Žlezde pridodate digestivnom traktu

Žlezde pridodate digestivnom traktu

1 Pljuvačne žlezde

2 Pankreas

3 Jetra

4 Žučna kesa
 1 Pljuvačne žlezde

Uloga pljuvačnih žlezda je da vlaže i podmazuju sluznicu usne duplje i njen

sadržaj, da započnu razgradnju ugljenih hidrata i lipida (uglavnom uz pomoć
amilaza i jezične lipaze) i da izlučuju baktericidne zaštitne materije kao što
su imunoglobulin A (IgA), lizozim i laktoferin.

Pljuvačka takode ima veoma važnu pufersku ulogu i stvara zaštitnu opnu
preko zuba putem svojih proteina koji vezuju kalcijum i sadrže veliku količinu
prolina (neesencijalne aminokiseline). Kod nekih vrsta (ali ne i kod ljudi),
pljuvačka je veoma važna za hlađenje tela putem isparavanja.
2 Pankreas
 2 Pankreas

Pankreas je mešovita egzokrina i endokrina žlezda* koja proizvodi enzime

za varenje i hormone. Ćelije egzokrinog dela pankreasa koje su grupisane u
acinuse, sintetišu, deponuju i izlučuju enzime. Veći deo pankreasa je
egzokrino tkivo koje luči oko 1200 do 1500 ml pankreasnog soka dnevno.
Hormone sintetišu ćelije endokrinog dela, koji čine Langerhansova ostrvca.

Glavna uloga pankreasa je da proizvodi enzime za varenje koji deluju u

tankom crevu i da u krv izlučuje hormone, kao što su insulin i glukagon.
Oba ova hormona izuzetno su važna u metabolizmu apsorbovanih hranljivih
materija.

* Žlezda predstavlja organ u životinjskom telu koji ima sposobnost

oslobađanja različitih supstanci.
Žlezda može izlučiti te supstance u krvotok (endokrina žlezda), u neku od
telesnih šupljina ili pak u spoljašnju sredinu (egzokrina žlezda).
2 Pankreas

Langerhansova
ostrvca
2 Pankreas

Langerhansova
ostrvca
2 Pankreas

Langerhansova
ostrvca
2 Pankreas

Langerhansova
ostrvca
2 Pankreas
 2 Pankreas

Pankreasni sok je izoosmotska alkalna tečnost koja sadrži vodu, jone i

nekoliko proteaza (enzimi koji razlažu proteine), pankreasnu amilazu (enzimi
koji razlažu skrob), pankreasne lipaze (enzimi koji razlažu lipide) i nukleaze
(deoksiribonukleazu i ribonukleazu – razlažu DNK i RNK respektivno).
 2 Pankreas

U sekretornim granulama pankreasnih ćelija većina enzima je deponovana u

formi proenzima, koji se nakon izlučivanja aktiviraju u tankom crevu. Crevni
enzimi enterokinaze vrše pretvaranje tripsinogena u tripsin, koji potom aktivira
druge proteolitičke enzime u lancu. Ovo je veoma važno za zaštitu pankreasa
od autodigestije.
 2 Pankreas

Izlučivanje iz pankreasa kontrolišu uglavnom dva hormona:

- sekretin i
- holecistokinin,
Izlučivanje iz pankreasa izaziva i stimulacija vagusa (parasimpatička
stimulacija).
 2 Pankreas

Želudačna kiselina (pH<4,5) u lumenu creva je snažan stimulus za izlučivanje

sekretina. Sekretin izaziva izlučivanje vode i bikarbonata u pankreasni sok i na
taj način podstiče obilno izlučivanje alkalne tečnosti sa mnogo bikarbonata i
malo enzima.

Ta tečnost neutrališe kiselu kašu (delimično svarenu hranu), tako da

enzimi pankreasa deluju u granicama optimalnog, neutralnog pH.

Oslobađanje holecistokinina podstaknuto je prisustvom dugolančanih

masnih kiselina, želudačnom kiselinom i nekim esencijalnim aminokiselinama
u lumenu creva. Holecistokinin podstiče izlučivanje male količine tečnosti
bogate enzimima. Združeno delovanje sekretina i holecistokinina omogućava
obilno izlučivanje soka pankreasa bogatog enzimima.
 2 Pankreas

Proteoliza je katalizovana proteazama koje se sekretuju u svojim neaktivnim

oblicima – proenzimima (koristi se i naziv zimogeni). Oni nisu aktivni dok ne
stignu u duodenum gde enteropeptidaze (enterokinaze) konvertuju
tripsinogen u tripsin koji zatim konvertuje himotripsinogen u aktivni
himotripsin. Tripsin takođe aktivira mnoge druge proenzime uključujući
proelastaze i prokarboksipeptidaze.
 2 Pankreas

Patološka aktivacija proenzima u pankreasu dovodi do akutne nekroze

pankreasa. Tripsini, himotripsini i elastaze su endopeptidaze, odnosno, one
cepaju peptidne veze unutar proteinskog lanca.
Karboksipeptidaze A i B su egzopeptidaze, odnosno, one cepaju aminokiseline
sa karboksilnog kraja proteinskog lanca.
 2 Pankreas

Katabolizam ugljenih hidrata – Amilaze se sekretuju u svom aktivnom

obliku i cepaju skrob i glikogen na maltozu, maltotriozu i u određenoj meri
dekstrin. Ovi produkti se dalje digestuju enzimima intestinalnog epitela.

Lipoliza. Pankreasne lipaze su najvažniji enzimi za lipolizu. One se

sekretuju u aktivnom obliku i cepaju triacilglicerole na 2-monoacilglicerole i
slobodne masne kiseline. Aktivnost pankreasnih lipaza zavisi od prisustva
kolipaza, koje nastaju od prokolipaza u pankreasnoj sekreciji (uz pomoć
tripsina). Žučne soli su takođe neophodne za digestuju masti.

Drugi važni pankreasni enzimi uključuju (pro-) fosfolipazu A, RNAze,

DNAze i karboksilesteraze.
3 Jetra
 3 Jetra

Jetra je najveća žlezda, a posle kože i najveći organ u telu čoveka (teška je
oko 1-1,5 kg). Smeštena je u abdominalnoj duplji ispod prečage. To je organ u
kome se hranljive materije, apsorbovane u digestivnom traktu, obraduju i
deponuju za upotrebu na drugim mestima u organizmu. Ona je prema tome
posrednik između sistema za varenje i krvi.
 3 Jetra

Položaj jetre u vaskularnom

sistemu je najprikladniji za skupljanje,
pretvaranje i deponovanje metabolita,
kao i za neutralizaciju i uklanjanje
otrovnih materija. Te materije se
uklanjaju putem žuči, egzokrinog
sekreta jetre koji je važan za varenje
lipida. Jetra ima i veoma važnu
funkciju u sintezi proteina plazme
(kao što su albumini), u sintezi drugih
proteina nosača, faktora koagulacije i
faktora rasta.
 3 Jetra

Enterohepatična cirkulacija
žučnih soli. Žučne soli se izlučuju
u žučnu kesu i ulaze u duodenum
(dvanaestopalačno crevo) kroz
zajedničku žučnu cev. Žučne soli
se reapsorbuju iz lumena creva u
hepatičnu portalnu venu (crvena
strelica kroz plavi krug). Jetra
(hepatociti) vraća žučne soli iz
hepatične portalne krvi.
3 Jetra
 3 Jetra

Osnovna jedinica grade jetre je ćelija jetre - hepatocit (grč. hepar, jetra +
cytos, ćelija). Hepatociti su epitelne ćelije udružene u trake ili ploče, koje su
međusobno povezane. Na histološkim presecima pod svetlosnim mikroskopom
mogu se videti veće gradivne jedinice jetre, nazvane su klasični lobulusi jetre.

hepatociti
lobulus
 3 Jetra

Hepatocit ima obilan i granulirani i glatki endoplazmatski retikulum Granulirani

endoplazmatski retikulum stvara grupice difuzno raspoređene u citoplazmi,
koje se nazivaju bazofilna telašca.
U glatkom endoplazmatskom retikulumu, koji je difuzno raspoređen po
citoplazmi, odvijaju se različiti važni procesi, kao što su npr. oksidacija,
metilacija i konjugacija, potrebni za inaktivaciju ili detoksikaciju različitih
materija pre nego što se izluče iz tela. Glatki endoplazmatski retikulum
hepatocita je dinamičan sistem koji brzo reaguje na molekule dospele u
hepatocite.
 3 Jetra

Jedan od glavnih procesa koji se odvija u glatkom endoplazmatskom

retikulumu je konjugacija toksičnog bilirubina nerastvorljivog u vodi, glukuronil-
transferazom, tako da nastaje netoksični bilirubin-glukuronid koji je rastvorljiv u
vodi. Hepatociti izlučuju taj kompleks u žuč.

Kada se bilirubin ili bilirubin-glukuronid ne izlučuju, nastaju oboljenja koja se

karakterišu žuticom - prisustvom žučnog pigmenta u krvi.
Jedan od čestih uzroka žutice kod novorođenčadi jeste nerazvijenost glatkog
endoplazmatskog retikuluma u hepatocitima (neonatalna hiperbilirubinemija).
Danas se takvi slučajevi leče izlaganjem plavom svetlu običnih fluorescentnih
lampi, koje pretvaraju nekonjugovani bilirubin u fotoizomer, koji je rastvorljiv u
vodi, pa ga bubrezi izlučuju.
 3 Jetra

Hepatociti često sadrže glikogen. Taj polisaharid pod elektronskim

mikroskopom izgleda poput grubih, elektronski gustih zrnaca, koja se često
skupljaju uz kanaliće glatkog endoplazmatskog retikuluma. Količina glikogena
u jetri menja se u dnevnom ritmu, a zavisi i od ishrane.

Glikogen jetre je deponovani oblik glukoze i počinje da se razgrađuje čim se

nivo glukoze u krvi spusti ispod normalne vrednosti. Tako hepatociti održavaju u
krvi stalni nivo glukoze, jednog od glavnih izvora energije u telu.
Hepatocit obično ne deponuje proteine u citoplazmi u obliku sekretornih
granula, nego ih stalno otpušta u cirkulaciju. Oko 5% proteina koje izlučuje jetra
proizvode ćelije makrofagnog sistema (Kupferove ćelije), a ostatak se sintetiše
u hepatocitima.
 3 Jetra

Proizvodnja žuči je egzokrina funkcija jetre, jer hepatociti primaju, menjaju i

izlučuju sastojke krvi u žučne kapilare. Osim vode i elektrolita, žuč ima i
nekoliko drugih bitnih sastojaka: žučne kiseline, fosfolipide, holesterol, lecitin i
bilirubin.

Oko 90% ovih supstanci apsorbuje se u epitelu creva i hepatociti ih u

nepromenjenom obliku prenose iz krvi u žučne kanalikuluse (enterohepatička
recirkulacija). Oko 10% žučnih kiselina sintetiše se u glatkom ER hepatocita
konjugacijom holne kiseline (koju jetra sintetiše od holesterola) sa
aminokiselinom glicinom ili taurinom, pa nastaju tauroholna i glikoholna
kiselina. Žučne kiseline imaju važnu ulogu u emulgovanju masti u diges-
tivnom traktu, čime se olakšava njihova razgradnja lipazom i kasnija
apsorpcija.
 3 Jetra

Lipidi i ugljeni hidrati deponuju se u jetri u obliku triglicerida i glikogena.

Sposobnost deponovanja metabolita je važna jer omogućava snabdevanje
organizma energijom između obroka. Jetra je i glavno mesto za deponovanje
vitamina, naročito vitamina A, koji u jetru dospeva sa lipidima iz hrane.

Različiti lekovi i druge materije mogu se učiniti neaktivnim procesima

oksidacije, metilacije ili konjugacije u jetri. Enzimi koji u tome učestvuju
smešteni su uglavnom u glatkom endoplazmatskom retikulumu. U određenim
uslovima, lekovi koji se inaktiviraju u jetri mogu indukovati povećanje
agranuliranog endoplazmatskog retikuluma, što povećava sposobnost
detoksikacije ovog organa.
 3 Jetra

Regeneracija jetre
lako se hepatociti sporo obnavljaju, jetra ima izvanrednu sposobnost
regeneracije. Gubitak tkiva jetre zbog hirurškog odstranjivanja ili delovanja
toksičnih materija pokreće mehanizam pomoću koga hepatociti počinju da se
dele sve dok se izgubljeno tkivo potpuno ne nadoknadi.

Kod čoveka je ta sposobnost znatno ograničena, ali je još uvek važna, s

obzirom na to da se deo jetre može upotrebiti za hiruršku transplantaciju ovog
organa.
 3 Jetra

Tkivo jetre nastalo regeneracijom, slično je odstranjenom tkivu, kako po tipičnoj

lobularnoj građi, tako i po funkciji. Međutim, ako se jetra oštećuje neprekidno ili
učestalo u toku dužeg vremenskog perioda, sa regeneracijom hepatocita
obilno se proizvodi i vezivno tkivo.
Pored stvaranja normalnog tkiva jetre, tada dolazi i do stvaranja nodulusa
različite veličine, od kojih su neki vidljivi golim okom. Ovi nodulusi su
sastavljeni od središnje mase dezorganizovanih hepatocita okruženih velikom
količinom vezivnog tkiva, sa mnogo kolagenih vlakana.
To stanje, koje se naziva ciroza, predstavlja progresivan i nepovratan proces
koji dovodi do gubitka funkcije jetre (insuficijencije) i obično je smrtonosno.
Navedeni tip fibroze je difuzan i pogađa ceo organ.
 3 Jetra

Ciroza jetre je krajnja posledica različitih stanja koja oštećuju građu jetre.
Najčešće nastaje zbog progresivnog oštećenja hepatocita izazvanog
delovanjem etanola, lekova i drugih hemikalija, virusom hepatitisa (uglavnom
tipovima B, C ili D) ili je uzrokovana autoimunim bolestima jetre.
U nekim delovima sveta čest uzrok ciroze je infekcija crevnim parazitom
Schistosoma cruzi. Jaja ovih parazita dospevaju u vensku krv, ispunjavaju
sinusoide jetre i oštećuju hepatocite.
 4 Žučna kesa

Žučna kesa je šupalj organ kruškolikog oblika, pričvršćen uz donju stranu jetre.
U njoj se može deponovati 30 do 50 ml žuči. Glavna uloga žučne kese je
deponovanje žuči, njeno koncentrisanje apsorpcijom vode i po potrebi
ispuštanje žuči u digestivni trakt.

Koncentrisanje žuči zasniva se na mehanizmu

aktivnog transporta natrijumovih jona kroz epitel
žučne kesice. Apsorpcija vode je osmotska
posledica natrijumske pumpe. Kontrakciju glatkih
mišića žučne kesice podstiče hormon
holecistokinin. Izlučivanje holecistokinina
podstiče prisustvo masti iz hrane u tankom crevu.
 4 Žučna kesa

Žučni kamenci (cholelithiasis) nastaju

stvrdnjavanjem normalnih i abnormalnih
sastojaka žuči. Holesterolski i mešoviti
kamenci čine 80% svih žučnih kamenaca, koji
su često uzrokovani prekomernim unosom
holesterola u odnosu na fosfolipide i žučne
kiseline ili smanjenom pokretljivošću žučne
kesice. Kamenci mogu sprečiti oticanje žuči i
izazvati žuticu.