1.

FINANSIJSKE INSTITUCIJE I ORGANIZACIJE U SRBIJI

Finansijski sistem čini skup institucija i organizacija koje omogućavaju kretanje novca. Pojmovi
finansijske institucije i finansijske organizacije često se poistovećuju u praksi, ali se oni donekle
razlikuju. Za razliku od finansijskih organizacija koje posluju u cilju ostvarenja profita,
finansijske institucije prvenstveno imaju zadatak da obezbede i unaprede funkcionisanje
finansijskog sistema kao celine. Najznačajnije finansijske institucije u Srbiji su:

– Narodna banka Srbije i

– Beogradska berza.

Berza predstavlja mesto gde se susreću ponuda i tražnja sa tačno definisanim predmetima
trgovine, pri čemu taj predmet trgovine mora biti podložan standardizaciji. Trgovina na berzi
najčešće podrazumeva da kupac ne može lično da pogleda predmet trgovine. Zbog toga mora da
postoji precizna standardizacija, koja garantuje kupcu da predmet trgovine ispunjava predviđene
uslove. Kao finansijska institucija, berza ima osnovni zadatak da posreduje ili poveže lica koja
imaju višak novca sa licima kojima je on potreban.

Kod nas postoji samo jedna berza na kojoj se trguje hartijama od vrednosti, a to je Beogradska
berza. Na Beogradskoj berzi se najviše trguje akcijama preduzeća, a u manjoj meri državnim
obveznicama i obveznicama preduzeća. Beogradska berza prvenstveno predstavlja sekundarno
tržište hartija od vrednosti. Druga značajna berza u Srbiji je Produktna berza u Novom Sadu. Na
njoj se trguje prvenstveno poljoprivrednim proizvodima i drugom robom: žitaricama, stočnom
hranom, semenom i dr. Za razliku od Beogradske berze, Produkna berza u Novom Sadu trenutno
nema ulogu finansijske institucije i prvenstveno je posrednik u trgovini robom.

Finansjske organizacije u Srbiji:

• banke,

• društva za osiguranje,

• brokersko-dilerska društva,

• investicioni fondovi,

• privatni penzijski fondovi i

• lizing društva.

1
 2. MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Ekonomske krize i ratovi u prvoj polovini XX veka umanjili su obim međunarodne trgovine i
kretanja kapitala, usporile i zaustavile ekonomski rast, a veliki broj zemalja je iz II svetskog rata
izašao sa potpuno ili delimično razorenim privredama. Zbog toga je postojala potreba da se osnuje
institucija koja će pomoći ekonomski razvoj i obnovu razorenih privreda nakon II svetskog rata
davanjem dugoročnih razvojnih kredita. Tako je na konferenciji u Breton Vudsu 1944. godine, pored
Međunarodnog monetarnog fonda, osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj – IBRD. Ove
dve institucije, obe pod okriljem sistema Organizacije Ujedinjenih nacija, se nazivaju „bretonvudski
blizanci“. Sedište obe institucije je u Vašingtonu. Pod okriljem IBRD, kasnije su osnovane još četiri
institucije (afilijacije IBRD) koje zajedno sa IBRD čine Grupu Svetske banke. Te četiri afilijacije su:
Međunarodna finansijska korporacija (IFC), Međunarodno udruženje za razvoj (IDA), Multilateralna
agencija za garantovanje investicija (MIGA) i Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova
(ICSID). IBRD i IDA se jednim imenom nazivaju Svetskom bankom.

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD)

Osnivački cilj IBRD je bio finansiranje obnove država članica nakon II svetskog rata. Današnji cilj
IBRD je finansiranje razvoja zemalja u razvoju (nerazvijenih zemalja) i smanjenje siromaštva u svetu.
IBRD svoj cilj ostvaruje davanjem dugoročnih zajmova (kredita) kojima se finansiraju projekti bitni
za razvoj nacionalne privrede, a za koje privatni kapital nije zainteresovan. IBRD danas ima oko 185
zemalja članica. Članica IBRD može biti samo zemlja koja je član MMF. IBRD je organizovana kao
akcionarsko društvo, što znači da zemlje uplaćuju kvotu, a od visine uplaćenog kapitala zavisi broj
glasova pri odlučivanju i visina kredita koji se može dobiti. Najveće kvote imaju razvijene zemlje, a
najveću SAD (oko 17%), koje presudno utiču na odlučivanje IBRD, jer je za donošenje odluke
neophodno ostvariti minimum 85% glasova (kao i u MMF). Iako zemlje članice uplaćuju kvote, tj.
kapital, najznačajniji izvor sredstava IBRD nisu kvote, već zajmovi koje sama IBRD uzima na
međunarodnom finansijskom tržištu, putem emitovanja obveznica. IBRD odobrava kredite vladama
zemalja članica ili preduzećima i bankama, ali uz obaveznu državnu garanciju (što znači da će država
preuzeti obavezu vraćanja kredita, ako preduzeće ili banka dužnik ne budu za to sposobni). Krediti se
najčešće odobravaju na rok od 15 do 20 godina, sa počekom (grejs periodom) od 3 do 5 godina.

Međunarodno udruženje za razvoj (IDA)

Iako su uslovi kreditiranja IBRD povoljniji od komercijalnih (tj. na međunarodnom privatnom tržištu
kapitala), najnerazvijenijim zemljama su i takvi zajmovi skupi. Da bi se omogućilo finansiranje
ekonomskog razvoja najmanje razvijenih zemalja sveta, 1960. godine je osnovano Međunarodno
udruženje za razvoj (IDA), kao afilijacija (ogranak) IBRD. Oblasti koje IDA finansira su slične onima
koje finansira IBRD, ali su uslovi kreditiranja bolji: period otplate je duži (35 do 40 godina), grejs
period duži (5 do 10 godina), a kamatna stopa niža. U najvećem broju slučajeva, krediti IDA su
beskamatni, tj. plaća se samo trošak obrade i niska provizija. U nekim slučajevima IDA odobrava i
donacije, tj. bespovratne pomoći zemljama članicama, koje države nisu u obavezi da vraćaju. Dakle,
za razliku od IBRD koja posluje po tržišnim, tj. komercijalnim principima, kod IDA to nije slučaj jer

2
ona nudi kredite pod tzv. koncesionim uslovima. Organe upravljanja IDA deli sa IBRD, a princip
organizacije je isti – akcionarski. Osnovni izvor sredstava IDA su kvote zemalja članica, ali i donacije
najbogatijih zemalja sveta. Najveće kvote su uplatile najrazvijenije zemlje, pa one praktično rukovode
radom IDA. Da bi zemlja dobila kredit od IDA potrebno je da ima tzv. „IDA status“, tj. da spada u
siromašne zemlje, tj. zemlje sa niskim BDP po stanovniku. Prag siromaštva je određen BDP po
stanovniku i trenutno iznosi oko 1000 dolara.

Međunarodna finansijska korporacija (IFC)

Međunarodna finansijska korporacija (IFC) je osnovana kao afilijacija IBRD 1956. godine, sa ciljem
da promoviše razvoj i investicije privatnog sektora zemalja u razvoju. Svoj cilj IFC ostvaruje na tri
načina: - finansiranjem privatnih preduzeća i/ili finansiranjem projekata razvoja privatnog
preduzetništva u zemljama u razvoju;

- posredovanjem na međunarodnom finansijskom tržištu (pomaganjem privatnim preduzećima iz

zemalja u razvoju da pronađu investitore iz razvijenih zemalja);

i - pružanjem savetodavne pomoći privatnim preduzećima i vladama zemalja u razvoju.

Evropska investiciona banka (EIB)

Evropska investiciona banka je osnovana 1958. godine, u sklopu osnivanja Evropske ekonomske
zajednice (preteče današnje Evropske unije). Prvi akcionari EIB su zemlje 4 osnivači Evropske
ekonomske zajednice (EEZ): SR Nemačka, Francuska, italija, Holandija, Belgija i Luksemburg.
Kasnije, kako se broj članica EEZ, odnosno EU, povećavao, rastao je i broj akcionara banke. Osnovni
cilj EIB je finansiranje razvoja manje razvijenih regiona, kako bi se podstakao ujednačeni regionalni
razvoj. EIB finansira uglavnom infrastrukturne projekte, do 50% vrednosti projekta. Po pravilu se
odobrava finansiranje samo onih projekata koji se realizuju na teritorijama zemalja akcionara, ali
postoje i izuzeci.

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD)

Evropska banka za obnovu i razvoj je osnovana 1990. godine kako bi pomogla finansiranje projekata
u evropskim tranzicionim zemljama, koje su prelazile sa centralno-planskog na tržišni ekonomski
sistem. Osnivački kapital su obezbedile zemlje OECD (Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj,
koju čine 24 razvijene svetske ekonomije), a danas EBRD ima 64 akcionara (među kojima su najveći
SAD, Velika Britanija, Japan, Italija, Nemačka i Francuska). Akcionari EBRD su i Evropska unija i
Evropska investiciona banka, a takođe i tranzicione ekonomije. Srbija je akcionar od 2001. godine.
Za dobijanje sredstava od EBRD potrebno je da zemlja ima demokratsko uređenje, vladavinu prava i
tržišnu privredu. Banka odobrava sredstva javnom i privatnom sektoru, u iznosu manjem od 40%
vrednosti projekta. EBRD se javlja i kao akcionar u privatnim kompanijama, pa tako značajno
učestvuje u kapitalu mnogih banaka koje funcionišu u tranzicionim zemljama. Sedište EBRD je u
Londonu.

3
3. OSNOVNE KARAKTERISTIKE BANKE KAO FINANSIJSKE INSTITUCIJE

Osnovna funkcija banaka je da primaju depozite fizičkih i pravnih lica i da daju kredite.
Banke koje se prvenstveno bave ovim poslovima nazivaju se depozitne ili komercijalne
banke. Pored depozitnih poslova, koji predstavljaju glavni izvor zarade, većina banaka se
bavi i drugim profitabilnim poslovima iz domena bankarstva. Zbog toga se mogu nazvati
univerzalnim bankama. U našoj bankarskoj praksi se takve banke uobičajeno nazivaju
poslovnim bankama.

Prvi prosti oblici banaka javljaju se u Aziji 3000 godina pre nove ere.Značajniji razvoj banaka
vezuje se za antičku Grčku i kasnije Rimsku imperiju (lat. banco – klupa, tezga). Početkom
XIV veka pojavljuju se prvi nezavisni oblici banaka komercijalnog i emisionog tipa. Uspon
bankarskog sektora postaje posebno izražen tokom industrijske revolucije i početka
kapitalizma.

4. CENTRALNA (EMISIONA) BANKA

Specifična bankarska institucija koja ima monopolski položaj

Centralna banka u Srbiji se naziva Narodna banka Srbije i ima sledeće funkcije:
1. utvrđuje i sprovodi monetarnu i deviznu politiku;
2. upravlja deviznim rezervama;
3. utvrđuje i sprovodi, u okviru svoje nadležnosti, aktivnosti i mere radi očuvanja i
jačanja stabilnosti finansijskog sistema;
4. izdaje i oduzima dozvole za rad i vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja
banaka i obavlja druge poslove u skladu sa zakonom kojim se uređuju banke;
5. izdaje i oduzima dozvole, odnosno ovlašćenja za obavljanje delatnosti osiguranja i vrši
nadzor nad obavljanjem te delatnosti i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom
kojim se uređuje osiguranje;
6. izdaje i oduzima dozvole za rad društvima za upravljanje dobrovoljnim penzijskim
fondovima, vrši nadzor nad ovom delatnošću i obavlja druge poslove, u skladu sa
zakonom kojim se uređuju dobrovoljni penzijski fondovi;
7. izdaje i oduzima dozvole za obavljanje poslova lizinga, vrši nadzor nad obavljanjem
ovih poslova i obavlja druge poslove, u skladu sa zakonom kojim se uređuje lizing;
8. izdaje novčanice i kovani novac i upravlja tokovima gotovine;
9. uređuje, nadgleda i unapređuje nesmetano funkcionisanje platnog sistema;
10. obavlja zakonom, odnosno ugovorom utvrđene poslove za Republiku Srbiju ne
ugrožavajući pri tom svoju samostalnost i nezavisnost.

4
 Osnovne funkcije Narodne banke Srbije su:

 utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike,

 vođenje politike kursa dinara,
 čuvanje i upravljanje deviznim rezervama,
 izdavanje papirnog i kovanog novca,
 staranje o funkcionisanju platnog prometa i finansijskog sistema, obavljanje nadzora i
kontrole poslovanja banaka,društava za osiguranje, penzijskih fondova i lizing društava.
U svom radu, NBS bi trebalo da bude samostalna i nezavisna.
Praktična iskustva većeg broja zemalja ukazuju da postoje dva oblika CB-a. Prvi oblik je
potpuno zavisan od izvršne vlasti, što znači da emisiona banka isključivo operativno realizuje
poslove, koji se odnose na monetarnu i kreditnu politiku. Ovakav oblik funkcionisanja CB
banke bio je ranije karakterističan za socijalističke zemlje, a danas za zemlje u razvoju. Drugi
oblik počiva na visokoj institucionalnoj autonomiji u odnosu na izvršnu vlast zemlje. Za ovaj
oblik organizovanja CB karakteristična je veća odgovornost, jer je banka upućena na tržišne
mehanizme kreiranja količine novca u opticaju mehanizam monetarno kreditne politike.

5. BANKARSKI POSLOVI

– Aktivni bankarski poslovi: odobravanje kredita, za koje banka naplaćuje aktivnu

kamatu. U ovom slučaju banka je poverilac, odnosno lice koje klijentu pozajmljuje
novac.

– Pasivni bankarski poslovi: prikupljanje novčanih sredstava, gde se banka pojavljuje

kao dužnik. Za korišćenje tuđih novčanih sredstava, banka plaća pasivnu kamatu.

– Neutralni bankarski poslovi: u njima se banka pojavljuje samo kao posrednik i

naplaćuje proviziju za svoje usluge. Najznačajniji neutralni posao svake banke je
obavljanje platnog prometa.

– Sopstveni bankarski poslovi: nisu povezani ni sa depozitnim niti sa uslužnim

aktivnostima banke. Ove poslove banke obavljaju u svoje ime i za svoj račun. Na
primer, banke mogu kupovati akcije, obveznice i druge hartije od vrednosti radi
ostvarenja zarade od njihove prodaje po višoj ceni.

Vrste banaka:

• Centralna banka

• Komercijalne banke

• Poslovne banke

5
• Univerzalne banke

• Specijalizovane i granske banke

6. DEPOZITNE (KOMERCIJALNE) BANKE, POSLOVNE I UNIVERZALNE

A) Depozitne banke: Depozit se uobičajeno odnosi na novčana sredstva koji deponent

polaže u banku, oročena ili po viđenju, a banka se obavezuje da će vratiti taj novac uvećan
za ugovorenu kamatu u određenom roku i uz određene uslove.

Osnovna karakteristika depozitnih banaka jeste da prikupljaju kratkoročne depozite iz više

izvora u cilju plasiranja sredstava kako privrednim subjektima, tako i stanovništvu.

Predstavljaju najbrojniju bankarsku grupu.

Tradicionalno posmatrano, usmerene su na kratkoročne komercijalne plasmane u oblasti

prometa roba i usluga, kupovine trajnih i potrošnih dobara od strane stanovništva...

Savremene depozitne banke se sve više orijentišu i na dugoročne kreditne poslove.

Preko depozitnih banaka se vrši uticaj centralne banke na ostvarivanje monetarno-kreditne i

devizne politike.

B) Poslovne banke: U razvijenim državama, pod poslovnim bankama se podrazumevaju

velike banke čije su aktivnosti usmerene ka većim korporativnim preduzećima.

Poslovne banke su često suvlasnici većeg broja preduzeća ili su direktno povezane sa
određenim grupacijama preduzeća.

– Za razliku od SAD, nemačke i japanske banke imaju mogućnost da drže veliki

procenat akcija industrijskih korporacija u svom vlasništvu. Takođe, za razliku od
SAD i Velike Britanije, privatni investitori (mali akcionari) uobičajeno kupuju akcije
preko banaka i njima delegiraju svoje pravo glasa po osnovu vlasništva. Kao
posledica, banke imaju mogućnost kontrole i do 90 procenata glasova na skupštinama
akcionare.

– U Japanu termin “keiretsu” označava velike poslovne grupacije preduzeća koje

karakteriše kako horizontalna, tako i vertikalna integracija. Nastale su nakon drugog
svetskog rata, kao način povećanja konkurentnosti i proboja japanske privrede u svet.
Najvažnije keiretsu grupe uobičajeno obuhvataju i veliku banku, koja predstavlja
pouzdan izvor finansiranja. Kao primer se može izdvojiti Mitsubishi keiretsu, koji

6
 obuhvata ili je u određenom periodu obuhvatao više različitih delatnosti: auto-
industriju, banku, hemijsku industriju, itd.

Tradicionalno, poslovne banke se nisu bavili poslovima platnog prometa i drugim ”sitnim”
aktivnostima koje su van domena finansiranja velikih preduzeća. U poslednje vreme,
međutim, poslovne banke suštinski sve više transformišu u depozitne banke.

U Evropi preovlađuju banke univerzalnog tipa koje se bave svim vrstama bankarskih poslova

U praksi Srbije, termin poslovna banka ima šire značenje i podrazumeva banke koje se bave
poslovanjem sa privredom i stanovništvom.

C) Univerzalne banke: Naziv univerzalna banka ukazuje da se radi o banci koja se bavi
svim vrstama bankarskih poslova, osim emisionih poslova. Savremenim razvojem
privrede i njenom potrebom za većim iznosima kredita, nametnuta je potreba pružanja
celokupnih bankarskih usluga, što je jedino mogla pružiti univerzalna banka.
Za univerzalne banke je karakteristična dominacija kratkoročnih kredita. Prisutna je
tendencija kreiranja sopstvenih HOV od strane univerzalnih banaka, sa zadatkom
obezbedjenja dugoročnih izvora radi realizacije dugoročnih kredita. Karakteristika
univerzalnih banaka jeste da razvijaju posebne organizacione delove koji se specijalizuju
za pružanje posebnih bankarskih usluga. Univerzalne banke mogu imati akcijski kapital u
drugim firmama i mogu osnivati finansijske holding kompanije. U nasem domicilnom
bankarstvu preovladava tip univerzalnih banaka, kao i u Evropi.

7. HIPOTEKARNE, ESKONTNE I LOMBARDNE BANKE

Banke koje se bave specifičnim oblastima: uvozno-izvoznim poslovima, pojedinim

privrednim granama (na primer poljoprivreda ili trgovina) itd.
Eskontne banke se bave kupovinom potraživanje pre roka dospeća.
Lombardne banke odobravaju kredite na osnovu zaloge pokretnih stvari i robe. Predmet
zaloge su uobičajeno HoV, zlato i druge dragocenosti i roba uskladištena u javno skladište.
Lombardni krediti imaju kratkoročan karakter (najčešće od 3 do 6 meseci).
Hipotekarne banke odobravaju kredite na osnovu zaloge nekretnina. Hipoteka se upisuje u
zemljišne knjige. Ove banke plasiraju sredstva na duži vremenski period.

HIPOTEKARNE BANKE plasiraju srdstva iz svog kreditnog potencijala na duži vremenski

rok uz preuzimanje zaloge klijenta u obliku hipoteke (nekretnine) kao pokrica i garancije za
izvrseni plasman sredstava. Hipoteka predstavlja stvarno pravo koje daje ovlašćenje poveriocu
da se naplati prinudnom prodajom nekretnine ukoliko dužnik ne izmiri svoje konkretne
obaveze o roku njihovog dospeća.

7
 Predmet hipoteke je nepokretna imovina pravnih lica i to bez obzira na oblik svojine.
Hipoteka se najčešće konstituiše na zemljište, građevinske objekte, instalacije ugrađene u
objektima, na hale, magacine i druge prateće objekte.
Hipotekarne banke se pojavljuju na primarnom i sekundarnom hipotekarnom tržištu. Opšta
karakteristika hipotekarnog tržišta jeste da je na njemu prisutan veliki broj učesnika i veliki
obim trgovanja sa HOV-i. U praksi postoje dva modela hipotekarnog tržišta: a)američki
model; b)evropski model.
Hipotekarne banke se pojavljuju na hipotekarnim tržištima sa sledećim hipotekarnim
instrumentima: a)hipotekarnim kreditima; b)hipotekarnim obveznicama; c) hipotekarnim
založnicama; d)hipotekarnim uputnicama; e)derivatnim hipotekarnim obveznicama.

LOMBARDNE BANKE: obavljaju bankarske poslove odobravanja lombardnih kredita, pri

čemu sigurnost plasmana pokrivaju zalogom pokretnih stvari, robe i HOV. Lombardne banke
odobravaju na lombardnom tržištu lombardne kredite. Lombardni krediti po svojoj ročnosti
spadaju u red kratkoročnih bankarskih kredita (3-6) meseci.
Predmet zaloge na lombardnom tržištu mogu biti: a)HOV; b)zlato i druge dragocenosti;
b)roba uskladištena u javno skladište i d)roba na putu.
Za lombardnu banku je važno da postane zakoniti imaoc HOV i da može sa njima raspolagati
u okviru založnog prava. Za lombardne kredit je karakteristično da su više prisutni na
primarnom, negó na sekundarnom lombardnom tržištu. Lombardni krediti se odobravaju od
strane lombardnih banaka u visini od 60% do 80% u odnosu na 100% vrednosti zaloge
lombardnih HOV.
Prema domicilnim zakonskim propisima u zalogu se mogu staviti sledeće HOV: akcije,
obveznice, blagajnički zapisi, komercijalnni zapisi i certifikati.
Lombardna stopa je veća od eskontne stope, a manja od kamatne stope.

8. SPECIFIČNE BANKARSKE ORGANIZACIJE

Profesor Muhammad Yunus, bangladeški ekonomista i bankar, je započeo svoju borbu protiv
siromaštva 1974. godine tokom velike gladi u Bangladešu. Utvrdio je da mali zajmovi mogu
značajno poboljšati preživljavanje najsiromašnijih. U to vreme pokrenuo je istraživački projekt o
ekonomiji u ruralnim krajevima.

Tokom 1976. godine osniva Grameen banku kako bi davao zajmove siromašnim stanovnicima
Bangladeša. Koncept mikrokredita podrazumeva kreditne linija za siromašne koji ne
zadovoljavaju uslove za klasične kredite.

Od tada Grameen banka je izdala više od 5,1 milijarde dolara za oko 5,3 miliona stanovnika
Bangladeša. Kako bi osigurala vraćanje zajmova banka koristi sistem "solidarnih grupa". Te male

8
 neformalne grupe prijavljuju se zajednički za zajmove, a njihovi članovi su solidarni dužnici koji
se međusobno potpomažu u nastojanjima za ekonomskim napretkom.

Yunus je dobitnik Nobelove nagrade za mir u 2006. godine.

Uspeh modela Grameen je inspirirao slična nastojanja u zemljama u razvoju, pa čak i u

industrijski razvijenim zemljama. Grameen model finansiranja je primenjen u većem broju
zemalja širom sveta.

9. INVESTICIONO BANKARSTVO

Skup bankarskih usluga koje su vezane za kreiranje odnosno prikupljanje kapitala za kompanije i/ili
institucije, u formi savetovanja ili učešća u prodaji hartija od vrednosti, spajanja i preuzimanja,
reorganizaija i/ili u formi usluga brokera za investitore ili za svoj račun.

Tradicionalno se pojmom investicionog bankarstva podrazumeva prikupljanje kapitala i plasman

hartija od vrednosti i pružanje brokersko-dilerskih usluga.
Investiciono bankarstvo danas podrazumeva širok spektar aktivnosti. Prilagođavajući se trendovima i
potrebama klijenata, investiciona banka pored tradicionalnih poslova svojim klijentima
(korporacijama, vladama, lokalnim vlastima) pruža i savetodavne usluge, vrši različita istraživanja za
sopstvene i potrebe klijenata, spaja potencijalne partnere.

• Investicione banke obavljaju prvenstveno posredničke poslove vezane za hartije od

vrednosti:

– preuzimanje i plasiranje korporativnih i državnih hartija od vrednosti na primarnom

tržištu: one pomažu preduzećima, državi, lokalnim organima vlasti itd. da prikupe
potrebna sredstva, vršeći preuzimanje i plasiranje HOV na primarnom tržištu.

– pružanje posredničkih finansijskih usluga na sekundarnom tržištu

9
10.INSTITUCIONALNI INVESTITORI

Svoja novčana sredstva uglavnom ulažu u dugoročne hartije od vrednosti i pojavljuju se kao
moćni investitori na tržištu kapitala. Imaju veliki uticaj na razvoj tržišta HoV, ali i na poslovanje
korporativnih preduzeća (veza sa predmetom Korporativni finansijski menadžment i Poslovne
finansije). Uobičajeno ulaže u sigurne i visokolikvidne HOV. Najznačajniji institucionalni
investitori su:

a. investicioni fondovi

b. penzioni fondovi

c. osiguravajuće kompanije.

11. INVESTICIONI FOND

• Investicioni fondovi kupuju likvidne HOV različitih emitenata uz istovremeno emitovanje

sopstvenih HOV (investicione jedinice) koje prodaju širokom krugu sitnih investitora.
• Novčanim sredstvima ovih fondova upravljaju profesionalni portfolio menadžeri, koji su
izloženi izraženoj međusobnoj konkurenciji. Ocena uspešnosti od strane njihovih klijenata-
investitora zasniva se isključivo na performansama portfolia, odnosno ostvarenim prosečnim
prinosima svih investicija fonda.
• Osnovna prednost investicionih fondova, posmatrano iz ugla sitnih investitora, jeste u tome
što oni svoj novac predaju profesionalcima, koji umesto njih učestvuju na tržištu HoV. Za
razliku od profesionalnih investitora, sitni investitori uglavnom nisu u mogućnosti da procene
rizik ulaganja u odnosu na očekivane prinose, što je posebno izraženo kod trgovine akcijama.
Svoje odluke mali akcionari često zasnivaju na neproverenim glasinama i preporukama, ne
uzimajući u obzir najvažnije pokazatelje poput strukture vlasništva, analize investicionih
projekata preduzeća, finansijskih izveštaja… Neiskusni investitori često kupuju akcije u
trenutku "euforije", odnosno svakodnevnog rasta cena, a zatim ih panično prodaju kada
njihova cena počinje da pada. Sa druge strane, iskusni (ili srećni) mali akcionari mogu više da
zarade direktnim ulaganjem u akcije jednog ili manjeg broja preduzeća.
• Otvoreni investicioni fondovi emituju svoje HOV (investicione jedinice) zainteresovanim
investitorima i na njihov zahtev ih otkupljuju.
• Investiciona jedinica predstavlja udeo u ukupnoj neto imovini investicionog fonda. Vrednost
investicione jedinice se izračunava tako što se neto vrednost fonda (aktiva – obaveze) podeli
sa ukupnim brojem investicionih jedinica.

10
 • Kako se menja vrednost imovine investicionog fonda, tako se menja i vrednost investicione
jedinice. Na osnovu broja investicionih jedinica koje poseduje, investitor može svakog dana
da izračuna vrednost svog uloga u fondu kao proizvod dnevne vrednosti investicione jedinice i
broja jedinica koje poseduje.
• Kada investitor želi da povuče deo ili celokupan ulog iz fonda, on zapravo prodaje svoje
investicione jedinice fondu. Sredstva koja će mu biti isplaćena jednaka su proizvodu broja
investicionih jedinica i njihove vrednosti na dan zahteva, umanjene za naknadu za otkup.
Zatvoreni investicioni fondovi posluju kao i sva druga akcionarska društva, tj. emituju, po pravilu,
fiksni broj akcija i ne otkupljuju svoje akcije od investitora.

• Imovina investicionog fonda može se ulagati u:

– akcije, obveznice i druge HOV
– jedinice drugih otvorenih fondova
– novčane depozite u bankama
– izvedene finansijske instrumente
– nepokretnosti na teritoriji Srbije (samo za zatvorene inv. fondove).
• U cilju sigurnosti, predviđeni su određeni limiti ulaganja:
– do 10% imovine investicionog fonda može se ulagati u prenosive hartije od vrednosti
jednog izdavaoca
– do 20% imovine investicionog fonda može se ulagati u novčane depozite u jednoj
banci
– do 20% imovine investicionog fonda može se ulagati u jedan fond.

12. OSIGURAVAJUĆE KOMPANIJE

• Poslovi osiguranja se dele na:

– Životno osiguranje
– Neživotno osiguranje (imovine, dobrovoljno zdravstveno osiguranje, kredita, od
posledica nezgode itd.)
• Slobodna novčana sredstva (premije) prikupljena prvenstveno po osnovu osiguranja života
plasiraju u visoko likvidne HOV, koje ostvaruju niske stope prinosa.
• Sa druge strane, kod neživotnog osiguranja postoji znatno veći rizik u pogledu odštetnih
zahteva, što podrazumeva potrebu za znatno većom likvidnošću osiguravajuće kuće.
• Osiguravajuća društva mogu ulagati u:

11
 – hartije od vrednosti izdate od strane države, centralne banke, međunarodnih
finansijskih organizacija, odnosno u hartije od vrednosti za koje garantuje neki od
navedenih subjekata;
– obveznice, odnosno druge dužničke hartije od vrednosti kojima se trguje na
organizovanom tržištu hartija od vrednosti u zemlji;
– obveznice, odnosno druge dužničke hartije od vrednosti kojima se ne trguje na
organizovanom tržištu hartija od vrednosti, čiji je izdavalac pravno lice sa sedištem u
zemlji;
– akcije kojima se trguje na organizovanom tržištu hartija od vrednosti u zemlji;
– akcije kojima se ne trguje na organizovanom tržištu hartija od vrednosti, ako je njihov
izdavalac domaće pravno lice i ako su izdate kao hartije od vrednosti u skladu sa
zakonom kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti;
– deponovanja i ulaganja kod banaka sa sedištem u zemlji;
– nepokretnosti i druga stvarna prava na nepokretnostima, ako su upisane u zemljišne,
odnosno druge javne knjige.
• Prema podacima NBS, ukupna premija osiguranja koja su osiguravajuća društva prikupila u
2012. godini iznosi 61,5 milijardi dinara. Od toga se 19,3% ili 11,87 milijardi dinara odnosi
na premije životnog osiguranja, koje predstavljaju izuzetno značajan izvor za ulaganje u
dugoročne HoV.
• U 2011. godini učešće premija životnog osiguranja je bilo niže za oko 2% i iznosilo je
17,4%.[1] S obzirom da je u razvijenim zemljama EU učešće životnog osiguranja u ukupnim
premijama često premašuje 50%, može se očekivati njegov dalji razvoj u Srbiji.
• Osiguravajuća društva su do sada najviše učestvovala u kupovini korporativnih obveznica.
Prema podacima NBS, ukupna premija osiguranja koja su osiguravajuća društva prikupila u
2012. godini iznosi 61,5 milijardi dinara. Od toga se 19,3% ili 11,87 milijardi dinara odnosi
na premije životnog osiguranja, koje predstavljaju izuzetno značajan izvor za ulaganje u
dugoročne HoV. U 2011. godini učešće premija životnog osiguranja je bilo niže za oko 2% i
iznosilo je 17,4%.
• S obzirom na to da je u razvijenim zemljama EU učešće životnog osiguranja u ukupnim
premijama često premašuje 50%, može se očekivati njegov dalji razvoj u Srbiji.

12
13. PENZIONI FONDOVI

• Državni penzioni fondovi u budućnosti verovatno neće moći da u dovoljnoj meri izmiruju
obaveze prema današnjim generacijama zaposlenih. Tako je npr. u Francuskoj 1960. godine
na jednog penzionera u proseku dolazilo 4,69 aktivno zaposlenih. Taj broj je 1990. godine pao
na 2,10, dok se procenjuje da u 2010. godini iznosi 1,65. Slični ili nepovoljniji demografski
trendovi su prisutni i u Nemačkoj i Italiji.
• To znači da državni penzioni fondovi se u suštini zasnivaju na “međugeneracijskim
transferima”, odnosno radno aktivno stanovništvo direktno finansira penzionere.
• Pitanje budućeg rada državnih penzionih fondova dovodi do sve većih ulaganja u privatne
penzione fondove. Ovi penzioni fondovi imaju kontinuiran priliv novčanih sredstava uz
mogućnost da pouzdane predvide odlive sredstava (isplate “penzija”).
• Upravljanje portfoliom penzionog fonda podrazumeva ulaganja u visoko likvidne, odnosno
minimalno rizične HoV.
• Imovina dobrovoljnog penzijskog fonda ulaže se u:
• dužničke hartije od vrednosti koje izdaje Narodna banka Srbije, Republika Srbija, autonomne
pokrajine i jedinice lokalne samouprave
• hartije od vrednosti koje izdaju međunarodne finansijske institucije;
• dužničke hartije od vrednosti koje izdaju strane države ili strana pravna lica sa minimalnim
kreditnim rejtingom "A", a koji utvrđuju agencije za procenu boniteta Standard and Poor’s,
Fitch-IBCA ili Moody's;
• hartije od vrednosti koje izdaju pravna lica sa sedištem u Republici kojima se trguje na
organizovanom tržištu u Republici;
• akcije stranih pravnih lica koje su listirane i kojima se trguje na berzanskim tržištima država
članica EU, odnosno OECD-a;
• novčane depozite u bankama sa sedištem u Republici, osnovanim u skladu sa zakonom kojim
se uređuje poslovanje banaka
• investicione jedinice otvorenih investicionih fondova;
• nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Srbije itd.
• Do 10% imovine dobrovoljnog penzijskog fonda ulaže se u hartije od vrednosti jednog
izdavaoca.
• Ulaganjem imovine dobrovoljnog penzijskog fonda ne može se sticati više od 15% vlasničkog
učešća, odnosno akcija sa pravom glasa jednog izdavaoca.
Penzioni fondovi predstavljaju institucionalne investiture i sa tog aspekta su slični
osiguravajućim kompanijama. Za penzione fondove je karakteristično da priliv sredstava
ostvaruju u kontinuiranoj dinamici, a da su odlivi sredstava predvidivi (dinamički

13
 posmatrano). Penzioni fondovi funkcionišu na principu penzionih planova preko kojih se
predviđaju potrebna sredstva, investiranje tih sredstava i isplata naknade vlasnicima penzionih
fondova. Zbog značajnog kapitala penzioni fondovi su pod kontrolom države, federalne vlade
ili privatne kompanije. Penzioni planovi dele se na: fundirane i nefunirane planove. Fundirani
penzioni planovi raspolažu sa dovoljnom imovinom za ispunjenje svih obaveza prema
klijentima čiji su životi pokriveni penzionim programom. Nefundirani penzioni planovi polaze
od tekućih priliva i njihove mogućnosti da pokriju tekuće obaveze na kratak vremenski rok.

Veliku podršku razvoju penzionih fondova dala je država sa oslobađajućim metodama iz

oblasti poreske politike. Stoga je penzioni fond postao jedno od najprivlačnijih područja za
lične investicije. U cilju efikasnijeg izvršavanja tekućih obaveza, penzioni fondovi obično
investiraju u nisko rizične i nisko profitabilne HOV. Najširi penzioni program jeste program
socijalnog karaktera preko koga se obezbeđuje osnovni nivo penzije (ako se plaćaju uredno
doprinosi), zatim obezbeđuju prihodi naslednicima i zaštićuje se korisnik penzionog fonda od
invalidnosti. Mnogi penzioni fondovi sadrže u sebi elemente socijalnog osiguranja.

Politika upravljanja penzionim fondovima usmerena je na četiri vitalna područja od kojih

zavisi održavanje fonda, rast i razvoj fonda. Ta područja upravljanja se odnose na: 1)
definisanje politike naknada članovima fonda, 2) definisanje procedura obezbeđenja članova
fonda, 3) obezbeđenje izvora finansiranja za pokriće tekućih obaveza, 4) definisanje
investicione politike i portfolio fonda. Program isplate naknada najviše se temelji na
projekcijama: 1) očekivanih godina života, 2) godine staža…

Upravljanje portfoliom penzionog fonda stavlja menadžment fonda u situaciju da bira HOV
koje će doneti prinos i da su one minimalno rizične. Svaki promašaj u odabiru HOV može
izazvati gubitak fonda, koji se može nadoknaditi jedino sa uvećanim doprinosima radno
aktivnih članova fonda. U dosadašnjoj praksi su bila atraktivna ulaganja u akcije, nekretnine,
lokalnu, regionalnu i državnu infrastrukturu.

14. LIZING DRUŠTVA

Lizing predstavlja formu iznajmljivanja osnovnih sredstava na duži vremenski period:

automobila, dostavnih vozila, poljoprivrednih mašina, nekretnina, opreme, postrojenja za
proizvodnju itd. Izraz lizing potiče od engleske reči „to lease", što znači dati u zakup, odnosno u
najam. Ugovorom o lizingu definiše se poslovni odnos između dva pravna ili fizička lica, u kome
jedno lice (davalac lizinga) ustupa drugom (korisnik lizinga) na ugovoreno vreme pravo na
korišćenje nekog osnovnog sredstva uz određenu naknadu. U ovom poslu davalac lizinga najčešće
nabavlja (kupuje) osnovno sredstvo od dobavljača i daje ga na korišćenje korisniku lizinga, koji
mu za to plaća ugovorenu naknadu. Postoji i forma direktnog lizinga, kada je proizvođač
istovremeno i davalac lizinga. Kod klasičnih bankarskih kredita, preduzeće koje uzima kredit za
nabavku osnovnog sredstva postaje njegov vlasnik. Kod lizinga, vlasnik osnovnog sredstva je
lizing preduzeće, s tim što se prava njegovog korišćenja prenose na kupca. Nabavka osnovnih

14
 sredstava putem lizinga je posebno pogodna za mala i srednja preduzeća koja ne raspolažu
sredstvima koja bi mogli da ponude na ime obezbeđenja kredita. Procedura odobrenja lizinga je
uobičajeno kraća u odnosu na tradicionalne bankarske kredite. Postoje dve osnovne vrste lizinga:

 Finansijski lizing
 Operativni lizing.

Operativni lizing uobičejeno predstavljaju ugovore kod kojih obe strane imaju pravo da otkažu u
svako vreme prema uslovima koji su ugovorom navedeni (bez značajnih penala). Trajanje ovog
ugovora najčešće je kraće od uobičajenog ekonomskog veka osnovnog sredstva. Davalac lizinga
snosi rizik zastarelosti i gubitka opreme, plaća osiguranje, takse i troškove licence, kao i troškove
održavanja i servisiranja, koje zajedno kao trošak u vidu anuiteta plaća korisnik lizinga.

Finansijski lizing je ugovor kojim davalac i primalac, utvrđuju vreme u kojem ni jedna strana ne
može jednostrano da otkaže ugovor, koje odgovara uobičajenom vremenu korišćenja opreme –
predmeta ugovora. Primalac uobičajeno snosi sve troškove i rizike osnovnog sredstva uzete u lizing.

Ukoliko bi se pojednostavilo tumačenje lizinga, finansijski lizing je sličniji nabavci osnovnih

sredstava putem kredita, dok je operativni lizing sličniji običnom zakupu.

Prema podacima NBS, u Srbiji posluje 16 davalaca finansijskog lizinga (april 2014). NBS vrši nadzor
nad poslovanjem davalaca finansijskog lizinga. S druge strane, operativni lizing nije u nadležnosti
NBS, pa usled toga ne postoje pouzdani podaci o broju davalaca operativnog lizinga.

15. BROKERSKO-DILERSKE DRUŠTVA

• Brokeri su posrednici u trgovini hartijama od vrednosti i rade za svoje klijente.

• Dileri trguju hartijama od vrednosti u svoje ime i za svoj račun.
• Za svoje usluge broker naplaćuje proviziju, dok diler zaradu ostvaruje razlikom u ceni hartije
i tako snosi određeni rizik gubitka.
• Prema podacima Beogradske berze, u Srbiji posluju 42 brokerske kuće (april 2014 godine).
Neke od njih posluju samo kao brokeri, dok se druge bave i brokerskim i dilerskim poslovima.

• Pojedinci ne mogu direktno da odu na Beogradsku berzu i trguju hartijama od vrednosti. Da bi

neko prodao ili kupio hartije od vrednosti, on mora da sklopi ugovor o posredovanju u
kupoprodaji hartija od vrednosti sa nekom brokerskom kućom. Klijent deponuje novčana
sredstva na poseban račun u banci, koji se koristi samo za kupovinu hartija od vrednosti.
Nakon toga, klijent daje nalog brokeru u kome navodi uslove kupovine: koje hartije od
vrednosti i koliko komada želi da kupi, po kojoj ceni i dr. U skladu sa nalogom, broker
raspolaže deponovanim novcem i u ime klijenta kupuje hartije od vrednosti. Kupac i prodavac

15
 hartija od vrednosti nemaju lične kontakte. Trgovina se obavlja elektronskim putem preko
Beogradske berze.
• Za svoje usluge, brokeri naplaćuju malu proviziju, koja se u proseku kreće u iznosu od 1% od
vrednosti transakcije. Klijent plaća i proviziju Beogradskoj berzi, kao i još neke troškove.
Ukupne provizije kod kupovine hartija od vrednosti najčešće ne prelaze 2% od vrednosti
transakcije.
• Prodaja hartija od vrednosti se obavlja na isti način. Klijent daje nalog svom brokeru da proda
hartije od vrednosti. Nakon uspešne prodaje, novac se uplaćuje na namenski račun klijenta.
Kao i kod kupovine, broker naplaćuje provizuju.
• Broker može pružati samo opšte informacije o kretanju cena hartija od vrednosti, stanju na
tržištu i dr. Nije dozvoljeno da broker direktno savetuje klijenta u koje hartije od vrednosti da
ulaže.

16. OSNOVE BAZELSKIH PRINCIPA – KLJUČNI RIZICI SA KOJIMA SE BANKE

SUOČAVAJU

Lista osnovnih Bazelskih principa efikasne supervizije banaka obuhvata 25 principa koji su doneti da
bi se kontrola nad bankama smatrala efikasnom. Rešavanje ovog zadatka povereno je Bazelskom
komitetu za superviziju banaka (osnovanom 1975. godine), te je tako definisan i sporazum o listi
osnovnih principa koja je zvanično objavljena 1988. godine.

Postoji ukupno 25 osnovnih principa koji se odnose na:

Preduslove efikasne supervizije banaka - Princip 1.

II Izdavanje licence bankama i njihova struktura – Principi 2-5

III Razmene regulative i zahtevi banaka – Principi 6-15

IV Metodi neprekidne supervizije banaka – Principi 16-20

V Zahtevi za informacijama banaka – Princip 21

VI Formalna ovlašćenja supervizora banaka – Princip 22

VII Međudržavno bankarstvo – Princip 23-25

Zbog mogućnosti da bankarski sistem jedne zemlje ugroziti finansijsku stabilnost zemlje na
međunarodnom planu, stvorila se potreba za međunarodnim principima i standardima bankarskog
poslovanja. Vođeni potrebom da se poboljša sigurnost finansijskog sistema, definisani su opšti
principi supervizije, koji su objavljeni kao Bazelski principi i standardi. Ključni rizici sa kojima se
banke suočavaju su:

16
1. kreditni rizik (Primarna aktivnost većine banaka je odobravanje kredita, uz stalno prisustvo
kreditnog rizika. Kreditni rizik nastaje u uslovima kada potraživanja ne mogu biti realizovana na dan
njihovog dospeća, po punoj knjigovodstvenoj vrednosti. Kreditni rizik pokazuje trajnu ili trenutnu
nelikvidnost dužnika i njegovu nesposobnost da u dogovorenom roku izmiri obaveze.),

2. rizik zemlje i rizik transfera (Za razliku od kreditnog rizika koji je posledica karakteristika
određenog korisnika kredita, međunarodno davanje kredita uključuje rizik zemlje („country risk“)
koji je povezan sa ekonomskim, socijalnim i političkim okruženjem zemlje korisnika kredita. Rizik
zemlje se odnosi na mogućnost povrata kredita kako od privatnih dužnika, tako i od državnih
institucija. „Country risk“ se ispoljava u sledećim oblicima:

 rizik neplaćanja - predstavlja mogućnost da dužnik nije u stanju da ostvari dovoljan neto
devizni priliv,
 rizik transfera – predstavlja okolnosti u kojima dužnik nije u mogućnosti da dođe do
određene valute za otplatu duga,
 rizik garancije - predstavlja verovatnoću da banka emitent preuzme garantovanu obavezu
umesto glavnog dužnika, zbog ekonomske ili političke situacije u dotičnoj zemlji),

3. tržišni rizik (Banke su izložene rizicima gubitka usled promena cena na tržištu. Tržišni rizik je
posebno značajan u domenu investicionog bankarstva.),

4. rizik kamatne stope (Rizik smanjenja profita usled promena u visini kamatnih stopa predstavlja
kamatni rizik za banku. Promene kamatnih stopa u aktivi i pasivi utiču na visinu kamatne marže
(margine), u pozitivnom ili negativnom pravcu),

5. rizik likvidnosti (Rizik likvidnosti predstavlja rizik da banka u određenom trenutku neće
posedovati dovoljno likvidnih sredstava za izmirivanje dospelih obaveza. Kod rizika nelikvidnosti,
banka se suočava sa dva problema – manjkom likvidnih sredstava ili nemogućnošću da na tržištu
mobiliše likvidna sredstva.),

6. operativni rizik (Operativni rizici predstavljaju produkt neadekvatnog rada menadžmenta u banci i
interne kontrole. Operativni rizici direktno utiču na finansijski gubitak i to: bilo greškom, prevarom
ili propuštanjem prilike da se pravovremeno reaguje na određenu poslovnu aktivnost. Osoblje koje
prekoračuje svoja ovlašćenja ili obavlja bankarske poslove netačno i visokorizično kompromituju
interese banke. Primeri iz prakse pokazuju, da na operativni rizik mogu uticati:

1. ljudski faktori,

2. tehnički faktori,

3. procesne radnje,

4. informacione tehnologije.),

7. zakonski rizik i rizik reputacije (Banke su u svom poslovanju izložene različitim oblicima
zakonskih rizika:
17
 – Rizik promene zakonskih odredbi koje se odnose na poslovanje banaka.

– Neefikasnost sudstva itd.

Rizik reputacije proističe iz poslovnih slabosti banke, nepoštovanja zakona, propisa kao i drugih
aktivnosti koje su u indirektnoj vezi sa zakonskim propisima. Rizik reputacije je posebno štetan za
banku, iz razloga što njeno poslovanje zahteva održavanje tajnosti informacija o: deponentima,
štedišama, korisnicima kredita i drugih bankarskih usluga. Zbog toga je neophodno da banka ima
visoku reputaciju (ugled i imidž) i da je održava na visokom nivou, radi poverenja klijenata i radi
suprostavljanja bankarskoj konkurenciji.),

8. valutni rizik (Devizni ili valutni rizik predstavlja rizik da banka ostvari gubitke u svom poslovanju
usled promjena u deviznim kursevima.).

17. KAPITAL BANKE

Kapital banke = Ukupna aktiva – Obаveze banke

Banke u Srbiji uvek posluju u formi akcionarskih društava. Banke ne poseduju velike iznose kapitala,
poput drugih akcionarskih društava. Osnivači banke obezbeđuju sredstva za osnivački kapital banke
koja mogu biti u novčanom (minimalno 10 miliona evra) i nenovčanom obliku (zgrade, oprema i
druga sredstva u funkciji poslovanja banke).

Kapital banke sastoji se iz sledećih najznačajnijih pozicija:

• osnivačkog kapitala,

• rezervi banke,

• neraspoređene dobiti iz ranijeg perioda.

Za adekvatnost kapitala najčešće se koristi indikator odnosa akcijskog kapitala prema ukupnoj
aktivi. Adekvatnost kapitala se može posmatrati sa stanovišta minimalnog iznosa kapitala koji se
traži prilikom osnivanja banke (cenzus novčanog dela kapitala), kao i sa stanovišta koeficijenta
adekvatnosti kapitala koji se traži u odnosu na procenjeni stepen rizičnosti plasmana banaka i
drugih angažovanja sredstava. Time se meri i nivo solventnosti (sigurnosti) poslovanja banaka,
kao i njihova elastičnost u odnosu na iznenadne udare sa tržišta novca i kapitala. Minimalni
koeficijent adekvatnosti kapitala je 8% prema međunarodno priznatim standardima Bazela 1. To
je odnos kapitala i rizične aktive (odnosno portfelja banke, ponderisanog stepenom rizičnosti
svake pozicije u bilansu).

U poslovanju banke zbog neočekivanih fluktuacija na tržištu ili zbog loše opredeljenih poteza
poslovodstva može doći do gubitaka u poslovanju koji se pokrivaju iz tekućih prihoda banke.
Ukoliko ovi prihodi nisu dovoljni gubici se pokrivaju iz kapitala banke. Ova funkcija kapitala se

18
aktivira samo izuzetno i u kratkom roku u kojem menadžment banke treba da preduzme
odgovarajuće mere u cilju saniranja postojećeg stanja i izvođenja banke u zonu pozitivnog
poslovanja. U dugom roku banka treba da posluje efikasno i da postupno poboljšava performanse
poslovanja, kao jedini garant da neće doći u zonu gubitaka.

18. DEPOZITI BANKE

Pasivni bankarski poslovi. Depozitni potencijal banke predstavlja deo finansijskog potencijala
koji je formiran iz spoljnih (tuđih) izvora. Ugovor o novčanom depozitu predstavlja bankarski
posao kojim se deponent obavezuje da kod poslovne banke položi određen novčani iznos sa kojim
banka može raspolagati, uz obavezu da ga vrati prema uslovima ugovora. Obaveze deponenta su:
da položi ugovoreni iznos u ugovoreno vreme, da otkloni dugovni saldo ukoliko je banka izvršila
naloge plaćanja bez pokrića na računu i da nalog za uplatu-isplatu upućuje na banku sa kojom je
sklopio ugovor.

Podela depozita:

• Dinarski i devizni

• Po viđenju i oročeni

• Kamatni i beskamatni.

19. FINANSIJSKI I INVESTICIONI POTENCIJAL BANKE

Svaka poslovna banka ima zadatak prilikom plasiranja sredstava za potrebe svojih klijenata, da ih
valorizuje na najbolji mogući način, tj. da ih oplodi sa najvišim ostvarenjem profitne stope. Uslov
ostvarivanja ovog osnovnog zadatka je da banka raspolaže određenim obimom i strukturom
finansijskog i investicionog potencijala, koji banka iskazuje u bilansu poslovanja, odnosno
bilansu stanja.

Finansijski potencijal banke je ukupni obim sredstava koji je banka prikupila kroz poslovanje:
depozitna sredstva, kreditni plasmani finansijskih institucija i osnovni kapital banke. Ovakva
struktura finansijskog potencijala predstavlja zbir svih izvora sredstava iskazanih u pasivi bilansa
banke.

Investicioni potencijal u strukturi finansijskog potencijala predstavlja raspoloživi deo finansijskog

potencijala za sve vrste plasmana koje banka ima. Naime, banka nikada ne može svoj celokupni
finansijski potencijal usmeriti kao sredstva raspoloživa za plasmane:

– Zaštita od rizika

– Obavezne rezerve.

19
 Bankarske rezerve predstavljaju zbir obaveznih rezervi koju poslovna banka mora po zakonu
držati na računima centralne banke i imobilisanih sredstava na sopstvenomra čunu koja služe za
zaštitu tekuće likvidnosti banke. Banke su u obavezi da na osnovu mera monetarnog regulisanja i
intervencije centralne banke izdvoje određenu sumu sredstava koja imobilisana stoje na računima
kod CB, što se naziva obaveznom rezervom (OR). Deo likvidnih sredstava banka drži na svom
računu imobilisana u svrhu zaštite od eventualnih kratkoročnih udara na sopstvenu likvidnost.

20. ZNAČAJ I VRSTE KREDITA

Kredit je dužničko – poverilački posao u kome banka kao poverilac stavlja na raspolaganje određenu
količinu finansijskih sredstava klijentu – dužniku – u formi koja, pored ostalog, uključuje definisanje
najvažnijih uslova: kamate, načina otplate, vremena otplate, obezbeđenje i sl. Bitna karakteristika
kreditnog posla je povratnost, što znači da postoji obaveza dužnika da plasirana sredstva vrati,
uvećana za ugovorenu kamatu. U savremenim privrednim uslovima kredit ima sledeće funkcije:
•Mobilizatorska funkcija – osnovna funkcija kredita je da plasmanom sredstava, koja su prikupljena
kao viškovi, izvrši njihovu najefi kasniju alokaciju;
•Obezbeđenje kontinuiteta reprodukcije – kreditiranje omogućava likvidnost i kontinuitet
proizvodnje, kao i povećanje proizvodnje i regulisanje ponude i tražnje na tržištu;
•Obezbeđuje likvidnost i stabilnost privređivanja – kredit omogućava prevazilaženje sezonskog
karaktera proizvodnje i raskoraka između plasmana i naplate;
•Reguliše ponudu i tražnju na tržištu – kreditiranje klijenata koji trenutno ne raspolažu platežno
sposobnom tražnjom utiče na stabilizovanje tržišta i smanjivanje zaliha, kao i stabilizaciju cena;
•Stimuliše međunarodnu ekonomsku razmenu – kredit je u stimulisanju izvoza značajno sredstvo
konkurentnosti nacionalne privrede;
•Relativizuje postojeće regionalne razlike razvijenosti – kredit omogućava prevazilaženje
raskoraka između stepena razvijenosti pojedinih područja, odnosno zemalja;
•Kontrolna funkcija – omogućava kontrolu privrednih subjekata.

VRSTE KREDITA:
•• Prema obliku u kojem se daju:
Naturalni, Robno–novčani, Novčani kredit
•• Prema nameni, odnosno prema upotrebi:
Potrošački, Proizvođački, Kredite za obrtne namene, Investicione namene
•• Prema kriterijumu ročnosti:
Kratkoročni krediti, Srednjeročni krediti, Dugoročni
•• Prema kriterijumu ko je poverilac
Privatne, Bankarske, Javne, Domaće, Inostrane
20
•• Prema kriterijumu ko je dužnik, odnosno korisnik kredita
Industrijski, Komunalni, Zanatski, Državni, Trgovački
•• Prema kriterijumu obezbeđenja kredita
Lični–personalni i Pokriveni ili realni kredit
•• Prema kriterijumu kamaćenja
Kamatni i Beskamatni
•• Prema kriterijumu povlačenja kredita na
Jednokratne i Sukcesivne

21. STRATEGIJA KREDITNE POLITIKE

Svaka banka razvija svoju specifičnu kreditnu politiku koja odgovara njenoj misiji, strategiji, tržištu
kao i zahtevima klijenata. Skoro kod svih banaka kredit predstavlja najveću poziciju u aktivi, kao i
osnovne izvore kamatnih prihoda u bankama. Strategija kreditne politike banke treba biti tako
postavljena, da maksimizira profitabilnost kreditnih aktivnosti u okvirima prihvatljivog nivoa rizika
za banku.
Kreditna politika banke se može definisati kao „dokument o bazičnim stavovima i principima koji
regulišu odobravanje kredita“. Kreditna politika banke treba da je usko koordinirana sa drugim
politikama banke.
Strategiju kreditne politike banke treba tako postaviti da polazi od činjenice, da je neophodno na
području na kojem banka prodaje usluge obezbediti maksimum kreditnih usluga, a da pri tome banka
zadrži limite opreznosti, sigurnosti i likvidnosti.
Banka treba da razvija takvu kreditnu politiku koja će zadovoljiti njene potrebe. Kreditna politika
treba da je jasna i razumljiva. Potrebno je razviti sopstveni način i stil kreditiranja, po kojem će banka
biti prepoznatljiva na kreditnom tržištu. Najlošija je varinata, kada se prepisuje kreditna politika od
neke druge banke, posebno od inostrane banke. Kreditnu politiku treba postaviti što felsibilnije, kako
bi se ista mogla primenjivati i modifikovati saglasno zakonskim promenama i tražnji kreditnog
tržišta.
Principi kreditne politike:
1. Izbegavanje visoke koncentracije plasmana u pojedine grane, sektore privrede, radi disperzije
rizika
2. Obavezno sopstveno učešće klijenata
3. Obaveznost strogo formalizovane procedure utvrđivanja uslova kreditiranja
4. Zahtevanje finansijskog izveštaja za klijenta u periodu najmanje prethodnih godinu dana
5. Obaveznost zahtevanja amortizacionog plana isplate i plana kvartalnih priliva klijenta
6. Prioritetno odobravanje kredita za likvidnost, uz restriktivan pristup za finansiranje novih
7. Nadzor i kontrola korišćenja kredita
Specifični principi kreditne politike:
1. Ograničenje odobravanja kratkoročnog kredita najviše do 90 dana
2. Utvrđivanje maksimalne vrednosti kredita u odnosu na vrednost zaloge

21
 3. Utvrđivanje restriktivnosti plasmana za dugoročne namene
4. Ograničavanje kreditnih linija na rok do godinu dana, uz mogućnost obnavljanja (revolving)
5. Uvođenje posebnih ograničenja za specifične namene.

22. BANKARSKE KAMATE I ODREĐIVANJE KAMATNE STOPE

Kamata predstavlja cenu za upotrebu zajmovnog kapitala i ona se određuje kao procenat od
pozajmljenog kapitala obračunat na period od godinu dana. Prikupljajući slobodna finansijska
sredstva banke prikupljaju štedne i druge depozite na koje plaćaju pasivnu kamatnu stopu, a na strani
datih kredita naplaćuju aktivnu kamatnu stopu.
Pošto su banke profitonosna preduzeća, to je neophodno da postoji određena razlika
između pasivnih i aktivnih kamatnih stopa, koja se naziva kamatnom marginom–maržom, koju
prisvaja banka kao finansijski posrednik.

Kamata koju korisnik plaća kao cenu kredita tj. kao naknadu za korišćenje tuđih finansijskih
sredstava predstavljena je nominalnom kamatnom stopom. Nominalna kamatna stopa se sastoji od
dveju komponenata:
• realne kamatne stope – predstavlja stvarnu cenu kredita na period od godinu dana i
• stope inflacije – stopa kretanja cena na malo, odnosno troškova života u period od godinu dana.

Kada odobrava kredit banka se prilikom opredeljivanja visine kamatne stope opredeljuje prema
procenjenom riziku da kredit bude vraćen, odnosno nevraćen. Za poznate i uredne klijente banka
odobrava takozvanu primarnu kamatnu stopu, koja predstavlja cenu izvora sredstava banke,
troškove administriranja kredita i ukalkulisanu stopu profita banke. Za ostale korisnike postoji
dodatak kojim se banka štiti od rizika nevraćanja kredita (moralni hazard). Pri tome se ugrađuje
bazična referentna kamatna stopa, kao sto je kam. Stopa na HOV države i CB, kamatna stopa na
međubankarskom tržištu.

Najvažniji tržišni faktori koji opredeljuju kamatnu stopu su: Visina profitne stope, Ponuda,
odnosno tražnja zajmovnog kapitala, Rizik kapitala, troškovi zajmodavca kod angažovanja i
monetarna politika CB.
Osim navedenih tržišnih faktora na visinu kamatne stope od uticaja su i netržišni faktori, kao što je
uticaj države – nastojanje države da stimuliše investicije i stopa obavezne rezerve.
Kamatna stopa nije jedinstvena kategorija pa razlikujemo:
 Aktivnu i pasivnu kamatnu stopu
 Kratkoročne i dugoročne kamatne stope
 Kamate prema vrstama poslova

22
  Realnu i nominalnu kamatnu stopu.

23. REFERANTNA KAMATNA STOPA, EURIBOR, LIBOR

U skladu sa odredbama Zakona o Narodnoj banci Srbije, Izvršni odbor Narodne banke Srbije utvrđuje
visinu referentne kamatne stope i osnovnih kamatnih stopa po kojima Narodna banka Srbije naplaćuje
od banaka i plaća bankama kamatu po osnovu transakcija na novčanom tržištu.

Referentna kamatna stopa u postupku sprovođenja monetarne politike ima ulogu signalizirajuće
kamatne stope, kao i ulogu polazne kamatne stope, pošto se visina osnovnih kamatnih stopa na
novčanom tržištu, odnosno koridor kamatnih stopa, utvrđuje prema visini te kamatne stope.
Referentna kamatna stopa je najviša, odnosno najniža kamatna stopa koju Narodna banka Srbije
primenjuje u postupku sprovođenja repo transakcija prodaje, odnosno kupovine hartija od vrednosti.
Visina referentne kamatne stope utvrđena je Odlukom o utvrđivanju referentne kamatne stope
Narodne banke Srbije. Referentna kamatna stopa u Srbiji je trenutno 4,25%.

Prema visini referentne kamatne stope utvrđuje se koridor kamatnih stopa, odnosno najviša i najniža
kamatna stopa Narodne banke Srbije u sprovođenju operacija na novčanom tržištu. Kamatna stopa na
kreditne olakšice (prekonoćni kredit za održavanje dnevne likvidnosti) najviša je kamatna stopa, a
kamatna stopa na depozitne olakšice (prekonoćna deponovana sredstva banka kod NBS) najniža
kamatna stopa Narodne banka Srbije u pomenutim transakcijama.

EURIBOR, ili evropska međubankarska stopa (Euro Interbank Offered Rate), predstavlja dnevnu
referentnu kamatnu stopu po kojoj 57 prvoklasnih evropskih banaka jedna drugoj pozajmljuju novac
na međubankarskom tržištu. Podatke o visini EURIBOR-a svakog dana u 11 sati objavljuje Rojters na
veb-sajtu. U Srbiji banke koriste EURIBOR kao referentnu kamatnu stopu, tj. kao osnovicu u
strukturi nominalne kamatne stope pri obračunu kamatnih stopa na kredite koji su indeksirani evrima.

LIBOR, ili londonska međubankarska stopa (London Interbank Offered Rate), predstavlja dnevnu
referentnu kamatnu stopu po kojoj veliki broj međunarodnih banaka jedna drugoj pozajmljuju novac
na londonskom međubankarskom tržištu. Zvanična LIBOR stopa se objavljuje svakog dana u 11 sati..
Vrednost LIBOR-a se računa za različite valute kao što su evro, dolar, švajcarski franak i japanski
jen. Banke ovu kamatnu stopu na našem tržištu koriste za usklađivanje kamatnih stopa na kredite
indeksirane švajcarskim francima.

BELIBOR (Belgrade Inter Bank Offered Rate) je kamatna stopa po kojoj banke u Srbiji pozamljuju
sredstva jedna drugoj u dinarima.

24. EFEKTIVNA I NOMINALNA KAMATNA STOPA

23
Nominalna kamatna stopa predstavlja cenu otplate kredita i na osnovu nje se vrši obračun mesečnih
rata kredita. Može biti fiksna ili promenljiva.

Efektivna kamatna stopa je jedinstven način prikazivanja kamatne stope u cilju transparentnosti i
lakšeg poređenja bankarskih uslova za odobravanje kredita. U obračun efektivne kamatne stope pored
nominalne kamatne stope ulazi i iznos naknada i provizija koje banka obračunava klijentu u postupku
odobravanja kredita (administrativni trošak obrade kredita, premija osiguranja kredita itd.)

Efektivna kamata = nominalna kamata + naknade i provizije

Kada je u pitanju štednja stanovništva efektivna kamatna stopa može biti donekle manja od
nominalne kamatne stope, u slučaju da troškovi administracije padaju na teret ulagača.

Efektivna kamata = nominalna kamata – administrativni troškovi

25. POJAM I ZNAČAJ PLATNOG PROMETA

Platni promet predstavlja sva plaćanja koja se vrše u novcu (gotovinski i bezgotovinski) između
domaćih (fizičkih i pravnih) lica, kao i između domaćih i inostranih lica. Dakle, platni promet
predstavlja sva plaćanja koja se vrše između pravnih i fizičkih lica. Pri tom, razlikuju se unutrašnji
platni promet, koji se vrši u novcu te zemlje i platni promet sa inostranstvom, koji se razlikuje
prvo, po inostranom novcu kojim se plaćanja vrše i drugo, sa stanovišta učesnika transakcije plaćanja,
gde je jedan od učesnika nerezident (fizičko ili pravno lice iz inostranstva). Plaćanja u platnom
prometu se vrše u cilju: plaćanja roba i usluga i plaćanja po osnovu finansijskih odnosa. Plaćanja
između učesnika u platnom prometu mogu da se vrše na sledeće načine: neposredno plaćanje između
isplatioca i primaoca novca, posredno plaćanje između isplatioca i primaoca novca posredstvom
banke ili druge finansijske institucije.

Unutrašnji platni promet se može posmatrati u užem i širem smislu. U širem smislu unutrašnji platni
promet se odnosi na sva plaćanja u okviru jedne zemlje, bez obzira da li se vrše preko odgovarajuće
insitucije ili ne. Odnose između fizičkih i pravnih lica u ovim plaćanjima karakteriše neposrednost. U
užem smislu unutrašnji platni promet odnosi se samo na plaćanja preko računa, koji su otvoreni kod
nosilaca platnog prometa u zemlji, gde je posrednik odgovarajuća institucija.

Platni promet je značajan za uspešno funkcionisanje čitavog finansijskog sistema zemlje, takođe
važan je faktor tražnje za novcem, jer utiče na količinu novca u opticaju. Tražnja za novcem utiče i na
ponudu novca, jer se ponuda usklađuje sa tražnjom. Ako je platni promet neefikasan i spor to utiče na
povećanu tražnju za novcem i na potrebu za povećanjem količine novca u opticaju. Platni promet je
od značaja i za finansijsku stabilnost zemlje, jer ako platni promet ne funkcioniše, dolazi do obustave
plaćanja u dužničko-poverilačkim odnosima, što dovodi do gubitka poverenja u finansijski sistem
zemlje.

24
26. VRSTE PLATNOG PROMETA

Zavisno u kom obliku se pojavljuje novac kod plaćanja razlikuju se: Gotovinski platni promet i
Bezgotovinski (prenosivi ili virmanski) platni promet.
Gotovinski platni promet, koji se obavlja gotovinom (kešom), smanjuje se obimom i gubi na
značaju u savremenim uslovima i susreće se još kod plaćanja manjih suma između fizičkih i/ili
pravnih lica.
Bezgotovinski platni promet se obavlja virmanski, prenosom novčanih sredstava sa računa
isplatioca na račun primaoca na osnovu naloga. Ovaj promet se obimom uvećao i u plaćanjima na
malo pojavom elektronskih platnih kartica i elektronskim načinima plaćanja.

27. NOSIOCI PLATNOG PROMETA

Nosioci platnog prometa su: Narodna banka Srbije, banke, ovlašćeni agenti i preduzeće PTT
saobraćaja. Istovremeno učesnici platnog prometa preko računa kod nosilaca platnog prometa su
pravna lica, preduzetnici i fi zička lica koja vrše plaćanja.
U poslove platnog prometa spadaju:
• otvaranje i zatvaranje računa,
• plaćanja sa jednog na drugi račun – prenos, naplata, obračun, uplata i isplata,
• evidentiranje prometa na računima,
• praćenje likvidnosti učesnika i nosilaca platnog prometa.

28. RAČUNI ZA OBAVLJANJE PLATNOG PROMETA

Ugovorom sa bankom pravno ili fizičko lice sklapa sporazum o otvaranju i vođenju računa, kao i
prava i obaveze u vezi transakcija plaćanja. Račune u banci mogu otvoriti pravna i fizička lica i to
više računa u jednoj ili više banaka i to dinarskih i račun u stranoj valuti. Transakcija plaćanja se
vrši tako što banka dužnika zadužuje račun dužnika, a banka poverioca ili odobrava sredstva na račun
poverioca ili mu ta sredstva stavlja na drugi način na raspolaganje zavisno od naloga. Zavisno od toga
ko je inicijator transakcije, dužnik ili poverilac transakcija plaćanja može biti: Transferi odobrenja
inicira dužnik i daje banci nalog za plaćanje ili Transfer zaduženja inicira poverilac na osnovu
ovlašćenja koje dužnik daje svojoj banc ii poveriocu, a u zavisnosti od toga da li se račun poverioca i
dužnika nalaze u istoj ili različitim bankama: Interni transfer (dužnik i poverilac u istoj banci) i
Međubankarski transfer (dužnik i poverilac imaju račune u različitim bankama).

29. POJAM I VRSTE INSTRUMENATA UNUTRAŠNJEG PLATNOG PROMETA

Instrumenti platnog prometa su (popunjeni) obrasci koji se koriste u novčanim transakcijama u korist
ili na teret klijenta banke.
Instrumenti platnog prometa su :
•• Nalog za uplatu na račun (opšta i posebna uplatnica)
•• Nalog za isplatu sa računa (nalog za gotovinsku isplatu i gotovinski ček)
25
•• Nalog za prenos i
•• Nalog za naplatu.
Nalog za uplatu i nalog za isplatu su instrumenti gotovinskog platnog prometa, dok su nalog za
prenos i nalog za naplatu instrumenti bezgotovinskog plaćanja.

Nalog za uplatu je gotovinski instrument koji se koristi za uplate u gotovom novcu u korist računa za
uplate dnevnog pazara, plaćanje obaveza i druge uplate. Sastoji se iz dva primerka, od koijih jedan
nakon overe ostaje uplatiocu, a drugi ostaje banci za evidenciju.
Nalog za isplatu je gotovinski instrument kojim pravno ili fizičko lice podiže novac sa svog računa
ili na teret računa u korist primaoca koji nema račun kod te banke. Sastoji se od dva primerka.
Nalog za prenos se koristi kada dužnik nalaže banci prenos sredstava na teret njegovog računa u
korist računa poverioca za prenos sredstava između dva računa istog klijenta ili za evidentiranje istog
iznosa na teret i u korist istog računa po osnovu izmirenja međusobno novčanih obaveza
(kompenzacija, asignacija, cesija, prenos HOV). Sastoji se od jednog primerka. Na zahtev klijenta
banka izdaje potvrdu o prijemu naloga za prenos kao i potvrdu o izvršenju naloga.
Nalog za naplatu se koristi kada poverilac u skladu sa ovlašćenjem dobijenim od dužnika inicira da
se izvrši naplata sredstava sa računa dužnika. Koristi se za naplatu dospelih HOV ili drugih
instrumenata obezbeđenja plaćanja, otvorenih akreditiva, za naplatu po osnovu izvršnih rešenja
izdatih na osnovu zakona ili sudskih rešenja, za naplatu provizije za pp. Sastoji se od dva primerka.

30. POJAM I VRSTE INSTRUMENATA MEĐUNARODNOG PLATNOG PROMETA

U instrumente međunarodnog platnog prometa spadaju: Bankarska doznaka, Dokumentarni akreditiv,

Bankarska garancija, Dokumentarna naplata-inkaso naplata i Ček u međunarodnom platnom prometu

Bankarska doznaka je instrument platnog prometa sa inostranstvom kojim poslovna banka

nalogodavca daje pismeni nalog svom korespodentu u inostranstvu da određenom pravnom ili
fizičkom licu isplati iznos naveden u nalogu na određeni datum. Učesnici su nalogodavac, poslovna
banka, banka korespodent i korisnik. Bankarska doznaka je klasičan, najstariji instrument
međunarodnog PP, naročito kod nerobnih plaćanja, kod plaćanja avansa i kod robnog plaćanja u
poslovima kod kojih ne postoji rizik. Postoje nostro doznake- u inostranstvo i loro doznake iz
inostranstva.
Dokumentarni akreditiv je uslovna obaveza banke da plati prodavcu – pismena obaveza banke data
prodavcu na zahtev i prema instrukcijama kupca da plati po viđenju ili na budući utvrđeni rok, iznos
koji ne prelazi iznos akreditiva, uz dokumenta predviđena u akreditivu. DA je sredstvo obezbeđenja i
istovremeno sredstvo plaćanja, pa je najčešće korišćeni i najsigurniji instrument međunarodnog
platnog prometa. Učesnici u akreditivnom poslu su: kupac-daje banci nalog, prodavac-u čiju se korist
otvara akreditiv, akreditivna banka-banka kupca, avizirajuća banka-banka koja obaveštava korisnika
o otvaranju akreditiva, isplatna banka-banka navedena u akreditivu, konfirmirajuća banka- otkupljuje
menicu korisnika, rambursna banka i potražna banka. Podela akreditiva: vidi pitanje 35.

26
Međunarodni dokumentarni inkaso je instrument plaćanja kod koga banka preuzima obavezu da
po nalogu i za račun klijenta naplati novčano potraživanje koje on ima prema trećem licu uz
istovremenu predaju određenih dokumenata, a nalogodavac se obavezuje da plati proviziju i troškove
banci. MDI je sredstvo plaćanja i sredstvo obezbeđenja. Posao sa dokumentarnim inkasom
finkcioniše tako što prodavac odmah po otpremanju robe šalje robna dokumenta dostavnoj banci,
koja ih dostavlja na naplatu korespodentskoj-inkaso banci u zemlji kupca (trasata) sa nalogom da ih
preda kupcu tek oda kada bude platio kupovnu cenu ili akceptirao menicu i ispunio druge uslove
predviđene nalogom za naplatu i instrukcijom.
Bankarska garancija predstavlja instrument osiguranja plaćanja u međunarodnom platnom prometu.
Bankarskom garancijom banka garantuje korisniku da će njen klijent, izvršiti u predviđenom roku,
sve preuzete obaveze navedene u garanciji. Ukoliko se to ne desi, iste na izvršenje preuzima banka.
Bankarski ček izdaju inostrane banke i trasiraju iste na neke druge inostrane banke. U ulozi transata i
trasata se pojavljuju samo banke, stoga su ovi čekovi, sa aspekta naplate najsigurniji.
Međunarodno kreditno pismo je nalog koji jedna banka asignant daje drugoj banci sa sedištem u
inostranstvu, asignatu da korisniku isprave, asignataru isplati odjednom ili sukcesivno datu sumu
novca. Njime banka ovlašćuje neko lice da može kod druge banke raspolagati određenom sumom
novca kad se ispune određeni uslovi. Ono je poseba oblik dokumentarnog akreditiva i uvek je
neprenosiva izjava i glasi isključivo na novac.

31. ISNTRUMENTI PLATNOG PROMETA ZA GOTOVINSKA PLAĆANJA

Nalog za uplatu i nalog za isplatu su instrumenti gotovinskog platnog prometa.

Nalog za uplatu je gotovinski instrument koji se koristi za uplate u gotovom novcu u korist računa za
uplate dnevnog pazara, plaćanje obaveza i druge uplate. Sastoji se od dva primerka, od kojih prvi
nakon overe ostaje uplatiocu, dok drugi ostaje banci za evidenciju. Elementi naloga su: naziv
uplatioca, naziv primaoca, broj računa primaoca, oznaka valute, iznos, svrha uplate, šifra plaćanja,
broj modela, poziv na broj, mesto i datum, datum valute.

Nalog za isplatu je gotovinski instrument kojim pravno ili fizičko lice podiže novac sa svog (svojih)
računa ili na teret računa u korist primaoca koji nema račun kod te banke.
Elementi naloga su:
 Naziv isplatioca
 Naziv primaoca
 Broj računa isplatioca
 Oznaka valute
 Iznos
 Svrha uplate
 Šifra plaćanja, broj modela, poziv na broj, mesto i datum prijema, datum valute, potpis
primaoca i br. Lične karte, pečat i potpis isplatioca.

27
32. INSTRUMENTI PLATNOG PROMETA ZA BEZGOTOVINSKA PLAĆANJA

U instrumente bezgotovinskog plaćanja su opšti nalog za prenos, posebni nalog za prenos, nalog za
naplatu, akceptni nalog i obračunski ček.
Nalog za prenos se koristi kada dužnik nalaže banci prenos sredstava na teret njegovog računa u
korist računa poverioca ili za prenos sredstava između dva računa istog klijenta.
Elementi naloga su: način izvršenja-hitno, naziv dužnika-nalogodavca, naziv poverioca-primaoca,
broj računa nalogodavca, broj računa poverioca, oznaka valute, iznos, svrha, šifra plaćanja, broj
modela zaduženja, poziv na broj zaduženja, broj modela odobrenja, poziv na broj odobrenja, mesto i
datum, pečat i potpis nalogodavca.
Nalog za naplatu se koristi kada poverilac u skladu sa ovlašćenjem dobijenim od dužnika inicira da
se izvrši naplata sredstava sa računa dužnika (pismeno ovlašćenje koje dužnik daje svojoj banci i
svom poveriocu). Koristi se za naplatu dospelih HOV ili drugih instrumenata obezbeđenja plaćanja,
otvorenih akreditiva, za naplatu na osnovu izvršnih rešenja izdatih na osnovu zakona ili sudskih
rešenja, za naplatu provizije za usluge platnog prometa. Elementi naloga su: naziv dužnika, naziv
poverioca-nalogodavca, broj računa dužnika, broj računa poverioca, oznaka valute, iznos, svrha, šifra
plaćanja, broj modela zaduženja, poziv na broj zaduženja, broj modela odobrenja, poziv na broj
odobrenja, mesto i datum, pečat i potpis nalogodavca i datum valute.

33. MENICA

Menica je bezuslovno sredstvo plaćanja kojim jedan subjekat (trasant) izdaje nalog drugom subjektu
(trasatu), da u naznačenom vremenu isplati menični novčani iznos subjektu imenovanom u menici
(remitentu).
Menica ima trojaku funkciju:
1. Sredstvo plaćanja
2. Sredstvo obezbeđenja plaćanja i
3. Sredstvo eskonta i reeskonta.

Postoji više menica, a najviše se koriste: Trasirana(vučena) menica, Solo menica, Blanko menica,
Robna menica, Finansijska menica i Rekta menica.
Trasirana menica je najčešći oblik menice u evropskom uporednom pravu. Izdavalac daje nalog
drugom licu (trasatu), a najčešće svojoj banci, da korisniku menice (remitentu) isplati novčani iznos
na koji menica glasi.
Solo menica je najjednostavniji oblik menice, izdavalac menice se obavezuje da će isplatiti određenu
sumu novca remitentu u vreme dospelosti menice.

34. ČEK

28
Ček predstavlja pismenu ispravu kojom izdavalac/potpisnik daje banci bezuslovnu naredbu da
podnosiocu isplati naznačenu sumu novca. Za razliku od menice, koja se izdaje i kada nema novca na
računu, ček se izdaje samo uz postojanje novčanog pokrića.
Ček koriste fizička lica za bezgotovinska plaćanja i za isplatu gotovog novca na teret računa. Oblik,
sadržinu i način upotrebe utvrđuje banka u skladu sa potrebama i Zakonom o čeku. Ček karakterišu
sledeća načela:
1. Načelo pismenosti znači da se ček može izdati samo u pisanoj formi u skladu sa zakonom
2. Načelo inkorporacije znači da postoji jedinstvo između prava na ček i prava koja proizilaze iz
čeka.
3. Načelo strogosti polazi od ostvarivanja prava na osnovu čeka. Ako se pravo ne može ostvariti
uobilajenim putem, onda procesnim radnjama (protest, amortizacija čeka)
4. Načelo konstantne obaveze polazi od toga da se obaveza stvara isključivo potpisivanjem čeka
5. Načelo solidarnosti polazi od toga da za obaveze po čeku odgovaraju svi dužnici
6. Načelo samostalnosti polazi od toga da se ček posmatra samostalno i nezavisno od drugih
izjava
7. Načelo pokrića nalaže da svaki ček mora imati novčano pokriće
8. Načelo ekonomije se zasniva na značenju čeka kao instrumenta pp (akumuliranje sredstava u
banci, upotreba tih sredstava, plaćanje naknade vlasnicima sredstava...)
Svaki ček mora da obavezno sadrži sledeće elemente:
- Označenje da je to ček
- Bezuslovni nalog za isplatu naznačene svote
- Ime lica koje treba da isplati čekovnu svotu (trasata)
- Datum i mesto izdavanja
- Mesto gde treba izvršiti uplatu
- Potpis izdavaoca čeka (trasanta)

35. AKREDITIV

Akreditiv predstavlja specijalni način plaćanja koji se koristi u unutrašnjem platnom prometu i u
plaćanju s inostranstvom. Akreditivom banka, po zahtevu korisnika novčanih sredstava daje nalog
drugoj banci da navedenom fizičkom ili pravnom licu isplati određenu sumu novca. Akreditiv se
može otvoriti samo ako na tekućem računu nalogodavca ima pokrića za njegovo otvaranje.
Dokumentarni akreditiv je uslovna obaveza banke da plati prodavcu – pismena obaveza banke data
prodavcu na zahtev i prema instrukcijama kupca da plati po viđenju ili na budući utvrđeni rok, iznos
koji ne prelazi iznos akreditiva, uz dokumenta predviđena u akreditivu. DA je sredstvo obezbeđenja i
istovremeno sredstvo plaćanja, pa je najčešće korišćeni i najsigurniji instrument međunarodnog
platnog prometa. Učesnici u akreditivnom poslu su: kupac-daje banci nalog, prodavac-u čiju se korist
otvara akreditiv, akreditivna banka-banka kupca, avizirajuća banka-banka koja obaveštava korisnika
o otvaranju akreditiva, isplatna banka-banka navedena u akreditivu, konfirmirajuća banka- otkupljuje
menicu korisnika, rambursna banka i potražna banka. Podela akreditiva:
29
Prema kretanju robe:
 Uvozni-nostro akreditiv(otvara se po nalogu domačeg uvoznika u korist inostranog izvoznika)
 Izvozni-loro akreditiv (otvoren u korist domaćeg izvoznika, po nalogu stranog uvoznika)
Prema mogućnosti prenosa:
 Opozivi akreditiv (može se opozvati bilo kad bez obaveštavanja korisnika
 Neopozivi akreditiv (ne može se opozvati niti menjati bez izričitog pristanka)
Prema ulozi angažovane banke:
 Nepotvrđeni akreditiv (posrednička banka saopštava uslove bez daljih obaveza)
 Potvrđeni akreditiv (potvrđivanje akreditivne banke posredničkoj banci)
Prema doznaci pokrića:
 Pokriveni (pokriće se doznačuje u inostranstvo u momentu otvaranja akreditiva)
 Epokriveni (doznaka u momentu likvidacije akreditiva)
Prema zemlji isplate:
 Domiciliran u zemlji
 Domiciliran u inostranstvu

36. BANKARSKE GARANCIJE

Bankarskom garancijom banka garantuje korisniku da će njen klijent, izvršiti u predviđenom roku,
sve preuzete obaveze navedene u garanciji. Ukoliko se to ne desi, iste na izvršenje preuzima banka.
Garancija se može koristiti samo u uslovima kad ugovoreno plaćanje nije duže od 30 dana.
Banka može putem garancije preuzeti na sebe i veći obim obaveza. Na primer, garancijom se može
predvideti da, pored ugovorene obaveze glavnog nosioca obaveze, ona preduzme naknadu štete koja
će nastati ukoliko glavni nosilac obaveze ne izvrši na vreme svoje obaveze.
U garancijskom poslu učestvuju najmanje tri lica (poverilac, dužnik i banka garant) između kojih se
zasnivaju tri pravna odnosa. Banka je dužna da isplati garantovani iznos ako dužnik iz osnovnog
ugovora ne ispuni obavezu u roku dospeća, a ostvare se za to i drugi uslovi navedeni u samoj
garanciji. Može biti uključeno više banaka, pa jedna ima ulogu neposrednog garanta, druga
kontragaranta, treća supergaranta, jedna može da avizira, a druga da konfirmira.
Bankarske garancije se dele prema sledecim kriterijumima:
 Vrsta ugovora ili drugog pravnog posla čije se izvršenje obezbeđuje garancijom
 Uslovi koji treba da budu ispunjeni da bi se isplatio garantni iznos
 Odnos bankarske organizacije prema osnovnom poslu
Licitaciona garancija je garancija gde se banka obavezuje da će korisniku garancije (kupcu,
naručiocu, investitoru) isplatiti garantnu sumu za slučaj da učesnik u licitaciji, čija je ponuda

30
prihvaćena, ne ispuni obaveze koje su predviđene licitacionim uslovima. Ova garancija se koristi kod
licitacija za izvođenje ivesticionih radova, isporuku opreme itd. Licitacione garancije su po pravilu
bezuslovne (dovoljno je donošenje zahteva za isplatu, a ne dokaza o tome da učesnik nije poštovao
uslove licitacije).
Garancija za dobro izvršenje posla je garancija kojom se banka obavezuje da će korisniku garancije
isplatiti određenu sumu ako dužnik iz osnovnog posla ne ispuni svoje ugovorne obaveze. U garanciji
mora biti naveden iznos na koji glasi ili elementi za utvrđivanje istog. Visina garantnog iznosa se
određuje u fiksnom iznosu ili u najvećem iznosu (plafon garancije). Garancija ističe nakon 6 meseci,
ili ako se korisnik garancije odrekne prava iz garancije ili ako su potraživanja iz garancije izmirena.
Garancija za vraćanje avansa je garancija kojom banka preuzima obavezu da će korisniku garancije
isplatiti garantnu sumu za slučaj da isporučilac ne ispuni svoje ugovorne obaveze za koje je položen
avans ili ne vrati avans na drugi način. Visina garancije je jednaka primljenom avansu, rok važenja je
6 meseci.
Uslovna garancija je garancija u kojoj je naveden uslov koji mora da bude ispunjen da bi korisnik
garancije stekao pravo da se obrati banci sa zahtevom za isplatu garantnog iznosa. Postavljanje uslova
za isplatu garancije se dokazuje robnim dokumentima koje podnosi korisnik garancije prilikom
podnošeja zahteva za isplatu garantnog iznosa ili podnošenjem recimo nalaza inženjering biroa da
isporučena oprema nije bez nedostataka itd.
Bezuslovna garancija je garancija gde se ne traži da korisnik podnese dokaz kojim potvrđuje da je
ispunjen uslov za isplatu garantnog iznosa. U njoj je sadržana klauzula ’’na prvi poziv’’ ili klauzula
sa istim značenjem.
Supergarancija je garancija kod koje poverilac zahteva da mu dužnik pored garancije pribavi i
garanciju prvoklasne banke, kada nema dovoljno poverenja u banku koja je prvobitno garantovala.
Kotragarancija se koristi kada propisi zemlje korisnika naređuju da garanciju izda banka sa sedištem
u zemlji korisnika, dok se nalogodavac za izdavanje garancije nalazi u drugoj zemlji.
Samostalna garancija ili garancija sa klauzulom bez prigovora ili drugom klauzulom koja ima isto
značenje, predstavlja pravi oblik garancije kakav se masovno koristi u poslovima međunarodne
trgovine. Ona pokriva rizik neispunjenja ugovornih obaveza i rizik nepunovažnosti jedne takve
obaveze. Bezbednija je i pouzdanija od akcesorne garancije.
Akcesorna garancija je oblik obezbeđenja kod koga bnka može prema korisniku garancije da ističe
sve prigovore koje može da ističe jemac prema glavnom dužniku, retko se koristi u međunarodnoj
trgovini.
Konzorcijalne garancije su one kod kojih više banaka daje garanciju, a individualne daje jedna banka.
Pokrivene garancije su one kod kojih nalogodavac polaže pokriće kod banke iz koga banka isplaćuje
garantni iznos a kod nepokrivenih garancija banka isplaćuje garantni iznos iz sopstvenih sredstava.

31
Neposredne garancije su one kada banka daje garanciju korisniku po nalogu svih klijeata, a kod
posrednih garancija se između dužnika iz osnovnog ugovora, alogodavca i njegove banke, davaoca
garancije i poverioca uključi jedna ili više banaka.
Zavisno od toga da li se garancijom obezbeđuje izvršenje novčane ili nenovčane garancije postoje
činidbene i platežne garancije.

37. PLATNE KARTICE

Platna kartica se koristi za bezgotovinsko plaćanje i za podizanje gotovog novca kod izdavaoca
kartice ili preko bankomata.

Platne kartice se često upoređuju sa čekom, najpopularnijim bezgotovinskim sredstvom plaćanja.

Razlike između ova dva načina plaćanja roba i usluga su značajne. Za dobijanje čeka potrebno je
stalno zaposlenje. U slučaju plaćanja karticom provlačenjem kartice kroz POS terminal (POS - Point
Of Sale), odobravanjem tražene transakcije obezbeđuje sledeće: banka garantuje trgovini da će dobiti
svoj novac i banka je proverila da li njen klijent može da plati robu ili uslugu u tom iznosu, te računa
da neće izgubiti novac. Dodatni problem kod čekova je i njihova sporija realizacija, jer ček treba
fizički odneti u banku.
Platne kartice mogu biti debitne ili kreditne. Kada klijent koristi debitne kartice, podrazumeva se da
ima novac na računu koji želi da potroši. Kod kreditne kartice po pravilu se novac uplaćuje, plaća na
kraju meseca iznos koji je potrošen u potpunosti ili delimično.
Postoje dve grupe problema u vezi sa karticama: prva je vezana za pin kod, a druga za nestručnu
upotrebu terminala.

38. NALOG ZA PLAĆANJE PREMA INOSTRANSTVU

Nalog za plaćanje se koristi za plaćanja po osnovu poslovnog odnosa (kupovina roba ili plaćanje
usluga), ali se koristi i za ostala plaćanja. Pravna lica koriste naloge za plaćanje kako bi izmirili
obaveze na osnovu poslovnog odnosa. Fizička lica vrše transfer novca ka inostranstvu po različitim
osnovama: poklon ili pomoć članu porodice, renta, školarina, alimentacija i dr. Nalozi za plaćanje
mogu se dostaviti banci lično, elektronski, faksom i poštom.

Doznaka je svaka pošiljka novca koja se obavlja preko banke, pošte ili nekog drugog nosioca platnog
prometa. Putem doznake nalogodavac šalje novčana sredstva korisniku doznake. U platnom prometu
sa inostranstvom primenjuju se različite vrste bankarskih doznaka: loro i nostro doznake, uslovne i
bezuslovne doznake i dr.

Nostro bankarska doznaka podrazumeva slanje sredstava iz zemlje davaoca naloga za doznaku u
inostranstvo, posredstvom domaće i inostrane banke. Kod loro doznake u pitanju je transfer
sredstava iz inostranstva.

32
Kod uslovne doznake realizacija zavisi od izvršenja neke činidbe od strane korisnika (npr. predajom
menice, fakture i dr.). Bezuslovna doznaka podrazumeva da nema posebnih zahteva za izvršenjem
određene radnje.

39. OBRAČUNSKA PLAĆANJA (kompenzacije, cesije i asignacije)

Obračunska plaćanja omogućavaju da se izmire međusobna dugovanja i potraživanja između dva ili
više učesnika.

Najznačajniji oblici obračunskih plaćanja su: kompenzacija, cesija i asignacija.

Kompenzacija podrazumeva poravnanje (prebijanje) međusobnih dugova između dva ili više lica.
Kompenzacija u najširem značenju podrazumeva izmirivanje međusobnih potraživanja. Potraživanja
mogu biti u robi i novcu. Robna kompenzacija podrazumeva da se za kupljenu robu isporučuje neka
druga roba. Kada u kompenzaciji učestvuju dve strane tada je reč o bilateralnoj kompenzaciji.
Bilateralna kompenzacija podrazumeva da jedno pravno lice ima istovremeno i obaveze i
potraživanja prema drugom pravnom licu. Multilateralna kompenzacija podrazumeva da ima više od
dva učesnika u izmirivanju obaveza. Na primer, jedno pravno lice duguje drugom pravnom licu,
drugo pravno lice duguje trećem pravnom licu, a treće pravno lice duguje prvom pravnom licu.

Cesija je ustupanje potraživanja, odnosno prenošenje potraživanja sa jednog poverioca na drugo lice,
koje postaje novi poverilac.

Cesija može nastati na osnovu ugovora ili sudske odluke. Najčešći oblik cesija je na osnovu ugovora
koji se zaključuje između starog poverioca i novog poverioca. Za primenu cesije neophodno je
postojanje dužničko–poverilačkih odnosa. U cesiji potraživanja učestvuju:

Cedent - poverilac koji ustupa svoje potraživanje

Cesionar - novi poverilac na koga se prenosi (cedira) potraživanje

Cesus - dužnik čija se obaveza prenosi na novog poverioca.

Asignacija je pisana izjava jednog pravnog lica (asignanta) drugom pravnom licu (asignatu) da za
njegov račun isplati određeni iznos trećem pravnom licu (asignataru), a to treće lice ovlašćuje da tu
isplatu primi u svoje ime.

U asignaciji učestvuju tri lica:

Asignant - izdavalac uputa

Asignat - lice koje prima uput da izvrši određenu radnju (upućenik ili platilac)
33
Asignator - lice kome se vrši radnja (primalac uputa ili korisnik).

Upućivanje odnosno asignacija podrazumeva da uputilac (asignant) ovlašćuje upućenika (asignata) da

za njegov račun izvrši novčanu isplatu primaocu uputa (asignataru). Asignacija podrazumeva da
asignant daje dva ovlašćenja: jedno asignatu da izvrši plaćanje i drugo asignataru da primi uplatu.
Izvršenjem asignacije gase se dve obaveze: asignanta prema asignataru i asignata prema asignantu.

40. POJAM I ZNAČAJ SPOREDNIH BANKARSKIH POSLOVA

Osnovni (primarni) bankarski poslovi se sastoje od prikupljanja depozita i drugih izvora sredstava
(pasivni poslovi), odobravanja kredita i drugih plasmana (aktivni poslovi) i platnog prometa
(neutralni poslovi). Vremenom su se razvili sporedni (savremeni, parabankarski) bankarski poslovi,
kao rezultat tražnje klijenata za proširenjem palete usluga od strane banaka i nastojanja banaka da
ovim zahtevima odgovore, kao i zbog pariranja banaka konkurenciji od strane nebankarskih
organizacija. Poslovi, kao što su elektronsko bankarstvo, poslovi sa HOV, konsalting poslovi,
forfeting i faktoring, lizing i finansijski lizing zauzimaju sve veći udeo u ukupnim bankarskim
poslovima i preuzimaju primat u pogledu profitabilnosti.

41. ELEKTRONSKO POSLOVANJE

Elektronizacija je fenomen novijeg datuma. Bankarska industrija je konzervativna i sklona

tradicionalnim i proverenim metodama. Broj transakcija je vremenom narastao do te mere da one više
nisu mogle da se primenjuju za obradu transakcija (ogromna dokumentacija). Zbog toga su sredinom
šezdesetih godina XX veka preduzete mere za automatizaciju transakcija. Rezultat toga je nastanak
automatske klirinške banke i veliki nacionalni elektronski platni sistem poput Fedvajera i CHIPS-a.
Potreba automatizovanja transakcija van nacionalnih granica dovela je do stvaranja međunarodnog
međubankarskog platnog prometa na veliko. Početkom 1970-tih osnovan SWIFT, kasnije IBOS i
FNA.
Osnovne karakteristike servis elektronskog bankarstva su:
 Individualnost
 Mobilnost
 Nezavisnost vremena i mesta
 Fleksibilnost i interaktivan rad
Prednosti koje pruža elektronsko bankarstvo su brojne:
 Sa manje zaposlenih pruža se bolji kvalitet usluga,
 Smanjuje se broj organizacionih jedinica banke, uz istovremenu mogućnost pokrivanja veće
teritorije,
 Mnogo je veći broj korisnika kojima se mogu pružiti usluge,
 Smanjene su provizije,
 Dostupnost usluga 24h dnevno, 365 dana u godini,

34
  Obrada podataka i obavljanje transakcija, kao i provera su gotovo trenutne,
 Stvaranje imidža inovativne banke, bolje su i veće interaktivne mogućnosti,
 Vrši se promocija samouslužnog bankarstva,
 Jača konkurentska sposobnost banke.
Korisnici bankarskih usluga mogu biti:
1. Veliki korisnici elektronske usluge koriste za tipične poslove (upravljanje gotovinom, prenos
sredstava, izveštavanje o stanju velikog broja računa kompanija).
2. Privatne osobe koriste mrežu za usluge, kao što su kućno bankarstvo, Internet bankarstvo,
telefonsko bankarstvo.
3. Osoblje banke se koristi internom mrežom.
Sigurnost poslovanja preko mreže mora biti osnovni princip poslovanja svake banke, odnosno svake
usluge koju banka pruža. Implementacija internet bezbednosti uključuje identifikaciju i autorizaciju,
integritet poruke i bezbednost mreže.
Elektronska tehnologija primenjuje se i u segmentu plaćanja malih vrednosti, koja podrazumeva
komunikaciju banaka sa preduzećima i fizičkim licima. U komunikaciji sa preduzećima se koristi
finansijska razmena elektronskih podataka (FEDI) koja se obavlja preko računarskih mreža.
Banke u poslovima sa građanima koriste elektronske platne kartice, a razvijene informacione mreže
su omogućile elektronizaciju šalterskog poslovanja putem bankomata (ATM). I spominju još
kućno bankarstvo – građani od kuće preko računara mogu gledati stanje na svom tekućem računu i
izdavati nalog za plaćanje.
Pružanje kvalitetnijih bankarskih usluga uz niže operativne troškove. Troškovi po transakciji su
najniži ako banka kao kanal za pružanje usluge koristi Internet.
Oblasti primene Interneta u bankarstvu:
 Internet, kao podrška internim poslovnim procesima u bankarstvu,
 Ekstranet, kao proces povezivanja poslovnh partnera,
 Globalizacija poslovnih procesa,
 Bankarske transakcije korišćenjem internet servisa,
 Elektronski čekovi,
 Elektronski i digitalni novac i
 Platne kartice.
Većina banaka nije odmah prihvatila Internet kao poslovni kanal, dok danas, najveći broj velikih
svetskih banaka pruža usluge Internet bankarstva kao što su: dobijanje informacija o stanju i
aktivnosti računa, prenos izveštaja na računar, izdavanje elektronskih naloga za plaćanje sa računa na
račun, elektronsko plaćanje računa, otvaranje računa, podnošenje zahteva za kredit ili zajam,
kupovina finansijskih instrumenata i kupovina osiguranja.
Na Internetu postoje i virtuelne banke, a pionir u ovoj oblasti bila je Security First Network Bank iz
Atlante (oktobar 1995. god.)
Veliki distributeri kreditnih/debitnih kartica (Visa/MasterCard) počeli su da razvijaju svoje platne
sisteme na Internetu, kao i novu generaciju višenamenskih kartica sa ugrađenim integrisanim kolom
tj. mikročipom (smart kartice).

35
Jedna od poslednjih inovacija na Internetu je pojava platnih sistema tzv. mikro-plaćanja (plaćanja
ispod jednog dolara) koji se formiraju za distribuciju nematerijalnih dobara.

42. POSLOVI SA HARTIJAMA OD VREDNOSTI

Poslovi sa HOV predstavljaju poslove koje banka obavlja za svoj račun – usmeravanje sredstava u
HOV, kao i poslove koje banka obavlja za svoje klijente – raznovrsni poslovi posredovanja. Banka u
poslovnoj politici, usmeravajući deo sredstava u HOV, disperzira ukupan rizik, takođe i nekreditnim
plasmanima sredstava obezbeđuje njihovu veću mobilnost i tim sigurniju likvidnost banke.
Usmeravanje sredstava u HOV obezbeđuje diversifikaciju plasmana banaka po vrstama, oblicima
plasmana i prema ročnosti usmeravanja tih sredstava. Plasman sredstava banaka u HOV vezuje se za
promet i portfelj kratkoročnih komercijalnih i posebno dugoročnih (investicionih) vrednosnih papira.
Bitna pretpostavka za ulaganje banaka u HOV je funkcionisanje primarnog i naročito sekundarnog
finansijskog tržišta. Tek u takvim uslovima banka, i drugi vlasnici HOV, mogu svoje vrednosne
papire uvek prema potrebi i nahođenju pretvoriti u likvidan novac. U Srbiji tržište HOV nije još uvek
u dovoljnoj meri razvijeno, pa plasmani u HOV imaju mali udeo u strukturi ukupnih plasmana
banaka. Osnovna ograničenja domaćeg finansijskog tržišta su:

•• nedovoljno razuđena struktura finansijskih i bankarskih organizacija,

•• relativno skromna struktura finansijskih instrumenata,

•• defektnost funkcionisanja pojedinih segmenata finansijskog tržišta,

•• dugotrajna politika realno negativnih kamatnih stopa.

Banka obavlja dilersko – brokerske poslove (poslove sa HOV u svoje i tuđe ime) uz uslov
pribavljanja saglasnosti NBS i Komisije za HOV i fi nansijska tržišta. NB uslovljava davanje
dozvole: postojanjem posebnog organizacionog dela banke, otvaranjem posebnog računa,
obezbeđenjem posebne evidencije, kadrovskom, organizacionom I tehničkom osposobljenošću.
Komisija daje saglasnost za imenovanje odgovornih lica. Organizacioni deo zadužen za dilerske,
odnosno dilersko – brokerske poslove donosi posebna pravila poslovanja, koja sadrže: vrste poslova,
vrste naloga, način postupanja sa HOV, prava i obaveze kastodi banke.

HOV se izdaju, prenose i evidentiraju u obliku elektronskog zapisa u Centralnom registru Hartija od
vrednosti (CRHOV). Sadržaj zapisa je sledeći : 1) oznaka vrste HOV, 2) oznaka klase, odnosno
serije, 3) naziv, sedište i matični broj izdavaoca, 4) naziv, sedište i matični broj pravnog ili fi zičkog
lica na čije ime glasi HOV, 5) nominalna vrednost emisije, 6) nominalna vrednost HOV, 7) opis
prava i obaveza, 8) datum izdavanja, odnosno upisa. Izdavaoci HOV mogu biti: pravna lica, država,
NB, lokalna samouprava i strana pravna lica. HOV izdate u zemlji glase na dinare. Dužničke HOV
mogu biti izražene u devizama, uz saglasnost NB24. Obaveze iz HOV koje glase u devizama se tako i
izmiruju. Prava iz HOV se mogu sticati od strane domaćih i stranih pravnih i fi zičkih lica. HOV
glase na ime. Prava nastaju upisom na račun koji se void u CRHOV. Zakonitim vlasnikom se smatra
vlasnik računa. Izuzetno, to može biti lice za čiji račun kastodi banka ima račun u CRHOV. Prenos
36
prava se vrši prenosom na račun novog zakonitog imaoca HOV. Prava trećih lica se stiču upisom tih
lica u CRHOV. Prava iz HOV neograničeno su prenosiva u pravnom prometu. Izuzetno, ograničeno
je raspolaganje, ako imalac izjavi da se odriče prava raspolaganja na pojedinim ili svim pravima ili
ako nadležni sud donese odluku o zabrani raspolaganja radi naplate potraživanja. Prava se mogu
sticati po osnovu pravnog sledbeništva, ostavinskim, stečajnim ili likvidacionim postupkom.

Vrste HOV su:

1) Akcije – hartije koje glase na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva;

2) Dužničke HOV – obveznice, koje daju pravo imaocu na isplatu nominalne vrednosti ili nominalne
vrednosti s kamatom;

3) Varanti za kupovinu akcija i obveznica – hartije koje daju pravo na kupovinu budućih akcija ili
obveznica;

4) Depozitne potvrde – HOV koje izdaju ovlašćene banke koje poseduju inostrane akcije ili
obveznice deponovane kod banke u inostranstvu.

Drugi finansijski instrumenti su:

•• Fjučersi sa isporukom predmeta ugovora – prenosivi standardizovani ugovor kojim se kupac

obavezuje da plati cenu na dan dospeća utvrđen ugovorom, odnosno kojim se prodavac obavezuje da
na taj dan izvrši isporuku predmeta ugovora;

•• Fjučersi bez isporuke predmeta ugovora - prenosivi stadandardizovani ugovor kojim se ugovorene
strane obavezuju da na dan dospeća utvrđen ugovorom isplate razliku između ugovorene cene
predmeta ugovora i cene na dan dospelosti;

•• Opcijski ugovor - prenosivi standardizovani ugovor kojim kupac stiče pravo da uz obavezu
plaćanja ugovorene premije na dan dospeća predviđen ugovorom kupi ili proda predmet ugovora po
ceni utvrđenoj ugovorom, a prodavac preuzme obavezu da tog dana proda ili kupi predmet ugovorene
obaveze.

•• Distribucija HOV se vrši javnom ponudom i objavljivanjem prospekta za distribuciju HOV i

upućivanjem javnog poziva za upis i uplatu HOV. Kada distribuciju vrši pokrovitelj odgovoran je
izdavalac. Formu i sadržinu prospekta određuje Komisija za HOV. Prospekt mora sadržati sve bitne
podatke za objektivnu procenu vrednosti HOV. Za istinitost i potpunost podataka odgovaraju
solidarno oni koji su prospekt pripremili, izdavalac i revizor. Rešenje o odobrenju Komisija donosi u
roku od 20 dana od dana prijema i to kada je prospekt potpun, kao i podneta dokumentacija. Ako se
Komisija ne oglasi smatra se da je distribucija odobrena. Preliminarni prospekt za distriubuciju HOV
– sadrži sve podatke kao i prospekt, sem podataka o ceni HOV, visini kamate i pokroviteljima
emisije. On se može javno dustrubuirati najduže 6 meseci od odobrenja. Odložni prosekt – sadrži sve
podatke kao i prospekt, sem podataka o ceni i visini kamatne stope. Odlaganje otpočinjanja postupka
distribucije ne može trajati duže od 6 meseci od donošenja rešenja. Dopuna prospekta je sastavni deo

37
prospekta i njom se ne mogu menjati podaci. Komisiji se obavezno nakon odobrenja mora dostaviti
dopuna preliminarnog i odložnog prospekta. Strano lice može vršiti distribuciju HOV preko dilersko -
brokerske kuće ili ovlašćene banke ako ima dozvolu Komisije, zaključen ugovor o organizovanju
distribucije i saglasnost NB.

Uslov za distribuciju HOV je da je sedište izdavaoca u državi koja ima zaključen ugovor između
svoje i Komisije za HOV RS. Depozitne potvrde – javna ponuda inostranih HOV se može vršiti u
ovom obliku ako je prospekt odobrio nadležni organ. Izdavalac može biti samo ovlašćena banka ako
ima prethodnu saglasnost NB za izdavanje ovih HOV i ako je zaključila ugovor sa inostranim
izdavaocem HOV. Rešenje o registraciji prospekta donosi Komisija.

......................

Distribucija HOV počinje upućivanjem javnog poziva za upis i uplatu HOV i stavljanjem na uvid
javnosti prospekta za distribuciju. Rok za javni poziv je 30 dana od odobrenja prospekta. Javni poziv
sadrži: podatke o datumu početka upisa i uplate i roku, podatke o mestu upisa i uplate, najvažnije
podatke o izdavaocu i o HOV. Prospekt se stavlja na uvid javnosti kada i javni poziv i stavlja se na
raspolaganje svim zainteresovanim licima. Lice koje je izvršilo upis bez uvida u prospekt može
odustati od upisa. Upis i uplata se vrši u banci, odnosno ovlašćenoj banci članu CRHOV, s kojom je
izdavalac zaključio ugovor. Rok za upis i uplatu ne može biti duži od tri meseca. Komisija izuzetno
može produžiti rok do 45 dana. Ako Komisija uoči nepravilnosti nalaže njihovo otklanjanja. Ako se
nepravilnosti ne otklone ili je to nemoguće Komisija donosi zaključak o prekidu ili obustavi
distribucije. Izdavalac je dužan da izvrši povraćaj u roku od 7 dana. Nakon 7 dana od isteka roka za
upis i uplatu izdavalac je dužan da Komisiji dostavi dokaz o broju upisanih i uplaćenih HOV. Nakon
odobrenja emisije izdavalac je dužan u roku od 7 dana da podnese zahtev za otvaranje računa i upis u
CRHOV. Postupak distribucije bez javne ponude vrši država, pokrajina ili NB. Trgovina HOV se vrši
isključivo na Berzi – organizovanom tržištu HOV. Izuzetno van berze:

1) Ako se ponuda za kupovinu, odnosno prodaju vrši bez javnog oglašavanja,

2) ako su ugovorne strane država, pokrajina ili profesionalni investitori

3) ako kupovinu odnosno prodaju HOV vrši NB.

43. FAKTORING

Faktoring je prodaja potraživanja od strane privrednog subjekta faktoru (factoring organizacija), koja
otkupljuje potraživanja i snosi sav rizik eventualne nemogućnosti naplate potraživanja. Faktoring
poslovi predstavljaju specifičan oblik pribavljanja sredstava prodajom potraživanja. Subjekti koji
učestvuju u obavljanju faktoring poslova su: klijent, kupac i faktor. Ovaj otkup potraživanja vrši se
pre roka dospeća, pa predstavlja oblik ubrzane naplate potraživanja. Ovim poslovima preduzeća
pribegavaju onda kada ne mogu da dođu do novčanih sredstava na drugi način i kada vrše prodaju
svojih proizvoda na kredit, zbog čega potraživanja preduzeća predstavljaju veliki deo aktive. Poslovi
faktoringa su slični poslovima forfetinga, s tim što se u ovim poslovima kao posrednik češće

38
pojavljuje specijalizovana institucija, faktor, jer su rokovi dospeća kod faktoringa u pravilu kraći, a
iznosi potraživanja manji, nego kod forfetinga.

......................

Preteče poslova oblika faktoringa susreću se u prapočecima bankarskih poslova, a u savremonom

bankarstvu faktoring se pojavio krajem XIX veka u spoljnotrgovinskoj razmeni SAD sa Evropom,
kada su imali oblik komisione prodaje evropskih, a posebno engleskih proizvođača tekstila na tržištu
SAD. U Evropi se faktoring javio u većem obimu krajem XX veka.

Faktoring predstavlja prenos, odnosno cesiju potraživanja izvoznika na kompanije koje se bave
faktoringom, koje avansiraju sredstva prilikom izvoza, čime se izvoznik kreditira kratkoročno, a
preostali iznos mu se stavlja na raspolaganje kada kupac primi robu po odbitku kamate i provizije za
učinjenu uslugu. Korišćenjem faktoringa se ubrzava obrt kapitala, a naročito je pogodan za izvozni
nastup relativno manjih kompanija, čime se prevazilazi kreditiranje kao neophodan uslov za nastup
na inostranim tržištima. Ovaj vid kreditiranja je naročito zastupljen u SAD i Velikoj Britaniji. Puni
faktoring, uz višu proviziju, može da obuhvati, pored ostalog, poslove korespodencije, platnog
prometa, naplate duga, knjigovodstva, istraživanja tržišta. Osnovne vrste faktoringa su: otvoreni
faktoring, zatvoreni ili skriveni faktoring i pravi i kvazi faktoring. Predstavljen Zakon o faktoringu
(PK BG, jul 2013.)

Iako je faktoring kao instrument finansiranja obrtnog kapitala privrede, prisutan još od 2005. godine,
na domaćem tržištu, donošenje Zakona inicirali su i podržali predstavnici privrede i faktoring
industrije, pre svega radi povećanja pravne sigurnosti svih učesnika u ovom poslu, otklanjanja
nedoumica i pravnih praznina u postojećoj regulativi, a sve radi stvaranja uslova za dodatno fi
nansiranje i povećanje likvidnosti privrede, posebno sektora MSPP, koja tradicionalno imaju otežan
pristup bankarskim sredstvima.

44. FORFETING

Forfeting spada u značajne mehanizme finansiranja preduzeća otkupom potraživanja, koji se javlja
kod velikih pojedinačnih poslova o isporuci opreme, izgradnje objekata po sistemu “ključ u ruke”,
izvođenja investicionih radova sa odloženim rokovima plaćanja od jedne do nekoliko godina ili
izvoznih poslova.
Ugovorom o forfetingu banka, forfeter, preuzima od svog klijenta potraživanje koje on ima prema
trećem licu, koje joj prodavac prenosi uz prenos instrumenata za naplatu potraživanja o rokovima
dospeća koje je ugovorio sa kupcem (menica, dokumentarni akreditiv, garancija trećeg lica). Banka
prihvata prenos potraživanja i isplaćuje vrednost prenetih potraživanja prodavcu, uz odbitak eskontne
kamate, provizije i vezanih troškova.
Učesnici u poslu forfetiranja su domaći izvoznik, prodavac, inostrani uvoznik i banka, forfeter, koja
preuzima potraživanje.
Forfeting su sporedni bankarski poslovi, koji najčešće predstavljaju oblik finansiranja izvoznih
kredita. Oni se realizuju prodajom izvoznog potraživanja banci ili specijalizovanoj instituciji

39
(forfeteru), uz odbitak odgovarajućeg fiksnog iznosa, a na osnovu pokazivanja dokumenata kojima
uvoznik garantuje otplatu dugovanja. Izvoznik koji je prodao robu stranom kupcu na kredit na taj
način dolazi do likvidnih sredstava. Ključno za forfetera je da objektivno proceni platežnu sposobnost
uvoznika i pri tom najčešće traži i garanciju prvoklasne banke kao obezbeđenje.

Poslovima forfetinga se mogu baviti banke neposredno (češći slučaj) ili za to mogu
osnivati specijalizovane institucije. Ovi poslovi ubrzavaju obrt kapitala i smanjuju angažovana
sredstva izvoznika, što direktno utiče na poboljšanje njegove likvidnosti I prebacuje rizik sa
izvoznika na banku, forfetera. Zahvaljujući forfetingu sopstveno učešće izvoznika u kreditiranju
izvoza se svodi na minimum. Na osnovu forfeting transakcija formirano je sekundarno tržište HOV
koje se koriste u ovim transakcijama, kao što su menice akceptirane od strane uvoznika. Najveće
tržište ovih HOV je londonsko.

45. POJAM I KARAKTERISTIKE BERZI

Preko berze se plasira I nabavlja novac, devize i kapital samo putem kupovine i prodaje hartija od
vrednosti. Masa usluga zaključuje se na tržištu, a preko berze se plasiraju samo usluge brodskog i
usluge avio prevoza. Berza je, dakle, samo deo tržišto, potpuno specifično tržište.
Kada govorimo o organizacionoj strukturi berzanskih tržišta ona mogu biti organizovana
na dva načina: jedan od njih su berze, na kojima se sreću kupci i prodavci berzanskog materijala (ili
njihovi agenti I posrednici) kako bi obavili trgovinu. Drugi oblik je vanberzansko tržište, koje
se još naziva i OTC (Over the counter) market, što bi u bukvalnom prevodu značilo: “preko
šaltera”. Ovo tržište je manje formalizovano i manje rigorozno u odnosu na oficijelno berzansko
tržište, ali je ujedno i veoma konkurentno. Kupovina i prodaja hartija na njemu se obavlja kroz
direktne pregovore, aukcije i elektronsko uparivanje naloga. Berza je defiinisana kao: “organizacija,
udruženje, ili grupa ljudi, koji čine, održavaju ili organizuju mesto trgovanja ili opremu za spajanje
kupaca i prodavaca hartija od vrednosti i drugih berzanskih materijala”.

40
Danas berza predstavlja najefikasniju tržišnu instituciju koja omogućuje brzu kupoprodaju
različitih vrsta berzanskih materijala u relativno kratkom vremenskom roku.
Berza je pravno lice organizovano kao akcionarsko društvo ili društvo sa ograničenom
odgovornošću koje obavlja delatnost organizovane prodaje različitih berzanskih materijala.
Berza je defiinisana kao: “organizacija, udruženje, ili grupa ljudi, koji čine, održavaju ili organizuju
mesto trgovanja ili opremu za spajanje kupaca i prodavaca hartija od vrednosti i drugih berzanskih
materijala”. Berza predstavlja organizovani proctor na kome se obavlja kupovina i prodaja određene
vrste robe.

Ukoliko je trgovanje organizovano tako da se obavlja:

 na tačno određenom mestu,

 između ovlašćenih berzanskih trgovaca,
 sa standardnom robom,
 u tačno određeno vreme i
 po strogo definisanim pravilima trgovanja
takvo tržište se naziva berzom, a trgovina koja se na njoj obavlja-berzanskom trgovinom.
Berze predstavljaju organizovano trgovanje gde se trgovina obavlja između ovlašćenih berzanskih
trgovaca, zastupnika prodavaca i kupaca koji obavljaju kupoprodajni proces. Njihova osnovna
funkcija je da obezbeđuju kontinuirano tržište (continuous market) .
Standardizovana roba je značajna karakteristika berze. Na berzu ne mogu ići robe sumljivog
kvalitete nego samo prvoklasne robe: zlato, platina i drugi plemeniti metali, obojeni metali, proizvodi
crne metalurgije, žitarice, nafta i derivati, kafa, šećer, kaučuk, čaj i sl, usluge vazdušnog i pomorskog
saobraćaja kojima se trguje na robnim berzama, te novac, devize I hartije od vrednosti kojima se
trguje na finansijskim berzama. Uključivanje berzanskih materijala na berzu se naziva berzanski
listing.
Tačno određeno vreme je sadržano u pravilima svake berze. Rad berze odvija se na sastancima koji
se održavaju u tačno određeno vreme. Čak i ako berze rade 24 časa u prikupljanju naloga za kupovinu
i prodaju na svakoj berzi se i dalje zna u koje vreme se oglašava da su ti i ti nalozi upareni. Kod
robnih berzi kada je pitanju više roba kao berzanskih materijala, tačno se zna koliko se minuta sa
kojom robom trguje na berzi.
Precizna pravila trgovanja - Današnje berze su visoko organizovana tržišta. Berzanski poslovi se
obavljaju preko posrednika ili neposredno među članovima berze. Članovi berze mogu biti samo
registrovani berzanski trgovici. Svi poslovi obavljaju se preko ovlašćenih berzanskih trgovaca koji
direktno učestvuju u kupovini i prodaji, a drugi brokeri i dileri, kao berzanski posrednici, moraju
trgovati tako što daju naloge ovlašćenim trgovcima. Na berzi se radi po strogim i unapred poznatim
pravilima. Pošto se berzansko poslovanje zasniva na poverenju pravila trgovanja su morala biti
standardizovana i unapred poznata svim učesnicima u berzanskoj trgovini. Berzanski poslovi se
obavljaju pod kontrolom berzanskih organa i uprave, kao i pod nadzorom države i njenih organa.

41
 46. FUNKCIJE BERZI

Berza ima nekoliko važnih funkcija:

Prvo, stvaranje otvorenog I transparentnog tržišta- Berza je slobodno i otvoreno tržište na kome
ne postoji monopol. Na berzi svi trgovci posluju pod istim uslovima i sa istim pravilima. Standardni
kvaliteti robe omogućavaju da se na berzi masovno trguje robom koja nije fizički prisutna na berzi,
koja tek treba da bude dovezena, proizvedena ili ubrana iz dolazećih prinosa. Na berzama su istinski
kupci i prodavci anonimni, jer, za njihov račun, trgovinu obavljaju brokeri. Time se kupci I prodavci
rukovode samo motivima profitabilnosti, efikasnosti i hedžinga.

Drugo, stvaranje kontinuiranog tržišta- Berza obezbeđuje kontinuirano trgovanje jer se trguje
standardizovanom robom. Na berzama se kontinuiranim transakcijama stalno ispituje vrednost robe i
hartija od vrednosti, a time i solventnost njihovih emitenata. Krajem svakog radnog dana množenjem
vrednosti običnih akcija sa njihovim brojem dolazi se do vrednosti kotiranih preduzeća. Oni emitenti
čije se razvojne mogućnosti povoljno cene od strane investicione javnosti postižu veće cene za svoje
hartije od vrednosti i time podižu sopstvenu vrednost.

Treće, stvaranje uslova za formiranje objektivne tržišne cene- Berza stvara uslove za formiranje
objektivne tržišne cene jer cena predstavlja rezultat nadmetanja velikog broja kupaca I prodavaca koji
se susreću na berzi. Na berzi se koncentriše ponuda i tražnja, čijim se sučeljavanjem formira
objektivna cena. Objektivna tržišna cena ne mora biti realna ni pravična cena, nego je to cene koju
odnosi ponude i tražnje u datom vremenskom trenutku diktiraju. Berze omogućavaju izjednačavanje
cena u prostoru i vremenu.

Četvrto, najpovoljnije pribavljanje kapitala- Berza upravo ima ulogu da omogući brz I efikasan
protok sredstava od subjekata koji raspolažu finansijskim viškom (najčešće građani i investicioni
fondovi) ka subjektima sa manjkom finansijskih sredstava (najčešće preduzeća i država). Dakle, berza
subjektima kojima su sredstva potrebna za obavljanje privredne aktivnosti omogućava da do njih
dođu, a onima sa viškom sredstava- da njihovim plasiranjem ostvare zarade.

Peto, ostvarivanje efikasnosti i efektivnosti upravljanja u privedi- Berze snižavaju cenu

pribavljanja kapitala za preduzeća. Mogućnost da se hartije od vrednosti prodaju relativno brzo
posredstvom berzi, uverava investitore da lako mogu da dođu do sredstava u želji da obezbede svoju
likvidnost. Berza stvara brzu i jasnu informacionu osnovu za praćenje rejtinga kompanija čijim se
akcijama trguje na berzi kapitala. Razvijena berza stimuliše konkurenciju I dovodi do specijalizacije i
raspodele rada između berzanskih posrednika, što dovodi do snižavanja troškova finansijskog
posredovanja. Berza obezbeđuje solventnost finansijskog sistema, a pretpostavka za to je da postoji
razvijeno sekundarno tržište kapitala koje treba da obezbedi likvidnost investicija. Razvijeno
berzansko tržište omogućava i lakši ulazak stranog kapitala (stranih investicija) što je posebno
značajno za zemlje koje imaju deficit potrebnih finansijskih sredstava. Berza omogućuje dugoročno
42
vlasničko finansiranje kroz primarnu prodaju akcija, čime emitenti povećavaju sopstveni trajni
capital.

Šesto, napredak firmi kroz promenu menadžmenata- Investitori nezadovoljni performansama

emitenta akcije koju poseduju žele da se takve akcije oslobode. Niža cena akcija omogućuje njihovu
lakšu i jeftiniju kupovinu u većem broju te je I opasnost od pribavljanja kontrolnog paketa, od strane
spoljnog investitora, veća. Ta opasnost od tzv. „preuzimanja“ korporacija, jedan je od glavnih
motivacionih faktora za menadžment, s obzirom da preuzimanjem, po pravilu, ostaju bez posla.
Efikasan način odbrane od preuzimanja je podizanje poverenja investitora kroz efikasnije poslovanje i
dobre poslovne perspektive. Strah od preuzimanja unapređuje poslovanje korporacija, a time i
efikasnost privrede u celini.

Sedmo, omogućuju ostvarivanje likvidnosti- Berze, kroz pretvaranje manje likvidnih berzanskih
materijala u likvidne, obezbeđuju likvidnost u privredi, isto kao i plasiranje berzanskih materijala u
ostvarivanje zarade kada je likvidnost osigurana, pa postoje viškovi određenih berzanskih materijala.
To ohrabruje nove investicije i podstiče razvojni proces u privredi.

Osam, informisanje- Berza snadbeva tržište informacijama o zaključenim poslovima, njihovom

obimu i o postignutoj ceni i promenama cene. S obzirom da se na berzi okupljaju ljudi koji raspolažu
najnovijim informacijama o privrednim kretanjima, ona postaje mesto I za predviđanje ukupnih
budućih privrednih kretanja, na bazi pribavljanja relevantnih informacija iz zemlje i okruženja.

Devet, rizičnost tržišta- berza predstavlja i rizično tržište, jer cena berzanskog materijala u toku
samo jednog radnog dana može da se drastično promeni (poraste ili padne) i za nekoliko puta. Neke
zemlje, da bi izbegle ovu osobinu tj. hirovitost odnosno volativnost berze uvode ograničenja na
dozvoljene dnevne fluktuacije cene berzanske robe.

Postoji I nekih pet osnovnih karakteristika berzi kao savremenih finansijskih tržišta, po profesoru
Eriću, su:

1. institucionalizacija i globalizacija,

2. inovacije u organizaciji – predmetima i procesima trgovanja,

3. tokovi deregulacije poslovanja,

4. uloga tehničko – tehnoloških inovacija I

5. sekjuritizacija

47. BERZANSKI INDEKSI

Berzanski indeks je prosek cena hartija od vrednosti izražen u odnosu na ranije utvrđenu bazičnu
tržišnu vrednost. Indeks se koristi za analizu funkcionisanja berze. Najpoznatiji berzanski indeksi su
DOW JONES, FTSE i NASDAQ. Berzanski indeksi - izračunavaju se stavljanjem u odnos proseka

43
cena određenog broja akcija u datom trenutku sa prosekom cena istih akcija iz nekog prethodnog
trenutka.

Tri su glavna faktora po kojima se berzanski indeksi razlikuju: po brojčanoj zastupljenosti akcija koje
indeks predstavlja, po relativnoj težini koja se daje akcijama I po korišćenoj metodi uprosečavanja
koja se koristi.

Berzanski indeks i njegovo kretanje je pokazatelj ponašanja određenog tržišta. Oni nam pokazuju
kakva je → konjunktura, odnosno privredna aktivnost firmi koje se kotiraju na berzi u nekom period.
Ukoliko su cene akcija drastično skočile (usled pozitivne konjunkture) to će dovesti do pozitivnih
efekata na berzanski indeks (on će rasti) i obratno. U prosperitetu indeksi rastu, a u krizama indeksi
opadaju.

Vrste indexa:

Pored indeksa koji su sastavljeni da pokazuju kretanje celokupnog tržišta, imamo i one koji pokazuju
kretanje pojedinih njegovih segmenata. Berzanski indeksi mogu biti proseci (ponderisani ili
neponderisani proseci cena hartija – Dow Jones) ili indeksi koji su odnos posmatranih vrednosti
prema baznim ponderisanim prosecima cena – S&P500.

Namena:
Berzanski indeks se najčešće upotrebljava za merenje uspešnosti određenog investitora i zarade koju
je ostvario posedovanjem akcija.

Neki od najpoznatijih berzanskih indeksa na svetskim berzama su:

NYSE (Njujorška berza) je godinama najveća i najuglednija berza akcija u svetu, uz akcije, na toj se
berzi trguje obveznicama, opcijama, varantima i pravima: Dow Jones Index, NYSE kombinovani
indeks , AMEX Kompozitni Indeks, NASDAQ, indeks vanberzanskog tržišta

AMEX kompozitni indeks prati performance akcija listiranih na Američkoj nerzi. Ameks je složeni
indeks koji odražava ukupnu tržišu vrednost svih njegovih komponenti u odnosu na njihovu ukupnu
vrednost na 29, decembar 1995.

Dow Jones Index - pokazuje kretanje cena akcija na Njujorškoj berzi (NYSE), poslovni krugovi u
svetu pomno prate kretanje ovog indeksa, jer služi kao indikacija brzine i smera kretanja berze kao
celine. Cena akcija 30 najvećih kompanija.

NASDAQ, indeks vanberzanskog tržišta- Obuhvata hartije od vrednosti koje kotiraju na Njujorškoj
berzi, kao i neke kojima se trguje preko šaltera. NASDAQ je najvažnije sredstvo trgovanja preko
šaltera u SAD-u. Postoje: NASDAQ Composite (sve akcije izlistane na NASDAQ bezi uključuje
mnoge internet kompanije), NASDAQ 100(100 najvećih kompanija na ovoj berzi, koje najviše
osciliraju), Wilshire 5000 (celokupno američko tržište akcija).

Londonska berza- FTSE 100, FT 30-meri najvećih 30 londonskih kompanija na Londonskoj berzi,
FOOTSIE-Indeks običnih akcija na Londonskoj berzi.

44
Tokijska berza- Tokio- Nikkei - jeste prosek cena akcija na Tokijskoj berzi, za njegovo
izračunavanje se koristi pake 225 akcija sa mogućnošću izmene svega 6 akcija godišnje. Tokio Topix
obuhvata sve akcije koje kotiraju na berzi u Tokiju.

Ostale berze: DAX indeks-nemački indeks cena akcija (ponderisana vrednost 30 vodećih akcija na
Frankfurtskoj berzi), CAC 40-berza u Parizu, MIBTEL 100- Milanska berza, RTS-indeks Moskovska
berza, BOVESPA- berza u Sao Paolu, Atens- Grčka, Hang Seng- Hong Kong, Big Mac indeks…

48. UČESNICI U BERZANSKOM TRGOVANJU

Subjekti berzanskog poslovanja su sva pravna i fizička lica koja posluju na berzi ili direktno i
indirektno učestvuju u njenom radu. U ulozi kupac i prodavaca mogu se naći individualni i
institucionalni investitori, odnosno mogu se pojaviti fizička lica, domaći i strani privredni subjekti,
banke i druge finansijske institucije.

Najznačajniji subjekti berzi su brokeri i dileri. Brokeri trguju na berzi, a dileri najčešće u
vanberzanskoj trgovini. Brokeri posluju u svoje ime a za račun klijenta, a dileri, pored obavljanja
brokerskih poslova, mogu poslovati i u svoje ime i za svoj račun. Brokeri se u tragovini na berzi
pojavljuju obavezno sa nalogom klijenta, a dileri mogu i bez naloga, u svoje ime i za svoj račun.

Market mejker je diler koji, po nalogu države ili berze, obavezno kupuje ili prodaje hartije od
vrednosti u svoje ime, za svoj račun po unapred dogovorenoj i utvrđenoj ceni, a radi očuvanja
stabilnosti cena na berzi. Postoje i investicioni savetnici koji pružaju savetodavne usluge kako
upravljati berzanskim robama, da li i kada ih kupovati i prodavati.

Banke su, takođe značajni berzanski subjekti. Berza i banka su u snažnoj interakcijskoj vezi.
Razvijeno finansijsko tržište, na berzi, je od velike važnosti za uspešnost poslovanja banaka. Ono
omogućava bankama ostvarivanje prihoda plasiranjem viškova sredstava, kao i pribavljanje
nedostajućih sredstava. Banke delovanjem na ponudu i tražnju na berzi direktno utiču na cenu
finansijske aktive. Preko berze poslovnebanke obavljaju „prerađivačku“ funkciju, odnosno
transformišu kratkoročna novčana sredstva u dugoročna. Banke svojim velikim finansijskim
potencijalima znatno doprinose likvidnosti i razvoju berzi.
Pojavljuju se na tržištu kapitala i u funkciji brokera, gde, pored izvršavanja naloga klijenata, pružaju i
mnoge druge usluge: konsultantske usluge, usluge portfolio menadžera, zastupanja, naplate dividendi
i kamata i sl.;

Pored banaka kao značajni berzanski subjekti smatraju se i tzv. institucionalni investitori. To su
osiguravajuća društva,penzioni fondovi, zdravstveni fondovi i investicioni fondovi.

45
49. PREDMET BERZANSKOG TRGOVANJA

Predmet berzanskog poslovanja kod svih berzi, može biti:

1. Roba: žitarice (pšenica, kukuruz, ječam),šećer, kafa, kakao, koža, kaučuk, pamuk i neke druge
sirivine, polufabrikati i metali, obično obojeni kao što su bakar, olovo, cink, kalaj, srebro,
nafta, gas i derivati i dr., kao i papiri koji dokazuju njihovo vlasništvo (skladišnica odnosno
robni zapis i tovarni list);
2. Domaći novac u depozitnom obliku i papiri na bazi njega izdati;
3. Strani novac: valute, efektni inostrani novac i devize i
4. Hartije od vrednosti: akcije i obveznice(različite po nominalnoj vrednosti, poreklu emisije i
dividendi, odnosno kamati koju donose).

STR. 37

50. MOTIVI INVESTIRANJA NA BERZI

Investicioni proces, bez obzira da li se investira u robu ili finansijske instrumente, započinje
utvrđivanjem investicionih ciljeva na osnovu dva osnovna indikatora: zahtevanog prinosa i tolerancije
rizika. Najčešći motivi investiranja su:

- zarada na razlici u ceni, ovi poslovi zovi se špekulativni poslovi, a predstavljaju prirodne poslove za
rad na berzi;
- da se zadovolje potrebe u neophodnoj robi ili da se plasira roba koje ima u izobilju (robe-sirovine,
devize, hartije od vrednosti);
- da se umanji ili izbegne rizik promene cene, deviznog kursa ili kamate (hedžing poslovi).
*Igra na razlici u ceni odnosno zarada dobiti je najčešći motiv poslovanja na berzi. Investitori od
rizičnije investicije očekuju i veći prinos. Taj odnos između očekivanog prinosa I rizika je poznat kao
„cena rizika“, a od cene rizika koju je investitor spreman da prihvati zavisi i izbor robe, kao i deviza,
i hartija od vrednosti u koje će investirati. U realnosti, diversifikacija berzanskih instrumenata i
drugih stavki imovine je racionalna. investiciona strategija jer umanjuje neizvesnost investiranja.
Dakle, moguća dobit i neizvesnost su dve ključne karike za analizu racionalnog investicionog
ponašanja. Najčešće se investicioni motivi proveravaju na investicijama u akcije koje su najobimnija
i najznačajnija berzanska roba.

*Prihod, njegova visina, izvori, stabilnost i očekivanja je, bez sumnje, najvažniji motiv
investiranja u akcije na berzi. U pitanju je visina prihoda u sadašnjosti ali i sigurnost, odnosno
primanja u budućnosti. Ukoliko je veći i stabilniji prihod, raste spremnost potencijalnih ulagača
dakupuju hartije od vrednosti.

46
*Sigurnost je drugi važan motiv investiranja u akcije i druge hartije od vrednosti. Osnovno pravilo
sigurnosti je da se sačuva početna realna vrednost uloga i njena kupovna moć. Zarada treba da bude
neosetljiva odnosno zaštićena od moguće inflacije ili deflacije u nacionalnoj privredi.

*Poverenje je treći važan motiv investiranja. Po teoriji poverenja osnovni factor u kretanju cena
akcija predstavlja porast ili pad poverenja između trgovaca i investitora u budućem kretanju cena
akcija, zarada i dividendi. Ova se teorija razlikuje od teorije zarade odnosno teorije dividendi po tome
što teorija poverenja objašnjava kretanje cena akcija na osnovu marketinške psihologije kupaca i
prodavaca, a ne na osnovu statističkih podataka i zakonitosti.

51. Finansijske berze

52. ROBNE berze

Robne – produktne, pomažu promet velikih količina robe bez njihovog prisustva. Zbog toga one
imaju vidnu ulogu u svetskoj trgovini. Kupljena roba se isporučuje kupcu prema ugovoru, i isto se
tako isplaćuje kupovna cena posle berzanskog sastanka. Na robnim berzama se najčešće trguje
žitaricama, metalima, ostalim poljoprivrednim proizvodima, naftom, gasom, strujom i dr.
Produktna berza predstavljaja organizovano tržište na kome se trguje standardizovanim proizvodima
kao što su metali (pre svega plemeniti metali, ali i drugi kao što su bakar, cink itd), žitarice, nafta,
kafa, i finansijskim derivatima. Na robnim berzama se trguje velikim količinama fungibilne (lako
zamenljive) robe. Ova karakteristika se zasniva na poštovanju strogih standarda u pogledu
karakteristika proizvoda. Zamenljivost robe omogućuje da se robom trguje na osnovu navođenja
oznaka, bez potrebe da se vrši uvid u samu robu. Zbog toga roba ne mora biti prisutna na berzi, već se
na robnim berzama trguje na osnovu sertifikata koji predstavljaju potvrde o kvalitetu berzanskih
proizvoda. Pored sertifikata o kvalitetu materijala kojim se trguje mora postojati i dokaz o vlasništvu.
Ovakav način poslovanja omogućuje promet velikih količina robe.

Produktna berza istorijski spada u prve oblike berze, zbog toga što se finansijsko tržište razvilo tek
kasnije. Najpoznatije robne berze su u Njujorku (šećer, žitarice, kaučuk, vuna, pamuk i metali),
Londonu (metali, vuna, šećer, juta, kaučuk), Čikagu (žitarice), Vinipegu (žitarice), Aleksandriji
(pamuk), Liverpulu (pamuk), Hamburgu (šećer), Kalkuti (juta) i Singapuru (kaučuk). S obzirom da se
na robnim berzama trguje velikim količinama roba, smatra se da bi bez robnih berzi došlo do
nestašice roba, što bi u stvari predstavljalo normalno stanje tržišta, a sve ostalo bilo bi suprotno tome.
Robne berze mogu biti specijalizovane i mešovite. Specijalizovana produktna berza je ona na kojoj se
trguje samo jednom vrstom robe. To je na primer Londonska berza metala (LME) na kojoj se prodaju
obojeni metali. Na mešovitim berzama trguje se različitim robama. Produktna berza ima određene
karakteristike koji čine ceo sistem veoma efikasnim:

47
Mesto poslovanja – berzanska trgovina se obavlja na određenom mestu koje je za tu namenu posebno
opremljeno, što utiče na smanjenje troškova trgovine. Ovlašćeni berzanski trgovci – na berzi
trgovačke poslove mogu obavljati ovlašćeni berzanski posrednici. Kao što je već rečeno na robnoj
berzi se trguje standardizovanim berzanskim materjalom. Standardizovani berzanski materijal je
jedan od veoma značajnih elemenata po kojem se razlikuje trgovina na robnim berzama od trgovine
putem drugih tržišnih institucija. Standardizacija podrazumeva kvalitet i kvantitet. Tako naprimer
“Lot” predstavlja standardnu minimalnu jedinicu mere (normal trading unit) ili, kako se drugačije
naziva – round lot. Standardizovana pravila trgovanja podrazumevaju da se trgovanje obavlja po
utvrđenim pravilima trgovanja. Nekada su se koristile uzanse koje predstavljaju običajna prava.
Danas se sva pravila ponašanja impletiraju kroz formalno definisane kodekse ponašanja i opšta
pravila berzi. Na robnim berzama se, kao i na drugim berzama trgovina se obavlja putem promptnih i
terminskih poslova. Produktna berza treba da obezbedi efikasne i poštene uslove trgovanja, javnost
rada, odgovarajuću informacionu osnovu i nadzor nad trgovanjem i da kontinuirano obezbeđuje
razvoj i unapređenje svojih funkcija.

53. TRŽIŠTE OBVEZNICA

Emisija obveznica je prikupljanje dugoročnih novčanih sredstava izdavanjem obveznica. Obveznice
može izdati država, preduzeće, banka i druge finansijske organizacije. Pošto izdavanje obveznica
zahteva visok stepen stručnosti i dobro organizovanu tehniku emisije, pojedinci i udruženja obično
prepuštaju izdavanje obveznica u njihovo ime specijalizovanim organizacijama. Prva prodaja može se
vršiti direktno finansijskoj instituciji ili publici preko finansijske institucije kao posrednika.

Postoje tri načina emisije obveznica:

upisivanje obveznica ili supskripcija,
stalna prodaja obveznica i
slobodna prodaja obveznica.

Cena obveznice je cena po kojoj se kupuju prava koja proizlaze iz obveznice. Cena obveznice formira
se na tržištu pod uticajem ponude i potražnje.

Prva prodajna cena obveznice zavisi od odnosa kamate koju nosi obveznica i vladajuće kamatne stope
na dugoročnu štednju koju plaćaju banke. Ako su te dve stope jednake, obveznice se prodaju po
nominalnoj vrednosti, tj. vrednosti koja je upisana na obveznici. Ako je kamatna stopa na štednju niža
od kamate koju nosi obveznica, obveznica će se prodavati po ceni koja je viša od nominalne —
ostvaruje se premija.
Podela obveznica
U odnosu na trajanje kreditnog odnosa, obveznice se dele na:
kratkoročne - koje dospevaju na naplatu u roku koji je kraći od jedne godine,
srednjoročne - koje dospevaju na naplatu u periodu od 2 do 4 godine,

48
dugoročne.
U odnosu na način označavanja vlasništva:
obveznice na ime - imaju na plaštu navedeno ime kupca, a na novog vlasnika se prenose
indosiranjem,
obveznice na donosioca - imaju na plaštu navedeno da su na donosioca, na novog vlasnika se prenose
prostom predajom.
U odnosu na subjekte koji ih izdaju, obveznice se dele na:
obveznice koje izdaje javni sektor - državne i municipalne obveznice,
obveznice koje izdaje privatni sektor - korporativne obveznice.
Sa stanovišta osiguranja potraživanja, obveznice se dele na:
neosigurane,
osigurane,
refundirane,
hipotekarne.
Prema načinu učestvovanja u dobitku preduzeća, obveznice se dele na:
Obveznice sa finansijskom kamatom
Dohodovne
Participirajuće
Prema vremenu otkupa, dele se na:

Obveznice po isteku roka

Obveznice pre isteka roka
Prema načinu njihove amortizacije, dele se na:
Obveznice sa jednokratnim dospećem
Obveznice sa višekratnim (serijskim) dospećem
54. TRŽIŠTE AKCIJA

Akcija za emiteta predstavlja pribavljanje novog pogodnog i trajnog kapitala na tržištu, a za

investitora, kao kupca akcija, zaradu dobiti u obliku dividendi I kapitalne dobiti koa razlike nabavne i
prodajne vrednosti akcija.

Akcija investitoru (kupcu) omogućuje sticanje prihoda u obliku: 1) dividendi I 2) kapitalnog dobitka.

Akcije predstavljaju specijalnu vrstu vlasničkih instrumenata koje svojim imaocima daju određena
prava, među najvažnijima, pravo na prinos i korporativno upravljanje kada je reč o običnim akcijama
i prioritet u isplati dividende kada se radi o prioritetnim akcijama

Dividenda se isplaćuje iz profita korporacije koji ostaje posle plaćanja poreza I predstavlja prinos na
njihov kapital uložen u korporaciju. Ona predstavlja redovnu vrstu prihoda za vlasnika akcija.

Kapitaln dobitak- predstavlja razliku između kupovne i prodajne cene akcije

Primarno tržište akcija, kao posebna vrsta tržišta, jeste mehanizam prve prodaje neke akcije odnosno
prikupljanja kapitala za potrebe finansiranja preduzeća. Odlikuju ga velike vrednosti transakcija kao i

49
visok nivo rizika. Otvaranje preduzeća i inicijalna emisija akcija Initial Public Offerings (IPO) može
biti izvedena na tri načina: javna ponuda, privatni plasman i privilegovani plasman. Javna ponuda je
inicijalna javna ponuda kada firma sa svojom ponudom emisije običnih akcija izlazi u javnost.
Potrebno je da se ispune zakonski uslovi emisije i da se javna ponuda registruje u komisiji ili agenciji
za hartije od vrednosti.

U praksi postoje dva prospekta preliminarni i finalni prospekt. Finalni prospect mora odobriti
regulatorno telo, nakon čega se vrši upis akcija i uplata kapitala. Javna emisija je transparentna i
omgućava svim zainteresovanim potencijalnim ulagačima ista startna prava i mogućnosti. Privatni
plasman (Private Placement) odnosno privatna emisija predstavlja distribuciju neregistrovanih hartija
od vrednosti ograničenom broju kupaca bez obaveze dostavljanja izveštaja regulatornom telu.

Primarno tržište je usko povezano sa sekundarnim tržištem.

Sekundarno tržište predstavlja mehanizam početka i daljeg toka trgovanja primarno emitovanim
hartijama odvrednosti. Osnovni motivi su kreiranje likvidnosti i stvaranje uslova za formiranje
objektivne tržišne cene.

Za vlasnike askcija je najznačajnija njihova vrednost odnosno koliko one vrede. A, to zavisi od
odnosa ponude i tražnje. Vrednovanje akcija se može izvoditi na različite načine. Postoje tri osnovne
vre-dnosti akcije. Nominalna vrednost ima značaj u trenutku emitovanja akcije. Nakon tog čina ona
više nije jednaka sa tržišnom vrednosti. Znači da je mnogo značajnija tržišna vrednost akcija.

Cene akcija nam trenutno daju vrednost korporativnog preduzeća, a sama tržišta akcija su zapravo
tržišta preduzeća tj. Tržišta korporativne kontrole. Formirane cene u izvesnom smislu su barometri
uspešnosti menadžera, političara, pa i nacija u celini. Cene se ekstenzivno koriste u finansijskoj
analizi, a njihova kretanja se odražavaju na blagostanje velikog broja građana I posledično, privredna
kretanja u celini. Vlasnici akcija obično imaju averziju prema riziku, mada je on realna ekonomska I
tržišna kategorija.

Postoji niz karakteristika savremenog tržišta akcija koje otežavaju planiranje stope prinosa i
preuzetog rizika, neke od njih su:

 ogromna volatilnost cene akcija na godišnjem nivou;

 ogromna volatilnost premije tržišnog rizika na godišnjem nivou;
 rastuća korelacija prinosa kompanija sa stepenom kapitalizacije akcija;
 rastući broj akcija koji je potreban za adekvatnu diversifikaciju i makar delimično oslanjanje
na vrednost beta koeficijenta portfolia.

55. TRŽIŠTE NOVCA

Na novčanom tržištu trguje se kratkoročnim novčanim instrumentima da bi emitent prikupio depizitni

novac, a na deviznom tržištu vrši se kupovina i prodaja deviza promptno i na termin.

50
Značaj novčang tržišta u funkcionisanju finansijskog sistema se ogleda u tome što predstavlja
mehanizam za privlačenje kratkoročnih novčanih sredstava radi održavanja likvidnosti i unosno
plasiranje kratkoročnih novčanih sredstava kada se rasdi o njihovim viškovima.

Glavni učesnici na tržištu novca su: država (trezor ministrastva finansija i centralna banka), banke i
druge finansijske organizacije, preduzeća, pojeidnci kao individualni investitori.

Faktori koji utiču na cene hartija od vrednosti na novčanom tržištu su faktori koji utiču na diskontnu
stopu (zahtevanu stopu prinosa) tj. faktori koji utiču na bezrizičnu kamatnu stopu i faktori koji utiču
na bezrizičnu kamatnu stopu i faktori koji utiču na riziko premiju konkretne hartije od vrednosti.
Faktori koji mogu uticati na bezrizičnu kamatnu stopu su: nacionalna fiskalna politika, nacionalna
monetarne politika, ekonomska situacija u zemlji, međunarodna ekonomsko-finansijska situacija i
saradnja. Faktori koji mogu uticati na riziko premiju su: ekonomska situacija u zemlji, ekonomska
situacija u privrednoj grani konkretna poslovno finansijka situacija emitenta.

Devizno tržište je deo novčanog tržišta, a ono je najveće i najlikvidnije finansijsko tržište u svetu.
Trguje se 24 ćasa dnevno. Postoji međunarodno udruženje deviznih brokera FOREX. Devizno tržište,
često u praksi nazvano devizna berza, je mehanizam pomoći koga se konvertuju devize međusobno,
formiraju devizni kursevi između pojedinih valuta i osigurava devizni hedžing kombinujući različita
dospeća i različite valute plaćanja I naplate između pojeidnih država.

Faktori koji imaju uticaj na ponudu I tražnju na deviznom tržištu i na visinu deviznog kursa mogu se
podeliti na osnovne i dopunske.

Osnovni su razlike u stopama inflacije, razlike u kamatni mstopama i intervencije centranlne banke.
Dopunski faktori su carine, uvozne kvote, relativni odnosi produktivnosti domaće i stranih privreda I
potrošačke preferencije stanovnika i domaćoj i partnerskim stranim privredama.

56.TERMINSKI I PROMPTNI POSLOVI?

Promptni (spot) devizni poslovi – zaključuje se posao o kupoprodaji deviza na deviznom tržištu i

ugovoreni posao se izvršava odmah ili najkasnije u roku od dva radna dana.

_ Terminski poslovi - zaključuje se posao o kupoprodaji deviza na deviznom tržištu I ugovoreni

posao se izvršava kasnije, prema ugovorenom roku (od jednog meseca do jedne godine)

57.FJUČERS (futures) UGOVORI?

Fjučers (futures) ugovori su likvidni terminski ugovori.

Fjučers ugovor podrazumeva dogovor o terminskoj kupoprodaji određene količine poljoprivrednih

proizvoda, po unapred definisanoj ceni, kvalitetu i mestu isporuke.

Od poljoprivrednih proizvoda najveći obim trgovine je sa fjučersima na pšenicu, kukuruz, soju,

pirinač, kafu, kakao, pamuk i šećer.

51
Fjučers ugovorima može se sekundarno trgovati na berzi (likvidni su)

Kod fjučersa, rok isporuke je fleksibilniji tako da se dostava poljoprivrednih proizvoda može izvršiti
u toku celog meseca.

Kod fjučersa su obe strane obavezne da polože određenu sumu odmah pri zaključenju ugovora.

Fjučers ugovore karakteriše visoka standardizacija u pogledu vrste aktive, količine, kvaliteta, mesta
isporuke, vremena isporuke. Pri sklapanju fjučersa poznavanje kupca i prodavca nije neophodno jer
se klirinška kuća pojavljuje u ulozi posrednika. Takođe, ni analiza u pogledu boniteta prodavca od
strane kupca i obrnuto nije potrebna.

Kada klijent dostavlja nalog za kupovinu ili prodaju jednog ugovora na bilo koji poljoprivredni
proizvod ne mora da naglasi količinu robe kojom želi da trguje, i to iz razloga jer su fjučers ugovori
standardizovani po pitanju količine tako da ako se trguje pšenicom na CBOT (Chicago Board of
Trade) to podrazumeva da se jedan ugovor zaključuje na 5000 bušela.

58. FORVARD UGOVORI

Forvard je unapred dogovorena cena I kolicina za isporuku robe koja ce se desiti u buducnosti.

Kod forvard ugovora postoji obaveza da se dogovorena transakcija izvrsi, da svoju obavezu ispune I
kupac I prodavac robe iz ovog ugovora.

Danas se utvrdjuje cena za isporuku robe I prenos novca u bliskom buducem period (1-6 meseci). Ovi
ugovori se realizuju tacno na dan isteka I nije moguca njihova kupovina I prodaja na berzi pre isteka
njihovog roka.

Forvard ugovor stiti obe strane I kupca I prodavca od buducih fluktuacija cena, a u buducem poslu
bolje prolazi strana koja je adekvatnije predvidela I ugovorila buduce cene. Oni se najcesce
zakljucuju na vanberzanskom trzistu I u njihovo zakljucivanje I izvrsenje nije ukljucena kliriniska
kuca. Njihov je rizik , da ako kupac unapred preda novac, prodavac ne isporuci robu kupcu za njegov
unapred dat novac(zato kupac cesto trazi dodatna obezbedjenja u vidu, bankarske garancije, hipoteke,
avalirane menice).

59. OPCIJE

Opcije su ugovori koji imaocu daju pravo , ne I obavezu, da kupi ili proda određeni proizvod po
unapred ugovorenoj (strajk) ceni.

Opcijama se može trgovati na robnim derivatnim berzama, kao i vanberzanski. Trgovina opcijama na
derivatnim berzama podrazumeva visoku standardizaciju

1.kvaliteta poljoprivrednih proizvoda koji se nalaze u podlozi opcija

2.količine datog poljoprivrednog proizvoda po jednom opcionom ugovoru i

52
3.datuma isteka opcije.

Kao i u slučaju fjučersa, visoka standardizacija opcija omogućava sekundarnu trgovinu ovim
finansijskim derivatom.

Opcije se dele na:

1. Kupovne (call) opcije,

2. Prodajne (put) opcije.

Kupac opcionog ugovora plaća pun iznos premije prodavcu u momentu kupovine i sistem margina u
ovom slučaju za kupca ne važi.

Prodavac opcije mora na račun klirinške kuće da položi iznos depozita na ime margina. Klirinška
kuća, kao i kod trgovine fjučersima, vrši dnevno usaglašavanje cena i u slučaju negativnih cenovnih
tokova poziva prodavca da dodatno uplati sredstva na ime margina.

60. SVOP POSLOVI?

Svop poslovi su poslovi putem kojih se, preko berze, vrši zamena jednih obaveza odnosno dugova,
za druge, a radi zaštite interesa učesnika u poslu i zaštite realne vrednosti imovine (hedžing posao).
„Svopovi su finansijski ugovori koji obe ugovorne strane obavezuju na zamenu (svop) određenih
obaveza plaćanja (ne aktive) kojima raspolažu za druge obaveze plaćanja kojima raspolaže druga
strana. Postoje dve osnovne vrste svopova: valutni svop podrazumeva zamenu plaćanja u jednoj
valuti za plaćanja u drugoj valuti; kamatni svop podrazumeva zamenu određenih kamatnih plaćanja
za niz drugih kamatnih plaćanja, pri čemu su sva denominovana u istoj valuti.“

Svop je sporazum između dve strane o razmeni određenih periodičnih novčanih tokova, svap
ugovor omogućava firmama bolje upravljanje rizikom cene, kamatne stope, deviznim i kreditnim
rizikom. Svopovi su uvedeni 1980. godine, a svap tržišta izuzetno su se razvila tokom poslednjih
godina. I ovi poslovi, kao fjučersi i opcije, se najčešće obavljaju preko klirinške kuće.

Svop kamatnih stopa-Kod kamatnog svopa najčešće se radi se o zameni promenljivih kamata za
fiksne kamatne stope. Svop kamatnih stopa je dugoročni ugovor koji se može iskoristiti za zaštitu od
rizika promene kamatne stope.

Valutni svop- Kod svopa valutnog kursa mogući su različiti aranžmani: zamena koja uključuje dve
ili više valuta, zamena sa opcijskim svojstvima, te valutna zamena koja je povezana s kamatnom
zamenom. Ono što treba zapamtiti jeste činjenica da je upotreba valutnih zamena vrlo česta.

Kod valutnog svopa obično su sporazumom obuhvaćene isplate kamata i glavnice. Kod svapa
kamatnih stopa, obično su uključene samo isplate kamata. Razlog je taj što su i glavnica i kamata
izložene deviznom riziku.

53
61. PRINCIPI I MODELI TRGOVANJA NA BERZI (listing, centralni registar, trgovanje i
kliring)?

Poslovanje berze obuhvata sve poslove koje ona obavlja u cilju organizovanja berzanske trgovine, a u
skladu sa zakonskim pravilima. U najvažnije faze berzanskog poslovanja spadaju:
- Registracija berzanskog materijala (listing),
- Kotiranje berzanskog materijala (trgovanje),
- Kliring i saldiranje,
- Informisanje i kontrola berzanskog poslovanja

*Listing predstavlja suštinu berzanskog poslovanja. Na zvaničnom (prvom tržištu) kompanije se

listiraju po strogo utvrđenim kriterijumima koje objavljuje berza i dužne su da poštuju sve propisane
procedure izloženosti svog poslovanja i izveštavaju javnost o svim promenama koje mogu uticati na
kretanje cena njihovih akcija.
Na robnim berzama se ne formiraju posebni listinzi nego se ova funkcija iscrpljuje obezbeđenjem
robe određenog kvaliteta, uz sertifikat nadležne institucije za kontrolu kvaliteta, koju je berza
verifikovala. Tako se uz robne berze, u ovom delu procesa berzanskog poslovanja, vezuju službe za
proveru kvaliteta i kvantiteta robe. Postupak za listing hartija od vrednosti,posebno akcija donosi
organ upravljanja berze uz saglasnost državne Komisije za hartije od vrednosti. Državne hartije,
hartije od vrednosti teritorijalnih jedinica i međunarodnih organizacija se primaju na berzu
automatski, bez ikakvih predhodnih uslova za lisitng. Uslovi koji se traže za prijem efekata
uberzanski promet mogu se podeliti u dve grupe: prvi se tiču izdavaoca, a drugi se odnose na efekte i
druge robe.

Trgovina hartijama od vrednosti i drugim berzanskim finansijskim instrumentima koji su primljeni na

lisitng berze i kojima se trguje u skladu sa pravilima koje propisuje berza obavlja se na berzankom
tržištu. Hartijama koje nisu na listingu berze trguje se na vanberzanskom tržištu (OTC tržištu) u
skladu sa pravilima koje propisuje organizator vanberzanskog tržišta.

*Centralni registar-Da bi se pojavljivala, kao predmet trgovine na berzi, svaka hartija od vrednosti
mora biti registrovana, a posle berzanske operacije u registru se vrši promena vlasnika te hartije npr.
akcije. Centralni registar hartija od vrednosti u svetu se pojavio početkom XX veka. U Srbiji postoji
Centralni registar, depo i kliring hartija od vrednosti a.d.Beograd.

Rad i principi rada centralnih registara hartija od vrednosti funkcionišu po međunarodnim

standardima i preporukama Međunarodne organizacije Komisija hartija od vrednosti. Krajnji cilj
integracije centralnih registara hartija od vrednosti, a potom I klirinških kuća jeste stvaranje
jedinstvenog tržišta berzanskog materijala u EU, a posle i u svetu, baziranog na jedinstvenoj
tehnološkoj platformi i jedinstvenom sistemu saldiranja u okviru harmonizovane zakonske regulative.

*Kotiranje berzanskog materijala (trgovanje)

54
Trgovanje je druga funkcija berzi svuda u svetu i ono je „srce“ njene delatnosti. Pravilnije rečeno,
pošto berza sama ne sme da trguje na berzi, ona vrši organizaciju trgovanjaza članice-ovlašćene
posrednike. Najznačajniji dokumenti za trgovinu na berzi su: nalog ponude i nalog tražnje odnosno
nalog za kupovinu i nalog za prodaju, berzanski pregled ponude i tražnje i zaključnica, kao
specifičan berzanski kupoprodajni ugovor. Inicijalni dokument za otpočinjanje trgovine na berzi je
nalog za trgovanje, odnosno nalog za kuovinu i nalog za prodaju.
Vrste berzanskih naloga:
Prema vrsti posla razlikuju se:
- nalog za kupovinu berzanskog materijala
- nalog za prodaju berzanskog materijala
U zavisnosti od veličine naloga:
- nalozi putem kojih se vrši trgovina u lotovima
- nalozi putem kojih se vrši pojedinačna trgovina
- zbirni nalog tj. skup naloga jednakih po vrsti transakcije, ceni, vremenu i količini.
Prema tome kako je određena cena po kojoj se može izvršiti nalog:
- nalog po najpovoljnijim uslovima,
- limit nalog
-stop nalog i stop limitirani nalog
U vezi sa vremenom važenja razlikuje se:
- dnevni nalog
- nedeljni nalog
- mesečni nalog
- nalog sa važnošću do određenog dana, najduže 90 dana,
- do opoziva
S obzirom na ovlašćenja koja se daju posredniku razlikuju se:
- diskrecioni nalog,
- alternativni nalog, nalog za promenu ranijeg naloga,
- sve ili ništa – nalog, trenutno,
- stop nalog na otvaranju ili zatvaranju,
- nalog skrivenom ukupnom količinomne opozove).
S obzirom na tehniku trgovanja razlikuju se:
- klasični nalog,
- elektronski nalog.
S obzirom na aktuelnost njihovog dejstva nalozi se dele na:
- aktivne,
- neaktivne.

*Kliring

Poslovi zaključeni na berzi, kao i svi drugi poslovi, trebaju se platiti odnosno naplatiti. To se obavlja
u okviru treće faze u tehnologiji rada berze koja se zove plaćanje ili kliring i saldiranje. Plaćanja su
moguća i van klirinške kuće, ali se gro plaćanja na berzi obavlja preko klirinške kuće. Promptni

55
poslovi se mogu plaćati i van i preko klirinške kuće, a terminski obavezno preko Klirinške kuće. Kod
klirinške kuće vode se računi svih učesnika u trgovanju. Vode se i računi svih predmeta trgovanja,
tako da se u klirinškoj kući suštinski vodi duplo odnosno dvojno računovodstvo. Klirinška kuća može
biti u sastavu berze, kao njen deo, ili nezavisna institucija van berze koja obavlja kliring i saldiranje
za više berzi. Savremene berze preferiraju prvu soluciju. Prva klirinška kuća u svetu osnovana je u
Londonu 1775. godine pod nazivom Bankers Clearing House. Na Beogradskoj berzi je tridesetih
godina XX veka osnovan tzv. „Obračunski otsek“ Beogradske berze koji je vršio funkcije klirinške
kuće. Kliring proces se, uglavnom, obavlja komjuterizovano i to u dve faze: Prva faza podrazumeva
slanje izveštaja o obavljenim transakcijama, njihovo upoređivanje u tzv. kliring korporacijama i
otklanjanje eventualnih neslaganja. Druga faza obuhvata konačno sravnjenje (saldiranje).

62. BERZANSKO IZVEŠTAVANJE I KONTROLA

Berzansko izveštavanje je zakonom regulisano i kao takvo, zakon definise osnovne priincipe
javnosti rada i dostupnosti informacija, prepuštajući Pravilniku berze da razradi sve pojedinosti.
Najznačajni rezultati koji moraju stajati na berzi su:Ponuda i tražnja robe i drugih berzanskih
materijala na berzi i njihov obim; obim zaključenih transakcija na berzi, početna i zaključna cena
robe. U ovom smislu berza je dužna da napravi informacioni sistem preko koga se javnost informise o
svemu sto se tice berze, gde je dovoljno da samo imaju internet konekciju da bi videli njeno
kretanje.Sve berze imaju svoj berzanski indeks kojima se prate kretanja na berzi. Indeksi mogu da
prate tržište u celini ili pojedine njegove segmente, zahvaljujuci tim izvestajima moze se pratiti i
meriti da li u privredi vlada rast ili kriza. Medjutim, jako važno mesto zauzima i kontrola berze i na
osnovu toga svaka berza ima internu kontrolu,najmanje jednog internog kontrolora koji kontroliše
ukupan rad berze. Zadatak internog kontrola je da obaveštava upravu berze o svim uočenim
nepravilnostima. Kada se reč o kontroli, javlja se i regulatorno telo (najčešće komisija za HOV), koja
kontroliše rad berze i obavezno je da ukaže na propuste u primeni zakona i akata berze.Ono je dužno
da preduzme odgovarajuće mere u cilju otklanjanja uočenih nepravilnosti.U obavljanju kontrole,
regulatorno telo ima pravo potpunog uvida u poslovne knjiga i svu drugi dokumentaciju berze.Ako se
kontrolom utvrdi da je berza postupila suprotno od zakona,onda regulatorno telo, može izdati
odredjenje mere,kao što su: pokrenuti stečaj berze,privremeno obustaviti rad i slično.Kontrola
ukupnog berzanskog poslovanja,u SAD vrši Komisija za HOV.U Srbiji kontrolom nad radom berze
sprovodi Komisija za HOV najmanje 2x godišnje.

63. BERZE U RAZVIJENIM ZEMLJAMA

U svetu je do danas osnovano preko 500 berzi u 90 zemalja sveta. ¾ od ovog broja pripada
razvijenim zemljama(Evrope,Amerike,Azije), a ¼ zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji.Glavna
nacionalna berza i ujedno najveća na svetu je Njujorška berza(NYSE).Osnovana je 1792.godine i
ima konstantnih 1366 članova, koji mogu u trgovini učestvovati kao: komisioni brokeri, brokeri na

56
parketu,brokeri obveznicama,registrovani trgovci specijalisti i drugi. Medjutim,naznačajniji su
specijalisti,kojih ima oko 400.Na ovoj berzi se razmenjuje roba i kotiraju akcije i obveznice velikih
preduzeća. Glavni deo NYSE čini tzv „parket“ na kome se odvija promet.Postoji i manji deo parketa,
koji se naziva aneks na kome se trguje neaktivnijim akcijama i obveznicama.Na NYSE se trguje sa
oko 2200 različitih vrsta akcija i obveznica i u dnevnim novinama se svakodnevno objavljuju
izveštaji.Ovom berzom rukovodi Upravni odbor u koji ulaze predstavnivi članova berze i investicione
javnosti.Druga centralna nacionalna berza u SAD je Američka berza(AMEX). Na njoj se kotiraju
akcije manjih i mladjih korporacija u odnosu na NYSE.Na ovoj berzi se trguje akcijama,obveznicama
i investicionim fondovima.Čikaška berza je najstarija berza derivatnih HOV. Ona je najstarija berza
u svetu za trgovinu fjučersima, forvardima, opcijam i svopovima.Čikaška trgovačka berza je
medjunarodno tržište koje povezuje kupce i prodavce derivatnih instrumenata na trgovačkom
parketu.Postoji i Čikaška berza pamuka i pirinča,berza opcija.Postoje i regionalne i lokalne berze u
SAD. Na njima se trguje HOV od regionalnog i lokalnog značaja,li i onima kojima na trguje na
centralnoj i lokalnoj berzi.Lokalne berze su: Bostonska,Filadelfijska,Pacifička,Kanzas berza itd.
Pored svih navedenih postoji i berza (trziste) NASDAQ,koje je 2 najznačajnije tržiste akcijama u
SAD i u svetu. Ona je elektronska komunikaciona mreža koja omogućava priključke za dilere-market
mejkere, brokere, kontrolore. U najznačajnije berze sveta ubrajuju se u Kanadi, Meksiku, Južnoj
Americi, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Austiji, Svajcarskoj, Holandiji, Francuskoj, Španiji, Italiji,
Japanu, Austarlijska berza, itd. Kada je reč o berzama u zemljama u tranziciji i zemljama razvoju
najznačajnija berza je u Kini i dve u Rusiji, postoje značajne berze i u Varšavi, Ljubjani, Zagrebu,
Sarajevu, Banjaluci, itd.

64. RAZVOJ BERZANSKOG POSLOVANJA U SRBIJI

Nastanak I razvoj berze vezuje se za 19 vek. gde je srpsko trgovačko udruženje dalo inicijativu za
donošenje Zakona o javnim berzama.

Razvojem trgovanja, formiraju se dva odeljenja - odeljenje za robu, Produktna berza, i odeljenje za
valute i efekte, Valutna berza. U tom periodu, Beogradska berza je važila za najbolje organizovanu
privrednu ustanovu, bila je jedna od najstabilnijih berzi u Evropi. Početkom XX veka, na Berzi su se
kotirale različite hartije od vrednosti. Najtraženije i najstabilnije su bile državne hartije. Poverenje u
državu bilo je veće nego u akcionarska društva.

U Republici Srbiji, berze se osnivaju kao akcionarska društva, u skladu sa Zakonom o tržištu hartija
od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata kojim se uređuje osnivanje i poslovanje preduzeća.
Finansijske berze mogu osnivati banke, Poštanska štedionica, osiguravajuća društva i Vlada
Republike Srbije. Robne berze mogu osnivati pravna lica koja su registrovana za poslove
proizvodnje i prometa robe, kao i Vlada. Beogradska berza tokom poslednjeg kvartala 2006. krenila
je u snažan i ubrzan rast. Tokom naredna tri meseca, u prvom kvartalu 2007. rast je nastavljen i došlo
je do pravog buma Beogradske berze.

Usled političke nestabilnosti, izazvan pre svega najavama o otcepljenju Kosova i Metohije, ali i
usporavanjem integracije Srbije u Evropsku Uniju, doneli su krajem 2007. godine snažniji i osetniji

57
udar na Beogradsku berzu. Iz dana u dan cene akcija su padale, često i u dvocifrenim procentima. U
strahu da će cene akcija i dalje padati, pa tako i njihove investicione jedinice u fondovima, investitori
su se odlučivali na povlačenje svojih uloga, tako da efekti krize koja je Beogradsku berzu zahvatila
polovinom 2007. traju i danas.

65. BEOGRADSKA BERZA

Berza je organizovano tržište na kome se trguje hartijama od vrednosti (najčešće akcijama i

obveznicama).

Beogradska berza je osnovana još krajem 19. veka a 21 veka dolazi do značajnog povećanja trgovine
pre svega usled prodaje akcija privatizovanih preduzeća iz portfelja Akcijskog fonda Srbije. Na
Beogradskoj berzi se prvenstveno trguje akcijama, ali i obveznicama Republike Srbije (onima koje su
izdate po osnovu duga od stare devizne štednje).

Kupoprodaja hartija od vrednosti se obavlja preko posrednika – brokera. Kupovina akcija na

Beogradskoj berzi se obavlja preko namenskog računa koji se otvara u banci. Na taj račun se uplaćuje
novac kojim će se vršiti kupovina.Sledeći korak je izbor brokera kojem se daje pisani nalog da može
da raspolaže novcem sa namenskog računa Ukoliko je transakcija uspesno izvršena postajete akcionar
i vlasništvo se upisuje u Centralni registar HOV ,gde su podaci o vlasnicima akcija javno dostupni.

Iznos koji ste platili za akcije treba uvećati za provizije brokera, berze i upis u Centralni
registar(provizija po 1 akciji je oko 3 %). Odluke treba da bazirate na osnovu različitih informacija:
finansijski izveštaji preduzeća, analiza kretanja cena akcija, struktura vlasništva, dugoročne
investicije.

Prodaja akcija se obavlja preko već angažovanog brokera. U nalogu o prodaji treba odrediti broj
akcija koje se prodaju, cenu, tip naloga... Ukoliko je broker prodao vaše akcije, novac ćete primiti
putem vašeg namenskog računa

Nakon prodaje, neophodno je konsultovati brokera o potrebi prijave transakcije poreskoj službi (do
kraja 2009. su ove transakcije oslobođene poreza na kapitalnu dobit, a u prethodnom periodu je on
iznosio 20%).

*Osnovni podaci o poslovanju preduzeća čijim se hartijama od vrednosti trguje nalaze se u prospektu
preduzeća,koji je objavljen na internet prezentaciji Berze.

Berzanski inexi pokazuju trendove kretanja cena akcija na berzi. Postoje tri indeksa Beogradske
berze: Belex15, BelexLine i SRX.

1. Belex15 pokazuje prosečna kretanja cene najlikvidnijih akcija.

2. BelexLine pokazuje prosečna kretanja cene akcija većeg broja preduzeća

3, SRX predstavlja indeks Bečke berze cena akcija kojima se najviše trgovalo na Beogradskoj berzi.

58
66. NOVOSADSKA PRODUKTIVNA BERZA

Produktna berza u Novom Sadu osnovana je 1958.godine. Danas berza u NS posluje kao preduzeće
za robno-berzansko posredovanje I informisanje, statusno je organizovana kao društveno preduzeće.
PRODEX predstavlja index cena na produktnoj berzi.

Pristup berzanskoj trgovini omogućen je samo članovima berze. Status člana berze stiče se uplatom
članarine za kalendarsko polugodište i iznosi 10.000,00 dinara.

Preduslovi direktnog trgovanja preko „Produktne berze“:

- status člana „Produktne berze“ i

- status pravnog lica sa teritorije Republike Srbije.

Spisak robe kojom se trguje na Novosadskoj produktnoj berzi:

1.ŽITARICE:pšenica, kukuruz, ječam, ostale (ovas i raž)

2. KOMPONENTE STOČNE HRANE:Sojina sačma (min. 44% proteina), suncokret. sačma (min.
33% prot.), pšenično stočno brašno, stočni ječam, lucerkino brašno, riblje brašno, ostalo

3. SEMENSKA ROBA: semenska pšenica, semenski kukuruz

4. MINERALNA ĐUBRIVA: NPK, AN, KAN, UREA

5. INDUSTRIJSKO BILJE: suncokret, soja

6. KONZUMNA ROBA: brašno T-500, jestivo suncokretovo ulje, šećer kristal, beli, konzumni

7. OSTALO: proizvodi visokog stepena standardizacije i likvidnosti

Kontinuirana trgovina podrazumeva da se na „Produktnoj berzi“ organizovano trguje svim

proizvodima sa njenog listinga, svakog radnog dana od 08-14 časova, u berzanskoj sali.Za uslugu
zaključenja jednog berzanskog posla „Produktna berza“ prodavcu i kupcu zaračunava po 0,5%
berzanske provizije (uvećane za pripadajući iznos PDV-a), na ukupnu dinarsku vrednost zaključenog
berzanskog posla. Rok plaćanja berzanske provizije je 3 (tri) radna dana od datuma izdavanja Potvrda
kupovine odnosno prodaje.

Značajan nedostatak NS produktne berze je nepostojanje organizovane terminske trgovine, koja

predstavlja smisao organizovanja robno-berzanskog tržišta.

67. SKLADIŠNICA:

Jemstveni dokument koji može izdati za to ovlašteni skladištar, a na temelju ugovora o uskladištenju.
Skladišnica dokazuje da postoji polog u određenoj količini i kvaliteti robe dan na čuvanje u skladište.

59
U skladišnicu se unose svi bitni podaci o pologu, ali ona na sebi može nositi i vrednost pologa
iskazanu u valuti kako bi se na temelju toga iznosa moglo ostvariti založno pravo. Skladišnica se
sastoji od priznanice i založnice, pri čemu prva daje pravo prodaje robe ako nema zaloga, dok imatelj
založnice ima pravo naplate založnog potraživanja prema ugovoru sklopljenom s imateljem
skladišnice.

68. FINANSIJSKE KRIZE I POSLOVANJE BERZI

Kapitalizam u kome vlada pravilo da pojedinac ubira koristi na taj način što bolje zadovoljava
potrebe potrošača, dopuštanjem da se formiraju špekulativni baloni teži da se pretvori u sistem u
kome je glavni izvor profita metoda koja ima naziv Market timing, odnosno, pravovremeno
investiranje i povlačenje kapitala u zavisnosti od predviđenog pravca kretanja tržišta. Bitno je istaći
da se špekulacija razlikuje od arbitraže, po tome što špekulacija ima tendenciju da formira takozvani
positive feedback efekat (povećanje vrednosti varijable A sistema utiče na povećanje varijable B
sistema, koja opet utiče na varijablu A), što poput začaranog kruga vodi daljem poremećaju tržišne
ravnoteže između fundamentalne nominalne vrednosti, dok je arbitraža sastavni deo korektivnog
tržišnog mehanizma, I često ima suprotni efekat. Zajednička karakteristika svih teorija o krizi govore
o positive feedback jedina razlika je što ne posmatraju iste ekonomske kategorije I što nemaju iste
vremenske periode posmatranja.

Jasno se mogu identifikovati četiri berzanske krize:

Wall Street Crash (1929) – posle koje je usledila desetogodišnja ekonomska kriza pod
nazivom “Velika Depresija“

Black Monday (1987) – najveći jednodnevni pad Dow Jones indeksa do tada, za koji je
opužena algoritamska tehnika trgovanja

Bubble dot com (2000) – prvi talas sadašnje krize

Finansijska kriza koja je otpočela 2007. godine.

Velika ekonomska kriza (1929-1933)

Najpoznatiji berzanski krah desio se 20-tih i početkom 30-tih godina XX veka. Tokom 20-tih
godina, pre svega na Njujorškoj berzi, ali i na drugim berzama u Americi, cena akcija i drugih hartija
veoma su brzo rasle. Vladalo je veliko interesovanje za ulaganja u njih, a veći deo izvora za ulaganja
bio je na kredit, odosno, investitor je plaćao samo deo cene određene hartije (npr. od 10% - 15%) dok
bi ostatak platio kasnije. S obzirom na trend rasta cena gotovo svih akcija, očekivalo se da će o roku
dospeća svi biti u stanju da plate ostatak cene kupljenih akcija, pošto će u tom trenutkum moći da ih
prodaju, ostvarujući kapitalnu dobit. Uzimajući kredit od brokera ili banke za plaćanje ostatka cena
akcija, investitor je zalagao kupljene akcije, kao garanciju. Ukoliko bi cene akcija porasle, on bi ih
prodavao i plaćao banci kredit sa kamatom, a ukoliko bi došlo do pada cena, investitor biodustajao od
kupovine, ostavljajući akcije banci da njihovom prodajom namiri dug. Ove špekulacije su dovele do
strahovitog rasta cena akcija, daleko iznad njihove realne vrednosti što je dovelo do pravog

60
špekulativnog berzanskog buma. Kada se shatilo da rast akcija nema veze sa realnim ekonomskim
performansama kompanija, već da je sve stvar špekulaicja, dogodilo se u oktobru 1929. godine.
Gotovo svi učesnici na finansijskom tržištu bili su veliki gubici , uključujući i profesionalne
investiture i stručnjake. Kada je 1933. godine kriza okončana, cene akcija su izgubile okok 85% svoje
vrednosti u odnosu na 1929. Tada je počela stroga kontrola države nad bankama.

Kriza krajem 20.og veka

Na kraju XX veka krize su zahvatile mnoge zemlje u razvoju i zemlje u tranziciji. Novac se
sve brže obrtao, 80-tih godina berzanski poslovi su se obavljali na kompjuterima. Samo za nekoliko
sekundi širom sveta su se vršili transferi nezamislivih suma, uvek upravcu gde je profit trenutno
najveći. Naravno, berze su sve češće propadale, počela je kriza sa nekretninama, kontrola nije bila
dovojno brza. Probelm je u tome što su finansijska tržišta veoma globalizovana, dok su organi
nadzora još uvek na nacionalnom nivou. Meksička kriza 1994-1995, u Brazilu I jugoistočnoj Aziji
počinje od 1997. Čuvena Agenstinska kriza, kada su građani na silu otimali robu iz prodavnica bila je
1999-2002. godine. Sve ove krize imale su finansijski predznak, bilo da se radi o promeni režima
deviznog kursa, deficitu budžeta i platnog bilansa, preteranoj spoljnoj zaduženostti, bekstvu kapitala i
iscrpljivanju deviznih rezervi.

Kriza iz 2007. godine

Kriza koja je počela 2007. godine vezuje se za kolaps tržišta hipotekarnih kredita. Krajem
2000. godine je usledila finansijska kriza prouzrokovana naglim padom cena akcija kompanija iz
oblasti tehnologije poznata pod nazivom Bubble dot com.Od maja 2000. do decembra 2001. godine,
u cilju olakšavanja uslova kreditnog poslovanja i ublažavanja posledica krize, kamatna stopa na
međubankarske pozajmice je smanjena sa 6.5% na 1.75%.Kao posledica smanjenja kamatnih stopa, i
spuštenih kriterijuma za dobijanje hipotekarnog kredita, počeo je period ubrzanog rasta cena
nekretnina. Realne cene nekretnina u periodu od 1996. do 2006. godine su porasle za 86%, što se ne
može objasniti ni troškovima izgradnje, ni porastom vrednosti kapitalizovanih prihoda od izdavanja
nekretnina.

Godišnja apresijacija cena nekretnina iznosila 20% do 25% godišnje, dok je preko 85%
kupovina nekretnina u tom period imalo karakter čiste špekulacije, jer su preprodate u vrlo kratkom
roku. Umesto odbijanja kreditnih zahteva, banke su podizale kamatne stope na odobrene hipotekarne
kredite. Rast kamatnih stopa, koji je usledio u period od 2004. do 2007. godine je doveo do toga, da
je stopa neotplaćenih kredita u prva tri meseca dostigla rekordnu vrednost u prethodnih 50 godina.

Kriza uvek ostavlja teške, možda i najteže, posledice, u poslovanju berzi. U krizi 1929-1933.
godine berze su doživele potpuni krah i za dugo nisu oživele svoju aktivnost. U najnovjoj krizi
nekretnina akcije na tržištima razvojenih zemalja izgubile su oko 30% svoje vrednosti, a na tržištima
zemalja u tranzicji preko 5o%. U mnogim zemljama u razvoju akcije su pale na samo 10% njihove
vrednosti pre krize. Krizom je duboko pogođena i Beogradska berza koja se još nije oporavila od
nepovoljnih kriznih uticaja.

61