Fiziologija bubrega

Sistem organa za izlučivanje ima ulogu da filtrira krv koja neprestano kruži telom da bi regulisao njen
sastav i da bi preko mokraće koju proizvode bubrezi van organizma izbacio višak vode i soli, kao i
otrovne proizvode i otpadne produkte metabolizma čije bi nagomilavanje u organizmu bilo štetno.

Iako se mokraća izbacuje van organizma samo u toku mokrenja, neprestano se proizvodi: bubrezi
filtriraju svu krv koja teče našim telom na svakih 4-5 minuta. Kako svaki bubreg ima oko 1 250 000
nefrona, približno 2,5 miliona funkcionalnih jedinica filtriraju krv i proizvode mokraću.

U procesu stvaranja mokraće možemo razlikovati četiri osnovne faze:

1) bubrežna arterija nakon višestrukog grananja dovodi krv u glomerule;

2) u glomerulima nastaje ultrafiltrat plazme koja ulazi u Bowman-ovu čauru i sastav odvodnih
kanalića;

3) u odvodnim kanalićima se filtrat menja procesima reapsorpcije i sekrecije;

4) konačni urin napušta bubreg kroz mokraćovod, mokraćnu bešiku i mokraćnu cev.

Sistem cevčica u svakom nefronu u proseku je dugačak oko 3cm i širok 0,05mm. Kada bi se raspleli svi
tubulusi bubrega njihova dužina bi iznosila oko 30km.

Dok glomerulski filtrat teče kroz tubule, 99% vode i varijabilne količine rastvorenih materija se
normalno reapsorbuju, a mala količina nekih materija se šećernira u tubule. Ono što na kraju izađe iz
tubula je urin.

Nefron čisti krvnu plazmu od nepoželjnih materija tako što se veliki deo plazme otfiltrira kroz
glomerulsku membranu u tubule. Dok otfiltrirana tečnost prolazi kroz kanaliće, nepoželjne materije se
ne apsorbuju, a poželjne, posebno voda i većina elekrolita se reapsorbuju kroz plazmu koja protiče
pretubularnim kanalićima.

Renalna frakcija je onaj deo ukupnog minutnog volumena srca koji protiče kroz bubrege. Izražava se u
procentima i kod ljudi ima vrednost od 0,12 (12%) do 0,30 (30%).

Količina izlučivanja pojedinih supstanci mokraćom određena je sa tri bubrežna procesa:

1) glomerularnom filtracijom;

2) reapsorpcijom određenih supstanci iz bubrežnih kanalića u krv;

3) sekrecijom supstanci iz krvi u bubrežne kanaliće.

Stvaranje mokraće započinje filtracijom velikih količina tečnosti iz glomerularnih kapilara u Bowman-
ovu čauru. Odnosno, tečnost koja nastaje filtracijom u glomerulu se naziva glomerulski filtrat i ona se
uliva u mokraćni prostor između dva sloja Bowman-ove čaure. Većina supstanci iz krvne plazme, osim
proteina, slobodno se filtrira, pa je njihova koncentracija u glomerularnom filtratu Bowman-ove čaure
gotovo jednaka kao i u krvnoj plazmi, tj. glomerularni filtrat je izotoničan sa krvnom plazmom.
Razlikuju se po tome što u glomerularnom filtratu nema eritrocita, a proteina ima manje od 0,3g/l, pa
se ovakav ultrailtrat naziva još i primarna mokraća.

Na poprečnom preseku građe glomerularne membrane, tj. membrane glomerulskih kapilara, mogu se
uočiti tri sloja:

1) endotel kapilara;

2) bazalna membrana;

3) sloj epitelnih ćelija koje oblažu spoljašnju površinu glomerulskih kapilara.

Kapilarne endotelne ćelije su perforirane hiljadama rupica koje se nazivaju fenestre. Drugi sloj je
propustljiva bazalna membrana, dok treći sloj ove membrane ne čini kontinuirani sloj. On je izgrađen
od prstiju epitelnih ćelija, koji omeđavaju proreze nazvane „pukotinaste pore“. Kroz ove slojeve
filtriraju se tečnost i rastvorene supstance, izuzimajući proteine i ćelije krvi. Glomerulska kapilarna
membrana je permeabilna u odnosu na membrane kapilara inače. Kroz glomerularnu membranu se
filtrira nekoliko stotina puta više vode i rastvorenih supstanci nego kroz obične kapilarne membrane.

Kada filtrirana tečnost proteče kroz kanaliće, sastav joj se menja zbog reapsorpcije vode i određenih
supstanci u krv, ali i zbog sekrecije određenih supstanci iz peritubularnih kapilara u kanaliće.

Sastav mokraće određuju:

1) ultrastrukture glomerularnih kapilara;

2) poprečni presek kroz glomerularnu membranu.

Veličinu glomerularne filtracije određuju:

1) hidrostatičke i koloidno-osmotske sile koje deluju na glomerularnu membranu (neto-filtracijski

pritisak);
2) filtracijski koeficijent glomerularnih kapilara.

Neto-filtracijski pritisak uzrokuju:

1) hidrostatički pritisak unutar glomerularnih kapilara;

2) hidrostatički pritisak u Bowman-ovoj čauri;

3) koloidno-osmotski pritisak plazmatskih proteina u glomerularnim kapilarima;

4) koloidno-osmotski pritisak proteina u Bowman-ovoj čauri.

Na koloidno-osmotski pritisak u glomerularnim kapilarima utiču:

1) koloidno-osmotski pritisak arterijske plazme;

2) udeo plazme koji se filtrira kroz glomerularne kapilare (filtracijska frakcija).

Sa povišenjem, odnosno sniženjem glomerularnog hidrostatičkog pritiska povećava se, odnosno

smanjuje minutna glomerularna filtracija. Veliki bubrežni protok krvi obezbeđuje dovoljno plazme za
održavanje velike minutne glomerularne filtracije koja je potrebna za nadzor nad volumenom telesnih
tečnosti, nad koncentracijom njihovih sastojaka.

Prilikom promena bubrežnog arterijskog pritiska postoji autoregulacija bubrežnog protoka krvi i
minutne glomerularne filtracije.

Proksimalni kanalići reapsorbuju oko 65% filtriranog natrijuma, hlorida, hidrogenkarbonata i kalijuma,
i praktično svu glukozu, aminokiseline (glukoza ostaje samo u tragovima, i to 0,01-0,02%), kao i
vitamine. Za apsorpciju glukoze, aminokiselina i vitamina je neophodna energija, jer se vraćaju u krv
aktivnim transportom, procesom pinocitoze. U distalnom kanaliću se vrši reapsorpcija vode i
elektrolita, a u prvoj polovini proksimalnog kanalića reapsorbuje se natrijum u kotransportu sa
glukozom, aminokiselinama i drugim rastvorenim supstancama. U drugoj polovini natrijum se
reapsorbuje zajedno sa hloridnim jonima. Proksimalni kanalići šećerniraju u tubularni lumen organske
kiseline i baze, poput žučnih soli, oksalata, urata i kateholamina, kao i vodonikove jone.

Silazni krak tankog segmenta Henle-ove petlje je veoma propustan za vodu, a umereno propustan za
većinu rastvorenih supstanci, uključujući ureu i natrijum. Približno 20% filtrirane vode reapsorbuje se u
tankom silaznom kraku. Tanki i debeli deo uzlaznog kraka skoro su nepropusni za vodu, što je važno za
stvaranje koncentrovane mokraće. Debeli segment Henle-ove petlje reapsorbuje oko 25% filtriranog
natrijuma, hlorida i kalijuma, znatne količine kalcijuma, hidrogenkarbonata i magnezijuma. Ovaj
segment šećernira vodonikove jone. Reapsorpcijska moć tankog segmenta uzlaznog kraka mnogo je
manja od reapsorpcijske moći debelog segmenta.

Početni distalni kanalić reapsorbuje natrijum, hloride, kalcijum i magnezijum, a uopšte ne propušta
vodu i ureu. Završni distalni kanalić i kortikalnu sabirnu cev izgrađuju dve različite vrste epitelnih
ćelija, glavne i umetnute. Glavne reapsorbuju natrijumove jone iz lumena i šećerniraju kalijumove jone
u lumen. Umetnute reapsorbuju kalijumove i hidrogenkarbonatne jone iz lumena i šećerniraju
vodonikove jone u lumen. Reapsorpcija vode iz ovog segmenta je pod nadzorom antidiuretskog
hormona ili vazopresina (ADH). Ovo predstavlja takozvanu nervno-humoralnu kontrolu. Naime,
vazopresin, koji se stvara u hipotalamusu, a skladišti u neurohipofizi, oslobađa se na stimulaciju
osmoreceptora, i pri njegovoj visokoj vrednosti tubularni segmenti su propusni za vodu i dolazi do
inhibicije retencije natrijuma. Kada nema antidiuretskog hormona, oni uopšte ne propuštaju vodu. Na
taj način se nadzire stupanj razređivanja ili koncentrovanja mokraće.

Medularne sabirne cevi aktivno reapsorbuju natrijum i aktivno šećerniraju vodonikove jone. Unutrašnja
medularna sabirna cev propusna je za ureu koja se reapsorbuje. Reapsorpciju vode iz medularnih
sabirnih cevi nadzire ADH.

Neto-reapsorpcijska sila skup je hidrostatičkih i koloidno-osmotskih sila koje pogoduju reapsorpciji

kroz zid peritubularnih kanala ili joj se opiru. Te sile obuhvataju:

1) hidrostatički pritisak unutar peritubularnih kapilara koji se opire reasorpciji;

2) hidrostatički pritisak u bubrežnom intersticijumu koji pogoduje reasorpciji;

3) koloidno-osmotski pritisak plazmatskih proteina u peritubularnim kapilarima koji pogoduje

reasorpciji;

4) koloidno-osmotski pritisak proteina u bubrežnom intersticijumu koji se opire reasorpciji.

Sile koje povećavaju reasorpciju u peritubularne kapilare, povećavaju i reasorpciju iz bubrežnih

kanalića. Hemodinamičke promene koje koče reasorpciju u peritubularne kapilare, koče i tubularnu
reasorpciju vode i rastvorenih supstanci. Aldosteron povećava reasorpciju natrijuma i sekreciju
kalijuma. Naročito deluje na glavne epitelne ćelije završnog distalnog kanalića i sabirne cevi.
Angiotenzin II povećava reasorpciju natrijuma i vode, on pospešuje lučenje aldosterona, sužava
eferentne arteriole. Takođe, jednako pospešuje reasorpciju natrijuma u proksimalnim kanalićima,
Henle-ovom petljama i distalnim kanalićima. ADH povećava reasorpciju vode povećavajući propusnost
završnog distalnog kanalića i sabirne cevi, tako da kada nema ADH bubrezi izlučuju velike količine
razređene mokraće. Aktivacija simpatičkog nervnog sastava povećava reasorpciju natrijuma.

Kad je osmolarnost telesne tečnosti veća od normalne vrednosti, zadnji režanj hipofize luči više ADH, i
time omogućava reasorpciju velikih količina vode što dovodi do smanjenja volumena mokraće, a da se
pritom znatnije ne promeni brzina izlučivanja rastvorenih supstanci. Kada je u telu smanjena
osmolarnost telesne tečnosti, smanjuje se lučenje ADH i time se ujedno smanjuje propusnost za vodu u
završnim distalnim kanalićima i u sabirnim cevima, zbog čega se izlučuju velike količine razređene
mokraće.

Tečnost koja napušta Henle-ovu petlju je razređena, ali postaje koncentrovana kada se voda reapsorbuje
iz završnog distalnog kanalića i sabirne cevi. Kada je vrednost ADH visoka, osmolarnost mokraće je
približno jednaka osmolarnosti u bubrežnom medularnom intersticijumu.

Urea, koja se iz unutrašnje medularne sabirne cevi reapsorbuje u intersticijumovu tečnost, ulazi u
Henle-ovu petlju, a zatim se kroz distalni kanalić, kortikalnu i spoljašnju medularnu sabirnu cev vraća
u unutrašnju medularnu sabirnu cev. Recirkulacija uree omogućava da se urea zarobi u bubrežnoj srži,
čime doprinosi hiperosmolarnosti bubrežne srži.
Sekundarna mokraća, kao finalna mokraća, nastala delovanjem mehanizama za koncentrovanje i
razređivanje mokraće, izlučuje se mehanizmom koji se ogleda u povećavanju propustljivosti epitelnih
ćelija distalnog i sabirnog dela kanalića za vodu. Pod uticajem vazopresina, kada razređena tečnost iz
uzlaznog kraka Henle-ove petlje pređe u distalni i sabirni deo, voda difunduje u pretubularnu tečnost,
prema višem osmolaritetu.

Joni sulfata, fosfata i nitrata reapsorbuju se kao joni urata. Pri reasorpciji fosfata važnu ulogu ima i
hormon paratiroidne žlezde, kao inhibitor apsorpcije. Kreatinin, urea, urati (soli nokraćne kiseline) i
drugi produkti katabolizma azotnih jedinjenja se uglavnom ne apsorbuju.

Povratna sprega bubrezi – telesna tečnost deluje tako da sprečava trajno skupljanje soli i vode u telu pri
njihovom povećanom unosu. Sve dok je funkcija bubrega normalna, velike promene unosa soli i vode
uzrokovaće samo male promene volumena krvi, srčanog minutnog volumena i arterijskog pritiska. U
slučaju kada je unos tečnosti manji od normalnog, postoji mogućnost smanjenja volumena krvi i
snižavanja arterijskog pritiska. Čak i malo sniženje krvnog pritiska uzrokuje veliko smanjenje
izlučivanja mokraće, a to omogućava održavanje ravnoteže tečnosti uz minimalne promene krvnog
pritiska i volumena krvi.

Održavanje acido-bazne ravnoteže – stalna koncentracija vodonikovih jona omogućena je time što
bubrezi izlučuju mokraću pH vrednosti od 4,5 do 8,5. To predstavlja deo puferskog sistema organizma,
koji je omogućen sekrecijom vodonikovih jona koja se odvija duž kanalića nefrona, sekrecijom
amonijaka, sintezom ugljene kiseline, reapsorpcijom natrijuma. Prema tome, vodonikovi joni se
neutrališu bikarbonatnim, fosfatnim i amonijačnim puferskim sistemima.

Bubrezi, poput jetre, imaju sposobnost neutralizacije toksičnih jedinjenja, kao što su fenoli, koji se u
jetri i bubrezima vezuju sa sumpornom kiselinom pri čemu grade estre, i kao takvi bivaju izlučeni.

Bubrezi, takođe, uzimajući aminokiseline iz krvne plazme, koriste ih za sintezu specifičnih proteina.

Anatomija bubrega

Telesne ćelije neprekidno u krv oslobađaju otpadne supstance koje se moraju izlučiti, ili ukloniti, pre
nego što se nagomilaju i ispolje toksično dejstvo na organizam. Pri sagorevanju ili oksidaciji masti i
ugljenih hidrata dolazi do njihovog razlaganja, i kao krajnji proizvodi nastaju ugljendioksid koji se
izbacuje preko pluća, i voda, ukoliko se uopšte može tretirati otpadnim produktom, koja se takođe
uklanja preko pluća, i to u iznosu od oko pola litra dnevno. Kao jedan od glavnih sastojaka belančevina
javlja se azot koji se ne može odstraniti kao gas, ni kao amonijak (NH3), jer je krajnje otrovan za sva
tkiva, pa se izbacuje u vidu uree. Dakle, bubrezi igraju veoma važnu ulogu u ekskreciji tako što
filtriraju krv i izdvajaju otpadne materije, odnosno štetne produkte metabolizma (mokraćna kiselina,
kreatinin, fenoli i drugo), i one materije koje su normalni sastojci krvi, ako se u krvi nalaze u suvišnim
količinama (joni natrijuma, kalijuma). Oni takođe uklanjaju višak vode iz krvi, održavajući njenu
zapreminu i sastav stalnim.
U mokraćne organe (organa uropoetica) spadaju:

1) bubrezi (renes) u kojima se mokraća luči;

2) mokraćni putevi koji služe za odstranjivanje mokraće.

Mokraćnim putevima pripadaju:

1) bubrežne čašice (calices renales);

2) bubrežna karlica (pelvis renalis) koja predstavlja početni, prošireni deo mokraćnih puteva;

3) mokraćovod (ureter) kojim mokraća iz bubrežne karlice odlazi u mokraćnu bešiku;

4) mokraćna bešika (vesica urinaria) koja predstavlja privremeni rezervoar za mokraću;

5) mokraćna cev (urethra) kroz koju se mokraća iz mokraćne bešike izbacuje napolje u toku mokrenja.

Bubreg (ren) je parenhimatozni organ, pasuljastog oblika, smešten u loži koja se nalazi u
retroperitonealnom delu trbušne duplje, bočno od kičmenog stuba. Mezodermalnog je porekla, kao i
njegovi izvodni organi, i oni postaju od suženih delova prasegmenata, odnosno od prasegmentalnih
drški. Zadnja strana bubrega naleže na mišice zadnjeg trbušnog zida, a preko prednje strane prelazi
parijetalni peritoneum zadnjeg trbušnog zida. Na središnjem delu njegove unutrašnje, konkavne ivice
nalazi se ovalni otvor – hilus bubrega (hilus renalis). Kroz hilus se ulazi u bubrežnu duplju (sinus
renalis) u kojoj se nalaze bubrežna karlica, bebrežne čašice i bubrežni krvni sudovi. Bubrezi, koji
predstavljaju parne organe, leže u visini dvanaestog grudnog i prvog i drugog slabinskog pršljena –
„bubrežni pršljenovi“. Desni bubreg ima niži položaj, jer ga naniže potiskuje veliki donji režanj jetre,
koji naleže na njegov gornji pol, tako da njegov donji pol dopire do sredine tela trećeg slabinskog
pršljena. Prednja strana bubrega je konveksnija od zadnje. Ona je upravljena napred i upolje.

Strane bubrega:

1) prednja(facies anterior);

2) zadnja(facies posterior).
Ivice bubrega:

1) spoljašnja (margo lateralis);

2) unutrašnja (margo medialis).

Polovi bubrega:

1) gornji (extremitas superior);

2) donji (extremitas interior).

Gornji polovi međusobno su udaljeni oko 8cm, a donji polovi oko 12cm. Na gornjem polu bubrega leži
nadbubrežna žlezda. Kod čoveka bubrezi su dugi 12cm, široki 6cm, a debljine 3-4 cm. Bubreg je težak
120-200g.

Bubreg u njegovom normalnom položaju održavaju njegova sudovno-živčana peteljka,

intraabdominalni pritisak i omotači bubrega.

Bubreg obavijaju tri omotača:

1) facijalna čaura, ili bubrežna fascija (fascia renalis);

2) masna čaura (capsula adiposa);

3) fibrozna čaura (capsula fibrosa).

Fascijalna čaura je najpovršniji omotač bubrega. Potiče od duboke fascije trbušnog zida (fasciae
transfersalis) koja se kod spoljašnje ivice bubrega cepa u dva lista –prednji (fascia prerenalis) i zadnji
list (fascia retrorenalis). U predelu gornjeg dela bubrega fascijalni omotač se produžava naviše i
obavija nadbubrežnu žlezdu. U predelu donjeg pola bubrega prednji i zadnji list fascijalnog omotača su
labavo srasli, pa bubreg između njih može da sklizne naniže (lutajući bubreg – „ren mobille“).
Masna čaura ili lojna čaura je srednji omotač bubrega. Razvija se posle osme godine života. Tanja je
ispred nego iza bubrega i predstavlja sloj masnog tkiva, koje je u polu-tečnom stanju.

Fibrozna čaura je tanka opna koja naleže na površinu bubrega i s njim je spojena tankim slojem
rastresitog vezivnog tkiva. Sastoji se od guste mreže kolagenih snopova, tako da poseduje određenu
elasticnost i dozvoljava neznatno povećanje bubrega. Od njih (kolagenih snopova) se odvajaju nastavci
koji ulaze u masnu čauru i izdeljuju je na deliće. Na zdravom bubregu može lako da se oljušti.

Prednju stranu desnog bubrega pokrivaju skoro potpuno desni režanj jetre, desni ugao kolona i, pored
samog hilusa, descendentni deo duodenuma. Levi bubreg pokrivaju spreda želudac, slezina, levi ugao
kolona i rep pankreasa. Želudac je odvojen od prednje strane levog bubrega i od repa pankreasa
peritonealnim špagom, opornjačkom kesom (bursa omentalis).

Bubrezi cine samo 1% telesne mase, ali trose 25% energije u telu – sto ukazuje na njihovu vitalnu
ulogu. Oni filtriraju oko 1,3l krvi u minuti. Sva krv u telu protiče krozbubrege svakih 10min, tako da se
krv filtrira 150 puta na dan. Oni čuvaju svaku supstancu iz krvi koja se može ponovokoristiti i uzimaju
85l vode i drugih materija iz svakih 1000l krvi, a izbacuje samo 0,6l u vidu urina. Bubrezi takođe
čuvaju se sve aminokiseline i glukozu iz krvi i 70% soli.

Sastav bubrega – na uzdužnom preseku bubrega uočavaju se dve supstancije koje se razlikuju po boji i
građi, a to su središnja (medulla renis) i periferna (cortex renis).

Središnja supstancija – srž bubrega (medulla renis) je ružičaste boje i grade je Malpigijeve i Ferajnove
piramide. Malpigijeve piramide (pyramides renales Malpighii), kojih ima 8-10 u svakom bubregu,
raspoređene su u tri frontalna sloja – prednji, srednji i zadnji, tako da se na frontalnom preseku bubrega
vide samo 3-4 piramide, koje leže u sloju koji je zahvaćen presekom. Od baza Malpigijevih piramida
koje su okrenute ka spoljašnjoj ivici bubrega, pružaju se upolje šiljasti nastavci, čiji broj za svaku
piramidu iznosi oko 500—600. Ovi nastavci se nazivaju Ferajnove piramide, ili zrakasti deo režnjića
kore (pars radiata lobuli corticalis). Vrhovi Malpigijevih piramida upravljeni su ka bubrežnom sinusu i
prodiru u sinus, prouzrokujući na njegovom zidu ispupčenja zvana papillae renales, odnosno bubrežne
kvržice. Na svakoj bubrežnoj kvržici se formira rešetkasto polje sa 10-20 papilarnih otvora kroz koje se
izliva mokraća iz srži u male bubrežne čašice (calyces renalis minores).

Periferna supstancija – kora bubrega (cortex renis) je zućkaste boje i okružuje Malpigijeve i Ferajnove
piramide. Delovi kortikalne supstance, koji leže između Malpigijevih piramida nazivaju se Bertinijevi
stubovi (columnae renales Bertini). Delovi kortikalne supstance, koji se nalaze između Ferajnovih
piramida nazivaju se izuvijani deo režnjića kore (pars convoluta lobuli corticalis).

Lobus renalisili bubrežni režanj gradi jedna Malpigijeva piramida i deo Bertinijevih stubova koji je
okružuje.

Lobulus renalis ili bubrežni režnjić gradi jedna Ferajnova piramida (pars radiata lobuli corticalis) i deo
kore koji je okružuje (pars convoluta lobuli corticalis).

Građa bubrega – bubreg je složena tubulozna žlezda čiji celokupni parenhim, i srž i koru, grade
mikroskopske funkcionalne jedinice, nefroni.

Nefron (nephron) – osnovna jedinica građe bubrega u čijem se funkcionisanju ogleda funkcionisanje
bubrega, pa je možemo smatrati ne samo osnovnom anatomskom, već i osnovnom funkcionalnom
jedinicom bubrega. Ljudsko biće ima oko 1 250 000 nefrona u svakom bubregu. Kroz njega prođe
približno dva kubna milimetra tečnosti na čas. Nefron se sastoji od bubrežnog telašca (Malpighii-evo
telašce), u kome se filtrira krv, i bubrežne cevčice (tubulus renalis), odnosno bubrežnog tubula koji
polazi od bubrežnog telašca i u kome se završava proizvodnja mokraće.

Postoje dva tipa nefrona:

1) Nefroni čiji su glomeruli smešteni blizu površine bubrega i to su tzv. kortikalni nefroni.

2) Nefroni čiji su glomeruli duboko u bubrežnoj kori, uz medulu, i nazivaju se jukstamedularni nefroni.

Bubrežno telašce (corpuscum renalis-Malpighii) sastoji se od klupceta (glomerulus renis) arterijskih

kapilara, kojese uvlači u dvolisnu epitelnu čauru (capsula glomeruli – Bowmani). Glomerulus renis ima
dovodni arterijski sud (vas afferens), koji se rasipa u kapilare, iz kojih nastaje odvodni sud (vas
efferens), koji je takođe arterijski sud. To je jedinstven slučaj u organizmu da se od kapilara jedne
arterije rađa drugi arterijski sud, pa se ova sudovna mreža u glomerulu naziva „čudesna mreža“ (rete
mirabile). Između dva sloja Bowman-ove čaure otvara se sićušna pukotina – mokraćni prostor, u koji se
izliva proizvod glomerularnog filtrata. Dvolisna epitelna čaura nastavlja se s ostalim delom nefrona, s
bubrežnim kanalićem (tubulus renalis). Na bubrežnom kanaliću razlikuju se dva vijugava dela, početni
i završni (portio contorta I et II), između kojih je umetnuta Henle-ova petlja (canalicus ansiformis)
različite dužine, u zavisnosti od arhitektonike bubrega. Nekoliko bubrežnih kanalića spajaju se preko
sabirnih cevčica (tubuli colligentes) i nastavljaju papilarnim kanalom (ductus papillaris). Sabirne
cevčice, papilarni kanali i delovi Henle-ovih petlji ulaze u sastav bubrežne srži, a ostali delovi nefrona
ulaze u sastav kore. Papilarni kanal otvara se na jednom od otvora rešetkastog polja (area cribrosa),
koje se nalazi na vrhu Malpighii-eve piramide.

Bowman-ova čaura sastoji se od ljuspastog epitela, a epitelne ćelije njenog unutrašnjeg lista naležu na
endotel kapilara glomerula (epiciti) i uvlače se u međukapilarna okca (endociti). Endotel kapilara
sastoji se od epiteloidnih glatkih mišićnih ćelija, koje, u određenim uslovima, svojom kontrakcijom
zatvaraju glomerul i isključuju ga iz krvotoka. Prvi, vijugavi deo bubrežnog kanalića i početni deo
Henle-ove petlje obloženi su kockastim epitelom i predstavljaju glavni deo bubrežnog kanalića (pars
principalis). Najveci deo Henle-ove petlje, koja predstavlja samo sprovodni, umetnuti deo bubrežnog
kanalića, obložen je niskim pločastim epitelom. Završni, zadebljali deo Henle-ove petlje i završni
vijugavi deo bubrežnog kanalića obloženi su kubičnim epitelom i predstavljaju pretermalni deo
nefrona.

Bubrežni sudovi – bubreg vaskularizuju bubrežna arterija (a. renalis) i bubrežna vena (v. renalis).
Bubrežni sudovi su uglavnom funkcionalni i zbog toga jako veliki u odnosu na organ.

Bubrežna arterija (a. renalis) je grana trbušne aorte (aortae abdominalis) i od nje se odvaja u visini
drugog slabinskog pršljena. Desna bubrežna arterija je duža nego leva, jer trbušna aorta leži ulevo od
kičmenog stuba. Pre ulaska u bubrežni parenhim bubrežna arterija se deli na 2-4 završne grane, koje
prolaze kroz bubrežni sinus. Samo jedna grana a. renalis ide retropijelično. Svaka od završnih grana a.
renalis pre ulaska u bubrežni parenhim deli se na međurežanjske arterije (aa. interlobares). One
probijaju zidove bubrežnog sinusa i penju se kroz Bertinijeve stubove do baza Malpigijevih piramida,
gde skreću pod pravim uglom prelazeći u lučne arterije (aa. arcuatae), koje se pružaju duž baza
Malpigijevih piramida. Lučne arterije daju ushodne i nishodne grane. Ushodne grane prolaze između
Ferajnovih piramida i nazivaju se aa. interlobulares. Od interlobularnih arterija polaze dovodni sudovi
(vasa afferentia) za bubrežni glomerul, odnosno arterijsku klubad u Malpigijevim korpuskulima.
Nishodne grane lučnih arterija su arteriolae rectae i one odlaze u Malpigijeve piramide.

Bubrežne vene (vv. renales) predstavljaju pratilje istoimenih arterija. U predelu baza Malpigijevih
piramida nastaju vv. arcuatae. One primaju kao pritoke vv. interlobulares, koje dolaze iz bubrežnih
režnjića u vv. rectae, koje dolaze iz Malpigijevih piramida. Vv. interlobares spajaju se u bubrežnom
sinusu, gradeci v. renalis, koja se uliva u v. cavu inferior. Desna v. renalis kraća je nego leva, jer v. cava
inferior leži udesno od kičmenog stuba.

Limfni sudovi odnose limfu u paraaortičnu grupu limfnih žlezda. Bubreg inerviše plexus renalis.

Bubrežne čašice (calices renales) – dele se na male (calices renales minores) i velike (calices renales
majores). Male bubrežne čašice predstavljaju početni deo mokraćnih puteva. Nalaze se u bubrežnom
sinusu, oko vrhova Malpigijevih piramida, koji štrče u bubrežni sinus. To su sluzokožno-mišićni
cilindri koji jednom svojom bazom obuhvataju vrh Malpigijeve piramide, a drugom bazom, okrenutom
unutra, spajaju se međusobno, gradeći velike čašice.Velike bubrežne čašice nastaju spajanjem dve ili tri
male bubrežne čašice. Velikih čašica ima dve do tri u jednom bubregu i one se otvaraju u bubrežnu
karlicu.

Bubrežna karlica (pelvis renalis) – prošireni deo mokraćnih puteva. Ima oblik levka spljoštenog spreda
unazad. Širi kraj levka leži u bubrežnom sinusu, okrenut je upolje i na njemu se otvaraju velike
bubrežne čašice. Užim krajem levka bubrežna karlica izlazi iz bubrežne duplje, savija nadole i bez
jasnije granice nastavlja se mokraćovodom. Prednju stranu bubrežne karlice pokrivaju krvni sudovi
bubrega, dok je njena zadnja strana slobodna, izuzev jedne manje grane bubrežne arterije i vene.
Sluzokoza bubrežnih čašica i bubrežne karlice obložena je višeslojnim pločastim epitelom prelaznog
tipa, koji se kod osnova bubrežnih papila nastavlja sa jednoslojnim kockastim epitelom. Oko baza
bubrežnih papila obrazuju se prstenovi od mišićno-elasticnog sloja sluzokože, koji fiksiraju ulazni
otvor bubrežne čašice.

Mokraćovod (ureter) je sluzokožno-mišićni kanal, dužine oko 30cm, koji se pruža od bubrežne karlice
do mokraćne bešike. Gornji deo uretera, koji se nalazi u trbušnoj duplji naziva se trbušni deo
mokraćovoda (pars abdominalis ureteris), a donji deo uretera, koji leži u karličnoj duplji, naziva se
karlični deo mokraćovoda (pars pelvina ureteris). Granicu između njih predstavlja granična linija
karlice (linea terminalis pelvis). Kalibar mokraćovoda je najmanji pri prolasku kroz zid mokraćne
bešike. Na ovom mestu se najduže zadržava bubrežni kamenčić pri svom izlasku. Pored ovog suženja,
mokraćovod ima jos dva, kod svog početka i u visini granične linije.

Sluzokoža uretera je pokrivena pločasto slojevitim epitelom prelaznog tipa. Ona gradi uzdužne nabore,
koji omogućavaju potpuno zatvaranje lumena uretera u vremenu kada kroz njega ne prolazi mokraća.
Mišićni omotač se sastoji od glatkih mišićnih vlakana, koja su grupisana i obrazuju spiralne snopove
trodimenzionalnog pravca.

Mokraćna bešika (vesica urinaria) je sluzokožno-mišićni rezervoar kapaciteta oko 350 cm kubnih, u
kome se skuplja mokraća u vremenu između dva pražnjenja. Nalazi se u prednjem delu karlične duplje.
Puna mokraćna bešika ima kruškast oblik, sa vrhom upravljenim naviše. Baza mokraćne bešike je kod
muškaraca odvojena od poda karlične duplje prostatom, semenim kesicama i završnim delovima
semevoda, dok je kod žena pričvršćena vezivnim tkivom uz prednji zid vagine i uz prednju stranu vrata
materice.
Sluzokoža prazne mokraćne bešike je naborana sem na dnu, gde postoji glatko trouglasto polje.
Sluzokoža je pokrivena pločasto slojevitim epitlom prelaznog tipa. Njeni nabori, koji pri pražnjenju
bešike postaju sve veći, omogućavaju potpuno istiskivanje mokraće. Mišićni omotač dobro je razvijen i
sastoji se od glatkih mišićnih ćelija koje se grupišu i obrazuju spiralne snopove trodimenzionalnog
pravca. Najdonji spiralni snopovi okružuju otvor mokraćne cevi i obrazuju sfinkter bešike, koji se
nastavlja nadole i okružuje početni deo mokraćne cevi. Mišićni omotač mokraćne bešike oživčavaju
simpatička i parasimpatička vlakna, koja dolaze iz karličnog autonomnog živčanog spleta.

Mokraćna cev (urethra) je izvodni mišićno-sluzokožni kanal bešike. Kod muškaraca ona služi i kao
semeni put. Mokraćna cev žene duga je 3-5 cm i nju pri prolasku kroz urogenitalnu prečagu okružuje
poprečno-prugasti sfinkter, čija je kontrakcija pod uticajem volje čoveka.

Sluzokoža mokraćne cevi je naborana i bogata venskom mrežom. Njeni nabori i venska mreža
omogućavaju potpuno zatvaranje mokraćne cevi prilikom kontrakcije njenog mišićnog sloja. Mišićni
sloj predstavljaju nastavci glatkog zatvarača mokraćne bešike.

Prostata (prostata) je neparni žlezdano-mišićni organ, koji leži ispod mokraćne bešike, između rektuma
i preponske simfize. Ona je oblika i veličine kestena s vrhom okrenutim nadole. Kroz nju prolaze oba
briznika i početni deo mokraćne cevi. Ulazni otvori su na bazi prostate.

Prostata je obavijena čaurom u kojoj se nalazi veliki broj glatkih mišića. Njen parenhim sastoji se od
30-50 tubuloalveolarnih žlezda, koje su obložene jednoslojnim kubičnim epitelom. Žlezde se otvaraju
pomoću dva velika i petnaest malih izvodnih kanala na zadnjem zidu mokraćne cevi, bočno od
semenog brežuljka. Međužlezdano tkivo sastoji se iz glatkih mišićnih ćelija koje svojim kontakcijama
prazne sekret mokraće, koga sačinjava najveći deo semene tečnosti.