бори за живот и слободу све док
смрт не пресече, било којим замахом сабље. Знајући све то и дубоко носећи,
на срцу и души, бол за отступањем из Отаџбине, наш пут за Грчку је био и с
те стране беспуће.

Све што смо даље одмицали од свога завичаја - познатих места и насеља
— све се више падало у сету и мисао, што се тако мора радити; што нам
судбина није наклоњена да ишчекамо слободу у својој земљи; чему да се
радујемо што одлазимо у туђину, што се удаљавамо од свог огњишта?
Напослетку, када су двојица успели да се пребаце на тло Грчке, невидевши
још никога живог од становништва, гледајући у залазак сунца из планинских
обронака, већ су били на путу покајања — што су напустили своју Отаџбину.
Могло се то одмах видети „по сунцу које изгледа као месец“, „по земљи која
је жута као у Кини“. Ни камен није као свој, тврд и оштар, него је труо и крт;
растење је друкчије; простор испод неба је „затамљен“, иако је то била земља
„сунца и слободе“ — старих Јелина. Нека је то она била, ми не кудимо ничију
отаџбину, али је нама најдража наша Србија, у којој Срби живе. То је исто
као и туђи свет „беспуће“ за оне који нерадо напуштају Отаџбину!

„Путем кроз беспуће“, спремано за посебну књигу, није све унето у овај
део, што би било много дуже и детаљније, скоро сваки проведени дан, због
потребе скраћивања и изношења најглавнијег. Али је и са овим изнето доста
да читалац може сагледати какав је тај пут кроз беспуће био, на коме је
проведено 78 дана — боље речено ноћи.

Нарочито смо одвојили, насловом, овај део, да би га посветили тројици

палих сабораца из чијих су груди просуте последње капи крви на тлу Косова
и Метохије од удружених српских злотвора. Као четницима, далеко из
Херцеговине, који су издржали борбу пет година после рата у својим
планинама, би суђено да се вечно одморе у старој српској колевци коју би
сваки родољубиви Србин одабрао, када би била у питању жеља где да се
умре и оставе кости.

КРАТКИ ПОДАЦИ О ПЕТОРИЦИ ЧЕТНИКА КОЈИ СУ ПОШЛИ

ЗА ГРЧКУ И О ЊИХОВОМ УЧЕШЋУ У ЧЕТНИЧКИМ
ЈЕДИНИЦАМА ЗА ВРЕМЕ РАТА.

ВИДАК КОВАЧЕВИЋ, правник, био на служби у Београду. По паду

државе 1941. године, нашао се међу првима код Драже на Равној Гори. Имао
деликатне задатке од Врховне команде, нарочито о успостављању веза и
координацији организације широм земље. Покушавао да ухвати везу са
бугарским националистима, следбеницима Стамболијског. Дошао први у
Гацко из Србије ујесен 1941. и упознао тамошњи народ са стањем у Србији.
На једном борбеном положају међу четницима попа Радојице Перишића
одржао је говор и између осталог рекао: „Ово што ви овде радите истоветно
је са оним што Дража Михаиловић ради у Србији“. По доласку мајора Бошка
Тодоровића он је одмах са њим у штабу; с њим је био и заробљен од
комуниста. Одлазио је у Лику и Далмацију и по Дражину налогу одржавао
везу са војводом Бирчанином. Отступао за Босну 1945., али се вратио од
Вареша из Босне са једном групом четника и наставио четовање по
Херцеговини.

ЈОВАН ШАРОВИЋ, служио у граничној трупи. За време рата био

командир чете у 5. батаљону Гатачке бригаде (Степенском). Октобра 1944.
опкољен у једној пећини под пл. Бабом код Гацка, са својим командантом
Божом Авдаловићем, братом Боришом и још неколицином четника. Пао у
руке комунистима и одведен у затвор у Требиње, одакле је побегао са својим
братом. Поново дошао у Гацко, зими 1945.г. и наставио четовање у околини
Гацка.

БОРИША ШАРОВИЋ, ђак аутомеханичке школе. У току рата био цело

време у четницима. Као младић похађао Равногорске курсеве и био примеран
ђак. Био водник у чети свога брата Јована. Преживљавао исту судбину као и
Јован и стално са њиме за време рата и после.

ДИМИТРИЈЕ (МИТАР) ЦРНОГОРАЦ, за време рата стални борац у

одреду војводе Радојице Перишића. Учествовао у борбама по Лици и
Далмацији 1942/43. Руковао са бацачима у једном оделењу бацачлија и био
примеран борац. Отступао за Босну. Вратио се са Вуком Калаитовићем —
његовом групом, из Босне 1945. Дошао у Херцеговину и наставио четовање у
околини Гацка.

АЛЕКСА ТЕПАВЧЕВИЋ, четнички борац из првих дана устанка у

одреду војводе Перишића. Последње две године рата био у 1. јуришном
батаљону Гатачке бригаде. Повлачио се са осталим четницима у Босну, па
потом за Словенију. Прешао у Аустрију, јавио се енглеским трупама код
Бељака (Вилах), који су га предали партизанима на железничкој станици
Јасенице. Транспортован од партизана до Теслића у Босну, одакле побегао са
својим братом Стевом и двојицом четника. Дошао у Херцеговину и наставио
четовање.
 ПОЛАЗАК ЗА ГРЧКУ ИЗ ПЛАНИНЕ ГОЛИЈЕ
25. МАЈА 1950. ГОДИНЕ

Између три српска етничка насеља — Гацка у Херцеговини, Пиве и

Голије у Црној Гори — налази се пл. Голија (тамошњи народ каже: ,,Голије“).
Она се уздиже између срезова: Гацка, Никшића, Шавника и Фоче; сви се они
додирују пл. Голије. У тој планини, хајдучкој од старина, налазили смо
уточиште 5 година после несрећно завршеног рата 1945. године. Она је крила
нас четнике, а одбијала потерне чопоре зверова што су се примицали да нас
униште. У недрима пл. Голије презимљавали смо зимске дане који нису били
лаки: ложили ватру и разбијали љуте зимске мразеве да нам не следе крв;
јели с муком принешену храну, да нас одржи у животу за нова прегнућа;
ишчекивали са неизвесношћу „судбину“ злу или добру; подгрејавали се
мислима да ћемо изборити слободу и доживети боље дане. То је била наша
пл. Голија — „Бајова мајка“. Она нас није изневерила за све проведене дане у
њој, ниједан четник није у њој погинуо после рата.

Планина Голија (1981 м.) има своје вечне стражаре — врхове са којих се
могу осматрати поменути предели. Ако се попне на Добрељицу види се
Гацко — поље и села око њега. Са Леденице се види Пива и јужна страна
Дурмитора. Са Голије (главног врха) види се Никшић и његова околина као и
насеље Голија. На источној страни су Бајова Поља, Брезна и пл. Војник. На
југу су пл. Његош и Сомина, а западније од њих пл. Бјелашница. Све ове
набројане планине имају своју славну прошлост. Свака од њих крила је
српске хајдуке, осветнике и браниоце слободе. Када је Балканом преплавио
Азијат и покрио мрак многе српске постојбине и окућишта, на олтару почело
да се гаси кандило, дошло време да „српској капи свуд име погине“, јављају
се први хајдуци баш у овим српским планинама, Бајо Николић — Пивљанин
зачетак је хајдука у српској историји — пл. Голија је његова постојбина.
Називи места по Бајову имену налазе се испод пл. Голије и посведочавају да
је Бајо остао бесмртан: „Бајова Гора“, „Бајово Поље“, „Бајов Камен“ итд. Ту,
у тој старој хајдучкој постојбини, Бог је помогао Бајовим наследницима да су
се одржали кроз цео 19. век и носили лучу слободе све до обарања
османлиског царства. Са сваког врха пл. Голије, кад се погледа, у ма коју
било страну, искрсавају пред очима чувени јунаци пред којима „блијеште“
очи од ореола славе који су стицали јунаштвом. Когод је прошао кроз ову
планину, а знао иоле њену историју, није могао а да се не запоји устаначким
духом и борбом за слободу. Слушати народни еп и гусле по насељима испод
Голије, шта су радили преци, то је вечно оживљавање слободарских идеја
или понављање историје, како се то уобичајено каже. Преко ове хајдучке
планине прешао је вожд Трећег српског устанка, бесмртни Дража
Михаиловић, са својим пратиоцима, око Видовдана 1942. године, када се
враћао са историјског састанка, са српским војсковођама и главарима у
Пустом Пољу у Гацку — одлазећи за Пиву и друга места у Црној Гори.

Из пл. Голије, која нам је била понајвише „кров над главом“, за протеклих
пет година после рата, пошли смо у далеку туђину, где сунце не греје као
своје. На ту немилу одлуку натерали су нас тешки дани опстанка и стална
страдања. Од 30 бораца колико нас је било „ставило главе у торбе“ после рата
и одлучно решило да иде Равногорским путем — до слободе или смрти,
доживело је само 5, месец мај 1950. године! (реч је о четницима у Гацку,
Херцеговина). Сведени на једну петорку нама није преостајао дужи опстанак
међу осиљеним комунистичким непријатељима. Није нас ни народ више
могао помоћи, јер су нам злотвори испрекидали везе и одвојили нас од њега у
физичком смислу. Остала је духовна „веза“ да лебди изнад угрожене земље и
да нас спаја: њих потлачене у ропству и тамницама и нас шаку слободних
бораца у српским планинама.

Да пођемо пробити се за Грчку, преко планине и под оружјем, била је

наша замисао ранијих година, а одлучно решење на тај тешки и далеки пут
донето је преко зиме 1950. године у малој земуници под стеном у пл. Голији.
Сачекали смо пролеће и одредили 25. мај за полазак, дан када је најкрвавији
тиранин наше земље славио свој рођендан. Нисмо успели, поред свих
покушаја, да видимо кога од своје уже родбине — сви су били протерани у
сабирне логоре и затворе. Пријатељи — помагачи — такође су били
угрожени па и од њих смо ретко кога видели, не могавши им рећи да се више
нећемо видети под таквим околностима какве су владале у земљи.
Комунистички непријатељ ишчекивао је наше појављивање (после зиме) и
није могао да верује да нас може било каква „куга“ поморити без њиховог
смртоносног метка.
 Тако је наш поздрав са родним крајем био само; са небом изнад њега, са
планинама око њега, са горама тек зазеленелим и пољима заруделим. Са врха
Добрељице могли смо да видимо своје ојађено Гацко у коме су усташе
оставиле пепео и гробље, а комунисти, као и они, наставили да угушују свако
национално подмлађивање, потурајући свој марксистички отров у нараштај
који је израстао из корена посеченог стабла. У пољу се белила кошута коју
угњетена сестра и мајка није брала, јер се ничим није веселила да окити свој
опустели дом. На пашњацима није било оваца ни забраћених чобаница да их
окрећу где је боља трава; оне су мобилисане на „добровољне радове“, да
подижу „тешку индустрију“ док је село препуштено пропадању. Трактори су
раскопавали мргиње по сеоским њивама, да се утре траг приватној својини, а
постави темељ колективу у коме ће бити обескућен домаћин и радиша а
подигнут бескућник и пролетер! Гацком су шетале некажњене усташе и
добијале службе у „управи државне безбедности“, да боље траже српске
четнике и прогоне њихове помагаче. Судови и „правда“ били су у рукама
ратом окрвављених партизана и они су је крвнички изрицали националним
Гачанима — горе од Ченгића ага и бегова у турско доба. Над свим
природним лепотама Гацка, окруженог планинама, притискао је
комунистички мрак и на ојађени народ падало ново ропство.

Пива и Голија, хајдучка гнијезда и колевке јунака, спавале су мртвијем

сном, осиротеле и уништене у току рата. Нови комунистички окупатор
расељавао је народ са својих старих окућишта на туђа имања у Војводини, да
га лакше придобије за своју ставр. Они што се нису дали покренути са
„старих огњишта“ били су изложени глобама и порезима, па су њихови дани
били избројани. Забранили су држање стоке (смакнућем коза) и одвојили
народ од најглавнијег ослонца за живот. Настало је бежање куд било, да се не
помре од глади. Прошло је 5 година од рата, а он се , код националног
народа, осећао као да није престао.

Пре поласка на пут за Грчку спремисмо брашњанице од претеклог

брашна и мрса са чим смо се хранили преко зиме и одредисмо правац преко
највећих планина. Зидна карта Југославије (од Јована Цвијића) и мали
несигурни компас били су нам техничка средства за оријентацију. Сматрали
смо да свако јављање, при пролазима на путу, може имати непожељне
последице, па смо решили да се што мање или никако не јављамо. Свих пет,
колико нас је било, понели смо оружје и нисмо се мислили „протурати“ без
оружја ни у ком случају. Четничке знакове понели смо на капама, али без
икаквог писменог знака у џеповима по коме би се могло закључити ко смо
(поименично) у случају смрти. Тврдо смо веровали у своје самопоуздање и
дугогодишње искуство да ће нас оно, уз помоћ Божју, провести планинама, у
летње доба, до Краљевине Грчке у којој је владала демократија и слобода.

Ноћу смо допутовали у Бајову Гору и заданили у једном вршчићу,

обраслом у јелову букову шуму. Остали смо ту цео дан, да сачекамо ноћ и да
се по мраку пребацимо преко Бајових поља (села около) у пл. Војник. Одатле
смо поново разгледали простор испред себе и кретање чобана по пашњацима
испод горе. Дан је био леп, сунце грејало са плавог неба, топло и благо као да
оживљава замрлу природу. Смола се кравила из јела и мирисала као тамјан,
осови су зујали у спокојној тишини која је владала у гори око нас. Тумарали
смо у мислима, Бог зна куд ко и на коју страну? Свима су нам били упрти
погледи у Војник (пл), како ћемо се, преко ноћи, докопати њега?

Прва ноћ пута за Грчку запамћена је по дугом пешачењу; прешли смо

покрај малих поља, ређих кућа и засеока до близу Брезана — пута који води
за Никшић, испели се високо уз Војник и сачекали излазак сунца изнад
Дурмитора.

— Боже мој, лијепо ти је погледати рађање сунца из ове планине, гле само
како се заруменио Дурмитор па се очи не могу од њега одвојити?! — вели
Јован Шаровић, који је међу нама најискуснији о „границама“ (служио у
граничној трупи). Млађи Јованов брат — Бориша гледа исту слику и ко зна
шта мисли младић од 22 године? Видак Ковачевић пуши лулу, одбија димове
и вели да је Дурмитор највећа српска планина, не само по висини, него и по
расаднику српског језика, чојства и јунаштва око њега.

— Гледај, вели Видак, она дробњачка села што су се припела уз

Дурмитор. У свакоме се родио по неки и знаменит човек у српској историји!
Вука Караџића је старина оданде. Биће да Дурмиторима неко чудотворно
дејство попут Олимпа!

Помакосмо се неколико стотина метара са источне на јужну страну како

можемо посматрати колски пут преко Јаворка. Димитрије Црногорац који
најбоље познаје та места, при погледу на Јаворак, помену нам трагичан исход
борбе између четника и партизана; рече да је 150 четника пало са
командантом Митром Пејовићем 1943, бранећи пролаз комунистичким
хордама. Са те стране Војника видела се огромна шума коју су баш тада
секли Брозови „неимари“ и продавали за ситне паре.

Помичући се још више на јужну страну, преко литица где су скакале

дивокозе, изађосмо на пропланак са кога се видео Никшић и његово поље.
Као да су сви сапутници, сем мене, били у Никшићу и познавали га, стадоше
се надгонити ко боље познаје Никшић и околину (видели су се „као на
длану“).

—Оно је црква на Петровој главици, оно Уздомир, оно „војни стан“ и

друге зграде препознавали су познаваоци Никшића. Цео крај био је леп и
привлачљив да се сиђе доле у низину, да је среће од живота. При савијању
сунца да зађе, тамо преко Његоша и Сомине, указа се најлепша слика што се
може видети у царству природе. Гледана је површина повезаних планина:
Његоша, Сомине, Голије, Бабе и Бјелашнице у Гацку које су изгледале
прекривене једним зеленим покровом кога је сунце, при заходу, улепшавало
светлом и отвореном бојом. Чинило нам се да никад пре нисмо видели тако
леп залазак сунца на планинама. Сви смо се предали брижним мислима при
последњем погледу на свој родни крај.

Испод пл. Војника извире р. Зета, чији смо вијугави ток видели преко
Никшићског поља. По овој реци је назив старе српске државе Зете, доцније
Црне Горе. Српска прошлост тесно је везана за овај крај испуњен
историјским збивањима од Стевана Немање па до наших дана. Ми смо са
болом у души гледали у Горње Поље (код Никшића), где се налази, по злу
оглашена, партизанска јама коју су, сходно хрватским усташама, пунили
поубијаним људима најгори варвари протеклих векова.

Стали смо погледом, пред само смркавање, на један мали кутак где су се
тек насељавали неки мештани са врло мало стоке. — Куд су уопште издизали
у планину са оно неколико говеди и буључком брава — питали смо се у
чуду? Кроз испроваљиване колибе видела се ватра, пас није лајао — није га
вероватно ни било. Прошли смо поред бедног окућишта, мислећи да је то
нека наша сиротиња, кад јој је тако живот оскудан.

Тек што смо били зашли у гору и тражили дубодолину да у њој наложимо
ватру и испечемо погачу за наредни дан, где се није могла ложити ватра, а
оно, као „из ведра неба“ — што кажу — почеше севати муње са грмљавином
из које се просу пљусак кише по нама! Пре само неколико часова све је било
ведро, млад месец окренуо рогове у север; говорили смо да неће бити кише,
да ће нас пратити лепо време! Нико не зна шта се може догодити у ћудљивим
планинама.

На левом крилу пл. Војника остадосмо два дана, не помичући се због

невремена и магле. Када би се покаткад уклониле магле, могли смо
осмотрити џунгласт предео око Шавника. Вијугави пут од Никшића спуштао
се у Шавник и поново дизао пењући се уз још веће стране поред Дурмитора.
Велика планинска зараван Крново била је на путу према пл. Лоли, куда је
требало да кренемо, чим се проведри.

Крај пута Никшић — Шавник застадосмо предвече, да се мимоиђемо са

путницима, вероватно ходочасницима манастира Острога, јер су тих дана
били Духовски празници. Прође нас помисао на минуле дане, пре рата, када
су преко наших села пролазиле масе побожног народа из Босне и
Херцеговине, многи боси, на поклоњење Св. Василију Острошком. Било нам
је драго што још има људи и жена, да се упркос свих спречавања, држе вере у
Бога и верно испуњавају традицију својих отаца.

Са доласком мрака искочисмо из грмља крај пута и упутисмо се преко

висоравни Крнова, да се у току ноћи докопамо планине Лоле, а онда правцем
кроз Морачу и ко зна куда и кроз какво беспуће у правцу Грчке?

Преко Крнова на извор Мораче

Од колског пута Никшић — Шавник, испод огранака пл. Војника, који

падају на крновску равницу, до Јаворја, или греда испод којих извире р.
Морача, пређосмо заједну ноћ. Крново(или Гвозд) је издигнут планински
простор попут Морина у Невесињу — брежуљкаста раван и удолине, када се
путује таквим простором по ноћи и мраку, где влада потпуна тишина, добија
се утисак да би сваки сусрет са човеком био неповољан, јер се нема зашто
заклонити него се излаже сусрету „прса у прса“. Нама није било до „сретања“
ма кога у почетку нашег пута за Грчку, зато смо имали бојазан да нас ко не
примети на том равном земљишту. Улазећи све дубље у раван где је
притискао мрак и на одморима хватала хладноћа, ми смо се са дубоким
размишљањем „освртали“ на историју Крнова — бојева Црногораца са
Турцима на њему, оно је опевано у народним песмама као и херцеговачке
Морине. А колико је црногорских хајдука прешло преко њега? Зар и то није
било уливање моралне снаге у наше мисли на пробијање за Грчку?

Пред нама су се, гледајући са које било обрежине на Крнову, могле

уочити мрачне контуре двеју планина — Лоле и Стожца које смо на карти
могли распознати дан раније, у пл. Војнику. Наш правац је био да дођемо у
врх Горње Мораче и да избегнемо прелаз преко насеља, али је то, како ћемо
сутра-дан видети, било немогуће, јер, пл. Сињајевина са својим Јаблановим
врхом, стрмим странама и литицама то онемогућава. Ми смо те ноћи
путовали више сати равницом преко Крнова, док нисмо дошли под неки
огранак пл. Лоле (ту је било и неко повеће село), где је била раскрсница
сеоских путева у два правца: један, повољнији, водио је северно испод
наднешених планинских страна, у правцу извора реке Комарнице, други пут
је водио из села у међупланински простор, где су биле стаје и чаири. Мада је
први пут био повољнији у односу нашег правца, ми смо одустали да идемо
њиме из разлога што је проводио (како се нама чинило), кроз кланац на коме
се није могао избећи случајни пролазник. Тицало се чувања трага куда се
пролази. Путем којим се пошло уз планину наишло се на изузетно тежак
пролаз. Увидевши да би нас путања одвела да сађемо у Морачу, тамо негде
око Морачког манастира, ми смо убрзо напустили тај правац и пошли да
пресечемо стрму страну планинског гребена, да би дошли на замишљени
правац, уочен раније. Ту су искрсле неочекиване тешкоће које су остале
добро „у сећању“. Зачудо јужна страна, поменутог планинског гребена, била
је толико стрма да се просто није могло пењати уз њу! Срећом су биле бусике
живице по страни, па смо се хватали за њих и стопу-по-стопу пели на
гребенасту ивицу косе која је била, као самар, обешена и на другу страну. Са
северне стране се налазио полеђен снег све до дна стране, где се у долини
слила вода и направила мало језеро топљењем снега. Са кундацима пушака
туцали смо у смрзнут снег и правили места да станемо петом од стопала, па
смо се са „сто јада“ падања и клизања по страни, скотрљали у долину где је
лежала вода. Ту смо се „одморили“, притврдили обућу, превезали упртаче на
ранцима и ремнике на пушкама који су били искидани котрљањем
низастрану.

Пред нама се пружала узастранита увала по којој је још лежао снег, а

прокопњело камење одавало слику малих колиба. Изморене од снега и мокре
од зноја, ноћ и хладноћа притискали су су нас са свих страна. Није се могло
стати од хладноће и морали смо ићи напред хтели-не-хтели. При врху увале
нагазили смо на колибе, у које се нико није још био доселио; и боље је било
што није, јер би их морали заобилазити. Правац је био добар и ми смо
наредног јутра осванули на гредама изнад извора Мораче.

КРОЗ МОРАЧУ И КОЛАШИН

Рано изјутра стигосмо на стрме литице испод којих извире река Морача
(крајем маја 1950) уморни и мокри од зноја прелазећи оштре косе и газећи
смрзнут снег по долинама пл. Лоле; склањали смо се од ветра који је доносио
„поздрав“ са Јабланова Врха на Сињајевини. Сунце нас огреја, покасно изнад
„усидреног“ облака на планини и поче да нас раскрављује од хладне ноћи
коју смо провели на путу од пл. Војника до места над Морачом, где смо
застали да преданимо. Пред очима имамо ужи преглед горњег дела Мораче;
извор реке, стране испод Јабланова Врха и кланац којим се пролази у Ускоке.
Све је ово удубљено и стиснуто стрмим странама и литицама куда се и
најбољи познаваоци једва спуштају, а како ћемо тек ми, још ако морамо
чекати ноћ? Дошли смо над ону Морачу која се у нашем крају помиње: „Како
је ово место као у Морачи!“ То је када се пролази кроз какве гудуре, где се
„не види сунце ни мјесец“! Први поглед који смо оборили низ литице и
провалије био је са узвуком: „Ово ти је права Морача!“ Пред нама у понору,
једва уочљивом, кривудала је између отиснутих стена, модро-сива, тек
проврела р. Морача. Са друге стране, чији извор не можемо сагледати, извире
р. Комарница (утиче у Пиву а ова у Дрину). Седимо на развођу река које теку
у два мора — Јадранско и Црно!
 Да нисмо видели неке чобане који прођоше са стоком, ми не би знали
пронаћи путању да сиђемо у корито реке Мораче кога се требало
придржавати, до неког моста и пута који би нас „извео“ у правцу Таре и
Колашина. Склизали смо се на стражњици, више него на ногама, низ стрму
страну, обраслу у папрат и лозетину, ударајући покадкад о букве што су се
нагле на једну страну. У први мрак ми смо били на реци Морачи прешли је на
малој ћуприји пред једном зградом, што је изгледала као школа, и продужили
сеоским путем крај Мораче, низводно и с десне стране. Пут је водио кроз
шипраг и са њега се није могло свратити десно ни лево. Да би избегли сусрет
са сељацима, који су касно у ноћ пролазили путем, склањали смо се у шипраг
док прођу па опет настављали истим путем.

Два дана смо преданили у Морачи, помичући се ноћу преко изривених

страна, кроз чија су точила скакали планински потоци. Један дан смо
преданили у буковини, недалеко од куће неке старе жене чије су две краве
пасле траву око нас. Замало што нас њен жутов пас није открио! Други дан
смо преданили у страни где је била ситна гора из које смо посматрали мост
на Морачи преко кога смо прешли наредне ноћи на другу страну, попевши се
на шумовито узвишење, одакле је простор земљишта нагињао ка Тари и
Колашину. Ишчупали смо се срећно и незапажено из Мораче, мада је на
неколико места долазило до сусрета (на путевима) са непознатим
становницима, који би нас, ако су били верни комунистичкој власти, одали
„чуварима“ новог поретка у држави. Свесни потера које комунисти на брзу
руку организују ми смо строго водили рачуна да у „тесној“ Морачи не дође
ни до каквог сусрета ма са ким било.

Ми смо, још у Херцеговини, ранијих година, сазнали да се у пределу

Крне Јеле налази једна група четника са Миљаном Мандићем. Сада смо били
у близини тога места и помишљали да се неком јавимо, па да штогод сазнамо
о њиховој судбини. Одмакло време и тежак положај четника у шуми
наводили су нас на сумњу да је ико претекао жив испред сталних
комунистичких потера за четницима. Можда би штогод покушали да нас не
притиште невреме — киша и магла. Два дана се нисмо покретали због
незнања куда да идемо. Тек када је престала киша и магла се размакла,
наставили смо свој пут у правцу Колашина. Од свих природних препрека
реке су нас највише забрињавале — како их проћи, од стражара на мостовима
и дубине да их прегазимо. Сада је пред нама била р. Тара. Нико није знао
прелазе на њој, а морало се то обављати ноћу, било на неком мосту, или где
друго.

Користећи испочетка неки сеоски пут, од Мораче према Колашину,

нагазисмо на неку пилану, малу реку и неколико кућа. Одбацисмо се од свега
тога опет у шуму и њоме преко пропланака и чаира осванусмо на доглед
Колашина. Попесмо се на букву и осмотрисмо варош и р. Тару испод ње. Био
је леп дан, гора одевена у младо зелено лишће, процветало дивље цвеће,
мирисале јагоде, чист ваздух напајао животом, почивала мирноћа свуда
наоколо; било драго остати ту недељу дана и уживати Божје благодети.
Разнежен лепотом природе и растужен својом судбином млади Бориша
Шаровић поставља питање:

—Зашто смо ми одбачени од савезника, а били њихови искрени

пријатељи? Комунисти, који су њихови непријатељи, били и остали,
помогнути су баш од њих, да дођу на власт и да нас тирански прогоне! Зашто
да прави страдају, а криви да уживају? Ко дели правду? Зашто је криво дели?

—Питао је млади четник и нико му није одговорио. Да би у другом

облику дао одговор, Видак Ковачевић помену само Липово, Дражу и
енглеског мисионара Белија, онај разговор на крштењу детета, у коме је
Дража дао јасан одговор свима „трговцима људског меса“, да њима нема
места за „трговину“ међу српским народом. Било је тада јасно Бориши, и
свима нама, што нам је преостао голготски пут страдања.

У шумовитом пределу пред Колашином прегледали смо торбе и нашли да

имамо врло мало хране; све дотле је текло што смо понели из пл. Голије.
Требало се убрзо јављати због хране, а место није било повољно да се
јављамо у близини града Колашина. Немање хране и р. Тара била су два
главна и најпреча проблема које је требало решити наредне ноћи. Пошли смо
да их решимо чим се почело смркавати. Из шуме, где смо данили, спустили
смо се у Лужине крај реке, још за дана, и добро разгледали где да пређемо
Тару. Од велике користи су нам били домаћи пролазници које смо уочили да
пролазе, на неколико места, преко разливене реке. Када се згуснуо мрак, ми
смо пошли у реку и, где је било плиће, газили је, а где се то није могло,
прелазили смо преко дрвених греда које су биле препречене с једне на другу
обалу. Са малим узбуђењем успели смо прећи све „скеле“ и колски пут
Колашин — Андријевица и одмах се прихватили голих страна подножја пл.
Бјеласица. Измакнувши се високо у страну, сели смо и предахнули од брзог
хода који је уједно био и ризичан. Ту смо „дошли на идеју“, да се пењемо на
пл. Бјеласица, и да са ње „осматрамо“ будући правац.

Нисмо се могли попети на Бјеласицу због краткоће ноћи, остали смо да

преданимо на врху горе која достиже висину тамо докле може да расте.
Ненадно смо дошли до хране (кукурузна брашна), што се снабдевао
колективни катун при планини и тешкоће из прошле ноћи су биле одбачене.
Када су чобани сјавили стоку из планине, ми смо се попели на њихове путеве
и наставили путовање према врховима планине. Скоро при врху наишли смо
на једну чесму и загасили жеђ која нас је морила цео дан. Седели смо крај
чесме, у месечевој сенци, и гледали простор на јужној страни испод планине
по којој је сијала месечина. Тамо је било насеља у шуми која нисмо знали
како се зову. По страни изнад нас претрчавале су дивокозе и отискивале
камење испод ногу. Поглед у простор под месечином, и планинска дивљач
око нас, стављали су нас у размишљање; куда нас „светски вихори“ носе и
какав нам је живот предодређен да га преживљавамо? Нико за нас није знао
— шта радимо и куда идемо? Удаљавали смо се од свога завичаја у коме нам
се можда неко надао да ћемо код њега доћи на разговор и узајамно
охрабрење. Наше мајке који их имамо, кулучиле су на дрвној индустрији у
Завидовићима, Босни; сестре су биле с њима; браћа, ако је који претекао,
испаштала су по затворима и присилним радовима; дојучерашњи саборци и
пријатељи клонили су се да нас виде из страха да не оду у затвор. Поред
свега изгубљеног и пострадалог, ми смо се „разбуђивали“ од тешких мисли и
пред очима гледали нове хоризонте који воде правди и слободи и свака жртва
није нам била тешка.

И на Бјеласици, као раније на Војнику, ухвати нас невреме изненада. Док

смо седели у страни крај чесме гледали пуно небо звезда и пун месец. Кроз
пола часа, на планини по долинама, притиште магла и поче да пада хладна
киша са ветром! Почесмо трагати по магли да пронађемо шуму и заклон од
ветра, да наложисмо ватру, да се огрејемо и узгредно скувамо качамак. Једва
нагазисмо на долину при страни у којој се налазила букова шума. Накуписмо
дрва и наложисмо ватру, поткреписмо се храном и просушисмо обућу и
одећу. Киша умањи да пада, а магла и даље оста да нам заштићује ватру и
дим од погледа сумњивих лица.

У току дана настале су велике промене времена на Бјеласици (неком

њеном делу). Изјутра је шибао јак ветар са кишом и суснежицом, лежала
магла свуда наоколо, хладноћа није попуштала. Морала се ложити ватра и
грејати се. По подне се све изменило: престала киша, утолио ветар, магле се
повукле, проведрило се небо, сијало сунце по чистој планини, удисао се
процеђен ваздух; милило се живети. Неко се присети Прерадовићеве песме:
„Када пада киша, ветар и слана, не треба се снуждити, биће опет лепих дана“.
Можда је Прерадовић то певао у другом смислу, мислећи на душевне
тешкоће, али су се стихови у потпуности одражавали на нама у временском
смислу.

Поглед са пл. Бјеласице, било по самој њој или у даљину, био је

величанствен. Осећали смо се као да стојимо на „утврђењу“ чији је „темељ“
добро утврђен и подножје разгранато. На извишењу где смо сачекали залазак
сунца, побожно смо ћутали и разгледали простор планине и даљину.
Површина планине је широка и разграната, бреговита, са шумом по увалама,
пашњаци за стоку су одлични, трава није превећ дивља. Ту је негде
Бијоградско језеро, али га ми нисмо видели. Све до предвече могли су се
видети чобани са буљуцима оваца који су нечујно ишчезавали нестајањем
дана. Предвече је планинска дивљач претрчавала по долинама и губила се у
ноћ. Тамо где је сунце падало у Проклетије и давало отсјај по Комовима био
је предео за дивљење. Два Кома као две усправљене стене створили су чудан
изглед у природи. По точилима и урвинама белио се снег и изгледао као да
стоји обешен о концу. У подножју Комова куће по странама изгледају
„прилепљене“ и нагнуте, па се не верује очима да тако могу стајати! Све то
„чудо“ од природе сунце је оивичило позлатом и око глава Комова створило
ореол славе! Зар се може чудити што су се у таквом гнијезду рађали јунаци
кова Марка Миљанова?

— Погледај Проклетије и оно чудо дуж венца на њеној глави! Све сами
зубови од тестере или орловски кљунови повити и проређени дуж бескрајног
планинског ланца! Кад сунце паде за Проклетије, показа своју светлосну моћ
у жици као муња и с њом опточи врхове планина који за неколико минута
остадоше непромењени, горећи у најсветлијој ватри што је Божанство дало!

На страни, којом је требало да прођемо у току ноћи, издвајао се, из

„корена“ Бјеласице, један огранак и благо се спуштао у долину р. Лима, тамо
негде између града Берана и малог местанца Трепче. Упоредо се спуштала и
пл. Лиса, одвојена дубоким удубљењем од пл. Бјеласице. Сада је Лим био на
размишљању, како ћемо га прећи, знајући да је он већи и дубљи од Таре коју
смо већ прешли код Колашина. Са Бјеласице смо могли видети најудаљеније
планине преко Васојевића, као што су Мокра планина, Смиљевица, Жљеб.
Простор је био под гором, повезан и задовољавајући.

Спуштањем мрака на земљу спуштили смо се и ми са пл. Бјеласице,

остављајући за собом долове и брегове, срне и дивокозе и разну другу
дивљач да се мирно играју по планини. Ишли смо равницама кроз поучен
мрак што даље у непознате шуме и планине, не знајући шта нас може срести
скоро на сваком кораку! Планине више нису биле пусте, летње је доба, народ
је почео излазити са стоком на планине, катуништа су оживела, мирис ватре
и паљевине могао се осетити на далеко. У првим часовима на путу низ
Бјеласицу ми смо нагазили на ергелу коња које су чували војници под
пушкама. Пролазили смо између колиба на катунима, пси су насртали на нас,
чобани изметали пушке, а ми смо држали одређени правац, претурајући
тешкоће, једну по једну.

Примичући се Васојевићима, код Трепче, наилазили смо на нове шанчеве

и посивеле чауре од муниције; помишљали на борбу четника против
партизана и храбру одбрану Васојевића од комунистичког зла. Спустили смо
се ноћу у најближе брдо до р. Лима, преданили у њему у цео дан разгледали
део реке, колски пут, неколико кућа са воћњацима и мало местанце Трепчу.
Лим је био у сенци неког стрмог узвишења, а пут је преко њега проводио за
Андријевицу. Вода се сивила, а на површину је избијала пена тамо где је
ударала у унутрашње камење. Ширина реке је била велика и за најбоље
пливаче, а камоли за нас од којих је само један знао пливати. Покушаћемо
газити, па ако не успемо, тражити прелаз на неком мосту; то је био наш план
у току дана.
 Стигла је ноћ, коју је Бајо Пивљанин назвао„мајком“, а ми смо под њеном
заштитом извршавали најглавније задатке на путу за Грчку. Лим нисмо могли
прегазити, али смо краћим тражењем (низводно) нашли камени мост и с
бомбама у рукама прешли опрезно преко њега, хватајући се убрзо шумовитих
страна и подножја Мокре планине.

МОКРА ПЛАНИНА, СМИЉЕВИЦА И ЖЉЕБ

Са пл. Бјеласице у Васојевићима, далеко у тами, једва су се могле уочити

две планине (њихови врхови), једна испред друге. На школској мапи, којом
смо рсполагали и понекад у њу гледали, те су планине обележене —
Смиљевица и Жљеб (прва 1936 м., друга 2382 м). Чинило нам се да је
најбоље ићи у правцу Жљеба, попети се на њ, осмотрити Метохију и преко
ње „некако прелетети“ у Шар-Планину! Још сени издалека нисмо
приближили Метохији, а већ смо је имали на уму — како ћемо је прећи,
равну и насељену?

По преласку р. Лима у Васојевићима, између Трепче и Берана,

прихватисмо се Мокре планине преко које није било лако путовати. Мокра
планина је сва у странама, избраздана удубљењима и точилама, какве
планине се ретко где сретају. Далеко уз њу има планинских села и
појединачних кућа, па није ни „пуста“ како је то изгледало посматрањем
издалека. Срећом што се „бразде“ по Мокрој планини нису пресецале него се
ишло повијарцима између точила, па се тако „испливало“, за једну ноћ на
њене падине, под другу и већу планину. У чаирима, где смо преданили један
дан, могли смо да осматрамо град Беране и добар део његове околине. Све је
било у зеленилу и процвету. Дан је био као најлепши „у години“, па је слика
Васојевића привлачила да се у њима остане коју недељу дана.

—Боже мој, каква ли нас судбина прати? Гледај овог Божјег врта,
плодног и лепог, најстарије српске постојбине, колевке јунака и расадника
Српства, у чијим се рукама данас налази? — питали смо се с болом у души, а
знали смо да се налази у рукама оних што су се одрекли Српства. За мене је
још теже било гледати по Васојевићима, који сам се последњи растао у
Словенији са четницима Павла Ђуришића, био у чети где је највише било
Фемића из Васојевића. Они се беху зажелели свог родног краја, а смрт их је
пресрела да се никад у њ не врате...

Када смо по ноћи хтели да се пребацимо из Мокре планине у Смиљевицу,

преко шумовитих падина, где су Брозови неимари секли јапију и извозили у
правцу Пећке Бистрице, ухвати нас провала облака и не даде нам се макнути
из првих омара. Сутра дан покушасмо по магли, али се за мало не сударисмо
са колоном „добровољних радника“, застасмо у шуми, док се повуче магла и
осветли месец.

Били смо одмакли „добар комад“ пута уз Смиљевицу, кад свратисмо у

заветрину да отпочинемо. Седећи са ранцима на леђима и гледајући у торину
пуну оваца, мину нас жеља за месом (већ га одавно нисмо јели). Неко
спомену јалова брава на ражњу и воду снежаницу на планини — како би лепо
било сутра имати! Хајде да покушамо! Ма слаба је нада на успех, јер месец
светли по страни (где је торина) и тешко се може примаћи опрезним
брђанима, који имају још опрезније псе. Није се могло кришом узети брав,
али се успело сазнати да туда живе Шиптари и да поведемо више рачуна на
будућем путу. Од тога места (покрај Смиљевице) ми више нећемо чути да се
говори српски језик! Ишли смо стално кроз арнаутска насеља и они су нам
били на путу дању и ноћу. Гледаћемо њихове ћулафе на главама, чакшире са
гајтанима; слушати ноћу (при прелазима) њихове гочеве и падати у досаду
што је сваки дан све исто.

„После кише и сунце огрија“. Док смо први дан преданили у магли и
мокрини од кише, на Смиљевици смо се осушили према ватри наложеној од
клекових пањева у току ноћи. Када је сунце огрејало, окретали смо се према
њему по усунчаним странама пуним клековине. Били смо на више места по
Смиљевици и разгледали све стране сем оне коју је заклањао Жљеб, а то је
био правац нашег пута. На јужној страни Смиљевице налази се долина Пећке
Бистрице, Чакор, Руговска клисура и чуда од природе! Са ње смо још боље и
шире видели Васојевиће него са Мокре планине или Бјеласице. Предео на
северној страни је највише прегледан.

Видели смо: Рожај, Тутин, долину Ибра, све до Новог Пазара— део
Немањине Рашке. Испод Смиљевице извире р. Ибар. Када смо се предвече
наднели над греде где је извор, имало се шта и видети, стрме литице,
непролазне ни дивокозама, заокружавале су борову шуму из које је потицао
Ибар и, доста правим током, силазио из Смиљевице (са северне стране) све
до близу Тутина, одакле се „на лакат“ окренуо ка Косовској Митровици.
Ибарска долина је испочетка лепа и занимљива. Планинска подножја, од
Смиљевице и Жљеба, направили су котлинасту долину у којој расте борова
шума. Никада пре нисмо видели толико борове шуме, праве и танке; као
расадник уздизао се бели бор по удубљењима где није било пута.

Орао не би замахнуо ни пет пута крилима, а већ би прелетео са

Смиљевице у Жљеб. „Пребацио би каменом“ — што наши кажу — из једне
планине у другу. Али спустити се у корен једне и испети се из корена у другу
планину то је било „повуци-потегни“ — низастрану и узастрану! Са
Смиљевице смо се клизали низ бусику и клековину, а по негде ударали на
тврде литице из којих смо се једва видели дугим заобилажењем. Свалили смо
се у првомрачје у борову шуму у којој није било места да се легне од
настранитости и густиша. Нашли смо сваки по један бор и легли са горње
стране, упирући ногама у стабло. Такво спавање и одмор није нас окрепио за
наредни дан, који је био још тежи. Тај део планине (шума у њему) није могао
бити коришћен због неприступачности. Зато је онако лепа борова шума
остала непосечена. У овом делу шуме наилазили смо на напуштене „бајте“ —
земунице, где је неко од недавна живео. Помислили смо одмах на
„одметцике“, сличне нама, али то вероватно нису били четници него
Шиптари — њихови „балисти“. Шта би било да се сударимо са њима, ако их
туда има? Помишљали смо и на ту опасност.

Ово међупланинско удубљење далеко је превезилазило Морачу. Ми који

смо прелазили Караванкама (1945), можда смо негде наилазили на сличне
провалије. Сунце је пекло и кували би се као у котлу да није било хлада од
боровине. Остали смо цео дан, док смо се ишчупали на положитије стране.
Предвече смо дошли на широк пут покрај кога су били телефонски стубови;
то је вероватно била саобраћајна веза од Рожаја са Пећи. То је онај злосрећни
пут којим је део српске војске отступао за Албанију 1915.г. Ту је негде на
томе путу, понео болан утисак ђенерал Михаило Живковић „Гвоздени“, да га
по повратку у ослобођену Отаџбину спомене у свом опису „Повлачење кроз
Албанију“. На томе путу где има мало убоге ледине, „струји“ ваздух (и кад
нема ветра) између планинских врхова који су се „наткапили“ било од
Смиљевице, Жљеба или Суве Планине. Све су се оне ту „судариле“ и
оставиле мало простора између себе да „лове“ пролазнике кад се „укаже“
прилика! Хватала нас је нека сумња од природних чуда, а ноћ је
поткрепљавала зебњу од утвара, мада у њих нисмо веровали.

Ћутали смо и гледали зачуђено у каменити Жљеб, који се вулкански

црнио испод месечеве сенке. Горе по врху, где је обасјавао месец, изгледао је
као друга планета!

—Боже мој, куда нас ноге носе и очи воде — вели Димитрије Црногорац,
који се нашао побуђен гледајући, по ноћи, у непознате планине?

— Шта је на другој страни, лако је за ово — пита Јован Шаровић, који је

као граничар искусан многим планинама?

—Сигурно ћемо видети Метохију, чим пређемо на другу страну Жљеба

— радознао да што пре види будући правац (који ће му донети смрт), улази у
разговор Јованов млађи брат Бориша.

—Ми се морамо олакшавати са спремом кад се спуштамо у Метохију;

неће се моћи носити све ово што сад имамо — додаје део своје бриге Видак
Ковачевић, коме је утужило носити костретни капут, а под њим нема другога.

— Преко равница, које за једну ноћ не можемо прегазити, не би требало

да се упуштамо да идемо — додавао сам и ја своје мишљење.

Кренули смо даље.

Ми се нисмо пели на сам врх Жљеба; није било потребно. Метохија се

може видети из свих страна окренутих према њој. Ипак нас је нека путања
одвела високо у леву страну Жљеба (до Мокре планине). Да није било те
чудне путање на другу страну није се могло. Идући између две усечене
литице у размаку не више од 100 метара, нама се чинило да смо пронашли
прави разлог зашто је планина Жљеб добила своје име. То је заиста био прави
„жљеб“ и ко је у њ ушао није могао свратити десно и лево! Као да је било
корито реке па пресушило. Али то није било, јер је понегде расло ситно дрво
и трава. Кроз такав шкрипац никад пре нисмо пролазили; немило нам је било
туда ићи, али се на другу страну није могло. Напослетку нас дочекале
стешњене литице и једва смо искочили из „жљеба“, срећни што се решисмо
таквог немилог пута.

16. јуна 1950. осванули смо у средини Жљеба, у страни која је окренута
према Метохији, испод које извире Бели Дрим. Изузев Пећи и ближе околине
видела се цела Метохија „као на длану“ — како би рекли моји земљаци. То је
једна пространа котлина, окружена планинама са свих страна. Главне
равнице су око Белог Дрима који нема свога јединственог тока него се
разлива и опет скупља уз придолажење других мањих река и потока. Оно што
је највише интересовало било је, где и како прећи преко Метохије у Шар-
Планину? Постојале су две могућности: једна, не ићи никако преко равна и
насељена простора, тј. не спуштати се у Метохију него је заобићи са источне
стране. Од пл. Жљеба, према истоку, надовезала се Мокра планина и
заокруживала својим ланцем све до Чичевице пл., између Косова и Метохије,
а ова се везивала шумама за Шар-Планину. То је био заобилазни пут али
много поузданији и сигурнији. Други правац је био: упречити право преко
Метохије и избити у близину манастира Девича. За тај правац пута биле су
потребне најмање три ноћи (уколико не би било тежих препрека: канала,
ограда, густих насеља и евентуалног губљења у ноћи). У питању је било где
ће се преданити 2 дана? Шума је било доста по Метохији (крчевине), али та
је шума „између кућа“ и није било повољно лежати у њој и веровати да неће
нико наићи. Имало се у виду да ћемо, кад паднемо у поље, газити преко
ливада, ускопаних њива, а ујутру по роси остављати траг. Уз то је тешко било
веровати да ћемо кроз густа насеља моћи проћи незапажено. Пут преко
Метохије није нам се свиђао. Поузданији је био правац пута преко планина
— заобилазни.

У пл. Жљебу се морала донети одлука којим правцем да окренемо. Као да

смо предвиђали несрећу на будућем путу, па да се нико не би кривио, решили
смо да се сваки (од петорице) појединачно изјасни којим правцом да се пође
наредне ноћи? Видак Ковачевић и два брата Шаровић били су за правац
преко Метохије. Ја сам био за пут преко планина, а Димитрије Црногорац
рече: „Куда год окренете“. Мени се чинило тада да смо ми били доста
заморени сталним путовањем од 20 дана (боље рећи ноћи). Погледи у Мокру
планину и њене стрме стране загрожавали су помисао да се тамо иде. Сви
смо веровали да је тај пут сигурнији, али нисмо пошли њиме!

Исход пута за 20 дана преко Црне Горе био је задовољавајући. Нисмо се

нигде открили, није било потера за нама; прошли смо кришом што је био
главни циљ. Ни због хране се нисмо јављали по селима, а нисмо ни патили
много од глади, једино што дмо се изморили пењући се уз планине и
путујући кроз беспућа.

У пл. Жљебу смо остали 2 дана, да се одморимо и припремимо за пут

преко Метохије. Једну ноћ је падала киша па нас је и то омело да кренемо
раније на пут. Нашли смо једну пећину и у њу се склонили од кише, ложили
ватру и пекли погачу за даљи пут. Време се убрзо пролепшало. Настала је
врућина каква може бити само у Метохији. Погледом из пл. Жљеба ми смо
оценили шуме по Метохији у које треба да дођемо сваке ноћи и у њима
преданимо. Примакли смо се у подножје планине и чекали да се смрачи па да
отпочнемо пешачење преко Метохије.

КРОЗ МЕТОХИЈУ И СТРАДАЊЕ У ЊОЈ

У нормалном животу нико не жели да сачека ноћ у планини: —

пролазници, чобани, дрвосече, свако прорачунава колико дуго може остати у
планини и жури се да не закасни, да га не ухвати ноћ и мрак у планини. Чим
превали подне, нагиње се селу, кући, колиби, преноћишту и скупном животу.
Страх од видљивог и невидљивог у планини притиска и дању, а камоли ноћу.
Само звериње и планинска дивљач, посакривана негде у невидљива места,
једва чека ноћ да по њој безбрижно прескаче и „шета“, куда није смела у току
дана. Тако је слично било са нама, људским бићима, који се нисмо помирили
са угњетачима слободе, него смо рађе делили судбину планинске дивљачи и
звериња, него поклоничко слугарање наредбодавцима ишчауреним из крви
невиних жртава. Тежња за слободом тера нас да се, путем кроз беспуће,
стављамо на муке и патње.

Били смо средили своје планове и мисли да загазимо пољима кроз

Метохију, „па шта нам Бог и срећа да“. Пошли смо порано низ расточено
корито, између стрмих страна, где се сливала вода од тешких киша и носила
лако камење низ поток, у правцу првог села под планином. Заобилажењем
села, које је стајало на нашем правцу, свратисмо стазом кроз шипраг и на њој
сретосмо човека кога нам не беше мило тада видети. То је био први сусрет на
нашем путу, за 20 протеклих дана, нико нас дотад није приметио, свуда смо
опрезно избегли сусрете са ма ким, на дотадашњем путу — од пл. Голије до
Метохије. Сада је пред нама стајао Шиптар, мештанин из села, који је једва
изговарао српске речи, када нам је објашњавао ко је, и шта је. Биојеу
партизанској војсци 1945., остао у Словенији до 1947., а онда отпуштен,
„демобилисан“ — како он каже. На изглед није био „опасан“, али ко ће
веровати претварању једног Шиптара који зна да се „снађе“ у свакој
ситуацији. Сусрет је био непожељан у сваком погледу, и у најкритичнијим
данима пута. Шта се могло урадити? — Убити га, или повести са собом — то
су углавном решења, и војничка и хајдучка, када се мисли сачувати тајна. Ми
нисмо прибегли тим мерама, није што нам се чинило да нас неће открити,
него што је било у нашој замисли да не би имали среће на будућем путу, ако
би казнили човека смрћу само зато што нас је „срео на путу“. Водити
Арнаутина са собом и бити „сигуран“ да не побегне, није било поуздано нити
остварљиво. Ми смо му постављали питања као да смо били прерушена
„милиција“ или „Удба“; запретили му да не сме казати никоме у селу да нас
је видео. Ко зна је ли тај трик успео? Тај непожељни сусрет ће нам стално
бити на уму, на даљем пролазу кроз Метохију. Чак ни данас не знамо је ли он
био допринос нашем страдњу у Дреници после неколико дана.

Те ноћи смо дошли у шуму коју смо из Жљеба први дан приметили, да
тамо стигнемо и у њој преданимо. Била је тешка врућина, скоро
неиздржљива, у ситној храстовој шуми у којој се није могло усправити а да
се не види глава из ње. Није било воде, без оне у чутурицама, која је за летњи
дан била мала. Кроз шуму су стално шетале жабе корњаче и правиле шум, па
се, у почетку није знало какво је кретање по шуми. Пало се у раван терен,
мада је местимично шумовит, опет се иза њега не може оценити будући
правац — куда се намерава путовати наредне ноћи. Понекад би натрчало
разобадано говече, стало пред нас и управило поглед, као да је оно
„шпијунирало“, или се дивило откуд „друкчија створења“ у њему познатој
шуми? Понекад се прочује глас људи, али се нико не може да види у густој
шуми. Бојазан од потере због синоћњег сусрета са непожељним Шиптаром
стално је на уму.
 Са нестрпљењем се ишчекивала ноћ која је предвиђена да ће бити тешка
и опасна, јер ћемо морати прелазити кроз честа насеља. Није било ни шуме
пред нама за сутрашње предањивање, не бар тако близу, докле би се могло
стићи у току кратке летње ноћи. По спуштању мрака напустили смо шуму у
којој нас је давила жеђ цео летњи дан. Журба за тражењем воде терала нас је,
у правцу куда намеравамо проћи, колико и за преваљивањем што даљег пута.
Оцењујући по карти, коју смо у Жљебу разгледали, мислимо да смо прошли у
близини места које се зове Врело. Ту смо нагазили на канал, са водом у њему.
Мислећи да је „права вода“ (за пиће), падосмо на колена, као што само жедни
и прежедни пију воду. Чим принесосмо устима, осетисмо смрад и топлину
вруће воде! Одбисмо се у страну и би нам тешко, што не могасмо загасити
жеђ која нас мучи цео дан. Закључисмо ту да је„врућа вода“, испуштена кроз
канал, из зграде која је стајала пред нама, можда фабрике или, ко зна чега
другог? Грло се још већма стеже, прогутала би се и пљувачка, али ни ње
нема; што више журимо још више жеднимо. Прошли смо још доста места на
путу, док нисмо пронашли воду за пиће.

Простор којим смо пролазили у току ноћи је тежак за преваљивање што

више пута; ни пола километра се не може прећи без разноврсних сметњи.
Стално се удара на ограде, јаруге, канале; пође се мало сеоском путањом, али
она одведе на другу страну куд не треба; свратили се са путање гази се преко
жита, непокошених ливада, њива са засејаним поврћем. С муком се ишчупа
на тврду ледину, пође се њоме па опет дочека као и пре. Ако користимо
путеве који воде у нашем правцу, онда се држимо једне стране, испод сенке
дрвећа, јер је ноћ видна на месечини. Путеви спајају села, а кад упаднемо у
мрежу сеоских ограда, онда се тешко чупамо из њих. Станемо ли пред којом
кућом и загледамо у њу, виде се светла на прозорима, а унутра бубњају
арнаутски гочеви; узбуне се и залају пси око куће и почну да нас нападају.
Неко од газда изађе пред кућу и заурличе као кад гладан курјак вије у
планини. Све је друкчије, по начину сеоског живора, од нашег у
Херцеговини.

Необично нам је путовати таквим равним пределом који је још густо

насељен, заплећемо се и губимо оријентацију; да није звезда и оријентације
према њима не би знали куда идемо. Уз све наше тешкоће, које ће наступити
дуж целог пута до грчке границе, пратиће нас арнаутска музика, њихови
бубњеви по селима. Изгледа да је у то доба био муслимански пост, када се
ноћу, једе и весели а дању ради и ћути. Та ноћна музика, баш када смо ми
били у покрету, прелазила је у досаду, слушајући једно те исто бубњање. Као
да смо ишли кроз други свет и као да нисмо били становници једне државе;
нисмо се привикавали обичајима Арнаута.

На освит 18. јуна 1950, пређосмо железнички пут Пећ—Приштина и ту

одмах крај пута, остасмо да преданимо у густим шумарцима. Према карти
коју смо рагледали, ми смо били у близни села Злокућана, недалеко од моста
где је воз прелазио преко Белог Дрима. Пред очима нам је била непокошена
ливада и наш траг који смо оставили газећи преко ње у току ноћи. Стали смо
да размишљамо: ако је, претпрошле ноћи, Арнаутин с којим смо се срели,
јавио Удби, онда нас она може пратити по трагу куда се крећемо. Друго је
било што смо се могли надати да нас, сваког часа, открију чобани и разни
пролазници који у летње доба трагају по шуми. Ипак смо остали
непримећени цео дан, оставши на месту док се добро смркне. Жеђ нас је опет
морила, цео летњи дан; још кад је била тешка жега, провели смо о чутурици
воде. Поток, преко ливаде, није био далеко, али се на њ није могло саћи услед
косаца који су косили ливаду. Јели смо погачу, коју смо испекли у пл.
Жљебу, са перјем од младог лука који смо тргали у ноћном пролазу на
њивама засађеним поврћем. Искрсавао је стари и увек актуелни проблем
хране; како до ње доћи без појаве и откривање трага? Знамо да се налазимо у
арнаутским насељима, али туда има и Срба, чак и наших земљака; како
пронаћи свога рођака, закуцати му на врата и рећи: — ево и нас овде на
земљи што беше српска колевка која нам изњиха историју, владара и
светитеља, изиђи нама у сусрет, брале Србине, покажи пут који нас води кроз
беспуће у тражењу слободе. А ко ће знати, ко је ко, у тако измешаним
насељима? Ми смо одвојени од земље и живота, нас прогони свак, неко од
жеље да нас уништи (наши непријатељи), а неко од страха да не буде кажњен
због нас (пријатељи). Како се можемо надати да нас помогну сви Срби овде,
које не познајемо, кад су нас прогонили они у свом родном крају! Знамо да
тако неће дуго остати, да ће српски синови заблудели у социјалистички
комунизам доћи себи, али нам треба помоћи данас; да радимо на ослобођењу
Отаџбине и доношењу слободе угроженом српском народу. Настало је такво
бреме да „нема брата ни да пожали, а камо ли да помогне“.
 Покрет који је уследио наредне ноћи био је трагање по земљишту где су
биле крчевине и ређе куће на осами; да пронађемо храну на било који начин.
Нећемо ваљда умрети гладни са оружјем у руци! И заиста, трагајући по
крчевинама, нагазисмо на „кулу чардаклију“ неког арнаутског бега, ограђену
и утврђену, као оне што се певају у народним песмама. На равној ледини
лежи четвороугаона зграда на два спрата, има леп спољашњи изглед, још кад
је обасја месечина испод облака, који се помичу небом, сину прави дворац,
учини нам се у ноћи, помислимо одмах — овај има свега; да нахрани чету
војника а не само нас петорицу. Ограда није била ни од камена, ни од гвожђа,
него од трња набијеног на побијено коље, потом се исплела лозутина и друго
растиње кроз које се стварно није могло проћи, све да се радило на томе.
Капија или врата, куда се улазило, била је од дрвета и утврђена, са ланцима и
катанцима на њој. Бесмислено је било покушати ићи унутра, на који било
начин, јер је голетан простор око куће био као наручен (а можда и подешен)
за одбрану са прозора из двоспратне зграде. Уствари то је могла бити и нека
касарна, школа и ко зна шта друго?

Где је то било — у ком делу Метохије? Како ћемо знати казати кад се
ником не јављамо нити кога питамо како се што зове и где се налазимо. Када
се кроз неколико дана, попнемо на висине Шар-Планине, моћи ћемо видети:
Пећ, Ђаковицу и Призрен; видећемо и те шуме где смо се кретали и оне
изгледају, из даљине, као острво покривено зеленилом.Ми смо прешли Бели
Дрим, друге ноћи по спуштању у Метохију, тамо где се он разлива, у почетку
настајања; сада смо на десној страни по његовом току, низводно. Ми нисмо
били далеко од Ђаковице. Сутрашње ноћи доћи ћемо поново на Бели Дрим и
прећи га на проширеном мосту помоћу скеле и пентрањем преко сломљене
гвоздене конструкције која је на крајевима, штрчала из воде. Све се то, по
нашем мишљењу збивало око села Злокућана, местанца где пролази воз,
вероватно Пећ — Приштина.

Не успевши да нађемо храну у току ноћи, која је била на истеку нашли

смо се сутра-дан на освит 19. јуна 1950, у шумовитом узвишењу одакле смо
могли видети поменуто местанце, куда пролази воз, (вероватно Злокућани) и
део Белог Дрима, где је штрчао сломљен мост, али се није из даљег могло
закључити да је мост порушен, односно онеспособљен за употребу. Мост је
био у пољу, на осами, ниже села кога смо поменули. Наш план је био да га
употребимо за прелаз на другу страну у току идуће ноћи и да се после
пењемо у брда, тамо некуд, у правцу Ораховца, где ћемо наћи реку Мирушу.
У току дана, док смо лежали у шуми, ми смо опет примећени; чобани су
нагазили на нас и видели нас „како изгледамо“. Један старији чобанин је
побегао, док је девојчица која је била с њим, остала код стоке. Њу смо
саслушали и она нам је казала: Звала се Шарић, а и мушкарац који је побегао,
био је Шарић, да он неће отићи у село и јавити било коме, него да се само
склонио ту негде у шуми и да ће он, чим она одмакне од нас, доћи њој и
овцама, међу којима је било и коза. Девојчица није била преплашена с
обзиром на наш изглед и друкчију ношњу. Као да је најпре мислила да смо
арнаутски „балисти“, који су се туда још јављали. После, када смо је
разуверили да нисмо балисти, постала је слободнија. Она је говорила лепо
српски, а казала нам је да зна и арнаутски. Ми смо је отпустили да иде за
стоком и убедили је, лепим начином, да не казује никоме да нас је видела.
Она је обећала и отишла за својим стадом. Мада је било превалило подне,
опет је Удба, ако је има где близу, могла да организује потеру још у току дана
за нама. Били смо у напетом стању и очекивали напад сваког часа. Планирали
смо куда да се повучемо, тамо где су биле гушће шуме, али нисмо могли
предвидети откуда ће доћи потера, са које стране, ако је буде било. У више
случајева, кад би били где притешњени, за нас је долажење ноћи било
„грањавање сунца“, јер нас је једино она могла спасти од куршума и
пропасти.

Чим се смркло и повукао се мрак по пољу, куда протиче Бели Дрим, по

шумама Метохије које постају мирне и тајанствене, шта се у њима крије,
почели смо се примицати мосту. Предвиђамо да нас заседа може чекати на
мосту, или ком другом прелазу преко реке, ако чобани буду јавили да су нас
видели у току дана у непосредној близини. Зато смо, још док се видело,
осматрали стално мост и пратили свако кретање становништва у близини.
Дошавши по мраку пред мост добили смо сасвим другу слику: гвоздена
конструкција моста била је преломљена по средини, савијена у воду и тако
остала са крајевима који нису били оштећени. Неко је ипак прелазио помоћу
препречених дасака, наслоњених на гвоздене греде, с једне на другу страну.
То је био прелаз са опасношћу да се иде њим усред бела дана, камо ли по
ноћи, кад се слабо види где ће се стати. После краћег разгледања унакаженог
моста, решисмо да идемо на другу страну. Провлачењем и прејахивањем
испод и преко гвоздених греда дошли смо до средине, после клизавим
даскама, прешли на други део моста и, на крају подужег верања, прешли на
другу страну. Тада се разби сумња у ма какво чекање и заседе по путевима.

Идући у правцу брда, које се издизало изнад равна поља и колског пута
преко њега, наиђосмо на неколико осамљених кућа око којих су биле стаје за
стоку и колибе за прераду млека. Одмах нам сину мисао да у тим колибама
потражимо храну, спали смо дотле да у ранцима немамо скоро ни за
сутрашњу прехрану.

—Свратимо ту и потражимо храну кад је испала добра прилика —

кажемо тако у први мах, али кад стадосмо размишљати, о ранијој појави на
два места, онда нам би јасно да нас Удба може пратити у стопу куда идемо.
Најгора ствар је за нас што се крећемо по насељеном простору, где нема на
домак планина. Ипак смо свратили у колибу и узели једну порцију
смрдљивог сира, док хлеба и друге хране није било. Ноћ није била тако
мрачна, да се нисмо могли видети кроз прозор из куће, ако је газда у то доба
ноћи гледао.

Заобилазећи брдо, увалом којом пролази сеоски пут, наиђосмо на сеоско

гробље крај пута. Свратисмо на одмор и разгледање по гробљу. Гробље је
било српско и по градњи споменика слично је нашим гробљима у
Херцеговини. Разгледајући по гробљу и читајући натписе, стали смо пред
једним спомеником, наново направљеним. На њему је писало да је покојник
погинуо „од зликовачке руке, 1947. године“. Тај натпис на споменику даде
повода да се размишља на „зликовачку руку“ која је косила смрћу после рата
— 1947. године! Када смо знали да је гробље српско, а натпис на споменику
био јаван, онда би „зликовачка рука“ могла бити неког арнаутског одметника
— „балисте“. Да је убила комунисту он сигурно не би био под крстом, мада
би могао бити у српском гробљу. То нам је дало повода да убудуће, идући
планинама, пазимо на случајне сусрете са албанским балистима. Успут смо
наишли на извор, напили се воде и наточили чутурице за сутра-дан.
Осванули смо на издигнутом пределу од метохиске равнице, чији би назив
могао бити да се зове Прекорупље или област Дренице, чувене по
арнаутлуку.
 Примицали смо се месту где ћемо бити дочекани, опкољени и изгубити
тројицу сабораца од пет колико нас је било. Само још један цео дан
провешћемо заједно у напору и борби за опстанак, ношени идеалима да се
боримо и испаштамо тешкоће живота, за слободу и бољу будућност српског
народа.

СТРАДАЊЕ У ПРЕКОРУПЉУ—ДРЕНИЦА

Место где смо остали да преданимо 20. јуна 1950. године, било је у реткој
храстовој шуми, у ситном камењару и доста прегледно наоколо. То је био
предео иза брда које смо прошле ноћи заобишли и дошли са друге стране
њега; оно ће кроз неколико часова, постати предмет претраживања. Рано
изјутра настаје врућина у шумарцима где није било ни лада, ни ветра да
потпирује. И земља на којој лежимо је врућа, није ни камење хладно. Освитао
је тежак и спаран дан, на коме су и покрети тешки, и живот мање цењен, него
на лепом дану када се мили живети. Притиснути неподношљивом врућином
нас су притискали и други проблеми, нерешиви и забрињавајући: очекивање
потере и неповољан терен за избегавање. Несташица хране и немогућност
кретања без ње. Оскудевање воде и патње без ње. То су све биле физичке
тешкоће, али су неминовно утицале на морал и душевне тешкоће, нарочито
неподношљива врућина и патње без воде.

Наше предосећање да ће УДБА организовати потеру за нама испунила се

тога дана. Било је око 10 сати пре подне, када се прочуше гласови и наста
дозивање у брду које нам стоји пред погледом.

—То су они, траже нас.

Кроз сумаглицу од врућине видели су се распоређени људи чије су пушке

давале отсјај према сунцу. По оделима смо их рспознали да су Арнаути (беле
чакшире са црним гајтанима и ћулави —капе). Они су захватили ту страну
коју ми видимо, а на другим странама не зна се ко претражује. Помислисмо
тада, да је било добро што нисмо ишли у брдо да преданимо, него смо
изабрали мањи и безначајан предео да се посумња где бисмо могли бити. У
скривању од непријатеља не треба тражити истакнуту шуму која одаје сумњу
за претраживање, изузев великих планина чије пространство онемогућава
дефинитивно испитивање. Претраживачи брда, које гледамо, одлазили су у
супротном правцу, али нисмо могли добро видети шта је са других страна,
где је простор непрегледан. Остали смо на месту и стали правити заклон од
ситног камења које је лежало покрај нас. Били смо решени на дочек. У
повлачењу нисмо могли видети успеха; прошарани шумарци и голе ледине са
свих страна, повлачење кроз њих било би искакање пред метак који не би
промашио. У сталној напетости, да можемо бити откривени, остали смо цео
дан, све док се смрачило и ухватила ноћ.

Неке равне косе, две упоредо, заклањале су нам будући правац пута:
нисмо могли видети шта је иза њих; насеље, пашњаци, шта ли? У току дана
нисмо се могли попети на њих и разгледати предео куда треба проћи;
касније, када смо прешли преко њих, била је ноћ, није се видело ништа од
тамнине која је притискала све. Тамо смо пошли у ноћ и мрак и предео који
нисмо дању осматрали, што ће се трагично завршити сутра-дан. Са коса, које
смо поменули, могло се уочити груписано село, које није било далеко од
правца који смо одабрали да пређемо у току ноћи. Да није било нестало
хране, не би тамо свраћали, продужили би поред њега „у свом правцу“.
Овако, немање хране, нагони нас да пођемо у правцу села — да потражимо
храну на који било начин. У примицању селу сретнемо се са двојицом
пролазника, на стази која је пролазила кроз шуму. Они су били обични
становници села и, као да нису били изненађени сусретом са нама, отишли су
мирно у правцу села. Додуше само се један од нас састао са њима и није било
оружја на њему, па нису могли закључити ко смо, све и ако су се
интересовали. Тај сусрет нам је био неповољан и одмах смо изменили правац
— одмицањем што даље од села.

Кроз ситну шуму, која је сечена па се опет подмладила, где је било њива
са пожутелим житом, одмицали смо од села, где су нас приметили путници, и
журили да што даље одмакнемо у „нашем правцу“, да би смо затурили траг,
ако се организује потера за нама. На једном пропланку смо застали, сели да
се одморимо и пушачи да запале луле. По голој ледини, испред нас, сад већ
светли месец, док смо ми поседали у сенци испод дрвећа. На другој страни
преко ледине, указује се нека слика која се не може распознати шта је? Могао
 Скица пута за Грчку. Крст и стрелица означавају место у Метохији
где су погинула три четника.

би бити зид куће, сазрело жито у сенци, можда торина у којој леже овце?
Бориша Шаровић, најмлађи међу нама, пође низ ледину да види шта је,
приближавањем „мистериозном“ објекту. Био се спустио низ ледину 10 — 15
корака, када се продра глас „Стој!“ Намах осуше плотуни метака по нама, а
затим ракете и светлећи меци! Јасно је било да смо нагазили на станицу
„милиције“, војске, или ко зна каквих стража које се туда држе. Ми смо се
групно одбили у страну и наставили пут у свом правцу остављајући
непознату зграду иза нас. Овом новом појавом били смо потпуно откривени,
ако је УДБА била извештена од свих лица која су имала додир са нама по
спуштању у Метохију. А да ли она зна ко смо ми, који се појављујемо на том
простору? Ми закључујемо да не може знати, него мисли да су то домаћи
„одметници“ — арнаутски „балисти“. Није важно шта УДБА мисли, ми смо
жртве прогона.

Наш даљи план је да одмичемо што даље од места где смо примећени и
да се докопамо добре шуме где се може повлачити у правцу планина које се
наслањају на шарпланинске сплетове.

Остатак ноћи проведен је у сталном пешачењу, у правцу низа планинских

врхова на Шар-Планини, али се пред нама, докле смо могли стићи у току
ноћи, црнила шума која је предвиђена за склониште сутра-дан. Мада смо
путовали без одмора, нисмо могли стићи у предодређену шуму услед
раздањивања и налажења пред селом, где не би могли проћи без
примећивања неког од становника села. Требало нам је само пола сата
времена па да се прихватимо густих и тешко пролазних шума које су биле
повезане са нижим планинама, као: Чичевица и друге ниже планине. Да смо
тада знали да су шуме пред нама биле простране и густе, ми би се и поред
примећивања, пребацили у њих и избегли страдање тога дана. Остали смо да
заданимо у малој шуми, уској али дугачкој око 2 километра, крај малог поља
на чијем је врху лежало добро груписано село са више већих и мањих кућа.
По изгледу и групацији кућа ми смо закључили да је село арнаутско, мада
нисмо знали ни како српска села изгледају. Кроз уско поље, између два
шумовита предела протицао је поток са извором баш под селом. Поље је
оживело са радништвом чим се расвануло, било је доба кошевине, када се
коси трава и скупља у навиљке. Из шуме, где лежимо, свако кретање се
могло видети по пољу испред нас; чак смо препознавали ношње Арнаута који
су косили траву.

Био је 21. јуни 1950. Леп дан, са ведрином и жегом, али са мање запаре од
првог дана. Поподне је дувао поветарац и савијао храстове младице и лишће
изнад наших глава. Постојала је могућност да неко налута кроз шуму и
примети нас, зато је један од нас увек био будан и пазио на кретање
радништва у пољу или случајног пролазника. Једном је натрчао во, бежећи од
обада и мува, стао пред нас и опет побегао. Други нико није запажен да се
приближавао нама у току дана — све док нас потерници нису потиснули из
шуме! Ту смо направили план: ако будемо покренути, израздвајани и остали
без везе, да се , у току наредне ноћи, поново искупимо на означеном брду,
које је било на путу пробијања и удаљено од места где лежимо. Уговорени су
и знакови, чекање две ноћи и друго. Наше расположење морално или
физичко, није било рђаво. Нисмо се узнемиравали што смо пали у такву
ситуацију; чинило нам се да нисмо боље могли урадити с обзиром на
непознавање земљишта где смо се кретали. Било је говора, да је боље било да
се нисмо спуштали у Метохију, када смо се одлучивали у пл. Жљебу — куда
да окрнемо — заобилазним путем — планинама, или пољима преко
Метохије. Схваћали смо да је опасност при крају и говорили: само још овај
дан је критичан, а сутра ћемо се дохватити планина које се нижу пред нама.

Како несрећан час може да дође при крају опасности, онда када су
изгледи да се криза пребродила — када се најмање нада! Такви су часови
забележени у историји ратова, војсковођа, губљења битке због случаја које је
одлучило време, донео удес судбину, да превагне срећа или несрећа на
страну нападача или нападнутог. Све су то непроцењиве ствари на које
„прорачун“ најумнијих глава не може проценити, како се ствар може
окренути. Српска пословица која каже: „Човек снује а Бог одређује“, даје леп
наук да све стоји у власти Свевишњег Бога. Сунце је било навило ка заходу,
скоро да падне за обло брдо које је на хоризонту пред нама, само још мало па
да зађе, падне мрак и ухвати ноћ; да све прође како се очекује и жели. Али се
није хтело тако да окрене, требало је да та сува земља, српска од старина,
коју сада обрађују Арнаути, буде заливена још којом капи српске крви. На
њој ће положити своје животе три Србина, који су у борби за слободу
поднели много патњи и страдања, имали где да погину на хиљаду места, али
су дошли ту где им је судбина одредила.

Тако, пред залазак сунца,, узбунише се Арнаути по пољу где су радили,

наста повика и урликање у правцу шуме где још стојимо непокретни. Поред
сељачке арнаутске одеће указа се и војничка; указује се и светлуца оружје
које ће за неколико минута бити окренуто у нас и задати смртне ране тројици
сабораца, са којима одавно делимо исту судбину. Фронт потерника је по
ширини шуме (око 500 м), примичу нам се са галамом и урликањем, на
албанском језику, попут Индијанаца на америчким филмовима. У повлачењу
испред претраживача шуме штитило нас је сунце, јер је падало у очи
потерника, те нас нису могли видети у прескакивању кроз ређе шумарке.
Мало по том првом налету са челне стране, наста граја са бокова; али још
имамо наду да нису пред нама, ако шуме буде трајало док падне мрак. Није
било среће, да шума продужи још који километар напред; дочекала је раван и
немање куда. При излазу из шуме стајала је заокругљена главица и на њој
митраљез из кога је просута ватра, чим смо били примећени при искакању из
шуме. За све време отступања ишли смо растурени, по неколико корака један
од другога. То је био мали фронт од 5 људи, који смо не знам зашто
„развили“ — ваљда ако погине један, да не погине други! При излазу, где нас
је засуо митраљез била је густа шума па се међусобно нисмо ни видели онога
часа када је просута прва ватра по нама. Шума преко које смо отступали била
је настранита; ја сам био на нижем крају, на левом крилу, десно од мене били
су: Димитрије Црногорац, браћа Шаровић — Јован и Бориша, а на врху
стране десног крила био је Видак Ковачевић. Вероватно да су први
примећени браћа Шаровић, јер је Јован одмах погинуо при помолу из шуме.
Чим смо откривени настало је пуцање са више страна, дочим пре наше појаве
није опаљена ниједна пушка. У густој шуми каква је била, растурени један од
другога, померајући се како је ко схватио да је боље, ми смо се брзо изгубили
по шуми, не видећи један другога. Мада смо били распоређени за пробијање
напред, али нестанком шуме и искакањем на раван простор, пред заседу која
је била намештена са митраљезом, било је скакање у смрт, што смо брзо
увидели и дошли на помисао да се спасавамо сваки на свој начин. Нас
двојица који смо преживели, Димитрије Црногорац и ја, знамо како је било са
нама, али не знамо како је било са тројицом осталих — Видаком
Ковачевићем и браћом Шаровић — Јованом и Боришом! Оставши сам на
левој страни, где је била ређа шума, до поља где су радници косили траву у
току дана, ја сам имао мисао, у том часу да се пробијем напред. Било је мало
наде да ћу успети. На повратак у шуму и склањање у њој, док падне мрак, као
што је учинио Димитрије Црногорац, нисам уопште мислио, није ми пало на
памет, а и да јесте, нисам имао стрпљења за такво спасавање — да гомиле
потерника прелазе поред мене у склоништу које је било провидно и
несигурно. Треба имати у виду да има различитих погледа, или куражи, код
бораца када се западне у критично стање; једни су офанзивни, други
дефанзивни. Изишао сам из шуме на голетан и раван простор, са намером да
пређем у њиву на којој се жутио зрео јечам. Поред њиве је било трње и друго
растиње, које би ме заклонило од главице са које коси митраљез. Али треба
успети да пређем простор без заклона и изложен ватри! Изложио сам се
нишану непријатељског митраљесца, ако скрене поглед на моју страну, да ме
на месту убије, „као зеца“ — како моји земљаци кажу. Оно што сам тада
мислио било је да ћу бити рањен, кад будем претрчавао голет, припремио сам
се душевно, ако будем рањен да извршим самоубиство, било пиштољем или
бомбом, које сам држао у рукама. У овако стање сам долазио још два пута у
животу, пре тога, и сваки пут сам имао исти осећај: наступ душевне благости
и мира; искрсавање мисли да се гине у борби за слободу, да се испуњава
света дужност, да „неко“ види моју жртву, да ће ме се неко сетити зашто сам
погинуо. Ти појмови су идеализовани и неприхваћени код оних који, како
кажу да „реално“ гледају ствари. Само је чудо, што сам ја схватио да је био
„прст Божији“, што ме нису из заседе приметили и оборили на месту, са
„првим метком“ — што се каже. Био сам удаљен свега 200 метара од чуке на
којој је била ушанчена заседа и још увек осипала ватром по шуми где смо се
најпре појавили. По преласку у жито, легао сам у бразду да се за час одморим
и наставим даљи пут ледином која је , опет, била изложена нишану са
поменуте чуке. Враћао сам се назад одакле смо дошли, пролазио иза леђа
заседе, откуда су из села стизала појачања наоружаних људи. Почео се
стискати мрак и нико ме није зауставио, мада сам се мимоилазио, у растојању
од 100 метара, са пролазницима под оружјем. Помислио сам тада да они
мисле да сам „њихов курир“, да идем у село са положаја који су заузели
потерници. Убрзо је ухватила ноћ и ја сам нестао са ока ма чијих погледа у
тами која је обавијала моју даљу судбину. Још су се повремено чули рафали
митраљеза и детонације бомби.

Требало би казати назив места где су погинули 21. јуна 1950. четници из
Херцеговине: Видак Ковачевић, Јован и Бориша Шаровић (браћа). Нажалост
поред свих жеља и настојања у туђини, нисмо могли утврдити тачан назив
места. Како је то крај који је већином насељен Арнаутима, то није било
прилике да ван земље некога видим из тог краја. Узалудна су остала писања и
молбе људима у земљи. Нико се није прихватио опасна посла око
испитивања места погинулих четника. Набављене земљописне карте махом
су неједнаке и просто, као по удесу, оно место које се тражило остало је
празно — без назива. Највише што се могло сазнати били су опет докази
Шиптара — Арнаута, који су, по нашем прелазу у Грчку, нађени у логору
Лаврион, крај Атине; два-три од њих су познавали тај простор и они су
најбоље објашњавали места и називе. Исто тако нађени су и други Албанци,
у истом логору, који су знали места пређеног нашег пута преко Шар-
Планине, Дебра, Струге, околине Охридског језера, пл. Галичице и даљнег
пута преко албанског земљишта. Из свих набројаних предела нашао се
понеко у емиграцији у Грчкој; неки су говорили српски, а они што нису,
преслушавани су преко тумача. Мада никакве политичке приближности и
„савеза“ са њима није било, Албанци са обе стране, југословенске и албанске,
скупљали су се око нас двојице четника, придошли из српских планина (10.
августа 1950) у логор Лаврион, загледали нас и нашу одећу, сатима остајали у
разговору, а они што нису разумели наше исказе доводили тумаче и са
великим интересовањем слушали наше путовање преко Албаније. Они су се
дивили, као мештани, куда смо све пролазили и на какве опасности
наилазили па смо у њиховим очима били врло „популарни“, с обзиром да смо
живели у истом одељењу. Албанци су се, у логору, тукли са Бугарима, али
никад са Србима; нас двојицу четника изузетно су поштовали.

Земљописна карта коју смо имали, пре страдања, била је школска мапа од
Јована Цвијића. На њој су, доста добро, била означена мања места и други
објекти. Тај предео, као шири појам, означен је са именом Прекорупље, што,
према објашњењима у „Свезнању“ (Н. дело) пише: „Предео у источном делу
Метохије, око 40 села, насељен Србима, Арнаутима и поарбашеним Србима“.
Оно што смо видели, Димитрије Црногорац и ја, у току два дана после
страдања, бављењем у непосредној близини места догађаја, даје се довести у
близак додир: реке Мируше, колског пута Ораховац — Приштина. Свакако
да догађај није био далеко од реке Мируше, јер сам је, истога дана увече,
прегазио после напада. На другој карти има убележених мањих места као
Милановац и подаље Сува Река, као и колски пут Призрен — Сува Река —
Штимље. Тај пут смо касније прешли примицањем Шар-Планини. Сва
набројана места могу бити удаљена од места догађаја, по 10, 15, па и 20км.
Планина(мања) која заокружује овај предео и дели од Косова је Црнољева. С
њом се повезује Чичевица (Боноглава), док све чине подножје Шар-Планине
и њеног сплета. Шири и обухватнији назив је Дреница и вероватно да и тај
предео спада под тај назив. Ово упознавање места чинимо из разлога, што би
желели да оставимо писаног трага, где су погинули наши дугогодишњи
саборци: Видак Ковачевић, Јован и Бориша Шаровић, који су део своје борбе
за слободу пренели на нас; да их следимо док год не остваримо своје заветне
мисли и идеале. Њима посвећујемо овај напис „Путем кроз беспуће“.

Састанак са Димитријем Црногорцем, на одређеном месту, и

настављања пута у правцу Шар-Планине.

Када ме је жалосна и усамљена, обавила ноћ црним мраком у непознатом

арнаутском селу, на обали реке Мируше, где су лежали покошени откоси
траве, која се на топлој ноћи испаравала и мирисала „откосом“, легао сам
украј ливаде и посматрао месец који је сијао по крововима кућа, по брду за
које је зашло сунце пред нашу трагедију. У кућама је још горело светло, чуло
се певање и вриска, као да су „шенлучили“ што су убили три Дражина
четника, ја сам тако помишљао. Моја света дужност била би да се привучем
тамо и бацим бомбу међу разбојнике који пирују на просутој крви мојих
сабораца и браће на свакој муци. Тако ме страшно мисли муче што чујем
песму весеља над гробницом мојих другова; што сам недоследан старих
хајдука и јунака из свог краја, који нису остајали дужни никоме, ко их је за
срце ујео! Ако би успео да се добро осветим, зар би било рађе и поштеније
смрти од те? Не би. Али ја нисам рођен за таква прегнућа, моје је поколење
„окусило“ светску цивилизацију и ја сам научен у дому, у школи, у цркви, у
друштву, у држави да не убијам, да се не светим! Али сам зато „научен“, по
тој новој и усвојеној „традицији“, да се патим и да испаштам, и ја, и цео
српски народ. Неко нам је улио „отрова и кала“ у биће које се није развијало
по наследној српској традицији. Срби праштају другоме, а њима нико! Зар би
нас истисла земља, своја родна груда из свог загрљаја, да нисмо постали меки
према непријатељима који нам у рату лочу крв? Братимо се са небраћом.
Дружимо са недружином. Стојимо на бранику туђих права, а своја
занемарујемо. Свак нам је пречи од себе. У туђину гледамо брата, а у брату
небрата! Не можемо да кажемо што желимо да кажемо. Боримо се за
демократију, а она нам ископа гробницу зато што је у рукама непоштених
људи. Тако сам, и због тога, кривог правца, изгубио слободу, земљу и народ,
бачен у беспуће, да лутам и да не налазим мира, ни овде на царској земљи
којом су господарили Срби!

Устао сам сломљен са арнаутског откоса, узео врбов колац и са њим стао
мерити дубину реке. Прешао сам на другу страну и окупао се до грла, у реци
која је била милостива што није била предубока, јер нисам знао пливати.
Отишао сам од села у коме се веселе смрти. Прешао брдо пуно трња и драче,
искидао обућу и поцепан прешао цесту, стао на њој и гледао куда води.
Угледао сам заказано брдо и кренуо у правцу њега. Нагазио сам на дрво,
огромно велико, испод кога је извирала вода, пао на колена и пио воду од
глади и жеђи; окрепила ме и дала снаге да продужим даље. Запао сам у њиве
посађене кукурузом, упадао стопалама у меку земљу као да сам газио снег.
Стигао сам на заказано брдо, где је одређен састанак, на коме је било
судбоносно сазнати, или не сазнати, шта је било. „Је ли ико жив претекао?“
Хватала ме зебња и помисао — шта ће бити ако никога не нађем да чека?
Одмах је искакала нада — доћи ће касније. Сео сам уз камење, које је
служило као пирамида на брду, и разгледао голетан простор око себе. Дао
знак распознавања клептањем ремника од пушке, неколико пута; нема
одговора. Чекао сам ту, док је почело да свиће. Онда сам се спустио низ брдо
у прву шуму, окренут погледом у ону страну где сам изгубио своје јато
сабораца.

Дан који сам провео 22. јуна 1950, у брду на коме је био заказан састанак
у случају раздвајања, био је очајно тежак, испуњен тугом и болом што ништа
не знам за своја четири саборца — шта би с њима?! Оста ли ко жив у шуми,
где смо били нападнути? Зашто нико није дошао на брдо где смо уговорили
састанак? Јавља се мисао наде и даје одговор: одбачени на другу страну, нису
могли да стигну, доћи ће они друго вече. Та јесмо ли предвидели, кад смо
уговорили сатанак, да се чека две ноћи, за сваки случај. Још нисам био
свестан какве тешкоће могу настати, ако нико не дође, ако останем потпуно
сам. Како ћу бити кадар прећи толики пут до грчке границе? Често сам
гледао у шуму где смо били нападнути; била је удаљена, али се добро видела
површина тога простора, могао сам све распознати: крај шуме где смо
примећени, главицу са које је гађао митаљез, ледину преко које сам прешао
са помисли на самоубиство, село где сам слушао весеље, поље где су радили
Шиптари и још доста другог простора. Све је, гледано из повисоког брда,
лежало мирно, непомично, без граје и пуцњаве. Свршило се. Добијен бој.
Сада извлаче мртве и установљавају разне „комисије“ ко су мртви? Тако су
радили у пл. Сомини када су успели да убију четири четника 17. јуна 1947.
године. Али тамо су били сродници, браћа и сестре, пријатељи и познаници, а
ко има овде у арнаутској Дреници, Прекорупљу, или како се звало? Нема ту
нико ко ће их бар сахранити, а камо ли сузу пролити. Ако их не сахране из
„здравствених“ разлога, разносиће их црви месец дана, а кости им остати на
ледини да се говеда изрикују над њима. Тако, ако моји саборци буди мртви.
Сада, после свега тога, мени, као јединки, треба да живим, да наставим
борбу, да путујем у Грчку, да дођем где се слободно говори, да нађем „брата
у свијету, — да кажем како је било. Чему све то? Не вуче ли те живот да
живиш после свега тога? Остао си сам. Изгубио све! Бежиш у туђину — да
наставиш борбу за слободу Отаџбине! Тако су радили и пре тебе, кад нису
могли да је одбране под навалом јаче силе.

Кад се одјутрило, најавише чобани стоку кроз шуму где сам лежао, за
њима овчарски пси, претрчавају и њушкају трагове, замало те ме не открише
у брду које није далеко од околних села. Човек под сумњом увек је у
опасности да буде откривен, препознат и да му се догоди зло. Власт нас је
прогласила најгорим именима и осудила на смрт због непокоравања,
пришивши томе и „злочиначка дела“, што смо се борили против партизана,
који су чинили највећа криминална дела, да би дошли до власти и завладали
народом. Сада смо ми, после изгубљене битке, познато због чега,
„одметници“ — треба нас побити, а они, са највећим ратним злочинима,
властодршци и богови који деле правду! Понављају да их је изгласао народ, а
служе се једном (комунистичком) партијом од постанка до данас! Савлађивао
ме сан, од умора и душевне муке, али не смем заспати; можда ћу стати
хркати, па ће ме чути ко?! Осети тешкоћу без друга који би, да је ту, држао
стражу мени, као и ја њему. Жедан сам, горим од сунца и летње жеге, гори
ми празан стомак од грчева, без хране и рада; све се испретурало у мом
организму, па не знам шта је прече стишавати. Појео сам кашику масти и
погоршао жеђ, али нисам даље могао трпети глад.

Померио сам се кроз шуму и гледао други простор: Под брдом је лежало
поље, као долина, пуно воде и баруштине около; биволи су се ваљали по
блату и гасили врућину. Био сам задивљен са животињама те врсте; никад
пре нисам видео такву сорту животиња. У крају тога поља био је млин,
препознао сам га по томе што је била наврнута вода и што су сељаци
догонили товаре, растоварали и остављали пуне вреће. Искрсну мисао, како
би у том млину дошао до хране? Ја сам „одметник“, морам да отимам, да
живим!

Примицала се ноћ, узнемирење расло — шта ће бити? Хоће ли ко доћи од

сабораца, за које не знам шта је било с њима, на одређено место; већ је друга
ноћ како чекам? Смрачило се. Ишао сам кроз шуму и почео се пети на врх
брда. Док сам ишао и гледао обазриво, чух неки лом суве гране, тргох се на
ту страну и стадох за дрво, да видим и боље ослушнем. У том часу угледах
Димитрија Црногорца, како ветровито пролази између храстових стабала по
страни. Дадох знак, клептањем ремника од пушке, али он не чује и стално
жури у супротном правцу. Побојах се да ће ми умаћи у шуму и мрак и да га
потпуно изгубим. Потрчах за њим и стадох викати: „Митре!“, „Митре!“,
„Стани!“ Окрете се и стаде за дрво, с пушком окренутом у ме. Он ме не може
да види у мраку и не зна ко сам. Стално зовем да ме препозна по гласу, али
не смем гласно — може ко други чути.

Састали смо се. Био је то најдражи, најпотребнији, састанак у нашем

животу, како за мене тако и за њега. Куд би да се нисмо састали?!

—Шта је са другим? — Питам ја њега, и он мене, у један глас.

— Јован је погинуо, видео сам га мртва, извучена на пут куда сам прошао
кад сам отступао из шуме, где сам се био прикрио у јарак притиснут грањем
из шуме. За Видака и Боришу не знам. То је све било, што Митар исприча,
што смо могли сазнати о тројици наших сабораца. Митар ми тада, кад смо
сели, исприча свој преживљај како је, кад смо били опкољени, скочио у јарак
и остао непримећен док се смрачило и заседа била повучена. Тада је нагазио
на Јована, мртва и извучена на пут, који се налазио при крају шуме где смо
први пут примећени и осути ватром из митраљеза. По том се види да је Јован
одмах погинуо, при помолу из шуме. Митар је дошао на заказано брдо
порано, прве ноћи, и кад никог није било да долази, до неко доба пред зору,
повукао се на другу страну брда (супротну где сам ја преданио), лежао тамо
док није дошла друга ноћ и састанак. Шта да радимо, нас два? — Било је
главно питање, које није било лако решити.

Прво што нас је мучило — шта је било са Видаком Ковачевићем и

Боришом Шаровићем (млађим братом)? Да ли су погинули; или избегли у
неке одбачене шуме, па не могу доћи на место уговореног састанка? Али две
ноћи, колико ћемо чекати биле би доста да су ма колико далеко. Ако су
рањени па леже незнано где, не можемо им помоћи; та помисао била је
страшна. Сада смо нас два, претекли живи, дужност нам је да учинимо све
што је у нашој моћи, да се не огрешимо о правила која су заветна код
четника, од увек била — да се о саборцу води брига као о самом себи.
Решили смо да останемо на брду, до касно после пола ноћи, а онда да
напустимо брдо и да се упутимо „некуд“ напред у правцу врхова Шар-
Планине. Наше чекање није донело срећу, није било доласка Видака и
Борише, пошли смо на пут замишљен као кад смо сви били живи — пут за
Грчку.

Сада је било више ненасељена земљишта куда смо пролазили, није било
густих села као по Метохији, па нам је и то олакшавало пролаз. Али је
требало свраћати око села и тражити храну, јер се без ње није могло даље.
Свака појава значила је изазивање потере, а она нас је већ скупо стала. Сада
морамо још више бити опрезни ако мислимо живети. Пролазили смо кроз
пределе где живе Арнаути, а они су, исто тако „хајдуци“, не гори од нас, није
лако с њима „мегдан дијелити“. Свакако да има, у тим селима куда
пролазимо, „добрих људи“ који би нам изашли у сусрет било то и Арнаути.
Али како пронаћи таквог човека — верна и поуздана? Било је усамљених
кућа, могли смо свратити у њих, узети храну и продужити, али ако нас јаве
ту, где се већ зна о нама, где се прича по селима шта је било пре два дана,
онда ће баш знати да нам уђу у траг. Одвраћала нас је мисао од сваког
јављања, ма коме, у тим крајевима. Незаборавно ми је остало у сећању, те
ноћи, куда смо прошли, једно огромно велико муслиманско гробље, где смо
сели да починемо. Као да су сви Турци, који су погинули на Косову,
сахрањени ту! Мезарје је било старо и позеленело, под лишћем и маховином.
То је далеко било од Косова, па да се може мислити на косовски бој и Турке
пале у њему. Није било села у близини, није било ни нових гробова; све само
стари споменици посађени и накривљени са турбанима на врху уграђеним у
камену!

—Колико вас је само овде „пало?“ — кажемо сами, у размишљању о

огромном гробљу.

Заданили смо у густом шипражју куда су водили сеоски путеви (23. јуна
1950), да посматрамо пролазнике, какви изгледају, носе ли на главама ћулаве,
шта разговарају — ако би разумели? Пут је радио цео дан и њим су
пролазили само Шиптари, у белим чакширама са црним гајтанима, и белим
капицама. Ништа се од њих није могло разумети, као да смо запали у
Албанију! То је била „сиротиња раја“, која је прогонила дрва на малим
коњима, мршавим и слабим, да их је било болно гледати. Да знамо албански
језик, можда би чули од пролазника да разговарају о нашем догађају пре два
дана?

Већ одавно планирамо како да дођемо до хране за мало дужи рок,

најбоље би нам било да можемо наћи негде усамљену воденицу (млин), да
напунимо ранце брашном и онда би од њега правили скроб, пуру, погачу и
могли пешачити без бриге. У насељима, каква срећемо, нема изгледа да ћемо
је наћи. Око кућа су ограде (авлије), на њима капије под дрвеним кључевима;
без секире се не може отворити чак ни капија. Побунити Арнауте у ноћи,
створила би се повика и дозивање, после хајка по шуми са њиховим
овчарским псима; не би нас оставили на миру да смо у врх Шаре. Зато
трпимо глад и утољавамо је са мало масти и брашна што имамо, тешимо се
што одмичемо у планинске пределе, где су ређа насеља и где су боље и
пространије шуме.

Наредне ноћи прошли смо преко колског пута, вероватно: Призрен —

Сува Река — Штимље? Наилазили смо на засеоке, по неколико кућа у групи,
свраћали и загледали између њих, нико се није јавио да нас пита — ко смо и
шта завирујемо? Пред зору смо осванули на кориту једне мање реке, чије
стране су биле под густом и одраслом шумом. Остали смо да заданимо у тој
„алузи“ која је била привлачљива, зато што је у њој било тврдих места, где
човек не долази. Речица која ту негде извире, могла би бити Штима, која је
притока Ситнице. У тој котлини реке могли смо да наизменично спавамо, да
се мало одморимо и припремимо за ноћно пешачење, које ће бити уз стрму
страну, и добро дугачку. Померањем предвече, угледасмо воденицу при крају
реке и одмах се упустисмо у размишљање да свратимо у њу и затражимо
количину брашна од млинара. Чекали смо док се смрачи, док пролазници
напусте стазу која је водила млину. Нисмо рачунали на заседу, мада је могла
бити око усамљених воденица, зато што смо, још за дана, пратили кретање —
ко долази и одлази. Када смо дошли пред врата млина која су била запречена
обичном мотком, како се запречују врата без браве, на свим примитивним
зградама дуж Балканског полуострва. На куцање на врата није било одговора.
Када смо ушли унутра и почели да загледамо, видело се да млин није радио,
био је закочен, није се окретао точак. На велику нашу срећу, у кошу је била
добра хрпа кукурузна брашна, тек измлевена и жутила се као злато. Би нам
мило што ћемо напунити ранце, али и немило што је то било све брашно које
се у млину налазило.

—Мора да је неке сиротиње, колико га је мало — рекох Митру, који ме

погледа у очи и већ знадох шта мисли — да морамо узимати па ма чије било.
Тако смо узели око 10 — 15 кг кукурузна брашна, остало је мало мање у
кошу. Требало је сада ићи узастрану и носити тежак ранац на леђима.
Путовали смо целу ноћ, увек узастрану, покаткад би сели и одморили се, увек
са размишљањем — хоће ли бити потере за узетим брашном? Шта, ако УДБА
има и овде своје прсте, доведе у везу са догађајем пре два дана у Дреници,
онда ће нам стати пресецати пут. Како она може знати куд идемо, кад нико
није пао жив у руке?

То су већ планинске косе, по гребенима равне а по увалама шумовите. Те

стране, којима смо ноћу путовали, биле су окренуте према Призрену и
Ђаковици, док ће сутра-дан, кад пређемо на другу страну, бити према Косову
пољу, са већим шумама и пространством. Можда се планина звала Чичевица?
То је био нижи сплет планина, обронци Шар-Планине. Са поуздањем смо
говорили да смо се већ прихватили планина и да их нећемо напуштати до
грчке границе. Али наше предвиђање није било поуздано, јер смо се, при
изласку на планину, нашли у опасности већој него икад пре! Само је Божје
провиђење хтело да нас не покосе машинске пушке Удбе и њене војске која
је те ноћи логоровала на пропланцима где смо и ми хтели „отсести“!
 Срећом прешли смо голетан простор док је још био мрак, ушли у
шумовит огранак који је захватао по површини планине, па нас је спасла
шума и дрвеће од ока војничких патрола по планини. Зашли смо у огранак
шуме у којој су биле високе букве са гранама и густим лишћем на њима.
Потпали у удолину, хтели смо да изађемо на пропланак и осмотримо места за
предањивање. Били смо уморни путујући целу ноћ узастрану, и носећи
прилично тешке ранце. Тек што се расвитало, када смо тихо пролазили кроз
шуму, прочу се више гласова на пропланку на који мислимо изаћи за
неколико минута! Чим погледасмо у том правцу угледасмо 4-5 војника са
цевима испод пеларина којима су били огрнути, јер је ромињала ситна киша;
они су пресецали пут испред нас и одлазили негде у близину где је био њихов
логор. У први мах били смо на њиховом оку и да су окренули поглед на нашу
страну видели би нас лако. Срећом што су гледали у правцу свог бивака.
Заклонивши се за букова стабла, ми смо стајали и посматрали куда одлазе.
Стајали смо као пред крајем живота који је дошао, и нема се куд! Ми смо се
нашли у таквом шкрипцу да нас је само Бог могао спасти. Огранак шуме
(високо дрвеће, види се крозањ) био је мали, около пропланци и голет —
нисмо се могли повући ни на коју страну, свугде би били примећени! То је
био час живота и смрти, предвиђања за спасавање била су пропала, остајало
је веровање у суђени час, веровање у Бога и његов спас!

Нисмо још знали да војници које смо видели имају бивак одмах позади
пропланка. Да смо то знали, сигурно не би имали толико смелости и
стрпљења да останемо пред њиховим „носом“ цео летњи дан, под сталном
претњом (сваког тренутка) да будемо откривени. Мислили смо да су они
наишли и прошли, да можда неће више туда пролазити, или да се они крећу
некуда по тим планинама, да осматрају, и да је опасно излагати се на видна
места. Немајући куда да се извучемо, остали смо ту, у омару где је било
проређено дрвеће, али при крају где је био један густ грмен у коме се морало
лежати потрбушке. Тако смо, 25. јун 1950, најдужи по времену и преживљају,
провели у лежећем ставу, са развитим бомбама и откоченим пушкама,
готовим на самоодбрану или самоубиство! Какав излив несреће и свих јада
на нас, да ту, у „божјој планини“, дођемо у чељуст УДБ-и, „као ћуку тица“,
да нас, замало, поједе мрак?!
 Није то било стајати у опасности неколико часова, као што се то раније
понекад догађало, него цео дан, од сванућа до потпуног мрака, још онда када
је дан најдужи у години! Сталним лежањем на стомаку настало би гушење у
плућима које је изазивало роптање у грлу и нагон на кашаљ који се морао
силом загушивати. Од укочености лежањем на једном месту, хватали су
грчеви ноге и стискање вилица да се не испусти глас који би нас могао одати.
Најпре нисмо осетили тежину опасности у којој се налазимо, али када су
војници почели да шетају около нас; да купе сува дрва по шуми, да иду на
воду, где су направили малу локвицу у прлини, где се цедила вода из
настраните главице; када смо стали слутити да имају и псето (које би нас
најпре открило), онда смо били напети као кад се стоји пред готовом смрћу.
Дан је био као наручен, леп, сунце сијало по младом буковом лишћу,
пријатно топло, ведрина неба, која се могла видети између растављених
букава, просто се сијала од плаветнила и давала вољу да се живи, да се
полети из оклопа где смо приковани за земљу, и узалуд имамо живота, али се
од ње не можемо одвојити, него је грлимо грудима, да нас не ода
разбојницима који би нам просули крв, чим би нас приметили. Не можемо да
верујемо да нас нису видела два младића, која шетају у униформи, без
пушака, испред нашег грмена, само десетак метара удаљени! Стално чујемо
жагор и лармање преко превоја, али не можемо видети где седе, где кувају
храну и колико их има? Вероватно да је била нека јача патрола од 10 — 15
људи, која је крстарила по планинама. Такве су „теренске чете“ биле
успостављене, да крстаре планинама, у нашим местима у Херцеговини, из
које смо пошли на овај тешки пут кроз беспуће.

Ми смо, живећи по шумама, последњих пет година, преокренули своје

живљење у ноћ, уместо дана. Кад год смо пали у опасност у току дана,
ишчекивали смо ноћ „као озебао сунце“. По ноћи путујемо, по мраку
тражимо воду, храну, место за предањивање, пролазимо кроз села, загледамо
истакнуте куће, мостове на рекама, одмарамо се у гробљима, читамо написе
на споменицима; гледамо у арнаутске авлије — како су грађене; ама све, што
се односи у продужењу пута за Грчку, остварујемо по ноћи! — Такве су
околности, не можемо избећи ноћ којом се служе и други типови људи —
криминални и неваљали.
 Залуду је био леп дан 25. јуна 1950. Ми смо једва чекали да га нестане, да
зађе сунце, да покрије мрак. Изгледало је да наши непријатељи, који су
уживали у лепоти дана, нису радо чекали ноћ у планини. Порано је нестало
гласа од њих, нико се није појављивао по пропланку; за нас је било мало
лакше, да бар не мислимо оно најгоре, али смо ипак сачекали у непокретању
док се смркне. Када смо устали на укочене и претрнуле ноге, просто нас нису
држале усправно. Лаким покретима и са опрезношћу повукли смо се, најпре
назад, а после заобилажењем, хватали свој правац. Сваливши се у једну
страну која се црнила од ноћи и густе, јелове и букове, горе по њој. Просто
смо били награђени, после толико патње преко дана, као да смо пали у
душек, кад нађосмо место да се одморимо. Овде их нема, ово је наша
постеља, лећи ћемо овде и спавати до зоре; кад се одморимо правићемо план
за сутра. Тако смо били одушевљени што смо упали у „матицу“ коју човек
заобилази у сред дана, а камо ли усред ноћи. Били смо сада оскрбљени
храном, скували смо густ скроб од брашна, које замало није било крваво, у
кантици коју не престајемо носити. Пред зору ће настати покрет уз планину,
када ће нас ухватити магла и облаци, са кишом и ветром, са муњама и
громовима.
 ПОГЛЕД СА ШАР ПЛАНИНЕ
На Видовдан 1950. Године

После несреће која нас снађе у Дреници, између Косова и Метохије, нада
у успех на путу за Грчку као да беше изгубљена. Од петорице четника колико
нас пође из Херцеговине тројица падоше под ударцима партизанских и
арнаутских куршума у шиптарском селу код реке Мируше. Уз њих нам оста и
оно мало оскудне спреме за оријентацију (школска мапа и компас).
Изненадно страдање узе нам добар део моралне снаге, обхрваше нас мисли
— куда ћемо сами „без игде икога“ у непознатом насељу и поред
непријатеља који трага за нама?

Да се пењемо на Шару, на онај највећи врх што се уздиже у небо

(Љуботен 2496 м.), да са њега разгледамо „око себе“ и „одредимо“ будући
правац ка грчкој граници — беше замисао нас двојице, по ко зна који пут
„претеклих“, четника. Последњи смо из свога краја који још носимо оружје и
четничке знаке на шајкачама, по чему би нас једини познали „ко смо“, да нам
дођу главе наши и народни непријатељи — комунисти.

Из планине Чичевице, или Голеша, што су јој стране окренуте према

Косову Пољу, зуримо у врхове Шаре и размишљамо „о судбини“ која нам
већ 10 година одређује наше „Бити или не бити“. Та планина, на којој се
налазимо, једва да се може назвати „планином“ према планинским врховима
Шар-Планине, који се дужу у облаке, тек што смо стали на прву „степеницу“
тих природних „облакодера“ на које се мислило пети. Седимо у трави и не
видимо се из ње на пропланку који је заокружен гором и зеленилом, а, горе,
куда су упрти погледи, тек што је испрошарало гребење планинских страна
испод снега који се лагано и споро топи. На свима врховима нема снега, они
су гологлави и поносни, неки зашиљени а неки тупи, у нереду су поређани,
мањи и већи, и изгледају као стогови сена на великом божјем гувну где је
свему дато место за дивљење.

— Идимо тамо у те планинске лавиринте где се без Тезејевог конца не

налази краја ни излаза — осокољавамо своју изморену снагу и напајамо душу
неком неизмерном крепошћу која се добија у корацима преко пустиње.
 Погледајмо још једном за собом, из те планине одакле посматрамо Шару,
на тужно и поносно српско Косово Поље, што су га мутни облаци оградили
из којих севају муње и наговештавају кишу са провалом облака, која ће се
сручити и по нама као и по становницима Косова, што су од недавна
променили господаре. Један млаз сунца пробијао је кроз затамљено небо,
озго са севера, из Србије, и указао нам видике Косова Поља, да нам у
потсвести искрсну цар-Лазареви браниоци Слободе, да замислимо Милоша
са ножем у десници како стаде на пут свему што носи ропство српском
народу, да у Милошевој узвишеној жртви, датој за Отаџбину, добијемо
надахнуће за своје муке и невоље које нам искрсавају на свакодневном путу.
Сагледасмо у визији и црвене косовске божуре, који непрекидно изничу из
топле српске крви и кроз векове, својим благотворним мирисом, напајају
српска покољења. Пред тим српским огледалом помирисмо се са страшним
удесом који нам је „предат“ у аманет, да га носимо под мученичким крстом
на Голготу без које нема Србину васкрснућа.

Поглед с једне планине у другу увек је непроценљив, очи су лажне вели

Стари Вујадин, ми смо замишљали да ћемо се попети на Љуботен за две
ноћи. Преко планинских венаца који се нижу попреко (као што су шар-
планински) ничије око не може проценити даљину, иза сваког венца или
ланца налази се стрмина низ коју се треба спуштати и пети на другу страну.
Уместо две предвиђене ноћи путовали смо четири док смо се попели крај
горостасног и највећег врха на Шар-Планини. Прву ноћ смо прошли испод
жичане железнице којом је преношена руда из неког брда на железничку
станицу (опет ,,неког“) малог места у близини Тетова (?). Другу ноћ смо
запали у непролазне литице из којих смо се једва ишчупали и тада смо тек
били дошли под подножје виса на који се требало пети. Кроз планински
расцеп сужен стенама и обрастао у разноврсну шуму једва да се понегде
видело парче неба над главом, а камо ли „правац“ куда треба ићи. У потоку
који вијуга као змија између сурваних стена и испреплетаног растења, куда
нема трага од човека и животиња којим он господари, опрасмо прљаву одећу
и осушисмо је на гранама које обасјава сунце. Пред смркавање наложисмо
малу ватрицу и скувасмо вечеру — уобичајени скроб од кукурузна брашна.

За нас се већ одавно променио дан у ноћ а ноћ у дан — ноћу се крећемо и
путујемо из планине у планину, ложимо ватру по дубодолинама, кувамо или
печемо храну а даном се измакнемо у какав тврд предео из кога се може
осматрати, давати отпор нападачу и евентуално повући се са сигурношћу.
Такав је шумски живот, мораш се држати „прописа“, стечених из искустава,
ако мислиш да живиш.

Корен из кога је изникао овај планински зуб, на који се пењемо, био је

усечен и нагиб стране није био „благ“ (како се то у геометрији каже) него
скоро усправан одмах из „темеља“. При дну стране расте права и висока
јелова и букова шума а око средине стране она постаје крива и кржљава, док
је затим потпуно нестаје.

Те ноћи, уочи Видовдана (1950), било је ведро небо, месец је осветљавао

неке друге врхове и стране што је из сенке, којом ми идемо, изгледало више
него чаробно лепо — као да је камење било од сребра по којем је месец
просуо своје „зраке“. Није било ветра нити икаквог ваздушног струјања па је
тишина царовала као у вечном спокоју. На сваком одмору који су били чести,
падали смо у размишљања о стварима која нису била „нужно потребна“.
Наилазиле су сасвим друге мисли — о човекову животу и његовој „судбини“
која му је различито наклоњена. Док смо ми „прости“ и „мали“ људи бленули
у литице по Шари, што их месец претвара у сребрну боју, дочаравали себи
велико „постигнуће“ што се савлађивањем разноврсних препрека боримо за
слободу — други „велики људи“ безбрижно живе и не дају „пет пара“ за све
идеале које ми замишљамо!

На једном одмору трже ме једна мисао и упитах:

—Митре! Јесмо ли ми заведени?

— Да, вели Митар, ако залутамо у овим гудурама биће да се повуче док се
пронађе Грчка.

— Не мислим на то него, знаш, на оне сталне комунистичке приче „да

смо заведени“. Видиш, велим, само смо нас двојица а поред погинулих
стотине су их живих и нико нема с нама!? Видио си онога Рада код кога смо
последњи пут били на разговору, и он је био четник као ти и ја, па си га чуо
шта вели: — Пошли сте тим путем па ваља вам издржати. Борите се. Не
клоните. Не предајте се!!! Све ово што нам је рекао, у знаку охрабрења, он
сам није одржао, а нама дава савете, чудно, зар не? Мислиш ли ти да нико
други није могао издржати ове тешкоће сем нас двојице, да смо ми
најидеалнији борци за слободу која се водила под старешинством Драже
Михаиловића?

— Далеко од тога — да човеку нема равна, али, видиш, свак одабира свој
пут и правац — мени је овај најдражи па што год ме снађе на њему.

—Ниси, дакле, заведен?

—Не дао Бог. Како би био заведен; та видиш ли докле сам догурао и
нигде се нисам пожалио да ми је тешко.

— Не. Хвала ти за то. Ми ћемо наставити овим путем па хтео ко други или
не. После овог разговора још слађе прионусмо узастрану да се попнемо „на
брдо“ са кога се могло више видети.

Опет на другим одморима, узаслоњени леђима уз оброњен камен,

упирали смо поглед у небо и посматрали крупне и појединачне звезде према
којима смо, донекле, и правац пута одређивали. Северњачу смо већ добро
знали пратити и увек ишли супротно „од ње“ — у правцу југа. Мала и велика
кола која се касније појављују, Влашиће пред зору, и Даницу пред свануће;
све су те познате звезде служиле као неки часовник према коме се одмеравао
пут преко планине.

—Боже мој, вели Митар, колико смо далеко одмакли од свога родног
краја а све ове звезде као да гледам испред своје куће, као да оно наше небо
иде за нама! И заиста, одакле год човек гледао, под сваким сводом неба
звезде су исте — рађају се, залазе и стоје, као кад се гледају „испред своје
куће“ — како рече Митар.

Примицањем врху сташе дочекивати намети снега; онај далеки једва

уочљиви снег што смо га пре 15 дана гледали из планине Жљеба (изнад
Пећи), кога смо замишљали „спасавајући“ — да се докопамо планине на којој
он лежи, сада је био под нашим ногама, али то још није био ни почетак наше
будуће „одисеје“ и ступање на тло стародревне Јеладе.
 Пуцала је зора свуда изнад Душанове Србије али, на Шари крај
Љуботена, сунце ће најпре да огреје нас и зато пркосимо хладноћи која нас
поткопава уморне и мокре од зноја, од ноћног пута узастрану. Видети прво
наговештење рађања сунца са Шар—Планине, и све оне пурпурне боје које се
наизменично ређају сваког тренутка док се разбије ноћ и појави дан на
позорницу, није било без занимљивости и великог интереса, и за нас који
напуштамо своју Отаџбину и одлазимо под „туђе небо“.

Нисмо се попели на врх Љуботена јер нам је тај правац био у лево а и
урвине су нас одбијале да идемо тамо, па зато седимо, паралелно од њега, на
другом мало мањем врху чије име ко зна је ли и обележено на земљописној
карти, јер је толико много врхова на Шар-Планини. Освануо је леп летњи
дан, српски Видовдан, небо чисто без игде облака. Изјутра је било мало
тамно доле по Јужној Србији али је ојачавањем сунца пара из земље исушила
и простор постао чист и прегледан на све стране докле је људско око могло
допрети. Ми нисмо никада имали такву прилику да седимо на једном
узвишењу одакле је преглед био толико широк и простран. Видела се, ваљда,
цела површина Јужне Србије, која је тако чаробна и лепа. На другој страни
(западној) према Албанији нанизани чопори планина чије су се литице сијале
на сунцу као да су од сребра. Тамо од куда смо дошли, Косова и Метохије,
потпали су под сенке нижих планина али се преко њих виде веће и даље
планине као што је Жљеб и Суве планине. Под нама, у подножју Шаре, од
Тетова до Гостивара, протеже се зелена раван преко које сече колски пут а
обоје пресеца река Вардар. Вардарева изворишта су, ту негде, под нама,
сутрадан ћемо на њих нагазити. Вардар је занимљив по своме спуштању из
Шаре, као да је потекао изненада, испод провале облака, продире пољем иза
Суве Горе и замиче у Душано Скопље.

Поглед преко Шар—Планине, на југ, куда је наш будући правац следио је

помисао када се све то, чудо од природе, мора проћи!

— Погледај, брате мили, колико је ових „стогова“ што су поседали на овој

огромној пучини, ко ће све преко њих проћи — велим своме сапутнику
Митру Црногорцу!
 —Не плаши се планине, она је наша мајка, срећни смо кад смо се ње
докопали — одговара Митар, поносан што „надгледа“ поља и низину као
какав сури орао из своје литице. Развесељени лепим даном и очарани
простором око себе, и на све стране у даљину, испуњени чистим ваздухом, и
животом где се слободно дише, нисмо били ни гладни ни жедни, нити смо
падали у очајање шта ће наредни дан донети — како ће се и куда ће се
прегазити Шар-Планина! У мислима смо понирали у рано детињство када је
отац или стриц певао уз гусле о Марку Краљевићу и Шар-Планини па смо
повели мало шаљиви разговор:

— Да ми је знати, вели Митар, куда ли је Марко претурао буздован преко

Шаре те му је пао у море?

— Ко зна је ли га и претурио, та видиш ли која је даљина!

— Како да није, у то не треба сумњати, то су боље знали они који су

дељали гусле и певали песме уз њих.

— Добро, нека буде, а где су виле, што су с Марком диваниле, у коме су

врху од Шаре?

— Ти знаш да су се виле посакривале од како је нестало јунака, не треба

се уздати да ћеш иједну видети при пролазу преко Шаре.

—Шта мислиш, јесу ли оно чобанице, што се јави пред њима онолико
мноштво оваца, тамо у даљини?

—Оно су Шиптари, са ћулавима на главама, нема овде чобаница као код

нас, мој побратиме...

Цео Видовдан (1950) преседисмо на шар-планинском врху крај Љуботена

— разгледајући површину Шаре и далеку низину испод нас. Безброј мисли
навирале су сваког часа при погледима на разнолик и широк простор пред
очима. Све док је текло дана грејали смо се на сунцу, ближи сунцу и слободи
од осталих грађана наше поробљене Отаџбине. Сунце је било благо и
оживљавало нам уморно тело, док је животворни планински ваздух напајао
све наше биће и подизао моралну снагу на трновитом путу којим смо ишли.
Пили смо хладну воду што се топила испод снежних намета и јели слатко
оскудну храну коју смо имали, задовољни што смо здрави и поносни што
пркосимо свим удруженим тешкоћама.

Сунце је прешло преко небеског свода испод Шаре и почело да пада у

зажарену румен, тамо негде куда је и наш правац пута за Грчку. Настало је
растајање са даном и одмором, на горостасном врху, и спуштање у мрачне
провалије куда је покривала ноћ и беспуће. Прошлост је остајала у лепој и
неувелој успомени а будућност се отварала пред нама у коју је требало
гледати добро отвореним очима, ако се жели постићи циљ коме се стремило.

Удаљавали смо се од свога родног краја, од робова и гробова; живих што

су злопатили под комунистичким ропством и мртвих што су трунули под
земљом. Последње жртве из нашег малог јата вероватно су се распадале
непокретне покрај шиптарског села у Прекорупљу између Косова и
Метохије, док је нама двојици удес плео мрежу у коју срећом нисмо упали.
Над Отаџбином се затварало небо па су и уздаси напаћеног народа остали
пригушени. Понављали су се тешки дани српског робовања које је Владика
Раде најбоље срочио у стиху:

Земља стење, а небеса ћуте.

Вјеро права, кукавна сирото!

Страшно племе, доклен ћеш спавати?
Неки један, то је ка ниједан,
Нако да је више мученија.
Вражја сила отсвуд оклопила!
Да је игдје брата у свијету,
Да пожали, ка да би помога!

НОЋНО ПУТОВАЊЕ ПРЕКО ШАР ПЛАНИНЕ

Од Видовдана до Петровдана (1950), око 15 дана, проведено је у ноћном

путовању преко шарпланинских страна, урвина и гломазних врхова, које смо
сретали сваке ноћи. Ко год прочита ово поглавље приметиће: — зашто се
морало путовати ноћу планином каква је Шара, та она има преко десет
врхова по својој површини, који достижу висину преко 2,500 метара? Где има
веће пустиње него у таквој пространој и високој планини? Таква је мисао
владала код нас, чим смо угледали Шар-Планину, чак из пл. Жљеба изнад
Метохије. Тако смо мислили кад смо били у њеном подножју; све док се
нисмо попели крај Љуботена и видели очима где се налазимо. Већина
српских планина, куда смо путовали у доба рата и четничке борбе, има своје
„венце“, који су краћи или дужи, али већином повезани и лако се њима иде,
кад се испне на површину. Али, Шар-Планина има сасвим друкчији
планински склоп, њен је венац испресецан дубоким усецима, све до дна, до
темеља где планина ниче! Када смо гледали са врха, крај Љуботена, на
Видовдан, ми нисмо приметили „бразде“ које нам треба пресецати — њих су
заклањали наслагани врхови, неки мањи, неки већи. Била је права мистерија
сазнати шта се крије иза другог виса, када би се један прешао. Зато је наше
пешачење преко Шар-Планине узело 15 дана, што се ишло узастрану и
низастрану — преко зуба тестере.

Не мало смо били изненађени, одмах први дан, ступањем на „тло“ Шаре,
да по њој нећемо моћи путовати дању, како смо то „сигурно“ замишљали,
молећи небо и земљу да се докопамо ње. То је било царство чобана, оваца,
коња, говеда, овчарских паса; и орлова који седе на литицама и разгледају
„шта се ради“ испод њих! Ко је тај свет туда, што је заузео Маркову Шару,
што нам не да певајући да идемо планином, као кад је Марко преко ње
пролазио? По оделу чобана не може се установити јесу ли све само Арнаути,
који се распознају по белим чакширама и ћулавима. Са настанком „нове ере“
(под комунизмом) изменила се и народна ношња, има свакаквих капа на
главама „усрећених“ глава, белосветских дроњака, што је давала УНРА и
друге „социјалне“ организације да усреће „земљу раја“. Али, опет је
сиротиња остала сиротиња, иако су јој дати отпаци америчке и друге помоћи.
Шиптар у Шари и даље живи на начин каквим су живели Индијанци у
Америци. Не може култура Швајцарске да продре у шар-планинске Алпе, да
се тај шаролики простор претвори у туристичке оазе, привуче капитал
обесних људи и жена (оних који имају пара) да га троше и уживају у
природи. Док су Словенци, на другом крају државе, „опитомили“ своје
планине, дотле је Јужна и Стара Србија са својим шар-планинским Алпама,
остала дивљина и ником привлачна. Народ стиче културу додирима и
познанствима, добијањем инспирације из онога што се већ постигло,
долажењем до мисли да ствара и унапређује свој културни ниво. У
шарпланинском Шиптару, кад би се порадило на његовом просвећивању, не
би се гледао вук који само напада и отима туђе. Човек је у овим планинама,
по Шари и Проклетијама, подивљао вековима истиснут из додира са
културним народима. Нас су прогониле државне власти, наравно
комунистичке државе, а где смо се скривали? — Тамо где живе Шиптари!
Нису ли и они некад, бежећи од неког зла, нашли окућиште ту у тим
урвинама што су их заклањале од потера. Ми не желимо сусрете са њима, ми
се кријемо од њих, али кад их видимо како живе, како се злопате по пустим
планинама, помислимо да смо слични по патњама: Шиптар ложи ватру у
једној долини и кува скроб на њој, ми ложимо ватру у другој долини (не тако
близу) и кувамо скроб, исто као што и он кува. Он је изолован и сам, и ми
исто тако. Он иде опрезно кроз шуму и гледа на све стране, и ми то чинимо.
Он пада на колена кад пије воде, и ми исто тако. Кад седне да се одмори,
изађе на видно место и зури у простор око себе и „филозофира“ о својој
судбини. Излази на сунце из сенке гора да се огреје, „куња“ под топлим
зрацима и снива снове своје будућности, можда ружичасте, јер га је сунце
разблажило од рђавих мисли. Тако исто и ми чинимо као „одметници“, које
прогони комунистичка држава. Разлика је у томе, што они признају државу и
власт, било с вољом или не, док је ми не признајемо и кажемо за себе да смо
слободни. У чему се састоји наша слобода, кад путујемо ноћу преко планина,
кад избегавамо сусрет са човеком, кад немамо ни парчета земље где би се
окућили, наложили ватру, скували вечеру и гласно разговарали? Наша је
слобода у замисли, боримо се да дођемо до ње, са патњама, са муком,
стичемо њену цену, ми знамо из искуства шта она значи. Зато се стално
опомињемо да је она најдраже благо што се може имати. А шта ако нам
прекрате животе непријатељи наше слободе, као што су успели да ураде са
нашим саборцима недељу дана раније? Ништа ново! Хиљаде су пале за исту
ствар, пре нас, па ко је осетио плод њихове жртве? Јесте, осетио је у томе што
се надовезује борба за слободу, што се не прекида давање „благородне“
жртве на олтар Отаџбине. Човекова је дужност, ако хоће да живе, да се бори
за слободу.

Оваква размишљања, о животу, о слободи, о борби за опстанак, уследила

су посматрањем огромног простора на све стране. Има на Шар-Планини
таквих врхова, на које смо се пели, да „одредимо правац пута“, да се са њих
може видети цела Јужна Србија и део Албаније. Ми смо се задовољавали
гледањем у бескрајни простор и примењивали то вечно постојање на
ништавост човека који пузи на земљи. „Шта је човек, као једно живинче,
данас јесте а сутра га није“ (Његош). Сваки дан гледамо друкчију претставу:
Један дан смо гледали у Проклетије, албанска села испод ње, литице и амбисе
по њој. Гледати венац Проклетија, из Шар-Планине при заласку сунца, када
је ведро небо, и доба лета, најлепша је слика у златној боји која се може
сагледати. Гребенасти врхови по венцу планине, који је бескрајно дугачак,
постану оивичени златном жицом, као муња која сине из облака. Настане
преливање боја: сјајних као растопљено злато, ужарених као усијано гвожђе,
док падањем сунца настају мекше боје, као кора од наранџи и при крају бледе
као лимун, док се напослетку не угаси све и завије у мрак и таму. Али рогови
Проклетија стрче услед црне ноћи, они онда личе на чудеса из апокалипсе. За
нас је, било од интереса гледати простор куда је отступала српска војска
1915. године.

—Погледај, мили брате, велим Митру, оне камене планине, где се не види
земље ни дрвета, где се сјаје голе литице, онуда су српски ратници, из Првог
светског рата, крчили себи пут у слободу, а налазили смрт! Замисли само
путовати онуда, усред зиме, под маглама и црним облацима!

—Ми не дајемо ништа од себе, како су они давали у борби за слободу.

Ми се пребацујемо по Шар-Планини, с једног врха на други; гледамо где
ћемо прићи кришом чобану, узети једног јалова брава из много хиљада оваца
које се јаве планинама.

—Кажемо да нам је обућа попустила, док газимо најбоље пашњаке у

држави, а како је њима било босим газити снег кроз оне гудуре које гледаш
својим очима?

— Питали смо се у чуду, гледањем у планину саливену од камена, где је

могла бити та злохуда стаза, куда су прошла четири вола и пренели живи
костур краља Петра Првог Ослободиоца?

— Ми отступамо у истом правцу где су отступали наши преци, али су они

носили Србију са собом, силна војска од сто хиљада јавила се тим гудурама,
Краљ и влада, војводе и ђенерали, просветни и културни радници, ђаци и
наставници — све. А шта смо ми, и кога ми претстављамо? Занеми човек при
помисли како је било онда, а како је данас!?

Сунце је зашло на једном врху Шаре, сутра ћемо се наћи на другоме и

осматрати другу страну, што нам све даје полета за подношење тешкоћа, када
је у питању да се настави борба за слободу.

—Спустимо се доле у ону урвину, испод које искаче Вардар и трчи

низастрану у поље крај Гостивара, напијмо се воде на извору те чувене реке
што натапа поља кроз Душанову Србију.

— Чекај, каже Митар, док се повуку чобани у своје „базе“, које никако не
можемо да пронађемо, тако су скривени негде у удолинама!

Силазимо низ равну страну, али толико стрму да нам ранци додирују
земљу за леђима. Често падамо на леђа и клизамо се на њима све док нас не
дочека нека мања зараван, где се уставимо и поново устајемо, седајући у
мрак куда би се могло лакше спуштати у долину где извире Вардар.
Силажења са планинских висова нису била кратка, остављало се по пола
ноћи док се нађе крај дна одакле су „поникли“. Извориште реке Вардара је
састављено од више планинских потока, и једне стране која је сва подбујала
под водом, где расте нека испреплетана трава, у коју, кад се загази у њу,
упадају ноге. Хтели смо да пређемо преко те подводне стране, јер нас је туда
„пут водио“, али смо се морали вратити назад и заобићи тај простор у који се
тонуло. Изгледало је да се из те подбујале стране, где нису пробијали извори,
цедила вода, негде униже; на другом месту, које нисмо видели, стварала је
количину воде и придруживала се другим потоцима. Ипак, нисмо наишли на
неку пећину, која би претстављала главни извор реке (ако такве има), мада
смо гледањем из планине, мислили да ћемо наићи на тако нешто слично.

Дуго у ноћи користили смо један јачи поток Вардареве притоке, путујући
поред њега, јер се на другу страну није имало куд свратити. Поново смо се
нашли у жљебу (клисури) две окомите стране по којима је расла јелова и
букова шума, са гребенима стена и литица прошараних по странама. У
кориту потока (мање реке) је мрачно, и када није ноћ, јер сунце ту не
огрејава, можда ни три сата у току дана! Прелазили смо с једне на другу
страну често пута, због тога што се није могло проћи од препречених стена и
литица у уском кањону речице. Када смо већ загазили у процеп двеју стрмих
страна, морало се ићи њиме, док се не „укаже“ излаз у страну којом би
желели путовати, да се испнемо на неко друго узвишење, да осмотримо
„будући правац“.

Да ли је било туда змија или каквих других пузећих гмизваца, који

смртно уједају? — Нисмо знали, нити чак помишљали на то. Прелажењем
преко клизавих стена, које до пола леже у води, а од пола су обрасле у
маховину, по ноћи и мраку, била је пука случајност да не станемо на змије —
ако их је било!

На једном одмору било је гледање куда се може прећи на другу страну

воде, јер литица не да да се иде даље једном страном. Узаслоњени уз амбис,
гледамо на небо којег има врло мало изнад нас; види се покоја звезда и то је
све. Увек налети неко друго размишљање, о чему не би требало да се мисли,
не бар сад, кад је у питању како ћемо се ишчупати из процепа у који смо
запали.

— Боже мој, где су нас ноге донеле? Зар нема никаква другог пута, по
оволикој планини, бољег и погоднијег од овога? — Пита зачуђено Митар,
себе, и мене. Стварно за чуђење — код толиког планинског простора, па да
се, незнањем или немогућношћу, сабијемо у кланац где нема излаза! Ја, га
тобож, тешим, да не окривљује себе што је запао у теснац због непознавања
козијих стаза по Шар-Планини.

—Нису ово наше планине, мој Митре, где смо познавали сваку долину,
сваки кланац и прелаз на тврду месту; немој се узнемиравати, биће оваквих
кланаца још.

Свако „филозофирање“ је предмет слабљења воље за животом, док је ово

наше, у планини, без најосновнијих потреба за живот, било сувишно и
непотребно. Нама треба снаге и воље да савлађујемо тешкоће.

Ипак се нашао крај суженом простору, изашло се из теснаца и стало на

шири простор; међупланинска долина и размакнуте стране. Таман што смо
стали, да видимо куда ћемо окренути, кад осетисмо мирис ватре!
 —Зар и овде? — погледасмо се и слегосмо раменима, мислећи на
Шиптаре који су свугде заузели планину. Пронађосмо, потом, друго точило
које је, по нашем схваћању, водило „право“ куда треба да изађемо на неки
врх у продужењу правца. Идући точилом кроз гомиле обореног камења, што
се отискало из литица, које се сиве пред нама, наиђосмо на једну пећину која
нам се свиде да останемо на предањивању у њој, кувању пуре и печењу
погаче. Уз то је падала ситна киша, па нам се није ишло по роси, да квасимо
одећу и обућу, о чему се морало водити рачуна. — Не може да се дође до
хлеба, камоли до одеће.

Мада је изгледало да се налазимо у тврдом и непролазном делу планине,

опет се, у неко доба дана, прочуше Шиптари, вичући на коње изнад нас, где
је била путања и водила ка врху планинског масива; куда смо и ми
намеравали поћи после завршетка посла око спремања хране. Када се
смрачило наложили смо малу ватру у пећини, скували качамак и испекли
танку погачу у жару од сувих дрва. Негде после поноћи кренусмо на пут.
Нашавши путању којом су Шиптари проводили коње, ми смо је користили
све док нас не дочекаше „врата“ на која смо сумњали да одмах прођемо. То је
био пролаз између две литице, којим се једва коњ могао провести, онај којим
се служе Шиптари. Је ли то била природно пропукла литица, или су Шиптари
провалили неким својим начином, ми нисмо могли установити. Било нам је
сумњиво проћи кроз тако узан простор, зато што не знамо шта је на другој
страни тих „волшебних“ врата. После дужег оклевања, немајући куда на
другу страну, пођосмо опрезно кроз „тунел“ од неколико метара дужине. Као
да смо прешли у други свет, указа се светлији простор; једна повећа ледина,
на њој торина пуна оваца, около стране голе и камените али пролазне. Како је
било касно, после пола ноћи, то нас не приметише пси; све је било „утврдило
мртвим сном“.

— Таман, испала добра прилика, да узмемо једног брава из оне велике

торине, што је притисла целу ледину. Ово мора бити неки „колектив“; нема
једно домаћинство оволико стоке.

Седимо под литицом и планирамо како се може примаћи торини да нас не

примете пси и чобани? Све и да успемо прићи, стока ће кад нас види, побећи
од нас, направити тутањ који ће разбудити псе и чобане. Опет размишљамо,
ако Шиптар има пушку, примети ли нас, гађаће с правом да брани стоку. То
је планински човек, научен да лови, па зна да погоди првим метком. Ту нема
колибе, нити се може знати где Шиптар, један или више, лежи. Он се негде
сакрио да се не види, можда и сумња у некога, да не дође по ноћи и убије га.
Није се играти са овим планинским људима који су врло опрезни.
Поткрепљени храном пре тога, ми смо били куражни више него обично, па
смо сва шиптарска јунаштва одбацили и пошли право торини. Ако нас
примети, пре него приђемо тору, јавићемо се и поразговарати, даћемо му
дувана из Херцеговине, опијанити га да буде мекши, само ако зна српски
говорити. Дођемо на ниску ограду, у којој је лежала стока, зачудо не
примећени ни од кога! Присетимо се соли, која нам се непремиче, просусмо
неколико зрна поред тарабе, стока поче да лиже, да прилази нама, не да бежи,
и тако, помоћу чврстих руку, теглењем за вуну на хрбату, извукосмо преко
ограде једног омањег овна. Нити се стока плаши, нити пси лају, нема ни газде
од оваца да се јавља — баш добро!

Да није грехота, проклеће нас каква сиротиња!

— Каква сиротиња? Та видиш ли колико их има, чак их је класирао по

преградама: у једној јалова стока у другој музаре!

Споразумевамо се и одмичемо са овном. Треба нам прећи преко ледине, а

после ће дочекати шума, а далеко где месец греје, види се снег и литице.
Стићи ћемо тамо док сване, одрати овна ставити му месо у кожу, закопати у
снег, удаљити се од тог места, одакле се може посматрати. Ако навале
Арнаути у потеру, нек носе овна, њихов је и био, немамо шта изгубити.

Оно што смо тада запазили било је, како се пси буде кад „утврде“ испред
зоре. Најпре стану да мумлају, да јече, па почну полако да лају. А онда, кад се
„отрезне“, стану да скачу као бесни и да не престају са лавежом.

Нисмо прошли без напада љутих овчарских паса, брзо су нас намирисали
и напали свом жестином, замало а да не отеше овна. Пробуђени чобани сташе
да буљечу, мислећи ваљда да су вукови, испалише неколико метака и опет се
стишаше. На нашем путу није било препрека, ишло се лако по површини
планине где је голетан простор. Једино што је било хладно, по долинама је
још лежао снег, локве воде и лед. У једном од снежних наноса, који су остали
од прошле зиме, где је било „тунела“, остависно одрта овна у кожи, како смо
већ планирали. Ту је месо могло стајати месец дана, као у хладњаку, да се не
поквари. Једино што је била сумња, ако дојаве чобани стоку, преко дана, у
близину, да би могли пси намирисати и открити закопано месо у снегу. Али
се то није могло избећи све је до „случаја“ и „ако“. Углавном, ми смо се
удаљили од тог места неколико километара, нашли згодну осматрачницу у
планинском вису, одакле смо могли осматрати цео простор на све стране
около. Понели смо грумен снега и топили воду од њега. Имали смо танку
погачу, испечену прошле ноћи. Дан је био леп, још кад се одјутрило —
дивота једна.

У стенама где смо се ушанчили, да преданимо цео летњи дан, из којих су

видици били отворени, далеко на све стране, опет смо падали у мисли и
„студирање филозофије“! Чудо је да човек, чим се нађе на „брду“, почне да
се заноси снагом свога постигнућа!

— Види, кажем Митру, како је сада све под нама; тамо на левој страни
Јужна Србија, на_десној Албанија, под нама су Шиптари и њихове „бачије“
(колибе); под нама су и наши прогонитељи, пси који нас гоне по ноћи, све је
испод наших ногу. Смеје се мој сапатник и види да причам без везе, ствари
које не убеђују много.

— Шта мислиш, како ћемо испећи овна, видиш ли да овуда нема дрва?

— Митар скреће разговор на оно што је „на дневном реду“. Заиста,

озбиљан предмет искрсну пред нас, кад видесмо да нигде нема дрвета „ни од
жеље“, куда се очима може прегледати! Мора негде бити клековине, јер она
расте у висини на планинама. Ма нема ни ње; она би се зеленила да је има.
Ипак нисмо веровали, да нећемо наћи толико дрва да испечемо овна у
толикој планини. Видећемо то, чим падне ноћ, кад будемо ступили у потеру
за дрвима.

На Шар-Планини има толико висова, да је тешко оценити који је највећи.

Али се ипак један од њих издвајао, по ширини темеља одакле је „изникао“, и
боковима који су заобљени као огромни стог сена. Сви врхови по Шари,
гледани из даљине, исте су „грађе“, у виду садевених сена на каквом
огромном гумну. Поменућемо оне што смо испитивањем пронашли њихова
имена: Турчин (2760 м) који је највећи. Он је мењао имена; док су владали
Турци тако се звао, после ослобођења звао се Александров врх; за владавине
комуниста прозван је „Титов врх“. Четврто име је на реду да се зове „Врх
Слободе“ или Слободни Врх, јер је заиста слободан и господар над осталим
врховима. Остали врхови по Шари су: Борислајец (2662), Бистра (1640),
Језерска чука (2604), Црни Врх (2587), Бабашница (2533), Кобилица (2526),
Царево Гумно (2,502), Љуботен (2496). Како се види девет их је на броју, по
висини изнад 2500 метара! Ми смо се „мотали“ 15 дана између њих, док смо
се ишчупали да пређемо у суседну планину Кораб.

Будућа планирања била су: да се снабдемо са храном, стим што ћемо кад
испечемо овна, имати десетак килограма печена меса, док нам брашна још
тече, па ћемо настојати да што више пређемо пута који је још дугачак. Али ће
се цео план помрсити и ми ћемо пасти у нову опасност, страшнију од иједне
пре.

Стигло је вече, чобани се повукли са крдима оваца негде у низину — ко

зна где. Остали смо сами, чинило нам се да смо господари планине. Узевши
овна из „фрижидера“ (снега где је био закопан), продужили смо пут и узгред
тражили дрва. Терен је постајао равнији, није више било оних стрмих страна
и пресецања клисура; ноћи су биле хладне, таман добре, да се боље путује.
Оставили смо више од пола ноћи трагањем по површини планине, да
пронађемо дрва; узалуд је било — нисмо нашли! Код једног језера, којих има
више по Шари, нађосмо две дрвене мотке, са којима су чобани обављали
неку радњу око воде, можда мерили дубину — шта ли? Узесмо их и понесмо,
да једну употребимо за ражањ — кад нађемо дрва, а другу, ломљењем и
цепкањем ножем, употребисмо за ложење мале ватре и кување џигерице. Од
прибора за кување скроба, пуре и свега што се кува, имамо једну кантицу са
повразом, у којој је била пакована маст, око 2-3 кг тежине; њој смо надели
име „брока“. Та ће нас „посуда“ служити за све време нашег пута од 78 дана,
нигде је нећемо изгубити, нигде се неће прошупити, а сто пута је горела на
ватри без воде (када смо кували кромпир и друго поврће без употребе воде)!
Када смо први пут, ко зна откад, појели врућу џигерицу испржену у лоју,
просто се изменисмо у погледу на тешкоће које стоје пред нама. Храна је
живот, без хране нема ни воље, ни добри мисли. Остатак ноћи смо провели у
сталном тражењу клековине; ње мора негде бити, знамо то по другим
планинама да клековина расте и на високим пределима, где друго дрво не
расте.

Пред зору смо нагазили на једно друго језеро, опет нашли неке отпатке од
дрва али врло мало. Трагајући около, наиђосмо на неки камењар и клековину
у њему. Било је сувих грана које су се могле ложити без великог дима и
мириса смоле.

— Баш лепо, — овде ћемо се „населити“ за 24 сата, имамо и дрва и воде.

Споразумевамо се да ћемо лежати у току дана, на сигурном месту, да нас не
примете чобани, ако их туда буде са стоком. Повише нас је једна узвишена
чука, сва од стена и тешко пролазна.

—Идимо горе у врх чуке, лезимо цео дан и осматрајмо куда се ко креће.
Кад се смрачи сађимо у дубодолину и наложимо ватру. Чим будемо испекли
овна, продужићемо пут што се даље може. то је био наш план — шта треба
радити за наредна 24 сата. „Човек снује, а Бог одређује“. Срећа нам није била
наклоњена да завршимо замишљени посао, али је баш Бог био у присуству,
да нас спасе од очигледне смрти.

Осматрали смо цео дан, из чуке где смо заданили, простор око језера и
места где смо планирали спремати храну у току ноћи. Било је прегледно да се
може видети на више страна, куда се крећу чобани са великим крдима оваца
растуреним по пашњацима. Тај дан нико није долазио на језеро, нити близу
нас. Већ смо били навикли да пратимо кретање чобана; они из шуме, где
имају своје торине и колибе, тамо докле шума расте, до средине планине,
почну да се „искрцавају“ око 10 сати изјутра; рашире се по голетним
странама и „пливају“ узастране све до крајних врхова. После подне око 3
сата, почну окретати низастране и полако их нестане пред залазак сунца.
Увек се могу приметити пси који облећу око стоке, крупни и угојени као
јунци. Питали смо се ко су власници толиких гомила оваца? Тада је, по рату,
била у јеку комунистичка колективизација, колхози и совхози, тешко је
веровати да су планинска стада била приватна својина. По чобанима би се
рекло да нису били задовољни, били су мирни и нико није певао (као код
нас), ишли су ћутећи и слабо су се састајали једни с другима, кад стока
полеже и одмара се око подне. Они су били обезбеђени, “од вука и хајдука“,
зато што није било шуме, што је простор голетан и прегледан, па им се није
могло кришом примаћи.

Када је сунце савило да падне за други врх на Шари, чобани одјавили

стоку низастране, остао потпун мир и тишина око нас и простора где
намеравамо ложити ватру и пећи овна, ми смо се спустили са чуке и стали
купити дрва. Прошло је мало времена, када се прочу глас у страни изнад нас.
Као да су из земље изникли! Кад погледасмо у том правцу, угледасмо три
човека, један јаше на коњу, друга два стоје поред њега. Онај што јаше гледа
на двоглед у правцу нас. Стојимо непомично уз сиво камење, које се
изобарало из стране и крупно у висини нашег раста. Чинило нам се да гледају
право у нас и да о нама нешто говоре. Један је показивао руком у нашем
правцу. За тренутак, док непомично стојимо, прочу се глас са друге стране и
одмах помолише главе војника и цеви поред рамена, од оружја кога су
носили. Они се виде до пола. Пролазе поред нас на растојању 15 метара,
више од 25. (После смо их бројали кад су отишли од језера). Да се ико од њих
окренуо на леву страну, одмах би нас угледао. Они су прошли и свратили на
језеро, које је заклоњено од нас, а она тројка са коњем сашла њима у сусрет.
Сви су се искупили код језера. Код нас је искрсла сумња да су нас, они с
брда, видели и сад, кад су сашли доле, казују онима што су прошли поред
нас, па ће извршити опкољавање и претрес. Сунце је зашло, повукао се мрак.
Да искочимо из камењара, не знамо на коју страну, где их све има? Налазимо
се међу њима — војницима граничне страже, потерног оделења — ко зна?

Били смо у критичним тренутцима, нисмо знали шта да радимо. Искрсну

мисао да је дошао крај, треба се бранити и заменити. У крајном случају,
убити се, не пасти жив у руке. Под једном плочом од камена, која је имала
изглед богумилске гробнице из нашег краја, рашарафисмо бомбе и
откочисмо пушке, спремни за последњу борбу. Ту смо се опраштали један с
другим и чекали тренутак да нас разнесу оне црне „крагујевке“ што су нам
набиле жуљеве на стомаку, носећи их издалека, за своју судбину! Нешто смо
говорили о томе... где нам би суђено... код толико кланаца смрти... нико за
нас неће знати... ми немамо никога... сви су наши погинули... Тако, у
стварном очекивању опкољавања и напада, када смо мислима били пренети
на последњи трзај свога живота, сину мисао која побија зле слутње: Ми
нећемо умрети овде, нама треба прећи у Грчку, наћи „неког у свијету“, казати
му како су живели и умирали четници после рата у српским планинама, где
су пали наши саборци: Видак Ковачевић, Јован и Бориша Шаровић. То мора
да се зна, ми нисмо клица без корена која се суши и не даје плода. Такве
мисли посоколише нас да изађемо из заклона, да кроз ноћ, нашу стару
познаницу, окушамо своју вештину продора. Још увек се чују гласови око
језера и бацање камичака у њ. Прошло је десетак минута. Опасност пролази.
Хвата ноћ. Војници напуштају језеро и сврстани у колону, окрећу леђа и
одлазе низастрану. Сада би нас два, лако их могли напасти, поготову кад је
ноћ, али ми то нећемо чинити; једино што би навукли још већу потеру за
нама, друго што ти млади војници, регрутовани у војску, могу бити синови
наше браће, деца бивших четника; а све и да су деца партизана, они не сносе
грех што су њихови родитељи вршили злочин над националним народом. У
грађанском рату, који смо изгубили, четници су избегавали освете што су
више могли. Хиљаде похватаних партизана пале су у четничке руке и били
пуштени да се „поправе“. То је био проблем који се није могао решити
убиствима својих грађана. Зато је револуција страшно дело, када је
управљена на свој властити народ. Треба по „законима“ револуције убијати
политичке и идеолошке противнике, немајући обзира на свој род, на своју
крв која ће потећи. Нама је увек било тешко потегнути пушку на онога ко нас
не напада. Наша је борба у одбрани, нама је други намећу изазивањем да се
бранимо. Чини се то, да је тако било и у српској историји, од памтивека, да су
се Срби само бранили.

Велики обрт догодио се у два сата времена. Били смо приправљени да

спремимо храну за неколико дана. Настао је тренутак највеће опасности.
Дошло убрзо до попуштања од наглог притиска на наше животе, и размакнут
круг смрти који је био сужен. Из очајања и мисли на смрт, кроз час-два, опет
се појавила воља за животом; за борбом да се продужи пут у слободу. На
истом месту, под истом каменом плочом, под којом смо се спремали да
умремо, два часа раније, сада ложимо ватру и кувамо месо од овна, не да се
насладимо месом, него је то погонска снага (гориво за стомак) који нас
једино може погонити; да стојимо усправно, да не клонемо, да корацима
освајамо планине, једну по једну; да извршавамо своје задатке у борби за
слободу. Одустали смо од печења овна на ражњу, због ложења веће ватре и
пламена који би давао отсјај, под сумњом да „планина није сама“. Кувањем
меса у мањој посуди ишло је споро али је било мање пламена и скривање од
зажаре која се види на далеко по ноћи. Месо је, због мале посуде, кувано
више пута и није докувано да „отпада од кости“, него „обаривано“, што је за
наше навикле стомаке, да једемо недокувану храну, било потпуно
задовољавајуће. До пред зору, месо је било скувано, охлађено, стављено у
ранце и напуштена долина зебње — да нас ко не опази. Под ранцима пуним
хране, за који дан унапред, није се бринула брига како ће се она наћи на
простору где нема насеља.

Наш пут кроз беспуће је понекад изгледао као „отискивање у бели свет“.
Изгледало је да незнамо куда идемо — у ком правцу! Када смо почели
остављати за леђима шарпланинске висове, падати у мало равније и ниже
пределе, тешко је било узимати оријентацију. Ноћ је била боља од дана,
гледањем у звезде одмеравале су се бар стране света. Грчка је била на југу, а
и суседна Албанија није била далеко. Како избећи Албанију, када низови
планина, погоднији за путовање, привлаче њеној граници? Од изласка из
Шар-Планине (главне матице) нас ће стално вући планински предео који се
пружао по албанској граници. Спуштањем низ наслагане стране Шаре, могли
смо видети пл. Кораб (2764), југо-западно од нашег правца за Грчку. Знали
смо да је путовање према њему много западно и да је на албанској граници,
али нас је вукао његов врх, да се попнемо на њ и да с њега „одредимо
правац“!

У међувремену, када је требало да пређемо једну пространу планинску

зараван, између Шаре и Кораба, ухватило нас је невреме; киша и магла,
гоњена хладним ветром. Та тешкоћа је била непредвиђена и она је искрсла
изненада. Наоблачило се небо у току ноћи, после лепог и ведрог дана, стала
да пада киша по ветру, да се мотају праменови магле око нас, да нам ветар не
да стати ма где на брегу. Остало је да тражимо заклоњене стране, да кроз
облаке чекамо помаљање сунца, да се исуши на нама поквашена одећа и
обућа. Народна пословица „чека као озебао сунце“ — у потпуности се
одражавала на нама. Морали смо застати на путу, помицали смо се дању
између праменова магле, што је било врло ризично, да не дође до сусрета са
непожељним пролазницима, јер је по падинама било колиба и кретања
чобана. Тако смо 2-3 дана врло мало напредовали на путу за Грчку.
 КОРАБ ПЛ. (2764 м)
На Петровдан 1950. године.

После 15 ноћи путовања преко шар-планинског сплета, које је углавном

било пењање и спуштање преко бројних врхова, страна и урвина, осванули
смо једно јутро (уочи Петровдана) у подножју пл. Кораба. Путујући из
Херцеговине за Грчку, под оружјем и четничким именом, за нас није било
другога начина него да се пењемо на највише планине, да са њих осматрамо
и одређујемо будући правац ка грчкој граници. Без икаквих справа за
оријентацију, и без икаквог додира са арнаутским становништвом које је туда
насељено, за нас није било бољег поуздања од високих и мање пролазних
планина. Мада ни планине нису биле пусте, нарочито у летње доба када се
излази са стоком у пашу и на летовање. На Шар-Планини још је лежао
смрзнут снег по долинама а чобани су свакодневно заузимали простор са
стоком, тако да се дању није могло непримећено путовати преко голетне
планине. По површини Шар-Планине нема дрвећа ни колико би се брав на
ражњу могао испећи!

Тамо, у близини Маврова и његовог језера, напустисмо шар-планинске

обронке и одосмо у десно ка пл. Корабу и албанској граници. Ту направисмо
највећу грешку (до тада) у односу правца на путу куда је требало ићи. Уместо
да пресечемо колске путеве око Лазаропоља и Кичева, прихватимо се
Плакенске планине, па потом Бабе и Перистера, ми одосмо у Кораб и Дешат
који се нижу по самој албанској граници. Тај нас је правац одвео много у
десно, у губљење времена, стално нагажавање на граничне посаде и прелаз у
Албанију. При одлуци на ова два правца ми смо се двоумили и размишљали
куда да окренемо. Одступили смо од правца, који смо веровали да је пречи,
само због тога што се указивао голетан и, чинило нам се, насељен терен.
Сумњали смо да ћемо моћи у току једне ноћи прегазити сав тај „сумњиви“
простор и прихватити се неке планине да у њој слободно преданимо. Кораб
нас је привукао својом тврдоћом и висином, са кога је требало „осматрати“
правац, као и увек раније. Изгледало је да смо тај дан и примећени од неких
колиба у ситном џбуњу и страни где смо данили, па је то утицало да
изменимо правац будућег пута.
 Преко једне планинске заравни, у правцу Кораба, газили смо неку високу
травуљину из које су нам се једва главе виделе. Био се повукао мрак, из траве
је искакала планинска дивљач, бежали од нас у стране, застајкивали и
прислушкивали; чудећи се, ваљда ко јој „ремети мир“ у то доба ноћи?
Прибојавали смо се каквих жестоких змија, да не станемо на њих, па да нам
убризгају свој смртоносни отров и ставе на још веће муке. Страшно је газити
преко планинске и непознате равни, где се у недоглед повлачи мрак и свака
појава дивље животиње или шум претставља неку опасност којој се у
равници не може избећи када би то била стварност. Међу дрвећем и у камењу
вазда се има поуздање да нас оно заштити од зла које се очекује. Само 2-3 км
смо удаљени од албанске границе; препознали смо то преко дана по
караулама у одмереном растојању. Бојали смо се да не нагазимо на граничне
патроле, на „вучје јаме“, на мине и друга смртоносна средства која се запињу
по граници!

На северној страни, одакле „ниче“ Кораб, налази се дубок кањон неке

планинске речице (можда почетак Радике), обрастао у ситни шипраг и траву.
Свалисмо се у њ при освитању дана. Таман да поседимо и рекнемо „помози
Боже“, ево нас у пустом месту где нас нико неће узнемиривати док се
одмарамо, а оно се прочуше гласови у страни повише нас! Иако смо били
уморни и жељни одмора, а ето, и ту нам неко не да мира!! Ухватисмо заклон
и стадосмо посматрати ко је тај што је тако подранио и ремети планинску
тишину? То беху баш они чија је дужност да нас убију чим нас виде! То је
био мали „конвој“ коња и војника који су преносили неку војну спрему на
границу.. Коњи су били натоварени белим дрвеним сандуцима (пошто ми
одмах помисли смо да је храна у њима), док су војници преко рамена носили
пушке и митраљезе и викали на коње да брже иду. Раздаљина од војника који
бране „државу и напредак“ и нас који смо противни обадвоме, само је неких
50-70 метара. Да опалимо наше пушке оборили би сигурно првим метком
коња или војника, али ни нама не би, вероватно, било лако одбранити се од
бројних и наоружаних војника. Није нам ни до откривања трага, нарочито на
граници којом се мислимо верати све до преласка у Грчку.

Комора са спремом за војску која стоји по караулама на граници прође

изнад нас, а ми се спустисмо још ниже у кањон реке. Од сувих и танких
гранчица (без коре) наложисмо малу ватрицу и скувасмо шаку брашна у
кантици, којој смо наденули име „брока“. После одмора и наизменичног
спавања стадосмо разгледати стрме литице Кораба. Са северне стране
(откуда ми посматрамо) Кораб је потпуно стрм и отсечен коритом реке која
му пере темељ од „станца“ камена; тамо ни орао не може ноктима запети, а
камоли сести и одморити се! Али, наша тврда замисао беше да се пошто-
пото попнемо на њ у току идуће ноћи! Једно огромно точило низ које се
вековима сручавало оброњено камење било је једино поуздање да се туда
може попети на Кораб.

У провалији где се налазимо једва да сунце греје неколико часова у току

летњег дана. Чим је превалило подне, остали смо у сенци Кораба у којој се
ипак не смркава пре ноћи. У самом кориту реке и углу где се она „замеће“, од
„зноја“ који се цеди из удова планинског колоса, налази се чобанска колиба,
торина пред њом и овце у торини. Храна, наш вечити проблем, која је вазда
на „истеку“ побуди нам мисао о планирању како да дођемо до једног омањег
арнаутског брава? Требало се послужити Комненбарјактаровом „тактиком“
— „привући се овчару чобану“ и „узети“ брава, али не „преодника“, јер се
није могао носити уз стрме стране Кораба.

Баш у то време када смо жудели за највећим мраком, појави се

„однекуда“ месец, и „греје ли греје“, по торини и окућишту „нашег“
Арнаутина.

—Баш се не да — велим Митру, који поуздано мисли да ће доћи до

овчијег меса. Откуд овај месец „убечио“ баш сада па греје ове пусте литице?

—Нека га нека грије, колико-год хоће, нема да идем без меса у планину
— одговара Митар.

Хучи вода која се разбија о камење поред саме торине, па ни пси не чуше
наше примицање све док се стока не поплаши. А онда, као по команди,
поустајаше и пси и чобани и заурлаше сваки на свом језику, те нас одбише од
торине, мислећи свакако да су вуци. Једино што узесмо, од шиптареве
имовине, две јелове мотке са којима се поштапасмо пењући се уз планину.

Уз точило и хрбате, како је куда било лакше, „запесмо“ свим својим

бићем да се испнемо на врх Кораба у току ноћи. Гдегод смо сели да се мало
одморимо, увек смо погледали у врх и вазда се чинило да није далеко; у ноћи
све изгледа близу! До половине пута било је страшно стрмо, ишли смо
вијугањем десно-лево и тако трошили време у примицању ка врху. После
стрмине дочекаше забанци из којих смо се пели и провлачили на уске
пролазе (где је Арнаутин прогонио стоку), из једних у друге и тако редом док
их је нестало. У неким од тих малих удолина било је воде, која се топила од
смрзнутог снега; понегде је била пуна долина воде, па је изгледало као мало
језеро у коме се „огледао“ месец. Чаробан је био и тај поглед на језеро у ноћи
у коме је „пливао“ месец. Могло се очекивати да се затекне вила на купању у
таквом миру и пустињи! Није било ни вила ни змајева; зијала је гола пустиња
као на каквој другој планети.

После многих погледа упртих у врх Кораба, преко целе ноћи, на путу и
одморима, узастрану и кривудавим чобанским стазама, попесмо се у расвит
дана под сами врх. Ту смо, рекосмо кад искорачисмо на малу зараван, где се
из наноса снега цедила вода. Сунце нас награди својим првим зрацима за
„рекордно“ постигнуће прошле ноћи. Разгледамо по трави и око воде испод
намета, има ли трага од стоке; — хоће ли нас чобани узнемирити у току
дана? Нисмо били задовољни проналасцима да ћемо остати на миру, јер је
Арнаутин свугде дојављивао стоку и био „хајдук“ не мањи од нас. Гдегод
смо ми дошли и Шиптар је долазио, мада је бескрајно далеко од сваког
насеља!

— Хајде да потражимо негде клековине (као дрва) да наложимо ватру и

обаримо шаку кукурузна брашна, које се већ улепило у ранцу од зноја који је
пробијао из наших леђа. И, гле чуда, да нигде нисмо могли пронаћи ниједно
дрвце од кога би се могла наложити ватра! Да ли је то могуће питали смо се и
трагали по долинама, не верујући да нећемо наћи ма штогод што може да
гори. Тражење дрва било је без успеха. Вратили смо се очајни из потере за
дрвима, са полупразним ранцима и стали да размишљамо шта да радимо?
Имамо брашна, воде, ватре, па чак и соли, али немамо дрва — у планини!
Како то може бити?! Гледајући у чуду око себе приметисмо јелове мотке, са
којима смо се поштапали, и одмах их исцепасмо ножем на ситне комаде, као
шибице, добивши тако ватру која није била дуга века, али је ипак проврела
вода у кантици и скроб је прокуван док је текло ватре, а не док „отпадне“ од
кашике!
 Кад се мало заложисмо и угрејасмо према сунцу, почесмо дремати. Митар
заспа, а ја остадох да чувам стражу. Гледајући према врху, куда су
прескакале дивокозе и отискивале камење испод ногу, не могох ишчекати
док се Митар пробуди, попех се на врх, разгледа брзо шта се налази на другој
страни и одмах се врати Митру. Пробудих га и саопштих му неке
„романтичне“ појединости што сам видео, али не оне најглавније погледе
који су се тицали нашег будућег правца, јер нису били повољни.

Попевши се заједно на врх Кораба (2764 м), стадосмо уз пирамиду,

наново озидану од неотесаног камена, и упресмо погледе у наш будући
„правац“! Одмах схватисмо да смо се узалудно пели и толики напор чинили.
Није се видело ни земље, а камоли куће на њој; све је било под покровом
зелених гора, са понегде усеченим браздама, где су реке и точила; само са
крилима могао се „хватати“ правац. Тешко нашим ногама - помислисмо
ћутећи и стадосмо се окретати на друге стране.

— Погледај онога чуда у Албанији — куће стоје обешене о странама неке

планине, рекао би да су се нагнуле на једну страну, и само што се не обарају
у долину Црног Дрима! Ми смо из херцеговачког крша, познатог по странама
и камењу, а прешли смо, без мало, сву нашу земљу, али оваквог чуда и
„насеља“ још нисмо видели. Из Дебра се помаљају неки фабрички димњаци,
а можда и мунаре од џамија, ако их тамо има; куће које се виде изгледају као
из библиског доба; све су чађаве и тамне. Оно жалосно поље, где се разлива
Црни Дрим, пуно је песка и ситног трња, нигде зелене траве, изузев лужине
покрај воде која је више бела него зелена. Тамо куда замиче Црни Дрим у
неку планинску клисуру, код Љум-Куле, заокружују планине од камена и
литица; помишљамо на српску војску (1915), где је у зимско доба налазила
смрт; и слободу ко је преживео. Простор на албанској страни је прегледан од
Струге па до Љум-Куле, долином Црног Дрима, а ничега нема што би
„прионуло“ за око. Од свакуда искесиле се голе планине и љути крш. Само
десетак метара испод нас зија отсечена литица провалија! Можда су нам
утужила шиптарска насеља, почев од пл. Смиљавице и Рожаја па све дотле,
горко искуство по њима, губитак три своја борца, па нам се све што је
арнаутско чини одвратним и немилим.
 Кад бацисмо поглед на Шар-Планину, коју смо већ прошли, мало шта смо
препознали по њој; све је са Кораба изгледало друкчије. Изгледала је много
равнија и привлачнија, јер смо је гледали са „лица“, са сунчане стране.

Сашли смо од главног врха на коме није било „паметно“ стојати усред
бела дана, а само је неких стотину или двеста метара (на мањем вршчићу)
албанска граница. Набројали смо 4-5 караула по граничном појасу и могли
смо веровати да нас граничари могу лако осмотрити помоћу догледа. Ништа
на то нисмо испочетка мислили. Тек када је добро ојачало сунце,
инстиктивно смо почели да „зазиремо“ од нечега! Седнувши поново међу
стене, на оној страни са које се могло „видети“ будући пут у правцу Грчке,
лепо су се оцртавале шумовите планине од Лазаропоља, где смо прекјуче у
сумњи измењали правац. Сада још више уочавамо погрешку, али се поново
мислимо тамо враћати, само много тежим тереном, спуштати се у корито
реке Радике и вадити се из ње. По нечему смо предвиђали да је тамо негде
Галичник, где живе Срби о старина, сточари и дуборесци; неће нас прогонити
као Шиптари кроз њихова села. Тако је био у почетку план, да се исправи
учињена погрешка. Ништа не губимо; има лета и лепих дана, наћи ћемо
грчку границу „шетајући“ — разговарамо се међусобно. Само то неће
испасти тако.

Спуштајући се између камења, где је било пролазно, да што више

разгледамо куда ћемо се спустити у току ноћи, да се не поломимо низ амбисе
који се нижу пред нама, угледасмо овце и чобана недалеко пред нама! Сунце
је било „навило“ да зађе за неку албанску планину (ко би јој знао име!) а
чобан још ту са овцама? Док се зачуђени питамо где је чобану „стан“, колиба
и торина, појавише се испред нас (испод косе) 5 наоружаних граничара и они
попут чобана враћају се путањом низастрану, у село, караулу, где ли? Да
нисмо застали због чобана (да нас не види), срели би се на граничној стази са
граничарима! Ми смо хтели за чобаном силазити низ планину, а и
граничарима је то био правац јер другог пута нема. Сада, када нам „чувари
државне безбедности“ први „уграбише“ стазу, ми изменисмо правац који је
водио у право беспуће, низ амбисе и литице, где су биле „стазе“ од дивокоза.
 Помолисмо се Богу и светим апостолима Петру и Павлу, што нам и овога
пута изађоше у сусрет. По месечини „као дан“ стадосмо се отискати низ
литице Кораба ка реци Радики.
 ПУТ НИЗ РЕКУ РАДИКУ
ОКО ДЕБРА, СТРУГЕ И ОХРИДА

Већ смо, погледима из пл. Кораба, могли предвидети тежак и замотан пут
који је стајао пред нама, да га треба прећи у току неколико наредних ноћи. Ту
су корита двеју река, Радике и Црног Дрима, она су уска и вијугава, стрма и
непролазна. Требаће нам пролазити мостове, што нам је нарочито задавало
бригу, ако су заседе постављене на њима? Уз то близина албанске границе,
напетост са обе стране узбурканих односа између „другова“ комуниста —
Албаније и Југославије. Непознавањем терена можемо лако упасти у мрежу
нагазних мина, вучјих јама, ноћних заседа и стража на граници. Све те
тешкоће смо имали у виду када смо се почели спуштати низ амбисе
накострешеног Кораба. Кад „испратисмо“ граничаре, кад несташе у мрак и
пустињу, кад нам уграбише стазу којом смо мислили спустити се низ Кораб,
нама не оста друго него да спуштањем низ литице пронализимо забанке, и с
једног на други, налазимо себи пут у правцу реке Радике. Још кад смо се
наднели над стрмину која је изгледала дубока и мрачна, са оштрим
гребенима на другој страни, било је очигледно да се спуштамо у провалију
којој неће бити лако наћи дна.

—Нема се куда друго — морамо се спуштати доле; а онда коритом

планинског потока наћи Радику. Главно је да сађемо низ ову страну, да се не
поломимо, а онда ће „бити лако“ — говоримо себи, доносећи охрабрујући
закључак — „да ће бити боље“! Негде у средини стране, када нисмо могли
пронаћи излаз, чак ни да се вратимо назад, рекох Митру:

— Ако се поломимо овде, неће нас нико пронаћи, „живећемо“ још коју
годину по херцеговачким планинама, тражиће нас УДБА и прогонити народ
без обзира што не зна шта је с нама било! Ни Арнаути овуд не пролазе;
појешће нас орлови као старе јунаке — куд ћеш лепше!

У пробијању да сађемо у дно корита, проналазили смо мале пећине где је

било згодно презимити зиму, увек жељни да пронађемо добру „базу“ за
зимовник. Митру који не престаје да загледа у пећине, рекох:
 —Бре, Митре, нећеш ваљда, због добре пећине, остати да „хајдукујеш“
овуда?

—Што и да не би. Ту смо крај Галичника, где има Срба и „хајдука“. Ове
су планине „душу дале“ за четовање. Нису ли овуда водили своје чете оне
чувене војводе из доба српских ратова по Јужној Србији?

Прешавши 2-3 слоја различито наслаганих стена, изађосмо на камење

које се рони под ногама, на коме се не може узети равнотежа без падања и
гребања руку. Осетише пси оргање камења и наста лавеж, као и урлик чобана
— доле у дну кањона, где намеравамо сићи.

—Зар и овде — Шиптар?

—Да где ће бити, његово је све што ничије није.

— Оставимо га на миру, ако се икако може заобићи. Не бисмо желели да

нас он упућује куда да изађемо из ове џунгле.

Интересантно је било сазнати, одакле је Шиптар дошао у ту долину, где

сунце није огрејавало? Са страна није могао, са врха исто тако; морао је доћи
уз реку, односно поток. То је једина стаза којом је он могао доћи са својим
малим крдом оваца. А куда их је изјављивао на пашу, кад није било довољно
траве ни за један дан? Где се „окућио“, оградио торину и наложио ватру? Та
загонетка је остала неодгонетнута. Ми смо до пола дана лежали у котобању
(где вода издуби рупу), крај потока. Када је отпочела да пада киша, ухватио
се мрак усред дана, није требало чекати ноћ. Наставили смо путовање стазом
поред воде, прелазећи често с једне на другу страну. Било је сумње да се не
сретнемо са пролазником на путу, па смо зато ишли опрезно — гледањем
напред, са ослушкивањем. Поред кише и магле која је била притисла све,
ипак смо нагазили на једног несрећника (Шиптара), чије је кљусе превалило
товар у поток, а он се страшно мучио да га подигне. Замало што ми не
прискочисмо у помоћ кад га видосмо како се натеже да ишчупа кљусе из
воде. Уздржасмо се из обзира предострожности, јер не знамо где ћемо изаћи
и шта нас даље чека? Цело поподне изгубисмо у силажењу низ планински
поток, настојећи да се из њега ишчупамо док не притисне ноћ и мрак.
 Поглед испод горе на мутне облаке изнад Галичника, на сиво вече, које се
спуштало по долини Радике, после престале кише, био је болно потсећање на
многа ранија места кад се није знало куда да се окрене, куда да се „исплива“
из безброј препрека које су стајале на путу?

Ту је под нама стајало село са раштрканим кућама, са њивицама у

крчевини, са воденицом где је наврнута вода из потока, са подзидама по
страни да земљу не однесу кише и ветрови. Прокрчен пут, са трњацима на
обадве стране, водио је некуд преко брега у друго село, испод села
острмљена страна куда је протицао онај „наш“ поток којим смо силазили
цело после подне. Све смо то могли да уочимо када се насмејало небо
проведрицом на сивом облаку, пред залазак сунца. Хтели смо да се
пребацимо на другу страну реке Радике, где су се виделе шуме и точила, али
нам се чинило да не можемо донде стићи у току једне ноћи, поготову кад не
знамо где ћемо и како прећи реку. Остали смо да заданимо под селом у
страни која је била стрма, као ножем отсечена. Под путем, куда су сељаци
прогонили стоку, нађосмо пећину и легосмо да преспавамо остатак ноћи. Кад
се одјутрило и народ из села почео да крстари у свим правцима, куда је кога
потреба нагонила, ми се нађосмо на муци, како да останемо непримећени?
Мој сапатник, Митар, који је раније предањивао по селима, имао је више
стрпљења него ја. Говорио је да смо на добром месту и да се не бринемо.

— Како да се не бринем, побогу брате? Види на оној другој страни секу

жене и друга дечурлија лиснате гране, слажу у бремена и односе у село.
Изнад нас прогоне говеда, чују се стопала копита и потковице коња, чује се
говор, а не разумемо шта говоре. Неко је дошао изнад нас, не можемо да га
видимо, и отсекао јасенову грану косијером која је чинила лад пред пећином!
Ја мислим да смо погрешили што смо заданили на оваквом месту.

— Само стрпљења — одговара Митар.

Не само што су се појављивали, свуда около, становници села, него се око

10 сати, појави десетина војника — граничара, изласком из села и замицањем
у шуму преко пропланка. Војници су одлазили у правцу потока, низ који смо
ми први дан сашли! Већ одавно се „смењујемо“ на планинским стазама — ми
и граничари; ми силазимо доле, они иду горе!
 —Оно су ти граничари, који иду на Кораб — доносимо закључке. Видимо
лепо да се некако мимоилазимо са судбином и смрћу, једва да прођемо кроз
нит запетих мрежа кудгод путујемо, чак од Метохије, па до реке Радике!

Сачекали смо у пећини, крај села, да падне мрак па да наставимо пут у

правцу Радике, не знајући какав је простор пред нама. Због тежине пресецања
ограда, било од каменог зида, или каквог растиња (као што је трње и
лозутина), ми смо, не хотећи, упали у село усред ноћи! Загледали смо испод
кућа и нико се „жив“ није јавио! Као да је све помрло од куге; није било ни
животиња ни људи. Било је неколико лепих кућа, по грађи би се рекло да
нису арнаутске (ми смо по нечем распознавали арнаутске и друге куће).
Вероватно да је ту живео неко, било је касно у ноћ; народ поспао, не „живи“
по ноћи као ми. Излазак из тог села (чије име не знамо) био је запамћен, и
остао у „сећању“, И те како добро. Пролазећи кроз њиве у правцу брда,
дочекала је испреплетана лозутина и трње које је притискало већи део
простора. Мислећи да можемо проћи право, да не заобилазимо, ушли смо
дубље у те природне смотове жице из које се није могло изаћи ни напред, ни
назад! Тада смо кривили себе због непромишљености, куда газимо кад
идемо. Кад се једва ишчупасмо и седосмо у страну да пипамо по телу, где су
нам се назабадали жалци, рекох Митру:

—Бре, Митре, и мајке су нас училе, кад смо проходали, да пазимо где
ћемо стати. А гле сада, после толиког искуства, да се заплећемо у ове
непролазне конце, у којима би нас могли живе похватати да су, којом
несрећом по нас, ступили становници села, у потеру за нама!

— Било и прошло — вели хладнокрвно Митар, ко може знати какве

„траве“ расту по Македонији?

Међу гранатим храстовима, у стрмој страни, на десној страни реке

Радике, 15. јула 1950, преданили смо у разгледању преласка реке на другу
страну, по плану како смо одредили на пл. Корабу, три дана раније. Ми се
нисмо усудили да пређемо мост на реци којим прелази колски пут од
Гостивара за Дебар. Требало је то учинити, и тако је било планирано. Тај
правац би нас одвео планинским ланцем све до Перистера, док овако куда
ћемо окренути, да идемо ноћу цестом, ми ћемо направити једно страшно
велико заобилажење и одвођење у Албанију. Разлог што нисмо прешли мост,
у току ноћи, чим смо се спустили у Радику, био је; несигурност прелаза на
мосту, док су на другој страни дочекивале шуме где је сечена јапија и
спуштана до близине пута. Већ смо имали искуство да путујемо кроз шуме
где се сече јапија (случај на врху Мокре планине, пред Смиљевицом), како је
то запоседнут терен којим није лако пролазити. После када смо наишли на
друге мостове, путујући низ реку, прелазили их и опет се враћали, било је
бољег изгледа да се прихватимо назначених планина. Али смо ми били
преморени од сталног путовања само планинама. Зато чим смо стали ногом
на цесту, пошли њоме неколико километара, нама се „свидело“ такво
пешачење. Као на крилима, прелазили смо километре, путем поред Радике
(ноћу), застајали кад чујемо звуке моторних возила, чекали док прођу, па
опет настављали пешачење. За једну ноћ дошли смо до Жировнице — пута
који води у то место. Одатле смо стали разгледати, по околним странама, где
није било шуме, до ситног џбуња, где би нашли место за предањивање. Први
пут, поред пута, наилазимо на њиве са садевеним камарама жита, било ражи
или пшенице. Тада смо решили проблем исхране, не у потпуности него
делимично. Истресањем зрна из класа од снопова, узмали смо пшеницу или
раж, пржили на ватри и јели пржено жито. То је била одлична храна где је
било воде да се загасује жеђ. Једну ноћ, скоро целу, имали смо задовољство
да путујемо цестом под оружјем и четничким знацима на капама. Ноћ је била
под пуним месецом, била је милина путовати романтичном долином реке
Радике. Сашли из планина, где су хладне ноћи, у долину поред реке, где је
ваздух благ и пријатан, ми смо се душевно задовољавали „са променом
климе“, мада је то било кратког века. Били смо помало горди што као
четници, 5 година после рата газимо путевима кроз српске крајеве познате по
четништву.

Није било лако наћи место за предањивање сутра-дан. Свуда около гола
брда са ситним шумарцима, и то само понегде! Попнемо се уз једну страну,
подаље од пута; тамо се указа зараван, неко кржљаво грмље од дрвета каквог
пре нисмо видели. То је био слаб заклон, у случају претресања и напада,
оступница никаква, али је изгледало, по трави између камења, да се стока не
креће туда. Чобани су увек задавали бригу, они се свугде нађу преко дана.
Расвитањем дана видели смо да смо изабрали сасвим слабо место. Био је то
голетан простор, без шуме и већег камења; једна мала кућица није била
далеко од нас. У странама, подалеко видело се велико село, није било далеко
од албанске границе. Пред нама на другој страни реке Радике, лежи
усамљена велика зграда (школа?). Пред зградом игралиште за одрасле ђаке,
које смо запазили да играју фудбал преко дана. Није било лако издржати цео
дан, на тако скученом простору; али, шта се могло? Чекај судбину — тако ти
је суђено!

Преживевши још један дан, на путу кроз беспуће, када се добро смрачило,
устали смо укочени од лежања. Видели смо да није добар правац куда идемо,
цеста нас одводи много удесно — ка албанској граници, треба да се вратимо
на другу страну Радике, тамо у правцу Галичника. Ако будемо путовали
цестом (ноћу), она ће нас одвести у Дебар, а то је удаљавање од пл.
Перистера и Бабе, где смо планирали прећи границу, док смо имали
земљописну карту и разгледали је. Споразумели смо се да се спустимо
поново на цесту и пређемо је; после ње прећи реку и шумама испод
Галичника пресецати у тамошње планине које би довеле Перистеру. Тај
простор нисмо могли видети ни са Кораба, он нам није познат, али је на
карти, било означено коју смо раније проучавали, да тамо стоје Плакенске
планине.

Спуштањем поново у Радику, са брда где смо преданили, ми смо на том

кратком путу имали једну неприлику, која је остала у „сећању“, као оно кад
смо се заплели у лозутину. Преласком преко једног точила, чије су стране
биле стрме, набијене „трулим“ каменом, стврднутим као цемент, ми смо се
обадва поклизнули, и немогавши се задржати, откотрљали се неких стотину и
више метара подно брда, где се цедила вода. Призор је био очајан: искидали
смо ремнике на пушкама, упртаче на ранцима, обућу и одећу довели до
упропашћења; напослетку упали у блато од иловаче, из кога се тешко вадило!
Остале су мање и веће огреботине по рукама и коленима, убоји по свем телу
и зглобовима. Ко је крив томе?

— Промена терена, таквих страна и тврдих прлина није било код нас у
местима куда смо се кретали. Наша непажња била је крива на првом месту.
Вадећи се из блата од иловаче, кога је било свугде по нама, рекох Митру:
 —Овако нешто није преживљавао ни Дон Кихот, витез од Манче, у свом
волшебном путовању! — Митар се иронично насмеја и стаде да утврђује
ремнике на пушкама док ја отресам ранце од блата.

На Радики смо опрали огреботине, а ништа нисмо имали да ставимо на

њих што би ублажило бол који није био мали. На реци смо опрали обућу,
скинули доста блата и прљавштине са одеће, наточили чутурице воде и
наставили пут узастрану, у правцу шуме. Тамо, у том правцу, је водио један
узак пут којим је могао прећи ауто (кола). Куд ово води — питали смо се? —
Идимо њиме па ћемо видети — био је одговор. Тако смо ишли путем, касно у
ноћ, а нисмо знали где ће нас довести!

—Бре, Митре, ово може довести право пред станицу „милиције“, или
какве војничке касарне, албанска граница је близу.

—Ићи ћемо опрезно — каже Митар, нема се куд на другу страну.

Тако смо са опрезношћу ишли путем који је водио кроз храстову шуму,
високо и одрасло дрвеће, као у каквом парку. У овој шуми мора бити
„нешто“, јер овакви храстови, одгојени и масне коре, не расту у шуми где
нема насеља. Било је тако. Путујући 2-3 км кроз шуму, указа се шири
простор, кроз храстове гране, што је одмах пало под сумњу да наступимо
опрезно, са испитивањем. Свративши с пута, пођосмо кроз храстов гај у коме
нас дочека висок зид (позида), сташе да звече „шкуде“ (кутије од конзерве)
под ногама, било је јасно да смо нагазили на место где су се бацали отпаци.
Узели смо неколико комада „шкуда“, измакли се подаље, на простор где је
осветљавао месец и читали написе на празним кутијама. Све што смо знали
разумети било је „Маде ин САД“, можда је било кутија „Маде ин Канада“, ма
она је била мање познатија нама у то доба.

— Ко други једе конзерве него војска? Требало би да се што пре

склонимо одавде. Нагазићемо на стражу и онда, ето потере! Скрених пажњу
Митру, који завирује око ограде коју је пронашао.

— Да видимо, каже Митар, шта се крије иза ове ограде. Тамо у трави виде
се нека врата, као да је била штала па се порушио кров.
 Тако смо с пажњом и опрезношћу почели да испитујемо непознат
простор, који је изгледао као напуштено насеље. Кроз пола сата све је било
прегледано и установљено да су то биле штале и колибе, слично катунима
код нас, у Херцеговини и Црној Гори. Све је било у потпуном распадању:
кровови пали, ђубришта око штала зарасла у висок коров и травуљину, па се
није могло приближити многим зградама; понегде остаци алата од дрвета и
другог покућства што је служило у колибама.

Изгледа свега тог бившег, манастирског имања (Св. Јован Бигорски) био
је као у селима, по Босни и Херцеговини, где су усташе чиниле пустош у
доба Другог светског рата. Напослетку смо открили и манастирску зграду. Да
није било великог крста истесаног у камену, на челној страни зграде, ни по
чем другом не би препознали да је то био манастир. Сутра-дан ћемо боље
осмотрити, када будемо гледали из шуме, где смо остали да преданимо. На
ледини су лежала луксузна кола и већ смо могли да мислимо да неко живи
унутра. Било је и других знакова живота, нека слаба светлост је продирала
кроз 2-3 прозора, као од лампе. Већ смо почели да сумњамо да се ту врши
служба Божја; можда има неки калуђер — пустињак, остао сам, па не може
да доведе у ред црквену зграду и имање? Одлучили смо да преданимо у шуми
изнад зграде, одакле можемо сутра-дан добро осмотрити.

На првом одмору, са тугом и болом, смо размишљали о манастирским

зградама што смо видели.

— Ово све изгледа као какво удовичко имање, или још горе, самохране
мајке. Мора да овде нема калуђера, не би овако било запуштено.

— Тако је и код нас — одговарао је Митар на моје изненађење, знаш да

нико не оправља цркве, у нашој цркви у селу, био си у њој, легу се мишеви и
једу црквене књиге. Што се изненађујеш како је овде?

—„О, пуста стара времена“ — када је Бог помагао. Када су хајдуци и

калуђери заједно водили устаничке ратове и ослобођавали Србију. У Црној
Гори водили државу! Гле сад — комунистичко безбожништво и коров из
ових опустелих зграда расту упоредо! Ове шуме задуго ће пожелети мирис
тамјана. — Идемо одавде, немамо се чему надати, да ће нам неко изаћи у
сусрет, показати пут и спремити брашњаницу.
 Неколико стотина метара у шуми, изнад манастира, било је узвишење са
кога се могло добро осмотрити сутар-дан. Ипак је била тајна ко се налази у
манастиру? Ако ујуту закуцају звона онда знајмо да још има неко ко није
заборавио Бога. Чекањем тако, да закуцају звона, било се одјутрило и већ
припекла жега, кад се појавише неки необични становници на манастирској
тераси, месту где је била трпезарија. Ваљда су ту имали доручак. После су
отскакали, кад је припекло, путањом кроз шуму на реку Радику и стали
пливати по њој. На ледини, поред реке, играли су фудбал. Сада нам је било
јасно да су ту, у манастиру, настањени неки студенти — туристи, са ношњом
каквом тај манастир никад пре није имао за своје госте. Какава жалост и
иронија — калуђерске црне ризе и купачке гаћице! Овај манастир је био
огледало Галичника. Је ли и он поцрвенио и обезбожио, када су овако
запустили свој манастир Св. Јована Бигорског? Како се можемо надати да би
нас са вољом примили, као националне српске борце, када имамо намеру да
свратимо у њихова села?

—Нека знаш, мој сапатниче, да нама нема свраћања нигде, нарочито у

непознатим селима, ми морамо ићи скривено што се више може, иначе ће
нам УДБА стати у траг. Види само какви су уски кланци и пролази?

—Ипак морамо, наредне ноћи, сићи доле до манастира и сазнати какав

народ у њему живи — радознао Митар, није се лако одвраћао од манастира.

Узалуд је било гледати цео дан да се, поред омладине, појаве калуђери.
Наше мисли биле су маштање, удаљеност од стварности, неверовање очима
слике коју гледамо. То свето место, што стоји пред нама, заснован је црквени
живот на њему још у 11. веку, девет векова раније, одржавано је, кроз све
буре и олује, српског битисања, све до комунистичке „нове ере“ која му је
забола глогов колац — да се не „повампири“ старо српско, верско и
национално огњиште! Престанимо мислити на узајамну борбу калуђера и
хајдука.

У страни окренутој према сунцу, када је била највећа жега у доба лета,
трпили смо неподношљиву врућину у сукненом оделу под којим је било још
вруће; гасили смо жеђ са капима воде које смо имали у две чутурице.
Огреботине и ране, изложене сунцу, које смо прошле ноћи „стекли“,
закоревале су се и подбујавао оток око њих. У наступ тровања нисмо
веровали. Ми нисмо били нежни да свашта може прионути за нас. Нама су
одређени куршуми а не инекције. Гледањем у реку где лежи вода у великој
количини, а немати кап воде да се окваси грло, била је казна, онаква каква се
спомиње у митолошким причама.

Шта нас је вукло да поново свратимо, кад падне ноћ, до зграде

„културних споменика“, једне од стотине других по немањићкој Србији?

— Радозналост. Ми одавно не видимо никога, не приближујемо се човеку,

не чујемо шта се говори, каквим језиком, по чему распознавамо
националности којих у новој држави има више од пола туцета. Ако се говори
албански, онда знамо да су туда насељени Арнаути. А што да се кријемо од
њих, као да су Срби бољи? У нашим херцеговачким планинама није било
Арнаута, па су нас тамошњи Срби, комунисти крвнички прогонили 5 година
после рата, побили су нам браћу и саборце, чак су доводили и Арнауте, да
нам запињу мреже по Сомини. (Мени је Арнаутин убио брата у Сомини).
Нема ту разлике у школи комунистичких ђака. Сви су они једнаки, када су у
питању четници. У мраку међу гранатим храстовима манастирског имања,
видимо неке силуете мењају положаје, као на филмском платну, час нестану,
час се опет појаве, у трави, на осами, у мраку. Шта је то? Слободна љубав
пред црквом, у порти манастира!! Види!! Онај пар трчи, побеже; да нас нису
приметили? Не. Туда су сада вршили офанзиву комарци. Баш имају право
што гоне ону „стоку“ да не врши блуд овуда — нешто је говорило из нас.
Ипак су комарци очистили терен испод дрвећа, иначе бисмо нагазили на
поборнике „слободне љубави“. Свашта се може наћи око овог „културног
споменика“! Радозналост нас вуче да испитујемо прозоре, врата; да нисмо и
ми заголицани слободном љубављу? Млади смо људи, уз то, “шумњаци“,
удишемо чист ваздух, ако ништа друго? Не, није то, ми бисмо рађе узели
„троструку канџију“ и потерали све њих који скрнаве то свето место. Они
нису достојни да буду овде, ово место не припада голаћима које подгајају
комунисти. Сада би и манастир дигли у лагум због прљавштине која се чини
у њему. Није он више манастир; то је јавна кућа, где се иживљава ко зна
каква олош? Ко је тај свет што живи ту, не ради ништа, плива у реци, игра се
лопте, преко дана, и по ноћи, по хладу, хајка испод столетних храстова који
су, да су имали очи, гледали света лица?! Могу то бити странци — туристи?
Ма сви су млади, не значи то — млади се проводе.

— Хајде да идемо одавде, што узалуд губимо време. Несрећа лежи у томе
што је земља доведена да њом овладају непријатељи Бога и манастира.

—Чекај, вели Митар, да видим што су запречена она врата, под зградом
на којој још пробија светло кроз прозоре?

—Остави, не дирај тамо, нагазићеш на кога па ћемо имати посла сутра-

дан, кад нам УДБА организује потеру. Док ја опомињем, “да се не дира“,
Митар ослушкује на врата и зачуђено изусти „Стока!“ — Шта, стока у
манастиру! Ситна стока, чује се да преживају овце. Зграда је била као већа
кућа, онако како се код нас граде у планинским местима, имала је подземно
оделење на настранитом месту укопаном у земљу. Ко зна зашто је то оделење
пре служило, сада су ту затворени јалови брави (стока), и по нашој процени,
служили за клање и исхрану оних голотрбих младих људи и жена које смо
већ поменули како изгледају и шта раде!

— Да узмемо једно бравче одавде, немамо хране, морамо је негде узимати

колико је сутра-вече. — Да узмемо... Али, како баш одавде?

— У страни где смо сели да се одморимо, двоје мало јагњади чекало је

нож, да буду преклани, одрти, извађен стомак (ради лакшег ношења) и
поново стављени у кожу да не допру муве. — Гле како су лепи, баш је
грехота заклати их „невини јањци“, они страдају, да поткрепе потребу
одржања човекова живота. Опет смо „загазили“ у филозофирање, а били смо
толико гладни да смо једва ишчекали док провре вода у „броки“, где се после
кувала џигерица.

Померањем преко тешко пролазних страна, левом обалом Радике, застали

смо да преданимо у једном оштром гребену који се спуштао све до корита
реке, и колског пута поред ње. То није било сигурно место, да су настале
хајке за нама, није било ни густе шуме, ни хлада да се заклони од сунца.
Пекли смо се цео летњи дан у камењару који се био запалио. Потрошили смо
већину воде око кувања џигерице, сада се у празним стомацима, ненавиклим
на масну храну, запалило оно мало лоја што смо појели па се презнојавамо од
муке која нас је снашла.. Под нама добацио би каменом, тихо плови Радика.
Само гледање у масу воде надражује жеђ и нагон да се оде право доле у реку,
легне у воду и пије док престане жеђ. Да би отстранили помисао о жеђи,
преносимо мисао на нешто друго; вазда се има о чему мислити, толико много
нам се натурило бриге на главу. Питање будућег пута главни је проблем,
њега треба решавати, без прекида, сваки дан. Ранију одлуку да се пребацимо
у планине које ће нас одвести ка Перистеру, изнад Преспанског језера,
морамо поново мењати. Колико можемо видети одатле, где се налазимо,
терен није погодан. На местима нема шуме, нисмо могли добро ни видети;
пали смо у нижа брда па не можемо видети венце планина, где се која
планина с којом веже. Пред нама, на другој страни Радике, види се нижа
планина под шумом, привлачи нас, да дрварским путем пођемо у њу, чим
падне ноћ. Прво нам треба проћи преко уског поља, после преко Радике, и
онда путем уз планину. Све се завршило како смо планирали; прешли смо
непримећени преко поља, врло лако прегазили реку, застали на реци пола
сата, напили се добро воде, напунили чутурице за сутра-дан, отцепили рукаве
од гумене цираде, подвезали их и наточили воде у њих. Пробали да ставимо
воду у мешину од јагњета, али тај покушај није успео због рупа које смо
направили драњем јагњета. Била је месечна ноћ, путеви које смо користили,
пењући се уз планину, били су празни. У плану је да изађемо високо у
буковину, наложимо малу ватру, од сувих дрва, да скувамо месо у кантици,
неколико пута, да наставимо даље путовање преко шума, ако их буде било.
Све је испало по замисли, чак смо и воде нашли у буковој шуми.

Када смо се у шуми „распаковали“, видели какво је месо од младих

јагањаца, просто смо били изненађени каква је то сорта јагњади који су били
као лопте испуњени месом са костима танким као у зеца. Њихови стомаци су
били као шака мали, месо је било као од рибе — бело, без лоја — прави
„деликатес“!

—Види, шта једу они голаћи, мој господине — каже ми Митар, који не
верује да смо се огрешили што смо узели јањце из запуштеног и опустелог
манастира, који је чак и оскрнављен, доласком комуниста на власт у нашој
несрећној земљи. Врућина у густој буковој шуми била је подношљива, нисмо
оскудевали са водом, пред нама је, на буковом лишћу лежала мала хрпа
најлепшег јагњећег меса што смо икад пре јели. Појели би то све одједном,
кад не би морали штедети. После окрепљења са јелом, појачасмо вољу за
животом, са корачањем напред у правцу Грчке. На облој главици, где смо се
прилично високо испели уз планину, пред залазак сунца, застасмо да
разгледамо, куда нам треба проћи у току идуће ноћи. Опет није било
ружичастих слика да ћемо лако пролазити на путу.

— Као да ове јужносрбијанске планине нису стваране за отступање у

Јеладу, на извориште културе и просвећености; свугде преграде и „кинески
зидови“!

Указујемо, један, другоме, на дубоке стрме стране које се црне пред нама.
Треба прећи ту мрачну провалију, кроз шуму, по ноћи која постаје мрачнија,
јер се изнад свега тог планинског простора нагомилавају црни облаци да
проспу кишу, град, можда и снег! Један највећи вис, са наткапљеном стеном
на њему, изгледа у мраку, као престо каквог чудовишта са роговима. Док
тако гледамо у њ, дивећи се природи како је тако нешто извајала, налеће
прамен магле и покри га. Кроз пола сата били смо у царству мрака где су се
измешали: ноћ, облаци, магле и напослетку тутањ са грмљавином, из чега се
просу хладна киша са смрзнутим пахуљицама и ледом. Такве су планине — у
њима се све збива изненада.

Преноћисмо под гранатим јелама, склоњени од тешких капи и куглица

леда, али орошени и влажни од силног излива облака који се просуше те
ноћи. Пред зору потпири хладан ветар са северне стране, покрену нас из
места да тражимо бољи заклон. „Сместисмо се, међу непробојне стене и
сачекасмо дан који нас је ретко кад прогрејавао сунцем.

— Каква је ово планина, на југу наше Отаџбине, што на њој пада снег
усред лета!? Ко ће знати, немамо карте да разгледамо; она се веже са
Корабом, по њој је албанска граница. Само нам још треба да нагазимо на
граничаре! (После, кад смо прешли у Грчку, установили смо да се та планина
назива Дешат, на њој је највећи врх Велики Крчин 2385 м). То је онај
мистериозни престо кога смо предвече гледали са дивљењем. Завијени
маглом, у Дешату смо остали два дана, са малим покретима и тражењем
места да се заклонимо од невремена.
 Високо у странама, где смо се спустили из планине Дешата, посматрали
смо Дебар и околину. Простор се лепо могао видети, али правац нашег пута
није био повољан. Најбоље би било да можемо прећи реку Радику и
прихватити се гломазних планина као што је Караорман и друге које
заокружавају Охридско језеро, и са прекидима вежу за Галичицу. Али тај
правац, преко Галичице, водио је у Албанију, а не у Грчку. Ништа о том
нисмо знали размишљајући изнад Дебра. Нисмо чак знали ни како су
постављена језера — Охридско и Преспанско — где је које! Само смо знали
да на путу за Грчку морамо срести језера, да су она близу границе, да су
подељена границама: југословенском, грчком и албанском. Али где су? Што
не можемо да их видимо, чак ни са Кораба, са висине од 2764 метра!? Да није
било колског пута од Гостивара до Дебра, који смо, из планина, стално могли
пратити, ми не би знали да се налазимо изнад вароши Дебра. Док смо имали
карту, проучавали смо главна места, као вароши, реке и језера. Путујући
путем поред Радике, ми смо негде прочитали таблу на којој је писало колико
километара има до Дебра. Тако смо позитивно знали да се налазимо над
Дебром. По налажењу Дебра процењивали смо да језера морају бити југо-
источно, јер на другој страни „немају где бити“ — колико смо доносили
закључке. Гледајући из обронака пл. Дешата, нама је изгледало да не можемо
прегазити реку Радику која је спуштањем у поље, крај Дебра, постајала
дубља; она је ту пред уливом у Црни Дрим. Опет смо дошли на неку идеју
„да користимо путеве“, да одмичемо на путу за једну ноћ колико би
планином за 5 дана! Да избегнемо планину, која је пуна литица, ако би
прешли Радику, дођосмо до закључка да користимо колски пут који води од
Дебра за Стругу, да идемо ноћу њиме, а дању да свраћамо у оближње шуме и
предањујемо.

Као да смо стрчали низастране тако се брзо нађосмо на путу, 4 км

удаљеном од Дебра. На табли, као путоказ, писало је: „Дебар 4 км.“,
„Струга“...?

— Оставимо Дебар на миру, идемо за Стругу — као да смо обични

путници, проводимо шалу, а није нам до ње. Пут је водио ка мосту на Црном
Дриму, покрај поља које се налази на ушћу Радике у Црни Дрим. Ноћ је била
месечна и видна „као дан“ . Није било пожељно ићи цестом на тако видној
ноћи. Зато смо понегде ишли и покрај ње. Свраћали смо по њивама,
„разгледали“ кукурузе да их, ако се могу јести, употребимо за храну. Као да
ни једно моторно возило није прошло те ноћи туда, никога нисмо срели,
изузев разне пољске дивљачи, која је претрчавала преко пута и њивама око
пута. То су били зечеви, јазавци и ко зна какве животиње још. Где год смо
сели да починемо, било је договарање како ћемо прећи мост на црном Дриму,
кога нисмо чак ни видели, кад смо гледали из планине, изнад Дебра. Били
смо решени да бацимо бомбе на стражара, ако нас заустави, морали смо ту
прећи, другог начина није било. Али, ако буде само заседа, која неће
опомињати да се стане, онда је било тешко предвидети шта да се уради.
Стигли смо на обалу која је зарасла у траву и шибље изнад човека, стојимо и
гледамо мост више од 10 минута, не види се никакво кретање, нема ни
стражарница на крајевима. Станемо бацати камичке у воду крај моста, стално
држимо на оку обе стране. Нема никога. Долазимо на побијену таблу где
нешто пише. Читамо, била је исписана нека наредбе о забрани ловљења рибе,
једва смо разумели, македонским нарачјем написане речи.

— Идимо прво на мост, видиш да нема нико.

Отпочиње прелаз. Два човека. Растојање 5-6 корака. У једној руци пушка
у другој бомба. Месец сија право у нас. Прођосмо у приличној нервози, а ни
птица није прхнула, тако је било мирно! Кад се измакосмо у страну,
поседасмо и одмах ступисмо у разговор, што смо узалуд толико бринули,
како ћемо прећи мост на Црном Дриму! Тако се лако баца у заборав и
бесцење, кад се мисли на опасност, а прође без ње! Тај мост где смо прешли,
био је од дрвета, направљен за привремену употребу, лежао је скоро на самој
води, можда је био на понтонима; углавном врло рђав мост (грађа у њему).
Мало ниже, низ реку, видео се гвоздени мост, порушен, ваљда још није био
оправљен после рата. Ту, од моста, пут за Стругу прави лакат и „навија“ у
правцу куда ми желимо.

Од моста на Црном Дриму, под Дебром, пут за Стругу пролази испод

испод ланца нижих и већих коса, до албанске границе, са једне стране, Црног
Дрима са друге стране. У почетку је простор раширен, после се сужава и
благе косе се претварају у стрме са литицама. Црни Дрим је свугде дубок,
мутан и брз, где се сужава. Доста је што носи такво име па да се немили
прићи њему. Црни Дрим извире из Охридског језера, тече испод Дебра, где
прелази на албанску страну. Код Љум Куле се састаје са Белим Дримом и оба
чине Дрим, који кроз Албанију тече до близу Скадра; један крак се улива у
Бојану (већи), а други у Јадранско море код Љеша. Ову „географију“ о
Дримовима, ако је поуздана, научио сам из нужде, јер су ме „Бели и Црни“
Дримови „пратили“ добрим делом на путу за Грчку.

На новом и стварном путу, који се не може назвати беспућем, имамо

километражу, одмерену и написану на сваком километру. На седмом
километру, одмаклом од моста поче расвањивање и престанак појављивања
на путу. За целу протеклу ноћ само су неколико возила прошла путем.
Настаје свраћање с пута, пењање узастрану и тражење заклона за
предањивање. Осванули смо на ивици косе где су били храстови шумарци,
терен пролазан, али није било кућа у близини. По трави се види да ту не
долази стока у пашу. Запазимо одмах стазу, која води „повијарцем“
(гребеном) косе, на којој је киша поравнала земљу и не може се наћи нигде
трага на њој. Никакву пажњу не придајемо стази, али кад спазисмо повеће
село на другој страни, преко удолине, би нам одмах сумњиво, по грађи кућа,
да не изгледају као оне што смо срели пре по југословенској страни. После се
појавише зелени камиони, натоварени белим сандуцима. Не можемо да
верујемо да туда може бити граница, то је немогуће да ове чуке, које
доминирају путем Дебр — Струга могу бити тако близу албанске границе. Да
знамо ко је постављао границу, осудили би га као слабог стратега у комисији
за разграничење са Албанцима. Било је лепо и прегледно седети на тој
граничној стази, за коју нисмо знали да је путања где шетају ноћне патроле,
али смо инстиктивно осећали „неку атмосферу“ која није чиста. Били смо
непомични цео дан, трпели жеђ док смо глад утолили са прженим житом,
које смо, два пута раније попржили у Дешату, где смо се били задржали због
магле и немогућности путовања. Та „сува храна“ изазивала је још више жеђ,
залуду смо гледали воду на обе стране: на југословенској Црни Дрим, а на
албанској поток који је протицао увалом, између нас и албанског села у
Пишкопеји. Срећом да нико није нагазио на нас где смо били врло слабо
прикривени. Не само да нисмо били добро склоњени, него смо лежали баш на
стази, поред граничног појаса, између две комунистичке државе, чији су
односи, у то време били затегнути и претили чак ратом!
 У поменутој ували, крај потока, која је служила као међудржавни
простор, налазио се „чардак“ (четвороугаона зграда на два спрата) који је
служио као штала за овце албанског чобанина. То је била запуштена кућица,
направљена на арнаутски начин, као оне што смо сретали кроз арнаутска
насеља раније. Била је на осами и ко зна за шта је служила пре него је
употребљена за шталу. Пре него што смо видели чобана да испушта овце из
ње, мислили смо да је то неупотребљива зграда која је предата зубу времена,
али није било тако. Чак смо видели и чобана када је ујутру, не тако рано,
дошао из албанског села, с друге стране, прешао поток и преко ледине дошао
штали, испустио овце и разјавио около по ували, зараслој у траву. Цео дан је
био сам, и нико му није прилазио. Стално смо га осматрали, јер је једино он
могао да дојави овце за пашом око нас. Ипак смо „студирали“ како би му
узели једно бравче (овцу), кад их има доста; не би му се ни познало.

Било је у плану за идућу ноћ: спустити се поново на цесту, и ићи њоме у

правцу Струге, све док се може, док не наиђемо на неку препреку — насеље
око пута или шта друго. Али, тај план ће се изменити, кад дође вече. Били
смо остали без хране, једемо пржено жито преко дана, по ноћи пијемо воду,
не можемо да саставимо два добра заједно!“

—Ово је идеална прилика да узмемо једну овцу из оне штале, доле у

удолини, кад падне ноћ и чобан оде кући. — Једноставно се „заскакати низ
планину“, у нашем случају саћи низастрану, узети омање бравче, био је
једини начин да се дође до хране без јављања. Тако смо споразумно, мало
поетички, алудирајући на старе хајдуке и Комнен Барјактара, кад је донео
„овна преодника“ у дружину, решили да се снабдемо са храном који дан
више на путу за Грчку. Кад је пао мрак, прво нам је требало саћи на поток,
напити се воде и наточити чутурице. Тако смо и урадили. На једном крају где
је поток био зарастао у траву, шибље и врбовину, сели смо на ново место —
пили воду, опрали обућу, чак и кошуље које су биле при распадању. Гробна
тишина и сиви мрак обавијали су ту долину; ни жаба није крекетала, ни
цврчак није цврчао; обешене врбове гране додиривале су нас по главама; није
било ни трептања лишћа. Таква „мртва“ тишина није пријатна, увек се нешто
„излеже“ из ње. Док смо цедили обућу и поново стављали на ноге, прочу се
говор у непосредној близини нас! — Ко је сад!? Гледамо кроз врбове гране у
мрак, а оно 4 војника, са пушкама о раменима, прођоше низ удолину у правцу
штале коју смо преко дана осматрали. Опасност је минула, али је пољуљан
план о узимању овце и снабдевању храном.

— Ово је гранична патрола, она је наишла и прошла али је у питању куд

иде, хоће ли се вратити, хоће ли застати код штале где се налазе овце?! Још
других размишљања било је у тај час код нас прикривених у врбаку крај
потока. Нисмо могли, у мраку, препознати, ни по говору ни по оделу, чији су
војници — југословенски или албански.

—Кад прође мало времена, пођосмо истом стазом за њима, да видимо

куда води? Мрак је. Ноћ, одмах с почетка, има времена да се докопамо неке
добре шуме било на коју страну. Они (војници) више воле своје животе од
нас, чак ће се можда и склонити ако нас виде, да би лакше и сигурније
прошли.

Тако „претресамо“ насталу ситуацију. Идући стазом са оружјем

натегнутим да плане, прошли смо шталу и путања је водила низастрану — ко
зна куд? — Они су отишли тамо, неће се враћати ноћас. Сад је баш
најслободније, узети брава из албанчеве штале и за својим послом — у шуму.
Тако је и било.

У шипрагу смо одрали овцу, ставили месо поново у кожу, завезали

крајеве да не улазе муве. Наравно пре тога смо избацили стомак, да
олакшамо бреме које је требало носити, ко зна куда, и колико дуго, док се
нађе погодна шума за кување или печење меса.

Сада смо одустали од силаска на пут и путовања њим у правцу Струге.

— Идимо овом путањом, што води повијарцем косе. Ко зна је ли то

гранична стаза, нема трага од цокула на њој, то је запуштена стаза... Са
поуздањем у ноћ, у мрак и шуму около, ишли смо путањом у правцу који нам
је био погодан — упоредо са цестом која је водила за Стругу. При изласку на
простор који је делио две супротне стране, чинио мало развођење, ако је било
потока у тим двема странама, појави се пред нама, у одраслој храстовој
шуми, један необичан призор: био је неки чардак, „ни на небу ни на земљи“,
на четири стуба, побијена у земљу, висине неколико метара, подигнут као
кош и покривен гранама под лишћем које је увело и стоји обешено. Све је то
добијало изглед неког већег страшила, као што праве наши земљаци по
њивама, да плаше птице које нападају жита, кукурузе и др. Тако смо и ми,
као деца — чобани — правили „хладњаке“ по шуми и привлачили децу око
себе, да се са нечим занимамо. Поред тога „чудовишта“ видело се корито и
умазана земља око њега, што је значило, према нашем искуству, да је ту
бунар и вода, који ми једва чекамо срести, где било.

—Зар овај Албанац, ко ли је, није имао лепшег хлада испод ових
храстова, него је правио хладовину „у небу“, на свој начин? Баш је будала.

Таман што пођосмо према кориту, да потражимо бунар са водом, а оно се

продра човек „колико га грло носи“ — „стој!“ Глас је био отсечен и гласан,
да се разлегао по шуми на стотину метара.

—Откуд овде? — промрмља Митар.

—Како, откуд овде, кад смо се „населили“ у зону где живе граничари!

Разумели смо шта тражи од нас. Говори „чисто српски“, то је „наш“

граничар, чува границу од Албанаца, а зауставља четнике. Мора да је неки
страшљивац, колико је гласно повикао, а још нас није добро ни видео. Могао
је бити медвед, откуд би он разумео „српски“! Тако само, пуцај у свога, а
могао си синоћ, крај врбака, бити лако мртав, па се не би ноћас драо и пуцао.
Сручи се рафал из митраљеза по шуми око нас, који нас не суноврати назад
него скочисмо низастрану, поред карауле, у замишљеном правцу. Страна је
била стрма, ретко дрвеће по њој, ниже стране велико село, около њиве, жита,
ограде, путеви са трњем око њих, свакаквих препрека, да се ишчупамо,
стајало је пред нама. Срећом пребацише нас меци, и неки „паметнији човек“
на караули нареди да се не пуца „у празно“!

—Куд ћемо сад? — Питамо се у страни једног брда, поред граничне

путање, сада означене обојеним штапићима у размаку од 50 до 100 метара.

— Идимо уз ово голо брдо, које на ноћи изгледа као планина, а није него
обична главица, где ни зец не би тражио склониште! Мора на брду бити
шуме, и ко зна куда она „веже“ за друге шуме и планине. Кад човек не зна
куда ће, он почне да машта у „своју корист“.
 На брду, где смо се попели, није било шуме, изузев неколика грмена
храстових кукрица које су лишћем покривале простор око камења. Поглед
одличан. Планина има на све стране, па да имамо крила прелетети у њих. Не
би застали да преданимо на том месту, да није свануло и кретање постало
немогуће.

— Лезимо овде и осматрајмо, ко зна чије је ово брдо —„наше“ или

албанско? Шта ако нас ко примети, организује потеру и најури на голом
простору где нема заклона? Горе ће бити ако се будемо кретали у ма ком
правцу — свуда около изложени погледу из околних села и граничних
караула. Лежаћемо у овом кржљавом грмену, нећемо устајати и откривати
мету. Сумња да ће нас тражити, највише је падала на прошлу ноћ, што смо
били примећени у непосредној близини — то се место може видети с брда
где лежимо. Зашто да иду на голо брдо, кад буду тражили?

Били смо уморни и гладни. Хајде да наложимо мало ватрице од ових

сувих кукрица што им је кора отпала и суве су као шибице. Оне ће горети без
дима, то знамо из дугогодишњег искуства, пламен се на сунцу не види, он ће
бити врло мали. Нема никог около да замирише лој и џигерицу ветар или
ваздух ће „пребацивати“ мирис у атмосферу, далеко изнад села, неће се ни то
моћи осетити. Шта ако најаве чобани стоку и нањуше нас пси кад осете месо,
још када се пече на ватри? — Нема чобана, нити стоке, да долази овуда,
видело се по трави да је неопашена; није било никаква трага на земљи где би
се могло познати. Не би тако „повољно“ говорили да нас глад није
притискивала, да чинимо нешто, да је утолимо. Више у лежећем него у
седећем ставу наложили смо малу ватру, испржили у кантици један део
џигерице помешане са лојем. Знали смо, кад поједемо такву јаку храну, да
ћемо умрети од жеђи, али стомак је тражио да се прво реши проблем глади.

Чудо, да после сваког јела, код нас настане ситуација „ружичаста“! Тако и
овог пута. Мада смо видели много неповољних ствари и препрека на будућем
путу, опет је све изгледало „пролазно“ и „остварљиво“. Сада нам је слика
била јасна где се налазимо. Ми смо се налазили баш на албанско-
југословенској граници, у висини зграде граничног вода која лежи на путу
Дебар — Струга, у брдима право од станице вода на албанској граници. Једна
гранична караула, на југословенској страни, лежала је под нама у страни
истог брда, мало истурена у правцу југа. Граничне осматрачнице, као она
што смо прошле ноћи нагазили на њу, 4-5, отезале су се страном обронака,
вероватно пл. Јабланице, која од Струге закриљује Охридско језеро. Тим
истим правцем, где су намештене осматрачнице, побијено је гранично
камење, у одмереном растојању и на видним местима; видели смо их 4-5.
Гранични каменови су окречени белим, заобљених ивица на врху, на једној је
страни уклесано слово „А“ — до Албаније, на другој „Ј“ — до Југославије.
Урез слова је омашћен црном бојом, да се боље види. Каменови се могу
далеко видети, али не и слова. Један гранични камен је под нама, у ствари,
видимо га, на њ ћемо наићи чим падне мрак и отпочнемо путовање. Под нама
је, такође, једна удолина која раздваја простор од карауле и стражарница по
страни; у њој се крије нека тајна — помишљамо. У врх те удолине, што је
било од интереса посматрати, има једна њивица под зрелим јечмом коју
раздваја друга њива под орницом. Зашто је она њива обрађена, а друга није?
— Да ли је баш граница пресекла њиву на пола, па она на албанској страни
обрађена, а друга на нашој не? То је била једна загонетка, која је можда
инстиктивно искрсла, да размишљамо о њој, да нас потстрекне на опасност,
када туда будемо наишли у пролазу. Човек са ћулавом на глави и коњићем
под самаром спустио се порано ујутру, из кршева са албанске стране, припео
коњче на своју страну и стао жети јечам. Он је ту радио цео дан, прегнут до
земље, откидао српом руковети и слагао на гомилице да се суши ужњевено
жито, пре него га свеже у снопове. Покаткад је одлазио под грмен, где му је
било место за одмарање, нагињао неку посуду, вероватно пио воду. Албанац
није залазио на другу страну, где је орница, само се кретао на својој њиви.
Мора да га је страшно пекло сунце у удолини, где није било ветра, а жега је
била страшна. Сиромах човек, мислили смо, како се пати! Од чега живи,
какав му је залогај хлеба за који се толико мучи? — Ми тако „претресамо“
Албанчев стандард живота, а не видимо себе, који немамо ни јечма! Кад
сиромах гледа сиромаха, он мисли да је нешто бољи од њега. Зашто? —
Ваљда због тога што не види себе.

Ноћ која је стајала пред нама, између 22. и 23. јула 1950. године, била је
тежа и опаснија од свих ноћи, проведених на путу у протекла два месеца. Као
да су сви невидљиви дуси стварали замке и препреке, толико је било заплета
и „нагажавања“ на кланце смрти, на мреже из којих се распустила нит, да
само Божјим провиђењем прођемо са животима који су били на рубу
пропасти. Немогуће је веровати, чак и мени преживелом, да се толико зла
могло сручити по нама за само једну кратку летњу ноћ!

Спуштањем мрака на кршевите албанске врлети, на долину Црног Дрима,

на беспуће које је стајало пред нама, спуштали смо се и ми са брда на коме
смо преданили. У плану је било да се враћамо назад у Југославију, проласком
Црног Дрима код станице граничара, на путу од Дебра за Стругу. Да се
одмакнемо од граничног појаса и да тражимо Охридско и Преспанско језеро.
Установили смо да смо загазили у Албанију, много далеко од грчке границе.
Али, то не би био разлог да се враћамо у Југославију, да није кршевитих и
непролазних албанских планина, као што је на путу била Јабланица. Ако очи
нису варале, нама се чинило да је преко ње немогуће прећи, а било би добро
ако се могло. Заобишли би Охридско језеро албанском страном и преким
путем дошли у Звијезду пл. коју ћемо напослетку наћи, много дужим
заобилажењем, преко југословенске стране.

Прво смо свратили на гранични камен, који се видео с брда. Поред слова
„А“ и „Ј“ био је уклесан и број; колико се сећам број „8“. То све није далеко
од карауле у страни испред које су се шетали граничари, док смо их
посматрали предвече с брда. Свратили смо на Албанчеву њивицу да
потражимо воде, ако му је жбан, или каква друга посуда, остала
неиспражњена са водом. Кад не нађосмо ни једне капи у посуди којом се
служио Албанац, рекох Митру:

— Баш смо наивни да верујемо да Албанац остави воду, после проливеног

зноја, жањући јечам, на љетној жези!

Док смо на врху мистериозне долине, низ коју треба да пређемо, између
карауле и стражарнице по страни, где очекујемо заседу или сусрет са
патролом, узимамо отстојање и саветујемо се да идемо полако и нечујно.
Митар је носио тежи ранац, а ја ишао пред њим око 4-5 корака. Пођосмо низ
орницу, по којој није била густа трава, него ретка и разгрнута, као што расте
по свим орницама код нас. Није било мрачно, да се не види где се стаје.
Случајност је била да сам погледао предасе и угледао препречену жицу која
је достизала висину цеванице. Да нисам погледао, повукао бих је и мина би
рикнула. Овако скренух пажњу и брзо угледах пободен предмет, откуд жица
долази. Сетих се нагазних мина, о којима нам је наш погинули саборац, Јован
Шаровић, објашњавао, пре пута, и успут, како се то све може срести на
граници кад будемо прелазили у Грчку. Брзо се окренух Митру, махну руком
да стане. Сада смо оба почели разгледати и видели смо више жица и
„пураћа“, како смо „крстили“ мине. Зачудо да смо били дошли скоро у
средину њиве и да нисмо ниједну повукли стопалом! Стојимо у сред оранице
и питамо се се погледима — куда сада?

—Пођимо напред, са пажњом прекорачимо жице, кад коју видимо; нема

много до краја орнице.

Кад изађосмо на ледину где није било високе траве, упутисмо се шуми да
седнемо десетак минута, да ослушнемо чује ли се што око нас. Тамо, у сенци
шуме, нађосмо мали поточањак који је једва дочекан, падосмо на колена да
што пре загасимо жеђ која нас пече цео дан. Написмо се воде из поточањка
који је протицао кроз траву, нараслу около, и ситно плочасто камење. Сада
нам треба наточити чутурице, али нема толико дубине, ту близу нас, да би
могли поронути чутурице у воду. Зато пођосмо мало ниже. Али, гле, лежи
распаднут човечији леш. Из неких црних дроњака бели се део лобање и
грудне кости са једном страном ребара. Сва та смеса је протрула и лежи
распречена на сред потока који је обрастао у зелену и одгојену траву.
Несрећник је страдао, било од запете мине, или од стражарева метка. Сада се
претаче вода кроз његова ребра, друге делове зараста трава; већ ју је добро
подгнојио. То ти је судбина бегунаца...

— Пођимо даље, да видимо куда ћемо проћи, без запажања.

Сада је долину којом путујемо расветлио месец, стражарнице су у сенци,

а ми морамо преко осветљене стране. Идемо као на иглама, сваки тренутак
очекујемо сноп митраљеза да проспе ватру по нама. Можда би прошли
непримећени, да нисмо направили шум прелазом бразде усечене у страни
којом се отискало камење испод ногу. Тада смо без „стој“, или икакве друге
опомеце, осути ватром са најближе стражарнице, или постављене заседе.
Морао нас је видети нишанџија, кугле су падале близу нас, и не би били
непогођени, да нисмо скочили у разврнуту бразду и помоћу ње удаљили се с
ока стражара који су нас приметили. Са плотуном, осутим по нама, побуњени
су војници на караули, ту близу, одмах преко превоја, и настала је узбуна. За
час су се нашли пси за нама и поново пушкарање у правцу нас. Пси су
откривали траг куда отступамо, али није било потере од стране граничара,
колико знамо. Ипак смо успели да отступимо у правцу куда смо намеравали;
пробили смо се и нисмо били одбачени на коју другу страну. „Једно зло
прође иду још два“ (Откровење Јована Богослова, Св. Писмо). Ми смо
прешли два „зла“ и још нас два очекују.

Нашли смо се у стрмој страни према Црном Дриму и путу Дебар —

Струга. Седимо у сенци и планирамо где, на ком масту, да покушамо прећи
Црни Дрим, да по преласку наставимо пут у планину која на карти носи
назив Караорман; позади њега су Стогови. Сматрамо, ако се у току ноћи
докопамо планине, да ћемо избећи сутрашњу потеру, у коју тврдо верујемо
да ће је УДБА организовати. Ноћ је кратка, морамо журити, сналазити се што
пре, да осигурамо места за предањивање. Мислимо да ћемо наћи место на
реци где можемо прегазити, а онда би све било лако, ако где, опет не
нагазимо на заседу. Чим смо прешли колски пут Дебар — Струга, дочека
ограда; унутра се виде воћке, ту је и капија, широка и отворена, види се
цементна плоча и на њој пумпа за воду, одмах при улазу.

—Баш добро, да узмемо воде. Митар је већ ухватио за ручицу, да пумпа,

али га прекиде глас. „Стој“! Одмах пуцањ, овога пута само неколико метака.
Овај стражар је био куражнији, од оног на граници, који је испалио неколико
оквира на само два човека! Ми смо се узвратили назад, на цесту, и немајући
куд отступили њоме док не нађемо излаз ка реци. Одлажење цестом било је у
правцу Струге. С пута се није могло лако свратити, на једној страни литице,
на другој стрмен и алуга. У исти мах када је стражар запуцао на нас, испред
касарне граничног вода (ли чете), скочила су два пса и дали се у потеру за
нама. То је била напаст која нам је отежала брзо одмицање од касарне, где
смо примећени, јер смо имали у виду да ће за нама појурити војници на
мотоциклама и брзо нас стићи, ако будемо одлазили путем. Пси се нису дали
лако одбити да не трче за нама. Ако станемо и окренемо цеви у њих, они се
мало умире, али ако идемо пред њима, они насрћу, толико близу да скоче на
нас. Да опалимо метак да их уплашимо, нисмо хтели, јер би тим чином
граничари могли утврдити да су били наоружани људи, што у мраку можда
нису видели и били поуздани ко је све стао да пумпа воду пред њиховом
касарном. Из бојазни да се не појаве мотоциклисти на цести, у потери за
нама, ми смо се, чим смо угледали погодно место, бацили низ насип у алугу и
нестали с пута којим је било опасно путовати. Пси су се били донекле
умирили, кад смо нестали у алузи, али чим су војници са неким моторним
возилом, прокрстарили цестом, они су опет лајали у правцу алуге, где смо се
скрили. Сада је било у питању; хоће ли војници, уз помоћ паса, ступити у
потеру за нама, у току ноћи? То се ипак није догодило!

Били смо у мучној ситуацији. Једва смо се ишчупали из алуге,

разноврсног растиња покрај пута, нашли смо се на обали Црног Дрима, око 2-
3 км удаљено од касарне граничног вода, где смо се већ појавили. С обзиром
на први део појављивања, на граници и караули, могло се пратити наше
кретање помоћу телефонске или какве друге везе, којом граничари
располажу. Могло се нагађати у команди граничара, да неко прелази из
Албаније у Југославију. У то време, око 1950, прелазили су и враћали се
„информбировци“, па се наша појава могла односити на њих. Друго је што су
уместо нас могли бити домаћи (албански) одметници. Али ми никако нисмо
веровали да су граничари могли имати у виду нас — четнике. То ипак није
значило ништа, на кога су граничари сумњали; ми смо главни предмет
гоњења.

— Шта сад? — дижемо главе у небо, из уске долине Црног Дрима, јер ни
њега нема много изнад глава. Све се стеснило око нас, не можемо да
полетимо у литице Караормана, да свему злу станемо за леђа, да се
насмешимо прогонитељима, да им ставимо до знања да четнике није лако
„ловити“. Мислимо у себи, ако нам овде не буде крај, прећи ћемо још коју
планину на путу за Грчку.

—Да покушамо газити. Открчисмо једну дугачку мотку и с њом право у

реку. На нашој страни где смо почели газити, вода запљускује обалу, има и
песка, не би се рекло да је превише дубока вода. Али тамо на другој страни,
где се Дрим „мота“ око стрме стране и поткопава јој корен, ковитлају се црни
таласи, прескачу једни друге и нису задовољавајући, чак ни за гледање, а
камо ли за прелажење преко њих! Корито није широко, али је уско и дубоко.
Митар је с мотком, да мери воду, пошао напред неколико корака, али га вода
ухвати брзо изнад паса, замиче мотка у воду још дубље пред њим.

— Враћај се назад, нагазићеш у какав вир под водом, не носи он узалуд

име „Црни“.

Када се вратисмо на обалу, опет погледах у небо, а њега нема, све је

тешње око нас. Убрзо ће сванути, али коме? Не нама, него нашим
непријатељима да нас хватају у мишоловци у коју смо запали. Сада би се
опет вратили у Албанију да није касно, не да нам Дрим напред, не да нам
истек ноћи назад! Пошли смо низ реку да тражимо излаз из обруча који нас
сутра-дан може стати главе. Наилазимо на дрвену ћуприју преко Дрима где
се сужава, где вода није могла да прошири камено корито, на ком је човек
„искористио природу“, и с мало муке направио прелаз с једне на другу
страну. Гледамо из прикрајка, шета ли се стражар где на крајевима? Нема
никога. Можда је заспао, сад пред зору. Идимо, немамо шта чекати. Опет
„војнички распоред“ од два човека! А боље је да погину оба на једанпут, него
да остану један без другога. Растојање 5 корака, тихи ход; припремљене
бомбе бацити одмах на стражара ако се појави и да опомену да се стане. Тамо
на крају, при преласку моста, види се брежуљак и на њему густо шибље — ту
би он могао бити ако га има — студирамо у прелазу преко моста. Таман што
искочисмо на рачвасту стазу, при крају моста, застадосмо да одредимо
правац, на коју страну да окренемо, лево или десно, а оно дрекну неразумљив
глас, као да је стражар спавао па се пробудио. Одмах по том опаљена ракета
просу сноп разноврсних боја изнад нас, што нас изненади — шта је то?!
Убрзо смо одабрали десну страну, стазу која је водила преко окомите стране,
недалеко од корита реке. Друге пуцњаве нити алармирања није било. Сада
смо били прешли Црни Дрим, али опасност од сутрашње потере (ако је буде)
још није била прошла. Треба наћи сигурно место у шуми, где не долази
стока, чобани и пси, преданити цео дан под притиском очекивања потере.

Сада се догодио један „инцидент“ који није био за шалу. Настранита

путања, којом смо одмицали од стражара крај моста, била је тешко пролазна.
Митру се оклизне нога и он се откотрља низастрану према реци; није могао
да запне ногом, да се заустави, све док га није дочекало неко јаче дрво баш
покрај реке. Тако сам за час „изгубио“ Митра и не мало се забринуо за њега
—да не падне у воду, која је на тој обали била најдубља! Да пођем спуштати
се за њим, није се могло, нема места да се стане стопалом. Станем трчати
стазом, да пронађем неки бољи пролаз ка води, али узалуд. Нисам нигде
могао доћи до таквог погодног места! Било ми је врло тешко — беспомоћан
сам да му ишта помогнем! Прошло је више од 5 минута када стаде ломњава
грања под ногама, одоздо од реке. То је он. Пођох у оном правцу, где има да
изађе, и сретох га задихана под бременом албанске овце коју је носио.

— Бре, Митре, шта би с тобом, побогу брате?

—Како шта би, вели он, оклизну ми се нога и нигде да се зауставим пре
букве израсле баш над реком! — Да не би ње (букве) падох у воду!

Тада сам предложио — да отсечемо 2-3 кг меса а остало да бацимо; не

можемо узнети уз страну која је била страшно стрма. Предлог није успео.
Митар потстрекава да се носи, јер зна како је бити без хране и да се до ње
лако не долази.

— Испели смо се на врх стране, са „сто јада“. А шта се указало пред нама?
— Њиве испод већег села; — били смо у селу! Расвањива се. Где да се
склонимо и преданимо? Да избегнемо погледе из села (ако су сељаци
поустајали), свратисмо у лево ка шуми која се тамо откривала. По срећи, под
селом, на другој страни, открисмо провалију какву би само могли пожелети.
Биле су то расточене стране и точила у подножју Караормана, чији је врх пун
литица. У том расцепу се могло свашта наћи: дрвећа, стена, воде, хлада,
места где сунце не може огрејати — права џунгла! Спуштањем у „џунглу“
приметили смо да, и туда, долази стока што нас је потстакло да изаберемо
место за предањивање где чобани са псима не могу прићи. Уз то, ми смо
очекивали претраживање околног простора због наше појаве, на више места
по граници, у току прошле ноћи. Цело прошлоноћно нагажавање: на мине, на
граничну стражу, на касарну граничног вода, на стражара на мосту, било је у
непосредној близини места где ћемо остати да преданимо. Даљински размак
је можда 5-6 км. „Наша“ џунгла је била привлачна да буде претражена, ако
уопште буде трагања за нама.

Изабрали смо место које није било у шуми, него у камењару, где није
падала сумња. Остали смо непокретни, иако су чобани стизали близу нас. За
велико чудо није било потере! А да смо се појавили толико пута, као прошле
ноћи, у нашем крају у Херцеговини, дигло би се „мало и велико“ да нас
тражи!

—Овде је нешто друкчије него код нас — излагао сам Митру — после
отклоњене сумње од претраживања.

— Свугде су они исти (комунисти) — додавао је Митар. Али је овај народ

друкчији од нашег, ваљда због тога што овуда нема „одметника“. Можда су
Македонци „легли на руду“?

Није било тако. По преласку у Грчку, ми смо нашли доста

антикомунистичких емиграната из Јужне Србије.

Када је пала ноћ, џунгла постала црна као јама, нашли смо погодно место
крај потока и отпочели са радом око кувања меса, у кантици, од више пута.
Искоришћено је све, чак и сквара (маст) која се хватала после кувања, с тим
што смо је стављали у воду и брзо хладили (да постане чврста). Потпуно
задовољни са количином хране коју имамо, пред зору смо отпочели пењање
узастрану. Опет је дочекало друго село и нисмо могли даље без чекања ноћи.
У селу је била црква са крстом. Била је и друга зграда, са кровом сведеним на
полулопту. За њу смо говорили да је „медреса“, школа за муслиманске ђаке.
Можда је то била џамија без минарета? Могло се претпоставити да ту живе
помешано Шиптари и Срби.

Сутра-дан смо се нашли у мргињу једне пожњевене њиве. Било је

неколико шумарака и две-три високе букве. Очекивали смо да ћемо убрзо
видети Охридско језеро. Када смо се попели на букву, видели смо површину
воде, па смо се обрадовали, што нисмо далеко од Грчке границе. Сада је
настала пометња у називима језера — Охридског и Преспанског! Док смо
имали карту и разгледали је, ми смо запамтили да нам треба прећи границу
ближе Преспанском језеру него Охридском. Да можемо видети оба језера
лако би их распознали, али сада је само једно пред нама.

— Где је друго језеро — пита Митар?

— Нема где бити на десној страни. Тамо у Албанији се распречила пл.

Јабланица, нема места ни за једну мању локву а камоли језеро?
 —Мора бити на другој страни, преко оне планине што се тамо види. Кад
се попнемо на њу видећемо оба језера на тромеђи трију држава: Грчке,
Албаније и Југославије. Охрабрени надом што се примичемо Грчкој, сада су
нам и препреке биле лакше, на терену где је требало проћи. Тај дан, када смо
угледали Охридско језеро, био је блесак у слободу.

По подне смо посматрали раднике и раднице који су жели жита по

њивама. Било их је лепо видети: Била је на њима сеоска ношња тога краја,
доста белог, црвеног и црног; поређани у врсти, по 20 и више; Заузели велики
део њиве, повити до земље, откидали су руковети у један мах „као по
команди“, стављали у нарамке и продуживали даље. Мушкарци су везивали у
снопове, усправљали их; неке осушене снопове садевали у камаре. На одмору
су певали, био је то млађи свет, који је поред рада стицао љубавна познаства
између момака и девојака.

Посматрањем сеоског рада на њиви, онаквог како се код нас радило, ми

смо били помало растужени. Падали смо у мисли о судбини; како ко има
срећу да живи на земљи? Наша „фортуна“ није била ружичаста. Скоро ће 10
година а дани све гори од горега!

—Зашто и ми не радимо на својој њиви у Херцеговини, као овај народ

овде? — Питам Митра који не скида погледа са „убавих“ Македонки.

—Нисмо се хтели покорити, одабрали смо овако, наше је да издржимо до

краја.

—А кад је крај?

— Сад је пред нама борба да пређемо у слободу — у Грчку, а онда ћемо

видети како ћемо моћи изборити слободу својој Отаџбини.

— Добро. Слажем се са том идејом, да ћемо радити, из туђине, на

ослобођењу своје Отаџбине, али није требало да будемо протерани из своје
Отаџбине за коју паде толико крви узалуд.

—Крв не може пасти узалуд, она ће кад-тад „проврети“, праведна борба

васкрсава — то нека добро знаш.
 —Слажем се с тим, али што смо били изложени смрти и погибији, баш ми
што поштено бранимо своју слободу.

— Баш зато, што бранимо своју слободу други не воле.

Док смо ту, у мргињу Македончеве њиве, где изнад нас стрче две
осамљене букве, остале „од заклетве“, „мудровали“ око судбине и слободе,
сташе да одлежу салве топова, позади нас у дубини Јужне Србије!

— Шта је то сад — да се није заратило? После краћег нагађања донесмо

закључак да је војнички маневар; — шта ће друго бити?

Наш план био је — да заобиђемо Охридско језеро, да дођемо на пл.

Галичицу. То све није изгледало далеко, али је било тешких препрека за
долажење на Галичицу. Морали су се проћи сви путеви који из Јужне Србије
воде у Охрид. Путеви пролазе кроз клисурасте пределе, између стрмих
страна, где су мала и уска поља. Опет је, као у Шари, требало пресецати те
стрме стране. Узастрану и низастрану. (Спусти се доле, пењи се горе). То је
све узимало времена, а одмицање на путу текло споро.

На путу заобилажења Охридског језера проведена су три дана.

Заобилажење није било одмах близу језера, него из веће даљине. Најпре су
биле стране по којима су била насеља — мања и веће села, њиве под ражи —
добро одраслом и пуном зрна у класу. Пролазили смо кроз планинске стране
обрасле у папрат високу као гора, нигде нам се главе нису виделе из ње.
Један дан смо захватили део планине по којој смо налазили трагове војске
која је вршила маневар. Остаци дрвених и лимених кутија, новина, папира
што је замотавана храна, и других отпадака могло се видети по лединама где
су се дан-два раније, одмарали војници. Говорили смо каква је ово војска,
оставља смеће непокупљено по планини! Било је сумње да где не нагазимо на
које оделење залутало у шуми или какво друго. Један дан смо данили у
храстовој шуми, оскудевали са водом и гледали танак поток како протиче
испод горе. Нисмо могли прићи у току дана услед пролазника, а кад смо
предвече, једва дочекали, пали на колена да пијемо, дочека нас сумпорни
смрад и одби да не поквасимо грло. — Баш се не да!... стално нас срећу неке
напасти, “што се не би ни у сну снило“! Када смо стали да прелазимо поља и
путеве, што своде у Охрид, настале су тешкоће око немања места за
предањивање. Једном смо размишљали да останемо у одраслом кукурузу
(њиви) крај пута, али тај план смо убрзо напустили и отишли у шуму која се
налазила при брду. Једном смо били у сумњи да нас нису приметили у селу,
куда смо прошли, па смо сутра-дан очекивали потеру, а место где смо се
склонили није било добро. Успут смо наилазили на вртове под поврћем, било
је доста белог и црног лука, али за наше празне стомаке тај „деликатес“ није
био привлачан. Парадајс је још био зелен, није се могао јести. Кукуруз је био
добар, али се не може ложити ватра између села где предањујемо, да скувамо
или испечемо. Када смо, на крају, прошли кроз оно поље којим пролази пут
од Ресна у Охрид, куда протиче и мала река,ми смо наишли на доста њива
под кукурузом и накидали пуне ранце клипова да понесемо у пл. Галичицу.

Пре него се испнемо на пл. Галичицу, срешћемо два човека из тога

предела и суочити се са тешким животом који се живи у тим пределима. У
подножју планине са северне стране, случајно смо наишли на воденицу и
свратили у њу да потражимо хране. Не знајући ко је унутра, били смо
опрезни када смо отворили запречена врата. Помоћу месечине која расветли
простор око врата, угледасмо човека како лежи на леђима, отворених уста,
под проседом кратком брадом и косом, раздрљене кошуље и чакшира до
колена, раширених ногу и руку у стране, као да је био пао с неке висине и
остао непомичан! На први поглед помислисмо да је мртав, док нисмо
установили да дише. Било је око њега неких прљавих дроњака, којима се
покривао, а сад вруће па их збацио са себе. Погледасмо се и већ смо се
разумели да од њега нема шта тражити. Отишли смо нечујно, али уз помисао
да нас је можда и приметио, па се правио „Тоша“?

Други је случај сусрета са човеком који је носио снопове око врата и

изгледао као коњ без главе! По странама куда се пењемо има шуме и
пропланака, чак и њива са пожњевеним житом. Били смо дошли под први
узвишени део планине, где смо сели да отпочинемо, не сумњајући у ма какву
опасност. Месец је расветљавао простор, а поглед је био леп у ноћи када је
тихо и нечујно. Били смо занети мислима на човека у воденици и његов
живот. Могао је погинути од нас, неким случајем да се успротивио, а ко би
знао како је погинуо? По том размишљању ми смо слични њему — ни за нас
се не би знало ко смо, ако погинемо на путу за Грчку. Открили би нас по
сукненој одећи, по опанцима, по шајкачама и кокардама. То би узело
времена, али би нам ипак стали у крај мртвим. Таман да прекинемо то
непотребно размишљање, кад се појави неко мицање снопова по ледини
испред нас! Призор је био несхватљив — како се мичу снопови? А ево како
се „снашао“ човек у Галичици: Повезивањем четири снопа, по два са стране,
натакнуте на краћи колац, човек је ставио себи на рамена и преносио с места
на место. Класје је било оборено доле, скоро да се вуче по земљи, човекове
ноге се нису могле видети, такође ни глава, јер је била увучена међу снопове.
Све то чудо, посматрано са стране, још кад је ноћ, изгледало је као да
снопови сами, чак на класовима, прелазе из места у место. Сада већ имају у
Америци компјутеризоване роботе који би тако нешто могли обављати! Кад
дођосмо предањ, казасмо му да стане, човек поклече, снопови се повише на
једну страну, а он се извуче испод њих. На питање шта то ради по ноћи, да
можда не краде од другога, он је давао неке одговоре које нисмо добро
разумели. Био је Македонац, како смо разумели, а можда и Шиптар; туда је
становништво помешано. Ни од њега се није имало шта тражити. Отпустили
смо га да врши свој посао и казали му да смо изостали од војске која је туда
имала маневар, да се враћамо у јединицу и др. Да му није потребно јављати
да нас је видео, да имамо нарочита одела за испитивање шума, да за нас знају
у милицији. Пустили смо га да оде далеко од нас, а онда продужили у свом
правцу. Сутра ујутру осванули смо на једном од првих планинских делова
Галичице. Био је 27. јули 1950.

ПРЕКО ПЛАНИНЕ ГАЛИЧИЦЕ

НА ПРЕСПАНСКО ЈЕЗЕРО

Далеко смо се одмакли од свог завичаја (Гацка у Херцеговини), на путу за

Грчку, због неправде и ропства који влада у нашој Отаџбини. Ишчекивали
смо слободу у српским планинама пуних 5 година, ма ње не би да долази и
ми се решисмо на тешки пут у туђину, да је од њевоље тамо потражимо.
Пређосмо, скоро по врховима, црногорске планине, и преко најтврђих
предела које ћемо споменути: Голије, Војник, Гвозд (Крново), Лола, Морача,
Тара (код Колашина), Бјеласица, Лим (униже Трепче), Мокра планина,
Смиљевица и Жљеб. Преко Старе и Јужне Србије пређосмо: Метохију, поред
Косова прођосмо у Шар-Планину а с ње на Кораб. Са Кораба се спустисмо у
реку Радику и пут нас, покрај ње, одведе у Дешат са кога угледасмо Дебар и
ћуприју на Црном Дриму. На раскрсници пута Струга — Дебар, први пут
прочитасмо ознаку пута на „македонском“ језику, и сазнадосмо да се
налазимо 4 км крај Дебра. Одлучисмо да се држимо пута који води Струги
јер он „навијаше“ ка Грчкој! Са великим ризиком пређосмо преко пантонског
моста, на Црном Дриму, и продужисмо крај пута 4-5 км када нас остави ноћ и
помрчина у који живимо и путујемо. Склонисмо се од сунца и дневне
светлости у брду крај пута посутом шумарцима, не знајући да седимо на
самој граничној стази! Сутра вече забасасмо још дубље у Албанију, ради
снабдевања са храном, и док се из ње поново вратисмо у Југославију снађе
нас „9 чуда“; 5 пута нагазисмо на граничне стражаре, на средства за
уништавање (нагазне мине), на запете митраљезе, потерне псе, и, напослетку
бисмо бачени у Црни Дрим да се пуким случајем из њега ишчупамо. Пели
смо се уз литице Кара-Ормана, прелазили изривеним странама и точилима,
заобилазећи Охридско језеро. Газили преко уских поља и путева што са
севера воде у Охрид, и све то савлађивали по летњој жеги док смо се
докопали северне стране пл. Галичице (2255 м).

Планина Галичица лежи између Охридског и Преспанског језера, кажу да

се испод ње прелева вода из Преспанског језера у Охридско! Површина
планине је пространа, пуна долина и камења по брежинама, по површини
нема шуме, изузев неких кржљавих остатака. Туда су чувени пашњаци за
стоку из оба вилајета — Охридског и Преспанског. Услед велике жеге преко
дана чобани пасу стоку по ноћи и рано сјављују негде на појиште — ваљда на
језера која се налазе на обадве стране. Колико смо ми могли видети и
претражити за једну ноћ и два дана, на Галичици нема нигде „живе“ воде!

Мислећи да ћемо на Галичици наћи снега и воде чим се попесмо у прву

долину наложисмо ватру и попржисмо клипове кукуруза, што смо их тргали
пољима куда смо пролазили, поједосмо више него треба и одмах се упалисмо
од жеђи, сада тек настадоше муке какве смо ретко кад преживљавали. Цео
летњи дан проведосмо о једној чутурици воде (другу смо попили пењући се
ноћу уз планину), настаде очајно стање на Галичици 2 летња дана и 1 ноћ. Од
хране смо имали само пржено жито (пшеницу, раж и кукуруз), без капи воде!

Из полуосушеног шипрага, где проведосмо скоро цео летњи дан,

кренусмо рано пред вече у хајку за водом. Најпре смо журили у коју било
дубљу долину са надом и веровањем да „мора“ бити негде извор бунар,
локва, пишталина — шта било — само нек је вода! Сталним трагањем тамо-
амо, замарали смо се још више и жеђ се погоршавала, још већу муку нам је
причињавало што смо, на неким местима проналазили тек исушене локве, где
је до јуче било воде а данас је нема! Стали смо да „озбиљно“ размишљамо на
коме делу планине би могло бити воде. Ноћ је била видна, топла и мирна да
ни лист на дрвету није треперио. То је била права жега која траје месецима.
На јужној страни, према Охридском језеру, виделе су се неке „јаче“ греде,
наднешене и стрме, па смо по својим (херцеговачким) планинама
закључивали да тамо, испод њих, „пишти“ негде вода! Тако смо пропутовали
добар део планине док смо дошли до уочених коса, које су на ноћи изгледале
близу.

Кад дођосмо испод повијених планинских коса нађосмо шуме и

пресушених извора испод којих је „некад“ носила вода „дрвље и камење“!

—Баш нам се не да пронаћи воду — велим Митру који не губи наду да је

нећемо пронаћи.

—Најбоље би било да тражимо остатке снега у некој јами или процепи

ако је уопште има у овој планини — закључи Митар по својој безводној
планини Добрељици, под којом се родио.

—Добро, да покушамо и то, морамо се борити са новом и најтежом

тешкоћом.

У страни где смо сели да се одморимо, пред нама, чини нам се недалеко,
лежи огромно Охридско језеро „пуно воде“, видимо га с краја на крај и своје
мисли преносимо на њ. Посматрањем језера, по ноћи и у тишини, ми смо се
потпуно пренели на живот око њега, на Божје благодети које народ ужива
тамо око њега. Видимо варош Охрид пун светиљки које на ноћи изгледају
као попадале звезде. Светла, или звезде како се нама чини, ограђују скоро
целу југословенску страну језера. Тамо где нема светла, где се из језера диже
нека стрма и каменита планина, налази се албанска страна, а по језеру где је
међа као да имају неки осветљавајући знаци, или су то патролни чамци са
светиљком на себи, који као метеор пресецају преко језера. А, као
најчаробније и задивљујуће беше гледати у пун месец који се огледа у језеру.
Ми смо седели у сенци, месец је падао преко нас са планине, изгледало је као
да стварно светли из језера! Дужим гледањем добијала се слика да је месец
потонуо у воду па да из дубине греје кроз воду и претвара је у течно злато,
мјед, драгуље и бисер који величанствено сијају пред очима. Ми смо, део
језера и варош Охрид, гледали преко дана, са друге стране, пре него смо се
попели на Галичицу, том приликом смо видели и манастир Св. Наум, при
страни до планине. Охрид и његово језеро привезани су за српску прошлост
још из доба Немањића, кроз верски живот и историјска збивања; чак је
обухваћен и епом кроз песме о Марку Караљевићу о вину и „риби од
Охрида“. Србинова стварања, верска и национална, дубоким кореном су
повезана за Охрид, као оазу хришћанског ширења и просвећивања. Ми смо
као чобани, у херцеговачком кршу, знали певати славопојке о Душановој
Србији, градовима и планинама по њој.

Занешени мислимо при погледу на ноћну лепоту Охридског језера били

смо за тренутак заборавили на жеђ, на тешко мучење без воде. Када свој тој
лепоти од природе окренусмо леђа и поново ступисмо у планинску врлет, да
трагамо за водом, осетисмо стварност трновитог пута на коме се налазимо.
Били смо жедни на првом месту. Глад нас је тихо савлађивала па смо често
пута морали застати да се одморимо. Мисли су нам се биле сконцентрисале
на проналажење воде па смо заборавили на правац који треба да пронађемо,
куда да пређемо беспуће на путу за Грчку?

По Митровом тврђењу, да у једном вису „мора“ бити снега пођосмо се

пети тамо. За велико чудо да је, до недавна, било снега у брду које смо
претраживали, то се познавало по још влажним рупама где је до скора лежао
снег!

—Та видиш ли да нам се „не да“, куд год окренемо „таман“ што смо
закаснили, да смо били овуда 4-5 дана раније нашли би и воде и снега!

— Најбоље је да тражимо чобане, колибу, катун — има неко да живи

овуда — вели Митар. То је стварно био најбољи излаз у односу налажења
воде, али како се појавити ту међу непознатим људима, где чак сумњамо да
се са њима можемо споразумети — мада смо становници једне државе?
 У крајној нужди одлучисмо да се јавимо чобану али пре тога да покушамо
пронаћи његов бунар, и ма шта друго, од куда он добива воду, да му се
привучемо и кришом узмемо. А како да пронађемо чобана и његово станиште
кад је он стално у покрету? Ми смо трагали за водом целу ноћ по планини и
стално смо слушали звона а нигде ни једну овцу, нити чобана, нисмо видели!
Кад год смо пошли у правцу од куда се чују звона она су се све више
удаљавала и нестајала у пустињи! Случајно смо нагазили на једно место где
је чобан има неку своју оставу (сукнена кабаница и губер), ту смо нашли
резервоар од бензина, од неког товарног камиона, у њему смо нашли врло
мало воде и одмах је попили, осетивши рђу и талог грицкањем на зубима.

—Што ниси оставио пун резервоар воде, непознати човече, па да те

спомињемо у молитви док смо живи — упућујемо речи на непознатог
чобанина.

—Како је свугде иста беда и немаштина код сточара, погледај овај губер
и кабаницу као да је из наше Голије, све је слично и нема разлике „по
народности и менталитету“ — сиротиња је свугде једнака.

Нада у проналажењу воде у току ноћи, била је потпуно изгубљена, остало

беше да се сачека дан па ће се онда боље видети а зато треба пронаћи неки
брег, видно место, за осматрање. Тако смо, за сутрашње предањивање,
одабрали једну малу долину, на узвишици, где је био лесков грмен и повеће
стене које су нам правиле лад од сунца. Место на пл. Галичици, где смо
преданили крајем јула 1950.г. налазило се на оној страни са које се могао
видети део Преспанског језера, у околини вароши Ресна.

Освануо је летни дан који је кроз провидну таму назначавао тешку жегу,
није било никаква изгледа по небеским знацима да ће се време још за дуго
променити, а камо ли срести провала облака па да се расхладимо и напојимо.
Одмах је изјутра почело да немилосредно пече и да нам загрејано тело
добива врућину и несвестицу. Јели смо траву „љутику“ и жвакали у устима
кору од младих лешника; стављали из земље извађено плочасто камење (као
облоге) по грудима, а голим леђима прислањали се уз стену која је чинила
заклон од сунца. Сва та наша домишљања нису много помогла, да се ублажи
жеђ и отклони врућина. Једном је пирнуо мали ветрић па смо без кошуља
излазили на брег и удисали опет врућ ваздух! Трпили смо тешке нападе од
жеђи који су поред физичког испаштања имали одраза и на душевну
присебност. Нисмо помишљали на употребу оружја у односу скраћивања
својих мука, али смо долазили на помисао да искочимо из заклона и да
пођемо путевима који су водили низ планину па да сваког збришемо ко би
нам се успротивио. Када се дође на помиса „свакако се гине“ онда се не
зазире од непријатеља ма како он био страшан.

Кроз просек планине, где су два нижа брда, обрасла у шуму, разделила
простор, да прође сточарски пут, видело се парче плавог Преспанског језера,
које полако „навија“ да зађе за планину. Мада је језеро било далеко од нас,
нама се чинило да се може за час „стрчати“ низ планину, и одмах си ту —
запливао у води!

— Идимо раније, шта имамо чекати овде, та видиш ли да су сви чобани

нестали, нема нико жив овуда сем нас двојице; нису ни комунисти глупи да
лутају по безводној планини, они су тамо око језера, хладе се и уживају —
били су наши узајамни разговори. Ко зна хоћемо ли језеру моћи прићи од
насеља и каквих непознатих стража — опет се побуђивала сумња на неуспех
који стално прати у потраживању за водом.

За сунца сађосмо на прашњави пут којим је стока силазила низ планину,

са сталном сумњом да се са ким непожељним не сретнемо, постајкивали смо
по кланцима и разгледали правац испред себе. Пут је вијугао понегде кроз
шуму а понегде кроз точила и планинске поточине који су некад
претстављали реку а сада су били суви и за дивљење куда је вода текла..
Спуштањем низ планину језеро се све више ширило пред очима и постајало
драго што се ту налази, што ћемо ускоро стати код њега и напити се воде.
Посматрали смо из обронака Галичице планину Перистер (на другој страни
језера) и варош Ресан крај самог језера, били су обасјани сунцем које је
прилазило заходу преко пл. Звијезде према Албанији. Белиле су се наслаге
песка на обали језера испод Ресна а литице Перистера сјајиле као да су од
сребра.

У смркавање стигосмо на језеро, прошавши прво коритом пресахле реке

испод моста по којем је шетао стражар, и пили смо нешетедимице воду,
расхлађивали се по грудима, одмицали се у страну, па се опет враћали,
поново пили, све док се нисмо повратили у живот и освежење. Напунивши
чутурице водом измакосмо се у оближње шумовите стране да у њима
проведемо остатак ноћи и 2 наредна дана.

Решивши проблем безводице, спуштајући се ноћу по воду на Преспанско

Језеро, ми смо у младој храстовини недалеко од језера, где се оно увлачи
међу планине — Галичицу и Звијезду, остали два дана на одмарању и
посматрању будућег правца према грчкој граници. Била су то мучна
размишљања — куда да заобиђемо Преспанско Језеро? Северна страна, у
правцу Перистера пл. била је заобилазна и далека, а јужна преко Звијезде
водила у Албанију, одабрали су јужну страну преко пл. Звијезде па шта нас
снађе.

Из усунчате стране где смо данили два дана могли смо видети главни део
Преспанског Језера, онај што се налази испод вароши Ресна, па смо се
задовољавали погледом на природну лепоту језера и околине. Пред нама је
стајала нека лепа нова зграда — туристичко пребивалиште, шта ли? Моторни
и веслачки чамци крстарили су по језеру дању и ноћу. Највише нас је
задовољавала блага клима и чист ваздух, чинило нам се да тих благости
нигде на свету нема. Радо би ту остали за вазда, да се могло. Језеро је
хладило ваздух около па није било ни вруће као горе на планини Галичици.

Једно мало и каменито острвце увлачило се у језеро и чинило чаробан

утисак, помишљали смо да нису ту били дворови цара Самуила који је
заробио зетског кнеза Владимира, она легенда о Владиславу и царевој кћерци
Косари и трагична смрт Владимирова од Јована Владислава при крају 10.
века? Преспа је српски крај од старина, по војевањима старим и новим, по
дипломатским борбама и одлукама у корист Срба због храбрости српског
војника. Може данас да живи тамо ко хоће али само заслугом српског оружја
које је јунаштвом добивало победе.

Прелаз у Албанију 4/5 августа 1950.

У брегу који је под ситном храстовом шумом, где смо застали да

преданимо и да цео летњи дан осматрамо источну страну Звијезде, где су
граничне карауле распоређене у сразмерној раздаљини, нама је наредна ноћ
претстављала епилог дугих и мучних напора 73 дана, или боље рећи,
пропаднемо ли те ноћи у прелазу границе на Звијезди, наша жртва постаје
узалудна, наше се наде не остварују, наши се снови гасе. Зато смо
сконцетрисали сву умну и физичку снагу на прегнуће, на борбу и живот. Ми
морамо прећи у слободну Грчку, да пренесемо аманет Дражиним четницима
широм света од њихове пале сабраће по српским планинама. Та мисао не
силази с ума при стварању плана уз коју страну да се пењемо и поред које
карауле да прођемо.

У „мртвом углу“ који смо одмах тако назвали чим смо га видели, где су се
планине срасле и оставиле места сунцу да их греје само изјутра до пола дана,
а онда их притиска сенка, и „мистерија“ што лежи у тамној шуми, тим више
што су граничне карауле са осматрачницама намештене по страни изнад
подножја, може свашта бити, нагазних мина, вучјих јама и ко зна какве још
смртоносне замке, што користе по границама. Пред нама је уска долина коју
су у току пролетњих и јесењих киша плавили планински потоци, по њој сада
нарасла дивља трава између нанетог камења и песка. За цео дан нико туда
није прошао, нити се могла видети ма каква домаћа нити дивља животиња. У
подножју долине, на обрежини, уочава се већа кућа са ниским зидовима, што
нам даје повода да мислимо, да је војничка касарна из које разашиљу страже
по граници. Изгледа на око просто и једноставно прећи границу. На пример,
кад се добро смркне, спустити се низ брег, прећи долину,, прихватити се
подножја планине и шуме, те онда опрезно, са ослушкивањем, мимоићи
стражара на караули или путањи куда шета и ослушкује. Углавном, по страни
где су карауле, налази се висока букова шума; не зна се ко кога може пре
уграбити. Од свега смртоносног оружја које нас може дочекати највише нам
задају бригу нагазне мине. Како се од њих сачувати у мраку, када се не види
куда се гази? Долина са травуљином пред нама је као наручена за
постављање мина, јер ко год од пролазника жели да се докопа примамљиве
шуме, мора прећи преко ове долине; нема другог заобилажења. Нама, који
смо већ имали један случај раније, није силазило с ума, да у тој трави пред
нама, могу бити смртоносне мине. Простор је истоветан ономе крај Црног
Дрима, недалеко од Струге, на албанско-југословенској граници, где смо
били упали у току дана, у мрежу запетих мина, где је као и ту била ораница
под шумом испод карауле. Само је провиђење хтело да не одлетимо у ваздух.
 Поред свега нашег планирања, ништа нам није преостајало, него да се
ослонимо на Бога и његову помоћ. Зато у нашој потсвести стално кружи
мисао: Боже, жоћеш ли нам помоћи овог пута, као што си нам већ много пута
помогао и спасио нас. Чини нам се, да је ова ноћ најсудбоноснија, баш зато
што је последња у нашој дугој „Одисеји“. Кроз савлађивање безбројних
тешкоћа постали смо прекаљени и отпорни, те су наши погледи ведри и пуни
оптимизма. У стеченом капиталу патњи имамо гаранцију на коју много
полажемо. Зато нас храбре мисли; кад смо све дотле пребродили, да нећемо
ни овде потонути.

Смркло се, треба полазити у простор који прети смрћу. Све што је
мрачније нама се чини да је спасоносније по живот у прелазу границе, из
једне невоље у другу из ропства Отаџбине у слободу где је туђина. Корачамо
фронтално, као да смо војска а само смо нас два, са развитим „крагујевкама“
у рукама, а ништа се не види где би их бацили пре него плане неки динамит
или се оспе киша куршума из каквог машинског оружја. Да по тој дивљој
трави газимо у својој планини у Херцеговини, страх би нас било, да не
станемо ногом на отровну змију, а овде нам оне праве змије и не падају на
памет. Могла је у тој дивљој трави лежати и аждаја, онаква какву је Свети
Ђорђе пробо копљем, она би за нас била споредна ствар, према људским
пакленим изумима што кидају по границама животе оних који беже из
ропства у слободу.

Прешли смо долину, која нам је стално била под сумњом, да су у њој
запете мине, и већ се хватамо подножја планине и шуме, где нас чекају друге
препреке. Сели смо да се одморимо и размишљамо — колико смо полагали
пажње пређеном простору, а ништа се није догодило. Настављамо пењање уз
планинске хрбате, гломазне и тешке за свакога, па и за нас који смо
хиљадама сличних прешли. Оно што нисмо могло видети посматрајући преко
дана из даљине, сада проналазимо тешке стрмине, понегде потпуно отсечене
и непролазне, на местима се морамо враћати и проналазити лакше излазе.
Убрзо пронађемо вијугаву граничну путању, која се не сме користити, а
желело би се, јер је тако драго стати ногом на иоле равно тло. Мада је небо
ведро, онај део што можемо видети и безброј звезда на њему, опет је у шуми
страшно мрачно. Стене су влажне и обрасле у љигаву маховину низ које се
лако оклизне гумени ђон на опанку. У точилима нема воде, али су сива и
мукла, да се уз њих не жели пењати. Из тога црног мрака у стешњеном
простору, ако би планула пушка, не би имала куд друго него у прса. У
врховима букава наста покретање грана и шумови ветра, те ни слух није
много сачињавао и узалудно је било прислушкивати кад се било у близини
карауле или стражарнице. Ако ми не можемо чути, не може ни стражар.
Ипак, ми искоришћавамо шумове ветра и кад сломимо неку суву грану под
ногама стражар не може распознати шта се догађа у мраку. Шума није без
дивљачи, а ноћ је језива кад хучи гора и притиска црна ноћ. Зато и стражар
не воли да се излаже опасности, те не придаје важност ситницама шта крши
гране по шуми.

Летња ноћ није дуга и зато смо уложили сав физички напор да се попнемо
што даље према врху планине. Желимо да се испнемо на врх и да на њему
пронађемо гранични камен, да по она два симболична слова, што се стављају
на међашу између држава, сазнамо која је држава на другој страни? Ако по
срећи буде слово „Г“ на другој страни камена, онда смо у Грчкој — у
слободи! Ако пак слово „А“, онда је Албанија и знак да нам се још треба
напрезати док преко ње пронађемо Грчку. Када у неко доба ноћи изађосмо из
шуме, дочека нас голет и магла по њој. Баш лепо из шуме у маглу, не види
нас нико да је и дан! Кад увидесмо, по ко зна који пут, да нам и небеса
помажу у нашим праведним напорима, добисмо снагу духа који има крила да
носи у врхове планина, у небо, у сунце, у слободу.

Као две утваре или провидни духови, повијени унапред, корачали смо
узастрану, шибани ветром и праменовима магле, на врху Звијезде, где ћемо
добити душевно задовољство што смо у напору савладали још једну планину.
Под нама су остајали „прегажени“ предели и објекти, као што су карауле,
стражарнице, сумњива дивља трава — све загађено и смртним отровима
затровано. На свакоме одмору, који су били кратки због хладна ветра који је
сушио узнојену одећу на нама, помишљали смо на наше нестале саборце, да
можда неко од њих није преживео онај дан опкољавања у Дреници —
Метохија, па сада преко планина као и ми, наступа у правцу Грчке?
Замишљали смо каква би радост била, да се случајно сретнемо по планинама
у примицању Грчкој. Наш оптимизам је прелазио на добру слутњу и
негубљење наде. Све је било могуће што се односило на позитивну страну.
Наши успеси „освајања“ планина, били су наша душевна храна, висок морал
и пострек на ново постизање.

Касно у ноћ испели смо се на врх Звијезде и одмах нашли гранични

камен, који је ту уливен у цементну плочу. Страна окренута Југославији
означена је великим словом „Ј“, док је друга страна, према Албанији,
означена са словом „А“. Оба слова била су доста оштећена гребањем неким
гвозденим предметима по њима. У заравни под страном, окренутој југу,
налазиле су се неколике четвороугаоне кућице, лепо озидане са још добрим
кровом. Нико ту није још живео од престанка последњег рата. По тврдоћи
зидова и начину грађе закључили смо да је и те карауле, као многе код нас у
Херцеговини, градила црно-жута Аустрија! Вероватно да су граничари
краљевине Југославије преко лета држали те карауле на врху, а зими се
спуштали у ниже планине, поред којих смо и ми прошли...? Пошто разбисмо
илузију о грчкој граници, одмах се наметну питање: шта да радимо сада?
Силазимо са врха што пре и продужавамо на албанску територију, путујемо
њоме до прелаза за Грчку.

ПЕТ ДАНА КРОЗ АЛБАНИЈУ

Нада од прошлих неколико дана, боравка око Преспанског језера, да

ћемо, можда, преласком границе на пл. Звијезди, случајно, прећи у Грчку,
потпуно је изгубљена, после изласка на Звијезду, ноћу између 4. и 5. августа,
налажења граничног камена и осведочавања да се пред нама налази опет
Албанија.

—Идимо кроз Албанију, не значи ништа, и она је земља од камена и

комуниста. Свакако се ником не јављамо. Нису ни Албанци „рогати“! — Био
је наш одговор новом питању које је искрсло поновним „открићем“ Албаније.

Временска ситуација се изменила, на планини, за 100 степени од оне

јучерашње, око Преспанској језера, где нас је притискала тешка врућина. На
пл. Звијезди шибао је хладан ветар и прогонио прамовље магле све док их
није згуснуо у непровидан густ облак. Изгледало је да ће оснежити пре него
почне киша. Једна брига је била снимљена с врата — питање воде; али је зато
искрсла друга — питање хладноће. Трагањем по долинама и склањањем
испод нагетог и плочастог камења, да се склонимо од ветра, налазили смо
шанчеве из старих ратних дана (Првог светског рата), када су Срби и
Французи заједно водили борбе у пробијању Солунског фронта.

— Ко ли је све лежао у овим шанчевима пре 30 година? Можда и неки

наши земљаци из села који су били у Херцеговачком одреду, који је при
отступању кроз Албанију пришао српској војсци?

—Прођи се историје о ратовима, него да се тражи шума и ложи ватра,

било би прече — сложимо се оба.

Бежећи испод удараца ветра са голих коса, тражећи каква-таква заклона,

нагазисмо на букову шуму у којој смо наишли на неку провизорну колибу,
направљену од лиснатих грана, више од хлада него од заклона кише.
Разгледањем около, видело се да је то преноћиште неког Албанца. Већ смо
се, за протекла два месеца, добро упознали са животом Шиптара који се баве
сточарством по планинама. Мада избегавамо њихове сусрете, опет смо им
ушли у траг личним посматрањем. Знамо да им украдемо овцу да нас не
примете, мада су будни и кад спавају. Ако је, да се мери „јунаштво“ по
„хајдучији“ нису ни они бољи јунаци.

Шиптар је пре, два-три сата одвајао овце у пашу, или ко зна куда. Само се
његова звона чују негде у планини, али га је немогуће наћи по звуку звона.
Ми смо сада на његовом „окућишту“, разгледамо шта има и како је „богат“ са
стварима, где је засекао торину?

На засеченој грани стоји обешен котао. Не би га ни видели, да нас није

дотакао по глави, када смо пролазили између дрвећа. На огњишту, где још
сагоревају главње, види се нека хрпа узгрнута жара, као да је у њој запретен
кромпир. У дроњцима где је лежао, нађосмо кратку италијанску пушку са око
30 метака. Када смо распретали жар, открили смо нов начин печења хлеба
који пре нисмо видели. Албанац је ископао неколико малих рупа у земљи и у
сваку ставио комад теста, у облику веће јабуке, прекривши пепелом и жаром
одозго, оставио да га чека кад дође поново на „бачију“ (колиба). Вероватно
да тесто, укопано у земљу, није могло изгорети за дуго време — све до
његовог повратка. С обзиром да смо и ми „планинштаци“, па смо имали
нечег додирног у планинском животу, ми смо сматрали Албанца као
незналицу у сналажењу. Такво печење хлеба није било ни за пса, а камо ли за
човека! Оставио је 2-3 литра млека у котлу, непокривено и незаштићено од
мува. Како је смео оставити пушку са муницијом у дроњцима у којима је
спавао?! Могао га је неко с њом убити кад се врати! Ништа од њега нисмо
имали да научимо као планинштака. Узели смо му пушку, однели у камењар,
раставили затварач и бацили. Ово због тога, ако убрзо дође, да нема пушке,
ако би вршио потеру за нама. Једну „гуку“ назови хлеба понели смо, да сутра
испитујемо од чега је направљен.

Спуштањем низ планину, избегли смо хладноћу и стали да тражимо

заветрину да мало преспавамо. Опет смо пали у неки шанац српске војске и
почели дремати. Ја сам спавао пола сата, а Митар није ни толико. Када сам се
пробудио рекао сам Митру.

— Не брини, прећи ћемо у Грчку.

— Како знаш, вели он?

— Снивао сам добар сан. И онда му испричах шта сам снивао.

— Бејасмо негде у нашим планинама, међу четницима на окупу, кад дође

Милан... и каза нам, да је краљ Петар одржао говор четницима у знаку
припрема за ослобођење Отаџбине. Ми се зарадовасмо и грокнусмо
плотуном из пушака. Мене је тај „плотун“ и пробудио.

Митру се свиде мој сан и вели — Дај Боже!

Кад је већ реч о сновима поменућу један доживљај из живота у шуми

после рата.

— Било нас је 9 четника на окупу, у пл. Сомини, на дан Претстављења

Св. Василија Острошког, 12. маја 1948, када смо рано ујутру, поустајали
испод јела и окупили се на доручак. Мирко Ковачевић, који је био добар
тумач снова, пре него је испричао сан рече: Људи, ми ћемо данас бити
опкољени од партизана, али се то не може избећи. На питање шта је снивао?
Он одговори: како се у сну свађао са масом цигана и да су га већ били почели
дрпати за одећу и откинули му два рукава! Није прошло ни два сата од
Миркова казивања сна, када су нас партизани напали и баш је он изгубио два
најбоља друга тога дана.
 Највише су се пратили снови у току зиме — хоће ли нас партизани
пронаћи, јесмо ли били у опасности кад су тражили итд. Ако су се снивали
цигани, волови, козе, пашчад — партизани су ту у близини. Ако су поменуте
животиње и цигани у непосредној близини, онда је значило опкољавање и
напад. Ја сам у критичним данима сневао „тунел“. Гледањем с једног краја на
други, некад и провлачење: ако се тунел сужава (постаје мање светла на
другој страни), онда је опасност већа. Ако се провлачењем указује доста
светла напред, онда ће се опасност избећи. Сви смо помало веровали у снове.

Осванули смо под маглом, не знајући шта се налази око нас.

Одјутравањем почеле су се магле дизати уз планину. Ми смо остали на
једном планинском ланцу одакле се могло добро видети на обе стране — ка
Југославији и Албанији. Под нама је лежала планинска падина са равним
пашњацима куда су албански чобани изјављивали стоку, попут
југословенских Шиптара у Шар-Планини. Када је један чобанин дојавио
стоку у предео где смо лежали, решили смо да му се јавимо. Стално нас је
копкала мисао да сазнамо где је грчка граница, тим више што смо, далеко у
брдима, према југу, уочили неке мале куће под сјајним крововима. Скоро смо
са поуздањем говорили да су то карауле на грчкој граници, окренуте према
Албанији. Сада смо хтели да се уверимо преко албанског чобана. Хтели смо
да му приђемо нечујно, кад се буде издвојио од других чобана, када буде на
одмору и на погодну месту. Такође смо имали у виду да ће побећи, кад нас
види наоружане и непознате, ако га не зграбимо пре док нас не буде видео.
Тако је и било. Росила је ситна киша. Овце се напасле и полегале на страну.
Чобан набио кабаницу на главу и дрема; чак је пас дремао поред њега. Ми
смо устали из свог заклона и по мекој трави дошли непримећени за његова
леђа и почешали га мало цевима пушке по врату. Када се Албанац тргнуо,
имао је шта и видети. Тргнут из сна, преплашен кад нас је видео над собом,
крвнички нас је погледао са очима отвореним као да ће искочити! Али је то
био само један сев очију и помисли на бегство, дочим се за трен ока промени
и указа најблажи осмејак на лицу као да смо „стари пријатељи“! Стали смо га
умиривати на албанском језику, а смо једну реч смо знали „беса“. Кад чу ову
реч, која на српском ваљда значи „вера“, он поста говорљив, док му се лице
промени у сасвим другог човека. Нажалост, говором се нисмо ништа
разумели, али смо зато употребили мимику и његове писмене документе које
је као легитимацију имао код себе. Имао је синдикалну књижицу са
штамбиљем на којој је била петокрака звезда. Упирањем прстом у звезду и
махањем главе да ли одобрава или не — комунистички симбол, он се одмах
досетио шта нам је циљ да сазнамо — је ли комуниста? Он нам је тако лепо
дао до знања својом мимиком и немуштим језиком да смо га потпуно
разумели, чак му и на лицу прочитали да он не воли комунизам. Показивао
нам је своју пропалу одећу, своје ствари из џепова, своју немаштину; да
докаже да није комуниста јер они не живе тако! Кад смо поменули Енвер
Хоџу и бившег Зога, за чије је владе било боље — где се више копало
(замахујући рукама као крампом), он је одобравао да се више „копа“ данас.
Тако исто о слободи говора — стављао је руку на уста, дајући до знања да
нема слободе под комунизмом. Напослетку смо га стали питати, показујући
руком у више праваца, шта се што зове? У правцу албанског града Корче
(који се видео), рекао је да се зове „Корча“. У правцу Југославије рекао је да
је тамо „Србија“. Док је на ону страну, која је нас највише интересовала,
рекао је да је тамо „грико“ (Грчка). Брзо смо се вратили на распитивање о
„Србији“. Хтели смо да му наметнемо утисак, као да смо „информбировци“
били у Албанији, па се враћамо у Југославију. За наше пушке казао је да су
„српске пушке“, такође за шајкаче „српске капе“. Он нам је понудио мало
хлеба и сира, а показивао је и колибе, да свратимо тамо, да ће нам у колибама
дати више. Ми смо му дали шаку дувана, па је и дуван препознао говорећи —
„српски дуван“. Додао је још неку причу о дувану, изгледало је да је некад
кријумчарио дуван из Југославије. Напослетку смо се поздравили и задали
„бесу“ да не кажемо о састанку и разговору. Он је остао код стоке, док смо се
ми упутили у правцу Југославије, да би после обиласком иза брда дошли на
правац који смо већ били одредили — ка караулама на грчкој граници.

Када се навукао мрак, чобани одјавили стоку са планинских пашњака, ми

смо опет као две утваре, користили мрак да се пребацујемо пашњацима, све
док нас није дочекала долина са насељем, колским путем и реком. Овај пут
водио је у Албанију од места Горица, који се налази на обали Преспанског
језера, близу тромеђе, којом је раздељено језеро. Стајањем на високим
гредама, које су као ланац заокружавале село, ми смо у ноћи могли видети
хоризонте већих брда с друге стране долине. Одредили смо правац да ноћу
пређемо преко насеља и прихватимо се тих брда. Спуштањем низ тешко
пролазне стране изнад села, по мраку, када се не види где ће се стати, било је
опасно од отискања и ломњења. Уз то се отискало камење под ногама и
откотрљавало у село. Пси су нас приметили и стали лајати. Кривудањем по
страни, између стена, једва смо се спустили у село. Пролазили смо испред
куће, штала, око ограда, низ путање које воде на главни пут и реку, нико нас
није приметио. Реку смо лако прегазили, уствари то је био неки одлив воде из
Преспанског језера, који је правио реку. Када смо прешли пут и упутили се у
правцу брда, где је био простор под трњем и шумарцима, ми смо осетили
неки чудан мирис који је био сличан нафталину! Тај неприродни мирис, на
таквом месту, даде нам повода да размишљамо шта би могло бити? — То је
нешто војничко, треба да будемо пажљиви! Само што смо крочили неколико
корака, после кратког стајања и размишљања, угледасмо растоварене коње,
стоје привезани, а неколико војника лежи испод шумарка. Туда, поред њих,
леже бели сандуци, беле одеће (из које је мирисао нафталин, што смо већ
прво осетили) и неке друге ствари. Било нам је јасно да смо запали у
војнички бивак и већ очекујемо стражара да нас заустави, са оним
уобичајеним „Стој!“

Стали смо се одмах извлачити, не знајући где их све има по шуми,

очекивали смо поново нагажавање. Када смо изашли из круга опасности,
прихватили се брда и сели да се одморимо, стали смо размишљати о
војницима — откуд ту? Чинило нам се да смо хтели да рескирамо, могли смо
онај један сандук (вероватно са храном) узети да нас не виде — све је спавало
„мртвим сном“, није било ни страже, као да су се били склонили у шуму крај
села да их нико не види!

— Каква је то војска — каже Митар, који је пред рат служио војску и зна
шта је војнички ред и дисциплина?

— Нека су сви кроз Албанију такви — одговорих ја, помисливши боље је

за нас што су такви.

У брду, где смо се високо попели, било је ситне шуме и камења, али се
није могло кретати по њему пре ноћи. Сутрадан кад се одјутрило, прочу се
глас терања коња преко стране изнад нас, подалеко, али близу да се могу
видети коњи, товари на њима и војници који су их водили. Сада нам је било
јасно да су ти, што гоне товаре, били преноћили под брдом и сад, подранили,
гоне товаре „некуд“ у планину? Неће дуго проћи када ћемо „пронаћи“ зашто
су албански војници прогонили товаре у планину? Сада се у албанским
планинама запажају буљуци коза, које чобани најављују свуда по кршевима.
Ми смо опет били на путу да нас пронађу чобани. Да није била тешка
врућина, па су чобани тражили боље шуме, где има више хлада, ми би
свакако били откривени. Тај дан је запамћен по тешкој врућини коју смо
подносили у голом кршу, са мало воде и доста бриге — како ћемо се пробити
кроз још већа брда идуће ноћи? Постојала је сумња да пролазимо по граници
Албаније, где војска прави утврђења. Већ смо чули лагуме, лупу ћускија у
међупростору два брда, куда је требало проћи наредне ноћи. Забрињавао је
проблем налажења воде у каменитим брдима. Поред свега, највише
забрињавајуће било је то, што нисмо видели ни најмањи део простора (у току
дана) куда ћемо путовати по ноћи. Морали смо да мислимо на препреке које
нас могу срести, на првом месту војска, која се већ указује; а како видети по
ноћи, или бар препознати, где се шта налази?

Када смо почели заобилазити војску, што је правила утврђење у брдима,

ми смо са много зебње прешли преко једног простора где су биле ископане
нове рупе у земљи; изгледало је по ископаној земљи да су истог дана копане
рупе. Овај ланац мањих албанских планина био је изложен Преспанском
језеру, у војничком погледу доминирајући положај. Простор који смо
пропутовали те ноћи кроз Албанију био је непрегледан, замршен и тежак. У
последње време ноћи трагали смо за водом више него да одмакнемо на путу.
Савладани жеђу, нашли смо камењар и легли уз стене да се расхлађујемо.
Сутрадан смо се покретали по шуми у сталном трагању за водом. Налазили
смо нове шанчеве, ископане ровове, сечену гору и покривене ровове с њом,
али воде нигде није било! Помишљали смо да је и војска побегла од
немогућности да издржи врућину. Сетили смо се Галичице, на којој смо
преживели последња два дана; и овде је било дошло до умирања. По подне су
се чула звона на козама, али се козе нису могле видети. Увече, када је пао
мрак, станемо се отискивати низ планину за звуцима звона која су нас довела
у једно село у подножју брда, окренутог према Преспанском језеру. Пред
селом смо свратили и стали трагати по сеоском атару да пронађемо воду. Све
је било узалуд. Нашли смо таман пресушио извор, на другом месту бунар —
још се види мало блата у њему! Као по некој мистичној причи, таман као да
је пред наш долазак нестало воде по местима где је до јуче било!

Измакнемо се у прикрајак, крај села, и станемо размишљати где да

пронађемо воду. Да идемо у село, где је било најближе, нисмо се усудили, из
разлога што би нам сутрадан био угрожен опстанак. Све су то била мања
брда у којима, ако би нас потерали, не би лако могли наћи заклона. Усто
крстарење војске у близини границе било би стварање узбуне коју смо баш
ми изазвали!

— Најбоље је да идемо на Преспанско језеро, као оно кад смо сашли са

Галичице. Тамо на неком острву у језеру видело се мноштво светиљки,
изгледало је као мали град. Али је тамо још више гранична опрезност, то је
ближе Југославији — нагазићемо на заседе око језера!

Напослетку смо пошли „некуд“ испод села, да трагамо за водом. Пред

нама се указала бара коју је осветљавао месец и, нама се чинило, да је тамо
велика локва воде. Примицањем том месту све више смо стицали поуздање
да ћемо убрзо наћи воду. Тамо су одводили путеви из села, још прашњави и
утрти, где је стока пролазила. Примицањем баруштини, стао нас је
дочекивати тежак задах загађеног блата. — Нека смрди колико год хоће, ту
баш има воде, таквих појишта стоке има и код нас у Херцеговини. Стварно је
то било сточно појиште, које је од пре неколико дана пресушило! Почнемо
газити да тамо где је дубље, закопамо малу локвицу, у коју би се исцедила
која кап воде, али су ноге упадале у још нестврднуто блато. Покушавањем са
више страна ипак смо пронашли на једном месту бар ређе блато из кога смо
цедили воду у чутурицу. Претакањем од више пута добијала се ређа течност
и опет кроз парче крпе цеђена и добивана „вода“. Морали смо мислити на
тровање, на оболење од маларије, јер су хиљаде комараца падале по нама и
тражили „кап крви за кап воде“! Било је ту стјециште осова, пчела, комараца,
мува и других разноврсних инсеката који су се отимали о то смрдљиво
албанско блато! Када смо попили мало „воде“, која се мало стињала у
чутурици, ми смо ипак ублажили жеђ, али смо се одмах уплашили да се
можемо разболети. — Само би још то требало, па да испробамо све несреће
које се стичу над човеком! Ипак смо при поласку, са смрдљиве албанске
блатине, узели пуне две чутурице ређег блата — да се нађе при руци кад
утужи жеђ. Остатак ноћи провели смо на путу у одређеном правцу — према
караулама на грчкој граници, које се сада нису могле видети због брда под
која смо подпали. Простор којим смо путовали био је ненасељен, лако
пролазан и водио нас је ка примицању брдима у правцу Грчке.

Наједном су нас пресекле стрме стране, које нисмо могли пре видети; оне
су заокружавале део Преспанског језера где је оно, направило мали залив
који је био привлачан за риболов. На дну тога залива, односно краја, био је
сужен простор, брдима са двеју страна, куда је отицала вода као река, и текла
даље у правцу Корче. То је био реп малог Преспанског језера које припада
Грчкој, изузев врха „репа“, који припада Албанији. Ту је, у томе заливу
Преспе, била грчко-албанска граница. Ми смо остали да заданимо у кањону
на албанској страни, да разгледамо цео дан око тога тајанственог залива који
је крио судбину нашег прелаза идуће ноћи у Грчку а потом и слободу коју
смо тражили у њој. Спустили смо се низ стрму страну, вијугањем између
стена, где није било стазе ни пролаза, сашли до близу обале и ту остали да
преданимо. Сада је ту требало планирати, донети одлуку, шта да урадимо
идуће ноћи — где да пређемо на другу страну преко уског језерског залива?

Све пространство које смо до јуче имали на располагању, било је сведено

на уски мост, узмеђу брда, који се могао прећи за само неколико минута,
стајало је до тога успеха пребацивања у граничну „зону“ између Албаније и
Грчке! Хоће ли нас срећа послужити — било је велико питање?

Време је нагло захладило, спуштали се облаци и наговештавали кишу.

Били смо се расхладили и нисмо пили ону смрдљиву воду из чутурица.
Нажалост гледали смо у језеро, а нисмо могли доћи до воде због рибара који
су правили замке и ловили рибу. При једном крају, где је вода плитка,
направљени су „торови“ од трске или прућа, онда су остављена отворена
врата куда рибе уђу али се не знају вратити назад, не бар све. Онда рибар
дође и хвата их у торовима помоћу неке ручне корпе. Били смо удаљени да
можемо добро распознати како се обавља тај посао, али смо претпостављали
да је то једини начин којим се Албанац служио. Углавном он се сагињао цео
дан у води, а је ли штогод уловио то нисмо могли видети. Сматрали смо то
„примитивном техником“.
 —Можда би и ми могли уловити коју рубу, кад се спустимо предвече на
језеро? Како би било лепо испећи рибу на жару сутра негде у брду? Али ми
нисмо имали смисла за ту грану „индустрије“!

Био је један убоги путић којим се једва проводило кљусе, одводио је на

мост и прелазио на другу страну. Један крак је одлазио између брда, кроз
клисуру, и замицао дубље у Албанију. Ово је био један затворен простор
„мртав угао“ — где није било много живота око њега. Можда из разлога што
је то гранична „зона“, па и с те стране неупотребљива.

Поред сталног праћења пролаза на мосту, ми нисмо запазили много

путника. Углавном сви су били цивили; није било војске. Мост је био на
албанској страни, није била граница на њему, али она није била далеко.
Узвишења која се дижу на другој страни залива су удаљенија и она су под
шумом. Тамо се видела једна сива кућица која је падала под сумњу да је нека
гранична караула — вероватно албанска. Требало нам је идуће ноћи доћи у
близину ње и пети се уз шумовита брда.

Као пред сваким судбоносним задатком (пред нама је био прелаз

границе), ми смо падали у дубља размишљања о животу и његовом
„ништавилу“, како сви напори, мука и труд могу бити узалудни ако човека не
прати срећа, а она је „пука случајност“ — како каже Плутарх. У свом задатку
пробијања у Грчку — ми смо жртвовали толико напора да нисмо могли више,
имали прегалачке воље да подносимо тешкоће; нисмо оклевали, нисмо се
поколебали у немогућности савлађивања разноврсних препрека. Али то све
није значило много — скоро ништа! „Кланци смрти“ коју људи често
помињу, када су у питању животи, то су долажења у теснац када су врата
смрти отворена и кад „судбина“ решава проблеме! Била је пред нама
судбоносна ноћ прелаза у Грчку. Највише нам је задавао бригу мали мостић
на заливу језера — има ли на њему ноћна стража, заседа која лови жртве? И
Албанци су бежали у Грчку, њих смо на стотине нашли у избегличком
логору Лаврион, када су нас у њ Грци „сместили“, после преласка у Грчку.
Није дакле било разлога да Албанци (комунисти) не држе осигурања и
страже на грчко-албанској граници. Могли смо уместо њихових бегунаца,
бити ми жртве, с обзиром да смо пролазили кроз њихову земљу. На крају
размишљања о „судбини“, није било другог „излаза“, него да имамо
поверење у своје „крагујевке“ — да нам оне у крајњем прокрче пут.

Прво што је било у нашем плану, кад се смрачи, да се спустимо на језеро

и загасимо жеђ која нас је морила цео дан. Нажалост то се није могло
остварити услед немогућности приступа језеру. Било је опасано литицом са
те стране и наша намера није могла бити остварена.

— Ако срећно пређемо на мосту, напићемо се воде на другој страни која

је приступачнија језеру, — говорили смо примичући се мосту.

Опет се понављао уобичајени „пропис“ — растојање пет корака и

развијене бомбе. Ако нас ко заустави, нећемо га разумети, јер не знамо како
се каже „стој“ на албанском језику. — Ако нас и погодиш, Албанче, нећеш
знати задуго кога си убио; — можда никад! Између суженог простора двају
брда, куда је отицала вода из Преспанског залива, препречен је камени
мостић, чију смо једну страну осматрали цео дан. Али, са друге невидљиве,
стране нисмо могли видети ништа. Сада је, отуда, кад смо се примакли,
продирао црни мрак, зијао као провалија из које су могле планути пушке на
наше силуете које су корачале мостом.

—Можда Албанац (војник) и не зауставља пре него опали пушку — тако

их сматрамо преким да проспу крв?!

Када смо прешли на другу страну, без икакве препреке и застоја, стали
смо да разгледамо шта се налази на другој страни у дубини мрака? Само
неколико минута смо предвиђали све могуће опасности, а сада „испитујемо“
шта је на другој страни (бочној) куда не мислимо ићи! Тамо се отварао
простор, огромно велик — предео у правцу Корче. Дошавши на стазу којом
је требало прећи стрму и тешко пролазну страну, ми смо се опет могли с
неким срести на тој уској стази, са које се није могло скренути, ни десно ни
лево. Када је пређена и та опасност, тад се може очекивати друга, од сиве
кућице под гором.

Нама је било најпрече, наћи место где можемо прићи језеру, доћи до воде
и угасити жеђ. Успели смо да се спустимо у њиву под кукурузом и њоме
дођемо на језеро. Ту смо се одморили пола сата, пили воду и наточили
чутурице за сутрадан. Узгредно смо узбрали више клипова кукуруза и
ставили у ранце, да нам служе за будућу исхрану. Сада је настало примицање
„сивој кућици“, али не тако близу да би нас стражар могао приметити.
Простор је био раван али узастранит и горњи део под гором. Оно што смо
најпре приметили биле су жице, подигнуте у висини 2-3 метра; оне су биле
затегнуте на закресаним храстићима, где смо их и ми пронашли, водиле су
једне у правцу кућице а друге узбрдо — и незнано куд?

—Бре, Митре, ови Албанци имају телефон, чак овде у овом затуреном
углу, а шта све имају у Тирани?

Уствари ми нисмо знали зашто су служиле те жице — претпостављали

смо да је телефон којим се служе граничари. До сиве кућице и телефонских
жица ми нисмо могли ни по чему закључити да је то граница између
Албаније и Грчке. Није било честих караула, није било осматрачница,
граничних каменова и каквих других знакова које смо раније сретали на
југословенско-албанској граници. Сада смо слутили да ћемо, кад се испнемо
на површину уздигнутог простора, срести нешто од тога граничног обележја.
Путујући кроз шуму највише је падала сумња на запете мине и граничне
патроле.

Кад смо се ноћу попели на узвишен брдовит простор, стално смо

сумњали где ћемо нагазити на граничне препреке, дочим ништа од тога није
било! Сада смо били у оним брдима која смо осматрали из пл. Звијезде,
одмах по преласку у Албанију, за које нам је Албанац казао да је Грчка. Сада
се нису могле видети карауле које смо пре уочили. Где су оне питали смо се у
чуду? Само је једна чука одвајала својим чудним изгледом, па смо је оценили
да је неко војничко утврђење. Ишли смо у правцу ње све док се није
разданило и били уочљиви на простору. Прошли смо преко бројних долина
које су биле обрадиве — сада запуштене и опустиле. Годину пре у тим
долинама расла је раж, нико није обавио жетву, она је са трстиком пала по
земљи, вероватно сломљена снегом преко зиме; сад су из просутог жита
израстале нове бусике ражи — добивао се изглед пустоши.

—Каква је несрећа снашла власнике ових долина, да их не могу на време

обрадити — било једно од питања које нас је занимало? Јесу ли те долине
биле Грчке? Ако јесу, онда нам је било јасно да је грађански рат у Грчкој
узрок тога.

У расвитање дана, када смо могли бити уочени, ми смо застали у даљем
путовању. Када се убрзо разданило, ми смо, склоњени у шипрагу могли
осматрати поменуто грчко утврђење које је случајно било празно. Како смо
касније у Грчкој сазнали, та омања планина зове се Гарбеч, а чука под којом
лежимо је на једном делу те планине. У току грађанског рата, Грци су,
донедавно, држали положај према Албанији; баш на том месту који
посматрамо, правили су бетонска утврђења и ограде од бодљикаве жице. На
коти која је доминирала граничним простором подигнута је бетонска кула са
прозорима за митраљеску одбрану. По страни испод куле, лежали су
колутови бодљикаве жице, те се није могло прећи са албанске стране, ни
добацити ручна бомба у отворене пушкарнице. Та отворена ждрела уграђена
у бетону, црнила су се у ноћи као уста какве вишеглаве аждаје из митолошке
приче. Када смо се примицали њој, у току ноћи, просто нас је хватала језа са
мислима ако плане ватра из црних отвора који су зјапили у правцу нас, који
смо долазили из Албаније.

ПРЕЛАЗАК У ГРЧКУ

Кад човек из неслободе бежи у слободу, из земље где влада тиранство у

земљу где се примају и спасавају од зла, он мисли да свак у тој земљи зна, да
је он њен пријатељ и зато се ничега не боји што се налази на тој страни. Као
да је та, нимало паметна мисао била завладала нама, јер, ето, идемо
неопрезно са непријатељске албанске стране, пред војничке одбранбене
шанчеве у којима може бити војска, што смо у почетку тврдо веровали.
Нисмо ми уствари били поуздани, да је то грчко утврђење, било је стално
колебања, мада нам је разум по свим закључцима говорио, да то мора бити
грчко утврђење и граница. Најбоље је сведочанство било, што су на утврђењу
пушкарнице биле окренуте према Албанији, док је сумња да је то Југославија
потпуно отпала.

Иако смо били примакнути на 300 метара и сунце сјало с ведрог неба,
опет задуго нисмо могли закључити, да у тим новим шанчевима нема војске.
Мислили смо, војска као свака војска, неће да се открива — ћути, посматра.
Све док је превалило подне ми смо нетремице гледали у утврђење и ништа се
на њему није покретало, није било ни птице да прелети изнад куле, или да
слети и стане на бодљикаву жицу. Напослетку смо устали и мирним
корацима пошли у правцу утврђења, више из убеђења да никог тамо нема ко
ће нас зауставити. У примицању непознатом војничком објекту хватала нас је
трема, да по какву чуду не упаднемо међу Албанце, а онда би следило
самоубиство. Најпре смо пришли жици које је било много испреплетане и
бачене по страни. На једној страни је био отвор на који смо пажљиво ушли,
бојећи се мина, и наставили пети се на узвишицу где је била главна
фортификација за одбрану. Сада је већ била отпала сумња, да неко држи
положај на брду, јер се нико не јавља и не опомиње да станемо.

Као неки инспектори, наставили смо шетњу по напуштеним грчким

шанчевима. Када смо нашли отпатке грчких новина, цигарета и на крају
грчки монограм — краљевску круну, направљену у рељефу од белог песка на
ледини, замало што не испалисмо по метак-два из пушке у знак преласка у
Грчку. Позади брда (што пре нисмо могли видети) биле су направљане мале
кућице — бараке и у њима двоспратни кревети где је лежала и одмарала се
војска. Ту је био организован прави логорски живот, могло се лако
установити где је што било: главна касарна (већа кула), мање кућице за смене
стражара, канцеларија главног команданта и у сусеству помоћне канцеларије,
трпезарија, клозети и друго. Све је изгледало као ново и тек напуштено, (У
Грчкој су нам казали да је тај положај напуштен пре 40 дана).

По отпацима које смо нашли, од одеће, ципела, оквира од муниције, те из

погубљених метака, могло се препознати да је америчког и енглеског
порекла. Најдража су нам била грчка слова на новинама мада ни речи нисмо
знали грчки. Без, мало сва су слова као и наша — ћирилица. На просутим
цигаретама су написи грчки. Круна у рељефу пред канцеларијом главног
официра, потврђује нашу поузданост, да се налазимо на грчкој територији.
Митар, који је пушио, стаде да припаљује грчке цигарете које су биле
просуте по бараци. Напослетку смо изашли на главно утврђење, које нас је
много занимало и задавало главобољу.

— Шта мислиш, Митре, јесу ли ово Грци правили —упитах ја, кад
разгледасмо бетонску тврђаву, уграђену у брду?
 —Не, јадан, каже Митар. Та видиш, да је ово швапска рукотворина. Грци
су као и ми Срби, не утврђују се него проналазе природне заклоне. Ове
бараке и неки војнички ред што си видео, то је новијег порекла,
највероватније по савезничкој директиви.

Ја се потпуно сложих са Митром и тиме завршисмо “инспекцију“ на

бившем грчком положају.

— Шта да радимо сада, питамо се, кад напуштамо ова празна грчка
утврђења? Знамо да смо у Грчкој, али коме да се јавимо и где? Свуда наоколо
пустиња, по којој влада мртва тишина, нема ни дивљачи. Пођосмо шетњом
по другим брежинама, не би ли могли што боље видети са неке издигнутије
тачке. Цео простор је развучен, са пуно малих удолина и брежуљака, нема
неког истакнутог узвишења где би се попели и боље осматрали правац у
дубину Грчке. Са сваког узвишења где се попнемо више се види крај од куда
смо дошли — албански предели. Грчка страна је без живота и пуста, нема ни
трага о граничним караулама и граничним путањама.

Био је сунчан дан како се замислити може. Вероватно да је у низини била

права жега, док је на планини миловао поветарац, нарочито при заласку
сунца. На врхунцу, са којег смо разгледали нашу напуштену Отаџбину
остали смо много дуже, све до заласка сунца. То је био наш последњи поглед
на Перистер наше Јужне Србије и на планине које су заокружавале
Преспанско језеро у пределу Ресна. Спуштањем сунца на запад, својим
зрацима остављало је божанствену слику по стенама Паристера — прави
ореол. Ту су се мешале боје: сребра, злата, модрине, зеленила, руменила и
преливања у много других пурпурних и ружичастих боја. А кад је сунце
потпуно залазило, последња светлосна жица оивичила је венац око врхова
Перистера и Бабе планине. При тако величанственом погледу покренула се
наша мисао на дубока и болна размишљања о човековој судбини, о његовим
несрећама и патњама.

Судбина нас је поштедела, „испливали смо“, али где? Са болом и тугом

какву носимо за напуштеном Отаџбином, ми знамо да никад у туђини нећемо
наћи задовољства и среће. Већ осећамо да нам ишчезавају крила, која су нас
носила дотле преко бројних планина. Сутра ћемо отпасати оружје и корачати
по туђем упуству како да живимо. Ми смо одласком у туђину губили
слободу, јер никад нисмо живели под тиранском комунистичком кнутом.
Нама је претила смрт на сваком кораку, али смо били своји господари, не да
чинимо неправду и зло, него да се боримо за правду и слободу. Ми смо
сагоревали у патњама, али је наша душа била задовољна што испаштамо за
бољу будућност српског народа. Наша су пребивалишта биле планине, које
се ближе небу, сунцу, облацима, муњама и громовима, где душа не оболева,
где се живи у пустињској слободи.

У самокритици нисмо могли не осврнути се на наше пале саборце, на

наше верне помагаче, на цео српски народ који је патио под незапамћеним
тиранством. Саборци труну у земљи за коју су се борили, народ пролива крв
и сузе на земљи на којој живи, а ми постајемо избеглице... Помоћи ћемо их из
туђине, можда још грејемо неку наду, а не знамо да су милиони сагорели у
чежњи за помоћу и слободом. Потсећамо се на Дражине речи, узете од
Француза Дантона, да се Отаџбина не носи на ђоновима од ципела. Знао је он
шта је туђина па зато није ни хтео да иде у њу. Знао сам и ја шта значи
напуштање свога родног краја када сам искусио страдање у Словенији и од
Енглеза нашу предају комунистима у Аустрији 1945., када сам се заклео, да
ако се жив вратим у своје планине никада из њих више нећу отићи у туђину.
Па опет сам отишао, зато што су ми дотужиле петогодишње патње после
рата. „Зло у гори зло под гором“. Ова болна наша размишљања притиште
црни мрак на грчкој планини, и немајући другога излаза устадосмо на ноге да
тражимо преноћиште још једно у шуми и под оружјем.

У пошумљеној долини наложисмо ватру од сувог грања и када се направи

хрпа жара почесмо пећи сирове клипове кукуруза, што смо убрали у
албанским њивама, где смо раније пролазили. Разговарамо крај ватре, да би
се овуда могло „хајдуковати“. Тада нам искрсну мисао, да може негде у
шуми бити грчких маркосоваца. „То би нам још требало да се и са њима
сударимо“. Зато, по завршетку печења кукуруза, напустисмо ватру и пређемо
на другу страну, окренуту према другом простору, који је давао знаке да тамо
има неких становника — село или нека усамљена кућа. Погледасмо у страну
међу камењем, да сачекамо јутро и да по разгледању сутрадан правимо нове
планове.
 Сутрадан по сванућу, угледасмо прво грчко село у подножју стране на
којој преноћисмо; насташе узбудљиве мисли у нама. Треба нам ићи доле,
јавити се сељацима, а они ће тражити неку државну власт да нас њој предају,
то је наша претпоставка која нас страшно мучи. Најодвратнија помисао кроз
цео наш ратни живот била је предаја. Сада ето планирамо да се
„добровољно“ предамо. Најтеже нам се растати са оружјем, оно је тако
срасло са нашим телом, да под њим спавамо и не осећамо, да нам је тешко и
кад смо највише уморни. Помишљамо да га закопамо у камење и да га не
носимо у село. Мисао да се предамо без оружја опет нас одвраћа, да то није
достојно четницима бити без оружја. После дугог размишљања, доносимо
одлуку да оружје носимо све док станемо пред званичну грчку власт: војску,
полицију или граничаре. Сељацима се не дамо разоружати. Ми, уствари, не
знамо чије је село, у које ћемо се скоро спустити. Увек су нам на уму грчки
маркосовци и несигурност територије; да није по несрећи албанска?

Посматрано из даљине, село је изгледало цело и непорушено, било је

зеленог дрвећа по њему, а на једном крају воћњак; зидови кућа бели, трава
око кућа се није зеленила, због суше која је владала. Загонетно је било што се
нигде око села не појављује стока, није се могло приметити никакво живо
биће, да се покреће око куће. Све ближим примицању селу, увиђали смо да је
село празно — напуштено, а када смо ушли у село онда смо видели да је
порушено бомбардовањем, али не много. Испроваљивани су местимично
кровови, испретуране ствари, расуто жито и брашно из хамбара. Није било
лешева ни људи ни животиња. Ми смо прокрстарили по селу добар сат
времена и оно што смо у њему видели могли смо „прочитати историју“
револуције у Грчкој. Сумња на маркосовце, да их нема случајно туда, наведе
нас да напустимо село и продужимо у свом правцу.
 Димитрије Цриогорац и Алекса Тепавчевић,
после преласка у Грчку и одлагања оружја,
у августу 1950. године.

Са сличном сукненом одећом,

опанцима и шајкачама били су и наши саборци:
Видак Ковачевић и браћа Јован и Бориша Шаровић, који су
погинули на заједничком путу за Грчку.
 У ГРЧКОЈ

Када смо ступили на грчку земљу, на планинским пределима и области

Преспе, коју планину смо раније поменули да се зове Гарбеч, одмах смо
осетили неку велику пустош што нас је ставило у размишљање — како да
никог не сретосмо за цела два дана? 10. и 11. августа (1950) стално тражимо
некога да му се јавимо а нико се не може видети, нити чути! Чак ни траг
распознати на земљи, да ико пролази од људи и животиња! Чим смо видели
долине и несређено жито по њима, пред долазак на грчко утврђење, већ смо
почели наслућивати неки поремећај у животу народа тога краја. А када смо у
порушеном селу суочени са грубом стварношћу грађанског рата, који је
беснео у Грчкој, онда смо постали много опрезнији и поново се скривали,
избегавајући путовање голетним простором. Сумња је била да не нагазимо на
грчке партизане (маркосовце), који су се можда крили у шумама, по мањим
групама. Уз то су се почеле појављивати на западној страни, 3-4 км
раздаљине од нас, мале кућице које су, највероватније, биле албанске
карауле. Брзо смо увидели да се опет налазимо близу албанске границе, да
нам треба ићи што више ка југу и одмицати се од албанске границе. За чудо
да је један колски пут, кроз долину између брда, водио у Албанију. Пошли
смо њиме око пола километра, да испитамо трагове — иде ли ко њиме? Када
смо видели да на том путу нема никаква трага на талогу где је киша наносила
земљу, онда смо брзо одустали и вратили се назад, што дубље у граничну
зону Грчке.

Тај простор, који је у долини између планина, био је пун трагова борби за
време грађанског рата у Грчкој. Видело се то на сваком кораку. Било је ту
ископаних ровова, барикада од храстових балвана, гомиле испражњених
чаура од муниције, сломљених делова разноврсног оружја и друге војничке
спреме. По јаругама су се могле видети људске лобање и друге кости. На
више места су лежали нерастављени костури, око њих трула одећа, делови
спреме, као торбице, чутурице и кутије од бацачких граната. Све је то сада
било предато забораву, зарасло у траву и нестајало. У једну дубодолину
свратисмо да наложимо малу ватру и скувамо шаку брашна. Таман што смо
одабрали место, кад открисмо две лобање покривене лишћем. Преместисмо
се у другу долину, кад опет и тамо људске кости! Заборависмо на глад за
извесно време, јер беше отужно гледати такве призоре. Измакосмо се у
страну и седосмо под јавор који је заклањао од сунца, које је пекло као ватра.

—Погледај само ово разбојиште — кажем Митру — колико је костију

просуто овде?

—Таква је револуција, она једе своју децу. Ја мислим да су ово потучени

партизани страдали при протеривању из Грчке. — Ваљда би Грци, који сада
држе земљу, покупили кости својих бораца?

Разумели смо тада још боље зашто је пустош свуда где пролазимо.

Трагањем по пустоши открили смо још један колски пут — био је

пропраћен телефонским линијама са нормалним дрвеним стубовима који се
постављају поред путева. Тај пут је водио „у нашем правцу“, још увек поред
албанске границе, али је „нагињао“ у дубину Грчке. На путу су се познавали
трагови од гумених точкова неког већег возила које нисмо могли распознати.
Седели смо дуго покрај тога пута, чекајући да неко наиђе. Сматрали смо да
може бити само гранична војска, па да се јавимо њој. Нико није наишао за
пола дана! Када смо, после у Грчкој, разгледали карту, видели смо да је тај
пут водио од Кастурије до Водена (Флорине), заокружавајући Вернонске
планине. Један огранак са тог пута рачвао се у Св. Герман, место близу
југословенске границе, где су падали обронци пл. Бабе. Цео простор где смо
се кретали два дана, био је на тромеђи Југославије, Грчке и Албаније.

Никако нисмо могли пронаћи „чуку“ на којој би била грчка стража,

караула и што друго што открива границу, док се на албанској страни стално
нижу карауле, једна за другом, у сразмерном растојању! Питали смо се: „Где
сте Грци, нигде вас не било!“ После толиког „шетања“ по међуграничном
простору, донели смо коначно решење: да искочимо на цесту, која води
поред албанске границе, да идемо њоме све док сретнемо кога, од кога би
стекли боља обавештења о проналаску грчке војске. Тако смо, порано 11.
августа, изашли на пут, „у сред бела дана“, и наставили путовање њиме све
док нисмо нашли ново село, које је опет било опустело. Пут, којим смо ишли
неколико километара, довео нас је у село у коме нам се прво указала црква.
Стали смо и разгледали. Село је било под брдом, у страни, испод њега се
простирало поље низ које су се опет могле видети албанске карауле, како у
једном правцу прекидају део поља. Били смо ипак поуздани да је село пред
нама грчко,па смо се цестом упутили у њ. Наишли смо на лепу сеоску чесму,
напили се изворске воде и стали да загледамо по оближњим кућама. Видело
се одмах да ту нико не живи, да је село напуштено; није било много
порушено, неке зградс су потпуно целе, изгледало је да је било бомбардовано
из авиона, јер су неки кровови били проваљени. Село је било са више кућа, на
лепом месту, куће су биле лепо грађене, док нису биле оштећене. Док смо
тако разгледали прве куће, на које смо наишли, прочу се глас негде између
кућа. Овде неко живи; идемо тамо где се чуо глас! Изађемо на двориште и
разгледамо. Видесмо одмах две жене у црнини „од главе до пете“, као две
калуђерице, или часне сестре, уносе неке ствари у кућу. Пођемо њима преко
дворишта. Оне нас видеше и хтеле би побећи, али кад им махнусмо руком,
стадоше и сачекаше нас да им приђемо. То су били први становници које смо
срели на грчкој земљи, а већ смо два дана у трагању да неког пронађемо!

Сусрет са две жене у црнини, са којима се најпре нисмо могли

споразумети због неразумевања језика, био је ипак пожељан, да ћемо бар
штогод сазнати о ономе што нас интересује. Вероватно да су оне мислиле,
кад су нас виделе, да смо Албанци, због близине албанске границе. Прво што
смо их питали, на нашем језику, било је: јесу ли оне Гркиње — Грци? Реч
„Грци“ и „Грчка“ изговарали смо на више начина, не би ли како разумели
шта их питамо. Оне су нас разумеле и употребљавале неке друге речи уместо
Грци и Грчка, што смо после сазнали су то речи биле „Елада“ и „Елиникос“
— како се Грци називају на свом језику. Уствари, жене су биле грчки
Македонци и оне су нас доста добро разумеле, али су се, из неких разлога,
испољавале да су „Гркиње“ и употребљавале грчки говор! После ћемо и то
сазнати. Када смо им казали да смо ми из Југославије, да долазимо из
Македоније, жене су постајале присније према нама и стале да нас питају за
своје који се налазе у Скопљу! Сада нам је потпуно било јасно да су њихови
били партизани и отступили у Југославију, после разбијања комуниста у
Грчкој. Могли су и не бити „партизани“, јер су комунисти, при отступању из
Грчке, водили собом и малу децу, а камо ли не би људе. Сада су им се
отворила уста, па су доносиле писма својих који су писали из Скопља,
њихове слике, да нам докажу какви изгледају, мислећи да смо и ми из такве
средине. Њихови мужеви су били тамо, отступили у Југославију, али из
неких разлога нису се још вратили што су се оне надале. Показивале су нам
породичне слике по зидовима соба, какав је ко изгледао, све у смислу
препознавања. Ми смо им давали повољне одговоре да ће се они вратити
итд.. Нама је било стало да сазнамо, има ли таквих где у шуми да се крију, да
долазе код њих по ноћи, да одржавају везу са њима? Оне су одбијале,
говориле да нема, да не знају. За грчку војску — граничаре, казале су нам да
их има на брду изнад села, да камион долази сваки други дан да их снабдева
са храном, да им војници давају стари суви хлеб; потом су и нас понудиле са
тим војничким хлебом. Дале су нам два парадајза да присмочимо и две чаше
воде да нам не западне суви хлеб у грло. Објасниле су нам да им држава даје
бесплатно грађу да обнове куће, показујући нова врата која су већ поставиле.
Оне су ту дошле само два месеца раније, имале су неколико кокошака у
дворишту, једну краву и коња. После дужег разговора рекле су нам да иду на
чесму да исперу рубље, које је стварно лежало у кориту, када смо ми пе туда
наишли.

— Останите ви овде у соби, ми ћемо брзо доћи — било је њихово упуство

шта да радимо.

Седели смо у туђој кући и размишљали: — Како би лепо било имати своју
кућу, почети радити, стварати „свој дом“ — кућити се.. Прошло је пет година
од рата од како нисмо седели у кући, нити били под кровом што се зове
„кућни кров“! Сви наши састанци са националним народом били су ван куће,
највише по ноћи у мраку, некад врло далеко од куће; како је лепо бити под
кровом кад пада киша, кад веје мећава, кад стиска љути мраз, кад нема
топлоте да се може заспати и одморити. Већ смо били „начели“ размишљање
шта ће бити са нама кад не будемо носили оружје, кад пушке заменимо
неким алаткама, машинама, и ко зна све са чим још? Пренули смо се од
мисли које су још биле „на дугу штапу“ и упитали — где су жене! Кад смо
изашли пред кућу, њих није било; одемо на чесму нема их ни тамо, рубље и
даље лежи у кориту!

—Бре, Митре, оне су побегле у шуму да јаве својима, можда доведу

маркосовце на нас, идемо одавде што пре! Митар се сложи самном и брзо
напустисмо кућу и село, изишавши поново на цесту и њоме настависмо
путовање што дубље у Грчку. Успут смо размишљали о женама — куд су
отишле? Можда да јаве грчкој војсци на граници? Па ми смо то исто желели!
Зашто нам нису казале?!

—Ова пуста села су сва сумњива, још се не зна јесу ли Грци рашчистили
са остацима комуниста? Нећемо се више нигде јављати пре него нађемо неки
град, војску или полицију.

Тако смо успут говорили, журећи да што више пређемо, док тече дана.
Пут је водио најпре преко стране, после је скренуо много у лево и одмакао се
од албанске границе, што нам је много годило. Дошли смо у друге стране,
испод нижих брда, откуд се могла видети варош Кастурија и мало језеро
испод ње. Пут је водио у том правцу; планирамо да идемо њиме све док нас
не доведе у град који је лежао далеко у пољу. Ми тада нисмо знали који је то
град, нити смо знали како се звало село где смо нашли две жене. Оне су нам
вероватно казале, али је то било тешко запамтити, поготову када је имало
неко грчко име.

Залазак сунца у Грчкој

Наше четовање под оружјем приводило се крају, кроз један или два сата
бићемо разоружани од грчке војске и предавани од једне до друге посаде —
најпре војничке, после полицијске. Била нас је ухватила нека трема душевног
нерасположења, када смо сели у једној страни да се одморимо. Дан је био на
истеку, Сунце је било црвено, падало у раван и таму која је испуњавала
простор. Никад у нашим пределима нисмо видели такав залазак сунца. Када
смо погледали по странама изнад нас, где је сунце давало отсјај по
избразданој жутој земљи, осетили смо туђу земљу, јер такве земље код нас
нисмо видели. Трава и остало растење, које гледамо око нас, било је
друкчије. Поднебље је било снуждено и тамно, можда због тога што су биле
велике врућине тих дана па се тако испунио простор запаром и густим
ваздухом. Нарочито је тешко било гледати у сунце које је више личило на
пун месец.

—Види како је грчко сунце — кажем Митру, који исто тако размишља о
чудноватој природи око нас. — Пази ову земљу каква је тамна и жута као да
је у Кини! — Види ону планину (Грамос) што сунце пада поред ње, каква је
црна, дигнута у небо, отсечена као један камен, без венца и огранака! —
Замисли наше Голије, Волујак, Зеленгору, Бјеласицу — ништа сличног са
овим. Тамо је залазак сунца био леп исто као и раније, а овде страшан — као
пред неким библиским предсказанијем! Није ли, можда, под оваквим небом,
и заласком сунца, посматраним од грчких мудраца, никла њихова чувена
грчка митологија?

Размишљањем о туђини, и слободи коју тражимо у њој, били смо већ

разочарани. Безбројна питања су искрсавала: — Где смо дошли да предамо
оружје. Зашто? Коме? Шта ће нас снаћи после тога? Грци су савезнички
народ, али њихова слобода није наша слобода. Већ нас је почео подузимати
страх за стварним губитком слободе. Јесте, да смо живели тешким животом,
али смо, чинило нам се, имали пуну слободу у планинама своје Отаџбине.
Нама нико није наређивао куда да идемо, шта да радимо; наша савест је била
водиља куда да идемо; борба је била преча од страха да не погинемо. Имали
смо најлепши простор у својој Отаџбини — српске планине. Живели у
јуначким горама, опеваним у песми и са споменом у народном предању.
Миловало нас је сунце нашег неба, покривао свод плаветнила и ведрине, са
ваздухом који је ширио плућа. Сада се одричемо свега тога — божанственог
блага и лепоте — идемо у прашњаве и смрдљиве туђе логоре, можда
затворене и закужене смрћу и болестима! Добровољно се стављамо, ако не у
ланце, а оно у потчињеност и извршавање наређења! Бићемо зависни од
другога а не од себе. Третираће нас као и све друге бегунце који нису носили
пушку и водили борбу за слободу. Зар је то слобода коју тражимо?! Да смо
знали да ћемо се овако осећати ступањем у грчку земљу, никада у њу не би
дошли. Наше мирење са судбином није ишло нимало лако. Ми се нисмо
осећали срећним што смо прешли у слободну туђу земљу. Нама је остала
неослобођена наша земља. Нама се чинило, сад кад смо на туђем тлу, да своју
Отаџбину није требало да остављамо. Са мишљу на своје саборце, недавно
пале крај Косова, нама се још више купио јад у грудима и растуживао нас до
тешког бола. Заједно смо пошли са жељом да заједно пређемо у Грчку; ми
смо успели да пређемо, док они нису. А ко је часније извршио задатак за
Српство и Отаџбину? Они почивају у Лазаревој и Милошевој Србији, а ми се
спуштамо у грчке војничке логоре да предамо оружје! Не мало нас је болело
што смо остали сами, „сирак тужни без игде икога“.
 Сунце је пало толико ниско да је изгледало као зажарена лопта пала негде
у даљини на равну простору, када смо и ми устали са одмора и дубоког
размишљања, о својој судбини, која се немилосрдно играла са нама и довела
нас из слободе у неслободу. Ово кажемо што су српске планине увек биле
слободне за онога ко је у њима носио оружје у борби против српских
непријатеља. Ишли смо путем којим су чобани сјављивали стоку,
покушавали да разговарамо с њима — нису нас разумели. Срели смо групу
младих радника који су подбирали дуван и враћали се са њиве у село. Тако
смо у групи, српски четници, грчки радници и чобани, сашли из брда у село,
где нас је чекала војничка заседа.

Скидање оружја и испитивање од стране грчке војске.

Било је више од 10 младих радника и 2-3 чобана који су пристали уз нас,

да нас прате у село, где је била војска на логоровању. Стално су облетали око
нас и завиривали нам одећу и оружје. Говорили су толико много и брзо, да их
је било тешко разумети, све да смо знали грчки. Нико није знао, или се није
упуштао, да говори македонски! Видело се да су били зачуђени са нашим
изгледом у одећи какву смо имали. Залуду је било што су говорили толико
много и млатарали рукама, да нам нешто објасне, ништа их нисмо разумели.

Колски пут који нас је довео од грчко-албанске границе, око 13 км, благо
се спуштао у равницу где је било насеље. На једној окуци, испод стране,
свратисмо у село које је имало изглед мале варошице. На стотинак метара
пред селом, на отвореном простору, појавише се војници са врха стране, у
фронталном распореду. Било их је око 20, можда и више. Оружје им је било у
рукама и цеви окренуте према нама.

—Ту смо. Готово је. Шта ако буду Албанци? — рекао сам Митру, стално
под сумњом да не паднемо у руке Албанцима. Војници су у распореду, више
од 200 метара наступали низастрану право нама. Викали су нешто — нисмо
их разумели. Чобани и радници оступише од нас, вероватно по наредби
војника. Ми остадосмо сами у стојећем ставу, не помичући се, али стално
гледајући у грчке војнике који су се примицали нама. Оно што је нас тога
часа највише интересовало било је: да ли су они стварно Грци? Одећа је на
њима била „савезничка“, капе „беретке“ са круном. Чим смо угледали тај
знак, било нам је лакше и нисмо више зебли од Албанаца. Позиве војника да
одложимо оружје нисмо разумели; уствари знали смо о чему се ради, али
нисмо хтели да сами одложимо оружје. — Нека га они скину с нас. Били смо
тако решили у част свога оружја — да га својим рукама не предајемо. Пред
четом војника, која се примицала нама, издвојио се један од њих, вероватно
старешина, и стао да нам објашњава шта треба да урадимо, с обзиром да је
увидео да их не разумемо шта нам говоре. Он је узео своју пушку и бацио је
на земљу, давајући нам до знања да и ми тако урадимо. Ми смо то лепо
разумели, али је залудо било, јер нисмо хтели снимити пушке с рамена и
бацити је преда се. Војници су се љутили и ко зна шта су псовали на грчком
језику, јер и Грци (као и Срби) имају тешких псовки. Приближавали су се и
правили круг око нас, док потпуно нису дошли до нас. Тада су нам опет
показивали да им дамо пушке, али ни то није помогло. Напослетку су нам
пришли и скинули нам пушке, потом отпасали фишеклије, бомбе и
револвере. Тако смо 11. августа, око 6 сати увече, 1950. године, били лишени
оружја које смо носили више од 9 година. Мени је био други пут да ме
разоружавају „савезници“, а Митру први пут. — Каква трагедија — да нас
разоружавају савезници?!

После одузимања оружја, настало је „споразумевање“: да смо савезници,

пријатељи, идеолошки једномишљеници, борци против комунизма,
истоветни по монархистичком убеђењу, пријатељи преко краљевских
породица, истоветни по православној вери, од давнина у добрим односима
Грка и Срба; у определењима за праведну борбу и одбрану својих земаља,
вазда имали заједничко гледиште. Грчке војнике је интересовало да сазнају
ко смо, јер смо били под сумњом да смо Албанци. Наше убеђење је било с
тим што смо им показали наше четничке значке на шајкачама. Онда смо
помињали име Драже Михаиловића, краља Петра, што су војници брзо
разумели и били разверени да нисмо Албанци. Почели су да нас називају
„Србос“, „Михаиловић“ итд.. У часу, док смо опкољавани и били
разоружани, изашао је народ на улицу испод кућа и наднео главе преко
ограда да нас види, јер су, ваљда, радници и чобани разнели глас по селу о
„непознатим људима под оружјем“. Убрзо су војници наредили грађанству да
се повуче у своје куће, а нас одвели у једну кафану, понудили да седнемо за
сто, што је било први пут после пет година, нашег живота у шуми, да
седнемо у јавни локал! Почастили су нас грчким сиром и вином, нека врста
мезетлука, мада смо били гладни као курјаци. Наравно да смо јели сир, док за
вино нисмо много марили. Настало је тражење тумача који би могао
разумети наше исказе и пренети их старешини грчке војске под чијим смо
надзором. Нашао се један грчки поп, који је стварно седео у кафани, пио
наручене чаше вина и присмакао сир. Поп је знао македонски, али не и
српски, па је споразумевање ишло врло тешко. Како смо били рођени у крају,
где се говорило само српски, без додира са другим југословенским
народностима, који имају своје посебне дијалекте, то је за нас и македонско
наречје било слабо разумљиво. Најпре смо имали велико поштовање према
свештенику који је био у мантији и са камилавком на глави, исто
православни свештеник, који је одговарао нашој вери. Поуздано смо мислили
да ће нам он бити од користи, када буде преводио наше изјаве. Међутим, није
било тако. Поп је био неки сладокусник, који је испијао плаћене здравице и
вероватно задовољавао присутне својим причама. Био је старији човек 50—
60 година. Мантија му је била не само замазана, него се цаклила по
лактовима, као изглачана војничка чизма, држећи руке на кафанским
столовима. Био је прилично угојен, обешена лица са подбратком који се
могао распознати кроз проседу дугу браду. Ово све не би долазило у обзир,
да га добро загледамо, да нисмо у њему препознали човека који није био
наклоњен нама као четницима, и Дражи Михаиловићу, као вођи националног
Равногорског покрета. Чинило нам се да он зловољно прима наша саопштења
о борби српског народа против комунизма. Чак нам је поставио и такво
питање, сам испред себе, што смо бежали из Југославије кад је тамо добро!
Такво питање нас је узбудило па смо постали „агресивни“ и почели да
појачавамо глас и скоро да дођемо у препирку са попом. Одбили смо да му
дајемо изјаву и захтевали да нађу другог тумача који боље зна српски. Грчки
војници су увидели да нам је поп постао наметљив и непријатан, па су нас
одвели из кафане у своју зграду, где им је била канцеларија и командно
особље.

Извели су нас на други спрат једне лепо уређене зграде у којој је било
више одељења. Ту нас је окружавало канцелариско особље, све мушки,
млади и лепо одевени људи. На њима је била лака војничка одећа, кошуље са
кратким рукавима, са знацима испод врата и на раменима. Посматрали смо
их и дивили се како лепо изгледају у пепељастој и белој одећи, испегланим
панталонама и крагнама око врата. Сви су били црне косе и са малим црним
брчићима — прави Грци. Били су интелигентни, нису говорили гласно као
они на улици; пролазили су мирно ходницима који су били добро осветљени.
С обзиром на наш живот по пећинама, нама се чинило да нигде такве чистоће
нема на свету! Када су нам донели остатке хране из њихове кухиње, у сјајним
и чистим порцијама, помислили смо како ови грчки војници добро живе.
Лако је њима бити војник. Један од главних официра покушао је да нас
саслуша преко свог тумача који је био у војничком оделу. И овај тумач није
знао српски, вероватно је био Македонац, па је опет било неспоразума и
прекидања саслушања. Македонци (грчки) нису знали о Дражи
Михаиловићу, или нису хтели да знају, а наш главни предмет је био да
износимо борбени српски став против комунизма у Југославији, износећи
при том отпор који се даље води у име четништва и Драже Михаиловића.

Када је била реч како смо живели у шуми толики низ година, како смо
прошли толики пут од 78 дана док смо ступили на тло Грчке, онда смо
показивали нашу одећу, наше ствари које смо имали у ранцима. Када смо
извадили из ранца, наш „прибор за кување“, који се састојао од кантице,
зване „брока“, обложене у цираду, грчки официри су се међусобно погледали
и наравно помислили какав је наш живот био под таквим условима. Кантица
је била црна, замазана од гарежи и лоја, мирисала на изгорелу маст. Показали
смо клипове кукуруза са чим смо се хранили, пржено жито (пшеницу или
раж), дрвене игле са чим смо крпили одећу и обућу, неколике гужве опуте;
пресвлаку нисмо имали, кошуље смо били већ одавно заменили плетеним
пуловерима који су жуљали кожу, али и зној упијали. Приликом распакивања
ранца и показивању ствари, пронашли смо још две бомбе и већи број метака
од пушака. Грчки официр је наредио да нас поново претресу што су војници
учинили. Ми нисмо прикрили бомбе и муницију, него случајно војници, који
су нас разоружали, нису прегледали наше ранце. Било се искупило више од
десет лица, који су ту радили по канцеларијама, и са дивљењем гледали у
нашу одећу и ствари, замишљајући наш живот каквим смо живели. У
међувремену, док смо показивали наше „шумске ствари“, уведене су у исту
канцеларију, две жене са којима смо ступили у први додир на грчкој земљи.
Препознадосмо се одмах, оне посведочише да смо ми били у њиховој кући у
пустом селу на грчко-албанској граници. Војници који су их допратили
донели су ствари које смо били поклонили женама, за узврат што су нам дале
парчад сувог војничког хлеба и 2 парадајза. Биле су то две гужве незасукане
опуте, 7-8 комада клипова кукуруза и још неке стварчице које нам нису биле
потребне.

Било је потегнуто питање, вероватно преко телефонске везе, од војске

која је логоровала у унутрашњости са стражом на граници.

—Како смо ми могли прећи границу, и отићи око 13 км у унутрашњост, а

да нас не опази стража? Вероватно смо од првог прелаза границе 10. августа,
отишли више од 20 км у унутрашњост грчке територије, без сусрета ма какве
страже! Стражарима на граници то није било право, вероватно да су добили
укор због непажње, па су нас окривљавали што смо напустили кућу када су
жене отишле да јаве њима. Ми смо изнели ствар како је било — жене су
отишле кријући од нас да јаве граничној стражи, рекавши нам да иду на
чесму да исперу рубље. Томе смо додали и нашу сумњу у погранични
простор због остатака комуниста. Војна команда је узела у обзир нашу изјаву
и прихватила је вероватном, дочим су граничари остали незадовољни, јер се
тицало њихове одговорности. О томе ће поново бити говора у Кастурији, у
вишој војној команди, па ћемо и граничаре оправдати за њихово „дремање“
на граници.

Било нам је речено, у канцеларији војничке команде, које се место,

највероватније, звало Кота, да су телефонирали у главну команду у Кастурији
и да чекају отуд наређење — шта ће са нама даље радити. Касно у ноћ
добивено је наређење из Кастурије (око 30 км) да нас војници спроведу
камионом у Кастурију. Сели смо у затворен војнички камион, нас два
четника и 4 грчка војника, као спроводници. Возили смо се пољем поред
језера, често смо заустављани на мостовима и неким другим прелазима где је
логоровала грчка војска. У камиону је било и наше оружје. Један војник је
прилазио мени и с молбом тражио да не кажем на главном саслушању да сам
имао револвер, хтео је да га задржи за себе. Ја сам га потпуно разумео и био
би пристао што се тиче револвера, јер сам знао да више никад неће бити мој,
али је био други разлог што нисам пристао на захтев војника. Хтео сам да
покажем да нисмо били слабо наоружани, да смо са више војничке спреме
прешли у Грчку.

Ноћу смо стигли у Кастурију, мноштво електричних светиљки у граду

било је право изненађење за нас, одвикле од грађанског живота. Сместили су
нас под један разапет шатор у војничком биваку ван града. Ту је логоровала
грчка војска под шаторима. Била је ужасна врућина под шатором као у пећи.
На нама сукнена одећа, просто да умремо од врућине. Сутрадан је настало
саслушавање под већим шатором, где су били главни команданти. „Процес“
је вођен највише због тога што смо неопажено прешли грчку границу. Био је
ту на саслушању официр са границе, који је сносио одговорност за чување
границе на том простору. Он је посебно разговарао са нама (преко тумача) и
скоро је викао на нас што се нисмо њему јавили. Ми смо му објашњавали
ствари, али је он био љут на нас због сношења одговорности. Онда смо му
обећали да ћемо му помоћи на главном саслушању — казаћемо да смо се
крили од свакога, због сумње на Албанце.

На саслушању је било неколико виших официра, један стари пуковник

или ђенерал. Тумач је био млад човек који је знао одлично српски. Не само да
је знао српски, него је био упознат са догађајима у Југославији боље од нас.
Помогао нам је у много чему, што се нисмо знали сами снаћи. Био је
симпатизер четника и Драже Михаиловића, па је о нама говорио у похвалном
— како смо успели да се пробијемо у Грчку! Официри су стекли лепо
мишљење о нама и упутили нам комплименте преко тумача. Када је било
„суочавање“ са официром граничне страже, казали смо да смо сумњали у
остатке комуниста по шумама на граници, па смо ишли кријући. Друго је
било што смо сумњали да случајно нисмо у Албанији, па смо се и с те стране
прикривали све док не будемо сигурни где ћемо се јавити. Наша изјава је
узета у обзир и официр са границе се поздравио са нама кад се вратио на
своју дужност. Стари пуковник или ђенерал знао је по коју реч српски, стао
нам је причати о краљу Петру Првом, из Првог светског рата, да га је
познавао; био је тада присутан на неком састанку. Ја сам имао у торбици
албум династије Карађорђевића, џепног формата, што сам као ђак основне
школе добио на поклон о Видовдану око 1930. године, па сам показао слике
наших владара из династије Карађорђевића. Стари је одмах препознао
„васиљоса“ (краља) Петра Првог. Говорио је похвално о Србима и ми смо
били пријатно изненађени познавањем наше историје из славне прошлости.

Били смо под присмотром војника у биваку, нисмо могли ићи у град нити
се удаљавати из ужег круга логора.

Даље путовање кроз Грчку, од Кастурије до Лавриона.

Кастурија лежи на северо-западном делу Грчке, близу албанске границе,

док је Лаврион (мало месташце где је био избеглички логор) удаљен од
Атине око 50 км, на путу добро познатог туристичког места Суња у Грчкој.
Наше путовање или спровођење од Кастурије до Лавриона трајало је 20 дана.
Из Кастурије смо спроведени у село Жељево (на грчко-југословенској
граници, а потом у Лерин; из Лерина у Солун, солунским заливом у Атину, а
из Атине у логор Лаврион, где смо остали 14 месеци, до емигрирања за
Канаду. Наше пребацивање из Кастурије за село Жељево и после у Лерин
није нам било по вољи. То су места на грчко-југословенској граници, па је
постојала сумња да нас Грци врате „дипломатским путем“ у Југославију.
Грчка је већ имала успостављење дипломатске односе са комунистичким
режимом у Југославији, неке избеглице су биле враћене, о чему смо касније
сазнали! Чим су нам спроводници саопштили да ће нас возити „по граници“,
да ћемо моћи видети брда у Југославији, стали смо се „бунити“ што нас туда
спроводе; има и других праваца да нас отерају у логор Лаврион. У ствари
спроводници су проводили шалу, још више када смо их упознавали са
непријатељством које лежи између нас и комуниста. Нису нас везали. У
малом војничком камиону, путем који је водио преко планина, довезли су нас
два војника у село Жељево. Ту је логоровала грчка војска. Предани другима
на чување, који ће нас два дана касније пребацити у Лерин, смештени смо на
горњи спрат једне повеће зграде. То је уствари била нека боља сеоска кућа.
На доњем спрату је становала породица. Ми смо опет били близу канцеларије
војничког старешине. Овде није било испитивања, изузев приватног
разговора. Привлачљива је била наша ношња, шајкаче и кокарде на њима.
Чим би нас приметили цивили, одмах би прилазили нама и нешто питали.
Војници су одбијали сваки прилаз цивилних лица. Чак су нас крили од
сеоског грађанства. Било нам је чудо што нам не дају да разговарамо са
народом који је македонски и помало разумео наш језик! На питање
постављено једном старешини зашто нам оспоравају додир са народом, он је
рекао: „Овај народ је у сталном додиру са вашим у Југославији“. Није рекао
да је „прокомунистички“, али смо наслутили о чему се ради. „Они
(становници села) могу казати тамо да ми држимо четнике, што по државном
уговору немамо право, па југословенске власти могу поставити питање нашој
власти, што би довело до кварења дипломатских односа.“

Ми смо потпуно разумели изјаву војничког старешине, али нам није било
право — зашто монаркистичка Грчка има дипломатске односе са
комунистичким режимом у Југославији, који је чак слао своју помоћ грчким
комунистима за време грађанског рата. Грчки војници су нас склањали од
цивилног становништва из поменутих разлога — због одржавања повољних
односа са Југославијом. Уствари то је било добро за нас (што су нас
склањали), али је наше негодовање било што Грци, какве смо их замишљали,
не објаве рат комунистима у Југославији, која им је доста несреће нанела.
Али политика има друго лице када су у питању праведна решења и одлуке.

Стајањем у селу Жељеву два дана, под присмотром војске, ми смо

приметили доста „распојасан“ живот у грчкој војсци, нарочито у односу
жена. Војници који су нас чували облетали су око кћерке газдарице што је
била власник куће. По нашем мишљењу, и како смо ми као четници имали
опхођење са женскињама, грчки војници су били велика супротност. Њихов
официр (главни старешина) који је имао собу поред наше, био је довео неку
„даму“ из града која је остајала неколико ноћи са њим. Ово су завидили
војници, па су се често шуњали око врата собе где је официр живео. За нас
горштаке овакав поступак једног војничког старешине није био за
одобравање него за презирање.

Из села Жељева одвезени смо у Лерин, возио нас је мајор грчке војске у
војничком „џипу“, који је узгредно повео и своју сестру да је пребаци у
Лерин. Мајор је имао толико поверења у нас, да је ставио своју машинску
пушку поред нас, да направи више места себи и сестри која је седела поред
њега. Био је Македонац и знао доста српских речи. Заметао је шалу са нама,
говорио нам да ће нас одвести на границу и предати „Титу“. Ми смо му
одговорили — да само покуша, па ће видети шта ће бити са њим. Показивао
нам је где је југословенска граница по брдима, куда смо пролазили, у
непосредној близини. Када смо пролазили кроз села саветовао нам је да
скинемо шајкаче, на којима су биле кокарде, да не падамо под сумњу
цивилном становништву. Ми смо се успротивили, одговарајући да то
нипошто нећемо учинити. Онда је предлагао да скинемо само кокарде; ни то
није усвојено. И он нам је образложавао из каквих разлога треба да тако
поступимо, као што нам је то раније речено од других који су нас спроводили
од Кастурије до Жељева. Успут смо, Митар и ја, певали четничке песме, с
тим што би престали кад пролазимо кроз села. Мајорова сестра се смејала,
вероватно да никада пре није чула такву песму и „мелодију“. Вероватно да
нас је мајор оценио да смо били превећ „фанатици“, сталним истицањем
наше борбе и четништва, нарочито што га нисмо послушали да за час
скинемо капе када смо пролазили кроз погранична села.

После дуге вожње, кроз брдовита места, стигли смо у Лерин. Мајор је
предао рапорт о нама и оставио нас у главној команди војске која је ту
стајала. Поздравили смо се и захвалили на лепом поступку према нама у току
вожње. Предани на чување војницима који нису знали где да нас сместе, неко
се досетио да нас ставе притвор да преноћимо, с обзиром да је било касно
увече, када смо стигли у Лерин. Ми смо стали протествовати — говорећи да
ми нисмо дошли у Грчку да издржавамо затвор, него да нађемо слободу.
Војници су нас умиривали говорећи нам: „Само да преноћите“, даћемо вам
ћебад и храну, нећете имати боље ни у другој соби која није под кључем.

Напослетку смо пристали — немајући куд. Када је војник шкљоцнуо

кључаницом на вратима, било нам је јасно да смо стварно затворени! Унутра
није било светла, права мрачница за кажњавање војника због дисциплинских
грешака! Када је стражар донео храну, одбили смо да примимо у знак
протеста. После сат времена стали смо лупати на врата снажним ударцима
ногу. Дошао је војник и погледао кроз стакло на малој рупи прорезаној на
вратима. После су дошла 3-4 војника и питали — шта хоћемо?

—„Хоћемо да нас избаците из ове затвореничке собе. Ово није наше

место. Ми смо политички емигранти. Ви немате право да то радите“.

Стварно смо се бунили „као Грк у апсу“! Чудо је било, да нисмо изазвали
гнев код војника, па да нам запрете да ћутимо. Опет су војници остајали при
тврдњи да је то само за једну ноћ, а сутра ћемо бити смештени негде друго.
Донели су нам још ћебади и говорили нам да се смиримо и полежемо.
Напослетку, када се није имало куда друго, ставили смо ћебад на жичани
кревет и покушавали да заспимо. Једно, тешка врућина и, друго,
узнемиреност што су нас ставили у затвореничку собу, нисмо могли ни ока
склопити целу ноћ. Ујутру смо били уморни и сломљени несаницом. Било је
свакаквих размишљања те ноћи. Скоро смо били разочарани у Грке и њихову
слободу. Толико смо се жртвовали да дођемо до „слободне“ Грчке, а оно, гле,
стрпали нас у затвор! Нема нико да интервенише за нас. Могу нас вратити у
Југославију, да нико не зна да смо били прешли у Грчку. Каква би то
трагедија била, да нас Грци предају комунистима у њихове шаке! Никако не
можемо да разумемо једну антикомунистичку владу, до јуче у рату са
убаченим Брозовим партизанима, а сада у „пријатељским“ односима, чак до
те мере да изручи политичке противнике тога режима! Просто смо
јадиковали за животом у планинама, за слободом коју смо уживали, иако под
претњом куршума, опет смо знали зашто ћемо погинути. Овде нас Грци
третирају нимало достојанствено нашем жртвовању у борби за слободу!
Највише нас је тиштало, што нема заједничке и организоване борбе међу
противницима комунизма, да једни друге помажу, да заједнички иступају у
борби против заједничког непријатеља!

Сутра су нас извели из затвореничке собе, извинили се и рекли да се то

неће поновити. Били смо поново на саслушању у канцеларији неког вишег
официра. Он је већ имао наша ранија саслушања (исказе), па је тек понешто
припитао што га је изван тога интересовало.

Опет смо били сувишни међу војсксм; нису имали места за нас. У кругу
међу војницима нисмо били пожељни, док су нас од цивилног становништва
стално крили. Све из разлога да се не пронесе глас да грчка војска држи
четнике.

У вези са грчком војском појавио се човек из енглеског или америчког

„сервиса“, па нас је и он стао саслушавати. Овај господин је био у летњој
војничкој униформи, око 45—50 година, прилично угојен, али лепе главе и
пријатних манира. Он није казао своје име нити смо га ми питали, али је био
Србин и, вероватно ратни заробљеник, па је као такав нашао службу у једном
од поменутих „сервиса“. Његово испитивање било је о свему и свачему;
узело је два дана! Седели смо у посебној канцеларији само нас три. Он је на
столу имао писаћу машину па је откуцавао табаке и табаке папира. Изгледало
је да је наше саслушање преводио одмах на енглески и откуцавао на машини.
Покаткад би нас понудио цигаретама и бомбонама. Цигарете смо узимали
али бомбоне нисмо. Питао нас је да ли нам грчка војска даје довољно хране?
Сам је обећао да ће нам „други пут“ донети; изгледа да није испуњавао
обећање. Било нам је пријатно седети са њим. Поред питања која су
интерсовала његову „службену агенцију“, ми смо разговарали и о нашој
српској емигрантској политици. Он нам је причао добро и „непристрасно“
објаснио политички став српских организација у Европи и Америци, као и
политичке личности где се налазе и шта раде. Дао нам је адресу од војводе
Јевђевића и рекао да се налази у Риму, да издаје „Српске новине“ итд. Такође
нам је рекао и о активности краља Петра. Нама је препоручио да се
дописујемо са људима у Америци, да нам помогну око усељења у САД.
Мислим да смо ту написали писмо Јевђевићу и дали њему да баци у
поштанско сандуче. По нашој оцени, он је био само „симпатизер“
Равногорског покрета и Драже Михаиловића, али не и обожавалац као
младић који је био тумач код грчке војске у Кастурији. Можда није било
потребе да пред нама истиче четништво, али је могао да нам упути који
комплимент што смо пет година провели у шуми под оружјем, што смо се са
великим напором пробили кроз две комунистичке земље и прешли у Грчку.
То никако не би прећутао један одани „Дражиновац“ или „Равногорац“.
Углавном за све време саслушања он је лепо поступао са нама. Више је писао
него нас је питао.

Последња два дана, од четири колико смо остали у Лерину, била су

саслушавања у грчкој полицији. Код грчке полиције, као и код сваке друге,
није ишло лако. Постављали су нам питања на која нико не би знао
одговорити, таман да је живео слободно у Југославији. Како смо ми, дошли
из шуме, могли знати где су које дивизије или пукови распоређени по
Југославији? Ми нисмо били шпијуни-агенти да купимо податке где
југословенска војска има своје гарнизоне. Све што их је интересовало, биле
су чисто војничке ствари, ништа политичког и идеолошког! О нашем боравку
у земљи, ваљда да се увере да смо ти који се казујемо, тражили су да
поменемо места куда смо се кретали, као и наша пребивалишта у планинама.
Када је све то било написано на хартији, онда је полицијски чиновник (у
цивилу) отворио прозор у зиду и показао урамљене скице од предела у
Југославији. Зачудили смо се да Грци имају тако прецизне скице од наше
земље. Било је ту убележено свако место у нашим планинама, чак и незнатне
козје стазе! Тада нам је било лакше да објаснимо целу ствар помоћу карте, на
којој је све било обележено. О стању у земљи, како народ живи под
комунизмом, за велико чудо нико није питао од војних и политичких власти,
где смо били на саслушањима. Све се сводило на томе да се сазна да
Југославија не намерава напасти коју другу земљу! Можда Албанију, због
рђавих односа између Југославије и Албаније, који су тада постојали?

После четири дана боравка у Лерину, војници су нас одвезли камионом у

Солун. Први пут да угледамо мало равнице у Грчкој, али је све било суво и
жуто по ливадама, изгорело је од летње жеге. Било је пуно чобана са овцама
и другом стоком покрај пута; минула нас је жеља нашег родног краја. Народ
који смо сретали типично македонски, у шароликој ношњи, највише црној,
белој и црвеној боји. Задовољавали смо се погледом у живот народа који је
текао нормалиним током у упоређењу са нама који „лутамо“ незнано куда!

—Зашто нисмо имали среће да радимо на својим пољима као овај народ
овде — растужен погледима по македонским пољима — рекох Митру?

—Наша трагедија — каже Митар. — Срби су први устали на оружје у

окупираној Европи, по Черчиловим речима, „нашли су своју душу“, борили
се против свих нападача и агресора, па је све њихово давање жртве, на
општем ослободилачком плану, бачено под ноге, признат је непријатељ Срба
и непријатељ западне демократије, крвави Јосип Броз „Тито“!

— По том савезничком „признавању“ ни ови Грци немају много обзира

према нама. Како су се они могли повинути према савезничкој политици, а
једва се одбранили од комуниста, па да сада сарађују са комунистичким
режимом у Југославији? Како може „краљевска“ влада сарађивати са
комунистима?!

— Остави то „како може“, нисмо ни ми бољи. Не само Срби који су

прихватили комунизам у земљи, него и наше претставништво, коме је Краљ
био на челу, прихватило је „споразум са Титом“, под претседништвом
Шубашића! Видео си онога Србина, који нас је саслушавао, два дана у
Лерину, како је хладан према нама четницима. Зашто?

— Насео англо-америчкој политици сарадње са комунистима.

Тако је текао краћи разговор између нас двојице четника гледајући у

македонска поља и „читајући“ своју судбину која нас води у неизвесност и
потуцање по туђем свету.

После дуге вожње преко разних места, прелаза река на мостовима, кроз
облаке прашине која се дизала са неасвалтираних путева, стигли смо у
Солун. Провели су нас једном од главних улица у зграду полиције, где ћемо
остати до даљег наређења — пребацивања у логор Лаврион, код Атине.
Поступак око испитивања био је врло кратак, изузев сликања и узимања
отисака са прстију. Смештени смо на горњи спрат зграде, у оделење где је
било десетак других бегунаца. Лежање нам је одређено на дрвеном патосу,
без сламарице, без ичега. Уствари ми нисмо ни марили што ћемо лежети на
голом патосу; били смо већ научили да лежимо годинама на земљи, камену,
где год смо стигли. — Преварили су се Грци, ако су мислили да од нас праве
„спартанце“. Ми смо већ положили испит спартанског живота у српским
планинама, за пет година проведених у њима. У соби где су нас сместили,
међу остале бегунце, били смо права „атракција“; скупљали су се око нас и
сатима слушали наше доживљаје. Поред Срба, било је ту Бугара, један Рус,
неколико Албанаца. Од свих, које смо ту срели, Рус је био најинтелигентнији
— прави „Максим Горки“. Сви смо га сматрали да је шпијун и ко зна ко?
Њега нису интересовали наши искази, дочим све друге јесу. Казали су да је
дошао из Румуније, да очекује пасош да оде у Њу Јорк. Два брата Бугарина,
оба интелектуалци, били су наклоњени Србима; један је од њих студирао у
Београду, неку грану науке. Стално су обожавали устајање Срба на отпор
1941. године, Дражу Михаиловића и Равногорски покрет. Вероватно да су
били земљорадници по политичком убеђењу. Југословенски бегунци били су
млађи људи, побегли из војске, или са рада, када су се били примакли грчкој
граници. У Солуну смо остали 9 дана, превише много с обзиром да смо слабо
храњени. Нисмо добијали никакав кувани оброк, него мали лепчић, малу
количину сира и саламе. Ко није имао новаца да купи храну, гладовао је.
Могло се са стражарем отићи у варош и купити храна. Срећом да смо имали
око две хиљаде динара, па разменили у грчки новац и куповали хлеб. Тешко
је било донети храну у собу и јести је, а да други гладни гледају. Морали смо
давати и њима који су бројали залогаје. Ако би оставили парче хлеба у ранац,
нестало би га, и поред тога што смо стално у соби! Нисмо јављали
стражарима, јер смо видели да се то чини од глади. И овде смо приметили да
стражари нису били завидног понашања са женскима које су биле избеглице
и имале мужеве. Задржавали су их дуго на „испитима“, саме без мужева. То
су и други приметили и негодовали. Да смо познавали некога у Солуну,
могли смо ступити у везу са њиме. Напротив, нико нас није посетио.

Једно предвече, 28. августа, (1950), убацили су нас у неку стару лађу која
је преносила терет из Солуна у Атину. Тако смо ноћу отпутовали солунским
заливом у престоницу Грчке, Атину. И овај пут је био тежак. Дали су нам
место на платформи, поред упакованих машина и разних сандука робе, које је
све било увезано, да се не покреће, док смо се ми котрљали кад би се лађа
нагнула. Стражари су били у кабини и понекад би нас обишли, да виде шта
радимо...

Један део лађе био је под кровом; тамо је био потпун мрак. Нисмо ишли
тамо; рађе смо остајали на отвореном простору, одакле смо могли разгледати
околину Солунског залива. Уствари то су била електрична светла по обалним
местима; друго се није имало шта видети. Покушавали смо да спавамо, али је
платформа била тврђа од херцеговачког камена. Покрети лађе преврнули би
нас с једне стране на другу. Устајали смо и седели узаслоњени уз сандуке,
причвршћене за патос. Пловећи тако, низ тихи Солунски залив, гледајући у
небо пуно звезда, познавајући „северњачу“ и све оне покретне звезде, које су
нас из Херцеговине довеле у Грчку, ми смо у мислима понирали у нашу
срећу и несрећу. Срећа је што смо преживели толике патње и јаде, али је
несрећа што нисмо доживели слободу у својој земљи.

— Каква је то „слобода“ у туђој земљи, можеш ли ми казати, Митре?

— Ево видиш каква, одмичемо се од Кајмакчалана, на овој грчкој „галији“

ко зна куда и докле?
 —Можда ћемо испливати? — Одговарам Митру, са тврдом вером да
правда мора победити.

—И ја у то верујем, али је стварност да ми одлазимо „некуд“ далеко и на

повратак не можемо рачунати да ће бити тако брзо.

—Можда наши раде у Америци, копају и ногама и рукама на сламању

комунистичког режима у Отаџбини?

—Како смо већ сазнали у Лерину, од господина који нас је саслушавао,

не би се рекло да су наши сложни и уједињени? Чуо си колико наброји
организација, а кад их је толико много то није добро.

—Можда оне раде у разним правцима, „на све начине“ — што се каже.
Само ако им је оријентација добра, не значи то штетно што их је много.

— Јесте, ако Срби не воде своју политику они стално губе.

— Ми ипак не знамо још о томе, у каквом стању је наша емиграција.

Видећемо ускоро, кад боље сазнамо ступањем у везу са нашим људима..

Били смо баш покрај обале, на неком месту недалеко од Атине, како су
нам казали спроводници, када се расвануло и угледала брда около. Ту је лађа
стала. Изашли смо на обалу и пили воде на чесми, где је стајало неколико
коза које су жедне облетале око чесме. Разгледањем простора обале и
околних брда, нисмо могли а да не помислимо на далеку историју грчког
народа. Све је изгледало друкчије него код нас. Камење није сиво и „љуто“
онако како је у нашим херцеговачким брдима, све је меко и натруло,
жућкасто и боје као иловача. На земљи око камења нема траве, понегде стрчи
нека трска, полусива и кржљава, једва преживљује дане. Тамо где има понека
кућа, не зна се од чега народ живи кад се не види нигде парчета обрадиве
земље. Једино ако лове рибу, могли би од тога живети!? Али то што се гледа
очима не претставља сиромаштво грчке историје. Човек се и не осврће да
види како се сада живи у Грчкој, него понире у прошлост какве су историјске
знаменитости остављале трага на сваком месту где човек пролази. Кад
замислимо све оно научно благо што су га Грци открили у својој Јелади, дали
основ за цивилизацију и бољи напредак човечанства, онда човек помисли да
стоји на земљи божанства и гледа у сунце које је обасјало таму и дивљаштво.
Пало нам је на памет Дучићево дело „Благо цара Радована“, па смо могли
мислити, да је и тај кутак где стојимо, значајан по некој легенди.

Стигли смо лађом на море пред пристаниште Пиреј, видели Атину како
стоји, заокружена брдима са севера, отворена према мору. Ту ће нас кад
приђемо обали на пристаниште, извести спроводници и одвести у зграду
полиције, где је уједно и затвор. Знали смо да нас спроводе у неки
избеглички логор, али у који и где нисмо знали. У Атини ће се постарати где
да нас сместе за даљи боравак у Грчкој. — Баш лепо, да видим Атину,
узгредно, — кад смо се већ пустили у грчке воде, зашто да не кажемо тако?
Нисмо ишли пешице кроз град, до полициске зграде, јер како би са нашом
одећом могли проћи неопажени од градског света, можда и новинара, да не
будемо привукли масе гледалаца?! Превезени смо камионом. Где је то било,
у ком делу града, то нисмо ни онда знали, а камо ли данас. Знамо да је била
жичана ограда око зграде пред коју су нас довели (спроводила су нас само
два војника). Спроводници су се поздравили са нама и отишли, други су
преузели вођење бриге о нама. Док смо седели у дворишту, где је била лепа
хладовина, испод ограде зарасле у лиснато дрвеће као дивља лоза, пришао
нам је један непознат човек, у некој комбинованој ношњи, који је по изгледу
главе и лица изгледао сличан нама.

— Ово је Србин, ако га игде има, — рекох Митру.

— Митар се осмехну и рече — могао би бити.

То је био Душан, чије сам презиме сада заборавио, али је и презиме било
упечатљиво српско. Видевши нас однекуд из дворушта, препознао је да смо
његове горе лист. Пришао нам и питао:

— Откуда ви овде брђани? — мислећи на четнике. Тада нам је укратко

испричао своју „Одисеју“. Родом је из Србије. Био четник, доведен ту као и
ми, али много раније. Остао је ту као послужитељ у затвору.

— Шта ће урадити са нама, знаш ли Душане?

— Бићете овде 2-3 дана, па ће вас преместити у логор Лаврион, где су и

други који беже из комунистичких земаља. Наћи ћете наших тамо, нећете
бити сами, има нас и на Сиросу.
 —Где ти је Сирос, Душане?

—Једно мало острво, подалеко одавде, одакле се не може побећи.

—Значи да ми нећемо напуштати грчке затворе и логоре док смо живи!

—Не, вели Душан, ви ћете се моћи по жељи иселити у неку прекоокенску

земљу, сада примају у Нови Зелан и Аустралију.

— Шта је са Америком?

—Ту се теже усељава, треба чекати на „квоту“, а то се може одужити

годинама.

—Не ваља, Душане... Кад ћемо натраг у Србију — знаш ли? Душан се
кисело насмеши и вели: радим на добављању породице.

Позва нас стражар да пођемо за њим у канцеларију шефа полиције или

затвора — ко зна? Имао је на столу све оне записнике од Кастурије, Лерина и
Солуна, није му требало више питати, све је било исцрпљено.

Саопштено нам је да ћемо ту остати, „док ухвате везу са Лаврионом“. Био

је проблем превоза. По завршетку разговора са „претпостављеним“, стражар
нас одведе у „доње одаје“.

Било је то доње оделење зграде у којој смо час пре саслушани. Пола
прозора било је изнад земље, а пола у земљи. Могао би то бити привремени
притвор, одакле су окривљене водили на суд и суђење. Немило нам беше ићи
за стражарем кроз мало подужи ходник, где нас дочека запара и врућина.
Погледасмо се очима са истоветном мишљу на народну песму. Ово ти је
права „азачка тамница“! Стражар је отворио друга врата и убацио нас међу
грчке затворенике. Није нам казао где ћемо сести, ни где лећи, ама баш
ништа! Ово је била једна повећа ниска соба, са плафоном изнад саме главе,
по њој су били неки гвоздени кревети који су се склапали и расклапали; на
расклопљеним су лежали људи у вешу или пиџамама. Видело се одмах чим
смо ушли, да им је било немило имати овакве „госте“ какви смо ми били.
Нико се није поздравио с нама, само су гледали у нас, не знајући с које смо
планете пали међу њих! Нико нам није показао место где да седнемо, јер је
простора и онако било мало; свак је волио да има више места око себе. После
кратког стајања, ми приседосмо одмах покрај врата, где је било мало више
места. Одмах при улазу смо уочили да су двојица растегли чаршав изнад
трећег, који је скоро го лежао на кревету, махали чаршавом десно-лево и
рахлађивали онесвешћеног колегу. Стварно је била врућина и запара, за Грке
неподношљива, док ми и даље седимо у сукненим капутима и чакширама;
стидимо се свући капуте јер немамо кошуља. Најгоре нам је било што нико
не придаје пажњу, нити ишта пита — ко смо и одакле смо? Могли смо одмах
препознати, по физономији, кретању и тихом говору, да то нису припрости
људи — „сељаци“, како би се код нас рекло. Сви су били старији људи, око
50 до 65 година. На полицама су имали доста књига, једни су лежали и
читали, лица су им била озбиљна, погледи укочени, занети хладном
интелигенцијом, као да су све знање сабрали у тој загушљивој соби!

—Бре, Митре, ово су све неки Сократи, Софокли, Перикли и ко све још!?
Погледај их како су озбиљни, како нас презрљиво гледају, проценивши нас
да смо неки „нижи сој“ људи.

После дугог ћутања, у односу разговора са нама, први се јавио један

господин који је знао македонски. Не знајући да су ту били политички
кривци, прокомунисти и симпатизери грчких партизана, ми смо одмах
открили своје карте — шта смо и ко смо. Четници, Михаиловић, Краљ, било
је наше често помињање. Македонац који је ступио у разговор са нама био је
официр у грчкој војсци, вероватно осумњичен за сарадњу са партизанима,
био окривљен и чекао суђење. Кад он отпоче да хвали „Тита“, те да је у
Југославији добро, да није требало да бежимо у Грчку и других лакрдија,
нама се смрачи пред очима и ступисмо у отворену свађу са Македонцом. Они
други људи, који не знају шта говоримо, скренули погледе у нас, гледају и
чуде се. Кад Митар устаде, да боље искаже свој бес на комунизам у
Југославији и „Тита“, Македонац се мало смири, али и даље убада жаоке где
боли. Напослетку смо загаламили до те мере, да је стражар интервенисао,
отворивши врата и питао шта је? Сада смо ми узели још више маха, знајући
већ да се налазимо међу симпатизерима комуниста, окривљавали смо
полицију што нас је ставила у затвор са комунистима. Дошла су још 2-3
стражара, као повећање страже, али сви су били благи према нама и просто
нас молили да се смиримо и преноћимо само једну ноћ ту, а сутра ће гледати
да нађу друго место за нас. Пристали смо, али са сто јада. После смо
прекинули сваки однос са Македонцем и гледали га попреко за цело време.
Потом су неки други покушавали да говоре с нама, али се нисмо могли
споразумети због непознавања језика.

Сутрадан смо наставили „борбу“ са стражарима око бацања, нас

националиста, са комунистима заједно у затвор. Ипак смо успели да не
преноћимо другу ноћ са њима, сталним доказивањем да смо се борили 10
година против комуниста. У томе нашем доказивању помогао нам је Душан
који је знао грчки. Остало је на томе да идућу ноћ лежимо у дворишту, у
хладу под лозовим гранама. Тај последњи дан проведен је у Атини код
полиције; поново су нас сликали и узели отиске прстију. Овога пута са
таблом и бројем на прсима, нашта смо се опет стали бунити, да нас третирају
као криминалце. Полицајци су се смејали и нису рђаво схватили наше
негодовање. Ваљда смо по „бунтовности“ били слични њима — Грцима.
Највише смо имали тешкоћа око правилног исписивања имена и презимена.
Како смо оба имали календарска грчка имена —Александар и Димитрије —
то су нас поједноставили са својим именима: Александрос и Димитријос.
Залуду је било наше доказивање да се наша имена не изговарају тако, да
желимо да се испишу онако како су на српском језику. Њима је изгледало,
према свом изговору, да је то искривљено и неправилно како ми изговарамо.
Написали су како су они хтели. Када је била реч о презименима онда су их
превели на француски или немачки начин изговарања, додајући слову „ц“
„тц“, док су у мом презимену изменили слово „в“ и ставили „ф“. Тако сам ја,
од и онако дугачког имена и презимена, имао додатак од неколико слова
више! Укупан број слова у мом имену и презимену износио је 24 слова —
равно грчкој азбуци! Овако накарадно написана имена задаваће нам
главобољу кад будемо испуњавали молбе за емиграцију у Канаду.

Стражарима и полицији није било разумљиво како ћемо моћи преспавати

ноћ „под ведрим небом“ у дворишту. Ми смо казали Душану да им пренесе
да се они не брину за нас, небо је одавно наш кров над главом а земља
постеља. Када су сазнали, преко Душана, о нашем животу у шуми и путу за
Грчку, онда су нам донели неколико ћебади више, да имамо прострети под
главу. Душан нам је доносио неке остатке од хране из кухиње која је била
слабо снабдевена. Грчки затвореници су примали храну од своје родбине, док
је затворска храна била недовољна.
 1. септембра 1950. дошла је логорска полиција из Лавриона и одвезла нас
путем преко брда у „Стратопедо“ (логор) Лаврион.

Међу избеглим Србима у логору, Лаврион — Грчка, седе с десна:

Ђорђе Вујичић, четиик из Топлице; до њега, у средини, Војислав
Ћировић, срески начелник из Лазаревца; Димитрије Црногорац и
Алекса Тепавчевић.

Стоје: младићи из Шумадије и дугих делова земље, побегли из

комунистичке војске, 1950. године
 У ИЗБЕГЛИЧКОМ ЛОГОРУ ЛАВРИОН

Од 1. септембра 1950. до 1. децембра 1951. провели смо време у грчком

избегличком логору Лаврион. То је једно мало местанце на обали мора,
удаљено од Атине око 50 км, на путу за познато туристичко место Суња. Из
Атине се долази у Лаврион преко брда, прво пењањем а после спуштањем;
налази се источно од Атине. Тамо су биле две зграде, једна поред друге, које
су некад служиле као војничке касарне; имале су двориште у средини
ограђено једноспратним зградама са стране. У једној згради биле су
избеглице које су раније дошле и биле „класифициране“ под издржавањем
интернационалне организације ИРО. Избеглице које су касније дошле, биле
су у другој згради и њих је издржавао црвени крст. Ми смо, наравно, пали да
живимо у ту зграду под покровитељством Црвеног крста. Издржавање се
односило само на храну. ИРО је давао својима понешто одеће. Контролу и
ред је водила грчка полиција, одређена за ту дужност. Поступак није био
строг. Врата су била отворена у току дана, могло се кретати 4-5 км даљине од
логора. Са дозволом се могло отићи у Атину, ако је некоме било потребно.
Могло се наћи запослење по неколико дана, ако је коме предузимачу из места
требала радна снага. Највише у подизању и оправци зграда. Увече, у
одређено време, капије су биле затворене и вршено је пребројавање. Храна је
кувана у дворишту у казанима, на ватри ложеној дрвима. Уз порцију куване
хране добивао се мали хлебчић сваки дан. Лежање је било у собама, на
двоспратним креветима, поређаним на две стране. Собе су биле заузете по
националним групама. Албанци су били највећа група, после њих Бугари.
Југословени су били трећа по броју. У згради ИРО-а било је Румуна са
женама и децом. Албанци и Бугари су се често тукли у дворишту.
Југословени су били најмирнија група. Највише је било Срба, после
Македонаца и неколико Хрвата. Југословени нису имали своју посебну собу,
па смо нас два одређени да лежимо у соби где је највише било Албанаца.

Нови живот у логору за нас је био као тамница. Дошли из слободних

планина, где смо годинама живели засебно и самостално, под „својом
командом“ и упутствима шта да радимо, сада смо морали извршавати
наређења и владати се по упутствима логорских прописа. Поред тога, морали
смо живети са друштвом које национално и политички нама није одговарало.
Ми овде не убрајамо југословенску групу, она је без малих изузетака сва била
национална и четничка, обзиром да су у њој већином били Срби. Али ко ће
живети у добрим односима са Албанцима и Бугарима? Њихови идејни и
политички погледи су били антисрпски, иако то јавно нису смели
испољавати због логорских прописа и присуства грчке власти. Па ипак,
живећи са Албанцима у једној соби, нисмо долазили у јавне препирке са
њима, вероватно због незнања језика, а с тим и незнања шта разговарају о
нама и, уопште, о Србима. У односу борбе против комунизма они су жестоко
испољавали свој политички став и о том питању није било разлике. Међу
Албанцима је било православних, али ни они се нису приближавали нама
више од осталих који су били мухамеданци. Мухамеданци су вршили свој
верски обред у соби, што је за нас двојицу било као да седимо у „џамији“,
нарочито увече када нисмо имали куд изаћи. У соби, између кревета, било је
простора, па су Албанци започињали своје игре и кола, што смо гледали са
интересовањем, јер и у њиховој игри има понечег сличног нама. Изузев
неколико задртих, који нису прилазили нама, остали су се купили око нас и
преко тумача слушали наше изјаве куда смо путовали преко Албаније и шта
смо све видели. Неки су познавали предео Косова и Метохије, па су радо
слушали наше исказе и о тим пределима. Једном их је обишао Мухарем
Барјактар, па смо и њега видели. Албанци су били антикомунистичка група,
за краља Зогу, или коју другу националну фракцију, није мењало ствар; сви
су били жестоки противници комунизма. Они су неком подршком
пребацивали своје људе у Албанију, који су брзо хватани и убијани од
комуниста. По тим задацима ишли су у Италију, тамо им је био „главни
штаб“. Редовно су добијали новине на албанском језику које су се штампале
у Италији и Њу Јорку.

Бугарска група становала је у другом оделењу. Од наших Срба нико није

улазио међу њих, чак ни Македонци који су по језику њима нешто ближи од
нас. Највише смо се гледали кад смо у реду чекали да примимо храну са
истог казана. Они су неким неукусним добацивањем започињали свађе,
Албанци су им одвраћали па су се једном потукли у дворишту, бацајући
отпатке цигле једни на друге. Били су стално под оком стражара, јер су били
окатегорисани да стварају неред у логору.

Све избеглице су радиле на расељавању из Грчке. Можда је био један број

Албанаца који су тежили да се илегално пребаце поново у Албанију, да
стварају побуну и устанак. Земље које су примиле избеглице из Грчке биле
су углавном: Аустралија, Нови Зеланд и Бразилија. Тешко је било иселити се
у Америку, мало лакше у Канаду. Тако су махом сви испуњавали молбе,
ишли на лекарске прегледе и конзулате у Атини, после чекали на одлазак.

Избегличку групу из Југославије сачињавали су већином Срби, највише

из Србије. То су били бегунци из војске који су као војници служили око
Битоља, увребали згодну прилику и побегли преко границе у Грчку. Било је
њих као грађана из унутрашњости земље, чак и неколико четника пребеглих
раније из шуме. Од четника су били: Ђорђе Вујичић из Топлице и Благоје
Стојановић из Неготина. Такође, у логору се тада налазио капетан Ђорђевић,
који је раније прешао са мајором Ацом Милошевићем, четничким
командантом, из Шумадије. Сви ти младићи, што су побегли из „Титове“
војске, били су већином од националних родитеља, чији су родитељи нестали
или погинули у четницима. Они су се стално дружили са нама и тежили за
повратком у Отаџбину, да поведу поново четничку борбу. Они су се после
раселили у Аустралију, Нови Зеланд и Бразилију. Наша сећања на логорски
живот у Грчкој, остала су дуга и продужила су се у сталном дописивању
више од 30 година. Био је велики губитак за националну емиграцију, што су
неки отишли у земље где није било организације, нити цркве, нити ма шта од
организованог српског живота, па су се многи „погубили“ у пространству
туђих земаља.

Наш додир са националном српском емиграцијом најпре је дошао са

дописивањем. Војвода Јевђевић, који је живео у Риму, сазнавши за наш
прелазак у Грчку, први је објавио у „Српским новинама“ да се налазимо у
избегличком логору Лаврион. После су почела стизати писма из више
европских земаља и осталих континената. Не само да су се јављали наши
познаници из четничке борбе, него су нам слали писма и многи други који
нас никад лично нису познавали. Ја сам водио евиденцију о добијеним
писмима и на сва сам уредно одговарао. У писмима су нам упућиване
најлепше речи охрабрења у логору, као и признања за учињене напоре у
шуми после рата и пробијања за Грчку. Неки су слали новчану помоћ у
писмима у висини до пет долара. Националне српске организације, као
Српска народна одбрана у Америци, Српска народна одбрана у Канади,
послале су нам — прва 150 долара, а друга 50 долара. Четници из Енглеске
послали су нам одела, са чим су нас много обрадовали, не да се кицошимо,
него што у нашим сукненим оделима нисмо никуда могли ићи да у нас свет
не гледа као у „беле вране“. Удружење бораца КЈВ послало нам је неколико
пакета са храном. Ђенерал Дамјановић нам је одмах послао писмо са лепим и
пробраним речима за пожртвовање које смо учинили у одржавању
Равногорства после рата. Наши ратни познаници и ужи саборци, који су
имали срећу пробити се у слободни свет после рата, слали су нам писма и
поклоне у границама својих скромних могућности. Мој ујак Максим
Слијепчевић, стари досељеник у Америци, послао нам је новчану помоћ која
је много вредила у логору. Наш саборац из рата, Тодор Стањевић, настањен у
Америци, међу првима се јавио и послао дар у новцу. Драго Шаин, родом из
Мостара а настањен у Канади, постарао се о нашем исељењу у Канаду преко
Мирка Марковића, власника хотела, који је био у могућности да пошаље
гаранцију за усељење у Канаду.. Мада се сва новчана помоћ, или боље рећи
дар (јер нисмо тражили), састојала у износу од 300 до 400 долара, то је била
велика материјална, а још више морална, подршка, јер нисмо имали ни пара
рубља на себи. Наш саборац из истог села, Михаило Стањевић, кога смо
нашли у логору, издашно нас је помагао са својим скромним средствима која
је имао. Босанац Драго Манојловић (Мајевичанин), велики обожавалац
четника, давао нам је своје одело, када смо морали послом ићи у Атину, и
био вољан да дели последњи залогај хлеба са нама. Иселио се у Бразилију,
тамо стекао породицу, двојици синова наденуо имана: Карађорђе и Дража.
Толико му је Српство лежало на срцу! Други, млађи Србин, Милош
Ивановић чији је отац погинуо у четницима, одржавао је писмену везу са
нама преко 35 година. У нашем сећању су многи од тих младих Срба који су
живели са нама у логору Лаврион. Када би који од нас имао коју пару да
потроши, ишли смо код „Каликардије“ (Добро Срце), јели рибу и пили
„рицину“ (грчко вино). Када смо имали коју драхму више, онда би правили
заједнички ручак, с тим што би купили свињске главе и друго јефтиније месо,
пекли у тепсијама и јели за једним столом, сви Срби колико нас је било у
логору. Албанци су нерадо гледали (као муслимани), а Бугари су надносили
главе и тражили које перче. Ти млади људи лепо су пазили на себе, полагали
на чистоћу, а одело су брижно чували да се обуку када изађу увече на
„корзо“, које се у Грчкој и даље практиковало. Били су лепи и лако падали на
срце младих Гркиња да се заљубе у њих. Да су којом приликом нашли
запослење у Грчкој, сви би се поженили Гркињама и „погрчили се“ — како
смо у шали говорили.

Највише времена провођено је на мору, на плажи која је била близу.

Купање, пливање, сунчање по цео дан на чистој обали било је једино
задовољство које смо имали. На плажи смо „претресали политику“ доносили
новине и читали шта у којој пише. Први број „Канадског Србобрана“ стигао
нам је ту и сви смо били задовољни српским писањем у њему. За чудо да ти
млади људи, пребегли из Југославије, нису били за југословенску идеју.
Много је томе допринео Воја Ћировић, срески начелник из Лазаревца, који је
са лепим опхођењем и давањем савета имао великог утицаја на те младе људе
да буду српски оријентисани. Било је неколико посета Србима у логору, од
наших политичких људи који су живели у Атини. Сећам се Михаила
Каламатијевића. Из Америке нас је једном посетио Стеван Маравић са
госпођом Јеленом, Ђорђе Мусулин, падобранац код Драже. Мусулин је по
службеном послу долазио код Албанаца, па је узгредно видео и нас двојицу.
Њему није било одобрено од грчких власти да се састаје са Србима, зато смо
тајно уговорили састанак ван логора. Посебно је дошао из Атине (довезао се
колима), донео нам хране и других ствари. Мусулин је знао политичко стање
српске емиграције, нарочито у Америци, па нам је о свему причао и
објашњавао како ствари стоје. Два до три пута посетио нас је пуковник
Бранко Наумовић, који се тада налазио у Атини; имао је неки специјални
задатак о проверавању стања у земљи. Ни њему није било дозвољено да се
састане са Србима у логору. Одредили смо тајне састанке и разговарали по
више сати у једној порушеној згради крај пута. Наумовић је био испуњен
надом у васкрс слободе, па нам је уливао не мало полета у даљем вођењу
политичке борбе. Било је још људи од политичког угледа који су живели у
Атини и посећивали нас у логору, нија имена нисмо запамтили. Они су нас
саветовали да се расељавамо, па ако што буде о повратку у Отаџбину, неће
бити далеко доћи из ма ког дела света. Са грчким властима у логору најбоље
је односе имао Глигор Стефановић, родом из Јужне Србије, знао је грчки
језик и кад је требало обавити неки посао у канцеларији неком од нас у
логору, Глигор је био тумач — преводилац. Био је националиста и велики
Србин, па је због тога навлачио мржњу бугараша и ВМРО-ваца. С Глигором
су били син Славко и синовац Владимир, изврсни Срби и националисти. Од
Јужносрбијанаца су били још два четника: Никола Митковић и Артон
Јаћимовић. Они су неким тајним везама одлазили у Солун, после прелазили
границу, састајали се са извесним лицима и доносили вести о стању у земљи.

У логор Лаврион долазила су и нека друга званична лица од избегличких

организација. Једном смо имали прилику да видимо Генералног секретара
Уједињених нација Тригви Лиа. Он није дошао нарочито у логор, него је из
Атине ишао на излет у Суњу, па је успут стао са колима пред логор неколико
минута. Тако су се провезли испред логора и друга политичка и дипломатска
лица, једном и југословенски конзул. Тада су нас грчке власти биле
затвориле, бојећи се да не извршимо напад.

Из живота Срба у логору Лавријон треба поменути заједничко слављење

Крсних слава, Божића и Васкрса, као и националних празника Видовдана и
рођендана Краља Петра. Слављеник би, ако је откуд имао новаца, наручио да
се испече јевтиније свињско месо или рибу, па би то донео у тепсијама у
логорско двориште и ставио на столове изнете из соба. Уз то би купио хлеба
и грчког вина (са одобрењем логорске полиције). Онда би устали, неко читао
молитву и наставили са јелом и пићем докле је текло. Била је и једна
женидба, па се и то обавило на сличан начин. Наравно, ако је била богата
„софра“, онда смо имали гостију, поред избеглица и логорских стражара.
Уобичајено је било од странаца, кад нас виде за столовима, да кажу: „Славе
Срби“! О Божићу и Ускрсу ишли смо по ноћи у цркву и помешани са
Грцима, слушали литургију на грчком језику и присуствовали свим обредима
који се чине за време божићних и ускршњих празника. На Крстовдан, 18.
јануара присуствовали смо освећењу воде и бацању крста у море. Младић
који је чекао, кад крст буде бачен, брзо се гурнуо у воду и за час га изнео на
површину. На обали се налазио мали одред војске, где је била истакнута
грчка застава, па смо и њу поздрављали када су је дизали и спуштали, ако
смо били у догледној близини.

Оно мало оскудне земље, што је било у близини места, било је под
виноградом. Проблем је био, кад је грожђе сазрело, што су извесни крали
грожђе. Ухваћена су два Бугарина и после је било ограничено кретање. Неки
су кришом одлазили у села, молили да им дају хране. Сељаци би их
пријавили полицији, а она пооштравала мере. Са храном, која се добијала у
логору, посебно у згради коју је издржавао Црвени крст, није се могло
задовољити без наступа глади. Није онда чудо, што су крали грожђе и
молили сељаке за парче хлеба. И Грци су живели сиромашно у том пределу.
То су биле послератне године, када се још није било довољно опоравило.

Напослетку после свега преживелог, у рату и после рата, прво у својој

земљи па после у туђој, ипак на европском континенту, дошло је време да и
њега напустимо. Наш ужи земљак из Гацка, у Херцеговини брат Мирко
Марковић и његова супруга Вида, који су живели у Канади, послали су нам
гаранцију за усељење у Канаду. После чекања од 14 месеци напустили смо
Грчку и дошли на даљи боравак у Канаду.

1. децембар 1951. године — дан одласка из Грчке.

На прагу Отаџбине — како су наши стари Солунци говорили, када су

логоровали у Грчкој и чекали повратак у ослобођену Србију — ми нисмо
дуго остали. Предузето је старање о нама, не за повратак у слободну
Отаџбину него за удаљавање од ње! Сада нам, обескућеним и без слободе,
„излазе у сусрет“ можда баш они који су имали удела да изгубимо Отаџбину
и слободу! Добили смо пасоше бескућника, плаћен је и брод који ће нас
удаљити од Европе, јер на њеном тлу нисмо пожељни; сматрају нас
изазивачима рата и отклањају сваку „повреду“ међународних уговора које су
склопили „велики савезници“ када су поделили Европу у два табора!

Одређен је 1. децембар 1951. године да се селимо из Грчке која нам је

указала љубазно гостопримство и која нас није терала, ако би хтели делити
тежак живот у њој. Две младе Гркиње у униформи Црвеног крста биле су
одређене да нас довезу и испрате на морско пристаниште Пиреј. Дуго смо
чекали на пристаништу, у згради где се налазе канцеларије, док нам се
провере и потврде исправе којим су нас снабделе грчке власти и
„интернационалне“ организације. Све је било уреду. У дрвеним коферима,
грчке грађе, направљеним као ташне, није могло много шта стати, све да смо
имали каквих личних ствари. Гркиње нам обесише о врат жуте карте на
црвеном концу на којима су били исписани бројеви — кажу са осмејком лица
— да се не „погубимо“ и да се, по тој карти, зна којој „врсти“ људи
припадамо. Осмехнусмо се и ми, али само што су женски пол, а да су
мушкарци погледали би их мрко и попреко. Није нам до весеља и радости,
осећамо се тужним и незадовољним што се све тако збива са нама, у
„Одисеји“ којој нема краја!

Док ту стојимо, са Гркињама поред нас, онај оближњи свет што чека на
укрцавање, или је дошао да испрати некога свога, као да зна, по жутим
картама обешеним око врата, ко смо и, изгледа нам, упућује комплименте
девојкама које се лепо опходе са нама. Лепо смо обучени у нова одела, имамо
чак и машне око врата, послали нам четници из Енглеске. По лицу и боји
косе црне смо „масти“ као и Грци, па нема разлога да весели присутни свет
не задиркују наше испратитељке са нама. На растанку, када се почело
укрцавати у брод, настаде грљење и љубљење народа који је улазио на брод и
онога који их је испраћао и остајао. У нама је одмах побуђен осећај бола за
изгубљеном Отаџбином, због немања никога свога да нас испрати на далек
пут за који се не зна куд ће одвести и шта нас чека после њега. Правимо се
весели на силу, као и Грци, а у души и срцу нас поткопава јад што смо тако
рођени да живимо изгубљени од свога народа, од својих милих и драгих, од
свега свога!

Наши пратиоци (службенице Црвеног крста) имале су дозволу да се

попну на брод, да постоје на палуби, да нам покажу оделења која ћемо имати
на располагању при вожњи на морском путу до Канаде. Када је било време да
напусте брод, оне се лепо поздравише са нама и одоше низ степенице ка
излазу. Ми се мало „збунисмо“, кад и њих неста, које смо тек од неколико
часова упознали, и које нам учинише малу помоћ из сажаљења према
бескућницима. Кажем одмах Митру, који је боље разумевао грчки и више
разговарао са девојкама, да је и грчки народ као и наш, болећив и осећајан.
После ми је Митар причао на броду да су му оне говориле да оне знају доста
о Канади, да би и саме желеле да је виде и боље упознају, али не и да напусте
своју Отаџбину — своју вољену „Еладу“.

Сада смо на палуби грчког брода „Неа Хелас“ већ се помало миче тло под
ногама, не стојимо више на земљи, одвојени смо од копна, од Европе и од
наше Отаџбине која се налази „тамо далеко“ негде преко све Грчке! Поглед у
стране и брда изнад Атине није добро чист, навукла се нека сумаглица,
помало роси киша, дува и ветар са обале. Сунце се покаткад укаже кроз танак
облак, али нема снаге да отопли буру која долази са мора. „Неа Хелас“
стално стоји на једном месту, не покреће се, а већ је и сунце превалило на
другу страну неба — скоро ће да падне у море. Народ на обали стално стоји,
маше рукама и марамицама, подиже ствари и предмете што држи у рукама,
виче и надвикује се дозивањем некога свога. Са палубе на броду исто тако
начичкали се путници па и они отпоздрављају и дозивају своје с којима су се
малочас растали. Што зову и нешто саопштавају, питамо се, а били су заједно
и чекали толико дуго на обали? Да можда нису осетили, као и ми, да се тло
под ногама помиче, да има мање сигурности на води него на земљи, па се
присетили да још нешто кажу својима, на шта нису мислили док су били
неодвојени од земље и народа? Али то упоређење не може бити равно са
нашим, који не знамо шта је са нашима, нити они шта је са нама, већ
годинама. У бури живота, страдања и патњи, ми нисмо имали времена да
кажемо ни најрођенијем свом где смо остали живи када су шибали
смртоносни ветрови по нама. Да случајно потоне брод, не дај Боже, наше
питање ће остати тајна, бити сахрањене у морским дубинама. Ти грчки
путници, што ћемо са њима запловити морем, мисле о другим проблемима,
њихов је живот нормалан и срећан, они не мисле као и ми о изгубљеној
слободи, о настављању борбе када дођемо у Канаду.

Док тако гледамо у грчки народ на броду и обали помишљамо на свој

народ, јер једна слика дочарава претставу на другу слику, растрза мисли на
више страна без обзира на удаљеност. Маштања су много више развијена код
оних чији је живот угрожен. Угрожени имају пуну главу снова, нада, идеја и
планова, поузданих тврђења да њихова „праведна ствар“ мора победити! Али
где је правда, када ће доћи да исправи нашу неправду?

— Где су наше мајке и сестре, где снаје и браћа, да чујемо њихов глас, да
видимо њихове руке са марамицама, да нас испраћају на далек пут који нас
одводи низ пучину мора све даље и даље од њихових загрљаја?! Далеко смо
отишли, мој сапутниче, не знају они више о нама, где живимо и шта
доживљавамо, куда нас носе „смућени“ ветрови; све је наше испретурано и
испревртано од оне кобне 1941. године! Знаш ли да је прошло десет година, а
да ми нисмо ниједну бразду узорали, ниједну њиву засејали, ниједну подзиду
подзидали, а онај који не помаже своју кућу и породицу брзо се заборавља. У
овој нашој борби за слободу ми смо постали бескућници још одавно, колико
нас уби јада док дођосмо у слободну Грчку па нас и овде назваше
избеглицама и ставише у логоре да не поделимо са њима слободу која је
заједнички дар од Бога, дат свим људима и народима. При испраћају из своје
земље Грци нам обесише жуте карте око врата, дадоше пасоше у руке у
којима пише „дисплејед персонс“ — што значи људи без отаџбине,
„скитнице“, „неспособни за живот“ — треба им указати помоћ и изаћи у
сусрет преко Црвеног крста и других хуманих организација! Наши пасоши
немају тврдих корица и хартија је у њима као новинска; мора да је кроз Грчку
прошло много људи без отаџбине па се мислило на уштеду у потрошњи за
јевтинију хартију и слабије корице. Али ми још не знамо какав су нам
понижавајући назив дали „чувари слободе“ на Западу, не само овде у Грчкој
него и свугде друго. Кроз цео живот, ми ћемо увек остати нека „друга класа“
грађана — вештачка, натурализована, или како год се друкчије звала!

Није ли ово био неки „удес“ са нашим ступањем на грчко тло, пре 14
месеци, и нашег одласка и напуштања њеног тла данас — оба пута пред
залазак сунца?! Све је готово за полазак и већ одавно брод чека у луци, али
још не полази! И баш кад је сунце падало у море рикну сирена и објави
полазак, народ на обали заграја као да ће поскакати у море од великог
одушевљења при поздрављању прекоокенских путника! Заиста дирљив
призор за нас горштаке који не знамо навике и обичаје народа који живе на
обалама мора. Тако при заласку сунца, и надоласку мрака, отисну се грчки
брод „Неа Хелас“, од Грчке и европског копна, на далеки пут од 16 дана и 16
ноћи до Халифакса у Канади — наше „нове отаџбине“ — Канаде.
 ЗАШТО СМО ПАЛИ

Крај Другог светског рата био је врхунац трагедије српског народа, када
је, после толиког жртвовања и борбе за слободу, пао у комунистичко
ропство. Њему се није признало право на живот каквим је живео од свога
постанка; натурен му је совјетски комунизам по жељи Коминтерне и
Стаљина, уз подршку и помоћ западних демократија које су водили Черчил и
Рузвелт. Српски народ је уведен у рат као „херој“, а изведен из њега као
„издајник“; а исти је био и остао, од како је света и века, љубитељ слободе и
људских права! Пао је на суду пред „тројком“ која је кројила капу прегаженој
Европи, због свога усправног стајања, непревијања кичме и непадања на
колена.

Лако је било комунистима, на челу са Брозом, пристајати на услове које

су постављали „савезници“, јер их се нису тицали интереси српског народа.
Напротив, комунистима је годило њихово условљавање јер је водило на
штету српског јединства. Могао је Броз са комунистима водити „политику
сналажења“ са Стаљином и совјетским комунистима који су у рату радили на
ширењу свога „царства“, а били у савезу и „обавезама“ са демократијом на
Западу, која је за ситне рачуне издавала своје савезнике. Док су Броз и
комунисти имали подршку Стаљина и Совјета, Дража Михаиловић и четници
то исто нису имали на Западу, него су од средине рата, када је Стаљин
постајао јачи „саветовани“ да се „помире“ са комунистима и падну под
совјетску доминацију. У таквом случају није могло бити „сналажења“ —
запостављања Српства и прихватања интернационалног комунизма! Због
одржавања Српства и непокоравања диктату са стране, Срби су изгубили
Други светски рат!

Када Срби нису послушали „савет“ британског првог министра Черчила,

који је био главни „проводаџија“ у „склапању брака“ између партизане и
четника, онда је настала оптужба и клевета Драже Михаиловића и четника,
што је комунистички свет једва дочекао. — Не само комунистички него и
онај који је из било каквих разлога, верских и националних, мрзео Србе. Сада
су Срби били „криви“ свему злу у оном делу Европе где се вршила одмазда
„сто за једнога“! Тај изговор, или протурена лаж кроз светске комунистичке
шпијуне, да се Срби не боре, да сарађују са окупатором, да им треба
променити вођу, да их треба ставити под команду „Тита“, само је било
вређање поноса српског народа, и осведочење да Срби у будуће добро отворе
очи кога узимају за пријатеља и савезника. Његош је за такву прилику рекао:
У главу ми памет утераше. И од сад им не би веровао...

Страдање српског народа и огромне жртве дате су у отпору

нацифашистичким освајачима, не само у одбрани своје слободе него и у
одбрани слободе других угрожених народа. Могли су Срби проћи и без 27.
марта и Хитлерове освете, да нису себе определили за западну демократију
која их је издала као савезнике после савеза са комунистима. Зато ми морамо
поучавати себе на примерима историје и водити политику свога интереса као
што и други народи раде. Наше би жртве биле куд-и-камо мање да нам је
политика била смишљена и мудра. Поколење које долази мора пронаћи
узроке нашег пада и донети праведан суд ко је крив за народно страдање без
потребе? Коме је служила комунистичка револуција у рату који је беснио
свом жестином у нашој земљи? Није ли то било сипање уља на ватру и „што
горе то боље“, од стране комуниста? Комунистичка револуција само је у
причи устанак против окупатора, док је уствари борба за власт после рата.
Комунистичка револуција, ма у којој држави у свету, није донела ниједном
народу пожељан систем владавине, који би га задовољио да се она слави.
Напротив, донела је разочарење и незадовољство свуда у свету где је, по
несрећи, „успела“.

А како је дошло до комунистичке победе — да мањина победи већину —

то знамо по борби коју су комунисти водили у земљи. Све док их нису
почели помагати, морално и материјално, Совјети и Запад, они су били
незнатно мали и још би мањи постајали да им нису Совјети и Запад
прискочили у помоћ. Сада се то назива „мудром политиком“, али никад
жељом српског народа да комунизам влада њиме. Отуда, отпор српског
народа и онда када се мре, када је небо затворено са свих страна, када нема
нигде брата у свијету! Дража Михаиловић, као вођа српске борбе за слободу,
не признаје капитулацију, ни Совјетима ни западним савезницима, који воде
трговину са српски народом. За своје непокоравање, да ико командује њим,
да му даје наређења како ће владати својом државом и судбином, Срби су
подвргнути кажњавању и освети, не само од комуниста чији су непријатељи,
него и од Запада, који је држан за савезника и доста жртвовано за њ! Оборили
су избегличку владу у Лондону која је штитила српске интересе; изиграли су
Краља, поставили нову владу да сарађује са комунистима која је била
проусташка; наоружали Брозове партизане и окренули их у Србију, где је још
било „тврдо“ да помоћу црвене армије разбију последњи отпор.
Бомбардовали су српске градове да олакшају комунистима борбу против
Срба. Својом помоћу комунистима омогућили су Брозу и партизанима да
мобилишу српску омладину и отерају на Сремски фронт пред немачке
усијане цеви и бункере, да би Черчил могао свечано изјавити — „што се
трава више коси, то боље расте“!

На голготском путу ка Босни изгубили су животе последњи борци за

слободу само зато што су њихови непријатељи, комунисти и усташе, били
потпомогнути и оснажени. Ко нас је предавао на касапницу, ако не
„савезници“ који нам дубоко ископаше гробницу у Словенији! Чије оружје,
авиони и ратна спрема, докрајчи измучене животе Дражиних четника у
Зеленгори, на Дрини и широм Босне? Не беху ли то они који Србима казаше
да су нашли своју душу када су за њихове интересе загазили у самоубилачки
рат 1941. године?! Нахрањени су, наоружани и одевени српски непријатељи,
дата им је власт у руке да „потсецају траву“ или да „пуштају крв“ Србији и
Србима после рата, а ко је био помагач и имао удела у непријатељству према
Србима, ако не „савезници“ и њихово препустање Балкана комунистима!

У српским горама и планинама оста на хиљаде Дражиних бораца, после

несрећно завршеног рата, рађе да умру с пушком у руци, него да се предају
комунистима. То је био један трзај више, последња кап крви дата за слободу,
и пример како се Срби боре за слободу своје Отаџбине.

Српски народ не подлеже, не преста да даје отпор натуреном комунизму

ни дан-данас, после скоро пола века; неће никад ни престати, јер то није у
његовом духу и крви предака која му храни тело да трпи и подноси ичије
тиранство без отпора и протеста на неправду. Српска борба за слободу је
саставни део његова живота, она је наследна — преноси се с колена на
колено; којој нема краја док год српски народ живи. Српске пропасти, гробља
и голготе, само су давање наде у поновно васкрснуће кроз отпор и борбу.
Свака српска генерација која је водила борбу за слободу, доживљавала
страдања и патње, остављала је историју будућим нараштајима да извлачи
поуку из њихова рада и борбе, да суди и процењује ко су били бранитељи
Српства и слободе. На теби је, нови српски нараштају, где год радиш и учиш
школу, да проучиш најновију српску историју из Другог светског рата, да
„чујеш“ и ону страну која се не може чути од заглушне вике „победилаца“,
који се дограбише власти и државне помоћи страних сила, које у Србима
нису могле стећи своје послушнике. Опомени се, српски нараштају, да то
нису чинили ни наши најстарији преци када су се доселили на Балкан — нису
их „поримили“ Римљани, нису их „погрчили“ Грци, нису их „потурчили“
Турци, нису их „пошвабили“ Швабе! Нека ни тебе не отуђе од Српства нови
интернационални освајачи света! Знај да је свакој сили и неправди долазио
крај, а Српство је остало да вечно живи. Ни прегажена српска раја није
„мировала“; остајао је дух Косова да је крепи дугим низом векова. Ни Србин
који се селио са свога огњишта из нужде и непокоравања јачој сили и
одлазио у туђе земље да нађе више слободе, није се „отуђио“ од Српства и
борбе за слободу своје Отаџбине. Неправдом учињеном над српским
народом, од стране великих сила у Другом светском рату, избеглиштво је
било поново наш одговор неправди, а то је опет жртвовање за слободу у
знаку непокоравања и настављања борбе. Наша сећања на четничку борбу, на
жртве које су Срби дали за слободу у Другом светском рату, остала су да
живе у заграничном Српству све док нас не прекрије грумен туђе земље, или
док у тој борби не ишчекамо заслужену слободу!
 На насловној страни корица
Двоглави бели орао
у полету са Равне Горе
симболише српски устанак
на отпор и борбу за слободу.
Рад писца у српским планинама
у тисовини са бакарном жицом.
1950. године.
 Двоглави бели орао са венцем,
ношен је на шајкачи и пренет у Грчку 1950. године.
Рад писца у шуми од оскудног материјала:
алуминијума од старе порције и
месинга од празне пушчане чауре.
 ШТАМПАРСКЕ ГРЕШКЕ

Страна:

14 — 15. ред одоздо — стоји вољу, а треба вођу.

28 — 4. и 5. ред одоздо се понављају; један треба брисати.

29 — 11. ред одоздо стоји Владика, а треба Влада.

33 — 7. ред одоздо стоји ртачког, а треба гатачког.

38 — 3. ред одоздо стоји одвају, а треба одвајају.

39 — 9. одоздо стоји др’аве, а треба државе.

40 — 15. ред одоздо стоји Почекивати, а треба Дочекивати.

41 — 19. ред одоздо стоји пусто поље, а треба Пусто Поље.

43 — 6. ред одоздо стоји скучених, а треба скућених.

46 — 22. ред одоздо стоји извоМено, а треба извођено.

47 — 17. ред одозго стоји речица, а треба речца.

48 — 26. ред одоздо стоји Бихаћа, а треба Билеће.

49 — 15. ред одозго стоји Дулићевог, а треба Дулићког.

53 — 7. ред одозго стоји незваничне, а треба изазивачке.

55 — 10. ред одозго стоји окривљених, а треба окрвављених.

55 — 10. ред одозго стоји Косама, а треба госама.

57 — 1. ред одоздо стоји муље, а треба Муље.

67 — 7. ред одоздо стоји сумотаном, а треба суманутом.

71 — 2. ред одозго стоји смеша, а треба смешна.

73 — 9. ред одозго стоји гарачке, а треба Гатачке.

76 — 22. и 27. ред одозго стоји префиганата, а треба префриганаца.

 77 — 4. ред одозго стоји Мију, а треба Мују.

77 — 24. ред одоздо стоји Супруга, а треба Супругу.

78 — 25. ред одоздо брисати речи „и народ“.

78 — 24. ред одоздо стоји Казанац, а треба Казанце.

86 — 5. ред одозго (и даље) треба да гласи: Милорад Говедарица

(погинуо у борби са комунистима у с. Лукавцу, Невесиње, 1947.); Спасоје
Суботић (погинуо од комуниста у пл. Зеленгори 1947.)

86 — 26. ред одозго (и даље) треба да гласи: Лале Рончевић (погинуо на

Лијевче Пољу, са Попом Перишићем 1945.); Бориша Шаровић (погинуо од
комуниста у пробијању за Грчку 1950.).

90 — 10. ред одоздо стоји позивао, а треба повезивао.

92 — 11. ред одозго стоји Душана, а треба Данила.

95 — 10. и 11. ред одозго стоји Гору Црну, а треба Црну Гору.

95 — 23. ред одозго стоји Поповић, а треба Паповић.

97 — 6. ред одоздо стоји Дулићевог, а треба Дулићког.

106 — 9. ред одозго стоји Цареве, а треба Гареве.

106 — 12. ред одоздо стоји Шушић, а треба Сушић.

110 — 18. ред одоздо стоји одреди, а треба одроди.

112 — 11. ред одоздо стоји Станојевића, а треба Стањевића.

112 — 28. ред одоздо стоји изненади, а треба изненадити.

123 — 15. ред одоздо стоји 1943, а треба 1944.

134 — 1. ред одоздо стоји Нило, а треба Немило.

137 — 11. ред одоздо стоји бедемима, а треба брдима.

142 — 16. ред одоздо стоји одвајају, а треба освајају.

144 — 3. ред одозго стоји шикарама, а треба шкриповима.

156 — 7. ред одоздо стоји Бегову, а треба Брегаву.

158 — 16. ред одоздо стоји обрежу, а треба одрежу.

158 — 25. ред одоздо стоји Цивео, а треба Живео.

160 — 17. ред одоздо стоји могућност, а треба немогућност.

170 — 10. ред одозго стоји Ликама, а треба Лукама.

175 — 6. ред одозго стоји радница, а треба родица.

197 — 5. ред одозго стоји Затим, а треба Зима.

200 — 1. ред одоздо стоји савлађује, а треба сваљује.

203 — 24. ред одоздо стоји у Посавини, а треба и поштовани.

223 — 7. ред одозго стоји Благоју, а треба Благоту.

224 — 20. ред одозго стоји недавно, а треба ненадно.

233 — 18. ред одозго стоји закуцало, а треба зуцкало.

257 — 1. ред одоздо стоји белички, а треба билећки.

261 — 16. ред одоздо стоји окривљених, а треба окрвављених.

266 — 24. ред одозго брисати једно „Драга“.

275 — 7. ред одоздо брисати речи “и народа“.

281 — 8. ред одоздо стоји Одлазак, а треба Одблесак.

286 — 13. ред одоздо стоји припрецине, а треба припећине.

287 — 17. ред одоздо стоји до, а треба „и“.

289 — 6. ред одозго брисати речи „и шуме“.

294 — 3. ред одозго стоји Зато, а треба Зашто.

295 — 1. ред одозго стоји до, а треба „и“.

302 — 18. ред одоздо стоји груде, а треба гудуре.

305 — 3. ред одозго стоји исплаћене, а треба неплаћене.

307 — 20. ред одозго стоји бојних, а треба бројних.

309 — 14. ред одозго стоји Јовановић, а треба Шаровић.

309 — 15. ред одозго стоји Бориша, а треба Тодор.

310 — 15. ред одозго стоји Шарић, а треба Шаровић.

310 — 11. ред одоздо стоји дотући, а треба тући.

317 — 19. ред одоздо брисати речи ,једном или“.

318 — 6. ред одозго стоји уживањем, а треба уважењем.

328 — 1. ред одозго стоји снагу, а треба силу.

329 — 14. ред одозго стоји дрвеној, а треба дрвној.

334 — 9. ред одозго стоји умрцењу, а треба усмрћењу.

334 — 8. ред одоздо стоји други, а треба других.

342 — 7. ред одозго стоји верат, а треба ветар.

361 — 3. ред одоздо стоји су, а треба би.

362 — 17. ред одоздо стоји неког, а треба некад.

391 — 17. ред одоздо стоји осигуравале, а треба организовале.

400 — 18. ред одозго стоји обуКу, а треба обућу.

401 — 7. ред одозго стоји граМане, а треба грађане.

402 — 6. ред одозго стоји Јутурице, а треба чутурице.

402 — 6. ред одозго, после речи „прибор“ додати „за“.

441 — 14 ред одозго стоји проширеном а треба порушеном.

447 — 14 ред одоздо испуштено треба да стоји људи.

447 — 23 ред одоздо испуштено треба да стоји падало.

496 — 21 ред одоздо стоји разгрнута а треба разграната.

507 — 9 ред одоздо изостављено — плавог неба изнад.

530 — 2 ред одозго стоји како а треба какво.

530 — 21 ред одоздо стоји затворене а треба затроване.

553 — 3 ред одоздо стоји питање а треба патње.

 САДРЖАЈ
Увод……………………………………………………………………………7

Трећи српски устанак — Дража Михаиловић и Равна Гора………….......13

ДОБА РАТА
УСТАНАК У ГАЦКУ 6. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ
Почетницима устанка………………………………………………………..20

Неколико рече о Гацку у Херцеговини…………………………………….23

Борба за опстанак……………………………………………………………27

Осврт на ратно стање………………………………………………………..29

Држање муслимана у Гацку………………………………………………...32

Устајање на самоодбрану …………………………………………………..35

На Гату ……………………………………………………………………….41

Заузимање положаја…………………………………………………………44

Збегови………………………………………………………………………..49

Окршај са хрватском црном легијом……………………………………….54

Борба се наставља и проширује…………………………………………….57

Обарање три хрватска авиона………………………………………………62

Дочек и напад Италијана у Каменом Брду, Коритска јама……………….66

Заузимање Автовца уочи Видовдана …………………………………….72

Видовдан у Автовцу…………………………………………………………75

Долазак Италијана у Гацко………………………………………………….79

Појава комуниста у Гацку …………………………………………………..80

Организација и старешинство………………………………………………84

Усташе убијају, а комунисти пропагирају…………………………………85

Мајор Бошко Тодоровић у Гацку…………………………………………..86

Стални упади комуниста……………………………………………………88

Удружени партизани узимају два нац. упоришта........................................91

БОРБА ПРОТИВ КОМУНИСТА 1942. ГОДИНЕ........................................95

Стање и намера комуниста.............................................................................96

Покрет и операције........................................................................................102

Села: Сипачно, Слато, Лукавац...................................................................103

Кроз Дабар и по брдима око њега................................................................105

Враћање назад у правцу Невесиња..............................................................107

Заједничке операције Невесињског корпуса .............................................109

Борба на Гату.................................................................................................113

После партизанског пораза на Гату.............................................................117

На крају овог одељка.....................................................................................122

ГАЦКО НА ПУТУ ПАРТИЗАНСКОГ БЕЖАЊА И

НЕМАЧКЕ ОДМАЗДЕ 1943. ГОДИНЕ…………………………………..125

Партизани беже испред Немаца…………………………………………...126

Присуство четника Зетског одреда………………………………………..127

Долазак Немаца у Гацко…………………………………………………...130

Протерани партизани долазе и пале куће………………………………...133

Једна предаја италијанске војске………………………………………….135

Продужење борбе преко зиме 1943/44. Године…………………………..141

СЕЋАЊЕ НА ЈУРИШЛИЈЕ И ЊИХОВУ БОРБУ

У ГАЦКУ 1944. ГОДИНЕ…………………………………………………150

Борбе по гатачкој Површи…………………………………………………151

Покрет у Изгори……………………………………………………………152

Потере за партизанима око Брајићевића………………………………….154

Протеривање партизана дал. Батаљона…………………………………...159

Борбе јуришлија на више страна…………………………………………..161

Преко Троглава и Капавице на Плану…………………………………….165

Борбе против партизана у гор. делу Гацка………………………………..168

Борба на Херцеговој Градини……………………………………………..170

Борба у Казанцима…………………………………………………………171

Борбе на Облом Брду………………………………………………………173

Напад на Крстац…………………………………………………………....174

Друге борбе по Гацку………………………………………………………178

„Савезничка“ бомбардовање 1944. године……………………………….180

Појава вести о доласку Санџаклија.............................................................184

Остављање Гацка и покрет преко Површи.................................................185

Долазак на Плужине — сталне борбе..........................................................187

Покрет на Требиње и напад на Немце.........................................................189

Напад на Требиње.........................................................................................192

Покретање око Требиња...............................................................................198

Судбоносни дани — повлачење...................................................................205

На путу за Фочу. О јуришлијама.................................................................211

ПОВЛАЧЕЊЕ У БОСНУ..............................................................................219

Прикупљање четника око Фоче...................................................................221

Бадњидан у Фочи 1945. Године...................................................................224

Покрет уочи Божића......................................................................................227

Божић у насељу Јабука.................................................................................228

Корјен, Мрки До, Врпрача............................................................................231

Стајање по селима око Сарајева..................................................................233

Даљи пут кроз Босну до пл. Вучјака...........................................................237

ПРОЛЕЋЕ СМРТИ........................................................................................241

„Болница“ тифусара у Лијевче Пољу..........................................................244

„Болница“ у пробијању.................................................................................247

Наше растајања у више праваца...................................................................250

СА ЦРНОГОРСКИМ ЧЕТНИЦИМА У НЕВОЉИ....................................254

СТРАДАЛАЧКИМ ПУТЕМ КРОЗ СЛОВЕНИЈУ

И АУСТРИЈУ 1945. ГОДИНЕ......................................................................259

ИЗ НАЈЦРЊИХ ДАНА И ДОЖИВЉАЈА...................................................278

ПОВРАТАК У СВОЈЕ ПЛАНИНЕ..............................................................290

ДОЛАЗАК У СВОЈ КРАЈ.............................................................................302

ПОСЛЕ РАТА
ПОСЛЕДЊЕ КАПИ КРВИ
Сени које не бледе.........................................................................................310

ДОГАЂАЈИ У ХЕРЦЕГОВИНИ ОД 1945—1950.

У ОДНОСУ НА ЧЕТНИКЕ У ШУМИ........................................................312

Борба се још увек чује...................................................................................319

Трагедија на Божић.......................................................................................332

1946. ОД ЂУРЂЕВА ДО МИТРОВА ДАНА. —

ЛЕТО И ЗЕЛЕН ГРМЕН...............................................................................336

УЛАЗАК У ЗИМУ 1946/47. ГОДИНЕ.........................................................344

Одабирање планина и места за зимовник...................................................350

ЗИМА И ЛЕТО 1947. ГОДИНЕ...................................................................354

Живот у шуми постаје све тежи...................................................................367

Мајор Супић са два борца пада у Зеленгори..............................................370

Падање четника у Невесињу, Билећи и Гацку............................................375

Неуспех и губици у планини Сомини.........................................................378

Ко су четворица палих четника....................................................................383

Осврт на једну предају..................................................................................389

Тодор Уљаревић прекраћује живот

у неравној борби са комунистаима..............................................................393

ТЕШКИ ДАНИ ОД МИТРОВА ДО ЂУРЂЕВА ДАНА

1947—1948. ГОДИНЕ...................................................................................398

Мирко Ковачевић и Ристо Шкоро...............................................................414

Живот тројице четника у планини преко зиме 1948. године....................423

ЛЕТО 1948. ГОДИНЕ...................................................................................429

ЗИМА 1949. ГОДИНЕ...................................................................................451

Губитак Мирка Ковачевића..........................................................................456

ПОСЛЕДЊЕ ЛЕТО 1949. ГОДИНЕ............................................................466

Губитак Војина Тепавчевића........................................................................472

ПОСЛЕДЊА ЗИМА 1950. ГОДИНЕ...........................................................487

ДОЛАЗАК ПРОЛЕЋА 1959. ГОДИНЕ.......................................................498

Српске планине — наша пребивалишта.....................................................502

Последње „Збогом“ палим у борби за слободу

и живим који осташе у планинама да се и даље боре................................509

Четнички сарадници — помагачи................................................................511

ПУТЕМ КРОЗ БЕСПУЋЕ

О путу кроз беспуће ......................................................................................516

КРАТКИ ПОДАЦИ О ПЕТОРИЦИ ЧЕТНИКА КОЈИ СУ

ПОШЛИ ЗА ГРЧКУ И О ЊИХОВОМ УЧЕШЋУ У

ЧЕТНИЧКИМ ЈЕДИНИЦАМА ЗА ВРЕМЕ РАТА....................................518

ПОЛАЗАК ЗА ГРЧКУ ИЗ ПЛ. ГОЛИЈЕ.....................................................520

Преко Крнова на извор Мораче...................................................................525

КРОЗ МОРАЧУ И КОЛАШИН...................................................................527

МОКРА ПЛАНИНА, СМИЉЕВИЦА И ЖЉЕБ.........................................533

КРОЗ МЕТОХИЈУ И СТРАДАЊЕ У ЊОЈ.................................................538

СТРАДАЊЕ У ПРЕКОРУПЉУ — ДРЕНИЦА..........................................545

Састанак са Димитријем Црногорцем, на одређеном месту,

и настављање пута у правцу Шар-Планине................................................553

ПОГЛЕД СА ШАР—ПЛАНИНЕ, на Видовдан 1950. Године..................563

НОЋНО ПУТОВАЊЕ ПРЕКО ШАР—ПЛАНИНЕ...................................569

КОРАБ ПЛ. (2764) на Петров дан 1950. Године........................................583

НИЗ РЕКУ РАДИКУ, ОКО ДЕБРА, СТРУГЕ И ОХРИДА.......................590

ПРЕКО ПЛАНИНЕ ГАЛИЧИЦЕ НА ПРЕСПАНСКО ЈЕЗЕРО...............621

ПРЕЛАЗАК У АЛБАНИЈУ...........................................................................627

ПЕТ ДАНА КРОЗ АЛБАНИЈУ....................................................................631

ПРЕЛАЗАК У ГРЧКУ...................................................................................643

У ГРЧКОЈ.......................................................................................................649

ЗАЛАЗАК СУНЦА У ГРЧКОЈ.....................................................................653

СКИДАЊЕ ОРУЖЈА И ИСПИТИВАЊА

ОД СТРАНЕ ГРЧКИХ ВЛАСТИ.................................................................655

ДАЉЕ ПУТОВАЊЕ КРОЗ ГРЧКУ,

ОД КАСТУРИЈЕ ДО ЛАВРИОНА..............................................................661

У ИЗБЕГЛИЧКОМ ЛОГОРУ ЛАВРИОН...................................................675

1. децембар 1951. године — дан одласка из Грчке....................................681

ЗАШТО СМО ПАЛИ....................................................................................685

ШТАМПАРСКЕ ГРЕШКЕ...........................................................................691