Cilj svake laboratorijske analize je dobijanje tačnog i pouzdanog nalaza koji će pokazati da li su

u fiziološkim funkcijama i procesima nastupile promene. Kada je reč o laboratorijskom

ispitivanju krvi, ono podrazumeva dve vrste analiza: one koje su usmerene na ispitivanje vrste,
broja, odnosa i izgleda ćelijskih elemenata krvi (krvna slika, hematološki parametri) i druge,
kojima se proverava biohemijski sastav krvi i na osnovu toga ustanovljava rad ili stanje pojedinih
organa i tkiva.

Kompletna krvna slika (KKS)

Kompletna krvna slika se radi zbog procene opšteg zdravstvenog stanja i otkrivanja raznovrsnih
poremećaja poput anemija, infekcija, stanja uhranjenosti organizma i izloženosti otrovnim
materijama. KKS uključuje broj eritrocita, leukocita i trombocita, eritrocitne konstante (MCV, MCH,
MCHC, RDW), trombocitne konstante (MPV, PDW), diferencijalnu krvnu sliku (podvrste leukocita:
neutrofili, eozinofili, bazofili, monociti, limfociti), hemoglobin i hematokrit

Eritrociti
Eritrociti - crvena krvna zrnca (RBC), su najzastupljenije ćelije a uloga im je da transportuju
kiseonik vezan za hemoglobin iz pluća do drugih tkiva. Normalne vrednosti su od 3,86 x 1012/l
do 5,08 x 1012/l za ženu i od 4,34 x 1012/l do 5,72 x 1012/l za muškarce). Snižene vrednosti
su najčešće znak anemije ili gubitka krvi usled krvarenja. Povišene vrednosti mogu biti povećane
u stanjima hemokoncentracije organizma, kod policitemija, ali i kod zdravih ljudi.

Hemoglobin
Hemoglobin (HGB) je sastojak crvenih krvnih zrnaca eritrocita. On prenosi kiseonik iz pluća u
tkiva i ugljen dioksid iz tkiva nazad u pluća. Svakim udahom krv u plućima dobija kiseonik i
zahvaljujući upravo hemoglobinu distribuira ga do svih tkiva i organa. Kada se oslobodi kiseonik
prekopotreban za nesmetani rad ćelija, za hemoglobin se umesto njega vezuje ugljen dioksid.
Ovaj ciklus se zatvara vraćanjem krvi u pluća, oslobađanjem ugljen dioksida i novim vezivanjem
kiseonika. Normalna koncentracija je 110-180 g/L. Koncentracija hemoglobina je snižena kod
anemija. Povećan je u stanjima hemokoncentracije organizma i kod policitemija

Hematokrit
Hematokrit (HCT) predstavlja volumen eritrocita u jedinici pune krvi. Normalne vrednosti su za
žene 0.356 - 0.470 l/l i kod muškaraca 0.41 - 0.53 l/l. Kod akutnog krvarenja hematokrit može
da bude normalan, a u fazi oporavka se smanjuje. Kod anemije usled nedostatka gvožđa
hematokrit je smanjen, jer eritrociti imaju manju zapreminu iako sam broj eritrocita ne mora da
bude smanjen. Hematokrit je smanjen u trudnoći, a smanjuje se i sa godinama života. Takođe je
smanjen kod anemija, leukemija, povećane funkcije štitaste žlezde (hipertireoze), ciroze jetre,
opekotina i infekcija. Povećane vrednosti hematokrita se viđaju kod dehidratacije i šoka.

Eritrocitne konstante
Eritrocitne konstante se izračunavaju iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina i hematokrita i
daju informaciju o kvalitetu eritrocita.

MCV (mean cell volume) – prosečni volumen eritrocita - daje informaciju o veličini
eritrocita. Normalne vrednosti su 81 - 99 fl
MCH (mean cell hemoglobin) - prosečna količina hemoglobina u eritrocitu. Normalne vrendosti
su 29-32.9 pg

MCHC (mean cell hemoglobin concentration) – prosečna koncentracija hemoglobina na litar

eritrocita.Normalne vrednosti su 310 - 350 g/l

RDW (red cell distribution width) – mera varijabilnosti veličine eritrocita. Normalne vrednosti su
11,5-16,5 %. RDW specifično ukazuje na postojanje jedne ili više populacija eritrocita što je
karakteristika pojedinih hematoloških bolesti eritrocitne loze, a ujedno je i važan prognostički
pokazatelj efikasnosti lečenja i ekvivalentan podatak o anizocitozi koja se uočava u krvnom
razmazu.

Promene vrednosti pojedinih eritrocitnih konstanti, naročito MCV parametra, dijagnostički su

značajne u klasifikaciji pojedinih anemija i uvek se posmatraju u korelaciji sa dobijenim
vrednostima broja eritrocita i koncentracije hemoglobina. Povećane vrednosti eritrocitnog indeksa
MCHC sreću se kod bolesnika sa teškim oblikom dehidratacije, dok se povećane vrednosti MCV
mogu naći kod megaloblastne anemije (nedostatak vitamina B12 ili folne kiseline), bolesnika sa
hroničnom opstruktivnom bolešću pluća (hronični opstruktivni bronhitis i emfizem), smanjenom
funkcijom štitaste žlezde (hipotireozom), oboljenjem jetre (ciroza) i kod teških alkoholičara.

Leukociti
Leukociti (WBC), bela krvna zrnca, se stvaraju u koštanoj srži i štite organizam od infekcija.
Učestvuju u imunom odgovoru. Postoji pet različitih vrsta belih krvnih zrnaca; sve one su deo
odbrane organizma protiv najezde infektivnih i drugih štetnih materija. Normalne vrednosti su
3.9 - 10x109/l. Kada je njihov broj uvećan (leukocitoza), to ukazuje da telo proizvodi veći broj ovih
ćelija, odnosno da je napadnuto, na primer bakterijama. Ako je njihov broj manji, povećava se
rizik od infekcije. Nekontrolisana produkcija belih ćelija (leukemija) nastaje usled kancerozne
mutacije mijelogenih ili limfogenih ćelija. Leukopenija, smanjenje broja belih krvnih zrnaca, javlja
se kod virusnih infekcija, u stresnim situacijama, kod opšte slabosti organizma, kao i kod
pacijenata na radioterapiji. Uzimanje pojedinih lekova takođe može da dovede do smanjenja
broja belih krvnih zrnaca i zato se kod takvih pacijenata moraju sprovoditi redovne laboratorijske
analize.

Neutrofilni granulociti
(NEU) su najzastupljeniji
fagocitni leukociti. Neutrofilni
granulociti su zrele ćelije koje
mogu da napadaju i razaraju
bakterije i viruse čak i u krvnoj
cirkulaciji.
Normalne vrednosti su 40-70%

Monociti (MONO) zajedno sa

neutrofilnim granulocitima čine
osnovu fagocitnog odbrambenog
sistema u organizmu. Monociti
su nezrele ćelije čija je
sposobnost da se bore mala,
međutim, kada jednom uđu u
tkiva, počinju da bubre i postaju
makrofagi koji su izvanredno
sposobni da se bore sa
infektivnim agensima.
Normalne vrednosti su 1-10%

Eozinofilni granulociti (EOS) učestvuju u obrani organizma od alergijskih agenasa i parazitarnih

infekcija.
Normalne vrednosti su 0 - 6%

Limfociti (LYM) predstavljaju populaciju leukocita koja uključuje dve osnovne subpopulacije: T
limfocite, koji učestvuju u ćelijskom imunitetu i B limfocite koji se transformišu u plazma ćelije koje
proizvode antitela i tako učestvuju u humoralnom imunitetu. Normalne vrednosti su 20 - 50 %
Bazofilni granulociti (BASO) su najmanje zastupljena populacija leukocita u perifernoj krvi i
učestvuju u alergijskom odgovoru.
Normalne vrednosti su 0-1%

Trombociti
Trombociti (PLT) su ćelije koje učestvuju u koagulaciji (zgrušavanju) krvi . Normlane vrednosti
su 140-450 x 109/l. Manjak trombocita (trombocitopenija) izaziva sklonost krvarenju, trombociti su
sniženi kod hemioterapija, malignih oboljenja, hepatitisa C... Višak izaziva pojačano zgrušavanje
krvi i može da dovede do stvaranja krvnog ugruška u kardiovaskularnom sistemu.

Morfološke osobine trombocita mogu se pratiti na osnovu dva indeksa koji se dobijaju
elektronskim posmatranjem određenog volumena krvi u brojaču, a to su:

PDW (Raspodela trombocita po volumenu), normalne vrednosti 16-25

MPV (Prosečni volumen trombocita), normalne vrednosti 7,80-12 fl

Sedimentacija eritrocita
Sedimentacija je brzina kojom se krvne ćelije izdvajaju iz seruma. Ako se krv koja sadrži
antikoagulans pusti da stoji u uspravno postavljenoj pipeti, eritrociti će se postupno početi taložiti
na dno. Brzina kojom se ove ćelije talože je osetljiva na indeks reakcije tela na povredu ili bolest,
kao što je npr. leukocitoza ili groznica. Normalna brzina sedimentacije ne isključuje mogućnost
postojanja bolesti, ali ubrzana sedimentacija je indikator za dalja ispitivanja. Normalne vrednosti
su 2-12 mm/h. Sedimentacija je ubrzana kod upala, razaranja ćelija, masivnih trovanja, u
trudnoći i posle porođaja, kod TBC, reumatskih bolesti npr. akutne reumatske groznice i
reumatoidnog artritisa, akutnog infarkta miokarda, nefroze, svim vrstama šoka, kod
postoperativnih stanja, tumora, oboljenja jetre, menstruacija (neznatno ubrzanje). Usporena je
kod novorođenčeta, policitemije, kongestivne srčane insuficijencije, alergijskih stanja, pojedinih
vrsta anemija.

Biohemijske analize krvi

Objavljeno 10/12/2016
Veliku grupu različitih krvnih analiza jednom rečju zovemo biohemijske
analize krvi. Uzima se venska krv, vakutajner sistemom u količini od 7-10ml,
u vakutajner epruvete sa crvenim čepom. Za većinu biohemijskih analiza
potrebno je da krv koaguliše kako bi se dobio serum u kome se najveći broj
analiza rade, taka da se ne koristi antikoagulantno sredstvo.

Po grupama, sistema organa čija se funkcija ispituje, delimo ih na:

1. Hepatogram

2. Lipidogram

3. Jonogram

4. Renogram
 5. Metabolizam šećera

6. Metabolizam gvožđa

7. Belančevine

Hepatogram – pregled jetre u okviru kojeg se radi sledeći parametri:

1. TRANSAMINAZE – jetrini enzimi koji učestvuju u metabolizmu

aminokiselina i ugljenih hidrata. Pored jetre u visokim
koncentracijama se nalaze u mišićima i mozgu. Određivanje
aktivnosti tih enzima značajno je u dijagnostici bolesti jetre (akutne
infekcije, toksična oštećenja, ciroza ili rak), srca i u diferencijalnoj
dijagnostici bolesti pankreasa i mišića. Prisutni su u krvi u dva oblika:
kao AST (ili SGOT) i ALT (ili SGPT). Povišene vrednosti
transaminaza ukazuju na: infarkt miokarda, mišićnu distrofiju ili bolest
jetre (hepatitisi, opstruktivna žutica, ciroza jetre).

2. BILIRUBIN – (ukupni i direktni) je produkt razgradnje hemoglobina.

Oko 80 % bilirubina nastaje razgradnjom hemoglobina iz eritrocita
(nakon 120 dana života eritrocita u krvi). Preostalih 20 % dnevno
stvorenog bilirubina nastaje iz prethodnika eritrocita u koštanoj srži
(neefikasna eritrocitopoeza). Metaboliše se u jetri i izlučuje u žuči.
Akumulira se u krvi kada postoji oštećenje jetre, zapušenje žučnih
puteva ili povećano razaranje crvenih krvnih zrnaca. Određivanje
bilirubina ima veliki značaj u diferencijalnoj dijagnostici žutica.

3. ALKALNA FOSFATAZA – enzim najviše prisutan u jetri, epitelu

tankog creva, kostima, bubrežnim tubulima. Povišene vrednosti
ukazuju na povećanu razgradnju kostiju i na mogući razvoj
osteoporoze, na bolesti kostiju (osteosarkom, metastaze,
hiperparatireiodizam). Karakteristično je povišenje u slučajevima
postojanja prepreke u žučnim putevima (kamen, ožiljno tkivo, rak), ali
i kod oboljenja jetre.

Lipidogram – Prvenstveno se radi kod kardiovaskularnih bolesnika. U

okviru lipidograma se određuju sledeći parametri:

Poremećaj metabolizma masti (lipida) u krvi povećava rizik za nastanak

ateroskleroze koja ugrožava funkciju vitalnih organa (srce, mozak, jetra,
bubrezi). Procenjuje se na osnovu koncetracija holesterola i triglicerida u
plazmi.
 1. HOLESTEROL – Stvara se u jetri. Njegova koncentracija u krvi je
usko povezana sa metabolizmom masti u organizmu, a zavisi i od
niza drugih faktora: pre svega načina ishrane, nasleđa, rada hormona
i funkcije jetre i bubrega. Povišen je kod ishrane bogate mastima, u
početnoj fazi hepatitisa, diabetes mellitusu, hipotireozi i nizu
naslednih bolesti. Snižene vrednosti su obično kod hiperfunkcije
tiroideje, bolesti kod kojih postoji teško oštećenje jetre (ciroza i teški
hronični hepatitisi), pothranjenosti, anemije i u slučaju uzimanja
lekova poput aspirina, estrogena, hormona štitne žlezde. Postoje dve
vrste holesterola:

2. HDL-holesterol – ima protektivnu ulogu (tzv. „dobar holesterol“). Što

su više vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol „čisti“
krvne sudove. I minimalno smanjenje upućuje na povećani rizik od
ateroskleroze (taloženja rnasnoća na unutrašnjim zidovima krvnih
sudova, što dovodi do njihovog začepljenja i bolesti kao što su infarkt
srca i moždani udar).

3. LDL holesterol – ili ″loš holesterol″ i njegovo određivanje je važno

kao faktor rizika za koronarna oboljenja i za
aterosklerozu. Povišenevrednosti obično su povezane sa
nepravilnom ishranom i stresom. Tada se povećava rizik nastanka
kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze.

4. TRIGLICERIDI – Masnoća iz hrane se hidrolizuje u tankom crevu,

apsorbuje i sintetiše u ćelijama crevne sluzokože, ulazi u cirkulaciju I
stiže do jetre. Višak se deponuje u obliku masnih naslaga.Povišen je
nivo kod povećanog unosa hranom, oštećenja funkcija jetre,
hroničnog alkoholizma, šećerne bolesti.

5. SRČANI ENZIMI – CPK (kreatinin fosfo kinaza) ili CK-MB (MB

izoenzim kreatin kinaze) i LDH (laktat dehidrogenaza) – povišeni su
kod oštećenja srčanog mišića, nastalog kao posledica infarkta
miokarda

Jonogram (određivanje elektrolitnog statusa)

Elektroliti se proveravaju kod prekomerne diureze, povraćanja, dijareje,

krvarenja, zapaljenja pankreasa, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde,
nedovoljne ishrane, dijabetične acidoze.

1. kalijum

2. natrijum – utiče na raspodelu tečnosti u organizmu.

 3. hlor – neorganski anjon. Važan za acidobaznu ravnotežuorganizma.

4. magnezijum – međućelijski elektrolit. Važan posrednik između mišića

i nerava, i za pravilan rad srca i krvnih sudova.

5. fosfor – pod uticajem je paraštitaste žlezde, ishrane, funkcije organa

za varenje i bubrega i metabolizma kostiju

6. kalcijum – zavisi od rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem a pre

svega paraštitastih žlezda, od unosa namirnica koje sadrže kalcijum i
od stanja organa za varenje i bubrega.

Renogram –ispitivanje funkcije bubrega. U okviru njega se rade

sledeći parametri:

1. UREA – krajnji produkt metabolizma belančevina. Izlučuje se putem

bubrega tj. mokraće. Azotemija ili uremija predstavlja gomilanje
azotnih jedinjenja u krvi zbog poremećene funkcije bubrega. U
normalnim okolnostima te materije se gotovo uvek odstranjuju putem
mokraće. Povišen je kod osoba sa smanjenom funkcijom bubrega
(glomerulonefritis, pijelonefritis, nefroskleroza) i kod povećane
razgradnje proteina u organizmu (nekroza) i kod povreda.Snižena je
kod dugotrajnog gladovanja i težih oštećenja jetre.

2. KREATININ – nastaje metabolisanjem kreatina i izlučuje se

filtriranjem kroz glomerule bubrega. Njegova koncetracija nam
indirektno ukazuje o funkcionisanju bubrega. Povišen je kod akutne i
hronične bubrežne insuficijencije, prepreke u mokraćnim putevima i
oštećenja bubrega.

3. MOKRAĆNA KISELINA – proizvod metabolizma purina, materije koja

nastaje razlaganjem hrane i nukleinskih kiselina u organizmu. Kako je
ona raspadni produkt metabolizma, organizam je mora eliminisati, a
to čini na dva načina: dve trećine preko mokraće, a jednu trećinu
putem stolice. Povišene vrednosti se javljaju kod gihta (taloženja
kristala mokraćne kiseline u zglobovima).

METABOLIZAM ŠEĆERA – ove analize nam prvenstveno govore o

stanju endokrinog pankreasa (žlezda sa dvojakim lučenjem)

1. GLUKOZA – pokazuje količinu glukoze (šećera) u krvi. Povišena

koncentracija glukoze – hiperglikemija javlja se kod: diabetes
mellitusa, teških opekotina, šoka, stanja sa povišenim adrenalinom.
Snižena koncentracija glukoze – hipoglikemija javlja se kod: adenoma
 i karcinoma pankreasa, kod poremećaja u metabolizmu glikogena i
ponekad kod bolesti jetre.

2. C PEPTID – bitan je za sintezu i funkcionalnost insulina. Indikator je

unutrašnjih insulinskih rezervi kod pacijenata sa dijabetes melitusom.

3. INSULIN – uloga insulina je smanjenje koncentracije glukoze u krvi.

Povećan nivo glukoze u krvi je signal za lučenje insulina. Insulin tada
ubrzava transport glukoze u ćelije jetre, mišića i masnog tkiva i utiče
na dalji metabolizam glukoze.

4. OGTT (TEST OPTEREĆENJA GLUKOZOM) – je test kojim se

ispituje metabolizam ugljenih hidrata (šećera), pomoću kojeg se može
prepoznati rani stadijum dijabetesa. Koncetracija glukoze je, nakon
opterećenja organizma glukozom (OGTT), povišena i testu se
određuje vreme za koje će koncetracija glukoze pasti na normalu.
Ovaj test oponaša normalno uzimanje hrane pod standardnim
uslovima.

5. HbA1C – („tromesečni šećer“) glikozilirani hemoglobin – koji je u

korelaciji sa prosečnim nivoom glukoze u krvi u poslednja 3 meseca.
Samim tim daje mnogo pouzdanije informacije o regulaciji glikemije
nego pojedinačno određivanje šećera.

METABOLIZAM GVOŽĐA

Gvožđe je jedan od osnovnih oligoelemenata u organizmu, sastavni je deo

hemoglobina, mioglobina i mnogih enzima. Glavno skladište gvožđa je
retikuloendotelni sistem, jetra, slezina, koštana srž i bubrezi. Koncentraciju
gvožđa u serumu određuje nekoliko faktora uključujući apsorpciju iz creva,
deponovanje u crevima, jetri, slezini i kostnoj srži, gubljenje hemoglobina i
sinteza novog. Zajedno sa hemoglobinom, eritrocitima i parametrima koji
određuju morfologiju eritrocita (MCV, MCH i MCHC) pruža uvid u stanje
koštane srži.

BELANČEVINE

1. PROTEINI – gradivni materijal čovečijeg tela. Sastavljeni su od

aminokiselina međusobno povezanih peptidnim vezama. Prema
sastavu proteini se dele na jednostavne i složene. Jednostavni
proteini izgrađeni su samo od aminokiselina, a složeni proteini pored
svoje proteinske strukture sadrže i tzv. neproteinsku ili prostetičnu
grupu. Funkcija pojedinih proteina može biti: održavanje osmotskog
pritiska, enzimska, odbrambena, gradivna, puferska, transportna,
 hormonska itd. Povećana koncentracija ukupnih proteina –
hiperproteinemija javlja se kod dehidratacije, mijeloma i hroničnih
bolesti (ciroza jetre, SLE, sarkom, kronične upale). Snižena
koncentracija ukupnih proteina – hipoproteinemija javlja se kod
prekomerne hidratacije, gubitka proteina iz organizma, smanjene
sinteze proteina ili povećanog katabolizma proteina (hipertireoza,
diabetes melitus, nefroza, malapsorpcija), kod leukemije i nekih
drugih malignih bolesti.

2. ALBUMINI – protein koji se sintetše u jetri, osnovna mu je funkcija

održavanje ravnoteže tečnosti u organizmu. Smanjene koncentracije
albumina se javljaju kod jake proteinurije (nefrotski sindrom), bolesti
jetre, opekotina i enteritisa.

3. CRP – C reaktivni protein, pokazatelj bakterijskog zapaljenja u

organizmu.

4. RF – bitan u reumatskim bolestima, posebno kod reumatoidnog

artritisa.

5. IMUNOGLOBULINI su produkti B ćelija. Postoji pet osnovnih klasa:

6. – IgG – Ima značajno antivirusno i antibakterijsko dejstvo.

– IgA – posebno efikasna antitela u obezbeđivanju antimikrobne
zaštite različitih sluzokoža.
– IgM – To je antitelo koje aktivisane B ćelije prvo stvaraju u
primarnim odgovorima antitela.
– IgE – sadrži klasična anafilaktična antitela značajna za reakciju
preosetljivosti tipa I (alergijska reakcija).
– C3c i C4 – komponentne komplementa. Imaju ulogu u procesu
inflamacije.