Hrestomatija Medjunarodna Sigurnost 2017 PDF

UNIVERZITET U SARAJEVU
FAKULTET POLITIČKIH NAUKA
MEĐUNARODNA SIGURNOST
(HRESTOMATIJA ZA INTERNU UPOTREBU)
Priredio:
Doc.dr. Sead Turčalo
Sarajevo, 2017
SADRŽAJ
PRVI DIO TRADICIONALNI IZAZOVI SIGURNOSTI: RAT I MEĐUNARODNA

SIGURNOST
Paul D. Williams: Rat

(iz: Paul D. Williams (2012) Uvod u studije bezbednosti. Službeni glasnik: Beograd)
DRUGI DIO TEORIJSKE PERSPEKTIVE MEĐUNARODNE SIGURNOSTI
Patrick Morgan:Sigurnost u međunarodnoj politici. Tradicionalni pristupi

(iz: Alan Collins (2010) Suvremen sigurnosne studije. Politička kultura, Zagreb)
David Mutimer: Kritičke sigurnosne studije. Povijest razlika

Matt McDonald: Konstruktivizam

TREĆI DIO RAZVOJ REGIONALNIH I MEĐUNARODNIH SIGURNOSNIH

INSTITUCIJA
Louise Fawcett: Regionalne institucije

Thomas G. Weiss i Danielle Zach Kalbacher:Ujedinjene nacije

John S. Duffield, Cynthia, Michot i Sara Ann Miller: Savezi

ČETVRTI DIO PROMJENA SIGURNOSNE PARADIGME: KOLEKTIVNA

SIGURNOST, KOLEKTIVNA ODBRANA I SIGURNOSNA SURADNJA U
POSTHLADNORATOVSKOM PERIODU
Siniša Tatalović, Grizold Anton, Cvrtila, Vlatko:Posthladnoratovski euroatlantski okvir
Jamie Shea: Održavanje relevantnosti NATOYa
Novičić, Žaklina: Novine u spoljnoj i bezbedonosnoj politici Evropske unije posle

Ugovora iz Lisabona
PETI DIO BOSNA I HERCEGOVINA U MEĐUNARODNOJ SIGURNOSNOJ
ARHITEKTURI
Nerzuk Ćurak: NATO, EU i goli život

(Nerzuk, Ćurak (2011) Izvještaj iz periferne zemlje. Gramatika geopolitike, FPN: Sarajevo)
ŠESTI DIO SUVREMENI SIGURNOSNI IZAZOVI
Michael T. Clare: Energetska bezbednost

William, D. Hartung: Međnarodna trgovina oružjem

James, Wirtz: Oružje za masovno uništenje

Set Nakdonald ł23
neka država gleda na pretnju, ukoliko ne obratimo pažnju na ulogu stan-

darda legitimnosti ili polite identiteta, na primer ? I, naravno, bezbednost
je — Rao śto je uvek bila — mnogo viie od zaštite teritorijalnog integriteta i
suvereniteta države. Konstruktivisti su, svojim zajedničkim nagla“savanjem
društvene konstrułccije bezbednosti, u posebno povoljnom položajø da nam
pruže dublji uvid u to kako bezbednost „funkcionise“ u svetu politike, i
kako politički znaéajni pojmovi bezbednosti i pretnje nastaju u razlićitim
kontekstima.
Knjige koje se preporučuju za dalje čitanje:

Barry Buzan, Ole Waever and Jaap dc Wilde, Security: A New framework
or Analysis (Boulder, CO : Lynne Rcinner, i998). Dosad kljućni prikaz
o pristupu Kopenhaške śkole bezbednosti.
Karin Fierke, Critical Approaches to International Security (Oxford: Poliry
Press, zooy). Odlićan uvod u to šta znaéi shvatati bezbednosr kao dru-
s“tvenu konstrukciju.
Ted Hopf, „The promise of constructivism in International Relations the-
ory“, International Security, i 3(i) (i998): iyi —zoo. Odličan pregled kon-
struktivističkog doprinosa proučavanju medunarodnih odnosa.
Peter Katzenstein (ed.) The Culture ofNational Security: forms and Identit y
in kVorld Politics (New York: Columbia University Press, i 996). Jedan
od ključnih tekstova koji izlaže (uglavnom konvencionalni) konstrukti-
vističkî pristup bezbednosti i primenjuje ga na razliéite sliičajeve.
Jutta Weldes ct al. (eds), Constructing Insecurity (Minneapolis: University oŸ
Minnesota Press, i999). Ključni tekst u prikazivanju kritićkog konstruk-
tivistićkog pristupa bezbednosti i njegovom primenjivanju na različite
slučajeve.
Alexander Wendt, „Anarchy is what states make of it: the social coristrucrion
of power politics“, International Organization , q 6(z) (199 z): 39i—ą z .
Pionirski élanak koji pokazuje uzajamno povezanu konstitiiciju struk-
tura i éinilaca.
TREĆI DIO RAZVOJ REGIONALNIH I MEĐUNARODNIH SIGURNOSNIH
INSTITUCIJA
Louise Fawcett: Regionalne institucije

Thomas G. Weiss i Danielle Zach Kalbacher:Ujedinjene nacije

John S. Duffield, Cynthia, Michot i Sara Ann Miller: Savezi

Regionalnc iiastitucije
Luiza Foset (Louise Fawcett)
Sažetak
U ovom poglavlju razmotričemo ulogu regionalnih institucija u uspostavlja-
nju medunarodne bezbednosti. Osvrćemo se na istoriju i razvoj regionalizma
u sferi bezbednosti, i odnos razvoja izmedu UN i regionalnih institucija. Iz
široke istorijske i komparativne perspektive razmatraju se i uslovi koji stoje
iza razvoja projekata regionalne bezbednosti i objašnjenja za njihov uspeh
ili neuspeh. Mada postoje sve veći zahtevi za uspostavljanje regionalne bez-
bednosti, koji se ogledaju u rastu i razvoju institucija, njihov uspeh je pome-
šan, pokazujući znatne razlike od regiona do regiona i zaviseći od interesa
spoljnih sila. Ona je takode predmet debate: malo je saglasnosti o vrednosti
medunarodnih institucija u sferi bezbednosti s jedne strane i komparativne
prednosti regionalnih institucija nad globalnim činiocima kao što su UN,
s druge strane. Uprkos takvim ograničenjima, regionalne institucije sve više
postaju važne u kontekstu bezbednosti širom sveta, i njihove uloge priznaju
multilateralne institucije, države i nedržavni činioci.
Uvod
Iz perspektive s poćetka dvadesetprvog veka, razvoj institucija regionalne bez-
bednosti u proteklih pola veka deluje upećatljivo. Pre Drugog svctskog rata,
postojalo je nekolĞo formalriih medunarodnih institucija koje su se otvoreno
bavile bezbednosnim stvarima: glavni izuzetak bila je Liga naroda. Od tada je
396 Regionalne institucije
njihov broj, premda neravnomerno, stalno rastao. Do kraja dvadesetog veka,

od sve većeg broja meduvladinih regionalnih organizacija [Dihl (DieM) zoo s ],
preko z se obavezalo na oćuvanje bezbednosti — u Evropi, Africi, Juźnoj i
Severnoj Americi, Aziji i Bliskom istoku/islamski svet (vidi Tabelu z1.I). Kada
pomislimo daje mnogo ranije institucionalni razvoj identifikovan prvenstveno
s ekonomskom integracijom, onda je to od vaźnosti.
Podjednalco je upećatljiv i opseg njihove delatnosti: od mirovnih resenja
do kontrole oruźja i koordinacije spoljne politike. U Pregratku zi.i prikazane
su razlićite uloge izabrane grupe regionalnih organizacija.
Dalje, mada su postale aktivnije nasvoju ruku, sve viie regionalnih iristimcija
je postalo ukljućeno u kooperativne bezbednosne poduhvate, naroćito sa UN, ali
takode i sa dnigim regionalnim/meduregionalnim institucijama i nizom nevladi-
iuh orgariizacija [Pju (Pugh) i Sid (Sidhu) ioo3]. Ta saradnja je oćevidna naroćito
danas u oblasti mirovnih operacija (vidi y. poglavlje). Od devedesetih godina sve
veći broj glavnih mirovnih operacija raćuna na iićeśće UN i razniJi regionalnih
organizacija. Na kraju zoo5. godine, oko i5 regionalnih organizacija ukljućeno
je u kooperativne aktivnosti (CIC zoo6). Drźave ćlanice Afrićke unije (AU) sii
zoo6. godine obezbedile y5% svih mirovnjaka UN u Africi i vodile svoje operacije.
Najzad, drźave, UN i drugi ćinioci sve viśe priznaju te nove bezbednosne
uloge regionalnih organizacija. Ranije śiroko izraźcni skepticizam o
vrednosti takvih institucija ustupio je mesto priznanju njihovog potencijala.
One su deo „eksplozije medunarodnog aktivizma“, istakniitog u Izveśtaju o
ljudskoj bezbednosti (zoo5), za koji se smatra da je doprineo ukupnom oPu-
danju broja sukoba. Kao śto je rekao bivśi generalni sekretar UN, Kofi Anan,
„multilateralne institucije i regionalne bezbednosne organizacije nikada nisu
biJe vaźnije nego danas“ (UN/SG/SM/8 $@j : 9/IZ/DO0Z).
Tabela zz.i Glavne regionalne bezbednosne institucije, ipą5—zooy.
A(rika OAU/AU, IGADD/IGAD, ECOWAS, SADCC/SADC, CEMAC

Evropa EC/EU, WEU, NATO, (Varšavski pakt), OSCE, CIS, CSTO
Azija (SEATO$, ASEAN, SAARC, ARF, SCO, CACO, ICO
Srednji istok LAS, (CENTRO), GCC, AMU, (ACC), ECO, ICO
Obe Amerike OAS, CARICOM, OECS, MERCOSUR
Australoazija ANZUS, SPF/P1F
Napomena: institucija koja je prestala da postoji navedena je u zagradi, a iza kose

crte je navedeno promenjeno ime institucije.
Luiza Foset 397
Okvir 21.1 Bezbednosne aktivnosti

izabranih regionalnih institucija
Izgradnja poverenja
Odbrana suverenosti i teritorijalnog integriteta
Održavanje mira
Bezbednosni i ekonomski razvoj
Miroljubivo rešenje sporova
Koordinacija spoljne politike
Bezbednosna saradnja
Rešenje pograničnih sporova
Razoružanje i kontrola oružja
Preventivna diplomatija
Sloboda, bezbednost i pravda
Osiguranje nacionalnih prava
Borba protiv terorizma, droga i trgovine oružjem
Nametanje mira
Nadgledanje izbora
Izgradnja institucija
Neširenje nuklearnog oružja
Na šta se, realno, svode navedene aktivnosti i kalco se mogu objasniti ?

Mada „novi talas regionalizma u poslovima bezbednosti“ može lako da se
identifikuje [Lejk (Lake) i Morgan (Morgan) i997], teže je pokazati da je on
pustio duboke korene i znatno izmenio obrise svetske politike. Zaista, stvar-
ni značaj postoječeg regionalnog talasa, kao i prethodnih talasa o kojima je
ovde raspravljano, ostaje stvar debate.
Prvo, samo svedočanstvo njegovog uticaja jesre pomešano. Broj posto-
ječih institucija malo nam govori o njihovom slabljenju ili delotvornosti.
Uzviiena retorika u njihovim poveljama i misijama često se ne podudara
s praksom, a sama praksa je šarolika. Neke dobro utemeljene regionalne orga-
nizacije zabeležile su značajne napretke u oblasti bezbednosti, bilo u Africi,
jugoistočnoj Aziji, Latinskoj Americi ili Evropi; izveštaj o drugima — na Sred-
njem istoku, u južnoj ili centralnoj Aziji, na primer — ostaje ograničen. Ne
postoji redovan ili lako ustanovljiv obrazac ili proces razvoja bezbednosnog
regionalizma. Zemlje Latinske Amerike, Južnog Pacifika i jugoistočne Azije
uspeśno su ustanovile i odrźavaju nuklearnu slobodnu zonu śirom svojih

regiona. U juźnoj Aziji, dve glavne regionalne sile, Indija i Pakistan, posedujii
nuklearno oruźje, pokusaj Lige arapskih drźava (LAS) da sa Srednjeg isto-
Na uklone oruźje masovnog uniśtenja je propao, Lrael poseduje utemeljen
nuklearni potencijal, dok je Iran sve bliźe tome da postane nuklearna sila.
Drugo, sama vrednost takvih institucija, bilo medunarodnih ili regional-
nih, predmet je razlićitih tumaćenja [Higot (Higgott) zoo6]. S jedne strane,
autori tvrde da institucije pomazu oblikovanju naćina na koji drźave razmi-
śljaju o bezbednosti i zajednici. Institucije promoviśu dijalog i svest medu
drźavama omogućavajiići im da ponovo razmotre svoje bezbednosne priori-
tete i ponaśanje i upuste se u kooperativne poduhvate (Deutsch i95y). Prema
tome, regionalni identiteti mogu da igraju vaźne uloge u tome kako i u kojim
oblastima drźave biraju partnere za saradnju (Barnett i 9p8). U sredini su oni
za kojima institucije, u situacijama meduzavisnosti, sluźe korisnim svrhama,
omogućavajući drzavama da profitirajii iż zajcdnićkih pravila i postupaka.
U tom racionalnom modelu regionalni identitet je sporedan u odnosu na
saradnju. S druge strane su oni koji su skeptićni kada je reć o tome da li
institucije, bilo koje vrste, promoviśu bezbednost i medunarodni poredak
(Mearsheimer i9 9q/95). Institucije su prolazne i odslikavaju postojeću rav-
noteźii moći u medunarodnom sistemu. Ideja rcgiona je vaźna samo onoliko
kolŃo snaźne regionalne drźave ili savezi drźava mogu da odigraju znaćajnu
ulogu u połcuśaju postizanja povoljnije ravnoteźe moći za svoje ćlanice.
Treće, ćak je i poźeljnost regionalizma, u teoriji ili praksi, sporna. Prcm-
da neki tvrde da regionalna sigurnosr może da bude put ka globalnoj bez-
bednosti, da mir może da bude „u delovima“, da navedemo naslov ranog dela
Dźozefa Naja (Joseph Nye is7I), podjedanko snaźno stanoviśte jeste ono po
kojem regionalizam, u najboljem slućaju, treba shvatiti komplementarno i
sekundarno, a u najgorem, śtetnim po globalna nastojanja da se promoviśu
mir i bezbednost. U poredenju s ranim idealistićkim razmiśljanjem o medu-
narodnoj organizaciji koja daje prednost univerzalnim nad partikularnim
vrednostima, joś uvek postoji śiroki konsenzus da UN, ili neko univerzalno
relo, treba da pruża bezbednost. U tom smislu, promovisanje regionalne
bezbednosti protivreći traganja za globalnom bezbednoiću; regionalne orga-
nizacije ne mogu da budu nepristrasne i biće osetljive na ambicije snaźnih
regionalnih sila Dom (Dom) i998] . Drugim rećima, ako medunarodne
bezbednosne institucije poseduju vrednost, nju na globałnom nivou mora
traźiti i promovisati istinski medunarodno, a ne regionalno druitvo.
Luiza Foset 399
Organizacija poglavlja
Na tom zaledu ambivalentnosti prirode i znaćaja regionalizma, u ovom

poglavlju se ispituje postojeće svedočanstvo i nude neki provizorni zakljućci
o postojećim i budućim ulogama regionalnih institucija u oblasti bezbednosti.
U sledećem odeljku pozabavićemo se istorijom i razvojem regionalnlh bez-
bednosnìh institucija odDrugog svetskog rata. U Trećem odeljku sc istražuju
neki aspekti savremene bezbednosne arene, s pogledom na ulogu institucija
n mirovnim operacijama i njihovim odnosima sa Ujedinjenim nacijama.
U njemu se, takode, razmatra kako su institucije proile baveći se najnovijim‘
bezbednosnim premjama terorizma i śirenjem oružja za masovno uništenje.
U poslednjem poglavlju se ocenjuje razvoj bezbednosnog regionalizma i zaklju-
čuje razmatranjem njegovog savremenog znaćaja i budućih izgleda.
Beleška a terminima
Šta je regionalna institucija i šta odreduje njenu bezbednosne komponentu?

Sva tri termina — „regionalan“, bezbednost" i „institucije‘ — predmet su raz-
liéitih tuinaéenja, tako da je ovde potrebna beleška o njihovom razjašnjenju.
U medunarodnim odnosima, ìnstitucije ukazuju na formalne organizacije
s „odredenim hijerarhijama i potencijalom za svrhovito delovanje“, a na
medunarodne režime sa ,sloźenim pravilima i organizacijama o ćijim se glav-
nim elementima pregovara i o kojima su saglasne države‘ (Keohane iy 88).
Regionalne institucije su režimi i formalne organizacije boje se sastoji od
članstva koje je ogranićeno na posebni geografski region, ili možda dva ili
više sličnih regiona [npr., NATO ili ARF (Animal Rescue Foundation)],
mada se koriste i definicije koje se labavije vrte oko pitanja, delatnosti i ide-
ja (npr., Nye i9* , Rasert (Russert) •9*7. Kacestajn (Katzenstein) i 9f
Premda takve institucija mogu da budu formalne ili neformalne i ukljuće
drźavu ili nedržavne ćinioce, ovde smo, iz razloga preciznosti i ekonomič-
nosti, usredsredeni na formalrie, na državi zasnovane regionalne iłi medure-
gionalne organizacije (za poredenje vidi Heine (Hettne) zoos), àto je izbor
koji nićim ne opravdana činjenicu da država ostaje čuvar najglobalnije bez-
bednosne aktivnosti [Rasert i Oni1 (Oneal) zoor].
Bezbednosni dimenzija regionalnih institucija može se razumeti na dva
različita, mada srodna naćina. Prvo, ona se može tumačiti kao pokuśaj pro-
movisanja miroljubivih i predvidivih odnosa medu njihovim ćlanicama,
u cilju izgradnje bezbednosti i zajednice putem saradnje [Adler (Adler) i

Barnett ip98]. Za to labavo shvatanje bezbednosti može se reći da je pri-
menljivo na svaku regionalnu organizaciju. Drugo, i formalnije, regionalna
bezbednosna institucija može se shvatiti kao organizacija ćija povelja sadrži
oivoteno ukazivanje na bezbcdnost putem saradnje odbrambene, bezbed-
nosne i spoljne politike na izvesnom nivou. Ta razlika može se razumeti
uporedivanjem projekta rane Europske zajednice (EZ) s projektom Evrop-
ske unije (EU). Bezbednost je isplanirana da se suoći s pretnjama sukoba
unutar država i izmedu njih. Ovde ćemo se naćelno usredsrediti na mer-
ljivije oblike bezbednosti, a manje na bezbednost shvaćenu kao izgradnju
zajednice, mada je to dvoje ćesto povezano.
Poreklo i razvoj institucija regionalne bezbednosti
Razvoj regionalnih insti tucija seže od Drugog svetskog rata i deo je

opśteg obrasca razvoja medunarodnih institucija. Možemo identifikova-
ti tri vrste ranih regionalnih institucija: prvo, viśenamenske institucije,
kao śto su LAS, Organizacija ameriékih država (OAS) ili O rganizacija
afrićkog jediristva (OAU); drugo, one koje su načelno usredsre dene na
ekonomiju, Rao sto je Evropska komisija (EC); i treće, bezbednosni savezi,
kao ito su NATO, SEATO i CENTO. Ovde je naglasak na institucijama
s eksplicitnom bezbednosnom komponentom, ili na pr voj i trećoj vrsti.
Ğak i ako različite funkcije regionalnih institucija mogu da budu veoma
srodnc, pri ćemu bezbednosni regionalizam možda izvire iz ekonomskog
regionalizma, ne postoji nužna veza ili efekt „prelivanja“ Rao ito su to rani
teoretićari integrisanja predvideli [Has (Haas) i958]. Nisu sve regionalne
ekonomske institucije razvile dimenziju bezbednosti, niti sve regionalne
bezbednosne institucije sadrže u sebi ekonomsku saradnju (NATO je jedan
pzimcr). Bezbednosnu saradnju nije nužno teže (ili lakśe) ostvariti nego
ekonomsku saradnju.
U sferi regionalne bezbednosti, od I9§ 5. godine do danas mogu se
identifikovati tri talasa razvoja institucija: prvi se podudara s periodom
odmah posle Drugog svetskog rata i poćeckom perioda hladnog rata (vidi
Tabelu zi.z), dr iigi se dogodio sredinom i krajem hladnoratovskog peri-
oda (Tabela zi.3), i treći, it prvoj posthladnoratovskoj deceniji (Tabela
II. d). S prelaskom u novi vek, ustanovljeno je malo novih institucija,
mada su brojne institucije nastavile da se śire i razvijaju svoje potencijale
Luiza Foset 401
u različitim oblastima. U svakom talasu institucionalni razvoj odgovara

promeni i razvoju u medunarodnom sistemu i formiranju i slomu drža-
ve. Poslednj a velika sistemska promena, u kojoj je dosÌ o do nastanka i
nestanka brojnih institucija, bio je zavrśetak hladnog rata i slom sovjet-
skog bloka.
Pre Drugog svetskog rata postojalo je nekoliko formalnih bezbedno-
snih institucija, ali ne i regionalnih bezbednosnih institucija. Interamerićki
sistem, sa svojim korenima u poznom devetnaestom veku, nije bio formal-
na bezbednosna institucija, mada je utelovljavao ideju režima bezbednosti
izraźenom, na primer, u Monroovoj doktrini kojom su obe Amerike izdvo-
jene kao deo sfere uticaja Sjedinjenih Država. Drugi bezbednosni reàimi
bili su oćevidni u Evropi u devetnaestom veku, gde je ideja ravnoteže sila
prožcla razumevanje regionalnog poretka. Tek kada je taj labavi režim sruśio
Prvi svetski rat, svetski državnici su, predvodeni amerićkim predsednikom
Vudrom Vilsonom, napravili prvi pokuiaj izgradnje formalne bezbednosne
zajednice: Lige naroda.
Eksperiment s Ligom, mada je namera bila da bude univerzalan, pred-
stavljao je izdaju brojnih regionalnih karakteristfia, i nije nevažno da su sve
njene dominantne ćlanice bile iz Evrope. Upućivanje, u ćlanu zi Ugovora,
na „regionalna razumevanja“ uključeno je da privuće SAD, koje nisu posta-
le članica, i Monroova doktrina je bila jedina ideja koja je u stvari pome-
nuta [Zimern (Zimmern) i94ș]. Liga je stvorila atmosferu za śiru i tekuću
raspravu o tome kako se nositi sa problemom integrisanja regionalnih spo-
razuma u okvir opśte bezbednosne organizacije. Ta rasprava je nastavljena
tridesetih godina kada so se Evropa, i veći deo sveta, upleli u novi rat. Dotad
je postalo jasno da Liga, kao bezbednosna institucija, nije ispunila oéekivanja
i da je regionalizam bio negativno povezan s japanskim panazijskim projek-
tom ili nacističkom Evropom.
Institucije regionalne bezbednosti i hladni rat
Iz pepela Lige naroda nastale su UN i zapoćeo je prvi talas izgradnje regio-

nalnih institucija. Primer Lige, pozitivan i ncgativan, uticao je na razvoj nove
grupe medunarodnim institucija posle i94 . godine. S jedne strane, te insti-
tticije su bile izgradene da spreće društvene, politiéke i ekonomske prevrate
koji su uveli sve z u rat posle i9ą9. godine. S druge strane, one su stvorene
s planom da se nove i stare drźave osećaju bezbednije. Mada je nekoliko drźava
dovelo u pitanje potrebu za ambicioznijom univerzalnom bezbednosnom

organizacijom, mnoge su teźile tome da svoje interese zaitite putem regio-
nalnog iIi meduregionalnog grupisanja (Tabela zi.z).
Već do i945. godine stvorene su prve takve regionalne institucija koje
su pred5tavljale ne samO Obe AmerŃe, nego i Komonvełt i arapske drźave,
na naćin koji je uskOrO, IĘ65. godine, primenjen u Africi stvaranjem OAU.
Zavrśetak rada na Povelji UN, kao i Programu Lige pre toga, bio je pod
snaźnim uticajem drźava koje su najviie ulagale u takve institucije. Uprkos
izrazenim rezervama otaca-osnivaća UN (naroćito amerićkog predsedni-
ka Ruzvelta) o razvodnjavanju njenih univerzalnih aspiracija i nadleźnosti,
regionalni interesi su bili isuviśe snaźni da bi bili zanemareni. U Povelji UN
je tako data podrs’ka naćelu regionalnog partnerstva i delovanja, mada uvek
u okviru globalne bezbednosne organizacije.
Odredbe koje se tiću uloge regionalnih ćinilaca i njihovog odnosa sa
UN sadrźane su u Osmom poglavlju, ćl. 5i—5ą, mada takode brojne odred-
nice mogu da se nadu i na drugim mestima u Povelji. One se gotovo isklju-
ćivo usredsreduju na doprinos miru i bezbednosti. U ćlanu 5i drźavama
se daje pravo na kolektivnu samoodbranu; u ćlanu 5z reginalni ćinioci se
pozivaju da „ućine svaki mogući napor da postignu mimo reśenje lokalnih
sporova... pre nego sto oni dospeju pred Savet bezbednosti“. Kada je reć
o tome koje vrste regionalnih ćinilaca i institucija su pogodne za partner-
stvo, odredbe Osmog poglavlja Povelje su neodredene, ostavljajući sve to
razlićitim tumaćenjima, mada bi se periodićno razlićiti ćinioci izdvajali i
bili hvaljeni zbog uloga koje su odigrali [Śreuer (Schreuer) i995, Sarus’i
(Sarooshi) i 998].
Stvaranje prviłi formalnih regionalnih organizacija i njihovo priznavanje
od strane UN, predstavljalo je odgovore na predstojeće i aktuelne promena
u medunarodnom sisremu, proiizrokovane ratom i nestankom evropskih
imperija. Sada su te institucija morale da se ptilagode novoj medunarodnoj
situaciji koju je karakterisao Madni rat.
Tabela ei.z Hladnoratovske insritucije regionalne bezbednosti:

prvi talas, i9ę5—i 965.
Institucije s višestrukim ciljevima Bezbednosni savezi/institucija

(Komonvelt) LAS; OAS; OAU NATO, Varšavski ugovor, SEATO, Baghdad
Pact /CENTO, ANZUS, MU
Luiza Foset 403
U toj situaciji bilo je oćevidno da će moći regionalnih ćinilaca, naročito

kada je reć o državama Trećeg sveta, biti jako ogranićene. Te nove države i
nedostatak diplomatskog iskustva bili su deo problema, a resursi siromašni.
Pored toga, Madni rat je još vite smanjio autonomiju slabijih drźava [Buzan
(Busan) i9 9i]. D ot su SAD bile u stanju da održe svoj privilegovani poloźaj
unutar novih američkih institucija, slabije države su u novim regionalnim
institucijama imale manje prostora za manevrisanje.
Rane organizacije koje su imale opste ciljeve, iz različitih razloga, ćesto
su smatrane promašajem, bar kratkoročno (Haas iq93). One, na pfimer, nisu
bile u stanju da podstaknu regionalnu bezbednost bilo da je ona shvaće-
na kao osiguranje njihovih regiona u odnosu na spoljašnje pretnje s jedne,
ili kao promovisanje ideja reginalne zajednice s druge strane. Njihovi regi-
oni su iskusili gradanske ratove i spoljnu intervenciju. Te nove institncije,
s obzirom na očevidne teškoće sa kojima su se suočavale, nisu bile sasvim
neuspešne u oblikovanju zajednićkih gledîšta o pitanjima od velìke važnosti
za njihove članove Rao śto su dekolonizacija i aparthejd (u slučaju Afrike) ili
podrśka Palestini (u arapskom smislu). Organizacije OAU, OAS i Arapska
liga odigrale str mirovne uloge u sukobima u Ğadu, Dominikanskoj Repii-
blici, Kuvajtu i Libanu. Institucija su, dakle, od poćetka pomagale „slabima u
svetu jakih‘ i države su bile sklone da ih podrźe [Rotstajn (ROthstein) *977]
Celii ovu sliku nesumnjivo je iskomplikovao razvoj hladnoratovskog
sistema saveza. S jedne stane, može se tvrditi da su daleko najuspešiiije regio-
nalne bezbednosne institucije bile one na obe strane istočno-zapadne podele:
Variavski pakt i NATO. Ako je hladni rat okarakierisan kao »dugi mir° [Ga-
dis (Gaddis) i9 7], ‹ je zbog uloge ove dve institucije koja je bila presudna u
oćuvanju tog mira putem održanja stabilne ravnoteže moći. S druge strane, ti
bezbednosni savezi i bilateralni i multilateralni aranžmani koji su promovisa-
iii zaobiśli su sistem UN i uticali na sliku globalne i regionalne bezbednosti,
ostavljajuči vrlo malo prostora regionalnim organizacijama da razviju svoje
aranžmane ili vrstama bezbednosnih odnosa o kojima se podrobno raspravlja
u Osmom poglavlju.
Ni NATO ni Yaràavski pakt nisu bili u planu kao institucija koje se
mogu podvesti pod Osmo poglavlje; one su zadržale punu autonomiju delo-
vanja zaobiiazeći pažljivu stilizaciju člana io3, o prvenstvu obaveza IN nad
„svakim drugim medunarodnim sporazumom‘. Ako je NATO bio glavni
ćinilac u uklanjanju bezbednosti iz programa zapadnoevropskih država,
rako pomažući da se objasne rant uspesi Europske zajednice u ekonomskoj
integraciji, isto se ne może reći za driige regione. Nastojanja SAD da stvore

regionalne bezbednosne organizacije koje bi sluźile slićniin Madnoratovskim
ciljevima, bilo u jugoistoćnoj Aziji (SEATO), na Srednjem istoku (Bagdad-
ski pakt/CENTO) ili Australoaziji (ANZUS), bila su daleko manje uspeina
osim u kasnijem slućaju CENTO. Konaćno, hladnoratovska bezbednost na
periferiji postignuta je putem bilateraliiih saveza, a ne formalnih institucio-
nalnih sporazuma. Japan je, na primer, zbog svog bilatera]nog bezbednosnog
pakta sa SAD bio daleko najbezbedniji od većine drźava koje su formirale
deo SEATO ili CENTO.
Do drugog talasa osnivanja institucija, uglavnom medu zemljama u raz-
voju, doslo je kao reakcija na dominaciju velesila u regionalnoj bezbednosnoj
areni, razoćaravajuće rane rezultate institucija koje su imale visestruke ciljeve
i same promene regionalne bezbednosne sredine (Tabela zi.3). Taj novi talas
bezbednosnog regionałizma, do kojeg Je doślo izmegu i 966. i i98 6. godine,
mora se razlikovati od ranijeg talasa uglavnom ekonomskog regionalizma
koji je bio inspirisan stvaranjem Europske zajednice i njenim uspehom u
poćetnim godinama (Nye i968). Taj novi regionalizam je bio slićan prvom
po tome śto je uglavnom bio podregionalan po obimu (podreginalan u smi-
slu potkontinentalan źli, bar obuhvatajući manji geografski prostor i nekoliko
drźava nego ranije panreginalne grupe), mada je takode uljućivao i panevrop-
sku bezbednosnu instituciju, Konfereneiju o bezbednosti i saradnji u Evropi
(CSCE) i panislamsku instituciju, ICO.
Zataj drugi talas bila je karakterisićna sporost u unapredenju regional-
ne samodovoljnosti i saradnji u promeni regionalne i globalne sredine, sto
je reginalnim ćiniocima dalo nesto malo viśe fleksibilnosti. Bipolarnost je
prilićno olabavila ii eri detanta krajem śezdesetih i sredinom sedamdesetih
godina, dok su mnoge zemlje u razvoju konsolidovale svoje vlade i auto-
nomiju. Sve ove nove institucija nisu odmah preuzele bezbednosne uloge;
odreden broj imao je naoko vise ekonomskih funkcija i ciljeva; GCC je zani-
mljiv slućaj institiicije planirane da odgovori na bezbedriosnu pretnju ćija
povelja sadrźi uglavnom ekonomske i kulturne termine (ćlan ą, www.gcc-sg.
org/CHARTER). Ipak, ii tom drugom talasu stvaranja institucija postoja-
la je jasna bezbednosna dimenzija. U stvari, mnoge od ovih bezbednosnih
institucija drugog talasa bile su stvorene s posebnom lokalnom pretnjom
na umu: za ASEAN to je bio Vijetnam, za GCC revolucionarni Iran ; za
SADCC Juźna Afrtka u kojoj je vladao aparthejd. Kratkoroćno Arapsko
veće za saradnju (ACC) bilo je zamisljeno da obuzda Irak. Karakteristike
Lu za Foset 405
hladnog rata takode su bile prisutne i ogranićavale su opcije. To je važilo

za CSCE, sasvim drugaćiju panevropsku bezbednosnu organizaciju koja je,
ohrabrujući približavanje Istoka i Zapada u nekoliko oblasti, odigraÍa ulogu
koja je olakšala okončanje hladnog rata.
Rezultati tog drugog talasa, kao i prvog, bili su pomešani, ali nckoli4co
stvari treba istaći. Kao i u prvom talasu stopa opstanka institucija bila je viso-
ka: nekoliko institucija je nestaÍo (osim bezbednosnih paktova CENTO i
SEATO i kratkoročnog ACC), pokazujući time kako su ih njihove članice
vrednovale. One 5u takode bile ßeksibilne: kako se njihov raison d”etre uve-
ćavao novom ravnotežom moći na kraju hladnog rata, mnoge su prośirile
svoje bezbednosne uloge.
Tabela •*3 Hladnoratovske institucije regionalne bezbednosti:

drugi talßS, I966—IQ 86.
Podregionalne institucije Panregionalne institucije

ASEAN, CARICOM, SPF, ECOWAS, OECS CSCE, ICO
SADCC, ECO, GCS, SAARC, (ACC)
Regionalne bezbednosne institucije

počev od završetka hladnog rata
Medunarodni sistem je odredio parametre i mogućnosti bezbednosnog regi-

onalizma u Madnom ratu. To je bila promena u sistcmu koja je pomogla da se
objasne posthladnoratovskepromene i razvoj. Razvoj i ekspanzija projekata
regionalne bezbednosti ne mogu se razumeti bez ukazivanja na posrMad-
noratovsku atmosferu, koja je promenila parametre u oblasti bezbednosti i
ućinila regionalnu bezbednost i ranjivijom i pristupaćnijom lokalnim éini-
ocima. To izlaganje „kompleksa regionalne bezbednosti“ (Buzan and Wæver
zoo3) podstakÎo je novi talas regionalizma (vidi takode ș. poglavlje). Kao i
raniji talasi, posthladnoratovski regionalizam bio je predmet velikih debata
i sve obimnije literature, ali dokaz na bezbednosnoj strani zasluźuje da se
İspita u sopstvenom svetlu [Lejk (Lake) i Morgan (Morgan) is 97]. Kao prvo
postojala je izrazito univerzalna primesa u posthladnoratovskom poretku
koja nije neposredno sugerisala važnu ulogu za regionalne institucija. Kao
śto su dva svetska rata doživljena kao rodenje i ponovno rodenje univerzalnih
paradigmi globalnog poretka, boje str se ogledale u ranom duhu Lige i UN,
doba posle hladnog rata bilo je slićno Prozeto idealizovanim pojmovima o

mogućnostima globalnih institucija i projekata, ćak globalnog mira. To je
izrażeno u retorici „Novog svetskog poretka“ koji je, posle Zalivskog rata,
iq9I. godine, artikulisao amerićki presednik, Dźordź Buś stariji, i popularnim
delima o kraju istorije, ideologije, geografije itd. Te velike ideje odraźavale su
se u razlicitim shvatanjima termina globalizacija. Kao i u proślosti, neki su
regionalizam doźiveli kao odskoćnu dasku, a drugi kao porencijalnu smetnju
śirim globalnim procesima.
Dve stvari ilustrovale su potencijal regionalizma i moguću trajektoriju.
Prva je bilo iskustvo Zapadne Evrope. Mada je dokaz koji je u predvecerje
Sporazuma u Mastrihtu (i99z) bio pomeśan, evropski proces se ne może lako
zanemariti. Cak i ako iskustvo EU nije moglo odmah da posluźi drugima
za primer, ono je i dalje predstavljalo vaźan model saradnje na regionalnom
nivou i neevropske institucije su poćele brzo da se razvijaju posle zavrsetka
hladnog rata. EU se takode udaljila od predominantno ekonomskih aktiv-
nosti i usredsredila na naglaśavanje ekonomske saradnje.
Drugo, i manje opipljivo, bila je tzv. teza o „sukobu civilizacija“ [Han-
tington (Huntington) ip93]. Tom nezgrapnom karakterizacijom se tvrdilo
da „civilizacije“, ćesto labavi regioni, ne mogu da se homogen izuju i da ima-
ju stvaralaćku i fragmentarnu moć. U prilićno srodnom duhu, Ijan Klark
(Ian Clark i99y) je pokazao kako su se procesi globalizacije i fragmentacije
istorijski smenjivali i istovremeno postojali i da će tako verovarno biti i u
budućnosti. U kom smislu, regionalizam je, stvoren kao odgovor na globa-
lizam, samo prośirio projekt koji je zapoćeo s regionalizmom Trećeg sveta i
drugim talasom regionalizma u kasnijim decenijama hladnog rata.
Iż praktićne perspektive, brzo je postalo jasno da će poslehladnora-
tovskim multilateralnim strukturama, s obzirom na ogromne zahteve koji
su pred njih postavljeni, biti potrebna potpora. To je najoćevidnije bilo u
oblasti sukoba rezolucija. Traźeći oźivljavanje odredbe Osmog poglavlja,
generalni sekretari UN nisu zastupali regionalizam per se, nego podelu
problema [Butros Gali (Boutros Ghali) i99z]. Uprkos euforiji Ń koja je
pratila u poćetnim posleMadnoratovskim godinama (euforija koja je dosti-
gla vrhunac I99i. godine u Zalivskom ratu), UN su nedostajala sredstva i
predanost glavnih drźava da deluju kao ćuvari globalne bezbednosti, stva-
rajući vakuum koji su regionalne sile i institucija teźile da popune Vajs
( •i ) 99 , Prajs (Price) i Zaher (Zacher) zoo4]. Otuda novi talas bez-
bednosnog regionalizma mora da bude shvaćen u smislu potencijala UN,
Luiza Foset 407
relativne nezainteresovanosti velikih sila za skupe intervenciju i bivs“e siste-

me saveza. On je predstavljao dalji razvoj sistema samopomo ći za slabije
drźave kako bi mogle da se nose s novim bezbednosnim okruźenjem. On
je, takode, omogućio snaźnijim regionalnim silama da unutar legitimnog
institucionalnog okvira uspostave lokalne programe.
Treći talas bezb ednosnog regionalizma okaraktelisala su dva glavna
razvoja: unapredenje bezbednosti u postojećim institucijama i stvaranje
novih institucija (Tabela zi.4). Postojalo je nekoliko regiona koji nisu uće-
stvovali u njemu. Nove institucija formirane su u azijskopacifićkom regio -
nu i bivśem sovjetskom prostoru. Kina je, po prvi put, stupila u regionalne
bezbednosne sporazume. Brojne postojeće institucije su reformisane, naro-
ćito u Evropi, obe Amerike i Africi, gde su potpisani dodatni protokoli,
sporazumi i konvencije odnoseći se na sprećavanj e sukoba i upravljanje,
ljudska prava i demokratiju. Već je puno napisano o prirodi i svrsi tog
„ novog“ regionalistićkog zamaha i njegovim novim dimenzijama {npr.,
Sodcrbaum (Soderbaum) i So (Shaw) zoo3 . Ma jako neko gledao na to
— a postoji mogućnost da se vidi i kontinuitet i promena — kvanititativno
svedoćanstvo je vredno pomena.
Brz pogled na neke od tim institucija pomaźe da to ilustrujemo. Prvo,
u Evropi su, od I99z. godine, potezi LU da razvije Zajednićku spoljnu i
bezbednosnu politiku (CFSP) a onda i Evropsku bezbednosnu i odbrambe-
nu politiku (ESDP) dobro obrazloźeni. Snage iż zemalja ćlanica EU bile su
ukljućene u sve veći broj mirovnih operacija u Evropi i izvan nje, a rasprave
o iispostavljanju snaga za brzo reagovanje i borbenih grupa EU i dalje traju
Dinan (Dinan) zoo5]. Posle samita u Parizu i99o. godine, CSCE se razvija
u OSCE postajući tako od neformalne konferencije formalna organizacija,
stekavśi stalne institucije i operacione potencijale. Godine zoo6, obuhvata-
jući 56 drźava filanica, postala je najveća bezbednosna organizacija na svetu,
ispred organizacije Afrifikog jedinstva (www.osvc.org).
Tabela zi. ą Posthladnoratovske institucije regionalne bezbednosti:

treći talas, 's 7—*°°7
Nove institucije Nove institucije koje su promenile inne /nov program

CIS, CSTO, SCO, ARF, OAS, ECOWAS/ECOMO G, CSCE/OSCE,
APEC, MERCO S UR, UDEAC/CEMAC, EC/EU, SPF/PIF, OAU/AU,
NAFTA, CACO IGADD/IGAD, SADCC/SADC
408 Regionalne instituci¡e
NATO je pravaziśao prvobitne sumnje o svojoj poslehladnoratovskoj

budućnosti, privlaćeći nove ćlanice í angažujući se u operacijama od Kosova
do Avganistana. Unutar bivàeg sovjetskog bloka postojale su institucija (CIS,
CSTO, CACO) boje su ispunjavale praznine koje su ostale posle povlaée-
nja hladnoratovskih struktura. Istočnoevropske i baltićke države težile su
da se priključe Zapadu i postanu ćlanice postojećih struktura kao što su EU
i NATO. Rusija jc zooi. godine predstavljala jednu stranu u uspostavljanju
Śangajske organizacije za saradnju (SCO) koja je nasledila organizaciju Śan-
gajskih pet, obezbedujući forum u kojem su se, zajedno s Kinom, angažovale
centralnoazijske države [Alison (Allison) coop]. Manje je poznata ekspanzija
Ekonomske organizacije za saradnju (ECO) do koje je dos“1o i99z. godine
i koja je ukljućila Avganistan i śest muslimanskih republika bivšeg SSSR-a.
Godine i99ą. u azijskopacifićkom regionu otvoren je ASEAN Regi-
onalni forum (ARE), vanregionalno udruźenje sastavljeno od zş država
uključujući Kinu, Rusiju, Japan, EU i SAD, i tako dao sadržaj idejama
šireg multilateralnog bezbednosnog foruma u Aziji. ASEAN, primivii u
svoje ćlanstvo Kambodžu iss 9 godine, sada ukljuéuje sve jugoistočnoazij-
ske zemlje śto nije mali podvig imajući u vidii žcstinu ranijih regionalnih
suparniitava.
Do važnih promena doilo je ti afriékim institucijama. Na svom samitu
I92I. godine OAU je dao prioritet regionalnoj integraciji i ustanovio meha-
nizme za upravljanje sukobom. Tokom devedesetih godina, organizacije
ECOWAS, SADC, IGAD i CEMAC su prośle kroz vaźnija restrukturiranja,
preuzimajući veće politíćko-bezbednosne uloge, śto je uk[jućivalo i odrźava-
n)e mira. Najzad, u osnivaékom aktu organizacije Afrićkog jedinstva (AU)
stvorcn je okvir za postojanje afrićkog parlamenta, siida pravde, mehanizma
koji će uskÍaditi politićke i ekonomske vredností medu afričkim državama i
afrićke stajaće sile.
U Latinskoj Americi je takode došlo do nosog i važnog institucionalnog
razvoja. MERCOSURje uspostavljen I99I. godine; prVObitno kao tcgovinski
sporazum, ali se do i998. godine prošírio i ukÍjućio obaveze koje se odnose na
regionalnu demokratiju („compromiso democratico“) i mir (vidi www.mer-
cosur.int/msweb/). Deklaracija OAS doneta u Santjagu (juni f p9i) takode je
povezala demokratiju i bezbednost, posle koje je zoor. godine sledila Intera-
merićka demokratska povelja. CARICOM je xooi. godine stvorio regionalnu
silu koja se odnosila na Criminal i bezbednost i tako ukazao na bezbednosna
pitanja koja nastaju iz upotrebe nedozvoljenih droga, kao i oružja i novca ćije
Luiza Foset 409
je poreklo nepoznato. NAFTA nema eksplicitni trodelni bezbenosni meha-

nizain, mada je iz perspektive zajednice doprinela konsolidovanju meksičke
demokratije. Bezbednost je, s obzirom na granicu i nedozvoljeno rrgovanje,
neizbežna karakteristika odnosa izmedu SAD i Meksika.
Savremeni izazovi
Ispitujuči potencijal i dostignuča savremenih regionalnih institucija u oblasti
bezbednosti, možemo da izdvojimo dva područja: mirovne operacije i sarad-
nju u pogledu politika koje se bave antiterorizmom i oružjem za masovno
uništenje. To nipoito ne iscrpljuje različite vrste bezbednosnih aktivnosti
koje su preduzele institucije od hladnog rata naovamo, ali pruža neke korisne
pokazatelje njihovih uloga i delotvornost.
Mirovne operacije
Regionalni ćinioci, ne uvek formalne regionalne institucije, bili su aktivni

u raznim mirovnim operacijama od devedesetib godina, mnoge u vezi sa
UN (Weis i998). To je u ośtroj suprotnosti sa Madnim ratom. Dijagram zi.i
prikazuje znaćajan rast onoga śto danas nazivamo mirovne operacije UN
ili drugih aktera, od kojih se veliki deo odnosi na regionalne organizacije.
Opseg ovih operacija je śirok: od nametanja misija kao sto je misija NATO
na Kosovu, do nadgledanja izbora ili stvaranja institucija, kao śto su EU ili
OSCE ii Bosni i Hercegovini (vidi CIC zoo6).
Zahtev za mirovnom misijom i ćinjenica da UN nisu uvek „medijator
izbora“ [Hempson (Hampson) zooą] ohrabrila je regionalne organizacije
da preuzmu veći broj uloga u toj oblasti.
Pocev od umeianosti ECOWAS u liberijski sukob koji je, i99o. godi-
ne, doveo do udruźene mirovne operacije UN i993. godine (UN OMIL),
postoji stalna i sve veća umesanost regionalnih organizacija u razlićite aspek-
te mirovne misije u Africi. Do mirovnih operacija doślo je u Burundiju, na
Komorskim ostrvirna, Obali Slonovaće, Centralnoafrićkoj Republici, DR
Kongu, Gvineji-Bisao, Lesotu, Sijera Leoneu, Somaliji i Sudanu pod okriljem
ECOWAS, SADC, CEMAC i AU.
Isto vaźi za śiru Evropu. Od ranih devedesetih godina UN i evropske
grupe kao śto su EU, OSCE, CIS i NATO umeśane su u brojne mirovne ope-
racije i podrśke mirovnim misijama u Jugoslaviji i drżavama koje su nastale
posle raspada S ovjetskog Saveza. Te grupe su delovale zajedno u Bosni do

potpisivanja DejtonsEog sporazuma i995. godine i na Kosovu ip92. godine,
gde je NATO bio glavna bezbednosna snaga, delujuči zajedno sz OSCE i
EU u oblastima demokratizacije, stvaranja institucija i u ekonomskoj rekon-
strukciji. U Gruziji, misija UN je delovala zajedno sa OSCE i CIS; CIS je
takode bio umešan u operacije u Moldaviji i Tadžikistanu.
1990 1995 21100 2005
Grafički prikaz zi.i Mirovne operacije UN i ne-UN*, i99o—zoo3.
Izvan Evrope, snage EU su bile angažovane u nadgledanju misija u

Indoneziji i podršci mirovnim operacijama u DR Kongu : Operacija Arte-
mis i EUFOR RD. Pod mandatom UN, NATO je zoo3. godine preuzeo
koordinaciju medunarodnih bezbednosnih snaga u Avganistanu, što je
bila njegova prva misija izvan evropsko-atlantskog područja. U obe Ame-
rike, OAS je podržao demokratske vlade na Haitiju, i od zoo¢. godine u
Kolumbiji, a organizacija je nadgledala demobilizaciju paravojnih grupa.
Forum pacifičkih ostrva je io o . godine odobrio slanje regionalne misije
na Solomonska ostrva da uspostave red posle nasilja medu zajednicama u
leto devedesetih godina. Na Srednjem istoku dve mirovne operacije, nasle-
da arapsko-izraelskog sukoba, i dalje traju, ali u regiona gotovo da i nije
postojalo delovanje njegovih regionalnih institucija, uprkos nastojanjima
* Regionalne organizacije i druge mirovne/ nadgledajuče grupe.

Luiza Foset 411
LAS-a da posreduje tokom Libanske krize zoo 6. godine. Nasuprot tome,

EU je ioo6. godine poslala misiju u Palestinu. ICO tek treba da dobije veču
mirovnu ulogu, mada je dao posmatrače koji su nadgledali misije u suko-
bljenim islamskim zemljama.
Godine zoo 6. i z 7, posle kratkoročnog opadanja broja regionalnih
mirovnjaka i operacija, doilo je do nove faze rasta podstaknutog novlm
misijama i ekspanzijom operacija NATO i EU n Avganistanu i DR Kongu.
Uz ulogu AU u Darfuru, Sudanu, uloga regionalnih institucija u još slo-
ženijim mirovnim operacijama se nastavlja. Ta situacija nije samo rezultat
povečanja rasta i razvoja u posthladnoratovskom periodu, nego pre žestine
regionalnih bezbednosnih interesa i odsustva drugih bezbednosnih aktera,
šro stvara ozbiJjan zahtev za regionalnom akcijom. Glavne države su, svesne
mogučnosti i ograničenja politike regionalne bezbednosti, bile spremne
da preuzmu vodstvo.
U UN i široj zajednici u kojoj se stvara politika izražene su broj-
ne sumnje u pogledu razvoja bezbednosnog regionalizma [Džob (Job)
zo oq]. Postavljaju se pitanja o legirinm osti i nepristrasnosti, kao i o
prvenstvu u odnosu izmedu UN i regionalnih aktera. U drugom slučaju
problem je u tome što regionalne organizacije vode operacije bez pret-
hodnog odobrenja Saveta bezbednosti UN. Takode su postavljena pitanja
o tendenciji snažnih regionalnih država da nametnu svoje bezbednosne
programe: Rusija CII, Nigerija ECOWAS, Aiistralija PIF ili Amerika
NATO, samo su neki primeri. Prihvatanje presedana regionalizacije bez-
bednosti može da dovede do opasnog presedana isključivanja oblasti kao
sto je Afrika iz procesa mirovnih operacija [Belami (Bellamy) i Vilijams
(Williams) zo o5]. Ostavljajuči te probleme po strani i imajuci ti vidu
postojeće medunarodno okruženje i ograničeni potencijal multilateralnih
institucija, traganje za „regionalnim resenjima za regionalne probleme“
ce se verovatno nastaviti.
Bezbednosno okruženje posle 2001.
Vrste mirovnih opreacija koje su napred opisane predstavljaju najvažni-

ji element bezbednosnog programa regionalnih institucija na početku
dvadesetprvog veka. Drugi se odnosi na skorašnju zabrinutost u vezi sa
širenjem terorizma i oružja za masovno uništenje. Takva bezbednosna
pitanja nisu nova; novina leži u tome što su ona identifikovana kao jezgro
bezbednosnih pretnji i tako su dośla u srediśte bezbednosne debate, zah-

tevajući mstitiicionalhe odgovore. To je predstavljalo nove izazove za bez-
bednosne institucije koje su već bile u procesu ponovnog prilagodavanja
posle hladnog rata.
Izvestan broj uspostavljeni regionalnih institucija — NATO, OAS,
OAU i EU — već su imale operativnu antiteroristifiku odredbu. U osnivać-
kom dokumentu SCO, koji je skiciran pre dogadaja od ii. septembra, tero-
rizam, separatizam i ekstremizam su izdvojeni kao „tri zla“ s kojima se treba
siikobiti, odslikavajući tako interese ćlanica kao śto su Rusija i Kina. Regioni
mogu dobro da reaguju, nadgledaju i odvrate teroristićku aktivnost i većina
regionalnih organizacija je, uvodeći nove mehanizme u nośenju s teroristić-
kom aktivnośću, odgovori[a na poslednje dogadaje. OAS inna sofisticiran
mehanizam u Interamerićkom komitetu protiv terorizma; AU je usvojila
dodatni protokol o sprećavanju terorizma i borbi protiv njega; NATO je
odobrio novi Koncept za odbranu od terorizma; najzad, EU je xooą. godine
imenovala Koordinatora za protivterorizam.
Potencijal regionalnih organizacija za delovanje u toj oblasti ponovo
je naglaśen teśkoćama s kojima se suoćavaju UN u artikulisanju zajednicke
pozicije. Kao i u slućaju mirovnih operacija, rezultati su pomesani. Takode
postoji i pitanje u kojoj meri drźave zaista źele da tako visoku politiku (će-
sto domaću) bezbednosnih interesa prepuste medunarodnim interesima.
Primetimo, na primer, lcako razlike izmedu novog koncepta NATO i Naci-
onalne strategije SAD zo o6. godine za borbu protiv terorizma pokazuju
ulogu dominantnih drźava [Denever (de Nevers) z 7] . Za zemlje u raz-
voju, naglasak na terorizmu może se smatrati odvraćanjem paźnje od drugih
vaźnijih regionalnih bezbednosnih i razvojnili ciljeva, śto moźda predstavlja
dalji argument u prilog regionalizma, ali i onaj koji takode pokazuje naćin
na koji kljućni igraći sistema nastavljaju da dominiraju i ogranićavaju lokal-
ne programe.
Pitanja koja se tiću oruźja za masovno uniitenje su na neki naćin
slićna, mada je to dugo bila oblast multilateralnog delovanja i ugovora,
a manje regionalnih aktera. Mnoge regionalne institucije izrazile su pre-
danost neiirenju nuklearnog oruźja i podrźale nametanja postojećih rezi-
ma ugovora. Od zoo3. godine, EU ima operativnu politiku protiv śirenja
nuk[earnog oruźja u cilju jaćanja i univerzalizovanja postojećeg multilate-
ralnog sistema, premda su dve zemlje ćlanice EU nuklearne sile (Evropska
bezbednosna strategija zoo ).
Luiza Foset 413
ASEAN, jusnopacifičke i latinskoameričke zemlje su iziizetne u pogle-

du davanja podrške zonama koje su, zahvaljujuči dugotrajnim ugovorima,
slobodne od nuklearnog oružja. Dvadeset i četiri latinskoameričke zemlje su
I36y. godine u Tlatelolku potpisale Ugovor o zoni slobodnoj od nuklearnog
oružja. Na samitu ASEAN i925. godine potpisan je Ugovor o jugoistočnoa-
zijskoj zoni slobodnoj od nuklearnoj oružja (SEANWFZ). Afričke države,
potpisnice Ugovora Pelindaba, takode sir blizu toga da se sporazumeju o
stvaranju zone slobodne od nuMearnog arsenala. Premda postoje racionalni
argumenti u prilog takve saradnje, moramo se pitati kakvu su ulogu u name-
tanju takvih režima igrali spoljašnji činioci (na primer, SAD ili Kina), i da
li su regionalni režimi ikada mogli biti delotvorni u potpunom sputavanju
ambicija nuklearne države.
Mada pitanje oružja za masovno uništenje, kao i terorizma, može da
predstavlja nov razvoj s velikim mogučnostima za saradnju, svedočanstvo u
toj areni visoke politike pokazuje da su stvari koje se odnose na bezbednost
i dalje izvan regionalnih okvira — njih kontrolišu, snažne regionalne sile i
miiltilateralne institucije.
Procena razvoja regionalnih bezbednosnih institucija

U ovom poglavlju su dati obrisi glavnog razvoja u regionalnim bezbedno-
snim institucijama od ipq . godine do danas, uz pokušaj razumevanja nji-
hovog savremenog značaja. Pokušali smo da bolje osveclimo važan, ali još
uvek nedovoljno ispitan aspekt regionalizma u vezi s kojim se objašnjenja
potrebe za saradnjom razlikuju: u institucionalnim teorijama se očekuju da
če se saradnja najteže ostvariti na području medunarodne bezbednosti.
Bezbednosna saradnja je ipak ostvarena u mnogim pitanjima i regio-
nalne institucije su doprinele uredenijim odnosima izmedu država. Ističu
se dve karakteristiJce te saradnje. Prvo, regionalizam u oblasti bezbednosti
podstakle su promene u medunarodnom sistemu koje su od država zahte-
vale da reaguju na izmene u globalnoj i regionalnoj ravno teži moči. To je
dobro ilustrovano razmatranjem pojave i sadržaja tri talasa bezbednosnog
regionalizma. Svi su bili odgovor na novu ravnotežu moči u medunarod-
nom sistem; stvorene su institucije s ciljem da uvečaju i učvrste položaj
snažnili i novih/slabih država. Saradnja je bila sredstvo sve veče bezbedno-
sti, ali i uticaja i moči pogadanja. Poslednji razvoji u trečem talasu, posle iI.
septembra, takode sugerišu kako regionalne organizacije, prilagodavajuči
414 Regionalne instiMcije
se najnovijim pretnjama, odgovaraju na bezbednosne imperative domi-

nantnih globalnih sila — kojima terorizam najviśe preti.
Drugo, drźave cene institucije. Ako su objaśnjehja ravnoteźe moći kori-
sna u tumaćenju nastajanja i promene funkcija institucija, ona su samo deo
priće. Institucije nisu puke nuspojave. One supreźivele i razvile nove funkci-
je, prilagodavajući se promenljivivim uslovima, ukljućujući promenu reźima
i vrstu drźave. Pruźajući osnovu s koje se bolje mogu predvideti satadnja i
pzegosoii u meduzavisnom svetu, one su postale neprocenjivo orude diplo-
matije i drźavniśtva (Dulfield to o6).
Navedeni razvoji su manje rezultat prirodnog sazrevanja funkcija i ideja
o saradnji, stalnog procesa ućenja i dijaloga, i]i duboko usadenih regionfnih
sklonosti. Ni ECOWAS, SADCC ili IGADD nisu „uspeli” kao ekonomska
ili razvojna institucija pre nego ito su razviie bezbednosne profile. One su
odgovorile na nove zahteve. Isto vazi i za Evropu. Ako je dolazilo do preIi-
vanja bezbednosti, to je bilo isto toliko zbog lokalnih pretnji i żelje EU da
povrati poloźaj velike sile i bude protivravnoteźa SAD, toliko i zbog nego-
vanja zajednićkog identiteta i cilja.
Pojam evropskog, azijskog ili afrićkog stila u upravljanjti krizama nije bez
znaćaja. Moderno je razmatrati kako jezik i oblik regionalizma odslikavaju
identitet i kulturu drźava [Afarja (Acharya) zooo]. Regioni i regionalna
bezbednost su ono ito drfiave źele od njih da ućine, ali ono fto najveći broj
drźava źeli jeste bezbednost koja se może ostvariti ii odnosu na spoljainje
pretnje. Istorija regionalizma u oblasti bezbednosti sugcriśe da moramo biti
oprezni u pripisivanju prevelikog znaćaja konceptima regionalnog identite-
ta. Za regione je vaźnija potrebe da projektuje svoje moć i uticaj, ma koliko
ogranićeni bili, dok svojim bezbednosnim interesima pristupaju na naćin
kojim se ćuvaju regionalna autonomija i poredak. Norma koja ukazuje na
suverenitet u ASEAN, neintervencionistićka tradicija u obe Amerike, śirenje
instrumenata AU se odnose na samopomoć i svest da se kolektivnom akci-
kom pre może doći do reztiltata. Regionalne institucije su sredstva za nośenje
sa nezgodnim bezbednosnim situacijama, za ublafiavanje slabosti drźave u
neprijateljskom medunarodnom okruźenju [Ajub (Ayoob) i99$]. Ovde je
vredno setiti se uticajnog izvestaja .Odgovornost za zaśtitu‘ (ICISS zooi),
u kojem se istiće upadljivost bezbednosnog regionalizma: „One drźave koje
se mogu pozvati namu ne regiazialne saueze, unutraśnji mir i snaźno i neza-
visno gradansko druśtvo izgleda da su u najboljem poloźaju da imaju koristi
od globalizacije" (italik dodan).
Luiza Foset 415
Na kraju, u ovom poglavlju smo tvrdili da se može napraviti korisna

razlika izmedu regionalizma pod bipolarnośću i regionalizma pod unipolar-
nošćii. U oba slučaja, regionalizam it oblasti bezbednosti mora biti shvaćen
Rao odgovor na dominantni bezbednosni poredak — bilo uspostavljanjem
ravnoteže u odnosu na velike sile ili pridruživanjem njima. To potvrduje
naćin na koji su se funkcije regionalnih organizacija i njihovog člănstva
pomerile ka dominantnim bezbednosnim tendencijama. Regionalne insti-
tucije uslovljavaju ponašanje svojih ćlanica i pružaju parametre za delovanje,
ali sklonost institucija da zamene uloge u odgovoru na sistemske promene
takode sugeriśe blizak odnos izmedu matcrijalnih interesa i kolektivnog
ponašanja. S druge strane, njihov opstanak i održanju ukazuje da države
eerie institucije i da su spremne da snose njihove tros’kove čak i tokom peri-
oda neizvesnosti i neuspeha.
U unipolarnom sveru tendencija ka daljoj kontroli regionalnog sukoba
se nastavlja. UN će, kao ito je istaknuto na Svetskom samitu zooș. godine,
ubuduće ohrabrivati uloge regionalnih organizacija. Posledice preteranog
širenja moći SAD mogu se videti u kaku i drugde, pokazujući zahtev za alter-
națivnim izvorima delovanja. Snažne države smatraju da je legitimizovanje
uloga za regionalne organizacije korisno, a slabe će imati koristi od njihovog
bezbednosnog kiśobrana. U izvesnoj meri, dakle, bezbednosni regionalizam
kretaće se po zavisnoj trajektoriji koja se neće promeniti osim i dok se ne
dogodi neki kritićni preokret.
Knjige koje se preporućuju za dalje čitanje

Centre for International Cooperation, Annual Reuiew o Global Feare Opera-
tions (Boulder, CO : Lynne Rienner, zooy). Godiśnji statiftićki pregled
mirovnih operacija (uz ućesće UN i drugih ćinilaca koji ne pripadaju
UN) s kratkim analitićkim ogledima u kojima se raspravlja o posebnim
temama i misijama.
Paul F. Dİehl and Joseph Lepgold (eds), Regional Convict Management (New
York : Rowan and Littlefield, zoo3). Korisno istraživanje razlićitih regi-
onalnih pristupa upravljanju sukobima śirom sveta.
Margaret P. Korns and Karen A. Mingst, International Organizations. The
Politics and Processes o Global Governance (Boulder, CO : Lynne Rien-
net, z° ° 4). Odlićan iivod kako se medunarodne organizacije nose sa
obimnim izazovima, uključujući pitanje globalne bezbednosti.
David Lake and Patrick Morgan (eds), Regional Orders. Building Security
in a her kVorld (Pennsylvania; PA: PCnn5ylvanñ State University Press,
i99y). jedan od poéetnih pokulaja teoretisanja o bezbednosti regional-
nih institucija ilustrovan nekim slucajevima sirom sveta.
Richard Price and Mark Zacher (eds), The United Nations grid Global Secu-
rity (New York: Palgrave, zoo¢). Odliéno istraéivanje kako su UN
pokusale da se prihvata razlifiitih bezbednosnih izazova.
Ujedinjene nacije
Tomas G. Vajs (Thomas G. Weiss) i Danijela Zah Kalbaher
(Danielle Zach Kalbacher)
Sažetak
U ovom poglavlju raspravljaćemo o glavnim organima Ujedinjenih nacija
(UN) i njihovoj ulozi u održavanju medunarodnog mira i bezbednosti - što
je primarni zadatak te svetske organizacije. U njemu je dat pregled sisitema
UN kao i kratka istorija njenih doprinosa studijama bezbednosti. U njemu
se takode ukazuje na ključne pretnje s kojima se suočavamo na početku
dvadesetprvog veka, kao što su terorizam i oružje za masovno uništenje, i
procenjuje potencijal UN da se suprotstave tim bezbednosnim izazovima.
Uvod
Ujedinjene nacije su stvorene juna i9ąş. godine iz pepela Drugog svetskog
rata. Taj drugi eksperiment s univerzalnom medunarodnom organizacijom
sledio je posle raspada Lige naroda koja je nastala posle Prvog svetskog rata
— takozvanog rata za kraj svih ratova. Masovna stradanja i razaranja, neza-
misliva zverstva i ljudska patnja prouzrokovani sledećom rundom oružanih
sukoba velikih sìla podstakao je daİje nastojanje da se kolektivna bezbednost
insritucionalizuje. Ujedinjene nacije utelovljuju poslednji pokuśaj meduna-
rodne saradnje „da bi se buduće generacije saéuvale od strahota rata“.
Hijerarhija funkcija i zadataka svetske orgariizacije ogleda se It naćelima
’i vrednostima Povelje UN — „ustavu“ svetske organizacije [Sima (Simma)
418 Ujedinjene nacije
zoo z]. U preambuli su izneti glavni ciljevi, odrźavanje medunarodnog mira

i bezbednosti, i zabrana korisćenja sile osim u slućaju samoodbranu. Drugi
glavni zadaci kao sto su osiguranje poitovanja ljudskih prava i promovisanje
ekonomskog razvoja doźivlj eni su kao sekundarni u odnosu na primarnu
bezbednosnu funkciju, a ne kao suśtinski po sebi. Osnova Povelje je drżavna
suverenost — nepovredivost drźavnog monopola na upotrebu sile i vlast nad
odredenim stanovniśtvom unutar teritorijalnih granica. Kao śto je ii ćlanu
z(y) jasno navedeno, „Niśta śto je sadrźano u Povelji ne ovlaśćuje Ujedinjeno
nacije da interveniśu u slućajevima koji su suśtinski unutar jurisdikcije bilo
koje drźave‘. Dok su osnivaći UN gajili velike nade da će svetska organizacija
igrati glavnu ulogu u vodenju većinc globalnih bezbednosnih poslova, poće-
tak amerićko-sovjetskog suparniśtva brzo je ugasio takve aspiracije. Osim
snaga za ublaźavanje sukoba, posmatraća ili „mirovnjaka“, bezbednosna maii-
nerija UN bila je suśtinski marginalizovana najvećim delom hladnog rata.
One su preuzele glavnu ulogu u oblasti medunarodnog mira i bezbednosti
tek kada je pala gvozdena zavesa i Sovjetski Savez se uruiio.
Na poćetku dvadesetprvog veka, UN obuhvata skoro svaku zemlju na
planeti. Preciznosti radi, ip z drźave su ćlanice śto je skoro ćetiri puta viśe
kada sc inna u vidu da su i pę5. godine UN brojale 5i ćlanicu. Globalna legi-
timnost organizacije predstavlja jednu od njenih osnovnim snaga.
Kada se raspravlja o proślosti, sadaśnjosti i budućnosti Sjedinjenih nacija,
siiśtinska razlika jeste izmedu meduvladine institucije, „prve UN“, i admini-
strativnog entiteta, „druge UN“ [Kenedi (Kennedy) zoo6, Weiss i Doz (Daws)
zooy, Weiss et al. zooy]. Prve predstavljaju arenu za donoienje drźavnih odlu-
ka i pregovori. Zemlje ćlanice konstituiiu svetsku organizaciju i finansiraju
njene aktivnosti. Mada su i drugi ćinioci osim drźava sve viśe umeśani u bez-
bednosna pitanja (kao deo problema i reienja), drźave ostaju dominantni akteri
u oblasti medunarodnog mira i bezbednosti. Druge UN obuhvataju mnośtvo
odeljenja, agencija, programa i komisija. Sekretarijat, na ćijem ćelu je generałni
sekretar, predstavlja jezgro administrativnog aparata. Nedostatak predanosti,
sredstava i po]itićke volje medu zemljama ćlanicama ćesto sprećavaju meduna-
rodne civilne sluźbe da dovedu do promene. Druge UN, ipak, poseduju znat:nu
moralnu snagu, izvesnu autonomiju i znaćajna dostignuća.
Ovo poglavlje poćinje duźom raspravom o Savetu bezbednosti, zatim sledi
kraći osvrt na Generalnu skupśtinu, Sekretarijat i njegovog generalnog sekre-
tara. Kada je reć o pitanjima bezbednosti, od śest glavnih organa UN, tri su
najvaznija. Ekonomski i socijalni savet (ECOSOC), Medunarodni sud pravde
Tomas G. Vajs i Danijela Zah Kalbaher 419
(ICJ) i Starateljski savet su kratko spomenuli, jer predstavljaju druge važne

delove sistema UN ili njegove „proširene porodice“. Analiza prati savremene
bezbednosne pretnje — uključujući neuspešne države, terorizam, nuklearno
širenje i genocid — i potencijal UN da se delotvorno nose sa tim ozbiljnim iza-
zovima medunarodnom miru i bezbednosti. Da bi se olokšalo razumevanje slo-
žene mreže odnosa i akronima, organizaciona shema je data u dijagrmu zz.I.
Na početku je važno deflnisati termin „bezbednost“ s obzirom na debate
koje se u ovoj knjizi i drugde (MacFarlane and Khong zoo6) vode o razlici
izmedu tradicionalnijeg pojma vojne bezbednosti koja se odnosi na spolja-
šnje pretnje državi i obuhvatnijeg pojma ljudske bezbednosti koja kao meru
koristi pojedince. Ova druga upotreba uključuje širok obim pitanja koja se
tiču ljudskog blagostanja — podrazumevajuči razvoj i održivost — ali se ovde
na nju nečemo usredsrediti, mada predstavlja nastojanja UN da ukaže na
neposredne i nasime pretnje ljudskom životu.
Savet bezbednosti
Najviši organ UN čija je odgovornost da održava medunarodni red i pore-
dA, kao što je odredeno u članu z4(i) Povelja, jeste Savet bezbednosti. Kao
što je bio slučaj i sa Ligom naroda, UN su trebale da imaju vojne „zube“ kako
bi se osigiiralo potpuno postupanje po odlukama o bezbednosti Bejli i Doz
(Bailey and Daws) i998, Malon (Malone) zoo¢. i Lak (Luck) zoo6]. Ovde
su podrobno dati sastav i ovlaičenja Saveta ; posthladnoratovska ekspanzija
zadataka; uticaj hegemonije SAD ; i sve veča uloga nedržavnih aktera.
Sastav
Za razliku od Generalne skupštine, ]coja uključuje sve države članice, Savet

bezbednosti jeste ekskluzivni forum, koga čine zemlje pobednice iz Dru-
gog svetskog rata sa pet stalnih članica (P-5): Kina, Francuska, Rusija (bivši
S ovjetski Savez), Velilca Britanija i SAD. Onese ne biraju (tj. imaju stalno
mesto) i imaju pravo veta na svaku rezoluciju. Taj posebni sratus bio je tak-
tički kompromis da se ne bi ponovile zamke Lige naroda — da se osigura
saradnja velesila i izbcgne pogoršanje stvari koje bi dovele do rata protiv veče
sile. Savet bezbednosti danas takode uključuje deset promeriljivih članica (od
i9¢5. do i965. godine bilo ih je sest) koje se biraju na dve godine, ne mogu
da obnove članstvo i nemaju pravo veta.
sfozu uafurpaf tua3sÇz’zzsrș dp)y rv
Ujedinjene nacije
Tom as G. Vajs i Danijela Zah Kalbaher 421
S obzirom na fundamentalne promene u svetskoj politici tokom proteklih

śest deceriija, ne iznenaduje śto stalno ćlanstvo veća ne odslìkava savremenu glo-
balnu íli regionalnu distribuciju moći. Mada su bili poraženi î okupir *94a
godine, Nemačka i Japan su danas svetske velesde — drugi i treći najveć'i finansi-
jeri regulamog budàeta UN posle SAD — ałi nemaju g1as iste vrednosti u Savetu
bezbednosti. Isto važi i za takve regionalne sile Rao ito su Brazil, Indija, Nigerija,
Egipat iJužna Afrika. Tokom godina, anahroni sastav veća i privilegija veta bdi sii
predmet tes’kih debata s ciljem da se to reformiśe. S obzirom na politiéku nemo-
gućnost dobijanja konsenzusa opredloženim reforrriarna, takva nastojanja su bila
uzaludna — kao śto ilustruje ishod Svetskog samita zooş. godine (Weíss zooş).
Ovlašćenja
Specifiéna ovlašćenja Saveta bezbednosti kodifikovana su u Poglavljima VI

—VIII Povelje. U Śestom poglavlju, „Mirno reśenje sporova“, veće se ovlašćuje
da pozove strane u sporu da svoj sukob res’e mirnim sredstvima kao što su
ćinjenički nalazi, dobre usluge, pregovori, arbitriranje i pravosudno rešcnje.
Veću se talcode daje pravo da istraži sporova koji mogu da dovedu u opasnost
medunarodni mir i bezbednost i da predloži uslove sporazuma.
Nasuprot tome, odluke sadržane u Sedmom poglavlju — „Delovanje
s obzirom na pretnje miru, naruśavanje mira i ałcte agresije“ — više su prinud-
nog nego dobrovoljnog karaktera. Za razliku od Lige naroda, u Sedmom
poglavlju se Savetu bezbednosti daje prinudna vlast — to jest, on može da
nametne reienje kroz odluke koje obavezuju države članice, a nc samo da
ponudi preporuke vredne hvale. Kao odgovor na ono śto Savet smatra pret-
njom medunarodnom miru i bezbednosti, on može da nametne diplomatske
î ekonomske sarikcije zaraćenim stranama ili odobri vojnu intervenciju. Ğla-
nom ą3 je omogućeno da zerrilje ćlanice mogu da stupe u posebne sporazume
sa UN i na poziv obezbede oružanu silu i pomoć; ćlan ą6 poziva na stvaranje
snažnog nadglednog tela, Vojnog komiteta. Niśta od toga nije uradeno. Oru-
žane snage se formirajii od slučaja do slučaja ili na nd Doc osnovi.
U Osmom poglavlju, „Regionalni aranźmani“, takve organizacije se, pre
ukİjućivanja Saxeta bezbednosti, ohrabruju na angažovanje u mirovnim reśe-
njima, ali se zahteva ovlaićenje veća pre preduzimanja priniidnog delovanja.
Njime se takode daje pravo Savetu da izvrśi prisilu na regionalne institucije,
śto su UN ćinile tokom projekte dve decenije kako bi nadoknadile nedosta-
tak vojnih sredstava.
Proširenje zadataka Saveta bezbednosti

Preterano korišćenje prava veta, uglavnom od strane 5ovjetskog Saveza u
prvoj i SAD u drugoj polovini hladnog rata, dovele su Savet bezbednosti u
težak položaj. UN su, ipak, uspele da se izbore za ulogu u oblasti bezbednosti
stvaranjcm takozvaníh mirovnih operacija. One su dobiie nadimak operacije
„Poglavlje śest i po“ jer takve mere nisu eksplicitno pomenute u Povelji, ali
se nalaze negde izmedu Śestog i Sedmog poglavlja. Sastavljene su od civila i
vojnika i policije pozajmljenih od država članica pod zapovedništvom Uje-
dinjenih nacija, cilj takvih operacija jeste da obuzdaju sukobe nadgledajući
prekid vatre, postavljajući trupe izmedu zaraćenih strana i održavajući oslo-
bodene zone. Mirovnjaci UN su takode poznati Rao „p]ave beretlre“ ì1i „plzvl
ilemovi“ (takvi vojnici inače nose nacionalne uniforms). Oni su razmešteni
uz pristanak zaraćenih strana i, osim u samodbrani, ne koriste silu.
Izmedu i9ą8. i i988. godine Savet bezbednosti je odobrio i operacija.
Tokom perioda od ćetiri decenije, UN je angažovao oko şoo.ooo mirovnog oso-
blja na tako različitim mestima kao śto su zapadna Nova Gvineja, Kipar, Indija i
Pakistan, Izrael, Egipat, Sírija, Liban i Dominikanska Republika. Mada nisu sve
operacija bite uspešne, plave beretke su bile od suitinskog značaja u održavanju
mira na mnogim mestima, i i988. godine su dobilc Nobelovu nagradu za mir.
Savet bezbednosti se na Sedmo poglavlje pozvao samo pet puta u tom
istom periodu. Dva puta je odobrio upotrebu si]e: I9şo. godine na Korejskom
poluostrvu u odbrani juga od komunistiékog severa — ito je bilo jedino moguće
jer je Sovjecski Savez bojkotovao veće; i i96o. godine u Kongu koji je tek stekao
nezavisnost — tu su glavne site imale nekoliko strateških interesa. Jednom se
pozvao na Sedmo poglavlje da nametne prekid vatre izmedu Izraela i njego-
vih arapskih suseda, i dva puta da nametne sankcije — protiv Rodezije i Južne
Afrike — motivisan uglavnom krścnjem ljudskih prava od strane režimà bele
manjine. Poslednja dva slučaja se mogu shvatiti kao nagoveśtaj vezivanja ljud-
skih prava s medunarodnim mirom i bezbednošću u posthladnoratovskoj eri.
Kraj suparriiśtva lstok-Zapad oinogučio je bolju saradnju medu P-5, tako
ponovo oživljujući Savet bezbednosti kao ćuvara svetskog mira. Neko- liko
novih operacija poćelo je u „žarištima“ borbe Istok-Zapad (Avganistan,
Kambodža, Angola, Namibija, El Salvador i Nîkaragva), ali do stvarnog
proboja je došlo pozivanjem na Sedmo poglavlje da se i99o. godine odobri
vojna sila i potisne Irak iz Kuvajta. Dramatićno smanjenje korištenja prava
veta takode ilustruje promene u dinamici Saveta u novoj eri: izmedu ipą6.
Tomas G. Va]s i Danijela Zah Kalbaher 423
*986. godine veto je upotrebljen ziz puta, a izmedu ‹P*7 i zooş. godine 38
puta. Broj rezolucija se udvostručio za polovinu vremena, ș9 za go godina
verses i.oso za zo godina.
Ono što je postalo poznato kao „druga generacija‘ mirovnih operacija
ukljućilo je pomoć prilikom izbora, nadgledanje ljudskih prava i čak saku-
pljanje onižja, aktiviste koji su delovali unutar jurisdikcije države. Të opera-
cije su, ipak, i dalje biie zasnovane na naćelu pristanka, a mirovnjaci su ostali
vezani ogranićenjima na upotrebu oružja.
Devedesetih godina je doilo do radikalne promene prirode operacija
UN, od mirovnih operacija do nametanja mira, i proširenja opsega onoga
sto savet procenjuje da može da bude „pretnja medunarodnom miru i bez-
bednosti‘ (osnova za rasprave; vidi takode •7. poglavlje). Osvajajući novi
teren, savet je mesanje u humanitarne akcije i nasilje nad civilima nazvao
„pretnjama medunarodnom miru i bezbednosti‘; on je odobrio vojne ope-
racije na ratom razdiranim mestima kao što su Bosna, Somalija, Ruanda,
Kosovo i Demokratska Republika Kongo. Savet je ćak zakljućio da obaranje
demokratski izabranog predsednilta na Haitiju i nestabilnost Ítoja je potom
usledìla predstavljaju pretnju miru. Nasuprot ranijim mirovnim operacijama,
te nove operacye su odobrene na osnovu Sedmog poglavlja i zato su pre bile
prinudne nego donete jednoduśno.
Nemajući potencijal za vojne operacije, sveuka organizacija ćesto ovla-
śćuje saveze ili regionalne organizacije — kao što su Afrićko jedinstvo, Eko-
nomska zajednica zapadnoafrićkih dràava i NATO — da preuymu komandu
u takvim misijama. Na kraju zoo6. godine te organizacije su imale 68.ooo
aktivnih mirovnjalca (CIC zoo7). Prośirujući se izvan bilo kojeg tradicional-
nog tumaćenja Sedmog poglavlja, svetska organizacija je ćak prenzela ono
śto su neki shvatiti kao „novokolonijalne” administrativne i prisilne odgo-
vornosti drźave, kao posle sukoba u Istočnom Timoru i na Kosovu. Evropske
organizacije su bile naroćito korisni partneri u Privremenoj administrativnoj
misiju UN na Kosovu.
bored upotrebe vojne sile, Savet bezbednosti see više se oslanja na dve
druge prinudne mere — ekonomske sankcje i medunarodno krivîčno gonje-
nje. Zaista, it periodu posle Madnog rata, savet je nametnuo brojne sankcije
koje su obuhvatile i6 entiteta, uključujući takve nedržavne ćinioce kao što
su Unija za potpunu nezavisnost Angole i Al Kaida. U tom periodu prve
sankcije su nametnute Huseinovom haku ip9o. godine, trgovinske sankcije
su bile ti centru kontroverze zbog svojih pogubnih humanitarnog posledica.
Ujedinjene nacije
Kao odgovor na to, Savet je počeo da primenjujc samo ciljane sankcije Rao
što je embargo na oruzje, zamrzavanje finansijskih sredstava, zabrana puto-
vanja i bojkot robe [Kortrajt (Cortright) i Lopez (Lopez) zooo].
Medunarodni kriviéni tribunaİi su bili drugi izum. Posle genocida i dru-
gih zloéina protiv humanosti poćinjenih u bivšoj Jugoslaviji i Ruandi, savet je
osnovao sudove za sudenjc onima koji su odgovorni za gnusna dela u vodenju
rata. Ti sudovi su imali pomešanc rezultate. Posle deset godina, nijedan nije
zavrśio viie od 3o slućajeva, dok su mnogi glavni zločinci i dalje slobodni.
Pored kritika o delotvornosti i troškovima, neki su mišljenja da oni u stvari
koée izgradnju mira i nacionalno pomirenje. Ipak, sudovi za ratne zloćine
su doprineli razvoju medunarodnog kriminalnog prava — na primer, da silo-
vanje moźe da bude oblik genocida — kao i stvaranju (i998) Medunarodnog
kriminalnog suda i drugih pravnosudskih nastojanja it Istoćnom Timorii,
Kambodži i Sijera Leoneu.
Ukratko, sve aktîvniji Savct u eri posle hladnog rata bio je spreman
da razmotri masovne zloupotrebe ljudskih prava, prinudno raseljavanje,
gladovanje s odredenim ciljem î ćak obaranje izabrane vlade kao pretnje
medunarodnom miru i bezbednosti. U januaru zooo. godine, pande-
mija virus a HIV-a/side identifikovana je kao pretnja medunarodnom
miru i bezbednosti (vidi i9. poglavlje), a u aprilu zoo7. godine u savetu
se vodila debata da li promena klime predstavlja takvu opasnost (vidİ 18.
poglavlje).
Defînicija onoga śto je ,suštinskî unutar domaćeg pravosuda“ država se
menja, a s tim i načelo državne suverenosti. To je bilo očevidno na Svetskom
samitu zoo . godine, kada je okO IȘO śefova država i vlada pružilo podrśku
„odgovornosti za zaštitu“, śto je suverenosti dalo slućajan, a nc apsoluran
karakter. Ako država nije u stanju da zaśtiti svoj narod od etnićkog ćiśćenja
ili masovnog ubijanja, ona gubi svoju suverenost; i odgovornost za zaštitu
gradana pada na medunarodnu zajednicu država.
Hegemonija SAD
Kraj hladnog rata olakšao je delovanje Saveta bezbednosti, ali prelaz s bipo-
larnog na unipolarni svet napravio je od SAD neprfkosnovenu velesilu.
S vojnim izdacima koji su jednaki izdacima ostatka sveta, hegemonija SAD
je znać ila da je odobrenja, ili bar popuśtanje Vašingtona bilo siiśtinsko za
funkcionisanje svetske organizacije u bezbednosnoj areni.
Tom as G. Vajs i Dani)e Ia Za h Kal baher 425
Stvarnosr asimetričnc mofii SAD je u kome da hegemon zaista može da

izabcre da „ide sam“, što za Ujedinjene nacije prcdstavlja legirimnu krizn. Ilu-
stracija toga jeste invazije na lrak io o3. godine koju su, bcz odobrenja Saveta i
uprkos suprotstavljanju širom sveta, predvodile SAD. Aclministracija Džordža
V. Bus“a setila sc Saveta bezbednosti i njegovog blagoslova u ponovnoj izgradnji
kaka, pokazujuči da jc čak i jcdinoj \’elesili ponekacl potrebna svetska organi
zacija. Tcško pitanje za UN bilo je da li treba pružiti pomoč koaliciji, ni čelu sa
SAD, koja jc otpočela rat ignorisuči Savet, što je situacija koja čc sc nesumnjivo
ponoviti kada narasru domaci pritisci da se Amerika povuče.
Is tandmost Saveta u slučaju Iraka, ipak, trcba shvatiti u isrorijskom kon
tekstu. SAD su se kolebalc izmedu multilateralnih i unilateralnih pobuda nc
samo od i9¢ . godine, nego od vremena kada je Senat odbio da se pridruži
Ligi naroda, ideji američkog predsednika Vudroa Vilsona (Luck i999). Broj-
nc bezbednosne prcrnje (uključujući terorizam i nuldcarno sirenjc) izgleda
da, po definiciji, zahtcvaju multilatci alnu saradnju cak i za velcsile.
Sve veča uloga nedržavnih aktera

Prcmda su državc ostale čuvari medunarodnog mira i bczbcdnosri, nevladine
organizacije i drugi činioci sti postali vidljiviji i brojniji u posthladnoratovslcoj
eri; Saver bezbednosti je reagovao tako šro im je dodelio veci broj uloga. Nasu-
prot ECOSOC, koji jc preko člana 7 i Povclje UN mo6ao nevladinim organi-
zacijarna da garantuje savetodavni status — tako omogucavajuci tim grupama
da prisustvuju sastancima i čak predlože pojcdine tačkc programa — izmedu
taLwih grupa i Savcta bezbednosti ne postoji takav aranžman. Premda su, dakle,
organizacije gradanskog drusrva bile decenijama angažovane u aktivnosti ma
UN, njihovo zvanično učestvovanjc cloncdavno je bilo ograničeno na pitanja
koje pripadaju razvoju, ljudskim pravimo, humanitarizmu i ekologiji.
Proiirena dcfin icija pretnji medunarodnom poretku kojom se uključu
ju narušavanja ljudskih prav a i huinanitarnc ncsrcče stvorila je mogucnost
da se čuje 6las nevladinih organizacija u stvarima od bezbec nosnog značaja.
Savet je početkom dcvedesetih godina pokrenuo veči dijalog izmedu drzava i
ncdržavnih akrera. Takozvana formula „Arija“ (nazvana po venecuclanskom
ambasadoru koji je, tokom svog predsednikovanja, bio začetnik eksperimen
ta) postala je standardna procedura, humanitarne organizacije i organizacije
koje se bo re za ljudska prava bile su u stanje da ponude posebno znanjc,
praktično eksper tize i informacije o stanju na terenu.
Na početku poslehladnoratovskog perioda, predsednici Saveta su poćeli

da se sastaju s novinarima, skrcćući pažnju na pregovore i rasprave koje vodi
organizacija. Poznate osobe su doprinele većoj primetnosti Saveta, koristeći
svoj status za spotove o pitanjima kao ito su humanitarna kriza i loš poloźaj
žena i dece u oruźanom sukobu. Na kraju zoo6. godine, jedna istaknuta fiiÍm-
ska zvezda éak se obratila Savetu bezbednosti, podstičući élanice da zaustave
zverstva Kartuma u Darfuru.
Generalna skupština
Generalna skupština je iira arena za savetovanje drźava nego Savet bezbed-
nosti. Zaista, svaka država članica UN ima podjednak status u organizaciji i
jedan glas — konkretan dokaz o „suverenoj jednakosti svih élanica“ iz élana
z(i). Za razinu od odluka Saveta bezbednosti koje str obavezujuće, rezo-
lucije Generalne skupitine su „preporuke“. One se usvajaju jednostavnom
većinom, osim onih boje se odnose na „važna pitanja“, śto zahteva prisustvo
z/3 élanica i glasanje. Prema članu i8, ona uključuju „preporuke u pogledu
održavanja medunarodnog mira i bezbednosti [i] i izbor nestalnih ćlanica
Saveta bezbednosti“.
Ğlanovi it —iz Povelje omogućavaju Generalnoj skupštini da raspravlja
o takvim pitanjima i iznese predloge državama i savetu, ali ne dok se spot
ili situacija razmatraju pred Savetom bezbednosti. U praksi, Skupśtina ne
razmatra sukobe.
Kada savet nije u situaciji da deluje zbog aktuelnih ili pretećih prava na
veto, Generalna skupitina služi kao alternatîva za iznoienje pitanja o bez-
bednosti (Piterson (Peterson) zooş]. Rezolucija i 7(> ), naslovljena „Uje-
dinjeni za mir“ bila je razvode. Ona je stvorila paralelnu vlast u Skupśtini
ustanovljujući:
procedure pomoću kojih je jednostavna većina Saveta bezbednosti pro-

ceduralnim glasanjem (ne vetom) ili većina država članica UN mogla da,
24 sata unapred, sazove Skupštinu na „hirno specijalno zasedanje“ da
razmotri i predloži kolektivne odgovore na krizu kada Savet bezbednosti
nije u stanju da deluje (Peterson 2007: 104).
Tom as G. Vajs i Danijela Zah Kaibaher 427
Mada Skupśtina ne može da donosi obavezujuće odluke, pomoću Rezo-

lucije 3yy(V) može da odobri prinudne akcije. Usvojeno ı9şo. godine, to je
bilo sredstvo da se dopusti ono ito su mnogi doživeli kao rekÍamu društvene
odgovornosti ameriéke vojne akcije u Korcji — prvobitno odobreno na osno-
vu Sedmog poglavlja — koja se nastavila posle povratka Sovjetskog Saveza u
savet koji ga je bojkotovao zbog toga śto je Tajvan zauzeo „kinesko mesto“.
Ta procedura je, tokom godina, sporadićno korišćena (da budemo precizni,
u deset slučajeva), poslednji put protiv Izraela i9s 7 godine zbog njegove
politike na okupiranim teritorijama.
Posle dekolonizacije, Treći svet predstavlja snažnu većinu u Generalnoj
skupśtini. Manje i slabije zemlje ćlanice — i ćak srednje sile kada nisu izabrane
it savet — sklonije su demokratskoj skupśtini u kojoj umaju ulogu it stvarima
od bezbednosnoj znaćaja. Naroćito je pokret nesvrstanosti — Ii5 zemalja
koje formiraju blok — nepokolebljivo zastupao samoodredenje, suverenost i
neintervencionizam, ito je povezano s mnogim većanjima Saveta bezbedno-
sti. Pored toga, otpor Trećeg svera vladavini bele manjine it Rodeziji i Južnoj
Africi bio je važan u pokretanju medunarodne akcije protiv tih nepokornih
režima, što je na kraju dovelo do akcije Saveta. Takode, Treći svet se u skup-
śtini dosledno zauzima za palestinsku stvar uprkos delovanju (ili nedelova-
nju) Saveta ; tokom proteklih śest dccenija, skupitina jc donela ogroman broj
rezolucija koje su se odnosile na Izrael i okupirane teritorije.
Sekretarijat
Medunarodni civilni službenici saéinjavaju administrativni aparat UN ìli
Sekretarijat. Na čelu je generalni sekretar koga na prcdlog Saveta posta-
vlja Skupština. U stvarnosti, moć P-ş da stave veto pretvara proces izbora
generalnog sekretara u vežbu geografskog pogadanja medu političarima
(položaj rotira od regiona do regiona, obićno posle dva mandata) it kojoj su
kvalifikacije pojedinih kandidata od sekundarnog znaćaja [Njuman (New-
man) i998, Gordenker (Gordenker) io oş]. Zaista, kao što tvrdi Brajan
Urkhart (Brian Urquhart), uéinjeni su napori da se izabere kandidat koji
„neće stvarati nikakve neprilike u vodstvu, predanosti, originalnosti ili
nezavisnosti“ (Urkuhart 1987: zzy —i z8). U ćlanu loo Povelje ipak se zah-
teva da najviii civilni službenik organizacije i ostalo osoblje UN obavljaju
svoje diižnosti nezavisno od vlada, i to obavezuj e zemlje élanice da „ne
utiću na njih u vrśenju njihovih odgovornosti“. Da bi ispunio svoj mandat
kada je reć o pitanjima bezbednosti, od suštinskog znaćaja je da se generalni

sekretar ne izloži gncvu bilo koje zemlje od P-ș. Zlosrećni prvi generalni
sekretar, Trigve Li — koji se povukao pośto se Moskva suprotstavila njego-
vom ponaśanju u Koreji — jednom je taj položaj opisao Rao „najnemogućiji
posao na svetu“ (Rivlin i Gordenker I9Q 3; Vİdi Tabelu iz.i).
Mada se oni koji finansijskì najviše doprinose svetskoj organizaciji ćesto
žale da su druge UN nemarna i brojna birokratija, ta kritĞa je preterana.
Sekretarijat UN zapośljava oko 3 ş.ooo ljudi koji kroje pravdu śirom sveta.
Ako uzmemo u obzir devet tela UN koja imaju poseban status u pitanjima
imenovanja — od kojih su najveća Dećiji fond UN (UNICEF), Program za
razvoj UN (UNDP), Visoki komesar za izbeglice UN (UNHCR) i Svetski
program za hranu (WFP) — medunarodni civilrii servis obuhvata oko ş6.ooo
ljudi śirom sveta. Takode, regularni budžet UN je ogranićen u svetlu zadata-
ka koji spadaju u delokrug organizacije. Mada je u proteklih test decenija sa
zi,ş miliona dolara Iÿ§ş. godine narastao na i,9 milijardi dolara zOo7. godine,
kada je prilagoden zbog inflacije, promena ni izbliza nije siištinska (Mjint-U
(Myint-U) i Scott zooy: iz6-IZ8]. Regularni budźet sigurno igleda trićav
kada se uporedi s američkim godiśnjim trośkovima na poslastice ( 7 jardi
dolara) i alkohol (yo milijardi dolara).
Tabela ze.i Generalni sekretari Sjedinjenih nacija, i9 6—200 7.
Trigve Li (Norveśka) februar i9ą6 — april i953.

Dag Hamaršeld (Svedska) april i9 53 - septembar r96i.
U Tant (Burma, sada Mjanmar) novembar '9 ü' — dccemb *97*-
Kurt Valdhajm (Austrija) januar i97 — decembar i98i.
Havijer Perez de Kueljar (Peru) januar i98z — decembar i99i.
Butros Butros-Gali (Egipat) januar 1991 — decembaf 99 ^
Kofi Anan (Gana) januar i99 y—decembar zoo6.
Ban Ki Mun (Republika Koreja) januar zoo 7 —
Za studije bezbednosti važno je primetiti da ti brojevi ne uključuju

osoblje za mirovne operacija i budžet svetske organizacije. Krajem zo o 6.
godine UN su imale 8i.ooo trupa, vojnih posmatraéa i policije koji su bili
angažovani u i8 operacija. Ako bi postoječi mandati bfii naimenovanja, ti
brojevi bi dostigli ISO.oo o, śto je gotovo duplo u odnosu na prethodnu
najvišu taćku, yy.ooo tokom burnih ranih devedesetíh godina (CIC zoo7: z).
U meduvremenu, od jula zoo 6. do juna zooy. godine budžet za mirovne

operacija postao je najveći do sada, ş,ą milijardi dolara — śto otprilĞe iznosi
kao jednomeseéni troikovi SAD u Laku ili duplo manje od njujorśkog godi-
ànjeg Odbora za obrazovanje. Uprkos obimu operacija, osoblje O deljenja
mirovnih operacija (D PKO) predstavlja tek ș% ukupnog osoblja Sekretari-
jata, samo şo7 zaposlenih; Odeljenje za političke poslove (DPA) ima samo
i8z zaposlena. Zajedno, oni imaju nešto viśc zaposlenih nego Odeljenje za
javne informacije (Myint-U and Scott zooy: izy).
Sekretarijat i generalni sekretar igraju suštinske uloge u bezbednosnim
stvarima jer su dužni da sprovedu odluke Saveta bezbednosti. Ğelník izvrśne
vlasti organizacije rutinski se angažuje u preventivnoj diplomatiji, posredova-
nju u sporovima, pregovorima i iitvrdivanju činjenica i osoba je kojoj snage
pod pokroviteljstvom UN podnose izveštaj. Njegova vlast izvire iz ćlana 99
Povelja, koji mu daje pravo da skrene pažnju Saveta bezbednosti na „svako
pitanje koje po njegovom miiljcnju može da ugrozi održanje medunarodnog
mira i bezbednosti“. Na ćlan 99 generalni sekretari su se pozivali samo u tri
prilike - Dag Hamaršeld I9 to. godine, nakon dekolonizacije Konga ; Kurt
Valdhajm i9yp. godine, kao odgovor na iransku krizu s taocima; i Havijer
Perez dc Kueljar i98p. godine, prilikom eskalacije oružanog sukoba u Liba-
nu. S obzirom na uzaludnost i potencijalnu bruku do kojih može doći pri
pozivanju na taj élan u odsustvu podrike P-ş, generalni sekrerari obićno vode
„tihu diplomatiju", vrśeći pritisak na države íza scene.
Neki su igrali vidljivije uloge It uvećanju znaćaja Sekretarijata po pitanji-
ma medunarodnog mira i bezbednosti, delimično zbog svojih lićnosri, ali i
medunarodnog političkog konteksta tokom njihovog službovanja [Ramha-
ran (Ramcharan) zoo8]. Uprkos hladnoratovskim ograničenjima, Li je uspeo
da osnaźi svoje odgovornosti koje su se odnosile na istraživanje i sprećavanje
sukoba. Hamarśeld je (zajedno s kanadskim ministrom, Lesterom Pirsonom)
bio intelektiiaÍna snaga stvaranja mirovnih operacija o kojima se govori u
Šestom poglavlju Povelje. Prema njegovim uputstvima, prva mirovna misija,
Snage za hitne intetvencije UN, pokrenute su i9ş6. godine kao odgovor na
Suecku krizu. U Tant se za ulogu generalnog sekretara izborio kao nezavisni
medijator, dok je Perez de Kueljar — čiji je mandat zahvatio i poslehladno-
ratovski period — uvećao kapacitet 38. sprata (poslednji sprat sedíita UN u
Njujorku) zbog pouzdanijeg nalaženja ćinjenica i posmatranja, nadgledanja
poćetne ekspanzije mirovnih operacija i gaśenja hladnoratovskih žariśta u
Centralnoj Americi, Avganistanu, Kambodži i jiižnoj Africi.
Butros Butros-GaIi, śestí gerierfni sekretar svetske organizacije, bio je jedan

od najutìcajnJih u bezbednosnoj areni. Njegov intelektualni doprinos bio je
ambiciozni Program za mİr — koji je, u prvom mesecu njtgovog službovanja,
predložen posle prvog sastanka śefova država i vlada — kojim se i dalje „odreduje
konceptualni of delovanja UN na političkom polju, formalizujući koncepte
kao àto su izgradnja mira, rano upozorenje, preventivni razmeštaj tnipa i name-
tanje mira‘ (Myint-U and Scott z 7: 9‹ ). On je nadgledao razvoj snažniih
mirovnih misïJa i bio je odgovoran zadelovanje Saveta it Somaliji — gde jepokre-
nuta pfva misija pod komandom i kontrolom UN — i podsticanje prve preven-
tivne misije u Makedoniji. On je, takode, reorganizovao Sekretariat, uključujući
uspostavljanje dva važtia odeljenja: Odeljenje za politička poslove — odgovomo
za sprećavanje sukoba i političku analizu — i Odeljenje za mirovne operacija —
odgovomo za operacione dimenzija misija UN.
Generalni sekretar Kofi Anan, koji je zooz. godine dobio Nobelovu nagra-
du za mir, takode je ostavio značajno naxlede. Kao podsekretar za mirovne
operacije devedesetih godina, on je imao neposrednije islœstvo s dimenzijama
mirovnih operacija nego njegovi prethodriici i puno vremena je posvetio nji-
hovom upravljanju nego posredovanju i diplomañji. Intimno je bio umeśan u
dramatično iirenje mirovnih operacija, pozivajući na hununítarnu intervenciju
i nadgledajući ulogu UN posle sukoba na Kosovu i u Istočnom Timoru (Anan
iq99c). Rasprostranjeno suprotstavljanje ratu u Iraku koji su predvodile SAD
bez odobrenja Saveta bezbednosti, primeõ seksualnog eksploatisanjaźena i dece
od strane mirovnjaka i skandal u vezi s Programom naha za hranu koji je uklju-
ćio i njegovog sina, potamneli su kraj Ananovog drugog mandata. U januaru
i oo7. godine, Ban Ki Mun je postao osmi generalni sekretar.
Drugi organi i akteri UN

Ostali glavni organi — ECOSOC, ICJ i Starateljski savet — manje su važni
za studije bezbednosti. ECOSOC obuhvata ekonomska, društvena, kultur-
na, obrazovna, zdravstvena kao i ljudska prava. Ğlanom 65 Povelje uredeno
je da ECOSOC daje informacije Savetu bezbednosti i pomaže mn kada je to
potrebno. Istor§ski gledano, veza izmedu ta dva tela je slaba, ćak nepostojeća.
Krajem devedesetih godina, Savet bezbednosti je angažovao ECOSOC
u nastojanjima UN da uspostave mir posle sukoba. Rezolucijom iziz od
novembfd *9s*. godine ECOSOC je formalno pozvan da pomogne Haitiju
u dugoroćnom progrmu razvoja. Kao odgovor na to, ECOSOC je formirao
Privremenu savetodavnu gmpu ćiji je zadaralc bio da iznese predloge i da ih

sprovode. U saradnji sa Savetom bezbednosti, ECOSOC je takode stvorio
radnu grupu za Gvineju-Bisao. Ipak, nedelotvornost ECO5OC-a podstakla
jeNajviši panelo pretnjama, izazovima i promeni (zooĄ) da predloźi stvaranje
novog tela. Krajem zoos. godine Savet bezbednosti i Generalna skupština en
odobrili slićne rezolucije pozivajući na stvaranje Mirovne komisïJe sa zadatkom
da usaglasi probleme koji ćesto ometaju nastojanja uspostavljanja trajnog mira.
Medunarodni sud pravde može se smatrati delom mehanizma svetske
organizacije za rešavanja sporova mimim putem. Ipak, države u sporu mora-
ju dobrovoljno dati pristanak za nadležnost suda, a donošenje odluka traje
godinama. S obzirom da države smatraju da su pitanja koja se odnose na mir i
bezbednost isuviše važna da o njima odlućuje iş sudija, kao i da su isuviše hit-
na da se na njih ćeka, sud ne donosi odluke ili mišljenja koja r‹•šavaju oružane
sukobe. Ğak i kada su takvi slučajevi izneti pred sud, povinovanje njegovim
reśenjima nije obavezno — kao śto je to ilustrovano američkim odbijanjem
da se povinuje presudi u slučaju NÑaragua us. Sjedinjene Države.
Starateljski savet, naslednik mandatnog sisrema Lige naroda, osnovan
je u cilju nadgledanja formiranja vlasti u bivśim kolonijama posle sticanja
nezavisnosti, što predstavlja temu koja je povezana sa medunarodnim mirom
i bezbednofćli. Savet je deccnijama blisko saradivao sa Generalnom skup-
śtinom i, u oblastima oznaćenim kao „strateškim“, sa Savetom bezbednosti.
Poslednje preostalo „starateljsko podrućje‘, Palau, postalo je nezavisno 994
godine i tako je ovaj organ danas neaktivan. Godine zoos, na Svetskom sami-
tu je dogovoreno da se Starateljski savet ukine, ali to bi zahtevalo dopunu
Povelje što je malo verovatno.
Fondovi i programi UN — naroćito najveće humanitarne organizacije
UNDP, UNICEF, UNHCR i WFP — su ćesto prisutne u bezbednosnim kri-
zama i deluju zajedno sa vojnicima UN. Mnoàtvo specijalizovanih agencija
prikazanih u Shemi zz.i su deo sistema UN, ali su iz dva razloga perifernije za
studije bezbednosti: one nisu neposredno odgovorne generalnom sekretaru
UN, i njihove glavne aktivnosti su u oblasti ekonomskog i dništvenog razvoja.
Izazovi XXI veka

U novom milenijumu, UN str se naile usred mora promena it oblasti bez-
bednosti. Mada ée medudržavni zpozoxi uvek predstavljati pretnje meduna-
rodnom poretku, medudržavni sukobi — ćesto povezani u globalnu mrežu
trgovine orožjem i drogama — su rasprostranjeni i predstavljaju suštinske

pretnje regionalnoj i čak globalnoj stabilnosti. Zajedno sa promenama u
načinu ratovanja i bezbednosnim problemima koje predstavljaju takozvane
neuspešne države, svetska organizacija se suočava sa isprepletanim pretnjama
terorizma i oružja za masovno unis’tenje.
Promene prirode rata i odgovori UN
Mehanizmi UN za sprecavanje i suprotstavljanje orużanom sukobu zaćeli su

se posle dva veli ka rata u kojima su ućestvovale svetske sile. Od ip65. godine
medudrźavni sukobi su postali obićna stvar i smrtonosni. Jedno od objaśnje-
nja je zavrietak suparniśtva velesila, koji je iscrpeo obimu finansijsku i vojnu
pomoć koju su SAD i Sovjctski Savez davali svojim saveznicima u Trećem
svetu. Sredstva koja su koriśćena da se podrże krhki reżimi putem prinude
i pokroviteljstva doveli su do previranja u nekim delovima Juga i ćak pada
drźava, kao u Somaliji. Implozija Jugoslavije i Sovjetskog Saveza stvorila je
oko zo novih zemalja i ponovno uspostavljanje teritorijalnih granica dovelo
je do napetosti unutar i izmedu novostvorenih drźava. Drugo objaśnjenje
za ratove izmedu drźava je globalizacija, naroćito tehnolofike promene i brze
ekonomske interakcije, koje granice ćine poroznim. Slićno tome, politika
neoliberalnog strukturnog prilagodavanja potkresala je sredstva za pokro-
viteljstvo, zahtevajući smanjenje trośkova zaposljavanja u javnom sektoru,
oblastima koje nude druśrvena dobra i subvencijama.
Savremeni sukobi se, dakle, vode i finansiraju razlićito iż najvećeg broja
prethodnih medudrźavniłt ratova. Nasuprot hijerarhijski organizovanim sta-
jaćim vojskama, razlićiti akteri neposredno ućestvuju u ratu — ukljućujući enti-
tete kao śto su kriminalne bande i milicije — preko decentralizovanih mreźa.
Zaraćene strane se bore za kontrolu nad teritorijom i pristup resursima usred
civilnog stanovriiśtva koje je ćesto meta nasilja, a ne takozvana kolaterałna śte-
ta. U stvari u mnogim nedavnim ratovima, civili predstavljaju 9o% źrtava, śto
predstavlja obrat od pofietka dvadesetog veka kada je odnos vojnih i civilniłr
źrtava bio 9:i, i promenu od Drugog svetskog rata kada je broj poginulih civila
i vojnika bio pribliżan. Etnićko ćiśćenje, nasilno raseljavanje, masovna silova-
nja, paljenje useva i unistavanje svega pri povlaćenju, gladovanja s odredenim
ciljem i napadi na humanitarce su standardu i program. Te taktike nisu „nove‘,
ali njihovo zajednićko nastupanje i intenzitet su oćevidniji nego u proślosti, i
ta kvantitativna promena je ćesto dovoljna da dode do kvalitativne promene.
Humanitarne krize nepovoljno utići na bezbednost susednih zemalja.

Masovne izbegliékc populacije predstavljaju breme i pretnju; kampovi mogu
da posluže kao osnova za pokretanje napada preko granice — kao što je ilu-
strovano konceptom „izbeglica ratnik“. U zemljama koje već imaju opasne
etnićke ravnoteža, priticanje posebnih grupa može da bude destabilizujuće
— śto je, na primer, bila kljućna briga i 999. godine u vezi s dolaskom kosov-
sÌ‹ih Albanaca u Makedoniju.
Drugi izvor nestabilnosti jeste finansiranje takvog nasilja. Ratne ekono-
mije koje podrzavaju mnoge gradanske ratove podržavaju pljaćku, krijum-
ćarenje, trgovinu drogom i prodaju druge zabranjene robe. Oni koji imaju
korist od toga imaju interes za nastavak nasilja, a ne za mir, naroéito zbog
toga ito mreže kriminalne trgovine deluju globa]no. Pored toga, neuspešne
države mogu da posluže kao raj za teroriste éije kalkulacije nisu zasnovane
na analizi troškova i koristi.
Nametanje mirovnili operacija bio je kljuéni odgovor UN na aÍctuelnu i
potencijalnu madunarodnu nestabilnost koja je izvirala iz rarom razdirariih
društava. Kao śto je ranije pomenuto, UN nisu u stanju da pokrenu svoje
vojne operacije ili da zapovedaju vojnicima iz razliéitih zemalja — śto je źivo
ilustrovano neuspesima da se zaustave masovna ubijanja i raseljavanja u Bosni
i Somaliji. Ujedinjene nacije moraju da se oslanjaju na saveze i regionalne
organizacije — ito su opcije koje nisu bez svojih problema. Sa izuzetkom
NATO i Europske unije, regionalne organizacije su vojno loše opremljene.
Pored operativnih pitanja, koriićenje snaga pod ugovorom takode postavlja
pitanje odgovornosti. Mešanje regionalnih sila it sukobe u susednoj zemlji
može da promeni lokalnu ravnotežu moći i služi drugim interesima, a ne
interesima zaśtite ljudi. U retorici Pokreta nesvrstanih (NAM) često se, na
primer, naglaśava da humanitarna intervencija može da bude prikrivena neo-
kolonijalna taktika.
Na mestu na kojem vredni prirodni resursi, kao što su dijamanti, pred-
stavljaju osnovu za održavanje ratne ekonomije, Savet bezbednosti je namet-
nuo embargo takvim državama kao i nedràavnim éiniocima, i u tu svrhu su
stvoreni paneli da nadgledaju povinovanje odlukama Saveta. I ovde je, ipak,
nepovinovanje sankcijama savcta znaéajna prepreka njihovoj delotvornosti.
Pored ukazivanja na sukobe kada do njih dode, UN pokuśavaju da se
usredsrede na faze pre i posle rata. Tokom prośle decenije ovog veka, svetska
organizacija se sve vis“e angažuje u sprećavanju sukoba, naroéito posle neuspe-
ha saveta da reaguje na genocid u Ruandi. Generalni sekretari UN su bili na
prvim linijama takvih nastojanja. U knjizi Butrosa Butrosa-Galija An Agenda

or Peace (Program zn mir ) naglašava se važnost preventivne diplomatiju, dok
se u knjizi generalnog sekretara Kofija Anana, Preuention o Armed Con]lict
(Sprečauanje oružanog sukoba ), izlaže zalaganje za to da se „Ujedinjene naci-
je od kulture reakcije okrenii kulturi prevencije" (Annan zooi: i). Sustinska
komponenta sprečavanja sukoba ima za nužnu posledicu bavljenje problemom
takozvanih korena uzroka sukoba koji imaju ekonomsko, društveno, ekološko
i institucionalno poreklo. Zato strukturalna prevencija obuhvata nastojanja da
se neguju društvenoekonomski razvoj i dobro upravljanje. U izveštaju zoo6.
godine, Anan je proširo koncept tako da uključi „sistemsku prevenciju“, s ciljem
da se ukaže na medunarodne činioce koji uvečavaju opasnost od sukoba kao
što je globalna zabrana trgovine malokalibarskim oružjem. S obzirom na svoj
obim, strukturalna prevencija je nejasan koncept koji je temo ostvarljiv; on
obuhvata praktično svaki organ u sistemu Sjedinjenih nacija.
S druge strane, postkonfliktne mirovne misije imaju za cilj da pomog-
nu zemljama da prebrode prclaz od nasilja ka miru i spreče ponavljanje
rata. Glavni zadaci uDjučuju: sakupljanje oružja; nadgledanje izbora;
pomoč obnavljanju vladinih institucija ; reformu sudstva; obuku policij-
skih snaga, i nadgledanje ljudskih prava. U najdrastičnijim slučajevima,
UN, zajedno s drugim medunarodnim organizacijama, ponekad prcuzi-
maju funkcije države.
Mnogi takva nastojanja vide kao pozitivna — iikoliko se uspeh meri odsu-
stvom ponavljanja nasilja velikih razmera. Ipak, na nekim mestima, kao što
je Centralna Amerika, kriminal je endemičan i nivoi društveno-ekonomske
nejednakosti su uvečani, dok je na drugima, kao u Kambodži, demokratska
vladavina neizvesna. Sve u svemu, stepen u kojem su mirovne misije stvorile
uslove za trajni mir je pomešan, i opšti zak]jučak jeste da je za to potreban
duži rok (Paris zoo¢).
Terorizam
Napadi Al Kaide na teritoriju SAD snažno su istakli destruktivni potencijal

nedržavnih aktera u globalizovanom svetu. Terorizam je, ipak, u programu
UN postojao decenijama. Generalna skupstina — služeči kao vodeči činilac
UN zbog hladnoratovsJcog zastoja u Savetu bezbednosti — ukazuju na njega
od i9yz. godine. Mada neuspešna u postizanju definicije terorizma, Skup-
ština je, naročito njen šesti Komitet, olakšala održavanje I3 medunarodnih
Tomas G. Vajs I Danijela Zah Kalbaher 435
legalnih konvencija na kojima se raspravljalo o pimnjima kao što su otmice

aviona, bombaški napadi i koriićenje nuklernog materijala.
Veliki broj terorističŁih bombaških napada krajem osamdesetih i
devedesetih godina primorali str Savec bezbednosti na ‹delovanje. Namet-
nute su sankcije nepokornim državama kao što su Libija — koja je osum-
njičena za napad na avion amerićke kompanije Panes na letu broj io3 — i
Avganistan — koji je pružao utoćište Osami bin Ladenu i Al Kaidi. Posle it.
septembra, Savet je prvi put u Revoluciji i3ò8 iznco miiljenje da je samood-
brana legitiman odgovor na teroristićki napad, tako odobrivši rat Amerike
u Avganistanu s ciljem promene talibanskog režima. Kasnije se Rezolucijom
IŞ7i Od svih država zahtevalo da sprovedu specifíćne mere za borbu protiv
terorizma, uključujući promene u nacionalnom zakonodavstvu, a osnovan
je Komitet za borbu protiv terorizma (CTC) da nadgleda njihovo sprovo-
denje. Godine zooą, savet se zabriniio zbog mogućnosti da teroristi dodu u
posed nuklearnog oružja. On je doneo obavezujuću Rezoluciju işąo kojom
se od država zahteva da obezbede odgovarajiiće mere i snose odgovornost za
kontrolu nuklearnoj, biološkog i hemijskog oruźja. Kofi Anan je osnovao
radnu grupu da istraži kako da UN odgovore na terorizam. On je takode
sazvao Visoki panel o pretnjama, izazovima i promeni (zoof) da predloži
sveobuhvatan pristup UN bezbednosti, uključujućì antiterorizam. Takode
je skrenuo pažnju na kršenja ljudskih prava počinjenih u ime borbe protiv
terorizma — simbol toga su zaliv Gvantanamo i Abu Graib.
Posle tri decenije nośenja s tim pitanjem, svetski samit zooş, godine i
dalje nije mogao da se saglasi oko definicije terorizma. Nedostatak saglasno-
sti medu državama ćlanicama naročito je problematićan u svetlu savetovog
odobrenja samoodbrane kao odgovora na terorizam [Bulden (Boiilden) i
Weiss coop].
Razoružanje i neširenje nuklearnog oružja
Razoružanje î neširenje nuklearnog oružja bili su od presudne važnosti it

osnivanju UN. U Povelji se iikazuje na regulisanje naoružanja, i odreduju
uloge Generalne sktipśtine, Saveca bezbednosti i Vojnog komiteta, dok se u
Ń flo vima ii 1 47 > Udira na razoruéanje.
Ključne komponente mehanizma UN su Generalna skupština, Komi-
sija za razoružanje i stalna Konferencija o razorulanju, koja je autonomni
forum koji podnosi izveštaje skupftini i povezan je sa Sekretarijatom. UN,
ipak, nisu glavni igrač, mada su bile od suštinskog značaja u razvoju nor-
mi. Njihov glavni doprinos bio je olakšanje pregovora o medunarodnim
ugovorima, od kojih su najvažniji Ugovor o nuklearnom neširenju (NPT),
Konvencija o hemijskom oružju (CWC) i Konvencija o biološkim otrovima
i bioloikom oružju (BWC). Godine i996, Generalna skupitina je usvojila
Sveobuhvatni ugovor o zabrani testiranja (CTBT), ali on još nije stupio na
snagu. Svetska organizacija talcode saraduje sa Medunarodnom agencijom za
atomsku energiju (IAEA), koja istražuje i potvrduje da se nuklearni materijal
ne upotrebljava ii vojne svrhe, Organizacijom za zabranu hemijskog oružja
(OPCW) i Komitetom za zabranu testiranja nuklearnog oružja (CTBTO;
vidi z . poglavlje).
Ujedinjene nacije su se angažovale u prinudnoj operaciji razoružanja u
Iraku posle rara u Zalivu, kada je Savet bezbednosti nametnuo tela za ispiti-
vanje oružja, najpre 5pecijalnu komisiju UN (UNSCOM), a kasnije Komi-
siju UN za nadgledanje, verifikaciju i ispitivanje (UNMOVIC). Pošto SAD,
posle invazije kaka zoo . godine, nisu uspele da pronadu oružje za masovno
uništenje, izgledalo je da je svetska organizacija bila uspeina u nadgledanju
uniitenja arsenala Sadama Huseina.
Večina savremenih ratnih žrtava povezana je s malim vojskama (vidi
z3. poglavlje). Od kraja devedesetih godina XX veka, UN su pojačale svo-
ja nastojanja ii toj oblasti u vezi s neširenjem nuklearnog oružja. Svetska
organizacija, ipak, nije bila uspcšna u pregovorima o legalno obavezujučem
sporazumu. Nasuprot tome, do napretka je doslo izvan UN u pregovorima
o zabrani mina, koji su kiilminirali Konvencijom u Otavi. Tu inicijativu su
predvodile nevladine organizacije koje su pregovarale nezavisno od Konfe-
rencije o razoružanju.
Zakljucak
Dag Hamaršeld navodno je izjavio da „Cilj UN nije da nas odvedu u raj,
nego da nas spasu od pakla“. Ujedinjene nacije su odigrale suitinsku ulogu u
smirivanju medudržavnih i unutardržavnih sporova, reagovanju na humani-
tarne krize i razradivanju normi u vezi s ljudskim pravica. U prote1‹lih šest
decenija, svetska organizacija je demonstrirala priličnu kreativnost u ogra-
ničenjima politike moči. Ipak, sve dok države odustaju da pruže potrebna
sredstva i prenesu deo vlasti na druge, potencijal UN da ispune svoj mandat
ostaje ograničen.
Tomas G. Vajs i Danijela Zah Kaibaher 437

Thomas G. Weis5, David P. Forsythe, Roger A. Coate nd Kelly-Kate Pease,
The United Nations and Changing ÍVorld Politics (Boulder, CO: Westvi-
ew Press, şth edn, zooy). Savremen tekst o sveiskoj organizaciji.
Thomas G. Weiss and S am Daws (eds), The Oxford Handbook on the Uni-
ted Nations (Oxford: Oxford University Press, zooy). Zbirka od go
originalnih ogleda objavljenih kada je generalni sekretar Ban Ki Mun
preuzeo kormilo.
O sažetim i postojećim postupcima tri glavna organa o kojima se ovde ras-
pravlja u vezi sa studijama bezbednosti, vidi knjige iz Global Instituti-
ons Sez‘ies: Edward C. Luck, US Securit y Council: Promise and Practice
(London: Routledge, zoo6); M. J. Peterson, The UN GeneralAsembly
(London: Routledge, zooş); Leon Gordenker, The US Secretary -Ge-
neral and Secretariat (London: Routledge, zooş).
Center for International Cooperation, Global Teace Operations z oo2 (Boul-
der, CO : Lynne Rienner, annual). Statistićki i analitićki pregled vojnih
nastojanja UN.
Savezi
Džon S. Dafíld (John S. Duffield) sa Sintijom Mićota
(Cynthia Michota) i Sarom En Miler (Sara Ann Miller)
Sažetak
U ovom poglavlju istražuju se koncept i teorije o savezima, i posebna
pažnja posvećuje pitanju trajanja saveza i dezintegracije. Posle rasprave o
tome šta su savezi, u poglavlju se razmatra akademska literatura o tome
zašto se savezi formiraju i raspadaju. U njemu se dalje bavimo prilično
zagonetnim slučajem NATO za koji su mnogi posmatrači očekivali da neće
dugo preživeti hladni rat. U poglavlju se postavlja pitanje kako postojeće
teorije dobro objašnjavaju trajanje NATO-a i, uz teorijski prožeta posma-
tranja, izvodi zaključak o budućim izgledima saveza.
Uvod: čemu istraživanje saveza

Savezi su jedna od najznaćajnijih pojava u studijama bezbednosti i, tiopśte, svet-
skoj politici. Istaknuti amerićki politikolog, Džordž Modelski, opisao je savez
kao „jedan od tuceta k[jučnih termina u medunarodnim odnosima“ (George
Modelski 's*l 771) Stotinama godina, velike sile i one manje redovno su
formirale saveze, delovale preko njih, i ponekad ili ruśile. Tipićno je da diplo-
matija sa savezima konstituise glavnu komponentu spoljne politike država.
Zaito jc to tako ? Zbog toga śto su savezi jedan od najvrednijih instru-
menata za unapredenje državnih interesa. Savezi su, primarno orude za
uvećanje državne bezbednosti u slučaju spoljašnjih i ponekad unutraśnjih
378 Savezi
pretnji. G ovoreči o medunarodnom području, Kenet Volc (Kenneth Waltz

Jp yp ; JJg) je primctio da sredstva koja stoje na raspolaganju državama za
postizanje njihovih ciljeva spadaju u dve kategorije : unutraśnja i spoljaśnja
nastojanja, ukljućujući jaćanje i uvećanje sopstvenog saveza ili slabljenje i
jaćanje suprotnog. Za manje drźave s ogranićenim resursima oslanjanje na
saveze może da bude njihova jedina opcija. Dakle, formiranje i pozivanje na
saveze jeste ćest odgovor na opasnosti od agresije i prilfke za uvećanje moći
9 c d f la£OdnOfD SlStCfŻtU.
u m
N• ianenaduj e ito su savezi b ili uo bićajena pojava u modernoj
istoriji. Najobuhvatnija baza podataka koja se odnosi na saveze, zasno-
vana na Ugovor nim Obavezama i odredbama sav eza (ATOP, Allianca
Treaty Obligations and Provis ions) navodi 6ą 8 saveza izmedu i 8 i5. i
t ). godine [Lids, (Leeds e/ o/.) zooz] .* Većina saveza inna, jedva viie
d t¡i ćlana. Velike sile i evropske drźave cesto su prisrup ale savezima.
tym periodu śest evropskih sila — Velika Britanija, Francuska, Nemaćka,
Austro-ugarska, Italija i Rusija /Sovjetski Savez — predstavljale su jednu
ćcivrtinu ćlanstva u savczu.
Savezi takode imaju veliki uticaj na medunarodne odnose. Napokon,
drźave ne bi formirale ili odrźavale saveze da ne misle da oni sluźe intere-
sima drzave na naćine koji bi, u slucaju da ih nema, bili nemogući ili manje
dclotvorn i. Pored toga, u brojnim studijama je utvrdeno da su savezi vaźna
odredniCa izbijanja, śirenja i ishoda vojnih sukob a. Kao śto Stiven Volt
(Stephen Walt) pise, „formiranje i kohezija medunarodnih saveza może
imati dubokog uticaja na bezbednost pojedinih drźava kao i na verovatni
ishod rata” (i9 92: 156).
U ovom poglavlju ispituju se koncept i teorije saveza, uż posvećivanje
posebne paźnje pitanju trajnost i dezintegracije saveza. Pos“to saznamo sta
akademska literatura kaźe o tom pitanju, pozabavićcmo se primerom Sever-
noatlanskog pakta (NATO) po zavrśetku hladnog rata.
Definicije: śta je savez
/ jučci koji se izvode o uzrocima i posledicama postojanja saveza zavise od

toga sta se podrazumeva pod savezom. Razvijanja teorija o savezima, naža-
lost, iskoinplikovano je iipotrebom različitih definicija o savezima.
3§ Podaci ATOP mogu sc naci na http: //atop.rice.edu/.

Džon S. Dafild sa Sintijom Ničota i Sarom En Niler 379
Broj definicija o savezima je velik. Na primer, Volt u svojoj studiji o

poreklu savezà, savez odreduje „kao formalni ili neformalni odnos bezbedno-
sne saradnje izmedu dve ili više suverenih država“ (Walt i98 y: i). Identićnu
definiciju daju M. Barnet i Džek Levi u svom pionirskom delu o domaćim
izvorima savezi (M. Barnett anda. Levy i99i: yo). Nedavno je Patrisa Vajst-
man (Patricia Weitsman) opisala saveze kao „bilateralne ili multilateralne
sporazume koji potpisnicima pružaju izvestan stepen sigurnosti“ (coop: zy).
Tako iiroke definicije ogledaju se u kvantitativnim shemama. U nasto-
janjima da budu sveobuhvatne, najpotpuniji podaci koji se odnose na saveze
obuhvatili su odbrambene saveze, ofanzivne saveze, ugovore o nenapadanju,
neutralne ugovore i savetodavne sporazume. Ono śto dalje komplikuje stvari
jeste ćinjenica da se veliki procenat ovih takozvanih „saveza‘ — viśe od polo-
vice ( 6ą od 6ą8) slučajeva ATOP — sastoji od dve ili više vrste.
U vezi sa tako śirokim definicijama saveza postoje bar dva potencijalna
problema. Prvo, oni mogu biti toliko opsežni da obuhvata svaki bezbedno-
sni sporazum izmedu država koji se može zamisliti. Od posebnog interesa
je éinjenica da one, s jedne strane zamagljuju važnu razliku izmedu saveza i,
s druge strane kolektivnih sporazuma o bezbednosti koji sadrže fundamen-
talno različite orijentacije. Savezi su primarno, ako ne iskljuéivo, orijentisani
ka spolja, s namerom da uvećaju bezbednost svojih Planova nasuprot spoljnih
strana. Kolektivni bezbednosni sporazumi i pojave koje se na njih odnose,
kao što su sporazumi o kontroli oružja, planirani su s ciljem da uvećaju bez-
bednost u njihovom medusobnom odnosu.
Drugi problem jeste neuspešnost da se napravi razlika izmedu različi-
tih oblika bezbednosne saradnje. Izgleda da ranije navedene definicije obu-
hvatajusve načine bezbednosne saradnje, bez obzira koliko bezazlene one
bile. One, dakÎe, uključuju saveze koji mogu da budu ograničeni u podrści
diplomatskoj ili ekonomskoj pomoći koja ima bezbednosne ciljeve. Ono što
tradicionalno razlikuju saveze od mnogih drugim bezbednosnih aranžmana
izmedu država jeste naglasak savezà na vojnim oblicima pomoći, naroćito,
upotrebi site.
Takvim razmatranjima sugeriśe se potreba za podskupom definicija o
savezima kojima se ove važne razlike uzimaju u obzir. Pre ćetiri decenije,
Robert Ozgud (Robert Osgood) definisao je savez kao „formalni sporazum
kojim se države obavezuju da saraduju u koriićenju svojih vojnih resursa
u odnosu na posebnu državu ili drźave i obiéno obavezuje jednog ili vise
potpisnika na upotrebu sile ili razmatranje (unilatcralno ili u savetovanju
380 Savezi
sa saveznicima) njenu upotrebu u posebnim okolnostima“ (Tosgood i9 :

ry). Slično tome, Glen Snajder (Glenn Snyder) u svom glavnom delu Alli-
ance Politics (Palitiba saueza ), napisao je da su „savezi formalna udruźenja
država u cilju upotrebe (ili neupocrebe) vojne sile u posebnim okolnostima
protiv država koje su izvan njihovog ćlanstva“. On je naglasio da je „njihova
prvenstvena funkcija da udruže vojnu silu protiv zajednićkog neprijatelja, a
ne da članice saveza zaśtite jedne od drugih“ (Snyder 1997 4) C ak je i Volt
kasnije dopunio svoju koncepciju o savezima, primećujući da je „odredujuća
karakteristika svakog saveza predanost uzajamnoj vojnoj podrści protiv spo-
ljaśnjeg ćinioca u posebnom sklopu okolnosti“ (WaÍt iÇ97 I 5/).
Ove definicije jasno iskljuéuju brojne sporazume koji se ponekad smaoaju
saveziina. Izgleda da su one naroćito suprome obavezama država, obećanjima
da će ostati neutralne u slučaju vojnog sukoba s trećom stranom i obavezama
konsultovanja u slučaju krize koja preti da dovede do rata. Ipak stotine bezbed-
nosnih aranžmana ispunjava strožije kriterijume sadržane u njima.
Pre nego što nastavimo, moźe da bude od koristi da razmotrímo joś jed-
nu razliku. Ğak i ove restrikiivnije definicije obuhvataju i defanzivne i ofan-
zivne saveze. Ofanzivni savezi su relativno retki i gotovo uvek kratkotrajni.
Od 7z ofanzivnih ì/ili defanzivnih saveza koji se navode u bazi podatałca
ATOP, samo ip su bili éisto ofanzivni. Od tih 4 Samo éetiri su trajala viie
od dve godine, i svi su zapoćeti i okonćani tokom devetnaestog veka." S obzi-
rom na ova razmatranja, u ostatłcu ovog poglavlja usredsredićemo se na saveze
koji imaju defanzivnu svrhu, uključujući i one koji su takode mogli da imaju
ofanzivni element (oko z5%).
Cak i kada je pažnja usmerena na defanzivne medunarodne vojne saveze,
ostaje da se istraži odreden broj važnih pitanja. Teme koje su privukle najveću
paźnju autora su sledeće:
Formiranje saueza: Pod kojim uslovima države formiraju saveze ? Ko s
kim stupa u savez ?
Dinamika sareza: Kako se odreduju strategija i politika saveza ? Kako su
obaveze rasporedene medu članicama saveza ? Sta odreduje relativni stepen
kohezije saveza?
S vezi i panĂan]e država: Da li države ispunjavaju obaveze prema savezu
kada su pozvane da to urade ?
36 'Prosećno trajanje tih l4 éisto ofanzivnih savcza bdo je 4,4 godine, sa standardnom de-
vijacijom od 6,Ș godina.
Džon S. Dafild sa Sintijom Mičota i Sarom En Niler 381
Savezi i rat: Da li postajanje saveza rat éini više ili manje verovatnim ?
Da li savezi odvračaju agresiju protiv svojih Planova? Da li savezi ohrabruju
svoje élanove da deluju suzdržljivije ? Ako dode do rata, da li élanovi saveza
imaju veče izglede na pobedu ?
Jasno je da je to previàe pitanja na koja bi moglo da se odgovori u jednoj
knjizi, a kamoli u kratkom poglavlju kao što je ovo. Motivisani onim śro bi
neki opisali kao zagonetno prisustvo NATO posle hladnog rata, u nastav-
ku ovog poglavlja usrcdsredićemo se na pitanje zašto neki savezi opstaju, a
drugi se raspadaju.
Objašnjenja opstanka i raspada saveza

Većina medunarodnih vojnih saveza prestala je da postoji u jednom ili dru-
gom trenutku, ali neki su trajali veoma dugo dok su se drugi brzo raspada-
li. Koliko dugo mogu da traju savezi ? Od otprilike z6 defanzivna saveza
(čisto defanzivn ih i sa spojem defanzivnih i ofanzivnih elemenata) koji su
postojali izmedu i8i . i zoo3. godine prosećno trajanje je bilo I ,ą godine uz
standardnu devijaciju od I3,i godina. Zanimljivo je da su defanzivni savezi
bez ofanzivne komponente trajali prosećno skoro duplo duàe od saveza sa
ofanzivnom komponentom (prosećno trajanje prvih je iș,i godina, a drugih
8,a godine). Upadljiva razlika postoji i pored toga śto, otprilike ąz saveza od
*97 Ùisto defanzivnih savcza u bazi podaraka ATOP, nisu prestala da postoje
do zoo3. godine.
Da li skoras“nji savezi traju duže od onih koji su ranije formirani ? Mada
takva poredenja mogu da budu problematična, postoji dokaz koji sugerira da
ona to jesu. Razmotrimo periods od i8ı5. do i86ș. godine i od i94ș. do i99ș.
godine. Oba perioda su dugi intervali relativnog mira neposredno potom
došlo je do većeg rata. U toku prvog perioda, proseéno trajanje saveza bilo je
8,y godina, uz standardnu devijaciju od io,3 godine. Tokom drugog perioda
prosečno trajanje saveza bilo je i .7 godina, uz standardna devijaciju od i3,y
godina. Slićne razlike u trajanju mogu se naći čak iako razmotrimo samo
ćisto defanzivne saveze, i pored toga śto je viśe od I/3 (§2 Od Ing) saveza
izmedu i943. i i99ș. godine trajalo do zoo3. godine.
Koji ćinioci prouzrokuju trajanje ili raspad savezà ? Mogu li oni da budu
odgovorni za tu naizgled vremensku promene u trajanjii saveza ? Jedan oće-
vidan éinilac jc veći rat i promene na mapi medunarodne politike do kojih
taj rat može da dovede. Od otprilike go saveza formiranih pre i8yo. godine,
382 Savezi
samo dva su preźivela ratove za ujedinjenje Nemaćke. Isro tako, samo dva
saveza koja su postojala pre Prvog svetskog rata opstala su i poito je sukob
bio okonćan. Jedino je pet saveza formirariih pre Drugog svetskog rata, uklju-
ćujufii takve periferne saveze kao sto su oni izmedu Turskc i Avganistana i
Rusije i Mongolije, ostalo kada je ratni poźar ugaśen. Drugim rećima, veći
rarovi teze da eliminiiu saveze.
Od većeg interesa su dakle drugi ćinioci, a ne rat, koji pomaźe savezi-
ma da traju ili prouzrokuju njihovo raspadanje. U nastavku ćemo ispitati
izvestan broj takvih ćinilaca. Analiza je, ipak, ogranićena na one teorije
lcoje su najvaźnije za pitanje trajanja NATO-a posle hladnog rata. U njoj
se ne teżi tome da se prużi sveobuhvatno istraźivanje uzroka trajanja i
raspadanja saveza koji su se već pretpostavljali, mada obuhvata one naji-
staknutije.
Teorije o formiranju saveza
Prvo s“to treba razm otriti jesu objaśnj enja formiranja saveza. Na prvi
pogled rakav pristup może dclovati protivno intuiciji. Medutim, sve dok
ćinioci koji prouzrokuju formiranje saveza opstaju, savez ce trajati. Ako se
ti uslovi promene, savez może da izgubi silu koja ga drźi na okupu i tako
sc raspadne,
U naćelii, drźave mogu slobodno pristupiti savezima. U praksi, ipak,
one ne stupaju lako u tahve aranżmane, pośto ćlanstvo u savezu ima svoju
cenu kao i potencijaJne koristi. U tu cenu może da spada gubitak autonomije
i dolazak u zavistan polożaj. Moramo, dakle, da postavimo pitanje pod kojim
okolnostima su drźave voljne da preuzmu i plate tu cenu * Za svrlie ovog
poglavlja, najrelevantnije teorije o formiranju saveza spadaju u dve katego-
riju: one u kojima se nag1a’savajii medunarodne determinante i one koje se
usredsreduju na domaće ćinioce.
t4edunarodne determinante: modeli agregacionih potencijala
Najvažnija medunarodna objašnjenja formiranja saveza povezana su s rea-

lističkom ikolom medunarodnih odnosa. Takode poznati kao modeli agrc-
gacionih potcncijala, oni naglaiavaju kako države formiraju saveze u cilju
spajanja svojih vojnih potencijala i poboljianja svojih bezbednosnih pozicija.
Ali kada če države to da urade?
Dźon S. Dafild sa Slntijom Mičota i Sarom En Niler 3ß3
Najškrtije objašnjenje daje teorija o ravnoteźi moći (W>> +979: 117—+^1 )-

U njoj se tvrdi da države formiraju saveze kako bi predstavljale ravnote-
žu moći drugim državama, naroćito kada nisu it stanju da uravnoteže moć
purem svojih individuaİnih nastojanja ili kada trośkovi takvog unutraśnjeg
uravnateženja prevazilaze troškove ćlanstva u savezu. Iz te perspektive, neu-
ravnoiežeiu moć predstavlja pretnju opstanku manje snažnih država. Prema
tome, dve ili više relativno slabe države stupiće u savezništvo kada se sukobe
sa mnogo moćnijom državom."
jasno je da teorija n ravnoteži moći takode može da posluži i kao teorija o
trajanju i raspadu saveza. U tom slučaju, promene u medunarodnoj distribuciji
moéi mogu da ugroze postojanje uspostavljeniÎr saveza. Naprimer, prethodno
dominanatna drźava može oslabiti u tolikoj meri da savez drugih dràava nije
potreban da uravnoteži njenu moć. Zaista, s vremenom, članica saveza može
postati najmoćnija država podstićući svoje rariije saveznike da prekinu svoje
veze i možda ćak formiraju saveze koji bi joj predstavljali protivteźu.
Važne intervencije u teoriji o ravnoteži moći dovele su do teorije o rav-
noteži pretnje. Ponekad savezi deluju neuravnoteženo u smislu moći. Na
primer, u toku većeg dela hladnog rata savezi usredsredeni okn SAD bili su
moćniji od saveza koji su se obrtali oko Sovjetskog Saveza. Volt upućuje na
takve očevidne anomalije tvrdeći da države formiraju saveze kao odgovor na
zajedničke pretnje, a ne samo moć. Mada je sjedinjena moć važna kompo-
nenta pretnje, ona nije i jedina. Kako će izgledati ugrožavanje posebne države
takode je furtkcija njene geografske blizine, njenih ofanzivnih potencijala i
agresivnosti njenih namera. Tako Sovjctski Savez, zbog svoje relativne blizi-
ne, svojih ogromnih kopnenih snaga i svoje neprijateljske ideologije, izgleda
da predstavlja mnogo veću pretnju svojim snažnim aIi manje moćnim suse-
dima, Rao što su Francuska, Zapadna Nemačka, Japan i Velika Britanija, koje
su izabrale savez sa SAD (Walt iy 83, i982).
Teorija o ravnoteži pretnje takode može da razjasni pitanje trajnosti i
raspada saveza. Opadanje pretnje uzrokovaće slabljenje ili raspadanje save-
za. To se može dogodiii ćak i u odsustvu bilo Lakave promene u sveukupnoj
moći ako, na primer, neprijatelj znatno priguši svoje ofanzivne vojne poten-
cijale ili ublaži svoje namere.
37 Vaźan izuzetak od ovog opfteg pravila moée dase dogodi kada jedna dréava postane
tako rnoćna da joj nisu potrebna druge dréave da bi uravnoieżila svoju moć. U tom
slučaju druge države mogu da izaberu da se pridruàe predominantnoj dràavi (Wtz
1979: 126).
384 Savezi
Neki autori su primetìli da države takode mogu da koriste saveze da upra-

vljaju, ograniéavaju i kontrolišn svoje partnere (Osgood i968, Schroeder i97*.
Weitsman zoop). Oéevidno, ova funkcija je slućajna u odnosu na postojanje neke
spoljašnje uravnotežujuče svrhe; da je drugaéije, ne bi smo mogli da govorìmo o
aranżrnanu kao savczu. Pretpostavljajiiči, ipak, dasu uslovi močnije ili preteće treče
strane ispunjeni, ta funkci)a može da bude važna, mada od sekundarne važnosti.
Premda ta perspektiva ne mora da bude od posebne pomoči prìlìkom objašnjenja
formiranja saveza, ona može da baci dodatno svetlo na dìnamíku raspadanja save-
za. U tom slučaju, ako saveznik koga savez ima nameru bar delìmiéno da obuzda,
postane ozbiljna pretnja ili isuviše moéan, onda savez neće dugo opstati.
Domače determinante
Teorija o ravnoteži moći može biti isuviše sirova kao objainjenje formira-
nja, trajanja i raspadanja saveza. Nasuprot tome teorija o ravnoteži pretnje
predstavlja îznijansiraniji pristup, ali ta iznijansiranost dolazi uz cenu drugih
analitićkih problema. Napokon, da li je uvek tako očevidno koja će zemlja
predstavljati pretnju drugim zemljama ? Kada će se smatrati da zemlja ima
agresivne namere ? Percepcija pretnje može isto toliko, ako ne i vis’e, da zavisi
od unutraśnjih karakteristika država, što je predmet kojem se sada okrećemo.
Autori su, srećom, bili podjednako produktivni i prilíkom identifikova-
nja mogućih domaćih determinanti formiranja saveza. Jedna grupa objaànje-
nja usredsreduje se na slićnosti i razlTc u kulturi, ideologijama i političkim
institucijama države. Opšti argument jeste da će, pod uslovom da su druge
stvari jednake, države težiti da se udruźe s državama éije su politićke orijen-
tacije slićne njihovim (npr., Salt i98 y). Dakle, konzervativne monarhije bi
se udružile s drugim monarhijama, diktature s diktaturama, liberalne demo-
kratije s liberalnim demokratijama i tako dalje.
Autori su izneli nekoliko medupovezanih razloga za tu tendenciju. Slié-
ni vrednosni sistemi mogu da generiiu zajedničke interese i tumaćenja onoga
što predstavlja pretnju. U slučaju država koje dele formalnu ideologiju, kao
śto je marksizam-lenjinizam, one mogu da deluju pod otvorenim nalogom da
udruže snage nasuprot neprijateljskom medunarodnom okruženju. Formi-
ranja saveza sa srodnim državama može da uveća domaću legitimnost slabog
režima sugeriśući da je on deo śireg narodnog pokreta (Walt ip8y: 3ą—3 ).
Takvim argumentima se rakode sugeriśu moguci uzroci raspadanja save-
za. Iznenadna promena režima kod jednog ili drugog partnera kao rezultata
Džon S. Dafild sa SlntiJom Ničota i Sarom En liter 3B5
revolucija, državnog udara ili nekog drugog unutrašnjeg ustanka odmah će

olabaviti veze i sklonosti koje drźe savez na okupu. Ğak i postepene politié-
ke promene tokom dužeg perioda mogu da imaju iste posledice. U nekim
slućajevima tenzije mogu nastati ćak i medu državama sa zajedniékom ide-
ologijom, pošto ona može dútirati da nacionalni interesi moraju da budu
podredeni jednom autoritativnom vodstvu (Wolt 1987: 3ș— 6).
U svetlu takvi]i razmatranja, autori sugeris’u da bi savezi medu liberal-
nim demokratskim državama trebalo da budu posebno snažni i otporni
[Gobarc (Gaubartz) i996 J. Jedan od razloga je relativna stabilnost javnih
preferencija i duži kontinuitet nacionalnog vodstva. Premda razlićite admi-
nisrracije mogu da dolaze i odlaze, demokratski proces osigurava da se pre-
nos vlasti odvija glatko i iznenadne politiéke promene nisu verovatne. Pored
toga, medunarodne obaveze povezane sa savezima postaju dublje usadene
u domaće pravo i institucije. Ta tendencija, spojena s opitijim pośtovanjem
pravnih obaveza, uvećava sposobnost voda u liberalnim demokratijama da
vežu ruke svojim naslednicima.
Institucionalizacija i socijalizacija saveza
Dosad je rasprava bila ograniéena na objašnjenja formiranja saveza što tako-

de moźe da baci svetlo na pitanje njegovog trajanja. Uprkos razlikama medu
njima, tim teorijama je zajedniéka ideja da kada uslovi za stvaranje saveza
više nisu prisutni, moramo oéekivati njegovo raspadanje. Posroji, ipak, druga
grupa éinilaca i procesa koji mogu da promovišii trajnost saveza čak i uprkos
značajnim promenama u formativnim uslovima.
Institucionalizacya
Jedan od njih je institucionalizacija saveza. Neki savezi od poćetka sadr-

že važne institucionalne karakteristike, dok driigi, tokom vremena, sve sise
mogu da postanu institucionalizovani, s važnim posledicama po njihovu
postojeće moć.
Prvo, savezi mogu da ukljuće ili razviju meduvladine organizacije tako
bi se olakiala saradnja njihovih Planova. Te organizacije često uključuju
formalnu birokratiju sa osobljem, budžet ì fizičku lokaciju. Premda su na
raspolaganju ćlanovima saveza, takve birokratije takode deluju s izvesnim
stepenom autonomije i inherentnog interesa u svom samoodrźanju (Bennett
3B6
i997. Walr i997J. Kao š to je Robert Makala (R. MCCällã IŞÇ6) Qf İmCtİO›
takvi akteri se mogu ängažovati u raznim aktivnostima da bi osigurali opsta-
nak organizacije. Na primer, mogu da pruźe otpor promeni; mogu da istaknu
nužnost postojanja organizacije; i mogu da pokuśaju da kontroliiu promene
promovišući promene u ulogama i misijama saveza koje će zadržati podrśku
zemalja ćlanica ne ugrožavajući osnovne funkcije organizacije.
Drugo, savezi mogu da sadrže ili steknu institucionalne potencijale koji
mogu da se upotrebe za zadatke koji su izvan zadataka zbog kojih su prvo-
bitno planirani [WaÍ‹ 997. Volander (Wallander) zooo]. Dakle, éak i kada
prvobitni ra/ion d'eyre saveza izbledi, zemlje élanice mogu spremno da isko-
riste takvu institucional nu aktivu i ukažu na now pretnje i bezbednosne
zabrinutosti. Ta tendencija ce biti naroćito aktuelna kada države nisu sklone
riziku ili su troškovi održanja ranije postojećih potencijala oćevidno manji
od onih kojima se ispočetka stvaraju novi.
Svcukupna posledica takvog razmišljanja jesre to da će savezi koje
karakterišu visoki nivoi insïitucionalizacije prosećno duže trajati. Naravno,
neki autori mogu da odgovore da je nivo institucionalizacíje saveza po sebi
funkcija drugih determinanti formiranja i trajnosti saveza. Na primer, drža-
ve suočene s neposrednim pretnjama, mogu da odluée da stvore posebne
organizacije saveza; za liberalne demokratije moźe da bude lakše da uspo-
stave dodatna ograničenja povezana s instifucijama saveza. Kada su jednom
uspostavljene, takve institucije mogu da imaju svoj život i nezavisan uticaj
na kasnije ponašanje élanica saveza. Posledíce toga ne mogu se jednostavno
svesti na uticaj drugih éinilaca.
U stvari, postoji znatna razlika u poéetnom nivou institucionalizacije
saveza. Od sporazuma od kojiÍi su uspostavljena i6 defanzivna saveza u bazi
podataka ATOP, yo sadrži imc organizacije u kojoj se redovno odràavaju
sastanci ili samostalnu organizaciju sa stalnom organizaciom; z8 sporazuma
osigurava integrisanu vojnu komandu medu saveznícima; i 63 zahtevaju zva-
nićni kontakt medu nacionahiim vojskania tokom mira ili obavezuju élanove
na vodcnje zajedničke defanzivne politike.
Pored toga, poćetni stepen institucionalizacije saveza teži da se tokom
vremena poveća, s’to sugeriśe moguće objašnjenje za duže trajanje skorije for-
miranih saveza. Mada je otprilike no ( y ñ) od zú3 defanzivna saveza usposta-
vljcno posle drugog svetskog rata, 36 (88%) od Jr koji imaju stalnu birokratiju
datiraju iz vremena posle rata, śto je i slućaj sa zi (7 î%) Od onih koji su osigurali
integrisanu vojnu komandu i 49 (y8%), koji zahtevaju blüe vojne kontakte.
Džon S. Dafild sa SinŁijom MićoŁa i Sarom En Viler 387
Ipak, takvi pokazatelji institucionalizacije ostavljaju dosta praznog prostora,

pośto ne mere neposredno organizacionu autonomiju ili razmenljivost insti-
tucionalriìh sredstava. Pored toga, postojeći podaci ne pokazuju promene u
nivou institucionaÍizacije do kojih može doći posle utemeljenja saveza.
Socijalizacya
Drugi proces koji može da promoviśe trajnost saveza jeste socijalizacija drža-
va članica ili, preciznije, njihovih političkih elita i moguće njihove opàte jav-
nosti. Druśtvene meduzavisnosti koje se odnose na savez mogu da dovedu
do razvoja slićnih pogleda na svet i éak zajednićkog identiteta. Dakle, kao
śto je Volt primetio, savez moàe da traje zbog toga śto njegovi ćlanovi sebe
doživljavaju kao integralne delove śire politićke zajednice (Walr i99y: i68).
Autori su lamentirali da su procesi socqaÍizacije u meduriarodnim odnosima
ispod nivoa teorije i lośe shvaćeni [Džonston (Johnston) root, Ğekel (Checkel)
zoos]. Ipak moguće je identifìkovati brojne mehanizme pomoću kojih savezi
mogu neposredno i posredno da promoviśu socijaİizaciju svojih Planova. Na pri-
mer, institucionalizovarii savezi mogu da olakšaju kontakte medu elitama putem
redovnih sastanaka. Unutar formalnih organizacionih struktura, gradansko i
vojno osoblje ćesto će, podstaknuto vladama, raditi zajedno sa svojim partnerima
iz drugih zcmalja. Pored toga slićno organizacionim argumentima koji str ranije
izneti, medunarodni civilni sluźbenici mogu alctivno težiti dal‹u1tiviiu osećanje
zajednîitva medu elitama i pažnju javnosti kroz svoje izjave i aktivnosti lobiranja.
Socijalizacija ne mora da bude ogranićena na visokoinstitucionalizova-
ne saveze. Ğalc i posrojanje slabo institucionalizovanog saveza izmedu dve
države moàe da osnaži ili dovede do drugih veza izmedu ćlanica koje olakša-
vaju socijaÍizaciju. Zbog toga sto udružene drźave imaju manje razloga da se
plaśe jedna druge nego trećih strana, one će se verovatnije baviti trgovinom
i biti prijemćljive za razmenu kapitala, tehnoligija, informacija, ideja i ljudi.
Kao što je istaknuti politikolog, Karl Dojć (Karl Deutsch i9şy), tvrdio pre
otprilike pet decenija, političke zajednice mogu da budu stvorene kroz takve
svetske materijalne i idejne tokove.
Slučaj NATO posle hladnog rata

Kakvo svetlo teorija o savezu baca na važan sluéaj NATO ? Śta ispitivanje
NATO posle hladnog rata može da doprinese teoriji saveza ?
ggg
Zalede: poreklo i razvoj NATO tokom hladnog rata

Zajedno sa nekoliko drugih sas eza, NAJ O je formiran u godinama nepo-
sredno posle Drugog svetskog rata i jedan je od saveza koji najdužc rraje. On
datii-a od i9q9. godine, kada jc Severnoatlantski pakt potpisan u Vasingtonu,
i oncla ratifikovan od strane i z zemalja. Prem da se pakt n ije odnosio ni na
jednog posebnog neprijatclja, očcvidno je bio odgovor na sve vecu pretnju
koju su predstavljali ncprijateljska ideologija i vojna moc Sovjctskog Saveza.
Istovrcrncno, bar neke članice sir doživele savez kao politiku osiguranja, koju je
prvenstveno obezbedivala Ameri ka, ii odnosu na tada doduse daleku moguč
nost [aonovnog preporoda Nemačke. Kao sto je prvi generalni sckrerar NATO,
lord Hejstings Isinej (Lord Hastings Ismay) prirnctio, cilj saveza jc bio trostruk:
da drži Rusc sto dalje, Amerikance sto bliže, a NCmce podredene.
Počctna organizaciona struktura saveza bila jc krajnje skromna. P:ikt se
sastojao jedino od veča i komiteta za odbranu. Nasuprot tome, Briselski polet,
osnovan godina dana ranije, imao je mnogo razvijeniju organizacijau, uldju-
čujuci vojnu konjandnu strukturu i grupe za regionalno planiranje. S tvari su
takve h'ile do srcdine pedcsetih godina XX veka kada je rat u Koreji iznenada
promenio stavove Zapada o neminovnosti vojne pretnje.
Kao odgovor na to, član ice su brzo dodalc slovo „O“ u NA’I’O. Brzo su
ustanovili veče predstavnilm koje je redovno zasedalo u Parizu i, tokom vreme-
na, sve složenijc maduvladinc organe za konsultovanje i zajeclničko donosenje
od1ul‹a. Stvoreno jc medunarodno osoblje koje je bilo u sluzbi veča, a na čijein
čelu se nalazio generalni sc1‹retar. Takode je uspostavljen vojni komitct, razvi-
jeno intcgrisano vojno planiranje i komandna struktura, na čijein čclu je bio
vrhovni zapovednik savezničkih snaga u Evropi (SACEUR ).
Ovde nije mesto da se podrobno bavimo istorijom NATO. Dovoljno je reči
da je savez preživeo svoje zajedničke unutr šnjc nestabilnosti. Zaista, neslaganjc
oko važnih pitanja bila je gotovo stalna tema (npr. Osgood i96z, Daldcr (Daal-
der) i99i, Dafild (Duff ld) i995). Vodile su se intenzivnc debate o pitanjima
naglaska mlklearno6 rrrJui konvencionalnog oružja u vojnoj srrate6iji NATO,
koli]ro konvencionaln ih snaga treba svaka član ica da ima i da li i tako modcrni-
zovati nuklearni arsenal saveza. Frwcuska se iezdesetih godina, povukla iz vojnih
struktura saveza sto je dovelo do iznenadnog premeštanja civilmh ivojnih glavnih
štabova u Bclgiju.
Kada poglejmo unazad, ono sto iz6leda najvažnije, jeste to da je savez prc-
živeo mnoge izazovu za unutras“nju kolicziju koji su postojali tokom rih deccnija
Džon S. Dafild sa 5intijom Mićota i Sarom En Miler 389
i éak nadživeo sàm Sovjetski Savez. O trajnosti NATO tokom Madnog rata retko
se raspravljalo, možda zbog ćinjenice àto se on kasnije pokazao Rao neminovan.
Napokon, Sovjetski Savez je nastavio da predstavlja ozbiljnu politićko-vojnupret-
nju članicama saveza i, drugo, NATO se pokazao kao delotvoran éinilac obuzda-
vanja ogromnog vojnog potencijala Zapadne Nemaćke bez ponovnog stvaranja
destabilizujućih bezbednosnih dilema u Zapadnoj Evropi.
Zagonetka trajnosti NATO posle hladnog rata

Ono što izgleda najzagonetnije i ito je bilo predmet znaćajnog istraživanja jeste
opstanak NATO-a posle hladnog rata. Ğak i pre raspada Sovjetskog Saveza, a
naročito posle njega, neki autori koji se bave medunarodnim odnosima tvrdili
su da su dani, ili bar godine, saveza odbrojani i da će se on pre ili kasnije raspasti
[npr., Mirśajmer (Mearsheimer) i99o, Waİtz i993]. Načelni argument koji je bio
iznet odnosio se na odsustvo snažne spoljašnje premje. Okončanjem hladnog rata
i Sovjetskog Saveza, zemlje ćlanîce NATO viie nisu videle razlog za postojanje
saveza, i on je uskoro postao nedclotvoran, iako je nastavio da postoji na papiru.
Volt jc devedesetih godina, ponudio opštiji argument, da će u multipolarnom
svetu, zbog većeg broja opcija koje stoje na raspolaganju velikim si :trna, savezi
biti primorani da oslabe (Waltz 1997 **3). Zakljućio je da „mudrost naÍaže da
se postojeće obaveze saveza više ne mogu uzeti zdravo za gotovo“ (u9r: i64).
Ova predvidanja pokazala su se preuranjenima. NATO je, bar u nekim
aspektima, napredovao od i99o. godine, njemu je pristupilo H novih članica,
śto je skoro dupliralo njegovu dotadaśnju velićinu. Snage pod komandom
NATO bile su angaźovane u borbenim operacijama na viie mesta kao što
su Bosna, Kosovo i Avganistan. Operacioni element palcta sadržan u članu 5,
kojim se članice obavezuju da pomognu jedna drugoj ukoliko su izložene
agresiji, prvi put je primenjen posle tcroristiékih napada it. septembra zoor.
godine. Sve it svemu, NATO je ispoljio ono ito može da se smatra iznena-
dujućim stepenom trajnosti i snage.
Objašnjenje trajnosti NATO
Može li se posthladnoratovska trajnost NATO objasniti u smislu postoječih

objašnjenja trajnosti saveza koji su ranije navedeni ? Postoji li bilo koji aspekt
u skorijoj istoriji saveza koji se ne uklapa u te teorije ? Koja driiga objasnjenja
mogu da se navedu da bi se objasnile te anomalije ?
390 Savezi
Pre nego śto nastavìmo, postoji jedno metodološko pitanje koje treba
razjasniti. U stvari, n nekim od objainjenja trajnosti saveza mislilo se na pri-
mer NATO posle Madnog rata. Porto cilj ovog poglavlja nije da proverava
teorije nego da ih upotrebi u objaśnjenju posebnog primera, to kruženje ne
predstavlja tnetodološko pitanje. Ali bar minimalno postavlja pitanje da li
takva objaśnjenja nalaze primenii na drugim mestima, éak iako su u osnovi
logilce koja zvuči trezveno.
Neko može da tvrdi da ne postoji zagonetka koju treba odgonetnuti
zbog toga što NATO više nije savez. On se probrazio u neàto drugo, moźda
u regonalni bezbednosni kolektivni aranžman ili ono što Volander i Kiohejn
(Wallander and Keohane *99f) nazivaju institucijom bezbednosnoj rukovo-
denja. Takav argument i dalje ne predstavlja odgovor ria pitanje kako i zašto
je NATO bio u stanju da se obnavlja.
Odgovore ćemo najpre potražiti u objaànjenju naglaska medunarodnih
determinanti trajnosti saveza. Ovde moramo da primetimo rri naćelna raz-
loga za dugotrajnost NATO. Jedan je preostala pretnja ostataka Soyjetskog
Saveza, iiaroéito Rusije. Mada znatno smanjene moći, i dodatno geografski
odvojena tampon državama od NATO-a u Evropi, Rusija ipak predstavlja
vojnu silu bez premca na kontinentu i daleko najsinrtonosniji nuklearni arse-
nal. Sve to predsravlja veliku rieizvesnost tada je reć o bndućim namerama
Rusije. Ruski eksperiment s demoİø-atijom od samog početka je bio muko-
trpan i poslednje godine su obeležene obnovljenim nastojanjima Rusije da
se, ponekad prinudnim merama, potvrdi na svetskoj pozomici.
Drugi spotjašnji činilac je bio pojava novih pretnji koje su medu sobom
delile članice Severnoatlantskog pakta. Prva koja se pojavila, čak i pre Mad-
nog rata, bili su nestabilnost i civilni sukobi na granicama sa NATO, naroćito
na Balkans. Nezavisno od humanitarnih imperativa do kojih takvi sukobi
dovode, neki od njih su mogli da sc prośire na susedne drźave, stvarajući
mogućnost šireg požara. Zabrinutost u vezi sa regionalnim sukobima pra-
ćena je sve većom pretnjom od medunarodnog terorizma. Kao organizacija,
NATO je igrao relativno neznatnu ulogu u sveukupnim naporima svojih
članica, posebno Amerike, da se bori pzoiis rerorİsta [Denever (de Nevers)
2•OO7J On je ipak znatno doprineo komandovanjem medunarodnoj pomoći
bezbednosnim snagama u Avganistanu.
Ne treba prevideti stalnu funkciju koju NATO ima unutar saveza, u
osiguranju prijateljskih odnosa medu njegovim ćlanicama. Ta funkcija je
danas manje važna nego śto je bila tokom ranih godina hladnog rata, kada
Dżon S. Daflld sa Sintljom Ničota I Sarom En PliIer 391
en sećanja na Drugi svetski rat jos uvek bila sveźa, i kada je ona sve više bila
prihvaćena odEuropske iinije. U tom pogledu, uloga NATO uperiodu posle
hladnog rata nije bila beznaćajna, a naročito njegova uloga u potencional-
nim zabrinutostima s obzirom na ponovno ujedinjenje Nemaćke. Uz sve
veću transparentnost, dalju denacionalizaciju politike bezbednosti i pažljivu
ravnotežu moći, savez je uverio svoje ćlanice da ne postoji osnova da se pla-
še jedne od drugih (Duffield i994/95). Nemački lideri su uvideli vrednost
održanja NATO kao vitalne organizacije s ciljem umirivanja svojih suseda
(Dufheld if98 ).
Śta reći o institucionałizaciji i socijalizaciji ćlariica NATO tokom vre-
mena? Oćevidno je da je NATO stekao suštinsku organizacionii strukturu.
Viśe od ş.ooo civila radi za NATO, od ćega je r.zoo medunarodno oso-
blje centrale saveza u Briselu. Malo je dokaza, ipak, koji bi sugerisali da ta
birokratija ima veliki uticaj na relevantne aktivnosti zemalja članica saveza
(MCCalla 1996). Premda generalni sekretar i njegovo osoblje ponekad igra-
ju odlućujuću ulogu it olakšavanju saradnje medu ćlanicama [Hendrikson
(Hendrickson) zoo6], ključne odluke koje se tiču trajnosti saveza od završet-
ka hladnog rata potpuno su u skladu s prethodnim postojećim nacionalnim
interesima i prioritetima.
U objašnjenju trajnosti NATO važnija je razmenljivost institucionalnih
sredstava (Wallander zooo). Pored civilne birokratije, NATO je razvijo inte-
grisanu vojnu i komandnti strukturu i sa tim povezana udružena vojna sred-
stva, što ga čini jedinstvenim medu savezima u mirnodopsko vreme. Mada
su ta sredstva bila stećena u vreme hladnoratovskih izazova i nepredvidivosti,
ona su se pokazalakao prilagodljiva na nove pretnje životnoj sredinL Ona su
omogućila NATO i njenim ćlanicama da preduzmu brojne akcije, kao ito
su operacije u Bosni i na Kosovu, Stoje bi za druge saveze ili md for grupe bile
teàke, ako ne i nemoguće za izvodenje. Ovde, ipalr, moramo da priznamo
bliski, ako ne simbiotski, odnos izmedu pojave novih pretnji i institucionalne
sposobnosti NATO da se nosi s njima. Nijedan ćinilac po sebi ne bi pružio
dovoljan razlog za održanje saveza.
Najzad, okrećemo se pitanju socijalizacije unutar NATO. To je možda
najteźe objašnjenje za procenu. Postoji izvestan dokaz da su stanovišta vladi-
nihzvanîénika i vojnih zapovednika izmenjena njihovom bliskom vezom sa
drugim savezima [Tušhof (Tuschhoff) I( 99 ] . Nije jasno koliki obim i kakve
posledice mogu imati takve promene. Bilo bi, sigurno. teško da se zakljući da
odnosi medu ljudima unutar saveza menjaju nacionalne identitere ili poglede
392 Savezi
na svet na naćine za koje se može reći da imaju merljiv uticaj na nacional-

nu politiku prema NATO od završetka Madnog rata. Možda su važniji śiri
kontakti, naročito oni koji imaju transatlantsku prirodu, koji su olakšani
i negovani dugogodišnjim postojanjem NATO. Kretanje roba, invesricija,
ìdeja i ljudi stvorilo je bliske druàtvene veze izmedu dve strane Atlantika, ali
i ovde bi, takode, bilo gotovo nemoguće pronaći neposrednu vezu izmedu
njih i trajnosti N \TO.
Ma koliko bila brojna, sva ova objašnjenja, naravno, ne íscrpljuju moguć-
nosti. Pre nego śto zakljućimo, vredno je razmotriti neke dodatne razloge
koji mogu da budu jedinstveni za slučaj NATO i nemoguće ih je uopśtiti
kada je reč o drugim savezima. Jedan je korisnost NATO kao oruda za poli-
tiéke reforme. Posle sloma sovjetske imperije, u zemljama centralne, istoéne
i jugoistoćne Evrape, zamlje NATO promovisale su libcralno-demokrat-
sko praksu i institucije, kao fro su civilna kontrola vojske i transparentnost
budźeta za odbranu. Mada ta nastojanja mogu da se shvate kao deo ukupne
strategije saveza da uveća bezbednost svojih članica oni, prema istorijskim
standardima, konstituis“u nekonvencionalni pristup.
Drugi razlog za dugotrajnost NATO može da bude rijegova korisnost
Rao sile prinude Saveta bezbednosti UN. Tokom Madnog rata, te dve bez-
bednosne organizacije imale su malo ili ništa jedna s drugom, i trebalo je da
dode do traumatičnog sukoba u Bosni da se preduzmu prvi koraci ka sarad-
nji. Danas NATO ima podužu istoriju u nametanju rezolucíja Saveta bezbed-
nosti. Zemlje ćlanice koriste savez na taj naćin samo tada to služi njĞovim
interesima koji sve više mogu biti śiroko definisani, Rao sto sugeris“e primer
pomoći koju je savez pružio geografski i bezbednosno udaljenom Darfuru.
Zaključak: teorija a savezu ì budućnost NATO

U ranijoj analizi, uprkos njenoj nuànoj lapidarnosti, sngeris’e se korisnost
teorije o savezu za objaśnjenje razloga trajnosti NATO posle hladnog rata
i, opśtije, za razumevanje medunarodnih odnosa. Zaista, teorija o savezu
može da bude isuviše korisna, sve dok slučaj NATO teži da afirmiśe kori-
snost višescrukih pristupa. Društveni nanćnici tragaju za slnéajevima koji će
se presudnije razlikovati medu aÍternativnim teorijama na osnovu njihove
moći objašnjenja. Ałi to nije bio cilj ovog poglavlja. Slućaj NATO izabran je
zbog njegove praktíéne važnosti u svetu u kojem znatne pretnje bezbednosti
država i dalje postoje. Da li če neko izvesci śíre zakljuéke o uslovima koji utiéu
Džon S. Dafild sa Sintijom Ničota i Sarom En liter 393
na diigotrajnost saveza ne spada u ovu temu. Zaista, imajući na umii mnoge

neobićne, gotovo jedinstvene karakteristike NATO, svaki pokušaj njihovog
uopštavanja verovatno bi bio obmanjujiići.
Umesto toga, moramo se zadovoljiti time što ćemo zakljuéiti kratkoin ras-
pravom o tome šta teorija o savezu može da kaže o budućnosti NATO. Ovde je
teorija manje korisna, mada ne manje od drugih teorija kada se bavimo pred-
vidanjima. Možda je najbolje što možemo da uradimo da skrenemo pažnju na
vrste ćinilaca koji su verovatno odredujući, ćak i ako nemaju naroćitu težinu iłi
im se može pripisati izvesna verovatnoća. Medu najvažnijima biće prisustvo ili
odsustvo premji, koje su dovoljno zajedničke i snažne, da primoravaju zemlje
NATO da na kolektivni naćin i dalje osećaju vrednost ukazivanja na te pretnje.
U bliskom odnosu s tim biće sposobnost institucija NATO da se prilagode,
naroétto na naćine koji su manje skupi nego institucionalnc alternative, tako
da mogu da nastave da ukazuju na stalno rastuće pretnje.
Iz te perspektive NATO se suoćava sa bar dva znaćajna izazova. Jedan je
sve veće neslaganje kada je reć o naćelnim bezbednosnim interesima s kojima se
suoćavaju ćlanice NATO. To neslaganje je delimićno rezultat uspeśnog pros“ire-
nja saveza posle hladnog rata, što je nužno proiirilo obim interesa. Dok starije
članica mogu da vrednuju NATO naročito zbog njegove uloge u promovisanju
stabilnosti izvan granica saveza, neće novije ćlanice mogu da ga dožive prven-
stveno Rao sredstvo pružanja bezbednosti u prisustvu potencijalno revanšistiéke
Rusije. Mada ovi različiti motivi za opstanak NATO mogu medusobno da se
dopunjuju, oni ipak mogu da stvore napetosti kada se uspostavljaju prioriteti
saveza i donose odluke o konkretnim tokovima delovanja. Ono śto dalje kom-
plikuje stvari jeste pojava novih pretnji na koje NATO ne mora uvek, ili éak
ćesto, najbolje da iikazuje. Ovde je najoćcvidniji izazov koji predstavlja medu-
narodni terorizam, koji je podstakao neusaglašene odgovore članica saveza.
Drugi izazov je postojanje institucionalnih alternativa koje obećavaju,
naroéito za evropske ćlanice NATO. Od poćetka devedesetih godina, Evrop-
ska unija (EU) napravila je velike korake ka razvoju zajedničke politike i
struktura u kojima se stvara politika u oblastima spoljne, bezbednosne i éak
odbrambene politike. Vode zemaÍja NATO i EU (većina su isti) su uspele da
osiguraju da dve grupe institucija i njihovih delatnosti ostanu medusobno
kompatibilni. U pogledu mnogih tenzija koje su poslednjih godina remetile
transatlantske odnose, teško je zamisliti okolnosti u kojima ćc evropske vode
odlućiti da daju jasan prioritet koriśćenju struktura EU dovodeći u pitanje
oćuvanje NATO u njegovom sadas“njem obliku.
394 Savezi
Glenn Snyder, Alliance Politici (Ithaca, NY: Cornell Universiry Press, i9 9y).
Najbolji skoriji pregled teme saveza.
George Liska, Nations in Alliance.- The Limits o Interdependance (Baltimore,
MD : Johns HOpkifis Press, i 96z). Staro, ali i dalje korisno istaživanje.
Stephen Walt, The Origins oX Alliancees (Ithaca, NY, Cornell University
Press, i98y), and Patricia A. Weitsman, Dangerous Alliances.- Propanents
o Peace, Meapons o kar (Stanford, CA: Stanford University Press,
zoo4). Dva najtemeljnija istraživanja o formiranju i trajnosti saveza.
Lawrence S. Kaplan, ZATO Diuided, ZATO United: The Euolution o an
Alliance (Westpotr, CT: Praeger, zoo ¢). Možda najautoritativnija i naj-
modernija i5torija NATO-a.
ČETVRTI DIO PROMJENA SIGURNOSNE PARADIGME: KOLEKTIVNA
SIGURNOST, KOLEKTIVNA ODBRANA I SIGURNOSNA SURADNJA U
POSTHLADNORATOVSKOM PERIODU
Siniša Tatalović, Grizold Anton, Cvrtila, Vlatko:Posthladnoratovski euroatlantski okvir
Jamie Shea: Održavanje relevantnosti NATOAa
Novičić, Žaklina: Novine u spoljnoj i bezbedonosnoj politici Evropske unije posle

Ugovora iz Lisabona
Posthladnoratovsbi euro-atlantski
sigurnosni okvir
Jedan od kljuénih éimbeniira koji u posthladnoratovskom razdoblju

utjeée na promjene sigurnosne politike europskih dràava jest proces re-
definiranja euro-atlantskih odnosa, koji se takoder odraéava u procesu
transformaeije NATO-a i nastojanjima EU-a da razvije autonomne vojne
sposobnosti.
Promjena sigurnosne situacije u Europi
Pron¡iena strategijske situacije poslije hladnoga rata nije imala samo

pozitivne uúinke na medunarodno sigurnosno okruúeqje. Ona je takoder
utjecaja na razvoj euro-atlantskog sigurnosnog okvira. Prestanak suko-
btjavanja supersila i proces globalizaeije iroji se tijekom proteklog deset-
ljeca intenzivira rezultirati su bitnim smanje jem napetosti medu veli-
kim silama i jaéanjem suradnje drñava. U tom oWiru aktualizirana je i
koncepcija kooperativne ili zajedniéke sigurnosti, u sklopu koje pojedine
dréave u svojim sigurnosnim politikama takoder uvaáavaju sigurnosne
interese svojeg medunarodnog okruéenja. Jedan od oblika konkretizac3e
tih ideja jest uspostavljanje sigurnosnih zajednica (security comitittrJties,
npr. u okviru EU-a, OESS-a, NA’fO-a, odnosa izmedu nord skih drzava,
odnosa izmetlu dr2ava jugoistocne Azjje i dr.) i sigurnosnih reéima (sectt-
rity regimes, npr. Ugovor o neáirenju nuklearnog oruzja — Non-Prolifera-
tion ’freaty, 1968.).
Tej se razvoj dogad@a neizbjeáno odrazio i na euro-atlantsJtu sigur-
nost. Od svróetka hladnoga rata, na podruúju Europe se radi integrira-
xtja nekadasnjih komunistiékih ‹{ráava u zajedniélru europsku sigurnosnu
strukturu uz NATO i EU (koji proéivljavaju ko enitu preobrazbu) pojav-
ljuju se i neke nove institucije i si urnosni mehanizmi. Stoga je darías
PDF compression, OCR, web optimization using a watermarked evaluation copy of CVISION PDFCompressor
SUVREMENE SIGURNOSNE POEIT]KE
glavno pitanje razvoja europske sigurnosne arhitekture, kao i razvoja eu-

ro-atlantske sigurnosti, smjer u kojem ée se razvijati suradnja NATO-a
i EU-a.
Svrsetak hladnoga rata u Europi je postavio pitanje stvaranja novog
temelja euro-atlantskog saveznistva i ispunjavanja strateúke praznine
u kojoj su se nable mnoge drzave Sredqje i Istoéne Europe (ali i zemlje
iz europskog susjedstva) nakon raspada SSSR-a i ukidanja Varóavskog
ugovora. Glavnu ulogu u rjeáavanju tih pitanja dobio je NATO, koji se
proteklog desetljeéa pretvara iz obrambenog saveza namijenjenog obra-
ni Zapadne Europe od vojnog napada s istoka u sredisnji element europ-
ske sigurnosne strukture.' Ujedno, radi ispunjavanja strateske praznine
ne samo na podruéju Europe veé i u njezinoj okolini, osim prosirenja,
NATO se usmjerava prema uspostavi partnerstava s dréavama koje job
nisu clanice ili nisu zainteresirane za claustro u Savezu. To se partner-
stvo ne oslanja samo na vojnu suradnju, nego (u skladu sa sirenjem kon-
cepcije sigurnosti) takoder ukljucuje politiñki, gospodarski, druútveni i
ekoloúki aspekt suradnje.
Promjena djelovanja NATO-a bila je neizbjeúna ako je Savez htio pre-
éivjeti u posthladnoratovskom razdoblju: danaónje prijetnje sigurnosti
ukljufuju, uz tradicionalne vojne, i druge vrste prijetnji, koje postaju eve
aktualnije: krúenje osnovnih ljudskih prava i sloboda, zagadivanje okoIi-
ne i kao posljedica zagrijavanje atmosfere, glad, zarazne bolesti, trgovi-
nu narkoticima, iznenadne masovne migracije i drugo (Moskos, 2000:l7).
Spomenute prijetqje sigurnosti, zajedno s medunarodnim terorizmom,
oruéjem za masovno unistavanje i takozvanim disfunkcionalnim dréa-
vama, koje ne ugro2avaju samo v)astito stanovniútvo nego destabiliziraju
cijelu regiju, postale su osnovni izvori opasnosti za danasnju sigurnost
(Hanggi, 2003:3-4). Takve kompleksne prijetnje sigurnosti zahtijevaju ta-
koder kompleksna rjesenja.
Mjere koje se poduzimaju u pronalañenju odgovora na te sigurnosne
prijetnje mogu biti uspjesne samo ako su cjelovite. Posrijedi je visedimen-
cionalna djelatnost, koja obuhvaca razlicite aktivnosti — gospodar ke,
obavjeétaJne, vojne, diplomatske, transportne, pravosudne, policijske, kri-
minalisticke i druge (Buzan, Weaver i de Vilde, 1998), kojima nije svrha
samo uklanjati posljedice suvremenih sigurnosnih prijetnji nego i uzroke
njihova nastanka. O iznimnoj slo2enosti tih mjera i njihove provedbs go-
vori, na primjer, to sto je u novim okolnostima sve manje vidljiva granica
izmedu tradicionalnih vojnih zadaéa i zadaéa povezanih s pmblematikom
Raspravu na tu temu otvorio je Michael Williams u 2’he O iscipfine o/ the Demo-
Page 1 5 9
crntic Peoce: Kant, Liberalism and the lsociaf Construction of lsecnrity Communic
fiee, 2001. Spomenuti proces preobrazbe preciano an analizirali, medu ostalima,
Jamea Sperling (1999) te Martiò A. Smith i Graham Timmins t3000).
UVOD: Poøthladnoratovøkí euro-atlanteki sigurnosni okvir
øøutarnje sigurnosti (na primjer, protuteroristička borba) — na to upuću-

Ju pokuáaji stabilizacje Afganistana i Iraka poslĘe sukoba (koji do sada
nisu dali zadovoljavajuće rezultate jer se previše pozornosti poøvećivalo
vojnom aspektu sigurnosti a zanemarivali se drugi aspekti, osobito gos-
podaraki). U tim uvjetima ßve je veća važnost upravljanja krizama (crisis
management) na nacionalnoj kao i na medunarodnoj razini.
Provedba opisanih mjera traéi i odgovarajuće ńiehanizme, koji moraju
osigurati uskladeno i medusobno dopupjujuće djelovanje mnogih institu-
cija na razini država i medunarodne zajednice. Upravo je pitanje razvo-
ja mehanizama i institucija najvažnije za da]jnji razvoj europske sigur-
nosne arhitekture i euro-atlantske sigurnosti. Premda je NATO danas
središnja institucija europske sigurnosti, nara8le ambicĘe EU-a na si-
gurnosno-obrambenom području postavljaju pitanje razvoja odnosa medu
dvjema organizacijama. U nekoliko slučajeva (Kosovo 1999.; sukob oko
Iraka 2002.-2003.; angažiranje u Afganistanu 2003. do danas; pitanje
interveneije u Darfuru 2005.—2006.) vidi se da taj odnos jos” me rijeăen i
da je postojeći okvir suradnje (sporazum Berlin plus iz 2002.) zapravo pri-
vremeno ijeăenje koje ne moñe predstavljati dugoročan okvir suradnje.
U doba hladnoga rata, u uvjetima bipolarne podjele Europe, osnovu
euro-atlantske sigurnosne zajednice činili su EZ i NATO. Svriíetak bipo-
larizma donio je u Eiiropi u pogledu europske sigurnosti s jedne strane
transformacju po6tojećih, a S druge pojavu novih institucija, koje su tre-
bale osigurati postupno uključivanje bivăih komuniatičkih dréava u je-
dinstvenu sigurnosnu strukturu i formalisaciju medunamdne sigurnosti
u medunarodnim organizacijama koje pokrivaju područje Europe. Zato je
ključan izazov u nastąjućem europskom sigurnosnom sustavu potreba za
uskladivanjem i dopunjavaojem njegovih bitnih elemenata.
Medunarodne sigurnosne organizacije (OUN, NATO, KESS/OESS)
našle en se pred novim izaaovima; u promijenjenom medunarodnom
sigurnosnom okruženju morale eu potražiti novu legitimnost utemelje-
nu na novim zadaćama i strukturi, drugačijim od onih koji su doveli
do njihovog nastanka u razdoblju hladnog rata i bipolarnosti (Grìzold,
1996: 67).'
Ta se transformacija dogada u drastično promĘenjenoj sigurnosnoj
situacĘi u Europi i iijezinom susjedetvu. Nestanak hladnoratovskog
sukobljavanja dvøju suprotstavljenih vojno-političkih saveza potaknuo
je suradnju europskih dréava u traéenju i oblikovanju zajedničkog eu-
ropäkog sigurnosnog sustava u kontekstu činjenice da je na europskom
Pagel 6 0
° .O øtrateškim poeȘedicama øvrbetka hladnoga rata za Europu i him medunarod-

nu zajednicu vidì X. Roper, 2000: 102-115. O povijesnirn i siateinskìm Gmbenici-
ma u medunarodnom okruženju u svjethi svršetka hladnoga rata vidi Crockatt,
2001: 92-110.
S UVRR MENE SIGUBNOSNß POL$ T$ ï(E
kontinentu doślo do rasta politićke, vojne, gospodarske i druătvene ne-

stabilnosti (Christopher, 1994:236). Osnovni izvori nestabilnosti i opa-
snosti u Europi danas su, prije svega, na područjima koja se protežu
od neŁadašnjeg Sovjetskog Saveza preko Srednje Europe na Balkan, te
dalje u eusjedstvu Europe — na Bliski i Srednji istok sve do Magreba
(Winkler, 1993:33; Vukadinović, 1996: 46-55). Moguće ili stvarne kri-
ze na tom śirokom podrutju stvaraju, prije svega, tranzicijski problemi
ne)xih ‘postsocijalističkih’ drźava (hiperinflacija, pauperizacija i visoka
nezaposlenost) te mnoga neriješena pitanja (npr. pitanje naaljedstva, pi-
tanje manjina, teritorijalni sporovi i drugo) na području Balkana i ăi-
rem podrućju srednjoistočne i jugoistočne Europe te sredozemnog baze-
na (usp. Cottey, 1995:12).
Osim politički-socijalnih dimenzija europgŁe sigurnosti, od svrăetŁa
hladnoga rata aktualizirane øu barem joä tri njezine dimenzije — vojna,
gospodarska i humanitarna. Usprkos nekim pozitivnim procesima, koji
su nakon hladnog rata bitno ograničili utrku u naoružavanju u Europi
(npr., potpisani en neki bilateralni i multilateralni sporazumi o razoru-
žanju, 1995. godine sovjetske/ruske snage poèele su se povlačiti iz sred-
njoeuropskih i baltičkih država itd.), vojna dimenzga europsŁe sigurnosti
u tom razdoblju postala je aktualna prvenstveno Ebog opasnosti śirenja
oružja za masovno uništavanje.* jedan od osnovnih razloga sa to upravo
je to žto su raznovrsni nadzorni mehanizmi pomoću kojih bi medunarod-
na zajednica trebala provoditi nadzor nad ëirenjem nu)ćlearnog naoruža-
nja više ili manje nedjelotvorni, prije svega zbog razli‹ tih sigurnosnih
interesa glavnih aktera u medunarodnom sustavu.
Svoje značenje dobila je i gospodarska dimenzija sigurnosti, koja pred-
stavlja izazov i prigodu za jačanje europske političke stabilnosti. Europa
ostaje podijeljena na skupinu gospodarski uspješnih država s osiguranom
vapjsŁom sigurnošću i skupinu naročito postsocjjalističkih, tranzicyskih
država čiji je društveni i gospodarski položaj većinom slabiji. Sve je važ-
ma i humanitarna dimenzija europske sigurnosti. Imigranti, izbjeglice i
tražitelji azila sudjeluju u oblikovanju nekih novih “umjetnih" manjina.
Prijetnje sigurnosti izražavaju se u novom valu ksenofobije i raeizma, a
nasilje nad manjinania postalo je naćin izražavanja prosvjeda zbog neo-
stvarenih oèekivanja.
Usporedno s raspadom bipolarnog medunarodnog uredenja, u Europi
sve vis“e dobiva na vrijednosti šira koncepcjja nacionalne i medunarodne
sigurnosti koja ukljutuje gospodarske, polititke, socijalne, humanitarne,
ekolo5ke, vojne i druge dimenzjje, dok vrlo važno mjesto u toj koncepciji
° O pitapju $ireqja oružja za masovno uni$tavanje vidi Buzan i Herring, 1998: 53-
71.
UVOP•. Poatblødnorøtovski ewe-atlanteki ßigurzsoani okvir
predstavljaju i zaštitu univerzalnih ljudskih prava i temeljnih sloboda,

demokracga i vladavina prava.'
Da kle, današnje sigurnosno okruženje Europe sadržava eleinente mi-
ra, stabilnosti i sigurnosti kao i eleinente nestabilnosti, nesigumosti i
opasnosti. To okruženje djeluje pozitivno i negativno na sigurnost europ-
skih država. Rao pozitivni elementi europskog sigurnosnog okruženja ko-
ji utječu na Sigurnost europskih država mogu se istaknuti:
1. Opće popuštanje napetosti medu velikim europskim silama, koje omo-
gućava viśi stupanj suradnje medu državama te mirno riešavanje spo-
rova i nesuglasica, a u konačnici i smanjivanje opasnosti iEbÿanja ši-
reg vojnog konflikta te neposrednog vojnog ugrožavanja dréava.
2. Sudjelovanje država u djelovanju medunarodnih sigurnosnih orga-
nizacija na temelju multilateralizma omogućava državama odredeni
utjecąj na politička i sigurnosna zbivanja u Europi i nudi im moguć-
nost da izbjegnu preveliku ovisnost o samo jednoj sigurnosnoj organi-
zaciji ili savezu država.
3. Procesi regionalizma u Europi otvaraju nove mogućnosti za sudjelo-
vanje drñava pri rješavanju nekih regionalnih pitanja (npr., u sklopu
Nordijskog vijeća, Konferencije o sigurnosti i suradnji na Sredoze-
mlju i dr.). Premda u okviru foruma regionalnog sudjelovanja države
ne mogu riješiti svoje osnovne sigurnosne dileme, o njima se mogu
dogovarati i pripremati odgovarajuću polititku klimu za njihovo rje-
5avanje.
4. Ukljućenost SAD-a u oblikovanje novog eumpskog sigurnosnog poret-
ka i njegova stalna prisutnost u Europi pridonosi sigurnosti europskih
država i uravnoteženju različitih oblika posebnih odnosa i čiinbenika
(npr. francu8ko-njemaeAa suradnja, poseban polOžaj europskih nukle-
arnih sila, posebni odnosi izmedu SAD-a i Velike Britanije i dr.), ali i
smanjivanju neprestanog straha europskih država da će doći pod pre-
vla8t koje snažnje države ili skupine država (Winkler, 1993:28).
Medu negativne elements sadašnjega europskog sigurnosnog okruže-
nja treba ubrojiti sljedeèe:
• Institut OUN-a zø istraživanje razoruăanja (United Nations’s Institute for Disar-
mament Research, UNIDIR), sa jedi5tem u Żenevi, došao je do sJjedeèeg cjelo-
vitog odredeøJa suvremene sigurnosne paradigme, koja ukljućuje individualnu,
državne i medunarodnu razinu: ‘Sigurnost je stanje u kojem i kada pojedina
drEava smatra da joj ne prijeti opasnost vojnog napada, političkog pritiska i eko-
nomske prisile tøko da øe može slobodno razvijatí. Slobodu pojedinaca i zajednice,
od kojih su pojedine dràave saøtav]jene, oeiguraVa kako poatojap}e i djelotvorno
ęstvarivanje osobnih sloboda, političkih, gospodarskih i socijalnih prava, tako i
Page 1 6
odrlazje i obnavbanje životnog oki-uženja za sadaßnje i buduće generaejJe.” (Ghe-

bali, Sauerwein, 1995: 3).
• O ulozi SAD-a u europskoj sigurnosti vile u McArdle Kelleher, 1995: 1-31.
S UV RE M EN E S I G U R NO S N E PO L 1T I I( r•
1. Neke europske države susreću se s prijetnjama koje uglavnom proizlaze

iz njihovog unutarnjeg razvoja, a i s lokalnim prijetnjama koje su izraz
dugotrąjnih lokalnih nesuglasica i/ili nadmetanja (npr., SrbĘa — Koso-
vo; Makedonija — Grčka; HrvøtSka - Srbya; Grčka - Turska; báltićke
dràave — Ruska Federacija; Moldavia i neke druge samostalne dréave
na teritoriju nekadaénjeg Sovjetskog Saveza — Ruska Federacíja itd.).
2. Nepredvidljivosti i nesigurnosti koje u Europu dolaze iz bližih okolnih
područja, npr., iz Sjeverne Afrike ili sa Srednjeg Istoka.
3. Pojava disfunkcionalnih država, koje nisu sposobne u cjelini osigurati
vlastite nacionalnu sigurnost i suverenost.
4. Europska integracja u okviru EU-a nema samo pozitivne dimenzije.
Ona takoder pobuduje zabrinutost država sudionica integracijskog pro-
cesa u pogledu nacionalne suverenosti (ne samo u njihovom političko-pri-
vrednom nego i u društveno-kulturnom okviru), napose malih dréava.
5. Jačanje opasnosti koju predstavlja medunarodni terorizam.
Na osnovi svega rečenog moée se zakljućiti kako će, bez obzira na to koji
će se model zajedničke sigurnosti u Europi ostvariti, on imati ne samo po-
zitivne nego joë uvgek i negativne učinke na sigurnost pojedinih dràava.
Zato je za europske države veoma vażno da u okviru avojih nacionalnih
sigurnosnih politika uzmu u obzir ukupnu koncepcjju suvremene sigur-
nosti, u kojoj će doći do izraźaja vojni i nevojni oblicí sigurnosti u kontek-
stu domaćeg ali i medunarodnog okruéenja. Dos)jednim ostvarivartjem te
koncepcije u praksi, drźave u medunarodnim odnosima postaju vjerodo-
stojan partner koji svoju sigurnost może ostvarivati vlastitim snagama,
kao i suradnjom u sklopu širih medunarodnih sigurnosnih institucija.
Jedan od osnovnih zajedničkih interesa europskih dréava nedvojbeno
se sastoji u tome da se europsko sigurnosno uredenje i dalje zasniva na
načelima suradnje, mirnog rjeëavanja sporova i djelovanja multilateralnih
institucija, koje se pri osiguravanju zajedničkog i ukupnog sigurnosnog
Sustava medusobno dopunjuju i omogućavaju sudjelovanje svake dràave.
EU i europska sigurnosna struktura u

posthladnoratovskom razdoblju
Kako bi se moglo sagledati djelovanje EU-a poslije hladnoga rata na si-

gurnosno-obrambenom području, potrebno je ukratko opìsati proces poku-
šaja stvaranja europske obrane u razdotilju nakon 1945. godine u sklopu
Page 163
procesa europske integracge. Ta nastojanja u doba hladnoga rata nisu da-

la rezultate jer je središnje mjesto u obrani Zapadne Europe imao NATO,
ah su postavila temelje za razvoj koji će slĘediti nakon 1990. godine.
UVOIlPœtWadnoeMwIUeQmaÜmŒÆdaigtwnœaüoki
Neposredno nakon svršetka Drugoga svjetskog rata sa europske je dr-

žave glavni sigurnosni problem bio spriječiti obnovu moći Njemačke. Ra-
di toga je u Dunkerqu 4. ožujka 1947. godine potpisan ugovor o vojnom
savezu izmedu Francuske i Velike Britanjje. No, zaoštravanje odnosa sa
SSSR -om ubrzo je preusmjerilo pozornost zapadnoeuropskih država na
tu novu opasnost. Rezultat je bila konferencga zemalja potpisnica Spo-
razuma iz Dunkerqua i zemalja Beneluksa, održana u Bruxellesu, koja
dovodi do sklapanja tzv. Bruxelleskog ugovora 17. ožJka 1948. godine.
Uz gospodarsku i kulturnu suradnju, taj je ugovor obuhvatio i suradnju
u stvaranju sustava kolektivne obrane. Rujna 1948. godine obrambeni
savez oblikovan Bruxelleskim ugovorom vodi k formiranju organizacge
uteme)jene na načelima tog ugovora. Ipak, te su inic3ative ostale u sjeni
stvaranja NATO-a 1949. godine, jer je na taj način osigurano sudjelova-
rije SAD-a u obrani Zapadne Europe.
Zaoòtravanje hladnog rata početkom pedesetih godina 20. stoljeća po-
taknulo je težnju za jaćim obrambenim integriranjem zapadnoeuropskih
država, a u tom sklopu iskrsnulo je pitanje uključivanja SR Njemačke
u NATO. Prancuska, zajedno s još nekim zapadnoeuropskim državama,
nije bìla spremna dopustiti ponovno naoružavanje Zapadne Njemačke, a
njemački Lancelar Konrad Adenauer nije prihvaćao planove koji bi nje-
mačko naoružavanje dopustili samo pod stxogim nadzorom drugih dr-
žava. Taj je sukob pokopao ideju Europske obrambene zajednice (EDC);
premda je 1952. ta organizacija osnovana, ideja je propala zbog odbijanja
francuskog parlamenta da ratificira sporazum o EDC-u. Budući da je pi-
tanje ponovnog naoruñavanja Njemačke i njezinog primanja u NATO tre-
balo što prije rijeóiti, 23. listopada 1954. godine održana je o tome konfe-
reneija u Londonu. Modificiranjem Bruxelleskog ugovore, priključuju mu
se SR Njemačka i Italija i time se stvara Zapadnoeuropska unija (WEU).
Modificirani ugovor omogućio je takoder kolektivnu obranu članica u slu-
čaju napada,* a njegova glavna svrha bila je opremiti WEU potrebnim si-
gurnosnim instrumentima za razvoj europske sigurnosne dimenz3e.
No, u prvoj fazi postojanja (do 1984.) WEU nije uspio postati značajni-
ji ćimbenik obrane Zapadne Europe jer je NA’I’O u tome području imao
pxvenstvo. WEU se morao zadovoljiti ogranićenom ulogom — nakon zna-
čajne uloge u ukljućivanju Njemačke u NATO sveo se na forum za savje-
tovanje napadnoeuropskih lidera o političkim i gospodarskim pitanjima.
No, 1984. godine otvorila Ee mogućnost obnove uloge WEU-a na podruć-
ju zapadnoeuropske sigurnosti. Listopada te godine donesena je Rimøka
deklaracija, kojom su članice WEU-a željele uskladiti svoje obrambene
Page1 64
• ĞlanaR fì. predvida sljedeće: ako bi bilo koja od ugovomih država u Europi bila
napadnuta vpjnim sredstvima, drugø če ugovorne drźave u skladu s člankom 61.
PoveJje UN-a napødnutpj strani ponuditi ßvu vojnu i drugu pomoć.
S U VR E M E N E S I G U RNO S N E P O L I TI K E
politike u okviru procesa europske integracje. Rimska deklaracija ozna-

čila je obnavljanje WEU-a, no on i daije nije imao operativne sposobnosti
za konkretne zadaće (sve operativne sposobnosti bile su do tada prenese-
ne na NATO, a WEU je ‹țjelovao kao savjetodavno tijelo), pa je do svršet-
ka hladnoga rata nastavio djelovati na isti način kao i prije 1984. godine.
Godine 1987. donosi se Program europskih sigurnosnih interesa, ko-
ji istiće potrebu europske integracije i na sigurnosnom području, ali kao
jedan od atupova atlantskog savezniätva. WEU dobiva ulogu foruma za
redovito rasprave o obrambenim i sigurnosnim pitanjima koja se odnose
na Europu te o uvjetima za prijam novih kandidata.7
Od 1987. do 1991. godine WEU je organizirao nekoliko vojnih opera-
cija izvan područja Europe (tzv. out-o[-area operacje). Prva je bila za-
jednićka vojna operacija nekoliko članica WEU-a u Perzijskom zaljevu
— uklanjanje mina iz voda Zaljeva (Francuska, Velika Britanìja, Italìja,
Belgija i Nizozemska poslale su svoje pomorske snage; Luksemburg je
dao financijsku potporu, a SR Njemačka, koja zbog ustavnih ograniče-
nja nije mogla slati brodove izvan Europe, svojim je brodovima u Sre-
dozemlju nadomjestila brodove članica WEU-a koji su bili angažirani u
Perzijskom zaljevu).° Ipak, potrebno je upozoriti na činjenicu da države
članice WEU-a u Perzijekom zaljevu nieu bile pod zapovjedniśtvom or-
ganizacije premda se često govori o “snagama WEU-a". WEU je bio samo
forum na kojem su se uskladivale unutarnje djelatnoetí država članica
(Hoppe, 1991: 277)."
Tijekom iračke agresije na Kuvajt i operacije Pustinjska oluja (kolovo-
za 1990. — srpnja 1991.) WEU je poslao svoje ratne brodove na područje
sukoba, a 1991. i izravno sudjelovao u Pustinjskoj olqji. Nakon prestanka
neprijateijstava WEU je sudjelovao u humanitarnim akcijama za pomoć
kurdskim izbjeglícama na sjeveru Iraka.
’ Travnja 1988. godine ministri WEU-a poslali su prvim dvjema državama, Roje su
se željele prikljućiti organizaciji, poziv za poèetak pregovora o pristupu. U stude-
nome íste godine potpisan je Protokol o pristupu, na osnovi kojega su Španjolska
i Portugal postali ‘aktivni promatrači”, a 27. oàujka 1990. i službeno nove članice
WEU-a. Žełju za ulaskom u WEU izxazile en 1988. godini joë dv9e države ćlanice
Atlantskog saveza: Turska i Grćka.
• Izraz ‘out of axea” znaći ‘izvan podrućja”; njime se. oznatava aktivnost organiza-
cije koja se dogada izvan neposrednog teritorija država članica.
• 12. srp9Ja 1994. godine r¡jemaćki je Savezni ustavni sud razjasnio ustavnu osno-
vu za rasporedivanje r¡jemaćkih snaga u inozemstvu; povućeni øu prigovori pro-
tiv njømačkog sudjelovanja u operacijama održavapia mixa UN-a, NATO-a i
WEU-a.
'° U početku su to bili øamo belgijski i nizozemski minolovci pod zajedničkim zapo-
Pagel 6 5
vjedništvom i u uskoj koordinacijí s britanskim bojnim brodovima. Kasnije en te

snage stavłjene pod zapovjedniãtvo Velike Britanije. Francuski i tal9anßki brodo-
vi imali en drugačije poslanetvo, zato je i øudjelovanje bilo ograničeno na razipje-
nu taktíćkih informac3a (van Eokelen, 1990: 522).
Veljače 1991. godine, na izvanrednom sastanku Vijeća mìnistara WEU-
a rasprav)jalo se o budućem mjestu organizacije u europskoj sigur-
nosnoj arhitekturi. Odlučeno je da WEU bude europska razina sigurno-
sne arhiteLture." Na sastanku Vijeća ministara WEU-a, odréanom srp-
nja 1991. godine u Viandenu (Łuksemburg), ćlanice øu izrazile. že]ju da
U bude dio europskoga integracijskog procesa i da ujedno daje doprinos
izgradnji europskoga sigurnosno-obrambenog identiteta (European
Security and Defense Identity, ESDI) i euro-atlantskom savezništvu, i to
razvojem WEU-a kao obrambene komponente EU-a.
Sporazum iz Maastrichta (Maastrichtska deklaracija, usvojena 9.
prosinca 1991.) dao je WEU-u ulogu obrambene komponente EU-a. To
je učiqjeno kako bi se razvijao izvorni europski sigurnosni i obrambeni
identitet, to jest, veća europska uloga u obrambenim pitanjima. Razvoj
zajedničke obrambene politike unutar EU-a s vremenom bi mogao dove-
sti do ząjednićke obrane, kompatibilne s obranom NATO-a.
Petersburška deklarac3a is 1992. godine predvi‹]jela je povećanje ope-
rativne uloge WEU-a. Dréave ćlanice EU-a odlučile su da WEU-u stave
na raspolaganje svoje konvencionalne vöjne postrojbe za provedbu vpjnih
zadaća (poznate kao ‘Forces Answerable to WEU”). Osim davanja dopri-
nosa zajedniëkoj obrani u skladu s člankom 5. Washingtonskog ugovora
i člankom 5. modificiranog BruKelleskog ugovora, te bi se snage upotre-
b)javale za s)jedeće svrhe (tzv. petersburske zadaće): humanitarne i spasi-
lačke zadaće, zadaće za očuvanje mira, zadaće vojnih snaga u rješavapju
kriza, uključujući uspostavu mira.
Pitapjem odnosa WEU-a i NATO-a pozabavila se Kirschberfika dekla-
racija (1994.). Njome je potvrdena odluka Sjevernoatlantskog viječa od si-
ječrtja 1994. godine kojom je odobreno načelo da kolektivna sredstva i po-
teneijali NATO-a mogu biti na raspolaganju za operacije koje će pokretati
WEU. Takoder je istaknuta koordinacija djelovanja sa Savezom u razvo-
ju koncepcije zajednićkih združenih namjenskih snaga (Combined Joint
Task Forces, CJTF),'° kao i cilj stvaranja razdvojivih ali ne i razdvojenih
vojnih snaga dviju organizacija. Govoreći o perspektivi zajedničke obram-
bene politike u okviru EU-a, koja bi mogla voditi do zajedničke obrane
kompatibilne onoj u sklopu NATO-a, države ćlanice ponovno su naglasile
važnost operativoog razvoja WEU-a kao obrambene komponente EU-a i
sredstva jačanja europskog stupa șjevernoatlantskog savesništva.
Ostendenska deklaracija (1996.) bavila se produbljivanjem suradnje
WEU-a i NATO-a, pri čemu je istaknuta potreba aktivnțjeg uključivanja
Page1 6 6
WEU-a u obrambeno planiranje NATO-a.

" Atlantslta razina trebao je biti NATO, a paneuropska KESS.
'* Vièe o tom u McArdle Kelleher, 1995: 67-73.
S UV R EM E N E S I G UR NOS N E P O L I Tł KE
jedno od glavnih podrućja djelovanja WEU-a trebalo je biti razvi-

janje europskoga sigurnosnog i obrambenog identiteta. Glavni prijepor
pritom je izazìvalo pitanje razvija li se njegovo oblikovanje na raćun
ograničavanja uloge NATO-a. Da bi bio uspješan, ESDI nije mogao biti
samo institucionalni okvir za rasprave o odlučivanju i podjeli troškova.
Morao je takoder stvoriti osjećaj povezanosti članica temeljen na zajed-
ničkim interesima. No, ostvarivanje toga cilja tražìlo je od članica EU-a
odricanje od dijela njihove suverenosti na području nacionalne sigurno-
sti, za što nisu pokazivale preveliku spremnost, naročito zbog toga što
bi tada njihova sigurnosna i obrambena pitanja Țeòavalo koje nadnaci-
onalno tijelo u kojemu se odlučuje većinom glasova.
Nespremnost članica da prepuste dio svoje suverenosti bila je i
glavni razlog zbog kojeg tijekom proteklog desetljeća nije postignuta
operacionalizacija koncepcije ESDI-ja, kao ni djelovanja WEU-a. Raz-
voj koncepcije zajedničke vanjske i sigurnosne politike (Common Po-
reign and Security Policy — CPSP) samo je dodatno naglasio potrebu
jedinstvenog oblikovanja obrambene politike u sklopu EU-a i razvoja
autonomnih vojnih sposobnosti Europske unije. Već prije NATO-ove
intervencije na Kosovu ključne članice EU-a su, usprkos prijašnjim ra-
zlikama u pogledu razvoja autonomnih vojnih sposobnosti EU-a, doš-
le do zaključka da je njihov razvoj nuždan želi li EU zadržati mjesto
relevantnog ćimbeníka u medunarodnim odnosima. To su pokazala i
dva sastanka održana 1998. godine — prvi izmedu visokih političkih
predstavnika francuske i Njemačke (2. prosinca), drugi izmedu Veli-
ke Britanije i Francuske (3.—4. prosinca u St. Malou). Sastanci su da-
li snažan poticaj daljnjem razvoju ESDI-ja jer su potvrdili potrebu za
kapacitetima EU-a za izvodenje vojnih operacija u sklopu upravljanja
krizama. Suglasnost Velike Britanije, Francuske i Njemačke o uspo-
stavljanju autonomne europske vojne snage, koja ne bi bila podredena
NATO-u, dobila je potvrdu na nastanku održanom 3. i 4. lipnja 1999. u
Kölnu, gdje su ćlanice EU-a donĘele odluku o stapanju WEU-a u EU.
Time počinje nova faza razvoja obrambenih sposobnosti EU-a, koja je
predstavljala velik pomak u odnosu na neuspjeäne pokušaje izmedu
1991. i 1999. godine."
NATO-ova vojna operacija na Kosovu (od ožujka do lipnja 1999. godi-
ne) potaknula je nastojanja zapadnoeuropskih država prema razvijanja
samostalnih europskih vojnih sposobnosti. Na summitu EU-a u Helsin-
kiju prosinca te godine postavljeni su prvi konkretni temeiji za izgradnju
Page 1 67
vojnih sposobnosti EU-a, i to:

gt Za detaljn3u obrødu EU-a na sigurnosno-obrambenooi području vidi V. Cvrtila i
R. Barić, Europska oigurnosł, T'•øhultet političkih znanosti, Zagreb, 2004.
*' TJVOD: Postbtadnozatovski euro-atlantski sigumosni oł¢vJr
¡. Snage za brzu reakeiju EU-a morale bi postati operativne do 2003. godi-

ne, a u njihovom sastavu nalazilo bi se izmedu 50 000 i 60000 vojnika.
2. Nakon donoëenja odluke o početku operacije te bi se snage trebale u
roku 10 dana naći na području izvodenja operacije, te djelovati u roku
do 120 dana od početka operac3e.
3. Snage za brzu intervenciju prvenstveno bi bile namijenjene za zadaće
definirane Petersburékom deklaracijom.
Sve to nije značilo stvaranje autonomne vojne organizacije EU-a na-
mijenjene kolektivnoj obrani, nego samo odredene vojne sposobnosti za
zadaće upravljanja krizama. No, do navedenoga roka (2003.) nije došlo do
operacionalizacÿe snaga EU-a za brzu intervenciju. Razlozi su bili slje-
deći:
1. I dalje različita stajaliăta i interesi njezinih članica s obzirom na cilj;
ostvarivanje tog ciĘa zahtijeva i veće financijsko angažiranje c9anica.
2. Različiti interesi i pogledi EU-a, SAD-a i Ruske Federacije (kandidati
za ćlanstvo u EU nisu ae o tome u okviru EU-a uopće mogli izjasniti).
3. Nepostojanje zajedničke sigurnosne strategije i pravno-institucional-
nog okvira EU-a za izvodenje vqinih operacija.
Jedna od odluka iz Helsinkija bio je razvoj ząjedničke europske sigur-
nosne i obrambene politike (Gommon European Security and Defense Po-
licy — CESDP). 'trebalo je, naime, razviti mehanizme kojima bi se lakše
uskladivale obrambene politike članica EU-a. Prosinca 2000. godine Eu-
ropsko je vijeće na summitu u Nici donijelo odluku da se unutar Vijeća
formiraju nove stalne vojne i politićke strukture koje bi u krizama osigu-
ravale strateške smjernice i politički nadzor. ’Pako su ustanovljeni Odbor
za politička i sigurnosna pitanja, Vojni odbor i Vojni stoñer. Uspostavlje-
ne strukture trebale su omogućiti ostvarivanje združenog zapovijedanja
oružanim snagama članica u operacijama EU-a i operativno reguliranje
EU je u skladu s dokumentom Headline Goal 2010 trebao do 2010.

godine biti spouoban brzo i primjereno izvoditi cgeli spektar operacija
upravljanja krizama (humanitarne akcije i akcije spaăavanja, operacije
odréavanja mira, borbeni zadacì i uz to zadaci osiguravanja mira, ope-
racije razoružavanja, potpora trećim državama u borbi protiv terorizma
te preventivne operacije za sprječavanje izbijanja kriza). Dokunient He-
adline Goal 2010 predvidio je u razvoju vpjnih sposobnosti EU-a sljedeće
aktivnosti:
do kraja 2004. godine odredena je razina ambicija i vqinih zahtijeva za
Pagel 68
razdoblje do 2010. godine

— poćetkoin 2005. trebao bi biti pripremljen popis éeljenih vojnih sposob-
no6ti
S U VB E M ßN E SI G U R NO S N E P O L1'P1K E
do sredine 2005. trebao bi biti završen Catalog zahtijeva (Require-

ment Catalogue 2005), kada bi poćeo proces oçjenjivanja kapaciteta
do kraja 2005. mogla bi početi priprema Eataloga snaga (Force Cata-
logue) i Kataloga napretka (Progress Catalogue 2005)
— početak procesa procjenjivanja sposobnosti doprinosa država nakon
2005. godine.
No, ponovili su se problemi koji su i prije sprječavali EU da razvije
samostalne vojne sposobnosti. Države članice i dalje nisu bile spremne
povećati svoje izdatke sa obranu kako bi omogućile realizaciju tog ambi-
cioznog plana. Uz to, ostalo je otvoreno pitanje odnosa EU-a i NATO-a i
pitanje razine strateških ambicija EU-a na obrambenom podrućju.
Pitanje odnosa s NA’PO-om definirano je sporazumom Berlin plus iz
2002. godine, kojim je EU dobila mogućnosti upotrebe sredstava i sposob-
nosti NATO-a za izvodeqje svojih aiitonomnih operacija, dok je NATO do-
bio mogućnost odluke želi li se angažirati u kojoj operaciji ili je prepustiti
Europskoj uniji.
Strateške ambicije EU-a na području medunarodne sigurnosti konač-
no su oblikovane donošenjem Sigurnosne strategije EU-a. Visoki pred-
stavnik za va isku i sigurnosnu politiku EU-a Javier Solana predstavio
je svíbrtja 2003. nacrt dokumenta o europskoj sigurnosnoj strategiji. Pro-
sinca ißte godine ta je strateg3a (‘Sigurna Europa u boljem svijetu”) bila
je i službeno prihvaćena. Strateśki ciljevi definirani u Strategiji podijelje-
ni su u tri skupine:
1. Śirenje sigurnosnog podrućja oko Europe. U dokumentu se govori po-
najprije o Istoćnoj Europi i zemljama Sredozemlja. Takoder, spominje
se mogućnost da se EU poène baviti problemima na Juénom Eavkazu,
u Ukrajini, Moldaviji i Bjelorusiji.
2. jačanje medunarodnog sustava. Osnovni nacrt dokumenta o europ-
skoj sigurnosnoj strategiji navodi važnost suradnje EU-a i SAD-a i
transatlantskim odnosima pridaje veliku važnost.
3. Suoćavanje s prijetnjama Na prijetnje se ne može odgovoriti samo voj-
nim sredstvima. Potrebna je koordinirana aktivnost različitih aktera
i istodobna upotreba političkih, gospodarskih, diplomatskih i drugih
sredstava.
Europska sigurnosna strategija nedvojbeno je vaàan korak naprijed u
razvoju zajedničke europske sigurnosne i obrambene politike, ali će o nje-
zinoj uspješnosti ipak odlučivati implementacija sadanih ci]jeva.
Godina 2003. predstavljala je prekretnicu i u razvoju vojnih sposob-
nosti EU-a. Uvidjevši da su u odlukama iz Helsinkija postavile pream-
Page1 69
biciozan cilj, ćija je realizac a već tada bila pomaknuta sa 2010. godi-
nu, članice EU-a odlučile su se sa razvoj znatno manjih vojnih formacija.
Tako je tijekom 2003. godine formirana koncepcija borbenih skupina
UVOD.IbstblsdnomuwÆõeurœa]emtsb‹dgurnosüobvč
(Battle Groups), koja je potvrdena na nastanku Vijeća za opće poslove i

vanjske odnose svibnja 2004. godine. KoncepcĘa je izraz europske si-
gurnosne strategije, ali i iskustava iz prakse EU-a u vodenju operacije
Concordia (prva vojna operacija EU-a, pokrenuta øvibnja 2003. godine u
Măk edonj i)" i operacĘe Artemis u Kongu, u kojoj je Prancuska kao vode-
ća nacĘa osigurala tražene sposobnosti (nisu koribtena sredstva NATO-a).
Do krąja 2005. godine borbene skupine postigle su početne operativne
sposobnosti, a 2007. godine borbene skupine trebaju dosegnuti pune ope-
rativne sposobnosti. Pri razvoju borbenih skupina posebna se pozornost
posvetila vježbanju, osposobljavanju, dostizanju standarda te ocjeni na-
pretka u osiguravanju stanja povezanosti i ‹]jelotvornostì snaga.
Borbene skupine EU-a trebale bi izvoditi sve petersburške zadaće,
kojima su dodane i isključivo borbene zadaće. NamĘenjene so isvodenju
operaeĘa pod vodstvom EU-a, UN-a (tlanak 7. Povelje UN-a) i drugih re-
gionalnih organizaeĘa. Predvideno je da će se kapaciteti borbenih skupi-
na uzeti u obzir u dopunjenom dokumentu Headline Goal 2010.
KoneepcĘa borbenih skupina predvida uspostavíjapje sljedećih kapaciteta:
više borbenih skupina (svaka sa 1500 vojnika) s odgovarąjućim ele-
mentima zračnih i pomorskih snaga te potrebnih potpornih snaga
— spremnost borbenih skupina EU-a trebala bi biti takva da su u roku
15 dana od donošenja političke odluke sposobne za djelovanje na kri-
znom području koje je do 6000 km udaljeno od Bruxellesa, i to za raz-
doblje od 30 dana.
Modeli za oblikovanje sastava borbenih skupina EU-a zasnovani su ili
na načelu “vodeće države” (koja osigurava glavninu potrebnih sposobno-
sti, dok ostale zemțțe osiguravaju odredene specijalističke sposobnosti), ili
na naćelu "višenacionalnih formacija”. U svakom shićaju, a posebno u slu-
čaju viśenacionalnih formacija, snage se moraju razvjati, pripremati i os-
posobijavati zajedno. Konačna odluka o aktivirapju snaga i sredstava ope-
racija kriznog upravljanja koje vodi EU u nadlelnosti je njezinih članica.
Promatra li se djelovanje EU-a na obrambenom području nakon 2000.
godine, vidi se da su aktivnosti usmjerene prema redefiniranju koncepci-
je sigurnosti njegovim s”irenjem (prema ukJjućivanju i kulturno-civilisa-
cijske dimenzĘe suvremene sigurnosti, npr., gospodarske, socijalne, eko-
loške itd.) i uspostavljanju odgovarajućih mehanizama i instrumenata
'• Stabilixacijsku operaciju Allied Harmony, koju je vodio NATO, preuzeo je 31.
ožujka 2003. godine EU. Tako je operacija Concordia postala prva vojna operacija
u povijesti EU-œ Njezina iavedba u Makedoniji znatna je povijesni horak u atra-
teăkom partnerøtvu NATO-a i EU-a kao i praktićnu provjeru djelovanja EU-a u
.uptavJjapJu krizama. U toj opemciji sudjelovalo je 345 pripadnika orużanih øna-
ga zematja članica EU-a. Operacijã EU-a izrodila se u øumdnji a NATO-om i to
na temelju eigurnoønog sporazuma o davønju NATO-ovih vpJníh sposobnosti na
raepölaganje EU-u (sporazum Berlin plus).
OIT“"
S U V RE M E N E S I G U R N OS N E PO L I TJ K E
pomoću kojih bi EU ojačao svoju ulogu strateśkog čimbenika u meduna-

rodnim odnosima.
Stvaranje novih političkih sigurnosnih i vojnoobrambenih planova i
struktura EU-a, kao i konkretno djelovanje tih struktura u nekim po-
dručjima kriznih žarišta u svijetu, znači prije svega dvoje:
EU razvija svoje vojnoobrambene policijske zaéŁitne sposobnosti u
sklopu upravljanja krizama
te sposobnosti predstavljaju temeljni okvir za uspostavljanje autono-
mne europske obrambene strukture u budućnosti.
Bez obzira na to što je u sklopu CFSP-a zadrijih godina učinjeno mno-
go viśe nego u prošloati, EU će morati uložiti još mnogo napora da tø poli-
tika postane učinkovita i u praksi pri rješavanju suvremenih sigurnosnih
izasova i problema, ne samo medu evojim članicama nego i u medunarod-
noj zajednici. U tom smislu potrebno je razvoj sigurnosno-obrambenih
sposobnosti EU-a preusmjeriti iz kvantitete u kvalitetu te ga poduprijeti
odgovaxajućom infrastrukturom. Samo tako će se EU dokazatí kao vjexo-
dostojan strateski čimbenik u medunarodnim odnosima
NATO u posthladnoratovskom razdoblju
Jedna od osnovnih premisa na kojima se temeljilo osnivanje NATO-a' 5

— percepcìja o zajedničkoj ugrożenosti — bitno se promijenila po svršetku
hladnoga rata. Raspuštanjem nekadaśnjeg Varšavskog ugovore i raspa-
dom Sovjetskog Saveza, te raspadom nekih drugih viăenacionalnih drža-
va (Jugoslavija, Čehoslovačka), nastankom novih država kao subjekata
medunarodnih odnosa, svréetkom bìpolarizma u medunarodnim odno-
sima itd., medunarodno sigurnosno okruženje radikalno se promijeni-
lo. Premda je za države članice NATO-a najvañniji bio nestanak ključ-
ne opasnosti za njihovu sigurnost, naime moguće vojne konfrontacije sa
NATO je oßnosan kao vojno-politički savez u uvjetima izbÿa£ja hladnog rata koje
en obiljeéili dramatični dogadaji u medunarodnoj zøjednici, naroćito od 1945. do
1949., kao što en: zaspad saveznićke antihitleroveke koalieqe; sovjetsko meduna-
rodnopzavno legalizizaqie terítorijalnih osvajanja 1939.—1940.; prihvaćaqje Tru-
oianove doktrine, koja je jasno izražavala vitalne va9jskopolitićke i siguznoøne
interese SAD-a kao globalne sile te MarBhallovog plana kao goepodarskog dije-
la te dolttrine; osnivanje WEU-a kao obrambene organizacije Eapadnoeuropskih
država; sovjetska blOÀBd8 EB)2adnog Berlina; donoëerțțe Vandezbergove reEolucije
u amerićkom Kongresu, koja je poEvala Trumanovu administraciju da se SAD
pridruéi regionalnim i drugim kolektivnim dogovorima. zapadnih industrijski ra-
Page 1 7 1
zvijenih država ì drugo tGrizold, 1999: 6d-65). Osnutak NA’FO-a (travnja 1949.)
oznaćio je nastanak vojno-političko-gospodarsko-tehnoloëkog udruž ã EB)2aÕOO-
europskih država, Ranade i SAD-a. *****
UVOD:PœtMadnoraUw)üeurœaČæoh#üsgurnosAiomür
s s SR-om, sada se postavilo pitanje razloga daljnjeg postojanja NATO-a.

S obzirom na nestanak glavne opasnosti, mnogi politićari, istraživačì
medunarod nih odnosa i sigurnosti i drugi očekivali su početkom deve-
desefih godina da će s nestankom glavne prijetnje sigurnosti članicama
NATO-a i sam NATO prestati postojati (Mihalka, 2001:5l).
Radikalna promjena medunarodnog sigurnosnog okružeøja aktua-
lizirala je raspravu o osnovnim komponentama kohezivnosti Sjeverno-
atlantskog saveza kao što su zajednička percepcija prijetnji sigurnosti,
zajed níĞki interesi u odrżavanju prisutnosti SAD-a u Europi, zajedničke
vrijednosti i drugo.
Problemi u novom sigurnosnom okruženju neposredno nakon kraja
hladnog rata bitno su pridon3ele da NATO nastoji prilagoditi sigurnosne
interese svojìh članica u okviru sljedećih političko-vojnih projekata:
operacije za uspostavljanje i održavanje mira na Balkanu
— priprema nekih drźava Srednje i Istočne Europe za punopravno ćlan-
stvo u NATO-u i
uspostava foruma za uskladeni odgovor na dogadanja u Ruskoj Pede-
raciji kao giavnoj nasțjednici nekadaśnjeg Sovjetskog Saveza.
Potkraj devedesetih godina, nakon polemičnih rasprava medu članica-
ma, prihvaćena je odluka o proširenju djelovanja NATO-a i izvan granica
članica Saveza. Dilemu treba Ii NATO prośiriti djelovanje i izvan grani-
ca svojih članica, utjecajni amerićki senator Richard G. Lugar doživio je
ovako: “Hi će NATO proširiti svoje djelovanje izvan granica svojih članica
ili će prestati postojati.”
Drugi geopolitički potres koji je doveo u pitanje postojanje NATO-a bi-
li su teroristički napadi na SAD 11. rujna 2001. godine. Bez obzira na to
èto je NA'PO upravo zbog tog dogadąja po prvi put u svojoj pov3esti akti-
virao članak 5. Washingtonskog ugovora, SAD ga me uključio u početnu
fazu operacija u Afganistanu. Tek dvije godine poslije NATO se angaži-
rao u toj državi i danas tamo provodi jednu od svojih najvañnțjih misja.
Dogadaji od 11. rujna pokrenuli su i u stručnoj javnosti raspravu o
tome je Ii NATO izgubio amisao postojanja. I dok su neki (npr., Charles
Kupchan u članku ‘The last days of the Atlantic Alliance”, objavijenom u
F’inanciał 'Pimesu 18. studenog 2002.) poricali legitimnost daljnjeg posto-
janja NATO-a, drugà su mu pripisivali neke nove uloge:'*
1. uloga glavnog foruma za koordinaciju transatlantske sigurnosne poli-
tike i održavanje transatlantskih veza
2. uloga foruma za povezivanje sredr¡jeeuropskih i istočnoeuropskih dr-
2ava u širi euro-atlantski sigurnosni okvir, te potpora provedbi refor-
Page 1 7
mi u tim ‹državama
'° Larrabee, 2003: 175-176.
S UV RE ME NE SI G UB NO SN E POL IT IKE
. ......- . .--...... .. -- -
3. važan mehanizam za suočavanje s prijetnjama zajedničkim interesi-

ma država članica koje danas dolaze, puno više nego u prošlosti, s po-
dručja koja su izvan Europe
4. važna uloga pri razvoju povezanosti oružanih snaga članica i drugih
partnerskih država
5. važna uloga pri izvodenju mirovnih operacija.
Prilagodba NATO-a novom sigurnosnom okruženje u poethladnora-
tovskom razdoblju nije toj organizaciji samo omogučila opstanak, nego ju
je ojačala kao forum u kojemu se uskladuju vojni instrumenti i vodi stra-
teška rasprava o zajedničkim sigurnosnim izazovima medu članicama
NA'PO-a i EU-a.
Danas se više ne raspravlja o opstanku organizacije nego o pitanjima
razvoja NATO-a u Smjeru koji če tlanice zajednički odrediti. Zajednički
nazivnik odnosi se na sljedeče strateske elementu razvoja NATO-a:
— percepcija pryetnji sigurnosti
— u tom smislu, razvoj odgovarajučih vojnih kapaciteta i
sudjelovanje SAD-a i EU-a na sigurnosno-obrambenom području.
Prilagodavanje NATO-a posthladnoratovskom razdoblju dovelo je do
različitih novih oblika djelovanja. To su primjerice: program Partnerstvo
za mir, Sjevernoatlantsko viječe za suradnju (North Atlantic Cooperati-
on Council, NACC) i njegov nasljednik Euro-atlantsko partnersko vije-
če (Euro Atlantic Partnership Council, EAPC), suradnja NATO-a s Ru-
skom Pederacijom, Ukrajinom i državama Sredozem a. Svi ti novi oblici
djelovanja omogučili su NATO-u da se prilagodi novom medunarodnom
geostrate$kom i sigurnosnom okruženju. U tom okviru prihvačena je i
odluka o ponovnom proširenju novim članicama, najprije 1997. godine
Češkom, Madarskom i Poljskom, a u drugom krugu proširenja 2004. go-
dine Litvom, Estonijom, Letonijom, Rumunjskom, Bugarskom, Slovač-
kom i Slovengom.
No, prilagodavanje tradicionalne zadače NATO-a novim strateškim
okolnostima u posthladnoratovskom razdoblju, toliko je tijekom proteklog
desetlječa zaokupilo sve članice da je cjelovito razmatranje temelja uku-
pnog savezništva ostejalo u pozadini unutarnjih rasprava sve do sastan-
ka na vrhu NATO-a u Istanbulu srpnja 2004. godine. Na sastanku su
prihvačene neke konkretne odluke koje, dodube, znače i postupnu pre-
obrazbu unutarnje strukture NATO-a, ali ipak ne proizlaze iz nove za-
jednički dogovorene koncepcije postojanja i djelovanja Sjevernoatlantske
ugovorne organizacije u novom sigurnosnom okruženju.
Page 1 7 3
Temelj postojanja i djelovanja NATO-a i danas je uglavnom ona ista

koncepcija savezništva kakva je formulirana pri njegovu formiranju. Zato
su razumljive ocjene nekih država članica da je NATO-u potrebna nova
UVOD:PostMacMoraUmHúe aÜmotsbügwAmRüoir
koncepcijska podloga, koja će u novim okolnostima odrediti njegovu ulo-

gu, te naravno i organizacyske promjene, što bi NATO-u trebalo oinogućiti
ućiØÍtOVlto djelovanje u medunarodnom sigurnosnom okruženju 21. stoije-
ća. Tu možemo ubrojiti prijedlog njemačkog kancelam Gerharda Schröde-
ra (objav]jen u veijači 2005. godine na Konferenciji o sigurnosti u Münche-
nu) o uspostavi foruma na visokoj razini koji bi raspravijao o atrateškim
pitanjima razvoja sjevernoatlantskog savezništva. Prigoda da se tlanice
usuglase u tom pitanju bila je prije sastanka na vrhu NATO-a u Ista-
nbulu, ali nije iskoribtena, djelomice i zbog istodobnog širenja NATO-a.
Stanje NATO-a danas je proturječno: s jedne strane angažiran je u
osiguravanju medunarodnog mira više nego ikada dosad, te se u tom
smislu ubrzano preu6trojava prije svega vojna struktura, a s druge mu
je hitno potrebna zajednički prihvaćena koncepcija nove uloge te odgo-
varajuća unutarnje organiziranost budućeg djelovanja. Koncepciji vojne
transformacije NATO-a mora se prikłjučiti i koncepcya političke transfor-
mactje, jer će vojna transformacya samo u tom slućąju, zbog prepletenosti
dviju ltoncepcya, biti uspješna.
Potrebu preispitivanja dotadašnje uloge i načina djelovanja NATO-a,
i u tom okviru i redefinirapje transatlantskog savezniśtva, pokazao
je niz dogadaja nakon 2000. Najkritičniji je bio sukob unutar NATO-a
2002.—2003. godine, izazvan pokušajem SAD-a da NATO uvuće u pripre-
me za izvodenje invaztje na Irak. Sukob je jasno pokazao da treba preis-
pitati neke temeljne odrednice transatlantskog savezniätva.
Summit NATO-a potkraj srpnja 2004. godine u Istanbulu održavao se
u șjeni spomenutog sukoba, a bio je poavećen pregledu djelovanja te orga-
nizacije u promijeqjenom medunarodnom sigurnoønom okruženju. Done-
sene su neke važne odluke i dokumenti, koji upućuju na proces daljnjeg
prestrukturiranja NATO-a u smjeru medunarodne sigurnosne organiza-
cije koja bi mogla postati odgovarajući instrument jamtenja sigurnosti i
stabilnosti šire medunarodne zajednice.
Medu najvažnije prihvaćene odluke koje odredqju daijnje aktivnosti
saveznica u okviru NATO-a možemo navesti sijedeèe: ojačati prisutnost
NATO-a u Afganistanu, produbiti partnerstvo sa eredozemnim država-
ma, uapostaviti i razvyati partneratvo s državama šireg područja Bli-
skog Istoka, zakțjučiti opemcije SFOR-a u BiH te transformirati NATO u
smjeru veće učinkovitosti.
Dakle, NATO se nakon Istanbula sve vibe usmjerava prema srediè-
njoj Aziji (Afganistan), Kavkazu, Sirem području Bliskog istoka, Sredo-
zemiju te nastavljanju djelovanja na Balkanu. UčinkovitoSt njegova dje-
Page 1 74
lovanja u budućnosti ovisit će o tome koliko će æ brzo uspjeti prilagoditi

mećlunarodniin sigurnosnim okolnostima hoje se neprestano mijenjaju i
koje zahtijevaju preustroj prvenstveno vojnih sposobnosti u smjeru’veće
SU V REM E N E S I G If R NO S l'l E P O L I T 1 K E
upotreb]jivosti tih snaga, te uskladenijeg nastupa svih članica pri osigu-

ravanju medunarodne sigurnosti.
Važan aspekt preustroja NATO-a jest i osiguravanje odgovarajućeg
vojno-obrambenog planiranja na razini zajedničkih odnosno integrira-
nih struktura organizacije, a to znači ukidanje takozvanih nacionalnih
ograničenja u upotrebi vojnih snaga pojedinih članica (national caveats).
Nacionalna ogranićenja prvenstveno se odnose na ogranićenu upotrebu
NATO-ovih integriranih vojnih struktura pri izvodenju medunarodnih
stabilizaeijskih operacija, jer je način upotrebe vojnih snaga država čla-
nica ureden različito, ovisno o njihovom pozitivnom domaćem zakonodav-
stvu. Upravo to onemogućava ućinkovitu uporabu integriranih vojnih
struktura, za s”to je primjer Afganistan.
Do sada su tlanice NATO-a učinile važan korak u pojednostavljiva-
nju i kvalitetnijem zajedničkom planiranju vojnih sposobnosti Saveza. U
skladu s tim u Istanbulu su potvrdile nacrt ciljeva snaga NATO-a za te-
kuću 2004. godinu, koji predvida brojčanO smanjenje borbenih snaga ali
uz oeiguravanje njihove veće kvalitete kao i mogućnosti razmještanja i
izvan tradicionalnog područja djelovanja (teritorij država članica). Ipak,
usprkos velikim pronijenama u strukturi nacionalnih oruñanih snaga
nakon hladnoga rata, tlanice NATO-a još uvijek raspolažu uglavnom voj-
nim sposobnostima koje su namijenjene obrani vlastitog teritorija i nisu
prilagodene za izvodenje operacija izvan europskog kontinenta. Uz SAD
samo nekoliko drugih članica trna odredene vojne sposobnosti za izvode-
nje takvih operacija (Velika Britanija, Francuska, Nizozemska), dok se
druge tlanice moraju oslanjati na sposobnosti te manje skupine država.
Stoga su vojni preustroj Saveza i razvijapje vojnih sposobnosti potreb-
nih za operacije izvan područja nacionalnog teritorija zemalja članica (to
su zračni i pomorski strateški transport, potporne sposobnosti, satelitske
komunikacije i obavještajni sateliti, precizno vodeni projektili i sl.) jedan
od prioriteta daljnjeg razvoja NATO-a. Osobito je usmjeren na tri uža po-
dručja unutar organizacije NA'fO-a:
— planiranje obrane
pripremanja i upotreba snaga za djelovanje u suvremenim operacija-
ma i
— transformacija zapovjedne strukture.
Zajedničko obrambeno planiranje u NATO-u trebalo bi postati reali-
stičnÿe (uzimajući u obzir sadašnje i buduče medunarodno sigurnosno
okruženje i sposobnosti država članica) i djelotvornije. Na tom području
najveći problem ostaje nespremnost većine članica Saveza za povećavanje
Page 175
obrambenih proraćuna.
Jedan od budućih izazova NATO-ovih članica jest i pitanje formiranja
snaga za su‹țjelovanje u operacijama NATO-a i rotaeije njegovih snaga za
UVOØ: Postlíladnoratoveki atlanłsŁi sigumomí okvir
be reakciju (NATO Response Force, NRF). Dva su osnovna cilja formi-

¢øøj ø NRF-a: 1. razviti sposobnosti sa brsi odaziv i 2. uspostaviti učin-
kovit» razvojnu jezgru budućih NATO-ovih obrambenih snaga. NRF je
ppstao operativan øtudenoga ß006. godine.
QF se sastoji od 25000 vojnika koji čine snage s odgovarajućom spo-
sobnos“ ću premještanja (razmje6tive snage) i mobilnoati. U njegovu okvi-
yø nalaze se zdruéene sljedeće komponente: zračne, mornaričke, mobìlne
pješačke i posebne postrojbe, postmjbe za borbenu i logističku potpora, te
odgovarajuće komuníkacijske i obavjeătajne sposobnosti. Najviše pet da-
na od početka neke operacje trebao bi početi razmjeätaj NRF-a, postrojbi
koje trebaju imati sposobnost samostølnog djelovanja do 30 dana. Odlu-
ku o upotrebi tih snaga donosi Sjevernoatlantsko vjeće, dok operativ-
no zapovjedniótvo nad njima ima Savezniéko zapovjedniătvo za operacije
(Allied Command Operations, ACO) odnosno vrhovni zapovjednik save-
zničkìh snaga u Europi (Supreme Allied Commander Europe, SACEUR).
Do sada su te snage bile angañirane u nekoliko operacija — zaătita Olim-
pijskih igara u Ateni (2004.), pomoć pri organiziraoju izbora u Afgani-
stanu (2004.), pružanje humanitarne pomoći Pakistanu nakon potresa u
Ka5miru (2005.) i pruéanje pomoći SAD-u u otklanjanju posljedica ura-
gana latrine (2005.).
Promjena zapovjedne strukture takoder je vaźno područje unutarnjeg
preustroja NATO-a. Dosadašnji proces preustroja zapovjedne strukture
NATO-a obi]ježavaju važne promjene strukture zapovjedništva na svim
razinama, dodavanje novih zadataka te redistribucija funkcija zapovjed-
ništva. Okvirno operativno i taktičko opredjeljenje zapovjedniltava u
ukupnoj strukturi je završeno, a cíjeli proces transformacije zapovjednih
struktura trebao bi se dovršiti do kraja 2007. godine.
Glavni ciljevi nove strukture zapovjedniétava su sjedeči:
bolja potpora razvoju i povezanosti NATO-ovih obrambenih snaga
jačanje povezanosti europskih saveznika i SAD-a te Kanade
- financijska komponenta (smanjenje izdataka za osobne i infrastrukturu).
Na strateòkoj razini najveća se promjena vidi u uspostavljanju dvajxi
zapovjedništava — Združenog zapovjedništva za operacije i Združenog za-
povjedniétva za transformaciju (Allied Command Transformation, ACT).
Najvaénja medunarodna operacja NATO-a danas je operacija u Af-
ganistanu. Prema mnogim mišğenjíma, njezin će ishod presudno utjecati
na budućnost NATO-a. NATO-va misija u Afganistanu (International Se-
curity Assistance Force, ISAF) počela je 2004. kao misja za etabilizaci-
ju te zemje, ali zbog naraslog otpora talibana od 2005. godine postupno
Pagel 7 6
prerasta u kombiniranu operacije protugeriløkog ratovanja i stabilizacíje

Afganistana (posebno nakon širenja ISAF-a na cijelo područje Afganista-
na u drugoj polovici 2006. godine).
S UV R E M EN E S I GUR N O S N E P O UT I K E
Od 2004. NATO sudjeluje u ăkolovanju i uvježbavanju iračkih sna-

ga sigurnosti (NATO Training Implementation Mission, NTIM), a snage
NATO-a i dalje su razmještene na Kosovu u ohvîru KFOR-a, dok je EU
od NATO-a 2004. godine preuzeo vodenje operacije u BiH toperacija Al-
thea, koja je zamijenila SKOR).
Opisane aktivnosti i dosadašnji proces transformacije NA'fO-a govo-
re kako je Savez poslije hladnoga rata pronaëao svrhu daljnjeg posto-
janja, ali i da proces njegove transformacije još nije završen. NATO se
proteklog desetljeća počeo transformirati iz sustava kolektivne obrane u
suatav kolektivne i kooperativne sigurnosti. Ta je transformacija odraz
proširenog shvaćanja pojma sigurnosti, koja se viãe ne može svesti na
vojnu sigurnost i uključuje političku, gospodarsku, druòtvenu, eholoă-
ku i druge dimenzije. Takva promjena identiteta NATO-a utjecaja je na
shvaćanje sigurnosti ne samo unutar same organizacije, već i u drža-
vama koje nastoje postati njegove članice. Upravo je proces proširenja
odigrao ključnu ulogu pri oblikovanju novog identiteta NATO eaveza.
Tvrdnja da se proăirio na istok, zapravo nije točna. Argument proäire-
nja demokratskog mira, u skladu s kojim dréave koje se medusobno pri-
hvaćaju kao demokratske medusobno ne ratuju, zapravo nije dovoljan
za razumijevanje uspostavljanja novog identiteta NATO-a. Zato opisu
nastalog odnosa viăe odgovara tvrdnja da su se dréave Srednje i Istočne
Europe pomaknule prema zapadu. Takav pomak i integracija predstav-
ljaju kompleksan proces uzajamnog priznavanja identiteta i ispunjava-
nja odredenih normi.
NATO kao savez dréava ne isključuje nijednu europsku drżavu iz tog
procesa integracije. Upravo iz načelnog mogućeg uključenja svih europ-
skih država koje izraze interes u tom smislu, proizlazi i snaga NATO-a.
Zajednićkì neprijatelj nije viüe kriterij za priznavanje punopravnog c9an-
stva nekoj dréavi, nego je to prihvaćanje niza zajedničkih normi i načela
u pogledu zajedničhog osiguravanja mira i stabilnosti u promijenjenom
medunarodnom sigurnosnom okruéenju.
Problem koji je nastao u NATO-u u pogledu njegova daljnjeg razvoja,
nastao je upravo na temelju i u vezi s razumijevanjem prirode savezniš-
tva i novog sigurnosnog okruženja. Nakon kmja hladnog rata, posebno
nakon 11. rujna 2001. godine, niz zajedničkih normi, načela i zajednićkih
shvaćanja prijetnji sigurnosti do te je mjere izgubio na čvrstini, da sjever-
noatlantsko savezništvo joä uvjek ne može rijefiiti krizu identiteta koja
je poèela nakon pada Berlinskog zida. Ishodiśte te krize danas je upra-
vo temeljito promijenjeno medunarodno sigurnosno okruéenje, ali ne više
7
kao posljedica svráetka hladnoga rata nego kao posljedica promijenjene

percepcije pitanja ëto łtoncepcija sigurnosti nabon 11. rujna znači za dr-
Page 1
éave tlanice.
Strateška koncepcija prihvaćena 1999. godine u Washingtonu postavi-
la je okvir djelovanja savezniétva i do odredene je mjere joś uvijek aktual-
na jer neke uskladiătene prijetnje medunarodnoj sigurnosti nisu nestale
niti en rijeśene. Ipak, 11. rujna stvorio je tako promjenjenu percepctiu
prijetnji sigurnosti, da je nastao ponor izmedu realnosti medunarodnog
sigurnosnog okruženja 21. etoljeća i onoga s kraja 20. stoljeća, a njega će
ćlanice NA'PO-a morati riješiti. To ne vrgedi samo za vojne sposobnosti i
sposobnosti članica nego i za politička dimenzija NATO-a, kpja predstav-
lja Bamu bit sjevernoatlantskog øaveznìštva.
O tome koliko je teëko poetići konaenzus u samome NATO-u govori i
veliki raskol koji je izazvalo pita9je Iraka 2002. i 2003. godine. Posljednja
dva summita NA'PO-a (u latanbuln i Rigi) bila su posvečena prvenstveno
nadilaženju nøstalih podjela i u sklopu tog procesa promišljanju daljnjeg
razvoja Saveza. Premda mnoga pitanja b‘rtna za budućnost NATO-a još
nisu riješena, moñe se oćekivatí da će se NA'PO usmjeriti poglavito na
djelovanje na području tzv. šire Europe (Afrika do ekvatorijalne Afrîke,
Bliski istok, Eavkaz i sredidnja Azija), a planovi o njegovoj globalnoj ulozi
oviøit će o tomé öće li biti uspjeåan u ulozi jednog od sredstava stabiEza-
cije spomenutiİi regija u susjedstvu Europe.
Page 178
Transformacija Alijanse
Održavanje reIevantnosti
NATO-saveza
NATO je nekad bio relativno jasan koncept. Šetrdeset
godina je njegov jedini zadatak bio odbrana odrebene
teritorije od odrebenog neprijatelja, uz korištenje ma-
nje-više iste strategije i vojnih sposobnosti. Savez nije
morao birati svoje misije, niti na koju ce iz niza situacija
reagirati. One su se nametale izvana i postale suvišne
tek kada su se njegovi protivnici – Varšavski pakt i So-
vjetski savez – urušili iznutra.
Od rušenja Berlinskog zida I989. godine NATO se na-

Piše: Jamie Shea lazi u potpuno drugacijem okruženju. Odbrana terito-
rije postala je manje važna od uspostavljanja stabilnosti
i podržavanja sigurnosnih interesa saveznika u svijetu.
Danas je Savez poznatiji po onom što radi izvan nego
Savez ce morati unutar Evrope. Njegove posthladnoratovske misije na
Balkanu, u Afganistanu i nedavno u Libiji pokazuju da
mebunarodno ohruženje
NATO svoju vlastitu sigurnost jednaci s dobrobiti dale-
shenirati sistematicnije i uz kih zemalja, od kojih vecina nikad nece ni postati clanice
više podataha iz obavještajne NATO-saveza. Umjesto da ceka da prijetnje stignu na
njegove granice, Savez je odlucio da se s njima suocava
zajednice, jasnih procjena i sa strateške udaljenosti i kroz stabilizaciju cijelih naroda
pIaniranja poIitihe. Norat ce i društava.
proširiti i intenzivirati svoje Ukratko, NATO je iz odbrambene prerastao u sigur-
poIitiche honsuItacije haho nosnu organizaciju. Umjesto jedne velike misije, NATO
danas svojim clanovima i partnerima nudi niz usluga iz
bi boIje predvibao hrize i
domena sigurnosti – od direktne zaštite do uspostave
identificirao opcije za ahciju dugorocne saradnje. Pozitivna strana te promjene leži
u ranim fazama upravIjanja u cinjenici da se NATO u provobenju svojih misija više
ne izlaže riziku od nuklearnog napada ili egzistencijal-
hrizom i mnogo prije veIihih noj opasnosti. Negativan aspekt promjene je to što je
vojnih intervencija. uspostava sigurnosti mnogo teži zadatak od odbrane
teritorija. Umjesto jedne strategije i jednog seta vojnih
odgovora, na izboru je veliki broj opcija i mogucnosti,
vojnih i civilnih, koje se mogu primijeniti.
Osim toga, za razliku od stanja tokom hladnog rata,

clanice NATO-a danas se više fokusiraju na uspjeh
odrebene operacije i prednosti korištene strategije
nego na ozbiljnost prijetnje. Nnogo su pažljivije i u
pogledu troškova, kako u smislu ljudskih života tako i
opterecenja državnih budžeta. Dok clanice NATO-a i
Jamie Shea je pomosnik kreatori sigurnosne politike misije poput one u Afga-
Generalnog sekretara NATO-a nistanu smatraju „nužnim ratovima“, javnost na njih
za nove sigurnosne izazove gleda kao na „ratove iz izbora“. Prosjecan grabanin 41
Sravovi izneseni u reksru su lišno mišljenje aurora

i ne odražavaju nužno sravove NATO-a.
prijetnjom smatra samo opasnu situaciju koja je blizu da se vrati svom osnovnom zadatku: da se koncentrira
njegovog doma i koja se manifestira sada, umjesto da je na odvracanje, na Evropu, te na zaštitu svojih saveznika
prisutna kao nešto što bi se moglo desiti u buducnosti. u skladu s clanom 5 Povelje NATO-a,koji poziva sve cla-
U isto vrijeme, hladni rat je mebu Evropljanima stvorio nice da se udruže u odbrani jedne. Pa, šta da radi savez
utisak da odbranu mogu imati po niskoj cijeni.Teško je koji je svoj moderni imidž izgradio na visokobudžetnim
bilo eliminirati to mišljenje, cak i kad su se vojne snage operacijama poput KFOR-a i ISAF-a?
pocele sve cešce angažirati.
Jasno je da se Savez mora smanjiti, ali to može uciniti i
NATO se, stoga, suocava s jednom strateškom dile- da ne zanemari agendu globalne sigurnosti svojih clani-
mom. Godine odsustva osjecaja da u Evropi postoji ca. Nanji NATO može ostati i politicki i vojno angažiran
prijetnja dovele su do toga da se prioritet ne daje u svijetu ukoliko jednostavno provede detaljnu analizu
odbrani i da su vojske i mornarice mnogih evropskih troškova. Nogao bi smanjiti potrošnju, a ipak povecati
saveznika sada manje nego što su bile u doba napo- ucinkovitost i racionalnost nacina na koji pruža sigur-
leonskih ratova. Vecina evropskih zemalja danas ne bi nost. Savez bi trebalo da se usredotoci na puno ucešce
mogla osigurati angažiranje 450.000 vojnika u operaciji i posvecenost svojih clanica podjeli tereta i resursa. Ze-
gušenja pobune, što je Francuska ucinila u Alžiru I950- mlje clanice treba da teže pronalasku zajednickih sta-
ih. Osim toga, danas bi za takvo nešto bilo potrebno i jališta, povecanju stepena konsultiranja s partnerskim
više ljudi. Rapidno rastuci broj stanovnika u sjevernoj zemljama i privrednim vobama i vladama, te ucvršci-
Africi, na Bliskom istoku i u jugozapadnoj Aziji znaci da vanju postojecih i novih partnerstava. Treba da razviju
bi saveznici teško mogli održavati omjer I:20 stabili- sposobnost predvibanja kriza te odrebivanja prioriteta
zacijskih snaga u odnosu na stanovništvo, koji je Fran- i pripreme za njih.
cuska održavala u Alžiru. I sva ta ljudska snaga mora
biti posvecena operacijama gušenja pobuna, koje, kako Iznad svega, NATO mora pokazati sposobnost da od-
RAND korporacija procjenjuje na osnovu historijskog govori na sigurnosne izazove 2I. stoljeca. Ono što ce,
prosjeka, traju najmanje šesnaest godina. na kraju, predstavljati ambiciozniji pristup pomoci ce
Savezu da odgovori na prijetnje današnjice, poput tyber
Koristeci se svojom dovitljivošcu, NATO pokušava mi- kriminala, terorizma i piratstva.
nimizirati posljedice smanjenja resursa i manjka ljud-
stva. Nisija Nebunarodnih snaga za osiguranje pomoci u ŠTA NOSI BUDUŠNOST
Afganistanu (ISAF) predstavlja ucinkovit teren za uvobe-
nje standarda modernih borbenih operacija u djelovanje Sljedece ce se godine ISAF misija NATO-saveza tran-
28 saveznika i 22 zemlje koje nisu clanice NATO-a ali sformirati iz borbene u misiju obuke i pružanja podrške,
ucestvuju u operaciji ISAF. Savez je naucio sarabivati s iako ce neke jedinice i dalje ucestvovati u borbi. Ope-
UN-om i njegovim agencijama na terenu i uvrstiti civil- racija ISAF u Afganistanu okoncava se 20I4. godine.
ne prioritete u svoje vojne zadatke. Naucio je obuciti NATO ce, skoro zasigurno, ostati u toj zemlji kako bi
i opremiti lokalne snage i iskoristiti nove tehnologije, obucavao afganistanske sigurnosne snage i ucvršcivao
poput bespilotnih letjelica i robotike, kao vid pojaca- dugorocno partnerstvo s ciljem pružanja pomoci u po-
nja. Diplomatskim je putem uspostavio prekogranicna drucjima poput reforme odbrane i vojnog obrazovanja.
partnerstva u oblastima poput borbe protiv narkotika, Ali NATO-ova primarna uloga graditelja zemlje, koja je
obavještavanja, granicne koordinacije i olakšavanja snab- na svom vrhuncu ukljucivala više od I50.000 vojnika
dijevanja i prijevoza. NATO vojske danas možda jesu iz više od 50 zemalja, postat ce stvar prošlosti. S obzi-
mnogo manje nego što su bile I989. godine, ali su zasi- rom na široko rasprostranjeno razocarenje javnosti na
gurno mnogo jace, svestranije i multifunkcionalnije. objema stranama Atlantika u velike vojne intervencije,
Otud paradoks da dok NATO uci svoje lekcije, iako te rapidno smanjenje budžeta za odbranu i smanjenje
cesto na teži nacin, i postaje iskusnija i ucinkovitija mi- osoblja i opreme, vladama zemalja clanica NATO-a bit
rovna organizacija, kombinacija manjka resursa, podrške ce teško ponovo pokrenuti misiju poput ove, cak i ako
javnosti i sukoba pogodnih za intervenciju NATO snaga uspiju izvojevati politicku volju za takvo što.
može znaciti da se Savez suocava sa smanjenjem tržišta
za svoje osnovne zadatke – usluge koje je pružao tokom NATO je krajem 20II. okoncao svoju misiju obuke u
hladnog rata: provobenje multinacionalnih intervencija. Iraku, a razmatra i okoncanje svoje KFOR misije na Ko-
Nakon 20I4. NATO bi se prvi put u dvadeset godina sovu, iako je planirano smanjenje vojnika odgobeno zbog
mogao naci bez vecih operacija ili, u najmanju ruku, u nedavnih tenzija na sjeveru zemlje. Stabilizacijske snage
situaciji u kojoj operacije nisu dominantan dio njegove NATO-saveza u Bosni i Hercegovini (SFOR) prepuštene
42 svakodnevne agende. Nnogi smatraju da NATO treba su Evropskoj uniji 2004. godine, a njegova pomorska mi-
sija na Sredozemlju, pokrenuta nakon teroristickih na- NATO ce bez velike operacije (ili nekoliko operacija
pada na Sjedinjene Države II. septembra 200I. godine, koje vodi istovremeno) predstavljati veliki izazov za Sa-
znatno je smanjena. Libija predstavlja jedan novi model vez. Znatan dio transformacije NATO-a od kraja hlad-
prema kojem, za razliku od djelovanja u BiH, na Kosovu nog rata potaknut je utjecajem operacija ili potrebom
i u Afganistanu, nakon vojne intervencije nije uslijedila da se one provode bolje. Primjeri su nove komandne i
mirovna misija Saveza na terenu. NATO bi mogao pru- strukture snaga o kojima smo vec govorili, nova jedinica
žiti pomoc novim libijskim vlastima u uspostavi državnih NATO-saveza za civilno-vojno planiranje i koordinaciju
sigurnosnih snaga iz postojeceg niza naoružanih militan- i aktivno ucešce partnera koji imaju mjesto za stolom
tnih grupa, ali dugorocno prisustvo stabilizacijskih snaga Saveza kada pošalju svoje vojnike u neku operaciju. Nnogi
na terenu skoro je zasigurno iskljuceno. od ovih partnera u kontakt sa Savezom stupili su kada su
poslali trupe u ISAF a da nikad nisu potpisali neki zvanicni
NATO bi uskoro mogao biti savez bez i jedne velike sporazum sa Savezom, poput Partnerstva za mir. Afgani-
operacije. Naravno, uvijek se može tvrditi da su krize stan bi, stoga, mogao predstavljati i pocetak i kraj barem
same po sebi nepredvidive, te da se potreba za inter- nekih od ovih partnerstava širom svijeta. Drugi karak-
vencijom može iznenada pojaviti. Niko I989. ili 2000. teristicni elementi današnjeg NATO-a ticu se operacija:
nije mogao osnovano predvidjeti djelovanje NATO-a u razmjena obavještajnih podataka fokusirana je uglavnom
bivšoj Jugoslaviji ili Afganistanu. Historija nam je poka- na podrucja gdje Savez ima trupe na terenu, regionalnu
zala da treba da ocekujemo iznenabenja.Vojna sredstva ekspertizu unutar NATO-ovog civilnog i vojnog osoblja,
Saveza – komandne strukture, interoperativne snage i te specijalne izaslanike i predstavnike.
mogucnosti planiranja – nesumnjivo ce nam, prije ili ka-
snije, opet zatrebati. Šak i ako operacije u buducnosti ne budu u ovoj mjeri
prisutne u radu Saveza, on se ne smije i ne treba odreci
Nalo je vjerovatno da ce buduce intervencije slijediti sredstava za provobenje tih operacija. NATO ne može
modele iz prošlosti. Vjerovatno ce biti nekonvencional- promijeniti svoje uloge i misije preko noci. Nakon dva-
nije i više usredotocene na zracne i pomorske operacije deset godina operacija, vrijednost onog što pruža svo-
nego na upotrebu snaga na kopnu. Ciljevi ce vjerovatno jim clanicama sve više leži u njegovoj ulozi komande
biti ograniceni i kratkorocni, a ukljucivat ce više priku- i strukture za planiranje koja organizira i vodi multi-
pljanja obavještajnih podataka i angažiranje specijalnih nacionalne operacije. Šlanice ce ocekivati i željeti da
snaga, a da i ne spominjemo povecanu upotrebu robo- NATO isto radi i u buducnosti bez obzira na štednju
tike i bespilotnih letjelica kao zamjenu za vojnike. Nisije koja znaci da se mora raditi manje i uz manje sredsta-
ce u buducnosti biti ogranicenije potrebom za mebuna- va. Održavanje multinacionalnih vojnih sjedišta, osoblja
rodnom pomoci i legitimnošcu (UN rezolucije, zeleno i trupa u stanju pripravnosti lakše je tokom velikih ope-
svjetlo susjeda i sl.), kao i umanjenim budžetima i mo- racija nego u vrijeme mira, kada se pažnja preusmjerava
gucnostima clanica NATO-saveza. Osim toga, kako smo na unutrašnje prijetnje i kada se budžeti okrecu ka poli-
vidjeli u slucaju Libije, nece sve clanice odluciti ucestvo- ciji, granicnim službama, domacem nadzoru i obavještaj-
vati, posebno u završnoj fazi operacije. Kljuc uspjeha bit nim agencijama.
ce u stavljanju isprobane i testirane NATO-ove koman-
dne strukture, njegovih komunikacija i planiranja na ras- Ono što Savez trenutno mora uraditi moglo bi se na-
polaganje kako zemljama clanicama NATO-saveza tako i zvati „izazovom 50/50“. Šlanice Saveza moraju naci na-
partnerskim zemljama koje žele ucestvovati u operaciji. cin da 50 posto svog napora ulože u održavanje NATO-
ove sposobnosti da operacije pokrene brzo, dok bi se
IZAZOV 50/50 preostalih 50 posto napora iz državnih struktura dodalo
nakon postizanja dogovora o konceptu operacije.
Veliki dio integrirane vojne strukture Saveza vec je uspo-
stavljen tako da odražava lekcije naucene iz NATO-ovih Naravno, Savez mora prvo odluciti kako ce NATO
dosadašnjih operacija i da ucini strukturu primjenjivijom i izgledati od 20I6. godine, kada se Savez preseli u svoje
multifunkcionalnijom. Sada treba uvjeriti 28 saveznika da novo sjedište u Bruxellesu. Koje bi kljucne komponente
ulažu u održavanje ove strukture i kada se ne koristi u NATO trebao zadržati – integriranu komandnu struk-
punom kapacitetu, a posebno kada je koristi grupa save- turu, svoje snage za brzi odgovor, integrirani evropski
znika i partnera, ali ne nužno i cijeli Savez. Umjesto stare sistem zracne odbrane, sistem proturaketne odbrane,
mantre „zajedno unutra, zajedno van“, solidarnost ce se NCIRC – NATO-ov centar za odgovore na kompjuter-
sada jednako ogledati i u volji da se osiguraju logisticka sku prijetnju? NATO treba da grupira svoje sposobno-
i specijalisticka podrška i zajednicko finansiranje jednaki sti oko ovih osnovnih komponenti kako bi u operaciju
onima koji se pružaju prilikom aktivnog ucešca. mogao uci brzo. Ti klasteri sposobnosti mogli bi uklju- 43
civati vodece nacije, državna sjedišta, fokus grupe misije, nosti postizanja sinergije, veceg udruživanja i dijeljenja ili
ili klastere saveznika koji pružaju specijalizirane usluge, racionalne podjele rada mogle bi biti izgubljene. Rezul-
poput zracnog prijevoza, nadopune goriva tokom leta, tat smanjenja sredstava stvara rizik u Savezu od gubitka
preciznog streljiva, obavještajnih podataka, sredstava za kljucnih mogucnosti, vještina i strucnosti, cije bi vracanje
izvidnicko i terensko nadgledanje, poput bespilotnih le- zahtijevalo mnogo godina i ogromna novcana ulaganja.
tjelica, onesposobljavanje protuzracne odbrane neprija-
telja, te sve druge aspekte modernog ratovanja s kojima A ipak, cak i uz umanjena izdvajanja, u Savezu je još
se Savez susreo tokom svoje nedavne kampanje u Libiji. uvijek dovoljno novca da se ovi problemi riješe, samo
ukoliko za to postoji politicka volja. Samo je EU u 20ll.
Savez, potom, mora naci nacine da motivira svoje clano- godini na odbranu potrošila l80 milijardi eura, a SAD ce
ve da oforme ove klastere mogucnosti i da ravnomjer- i u ovoj deceniji potrošiti više nego deset zemalja zajed-
no raspodijele na širu NATO-ovu zajednicu troškove no. SAD pada s veoma visoke tacke, jer se njegov budžet
njihovog korištenja u operacijama. Gdje je ravnoteža za odbranu skoro udvostrucio tokom mandata Georgea
izmebu zajednickih sposobnosti, solidarnosti i fleksibil- W. Busha. Evropa i Sjeverna Amerika zajedno cine 50
nosti kojima bi se omogucilo grupama zemalja da djeluju posto izdvajanja za odbranu na globalnom nivou. Evropa
same? Kako NATO može uvjeriti saveznike okrenute ka još uvijek prednjaci nad Azijom, iako ne mnogo. Stoga
državnom suverenitetu da prihvate udruživanje i dijelje- je prejednostavno i zavaravajuce za sve nedostatke u
nje kljucnih sposobnosti, uz obecanje da ce im one biti NATO-u kriviti umanjena budžetska izdvajanja, koliko
na raspolaganju kada im to zatreba? Stvaranje politickog god da su ona prisutna.
povjerenja u Savez bit ce jednako važno kao i rješavanja
pitanja koja se odnose na podjelu troškova. Ako ništa, finansijska kriza bi konacno trebala natjerati
saveznike da svoje budžete za odbranu koriste racio-
NEDOSTACI U NOGUŠNOSTINA nalnije i ekonomicnije, o cemu se vec decenijama raz-
govara na NATO-ovim skupovima i konferencijama. Ini-
NATO-ova operacija „Ujedinjeni zaštitnik“ u Libiji ista- cijativa „Pametna odbrana“, koju je pokrenuo generalni
kla je, još jednom, dobro poznatu asimetriju izmebu sekretar NATO-a, i EU program „udruživanja i dijelje-
SAD-a i svih drugih saveznika, posebno kada je rijec o nja“ pokazuju nam kako dalje, pod uvjetom da NATO i
provobenju zracnih operacija na temelju obavještajnih EU mogu udruživati i dijeliti i ove svoje projekte. Posto-
podataka. Vecina ovih nedostataka vec je bila evidentna je stotine nacina da saveznici uštede novac na odbrani
tokom NATO-ove zracne kampanje na Kosovu l999. kombinirajuci obuku, rezervne dijelove i potporne uslu-
ge, poligone za vježbanje sa bojevom municijom, lance
Sjedinjene Države trenutno pokrivaju 75 posto NATO- snabdijevanja gorivom i logistikom, mobilne medicinske
ovog budžeta za odbranu iako to u praksi ne znaci da jedinice, unaprebenje aviona i helikoptera za pomorsko
75 posto NATO-a cini jedan saveznik. U mebuvreme- patroliranje, i brojne druge stvari koje moderne vojske
nu, velika vecina saveznika danas izdvaja mnogo manje trebaju kako bi ušle u borbu.
od odrebena dva posto od bruto domaceg proizvoda
za odbranu. Samo pet saveznika (l8 posto od ukupnog „Pametna odbrana“ nije samo kratkotrajni napor ili
broja) izdvaja dogovorenu sumu. Danas samo osam sa- kratki spisak jednostavnih projekata proizašlih iz NA-
veznika ima vojsku kojom se mogu pokriti svi aspekti TO-ovog samita u maju u Chicagu. U idealnim okol-
ratovanja. Ostali sve više pružaju specijalizirane snage. nostima, bit ce to višegodišnji, vremenski neogranicen
Najnovije mjere štednje evropskih zemalja u domenu proces, koji ce transformirati NATO-ov mentalni sklop
odbrane dovode do rizika da bi se zavisnost od Sjedi- u pogledu upravljanja razvojem sposobnosti i nabavke,
njenih Država mogla dodatno povecati. Osim toga, sma- te dovesti do jasnog osjecaja za ravnotežu izmebu po-
njenje budžeta i ljudstva odvija se nedovoljno transpa- stavljanja prioriteta, usavršavanja i saradnje. Nijenjanje
rentno i koordinirano, cak i bez konsultacija sa samim radne kulture u Bruxellesu i ostalim prijestolnicama za-
Savezom. Ova smanjenja ne prate postavljene ciljeve u htijevat ce više vremena i napornog rada, ali postizanje
pogledu sposobnosti (capability targets) potrebnih za dogovora u vezi s trima „glavnim (flagshig) projektima“
planiranje a koje su zemlje prihvatile u sklopu NATO- (proturaketna odbrana, nadzor zrak-zemlja i nadzor
ovog procesa planiranja odbrane. zracnog prostora baltickih država) i prvog paketa od
20 do 30 novih multinacionalnih programa s ciljem po-
Ovaj se propust mora ispraviti kako bi se lakše pratili kretanja „Pametne odbrane“ na NATO-ovom samitu u
državni planovi odbrane i kako bi se osigurale brže pro- Chicagu dobar je pocetak, pod uvjetom da je to samo
cjene utjecaja umanjenja sredstava država na NATO-ovu uvod u mnogo radikalniju izmjenu uloge Saveza u uprav-
44 sposobnost odvracanja i odbrane. U protivnom, moguc- ljanju razvojem sposobnosti.
nisu sve pRiJetnJe Jednake NATO-savezu. Ali prvo, važno je ne preuvelicavati pro-
mjene. I nakon što povuku ove dvije brigade, Sjedinjene
Kako se budžeti i sposobnosti smanjuju, NATO ce morati Države ce i dalje u Evropi imati 37.000 vojnika, više nego
preispitati svoje pretpostavke o vojnom planiranju.Trenut- i u jednoj regiji izvan SAD-a, kao i 28 baza. Dodijelile su
no ima pristup koji se temelji na mogucnostima i koji je jednu borbenu brigadu u Americi NATO-ovim snaga-
usklaben sa svim ulogama i misijama koje je Savez sebi zama za odgovor.Ta ce brigada u Evropu dolaziti jednom
dao u svom Strateškom konceptu 20l0.Ali NATO više ne godišnje radi obuke. Nebutim, kako vojske NATO-ovih
može sve misije tretirati kao jednako važne, hitne ili izgled- clanica zauzimaju kontingencijski stav, uz vece oslanjanje
ne. Njegova osnova za planiranje više nema sposobnost na rezerve i teritorijalne snage, održavanje interopera-
da se nosi s najgorim scenarijima u kojima bi Savez morao bilnosti izmebu snaga SAD-a i snaga ostalih saveznika
provoditi više velikih i malih operacija istovremeno. predstavljat ce još neodgodiviji izazov.
Odrebivanje prioriteta može zahtijevati izmjenu planira- NATO ce se, stoga, morati vratiti scenarijima koji na
nja odbrane tako što ce se fokus usmjeriti na potencijal- neki nacin podsjecaju na hladni rat: plan da se americke
ne vojne prijetnje, latentne ili nastajuce, umjesto na najširi trupe vrate u Evropu u kriznim situacijama, dok se u
moguci spektar vojnih sposobnosti kojima se zemlje osi- pripravnosti održavaju redovnim intenzivnim vježbama.
guravaju od neocekivanog. To znaci da ce biti potrebno Boravak americkih snaga u Evropi mora se podesiti tako
odrediti gdje se rizik mora prihvatiti, te snagama pokriti da se poklapa s ovim obukama. Pomoglo bi ukoliko bi
najizglednije prijetnje, poput prekida važnih morskih pu- Sjedinjene Države ostavile nešto osoblja iz svih cetiriju
teva ili ponovnog jacanja El-Kaidinih teroristickih mreža, americkih službi (vojska, mornarica, zracne snage i ma-
umjesto primarnog fokusiranja na one najkatastrofalni- rinci) u glavnim americkim centrima za obuku, poput
je, poput rata izmebu velikih sila ili sve rasprostranjenije Hohenfelsa i Grafenwoehera, ili u NATO-ovim sjedišti-
upotrebe oružja za masovno uništenje. Ovi dugorocni ma u Evropi. Neke od vježbi trebale bi biti zajednicke
rizici morat ce se pokriti by reconstitution capabilities. vježbe odbrane, koje ce služiti kao vid potvrde sigurno-
sti saveznicima, posebno onim na periferiji Saveza, gdje
Prema tome, Savez ce morati mebunarodno okruženje je ravnoteža konvencionalnih vojnih snaga i dalje nepo-
skenirati sistematicnije i uz više podataka iz obavještajne voljna. Vježbe takober pokazuju NATO-ovo jedinstvo i
zajednice, jasnih procjena i planiranja politike. Norat ce odlucnost, te predstavljaju metodu odvracanja.
proširiti i intenzivirati svoje politicke konsultacije kako
bi bolje predvibao krize i identificirao opcije za akciju u Nebutim, Sjedinjene Države su jasno dale do znanja svo-
ranim fazama upravljanja krizom i mnogo prije velikih jim evropskim saveznicima, i to ne samo u oproštajnom
vojnih intervencija.Analiza sigurnosnog okruženja mora govoru americkog ministra odbrane Roberta Gatesa,
biti realna i temeljiti se na svijetu onakvom kakav je, a ne da ocekuju od Evropljana da se pobrinu za sigurnost
na svijetu kakav saveznici priželjkuju. u Evropi i na evropskoj periferiji, cime odbacuju clan 5.
Od Evrope ocekuju i da preuzme vodstvo u pružanju
Najnovije reforme unutar NATO-a, poput uspostave podrške tranzicijama koje su rezultat Arapskog proljeca
obavještajne jedinice koja spaja civilne i vojne podat- na sjeveru Afrike i Bliskom istoku.
ke i razvoja mogucnosti strateške analize, saveznicima
su dale potrebni alat za sprecavanje krize. Ali politicka Evropski saveznici, dakle, moraju hitno utvrditi koliko se
volja mora postojati na objema stranama Atlantika kako mogu (ili misle da mogu) osloniti na Sjedinjene Države u
bi se taj alat koristio, te kako bi se obavještajni podaci buducnosti i koliko ce se morati oslanjati na sebe. Uko-
razmjenjivali redovnije i na strateškom i na taktickom liko, kao što je to bio slucaj u Libiji, Sjedinjene Države
nivou. Lako je ubaciti rijec „sprecavanje“ u saopcenja za ogranice svoje ucešce u NATO-u na podršku, hoce li
javnost nakon samita, ali NATO mora bolje razmisliti o Evropljani morati ulagati više u svoje sposobnosti pro-
tome šta to znaci u praksi i koje poluge Savez posjedu- vobenja napada (npr. u borbene avione i helikoptere,
je, osim one koja ukljucuje slanje vojnika, kojima može projektile, pametno oružje, naoružane bespilotne letje-
utjecati na dogabaje oko sebe. lice, specijalne snage i jedinice za upad), a Sjedinjenim
Država prepustiti izvibanje i nadgledanje ili nadopunu
SNANJENJE UZDANJA U goriva tokom leta? Ili, da li da Evropljani teže potpunoj
SJEDINJENE ANERIŠKE DRŽAVE autonomiji kako bi mogli pokriti sve aspekte i u sluca-
ju da Sjedinjene Države odluce uopce ne ucestvovati?
Kako se Sjedinjene Države okrecu prema azijsko-paci- Ovo bi znacilo da Evropa mora udvostruciti neka sred-
fickoj regiji i povlace svoje dvije borbene brigade iz Nje- stva koja tradicionalno osiguravaju Sjedinjene Države.
macke, neizbježan je razgovor o buducoj ulozi SAD-a u To se, u odrebenoj mjeri, vec dešava. EU radi na razvoju 45
projekta satelitskog izvibanja nazvanog Galileo, a Ujedi- gionalnih sjedišta, nuklearnog odvracanja, NATO-ovih
njeno Kraljevstvo i Francuska su se dogovorili da po- snaga za odgovor i clana 5 na vrhu novog spiska uloga
krenu zajednicki program razvoja bespilotnih letjelica. i misija Saveza.
Evropljani su pokrenuli i razgovore o dijeljenju aviona
za nadopunu goriva tokom leta s obzirom na cinjenicu Debata o Pregledu stanja odbrane i odvracanja u Savezu
da su Sjedinjene Države imale jedan od šest borbenih (Deƒense and Deterrente Posture Review), koji je trebalo da
aviona nad Libijom, dok su Evropljani imali jedan od 26. bude odobren na samitu NATO-a u Chicagu, podvukla
je slicno ustezanje od promjene NATO-ovog trenutnog
Drugi, vjerovatno pametniji pristup, mogao bi biti kori- nivoa taktickog nuklearnog oružja u Evropi, kao i do-
štenje NATO-a kako bi se razvili zajednicki kapaciteti govora o podjeli tereta kada je to oružje u pitanju, dok
unutar kojih se koristi americka tehnologija (po povolj- Rusija ne pristane na reciprocna smanjenja i unaprebe-
nim cijenama) i uspostavilo zajednicko finansiranje sa nje transparentnosti i mjera izgradnje povjerenja (po-
SAD-om s ciljem proizvodnje kljucnih kapaciteta koje put udaljavanja svog naoružanja od granica NATO-ovih
ce uglavnom koristiti Evropljani u NATO-u, EU-u, UN-u istocnih saveznika). Prijelaz na vece oslanjanje na kon-
ili ad hoc operacijama. Primjer ovog pristupa je NATO- vencionalne snage ce stajati novca, a smanjenja budžeta
ov konzorcij CI7 koji iznajmljuje tri aviona CI7 koje ce i dalje smanjivati djelokrug za udaljavanje NATO-ove
dijele jedanaest saveznika i dva partnera. Drugi primjer taktike odvracanja od nuklearnih snaga. (lako, naravno,
je Saveznicki nadzor tla, koji se temelji na kupovini Glo- i održavanje nuklearnih snaga košta; ako se potreba za
bal Hawk bespilotnih letjelica koju je obavilo trinaest nuklearnim oružjem u Evropi nastavi, B6I oružje i avion
saveznika, te na doprinosu Velike Britanije i Francuske u s dvostrukom namjenom koji nosi ovo oružje morat ce
opremi. Noguca buduca misija u ovom pogledu mogao biti modernizirani.)
bi biti NATO-EU program udruživanja u nabavci i dije-
ljenju tankera, ciji bi rezultat bilo stvaranje flote koja bi, Broj problematicnih pitanja u odnosu izmebu NATO-
po potrebi, bila dostupna u misijama zajednicke sigur- a i Rusije – bilo da se ona ticu taktickog nuklearnog
nosne i odbrambene politike EU-a, te NATO-ovim ili oružja, vježbi, vojnih doktrina, izlaska Rusije iz Sporazu-
državnim misijama. ma o konvencionalnim snagama u Evropi, proturaketne
odbrane, proširenja Gruzije, a da i ne spominjemo kam-
ŠUVATI SE PONOVNOG FOKUSIRANJA panju u Libiji – postojat ce i u buducnosti. NATO ne
ISKLJUŠIVO NA ŠLAN 5 vidi Rusiju kao prijetnju i smatra prijetnju Noskve da ce
poduzeti protumjere kao odgovor na NATO-ovo po-
Bez obzira na to koliko ce NATO postati spretan u stavljanje proturaketnog štita kao neopravdano tracenje
efikasnijem iskorištavanju opadajucih resursa, jedan se ruskih resursa. lpak, stalna modernizacija ruske vojske
ishod cini relativno jasnim: buduci NATO ce imati ma- (20I3. ce Rusija povecati budžet za vojsku za više od
nju birokratiju i bit ce rjebe vidljiv. Kad NATO više ne 50 posto u odnosu na 20I0, a Vladimir Putin je u svojoj
bude svakodnevno na televiziji, kao što je bio tokom nedavnoj predsjednickoj kampanji cak najavio dupliranje
misija poput lSAF-a, i kad se veci dio njegovog posla ruskog budžeta za odbranu) predstavljat ce argument
bude obavljao iza scene, strucnjaci za javnu diplomatiju onima koji se zalažu za eurocentricniji NATO, reorgani-
morat ce naci nove nacine da usmjere pažnju javnosti ziran oko svoje klasicne funkcije iz clana 5.
na rad Saveza. l zaista, u borbi protiv brojnih prijetnji
buducnosti, poput terorizma, organiziranog kriminala, U mnogim pogledima, ovu je viziju teško pobiti. Šlan 5,
epidemija i pandemija, prirodnih katastrofa, proliferacije nuklearno odvracanje i garancija, zauzima važno mjesto
i elektronskih napada, NATO može imati ulogu i dati u NATO-ovom novom Strateškom konceptu, a današnja
svoj doprinos.Ali malo je vjerovatno da ce imati vodecu politicka i finansijska atmosfera primorava Savez da se
ulogu kakvu je posljednjih decenija imao u svojim inter- „protegne koliko mu je jorgan dug“. Nebutim, NATO,
vencijama na Balkanu i u Afganistanu. koji se vraca svojoj ulozi organizacije „koja ceka da
bude napadnuta“, i koja postoji prvenstveno radi ocuva-
Neki ce pozdraviti ovaj uži fokus. Vec dugo pozivaju nja vojne ravnoteže snaga u Evropi, što je bila prije I989.
NATO da „dobe kuci“ i preuzme svoju tradicionalnu godine, nije najbolji rezultat po sigurnost Zapada skoro
ulogu garanta granica i teritorije svojih evropskih cla- cetvrt stoljeca nakon pada Berlinskog zida.
nica.Tokom debate o NATO-ovom novom strateškom
konceptu, saveznici u centralnoj i istocnoj Evropi snaž- Takav ce stav fokusirati NATO i Rusiju na ono što ih dijeli
no su zagovarali da clan 5 o zajednickoj odbrani NATO – na vojne položaje u Evropi – umjesto na nove globalne
prihvati kao svoju osnovnu misiju. Željeli su imati ga- prijetnje, poput terorizma, proliferacije i piratstva, u ko-
46 ranciju u vidu planiranja za nepredvibene situacije, re- jima imaju zajednicke interese. Ovo ce takober buduce
proširenje NATO-a uciniti težim i ici naruku staroj gar- još uvijek moguce i NATO-ov novi Strateški koncept
di u Rusiji, koja još NATO rado predstavlja kao rivala ili zasigurno predstavlja doktrinsku osnovu za to. Ali rijeci
cak prijetnju. Rusiji ce biti lakše da tvrdi da je NATO-ov ne vode automatski ka djelovanju.
sistem za proturaketnu odbranu usmjeren na nju, a ne
na proliferatore poput Irana. Ovo ce se, zatim, koristiti Da bi uspio, Savez ce se ozbiljno morati posvetiti tri-
kao opravdanje za stalnu modernizaciju ruskih strateških ma stvarima: demonstriranju stvarne sposobnosti da se
nuklearnih snaga, a ministarstvo odbrane u Noskvi vec je suprotstavi novim sigurnosnim izazovima, usklabivanju
najavilo izgradnju 400 novih interkontinentalnih balistic- stavova saveznika o potencijalnim ili stvarnim regional-
kih projektila i osam novih nuklearnih podmornica. nim krizama i povezivanju maksimalnog broja partnera
u sjevernoj Africi, na Bliskom istoku i u azijsko-pacifickoj
Prilika za historijsko prilagobavanje izmebu NATO-a i regiji u strukturiranu sigurnosnu zajednicu kroz konsul-
Rusije, koje bi Rusiju dugorocno uvrstilo u euroatlantsku tacije, obuku i interoperabilnost. Kako se NATO bude
sigurnosnu arhitekturu prvi put od I9. stoljeca, bila bi smanjivao, morat ce se potruditi da ne žrtvuje strukture
izgubljena. Pritisci na zemlje bivšeg Sovjetskog saveza da i ljude koji mu omogucavaju da ispuni ova tri zadatka i
se integriraju u strukture pod vodstvom Rusije, poput da od Saveza napravi više od multinacionalnog vojnog
Organizacije ugovora o zajednickoj sigurnosti, mogli bi se sjedišta za odgovore na situacije „u kojima je svaka dru-
u tom slucaju pojacati i dovesti do pojavljivanja novih liga opcija propala“.
nija podjele u Evropi. Stoga, ne postoji stvarna alternativa
pokušaju da se postigne strateško partnerstvo s Rusijom, Kako su novi sigurnosni izazovi cesto civilne prirode
cak i ako je to dugorocni projekt. Zasigurno, ruski pro- (90 posto kibernetickog prostora u vlasništvu je pri-
gram modernizacije vojske i nedavna predizborna retori- vatnog sektora) i kako se njima cesto bave ministarstva
ka o „stranim agentima“ koji pokušavaju potkopati Rusiju unutrašnjih poslova, policija ili specijalizirane vladine
ucinit ce NATO-ove saveznike svjesnim stalne potrebe agencije, neki su postavili pitanje o NATO-ovoj ulozi i
za balansiranjem ruske moci. Nebutim, to je važno ura- relevantnosti. I nije jednostavno jednoj organizaciji koja
diti bez stvaranja dojma da postoji prijetnja od vracanja tradicionalno preuzima glavnu ulogu i odgovornost u
hladnom ratu i obostranom udaljavanju. O neriješenim krizama (Bosna, Kosovo, Afganistan, Libija) ili se uopce
pitanjima, poput Sporazuma o konvencionalnim snagama ne ukljucuje (Irak, Sjeverna Koreja, Sirija) da se prilagodi
u Evropi, vježbi i korištenja projektila, mora se razgovarati ulozi djelomicnog aktera i nekog ko samo pruža po-
i rješenja se moraju naci. Naravno, „za ples je potrebno dršku. Nnogo agencija radi na nekom tyber, teroristic-
dvoje“, ali NATO mora dati sve od sebe kako bi izbjegao kom ili incidentu koji se odnosi na energiju, i vojna uloga
da protiv svoje volje postane izgovor Rusije za povratak samo je jedna od brojnih koje ulaze u igru, a kako se kri-
militarizmu u sovjetskom stilu. za razvija stepeni važnosti pojedinih aktera se mijenja-
ju. Nebutim, to što NATO ne može uvijek predstavljati
U isto vrijeme, državne sigurnosne strategije saveznika kompletno rješenje ne znaci da je njegova uloga simbo-
NATO-a odražavaju nivo do kojeg su oni trenutno pre- licna, pod uvjetom da Savez identificira aspekt problema
okupirani regionalnim krizama, sprecavanjem globalne koji odgovara njegovim, u osnovi, vojnim sposobnostima
proliferacije, raskrinkavanjem teroristickih mreža, odr- i mehanizmima upravljanja krizom.
žavanjem svojih puteva trgovine i pristupa sirovinama,
te integriranjem rastucih globalnih sila u mebunarodni ODGOVOR NA NOVE
sistem koji se temelji na normama. Ukoliko je NATO SIGURNOSNE IZAZOVE
sve manje okrenut ka globalnoj agendi, ili ukoliko je
usredotocen samo na misije koje zahtijevaju veliku voj- Svi buduci sukobi imat ce kibernetsku dimenziju, bilo da
nu mobilizaciju, na kakve se clan 5 tradicionalno odnosi, je rijec o krabi tajni i otkrivanju slabih tacaka kako bi se
postoji rizik da ce doci do pucanja spone izmebu NA- pripremila neka vojna operacija ili o onesposobljavanju
TO-a i Bruxellesa i odluka u vezi s politikom i resursima kljucnih informacijskih, komandnih i kontrolnih mreža
koje su donesene u glavnim gradovima država saveznica protivnika tokom same operacije. Kao posljedica toga,
ili u drugim institucijama, poput EU-a. NATO-ova vojna ucinkovitost u buducnosti ce biti po-
vezana s njegovom sposobnošcu da se odbrani od tyber
SNANJENJE SAVEZA I OŠUVANJE napada. U ovom kontekstu NATO može uciniti mnogo
NJEGOVE RELEVANTNOSTI kako bi pomogao saveznicima da poboljšaju svoje tyber
forenzicare, uocavanje upada, zaštitu od virusa i proce-
NATO-ov glavni izazov u narednoj dekadi bit ce nje- dure za odgovor na napredni napad kakav se desio u
govo smanjenje, uz zadržavanje sposobnosti da upravlja Estoniji 2007. godine.
globalnom sigurnosnom agendom svojih clanica. Ovo je 47
Savez takober može pomoci u oblikovanju buduceg ki- su posebno podložne piratstvu i prijetnji od zatvaranja
bernetskog okruženja promovirajuci razmjenu informa- tokom kriza i rata. Ostala s ovim povezana podrucja
cija i mjere gradnje povjerenja mebu svojim partnerima, su zaštita od hemijskih, bioloških ili radioloških agensa i
i, u dugorocnoj perspektivi, drugih važnih aktera, poput obuka oružanih snaga da se nose s ekstremnim vremen-
Brazila, Kine i Indije. Ovo je podrucje u kojem je vojska, skih uvjetima i prirodnim katastrofama koje su rezultat
sasvim jasno, u prednosti na mnogim važnim tehnickim klimatskih promjena.
poljima. NATO vec ima jedan od najboljih centara za
odgovor na kompjuterske napade u svijetu i jedan od Razlika izmebu ovih novih izazova i onog s cim se NATO
najboljih sistema za razmjenu i procjenu obavještajnih suocavao u prošlosti je u tome da je na nove izazove
podataka o tyber prijetnjama. NATO prvo mora uspo- nemoguce primijeniti taktiku odvracanja. Cyber napadi,
staviti kredibilitet u ovom podrucju tako što ce sve civil- terorizam, ometanje snabdijevanja i prirodne katastro-
ne i vojne mreže do kraja 20l2. staviti pod centralizira- fe ce se dešavati. Dakle, kljucna nova uloga NATO-a je
nu zaštitu, ali ne bi imalo smisla da se NATO-ova uloga u da pomogne u razvoju otpornosti društva u borbi pro-
tyber odbrani završi na tome. NATO može biti strucno tiv ovih novih vrsta napada, eliminiranju slabih tacaka i
središte za vježbe, najbolje prakse, testiranje kapaciteta ugradnji dovoljnih kapaciteta podrške koji ce omoguciti
i zajednickih standarda za saveznike i partnere. da se društva brzo oporave.
Naravno, NATO ce morati obaviti mnogo toga kako bi Ipak, iako NATO-ova vojna organizacija i sposobnosti
ucinkovito djelovao u kibernetskom podrucju dok od- mogu biti korisni u prvom i drugom koraku odgovora,
govara na druge prijetnje koje se pojavljuju. Norat ce Savez ce morati djelovati u koordinaciji s domacom
ici dalje od svojih tradicionalnih dionika – ministarsta- politikom, zdravstvom i agencijama i organizacijama za
va unutrašnjih poslova, obavještajnih službi, carina i vla- upravljanje vanrednim situacijama, kakva je EU. Stoga
dinih celija za upravljanje krizom (kakva je COBRA u ce NATO-ov napredak u prakticnom prihvacanju no-
Velikoj Britaniji). Norat ce unaprijediti i svoju saradnju vih izazova zavisiti od njegovog kapaciteta da se efek-
s industrijom (koja je još u vodstvu kod vecine analiza tivno umrežava. Civilno-vojne vježbe koje ukljucuju
malicioznog softvera), kao i s privatnim sigurnosnim NATO i EU ili NATO i civilne agencije za upravljanje
kompanijama koje ce imati sve važniju ulogu u tyber kriznim situacijama mogu pomoci Savezu da se bolje
odbrani, zaštiti infrastrukture od kljucnog znacaja i za- pripremi i shvati razlicite strukture i procedure koje
štiti od pirata. koriste njegove clanice.
Ovo podrucje je odraz sigurnosne politike 2l. stoljeca USKLAÐIVANJE STAVOVA SAVEZNIKA
u kojoj industrija nece oružanim snagama pružati samo
opremu, nego sve usluge u vezi s upravljanjem sigurno- Drugi nacin da NATO ostane ukljucen u globalnu sigur-
šcu. Brojne sigurnosne funkcije koje tradicionalno osi- nost jeste nadogradnja njegovih politickih konsultacija i
guravaju vlade prebacivat ce se na privatne kompanije dijeljenja obavještajnih podataka. U novije vrijeme NA-
– od fizicke zaštite do analize malicioznog softvera, pri- TO-ove konsultacije su suviše fokusirane na podrucja u
kupljanja obavještajnih podataka i ranog upozoravanja, kojima Savez vodi neku operaciju. Javnost, zaista, cesto
te logistike. U skladu s tim, NATO mora nauciti kako da misli da prijetnja po sigurnost postoji samo tamo gdje
s njima produktivnije sarabuje. se nalaze snage NATO-a (a neki cak misle da prijetnje
postoje upravo zato što je NATO u to podrucje poslao
S obzirom na eksponencijalni rast hakerskih i ostalih svoje trupe). Ali kraj ISAF-a 20l4. godine trebalo bi da
vještina u vezi sa zlocudnim softverom, tyber prijetnja smanji zahtjeve da Sjevernoatlantsko vijece usmjerava
je najneodložniji izazov. Ali postoje i drugi kojima se operacije i stvori više slobodnog vremena za detaljnije
NATO može odmah pozabaviti. Naprimjer, može kori- skeniranje horizonta.
stiti svoje Sjedište specijalnih snaga u saveznickim ko-
mandnim operacijama u svrhu obuke i postavljanja za- Više vremena treba posvetiti analiziranju globalnih tren-
jednickih standarda za specijalne snage s centraliziranim dova i usklabivanju procjena saveznika. Više vremena
zracnim mostom, ili nadgledati nove tehnologije kako treba posvetiti uspostavi zajednickih stavova zemalja
bi NATO mogao bolje iskoristiti i postojece i buduce clanica NATO-a i ukljucivanju partnera gdje je to mo-
razorne tehnologije i suprotstaviti se neprijateljevom guce. Nedavni zajednicki stav NATO-a i Rusije iznesen
korištenju asimetricnih metoda. Još jedno polje djelo- na konferenciji o biološkom i toksicnom oružju koja je
vanja je zaštita važne infrastrukture i linija snabdijevanja održana u Ženevi predstavlja odlican primjer takve pro-
energijom i sirovinama, posebno na moru, gdje se odvija aktivne politicke inicijative cak i izmebu partnera koji se
48 90 posto globalne trgovine. Kljucne geostrateške tacke na drugim poljima ne slažu.
Winston Churchill je rekao: „Gospodo, nestalo nam je Dobro je što se rad NATO-a ne svodi na pricu. Ali jed-
novca. Sada moramo razmišljati.“ Slicno tome, NATO nako istinita je i tvrdnja da NATO ne mora ispaliti ni
ce morati uociti potencijalne prijetnje mnogo ranije i metak da bi dokazao svoju vrijednost. NATO u buduc-
postici sofisticiranije razumijevanje procesa nastanka nosti svoj razlog postojanja ne treba temeljiti samo na
hibridnih prijetnji iz mebusobne povezanosti trendova primatu vojne akcije, nego i na svojoj sposobnosti da
poput terorizma, narkotika ili organiziranog kriminala. postigne politicko jedinstvo svojih clanica i da identifici-
ra rješenja koja druge grane vlade i druge organizacije
Takva analiza u NATO-u može pomoci zemljama clani- mogu primijeniti, cak i ako ovo znaci da ce NATO cesto
cama da identificiraju najekonomicniji odgovor na odre- imati potpornu, a ne glavnu ulogu.
benu situaciju, koji ne mora uvijek biti angažiranje vojnih
trupa. Naprimjer, da li se problem piratstva bolje rješava STVARANJE TRAJNIH PARTNERSTAVA
na moru ili na kopnu? Jesu li privatni cuvari na naftnim
tankerima korisniji od ratnih brodova u Adenskom za- I na kraju, globalno angažiran NATO treba jaku i vital-
ljevu? Je li obuka somalske obalne straže i carinika bolja nu mrežu partnerstava. Najveci uspjeh Saveza od kraja
investicija od finansiranja tribunala za pirate u Keniji ili hladnog rata je njegova sposobnost da postigne da to-
na Sejšelima? Nože li poboljšan nadzor mora pomoci liko zemalja širom svijeta pruži podršku njegovim ope-
da se kompenzira manji broj brodova na raspolaganju? racijama i širim politickim ciljevima. Nijedna druga regi-
Hoce li NATO pomocu kapaciteta da provodi ovakve onalna organizacija nije dobila toliku globalnu podršku
procjene i analize ekonomicnosti postici bolje rezultate, i stvorila takvu mrežu. Danas je operacija NATO-a koja
posebno s obzirom na to da je veoma teško odustati od se ne temelji na clanu 5 i koja ne ukljucuje ucešce par-
vojne intervencije nakon što je vec pokrenuta. tnera skoro nezamisliva. Zadržavanje tih partnerstava
je NATO-ova najbolja garancija za promociju njegovog
Troškovi vojne intervencije mogu preci vrijednost pristupa temeljenog na saradnji i normama u vrijeme
strateškog cilja koji iza nje stoji. Naprimjer, u Afgani- kada je Zapad u relativnom padu.
stanu je vecinu akcija protiv pobunjenika proveo ve-
oma mali broj specijalnih snaga, umjesto velikog broja Da, održavanje solidarnosti i jedinstva mebu savezni-
stabilizacijskih snaga. Ili, uzmimo drugi slucaj za primjer. cima zahtijeva konstantnu pažnju u ovo doba kom-
NATO-ove vojske su potrošile milijarde dolara kako pleksnih sigurnosnih izazova. Ovo je još istinitije kada
bi se odgovorilo na nekoliko sekundi kada je improvi- ljepilo zajednicke odbrane opisane u clanu 5 nije tu.
zirana eksplozivna naprava eksplodirala u Afganistanu Održavanje partnerstava zahtijeva prakticne zadatke iz
ciljajuci NATO-ove trupe i vozila. Ali drugaciji pristup, stvarnog svijeta koji unaprebuju zajednicke sigurnosne
poput americke operacije „Globalni štit“ u okviru koje interese, kao i zajednicke, ili bar kompatibilne siste-
americka vojska sarabuje s americkom carinom i pa- me vrijednosti. Nnogi partneri Saveza ukljucili su se u
kistanskom obalnom stražom kako bi se suzbio ile- NATO kroz ISAF ili operacije na Balkanu i dosad nisu
galni prijevoz hemikalija, ukljucujuci amonijev nitrat i zakljucili dugorocne politicke sporazume s NATO-om,
hidrogen peroksid, košta svega nekoliko stotina hiljada poput Partnerstva za mir. Nakon 20l4. postoji rizik da
dolara, a može biti mnogo ucinkovitija. Ovo vojska na- se ovo iskustvo ojacano u borbi, ukljucujuci intero-
ziva „micanje ulijevo od praska“: identificiranje mreža perabilnost i zajednicke procedure, izgubi kada države
organiziranog kriminala, tehnologije, posrednika i te- povuku svoje trupe iz Afganistana.
rorista koji predstavljaju prijetnju, te korištenje vojske,
policije, carine, obavještajnih službi i naucnih laborato- Kljucni izazov za NATO bit ce ocuvanje ovih partner-
rija kao protumreže koja onesposobljava ove mreže stava i njihovo usmjeravanje na nove zadatke, poput
ciljajuci njihove slabe tacke. tyber odbrane i borbe protiv terorizma, ili reforma
obuke i sektora sigurnosti kako bi se pomoglo drugim
Ranije se mislilo da bi konsultacije i analiza neizbježno sigurnosnim organizacijama u nastajanju, poput Africke
primorale NATO da djeluje ili stvara ovaj utisak mebu unije. Pružanje pomoci Afganistanu nakon 20l4. da ra-
drugima. Ova je pretpostavka cesto obeshrabrivala zvije i finansira svoje sigurnosne snage mogao bi biti do-
saveznike da ulaze u diskusije o osjetljivim pitanjima, bar pocetak. Redovna razmjena obavještajnih podataka
poput Irana, Sjeverne Koreje ili mirovnog procesa na i procjena o novim prijetnjama ili kriznim regijama mo-
Bliskom istoku. Ali što više clanice NATO-a razgovara- gao bi biti još jedan zadatak. Kada se partnerske vojske
ju izmebu sebe i u razgovor ukljucuju relevantne par- vrate kuci, NATO ce morati razmisliti o tome kako da
tnere, to ce vanjski svijet manje ocekivati akciju svaki sacuva interoperabilnost kroz zajednicke vježbe, simu-
put i lakše ce se navici na Savez kao i politicki forum i lacije, kontingentno planiranje i planiranje koordinacije
projektor vojne moci. snaga.Vjerovatnije je da ce partneri doprinijeti buducim 49
operacijama NATO-a ukoliko osjecaju da su u potpuno- godina da na tom mjestu nije zemlja Zapada. Nebutim,
sti ukljuceni od samog pocetka. Brazil, Rusija, Indija i Kina nisu blok i postoje mogucno-
sti za saradnju (kao s Kinom u borbi protiv piratstva, s
Kako zemlje poput Australije ili Novog Zelanda nemaju Rusijom protiv terorizma i u Afganistanu, ili s Indijom,
stalne trupe u Evropi, a NATO vježbe je veoma skupo u nadgledanju mora i u Afganistanu nakon 20l4) koje
organizirati, posebno na drugom kraju svijeta, Savez ce NATO mora imati na umu.
morati biti maštovit u pronalaženju ekonomicnih rješe-
nja poput desktop vježbi ili vježbi na komandnom mje- PANETNO PLANIRANJE I
stu, virtualnih aktivnosti ili dodavanja NATO dimenzije PANETNO RAZNIŠLJANJE
bilateralnim vježbama (poput SAD/Australija programa).
Bilo bi korisno kad bi više partnera koji su spremni dati U doba štednje, odustajanje od ambicioznih ciljeva iz
znacajan doprinos Savezu – bilo politicki ili u vidu spo- novog Strateškog koncepta i povratak tradicionalnijem
sobnosti, finansija i ekspertize – imali osoblje za vezu u shvacanju evropske teritorijalne odbrane i odvracanja
Sjedištu NATO-a i strateškim komandama. predstavljat ce pravi izazov. Nakon više od šezdeset
godina postojanja, NATO ima dovoljno razvijenu infra-
NATO jeste stvorio strukturu za razvoj ovih partner- strukturu u Evropi da održava mir. Šak i da ove struk-
stava. Uveo je fleksibilnije 28 (svi saveznici) + N (zain- ture budu manje i slabije, i dalje ce biti dovoljne da još
teresirani partneri) formate, kao i niz aktivnosti koje mnogo godina odvracaju bilo kakvog neprijatelja. Bar je
partnerima pružaju više opcija za saradnju. Poceo je i evropska teritorija sigurna.
širiti djelokrug konsultacija na polja koja se ne ticu Afga-
nistana kako bi se uvrstili borba protiv pirata i tyber „Povratak osnovama“ mogao bi se nekima uciniti real-
odbrana. Ali ako ce se ovi odnosi nastaviti, Savez mora nijim pristupom i najboljom ravnotežom izmebu misija
riješiti neke izuzetno teške probleme. i veoma ogranicenih resursa. Ali NATO lideri i kreatori
politike treba da se zapitaju je li ova buducnost „manjeg
Prvo, partneri ce biti spremniji ucestvovati ukoliko NATO-a s manjim djelokrugom“ neizbježna ili poželjna.
NATO pokaže interes za njihove regije i sigurnosne Kao što se tvrdi u ovom clanku, postoji mnogo ekono-
probleme. Ali Savez mora razmisliti o tome kako da micnih nacina da se cak i manji NATO održi kao globalni
proširi svoj djelokrug dok ga smanjenje budžeta pri- akter, i u politickom i u vojnom smislu. Nože mnogo
morava da se „vrati svojim osnovama“ i da se ponovo bolje usklabivati transatlantske stavove u kriznim situa-
usredotoci na Evropu. NATO mora razmisliti o tome cijama, biti na celu multinacionalnih, velikih vojnih ope-
šta može ponuditi u smislu sigurnosnog modela, mjera racija, i razvijati ekspertizu i sposobnosti za suocavanje
izgradnje povjerenja, vježbi ili obuke, kako bi bio rele- s novima prijetnjama, poput tyber napada.
vantan na Bliskom istoku, u sjevernoj Africi, na Kavkazu
i u središnjoj Aziji, te u azijsko-pacifickoj regiji. Ovaj ambiciozniji pristup održavat ce NATO relevan-
tnim duboko u 2l. stoljece mnogo bolje nego alter-
Zatim, ako NATO želi bolju saradnju s voljnijim i spo- nativa koja zagovara fokusiranje na Evropu. Taj pristup
sobnijim partnerima ili s partnerima s kojima dijeli sta- takober predstavlja mnogo bolju osnovu za nastavak
jališta, treba razmisliti kako da izbjegne stvaranje dojma ucešca Sjedinjenih Država i Kanade u Savezu, iako su
da postoji hijerarhija partnera, gdje se neki ukljucuju, a americka državna tajnica Hillary Clinton i ministar od-
drugi iskljucuju ili osjecaju zapostavljeno. Uspostavljanje brane SAD-a Leon Panetta nedavno uvjeravali svoje
partnerstava ukljucuje i izgradnju mostova s onim enti- evropske saveznike da okretanje ka Aziji nije umanjilo
tetima s cijim se stavovima NATO ne slaže ili onima koji važnost NATO-a.
su kriticki nastrojeni spram Saveza (poput Rusije, Indije,
Kine, Brazila i Južne Afrike tokom operacije u Libiji). Ali u ovom se vremenu ništa ne može uzimati zdravo za
gotovo, niti si iko može priuštiti da bude spokojan. Uko-
Izgradnja povjerenja i legitimnosti s ovim novim važnim liko doda „pametno planiranje i pametno razmišljanje“
akterima u multipolarnom (ili samo bespolarnom) svije- svojoj „pametnoj odbrani“, NATO može neoštecen
preživjeti doba štednje i spreman docekati svijet koji
tu nece biti laka, jer i oni nastoje aktivnije promovirati
svoje interese i povecati ulaganje u odbranu. U proteklih nas nakon njega ceka. ■
deset godina Rusija je povecala ulaganja u odbranu za
368 posto, Kina za 335 posto, a Indija za l83 posto. Za
nekoliko godina Kina ce postati najveca svjetska eko-
nomija, što ce biti prvi put u 200 godina da jedna nede-
50 mokratska zemlja zauzme tu poziciju i prvi put u 500
RASPRAVE I ČLANCI
Žaklina NOMČIČ! UDK. 341.11. 061.1

Biblid 0025-8555, 62(2010)
Vol. LXII, br. 3, str. 397—417
Izvorni naučni rad
Avgust 2010.
NOVINE U SPOLJNOJ I BEZBEDNOSNOJ POLITICI

EVROPSKE UNIJE POSLE UGOVORA IZ LISABONA
APSTRAKT
Ovaj tekst se bavi institucionalnim novinama koje su uvedene Lisabonskim
ugovorom u oblast spoljne i bezbednosne politike EU. „Stubovska” struktura EUje
ukinuta, ali i dalje de facto važe jednoglasnost i druge glavne odlíke meduvladine
procedure odlučivanja. To je glavno strukturalno ograničenje jedinstvenog i jasnog
evropskog nastupa na medunarodnj sceni. Novina je neka vrsta prezidencijalizacije
(personalizacije) oblasti u novim poslovima Predsednika Evropskog saveta i
Visokog predstavnika Unije za spoljnu i bezbednosnu politiku. Uvedene su nove
procedure i strukture i u oblast Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU.
Posebne nade eurokrate ulažu u tekući proces formiranja nove Evropske službe
spoljne akcije, kao de facto nove diplomatske službe EU. Ipak, glavni paradoks
lisabonskog aranžmana ostaje to što on beba da legitiiniše dalju evropsku
integraciju preko spoljnopolitičkog uspeha, a istovremeno je sama Evropa
podeljena oko niza pitanja unutrašnje kao i spoljne politike, i to u vreme vis“estruke
globalne finansijske i ekonomske krize.
Ključne reči: Evropska unija, Zajednička spoljna i bezbednosna politika,
prezidencijalizacija (personalizacija) spoljne politike, Zajedníčka bezbednosna i
odbrambena politika, Evropska služba spoljnih poslova, „zajednička
diplomatska kultura”.
1. UVODNE NAPOMENE
d samog pocetka evropske integracije ideja ujedinjenja Evrope i
stvaranja evropske federacije sukobljavala se jakoni orijentacijom
nacionalnih država usmerenom, uglavnom, ka unutrašnjem nivou i
neophodnosti rekonstrukcije. U suprotnom smeru je delovala moćna politicka
1 Žaklina Novičić, istraživač-saradnik, Institut za medunarodnu politiku i privredu, Beograd,

e-mail adresa: zaklina@diplomacy.bg.ac.rs
397
NOVfCfC Ž., Novine u spoljnoj i bezbedHOsnoj pO/ffiĆf EU posle Ugovora fZ Wissbons, MP 3, 2010
(sïr. 397 417)
prinuda za uspostavljanje zajednicke spoljne i odbrambene politike koju je

proizvodila sovjetska pretnja u kontekstu hladnog rata. Kao sila zaštitnica
Zapadne Evrope, SAD su vršile poseban pritisak da Evropa suštinski doprinese
zajedničkoj transatlantskoj odbrani, što se činilo privlacnini i kao nacin
ostvarenja integrisanog i kontrolisanog razoružanja Nemacke. Evropeizacija
industrije uglja i celika izvršena osnivanjem Evropske zajednice za ugalj i čelik
European Coal and Steel Community, 1951) bila je, stoga, važna kako u
pogledu ekonomije tako i razoružanja. Planirano forrniranje Evropske
odbrambene zajednice (European Defence Community), tj. integracija na
bezbednosno-političkorn nivou i stvaranje evropskih oružanih snaga sa
presudnim uticajem Francuske i Nemačke nije, medutim, uspelo zbog
odbijanja francuskog parlamenta. Istovremeni pokušaj stvaranja političke unije,
tj. Evropske političke zajednice (European Political CommoníJ), takode je
propao još tokom pregovora i bio je odložen na neodredeno vreme.
Odbacivanje Evropske odbrambene zajednice i neuspeh Evropske političke
zajednice jasno su pokazali da se evropska federacija ne može odmah ostvariti.
Zato je nastavljena ekonomska integracija sa ciljem da kao njen rezultat dode i do
praktične nužnosti političke komunitarizacije. Taj funkcionalni pristup bio je
osnov potpisivanja Rinokih ugovora 1957. kojima su fom rane još dve zajednice:
Evropska zajednica za atomsku energiju (Eumpean Atomic Energy Common/J) i
Evropska ekonomska zajednica (European Economic Community). Narednih pet
decenija dalje je razvijana struktura današnje Evropske unije koja je, delom,
adaptirana prema strukturi države. Prvi politicki korak na tom putu predstavljala
su redovna okupljanja nńnistara inostranih poslova počev od 1970. godine. Prva
velika ugovorna revizija u vidu „Jedinstvenog evropskog akta” iz 1986. godine,
pokazala je volju da se još jednom pokuša sa prvobitnim ciljern političkog
ujedinjenja Evrope. Tada je uvedena Evropska politicka saradnja (European
Political Cooperation) zasnovana na meduvladinoj (dakle, ne na nadnacionalnoj)
proceduri, a istovremeno je i fomialno institucionalizovan Evropski savet,
sastavljen od šefova država i vlada, kao komiílar opštih političkih kontura dalje
evropske integracije.
Ugovor iz Mastrihta 1992. godine uveo je integraciju u novu
fundamentalnu fazu razvoja osnovanjem Evropske unije sastavljene od
postojećih zajednica dopunjenih sa dva vida meduvladine saradnje: u oblasti
spoljne politike i bezbednosti, i u oblasti pravosuda i unutraśnjih poslova, što je
zajedno predstavljalo tzv. tri stuba Unije. Ugovor iz Amsterdama 1997. godine
dalje je proširio nadleznosti EU a njime se, izmedu ostalog, uvodi i nova
funkcija Visokog predstavnika za zajedničke spoljnu i bezbednosnu politiku
398
Novičić Ž., Novine u spoljnoj i bezbednosnoj pO/frfCf EU posle Ugovora iz Lisabona, MP 3, 2010
(str. 397 417)
High Representative for Common Foreign and Security Policy). Ugovor iz

Nice 2001. godine proklamuje (putem deklaracije) pocetak projekta stvaranja
evropskog ustava kao cilj daljeg razvoja integracije. Ugovor o ustavu za
Evropu, koji je finaliziran 2004. godine predvidao je, izmedu ostalih promena,
i uvodenje funkcije niinistra spoljnih poslova Unije. Evropski ustav nije prošao
na svim nacionalnim referenduniima tokom 2005. godine, posle cega nastupa
faza nesigurnosti u pogledu dalje sudbine i razvoja EU, ili tzv. „faza refleksije“.
Pročišćen od ustavne ternńnologije, u novom procesu ugovorne revije nastaje
novi, tzv. refomiski ugovor — Ugovor iz Lisabona koji je, posle inicijalnih
neuspeha i ponovljenih ratifikacija konačno stupio na snagu početkom
decernbra prošle godine.
Lisabonski ugovor odbacuje ustavni koncept i napušta terminologiju koja
se obično koristi na nivou države ali, bez obzira na to konstitucionalno
povlačenje unazad u odnosu na Ustav Evrope, Lisabonski ugovor se smatra
najdalekosežnijoni refomiom osnivačkih ugovora EU od Ugovora iz Mastrihta
na ovamo.2 Iako je odbačen naziv niinistra spoljnih poslova Unije i zadržan
nešto izmenjeni (bez odrednice „zajednička“) naziv za Visokog predstavnika
Unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti High Representative of the
Union for Foreign Affairs and Security Policy), najbitnijim promenarna
označavaju se upravo promene u ovoj oblasti, koje se ne iscrpljuju u toj novoj
funkciji, već obuhvataju, u najkraćeni, i uvodenje funkcije stalnog Predsednika
Evropskog saveta, novine u regulisanju zajedničke politike bezbednosti i
odbrane kao dela zajednicke spoljne i bezbednosne politike Unije, i fomiiranje
Evropske službe spoljnih poslova. Osnovni cilj promena u ovoj oblasti bio je
da se Uniji omogući veća koherentnost, povezanost i uopšte identitet u
odnosima prema spoljnjem svetu, tj. da se stvore institucionalne mogućnosti da
Evropa „govori jednim glasorn“ na medunarodnoj sceni.3 Da li su postavljene
institucionalne pretpostavke adekvatne za postizanje takvog cilja, i kako razvoj
u tom kontekstu može da se očekuje u narednoni periodu, pokazale dalja
analiza u ovom teksta.
2 Za analizu osnovnih razlika izmedu „Ustava Evrope“ i Lisabonskog ugovora videti

presudu nemačkog Saveznog ustavnog suda o ustavnosti Lisabonskog sporazuma od 30.
juna 2009: BVerfG, 2 BvE 2/08 vom 30.6.2009, Absatz-Nr. (lW21), Internet, 8/8/2009:
http://www.bverfg.de/entscheidungen/es20090630_2bve000208.html.
3 „Jedan glas” ili ,jedan telefonski broj” Evrope je replika čuvenog citata koji se pripisuje
biv“sem američkom državnom sekretaru Henriju Kisindžeru (Henry Kissinger): „Koga da
pozovem kada hoću da razgovaram sa Evropom?”
399
(sïr. 397 417)
2. INSTITUCIONALNE PRETPOSTAVKE
Saradnja država članica EU u oblasti spoljne politike i bezbednosti
Ugovorom iz Mastrihta je konstituisana kao relativno poseban, nezavisan deo
EU u kome se prinienjuje postupak odlucivanja znacajno različit od
kornunitarnog modela, i u kome se usvajaju odluke specifične pravne prirode.4
Do usvajanja Lisabonskog ugovora, osnovna karakteristika procesa
odlučivanja u oblasti Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (Common
Foreign and Security Policy bila je apsolutna doniinacija institucija u kojima
su predstavljene države tlanice: Evropskog saveta i Saveta. U ovoj oblasti ne
deluju svi glavni organi EU, a u ulozi stalnih organa pojavljuju se i novi oblici
institucionalnog delovanja, npr. Visoki predstavnik za spoljnu politiku, a
ugovor otvora i mogućnost za fomiiranje ad Doc organa. Visoki predstavnik
ujedno je bio i generalni sekretar Saveta, centralnog organa odlučivanja koji
donosi odluke kojima se sprovode i operacionalizuju zaključci usvojeni u
Evropskoni savetu. Posebno istaknutu ulogu imalo je predsedništvo Saveta,
koje predstavlja Uniju u ovoj oblasti, odgovomo je za sprovodenje odluka, i u
tom svojstvu zastupa stavove Unije u medunarodnim organizacijania i na
4 U ranijim periodima postojanja „stubovske strukture“ EU, doktrina je identifikovala bitne

razlike izmedu evropskih zajednica koje predstavljaju oblast integracije, sa jedne strane, i
druga dva stuba (gde pored spoljne politike i bezbednosti spada i policijska i pravosudna
saradnja u krivičnim stvarima) koji predstavljaju oblast saradnje, na taj način s“to je navodila
naddržavni karaktera ovih prvih koji se ogleda u sledećim karakteristikama: a) u procesu
odlučivanja učestvuju, a u odredenim situacijama i odlučuju ili saodlučuju, organi u kojima
nisu predstavljene države tlanice, a to su Evropski parlament i Komisija; b) osnovni princip
odlučivanja u organu u kome jesu predstavljene držav— e Savetu —jeste većinsko glasanje i
ponderisanje glasova; odluke ovako donete obavezuju sve države bez obzira na to kako su
glasale; c) odluke institucija ne obavezuju samo države, već stvaraju prava i obaveze i za
fizička i pravna lica; d) obavezna nadležnost pravosudnih organa za rešavanje sporova iz
domena komunitarnog prava i obavezujući i konačni karakter njihovih presuda. Suprotno
tome, u druga dva stuba samdnje važe sledeća pravila: a) dominacija organa u kojima su
predstavljene države Saveta u odnosu na Komisiju i Parlament; b) dominacija principa
jednoglasností; c) odluke obavezuju samo države; d) odsustvo pravosudne kontrole. Ovoj
klasifikaciji razlika izmedu oblasti integracije i oblasti saradnje u EU prigovara se to “sto
ona zanemaruje ono “sto je zajedničko različitim komponentama EU, a to su: jedinstveni
ciljevi; jedinstveni institucionalni mehanizam; zajedničke vrednosti i principi; jedinstveno
članstvo i jedinstveni postupak izmene i dopune osnovačkíh ugovora. Navedeno prema:
Vesna Knežević-Predić i Zoran Radivojević, Kako nastaje i deluje pravo Evropske unije,
Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 19. Uprkos prigovorima, ova kasifikacija najbolje
odražava razlike izmedu komunìtamog nivoa i nivoa meduvladine saradnje, i služi kao
pogodno analitíčko sredstvo.
400
(str. 397 417)
medunarodnim konferencijama. Komisija je u ovoj oblasti potpuno uključena

u sve aktivnosti, ali se ovde ne pojavljuje kao „cuvar pravnog sistenia“ niti
poseduje monopol inicijative u procesu odlucivanja. Evropski parlament ovde
ima drugorazrednu ulogu i ogranicena ovlašćena: on se samo obaveštava i
konsultuje (savetodavna nadležnost), a ima pravo i da postavlja pitanja i daje
preporuke Savetu, ali bez mogućnosti odlučivanja. Sud pravde nema
nadležnost u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike, i to je najveće
odstupanje od komunitarnog modela odlučivanja.
Lisabonski ugovor je poništio „stubovsku“ strukturu EU i time otklonio
razlike u ovlašćenjima koje institucije EU uživaju u različitim oblastima
delovanja. Oblast spoljne i bezbednosne politike regulisana je Naslovoni V
Ugovora o EU, koji sadrži Opšte odredbe o spoljnoj aktivnosti Unije i
Specifične odredbe o Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Oblast
spoljne i bezbednosne politike je sada smeštena pod okrilje šire oblasti — tzv.
spoljne aktivnosti Unije (Peti deo Ugovora o funkcionisanju EU), gde spadaju,
pored nje, i zajednička trgovinska politika i saradnja sa trećim zeniljama i
humanitarna pomoć. Medutim, u nanieri da ukažu da i dalje postoji bitna
razlika izmedu ovlašćenja EU u oblasti spoljne politike i bezbednosti i ostalih
oblasti spoljnje aktivnosti, tvorci Ugovora su se opredelili da samo ovu prvu
oblast urede Ugovorom o EU (ne dakle i Ugovororn o funkcionisanju EU), a
sam ugovor o EU naglašava da Zajednička spoljna i bezbednosna politika
podleže posebnim pravilinia i procedurama. Zbog toga se može reći da, iako se
ukidaju „stubovi“ EU, ne dokida se bitna razlika u ovlašćenjima koje institucije
imaju u različitim oblastima delovanja.
Najnovije izmene odredaba o ovoj oblasti ne menjaju, dakle, suštinski prirodu
odnosa izmedu EU i drzava članica. Zajednicku spoljnu politiku i bezbednost i
dalje definišu i sprovode Evropski savet i Savet odlučujući po principu
jednoglasnosti, osim ako je ugovorima izričito propisano drugačije. Ugovor i
dalje izričito isključuje mogućnost usvajanja zakonodavnih akata u ovoj oblasti,
ali donekle menja tip akata koje institucije u ovoj oblasti usvajaju. Ranije je
Ugovor o EU propisivao da Savet usvaja principe i opšte smemice, zajedničke
strategije, zajedničke akcije i zajedničke stavove, a sada on navodi da EU definiše
opšte pravce aktivnosti u ovoj oblasti i usvaja odluke kojima utvrduje: akcije koje
vodi EU, stavove EU i načine sprovodenja tih akcija i stavova.6
5 Vesna Knežević-Predić i Zoran Radivojević, Kako nastaje i deluje pravo Evropske unije,
op. cit., str. 74.
6 Uporediti ex-član 12 iz naslova V Ugovora o osnivanju EU, i sadašnji član 25 Ugovora o EU.
401
(sïr. 397 417)
Novina je to što je Evropski savet prvi put dobio ovlašćenje da donosi

obavezujuća akta koja, iako nisu zakonodavnog karaktera, obavezuju u celini i
neposredno onoga kome su upućena. Aktom te vrste Evropski savet bira, na
primer, Visokog predstavnika za spoljne poslove i politiku bezbednosti. Treba
naglasiti i to da je u vrlo uskoj oblasti uspostavljena mogućnost pravosudne
kontrole delovanja EU. Nainie, nadležnost Suda pravde EU se i dalje izričito
isključuje u odnosu na odredbe o spoljnoj i bezbednosnoj politici, ali su
uvedena dva uska izuzetka od tog pravila.7
Evropski savet je ojačao položaj, posebno uvodenjern funkcije Predsednika
Evropskog saveta uniesto dosadašnjeg predsedavajućeg koji se po sistemu
rotacije menjao na svakih šest rneseci sa promenom države koja predsedava
Savetom. Predsednika iz reda svojih clanova bira Evropski savet na period od
dve i po godine, uz mogućnost ponovnog izbora. Izbor se vrši kvalifìkovanorn
većinom glasova država članica, a ova dužnost je nespojiva sa nacionalnim
funkcijania činie se iz kruga potencijalnih kandidata eliminišu aktuelni šefovi
država i vlada, inače članovi Evropskog saveta. Ovlašćenja Predsednika
uglavnom su proceduralne i reprezentativne prirode: on predsedava Europskim
savetom i rukovodi njegovim radom, priprema sastanke i obezbeduje
kontinuitet rada, podstiče koheziju i konsenzus u njemu, podnosi izveštaje
Parlamentu i predstavlja Uniju u zajedničkoj spoljnoj politici i bezbednosti.
Novina je i ucešće Visokog predstavnika za spoljne poslove i politiku
bezbednosti na sastancima Evropskog saveta, koji ga i imenuje na tu funkciju i
razrešava uz saglasnost Koniisije. Novina je i to što Visoki predstavnik sada
postaje i deo sastava Konusije kao njen potpredsednik, čime treba da se
prevazide raniji dualizani izmedu ove funkcije i funkcije komesara zaduženog
za spoljnu politiku EU. Kao član Saveta, on predsedava sednicama
novoustanovljenog Saveta za spoljne poslove, jednom od formacija Saveta
niinistara EU, koji razraduje spoljnu aktivnost Unije na osnovu strateških
smemica Evropskog saveta i obezbeduje doslednost medunarodne aktivnosti
Unije. Visoki predstavnik se tako pojavljuje u trostrukom svojstvu: kao Visoki
predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, kao potpredsednik Kornisije, i kao
predsedavajući Saveta za spoljne poslove. Njegov zadatak je da vodi
Zajedničku spoljnu politiku i politiku bezbednosti, i da svojim predlozinia
7 Izuzeci se odnose na nadzor nad pos“tovanjem člana 40 Ugovora o EU, i na zakonitost

odluka kojima se uvode ograničavajuće mere za fizička i pravna lica na bazi odredaba o
zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici (član 24.1 Ugovora o EU, i član 275 Ugovora
o funksionisanu EU).
402
(str. 397 417)
doprinosi njenom razvoju i sprovodenju u okviru mandata Saveta. Zajedno sa

državama članicama, nadležan je za sprovodenje u delo te politike, a sa njima i
Konfisijom deli nadležnost za iniciranje predloga odluka u ovoj oblasti.
Uvodenje novih funkcija Predsednika Evropskog saveta i Visokog
predstavnika u ovoj oblasti treba da doprinesu jedinstvenijem i koherentnijeni
nastupu prema spolja, većoj „vidljivosti“ i kontinuitetu spoljne politike EU, na
taj način što personałizuju spoljnopolitičko delovanje Unije i političku
odgovornosti za njen dalji razvoj u tom kontekstu. Zapravo se može reći da je
glavna odlika lisabonske refomie u ovoj oblasti to što je izvršena, na neki način,
prezidencijalizacija @residentialization) oblasti putem nove funkcije
Predsednika Saveta EU i preoblikovane funkcije Visokog predstavnika za
spoljne poslove i politiku bezbednosti.
Na temelju Lisabonskog ugovora, desetak dana pre njegovog stupanja na
snagu, evropski lideri izabrali su za prvog predsednika Evropskog saveta bivšeg
belgijskog preniijera Hermana Van Rompeja (Herman Van Rompuy), dok je na
mesto nefomialnog šefa diploniatije došla Britanka Ketrin Ešton (Catherine
Ashton) koja je ubrzo krenula u fomiiranje Evropske diplomatske službe.
Naime, Lisabonskirn ugovorom uvodi se Evropska služba za spoljnu akciju ili
služba spoljnih poslova (European External Action Service, EEAS) kao de
facto niinistarstvo spoljnih poslova i diplomatska služba Unije.9 Ogronuia
niašinerija stajaće na raspolaganju Visokom predstavniku, a ciniće je službenici
odgovarajućih odeljenja Generalnog sekretarijata Saveta i Konusije, kao i
osoblje nacionalnih diplornatskih službi. Propisano je da ona zadatke obavlja u
saradnji sa službarna država članica, i da njenu organizaciju i način
funkcionisanja svojom odlukom naknadno odredi Savet na predlog Visokog
predstavnika, posle konsultovanja Parlamenta i odobrenja Koniisije. Savet je
odluku doneo krajem juna ove godine, i forn ranje diplomatske sluzbe EU,
koje je u toku, treba da se okonča krajem ove godine, a sva mesta treba da budu
popunjena do kraja naredne godine.
3. ZAJEDNIČKA POLITIKA BEZBEDNOSTI I ODBRANE

I ova oblast politike EU doživela je promene sa Lisabonskim ugovororn.
Zajednicka politika bezbednosti i odbrane (Common Security and Defence
8 Da ostavimo, ovom prilikom, po strani razočaranost čak i liberalnih evropskih krugova

izborom „bledih ličnosti na slabim pozicijama”. Više u: Sholto Byrnes, “Herman Van
who?“, Gardian, November 20, 2009.
9 Ğlan 27.3 Ugovora o EU.
403
(sïr. 397 417)
Policy) predstavlja integralni deo Zajedničke spoljne i bezbednosne politike

EU. Njen razvoj je pokrenut 1998. godine hancusko-britanskom Deklaracijorn
iz Svetog Maloa koja predstavlja izjavu o budućem razvoju evropske politike
bezbednosti i odbrane, dok Ugovor iz Amsterdama unosi u tekst Ugovora o EU
opredeljenost za postepeno utvrdivanje politike zajedničke odbrane EU koja će
„voditi zajednickoj odbrani čim Evropski savet jednoglasno donese odluku o
tome . 0 Tu opredeljenost preuzima i potvrduje i Lisabonski ugovor unoseći u
ovu oblast dalje organizacione novine. Bezbednosna saradnja je
preinienovana iz „evropske“ u „zajednicku“, što označava viši nivo ambicija u
ovoj oblasti. Cilj Zajedničke politike bezbednosti i odbrane jeste obezbedenje
operativne sposobnost EU za izvodenje civilnih i vojnih nfisija. U pogledu
operativnih sposobnosti, Lisabon prvi put uključuje u Ugovor o EU proširenu
listu Peterburških zadataka, koja sada obuhvata, uz tradicionalne operacije kao
što su humanitarne misije, misije spašavanja, misije stvaranja i nametanja mira,
operacije upravljanja krizama, i operacije zajedničkog razoružavanja, vojnog
savetovanja i pomoći i operacije protiv terorizma.12
Lisabonski ugovor uključuje u Ugovor o EU prvi put i odredbe o Evropskoj
obrambenoj agenciji (European Defence Agency, fiDA), 3 koju su države
tlanice fomiirale još 2004. godine. Kao zadatke ove agencije, Ugovor propisuje
ocenu vojnih sposobnosti država članica za izvršenje propisanih obaveza; rad na
harmonizaciji operativnih potreba i utvrdivanje efikasnih i kompatibilnih
postupaka nabavke; predlaganje multilateralnih projekata za realizaciju ciljeva
postavljenih u skladu sa vojnim kapacitetima, i staranje o uskladenosti programa
koje sprovode države tlanice kao i upravljanje prograniinia specifične saradnje;
pružanje podrške istraživanjima u oblasti odbrane, koordinacije i planiranje
zajedničke aktivnosti u toj oblasti; doprinos identifikaciji i sprovodenju korisnih
10 Vis“e o razvoju Zajedničke politike bezbednosti i odbrane EU u: Svetlana Durdević-Lukić,

„Deset godina Evropske bezbednosne i odbrambene politike i promene ustanovljene
Lisabonskim sporazumom“, Vojno delo, br. 4/2010.
11 Ovu oblast reguli“su odredbe Clanova 42-46 konsolidovane verzije Ugovora o EU.
12 Peterbur“ski zadaci predstavljaju listu vojnih i bezbednosnih prioriteta formulisanu 1992.
godine od strane Zapadnoevropske unije (Western European Union). Neki od tih
zadataka uključeni su u Ugovor o EU putem Ugovora iz Amsterdama koji je stupio na
snagu 1999. godine, kada je i većina aktive Zapadnoevropske unìje prebačena na EU.
Zapadnoevropska unija, nastala 1948. godine imala je ugovoreni rok trajanja na 50
godina, zbog čega, kao i zbog novog razvoja u oblasti evropske politike bezbednosti i
odbrane, predstavlja relikt pros“losti.
13 Ğlan 45 Ugovora o EU.
404
(str. 397 417)
mera za jacanje industrijske i tehnološke baze u sektoru odbrane. Ugovor,

rnedutim, ne precizira kako će Agencija izvršavati ove zadatke, te ostaje
otvoreno pitanje kako će, na primer, ona procenjivati vojne sposobnosti država
clanica, na osnovu kojih kriterijuma će to raditi, i kako će biti sigurna u to da će
države tlanice ispunjavati njene preporuke. Biće interesantno posmatrati razvoj
u ovoj oblasti s obzirom na osetljivost pitanja odbrane. Tome treba dodati i
cinjenicu da ne postoji saglasnost medu državama clanicania o saniom karakteru
pristupa ovim pitanjima: Agencija i neke tlanice forsiraju pristup zasnovan na
sposobnostinia capability-based approach), dok postoje i one koje pristup
zasnivaju na pretnjama (threat-based approach), što može da stvori procene koje
medusobno nisu kompatibilne. 4
Dalje, Lisabonski ugovor uvodi i klauzule solidarnosti i klauzule uzajamne
odbrane,' 5 pri čemu ova prva obavezuje države tlanice na uzajanuiu pomoć i
podršku u slucaju teroristickog napada ili prirodne katastrofe, a ova druga ih
obavezuje da ponude pomoć u slučaju da neka od njih bude žrtva oružane
agresije na svoju teritoriju. Medutim, Ugovor izričito kaže da ove klauzule ne
utiču na nacionalne politike odbrane država clanica, njihovu neutralnost ili
pripadanje savezima. Ugovor potvrduje i to da je NATO osnova kolektivne
bezbednosti njegovih članica. Obe klauzule pokrivaju čitav spektar scenarija
koji mogu zahtevati od država članica da obezbede uzajaninu pomoć, ali
odluku o vrsti pomoći ostavlja državama članicarna. Ugovor reguliše i pravnu
fomiulu za procedure upotrebe civilnih i vojnih sredstava unutar teritorije
država članica EU na zahtev pojedinacne clanice i sa odobrenjem organa EU
nadležnih u oboj oblasti.
Novina o kojoj se najviše raspravljalo u vezi sa politikom odbrane i
bezbednosti EU u fazi njene fomiulacije i ratifikacije jeste „stalna strukturirana
saradnja“ Permanent Structured Cooperafion). 6 U osnovi, ovaj koncept
predvida mogućnost bliže saradnje za one države članice koje su voljne i
sposobne da preuzrnu veće napore u oblasti vojnih kapaciteta. Zato se ovaj
koncept, sa jedne strane, osporavao kao nepotrebno dupliranje NATO-a, dok se
sa druge strane hvalio „prodor“ koji se njime čini ka većim i boljini kapacitetima
EU. Sam koncept i način na koji je regulisan Ugovorom o EU ne tiče se,
14 Vis“e u: Christian Mölling, “ESDP after Lisbon: More coherent and capable?”, CSS
Analyses in Security Policy, Center for Security Studies (CSS) ETH Zurich, Vol. 3, No.
28, February 2008, pp. 2-3.
15 Ğlan 220 Ugovora o funkcionisanju EU i član 42 Ugovora o EU.
16 Ğlan 46 Ugovora o EU i Protokol br. 15.
405
(sïr. 397 417)
medutim, operativnih misija, i on ne sadrži obavezu za upotrebu vojnih trupa ili

obavezu uzajanine odbrane. Niti je državama učesnicama u ovom obliku bliže
saradnje dozvoljeno da pokreću misije iz oblasti Zajednicke politike odbrane i
bezbednosti bez jednoglasne odluke Saveta. Ovde se radi o tome da je cilj „stalne
strukturirane saradnje“ da unapredi operativne sposobnosti EU kroz saradnju
manjeg broja drzava članica koje su sposobne i voljne za to. Ipak, nmoge odredbe
o ovom konceptu ostaju nejasne, što se posebno odnosi na vrstu saradnje u snuslu
sadržaja, ishoda, i samih učesnika. U pogledu učesnika, ovaj vid saradnje će
funkcionisati na opt out bazi, dakle nema obaveze učešća nego je saradnja
otvorena za države koje ispune dva kriterijuma: imaju volju da nastave da
„intenziviraju“ razvoj svojih vojnih sposobnosti kroz razvoj nacionalnih
doprinosa i učešće u odgovarajućim vojnim nastojanjima; i sposobne su da skupe
dovoljno kapaciteta ili na nacionalnom nivou ili kao deo multilateralnih vojnih
grupa, koji su strukturirani, na taktičkoni nivou, u vidu borbene grupe.
Od uvodenja Evropske politike bezbednosti i odbrane (ESDP), i posebno od
pokretanja prve nfisije iz ove oblasti 2003. godine (u BiH) što se označava
operativnim početkom evropske politike bezbednosti i odbrane, do danas je EU
pokrenula 22 operacije od kojih je 13 još uvek aktivno. Karakter i veličina ovih
misija je različit, od onih koje sadrže samo po 15 službenika u cilju pomoći u
refomii bezbednosti (npr. nńsija u Gvineji Bisao), do misije u Bosni i
Hercegovini koja je u jednom trenutku brojala oko 7 hiljada pripadnika
(reducirano na 2 i po hiljade 2007. godine). Samo šest od tih niisija bilo je vojne
prirode, sedarn njih je bilo policijske prirode, cetiri su bili pogranicne nusije,
jedna misija planiranja, tri su nfisije vladavine prava (uključujući EULEX na
Kosovu), tri su monitoring nusije, dve nusije pomoći i dve nusije za refomiu
sektora bezbednosti. 7
Ne može se reći da postoji saglasnost u oceni efikasnosti, prirode i
karaktera nevedenih misija. Sa jedne strane, razvoj u ovoj oblasti se ocenjuje
kao iznenadujuće irnpresivan, znacajan i veorna brz, i u tone kontekstu se
posebno ističe broj, obim i globalni obuhvat vojnih i civilnih nfisija EU. Sa
druge strane se ocenjuje da su ukupna dostignuća u ovoj oblasti ograničenih
beneficija i uticaja. Ocene variraju od onih koji pozdravljaju „supersilu u
nastajanju“, do onih koji govore o „inherentnoj uzaludnosti napora EU“.
17 Anand Menon, “Empovering paradise? The ESDP at ten“, International Affairs, vo1 85,
no 2, 2009, p. 229.
18 Asle Toje, “The consensus expectations gap: explaining Europe’s ineffective foreign
policy”, Security Dialogue, vol. 39, no. 1, 2008, p. 122.
406
(str. 397 417)
Kritičari tvrde da evropska politika bezbednosti i odbrane predstavlja „skretanje

sa pravog puta“ i da ona preti da potkopa, pre nego da ojača, evropsku
sposobnost da igra značajnu ulogu kao globalna vojna sila, dok drugi
pozdravljaju „politički projekt bez presedana“ i „vojnu revoluciju“ kojom se
EU uputila „pravo na put ka autononuji u pitanjima odbrane . 9
4. EVROPSKA SLUŽBA ZA SPOLJNE POSLOVE

Novi ugovor o EU otvorio je mogućnost za uspostavljanje Evropske službe
spoljnih poslova (u daljem tekstu ESSP), koja će se sastojati od službenika
Konfisije i Saveta, kao i od diplomata država clanica, i koja će delovati pod
autoritetoni Visokog predstavnika, a sa prvenstvenim ciljeni da ojača
koherentnost spoljne aktivnosti EU, tj. njenih akcija na medunarodnoj sceni. Na
osnovu procedure predvidene Lisabonskim ugovorom, i nakon dobijene
saglasnosti država članica, Visoka predstavnica Ketrin Ešton je podnela Savetu
i Parlamentu nacrt odluke o organizaciji i funkcionisanju ESSP. Posle
izjašnjavanja Parlamenta (procedura konsultovanja) i obezbedenog konsenzusa
u Komisije, Savet je krajem juna usvojio taj predlog. Proces usvajanja odluke
o organizaciji i funkcionisanju ESSP pokazuje, medutini, sukobe interesa
izmedu država clanica i institucija EU, kao i izmedu samih institutucija ili
samih država članica, oko postizanja što bolje pozicije, institucionalne i
budžetske, u okviru rnogućnsti stvorenih Lisabonskim ugovorom.
Stvaranje zajedničke diplomatske službe odslikava i prefomiulisanu poziciju
Visokog predstavnika, koji istovremeno nosi još “dva šešira”: potpredsednik je
Komisije i predsedavajući novog Saveta za spoljne poslove. U liku Visokog
predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku, i u sastavu ESSP izražena je
interakcija izmedu dve evropske institucije u oblasti spoljne politike: Komisije i
Saveta. Službenici ovih dveju institucija EU i do sada su bili aktivno uključeni u
fomiulisanje i sprovodenje spoljnih aktivnosti EU, pre svih to su Generalni
direktorat Komisije za spoljne poslove i razne službe Generalnog sekretarijata
Saveta.20 Ovakav sastav ESSP, koji pored službenika institucija EU čine i
diplomate država članica, trebalo je da predstavlja novinu koja odslikava uverenje
da diploniatija, iako predstavlja tradicionalni donien drzavne suverenosti i
nieduvladinog niodela saradnje, može da uključi i elemente funkcionalnog,
19 Navedeno prema: Anand Menon, “Empovering paradise?, The ESDP at ten“, op. cit., p. 227.
20 U Komisiji je to Generalni direktorat za spoljne odnose Komisije ili tzv. DG Relex. U
okviru Saveta vi“se službi se odnosi na spoljnu politiku: Generalni sekretarijat, Politička
jedinica, Direktorat za upravljanje krizama i planiranje, itd.
407
(sïr. 397 417)
komunitarnog metoda rada. Posebna nada postoji da institucionalizovana

saradnja izmedu diplomata država članica može da generiše „de facto
solidamost“ i da dovede do pojavljivanja „zajedničke diplomatske kulture .2
Lisabon ne utiče suštinski na promenu u pogledu procedure odlucivanja u
spoljnim odnosima. O spoljnoj i bezbednosnoj politici i dalje će uglavnom
odlučivati jednoglasno Savet (i Evropski savet), a ono što je i do sada spadalo
u područje spoljnih odnosa EU i dalje će voditi Komisija (trgovina, spoljni
progranu pomoći, i s1). Medutim, treba istaći da Lisabonski ugovor predvida i
mogućnost glasanja kvalifikovanoni većinom u oblasti spoljne politike i
bezbednosti, što se odnosi na situaciju kada se usvaja odluka kojom se definite
akcija ili stav Unije, na predlog Visokog predstavnika koji sledi za posebnim
zahtevom Evropskog saveta (na njegovu sopstvenu inicijativu ili inicijativu
visokog predstavnika. 22
Tokom usvajanja odluke o organizaciji i funkcionisanju EEAS do javnosti
su dopirale informacije o različitim videnjima i interesima u vezi sa novom
diplomatskorn službom EU. Nefomialni pregovori o nekim aspektima ovog
posla započeli su i pre stupanja na snagu Lisabonskog ugovora. Krajem oktobra
2009. usvojen je izveštaj Evropskog saveta koji izražava široki konsenzus o
ključnim stvarima vezanim za EEASg 23 Tada je jedan od predloga bio da EEAS
bude služba so/ generic prirode, odvojena od sekretarijata i Komisije i Saveta;
da strukture kriznog menadžmenta budu integrisane u novu službu iako bi
zadržale suštinski nieduvladinu prirodu; da EEAS ima stratešku ulogu u
progran ma finansiranja i instrurnentinia pomoći (i razvoja); i da se ne pravi
razlika izmedu osoblja iz tri izvora (države tlanice, Savet, Komisija) posebno
u pogledu raspodele zadataka i uslova rada.
Sa druge strane, uticaj Komisije na novu diplomatsku službu se očitavao
kroz uticaj njenog predsednika Barosa Josê Manuel Barroso), koji je u
meduvremenu potvrdio i drugi mandat, na postavljanje bliskih saradnika na
važna nova mesta.24 Osim sopstvenog uticaja, smatra se da mu je u torne
21 Maxime Lefebvre and Christophe Hillton, “The European Action Service: towards a
common diplomacy?“, European Policy Analysis, Swedish Institute for European Policy
Studies, Issue 6, June 2010, p. 2.
22 Ğlan 31.2 Ugovora o EU.
23 Presidency Report to the European Council on the European External Action Service,
14930/09, 23 October 2009.
24 Baroso je uspeo da postavi biv“seg šefa kabineta João Vale d’Almeida na uticajnu poziciju
“sefa delegacije EU u Vašingtonu, uprkos mešovitim reakcijama iz država članica i iz
Evropskog parlameta.
408
(str. 397 417)
poniogla i činjenica da je Ketrin Ešton potekla iz iste institucije, naime sa mesta

komesara za trgovinu (najkornunitarnije oblasti evropske politike).25 Smatra se
da je, koristeći mogućnost da utiče na raspodelu položaja sa kolegama, Baroso
odlucio da tri komesara „rasporedi sa bokova” Aštonovoj u svojstvu
potpredsednika Komisije: komesara za proširenje i politiku susedstva,
komesara za razvoj i komesara za humanitamu pomoć. Konacno, njegovorn
zaslugoni se smatra i to što je oblast trgovine, koja je iskljuciva nadležnosti EU,
ostala izvan nadležnosti potpredsednice Komisije. Zaključuje se da „tako
pažljiva raspodela porfolija” sugeriše da će Komisija zadržati primarnu
odgovornost nad značajnim aspektinia spoljnih odnosa EU, uporedo sa novom
ESSP službom, i to posebno u odnosu na zernalje istočnoevropskog i
rnediteranskog susedstva, gde je najverovatnije uticaj EU najveći.26
U procesu formiranja nove diplomatske službe i države clanice, posebno
one najveće i najmoćnije, ispoljile su svoj uticaj i težnju da spreče da Konusija
kontroliše ESSP. Posebno se istakla u tome Velika Britanija, zenfija porekla
Ketrin Ešton, na racun koje su se iz drugih članica EU (posebno Nemacke i
Francuske) mogle čuti optužbe da „prekomemu participacijug 27 Velike države
clanice EU pokušavaju da zauzrnu ključne pozicije u zajedničkoj diploniatskoj
službi, dok male tlanice, posebno nove iz istočne i centralne Evrope, traze
pošteno predstavljanje svojih državljana na svim nivoima i sprečavanje da
najveće države zadrže jezgro nove diplomatije.
Sa druge strane, opet, to obezbedenje predstvnika država članica u strukturi
ESSP smatra se presudnim za uspeh predvidene koegzistencije izmedu labavo
koordiniranih diploniatija država članica i integrisanih „koniunitarnih” spoljnih
odnosa. „U oblasti tako prožetoj nacionalnim suverenitom kao što je spoljna
politika, suštinsko je da se obezbedi dobar nivo saradnje izmedu Brisela i
drugih evropskih glavnih gradova, posebno najvećih”.2
Predlog odluke o funkcionisanju i organizaciji nove službe priprenfila je
Ketrin Ešton, i tokom niarta ove godine on je pušten u proceduru. Važno je
pomenuti da posebna procedura usvajanja odluke o ESSP, suprotno
25 Videti: “Catherine Ashton and her barrose problem”, Economist, 21 Februaey 2010.
common diplomacy?“, op. cit., p. 3.
27 Videti: “Berlin Concerned about British Dominance”, Spiegel, 2.3.2010; “Germany and
France dispute Lady Ashton’s ‘exessive’ EU power”, Guardian, 28.2.2010.
409
(sïr. 397 417)
tradicionalnom procesu odlučivanja gde Konusija preuzinia inicijativu nakon

čega stupa u „trijalog” sa Savetorn i Parlamentorn, ovde prosec odlučivana
odvija u okviru „pentaloga”: na inicijativu Visokog predstavnika pregovaraju i
države tlanice, Konusija, Generalni sekretarijat Saveta i Evropski parlament.
Odluku o funkcionisanju i organizaciji nove službe usvojio je konačno Savet
(u fomii Saveta opštih poslova) 26. juna 2010. godine.2’ U rneduvremenu je
konsultovan i Evropski parlament koji je iskoristio publicitet (koji je obmuto
proporcionalan njegovoj formalnoj moći odlučivanja u ovoj oblasti), 3 kao i
cinjenicu da je nadležan za odobrenje menjanja regulative o finansijania i
osoblju, što je bilo neophodno za uvodenje ESSP. Neki (nemački i belgijski)
clanovi Parlarnaneta su aktivno zagovarali veću komunitarizaciju službe, njeno
pripajanje Koniisiji, jaču kontrolu Parlamenta nad njoni, veće ucešće u njenom
rukovodenju komesara za susedstvo, razvoj i humanitarnu pomoć, postavljanje
politickih delagata na funkcije umesto viših državnih službenika (npr.
generalnog sekretara i zamenika) a da se niže funkcije (npr. šefovi delegacija i
specijalni predstavnici regiona) povere sluzbenicima relevantih parlamentamih
korniteta. Parlament je uspeo da ostvari neke od ambicija, npr. parlamentarnu
kontrolu nad budžetoni ESSP, pravo da bude infomiisan o zajedničkoj spoljnoj
i bezbednosnoj politici i zajedničkoj politici bezbednosti i odbrane, i da bude
konsultovan o pokretanju vojnih i civilnih nusija.3
U konačnoj odluci Saveta nije zadržana ocena o em generis statusu ESSP,
ali je ostao stav o njenoj „funkcionalnoj autononfiji”, tj. odvojenosti od
Komisije i Generalnog sekretarijata Saveta.32 Pored toga, ona treba da ima i
pravnu sposobnost nužnu za izvršenje zadataka i ciljeva, kao i budžet, osoblje,
pravnu službu. U odluci se ponavlja da ESSP treba da podržava Visoku
predstavnicu za spoljnu i bezbednosnu politiku u njenoj trostrukoj funkciji —
Visokog predstavnika, predsednika Saveta za spoljne poslove, i kao
potpredsednik Konusije. Strukturu službe čine centralna adnunistracija i
delegacije EU u trećim zeniljama i u medunarodnim organizacijama, a njome
29 Council Decision of 26 July 2010 establishing the organization and functioning of the
European External Action Service (2010/427/EU), Official Journal of the European
Union, L 201, 3.8.2010, pp. 30-40.
30 U ovoj proceduri Parlament se samo konsultuje. Inače, u pripremnom timu Ketrin Es“ton
nije bilo nijednog predstavnika Evropskog parlamenta.
common diplomacy?“, op. cit., pp. 5-6.
32 Ğlan 2.1 Odluke Saveta od 26. jula 2010.
410
(str. 397 417)
rukovodi „izvršni” Generalni sekretar, uz pomoć dva zanienika. Ona se sastoji

od nekoliko Generalnih direktorata za geografske poslove koji pokrivaju sve
zenfije i regione sveta, podeljenih i po tematskim zadacima (adnfinistracija,
upravljanje krizama, itd). Delegacije EU u trećim zeniljania postaju delovi
diplomatske službe EU, koji zavise od Visokog predstavnika, ali njihov
personal deluje pod opštim autoritetom odnosnog šefa delegacije, čak iako
primaju instrukcije iz svojih domaćih službi. U praksi, šef delegacije će morati
da koordinira razne impulse i da blisko saraduje sa diplomatskim službania
zemalja članica.
Postavljanje osoblje treba da se sprovodi prema rnerilirna ličnih zasluga,
prema polu i geografskom balansu. Istaknut je i princip jednakog tretrnana
izmedu tri izvora osoblja, što se ogleda i u proceduri postavljanja od strane
panela koga čine predstavnici država, Saveta i Komisije (s tint što Konusija
zadržava pravo veta nad izborom šefa delegacije). Služba bi mogla da ima oko
1500 adnńnistrativnih radnika (od kojih tri četvrtine stacioniranih u Briselu) i
ukupno oko tri hiljade zaposlenog osoblja (mada u niedijima cirkušu razne cifre
— cak do 8000 diploniatskog osoblja). Od osoblja će biti tražen visok nivo
rnobilnosti, posebno izmedu centralne adniinistracije i delegacija, pa će se
poštovati i princip da svi treba da služe periodično u delegacijama. Uvodi se i
pravilo da nacionalne diplomate maksinialno osam godina mogu biti u službi
(sa mogućim produženjem 2 godine u interesu sluzbe).
Strateške političke smemice za delovanje ESSP dolaziće od Visokog
predstavnika, dok će sama ESSP pripremati predloge za Koniisiju o strateškini,
višegodišnjini koracima u okviru programskih ciklusa. U pogledu instrumenata
koji se odnose na susedstvo i razvoj, svaki predlog pripreniaju relevatne službe
ESSP i Komisije, pod direktnim rnandatorn i srnernicarna odgovornog
komesara (za susedstvo, razvoj) i zajednicki ih podnose sa Visokini
predstavnikom na odlucivanje Komisiji.33 Služba bi trebalo da bude
upotpunjena najkasnije do kraja 2011, a dugoročno bi u njoj trebalo da ostane
1/3 diploniata detaširanih iz država članica, dok bi ostali bili iz odgovarajućih
službi drugih institucija EU.
33 Budžet vezan za CFSP i delovi instrumenta stabilnosti će ostati u EEAS, dok će Komisija
zadržati kontrolu instrumenata pred-pristupanja u pogledu nadležnosti proširenja. Više o
odnosu ostalih oblast spoljašnje akcije i EEAS, videti U: Duke, Simon, and Steven
Blockmans, “The Lisbon Treaty stipulations on Development Cooperation and the
Council Decision of 25 March 2010 (Draft) establishing the organisation and functioning
of the European External Acúon Service”, European Institution ofPublic Administration
(EIPA), http://pims.parliament.uk
411
(sïr. 397 417)
U odluci Saveta o pokretanju ESSP ostale su neke dvosniislene klauzule čija

interpretacija može generisati dalje interesne borbe. Primer je član 2.1 odluke
Saveta koji definite zadatke ESSP, gde se kaže da ona treba da podrži Visoku
predstavnicu za spoljnu politiku i bezbednost posebno: — u njenom svojstvu
predsednika Saveta za spoljne poslove, bez povrede normalnih zadataka
Generalnog sekretarijata Saveta; — u njenom svojstvu podpredsednika Konúsije
za ispunjenje njenih odgovornosti unutar Konúsije za spoljne odnose i za
koordinaciju drugih aspekata spoljnih poslova Unije, bez povrede nomialnih
zadataka službi Konúsije. Nije nezanilslivo da će izraz „nomialni zadaci” možda
imati drugačije značenje za komesare i za diplomate ESSP. Zapravo,
funkcionisanje službe će verovatno ostati podredeno nevidljivim, a ipak stvamini
razlikama izmedu „komunitame kulture” Konńsije i službenika iz nje, i „političke
kulture” inherentne političkim jedinicarna Saveta i strukturarna upavljanja
krizama, koje teže da zadrže odredenu autononfiju u sluzbi. U toni snuslu, ESSP
može da „intemalizuje birokratske sukobe iz prošlosti pre nego da ih ukoni .34
Da li će nova de facto diplomatska služba EU predstavljati suštinsku novinu
ili će se nastaviti uobicajeni pristup ovini posloviima (business as usual)?
Ostaje otvoreno i pitanje efikasnosti koordinacije aktivnostirna ESSP i
nacionalnih diplornatija. Na ta pitanja odgovor će dati budući dogadaji, način
tuniačenja i sporovodenja nadležnosti, i nacin de facto regulisanja konipleksnih
relacija izmedu raznih aktera ove oblasti. Ad hoc pristup je naizbežan makar na
početku funkcionisanja nove službe, ali generalna nada kako tvoraca ugovora
tako i glavnih realizatora jeste da će ESSP kao „otelotvorenje zbližavanja
koniunitame i logike zajedničke spoljne i bezbednosne politike”, doprineti
izgradnji „zajedničke diplomatske kulture”. Istovremeno se naglašava i to da ne
treba potcenjivati rizik od kakofonije i preklapanja službi Komisije, Visoke
predstavnice, drugih komesara, predsednika Komisije i predsednika Evropskog
saveta.35 Glavna neizvesnost ostaje, niedutim, na granici izmedu nadležnosti
ESSP i nunistarstava spoljnih poslova država članica.
Ne treba zaneratiti ni širi konktekst stupanja na snagu Lisabonskog
ugovora, i cinjenicu da zemlje EU postaju sve više niarginalne na
medunarodnoj sceni, da se smanjuje interes američke adnńnistracije za Evropu,
i da se pojavljuju nove globalne sile.36 Jačanje EU treba da nadoknadi
35 lbidem.
36 lbidem, p. 8.
412
(str. 397 417)
smanjenje relativne moći država članica, u čemu će biti uspešnije ukoliko

uspeju da definišu zajednicke interese i potvrde zajedničku volju.
5. SPOLJNA POLITIKA EU U PRAKSI

Uprkos velikim nadama koje se u Evropi polažu u novog Visokog
predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost i mogućnosti institucionalnih
novina uvedenih Lisabonskim ugovorom, spoljnopolitička oblast saradnje EU
opterećena je „iznenedujućim brojem tinjajućih pitanja oko kojih je EU
hronično podeljena .37 Tu spada i naširoko zabeleženi trend „zaniora u
proširenju“ EU, koji je najocigledniji u slučaju Turske i njenog clanstva. I
predsednik Francuske Nikola Sarkozi i nernačka kancelarka Angela Mekrel
protive se daljem otvaranju vrata za Tursku, pa se ovo pitanje drži izvan
rnedijske agende, na kojoj se s vremena na vreme pojavi, kao nakon poslednje
krize u izraelsko-arapskim odnosima kada je Turska veoma oštro kritikovala
„dvolični stav Zapada“ prema ovom pitanju, a zatim su iz SAD stigle optužbe
na racun Evrope da je kriva za ovakvo „udaljavanje“ Turske i izrazito
samostalnu spoljnu politiku koju ta zemlja poslednjih godina vodi. Drugo
postojano istočno pitanje oko koga EU nema jedinstveni stav jeste Rusija, koju
većina bivših komunistickih zemalja iz istocne Evrope još uvek doživljava kao
pretnju, a najnilade tlanice EU strahuju i od moguće „finlandizacije“ sa te
strane, što je izraz koji oznacava ograničenu spoljnu političku autononuju.
Istočnoevropske tlanice EU nisu bile irnpresionirane ponašanjern EU u gasnim
krizama, nemackini insistiranjem na autononmom projektu gasovoda „Severni
tok“ kojim bi se zaobišla većina njih, kao i europskim de facto prihvatanjern
ruske okupacije separatističkih gruzijskih enklava.
Dalje, na prostoru u koji je EU uložila enomina sredstva, prosturu njenog
najbližeg susedstva, posebno u Bosni i na Kosovu, rezultati su daleko od
spektakulamih. U oba slucaja radi se o de facto protektoratima, od kojih nijedan
ne predstavlja model meduetničke saradnje i praštanja. tlanice EU su u
neskladu i po pitanju pravnog statusa nezavisnosti Kosova koji 5 od 27 njih ne
samo da nije podržalo nego su se neke, strahujući od sopstvenih regionalnih
secesija, pridružile Rusiji i Kini u savetodavnorn procesu pred Medunarodnim
sudom pravde UN.
37 Andrew Glencross, ‘the Grand Illusion Continues: What the Lisbon Treaty Means for the
European Union and Its Global Role”, Foreign Policy Research Institute, Internet,
12.03.2010, February 2010, http://www.fpri.org/enotes/201002.glencross.grandi11usion.html.
413
(sïr. 397 417)
Konačno, Avganistanska „noćna mora“ predstavlja ozbiljno pitanje o

prirodi i resursima vojne saradnje EU. Cini se da je od samog početka ove
najduže arneričke vojne okupacije koja gotovo izvesno prerasta u novi
Vijetnam, vojno učešće država članica EU bilo niotivisano više pokušajern da
se „izmoli blagonaklonost SAD adniinistracije nego da to bude deo koherentne
bezbednosne strategije EU“.3 Kontroverze oko angažovanja i pravila
angažovanja evropskih clanica definitivno podrivaju kolektivni poduhvat.
Istovremeno, sve skuplja avganistanska misija pokazuje teškoće da se održi i u
javnorn nuijenju i u jakoj valuti. Pored revolta zbog sn tnih slučajeva i broja
unesrećenih javnost, ne samo evropska nego i arnerička, sve je više skeptična u
pogledu doprinosa ovog angažovanja sopstvenoj nacionalnoj bezbednosti.
Na sve navedeno nadovezuje se velika ekonomska i finansijska kriza, kriza
dugova u Grkoj koja preti i ostalim evropskini (pre svega niediteranskim)
zeniljarna, čija ireverzibilnost uopšte nije izvesna. Grčka drama zapretila je i
opstanku same evrozone, dotle da su nuiogi evropski zvanicnici, ispred svih
nemačka kancelarkaAngela Merkel, dramatično upozoravali da neuspeh i bankrot
grcke ekononfije može da dovede u pitanje i samu evrozonu, a time i budućnost
čitavog evropskog projekta. Pored Grčke, i ekononúje drugih zenialja EU
suočavaju se sa spektakularnim obrtima: dvocifreni padovi u bruto nacionalnom
proizvodu (Letoniji i Estoniji), nezaposlenost narasla na 20% (Spanija), itd.
Zapravo, može se zaključiti da postoji upadljivi nesklad izmedu evropske
stvamosti i ambicija. Ambicije evropskih elita da ojacaju integraciju okrenute su
danas ka povećanju političkog, i posebno spoljno-političkog angažovanja, dok je
istovremeno Evropa opterećena brojnim unutrašnjim političkim i ekonomskim
problen ma. Problemi i podeljenost prate integraciju EU od samog početka posle
Drugog svetskog rata, ali su out danas posebno upadljivi u vrenie višestruke
ekonomske krize. Centralni paradoks Lisabonskog ugovora je to što on, sa jedne
strane, predstavlja aranžman koji bi trebalo da legitinńše dalju integraciju i to
preko spoljnopolitičkog uspeha, a Evropa je istovremeno krajnje podeljena oko
pitanja ne samo spoljne nego i unutrašnje politike. U tom smislu, medusobne
cestitke evropskih lidera i zvanicnika, koje su usledie za ratifikacijom Lisabonskog
ugovora nakon pune decenije pokušaja refomfi, Mogu biti veoma varljive.
6. ZAKLJUCNE NAPOMENE
Ceneći po institucionalnoj strukturi i načinu odlučivanja u oblasti
Zajednicke spoljne i bezbednosne politike EU, ovde i po stupanju na snagu
38 lbidem.
414
(str. 397 417)
Lisabonskog ugovora nastavlja da važi nieduvladin metod rada

intergovernmentalism), koga odlikuje, prvenstveno, zahtev za jednoglasnim
donošenjem odluka, izričita zabrana usvajanja zakonodavnih akata, prevlast
organa u kojima su zastupljene države članice (Evropskog saveta i Saveta)
nasuprot komunitarnim organima (Komisija, Parlament) i generalno,
nepostojanje pravosudne kontrole EU. To su strukturalna ogranicenja za
jedinstveni nastup i delovanje EU na medunarodnoj sceni, s tirn što treba
ponoviti da je ugovorom ostavljena mogućnost i za odstupanja od ovih pravila
koja se ogledaju u mogućnosti odlucivanja kvalifikovanom većinom (kada se
već donese odluka na strateškom nivou) i uska ali bitna odstupanja koja
omogućavaju nadležnost Suda pravde EU.
No, najvažnija novina, uvodenje zajednicke diplomatske službe, u cijeni
formiranju i funkcionisanju su veoma blisko približeni komunitarni i
nieduvladin model odlučivanja, tek treba da razvije svoje mogućnosti i da
pokaže da li su opravdane nade koje su tvorci Ugovora položili u nju — da
pokrene i razvije „zajedničku diplomatsku kulturu EU“ i da doprinese tome „da
Evropa govori jednim glasom na medunarodnoj sceni“. Ili će, umesto toga,
ESSP postati mesto gde su sve tenzije u odnosima izmedu država članica ili
izmedu njih i organa EU posebno vidljive? Skeptici smatraju da je verovatniji
scenario onaj koji odgovara jednoj šali koja kruži diplomatskim krugovima i
koju, navodno, prica i sama Visoka predstavnica Ketrin Ešton, prema kojoj na
„jedinstveni evropski broj telefona“ odgovara mašina koja daje sledeće
instrukcije: „okrenite 1 za Francusku; okrenite 2 za Neniačku; okrenite 3 za
Veliku Britaniju...q 39
Uprkos postojećim strukturalnim ograničenjima, lisabonska ugovorna
revizija otvara mogućnost daljeg razvoja zajedničkog spoljnopolitičkog
nastupa EU, ali ona ostavlja i niz nejasnoća koje će biti razrešivane u praksi.
Ono što jeste i ostaje glavni paradoks koji opterećuje dalji razvoj spoljne
politike i bezbednosti EU, kao i dalju integraciju generalno, jeste to što
lisabonski aranžrnan treba da legitimiše dalju integraciju, i to preko
spoljnopolitickog uspeha, u vreme kada je sama Evropa podeljena oko niza
pitanja, ne samo spoljne nego i unutrašnje politike, i u vrenie višestruke
globalne finansijske i ekonomske krize.
39 Ahto Lobjakas, “Will New Diplomatic Service Help EU To Speak With Øne Voice?”,
F t h c
dlN DE omatic(yž4. Her EN To’ Sp$ . h On''$ Voic 2 848 n'
415
(sïr. 397 417)
LITERATURA
1. Durdević-Lukić, Svetlana, „Deset godina Evropske bezbednosne i odbrambene
politike i promene ustanovljene Lisabonskim sporazumom“, Vojno delo, br. 4/2010.
2. Glencross, Andrew, “The Grand Illusion Continues: What the Lisbon Treaty Means
for the European Union and Its Global Role”, Foreign Policy Research Institute,
Internet, 12.03.2010, February 2010, http://www.fpri.org/
enotes/201002.glencross.grandillusion.html.
3 Knežević-Predić, Vesna, i Radivojević, Zoran, Kako nastaje i deluje pravo Evropske
unije, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
4. Lefebvre, Maxime, and Hillton, Christopher “The European Action Service:
towards a common diplomacy?“, European Połicy Analysis, Swedish Institute for
European Policy Studies, Issue 6, June 2010.
5. Lobjakas, Ahto, “Will New Diplomatic Service Help EU To Speak With One
Voice?”, Radio Free Europe, July 24, 2010.
6. Menon, Anand, “Empowering paradise? The ESDP at ten“, International Affairs, vol
85, no 2, 2009.
7. Mölling, Christian, “ESDP after Lisbon: More coherent and capable?”, CSS
Analyses in Security Policy, Center for Security Studies (CSS) ETH Zurich, Vol. 3,
No. 28, February 2008.
8. Toje, Asle, “The consensus expectations gap: explaining Europe’s ineffective
foreign policy”, Security Dialogue, vol. 39, no. 1, 2008.
9. Council Decision of 26 July 2010 establishing the organization and functioning of
the European External Action Service (2010/427/EU), Official Journal of the
European Union, L 201, 3.8.2010, pp. 30-40.
10. Presidency Report to the European Council on the European External Action
Service ; 14930/09, 23 October 2009.
11. “Catherine Ashton and her Barroso problem”, Economist, 21 February 2010.
12. “Herman Van who?“, Gardian, 20 November 2009.
13. “Berlin Concerned about British Dominance”, Spiegel, 2.3.2010.
14. “Germany and France dispute Lady Ashton’s ‘exessive’ EU power”, Guardian,
28.2.2010.
416
PETI DIO BOSNA I HERCEGOVINA U MEĐUNARODNOJ SIGURNOSNOJ
ARHITEKTURI
Nerzuk Ćurak: NATO, EU i goli život

(Nerzuk, Ćurak (2011) Izvještaj iz periferne zemlje. Gramatika geopolitike, FPN: Sarajevo)
NATO, Evropska unija i goli zivot
Evropska unija umorila se od vlastite ambicije pro-

sirenja na cjelinu evropske geograhje. Pokusaj us-
postavljanja autenticne kontinentalne geopolitike
mira u zabrinjavajućoj je defanzivi. Po porukama iż
Bruxellesa Jedna Evropa ipak nije moguća. Evropska
politicka birokracija bila bi najsretnija da może otka-
zati prijem u punopravno clanstvo Evropske unije
zemljama Zapadnog Balkana (izuzirnajući eventual-
no Hrvatsku) a da ne izgubi vjerodostojnost politićke
i ekonomske sile u ekspanziji.
Za nas je rezerviran status hnrhdrn, onih koji ostaju
izvan civilizacijskih zidina i zahtijevaju stalnu impe-
rijalnu upravu, ”jer kako je lijepo navela Karnegijeva
komisija, Balkan je podrućje koje nije opravdalo po-
vjerenje velikih sila da je sposobno da se samo o sebi
stara”.'
Zato je potreban nametnuti upravitelj, koji i na
strateskoj (izgradnja drzava) ali i na svakodnevnoj
razini salje poruku da gradani Balkana pripadaju
zoni golog zivota, svijetu u kojemu, kako to lucid-
no primjećuje Marina Grzirrić, ”vlada autoritet sto
nije utemeljen ni u jednom zakonu, pa o golom zi-
votu, o zivotu i smrti, odlucuje izvan zakona. Ono
śto danas opazamo upravo je proizvodnja golog zi-
vota. Treći svijet (a sta smo drugo nego treći svijet,
op. N. Ć.) sada se pokazuje kao svijet u kojemu ljudi
imaju samo goli zivot. Ipak, vazno je razumjeti da je
shvaćanje po kojemu u svijetu ili dijelu svijeta postoji
NERZUK CURAK
samo goli zivot presuda o svijetu koji nije utemeljen

ni na kakvoj zakonitosti. Stoviśe, oznaka dijela svije-
ta kao svijeta golog zivota oblik je uvodenja teritorija
bez zakonitosti ili zone golog zivota, koji se od tamo
siri na sav svijet”.2
Sta je drugo Jugoistoćna Evropa, s postdejton-
skom Bosnom i Hercegoviriom, ”preddejtonskim”
Kosovom, frustriranom Srbijom, samostalnom (ali
pod budnim okom srpskih nacionalista koji ne pri-
znaju crnogorsku nacionalnu samobitnost) Crnom
Gorom i drzavnopravno jos uvijek u potpunosti ne-
potvrdenom Makedonijom, nego teritorija bez ”be-
zlicne zakonitosti”, podrucje golog zivota, o kojemu
i za kojega odlucuje inozemni upravljacki faktor, kad
hoće, koliko hoće i sta hoće.
Taj onespokojavajući status će ostati dugotrajna
pozicija zemalja regije, jer unutrasnji akteri politićkih
igara na postjugoslavenskom prostoru permanentno
salju poruke da ove drzave nisu sposobne da se same
sobom oblikuju kao samoodrzivi politicki entiteti.
(Primjera radi, nacionalisticki dijelovi srpske et-
nicke zajednice u Crnoj Gori, u perspektivi, mogu
se politicki konstituirati kao remetilacki faktor nove
drzave, kao svojevrsna Republika Srpska u tkivu
crnogorske drzave, doduse, bar za sada, bez terito-
rijalno-entitetskog jedinstva, ali ne treba iskljuciti ni
mogućnost takvog iracionalnog nacionalistickog za-
htjeva. A izjava predsjednika Republike Srpske m-
lorada Dodika koju je svojevremeno dao OsłohodenJu
da ]e RS dal0 OGlastenJa iZ Oblasti bezbJednOsti i sigur-
ROSf/, ĆO]0...ÓI... fTCbalo redukovati, odnosno podijeliti
nadłeznosf entiteta i drzave BiH u Ohlasfima hszhJsdnosfi
i sigiirnosfi, ponovno u prvi plan stavlja sigurnosna pi-
tanja koja se ne isnpljuju samo u sferi refome i institu-
óonalne izgradnje bosanskohercegovacke policĘe, već
IZVJ ES“TAJ IŻ PERIFER N E ZEMLJ E
strukturama Saveza nastalu nakon pada sovjetskog

ideolosko-vojnog bloka. Ostavsi bez neprĘatelja (Var-
śavskog pakta) kao smisla i svrhe svoga postojanja,
NATO se suocio s hamletovskom dfiemom — biti ili ne
biti. Tu dćemu je odlićno prozreo Amerikanac Vladimir
Petrov — poznanik Deana A%esona, jednog od osrriva-
ca NATO-a — koji u WnshingfoR ĆOStu daleke 1997. pise:
”NATO je stvoren dabi zadrzao sovjetsko śirenje. On je
ispunio svoj zadatak. Da ś mu sada treba dati zadatak
da svĘet ućini sigumijim za demokratiju? Postoji jedan
neizreceni razlog za ocuvanje NATO-a — strah da će
se nas uĘecaj, kada Evropa bude napredovala prema
integraciji, tamo smanjiti. Euro moneta će izazvati sve-
mogući dolar. Rastuća NATO-ova birokratija bi mogla
nestati ukośko neki novi zadatak ne udahne zivot u tu
ustanovu. To je rizik koji moramo prihvatiti.”’
Ovakve i slicne poruke izvesno je razumio biv-
śi generalni sekretar Saveza lord Robertson, koji je,
preuzimajući Alijansu, otvoreno i nedvosmisleno
kazao — NATO će se transformirati sukladno izazo-
vima epohe ili će nestati s povijesne scene. To nije
bio nimalo lak zadatak jer rizici proistekli iż raspada
sovjetske imperije (proliferacija, migraóje, tra]jicking,
medudrzavne napetosti izmedu postsovjetskih repu-
blika, nacionalizam, secesionizam, kavkaski etnicki
knznn...) stajali su kao tezak izazov nasuprot ćetiri de-
cenije jasnog pozicioniranja ruskog komunistickog
bloka kao unilateralnog vojnog i ideolośkog izazova.
Priroda spomenutih rizika bila je drugacija od tran-
sparentne jasnoće opasnosti koju je isijavao Varsav-
ski pakt kao klasićni vojno-politicki savez.
Tim dominantno nevojnim rizicima bavile su se
druge, naóonalne i intemacionalne agencije (Interpol,
FBI, uredi za migracije, OSCE, istrazivacki instituti...)
evroatlantske politicke alijanse, pa NATO stratezima
Z9
NERZUK CURAK
nije uopće bilo jednostavno pred nacionalnim zako-

nodavcima brarriti novu strategiju, koja je ukljucivala
pripremu Saveza za nevojne opasnosti i njegovo śi-
renje na istok Evrope kako bi se prikljucenjem novih
clanica iż postkomunistickog svijeta prodrlo u nukle-
us spomenutih rizika i sprijecilo njihovo prelijevanje
u prostor Okcidenta.
Dok su devedesete godine dvadesetog stoljeća
obiljezile velike diskusije ne samo politicke i sigur-
nosne nego i hnansijske naravi, i u Evropi i SAD-u,
o razlozima, prednostima i nedostacima ekspanzije
NATO-a, prve godine dvadeset prvog stoljeća obi-
ljezila je debata o novoj strategiji NATO-a, moćnoj
i ućinkovitoj spram razlićitih svjetskih kriza, pa se
NATO prośirio ne samo po Evropi nego i po srednjoj
Aziji, Afganistanu i Srednjem istoku. No, kao histo-
rijska cinjenica koju ne treba zanemariti ostaje zaklju-
cak da je rat protiv Bosne i Hercegovine, iako voden
na perifernom krilu strateskog prodora NATO-a u
Istocnu Evropu, jedan od kljucnih momenata koji su
utjecali na donosenje odluke o sirenju Saveza. NATO
danas nije sjevernoatlantska, već je to globalna alijan-
sa sigurnosti, zahvaljujući, u odredenoj mjeri, i anga-
zmanu u Bosni i Hercegovini, kao prvoj zoni vojnog
djelovanja Saveza van teritorije zemalja clanica. Ta
cinjenica posjeduje povijesni kapacitet. Koncentraci-
ja i transparentnost nasilja u Bosni i Hercegovini po-
tvrdili su svrhu i razlog Saveza, koji se silinom nove
strategije (djelovanje van teritorije zemalja clanica)
potvrdio dvojako u Bosni: kroz unmefuuje rnird (ope-
racije protiv vojske bosanskih Srba augusta 1995) te
njegovo implementiranJe (IFOR) i stabiliziran/e (SFOR).
Dugotrajnim i robusnim prisustvom u Bosni i
Hercegovini NATO je “pratio“ mirovni proces, 1egi-
timirajući se preko Bosne i Hercegovine kao favorit
80
NERZUK CURAK
izmedu CSDP-a i NATO-a je odnos izmedu fikcije i

stvarnosti.
Budući da je Bosna i Hercegovina jos uvijek dr-
zava koja inna znacajne elemente failed statea, njeno
propadanje se zaustavlja ukljucivanjem zemlje u vo-
deći vojno-politicki savez suvremenog svijeta. Puna
integracija Bosne i Hercegovine u NATO rjesava na-
glasenu dihotomiju izmedu Bosne i Hercegovine kao
postkonfliktnog podrucja i Bosne i Hercegovine kao
razvojnog podrucja.
Dihotomija postkonfliktna zajednica — razvojna
zajednica utjece na sigurnosnu diłernu: s jedne strane,
nematerijalrii aspekti etnickog nasilja jos uvijek su
prisutni kroz nepovjerenje kojim manipuliraju na-
cionalne elite (sto snazi sigurnosnu paradigmu), a s
druge strane regija pokazuje potencijal da se preko
gradanskih struktura u razlicitim zajednicama nadi-
du demORi lisforiJe (śto snazi razvojnu paradigmu).
Ali demoni historije neće biti nadvladani ako se
sigurnosna dilema ne rijesi promptnim ukljuciva-
njem zemlje u NATO. Ulazak Bosne i Hercegovine u
NATO osnazio bi razvojne kapacitete i usmjerio bo-
sanskohercegovacko gradanstvo ka evroatlantskim
vrijednostima, koje ponistavaju nerazvojne limite
mitske interpretacije historije.
Iako se może imati razumijevanja za operativnu
strategiju Saveza prema Bosni i Hercegovini koja po-
civa na doktrirri ”mrkve i batine”, s namjerom da se
punopravno clanstvo Bosne i Hercegovine odgada
kako bi se izvrśio pritisak na domaće politićke eli-
te da pristupe stvarnoj izgradnji drzave, to se może
okrenuti protiv Bosne i Hercegovine, ali i protiv
NATO-a. Zasto?
Ovisno o proizvodnji nove geopoliticke kartogra-
hje u Ęugo)istocnoevropskoj diviziji evroazijske zone
82
ŠESTI DIO SUVREMENI SIGURNOSNI IZAZOVI
Michael T. Clare: Energetska bezbednost

William, D. Hartung: Međnarodna trgovina oružjem

James, Wirtz: Oružje za masovno uništenje

Sažetak
U ovom poglavlju ispitaćemo različita značenja „energetske bezbedno
str” 1 razmotriti zašto je ooa íznenada privul‹1a veliku pažnju i politićara i
javnosti. Posebno se bavimo medunarodnom zabrinutošću nad budućom
raspoloživošću izvora energije u odnosu na sumnje u sposobnosti proiz-
vodača energije da idu ukorak sa sve većím svetskim zahtevom za njom,
promenom centra gravitacije svetske proizvodnje nafte od globalnog seve
ra ka globalnom jugu i napadima terorista, pobunjenika i separatista na
naftna postrojenja, Takode razmatramo razlìčite strategije za povećanje
enerqetske bezbednosti.
Uvod
Brojnim znacajniiai oblicima bezbednosti koji zaolciipljajri Qaznju ț9Oll lCiÌ*

ra i praćlal4 sirom sveta — medu njima nacion;ilna bezbednost, medunarod-
na I ezbednost, ljudska bczbe dnost, ekonomska bezbednost i bczbecÎnost
ol:oli1ie — sada jc ț lidoclana jo5 jcclna: encrgetska bezbednost. Tcrrnìn koji
$e do pre neko1ìto Dotİína yotovo nì]e pomlnjao izvan Sti ucnih n311tiCkIh
krttpova, sada jc job io istaknuro ruesto u i aspra›•aina vazn i1i politicara.
„Eïlerpetskít bGzbcCll2ost“, lekao je predSCdllilt D Zol*dz V. Btlfi. u n)arIII
zoor. goc)inL, treliii d‹i biidc „trioricet misc spoljne țiolitiÈe“ i kljtićn i ele-
ment cłoinaće ( olirilcc (Bush zooi). Ślicna glcdiśta izrazili str °i)i zvanicnici
drugih industrijskih država, isticuči na taj način važnost uskladenosti s
pitanjem energije. Tinie se, ptiiodno, postavljaju dva pitanja: šta sc pocl-
Č@ bŽlŠdCVil ROCK k1)Črgetskoin bczbcdnosčtl ZilSto jc raj aspekt hczbed nosti
rlanas postao tako vazan?
Razumevanje energetske bezbednosti
dii bismo za/occli tu raspravu ncophodno jc niljprc iS(iìCi vaZllOSt energijc ii

svim obl•istinia ljitdskog Zivota. dal i najJ riiTiitivniji /rcdstav1iici ljttdskog
rod* morali su da se liranc kako bi ilnali cncrgiju cia lovc, saku/e vise hranc,
izprade sklonistc i odbrane sc od prabljivili zivotinj‹i i neprijateljskih lle-
ncna; slozen ijiin clrustvima je potrcÙn:i energiju da pril3iÌVC hranu i vodu i
podigne gradovc, utvrdenja, f.ibiikc, brodovc, putevc, prii gc i tako dalje. ito
jc dt ustvo slozcnije i prodiiktivnijc, veca je potretea za energijoic; bez odgtiva-
rajticcg snabdevanja osnovniiii T " ivilTliÌy ÙÉeno c(rustvo ne niozc da odrzava
visol‹u stopu industrijske proizvodnjc, obczbedi pristojan ivotni standard
svojim graf iÌlÀllTla ili sc odbrani od konliiircnrskili sila. „N•ifra nije samo jos
jcdniÌ 1’O :1“, permetto je ii novcrribi’u zoo¡. goc(inc senator iz Indijane, Ricard
G. Lil ar. „Ona jc od umii/c vasnosfi ’z,z anicrickn ekonomiju i nacin zivota“
[Lugar (Lupar) zoo , kurziv dodat). Koncept bezbcdnosti energiju izvire iz
te QcrccQcije njene „narocire vaznosti“.
L’ VtiCllii Z‹lpad1i1lÉ ZC12d‹Ì )iÌt Ù/L atat n‹il avljiirija, proizvodnjc i Js orukc
cnei’gije potrosaéirna uglavnom oba •ljaju /rivatnc koliipanijc, koje to radc
zbog pi ofita; ii stvari, neke od tih kompanija spadaju medu najpro iÌ Ìlnije
na svetu. Po)to sc, ipak, smatra da sn potrebe za cnergijorn toliko Sustinske
za ckollol43skLl C(oblobi£ l3aCije, vlac C tal£odc i l’‹lju zllacajntl tl(ozu u kljtlc-
nina a$Qck llÀÀiì u procesu dobavljanja energijc. Intervenciju drZavnih vlasti u
upi”a •ljanju sticanjem i diStriÙucijor encrgijc tipiCno je o(ravc(ano u slucaju
„energetske bczbccinosti“ — to jcst, osiguranjii da odpovarajuCi podsticaji i
politicki instruiiicnri pOkreCii privatne firme da /fCdiIZirnu {oorrcbnc l‹orake
da prtiizvedu i is c›riice adckvatne zalilic energiju kako bi iS)unilc nacionalne
z;i1iteve; k acta sc pokazc da jc privatni sekt()r HCdO1iÌS(àÒ ÉÙflJ Z2 R( Il, €lFZtlVli
mo1’a da biidc sQrcmn2 É Ù fiJmcn i.
Ne postoji standardna, svcobtIhV iÌ ÙlCfìnicija „energetske bczbcclnosti“.
Vccina analiticara opisuje jc kao sipurnu isQoi uku aclckvatnih zalilia energiju
kako bi se isQnnila vitalna diz.ivna potrazivanja, c›iì i u vremenima nxeduna-
rovine krize ili sukoba. „Jednostavno kazano“, obja5liila je racine i / i/ koju jc
604
sazvao Savet za spoljne odnosc, „cnergctska bezbednost“ konstituise „pouzda-

no i dovoljno snabdcvmijc cnergijoni“ na stNnoj i neornetanoj osnovi (Deut J3
and Schlesiligcr zoo6: ). U praksi, to se obiCno sbvata kao obulivatanje dvpj-
nil funkcij.i osigoranja nabavke daca nih mattie energijc za osnovnc potr cbe
kao i, sa stanovista proizvodnjc, osipuFalija njihov ih ne3TLletnriil› IS Oì"M D pq$-
r
njcin otroSaCil Vidi £iÌkÒde KaliCki (K;i1icki) i Golclvin (Goldivyn) zooj],
Ispunjavanje tih dvojn ih zahteva /oslcdnjili godina sc pokazao k.,p
ogrolTlan izazov jer se svetslia porraìnja za cncrgijom dovecfi iÀ i rady1;i
gziipa ocekuje da Ce sc u godinama prcd nama jos visse povecati. Obezbcde-
nje dovoljnih koliCina cnergije za zadovoljcnjc Fl3CionalniÙ zahreva postale
zahtevnije, jer le potrebe vccine drzava nastaviti da se sire s rastolTi stanov-
liistva, ui’banizacijorn i indiistrijalizacijoni, rixecanjcm prllioda i zaktevi nia
obicnih gradana za sredstvima koja dodatno trose encrgiju (narocito auto-
mobiliina). Prcina najnovijiin Qrojekcijaiiia Min istarsr •a za encr¿ijii SAD
(US DoE), oceliuje se da cc potrosnja encrgijc izmedu zoo3. i zolo. godine
(orasti za zapanjiijuCih vz% , skoCiV)1 Sig Ù I 12À 7 É É CVildi iliona britan5ki)
ternialnih jedinica (BTUs) godisnjc (US DoF. zoo6: 83). Obezbedenje xc
dodatne encrgijc — procenjcnih joo kvadriliona J3TUs — predstavljace divov-
ski zadatak u /loba1niiTl raziiicrama, ali ce uglavnom morati da sc izvrsava
na nacionalnom i rcgionalnorn nivou. Energetska bezÙeclnost ce morati da
podrazume a prediiziiiianj% takvih mera boje sti neophoc)ne la zalilic ias-
poloìive encrgijc budu u sl‹ladu sa sve veciiii zahrevima za njom.
Do suda sino govorili o encrgiji u cc/ri /2 — zÙiru svih izvora energi-
ju, iikljucujuci naftu, prirodu i gas, ugalj, liLi carini i hidio energiju, kao i
tradicionalne izvorc kao sto sii drvo i drvcni ugalj. Kao sto je nagoveire-
no, politiCari Ce biti priiiiidcn i da, u sviin njenim oblicima, poveLaju z›rru
zalihe energijc da zadovolje svc vcùu poti’aìnju za njoni u dcccli1)0iaia pred
rialza. Takode, rncclutirri, ¡Postoji tcZnja da se izbcpne prereran‹i zayisnost
od bilo lcojeg od navcdcnib izvora, iz straha la budiica nesras“ica loc dovcde
do Zestokc cnet getske krizc lcoja bi ZliaCila ckonomskii propast, Po1iticati
su takode svesn i da zabi’inutoSt zbog globalnc kliniatskc prornenc niozc
da prouzrokuje buduca ogrtili iCenja upotrebe fosilnih goriva — nafta, ugalj
i g.ÌS — cijc kOiiscenjc oslobada karbon dioksid i druge Jasove fcnoinena
zclcnc bastc. U smislu osiguranja adckvatnih z:iliha, Crema tonic, energetska
bezf›cdnost takode znaci raznolikost Jaiimarnih izvora goriv:i i ulaganjc u
kliinatske alternative — non oCito obnovljive oblike encrgije poput solarnc,
biljlae i cncrgija verra.
Majkl I Kler 605
Drugi glavni cnergctski izazov, osíguran]c nesrnctane iSp6truúe stistinskih

zaliha, takode će, ii godinama pred nama, biti sve teźe zadovoljiti zbog koga
sto je encrgetski sisters (ÈítO 1 Onaj za raznu osnovnu robu) posrao krajnjc
globalizovan, s brojnim snahdevacirna naÊtom, prirodu irn gasom, ugljeic,
uianijumorri i elcktrićnorn str ujom putem prosirene, prcnapiegnute i čcsto
Arİibe inrezc cevovoda, pienosniÙ linija i iiiorskili trgovinskih pravaca.
Nezavisno od norrnallae pohabanc preoptci cćene infrastrukturc, te icieže
str ranjive na napade terorista, pobunjenika, pirata i liriniinñll2ih grupa — śto
]< bczbednu isĘorttku cncryíje svc vect proble x. KKo sc za)itcvi za cntrDijons
i tone razgranatom mreZoiii poveća aju, encrgetska bezbednost ćc za nuźnu
poslcdicu iin‹iti eve veći naglasak na zašriti globalnih sisteina isĘOriike.
Zas“tita prckoinorsliib ízvora energíjc pokiiva nekoÎik oblika cncrgije,
ali je poscban naglasak na nafti — najznacajnijein izvor u cncrgije. Prema anie-
rićkorn Ministarstvu za energiju (USDoE root: 8ş), na naftri jc zoo . godine
otpadĞo 8% svctske prirnarne cncrgctskc ponudc i otekuje sc eta Ce tako biti
i zo,o. godinc. Mata su neki vcliki potroSaLi naftc, tikljućujuCi SAD i Kinu,
u stanju eta .sc him dclimićno oslone na dor ace izvoi’e liafte, vecina ìndustrij-
snih sila za zadovoljenje svojih potrcba mora dx pribcgne itvozu, ćesto od
snabdevaća koji su na di ugoj strani sveta. K o potraźnja za cnergijoni rastc,
tiloga koju igrajn re rnedunarodnc naÊtnc transakcija its aïc )os sect znacaj ii
cnrgctskiiTi trot ićunirna It 4ave koje str Havni potrosaći cncrgije. Ćinjcnica
da mnogi Ęutevi snabdevanja koji sc koristc u globalnoin tiansportu naftc
Vol:izc iz oblasti u kojima vlatİajti ncstabílnost i sukobi iİi prolazc kroz nJih,
niožc samo da predstavlja dodatni stupanj u kojem je problcm energctske
bezbednosti izjeclnačcn sa bezbcdnorn isporukom mite.
S izazovom ohczbedelija dovoljne koliCine encr Dijc za zadovoljcnjc
nacionalnih potreba i osiguranja bczbednc ispot ukc uvczene nafte suocava-
ju so mnoge clržave, ali to posebno źcstoko dogada SAD, koje svakoc(ncvno
potros’e orprililcc jedriu čctvrtinu ukttpnili svetskih raspoloživih encrgctskih
ponuda — otprilikc 5cst koma čctiii miliona tone nafte (13P zooõ: ço). Uz
sve Ùrojnijc sranovniscvo I snažnri ekonomiju, caŁode Sc oüekujc la ćc CAD
ucestvovati u znarnoni udclu dodatna cnergijc koja cc biti potrcbna da zado-
volji predvidene svetskc zahteve za njom it naredniin deccnijania. Problem
cncrgctskc bczbeclnosti je Nato postao glavni prcdniet zaf›rinutosti VaSing-
tona, podstičuci raspravu i akciju na najvisini nivoima. L’ fcbruai u zoo i,
predsednik Biiš je imcnovao Grupu za politiku razvoja nacionalne enei gije
(NEPDG) s ciljem da ispita nacionalne duȘoiocna enei getslcapotraživanja
606
i siuisli strategiju kojom Ce se njene vitalnc potrebe i daljc zadovoljavati u

predsrojeCiin decenijaina. „Ciljevi tc strategije su jasni“, objasnjax a ori „da
sc osigura staÎno snabdcvanje enerȘijom za ainerickc doniove, biznis i indu-
strije“ (Bush zooi).
U svom /oslcdnjein izvestaju, Polirika nacionallie energiju jc dosla do
zakljiicka da SAD nisu aclekvatno razvile doniace izvorc cncrgije dc zado-
volje buc(ufie potrebe i svc vi/st Sir ostale zavisnc od ne)ouzdariila spoljnih
snabdevaca, izlaziiCi sc tako pretliji prekidiilia u $nabdevanju. R’ izvcstajo se
akcenat stavlja na ekspl ilCijti domacih izvora rani snabdevanja — uklju-
cujuCi naftu dobijenu iz zastificnih prirodnih rczet vata, kao Sto su ArktiCki
nacionalni rezervat (ANWR) — zajedno s uinanjcnim oslanjanjein niÎ iQ-
koniorslce srnibdevace. LI rubrici „Povc)ana bezbcdnost encrgije“, Politilia
nacionalne cncrȘije jc najavila svojtt Ji.unerri da „snianji ut(ar n8 ilniericku
cenu cncr$ije i neizvesno snabclevarijc“ pute1Ti „smanjcnjil iÎÎTlerickc zavisnosti
od sȘoljnjih izvora naftc“. Istovremeno, gruba je priznata da SAD nc mogu
potpuno da se oslohode oslanjanjiÎ RÂ Sț oljnC SlÂiÎ dC¥"aCC i takO tlkaz4la da
„bezbednost energiju mora biti prioritct 3nicriclie trgovine i spoljnc Qolitilcc“
(NEPDG
Za SAD, kao i za drugc industrijalizovanc drzavc koje se oslanjaju na
uvoz energiju, cnergetska bezbednost inca istaknutu dimenzija ›/o/r›r politi-
ke, u smislu da jc naLclni cilj njihove prckoiiiorslrc cÎip1omatije uspostavljalijc
i odi’zavanjc prijateljskih •cza s kljucnim snabdeviicim:i nafte, gasa i drugih
goriva, ciiiic Se olaksava nabavljanje rili goriva od strane doiaiafiih kompanija.
U mnogim slucajevima, odrzavanje (iÎ Vili VCZa postagla je lavnih VOI*
nost visih vladinih zvanicnika — od prcdsednika c)rzavc ili Predsednika vlacÎe
pa nadolc. I*rcdsednilc Dzodz V. Bus jc, na primar, imao nckoliko sastanaka
s ruskiiii prcdsednikolTl 1Tl.adim iroiii Putinom na kojima se iaspra •ljalo o
Șrosircnju saradnje na polju encrgetikc izmedu dee zemlje, dok je predsed-
nik Kinc, lu Dintao, putovao nclioliko puta u Afriku s ciljcrn po •efianja
ulaganja u africke energctskc firme.
A*a slican nacin, enerpctska bezbednostroprimila jc znaCajiui kojuu
climenzlju zz SAU i blojnc druge ( rq ni je uvoze energiju, u smislu da
visi zvanicnici oseCaju pori’ebu da zastite ț rekoinorske puteve sniÎbdevanja
energijom i poniognu da sc glavni spoljni snabdcvaci energijoiTl zastite od
suparnickili snaga koje mogu tcZiri da naiiictnu manje povoljni rs1ovc snab-
devanja naftom. Za Vasiligton, zastita piijateljskih snabdevaca naftoiii Cao sto
je Saudijska Arabija i odbi»ana vitalnih romorsliih trgovinskih puteva — Cao
Majkl T. Kler 607
sto jc uski Qoniorslci put Horintiz izmedu l'crsijskog zaliva i Arapskog mor.i
— ț ostao je glavni element nacionalnc strategije (Klarc coop, Palmer ięç z).
Vojna dimenzija cncrgctske bezbednosti zadobila jc p.ižnju na viso-
koii nivou u SAD krajem ip y p. i poćctkoiTi ip8o. godine, kada ții islaiiiski
pobunjenici zbacili s vlasti iranskog salia koga su podrźnvale SAD i son jct-
ske snagc intcrvcnisale u Avganistanu — u ohm slucaja je postojala prctnja
bezbednosti isporuke naftc iz Pcrsijskog zaliva it SAD i l1J1hOVC Ã.ÌVȚZ1iike.
„Sovjetsko nasrojanjc dx domiliira Avganistanoni do bele str sovjetske vojne
snage gotovo na Ago lent od Ilidijskog okcana i blizu poivorskog puta Hoi-
inuz, vodeliog puta kojim najveci Eco svctskc nafte iiiora da Erode“, rekao jc
ÛÑÛ .İSlaji predsednik Džimi Karter (Jiniiiiy Carter) u KonȘresu z . januara
ip8o. godinc. „Sovjctski Savez sacła pokuS4va dir konsolidiijc stratcslCi polo-
zaj, prema tonic, to predstavlja ozbiljnu prctnjii protoka nafte sa Sre‹łnjcg
istoka“. Karter je rekao eta jc to Ęrctnja koju SAD ne tnom da poclnesu.
„Neka nas* pozicija ljude aQsolutno jasn.İ' 3Okusaj bilo koje spoljnc sile da
z ûobi)c kontrolu nact regiononi Persijskog zaliva siiiatrace se liaQaclolii na
vitalne interese Sjedinjenih Aicericlcih DrZav4, i takav laațoad će biti suzbi-
jen svini nužnini sredstvima, ukljiicujući vojnu silu“ (Cartel’ IQ O). No to
ÎÂ.ÌcÜ O — poznato lcao Kartcrova doktrina — pozvao sc ĘrccJscdnik Dzordz
H. V. But ri avpristu ię ę o. gocłine kada jc doneo oclluku da rasporc di awe-
rićkc truic u Saiidij5koj Arabiji i zapticnc ono što je ostalo po/nato kao
Pl"vi Zalivski riìt (Klare too @: @ — jŞ, Vtldvard $ÀVood\va1 d) IQQ I: 22-Q—2Ț)$ .
Nett ĞIĂÂ 1Ê1C‹I11 (iİ One vcrujii da je D rugi zalixski rat — aincricka ilivazija
Iraka zoo 3. godine — takode bio pokrenut Karterovom cÍolctrinoni i njenim
nal‹›goiii da se upotrebi vojna sila lad god sc smatra da jc nuzno ț revazići
pretnje slobodnoni proroku naftc u I*ersijskom zalivu viÛi K .İiÜ 2O O@'
pą—too, Filths (Phillips) zoo6: 6S—p 6, Jerdzin (Ycrgin) •-ooh)). To jc clier-
gijiİ İzrazcna na occvidniji naćin.
Ali bezbednost energije iiiože imati i drriio zn4cenjc, narocito za cłxa-
•e 1‹oje u svojim porrebaina za cncrDijo1u veoina zavise ocÎ jet nog ili clva
sixabdevaća, tilt su u slaboj ¡ircgovarackoj poziciji i otuda ranjivc not Çolitic-
ki pritisiik. To jc, na primer, slucaj sa bivšim sovjctskim rcptiblikania koje
sc za vclilii deo svojih potreba za naftom i Qrirodnim gasorn oslanjaju na
Rusiju, narocito Ukrajina, Belorusija, Griizija i Baltićke drzavc. U nclo1iku
ncdavnih prilika Rusija jc prcri1a obustavoin dovode cncrgije t’ini drzavaina
ili to stvarno sprovcla, stvarajiići tako site ekononisl teškoće. Naoko, ti
potezi su bili podstaknuti raspravarria oko Lene encrgije, ali vecina zapadnih
608 Energetska bezbednost
posiiiatrača vcruje da je Moskva preduzcla takve koralcc da kazni vlaclu Loja

joj nijc n4klonjena ili da dobijc političke ustupke Bakli (Buckley) zoo ,
Krejmer (Kramer) zoo 6]. Za rc zemljc, cliiklc, encrgctska bezbcclnost znaci
snianjcnje njihovc zavisnosti cd jcdnog snabdevaca koji može da naiTietnc
sx oj doniinantn i položaj i tako kazni zbog ncpoželjne odluke ili Clob ije
povlastice neke vrste.
Energctska bczbcdnost, tako, ima više značenja, u zavisnosti cd Dlcdi-
Sta poscbnc clržave. Za gotovo svaku clržavu nn s‘vcru, to znaCi ob 1V3"
nje dovoljne količine energije kako bi se zado oljilc italne potrcbe, sada i
ubuduLc. U veLini slučajeva, reč jc o različitim vrsraina cnergije na koje sc
države mogu oslanjari i illagati u kliniatski pogodnc encrgetske alternative.
Porcd toga, za one države koje se u znatnoj meri oslanj›iju na uvoz encrgi-
je, encrgctska bezbcdnost rakodc podtazurncva znacajan dllcenziju spoljne
politike rt smislu održavanje prijateljskih veza s ključnim spoljnini snabdeva-
čiina; te zciiiljc moiaju takode da votle računa o pretnjama koje sc odnosc na
nesiuetanri isporiiku cnei gije za njihove potrcbc i to jc, u nekirri slučaja ima,
dovelo do uporrebc vojne sile u zastiti perkomorskih putcva sn.ibdcvanja.
Elicrgcrska bczbednost možc takode da ukljuLi nastojanja da sc smanji tisla-
njanjc na jednog glavnog snabdcvaca koji koristi dominantni polosaj zarad
ustupaka ili manipulisanja veoina zavisnini potiosačima.
Zašto sada
Zabrinutost zbog adckvatnog snabdcvanja cncrgijoin › cč dušo jc zrnl .ljrio

pitanje za iiinoge clržavc, all koncept cnergetskc bezbednosti postao jc istak-
nut i stckao siroku pažnju poslednjih goclina. Zašto je to tiho? Čiine se može
objasniti ogromna zainrercsovanost visokih vladinih zvanicnika, vojnih stra-
tega, teoretičara i javnosti uopšte za taj problem?
Analiza pokazuje da svc vezi naglasak na encrgetsku bezbednost rcflek-
trije iahirenu strcpnjri tt odnosu rim oba ključne aspclita ptoblcma: da li čc biti
duroJn0 cncrgije da se zadovoljc nRclOnalne potrebe u godinamakoje su pred
nama i da li če raspoložive zalihe biti bezbedno isporuccne potio)afiima. la
stiepnja poričc iz tii skorasnja razvoja na polju energije, i iiglavnoiii sC tlCc
globalnih zaliha nafte. Rec je o: (i) strahoviina od buduče us)orcnije svetske
pioizvodnjc nafre; (z) promeni u graviracionom srec(isti1 svetskc proizVud-
nje nafte od globalnog Scvera ka globalnog jugu; i ( ) otvoienom ataku na
naftna postiojenja od stranc pobunjenika, reiorlsta i ekstrcmista.
Majkl T. Kler 609
Nagoveštaji manjkavosti globalnih zaliha nafte
Pt vi i najvazniji iz for strepnje u vezi s budtićim zalihania naftc jestc sposob-

nost globall3e cnergetske incÎustrije da nastavi cm povcćava proizvodnju sirovc
nafte u cilju zacÎovoljcnja sve većc potrošnje. .İ .İ izgleda da jc industrije u
stanju da zadovolji globalne zahtevc koji su Çocctkoin zoo6. gocline iznosili
8z,ş miliona barel.i dnevno (inbd BP zoo6: iI). Ali u energetskiiTi i politič-
kim krugovima su nastale ozbiljne srimnjc it vczi s Çtitencijaloni industrijc
da ispuni mnogo veće zabreve koji se očekuju u buducnosti, kada se vcriije
da ćc mnoga postojcća naftna polja Soccer da sc iscrpljuju. Ğak i ako neto
svetska proizvoclnja naftc porastc u liarednim godinama — reciHlO IOO lTlbd
ili vise — glavnc drzave potrosaci ce iskusiti nC O5íHtak flafte ako globalni
zahrcvi Çrcnias’e mogućnosti proizvodnje.
Razintitriino dugoroćnc Qrojckcijc arncrickog Ministarstva za cncrgiju
(USDoE zoo6: Sy, i;ș): prema izdanju International Ünerÿy Outh›oh (IEO)
za zoo6. gocÎinu, oćekuje se da će sverska porrosnja nafte sa 8o nibd u zoo .
godini Slcociti no i ii nibd u zo zș. godini, śto jc porasr ocł j i niilion ilrela
dnevno. Srećom, kazu u anierickom Ministarstvu za cncrgiju, globalna pro-
izvodnja nafte cc rasti it slicnoin iznosu tokoni rog ț erioda, od Sz dO I IŞ
miliona zvela. Tesko je pobiti projekcije za povećanoiii pntraź=njom, posto
su one konzistentnc s dugotriijni iai tcndcncijania clconomskc cÙS Õ.ìnzije,
rastoin stanovnistva, globalnorn ltopoin inotorizacije i talco claljc. Ipak, dale-
ko probleinarićnije su pretpostavke o budućoj proizvo lnji: onc en zasnovana
na proccnílÎTİ.İ dUcC Ę1’oizvodnje iz postojećih izvora zajedno s precÎvida-
njima otkrića novih na tniÙ bolja, i rako za poslcdicu imaju n3 .İdanje. Ti
proracuni Su dovcli do skeQticiziua i pocÎigli uzbunu medu strucnjacinia na
tour ț olju [DeÊajs (Deffeyes) root, Dcutcli and Schlesinger zoo6, Cudstajn
(Goodstein) zoos, Roberts (Roberts) zooq].
Taj skeQticizam poriće iz nekih posmatranja koja se odnose no ncto
potcncijal proizvodnjc nafte. ł'rvo izvirc iz svcclticanstva da sc mnoga
nabogarija 5vetSka naftna polja bliźe kraju svojih najprocłiiktivnijih godÌId.j
i na putu su sustinskog opadanje proizvodnjc. To je slućaj s mnogirri zicliin
boljima u starijiin oblastima proizvoclnjc naftc, uključujući ona u Severnoj
Ainerici, istocnoj Aziji i zaÇadnoni Sibiru — mli isto vezi za Saudijsku Arabi-
ju, vodećeg svetskog proizvodaća. U siroko liavodenoj knjizi o cİușoroćnini
proizvodniin izgledima Saudijske Aixibije, invesricion i banl‹ar, R. SimonS
(R. S iinıiions zooş: xv), napisao jc da jc saudijskoarabijska proiz •odnja
na(tc „1A3 Vlhılnct› ili veoma blizu: rl6uuco od bire kolicine... i verovatno jc
da ce u ne tako dalclıoj buduclıosti poceti d* opada“. tut:ida su Siınonsove
prorafiunc osporili saudijski naftni zvanicnici, izglcda da su njegovo delo
i dela drugih strucnjaka koji su izrazili stlmnje u vezi s procluktivno/sfiu
saudijskih polja poCela da uticu na razınis”ljanjc analiticara u Ministarstvıı
enci gije koji su snizili svoje Çrojekcijc za bttduÜıı satıdijsku proizvodnju.
U izdanju za zooç. godinu IEO jc, na priıner, izneo podatkc da ce saudij-
eko-arabijska Çroizvodnja u zo o i. godin i iznositi zz. mbd; u izdanje za
zooş. godinu proizvodnja Cc sc smanjiti na ı6,3 nıbd; u ooo6 Dodini pono-
VO Ce pasti, na IŞ. ı ınbcİ. Spojcno s pt ojektovan im opadanjelTl Çroizvodnjc
drugih kljucnih proizvodaca, ukljucııjuci Iran, Irak, Kuvajt, Libijıı, Steksi-
ko i Nigeriju, to je podstaklo amcıicko îvlinisrarstvo energijc da postepeno
snizi svoje projekcije za kaduci svetski potencijal proizvodnjc nafte: dok
jc IEO zooj. godine prcdvidco da Ce ukupna proizvodnja u zo zj. godi-
ni n.rasti na I z6 ınbd, projclctovana proizvodnja zoo6. godine racunala
je samo sa ı ı ş ıııbd, sto je pad od ı ı nıbd. Rast ccna nin te jc nesuııı lıjivo
deo oÛjasnjenja te procene, ali ona takode odslikava we veCi pesimizaıc u
pogledu sposobnosti sx•etsl.c malone industrije de ostvari divovska po ec*-
nja proizvodnje (Dcutch ariel Schlesingcr YOO 6: IŞ— Z) .
Drugi razlog za strepnju u Mogle du buduûe dovoljnosti globalnog
pt oizvodnog potcncijala izviı e iz postojaÖnoğ Üiİ ttnj•ı stope u/1rifn nurfb
na/’tnih potja. Ako $lobalnc zalilıc nafte trcba da zadovolje anticipiranc
svctske potrcÛe u godinama prcd nalııa, rorrebaıı nam jc obim otkıica
koji je jednak opadanjıı proizvodnje na starijinı poljiFl2il i tlodarnoj potro-
snji podstaknutoj globalniın ekonomskim razvojelıı. To, ipalc, nije ono sto
sc dogada. PreıTlq anıeriCkiın vojniııı inzcnjcriına, vrhılÎÂiİL kİ Otkrivanju
naftnik bolja dogocİio se sezdcsctih godina, tada su pronaJcne rezcrvc otÎ
otprilike q8o milijardi barela nafte. Od tadı je stopa otkriüa padala svake
decenijc dok je potrosnja postojcCih rezervi St;ı1no rasla; potrosnja je pc-
masila doclatne rezcrve prvi tut osamdeserilı godina; ona sada Çrcnı:ı›uje
stopu orkrica u razıTıcri jedan pt cıTıa dva /DcİTcyes zo o3: qy-;ı, Furnijc
(Fournier) i Ncstcı velt (Westervclt) zooş: 13 . YO K iİL1. Ğ ›c ›VCt dana„ u
potrosnji koja stalno raste, oslanja na pretÎıoclno otkrivcne rezervoarc — sto
je obrazac koji za rezultat ıııozc da ima samo iscrQljivanjc postojcCih zalika
i neizbe mo smıınjenjc ponude.
Treni i poslcdnji razlog za strcÇnju zbog buduce raspolozivosti nafte
izvitc iz cinjenicc da do ma lakvİh otkı ita danas cİoSli ona tcze da budu
Majkl T. Kler 611
locliana ii oblastima u kojima jc cksplt›aracija tcs/k a iz geografskih, eko-

loskih ili političkih razloga i Z3
OStopji nio ucnCist da se nc razviju u
SYOm mmm potclicijalii. To ne trcha da delujc izncnaduj tice: uof›icajcn
zakon ekstrakcije resursa je da proizvodači prvo gor iste lTl ilicralna lezista
koja su pri rusi, koja jc lalco ckstrakovati i kojiiiia na puttt nc stoje naročitc
politickc /rcpreke; tek pošto sir rezcrvc koje je lako cksploatisari iscrpljenc,
proizvodaci pristiipaju manjc privlacnim i udaljcnijini, teže pristupačniin
oblastiF123• U slučaju naftc, s mnoglin svetskini sazrcliin /oljiiaia koja se
suočavajii s opadanjein proizvodlijc i bcz novih polje u poznatiin oblasti-
ma za eksploataciju, proi4vodaLi su /rinudcni da tražc re“senja u udaljcniin,
opasnim oblastima, kao sto su podsahaiska Afi’ika, dubokc vode Mckslckog
zaliva i daleki istok Rusijc. Istina, ogroiline iii nje kao što sir Scvron, Ekson
i BP poscduju tehnički potencijal da deluju u clalekini, tes”kini uslovima, ali
da li če one (i njihovl pozajmljivaLi) biti s/rc1iini da rizikuju niilijarde dolara
u novu infrastriiktiiru koja ce biti potrebna za razvoj tih preko potrebnih
rczcrvoara? Odgovor nc mora uvck da bude „da“.
Promena centra graJ/itacije svetske proizvodnje naRe
Sve veCi naglas nn cncrgctsku bezbednost r ode je podstaknut činjeliicoin

ž1 sG CCH(KL itlVitacije svctskc proizvodnjc nafte ponierio iz bczbednlh obla-
sti globalflK SCV LL lR opasnijim oblastima @ b3 LlOg duga. U vcccm dclu
nafrnog doba, ii oizvodnja nafte uglavnom jc f›ila koncenti istina na Scvcru,
posebno u SAD, Kanadi, EvroJ i i evropskoni dclii caristlčko/sovjerskoJ car-
Stvar. Oo i p j o. godinc z/j svcrske proizvodnje naftc bilo je kolicentiisano ii
tiiii of›lastima. To nije izncnadujucc, s obzirom na i’anijc iznctu tcndcn%iju
proizvodača resursa da svoja poCctna nastojanja usiedsredc na el‹SploR RCl$tt
najpristupačnijih nalazis“ta, a da za kasnijc ostave ona lexisra dc kojih jc teže
doči, koja su udaljcnija. Ali bas zbog toga sto sc prvo eksploatišu naj)ristu-
Qacnija nalazišta, njima prvo preti sisrcniarsko iscrpljivanje. Pos“to se ziihtevi
za sirovinolTi ovečavaju, zemlje }aotros aci nemaju drugi iz(aor osirri da sc
visc oslonL na S1d3 CVttCe S g1obalno J) uDa. Ti proizvodači su u cnergenrski
biznis usli kasnije od proizvodača $a Scvera i zato su njihova bolje — ti nekim
s Čl 3jevirna •eca cd onlli na Severu — na ranijcin stupnja razvoja i u stanju
sir cia n budućnosti održ% vise nivoe proizvodlijc. kao rczultat toga, centar
Jravitacijc svetske proizvodnje naftc ponieiio se sa Sever a na]iig i tako če
ostati onoliko koliko niožeino da $aglcdaiaio 6udučnost.
Energetska bezbednost
Dokaz tog poiucraiija se jasno vidi u projckcijaliia Ministaistva elier-

gije SAD o biidu‹im g1oba1121in naftnim zalihama. Ucesce globalnog Scvc-
re (ukljucujuci SAD, Kanadu, drzave Severnog mora, Australijtt, Rttsijii
i mnoge druge) iznosi p 0/ ukiipnc svctskc qroizvodnj e nafte ; occknje
se da cc njihovo uce)ce Zo zo3o. godine pasti na z6%. U meduvremcnu,
ainericko Ministarstvo cncrgije (US D oE zo o6: Sy, i3 ) /rcclV1da znatan
poiast uceèca globalnog)uga u svctskiin zalihama nafte, narocito Afri-
ka-, bazena Kaspijskog mora i Persijskog zaliva; ocekuje se .i ce svetska
potrosnja, oslonjena na ta tri podrucja, sa i .• u zoo . godin i skoc iti na
JS*/o u zo o. godin i.
Ta promena u ccntru gravitacijc svetske proizvodnjc natte inia dubokc
posledice po drzave koje potra2uju energiju jer povlaci za sobom poveCan
rizik u nesmctanoni protokx energetskih zaliha. Mada nisu svc zemlje glo-
balnog Severa miroljubive a sve zerrilje globa1nog)uga sklone sukobu, vele
se sanse za poriese na)rigu ncgo na Sevei u. To je delimicno zbog endemskog
siioiiia)tva i visoke stope nezaposlcnosti rnlatig u mnogim zcmljania u raz-
voji— sto je /riroclan izvor pobrina, ctnickog ckstrern iznia i kriniinalnog
nasilja — a delimicno zbog nasleda kolOl2ljalizma, lroji u mnogim slucajcvinaa
ukljuciijc granice koje odgovaraju irnpcrijahmm vladarima, a nc aspiriicljama
etnickili grupa na terenu. Ti problemi sc cesto pogorsavajii pionalaskom
n:ifte u siroinasniin bivsim ko1onij*lnilu zciiiljaina, Ede su nc/ravicna odte-
divanja clobiti od naftc cesto znaCajan ëinilac u raspl‹/ 3nia iZlcedu ccntral-
ne vladc i etniCkili ili regiolialnih cnklilVtÏ ÄÖ S / Acch u Indoneziji,
Kabinda u Angoli, Kurdistan u Iraku, oblasr delte rekc Ni ger u igeriji
i ncmuslimanski jug Sudana.
Mnoge posrlolonijalnc drJave takode patc ed slabih upravljackih struk-
tura, tcndcncije km vojniiii diktaturama i svepiisiitnc korupcijc; ono ’sto tak c
zemlje odvaja cd di ugi1i zemalja kojc proizvoda naftu, jcstc snaÉna privlac-
nost da dobiti of naftc (ili rente) idu sviin aspirantima ha vlaclavinu dtïa-
win. Kada su jcdnoin na vlasti, vode kitt „naftnih drZaVR“ l3iSta ncCc osujctiti
iÄ S /l12ti na vlasti i üuvaju Qristizanjc svojih renti od naf(U 1Ä.i racune njihovih
privatnih banaka. To znaci tÏa njihovi konkuienti, bucluci 1is“eni kiilike da
pobcdc na izboriina, nemaju drugu opciju osim oruzanog revolta kako b1
osigurali svoje mesto i cÏo/sli Zo svog rtdela. RcZ iÏ( toga su stalni ciklusi
drËavnih udara, pobune i /rotivc)rJavni tidari Ccsto podr ani osiroinaSc-
nim i ogorcenim stanovnis”tvoin kojc jc spremno na pobuntl 1Ä3 BAVI ÜÜ
ranjivo$ti centralnc vlade (viii Karl i p ).
Najkl T. Kler 613
Naftna postrojenja kao meta napada
Problcin energctske bezbednosti dalje otcžava činjenica da su sama naftna

postrojenja 3OS(iI Č C C i2a ada pobunjenika i tcrorista, koji ih često doži-
vljavaju kao konlcrctan iziaz amcričkog (111 Z3padnog) ponovnog Qotvrdi-
vanja im crijalistickog programa na globalnom Jugu. To naročito vazi ‹a
islainski svet, u kojcni mnogi niusliiiianski aktiyiSti u oFlJ 3lTlei icko vojno
prisiisrvo tumacc kao, sustinski, izraz neuroljivc žedi Arnerikc za naftom na
Stednjem istoku. Neporrcbno je reči da oni koji se suprotstavljaju anierickom
prisustvu na Srednjcm istoku imaju za to druge inotive; ali ne treba prcnc-
bregnuti činjcnicii da je režnja za nafroiv pokrctačk3 SliaJa u želji Zapada
da uspostavi znatno piisustvo na Siednjcm istoku, i da jc ro transformisalo
reDion na način koji jc oDorči1o njegove muslinianskc stano mike. Postoji
raspiosrranjeno nczadovoljstvo zbog bliskih •cza izmedu zapac)nih vlada i
(cesto koruinpiranih, aurorltarnib) Jarozapaclnih režinia tt regionii, kao Sto
sir kliibaiakova vlada u Egiptu i saudijska dinastije. Svc itpadljivije risusrvo
američkili vojnih snaga da zaštitu tc rcžiiiie i vitalna naftna postrojenjil N1 fi)
pojačavajri tu ogorčcnosr (Klaie zoo6).
Yczavisno od centialnc karaktet istike koju i’edsravlja optuzba glavo
nih zapadnih sila od strane iriuslinianskih cesti cmista, mnogc tei’oristickc
prupc vide način kao p› Jr/nfoa mctii u borbi iznicdu militai3£l3Og islamii
i njegovih ncprijatelja. To je clclimično zbog njene simbolickc v Z»‹›sti
— kao glavnog izraza zapadnc intei vencije na Srctlnjeni istoku — i dclirnic-
no zbog njcne kritične uloge ri podrzavanjii zapadnih ekonoiiiija. Nad.isti
prisustvo zapadnih sila, nego 1 ZRdati ini ridarac tamo gtle svi najranjivije
— oči ornna zavisnost od jcftinc srcdnjoistocnc nafte. „Nafrovocli sir veo-
nia lakc inctc“, prinictio jc io o J. godine Robert Ebe1 iz Centra za strate-
skc i mcdunarodne studijc (C SIS). „Njih je lako napasti. Nije potreban
stručnjak Z3 1/ C e da zakljuci gde sc može, uz miniinuin napora, naneri
največa fiziCka i p$iliološka Steta“ (navedeno tod Vajata (Yietb) i Riibina
(Rubin) ioo3].
Rani iziaz te strategije bio je teroristički napad u oktobra zoo z. odi-
nc na francuski tankcr Timburg dok jc napusrao obalu )cinena. Taj naQac(
— pripisan Al Kaidi — doživljen je kao uvodni u novoj kam/anji da sc, napa-
dom na tacke globalnog sistema snabdevanja naftoiii, kazni i oslaf›i Zapad.
Strarc slia prii oda terorizma povezanog s naftom je, ral‹ode, očevidna
u Saudijskoj Arabiji, gdc su Al Kaida i savezničkc grupc za niere imali stra-

ne firmc i tchnicare koje je Zaposlila naftna industrije Saudijskc Arabijc, s
ciljem da se nanesc steta njcnoj opcracionoj sposo(onosti. Prvi takav napad
se do godio I. b.tja zooq. godilie, kada su naoružani tcroristi ubili pet F3d*
nika naftnc industrije sa Zapada .mbu, mestu glavliog /ctro1ic1nijskog
kornplekS3. Drugi napad se dogodio četiri nedclje kasnije, zp. maja, kada jc
gruba naoružan ih militanara, tvrdi se, u saveznistvu sa Al Kaidom, desno
jurnula na staiiibeni kornpleks u Kojem, blizu načtnog centra Darhana, u
kojem su stanovali naftni radnici sa Zapada. )oS zlogltisliiji napad se dogo-
dio z j. febi nam zo o 6. godine, kada su napadači-sainouhicc pokus“ali da
probiju Odbrambena kružnu linijit postrojenja za preratlu naftc Abkaik
i deroniraju vozila natovarena cksplozivoiu u najV3Žla ijem energetskoiii
postrojcnju kraljevstva, potencijalno ugrožavajuci 6,8 iTliliona bRIČ 3 12CV"
ne proizvoclnjc; mada je napad osuječcn pie nego sto sir bombaši uspeli
da stignu blizu samog postrojenja, odlučnost s kojom su pristupili napadu
nagoves“tava stepen ii kojciii sc takva postrojenja dozivljavaju kao prvora-
zredne iiietc napada.
Iz svih tih razloga — ocekivani pad globalne /roizvodnjc naftc, prcmesta-
nje mesra proizvodnje nafte sa Scveia na)u¿ i napadi teiorista, pobimjcnlka
i ekstielTlista na naftna postrojcnja — politicari su postali sve uznemireniji
liada je reč o buducnosri ener¿etskih zaliha i bczbetlnom protoka energijc.
Ta uzncmirenosr, vise nego bilo sta di ugo, objašnjava porast interesa Z I PIF
blenie bczbcdnosti cnergijc. „Kako godine prolaze, cco svct cc sc liiociti sa
sve večiiu piobleinom ponucie cncrgiju“, izjavio je u novcmbi u zoo . gocline
biv›i ameriški niinisrar odbrane (i energijc) DžcjrnS R. Šlezinger (James R.
Scblczinger) pred Komiretom za spoljne odnose arncričkog Senata. „ivIota-
čemo da fiaucimo da zivirno sa stcpcnom nesigurnosti — a ne s ncubvatljivoin
sigurnoSCu kojoj dugo tezlmo“ (SclileztnDcr moj).
Ukazivanje na energetsku (ne)bezbednost
Kako zabrinutost za različitc aspcktc encrgctske bezbednosti — ili energetsLe

nebezhednosti enei gije, koristeči Šlezingcrov termin — raste, političari su
razvili citav liiz strategija cia ukažu na te pioblcine. Reč je o brojnim iera-
ia od večeg oslanjanju na vojnu silu da se zas’titi protok naftc do vcceg
naglaska na iazvijanju obnovljivik izvora energij e, narocito snagc vctra i
sunca. Mada se vodi iasprava o tomc koji od tih pristupa ce se verovatno
Majkl T. Kler
pokazati kao n:ijdelotvorniji, postoji opsta saglasnost da jc potrcban vcci

napor da se ukaže na pietnjc bczbcclnosri cncrgijc.
Ako postoji bilo hto oko čcga su /olitiCari saglasni kacia sc radi o ukazi-
vanju na problciTl Cl3Crgctske bezbednosti, to je da je više opcija boljc nego
jedna. Kac)a jc reč o obezbedcnju prclcoinorskih izvora naftc politika SAD,
na priincr, daje prednost inaksinializovanju broja snabdcvača naftom. „Koi-
centrisanje svetske pioizvodnjC nafte li bilo kojoj oblasti može potcncijalno
da doprinese nestabilnosti trži)ta“, tvrcli sc u izvcstaju Nacionalnc politike za
cncrgiju, zOOI. godinc. „Olirabrivanjc veče raznovrsnosri proizvodnje nafte...
ocevidno koristi svim ucesnicima na trzlstu“ (Grupa za politiku razvoja nac1-
onalnc encrgijc (NEPDG) iooi: pogl. 8, str. 6). Slično tonic, politika SAD,
kao i politilcc rrinogih drugih drzava, daju prednost oslanjanju na mnoge
vrste goriva da bi se izbegla prereran‹i zavisnost od jcclne vrstc i da lukuLa
oskudica tO LiN3 ne dovede do žcstolcc cnergetskc krize. Priznajiiči da če
sve veca zabrinutost javnosti zbog globalnog zagrevanja verovatno dovesti do
obuzdavanja nQotrcbc fosilnib goriva, {aoliričari u lTNaogim zeiailjaina skloniJi
su uvečaValiju ulaganja u enei gctskc altcrnativc kao sto su snaga vctra i bio-
goriva. Pored tip gcneiallzacija, ipalc, oclvija sc značajne rasprava o posebnim
aspcktima cnergctskc bczbcdnosti i stepenu naglaska koji rrcba sraviti na
poscbnc vrste goriva i cncrgetskc alternative.
jedno od liajspornijih pitanja u toj raspravi tiče sc stepenu u kojemu zasti-
«i spoljnih energerskih zaliha treba povcriti vojnim snagama. Za neke poli-
tičarc, naročito u SAD, svc vcca opasnost po globalne tokove nafte dovela
jc dc vcccg naglaska lia upotrebi vojne sile da se zasrite prekorriorski snab-
devaci i pomorski trgovacki putevl koji se koriste za transport naftc. „Po)to
svetsko ti zisre FI.I C Ociv:i na sve iidaljcnijim izvorima snabdevanja, cesto
na ncsigurn im nicstiina, tako cc rasti i potrebe da sc zastiti pi oizvodna
transportna infrastruktura“, primetila je zo o 6. godine iadna gi ura Savera za
spoljne odnose. Iz tog razloga, prisustvo nrricrickih vojnih snag* igra vitalnu
ulogu u stabilizovanju ključnih oblasti za proizvodnju naftc i bice ribuduce
od jos veceg značaja. 1'orcd toga, „aniericka poiiiorska zastita poniorskih
putcva mojima se odvija transpoi t nafte jeste od največe važnosti“ (Dcutcli
and Sclilesinger zoo6: z , o).
Neki Zapadni analiticari vcruju da sir kincskc vlasti takode sklonc vcčcni
oslanjanju na u/otrcbii vojnc sile radi zastite ranjivih puteva snabdevanja
cncrgijom. Na primer, u godišnjein izvestaju (zo o 6) americkog Klinistarstva
odbrane o Vojnoj snazi Narodnc Rcpublike Kinc sc tvrcli,
Obezbedenje odgovarajućih zaliha resursa i materijala postalo je glav-

ni pokretač kinesKe spoljne politike. („,) Kineski straLezi raspravljaju o
ranjivosti pristupa Kine medunarodnim vodenim putevima. Svedočanstvo
sugeriše da Kina ulaže u oružane sisteme na vodi i ispod vode koji mogu
da posluže kao osnova za snagu koja je sposobna da obezbedi vitalne
pomorske puteve komunikacije i/ili ključni geosLrateški teren.
(US DoE: I)
Prcmda jobs uvek rclarivno skrolTllie u Ęorcdenju s amerìćkiiu nastoja-

njima, te inicijativc — ako sc potvrde daljim istraživanjciu — sugcriju cîa su
kİllcS 1 ZVR111C13Ici, ta1‹ode, spiemn i da upotrebe vojna sredstva u obczbeJc-
njri protoka vitalníli cncrgctskib zaliha Eliclruz-Spid (Andrcivs-Specd) rr
Ago, ipak, neki polirićari u Vaśingtonu i drugde claju qrcdnost upotrebi

vojnih snai3 ÛĞ ZíÌS(1Û globalni protok nafte, It rtgi it tour pristupu vidc vccii
opasnost nego vcćit sigurnost, i uvcćanju bczbednosti enei’gijc teže ostrilc
srnanjenjcrn zavisnesti zemlje od uvoznog goriva. Oslanjanju Amci ike na
uvoznu l3Rftii „jestc kamen oko vtata nacionalnc beZbednosti CAD“, 14ja-
Rio jc u inartu zoo6. godine senattir Lugar. On je tvrdio dx str SAD zavislie
nd sve vcće ranjivosti putcva nabavkc cnei’gijc u vreiiic kada su „Al Kaİd 1.1
druge teiorisricke organizacijc otvoreno liajavilc svoju narnci u da napadnu
naftna postrojenja i nancsu stetu zapadi4im ekonomljalua“. Da bí zaštitile to
posrrojcnjíÌ lĂRStavlja on, SAD izdvajaju Ęcclcset iiiilijardi dolara n3 „vojne
tros“kove zastite naftc na Srcdnjelc istoku“ bcz garancijc íÌ LÜ ÑC 1 Ö ÛĞÎÃÂÍ2l
izdaci pokazali kao delorvorni. Umtsto istrajavanjíİ Î3ä torn rizić1i‹»u i jalo-
von pristupu, tvrdi Liigar, SAD bi trebalo da „ubrzaju prelaz na altcfnativnc
oÙnovljivc izvorc energiju“ i znatno sumnje svoje oslanjanju no uvoznu naftu
Lugar, kao većina amen ićkih politić rat, dajc Ęrcdnost iibrzanorn razvo-
ju biogorivakao alternative uvoznoj na2ti. „Naśa politika trcba da ugljovo-
donike zameni iigljenini bidratima“ (LUgar zo o 6). PostO .SAD IÎTÏ.Ì ËI Obilje
obradivili poljoprivrednili ÿovtsina i tehnologije Za prLrvaianjc l‹ukuruZíİ
i clrugih kulture u etenol za transport goFiVíİJ naglasak jc stavljen na zamc-
nu ttvozne liaftc etanolorn. To je bio važan aspekt inicijativu za energetskri
Majkl T, Kler 617
bczbcclnost „D V.İdcsct u clcsct“ koju jc z3, januaru z 7- godine najavio

predsednik But, ciljajući na snianjenjc potrošnje benzina za zo*/o izmedu
zoos. i ROI7. godine (Bcla ktlća-› 7) U tone sinlsltl, SAD idu stopaiaxa ßra-
zila, koji je pre nckoliko decenija smanjio svojc oslanjanje na uvozrni naËtu
(uglavnom siiianjivši oticanjc pctroclolara) prcrvai ajiići scćcriiii trslcu u cta-
nol (Lunou (Lulinoiv) i Semor (Sant or) zoo6]. Priznajoći Brazils uspeh
u torn nastojanjii, SAD će sat íl iV.İÛi BË.İŹi Ooh u razvoju tehnologije eta-
nola i trgovini, sk12p:ijući sporazum koji str p. marta zooy. godinc u Rao
Paiilii potpisali Ęrcdscdliici Bus i Luis Inasio Lula de Silva. SAD rakode
cksț loatis”u tehnologije za pretvaranjc staÚljika liikuruza i drugc otpad-
lie iolJ2ase tl £cÜ no Vol ivo zv2no cLltllozlài ctal2ol Vold Wild) to o j].
ZastiiQnici tilt i druDih slicliili mera tvrde da se one preduzim.iju u cilju
energetske bezbednosti.
Borba da se delotvorno odgovori na izazov energetske nesigurnosti vero-
varno ćc sc usredsrcditi na nastojanja da se port ošaćima ponudi śiri izbor
oblika energije — u siiiislii veće i aznovisnosri dOlTlíićiÎi i stranlÎi snaladevaCa
i vrste rast oloživih goriva, ukljucujući altcrnativna Do riva. ÑÍozcino ocelci-
Via i Ğ Û (.İ i.İS fflVa Svc visc ići u smeru zabriliutosti za zivotnu sredinu i
potrebe za smanJenjcm poirus"nj‹, nego ka povecanju zaliha putem gloiaiaznih,
stupih iiiera.
Kako svest o uticajii ćOVÛLiìnstva na globalnih kliniii raste, politićari će
biti izlozcn i svc vcćcm pritislcu cİa ogranicc proizvodnju fosilnih goriva,
povećajii oslanjanjc na alternative koje ne ugrozavaju kliniu, Ì11 Zahtcvaju
uvodcnje skupih filtrirajiicih tehnologija — kao sto jc „izdvajanje ugljcnika“
(CCS) koje sprCc.İVaju ispustanje ugljcncÎiolisida u atinosÉeru (vidi Fried-
man and Homcr-Dixon coop). Dok se to dogada, energerska bezbednost
dobija novo znaccnje — prelazak s energenata koji nanosc velike kliiaiatslic
probleme na praksu koja rnininializujc takvu stetu.
Najz*d, energerska bezbednost mozc eta znaci korisccnje ener¿ije na
dalcko skroniniji i samosvcsniji nacin nego sto to — b21’ĞOU1 UiİS koji zivc
it najnaprcdliijim industrijsliiin drzavalTia — ćilÂlÏTlĞ iİ1ÂRS‹ POSAO ÛĘI1 C lZVC-
snih priinarnih goriva (narocito nafte i Emit odnog gasa) postaju wc manje,
posao gcografskl I1Z1Țİ O iìnjanja na to goriva postaju ozbiljniji, a ekoloskc
O .ÌSnosri od potrosnjc fosilnih goriva ocevidnije, gradani s”irom sveta cc pri-
rodno biti prolTliśljeniji u svoiii izbore i korisćenju pt ink.Ìfnc cncrgiju, i skloni-
ji izbegavanju nepotrcbnili ili rasipnih izdataka na gorivo. Doista, već sc inogti
videri mnogi znaci takvog dobrovoljnog ograničenja: eve veća popularnost
hibridno-elekrričl2l Riitoniob tla u SAD; S ( Ž 1 .I1ini koliiiia i dizcl

gorivu u Evropi; obnovljenJ popularnost bicikla u mno g im cvropskim c ia-
Noviia, i tako dalje. Kako vreme prolazi, takvo ponašanje ce verovatno igrati
sve vecu ulogu u oc(rcdivanju znaccnja cncrgetske bezbednosti.
Knjige koje se preporučuju za dalje čitanje
Kcnncth S. Defieyes, Hubhert’.‹ r‹ik: The ImpendiTi@ Wurld Oil ShO FLd C
(Piinccton, N): Princeton University 1'rcss, zooi). Uvod u problcm svet-
ske proizvot(nje liafte i njeno nciniliovno opadanje.
dan H. Kalicki and David L. Goldwyn (eds), EK GTf (ccn›//J (Washington,
D C: Woodi oiv Wilson Ccnter Prcss, zoo ). Vredna zbirka ogleda ri
kojima sc encrgcrska bezbednost istražuje prema iegionima iz raznili
pcrspektiva.
iYlichacl T. Klave, Eluod and Oil. The Dnngers and Gonseqneiices o Hiumics’s
Growiny De endency on Import d 1’etrolcurn (New York: Mcrropolitan
Books‘, zooq). Ozbiljno istraživanjc bliskog odnosa izincdu naftne za i-
snosti i spoljne politike SAD.
Internarional Encrgy Agcncy (IEA), orld Eriei$y Outlook (Paris: IEA,
anniial). Godisnje istiaživanjc nicdunarodne enei¿erske okolinc, i ozbilj-
no istraživanje posebnih tckiicih probleliia i ponuc)cnili ckstenzivliih
sratističkih podataka.
US Departmcnt of Encrgy, Eneigy Information Atlministration (USDoE),
Internatiorial Energy Outlook W sl ington, DC: VS OaF, annual).
Godisnje istiaživanje svctskc cnergetske potraznjc i ponudc i ponudeni
ekstenzivni statistički podaci.
Vilijam D. Harding (William D. Hartiing)
Sažetak
Dinamika globalne trgovine oružjem suštinskí se promenila od kraja
hladnog rata do novog vremena koje obeležava teroristicki napad od 11,
septembra, Prodaja borbene opreme i dalje predstavlja najveći izazo¥
u odnosima izmedu država. Ali posao se broj ratova koji se vode unu-
tar država povećao u odnosu na broj ratova koji se vode izmedu njih,
malokalibarsko i tako oružje I SALW) je postalo je oružje izbora u većini
svetskih sukoba. U doba asimetričnog ratovanja takode postoji sve veća
zabrinutost jer neke regionalne sile nastoje da ovladaju tehnologijom koja
proizvodi nuklearno, hemijsko i biološko oružje. Uzimajući u obzir promenu
amerčke politike kao osn0vni prnner, ovo poglavje govori o poltčkim,
ekonomskim i strateškim činiocima koji podstiču te tri niti trgovine oruz-
jem: glavni borbeni sistemi, malokalibarsko oružje i tehnologija koja je u
stanju da proizvede nuklearno oružje.
Uvod
Mcdunarodna trgovina oružjciii usko je povezana s pitanjima naira i bczbcd-

nosti, pravde i nepravde, i razvojciu i nCiíÌZVİjenošću. Prodaju oruźja rnoźc da
podstalcric reglonalne i lokalnc sukobe ili poinognc stvaranju ravnotcžc moći
442 Medunarodna trgovina oruzjem
So)a cc sprcciti sukob. Njome se represi ani rezinii snabclcvaju oriiclem koje
ira jc porrehno da uguse dciaiokratskc /olircte i gocine zloiipotrebe ljudskih
’ȚVi/• /d Sc iiiozc ii/otrebiti za olaksanje teroristickili akata ili za podrsku
upnjetenom stanovnistvu ii borbi protiv Dcnocida i etniclcog cisCenja, niozc
da podstaknc tchnoloski razvoj ili da podrije ekonomski razvoj. Ono nioze
da posluzi Cao nezavisna pronienljÎVii kojih O S(ÎC Sukob ili samo kao oriide
koje su koristile obe strane u /rcthoclnoin Siilcobu koji sir pokrenuli drugi
rizroci. Uticaji izvoza tiruzja zavise od sila boje sroje iza trgovine i okolnosti
pod kojiiiia sc koristi.
Dinarn ika globalnc trgox inc oruzjcrn sustinski sc promenili tokom
Qrtitcklih pet cleccnija, od hladnog rata do rata protiv rerora. Razlozi za trgo-
vilu oruzjeiTl prostiru se od geopolitickih (cenientiranjc odnosa s kljucnini
srratcskilTl SiiVeznicinia) do gcockonoinskih (osiguranjc sustinskili poslov:i
s oruzjeni koji sluzc subvcncionisanju osnova odbrambene industrije zemalja
lioje izvozc oruzjc). Te promene odslikavajx promene globalnih okolnosti,
sto je dalje analizirano. Ipak, pre nego SOO L1 iÎZcnio na snstinslci slcup pitanja,
OkriÎ iÎV1 Crno se nekim defln icijaina.
Tri kanala za transfer oruĞja
Globalna trgovina oruzjcni sastoji sc od tri razlicita elemente: (I) trgovina

glavnim sistciniiiia kao sto sir borbeni avioni, tenkovi i bojni brodovi; (z)
trgovina inalokalibarslciin i lakim oruzjem, od „AK-qy“ do i aketa koje se
ispaljuju s rainena ((vidi Hartuing (Hal tun$) zooo ); (j) trgovina iobaiua
koje iiiiaju dvosrruku upotrebu (civilnti i vojnu), ulcljučujuči Sve od pusak•i i
hclikoptcra bez naoruzanja cto opreinc koja sc može upotrcbiti za proizvod-
nje liuklearnog, hemijskog i bioloskog oi uZja.
Trgovina glavnim kolivencionitlnini oi uzjeiii jC Fliljpoznatiji, najunosniji
i najkontrolisaniji cleincnr globalnog poslovanja s oruzjcrn. Glavne drzavc
koje proizvoda oruzjc hao sto su SAD, Rusija, Vclika Britanija, Francuske i
Kine — let stalnih clanica Saveta bezbednosti — konrrolisii iziiicdii z/ i ¡/q
O illne prodaja oružja u datoj godini. Tabela z .i okaziije da je izrricdu
IQp 6. i zOO j. godine na rc zcmljc orpadalo iZlccdu 6q% i Sq%» ukuQnih glo -
balnihprodajnih ugovora (Grimct (Grilnnictt zoo6: 8I)).
Izvoz borbenih aviona, tenkova, vojnih heliko/tcra i bojnih brodOVi1
drzavama u Evropi, Aziji i na Siednjeili isroku stvorio je snažnii konkurencijti
medu gl.vj§i1Tl Sl3ttbd ViIČi1T1i1. U tome postoji ocCVldan ekonomski podsticaj.
Vilijam D. Harting 443
Prodaja glavnih borbenih sistema na samo da donosi prilioclc vojnim predu-

zečiiiia ncgo i clopi inosi ravnoteži trgovine i obezbcduje poslovc ii ključniiii
regionim2 dČZilVa iZVOZFlica.
Mada je ckonoiiiija jcclan od odstrckaca trgovine glavnim konven-
cionalnini oružjcrri, politika i hezbcdnosr često igraju cak vazniju ulogu.
Tokom liladHO 1iI(Ž RAD su koristile izvoz ortizjil LHI učvrstc odnose s kljuc-
nim regionalnim savezniciica kao sro su Iran, lndonczija, Tajvan i Brazil.
Ti odnosi su podrazuiiievali qrcčurnc ili otvorene obavcze d4 se proinovisu
bezbednosni interesi SAD u njiliovoiii rcgionu; da se razvije porencijal da
sc dcluje nesmetano zajcdno s američkiin vojnim snagama u slucaju sukoba;
i da se, u brojnim kljucnim slučajevinia, obezbedi pristup vojniiTl b*zaina ii
zemlji primaocu (Klaie ip8q: zp —3o, j ). Bcz prodaja oruzja kao orud*, za
SAD bi bilo tcsko cia razviju „globalni domet“ moji su ostv:irilc tokom hladnog
rata i cia $a od tada odrzavaju.
*= • *3-• Ugovor i o transfcru oriizja, let stalnih članica Savcta bezbed-

nosti L’N IQQ 6. cJo zoo . (u milioniiua dol«ra)
SAIJ
Francuske z,5oo q,poo ti,joo i,7oo ¢,6oo ¢,zoo i,zoo z,ooo z,ioo -,9oo
UjccLKralj. ¢,9oo i,ooo z,ooo I,5oo 6oo fioo boo ¡oo ü,¢oo z,boo
Kiilfi I,OOO 1,)00 700 3,IOO jOO I,IOO IOO jOO 700 *,IOO
Svct
tJ ”tt@IlU
-s •‹ (7›^^) (^»°'^) (z°°») (^+°'*') (74°%) (7›*°) (z›°%! (z^%'/ (z°°'^) (7:'+'!
Izvor: G riiTiiTictt (zo o3: yp, zoo 6: S I)
Tokom istog pei ioda, Sovjetski Savez je izvczao znatiiii kolicinri otuž-
ja, cesro u obliku vojne pomoči. Od podr$ke nacionalnim oslobodilaclciin
pokretima u)užnoj Africi, Angoli i Centralnoj Amcrici do dodvoravajuCili
nacionalistickih režima u Egiptu i Indiji, sovjetski cksperti su cak visc bili pod-
staknitti Qolitickim razlozima ncgo oni rnt 3iidu. Broj sovjctskih klijcnara
bio je mnogo manji od aiiierickili, samo zo glavnih klijcnata na globalnoin
jugu rokoin u toku vcceg dela hladnog rata. Do sredine osanicJeserih go‹)i-
na, na samo pet klijenata — Angolu, Indiju, Irak, Libiju i Siriju — ot aclalo je
yş% sovjetskog izvoza oruzja. Tri od njih — Indija, Irak i Sirija — irnali su Ugo-
vore o prijateljsrvtı sa 3SSR-om ((Entoni (Anthony) rus p: ooo]).
Vi)c pojcdinosti o odsticajiıııa i uricajinıa prO îljc konvcnciolıalnog
orıızja iznecemo kasn ije. Ali sada moramo poglc cluti drugi glavn i kanal
prenose oruîja, snabdcvanjc robom za dvostruku upotrebu. Prodaju Iraku
osarrıdesctih godina svega, od rakera „skad“ srcdnjcg doıncta do nuklearnog,
hemijskog i biolos’kog oruzja, bio je klasican slucaj „burnerang efekta“ — ren-
dcncija da se ortızjc i vojna tehnologija upotrebe proriv drzava snabdcvaca.
Nesto opreme stiglo je od it ackih saveznilca kao sto su Rusija i Kina, ali
najveci deo je dosao iz SAD, Francuskc, Italijc, Velike Briranije i Neınacke
— drzava koje su SC I QQ I. godine suÇrotstavile Iraku u ratu u Zalivu. 1'osro
Qrcnosi dvostruke upotrebe zahtevajıı tehnologija sposoblıu da proizvodi
oruzje, a ne dovısene oruzane sistcmc, tczc ih jc pratiti cak i kada zeıTllje
izvoznicc ulozc svojc znanjc (i sredstva) u posao. Irak je naomian tokom
iranslco-iraclcog rata (IpSo—ıç88), kada je veliki broj zemalja snabdcvao jcdnu
ili obe strane u sukobu, ukljuüujuci ne samo glavnc, nego i ınanjc snabdevace
kao Sto su Brazil, Severiz a Koreja, Egipat, jordan i Sirija. I pored roga, glavni
snabdcvaci su doıııinirali u vrednosti prenesenog oruxja. Fı ancuska (prcko
ı /q) i SSSR (skoro ı /z) su predstavljîİ İ Zemlje iz kojlh jC Iralc uvczao najvilc
oruzja; s druge strane, Kina je tokom rata pokrivala oko pOlOVilıC iralıSkOg
uvoza (Anthony Ip S p: u 6—IÇ)$.
Treči kanal transfcra — onaj koji je postao narocito vidljiv od kraja hlad-
nog rata — jeste trgovina malokaliharskim i lJklm oruzjern. Največi broj
zrrava u svetskirn sukobinia iz4zvan je tim sisteinima, lioji su bili labavo rcgu-
lisani i uglavnom zancinai cni kao problcin sircnja nuk1carno¿ orrizja svc do
kraja dcvcdcsctih godina. To oružje je lako održavari i transportovati, rclativ-
no je jeftino i veoina tesko da ian se uJe ii vrag. Iz tih razloga ono predstavlja
izbor teiorisra, sepaiatisticklh Okrcta, milicija, gospoclara ratova i drugih
nedržavnih grupa koji su glavni igrači u ratovima posleliladnoratovskog peri-
oda, i velika vccina njih sc bori uliutar, a ne izmedu zciiialja (vidi Boiitivcll ct
n/. IQ))). Kontrolu tog oruzja clalje komplikuje cinjcnica da oružanc frakcijc
mogx da preuziuu prirodne resurse kao s’to su zlato, clijainanti i drvo, prodati
ih ilegalno, i tako stcci novac za kupovinu novih količina oružja (vidi Savet
zauzirnanju veceg dela teritorije i kontrolu vece kolicine resursa. Taj /a1cni
krug je iiiiao pustoseci uticaj na velikl broj zemalja, i u svom znacajnolc t)clu
niozc funkcionisati bez riče)ča glavnih država.
Procvat prodaje oružja: sedamdesetih i osamdesetih godina

prodaja oružja i vojno pornoC su bili trude ratovanja i diploiiiatijc od poCet-
ka hladnog rata, od aiiicričke vojne pomoči Grčkoj i Ttiiskoj u borbi protiv
partizana sklonili koniulJlZlnu posle Drugog sverskog rata c(o bi it:inske, fran-
cuske i sovjetskc blokadc izvoza oruzja obcma stranama ri sueckoj kriZi Ip36.
godine. Ali do procvara izvoza oi užja došlo je sedamdesetih i osanidcsctih
godina XX VCkJj 3dJ Č t talna vrcdnost globalne trgovinc uvcCala trostrri-
I*orast ii odaje oruzja podstakla su dva glavna Cinioca. što se tiče gco-
politickc sfcrc, amen icki prcdseclnik Ričard Nikson je, izbegavajuci jos jednu
vojnu intervenciju slicrru onoj u Vijetnainu, tcžio d• r •’oi aiovišc ameiičke
ilirercse Sironi svcta. Rezultat jc biO pOŽR3( kaO Niksonova dokrrina. Ona je
ptvo izložC12¡i iti p. godinc ii govoru u Gu›iniri u kojem jc Nikson najavio dc
čc Amerika, urncsto s1R1d)3 (1’K LlbLidiiCc li ioružavati regionalne savCZ121-
ke x cilju zaštitu arncrickih bczbednosnih intcrcsa (Nikson (A*ixon) i p7I :
Drugi glavni črn ilac koji jc doprinco porastu prodaje oružja jc bio rast
CC12J nafte podstaknur forn+iranjem Organizacije ZCM3lja izvoznica nafte
(OI'EC) ip2q. godine. I*rihodi od nafte oniogucili sir državama izvoznica-
ma naf(C tiudijska Arabija, Iran) da od SAD, Britanijc i francti5ke i drugih
snabdevača kliče najbolje borbcnc avione i kot žena vozila (Klarc IpSq: 3 j).
Niksonova doktrina podstakla jc prodaju oružja ne 5amo glavnim izvtizni-
ciina nafte, nego i rcgionalniin saveznicinia kao sto su Anastaszio Sonioza u
Nikaragvi i iežirni u Brazilu,Jiižnoj Korcji 1 n3 Tajvanu. L* ii iŽdd s lIc.1jeviiTl.1
ti prenosi su ukljucivali nc saiiio oružjc, mcgo i obuku, znsnje i tcb1io1€1 1$U
ko)i svi bili potrcbni z4 proizvodnju sličnih sistema.
U toku tod perioda, SAD, Sovjerski Savez i Zapadna Evropa su se borili
za doininaciju nad delovima globalnc trgovilie; uglavnom se raclilo o toiaie
da i /) pripadnc sv:ikome, uz upozorclijc da dobar deo sovjctskc prodaja
bude u obliku vojnc pomoci, a ne prodaja za koju se dobijao novac. Eko-
nomski podsticaji za izvozoni oruzja S(V.1ČR1i su su/arnistvo medu geopo-
litickiin korinilarima u toku tog perioda. )edn.i takva inicijativu, lcoju su
osecale Zapadnc silc, bila je potreba da se „rccikliraju petroclolari“ — da
se, prodajorn skupini oriizanib sistema drzavama koje izvoze naftu, povra-
ti liOvac potrosen na kttpoviiui Skuplja nafte. U SAD jc povecana ii odaja
oružja talode poinogla da se izglfidc veliki vojn1 rlOSkovi kojc jc doneo
446
zavrsctak rata u Vijetnamu; posto su ainei ičkc nabavke za rat opale od ip7 .
do ipy . godine, prodaja oružja jc suštinslci skočila, stvarajuči alternativno
trzišre koje je deliiiiično nadopunilo opadanje troskova Pcntagona.
Adiuinistracija Dziinija Ikartcra je poklicala da promeni dil2ainiku glO-
balne trgovine piomovisuci politiku ogranicavanja prodaje oruzja. Kar tcrova
inicijativu izgradena je na aktivnostima Kongrcsa posle rata u Vijetnamu i
posle Votergejta, koji jc Ip y6. godine doneo Akr o kontroli izvoza orrtzj*
(AECA) h•io oc(govor na neobuzdanii ‹irneričkri prodaju ortizja (vidi Har-
ting (Hartun g ) ip p3: 36—6z) ). 3rcclinoin scdalTldesctih godina SAD su
poniidile ogroman transfer oruzja Saudijskoj Arabiji i Iranu, naoriizale obe
strane u ratu izincdii yorka i Tiiraka oko Kipra, kao i desno krilo pobunje-
nickih trudil lŽ Angoli kojc su bile savczliici sa rcziinoni aQartliejda u Juznoj
Africi. Akr o kontroli izvoza oruzja dao jc Kongresu pravo vet‹ na vaznije
prodajc vojne opieine; istakao je nacelo da aniei icko oružje trcba da se kori-
sti za odbrainbcnc svrhe; i utvrdio da bi politika SAD morala d3 prihvati
voclccu ulogu u ogranicavanju predaje oruzja.
U skladu sa ovini okvirom i vlastitiiii uverenjini:i, Ozinii Karter je kai-
panju za predsednika zasnovao na svccanoni ohcčanju r(a čc /rcuzeti vod-
sivo u suzbijanju medunarodne rrgovilie oružjcin (Sjedinjenc DrzilVo IQ 7S:
z66 —zy ). Njegova inicijativu koja jc liajvise obečavala u tolTl poglcdu bili su
prcgovori izmedu SAD ‹ Sok Jetskog Saveza o Tran.sferu konvencional-
nog oruzja (CAT). Izgledalo je da vc ovovi na areduju, jer se svaki glavni
snabdevac obaVt-ZČ bil cC Sllianjiti kolicinu i obim transfcra oružja. Ali ii
ka.‹nijoj bazi Karterovog predsednicl‹og mandata, njegov savetnik za nacio-
noliui bczbcdnost Lbiglijev Bzezinski narusio je pie$ovorc, deliiaiicno zbog
toga da oinoguči SAD da ponude vojnu telinologiju Kini kao dco tekuče
normalizacijc odnosa izmedu SAD i Kilic. Kar tcrovn predanost ogianicava-
nju prodaje oruzja je pocela da blec)i kada se on zagrejJo za ideju korisčenja
transfera oružja i1 nagradi piijatelje i zaplasi neprijatclje (Blecniacn (Blec-
hman) i ATolan (Nolan) -iQ *71) U skladu s Karteiovoin promenom, SAD sir
naoruzale iianskog )aha do 1‹raja njegovog rezinJt, IQ p. godine (kada je bio
srusen i namenjen rezimorn na cijc je celo dosao ajatolah Ruhola5 Hoinei-
ni). Amerilcanci su nastavili da trguju oruzjcin sa sahoin uprkos represivnog
karaktera njegovog režiina, u kojem je obavestajna sliIZb2 SA3*AIf (kojti sti
obucavali arncrički ekspcrti) učestvovala u kidna/ovanjiiiin, inucenjilTlil i
ubistvinia ri nastojanjima da tigusi alctiviste koji su bili pt otiv reziica [( S’ik
Pored toga, Kartcrova administracija je pornidilii pakerc oriizja rnnogiiai

di /ViI1T1iI Ll Persijskoni zalivu i na robu Afrikc — ukljiicujuči Kcniju, Egipat i
Saiiclijskii Arablju — ti zaiiienii za iisrrtp vojniiii ¡aosrrojenjinia koja mogu da
koriste novostvorcnc Snage za brzo dclovanjc, planiranc s ciljern da osigura-
ju da u reJionu Persijskog zaliva „vise ne bude Irana i Avganistana“. tak je i
naJvCci Kartcrov spoljnopolitčki uspeh — inirovni spoi.izum izmedu Izracla
i Egipta u Kemp Dcjvidii — bio zapccačcn /akctoin vojnc pomoci za svaku
stranu u pregovorima ii vrednosti od po nekoliko iiiilijardi dolara. Ukratku,
Oziliii Kartcr jc biO ZiIVCdcn kratkoti ijnini dobitiina od transfera oruzja ii
osi¿uranju politicke i vojne /odrslcc i ornogucio im da sc oni obavljaju u
ime ljudskih prava, demokracije i raspaljivanja regiolialnili sukoba (Hartung
›sss: *=—*›)
Dziini Kartcr sc kasno pojavio u poslu proinovisanja pt odaje oruzja, ali
je ZiI(O OIJŽ d C 2n bio Dlavni akter od /ocetlca svoje aclministracijc. Jedno
od njegovih glavnih nastojanja bilo je da lobira da Kongrcs odobri Saiidijslo›j
Arabiji prodaju Sistcina za vazdušno upozoravanje i kontrolu (AWAKS) u
vrednosti od vise od dcvct inilijarc)i cltilara, sto jc bila borlaa koju jc on dobio
kada je Senar glasajuci z:qS dao podršku prodaji (Klarc ipSq: iqS— I) @).
Potom Iza toda je slectila pioclaja borbenog aviona F-i6 Vcnecueli, ii suprot-
nosti s politikoiii uvcdenoni u roku Karrerove adrninistracije koja sc zfiagfia
za zabranu prodaja amcrickih borbenih aviona Latinslcoj Amcrici. Ali mozda
je najvažniji aspekt Rcganove Qo1iti1‹c prodaje oruzja bila njegova podrs’ka
tajnoj prOdilji oi uzja pokretima u Avganistanu, Angoli, Ikambotlzi i Nika-
raDvi, zcrnljania koje je on opisao kao „borcima za slobodu“ neza •isno od
njihovih aktticlnih iclcologija i prakse.
U Avgan istan sir SAD iililc prcko dve nailijarc(c ctolara u oruzju i obu-
ci mudzaliecJin* posvečenih proterivanju sovjctskog okiipatora iz lijibovc
zeinljc (Kacnian (Katznian) ipp3: i ]). Opremo je obiilivatala autoniatske
puske, vojnc kaniionc i raketa koje se ispaljuju s raneena. Čdil laeina sumnje
da su te isporiicc pomogle nastojanjima avg anistansli ih pobunjcnickih gruba
da porilZe Sovjetski Savcz, one su imale zliacajali naknadni sok. Dobar dco
oruzja namenjen Avganistanu izvukla je ISI, pakistanska vojna obaves”raj-
na sluizba, i prenel;i ga u konfliktne zone u Kasni iru, Indiji, Tadzikistanu i
drugim žarisniin mentima sirorn globusa [(Kris Smit (Chris Smith) IQQ j) ).
Osania bin La‹lei , koJi jc osnovao globalliu tcrorističku grupu A1 KaicJa,
koristio je kontakte sa inudžahedinima koje je obucavala i naoruzala CIA u
toku rata u Avganistanu d3 POStavi osnovc svoje organizacijc.
XIoZcla je najvise publiciteta oko skandala s oruZjein izazvala afora Irar¡

—kontiasi, osaindesctih godina, u kojoj je Reganova aclininistracijíl tigovala
oruzjeni e IranolTÕl íÍ fi naorrizala antivladine snage (kontrasc) u Nikara-
gvi. Operacija je narusila ziibranu Kongrcsa da sc poinaZu kontrasi i pokazale
sta odlucna adininistiacija mozc da urati kada izabeie Çroclaju orUJja de bi
„zaobisla“ zakonslca ogranicenja. Operacija je obznanjena kada jc Judzin
Hcjzcnfasa (Eugen Hascnfiis), nizeg operarivca ukljuccnog u izrucenje oriiája
kofitrasiina, dio zarobljen od stranc sandinistiCke vladc i Çriznao svoju ulogu
u operaciji u korist kontrasa. Pukovnik Olivcr fort je kooiclinisao niiiltinaci-
onalnu operacije snabdevanja oruzjcni iz svojih prostorija u neposrednoj bli-
zini Bclc kucc. Medu drugim ucesnicima skandala bili sir Saiiclijska Arabij.1
koja je data riideset íve miliona dolaia da se n2oruJaju konn ali, i posrcdnici
ci)z sil lmena Ül íÍ LÍ ÇOltcijskoj fototcci) od bivsih zvaniCnika CIA i Pcnta-
gone do mcdunai odnih dilera oruzjcrn lcao sto su Saudijac, Aclnen K3sOgi i
lianac, Manuccr Gorf›a1iifar. Iako je skalidal bio potpuno razotkriven, kazne
za njegove uCesnike su bilc niinimallae i osralo jc najasllÕ íÍ 11 SLi prcduzeri
koraci da sc talcve opciacije sÇrcCe u ÚucluÜliostí (vicli O i cjper (Draper)
IQ Sy ). U stVari, Picard Gad, koji je bin pilot u tajniin „vazdu)nim snaga-
ra“ Olivera Norra koje su prevozile or uàje kontrasinia, kasnije jc zakljufilo
ugovor za stanje or ulja brodovima kolumbijskoj vladi kao delu alucrickog
Posthladnorato\/ska dinamika
Posle završetka hladnog rata u prvi član su izbili ekonomski inorivl u politici
/rodaje oi užja Klintonove administi-acijc, sto je otvorelio naglasilo varnost
izvoza oružja u podisci američkc odbrarnbenc industrije. tak i (rc nego sto jc
bio izabran za prcdscdnika, Bil Klinton je bio sklon da bodizi va2ne poslovc
s oruzjelTl d.1 bi zadobio naklonost kljucnih drzava. Njcgov protivnik, Džordz
Herbcrt Voker Bus, najavio jc nekoliko krupnih poslova s oružjcm tokom svo-
je kampanjc, uključujuti prodaju „F-i3“ boi bcnih aviona Saudijsko) AtabiJi
u vrednosti od let milijardi dolara i prodaju istih aviona Tajvanri u prednosti
od dcvet milijardi dolara. Ook je adniinistracija Buša I predstavim stratcške
iazloge za svaki od tih poslova, stvar ni motivi sir postali jasni kada je Bris II
najavio poslovc na glavnim skiipovima pred oduscyljeni1Ti radliiciina u Scnt
Luisu (mestu u kojcm se proizvodi „F-I “) i Fort Yortu, Tcksas (gde se /roiz-
VOD1 „Č-I$“). U Fort Vortu Buš je izneo svoje primedbe usred natpis.i i parola
Vitijam D. Hartıng 449
na kojilTlîl je pisalo: „Poslovi za Aıncrilcu — hvala gospodine predsedniCc“

((Vojne (Wincs) ıppz ). U Scnt Luisu je izjavio: „U ovinı vremen ima cleo-
nomska uanzicijc, Gelini da ucinlm sve sto rrıogu da Amerikanci zadrzc svojc
/OSlOYc“ (ÖtlSÛ I QQ2-).
Kancİidat bil Kimden je odur.İi ‹Zd.İÖ S.İÖÇstenje za starnju poÛÛ .ÎV.Ijuci
prodaju F-u Sauclijcima (uprkos prig ovoıi Ğ IZÛiİC a, jednog od najsnaznijih
savczlıilca SAD) u veCinı koliûinama zato Sto su avioni proizvodeni u h(isuri-
ju, vaznoj drZavi u kojoj su ğ1ĞSîİC1 lTlOgli dîİ OÛİluce da li Cc na izÛorlFlıa ıppz.
godine pobediti dcmokratc ili rcpuf›lilıanci. Klintonova podrska procİaji
aviona Saudijsciına 1H$C bila anomalije; aıncricka prodaju oruîja se u prvoj
godini njcgovoÇ mandt1(îİ OIO tt(1Öst1’ılLila, i iZ13OSİ1a tric(Csct tri m ilijarde
Ğ ĞÎ.İ S DoD ooo)). On jc poslao svog sekretar a za tıgovinu, polcojnog
Rona Brauna, na Pariski aeronıiting IQ Q3. gocİinc koji jc Ü1.Incuzima prodao
avion sa raclaroııı i ıısput se zadrZao u Saudijslcoj Arabiji da ubcdi Saudijce
û „ostalıu na mumu“ trgovine oruîja sa Amerikom, Mija je vrednost iznosila
desetine milijaıdi dolara, uprkos zabrinutOStllTla u Rij.İdĞ dĞ li Ce Saııdijslco
Ktalje stvo nıoci ro da isÇuni.
U godinama Bus“ove i Klintonove adıninistracije, jcdan od najncprlj3tnijih
i naj¡ ouCnijib trcnııtaka u prodaji oruâja bilo je otkriCe da su SAD i njcni Savc-
znici bili glavni snabdevaci Iraka oruzjcm i tchnologojom za proizvodnju orrızja
SVC YO lRtR Il Z3lİVtt içi I. godine. Dot su zcınİjc kao Sto su Fı ancuska, Velika
Britanija i Italİ Ğ 31Â.İb Cvale rezinı Sadaıca Huseina oru2wim sisrcınima - da ne
ponıinjemo Sovjctski Û.İ Ğ/j Llajveceg SU.İ CV3ÜÂ — SAD su primarno procÎavalc
tehnologije za Çroizvodnju oruZja, od opreme koıiSCenc u iıaCkim fabrikarna za
proizvodnjrı rNcta do matcrijala koji su sc ıııogli priıuenlti u proizvodnji biolo-
Skog oruZja (lVines ıpçı). Indirektni amcriCki uticaji ne iraÜki arselı3l ııkljuCili
su trmısfcr aıneriÜkih kasctnih boınbi u Bagdad preko cÛcwskog clilera orııîjcrn,
Kvlosa KarcÎocna (PflSCOL îİ$ ZO1) ŞÇ I ).
ÛOS)C l‘R(2, IQQ ı. goclinc, amcricki predscdnik Bus i britanski prcdsed-
nik vlade, Dîon Mejdîor (john Major) su se obavczali de sprece ı azvoj
trgovine oruzjcnı i destabilizaciju Sredlıjeg istok3. Zapoccti su razg ovori
koji su ukljuCili jet stalnih c Hld1Cl1 ‹lVC Üîİ bezbe dnosti UN (bina, Fraı-
cııska, Sovjetski Savcz, Velika Britan ija i SAD). Sve navedene drî ;ıve su
do ı ata u Zalivu naoruzavalc Iralc. Cilj razgovora bio je da se smanjc niyoi
prodaj% oruZja krizn ini regioniıııa i da se suzbije prodaju Üali1tiCl‹ilı take-
ta. Nazalost, razgovori su prekinrıti Iade se Kina povııkla ıçp . godine,
delinıicno zbog amcriclıc i francuske prodaju ıTıodeı nih borben ih aviona
450 Medunarodna trgovina oružjem
Tajvanu, a i zbog toga stO Sc i.ÌZ Ovorinia o prodaji oruzja ciljalo na ogra-
nicenje r‹ikctnih sistema za ciji se izvoz Irina specijalizovala [(Obcrdorf
(OÙcrdorfer) i pçz)). Mat.a svetla inch u perÌocİii posle Ñ.İ iVSkog rata b‹la
jc stvaranje Ortizanog reȘistra UN, dobt ovoljnog sistciaia izvcstavanja o
izvozu i uvozii oružja koji jc pomogao da se Saznja tismcri na țoiranjc trpo-
vinc oriizjcni, mada jc pruzao informacije kojc sc nisu uvek mogle dobiti
iz postojećih vladinih ili ncvlacłinih izvora.
Izvoz oružja posle 11. septembra

Teroristiclci napadi na Pentag‹ n i Svctski trgovinski ccntar, i i. septcnibra
2OOI. O Inc Novell str cîo jos jednc• Qrolnene ti politici proclaje oruzja. U true
„globalnog rnto protiv teroia“ (GWOT), Busova adniinisti acija jc skinula
Żå fiÌÎÃĞ 1ia prodaju oriizja zcniljama kao sto en Pakistan Jcinen, KčÌÛiİ S íìlÄ
i Indonczija i povećala vojnu pomoć Gruziji, Filipininaii i drugim dr«v»a
boje su sniatrane potcncijalnirn savczliicima u laorgi protiv terorizmu (Hart-
unç and Berrigan) zooș: y). broj drzava kojc dobijaju aiiiericku vojnu ĘolTioć
iidvostrucio sc od root—zoos. godine i skoro /ą anierickih lúijenata bili en
ili nccÎeinokratski rcziini ili zemlje kojc en liajvišc ugrozavale ljudska bra *a;
te lcriterijunie ustanovilo je arnericko Mluinistarstvo spoljnih poslova (Har-
tung and flerrigan zooj: ą, j6).
Ova QroiiienÔ kĞ lÃiÌOruzavaliju ieprcsivniİì vlada u ratu protiv teiora nije
u pocctku dovela do znacajnih porastu americke proc)ajc ‹iriizja u dolarskoj
vrcdnosti, ali sc do zoo 6. gocÎine ta prodaja udvostrucila, od otprilikc deset
milijardi dolara godisnjc ma memo dvadeset milijardi dolnra, sto je najviSJ
nivo posle rata u Zalivu. Povcćanju rrzista oriiźjen2 lÃiljxisc en doprineti ÿro-
daja Palcistanu boibcnih aviona „F-i6“, plan za ponovno oprenianje i ponov-
nu obuku S’aitdijske nacionalne garclc (SANG), i znacajne rodajc TurSkoj,
E 1 tit İ Izraclii (Wayne zoo6).
Trgovina malokalibarskim i lakim naoružanjem
Rao Wto jc ranije priinečeno, trgovina iiialokalibarsliini i lakim oruzjeiTi pred-

stzs•l)z osnovu sÉorìjlÛ iİ Ę lZiì 1 ‹rivnostl koje se ocłnose na Wh6aliiti trgovinu
or užjein i to zbog njcne važnosti ii odi-zavanju postojećih sukoba i porencijal-
nc i aktuc = D» it naoruzav4nju tcrtiristickih grupa. Da bismo iiiiali bolji
uvicł it tc poj2vc, neophodno jc dati bliže od ’cdcnjc pojma trgovine.
Vitijam D. Harting 451
NajveCi dco onoga sto jc napisano o iTialolialibarskolc i letom naoruza-

nju polazi od deČlnicije koja je iznC(iI kt Izveštaju panela o drzavnilii izvozima
malok ibarskog oiuzja (Generalno sltiipstina fiN i pp y). Najsvcobuhvatniju
procesu $lobNnc trgovine, globalnih zaliha i glogbalno uticaja iaialokalibarskop
i lako$ 14ROFbl iinja predstavljil trazivanjc koje se odnosi na inalokiilibarsko
oiuzje. U njemu se malokalibarsko i lako oruzjc odrcduje na sledeci nacin:
Malokalibarsko oružjc: revolvei i i poluautoiiiatski /isrolji, puške, Sara-
r
bini, jiirisnc uške, autoinatskc ku)1cc i lake a toniatske priskc.
Lako oriizjc: tcSkČ ilbltO£natske piiskc, rucni bacači granata, pokicr»i
antitenkovski i antiavionskl rOpovi, besrrzajni to ovi, pokretni antitenkov-
ski i antiavionski lanserni rakctni 5istcmi i niinobacaci ciji je kalibar manji
od iOO 1TNdŽ ( S liv lvanje kojc se odnosi lia nialokalibarsko oi‘iizjc zoo z: io).
Prema griiboj proccni iznetoj u tom istrazivanju, u svctu postoji 6)p miliona
malokalibaiskog oi’iizja. Ta proccna sc odnosi samo na vatrcno oružje, a ne na
lako oriizje kao sto su niinobacaci ili rNctnc gral3il£e koje pokrecc (ropclcr. UJ o-
reden sa ot/ri1i1ce osaiii miliona novog iiialokNibaisko$ oružja koje sc )roizvcdc
svake godine, trzistc polovnim oruZjeiu je, zboD velicinc zaliha, dominantnijc.
Znaniri kolicinii iiialokiilibarskog oi užja — 3yS miliona ili skoro 6 o%
— poscduju civili. Reč je uglavnom o revolverima, od kojih sir ncki dosti u
ruke terorista ili o6unjenika kupovinoiii od dilcta oružja u Aiiicrici gde su
zakoni u vezi s njima relativno labavi. Prelna scfii Biroa Čil O 01 dUV3rl i
vatrcno oružje (bATF), Sy% od zp z vatrena oruzja za/lcnjena tokoIn Ip8 S.
i ip8p, godinc od kolulTlbijslcih trgovaca drogom bilo je porcklom iz SAD
[(Isikof(Isilcoff) ip8pb)). U toku tog istOQ pcriOdil dShinq)ton 1 ost]c izve-
stio je da „zvaničnici zaduženi za naiuctanjc zakona iznose sve vise dokaza dc
zastupnici kartela koji dcluju u Sjedinjenini Državama cinc nove napore da
kupe velike kolicinc poliiaurorriatskog oriižja — ukljiiciijuči „AR-i “ i „uzi“
od iS. avgitsta ip8p tako je izvrscn atcntat na kolurnbljskog predscdnickog
kandiciata, Luisa Karlosa Galana. h:o sto l9zelc Kilorin, predstavnilc Siroa,
baze, „ono sto imamo jc stalno odlivanje pistolja iz zemlje istini piiteiii
kojim droga rilazi u zemljo... rrgovci kokainom se nc 'račaju natrap ¡oixiznib
i’uku“ (Isikof ip bpb).
Izglcda da jc odlivanjc oruzja iz SAD nieksičkiin kar reliica čak vece nego
u koluinbijslcoiii slucaju. U clantl IQQ3 U Clcvcland Plain Ocaler (iS. oktobar
ippq) govori se cia su Ippz, i i pp . godine iiieksičkc vlasti identifikovale 8.yoo
/iStolja iz SAD, uz prinicdi u „da zvanicnici s obe strahu lilnice kazu da su
srvarni brojevi daleko veci“. ficvolvcri alTlcrickog Jaorckla koriščeni su iTiartu
ippq. godinc dada je ubijen nieksicki prcdsednicki kandidat Luis Donaldo

Kolosio; u septembi Fl I QQq. godine piilikoni ubistva Hozea Franciska Ruiza
Masije, gencralnog sekretara nieksicke Institucionalne tevolucionarne parti-
je (PRI); katolickog katdinala Içç . godine; i u pokolju ip niuskaraca, zena i
dece u Ensanadi, Mcksiko.
Porcd pistolja u iukama civila, dodatni zqI milton vatrcnog oruzja oko
S% kontrolisu tradicionalne vojne snage (tj. rtniformisane vojne snagc
odgovomo drzavama, a ne privatne inilicije ili druge militarnc ili paralTlili-
tarne organizacije (Istrazivanjc u vezi s malokalibarslciin oruzjcin zooz: 6),
75. r 9). Nesto od tog oruzja je, takode, oduziinanjcm, kradom ili korupcijom
(tj. proclajom grupania od strane rcgularnib vojnih snaga), zavt silo u riikama
rerorista ili pobunjenika. Sumnje sc, na piiniei, da su clanoyi Studijsko-aiap-
ske nacionalne gaide prodali oruíje pr1 Rdniciina Al Kaide koji su u iníiju
ugh. godinc bili uincsani u bombardovanje stainbenili zgiada u Saudijskoj
Arabiji ((Fin Finn) zoo ). Vcrujc sc ela je ogromne Combina oruZja koju su
cecenski pobruajenicl sredinoin devedesetih godina koristili ii ram se sovjet-
skom vojskoin knQ cnn of Sovjeta u nckoj vrsti programa „OruJje za hianu“.
Kat sto jc jcdan sovjetskí vojnik potvrdio: „Ceceni sei svc svoje oruzjc lrupili
od nas, inaúe ne bismo imali sta da jcdeiiio“ (Klare up 3: n. io).
Yeruje se da sir om svcta postoji sedarndCSf°rvo do stOIoo miliOlia kopija
samo jcdne vrstc aiitoiiiatskog orttíja — ruslcog „AK-qy“ (i njegovih vai1-
janti). To je popularno orrizje kod pobunjenika, terorista i slicnih oriizanib
Sl2àgã. Kada su, na pr imcr, SAD posle svar¿avanja Sadanina Muscina pri-
stupile izgradnji novlh vojnih snaga Iraka, u pocetka je odliiceno da se one
naoruzaju sa „AC-qy“, na koji su mnogi Iracani naviÜi i za koji je postojala
inanja verovatnoCa dK Ü ÜíÍ laVi u vctrovitoj, Çustinjskoj kliini li aka.
Kako nediZavne gr upe dolazc do inalokalibaiskog i lakop oriiZja? jedan
naCin je kraJa ili kupovina od tiiZavnih snJga, a drugi lioriíCcnje labavih
lolcalnih zaliona koji se odnose na to oruZje. VaZan izvor liabavke log otiiJja
namenjenog teroristickiin i pobunjenifikim gruÇania piedstavljaju ilcgalnc,
tajnc prodaje na koje se obicno ukazujc kao na crno tibiste. To rrzistc delu-
jc ii globalnim razmerama koristeci najnovija dostignuca koinunikacijskili,
tiansÇortnih, bankarslcili i posrednickih usluga.
Uz ovakvu definicije, prikrivcni transfcri oruJja iz SAD avganistanskiin
pobunjenickim gt upan3.Í LI Om njihovog rata protiv sovjerske okupacijc spa-
dali bi u sivu zonu — rajni, ali dopustivi prema zakonu SAD. Ali cak i u
t iiTi sltiLajcvima, oruzje kojc sC príkrívc•no prodajc deste dospev-a na crno
Vilijam D. Halting 453
trzi)tc. Količine mogu da budu ogroiaine. Na printer, prema proccni Istraži-

vackog servisa Ićongrcsa SAD su samo tokens osarnclesctih godina rislTlerile
dve niilijaidc dolara it oružje i obuku i’azlićitih avganistanskili pobiinjcničkiÙ
frakcija (Ñatzman i pp): iș). Ti sistcini en i cdisti ibuisani preko Jiizne Azijc
i daljc, u meri it kojoj je istiaživač Kris Amit tvrdio da jc „najvažniji poje-
dinacni cinilac u uvodenje inalokalibaiskog i lakoȘ oružja u Juźiiii Aziju
bilo nastojanjc SAD i Pakistana pa naoružaju avganistanski iaiiidzaliedinski
Mada svcobuhvatni podaci nisu dostri¡ani, rasprostralijeno jc vcrovanje

da su malokalibarsko oruźjc i cksplozivi, kojc su koristiti usranici protiv koa-
licije u Iraku prcdvodenc SAD/VB, došli iz unutraśnjih izvora. Analitičari
za Istražiyanje boje se odnosi na nialokalibarsko oruzjc lieu:
Kada su snage Sadama Huseina poražene u aprilu 2003. godine, od nje-

go¥e vojske je ostalo malo, ali zato je ostao jedan od najvećih arsenala
malokalibarskog oruźja na svetu. Veliki deo tog oružja već je bio nestao,
a ostatak nije cuvan. Poraz je ubrzao ono što je ikada bio najveći i najbrži
transfer malokalibarskog oruzja.
(Small Arms Survey 2004: 44)
Postoji clokaz koji sugeriše da set clanovi iraćkíh oružanih snaga distriÙii-
isali oružjc sa svojim zaliha na lokacijc sirom zemlje Are aniericke inter vencije,
pictpostavljajuci da cc njimc olcončati gcrilski rat kada aincrickc snage sruśe
rczim, pa Hi se dobila predstava o razmerama, istraživanjc koje se odnosi na
inalokaliÙarska oružja (zooą: ą6) piocenilo je da se pre amerićke invazijc ri
niartu zoo J. godinc ą,z miliona vaticnop oružja nalazilo u rukama iraćkili
vojnih i rezervnih snaga, i da su „mnoga ocl ovih, uglavnom vojnih oružja,
bila ostavljena, pokradena, opljaćkana i Ęrocİata iraćkim gradanima posle
poraza i ncstanlia Sadarna Huscina“.
Kao sto je novinar Dzoidž Paler (George Packet zoos: zęp) primctio,
„izmedu avgusta zooz. i januaru ioo 3. godinc iraćki koinanclanti su preme-
stilt oružje i opreinii iz vojnih baza i sakrili go to selima i kucaniR S1FOi11 CClC
zeinljc). Mnoga skladista su Sila oJ ljackana.Jedno od najsmrtonosnijiÙ oruzja
rata — imĘrovizovanu eksplozivnu napravu (IED) — I aker (Packer zooș: zpę)
opisujc kao „bombu rııCne izracle naÇravljenu od mı tiljerijskih granata ili ‹mu-
ge vojne municije (koja se mogla nat i osravljena u fabıikama i na otpadllTla
‘sitom Iraka)“. I poslcdnjr ali nc i najmanje vazno, nekoliko stotina hiljacÎa
pripadnika iraüke vojske — koje je ıaspusrio Pol Bıemer, s“efkoalicinc pr1xre -
mcne vlRStl Il It aku u ıTl.Iju zo o 3. godinc — po napu)tanju vojskc ponclo jc
orııZjc sa sobom.
Panel eksperata UN koji je isrıaZivao kıs”enje cnıbRÛDîİ na oruîjc Liberiji
— koji je kasnije bio ukinur s dolaskoın dcınokratskc 'lac(c — baca Obje svetlo n‹ı
ıııctodc lcojc s‘u sc koristilc u transportu zabranjenog ot uâja. Za registrovanjc
3V1O12d i brodova Lİberija je imala SVMT1:ı dostııpan postn¡ ak rcgistroyanja, koji je
posrednicima i rrefiiıc zemljama dozvoljavao clv oruzje i drugu zabranjcnu robu
trwsportuju çocÎ libcrijskom zastavom. Taj labavi sisrem „omogucio je nıreîwıa
koje su trgovalc oruzjem da prikrijrt svoje opera%ije putem 13Z121h rC 1S(1’RC1$q,
dokınnenata i... uz puno znanje liberijskih vlasti da tıspostavc tajnu vazclusnu
liniju kako da bi izbcgli öa budu otkrivcni“ (Savct bczbcdnosti UN oooı: j).
)ccİna od najvaZlıijib potreba pOSrCdnika u naÛavci oruzja i njihovih vla-
dinihili nevladinilı klijenara, koji su nastojall dR nabavc za(oranjeno oruîjc,
jesu stvarni ili falsifikovani krivotvoreni serrifikati koji se odnosc na krajnje
kotisnlke. Oı21 omogucavaju da isporukc oruzja zaobidıı emrine u bilo kojoj
zcınlji na njihovom putu, posle Vega se ili isporucuju zemlji koja je navedeno u
sertifikatu i onda transfer raju treCoj zemlji ili se dnckrno s’‹ıljc trcCoj zcınlji ÜO$îİ
nije unetıı x sertifıkar. los“ jcdnoın, najbolje dolcurncntovani sluCajcvi potiCu iz
Zapadne Afı ikc. Na primer, najpopularniji nacin ıınosenja „nıalokalibarskog
oruîja, ralccta, hclikoQtcra i teretnih aviona“ u Libeıijrı iz Istok ne Evrope, bilo
je koriSCenje îalsifikovalıih serrifikara za ki ajnjeg korisnika na kojima jc bilo
navedeno da se ot rızje smije oruzanlm snag.mı a Gvincjc. Krajem novcınbra
oooo. godinc Vlada Ugandc zaplcnila jc ı.zşo autolııata, navodno lıaınenjenih
Gvincji, kafa su vlasti, na osnovu plana leta aviona, zııkljuCi1e cla je ispoı uka
naınenjena Liberiji (Savet bezbednosti UN oooı: 6, p).
Ovaj naizçled ¡aosrcn posao ukljuÜivaorje du lanac Cclnih koıTıpanija i
zaÛranjen 1h tıansportnlh operacija. Mcdu kompanijama lıoje su bile mc-
lane u pokıısaj isporukC I.Alo autonıata u Liberiju bile su centıalnoafı iclıi
avio prevoznik, registrovalı u Banguiju, Ccntı alnoafricka Republika, lcoja
je dclovala izvan Ujedinjenih Arapskih Enıirata; /’cÂoı, koınpanija koja je
trgovala oruîjcnı sa sedi)tcnı u Uonakriju, Gvincja; UJ i, „privatni posrcd-
nik za Ministarstvo odbranc Moldavije“, i MoldTransav(a, kompanija koja
je imala dozvolu za avion koji je prevozio oruîje. Panel eksperata UN koji jc
A55
istrazivao incidcnt takode je saznao cia jc avion korisčen u transfcru oi’uzja

bio n vlasliistvu clilcra oruzja, Viktora Buta, koji je zalcuqila njegova tcom-
pFanija s»iai ia T›'ore/ iqe»cy iz C*jcc(injcnib Ar›ipskilx Einir‹ita. Nnu Mir,
1 druga kOM ilnija rcgistrovana u UAE, obezbcdila jc osipuranje za cco posao.
\ ečina kOiiip anija koje su bile unicšanc u posao bile su u vlasnisrvu Viktora
Buta, njegovog brata Scrgcja ili njihovih budučih saradnika (Savet f›czbcd-
nosti UN zo o i: 3 9—qz). But je jedan od najaktivnijih i@I KČiI Žil ranjenoj
trgovini oriizjcni, iiinesan u poslove sa UNITA u Angoli, rcziiTlo iI1 Ž
lejlora u Liberiji i pobunjcniciiiia ii Sijcra Lconcu. Pored toga, prcma oba-
Qs(i1jnim dokumenriiua kojc je otkrio Medunaroclni lconzorcijuni novinara
istrazivača (ICIJ zooz: I@/). But je bio rinicsan ii sliabdevanjc talibana oruž-
jcln tt vrcdnosri od pedesct miliona dolara u vreniC iIdJ SU Orli bili domačini
Al Kaidc i snabdevali je oruzjcm.
Opasnosti od dvostruke upotrebe: mreža A. K. Kana

iI :1 Č/Ž2sfČ1 ldJil okalibai skog i lakog oruzja tcroristifikii3i oi ganizacij a-
nna i dri %im neclr zavniin akrcril3Jil S(VŽŽl zabiinutost, njihova potražnja
za oružjein za masovno unistcnje — naročitO l3Likleainim oruzjciii — stvara
jos vecu zabrinutost. lako jc vcrovatnoča da tcroristi konrrolišu iiklear-
io oruzjc 12JiI Ž3 /OslediCC itko oni dodu do tog oružja iiiogle bi da buc(u
katastrofalnc, odnoscci dcsetine ili stotine hiljada života, / ogadajuc1 Veli-
ke dclove glavnih gradova ili drugih oblasti n kojima sc the bi iiioglo zivcti
godin aina. Modcl k4ko nuklearno crno trzistc ftinkcionise predstavlja
Siroka icrcza krijumčarenja nuklearnog oriizja koju jc osnovao pakistan-
ski niiklcarn i fizicar, A. K. Kan.
Kan jc poznat kao tvoriic pakisranske nuklearno hoiiibe. I€oristcfii plano-
vc koje je razvio d‹ k je radlo u nuklcarnoin postrojenja u Evropi i blanko cck
/a1cistanske vl*de Zulfikaia Ali Buta, Kan jc izgradio ogromno centrifugalno
postrojcnjc u Kahuti, blizu Islamabada. Do pocetka osaindcsetih godina u
postrojenju je bilo iTiopuCe obo$atiri znacajne kolicine uranijuma. Do IQ Sq.
godinc, Kan je tvrdio da jc zavrsio posao na izradi nuklearno bombe. On sc
kasnije, u kontekstu nei’azvijenosti svojc zemlje, hvalio tim podubvatorn govo-
reči da sc: „Zemlja l‹oja nije u stanju da proizvede sivače iglc ili dobre biciklc...
oslanja na najnovije i najtezc tehnologije“ ((Edidin (Edidin) zooq]). Ali on to
liije uradio sam. On je iskoristio slabosti kontrole iZVOŽiI i iblpe it nacionalnim i
lTlcdunacionalniin propisiina koji su sc usrcdsredili na postrojenja i koinplernc
sisteinc, a ne na pojedinacnc komponente. Koristeci taj Pristup, Kan je bio u

stanju da na orvorenoin tržis“tu kupl mnostvo toga sto mu je bilo potrebno
da napravi pakistanslcii bombii. Ministarstvo spoljnih poslova SAD je krajcm
sedalcdeserih godina eviopskiin zvaničniciiria redovno izražavalo svoju zabri-
nutost zbog prodajc oružja I*akistanii. 1*orcd toga, CIA jc nadglcclČa Kanove
poslove i kasnije otkrilo da jc Pakistan nabavio skoio svaku komponentu koja
jc potte6na da se izgradi cenu ifugalno postrojcnje za obogacivanje ur‹uaijuma
Yajsman (lVcissnian) i Krosni (Urosncy) Ip Si).
PlCliia Nrm YDT Tim Psa, piodavci oru2ja iz svih delova sveta slili su sc
u Pakistan da ponude visoku tehnologiju koja sc mogla ptimcn iti na paki-
stanski nuklcarni program. „Oni su nas c(oslovno rnolili cia kupe oprcinu...
moj dugi boravak u Evropi i dobio poznavanje različitim zemalja i njihovih
Qroizvodnib fbi rrii predstavljaju dobitak“, hva l3RO SČ K31d 1 kČK ‹ 1 ).
Kada je Paliistan jednom dobio bombu i inogiičliost da oboJačujc iiranijum,
Kan je „prokrenuo rnrcžu“ koju jc razvio da bi iiiiklearnc komponenetc i
matci ijale doneo u Pakistali, koristeci iste zabranjene kanale da l4uklearno
know-how znanjc i nuklearno planovc pienesc sirorn sveta.
Direktor Mcdiinarodne agcncijc za atomsku energiju, Muhamcd ElBara-
dej (zoo y), opisao je Kanov model kao savrs’en za sirenje nuklearnoj niaterijala
— „nuklcat ne komponentc piojektovane n jednoj zemlji bile bi proizvedcne
u drugoj, otprciTiljenc ii cko treCc zeinljc (koj4 je Cesto izgledala kao legi-
timni korisnik), sastavljcnc u cctvrtoj i odrdcne za krajnjii uporabu u pctoj
zemlji“. Mreža je uključivala snabdevače iz svih delova sveta — Svajcarslce, Yelikc
Britmiijc, Sjedinjenih Aiapskih Emiiara, Turske,)užne Afiike i Malezije. Ona
je bila odgovomo za transfcr nuklearnoj oružja i tchnologijc koja sc na njega
odnosi u lian, Scvcriiii Korcjii, Libiju i drrigdc ((Lin (Lin) zooq)).
Prema Ki istofei u Kleriju (zo oq) iz CClitra za savreincne siilcobe, Iran je
bio prvi glavnl klijent Pakisrana, a Lib tja najnoviji. Kleri tvrdi da je p stansko
širenje nuklcarnog oružja postajalo svc složcnije, primecuju‹i da dok je „deoba s
lianom bila relativno ogranič cna, saradnja iziiicdu Pakistana i Sevcrnc Korejc je
bila znacajnija, dokje Libija bila na pragu sricanja najvažnijcg’/Ncta' u trcnutkti
kada jc doncla straresUi odluku da se zooj. godine odrekne nuklearnoj oiužja“.
U vreme kada je Kan snabdcvao Libiju inaterijaliina, njegove istiaži- vačke
lahoiatorije su navodno bile u stanju da ponudc „ključne“ nuklearno
pakctc. Roger t Dzozef, striicnj3 ZR laesiienje nuklearnoj oi užja u Savezu
bezbcdnosti UN, tvrdi da su „A. K. Kan i di ustvo bili glavni snabdevaci za
cclokupni programa. Kan je prvenstveno obczbcdivao projekat, tehnologiju,
437
ckspertizu i opremu za centrifitgalno obogaćivalijc tii’an1JtIma. On jc tako-

de obezbcdivao i projekte za rakctne bojevc glave“ ((Mota (Xlotra) root]).
Dok je Can tvrdio da „rUansfcrujc nuklearnu tehnologiju cİa Hi druge
muslilnanske zemlje povećalc svoju bezbcdnost“, novac je talcode bio presu-
han fakror: Kan je qotrosio niilionc na kupovirni kuću i nckretnina, ukljucujuci
hotel u AÉrici koji jc nazvao po iinenii svoje źene Heni (Bred c/ o/. coop). Zva-
nicnici u Busovoj adrninistraciji su proccnili da je Kanova mrcza, od ÇrO .łje
tehnologije samo Libiji, imala cist dobitak OF ütO loo miliona dcilara [(Brod i
Sanger (Sangcr) coop]). Na pocerku coop. goclinc, svet je saznao ono sto su
obavestajrie sluzbc clavno znalc: A. K. Kan je nadgledao ono sto jc cm El Baradej
nazvao „kValMart privatni sektor sirenja nuklearnoj oruzja“.
Kan je bio otpuśten mada je Vlacla Pakistana sprovela „istr.tgu ti n:ivod-
niin Çoslovinia sircnja nuklearnoj oruzja od strane nekoliko pojedinaca“.
rocctkona fcbruara coop. godinc, Knn i sest nuklearnih naucnilia Qrirvorcni
sx i ispitivani su od strane vojne obaveštajne agcncije. Pakistanski predsed-
nik Pcrvez Musaiaf je izjavio dx če „gvozdenom rukom“ kazniti svalcoga
ko je stranim vladama odao tajne o nuklcarnoln oruzju, ali dn 3. februara
Kanti je vcć oprosteno i on je u l'akisranu proglašen za nacionalnog heioja.
Musarafje najavio pa čc zaustaviti svaki pokus’aj mcdiinarodnili prof›a paki-
stanskog nuklearnoj programa. Kan jc Rio u udobnoni kućnoni piitvoru,
i tekst lijcgovog priznanje na Iz stranica nije bio javno objavljcn. Meduna-
rodna agencija za atomsku energiju laije neÇosrcdno kontaktirala sa Kanoin
i jedino šro jc mogla da tH”adi jeste da pisineno postavi pitanja naiicnicima
da na njih odgovore.
Oćevidno je da Kanova nireza nije funkcionisala sasviin nezavisno.
U Studiji istiaźivaclcih usluga UN je zakljuccno da jc „A. K. Kan morao
imati znacajan logi.sticku podrsÈu osoba u Ęakistiinskom vojnoin i civil-
nonnuklearnoin establisiiicntu“ (Kron in (Cronin) e/ ml. zooș]).
lzgledï za ograničavanje
Uloga transÉera oruzja u podsricmijii sukoba i snabdevanju teroristićkih nireza

primorala je medunarodnu zajednicu da iznaćle mere za suzbìjalijc takvc vrste
trgovini. Ôd.İ SRI Se nastojanja, kao śto en razgovori o Transferu 1‹onvcnci-
onalnog oruzja izmedu SAD i Sovjctsko 3aveza zavrsila neuspeśno, nove
inicijativu iiiiajo siru publikn i teže sirem obimu kontrola. Tinge sc sugcri /sc
da postoji vcča mogućnost da, luar neće od novih inicijativa, budu osrvarene.
Do najsirih nastojanja da se suzbijc izvoz vojnc opreme doslo je u oblasti

malokalibarskoy i lakog orožja, podsraknutih pritiskom siroke mrczc ncvla-
dinih organizacija počevs“i od onih kojc se bave kontrolom ot uzja i ljudskih
prava do organizacijil kojc stite hendikepi1.ine kada je iec o 1iumanit.irnoj
pomoči i giupa za globalni razvoj. Na Konfcrenciji o suzbijanje zabranjcne
trgovine rnalok4libarskliv i lNiic ortižjein u sviln njenim aspcktiina odrza-
noj u UN zoo . godine clonet jc progran delovanja pozivajuci zemlje clanice
UN cia preduzrnu clobrovoljnc napore i uvedii bolju uliutrasnju kontrolu
izvoza rn.iloka1ibarskog i lakog oi uzja; razniorrc nacine da obelcze i piatc
oLtiz]C tako da ono kojc jc upotrebljciio ii stikobima i zloupotrcbaiiin ljudskih
greva može da sc brati do zemalja u kojima JL nabavljeno; povečaju obavcstaj-
nu i zakonsku saradnju u Qracenju transfera icalokalibarskog oruzja. Postoje
takode odvojena inicijativc da sc suzbije trgovina dijanianrima i drugim pri-
rodnim resursiiiia koji su stečeni na zabranjcn nacin i kojima se rrgttjc zbog
prihoda /a kupovinu malog i lakog oruzja.
Niljambiciozniji plan na polju regulisanja tiDovine oruzjcm predstavlja
predlog za globalni Ugovor o trgovini oruzjcin, tvoji ima poclrsku i 3 od ipz
drzave clanice UN. Ugovor bi uspostavio Standai’dc z‹i suzbijanje proclaje
zasnovana na krsenju ljudslcili priiva, naliieranju eiubarga i isporukaliia ii
krizna podriicja. Glavne preprekc ugovore do sada predstavljaju otvoreno
suprotstavljanje S’AO — koje su g1.isale protiv posle rez diI(ranja qaraicct4r:i
ugovora i prcčiitno suprotstavljanjc Rusijc i Kine kojc su se uzdr alc od
glasanj;i. Arguinenti proriv ugovore ukljucivali su tvrdnju dc bi, prvo, posto-
ječi propisi morali dii budu boljc nametnuti; i zahtcv da odluke o transfci ri
oruzja inoiajrl bil tldu suvei cno pravo indivic)ualnih drzava. Nenaznacc-
ni razlozi za suprotstavlj3njc ugovoi u, od ociivanja „slobode delovanja“ do
kljucnila savezliika (nezavisno od stanja ljudskih prava fred njih) kacla je rec
o transfcrii oruzja i sticanju ekonoinslcih koristi oči njegovog izvoza bcz
zakoii$kih soJctnji, mogu da prcČstuvljajti celc veče ¡areprekc na fantu plu-
f›aliog sporazriliievalija. Ipak, J roniena paradigmu mozc biti u toku, Sto bi
značilo prcvazilaženje cak i tih snažniL prinicdbi.
Zaključak
Bez obzira da li su dodatna ograniccnja doziel.i, globalna trgovina oriizjcin

ce nastaviti da bude glavni cinilac ii sferarna ljudskih prava, rata i mira i cko-
nomiji inedunarodnc trgovine. Iz tog razloga, potrebni su pazljivo ispitivanje
vam D. Harting 459
i transQarent nost kako bi se oniogučilo bolje donoselijc odluka o tome mada

je prodaja oružja Qrikladno oriidc spoljne politlkC i kacJa ona iaiozc da nanese
visc srcte nego koristi.
Knjige koje se preporučuju za dalje čitanje
G o don Co i ev , Shopf›inJ j‹m Bumhs. Nii‹l‹nr Proli[erntion, ("lobal Insccu-

rity, and the Risc an l I"all o)’the A. G Hhan netu›u›-L (Oxford: Oxforg
L*niversity I’rcss, ioo6). Do sada najpodrobniji opis delovanja mrczc A.
K. Kana, privatnc liirczc Qroizvodača i posrcdnika koji su, izmedu oSfiŽ*
lih zemalja, tehnolo iju izradc iiiiklcarnog oružja pružili Libiji, Ilaliu i
Scvernoj Korcji.
Lora Lunipe (cd.), AMnninq Anne.’ The Gluhal Blnck 14Iarket in Smeli lrziis
(London : Zed Press, io oo). Otkriva anatoinijti zabranjene trgovi-
ne iiialokalibarskiiTi i lakim oriizjcin, uklj ič i] uči analizu proizvodnje
nialokalib4rskop oružja, snabdcvačkc rnrczc, izvore finansiranja i poli-
ticka piralija koj3 ta trgovina S(iIVlja.
AndreivJ. I*icrte, Ylw (Žlobal1’oliticS ofšlrms Sales Princcton, N): Piincet‹ni
Uliiversity Press, i9 Sz). O motivima koji podsricu glav nc sn;ibdevače
oružjein i njihovc klijente dc se upustajii ii trgovinu oruzjem.
Yorlc: Viking Press, i s 77). Klasicna obrada cesto korurnpirane politi-

ke niedunaroclne prodaje oriizja, zisno ana na vladinim istr‹iziyanjiiaia
sredinoin scclanidcsetih godina XX velja.
John TiriTIiIlJ, ‹š[oil.‹ o mar.’ The HH7Llnn Custs n ’Nm‹rirni Arois ade (iNciv
York: The Free Pre.ss, '9P7)- l*r‹ičcnje uzroka i poslcclicR Vir 1 Č’ŽŠ ČŽŽIC"
vick posla s orožjem kao razlog za nioralne i ekonomske dileme uloge
S’AD kao naj •ečcg sverskog izvoznika oruzja.
15.
Oružje za masovno uništenje
JAMES WIERTZ
Sadržaj poglavlja
+ Uvod
+ Nuktearno oružje
+ Kemijsko oružje
+ Biotoško oružje
+ Zakl.jučak: Budućnost oružja za masovno uništenje
Vodič čitatelju
Danas su kreatori politike duboko zabrinuti oko mogućnosti da oružja za ma-
sovno uništenje — kemijsko, biofoško, nuklearno i radiofoško oružje — ne samo
da postaju statnim dijelom u arsenatima država, nego bi mogla pasti u ruke
terorista. Ovo poglavlje objašnjava kako ova oružja djeluju i koje bi posljedice
mogla imati ukoliko se upotrijebe na bojnom polju iti protiv civifnih ciîjeva. Opi-
suje kako su ona bila upotrebíjavana u ratu i kako su obtikovaîa praksu medu-
narodne politike.
309
UVOD
Iako su se mnogi promatrači nadali da će opasnost koju predstavlja orużje za masovno
uništenje (eng. weapons of mass destruction — WMD) — kemijsko, biološko, nuklear-
no i radiološko oružje — iščeznuti s krajem Hladnog rata, ove vrste naoružanja nastav-
ljaju predstavljati prijetnju cijelom svijetu. Postignut je odredeni napredak u smislu
zaustavljanja proliferacije oružja za masovno uništenje. Irak više ne ugrožava svoje
susjede njegovim kemijskim arsenalom, a njegovi napori za stjecanjem nuklearnog i
biološkog oružja su spriječeni. Libija je takoder napustila svoj program razvoja nukle-
arnog oružja. Medunarodna je zajednica poduprijela režim neproliferacije poduzima-
njem niza diplomatskih napora, primjerice Konvencije o kemijskom naoruñanju,
Konvencije o zabrani biološkog naoružanja, Inicijative za sprijecavanje sirenja
i proliferacije oružja i Moskovskog ugovora iz 2002. godine. Medutim, usprkos
ovim zajedničkim naporima, nekoliko država i nedržavnih aktera smatralo je oružje
za masovno uništenje poželjnim dijelom svojih arsenala. Trgovina nukleamim materi-
jalima, tehnologijom i znanjima na cmom tržištu se povećava. U 2004. godini, otkriće
da postoji mogućnost da je pakistanski znanstvenik A.Q. Khan dao informacije o
plinskim centrifugama (koje sluże za proizvodnju obogaćenog urana) i sklapanju nu-
klearne bombe Sjevemoj Koreji, Iraku, Iranu, Libiji i Siriji, prouzrokovalo je va1 šoka
unutar zajednice koja se protivi proliferaciji (Clary, 2004.; Albright i Hinderstein,
2005.). Autolitoni nukleami programi postojeće zaétite od proliferacije takoder čine
zastarjelima (Braun i Chyba, 2004.). Za neke države, oružje za masovno uništenje
osigurava neku vrstu otklanjanja inferiornosti u konvencionalnom naoružanju u uspo-
redbi s jačim regionalnim rivalima ili Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima.
Vode ovih reżima vjerojatno se nadaju da bi prijetnjom kemijskim, biološkim ili nu-
kleamim ratovanjem mogli odvratiti jače protivnike da razmišljaju o napadu, poraziti
te protivnike jednom kada se borba zapodjene ili čak prijetiti unutarnjim protivnicima
(Lavoy, Sagan i Wirtz, 2000.). Oružja za masovno uništenje takoder služe kao statusni
simboli koji naglašavaju ‘uspjeh’ inače nesigumih režima.
Ukoliko je prijetnja koju proliferacija oružja za masovno uništenje predstavlja dr-
žavnim subjektima od rastuće zabrinutosti, tada je i mogućnost da bi ova oružja mogla
pasti u ruke terorista alarmantna. Napad kemijskim oružjem na velikom sportskom
dogadaju mogao bi ubiti tisuće ljudi, dok bi uspješan napad antraksom mogao ugroziti
stotine tisuća ljudi. ‘Prljava bomba’, uredaj koji koristi eksploziv visoke razorne moći
za širenje radioaktivne kontaminacije, mogla bi otrovati veliki broj gradskih četvrti.
Čak i za bogato financiranu terorističku organizaciju bilo bi iznimno teśko konstruirati
primitivno, tzv. gun-type nuklearno oružje, medutim, medunarodne terorističke mreże,
domaće terorističke organizacije ili čak pojedinci imaju sredstva i materijale za kon-
struiranje i upotrebu kemijskog, biolośkog i radiološkog oružja. Oruñja za masovno
uništenje upotrijebljena su u terorističkim napadima, premda s relativno ograničenim
učincima. Primjerice, 1995. godine čečenski pobunjenici postavili su radiološki izvor
(cezij-137) u moskovskom Parku Izmailovsky, vjerojatno kako bi pokazali ruskim
vlastima da imaju sposobnosti za izradu ‘prljave bombe’. Kult Aum Shinrikyo (Aum
310
Orużje za masovno uništenje
Vrhovna Istina) eksperimentirao je s nekoliko toksičnih supstanci prije izvodenja nji-
hovog napada sarinom u Tokijskoj podzemnoj żeljeznici 1995. godine, u kojem su
ozlijedene tisuće ljudi. Poput terorističkih napada na Svjetski Trgovački Centar i Pen-
tagon 11. rujna 2001. godine, neka osoba ili grupa iste je godine iskoristila američki
poštanski sustav za slanje pisama kontaminiranih antraksom, koji je najvjerojatnije
dobiven iz materijala dostavljanih američkim laboratorijima za oružje.
Oružja za masovno uništenje umnogome se razlikuju u smislu njihove dostupno-
sti, smrtnosti, razorne moći te lakoće kojom se mogu proizvesti i koristiti. Visokopri-
nosna, lagana nuklearna oružja spadaju medu najsofisticiranije naprave koje je čovjek
ikada proizveo, dok su neka kemijska i biološka oruźja dostupna već stoljećima. Me-
dutim, ono po čemu se orużje za masovno uništenje razlíkuje od konvencionalnog
oruźja proizvedenog od eksploziva na kemijskoj bazi, jest njegov potencijal da pro-
uzroči zaista katastrofalne razmjere smrti i razaranja. Malo nuklearno oružje može
uništiti grad: fisijska naprava koja je uništila Hirošimu proizvela je eksplozivni udar
(prinos) čija je jačina bila ekvivalentna ekspoloziji oko 20 kilotona (kt) trinitrotoluola
(TNT-a). Napad velikim boginjama na nezaštićenu (necijepljenu) populaciju mogao
bi ubiti 30% žrtava, a preżivjele užasno unakaziti za cijeli život. Zbog njihove moguć-
nosti da posiju strah diljem svijeta, ova oružja su poželjna kao politički instrumenti.
Ostatak ovoga poglavlja prvo će opisivati tehnologiju na kojoj se temelji nuklear-
no, kemijsko i biološko orużje i objasniti kako se konstruiraju. Ono što je sigurno u
vezi ovoga pregleda je činjenica da dok ova oruźja mogu biti iznimno destruktivna,
države i nedržavni subjekti moraju svladati značajne tehničke zapreke kako bi mak-
simizirali njihovu razornu moć. Poglavlje će takoder opisati njihove razorne učinke,
sustave za njihovo korištenje te povijest njihove upotrebe u ratu. Potom će prikazati
utjecaj ovih oružja na nacionalnu obrambenu politiku i medunarodnu sigurnost.
NUKLEARNO ORUŽJE
Konstrukcija i razvoj nuklearnog oružja bili su bazirani na napretcima u teorijskoj i
eksperimentalnoj fizici koji su započeli početkom proślog stoljeća. Do kasnih 1930-
tih, Leo Szilard, fizičar koji je izmaknuo nacističkom progonu bijegom u Sjedinjene
Države, shvatio je da bi bilo moguće konstruirati ‘atomsku bombu’. Za razliku od
konvencionalnih (kemijskih) eksplozija, koje proizvodi brza preraspodjela atoma vo-
dika, kisika, ugljika i dušika koji su komponente TNT-a, primjerice, Szilard je pretpo-
stavljao da bi nukleama eksplozija mogla biti stvorena promjenom u samim atomskim
jezgrama. Primjerice, ukoliko se atom urana-235 fragmentira na dva relativno jedna-
ka dijela, preostala masa dvaju novih atoma imat će manju masu od izvornog atoma.
Izgubljena masa smjesta se pretvara u energiju. Nuklearna oružja su tako moćna jer
su, kako je Albert Einstein predvidio, masa i energija pod odredenim uvjetima izmje-
njive (E=MC2). Poteškoću u pokretanju ove reakcije predstavlja stvaranje uredaja koji
bi nuklearnu reakciju održavao djelić sekunde prije nego što se uništi u nuklearnoj
eksploziji koja nastaje kao posljedica te reakcije.
Szilardovo miéljenje nisu široko podupirali američki znanstvenici ili vladini duż-
nosniei te je on stoga pridobio pomoć svoga prijatelja, Alberta Einsteina, kako bi
ovo pitanje zadobilo pozornost predsjednika Franklina D. Roosevelta. U pismu dati-
ranome 2. kolovoza 1939. godine, Einstein je informirao Roosevelta da je teoretski
311
SUVREMENE SIGURNOSNE STUDIJE
moguće konstruirati atomsku bombu i da je moguće da nacisti već naporno rade na
konstruiranju takvog uredaja. Bilo je potrebno da Sjedinjene Države udu u Drugi
svjetski rat kako bi otpočeo sveobuhvatni projekt konstruiranja nuklearnog oružja,
britansko-američki Projekt Manhattan, koji je započeo u rujnu 1942. godine. Prvi
nuklearni (fisijski) uredaj bio je spreman za testiranje u Alamagordu u Novom Mek-
siku, 6. srpnja 1945. Ubrzo nakon toga uslijedile su eksplozije bombi ‘Little Boy’ nad
Hirošimom 6. kolovoza 1945. i ’Fat Man’ nad Nagasakijem 9. kolovoza 1945. godine.
Sva fisijska oružja imaju slične komponente: fisijski materijal (primjerice, U-235
ili plutonij); kemijske eksplozive; ne-fisijske materijale za reflektiranje neutrona i ja-
čanje eksplozije; i neku vrstu neutronskog generatora koji pomaże započinjanje nu-
klearne reakcije. Oružja takoder trebaju okidače, mehanički osigurač, mehanizme za
naoružavanje i pucanje. Postoje dva osnovna tipa fisijskih oružja. ‘Little Boy’ bio
je tzv. gun-type fisijski uredaj. Ovo je najjednostavnija i najmanje učinkovita kon-
strukcija nuklearnog oružja (konstrukcija zahtijeva relativno veliku količinu fisijskog
materijala da bi proizvela relativno malu eksploziju). U konstrukciji tzv. gun-design
dvije pod-kritične mase U-235 ispaljuju se u cijev, pri čemu pogadaju jedna drugu pri
ekstremno velikim brzinama, proizvodeći tako fisijsku reakciju. Medutim, tzv. ri-
type uredaji su nesavršeni i posjeduju relativno veliku vjerojatnost da bi mogli ’postati
kritični’, primjerice, da bi moglo doći do nuklearne detonacije. Druga konstrukcija,
implozijski uredaj, upotrebljava visoko-eksplozivne leće za kompresiju fisijskog ma-
terijala — u bombi ’Fat Man’ upotrijebljen je plutonij — dok se ne dosegne kritična
točka otpočinjanja fisije. Implozijske uredaje relativno je teško proizvesti i sastaviti,
jer stvoreni naboji koji komprimiraju fisijski materijal trebaju biti izradeni u skladu s
kritičnom tolerancijom i tempirani za detonaciju u djeliću sekunde. Fizika i tehnika
koje su u pozadini konstrukcije i proizvodnje nuklearnog oružja široko su dostupne.
Ono što je daleko teže steći jesu visoko obogaćeni uran (U-235) i plutonij. Ovi ma-
terijali su pod zaśtitom, a njihovu proizvodnju i skladištenje nadziru Medunarodna
agencija za atomsku energiju (eng. International Atomic Energy Agency — IAEA) i
same drźave, deklarirane i nedeklarirane, posjednice nuklearnog oruźja.
Fuzijsko oružje je bomba koja ima tri stupnja i koja upotrebljava implozijski ure-
daj kako bi se pokrenula fisijska reakcija, koja povratno detonira fuzijsku reakciju
(proces pri kojem jedna teža nukleama jezgra nastaje spajanjem dviju lakših jezgri).
Kada se kombiniraju jezgre laganih elemenata, nastali teži element ima manju masu
Tablica 15.1 Države posjednice nuklearnog oružja
Orżava Fuzijski uredaj

Sjedinjene Države 1945. 1952.
Sovjetsti SaVe2 1949. 1953.
Velika Britanija 1952. 1957.
Francuska 1P60. 1966.
NRKina 1964. 1967.
1W7.? 1973.?
lndija 1974. 1998.?
Pakistan 1998. 1998.î
Sjeverna Koreja 2@2.?
312
od dviju izvornih jezgri, a razlika u masi se trenutačno pretvara u energiju. Fuzijsko
oružje, koje se često naziva termo-nuklearno oružje ili hidrogenska bomba, može biti
relativno malo, lagano, i može sadrñavati gotovo neograničenu razornu snagu. Tije-
kom Hladnog rata, velika nuklearna oružja imala su snagu milijuna tona — megatona
(mgt) — TNT-a. Na dan 31. listopada 1952. godine, primjerice, Sjedinjene Države su
testirale svoj prvi fuzijski uredaj (Test Mike) na atolu Eniwetok u Tihom oceanu. Pro-
izveo je ekspoloziju snage od oko 10 mgt, što je jednako 10,000 kt. Najsnažnije ikad
detonirano nuklearno orużje bila je Bomba Car (Tsar Bomba ili eng. King ofBombs),
što je bio test konstruirane bombe ekspolozivne snage od 100 mgt, sa smanjenim
učinkom. Kao proizvod sovjetske znanosti, uredaj je detoniran snagom eksplozije od
50 mgt, 30. listopada 1961. u području za testiranje Mityushikha zaljev, na otoku No-
vaya Zemlya, proizvodeći tako svijetao bljesak daje bio vidljiv s udaljenosti od tisuću
kilometara. Bombe s multi-megatonskom snagom općenito imaju ograničenu vojnu
upotrebu budući da radijus njihovog uništenja često premašuje veličinu potencijalnih
urbanih ili vojnih ciljeva.
Učinci nuklearnog oružja

U usporedbi s napravama s kojima se susrećemo u svakodnevnom životu, nuklearno
oružje djeluje u krajnjim točkama vremena, pritiska i temperature. Primjerice, cijeli
eksplozivni proces hidrogenske bombe dogada se unutar razdoblja od nekoliko tisuća
nanosekundi (nanosekunda je 1/100 000 000 sekunde). Pritisak unutar jezgre fìizij-
ske bombe može dosegnuti razinu od 8 000 000 000 tona po kvadratnom inču (nap.
prev. — Inč=2,54 cm), a temperature mogu prelaziti one izmjerene na površini sunca
(6000 stupnjeva Celzija). Nuklearno oružje uvodi silu galaktičkih razmjera u zemalj-
sko okruženje, proizvodeći tako razorne posljedice.
Učinci nuklearnog oružja proizlaze iz niza različitih faktora uključujući eksploziv-
nu snagu oružja, visinu detonacije, vremenske uvjete i karakteristike terena. Primjeri-
ce, zračna eksplozija se pojavljuje kada nuklearna vatrena kugla ne dotakne tlo. Zrač-
ne eksplozije distribuiraju eksplozivni udar i radijaciju, nastale pri detonaciji, nad re-
lativno śirokim područjem. Podizanjem visine detonacije smanjuje se pritisak stvoren
neposredno ispod detonacije, ali pokriva se veće područje s neśto nižim nadpritiskom.
Povrśinska eksplozija maksimalno povećava nadpritisak na odredenu metu — spre-
mište projektila ili zapovjedni i kontrolni kompleks. Površinska eksplozija proizvodi
veliku količinu radioaktivnih padalina budući da vatrena kugla nastala eksplozijom
ozračuje i podiže prašinu i krhotine visoko u atmosferu. Nuklearno oružje takoder se
može prenijeti duboko ispod zemljine površine u pokušaju da se učinkovitije iskoristi
njegova eksplozivna moć za uništavanje duboko zakopanih i otpomih ciljeva.
Sva nukleama oružja proizvode slične učinke, iako ravnoteža medu ovim učincima
može biti donekle izmijenjena konstrukcijom oružja. Prosječno nuklearno oružje (oko
100 kt) detonirano u atmosferi oslobodit će 50% svoje energije u obliku udarnog vala,
35% toplinskog zračenja i oko 15% gama i ostale radijacije. Primjerice, takozvana neu-
tronska bomba dio energije nukleame detonacije transferira iz udarnog vala. Medutim,
svi nuklearni učinci nisu poznati ili dobro shvaćeni. Na primjer, nakon američkog testa
oružja snage 1,4 mgt na velikoj visini 1962. godine, znanstvenici su se iznenadili kada
su saznali da je nastali elektro-magnetski impuls (eng. electro-magnetic pulse — EMP)
spalio uličnu rasvjetu, osigurače i neuključene sklopke u krugu od 800 milja (1280
313
km) u Oahuu (Hansen, 1988.). Tijekom 1980-tih znanstvenici i analitičari takoder su
raspravljali o tome da li bi globalni nuklearni rat gumuo svijet u nuklearnu zimu (Tur-
co i dr., 1990.). Za usporedbu, nuklearni udar i toplinski učinci mogu se predvidjeti
s velikom preciznośću; američka vojska općenito se oslanja na učinke udara kako bi
procijenila štetu koju će prouzročiti nuklearna detonacija.
Najpoznatiji i najvažniji učinci nuklearnog oružja su EMP (elektro-magnetski
impuls), toplinsko-svjetlosni impuls, bljesak i radioaktivne padaline. EMP i top1in-
sko-svjetlosni impuls nastaju u trenutku detonacije. Elektro-magnetski impuls nastaje
kada gama zračenje medusobno djeluje s materijom (primjerice, atmosferom) — što je
proces poznat kao Comptonov efekt. EMP proizvodi električni naboj visokoga napo-
na, koji je neškodljiv za ljude, ali može uništiti elektroničke sustave koji nisu poseb-
no zaétićeni protiv učinaka EMP-a. Učinci EMP-a maksimaliziraju se detoniranjem
oružja pri relativno velikim visinama (30 000 m). Teoretski, jedna jedina nukleama
detonacija na velikoj visini mogla bi privremeno onesposobiti većinu elektroničkih
sustava u državi srednje veličine. Toplinsko-svjetlosni impuls, koji traje otprilike dvi-
je sekunde, može uzrokovati sljepilo i požar. Eksplozija u atmosferi jačine 1 mgt mo-
gla bi prouzročiti sljepilo kod osoba u krugu od pedeset i tri milje (nap. prev. 1 milja
= 1609,34 m) u vedroj noći i u krugu od trinaest milja u vedrom danu. Na manjim
udaljenostima, trajno oštećenje (trajno sljepilo) moglo bi se dogoditi ukoliko osoba
izravno gleda u toplinsko-svjetlosni impuls. Ova eksplozija u atmosferi izazvala bi
opekline prvoga stupnja na nezaśtićenoj koži na udaljenosti od sedam milja, opekline
drugog stupnja na oko šest milja udaljenosti i opekline trećeg stupnja na udaljenosti
od oko pet milja. Od opeklina trećeg stupnja na 25% površine tijela žrtva će brzo pasti
u śok, stanje koje zahtijeva trenutnu medicinsku skrb.
Udami va1 (nagli porast atmosferskog tlaka) i dinamički nadpritisk (vjetar) slijede
nekoliko sekundi iza toplinsko-svjetlosnog impulsa. Na udaljenosti od oko jedne milje,
eksplozija u atmosferi jačine 1-mgt proizvest će tlak od 20 funti (nap. prev. 1 funta
= 0,45359 kg = 453,6 g) po kvadratnom inču (eng. per square inch — psi) i vjetrove
brzine 470 milja na sat, pritisak koji je dovoljan da sruši čelikom armirane betonske
gradevine. Na udaljenosti od tri milje, nadpritisak doseže jačinu od 10 psi, éto stvara
vjetrove brzine 290 milja na sat, dovoljne da unište većinu poslovnih zgrada i kuća za
stanovanje. Na udaljenosti od oko pet milja, vjetrovi doseżu brzinu od oko 160 milja na
sat i nadpritisak od 5 psi, što je dovoljno da se uništi većina zgrada, a da se ljudi koji se
nadu na otvorenom izvrgnu smrtonosnim sudaru s letećim krhotinama. Učinke udara
uglavnom su koristili vojni planeri kako bi izračunali procjenu gubitaka u nukleamom
napadu: procijenjeno je da bi oko 50% ljudi koji žive unutar pet milja od mjesta atmos-
ferske eksplozije jačine 1-mgt, poginulo ili bi bilo ozlijedeno učincima udara.
Osobe mogu biti izložene i četvrtom nukleamom učinku, zračenju, bilo u početnoj
nuklearnoj detonaciji ili od radioaktivnih padalina, koje se sastoje od radioaktivnih
krhotina koje je uvukla nuklearna vatrena kugla i odbacila u atmosferu. REM (eng.
roentgen-equivalent-man) je mjera radijacijske energije koju apsorbiraju živa bića.
600 REM najvjerojatnije će prouzročiti smrtonosnu radijacijsku bolest kod izloženog
stanovništva, dok će doza od 300 REM prouzročiti smrtonosnu radijacijsku bolest kod
oko 10% populacije. Medutim, izlaganje na oko 250 REM smanjuje sposobnost tijela
da se oporavi od opeklina i kinetičkih ozljeda, čineći tako ne-smrtonosne ozljede smr-
tonosnima. Izlaganje na oko 50 REM povećava mogućnost pojave raka unutar cijele
populacije za oko 2% (Kongres SAD-a, 1979.).
314
U 'prljavoj bombi' koristi se kemijski eksploziv visoke razorne moči za rasprši-
vanje radioaktivnog materijala. Ona se ponajprije oslanja na zračenje za izazivanje
smrtonosnog učinka. Smrtnost prouzročena prljavom bombom stoga ovisi o tome
koliko se daleko radioaktivni materijali mogu disperzirati pomoču konvencionalnog
kemijskog eksploziva te o radioaktivnosti materijala koji je korišten u bombi. Mnogi
promatrači smatraju da udar eksplozije prouzročene prljavom bombom, a ne radio-
aktivni materijal kojeg raspršuje, uzrokuje največi dio stvarne štete. Medutim, pani-
ka izazvana čak i ograničenom disperzijom radioaktivnog materijala, mogla bi biti
skuplja u smislu kaosa koji bi nastao nego što su to stvarne žrtve ili štete na imovini
prouzročene eksplozijom prljave bombe.
Načini prenošenja nuklearnog oružja

Nuklearno oružje dolazilo je u različitim oblicima tijekom godina. Rana oružja bila
su relativno velika i teška; samo su četvero-motorni bombarderi bili sposobni da ih
podignu. S pojavom termo-nuklearnog (fuzijskog) oružja, veličina i težina oružja po-
čela se smanjivati kako se njihova učinkovitost povečavala. Nukleame ‘bojeve glave’
ubrzo su se počele montirati na krstareče projektile, balističke projektile srednjeg do-
meta i konačno interkontinentalne balističke projektile (ICBM) i podmomičke bali-
stičke projektile koji su bili lansirani ispod površine oceana s podmomica na nukle-
arni pogon. Do 1970-tih, višestruke bojne glave (ili MIRV, op. prev.) (eng. multiple
independently targetable reentry vehicles) bile su postavljane na ameriške i sovjetske
ICBM-ove, što je objema supersilama omogučilo izvodenje udara na do dvanaest
meta s jednim projektilom. Nukleame bojeve glave uskoro su postale upotrebljive za
projektile zrak-zrak, čija je svrha bila da budu lansirani iz aviona kako bi oborili na-
dolazeče bombardere, zatim u topničkim granatama pa čak i u prenosivim razarajučim
punjenjima. Neutronske bojeve glave izradene su u svrhu opremanja projektila pre-
sretača koji su bili dio proturaketnog sustava Safeguard, kojeg su Sjedinjene Države
razvijale 1970-tih. Bojne glave presretača sustava Safeguard bile su namijenjene za
detoniranje u samoj blizini nadolazečih bojevih glava, koje bi zasuli elektro-magnet-
skim impulsom (EMP) izazivajuči tako njihovo zatajenje. Obje sile su istraživale i
mogućnost razmiještanja FOBS-a — Djelomičnog sustava za bombardiranje iz svemi-
ra (eng. Fractional Orbital Bombardment Systems), primjerice, na način da se nukle-
arno oružje pohrani u orbiti kako bi moglo biti spremno i naciljano nakon znaka za
uzbunu s kontrolnih postaja na tlu. Na sreču, dužnosnici na obje strane hladnoratovske
podjele bolje su promislili o životu s, doslovno, Damoklovim macem iznad svojih
glava te su Ugovorom o svemiru (eng. Outer Space Treaty) iz 1967. godine zabranili
postavljanje nuklearnog oružja u svemiru.
Danas su dužnosnici zabrinuti oko mogućnosti da bi teroristi na neki način mogli
proizvesti ili nabaviti nuklearno oružje ili radiološku napravu. Iako je zračni ili napad
projektilima moguč, velika je zabrinutost da bi oružje moglo biti prokrijumčareno u
neku zemlju u nekom od tisuča brodskih transportnih kontejnera koji svakodnevno
plove svjetskim morirna. Takoder postoji mogućnost da se pojedine komponente oruž-
ja otpreme odvojeno i sklope na odredištu. Lokalne policijske snage i nacionalne oba-
vještajne agencije takoder pomno promatraju pokušaje prodaje radioaktivnih materi-
jala na crnom tržištu. Primjerice, 1998. godine Mamdough Mamud Salim, Al’Qaidin
operativac, bio je uhičen nakon pokušaja da kupi obogačeni uran’ u Zapadnoj Europi
315
(Boureston, 2002.). Nuklearno ili radiološko oružje koje bi proizveli teroristi vjero-
jatno bi bilo relativno primitivno, odnosno relativno veliko i nezgodno za transport.
Male nuklearne uredaje, koje može prenositi čovjek (primjerice, za nuklearno razara-
nje) proizvodile su supersile tijekom Hladnog rata, što je povečalo zabrinutost da bi
se ova oružja mogla nači na crnom tržištu. U rujnu 1997. godine, na primjer, CBS-ova
informativna emisija Sixfy Minutes izvijestila je da bivši ruski savjetnik za nacionalnu
sigumost Aleksandar Lebed tvrdi da je Ruska vojska izgubila trag o stotinu ‘bombi-
kofera’, od kojih je svaka imala jačinu od oko 10kt. Ruski dužnosnici potvrdili su da
su takve naprave bile izradene, ali ostaje nejasno da li su zbrinute ili uništene.
Utjecaj na medLinarodniJ politikiJ

Unatoć ćinjenici da se nuklearno orużje pojavilo na svjetskoj sceni prije viśe od sez-
deset godina i da je igralo dominantnu ulogu u hladnoratovskom odvraćanju izmedu
Organizacije Sjevemoatlantskog ugovora (NATO-a) i Varśavskog pakta, nastavlja se
rasprava o njegovom utjecaju na medunarodnu politiku (Paul, Harknett i Wirtz, 1998.).
Zagovomici razorużanja żale nad neuspjehom postojećih nukleamih sila da smanje
svoje oslanjanje na nuklearno oruźje, neuspjehom amerićkog Senata da ratificira Sve-
obuhvatni sporazum o zabrani nuklearnog testiranja (eng. Comprehensive Test
Ban Treaty) te odlukom administracije Georgea W. Busha da istupi iż Sporazum o
antibalistićkim projektilima (eng. Anti-Balistic Missile Treaty) iż 1972. godine, śto
prema njihovom miśljenju predstavlja prijetnju novog kruga u utrci u naorużanju. Oni
takoder brinu, jer ne-proliferacijski reżim polako gubi vażnost budući da nekoliko ze-
malja nastavlja razvijati tajne i javne programe razvoja nuklearnog oruźja. Drugi ćaśu
vide kao napola punu. Sjedinjene Drźave i Rusija znatno su smanjile velićinu svojih
razmjeśtenih nuklearnih snaga — Moskovskim sporazumom iż 2002. godine nukleame
snage Sjedinjenih Drźava i Rusije srezane su za oko 20% u odnosu na razinu koju
su dostigle tijekom Hladnog rata. U 2002. godini Nuclear Posture fiewiev Busheve
administracije, takoder je naglasila obustavu odnosa zasnovanog na nuklearnom od-
vraćanju, koji je dominirao sovjetsko (rusko) — amerićkim odnosima gotovo śezdeset
godina. Śansa da će se nuklearni Armagedon dogoditi, strah koji je ljude zaokupljao
desetljećima, sada je manja nego śto je bila ikada tijekom Hladnoga rata.
Znanstvenici su podijeljeni oko utjecaja nuklearnog oruźja na svjetsku politiku
(Sagan i Waltz, 2002.). Neki vjeruju da nuklearni arsenal pomaże u odvraćanju napa-
da od strane drugih drźava naorużanih konvencionalnim ili nukleamim orużjem. Mo-
gućnost odmazde nukleamim orużjem nakon pretrpljenog napada — poznate kao si-
gurna sposobnost drugog udara — posebno je pożeljna, jer ućinkovito może eliminirati
protivnikov poteneijalni dobitak koji bi stekao tako śto je prvi upotrijebio nuklearno
orużje, śto je situacija poznata kao krizna stabilnost. Budući da ćak i malo nuklearnog
oruźja może prouzroćiti katastrofalno razaranje i da je praktićki nemoguće obraniti se
od ućinaka nuklearnog oruźja, ovi znanstvenici vjeruju daje ono uistinu revolucionar-
no orużje koje vojske prisiljava da se usredotoće na sprijećavanje, a ne rodenje ratova
(Brodie, 1946.). Neki pak, usredotoćujući se na sovjetsko-amerićke odnose tijekom
Hladnog rata, smatraju da je mir logićan ishod, pogotovo ukoliko poteneijalni nepri-
jatelji odrżavaju sposobnosti za siguran drugi udar: nije logićno da će se dużnosnici
upuśtati u sukobe ukoliko unaprijed znaju da će nuklearno sućeljavanje razoriti, ako
ne i potpuno uniśtiti, njihovu zemlju (Jervis, 1989.).
316
Za usporedbu, pesimisti po pitanju proliferacije zabrinuti su oko činjenice da je
iskustvo supersila tijekom Hladnog rata u najboljem slučaju bilo anomalija, a u najgo-
rem slučaju situacija koja je često balansirala na rubu katastrofe. Oni su zabrinuti oko
mogućnosti da bi ljudska slabost, neuspješne komunikacije i kriva shvaćanja, biro-
kratske zbrke ili psiholoéki ili tehnološki slomovi u krizi mogli uzrokovati neuspjehe
u odvraćanju, vodeći tako do nehotičnog ili slučajnog nuklearnog rata. Drugi ukazuju
na uobičajene nezgode — nemogućnost predvidanja svih interakcija izmedu uredaja
kojima upravlja čovjek u složenim sustavima — kao potencijalne pokretače slučajnog
nuklearnog rata, pogotovo stoga što su nuklearni sustavi za upozoravanje, zapovijeda-
nje i kontrolu u intenzivnoj interakciji tijekom krize. Pesimisti u pogledu proliferacije
takoder ističu da ne postoji jamstvo da će sve vojske i vlade biti dobri upravitelji
svojim nuklearnim arsenalima. Ont koji posjeduju nuklearno orużje mogli bi poduzi-
mati rizike koji njihove arsenale izlažu sabotażi, kradi ili nehotičnoj ili nesmotrenoj
upotrebi. Neke vlade mogu svoje ponovno pribavljeno oružje upotrebljavati u svrhu
zastrašivanja ili agresije, umjesto u svrhu odvraćanja. One mogu težiti strategijama
nuklearnog rata koje nastoje nuklearno oružje brzo i u velikoj mjeri uvesti na bojno
polje, u pokušaju da ili preduhitre upotrebu nuklearnog oružja od strane protivnika ili
da okončaju sukob brzim odlučnim udarcem.
Iako se rasprava izmedu optimista i pesimista nastavlja, svi se slažu da bi éirenje
nuklearnog ili radiološkog oružja na nedržavne subjekte ili čak pojedince bilo global-
na katastrofa. Postojeće strategije i sposobnosti odvraćanja ne odnose se na upotrebu
nuklearnog oružja od strane terorista. Opasnost da bi ova nuklearna oružja mogla
pasti u ruke nedržavnih subjekata prisilit će drźave da pojačaju unutarnji nadzor i
napore za sigumošću.
KLJUČNE IDEJE
• Tzv. gun-type fisijska naprava je relativno jednostavno, pouzdano i surovo nuklearno

oružje koje bi moglo biti primamljivo teroristìčkim organizacijama ili državama koje
razvijaju nuklearni program.
• Fuzijska oružja su vrlo složene naprave koje mogu proizvesti ogromn u razornu energi-
ju iz relativno malih, [aganih pakiranja.
• Primarni nuklearni učinci su elektromagnetski impuls, termalno-svjetlosna energija,
eksplozija í zračenje.
• lako se rizik od nuklearnog Armagedona smanjio nakon kraja Hladnog rata, povećava
se zabrinutost da bi teroristi mogli steći ili detonirati prljavu bombu ili tzv. gun-type
napravu.
• Znanstvenici nastavljaju raspravljati o tomeje li nuklearno oružje izvor mira u svjetskoj
politici ili neopravdan rizik za medunarodnu sigurnost.
KEMIJSKO ORUŽJE
Iako se otrovi i kemikalije upotrebljavaju u ratu od davnih vremena, kemijsko oružje
pojavilo se u kasnom 19. stoljeću kao dio moderne kemijske industrije. Znanstvenici
raspravljaju o tome treba li se kemijsko oružje smatrati oružjem za masovno unište-
nje, budući da se na bojnom polju često trebaju upotrijebiti velike količine kemijskog
317
oružja kako bi se postigao značajan učinak protiv pripravnog protivnika te da treba
biti stručno upotrijebljeno kako bi proizvelo masovne gubitke. Primjerice, 20. ožujka
1995. godine kult Aum Shinrikyo poduzeo je napad sarinom u tokijskom sustavu pod-
zemne željemice koji je rezultirao sa dvanaest žrtava. Za usporedbu, napad A1’Qaide
na madridsku željeznicu 11. ožujka 2004. godine izveden je pomoću konvencionalnog
eksploziva pri čemu je poginulo gotovo dvije stotine nevinih civila. Medutim, ono
što zabrinjava analitičare jest da bi svaka država koja ima kemijsku industriju brzo
mogla proizvodni proces iz upotrebe u civilne svrhe pretvoriti u proizvodnju oružja
i da se čak i lako dostupni kućanski proizvodi mogu izmiješati u relativno opasnu
mješavinu. Oružje može biti napravljeno od većinom dostupnih kemikalija, pomoću
dobro poznatih tehnologija. Primjerice, insekticidi u kućanskoj uporabi su naprosto
‘razvodnjeni’ nervni agensi.
Prva značajna uporaba kemijskog oruñja dogodila se u Prvom svjetskom ratu kada
su obje strane tražile način da prekinu zastoj nastao rovovskim ratovanjem. Njemačke
su jedinice 22. travnja 1915. godine ispustile oblak klornog plina (agens koji izaziva
gušenje) prema savezničkim linijama u Ypresu (Belgija), ali nisu uspjeli iskoristiti pu-
kotinu koja je nastala u francuskim redovima. Skamenjeni prizorom leševa na kojima
nije bilo vidljivih uzroka smrti, njemački vojnici u napadu odbili su krenuti naprijed.
Nijemci su 12. srpnja 1917. godine na ratište uveli iperit (otrovni bojni plin, agens koji
izaziva plikove). Saveznici su takoder razvili svoj vlastiti agens koji izaziva opekline,
luizit, ali je na ratište počeo stizati tek pri kraju Prvog svjetskog rata. Iako je kemijsko
oružje uzrokovalo svega 4% žrtava na svim stranama tijekom Prvog svjetskog rata,
upotreba plina na bojištu posvuda je utjecala na društva, nakon što su veterani obja-
vili priče o bespomoćnim vojnicima koji su se naprezali da stave plinske maske dok
su se nasmrt gušili ili su gubili vid od agensa koji izazivaju plikove. Ovaj slikoviti
opis, najbolje prikazan na slici poljske sanitetske stanice u Arrasu (Francuska), koju
je naslikao američki umjetnik John Singer Sargent, istaknuo je grozotu i okrutnost
ratovanja plinovima.
Iako su Talijani u Etiopiji 1935. godine upotrijebili iperit, a Japanci 1930-tih
napadali kineske vojnike kemijskim oružjem, ono nije bilo naširoko upotrebljava-
no na bojišnicama u Drugom svjetskom ratu. Mnogi nagadaju da je Adolf Hitler,
žrtva iperita u Prvom svjetskom ratu, osobno bio nesklon tome da prvi upotrijebi
Slika 15.1 John Singer Sargent (1918.) —“Gassed”[Zatrovani plinom]
Izvor: Reproducirano uz dopuštenje Umjetničkog arhiva/lmperijalni ratni muzej
318
ovo oruéje u Europi (iako ova očita nesklonost nije spriječila naciste da upotrijebe
Ciklon-B, supstancu baziranu na cijanovodičnoj kiselini koja se koristi kao pesticid
i dezinfekcijsko sredstvo, za ubijanje tisuća žrtava u plinskim komorama). Ustvari,
samo se jedan veliki incident s kemijskim oružjem dogodio tijekom rata. U nacistič-
kim zračnim napadima na luku u Bariju (Italija) 2. prosinca 1943. godine, oštećen
je trgovački brod koji je nosio dvije tisuće M 47A1 bombi ispunjenih iperitom. Ne-
hotično ispuštanje agensa štetno je djelovalo na tisuće savezničkih vojnika i civila.
Medutim, sve do Iransko-iračkog rata kemijsko oružje više nije bilo upotrebljavano
na bojišnicama. Godine 1982., iračke jedinice, snañno pritisnute daleko brojnijim
iranskim snagama, disperzirale su CS, visoko koncentrirani agens za kontrolu ne-
reda (razbijanje demonstracija), kako bi razbili protivničke formacije. Do 1983.
godine, Irak je već koristio iperit na bojnom polju te je nastavio eksperimentirati s
mnogo smrtonosnijim agensima i mješavinama. U napadu na al-Faw u veljači 1986.
godine, Iračani su upotrijebili smjesu iperita i tabuna (nervnog agensa) protiv Irana-
ca, što je uzrokovalo na tisuće žrtava. Ubilački reñim Saddama Husseina kemijskim
je oružjem napadao i svoje vlastite gradane. Iračke su snage 16. ožujka 1988. godine
raspršile mješavinu iperita i nervnih agenasa nad kurdskim selom Halabja, izazvav-
ši smrt više od deset tisuća civila.
Učinci kemijskog oružja

Kemijska oružja razlikuju se u smislu njihove smrtnosti, složenosti te načina na koje
uzrokuju ozljede i smrt. Takoder se razlikuju u smislu njihove postojanosti: neki se
raspršuju brzo, omogućujući tako trupama u napadu da napreduju kroz neko područ-
je, dok ‘agensi za pokrivanje većeg područja’, koji se mogu upotrijebili u napadu na
zračne baze kako bi se smanjio tempo zračnih operacija, mogu dugo opstati. Obično
se kemijska oružja karakteriziraju kao krvni agensi, agensi zagušljivci, agensi koji
izazivaju plikove, nervni agensi i onesposobljivači.
Krvni agensi, koji se općenito baziraju na cijanovodičnoj kiselini (HCN), ometaju
tjelesnu sposobnost da prenosi kisik u krv. Budući da se cijanid tijekom povijesti ko-
ristio kao otrov, nekoliko država eksperimentiralo je s korištenjem ovog agensa kao
oružja. Zbog svoje visoke nepostojanosti — isparava brzo, otežavajući tako stvaranje
smrtonosne koncentracije iznad bojišnice — većina država odavno je napustila ideju
korištenja ovog toksičnog agensa u vojne svrhe.
Agensi gušenja — fosgen i klor — dobili su svoje ime uslijed činjenice da se njihove
žrtve doslovce dave u tekućinama koje nastaju kada na tkiva koja oblažu pluća počne
djelovati agens. Agensi gušenja proizvode solnu kiselinu kada se udišu, što uzrokuje
infiltriranje krvi i tekućina u pluća. Fosgen, koji djeluje s vodom u tijelu kako bi na-
stala solna kiselina, uobičajena je industrijska kemikalija koja je otrovnija od klora.
Većina smrtnih slučajeva nastala zbog kemijskog oružja u Prvom svjetskom ratu bila
je uzrokovana fosgenom.
Agensi koji izazivaju plikove ponajprije su namijenjeni izazivanju velikog broja
żrtava unutar protivničkih snaga, stavljajući pritom ogromne zahtjeve pred potpome
medicinske službe. Prije razvoja smrtonosnijih nervnih agenasa, sumporni iperit sma-
trao se prvim izborom medu kemijskim oružjima. On postoji u obliku guste tekućine
pri sobnoj temperaturi, ali se može raspršiti u zraku (primjerice, može biti pretvoren u
aerosol koji se može udisati) upotrebom konvencionalnog eksploziva. Može se tako-
319
der koristiti za kontaminaciju ljudi, terena ili opreme. Iako pravi razlog zbog kojega
je iperit agens koji tako razdrażuje nije dobro shvaćen, on uzrokuje ozbiljne plikove
na nezaštićenoj koñi i sluznicama. Takoder može izazvati privremeno sljepilo. Dugo-
ročni učinci jednokratnog umjerenog izlaganja agensu iperitu obično nisu smrtonosni.
Ponekad je potrebno nekoliko sati da se učinci iperita razviju; luizit, drugi agens koji
izaziva plikove, djeluje mnogo brże od iperita.
Nervni agensi su daleko najsmrtonosnije kemijsko oružje. Izumljeni 1930-tih kao
insekticidi, u nacističke i savezničke vojne arsenale ušli su u Drugom svjetskom ratu,
ali nisu bili upotrebljavani u borbi. Ime ‘nervni agens’ odrañava Cinjenicu da ove
kernikalije dolaze u sukob s țjelesnim živčanim sustavom nepovratno deaktiviraju-
ći acetilkolinesterazu (AChE), koja deaktivira’ neurotransmiter acetilkolin. Nervni
agensi veżu se na aktivnu vezu AChE, onemogućavajući deaktiviranje acetilkolina.
Bez mogućnosti deaktiviranja acetilkolina, mišići se kontinuirano opuštaju, javlja se
pojačano lučenje žlijezda (primjerice, lučenje sline) što dovodi do paralize i gušenja.
Nervni agensi druge generacije, agensi serije G (German) — Tabun (GA), Sarin (GB),
Soman (GD), Ciklosarin (GF) — smatraju se nepostojanim agensima. Agensi serije G
su topljivi u vodi i masti te mogu ući u kožu i uzrokovati smrtne posljedice. Nervni
agensi treće generacije serije V — VX, VE, VG, VM — proizvod britanske znanosti —
postojani su agensi koji su oko deset puta smrtonosniji od Sarina. Mnogo manje se u
javnosti zna o agensima četvrte generacije serije A (poznati i kao ‘Novičok’ aged
proizvodu sovjetske znanosti. Izlaganje visokoj koncentraciji aerosola nervnih agena-
sa uzrokuje nagli kolaps i smrt.
Onesposobljivači se koriste za kontroliranje demonstracija (CS ili suzavac) ili za
osobnu zaštitu (CN ili suzavac). Manje su otrovni od ostalih kemijskìh oružja i obično
ne proizvode smrtonosne učinke kada se koriste na otvorenom u odgovarajućoj kon-
centraciji. Agensi koji izazivaju povraćanje (adamsit) razvijeni su za upotrebu u borbi.
I sovjetski i američki znanstvenici takoder su eksperimentirali s psihokemijskim tvari-
ma (primjerice, dietilamid lizerginskom kiselinom [LSD] î agensa BZ), u pokušajima
da izazovu izmjenu svijesti i percepcije okoline. Sjedinjene su Države BZ učinile
oružjem, ali je izbačen iz njihovog arsenala, jer su njegovi učinci bili nepredvidlji-
vi. U listopadu 2002. godine, ruske snage sigurnosti upotrijebile su opioidski oblik
fentanila u pokušaju da onesposobe čečenske separatiste koji su drżali 800 talaca u
moskovskom kazalištu. Bilo zbog nedostatka trenutne medicinske pomoći ili zbog
predoziranja fentanilom, 126 ljudi umrlo je od ovog onesposobljivača’.
Načini prenošenja kemijskog oružja

Upotrebljavaju se kemijska oružja koja su linijskih ili točkastih izvora. Bombe, topov-
ske granate, bojne glave projektila ili paketi su točkasti izvori, budući da dostavljaju
kemijsko oružje na odredenu lokaciju. Linijski izvor, koji nastaje od niza uredaja za
raspršivanje, zaprašivača usjeva ili čak pomičnog raspréivača sjemena, stvara oblak
ili ‘liniju’ plina koja struji prema meti. Vjetar, temperatura i teren mogu utjecati na
smrtnost i postojanost agensa. Primjerice, galon (4,54 litre) agensa VX dovoljan je da
ubije tisuće ljudi, ali samo ako osobe budu dovedene u kontakt s ispravnom količinom
agensa kako bi nastali gubici. Agensi se mogu otpuhnuti od mete, razrijediti kišom ili
čak zgusnuti ako temperature padnu prenisko.
Budući daje za upotrebu kemijskog oružja ključna prikladna disperzija, analitičari
320
Oruñje za masovno uništenje
su najviée zabrinuti oko njegove upotrebe u zatvorenim mjestima, poput sportskih
arena ili velikih zgrada koje imaju ventilacijske sustave koji se mogu upotrijebiti za
raspršivanje kemijskog oružja. Aum Shinryko ciljao je na tokijsku željeznicu zbog
velikog broja ljudi koji svakodnevno putuju kroz njezine zatvorene prostore i uska
grla. Kult je eksperimentirao s mehanizmom smjeétenim u koferu kako bi aerosol
sarina dopremio u željeznicu: dva mala električna ventilatora korištena su za rasprši-
vanje kemijskog agensa nakon što je isti ispušten iz bočica pohranjenih unutar kofera.
Medutim, za provodenje stvamog napada kult se oslonio na daleko jednostavniju me-
todu: probušili su rupe u plastičnim vrećicama koje su sadrżavale sarin i jednostavno
pustili da agens ispari u vagonima podzemne željeznice.
Utjecaj na medunarodnu politiku

Do početka 1970-tih vojske NATO-a bile su počele promatrati kemijska oružja kao
sredstvo odvraćanja, a ne kao oružje koje su preferirali za upotrebu na bojištu. Ke-
mijska oruźja predstavljaju očite teškoće u smislu transporta i rukovanja, a većina
vojnih promatrača slaże se da postoje sigurniji i učinkovitiji načini za ugrožavanje
meta. Stoga su preferencije vojnih profesionalaca pomogle da se potakne zabrana
upotrebe kemijskog oružja u ratu, koja je kodificirana u Ženevskom protokolu za
zabranu upotrebe u ratu zagušljivih, otrovnih i drugih plinova te bakterioloških
metoda ratovanja iz 1925. godine. Iako je Ženevski protokol zabranio početnu upo-
trebu kemijskog oruźja, on nije spriječio drźave da stvaraju zalihe kemijske municije.
Konvencija o kemijskom naoružanju (eng. Chemical Weapons Convention — CWC) koja
je stupila na snagu 29. travnja 1997. godine, zabranjuje posjedovanje i upotrebu
kemijskog oružja od strane država potpisnica, s iznimkom malih uzoraka koji se
koriste za ispitivanje zaštitne opreme. Države stranke Konvencije o kemijskom na-
oružanju obavezne su obznaniti svoje postojeće zalihe kemijskog oružja, ustanoviti
sredstva koja su bila uključena u proizvodnju kemijskog oružja i objavili kada će
njihove postojeće zalihe biti potpuno uništene. Organizacija za zabranu kemijskog
oružja (eng. Organization for the Prohibition of Chemical Weapons — OPCW) ima
ovlasti da provjerava udovoljavanje odredbama Konvencije o kemijskom naoružanju
i može poduzeti ciljani nadzor na zahtjev država stranaka Konvencije (Larsen, 2002.).
Dok je 148 država ratificiralo Konvenciju o kemijskom naorużanju, dvadesetak
država, od kojih neke održavaju velike kemijske arsenale (primjerice, Sjevera Ko-
reja i Sirija), nije potpisalo ugovor. Većina vojnih analitičara vjeruje da bi ovi ve-
KLJUČNE IDEJE
• Postoji pet tipova kemijskog oružja: krvni agensi, agensi zagušljivci, agensi koji izaziva-
ju opekline-plikove, nervni agensi i onesposobljivači.
• Kemijski agensi mogu biti postojani ili nepostojani i mogu biti upotrijebljeni iz linijskih
ili točkastih izvora.
• Države ili nedržavni subjekti s pristupom čak i rudimentarnoj kemijskoj industriji
mogu steći kemijsko oružje.
• Gotovo univerzalna Konvencija o kemijskom naoružanju zabranjuje proizvodnju ili
upotrebu kemijskog oružja te potpisnicama dopušta samo posjedovanje malih količi-
na agensa u svrhu istraživanja obrambene opreme i profilakse (zaštite).
321
liki arsenali imali samo skrornan učinak na dobro opremljene i uvjeñbane vojnike
na bojištu. Po njihovom mišljenju, kemijski arsenal je oružje za masovno uništenje
‘sirornašnih’, jer se bazira na starim, relativno jednostavnim i jeftinim tehnologijama
koje imaju ograničenu vojnu korisnost. Unatoč tome, ukoliko se namjerno upotrijebi
protiv relativno bespomoćnog stanovništva, ovo oružje bi moglo izazvati
pustošenje. Analitičari su najviše zabrinuti da bi terorističke organizacije ili čak poje-
dinci mogli dobiti pristup otrovnim kemikalijama koje su dio industrijskog procesa i
napasti urbane mete. Iračka upotreba kemijskog oružja u ratu smatrala se anomalijom;
strahuje se da bi napad sarinom koji je izveo Aum Shiriryko mogao biti nagovještaj
nekih budućih dogadaja.
BIOLOŠKO ORUŽJE
Biološka oruñja (eng. biological weapons — BW) koriste žive organizme ili otrove
kako bi učinila bolesnim ili ubila ljudska bića, životinje ili biljke. Svi ovi organizmi i
otrovi pojavljuju se u prirodi, zbog čega je teško razlíkovati prirodna izbijanja bolesti
od napada biološkim oružjem. Biološko oružje je vjerojatno potencijalno najdestruk-
tivnije oružje poznato ljudskim bićima u smislu da jedan jedini organizam ili zara-
ženi pojedinac može naštetiti milijunima živih bića, iako znanstvenici raspravljaju o
stupnju poteškoća s kojima se bilo koja država ili nedržavni subjekt mogu susresti pri
brzom zaražavanju velikoga broja ljudi. Iako krajnje zarazne bolesti nisu smrtonosne,
neke, poput velikih boginja, primjerice, lako se prenose i uzrokuju visoki postotak
oboljenja. Ponekad, bolesti koje se smatraju relativno bezazlenima mogu biti izrazito
smrtonosne: ‘Španjolska gripa’ 1918-1919. godine ubila je više od 40 milijuna ljudi,
najteže pogadajući zdrave odrasle osobe starosti izmedu dvadeset i četrdeset godina.
Bolest je tijekom povijesti bila dio rata. Sve do nedavno, većina ljudi u ratu umi-
rala je od bolesti, a ne od ozljeda zädobivenih u borbi. Medutim, namjera upotreba
bolesti kao oruñja u ratu, bila je sporadična te je izazivala mješovite rezultate. Godine
1346. mongolski napadači bacali su leševe vojnika koji su umrli od žljezdane kuge
na opkoljeni grad Kaffu, pokuśavajući namjerno proširiti bolest. Medutim, Mongoli
nisu znali da se bakterija koja uzrokuje kugu, Yersinia pestis, širi pomoću buha koje
se hrane jedino na živim domaćinima. Na kraju Sedmogodišnjeg rata (1756-1763.),
britanske su snage izgleda opskrbile američke Indijance pokrivačima zaraženima veli-
kim boginjama, iako je teśko odrediti jesu li uspjeli zaraziti ikoga jer su velike boginje
već bile udomaćena bolest na Američkom kontinentu, koja je desetkovala indijansku
populaciju dvije stotine godina ranije. Tijekom Prvog svjetskog rata, njemački su sa-
boteur očigledno uspjeli sakagijom zaraziti konje koje je koristila saveznička strana na
bojištu. Tijekom Drugog svjetskog rata, Japanci su staklene bombe napunili muharna
zarażenima kugom kako bi proširili bolest, a japanski znanstvenici koji su radili u
ozloglašenoj Jedinici 731 na ratnim su zarobljenicima provodili eksperimente ratova-
nja biološkim oružjem.
Iako su Sjedinjene Države, Britanija i Kanada provodile istrażivanja u kojima su
ispitivale mogućnosti antraksa, tularemije, Q-groznice, venecuelanskog konjskog
encefalitisa kao oružja te protu-poljoprivredne agense, na Zapadu se općenito sma-
tralo da bioloékim oružjima nedostaje vojna upotrebljivost. Za usporedbu, sovjetski
istraživači koncentrirali su se na usavršavanje različitih bioloških agenasa tijekom
322
Hladnog rata te su iskorištavali nadolazeću znanost genetskog inženjeringa kako bi
bolestima koje se prirodno pojavljuju dali veću mogućnost uporabe u svojstvu oružja.
Prema Kenu Alibeku, koji je bio vodeća ličnost u Biopreperatu, kompleksu postro-
jenja za biološko oružje Sovjetskoga Saveza, sovjetska znanost radila je s različitim
vrstama bakterija (primjerice, sa sojem antraksa otpornim na antibiotike), virusa (pri-
mjerice, velike boginje) te čak krvarećim groznicama, primjerice, ebolom (Alibek,
2000.). Iako je ‘sovjetski program biološkog oružja očigledno okončan u Rusiji u
ranim 1990-ima, stručnjaci još uvijek raspravljaju o tome što je Sovjete motiviralo da
poduzmu tako sveobuhvatan program biološkog oružja. Sovjeti su svoj program bio-
loškog oružja gledali kao protumjeru kompleksu oružanih sustava za globalni precizni
napad koji je nastajao u NATO-u tijekom 1970-tih ili kao način da uspore oporavak
Zapada nakon sveopćeg nuklearnog ratovanja. Sovjeti su zasigurno nekoliko SS-18
interkontinentalnih balističkih projektila napunili kugom u pokušaju da onima koji su
na Zapadu preżivjeli nuklearni rat daju razlog da zavide onima koji su poginuli.
Učinci biološkog oružja

Iako su bolesti koje se prirodno pojavljuju pošast ljudskog roda, svaka bolest ne pruža
osnovu za učinkovito biološko orużje. Pohrana, način isporuke, način prijenosa te
sama postojanost (primjerice, koliko se dugo može odrżati u okolini) nekog agensa
mogu odredivati njegove učinke na ciljanu populaciju. Vojni profesionalei vjeruju da
su učinci većìne bioloških oružja jednostavno previše nepredvidljivi da bi ona bila
pouzdano oružje. Budući da ih je lako proizvesti i da potencijalno mogu biti vrlo smr-
tonosna u malim količinama — bilo koji osnovni medicinski laboratorij sposoban je
kultivirati biološki agens — biološki agensi mogli bi biti primamljivi i dostupni terori-
stima. Relativno veliki industrijski pogoni potrebni su za proizvodnju vojno značajnih
Tablica 15.2 Agensi pogodni za biološko ratovanje — bakteriolośki i riketsijski
agensi
Agensi
Bolest Organizam Smrtnost Početak
Antraks Bacillus 80-postotna 1-S dana Plućni: simptomi prehlade Veće područje
anthracis smrtnost; prsnog koša, poremećaji napada
nezaiazan disanja, groznica, šok koji
izaziva smrtt
Bruceloza Brucella 3-20-postotna 5-60 dana Temperatura, glavobolje, bol u Veće područje
smrtnost; zglobovima i zamor mišića napada
nezarazna
Kuga Yersinia 80-postotna; 2-3 dana Visoka temperatura, glavobolja, Veće područje
pesstis zarazna iznimna slabost krvarenje Može napada
i sluznica
Tularemia Francisella S0-postotna; 2-10 dana Gioznica, temperatura, Veće područje
tularensis zarazna glavobolja, gubitak tjelesnih napada
tekućina
Q-groznica Coxiella 2-postotna; 10-40 dana Groznica, glavobolja, kašalj, bol Veće područje
burnettii nezarazna umišićima i zglobovima napada
323
Tablica 15.3 Agensi pogodni za biološko ratovanje — virusni agensi
Agensi
Bolest Organizam Smrtnost Početak Simptomi Cilj
Velike Virus yariole 2-49-postotna 7-17 dana Teška groznica; mali plikovi na Veće područje
boginje smrtnost, koži, krvarenje kože i sluznice napada
zarazne
Virusni Virus istočnog 80-postotna 1-14 dana Glavobolja, sveopći bolovi, Veće područje
encefalitis konjskog smrtnost; foto-fobija napada
encefalitis (EEE) nezarazan
Virusne Ebola 80-postotna 4-21 dana PotŁožno kryarenje, krvarenje Veće područje
krvareće smrtnost; iz tjelesnih otvora, glavoboija, napada
grozni‹e zarazno groznica ukočenost, grčevi
Tablica 15.4 Agensi pogodni za biološko ratovanje — toksini
Agensi
Bolest Organizam Smrtnost Početak Simptomi Cilj
Toksin Clostridium 80-postotna 1-S dana Pomućen yid, foto-fobija, Napad na manje
Botulin botulinum smrtnost, paraliza ciljeve
nezarazno
Toksin SEB Staphylococcus 2-postotna 1-6 dana Glavobolja, iznenadna groznica, Napad na manje
Aureus smrtnost, mučnina, poyraćanje ciljeve
nezarazno
količina kemijskog oruźja, ali relativno mali fermentatori koji se koriste za testiranje
cjepiva mogu se, primjerice, brzo adaptirati za proizvodnju bioloških agensa.
Postoje tri podvrste bioloških agensa: bakterije, virusi i toksini. Kao agens koji se
koristi za napad na odredeni prostor, antraks je vjerojatno najpomatiji bakteriološki
agens. Njegove spore su krajnje otporne (mogu živjeti doslovno stotinama godina) i
może se brzo raspršiti na velikim područjima. Antraks nije zarazan pa se njegovi učin-
ci mogu relativno obuzdati i fokusirati na odredene mete. Takoder ga se može podvr-
gnuti genetskom inżenjeringu kako bi ga se učinilo otpornim na većinu antibiotika te
se może spojiti s inertnom tvari kako bi bolje oblikovao aerosol. Ove kvalitete antraks
čine izborom mnogih bioloških programa. Kožni oblik antraksa pojavljuje se u živo-
tinjskoj industriji i može se liječiti relativno lako; za usporedbu, oblik antraksa koji se
udiše krajnje je opasan. Do trenutka kada żrtva počne pokazivati simptome udisanja
antraksa, u tijelu je već nastala gotovo smrtonosna količina otrova koje proizvodi
bakterija antraksa. Kult Aum Shinrikyo pokušao je raspršiti antraks u Tokiju 1996.
godine; nisu uspjeli, jer su koristili neotrovni soj cjepiva virusa. Medutim, terorist
koji je antraks slao putem američke pošte u jesen 2001. godine, koristio je smrtonosni
soj ‘Annes’ koji američki laboratoriji za oružje koriste za ispitivanje zaštitne opreme i
profilakse (Stem, 2000.).
Iako su krvareće groznice — Marburg, Lassa gromica ili Ebola — virusni agensi
324
IDEJE ZA RAZMIËLJANJE 15.1
Tko je otrovao Juščenka?

lako se toksini mogu upotrijebiti protiv jedinica na bojištu ili protiv velikih grupa ljudi u
sportskim arenama ili sustavima prijevoza, povijest ukazuje da oni često služe kao egzo-
tično oružje za atentate. U najnovijem primjeru pokušaja ’atentata toksinom, austrijski
liječnici izvijestili su u prosincu 2004. godine da ukrajinski predsjednički kandidat Viktor
Juščenko pati od trovanja dioksinom. Kod Juščenka su se naočigled razvili simptomi —
iscrpljenost, bol i nagrdujuće klorakne — ubrzo nakon što je očigledno konzumirao TCDD
dioksin u hrani. Koncentracija dioksina u Juščenkovom tijelu, druga po visini ikad zabi-
¡ježena, bila je najmanje tisuću puta veća nego kod većine ljudi. Neki promatrači naga-
daju da je dioksin upotrijebljen kako bi unakazio i oslabio Juščenka, doslovno ga čineći
neatraktivnim kandidatom za ukrajinskom biračkom tijelu. Pateći od nesnosnih bolova,
i neugodno unakažen od dioksina, Juščenko je nastavio voditi ’Narančastu revoluciju’ u
Ukrajini nakon izborne prijevare na predsjedničkim izborima u studenom 2004. godine.
Na dužnost ukrajinskog predsjednika stupio je 23. siječnja 2005. godine.
koji mogu poslužiti kao moćna oružja, donositelje odluka najviše zabrinjava prijetnja
koju predstavljaju velike boginje. Budući da su velike boginje iskorijenjene kao bolest
koja se prirodno pojavljuje, obustavljani su i globalni programi cijepljenja, éto je cije-
le generacije ostavilo nezaštićenima od bolesti po prvi puta unutar stotina godina. Ve-
like boginje su zračni virus koji je zarazan otprilike koliko i gripa, ali izaziva smrtnost
od otprilike 30% zaraženih u svome uobičajenom obliku (rjedi zloćudni i krvareći
Slika 15.2 -Fko je otrovao Juśčenka?
Kombinirana slika pokazuje promjene lica ukrajinskog opozicijskog vode Viktora Ju-
ščenka u arhivskim fotografijama snimljenima 4. srpnja 2004. (lijevo) i 1. studenog 2004.
(desno).
Izvor: Reproducirano s dopuštenjem Reutersa/Gleb Garnich i Vasily Fedosenko
325
oblici velikih boginja imaju stopostotnu smrtnost). Takoder uzrokuje grozne ožiljke kod
preživjelih. Cijepljenje protiv velikih boginja može zaustaviti bolest, čak i ako se
primijeni nekoliko dana nakon izlaganja, ali kako bi se spriječila pandemija, milijuni
doza cjepiva moraju biti brzo dostupni. Medutim, vlasti zadužene za javno zdravstvo
ne zagovaraju ponovno uvodenje sveobuhvatnih programa cijepljenja, jer samo cjepi-
vo velikih boginja dovodi do oko 50 slučajeva nuspojava na jedan milijun cijepljenih
ljudi. Medutim, utjecaj izbijanja velikih boginja ne smije se podcijeniti. Vježba ‘Dark
Winter’ koju je provodila američka Federalna agencija za izvanredne situacije (eng.
Federal Emergency Management Agency) u lipnju 2001. godine, temeljila se na izbi-
janju velikih boginja na američkom Srednjem zapadu. U roku od trideset dana, više
od 300 000 ljudi u dvadeset i pet saveznih država i deset stranih država već bi bilo za-
raženo bolešću. Velike boginje zaista imaju sposobnost izazivanja globalne katastrofe.
Iako toksini nisu živući organizmi te su ustvari nusproizvodi metaboličke aktivnosti,
o njima se općenito raspravlja kao o biološkom oružju. Toksini se ponajprije
smatraju otrovom, koji se često koristi za napad na odredene osobe. Poput kemijskog
oružja, osobe se moraju dovesti u izravan kontakt s toksinima kako bi bile izložene
njihovom djelovanju. Medutim, toksini mogu biti iznimno smrtonosni. Ricin, koji se
dobiva od rîcinusova ulja, ubija sprječavanjem sinteze proteina unutar stanica. Kada
se upotrijebi kao oružje za ubijanje — bugarski disident Georgy Markov ubijen je
injekcijom ricina 1978. godine — može ubiti u roku od tri dana. Budući da se može
izraditi od lako dostupnih materijala, mnogi analitičari vjeruju da će teroristi sastojati
upotrijebiti ricin. Primjerice, 2003. godine britanski su službenici uhitili terorista koji je
planirao razmazati ricin na kvake vrata automobila i zgrada u Londonu. Godine
2004., Viktor Juščenko teśko je unakažen uslijed napada toksinom (Vidi Ideje za raz-
mišljanje 15.1).
KLJUCNE IDEJE
• Biolośka oružja potječu od bolesti koje se prirodno pojavljuju i mogu se proizvesti u

medicinskim laboratorijima.
• Biološka oružja razlikuju se u smislu njihove smrtonosnosti i po tome jesu li zarazna
ili nisu.
• Antraks je biološki agens koji uzrokuje veliku zabrinutost jer je otporan, nezarazni
agens koji se može koristiti za kontaminaciju velikih područja. On potencijalno može
brzo izravno zaraziti veliki broj ljudi.
• Revolucija u genetičkom inženjeringu koristi se za iskorištavanje u svojstvu oružja bo-
lesti koje se prirodno pojavljuju.
Načini prenošenja biološkog oružja

Biolośki agensi općenito dolaze u obliku zaraznih aerosola. Preeizna priprema aero-
sola je presudna jer agens mora biti odgovarajuće veličine kako bi zarazio primatelja
smjeśtanjem u malim plućnim alveolama. Vektori — uši, muhe, komarci — prenose
bolest u prirodi, ali bi ovaj način prijenosa bilo teško upotrijebiti kao vojno oružje jer
ga je prirodno teško kontrolirati. Teroristi bi mogli pokuéati potajno zaraziti osobe s
boleéću poput velikih boginja, ali je vrlo teško uzgojiti bolest in vitro, a i sami teroristi
bi se trebali cijepiti kako bi mogli raditi s virusom. Budući da cjepivo malih boginja
326
nije lako dostupno, potraga za cjepivom mogla bi natjerati vlasti zadužene za javno
zdravstvo da detektiraju neke pokvarene planove. Poteškoće pri kontroliranju zara-
znih bolesti takoder bi trebale usporiti teroriste. Oslobadanje visokozaraznih bolesti
može se izjaloviti i djelovati povratno, budući da pandemije ne poštuju religijske,
političke ili kulturne granice, iako službe za javno zdravstvo u bogatim državama
imaju daleko više mogućnosti uhvatiti se u koštac s navalom zarazne bolesti nego one
u siromašnim državama čiji je zdravstveni sustav već opterećen do krajnjih granica.
Utjecaj na medunarodnu politiku

Nakon otkrića o sovjetskom programu razvoja biološkog oruñja ranih devedesetih
godina i obnovljene zabrinutosti oko biološkog ratovanja nakon Zaljevskog rata 1991.
godine, donositelji odluka ponovno su posvetili pozornost jačanju Konvencije o bio-
loškom i toksičnom oružju (eng. Biological and Toxin Weapons Convention — BWC)
iz 1972. godine zasnivanjem nadzomog protokola sličnoga verifikacijskom mehaniz-
mu sadržanom u CWC-u. Medutim, krajem 2001. godine pregovori oko nadzornog
protokola BWC-a dosegnuli su mrtvu točku. Dužnosnici su utvrdili da je preteško
zasnovati nadzorni reżim koji bi mogao pružiti bilo kakav značajan uvid u ono što se
proizvodi u desecima tisuća medicinskih laboratorija diljem svijeta te da je bez ob-
zira na napore inspekcijskih timova, jednostavno prelagano prikriti rad na biološkim
agensima. Umjesto toga, napori su se s diplomatskog područja preusmjerili na jača-
nje domaćeg kaznenog zakonodavstva protiv proizvodnje ili posjedovanja bioloékog
oružja ili agenasa i poboljšanje medunarodnog nadzora zdravstva kako bi se uočilo
izbijanje zaraznih bolesti.
ZAKLJUČAK: BUDUĆNOST ORUŽJA ZA MASOVNO

UNIŠTENJE
Prema nekim stajalištima, prijetnja oružja za masovno uništenje uvelike se smanjila

od kraja Hladnog rata. Broj razmještenih sovjetskih (ruskih) i američkih strateăkih nu-
klearnih bojevih glava smanjio se za 80OÁo tijekom posljednjeg desetljeća, a američko
taktičko nuklearno oružje u velikoj je mjeri povučeno iz službe. Prijetnja od Armage-
dona koja bi nastala masovnom nukleamom razmjenom sada je samo daleka moguć-
nost. Medunarodni ne-proliferacijski reżim preživio je indijske i pakistanske nukleame
testove 1998. godine te je zabrana nukleranih testova de facto ostala na snazi, unatoč
činjenici da američki Senat nije uspio ratificirati Sveobuhvatni sporazum o zabrani
nuklearnih testova (eng. Comprehensive Test Ban Treaty). CWC i BWC ne samo da
pružaju osnovu u medunarodnom pravu za zaustavljanje širenja ovih smrtonosnih ke-
mijskih i bioloških agenasa, nego takoder sluże kao koristan diplomatski okvir za izna-
laženje novih načina za zaustavljanje širenja i upotrebe ovih oružja. Inicijativa za si-
gurnost od proliferacije (eng. Proliferation Security Initiative — PSI), primjerice, novo
je medunarodno nastojanje za spriječavanjem protuzakonite trgovine materijalima po-
vezanima s kemijskim, biološkim i nukleamim orużjem. PSI takoder odrażava usmje-
ravanje prema borbi protiv proliferacije u medunarodnim naporima za zaustavljanjem
širenja kemijskog, biološkog i nuklearnog oružja. Po uzoru na otkrića o tajnoj mreżi
327
opskrbljivanja nuklearnog materijala A.Q. Khana i presretanje pošiljke sjevemokorej-
skih projektila SCUD na putu prema Jemenu, dużnosnici poduzimaju aktivnije korake
za zaustavljanje trgovine zabranjenim materijalima, orużjem i sustavima dostave.
Iako iranski napori za razvijanjem nuklearnog oružja ili činjenica da Sjevera Ko-
reja razvija nuklearni arsenal dominiraju novinskim naslovima, dužnosnici su danas
najviše zabrinuti izgledima da orużje za masovno uništavanje izlazi izvan kontrole
državnih subjekata. Budući da se teroristi oslanjaju na šok kako bi zadržali pażnju
javnosti, mnogi promatrači vjeruju da bi im omžje za masovno uništenje moglo biti
primamljivo, jer je ono sljedeća stepenica na eskalacijskoj ljestvici i ima sposobnost
privući globalnu pozomost. Ovo ne bi bio tijek dogadaja bez presedana. Nedrżavni
akteri već su upotrebljavali kemijska, biološka i radiološka oružja. Medutim, terorizam
uz pomoć omžja za masovno uništenje predstavlja prijetnju s kojom se današnji poli-
cijski ili vojni establishmenti ne mogu lako uhvatiti u koštac. Posvuda se dužnosnici
koprcaju u pokušajima razvijanja učinkovitih odgovora na ovu potencijalnu prijetnju.
Od Prvog svjetskog rata, upotreba oružja za masovno uništenje bila je sporadična.
Nacionalne države uglavnom su napustile svoje kemijske i biološke arsenale. Napori
terorista za upotrebom kemijskog, biološkog ili radiolośkog oružja bili su uvelike
neučinkoviti. Nuklearno omżje, okosnica sovjestko-američkog hladnoratovskog na-
tjecanja, na bojištu je bilo upotrijebljeno samo dva puta. Dugotrajna pitanja ostaju.
Postoji li tabu protiv upotrebe oruźja za masovno uništenje? Jesmo li svi samo imali
nevjerojatnu sreću?
PITANJA
Zašto bi oružje za masovno uništenje moglo biti izvor stabilnosti u medunarodnim

odnosima?
Što misfire zašto se oružja za masovno uništenje relativno rijetko upotrebljavaju u ratu?
Zašto bi teroristima moglo biti privlačno kemijsko, biološko, radiološko ili nuklearno oružje?
Kakav bi učinak na svjetsku politiku imala još jedna upotreba nuklearnog oružja?
Protiv koje vrste ciljeva se često upotrebljavaju toksini?
Koja je vrsta oružja za masovno uništenje najdestruktivnija? Koje se najlakše proizvodi?
Koje korake vlade moraju poduzeti za spriječavanje terorizma uz pomoć oruźja za masovno
uništenje?
Jesu li izravna akcija ili medunarodni pregovori najbolji način borbe protiv širenja oružja za
masovno uništenje?
Mislite li da će iskustvo kulta Aum Shinrikyo sa sarinom oponašati druge grupe ili pojedinci?
Mislite li da oružja za masovno uništenje služe kao statusni simbol u svjetskoj politici?
ZA DALJNJE ČITANJE
• Freedman, Lawrence (2003), tfze Evolution ofNuc/eør Strategy, 3. izdanje, New York:
Palgrave MacMillan. Ovoje najbolja knjiga o povijesti nuklearnih arsenala i strateškom pro-
mišljanju kojim je vodena nuklearna strategija.
328
• The Effects of Nuclear War (1979), Washington, DC: Ured za procjenu tehnologije. Ova
knjiga pruža odličan pregled učinaka nuklearnog oružja.
• Schell, Jonathan (19szj, rhe kate of the Earth, New York: I¢nopf. Ovo je vjerojatno naj-
bolji opis stvarnih prijetnji koje predstavlja raširena upotreba nuklearnog oružja.
• Sagan, Scott D. i Waltz, Kenneth (2002), The Spread of Nuclear Weapons: A Debate
Rene w'ed, 2. izdanje, New York: W. W. Norton & Co. Pruža zanimljivu raspravu izmedu op-
timista i pesimista po pitanju proliferacije.
• Croddy, Eric A. i Wirtz, James J. (eds.) (2005), Weopons of/t4oss Destruction• An Encyc-
lopedia of Worldwide Policy, Technology, and History 2 vols., Santa Barbara, CA: ABC-
Clio. Prikladan izvor o oružju za masovno uništenje.
VAŽNE WEB STRANICE

• http://www.cdc.gov/ Center for Disease Control and Prevention (Centar za kontrolu bolesti
i prevenciju) pruža informacije o bolestima.
• http://www.ucsusa.org/ Union of Concerned Scientists (Udruženje zabrinutih znanstveni-
ka). Osnovano 1969. podine, ovo je neovisno, neprofitno udruženje više od 100 OOO gradana
i znanstvenika koji su zabrinuti zloupotrebom znanosti i tehnologije u društvu.
• http://www.ccc.nps.navy.mil Center for Contemporary Con flict (Centar za suvremeni su-
kob). Pokrenut 2001. godine, CCC provodi istraživanja o sadašnjim sigurnosnim pitanjima i
onima na pomolu, te svoja saznanja prenosi Sjedinjenim Državama i Savezničkim kreatori-
ma politike i vojnim snagama.
• http://www.nucIearweaponarchive.org/ Nuclear Weapons Archive (Arhiv nuklearnog
oružja). Svrha ovoga arhiva jest da čitatelju rasvijetli učinke ovih destruktivnih naprava, i da
upozori na štetnost njihove uporabe.
• http://www.cns.miis.edu/ Center for Nonproliferation Studies, Monterey Institute of Inter-
national Studies (Centar za neproliferacijske studije, lnstitut za medunarodne studije u Mon-
tereyu). Centar teži borbi protiv širenja oružja za masovno uništenje (WMD) poučavanjem
sljedeče generacije stručnjaka za neproliferaciju i širenjem pravovremenih informacija i
analiza.
• http://www.fas.org/main/home.jsp Federation ofAmerican Scientists (Federacija američ-
kih znanstvenika). Osnovali su je 1945. godine nuklearni znanstvnici iz Projekta Manhattan;
Federacija provodi istraživanja i pruža izobrazbu o kontroli nuklearnog oružja i globalnoj
sigurnosti; prenošenju konvencionalnog oružja; proliferaciji oružja za masovno uništenje;
utjecaju informacijske tehnologije na ljudsko zdravlje; i državnoj informacijskoj politici.
Za mnogo zanimljivih dodatnih materijala posjetite Online Resource Center kojim je poprače-
na ova knjiga: www.oxfordtextbooks.co.uk/org/collins
329

Hrestomatija Medjunarodna Sigurnost 2017 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Hrestomatija Medjunarodna Sigurnost 2017 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U SARAJEVU

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

PRVI DIO TRADICIONALNI IZAZOVI SIGURNOSTI: RAT I MEĐUNARODNA

Paul D. Williams: Rat

DRUGI DIO TEORIJSKE PERSPEKTIVE MEĐUNARODNE SIGURNOSTI

Patrick Morgan:Sigurnost u međunarodnoj politici. Tradicionalni pristupi

David Mutimer: Kritičke sigurnosne studije. Povijest razlika

Matt McDonald: Konstruktivizam

TREĆI DIO RAZVOJ REGIONALNIH I MEĐUNARODNIH SIGURNOSNIH

Louise Fawcett: Regionalne institucije

Thomas G. Weiss i Danielle Zach Kalbacher:Ujedinjene nacije

John S. Duffield, Cynthia, Michot i Sara Ann Miller: Savezi

ČETVRTI DIO PROMJENA SIGURNOSNE PARADIGME: KOLEKTIVNA

Siniša Tatalović, Grizold Anton, Cvrtila, Vlatko:Posthladnoratovski euroatlantski okvir

Jamie Shea: Održavanje relevantnosti NATOYa

Novičić, Žaklina: Novine u spoljnoj i bezbedonosnoj politici Evropske unije posle

Nerzuk Ćurak: NATO, EU i goli život

ŠESTI DIO SUVREMENI SIGURNOSNI IZAZOVI

Michael T. Clare: Energetska bezbednost

William, D. Hartung: Međnarodna trgovina oružjem

James, Wirtz: Oružje za masovno uništenje

neka država gleda na pretnju, ukoliko ne obratimo pažnju na ulogu stan-

Knjige koje se preporučuju za dalje čitanje:

Louise Fawcett: Regionalne institucije

Thomas G. Weiss i Danielle Zach Kalbacher:Ujedinjene nacije

John S. Duffield, Cynthia, Michot i Sara Ann Miller: Savezi

njihov broj, premda neravnomerno, stalno rastao. Do kraja dvadesetog veka,

Tabela zz.i Glavne regionalne bezbednosne institucije, ipą5—zooy.

A(rika OAU/AU, IGADD/IGAD, ECOWAS, SADCC/SADC, CEMAC

Napomena: institucija koja je prestala da postoji navedena je u zagradi, a iza kose

Okvir 21.1 Bezbednosne aktivnosti

Na šta se, realno, svode navedene aktivnosti i kalco se mogu objasniti ?

uspeśno su ustanovile i odrźavaju nuklearnu slobodnu zonu śirom svojih

Na tom zaledu ambivalentnosti prirode i znaćaja regionalizma, u ovom

Šta je regionalna institucija i šta odreduje njenu bezbednosne komponentu?

u cilju izgradnje bezbednosti i zajednice putem saradnje [Adler (Adler) i

Poreklo i razvoj institucija regionalne bezbednosti

Razvoj regionalnih insti tucija seže od Drugog svetskog rata i deo je

u različitim oblastima. U svakom talasu institucionalni razvoj odgovara

Institucije regionalne bezbednosti i hladni rat

Iz pepela Lige naroda nastale su UN i zapoćeo je prvi talas izgradnje regio-

dovelo u pitanje potrebu za ambicioznijom univerzalnom bezbednosnom

Tabela ei.z Hladnoratovske insritucije regionalne bezbednosti:

Institucije s višestrukim ciljevima Bezbednosni savezi/institucija

U toj situaciji bilo je oćevidno da će moći regionalnih ćinilaca, naročito

integraciji, isto se ne może reći za driige regione. Nastojanja SAD da stvore

hladnog rata takode su bile prisutne i ogranićavale su opcije. To je važilo

Tabela •*3 Hladnoratovske institucije regionalne bezbednosti:

Podregionalne institucije Panregionalne institucije

Regionalne bezbednosne institucije

Medunarodni sistem je odredio parametre i mogućnosti bezbednosnog regi-

doba posle hladnog rata bilo je slićno Prozeto idealizovanim pojmovima o

relativne nezainteresovanosti velikih sila za skupe intervenciju i bivs“e siste-

Tabela zi. ą Posthladnoratovske institucije regionalne bezbednosti:

Nove institucije Nove institucije koje su promenile inne /nov program

NATO je pravaziśao prvobitne sumnje o svojoj poslehladnoratovskoj

je poreklo nepoznato. NAFTA nema eksplicitni trodelni bezbenosni meha-

Regionalni ćinioci, ne uvek formalne regionalne institucije, bili su aktivni

posle raspada S ovjetskog Saveza. Te grupe su delovale zajedno u Bosni do

1990 1995 21100 2005

Grafički prikaz zi.i Mirovne operacije UN i ne-UN*, i99o—zoo3.

Izvan Evrope, snage EU su bile angažovane u nadgledanju misija u

* Regionalne organizacije i druge mirovne/ nadgledajuče grupe.