JEDNOSMERNA

ELEKTRIČNA STRUJA
ELEKTRIČNA
 Vrste struja i njihovi uzroci
 Električna struja je svako uređeno kretanje električnih opterećenja
 Može nastati u: - čvrstim, tečnim i gasovitim sredinama , pa i u vakuumu
 Pokretljiva naelektrisanja koja mogu obrazovati električnu struju su:
elektroni, pozitroni i negativni joni

 U ČVRSTIM TELIMA slobodno pokretljiva naelektrisanja su elektroni

(valentni elektroni, koji pripadaju spoljašnjoj elektronskoj ljusci)
 Važna kategorija: metalni provodnici - valentni elektroni su vrlo
labavo vezani za matične atome i lako ih mogu napustiti
 Usmereno kretanje elektrona u provodniku postoji kada je jedan njihov
kraj na višem potencijalu od drugog
 Od tečnih sredina posebno su
značajni elektroliti

 U elektrolitima slobodno
pokretljiva naelektrisanja su
pozitivni i negativni joni

 Gasovi su po pravilu dobri izolatori

 Pod određenim uslovima i kod njih može doći do pojave električne
struje (neonske cevi i fluoroscentne svetiljke)
 Slobodno pokretljiva naelektrisanja u ovom slučaju su pozitivni i
negativni joni i elektroni

 Električna struja se može obrazovati i u vakuumu, ako se na

pogodan način obezbedi prisustvo slobodnih elektrona
 Za uspostavljanje i održavanje kondukcione struje - dva uslova:
1. da postoje pokretljiva električna opterećenja
2. da postoji električno polje

 Električno polje u provodnoj sredini, u kojoj teče stacionarna struja

naziva se STACIONARNO ELEKTRIČNO POLJE

- za njegovo održavanje potrebno je stalno dovoditi energiju sistemu

 Polje koje može da egzistira samo u vakuumu i savršenim

dielektricima naziva se ELEKTROSTATIČKO POLJE

– za održavanje postojećeg elektrostatičkog polja nije potreban

nikakav utrošak energije
 Dve metalne elektrode u vakuumu opterećene
količinama elektiiciteta +Q i –Q

 U prostoru između elektroda postoji statičko

električno polje E, a potencijalna razlika je:

U = V1 – V2

 Pri opterećivanju elektroda, izvršen je rad koji se transformisao u

potencijalnu energiju elektrostatičkog polja

 Ako između elektroda nema provodne veze, sistem ostaje u stanju

ELEKTROSTATIČKE RAVNOTEŽE
 Ako se između elektroda ostvari provodan put sa
pokretljivim električnim opterećenjima, pod
dejstvom postojećeg elektrostatičkog polja
uspostavlja se ELEKTRIČNA STRUJA

 Pomeranje električnih opterećenja menja strukturu

i jačinu polja:
- polje na kraju sasvim nestane
- opterećenja na elektrodama se neutrališu
- potencijalna razlika između elektroda postaje jednaka nuli

Zaključak

 Polje, koje potiče od raspoređenih električnih opterećenja, ne može

održavati trajnu, stacionarnu struju u provodnoj sredini

 Da bi struja bila stacionarna, potrebno je da se u svim tačkama polja

održava konstantan potencijal i stacionarna raspodela el. opterećenja
Analogija sa hidromehaničkim sistemom:

 Ako se posude spoje pomoću cevi, počinje strujanje tečnosti, razlike

nivoa h se smanjuje, kad se nivoi izjednače prestaje strujanje tečnosti

 Uzrok proticanja tečnosti je gravitaciono polje (analogno dejstvu

elektrostatičkog polja iz prethodnog primera)

 Potencijalna razlika između elektroda (elektrostatički sistem) =

Razlika nivoa h1 - h2 u posudi sa tečnošću (hidromehanički sistem )

Hidromehanički sistem:
 Gravitaciono polje, samo, ne može održavati stacionarni tok tečnosti
 Da bi se održalo stacionarno strujanje tečnosti u spojnoj cevi, razlika
nivoa tečnosti u sudovima mora se održavati konstantnom
 Potrebno je upotrebiti pumpu koja tečnost iz suda sa nižim nivoom
prebacuje u sud sa višim nivoom, odnosno, koja tera vodu da teče
protiv sile gravitacije i održava strujanje konstantnom brzinom

Elektrostatički sistem:
 Elektrostatičke sile ne mogu formirati stalan tok električne struje
 Da bi se održavala stacionarna struja, mora postojati uređaj koji
pretvara neku neelektričnu energiju u električnu i koji održava
razliku potencijala stalnom
 Ovakve „pumpe električnih opterećenja“ - izvori (generatori)
električne struje - teraju naelektrisanja da se kreću suprotno
električnom polju
 Kondukciona struja
u metalnim provodnicima
 Metali su najbolji provodnici električne struje
 Imaju kristalnu strukturu, a elektroni spoljne ljuske vrlo su labavo
vezani za matične atome - pri normalnim temperaturama skoro
slobodno se kreću u prostoru kristalne rešetke
 U odsustvu spoljnjeg polja - slobodni elektroni kreću se haotično,
slično molekulima gasa

 Kada u provodniku postoji električno polje - haotičnom kretanju

superponira se sređeno progresivno kretanje elektrona u pravcu
polja, suprotno njegovom smeru

 Elektroni se stalno sudaraju sa nepokretnim jonima kristalne rešetke,

predajući im stečenu kinetičku energiju

 Kinetička energija, koju elektron stekne u intervalu vremena između

sudara, pretvara se u toplotu prilikom sudara sa jonima rešetke
 Makroskopski gledano, elektroni se kreću konstantnom brzinom
 Srednja brzina elektrona direktno je srazmerna jačini polja
 Jačina struje kroz I poprečni presek provodnika: količnik protekle
količine elektriciteta Q kroz posmatranu površinu i vremena t za koje
je ta količina elektriciteta protekla:

Q
I
t
 Ako su količina elektriciteta q i jačina struje i promenjivi u vremenu:
dq
i
dt
 Jačina struje je skalarna veličina

 Jedinica joj je amper [A] u čast francuskog fizičara,

začetnika elektrodinamike

Andre Marie Ampere (1775-1936)

 Električna struja iste jačine može proticati kroz provodnike manjeg ili
većeg prečnika

 Preciznije opisivanje strujnog polja - vektor gustine struje J

 Intenzitet gustine struje J jednak je količniku jačine

struje I i površine u strujnom polju, upravne na
pravac kretanja električnih opterećenja:

I  A 
J  
S  mm2 

 Pravac i smer vektora J određen je pravcem i smerom kretanja
pozitivnih električnih opterećenja u posmatranoj tački strujnog polja

 Ukoliko se gustina struje razlikuje u nekim delovima provodnika:

 

i  J  dS
S
 Omov zakon
 Omov zakon glasi: Jačina električne struje u provodniku direktno je
srazmerna naponu na njegovim krajevima:

U=R∙I V
 Otkrio ga je i formulisao nemački fizičar Om

Georg Simon Ohm (1789-1854)

 Konstanta R naziva se otpornost provodnika - jedinica om [Ω]

 Omov zakon definiše vezu između tri osnovne elektrotehničke
veličine: napona, struje i otpornosti

 Podrazumeva se da struja ima smer od

kraja na višem potencijalu ka kraju na
nižem potencijalu
 Elektri čna otpornost
Električna
 Električna otpornost žičanog provodnika dužine l, konstantnog
preseka S i od homogenog materijala:

l
R [Ω]
S
  m
ρ - specifična otpornost, zavisi od prirode provodnog materijala  
 mm2 

 Električna provodnost definiše se kao recipročna vrednost električne

otpornosti i označava se sa G:
1
G [S]
R
 Jedinica simens [S] - po nemačkom oficiru, fizičaru i
osnivaču koncerna Siemens

Ernst Werner von Siemens (1816 - 1892)

 Specifična otpornost metala ρ zavisi od temperature (sa porastom
temperature povećava se brzina termičkog kretanja i učestanost
sudara, što dovodi do povećanja otpornosti)

 U opštem slučaju specifična otpornost ρ zavisi od temperature  po

polinomnoj funkciji:

  1[1  a  1   b  1 2  ...]

1 - specifična otpornost na temperaturi 1 (uobičajeno 20°C)
a, b - konstante za dati provodnik, koje vrlo brzo opadaju, pa se za
umeren opseg promene temperature oko 1 može uzeti samo
prvi član reda:

  1 (1     )
 - temperaturni koeficijent otpornosti (za grafit i još neke materijale
je negativan - otpornost opada sa porastom temperature)

 Kod nekih legura (manganin i konstantan) specifična otpornost je

praktično konstantna u opsegu temperatura od 0 - 100 °C
 Otpornici su komponente tačno određene vrednosti otpornosti, koje
se koriste za regulaciju raspodele električne energije

 Dele u tri osnovne grupe: otpornici stalne otponosti, promenjive

otpornosti (potenciometri) i nelinearne otpornike (NTC, PTC, VDR-
varistori, LDR-fotootpornici, magnetootpornici i tenzootpornici)

otpornici stalne regulacioni otpornik

otpornosti potenciometar (trimer) varistor fotootpornik

 Prema konstrukciji mogu biti:

- slojni - sastoje se od otpornog sloja (ugljena, metalnih legura,
oksida) nanetog na podlogu (od keramike)
- kompozicioni (od mase) - izrađuju se od smese otpornih materijala
(mešavine ugljena i peska) i vezivnog sredstva
- žičani - namotavanjem žice (od legure hromnikla, manganina, ...)
na izolacionu podlogu
 Obeležavanje otpornika pomoću boja:

Sistem obeležavanja sa 4 trake:

otpornik otpornosti 1200 Ω
sa dozvoljenim odstupanjem otpornosti ± 5%

Sistem obeležavanja sa 5 traka:

otpornik otpornosti 86,4 Ω
sa dozvoljenim odstupanjem otpornosti ± 1%
Merenje napona voltmetrom:

 Napon UAB = VA – VB je razlika potencijala između tačaka A i B

 Voltmetar se u kolo vezuje paralelno

 UAB je pozitivan ako je tačka A na

višem potencijalu od tačke B

Voltmetar mora imati što veću unutrašnju otpornost

Merenje struje ampermetrom:

 Ampermetar se u kolo vezuje redno,

da bi sva struja koja se meri protekla
kroz njega

 Znak + označava priključak koji treba da je na višem potencijalu,

da bi skretanje kazaljke bilo u predviđenom smeru

Ampermetar mora imati što manju unutrašnju otpornost

Merenje otpora ommetrom:

 Element, čija otpornost se meri, potrebno je električno odvojiti od

ostalih elemenata kola

 Strujno kolo ommetra čini: redna veza baterije elektromotorne sile E,

predotpora Rp (za zaštitu od prevelike struje), otpornika za
kalibrisanje Rk (za doterivanje struje u kolu na potrebnu vrednost) i
instrumenta sa kretnim kalemom unutrašnje otpornosti Ri

Rx
 D žulov zakon
Džulov
 Engleski fizičar Džul proučavao je toplotno dejstvo
električne struje

 Džulov zakon: količina toplote Q, koja se razvije za

vreme t u otporniku otpornosti R, kada kroz njega
protiče struja I jednaka je:
James Prescott Joule
(1818 - 1889)
Q  R  I 2 t

 Kada kroz provodnik protiče struja, sile električnog polja vrše rad
pomerajući elementarna električna opterećenja - ovaj rad se u celosti
transformiše u toplotu zbog sudara pokretljivih opterećenja sa jonima
nepokretne kristalne rešetke
2
U
A  R  I t 
2
 t  U  I  dt
R
 Transformacija električnog rada u toplotu naziva se Džulovim efektom
 Jedinica za rad, energiju i količinu toplote nosi ime džul (J)
 Elementarna razvijena toplota u provodniku otpornosti R, kroz koji
protiče struja I i na kome postoji napon U je:
2
U
dQ  R  I  dt 
2
 dt  U  I  dt
R
dQ
 Snaga Džulove toplote je brzina vršenja rada: P
dt
2
U
odnosno: P  RI2  U I
R

 Snaga se meri jedinicom koja se zove vat [W], u

čast škotskog inženjera i naučnika Vata

James Watt (1736-1819)

 Struja u elektrolitima
 Elektricna struja može postojati i u nekim tečnostima, koje se
nazivaju elektroliti
 Italijanski fizičar Volta podelio je provodnike na:
- provodnike I klase (metali, njihove legure i grafit)
- provodnike II klase (elektroliti, odnosno rastvori kiselina, baza i soli
u vodi - hemijski čiste vode ne provode struju)
 Osnovna razlika medu njima je u tome što usled proticanja struje
kroz metale nastaje toplota, a kroz elektrolite hemijski procesi
 Pojava razlaganja složenih materija elektricnom strujom naziva se
elektroliza
 Pojavu elektrolize izucavao je engleski fizicar Faradej i po njegovom
“Prvom zakonu elektrolize”: kolicina materije izdvojena elektrolizom
(u kg) direktno je proporcionalna jacini elektricne struje i vremenu
njenog proticanja kroz elektrolit, ili:

m  a  I t a - elektrohemijski ekvivalent date materije

Hemijski izvori električne struje
električne

 Ako se dve metalne ploče, elektrode, potope u elektrolit dobija se

tzv. galvanski element, koji može biti izvor vremenski konstantne
struje
 Najprostiji galvanski element je Voltin: dve metalne ploče (od bakra
i cinka) potopljene u elektrolit od razređene sumporne kiseline

 Ploča od bakra naelektriše se pozitivno u odnosu na ploču od cinka

 Ako se između ploca veže potrošač - napon između njih opadne
 Ako se strujno kolo prekine - nakon izvesnog vremena napon se
vraća na prvobitnu vrednost
 U elektrolitu se nalaze elektrode od istog materijala, prekidač je u
položaju 1-1, galvanometar ne pokazuje otklon (u kolu nema struje)

 Ako se galvanski element veže na izvor

jednosmernog napona U (prekidač u položaju
2-2) i ako se pusti da se neko vreme vrši
elektroliza, posle uklanjanja izvora još neko
vreme če postojati struja čiji je smer
suprotan u odnosu na smer struje koja je
tekla dok je bio priključen naponski izvor

 Struja je nastala je usled naponske razlike

koja se pojavila između elektroda

 Pojava da se elektrode u elektrolitu nakon izvršene elektrolize

ponašaju kao polovi nekog izvora struje - elektrolitička polarizacija

 Galvanski elementi - primarni izvori - mogu se upotrijebiti samo

jednokratno, jer u njima nastaju nepovratni elektrohemijski procesi
Olovni akumulatori
 Izvori koji mogu da aukumuliraju električnu energiju, nazivaju se
sekundarni izvori ili akumulatori

 Jedan od najčešće korišćenih - olovni akumualtor - sastoji se od dve

olovne ploče potopljene u razblaženi rastvor sumporne kiseline

 Pre punjenja akumulatora olovne elektrode presvučene su olovnim

sulfatom PbSO4, jer se nalaze u sumpornoj kiselini

 Kada se akumulator puni, proizvodi elektrolize (H2 i

O2) hemijski deluju na elektrode i na anodi nastaje
olovni superoksid PbO2, a na katodi olovo Pb

 Akumulator je pun kada se na katodi počnu dizati

mehurići vodonika - dostiže napon od 2,2 – 2,6 V
po ćeliji
 Ukoliko se akumulator sastoji od 6 ovakvih ćelija, vezanih redno,
ukupni napon takvog, napunjenog akumulatora je oko 13,2 V
 Pri pražnjenju akumulatora dolazi do obrnutog
procesa, električna struja teče kroz elektrolit u
smeru od katode ka anodi
 Pri pražnjenju akumulatora, napon ćelije brzo
opadne na 2 V, taj napon se održava neko vrieme, a
kada opadne na 1,8 V akumulator se mora ponovno
puniti (11 V, u slučaju redne veze šest ćelija)
 Količina elektriciteta koju akumulator može dati pri pražnjenju (pri
eksploataciji) naziva se kapacitet akumulatora i on se izražava u
amper - časovima (Ah)
 Olovni akumulatori imaju nisku cenu i malu unutrašnju otpornost,
koja omogucava postizanje velikih struja u kratkim vremenskim
intervalima (pokretanje motora)
 Medutim, karakteristike ovih akumulatora dosta zavise od
temperature okoline (tako da sposobnost brzo opada pri niskim
temperaturama
 Pri kratkom spoju dolazi do oštećenja akumulatora, pa se njegovo
pražnjenje ne sme vršiti pri naponu manjem od 1,8 V po ćeliji
 Negativna strana im je i velika težina
Alkalni akumulatori
 Isti princip rada, samo su otporniji i imaju elektrode od lakših metala
 Najviše se upotrebljava Edisonov, koji je po konstrukciji isti kao i
olovni, samo su mu elektrode od nikla i gvožđa, a za elektrolit se
koristi razblaženi kalijum – hidroksid

 Prednosti alkalnih akumulatora:

- manja težina
- duži vek trajanja
- jednostavnije održavanje
- otporniji su na mehaničke udare i udarne struje, koje se javljaju pri
radu (pokretanje motora)
- mogu duže stajati ispražnjeni od olovnih

 Mane:
- visoka cena
- naglo gubljenje kapaciteta na temperaturama manjim od 0C

 Napon punog alkalnog akumulatora iznosi oko 1,5 V po ćeliji i menja

se pri punjenju i pražnjenju slično kao kod olovnih akumulatora
 Struja u gasovima
 Gasovi su pri normalnom pritisku i temperaturi izolatori, jer nemaju
slobodne nosioce naelektrisanja (elektrone ili jone)

 U određenim uslovima gasovi postaju

provodnici, jer dolazi do jonizacije - procesa
odvajanja elektrona od atoma

 Za jonizaciju se mora uložiti određena energija

- spoljašnje delovanje: toplota, ultraljubičasto,
rendegnsko, radioaktivno zračenje, ...

 Pod uticajem jonizatora, jedan broj elektrona napušta neutralni atom

gasa, elektroni postaju slobodni, a atom postaje pozitivan jon

 Drugi atomi gasa apsorbuju deo slobodnih elektrona, da bi popunili

energetske orbite, i tako postaju negativni joni

 Proticanje struje kroz gas u prisustvu spoljašnjeg jonizatora naziva se

nesamostalno pražnjenje, a električna provodnost izazvana
delovanjem jonizatora naziva se nesamostalna provodnost
 Zavisnost jačine struje nesamostalnog pražnjenja od napona između
elektroda:
 Pri malim naponima (< U1) jačina
struje je linearna funkcija napona i za
gasove približno važi Omov zakon
(usled povećanja napona sve veći
broj jona učestvuje u jonizaciji)
 Za neke vrednosti napona (U1 do U2)
struja raste sporije od napona (javlja
se i rekombinacija, suprotan proces
od jonizacije)
 Za veće vrednosti napona (U2 - U3) jačina struje je konstantna iako
se napon povećava (svi joni nastali u jonizaciji učestvuju u
provođenju i ne stižu da se rekombinuju - zasićenje)
 Za napon veći od neke vrednosti (U3) jačina struje raste naglo i brže
od napona (primarni elektroni imaju toliku kinetičku energiju da
mogu jonizovati molekul pri sudaru - udarna jonizacija)
 Ovako dobijeni (sekundarni) elektroni ubrzavaju se u istom polju i
mogu i sami da jonizuju molekule, povećava se provodljivost gasa
(ako se ukine jonizator, struja prestaje - nesamostalno pražnjenje)
 Kada je napon na elektrodama dovoljno veliki (tačka 1 na grafiku)
dolazi do pojave varnice i nesamostalno pražnjenje prelazi u
samostalno pražnjenje (prelaz se dešava pri struji od oko 10 A)
 Dalji porast struje može nastati samo
sekundarnom jonizacijom, odnosno emisijom
elektrona iz katode (deo krive 2-3) pri čemu je
napon prvo kosntantan, da bi zatim ponovo
počeo da raste
 Povećanje struje do određene vrednosti (reda
10-1 A) nastaje proboj gasa, javlja se električni
luk i napon opada sa povećanjem struje (4-5)
 Za održavanje struje luka potreban je znatno
niži napon od onog koji je luk izazvao

 Mehanizam provođenja struje kroz gasove primenjuje se najviše kod

elektronskih cevi
 Električni luk može biti vrlo štetan ako se pojavi nepoželjno, ali se
izaziva i namerno (za elektolučno zavarivanje metala, za topljenje
ruda i metala u elektrolučnim pećima i za lučne lampe
 Električni luk, koji se koristi u navedene svrhe, ostvaruje se pri
naponima od nekoliko desetina do nekoliko stotina volti