МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
СА ПРИВРЕМЕНИМ СЕДИШТЕМ У КОС. МИТРОВИЦИ

1
 СЕМИНАРСКИ РАД

Дијагностичке методе у неурологији

Ментор: Студент:

Асс. др Марко Мирић Каролина Касаловић

Индекс: 1037/15

Косовска Митровица, 2018.

2
SADRŽAJ:

1. Uvod 3

2. Dopler krvnih sudova vrata 3

3. Komjuterizovana tomografija (CT) 4

4. Lumbalna punkcija 5

5. ENG I EMNG 6

6. Evocirani potencijali (SEP, VEP, AEP) 10

7. Elektroencefalografija (EEG) 12

8. Magnetna rezonanca (MR) 15

9. Literatura 17

3
UVOD:

U neurologiji kao i neurohirurgiji koristi se široki spektar dijagnostičkih metoda sa ciljem tačne
identifikacije prirode neurološkog oboljenja, stanja ili povrede. Rezultati ovih testova pomažu u
planiranju dalje terapije. Pre jednog veka autopsija nakon smrti je bio jedini način za potvrdu
neurološke dijagnoze od koje je neki pacijent bolovao. Najznačajniji korak u razvoju neurološke
dijagnostike je mozda bio razvoj neurološkog imidžinga u poslednjih 20 godina, koji je
omogućio dobijanje brzih, jasnijih i preciznijih informacija o strukturnim i metaboličkim
promenama u mozgu.
CDS (Carotid duplex scan)

Tokom ove procedure stavlja se hidrosolubilan gel na vrat nakon čega se uz pomoć sonde koja
emituje visokofrekventne ultrazvucne talase vizualizuju strukture vrata. Ova metoda se koristi da
bi se detektovalo eventualno prisustvo plakova, tromba ili drugih problema u toku krvi kroz
karotidne arterije ka mozgu. Pored ultrazvuka karotidnih arterija u praksi se radi i ultrazvuk
vertebralnih arterija da bi se stekao uvid u eventualne probleme u toku krvi u krvnim sudovima
zadnjeg moždanog sliva. Ovaj test je neinvazivan, bezbolan i kompeltno bezbedan.

Kompjuterizovana tomografija (CT)

Kompjuterizovana tomografija (naziva se još i aksijalna tomografija) je metoda ispitivanja, koja

se zasniva na nekim starim metodama (upotreba X zraka, tehnika tomografskog snimanja) i
nekim savremenim tehničkim dostignućima (upotreba računara). Film je zamenjen sistemom
detektora koji sa velikom preciznošću pretvaraju X-zrake u svetlosne ili električne impulse koji
se dalje prenose u kompjuter. Kompjuter izračunava atenuaciju (slabljenje) X-zraka u

4
delovimatkiva veoma male zapremine 0,5* 0,5*1,5 mm (mogućnost razlikovanja malih
promena-prostorna rezolucija). Definitivna slika se registruje na magnetnoj ploči i prikazuje na
monitoru i snima na rendgenski film. Snima se u više nivoa. CT skener je u mogućnosti da pravi
slike slojeva pojedinih organa od interesa. Samo par sekundi dovoljno je za dobijanje nekoliko
slika preseka pojedinih organa u telu. CT je u mogućnosti da napravi jasno čistu sliku organa za
razliku od običnog, klasičnog snimka. Gusta tkiva, kao što su kosti, prikazuju se na detektoru
svetlim (belim nijansama). Manje gusta tkiva kao što je mozak u nijansama sivih boja, dok se
crnom bojom prikazuju delovi tela koji imaju najmanju gustinu.U odnosu na MR (magnetnu
rezonancu) kompjuterizovana tomografija superiorna je u dijagnostikovanju krvavljenja,
kalcifikacija i promena na kostima.Metoda je bezbolna i osim retkih komplikacije koje se mogu
očekivati pri upotrebi kontrasta, bezopasna je. Kada želimo da steknemo uvid u stanje krvnih
sudova glave I vrata I eventualno prisustvo nekih patoloških procesa radi se CT angiografija
koja podrazumeva ubrizganje jodnog kontrasta u krvne sudove nakon čega se načini CT
snimanje I rekonsktrukcija dobijenih snimaka uz pomoć kompjutera(6).

Normalan CT endokranijuma CT angiografija

Lumbalna punkcija (LP)

Predstavlja dijagnosticku metodu koja omogućava analizu cerebrospinalne tečnosti

(likvora).Procedura se može obaviti u sedećem ili ležećem položaju, a podrazumeva uvodjenje
punkcione igle u medjupršljenski prostor L3-L4 ili L4-L5. Cilj lumbalne punkcije je uzimanje
male količine likvora iz subarahnoidalnog prostora radi laboratorijske analize. Pre izvodjenja
punkcije neophodno je kožu lumbalnog predela sterilisati uz pomoć benzina, alkohola i povidon
joda kako bi se sprecilo unošenje infekcije unutar CNS-a.н Nakon punkcije preporucuje se
mirovanje tokom naredna 24h kako bi se izbegao razvoj komplikacija LP kao što je
postpunkcijska glavobolja. Pre izvodjenja lumbalne punkcije neophodno je obaviti pregled
očnog dna radi isključenja povišenog intrakranijalnog pritiska (manifestuje se edemom papile

5
očnog živca) koji može da dovede do hernijacije mozga i smrtnog ishoda ukoliko dodje do
naglog spustanja intrakranijalnog pritiska. Tokom izvodjenja lumbalne punkcije pored analize
likvora može se i izmeriti pritisak cerebrospinalne tečnosti. Vrednosti pritiska likvora do 200 mm
vodenog stuba su normalne, do 250mm su granično povišena, a preko 250 mm vodenog stuba
predstavljaju patološku vrednost (hidrocefalus, meningitis, tumor). U rutinske analize likvora
spadaju analiza boje likvora, broj ćelijskih elemenata (limfociti, eritrociti, polimorfonukleari),
merenje proteina i glukoze, analiza sedimenta likvora, bakteriološke, virusološke, gljivične
analize. Analiza likvora na B.burgdorferi i Treponemu pallidum kao i izoelektrično fokusiranje
likvora.Normalan likvor je bistar, bezbojan sa 2-3 limfocita, bez eritrocita, koncetracije proteina
0.15-0.45 g/L. Normalan nivo koncetracije šećera u likvoru iznosi 60-70% koncentracije šećera u
krvi, zato se prilikom lumbalne punkcije uvek meri i nivo šećera u krvi radi poredjenja. Sindrom
postpunkcijske glavobolje predstavlja relativno čest sindorm javlja se u oko 33% slučaja prema
literaturnim podacima (1). Prema definiciji postpunkcijska glavobolja je bilateralna glavobolja
koja se razvija unutar 7 dana od procedure a prestaje za otprilike 14 dana. Glavobolja se
pogoršava ustajanjem iz ležeceg položaja a smanjuje nakon 30 minuta od zauzimanja ležećeg
položaja (1).

ENG i EMNG

Da bi se adekvatno razumela procedura elektroneurografije i elektromioneurografije neophodno

je poznavati koncept motorne jedinice. Jedna motorna jedinica se sastoji od alfa motoneurona u
prednjim rogovima kičmene moždine, njegovog aksona i odgovarajućih mišićnih vlakana koje
inerviše. Klinička EMNG je elektrodijagnostička metoda kojom se ispituje i registruje električna
aktivnost mišića i živaca. Vrlo je važna komplementarna metoda u neruologiji. Sastoji se od dva
dela: elektromiografije i elektroneurografije. Brzina provodljivosti senzitivnih i motornih živaca,
te kvalitet njihovih odgovora ispituje se neurografijom. Elektromiografija (EMG) u kliničkom
značenju registruje električne aktivnosti unutar mišića. Meri električnu aktivnost u stanju
mirovanja i tokom kontrakcije, kao i koliko brzo i koliko dobro živac prenosi/ šalje te signale.
Izvodi se sa ciljem dobijanja informacija o motornoj jedinici. Bioelektrična aktivnost motornih
jedinica kod voljne kontrakcije prati se u stvarnom vremenu, a prenosi se na ekran računara -
registruje se slušno i vizuelno a prikazuje razliku potencijala nastalih aktivnošću jedne ili više
motornih jedinica(8).
Mišićni ili nervni akcioni potencijali mogu se snimati preko iglenih ili površinskih malih
elektroda koje se koriste za prenos i detekciju signala od ispitanika do uređaja. Sterilna iglena
elektroda ravno se uvodi u određeni mišić kako bi zabeležila određena električnu aktivnost u tom
mišiću. Potencijal koji nastaje za vreme voljne mišićne kontrakcije je rezultanta aktivnosti
mišićnih vlakana. Što je kontrakcija snažnija aktivira se veći broj mišićnih jedinica. U
“mirovanju”- stanju potpune mišićne relaksacije normalni EMG ne prikazuje električnu aktivnost
i vlada „električna tišina“. Na EMG ekranu prikazana je ravna izoelektrična linija, a izostaju i
zvučni signali. Ukoliko se u mirovanju mišića registruje električna aktivnost koja ima

6
frekvenciju manju od 4 Hz govorimo o spontanoj aktivnosti. Spontanu aktivnost možemo
registrovati samo iglenom elektrodom, jer se iglena elektroda može uvesti u relaksirani mišić ( za
razliku od perkutane elektrode) pri čemu dolazi do podraživanja mišićnih vlakana i pojave
spontanih potencijala - ubodne aktivnosti koja je kratkog trajanja i ne označava patologiju.
Denervirano mišićno vlakno reaguje na podražaj patološkim izbijanjem ( spontanom aktivnošću
u obliku fibrilacija, pozitivnih denervacijskih talasa, dipleta, tripleta, multipleta, fascikulacija,
miokimija, krampa, miotonih izbijanja, neuromiotonih izbijanja, kompleksnih repetitivna
izbijanja). Elekroneurografija uključuje ispitivanja brzine motorne i senzorne provodljivosti
živaca. Za pretragu se koriste dve perkutane elektrode, stimulacijska i registracijska.
Stimulacijom se izazove direktni mišićni odgovor (M potencijal) na dva mesta na živcu, te se
formulom izmeri brzina. Merna jedinica je m/s. Kod merenja brzine motorne provodljivosti
važna nam je i distalna latenca koja nam označava vrieme koje je potrebno da se stimulacijom
izazove M potencijal - meri se u cm /ms. Brzina senzorne provodljivosti takođe se meri sa dve
perkutane elektrode formulom s=v/t, u m/s, a amplituda neuralnog potencijala ( N potencijal)
meri se u mikrovoltima (μV). Primjena iglene metode u dijagnostičke svrhe za ispitanika je bolna
ali verodostojnija, za razliku od površinske primene(7).
Kod provođenja ispitivanja ispitanik leži u supiniranom položaju, ekstremiteta oslobođenih od
odeće. Tokom postupka ispitanik treba aktivirati odnosno opustiti određene mišiće. Dijagnostički
postupak traje 30 do 45 minuta. Površinska primjena EMG koristi površinske elektrode koje
snimaju preko kože, a mere snagu i brzinu signala koji se izmjenjuju između dve ili više tačaka,
predstavlja bezbolnu pretragu. Prema preporukama koje je definisala Američko udruženje
neurološke i elektrodijagnostičke medicine iz 2008. i 2012. godine pravovremena je metoda za
utvrđivanje postojanja neuro-mišićnih bolesti i pouzdano utvrđivanje neurogenih oštećenja
hroničnog oblika, dok kod oštećenja čije trajanje je kraće od tri nedelje potreban je oprez.
Primena površinskih elektroda (u kliničkoj praksi) daje manje pouzdane rezultate pretrage, nije
moguće ispitati duboko smeštene mišiće ili ako su mišići smešteni u slojevima ne prepoznaje
tačno određeni mišić te je to negativna strana ove pretrage. Takođe površinskim elektrodama ne
možemo registrovati patološke potencijale koji potvrđuju sigurnu patologiju, takođe ne
registrujudenervacijske potencijale koji predstavljaju narušenu vezu živca i mišića, kao ni sitne
spontane aktivnosti - fibrilacije (koje mogu predstavljati sveže neurogeno oštećenje). Razlika
između perkutane i iglene primene uočava se u prikazu spontane aktivnosti koja se kod iglene
primene može registrirati u mirovanju u vidu fibrilacija, pozitivnih denervacijskih talasa, a
ukazuje nam na akutno oštećenje. Perkutanim elektrodama ne možemo registrovati spontanu
aktivnost. Pozitivna strana ove neinvazivne pretrage je što se njome obuhvate i oni mišići koje
bismo izostavili zbog zahtevne i bolne iglene primene. Područje iz kojeg se signal registruje je
veće pa omogućava registraciju aktivnosti koja nije moguća kod iglene primene. Razvojem
tehnologije ova metoda primene ima sve veću preciznost.
Korist EMNG je pre svega rano otkrivanje nekih naslednih i nenaslednih polineuropatija koje u
početnim stadijima nemaju neke izražene simptome, važna je u diferencijalnoj dijagnostici gde
se utvrđuje da li je oštećenje nervnog korena nastalo usled pritiska diskusa ili je uzrok

7
neuropatija . Od posebne je važnosti u dijagnostičkoj obradi obolelih od neuro-mišićnih bolesti,
kod akutne slabosti u rukama i nogama, gde je sumnja na Gillyan Barreov sindrom - kao najčešći
slučaj akutne flakcidne paralize. Suverena je metoda za dijagnostiku miastenije gravis. Elektrofi
ziološki dokazi sada se prihvataju kao dijagnostička sigurnost za potvrdu amiotrofične lateralne
skleroze –ALS.

Analizom akcijskih mišićnih potencijala moguće je jasno razgraničenje simptoma koji su

posledica miopatije ili je oštećenje mišića nastalo usled oštećenja živca. Ispitivanje
provodljivosti živaca može koristiti za predviđanje rizika razvoja simptoma kompresije
karpalnog tunela kod asimptomatskih pacijenata, a takođe može se i predvideti ishod hirurških
dekompresija. Elektrodijagnostička procena je važna kod bolesnika s radijalnim
povredamaživaca kao i kod kompresivnog sindroma n. medianusa kako bi se osigurao
odgovarajući tretman - konzervativan ili hirurški izbor lečenja.

Prednost EMNG kliničke dijagnostičke metode je što prikazuje razliku neurogenih od miogenih
oštećenja. Kod bolesti živaca prikazuje fibrilaciju - denervirana mišićna vlakna, polifaziju -
desinkronizaciju, porast i proširenje potencijala. Kod bolesti mišića prikazuje smanjenje trajanja
mišićne kontrakcije i smanjenje amplitude. Aktivnost motornih jedinica zabeležena u mišićima
donjih ekstremiteta razlikuje se kod zdravih i bolesnih ispitanika.
Glavna uloga elektrodijagnostike u potvrdi dijagnoze je isključiti neuromuskularna stanja koja
mogu svojom pojavom oponašati izgled miopatije, a osigurati EMG dokaze o prisutnosti
miopatije kada ona stvarno postoji.
Nedostaci metode: Dijagnostička pouzdanost EMNG je niska za utvrđivanje miopatije kod dece.
Osobe s izrazitim sindromima bola mogu imati više bolova tokom ispitivanja od drugih.

Evocirani potencijali (EP)

Predstavljaju električku manifestaciju cerebralnog odgovora narepetitivne spoljašnje nadražaje.

Evocirani potencijali se mogu podeliti na auditivne, vizualne i somatosenzorne.
Evocirani potencijal se detektuje uz pomoć elektroda postavljenih duž projekcije puta od
receptora do kore mozga.
U svakodnevnoj kliničkoj praksi evocirani potencijali se koriste za detekciju abnormalnosti
funkcije osetnog sistema. Najčešće se uz pomoć EP mogu detektovati još uvek klinički
nemanifestne promene čula vida ili sluha kod demijelinizacijskih bolesti.
Takodje evocirani potencijali pružaju pomoć u anatomskoj lokalizaciji patološkog procesa, kao i
praćenje toka bolesti neinvazivnim metodama.

8
Evocirani potencijali snimljeni sa površine glave nakon stimulacije nervnog sistema
odgovarajućim nadražajima (svetlosnim, zvučnim, senzornim) predstavljaju promene u
električnoj aktivnosti nervnog sistema izazvane tim nadražajima. Evocirani potencijali
registrovani na ovaj način su korisni za ranu dijagnostiku oštećenja vida i sluha, za dijagnostiku i
praćenje demijelinizirajućih bolesti i Westovog sindroma(2).
Vizuelni evocirani potencijali (VEP)

Vidni evocirani potencijali se u dijagnostici neurooftalmoloških bolesti primenjuju od 2002.

godine kod dece sa cerebralnom paralizom, psihomotorne retardacije, za dijagnostiku i praćenje
demijelinizirajućih bolesti, Westovog sindroma kao i u dijagnostici i praćenju epilepsija,
glavobolja, neurometaboličkih i neurodegenerativnih bolesti.
Sama procedura podrazumeva stimulaciju mrežnjače oka treperavom svetlošču ili svetlo-tamnim
poljima. Postupak se sprovodi tako da bolesnik sedi u zamračenoj i od buke izolovanoj prostoriji
i gleda ekran koji nadražuje mrežnjaču a signal se dalje u vidu električnog impusla prenosi od
oka a mozgu. Na bolesnikovoj glavi su istovremeno postavljene elektrode koje prate i registruju
električne impuse koji dolaze do okcipitalnog režnja. Svako oko se ispituje zasebno.
Usporenje provođenja električnih impusla u poredjenju sa nalazom zdravih ispitanika iste
životne starosti može da govori u prilog demijelinizacionom ili nekim drugom zapaljenskom
uzroku oštećenja n.opticusa. Istraživanja su pokazala da kod preko 80% bolesnika obolelih od
MS-a dolazi do pojave produžene latence nervnog impulsa. Simetrično usporenje impulsa može
da govori u prilog neke degenerativne bolesti.

Somatosenzorni evocirani potencijali (SSEP)

Princip rada je isti kao i kod drugih evociranih potencijala samo što se umesto svetlosnim
nadražajima (kao kod VEP), vrši stimulacija perivernog nerva a stvoreni impuls se registruje u
somatosenzornoj kori velikog mozga. Klinička primena SSEP: cervikalna mijelopatija,
radikulopatije, deficit B12, diseminirani encefalomijelitis, tabes dorzalis.

Auditivni evocirani potencijali (AEP)

AEP služe za objektivnu audiometrijsku dijagnostiku perifernih i centralnih oštećenja sluha.

Ispitivanje se vrši stimulacijom slušnih receptora dok se auditivni potencijali registruju u predelu
akustične kore temporalnog režnja. Kliničku primenu imaju u detekciji tumora
pontocerebelarnog ugla, cerebralna trauma, različitih procesa u predelu moždanog stabla.
EEG – elektroencefalografija

Elektroencefalografija označava detektovanje moždane električne aktivnosti pomoću elektroda

postavljenih na površinu mozga. EEG signali predstavljaju karakterističnu ritmičku aktivnost
frekvencija između 1 i 100 Hz i nazivaju se „EEG talasi“
9
Elektroencefalografija je počela da se razvija sredinom 19. veka. Carlo Mateucci i Emil Du
BoisReymond su prvi registrovali električne signale mišića koristeći galvanometar.
Hans Berger je 1924. registrovao prvi EEG čoveka. Kao elektrode koristio je metalne trake koje
je nalepio na glave svojih ispitanika. Snimanje je trajalo između jedne i tri minute. Električni
potencijal koji je on izmerio kretao se između 50 i 100 μV. Budući da je uočio pravilne promene
električne aktivnosti mozga, nazvao ih je alfa talasima.
EEG signal je karakteristična ritmička aktivnost određene frekvencije. Ovi signali se nazivaju
„EEG talasi“. EEG talasi se javljaju između 1 Hz i 100 Hz, a po frekvenciji se dele na delta, teta,
alfa, beta i gama talase. Delta (Δ) talasi su talasi frekvencije ispod 4 Hz. Javljaju se kod male
dece za vreme spavanja, a kod odraslih u „sporotalasnom“ spavanju. Registruju se i kod
oboljenja mozga. 8 Teta (Θ) talasi su talasi frekvencije između 4 Hz i 7 Hz. Javljaju se pri
pospanosti kod dece, a kod odraslih zbog emotivnog stresa. Slika 3.2. EEG signali u različitim
frekventnim opsezima (beta, alfa, delta, teta) i epileptični špicevi. Alfa (α) talasi obuhvataju
opseg frekvencija od 8 Hz do 12 Hz. Javljaju se prilikom zatvaranja očiju i opuštanja, a mogu da
prate i komatozno stanje. Beta (β) talasi se nalaze u opsegu od 12 Hz do oko 30 Hz. Pokazuju
veliku povezanost sa motornim aktivnostima, fokusiranošću, aktivnom koncentracijom i
anksioznošću. Gama (γ) aktivnosti su frekventnog opsega između 30 Hz i 100 Hz. Ova aktivnost
se javlja kada se različite populacije neurona povezuju u mrežu radi obavljanja neke kognitivne
ili motoričke funkcije. Osim navedenih aktivnosti, postoje i neobične statističke aktivnosti. One
nisu povezane sa određenom disfunkcijom ili bolešću, pa se nazivaju "normalnim varijacijama".
Epileptiformne promene su vrsta EEG aktivnosti koja se javlja kod pacijenata sa
dijagnostikovanom epilepsijom. Ova vrsta promena se naglo izdvaja iz osnovne. Sadrže šiljke
Mogu se registrovati za vreme epileptičnog napada ili u intervalima između njih.
Neepileptiformne EEG promene se javljaju kod pacijenata sa raznim oštećenjima mozga (tumori,
encefalopatija, moždani udar itd.)

(Slika 3.2) u trajanju od 20-70 ms i male oštre talase u trajanju od 70-200 ms(3).

Standardni klinički EEG pregled pacijenta u budnom stanju traje 20-30 minuta. Pacijent za
vreme pregleda izvršava naloge koje mu zadaje tehničar.

10
Neki od tipičnih zadataka i metoda aktivacije tokom EEG pregleda su: ‘
 otvaranje očiju 8-10 s
 duboko disanje 3-4 min
 vizuelni stimulusi sa iregularnim stimulusima frekvencije 1-60 Hz.

EEG pregled se može vršiti i tokom sna ili nakon izostanka sna. Takva vrsta pregleda se naziva
polisomnografija i koristi se kod pacijenata kod kojih postoje sumnje na epilepsiju.
Poligrafija je vrsta pregleda gde se uporedo registruju EEG signali sa EMG, EKG signalima i sl.
Često se koristi kombinovano sa polisomnografijom. EEG se koristi i u toku operacije. Pošto se
jačina anestezije odražava na EEG snimku, koristi se za kontrolu dubine anestezije. Pomoću
patoloških EEG signala, moguće je u toku operacije posmatrati moždane funkcije i registrovati
nepravilnosti u radu mozga.
U naučnim istraživanjima se koriste EEG i ERP (Event Related Potentials) snimanja signala.
EEG snimanja predstavljaju snimanje spontane moždane aktivnosti, dok ERP snimanja
predstavljaju električni odgovor mozga na neki stimulus (vizuelni ili auditivni) ili u toku neke
mentalne aktivnosti.
Ova istraživanja su karakteristična za neuronauku i kognitivnu nauku, te kognitivnu psihologiju i
ostala psihofiziološka istraživanja.

EEG i ERP tehnike se koriste pri istraživanju sledećih bolesti, poremećaja i stanja poput kome,
šizofrenije, poremećaja ponašanja, alkoholizma, demencije, poremećaj hiperaktivnosti
(AD/HD) , autizam, multipla skleroza, lokalizacija patoloških procesa u CNS-u, optički neuritis,
poremećaji sluha(2).

Magnetna rezonanca (MR)

Razvoj magnetne rezonantne tomografije je počeo još davne 1930. godine kada je fizičar Isidor
Rabi sa univerziteta Kolumbija počeo da proučava magnetna svojstva atoma.
Magnetna rezonantna tomografija je relativno nova tehnologija. Privi snimci MR-a su objavljeni
1973. a prva slika presega živoga miša je objavljena u januaru 1974. Rane studije na ljudima su
objavljene 1977., u svrhu poredjenja prva radiografija čoveka je objavljena 1895.
Prema jačini magnetnog polja uredjaje za MR tomografiju delimo na MRT niskog polja jačine
(0,15T do 0.5T), MRT srednje jakog polja (0,5 do 1T), MRT visokog polja jačine 1T do 3T
Osnovne komponente MR su tunel sa magnetima, magnet/radiotransmiter velike snage,
radiofrekventni kalemovi i računar za obradu podataka (6).
Magnetna rezonanca ima široku primenu u neurologiji i jedna je od nezamenljivih dijagnostičkih
metoda za dijagnozu brojnih neuroloških oboljenja.
Osnovne prednosti magnetne resonance u odnosu na druge radiološke metode su:

11
  Visoka osetljivost na promene sadžaja vode unutar tkiva u patološkim stanjima kao i
visoka kontrastnost različitih tikva
 Visoka senzitivnost u otkrivanju tumora I odnosa sa okolnim strukturama što pruža
preciznije informacije o obimu peritumorskog edema, krvarenju I nekrozi unutar tumora
kao I eventualnom širenju tumora unatar meningea ili ependima
 Dobijeni snimci prikazuju organe u sve tri glavne ravni ili njihovoj kombinaciji
 U toku snimanja ne koristi se rendgensko zračenje što čini ovo snimanje u potpunosti
bezbedno za organizam
 Koštane strukture nisu prepreka koja onemogućava adekvatnu vizuelizaciju tkiva
Nedostaci MR:
 Za razliku od CT angiografije MR nije u stanju da sačini slike depozita kalcijuma
 Prilikom snimanja malih krvnih sudova nekad je teško diferencirati prikaze
arterija od vena
 Kod pacijenta koji ne mogu dugo da leže načinjeni snimci mogu biti lošeg
kvaliteta
U neurološke indikacije za MR snimanje spadaju bolesti endokranijuma I bolesti kičme I
kičmene moždine. Tu spadaju:
 Kongenitalne malformacije CNS
 Hipoksično-ishemijska oštećenja
 Inoksikacije CNS-a
 Subakutna I hronična ishemijska oštećenja I cerebrovaskularne bolesti CNS
 Tumori lobanje I mozga (primarni I sekundarni)
 Oboljenja bele moždane mase
 Degenerativna oboljenja CNSa
 Zapaljenske neurološke bolesti (multipla skleroza)
 Promene u zadnjoj lobanjskoj jami koje se ne mogu adekvatno videti na CTu

Normalan MR glave sagitalni presek T1 Normalan MR glave T2 sekvenca

12
Literatura:

1. Ahmed S.V, Jayawarna C., Jude E. Post lumbar puncture headache: diagnosis and
management; Postgrad Med J. 2006 Nov; 82(973): 713–716.

2. Dabić-Jeftić, M. i Mikula, I. (1994), Evocirani potencijali kore mozga – Osnovne

postavke i klinička primjena. Zagreb: školska knjiga.

3. Polich, J. (2002), Neuropsychology of P3a and P3b: A Theoretical Overview. U: K.

Arikan i N. Moore; Advances in Electrophysiology in Clinical Practice and Research

4. Hugdahl, K. (1995.c), Event-related potentials. U: Psychophysiology:The Mind-Body

Perspective (266-308), Harvard University Press, USA.

5. Sanei S., Chambers A. J., „EEG Signal Processing“, London, Centre of Digital Signal
Processing, Cardiff University, UK, 2007.

6. Filler, AG (2009). „The history, development, and impact of computed imaging in

neurological diagnosis and neurosurgery: CT, MRI, DTI”. Nature Precedings.

7. Joyce NC,Carter GT. Electrodiagnosis in Amyotrophic Lateral Sclerosis. Published in

final edited form as: PM R. 2013 May ; 5(50): 89–95.

8. Perić Z.Ž. Klinička elektromioneurografija. Drugo dopunjeno izmenjeno izdanje. DIGP

“Prosveta” – Niš: Medicinski fakultet Niš. 2003:25- 40,45-46.

13