ПРИВРЕМЕНИ СТЕЧАЈНИ УПРАВНИК

Услови за именовање

Да би једно лице могло бити именовано за привременог стечајног

управника, оно мора да испуњава све услове који су законом прописани за
именовање стечајног управника. Другим речима, такво лице мора да има
лиценцу за обављање послова стечајног управника, коју издаје Агенција за
лиценцирање стечајних управника, статус приватног предузетника и три
године радног искуства, а у односу на њега не сме постојати ниједно од
ограничења прописаних чланом 15. Закона о стечајном поступку која
представљају сметњу за именовање стечајног управника. Такође, лице које
се именује за привременог стечајног управника не сме имати никакав сукоб
интереса у односу на стечајног дужника.

Улога привременог стечајног управника

Улога привременог стечајног управника веома је сложена. У тренутку када

се именује привремени стечајни управник још увек није утврђено постојање
стечајног разлога односно још увек није утврђено да је стечајни дужник
неспособан за плаћање, а такође постоји и могућност да ће предлог за
покретање стечајног поступка бити одбијен. У случају одбијања предлога за
покретање стечајног поступка имовина стечајног дужника која је била под
контролом привременог стечајног управника враћа се стечајном дужнику.

Привремени стечајни управник дужан је да заштити интересе како стечајног

дужника, тако и интересе могућих стечајних поверилаца током трајања
претходног стечајног поступка. Његов задатак је, у том смислу, да у што
већој могућој мери очува статус кво током трајања претходног стечајног
поступка.

Постоји велика могућност да је стечајни дужник већ неко време пре

подношења предлога за покретање стечајног поступка пословао са
губицима, те је у таквим ситуацијама реално за очекивати да ће се губици
производити и непосредно након подношења предлога за покретање
стечајног поступка. Пословни губици се могу „покрити“ ињекцијом капитала,
повећавањем пасиве, или продајом имовине стечајног дужника. Ињекција
капитала, међутим, није вероватна током трајања претходног стечајног
поступка. Стога ће стечајни управник у претходном стечајном поступку често
бити принуђен да допусти да се губици настали наставком пословања
стечајног дужника „покривају“ повећањем пасиве. Међутим, стечајни
управник се мора снажно супротставити оваквом начину покривања
пословних губитака. У том смислу, стечајни управник би посебно требало
да избегне све облике покривања насталих губитака кроз стварање нових
обавеза, а такође би морао да предузме све што је у његовој моћи да на
најмању могућу меру сведе све тзв. непродуктивне трошкове над којима
има контролу.

На основу критике горе наведених могућности које стоје на располагању

стечајном управнику, могао би се извести закључак да привремени стечајни
управник треба да настоји да настале губитке и текуће трошкове „покрива“
из имовине стечајног дужника, односно кроз њено уновчење, при чему би
се средства остварена од продаје искористила за куповину робе и услуга.
Међутим, на овај начин би се у случају покретања стечајног поступка у
неповољан положај ставили стечајни повериоци будући да би продајом
имовине у претходном стечајном поступку и „покривањем“ до тада насталих
губитака, преостало знатно мање имовине за намирење њихових
потраживања у стечајном поступку.

Привремени стечајни управник нема апсолутну обавезу да настави

пословање стечајног дужника током претходног стечајног поступка. Његова
обавеза је да заштити и сачува имовину стечајног дужника, на начин на који
је то прецизирано чланом 51. став 2. закона. Проблем који се овде јавља је
то што се губицима који настављају да се производе умањује имовина
стечајног дужника из које ће се намиривати повериоци у случају покретања
стечајног поступка, те је, отуда, наставак пословања стечајног дужника уз
губитке у директном сукобу са обавезом привременог стечајног управника
да сачува имовину стечајног дужника. Привремени стечајни управник је у
обавези да у најкраћем могућем року изврши анализу пословања
стечајног дужника, на исти начин на који је то обавезан да учини стечајни
управник у случају покретања стечајног поступка, а све у циљу утврђивања
да ли стечајни дужник послује уз губитке, и, ако утврди да је то случај, у
интересу дефинисања корака и мера које може предузети како би умањио
или у потпуности елиминисао те губитке.

Одређивање појма «губитка» у претходном стечајном поступку, које се

сходно примењује и у случају покретања стечајног поступка, базира се на
дискреционим променљивим трошковима које стечајни управник може
да контролише. Трошкови које стечајни управник не може да контролише,
као што су камате на стара дуговања стечајног дужника, амортизација или
унапред плаћени трошкови, као што је нпр. осигурање, нису релевантни. С
друге стране, трошкови сировина и променљиви трошкови за електричну
енергију веома су битни. Да ли су трошкови везани за запослене код
стечајног дужника релевантни или не, зависи од тога да ли стечајни
управник може да утиче на текуће трошкове стечајног дужника тако што ће,
на пример, поједине или све запослене послати на принудни одмор, или
тако што ће применити неку другу меру у интересу умањења трошкова.

Ако ће привремена обустава пословања стечајног дужника резултирати

мањим трошковима од наставка пословања, привремени стечајни управник
би требало да дозволу за ово затражи од суда, у том случају поступајући у
потпуности у складу са његовом обавезом да заштити и сачува имовину
стечајног дужника. Обустава пословања није исто што и ликвидација
предзуећа односно продаја имовине стечајног дужника. Привремени
стечајни управник нема овлашћења да уновчи тзв. нетрговинску имовину
стечајног дужника (мада, будући да привремени стечајни управник има
овлашћења да настави пословање стечајног дужника, он има и овлашћење
да у току нормалног пословања истог прода тзв. трговинску имовину
дужника – готове производе на лагеру).

У решењу о именовању привременог стечајног управника прецизно се

имају навести његове дужности и обавезе. У већини случајева, на
привременог стечајног управника прећиће овлашћења која су претходно
припадала органима управљања стечајног дужника, на исти начин на који
та овлашћења прелазе на стечајног управника по покретању стечајног
поступка. Како би у потпуности поступио у складу са својом законском
обавезом да заштити и сачува имовину стечајног дужника, привремени
стечајни управник мора ући у посед имовине стечајног дужника на начин
веома сличан ономе на који то чини стечајни управник, а што може да
укључи и ангажовање обезбеђења, промену лозинки и брава, обезбеђивање
имовине веће вредности, сачињавање копија рачуноводствене
документације, итд.

Привремени стечајни управник најчешће не врши попис имовине стечајног

дужника.

Привремени стечајни управник је у основи само привремени чувар имовине

стечајног дужника. Он нема овлашћења да прода или на други начин
издвоји имовину стечајног дужника, нити да отпусти запослене. Привремени
стечајни управник нема овлашћење да заложи имовину стечајног дужника.
Он би, такође, требало да избегава закључивање нових уговора који би
важили дуже него што се очекује да ће трајати претходни стечајни поступак.

Привремени стечајни управник не сме да исплати своје на дан покретања

претходног поступка доспеле а неизмирене обавеза повериоцима, будући
да би у супротоном погодовао односно стављао у повлашћен положај
поједине повериоце. У случају покретања стечајног поступка, оваквим
понашањем привременог стечајног управника могао би да се установи
основ за обавезу стечајног управника (који би могао бити исто лице као и
привремени управник) да од повериоца захтева да врати суму коју је
примио на име намирења.

Ако је привремени стечајни управник ушао у посед имовине стечајног

дужника, он има право да од предузећа која пружају комуналне услуге
захтева да наставе да пружају своје услуге стечајном дужнику све док траје
претходни стечајни поступак. Ово право условљено је тиме да привремени
стечајни управник настави да плаћа све текуће обавезе; предузеће које
пружа комуналне услуге има право да затражи од суда да наложи стечајном
дужнику да код суда депонује део својих средстава у циљу обезбеђивања
плаћања услуга тог предузећа.

Разлучни повериоци и привремени стечајни управник

Стечајно веће има дискреционо право да забрани или привремено одложи

спровођење извршења према стечајном дужнику, укључујући и забрану или
привремено одлагање које се односи на остваривање права разлучних
поверилаца - мораторијум (члан 47. став 2. тачка 4.). У случају да стечајно
веће уведе овакав мораторијум, а привремени стечајни управник је у поседу
имовине стечајног дужника, «управник... је обавезан да на адекватан начин
заштити имовину која је предмет обезбеђења ради очувања њене вредности
на нивоу на коме је била на дан увођења мораторијума». Ако он то не
учини, разлучни поверилац може да захтева од стечајног већа доношење
одлуке којом се или од привременог стечајног управника тражи да одржи
вредност имовине која је предмет обезбеђења разлучног повериоца, или
укидање мораторијума и наставак извршења од стране разлучног
повериоца. Јасно је да укидање мораторијума током претходног поступка
може причинити штету стечајном дужнику и будућим стечајним
повериоцима, ако се вредност имовине стечајног дужника смањи
остварењем права разлучног повериоца на делу имовине на којом има
разлучно право.

Привремени стечајни управник мора анализирати сваку ситуацију у којој

разлучни поверилац жели да заштити своје право, а посебно у случају када
разлучни поверилац затражи укидање мораторијума, посебно ценећи
чињеницу да ли потенцијална штета по стечајне повериоце од обављеног
извршења превазилази трошкове заштите имовине која је предмет
обезбеђења разлучног повериоца. Ово ће делом бити могуће утврдити
поређењем вредности предметне имовине процењене од стране
привременог стечајног управника, са висином потраживања разлучног
повериоца. Ако је вредност имовине велика, а разлучно потраживање
релативно мало, интереси потенцијалног стечајног повериоца и стечајног
дужника најбоље ће бити заштићени ако привремени стечајни управник
предузме кораке да заштити вредност предметне имовине.

Извештај привременог стечајног управника стечајном већу

Захтев да привремени стечајни управник припреми извештај за стечајно

веће које би му помогло у утврђивању да ли је дужник неспособан за
плаћање могао би за привременог стечајног управника да проузрокује сукоб
интереса у случају да он очекује да буде именован за стечајног управника
ако се утврди да постоји стечајни разлог, и дође до покретања стечајног
поступка. Мада се овај проблем не може у потпуности решити, привремени
стечајни управник би у свом извештају требало да се усредсреди на
фактографске чињенице које се могу проверити и које ће суду помоћи да
утврди да ли постоје разлози за покретање стечајног поступка. Индикације
неспособности плаћања, осим тврдње повериоца, најлакше се могу
проверити анализом висине и старости дужникових обавеза према
пореским органима и фондовима којима се уплаћују доприноси, као и према
комуналним предузећима и запосленима. Ако већина, или све обавезе, нису
измирене дуже од 45 дана, суд може бити сигуран да је дужник платежно
неспособан у смислу Закона о стечајном поступку.

Немогућност да се послује на рентабилној основи, неспособност да се

финансира текуће пословање, као и немогућност да се заштите интереси
разлучних поверилаца, представљају јасне показатеље неспособности за
плаћање на страни стечајног дужника, и њима би привремени стечајни
управник требало да се позабави у делу свог извештаја који се односи на
резултате његових прдузетих радњи.

Привремени стечајни управник би требало да прво покуша да препозна

најочигледније показатеље неспособности плаћања стечајног дужника. У
случајевима где постоје јасни докази неспособности плаћања (или
способности плаћања ), привремени стечајни управник би требало да о
томе без одлагања извести стечајно веће, чим дође до доказа којима
поткрепљује своје тврдње, не би ли у што је могуће већој мери скратио
трајање претходног стечајног поступка.

Задатак привременог стечајног управника није да «докаже» тврдњу

повериоца који је поднео предлог за покретање стечајног поступка. Ипак,
стечајно веће ће желети да зна у којој мери подаци из евиденције стечајног
дужника поткрепљују тврдње подносиоца предлога. Привремени стечајни
управник мора имати на уму да се Законом о стечајном поступку не
прописује минимална висина неизмиреног потраживања на коме се може
заснивати предлог за покретање стечајног поступка. Могуће постојање
дуга, а не његова висина, кључни је чинилац.

Привремени стечајни управник би такође требало да обавести стечајно веће

о понашању стечајног дужника пре покретања стечајног поступка, као и
током поступка. Стечајном већу би вероватно посебно битно било да зна да
ли је стечајни дужник прикрио или „потрошио“ своју имовину пре подношења
предлога за покретање стечајног поступка, или да стечајни дужник није
сарађивао и пружио податке које је током поступка тражио стечајни
управник.

Стечајно веће ће занимати прелиминарна процена стечајног управника да

ли стечајни дужник има довољно имовине на којој не постоје терети да би
„финансирао“ стечајни поступак у случају да такав поступак буде покренут.
Мада стечајни дужник у свом пословању може да користи разну имовину,
она може бити у целини оптерећена или припадати другим лицима (као, на
пример, када су просторије узете у закуп, или када је опрема добијена на
лизинг). У овим случајевима ће можда имовина стечајног дужника бити
мања од трошкова стечајног поступка, у ком случају ће се покренути
стечајни поступак обуставити , осим ако суд на захтев повериоца, истом
наложи да код надлежног органа депонује неопходна средства за трошкове
стечајног поступка (члан 4. став 3).

Задатак стечајног управника није да износи своје мишљење о томе да ли

постоји могућност да дужник припреми план реорганизације. Ово нема везе
са тим да ли је стечајни дужник у прошлости измиривао своје обавезе у
уговореним роковима. «Презадуженост», или њено одсуство, није разлог за
прихватање или одбијање предлога повериоца за покретање стечајног
поступка. Стога, привремени стечајни управник не би у свој извештај о
финансијском положају стечајног дужника требало да укључи овакве
коментаре .