Dragan Lukić

Dragan Lukić (1928) je jedini naš dečji pesnik koji nikad nije ni pokušavao da piše za odrasle; ovaj nivo
pesničkog izraza on, dakle, nije doživeo kao redukciju i ograničavanje, već kao punu meru i jedini cilj
svog stvaralačkog napora. Opredelivši se, još na početku, i bez ostatka, za dečju književnost Lukić je
pisac koji zadovoljava sve zahteve tekućih teorijskih uopštavanja o dečjoj književnosti: to je pesnik koga
deca prihvataju i vole, osećajući ga kao svog sagovornika i prijatelja. On, sa svoje strane, oseća dečji
život i blizak mu je dečji senzibilitet, ume da govori o detetu i za dete. U njegovom opredeljenju nema
ničega od one dvosmislenosti što je neke neostvarene pesnike uputila ka ovom izražajnom postupku.
Lukić je apsolutno dečji pesnik, u tom smislu što njegovo opredeljenje kao da nije stvar izbora; drugog
puta nije bilo. U dečjim pesmama on je našao mogućnost da iskaže svoju plemenitu naivnost, otvorenost,
srdačnost, sve ono što nijedan drugi oblik, na tom nivou, danas ne bi mogao da primi. U Lukićevim
pesmama odista peva i oseća dete, pa vam se učini da se pesnik i ne vraća detinjstvu, već misli i govori s
njim, iz njega. Lukić je, u tom smislu, rođeni i nepopravljivi dečji pesnik. U tome je njegova prednost —
uvek je na svome, ali tu je i opasnost da vizija, s vremenom, izgubi snagu, oštrinu, svežinu otkrovenja.
Lukić ne zna za radost što se pesniku, kad stupi u svet dečje poezije, nudi kao nagrada za smernost. Ako
se stalno boravi u tom prostoru, medijum postaje običan kao i onaj iz kojeg smo dezertirali. Time se,
verovatno, može objasniti činjenica da u povećoj hrpi Lukićevih stihova nema ni plamena ni svežine.
Igra, veselost i naivnost dečje pesme tu su se svele na novousvojene literarne navike; spontanost i
neobaveznost prešle su u rutinu. Veliki deo Lukićeve poezije sačinjen je od opštih mesta žanra, od
prigodnih zapisa, šabloniziranih igri, od nastojanja da se pošto-poto stvari izokrenu i dovedu u
"detinjastu" perspektivu. Sve to Lukić izvodi lako i nenaporno, ali stihovanje nema ukusa novine, ni draži
kratkotrajnog boravka u drukčijem podneblju. Živa dečja pesma rađa se samo pri kratkom navraćanju u
ovo područje. Profesionalci koji su s mazohističkom skromnošću pristali da se s tog područja ne miču
neizbežno se, s vremenom, pretvaraju u stihoklepce i otaljavače posla.

Njegove su pesme, često, nešto razvijenije metafore, građene po obrascu "šta-na-šta-liči". Ta su poređenja
nategnuta i mehanicistička, a u boljem slučaju izgledaju ovako:

Olovka je krojačica
velikih i malih slova
i sejačica snova.
Kud ona prođe
vojska reči niče,
rodi se velika kao džin
a u starosti je
palčić iz priče.
Njeno je srce meko
pa se lomi često.
Belika školska klupa
za olovku je presto,
tu nađe, ponekad,
tišinu i mir,
kraj nje je uvek
rezač sa oštrom sabljom
njen ađutant-oficir.

Pevajući, godinama, isključivo u ovom maniru, Lukić je usvojio mnoge navike ovog žanra, i baš te,
stečene navike, ta ritualna lakoća i okretnost, sugerišu utisak da su mnoge njegove pesme rađene bez
pravog podsticaja i unutrašnje potrebe, da su nastale iz bezbolne igre reči, kao:

Šalio se neko
kad je prvi reko
da je peto — KUKUREKO.
On je — KUKU! — reko,
kad je vido da mu deca
otkidaju perca.

Ovo domišljanje s rečima doista je detinjasto, a poetski je nemoćno. Igra je odveć lena i izveštačena. U
pesmici o slovu "S" dosetka je još površnija:

Uhvatilo se
s za top
pa nišandžija
nije mogao
da opali.
Tako je
nastala
reč STOP
ako niste
znali.

Teško da nam ovakvo znanje ičemu može poslužiti, a takvih domišljanja i viceva ima kod Lukića mnogo.
Nađe ih se i uspešnijih, snošljivijih; to su slučajevi kad je skelet dosetke prikriven ritmičkim poletom:

Sreo slon
u šetnji
stonogu
i zgazio joj
trideset
i treću
nogu.
Učtivo surlu
podigo slon
i reko:
"Pardon!"

Rođeni i isključivi dečji pesnik, Lukić, je to najmanje onda kad upotrebljava uobičajene obrte i gegove
dečje pesme. On poseduje verbalnu lakoću i smisao za igru slika i ritmova, ali sve je to nekako bliže
logičnom planu, i teče po nekoj bezdušnoj inerciji: kad bi na svetu ostala samo neozbiljnost, onda ništa
više ne bi bilo neozbiljno, a lakoća i površnost postale bi beskrajno dosadne. Moderni duh igre sa rečima i
stvarima Lukiću je u suštini stran, a kad ga oponaša, pronalazi prilično jevtine efekte:

Pade
žuti list
na rever
od kaputa, zadrža se i prošaputa:
— Ja sam Francuz Pjer.

Stavih
žuti list
u rupicu
na reveru
i rekoh:
— Ovo je mesto za francuskog Peru.

Zašto se ovaj list zove Pjer, zašto je Francuz, to ni na racionalnom ni na iracionalnom planu nema
nikakvog značaja ni poetskog smisla. Poetika nonsensa, bar ona što su je upražnjavali Kerol i Lir, do
ovakvih se proizvoljnosti nikad nije spuštala.
Kad se, međutim, sa stvarima poigra na stariji, poznatiji način, utisak je kudikamo puniji, lepši:

Šutnu loptu Jovica,

lopta skoči kao ptica
iz dvorišta.

Ništa, ništa.
Ko top puče
trotoar —
dočeka je odžačar.

Sad je vide jedan đak

pa je gurnu niz sokak (...)

Lukićevo polje igre je stvarnost, svakodnevni život, odakle mu dolaze najplodniji podsticaji. On je liričar
starog kova, koga izvesna verbalna ponesenost i priklanjanje uticaju nove dečje pesme navode da se i sam
poigra stvarima i leksikom, iako mu takva igra najčešće ne odgovara. Tek onda kad neka stvar ili događaj
pobude u njemu prilično jednostavan emotivni izazov, Lukićevi stihovi dobiju lirsku toplinu i zvučnost:

Na uglu kesten poguren stoji,

jesen mu novu odeću kroji,
škarama secka haljinu žutu,
krpice zlatne lete po putu.
(...)

Uz okno zamišljen dečak stoji,

posmatra kesten kako plamti
kao da važnu lekciju pamti.

U ovakvim i sličnim stihovima Lukić progovara lirski nadahnuto, sa nežnošću pesnika u kome su se
združili starinski liričar i osetljivo dete. Ulice, trolejbusi, kiše, snegovi, prozori, parkovi i učionice
najčešći su okviri tih, dečjih pohvalnica svetu. Ljubav je još jače rasplamsana kad je reč o deci dragim
bićima — roditeljima, rođacima, prijateljima. Dete iz Lukića doista se oglašava jasno i neposredno; ne
oseća se, tako reći, nikakva razdaljina između pesnikovog i dečjeg ja. S detetom se on otvoreno
poistovećuje, prati ga na svakom koraku, voli i zastupa, i ume, bolje nego ijedan naš savremeni dečji
pisac, da iskaže njegove želje, strepnje, radosti. Pitanje koliko je to iskazivanje za poeziju važno
prethodno sam već razmotrio (v. tekst Naivna pesma); Lukiću se, u svakom slučaju, mora odati priznanje
za sposobnost identifikacije sa detetom. Posebno izgrađen sluh on ima za đački život, za đačke trenutke
zanosa i uzbuđenja:

Od kuće do škole,
od škole do kuće
uvek se ponešto
šapuće, šapuće.

Sklon idealizaciji tople porodične atmosfere, Lukić je, u pesmi Šta je otac, ostvario jedan donekle
disonantan ton, nagovestivši i nešto od večnog nezadovoljstva i gorčine u odnosu između dece i odraslih:

Molim vas, recite

otac šta je.

Da li je otac tata
il' — sudija za prekršaje?

Uopšte, kad nađe realističku pojedinost u kojoj ima gotove poetske atmosfere, Lukić je na najčvršćem
terenu. On ume da uoči takvu pojedinost, da istakne njenu humorističku poetsku izazovnost:
U tom se smislu izdvajaju još Fifi, On, Tri mala voza, Mamine Tašne i tatini džepovi, Svađiice.

Lukićevo viđenje dečje ljubavi prema roditeljima natopljeno je kućnom toplinom i zahvalnošću; iz nje
zrači tiha sreća zbrinutog detinjstva. O majci, ocu, dedi, babi, sestrama i braći Lukić peva kao dete koje
poetizuje svet:

Svakoga dana kad s posla dođe

moj tata meni kosu čupne,
moj tata mene šakom lupne,
i kaže: — Jak si kao gvožđe.

Svakoga dana kad pere ruke

on nasapuni sestri lice,
i prska vodom kanarince,
i s našom mačkom igra žmurke.

Dragan Lukić je najizvorniji dečji pesnik u užem, specijalizovanom značenju reči. Napisao je mnogo,
koristeći se i onim mogućnostima dečje pesme koje njegovoj prirodi ne leže. Najjači je, ili bar
najzanimljiviji, onamo gde iz njega progovara istinsko dete, zaljubljeno u ulice, školske učionice,
roditelje.

Milovan Danojlić
NAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnosti
Antologija srpske književnosti

Ceo život Dragan Lukić proveo je u svom rodnom gradu, pa je najviše i pisao o doživljajima i
interesovanjima gradske dece. Stoga je grad, sagledan dečijim očima, njegova glavna tema. (Kada je reč o
temi modernog grada, Lukić je imao samo jednog prethodnika u našoj književnosti za decu — starijeg
beogradskog pesnika Aleksadra Vuča.)

Dragan Lukić je opevao i opisao bezbroj pojedinosti koje privlače pažnju dece u velikom gradu:
vozove, autobuse, trolejbuse, automobile, benzinske stanice, gradilišta i građevinske mašine, zoološke
vrtove, slike i prizore sa gradskih ulica. S druge strane, on se interesuje za položaj dece u savremenoj
gradskoj porodici, za njihov odnos prema roditeljima i odraslima i, naročito, za svakodnevno ponašanje
roditelja prema deci. Pri tome — za razliku od nekih drugih pesnika koji se, pišćući za decu, često
oslanjaju na svoje vlastito detinjstvo — Dragan Lukić se potpuno poistovećuje sa svojim malim junacima.
On, znači, sasvim stoji na njihovoj strani, prihvatajući ozbiljno njihova shvatanja, iskreno deleći njihove
radosti i brige i, uopšte, dečiji doživljaj njihovog najbližeg svakodnevnog okruženja. Pri tome, ovaj
pesnik gaji veliko poverenje u dečiju ličnost i u dečije razumevanje i osećanje sveta.

Dragan Lukić pretežno peva i priča o gradu: o gradskom detetu, o trolejbusima i tramvajima,
balkonima i soliterima... U gradskoj trci, vrevi i metežu dete se čudi i radoznalo pita zašto je sve to tako.
Ono svojom ljubavlju i igrom oživljava stvari. Zato i automobili na benzinskim stanicama vode neku
čudnu igru. Lukićevo dete je slobodno: veselo, duhovito i zaigrano. I zagledano u nebo i zvezde, u Mesec
i Sunce, u ulične svetiljke i šarene izloge, u crvene trolejbuse i novogodišnje jelke. Svet deteta je raspevan
snežnim pahuljama, vetrom severcem, prolećnim cvećem i žutim jesenjim lišćem. To je i svet telefona,
televizijskih antena, liftova i stepenica. I svet automobila i vagona prve klase. I svet kuće i škole:
radoznalih očeva, brižnih i vrednih majki i dragih učitelja. Život i svakodnevne lepote grada dete
upoznaje u igri, koja pruža uživanje i saznanje o svetu koji ga okružuje.

Lukić je pesnik drag deci zato što je u običnom i svakodnevnom životu grada otkrio lepotu. I zato što je
ljubavlju osvojio dete, podario mu razumevanje i poštovanje i izmaštao igru. Tom igrom je približio
stvarno i nestvarno, pomirio roditelje i decu i postao pesnik radosti. U njegovim pesmama i pričama nema
loših dečaka i devojčica, već caruju dobrota i ljubav.
Pripadajući deci kao svetu budućnosti, Lukić je u pesmu uselio smeh. Duhovite šale i dosetke nisu samo
male zagonetke već one podstiču i na razmišljanje. A tužni dečaci i devojčice? — Tužan je dečak osnovac
zbog oduzetog klikera (Učitelju). Tužno je "detence-burence" što peva pesmu "o kolačima maminim, o
kiflama tatinim, o krofnama babinim" (Debeli). Tužna je i devojčica kojoj otac ne ukazuje poverenje i ne
pruža razumevanje (Šta je otac?). U zaigranom Lukićevom svetu, u čudnom carstvu slobode i
razumevanja, ovi tamni tonovi su izuzetak.

Lukić nije samo pesnik grada i njegove periferije. On peva o prirodi uopšte: o zimi, o prvom snegu, o
lišću, o moru i mornarima, o čudnom kapetanu i ribama... U svakoj sredini nalazi neobičnosti i
zanimljivosti. U svojim pesmama uči decu da vole roditelje, domovinu i slobodu — i drugove (Drug
drugu).

Dečje viđenje sveta je i čuđenje. Tada i male stvari bivaju velike. Propinju se put nebesa kao soliter,
umaraju se i odmaraju kao točkovi trolejbusa ... i čavrljaju te male stvari kao deca! Sa malim stvarima se
živi i neprimetno postaje veliki.
Dr Radomir Životić

ŠTA JE OTAC

Molim vas, recite,

otac šta je?
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?

Mene otac stalno ispituje

i želi ovo i ono da čuje.
I kad sam u školu pošla,
i kad sam iz škole došla,
i zašto je ovo ovako,
i zašto je ono onako,
i zašto je ovo ovde —
zašto ono nije onde,
i kako sam smela ovo,
i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika,
i znam li ja da više nisam mala,
znam li ja šta je karakter tvrđi od čelika
i znam li ja pošto je šnala?
I zašto nisam mislila,
i kako nisam pazila,
i šta sam opet zgazila,
i kako, kako,
i zašto, zašto,
i smem li, smem li,
i znam li, znam li?
Pa zato pitam
otac šta je.
Da li je otac tata
ili — sudija za prekršaje?

FIFI

Ovaj čas, ovaj čas

jedan pas
na uzici od svile,
sa noktima lila,
s mašnicom od tila
prolazi kraj nas.

Jedna žena stara

sa njim razgovara:

— Fifi, gledaj pravo,

— Fifi, digni rep.
— Fifi, pazi drvo.
— Fifi, nisi slep.
— Fifi, mašnu pazi.
— Fifi, lepo gazi.
— Fifi, to ne njuši.
— Fifi, gore uši.
— Fifi, ti znaš ko si.
— Fifi, ne prkosi.
— Fifi, jezik niže.
— Fifi, hodi bliže.
— Fifi, ne skakući.
— Fifi, sad ćeš kući.

Tako Fifi živi

na uzici od svile,
sa noktima lila,
sa mašnom od tila.
Tako žena stara
sa njim razgovara.
Tako ovaj čas
prođoše kraj nas.
ŠAPUTANJE

Od kuće do škole,
od škole do kuće
uvek se ponešto
šapuće, šapuće.

Tiho, tiše,
tiho, tiše,
Tiho — ko padanje kiše.

Šapuću se pisma
i šapuću tajne,
šapuću se zakletve
velike i trajne.

Tiho, tiše,
tiho, tiše,
tiho — ko padanje kiše.

POSLEDNJE PITANJE

I šta ćemo raditi sa torbama

na kraju školske godine?
bacićemo ih svi u vis.
Pa onda?
Onda još jednom.
Pa onda?
Onda još jednom.
I onda?
Onda ćemo ih uhvatiti u ruke
i zaboraviti sve đačke muke.

SVEJEDNO

Legao Joca
sinoć u krevet.
Probudio se jutros
u devet.

Zevnuo dvaput
toga jutra,
pa reko: — Neka
ustaću sutra.
SMEHA DECI

I smeha,
smeha,
i smeha deci!

Smešan oblak nebom nek plovi,

učitelj nek priča smešne priče,
smešni nek su brci u čiče,
i nek su smešni dečji snovi.

I smeha,
smeha,
i smeha deci!

Vesela pesma nek decu budi,

i nek se veselo u krevet ode,
veselo samo — ko žubor vode,
pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato smeha
i smeha deci!