You are on page 1of 294

UNIVERZITET SINGIDUNUM

Prof. dr Radoslav Avlijaš

PREDUZETNIŠTVO I
MENADŽMENT MALIH I
SREDNJIH PREDUZEĆA

Beograd, 2008.
MENADŽMENT I PREDUZETNIŠTVO
MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA

Autor:
Prof. dr Radoslav Avlijaš

Recenzenti:
Prof. dr Ondrej Jaško
Prof. dr Branislav Mašić

Izdavač:
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Beograd, Danijelova 32

Za izdavača:
Prof. dr Milovan Stanišić

Tehnička obrada:
Novak Njeguš

Dizajn korica:
Aleksandar Mihajlović

Godina izdanja:
2008.

Tiraž:
300 primeraka

Štampa:
ČUGURA print, Beograd
www.cugura.rs

ISBN:
PREDGOVOR

Poslednje decenije razvoja nose obeležja krupnih promena koje se dešavaju u


ekonomijama svuda u svetu. Nosioci ekonomskog razvoja su svakako preduzeća
koja svoj kvalitet i uspešnost manifestuju konkurentnošću i poboljšanjem tržišne
pozicije. Osnovna želja autora ove knjige, sa bogatim iskustvom stečenim u privre-
di, jeste da koristeći naučna dostignuća u oblasti preduzetništva i menadžmenta,
ukaže na probleme koji potresaju našu privredu i da jedno od rešenja treba
tražiti u razvoju malih i srednjih preduzeća, odnosno preduzetničke ekonomije i
menadžmenta u kojoj su osnovni nosioci inventivni ljudi, slobodni preduzetnici,
menadžeri... U preduzetničkoj ekonomiji država nije preduzetnik, već pre svega
svojom pravnom snagom štiti svaki poslovni poduhvat. Država, njene institucije
i službenici, nisu naredbodavci ljudima iz biznisa, već naprotiv oni su neophodan
administrativni servis uspešnom biznisu. Jedan od osnovnih reformskih ciljeva
jeste da se unapređenjem institucionalnih uslova i privredno-sistemskog ambije-
nta, stimulativnim merama ekonomske politike i uspostavljanjem institucionalne
infrastrukture, obezbedi razvojna podrška sektoru malih i srednjih preduzeća, pre
svega, u funkciji otvaranja novih radnih mesta i povećanja stepena fleksibilnosti i
tržišne utemeljenosti privredne strukture.
Na osnovu iskustava razvijenih zemalja i zemalja koje su privredu uspešno
transformisale u okvire tržišnih oblika privređivanja zaključeno je da je sektor
malih i srednjih preduzeća bitna komponenta privrednog sistema, te njihov razvoj
nije taktički potez u sadašnjem aktuelnom privrednom trenutku, već pre svega
bitan uslov za efikasan ekonomski razvoj i rešavanje mnogih socijalnih pitanja.
Aktuelni procesi privatizacije i restrukturiranja velikih poslovnih sistema
predstavljaju plodno tle za razvoj postojećih i osnivanje novih malih i srednjih
preduzeća. Sa jedne strane MSP bi trebalo da apsorbuju višak radne snage koja
nastaje daunsajzingom velikih sistema dok sa druge, kroz proces autsorsinga,
postoji šansa za saradnju s velikim preduzećima i ostvarivanje obostrane koristi,
što kao krajnji cilja ima „zdravu“ privrednu strukturu.
Proces razvoja malih i srednjih preduzeća u Srbiji u poslednje tri godine
značajno je ubrzan, ali struktura delatnosti naših malih i srednjih preduzeća nije
saglasna sa stanjem u razvijenim zemljama, tj. usled stihijskog osnivanja preduzeća
bez sistemskog usmeravanja u određene delatnosti preduzetnici se odlučuju na
manje kapitalno-intenzivne delatnosti, pre svega trgovinu, a manje proizvodnju.

III
Osnivanje biznis inkubatora, kao podrške razvoju malih i srednjih preduzeća,
još uvek je na niskom, početničkom nivou, iako postoje, pre svega infrastrukturni
uslovi, nastali restrukturiranjem, stečajem ili sličnim pojavama, koje su dovele
do smanjenja obima poslovanja velikih sistema i pojave slobodnog radnog pro-
stora. Uočeno je da je za značajniji pomak u efektima različitih programa podrške
potrebna veća ponuda finansijskih sredstava, kako onih subvencionisanih tako i
finansijskih sredstava na finansijskom tržištu koje treba razvijati.
Mala i srednja preduzeća vode menadžeri koji nemaju formalno stečena znanja
iz menadžmenta, što predstavlja veliki problem pri donošenju strateških odluka,
pa je stoga potrebna njihova intenzivnija obuka. Međutim, trening i obuka od
ključnog su značaja u početnim fazama životnog ciklusa preduzeća, dok je u kasni-
jim fazama neophodno angažovati profesionalne menadžere. Dugoročno gledano
neophodno je kreiranje i implementacija obrazovnog sistema na svim nivoima
obrazovanja koji će uticati na stvaranje preduzetničkog društva i preduzetničke
kulture.
U narednom periodu najveći izazov za MSP će predstavljati integracija naše
zemlje u EU i internacionalizacija poslovanja. Problemi koji će se javiti u tom peri-
odu odnose se, pre svega, na usklađivanje sa standardima poslovanja u okviru EU.
Iz tog razloga neophodno je da mala i srednja preduzeća, zajedno sa državnim
institucijama, proaktivno deluju na predstojeće izazove kako bi dostigli položaj
ravnopravan položaju malih i srednjih preduzeća u zemljama Evropske unije.
Knjiga je namenjena studentima svih fakulteta i visokih škola gde se izučava
preduzetništvo i menadžment, kao i privrednicima, profesionalcima, čiji je
predmet interesovanja usmeren ka novim saznanjima i promenama u oblasti
preduzetništva i menadžmenta.

Autor

IV
SADRŽAJ

1. UVOD 1
2. ZNAČAJ MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA ZA RAZVOJ PRIVREDE 3
2.1 Mala i srednja preduzeća u razvijenim zemljama 3
2.1.1 MSP u Sjedinjenim Američkim Državama 4
2.1.2. Mala i srednja preduzeća u Japanu 5
2.1.3. Mala i srednja preduzeća u Evropskoj uniji 6
2.2. Mala i srednja preduzeća u zemljama u tranziciji 8
2.3. Mala i srednja preduzeća kod nas 15
2.3.1. Uloga MSP u privrednoj strukturi Srbije 19
2.4. Mala i srednja preduzeća i privredni rast 21
2.5. Mala i srednja preduzeća i zaposlenost 25
2.5.1. Izgubljeni i dobijeni poslovi iz aspekta veličine preduzeća 28
2.6. Promena privredne strukture i mala i srednja preduzeća 31
3. FAKTORI USPEŠNOSTI PREDUZETNIŠTVA
U MALIM I SREDNJIM PREDUZEĆIMA 36
3.1. Analiza inovativnosti malih i srednjih preduzeća i sposobnosti
poslovne implementacije rešenja 36
3.1.1. Vrste i izvori inovacija 39
3.1.2. Implementacija inovacija 40
3.1.3. Upravljanje zasnovano na inovacijama 42
3.2. Institucionalna podrška razvoju preduzetništva, kod nas i u svetu 43
3.2.1. Institucionalna podrška u Srbiji 43
3.2.2. Institucionalna podrška u svetu 46
3.3. Poslovni inkubatori i njihov značaj za razvoj preduzetništva 48
3.3.1. Značaj poslovnih inkubatora 53
3.4. Organizacija i funkcionisanje biznis inkubatora 55
3.4.1. Finansiranje biznis inkubatora 57
3.4.2. Funkcionisanje biznis inkubatora 58
3.5. Finansijska podrška razvoju preduzetništva i malih i srednjih
preduzeća 61

V
3.5.1. Finansijska podrška razvoju MSP u Srbiji 61
3.5.2. Svetska praksa 65
3.6. Obrazovanje preduzetnika i menadžera malih i srednjih preduzeća 68
4. RAZVOJ INSTITUCIJA ZA PRUŽANJE PODRŠKE MSP 72
4.1. Institucionalna i organizaciona struktura za razvoj i održivost MSP 74
4.2. Implikacije u vezi sa izgradnjom održivih institucija 76
4.3. Uloga i aktivnosti vlade u pružanju podrške MSP
na relaciji nacionalni – lokalni nivo 77
4.4. Uloga i aktivosti lokalnih i regionalnih vlasti
u pružanju podrške MSP 78
4.5. Zašto je potrebno razviti institucije za podršku MSP 80
4.6. Uloga institucija za nefinansijsku podršku u širenju informacija
i uspostvaljanju veza kao važnih faktora za razvoj MSP 82
5. INSTITUCIONALNA INFRASTRUKTURA KAO
MEHANIZAM PODRŠKE MSP 83
5.1. Objektivne pretpostavke organizovane pomoći MSP 84
5.2. Savremena infrastruktura i elementi razvoja MSP 84
5.3. Mesto regionalnih agencija u infrastrukturi razvoja MSP 85
6. ULOGA REGIONALNIH AGENCIJA U RAZVOJU
I PODRŠCI MSP 86
6.1. Pojam regionalnih agencija 86
6.2. Regionalna orijentacija kao najvažnija osobenost
delatnosti regionalnih agencija 86
6.3. Sistem podrške MSP, predmet i organizacija delatnosti 87
6.3.1. Sistem državne i nedržavne podrške MSP i formiranje
predmeta delatnosti regionalnih agencija 87
6.3.2. Sadržaj delatnosti pružanja usluga svojim klijentima 88
6.4. Regionalne agencije kao specifičan organizacioni oblik razvoja MSP 89
6.5. Zadaci, sadržaj koncepcije i opšta šema organizacije
regionalnih agencija 89
6.6. Organizaciono-pravni oblici regionalnih agencija 90

VI
7. POSTOJEĆA INSTITUCIONALNA INFRASTRUKTURA
ZA PODRŠKU RAZVOJA MSP U REPUBLICI SRBIJI 91
7.1. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja 93
7.2. Republička agencija za razvoj MSP 94
7.2.1. Istorijat i organizacija Republičke agencije 94
7.2.2. Korisnici usluga i proizvoda Republičke agencije 95
7.2.3. Delatnosti, aktivnosti i usluge Republičke agencije 95
7.2.4. Ciljevi Agencije 98
7.3. Korisnici usluga i proizvoda Republičke mreže 99
7.3.1. Delatnosti, aktivnosti i usluge Republičke mreže 99
7.3.2. Ciljevi Republičke mreže 101
7.4. Agencija za privredne registre 101
7.4.1. Osnovni podaci o Agenciji 101
7.4.2. Registar privrednih subjekata 103
7.4.3. Registar finansijskog lizinga 110
7.4.4. Registar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima 111
7.4.5. Informacione tehnologije - oslonac rada i razvoja
elektronskih registara u APR 112
7.4.6. Stabilizacija i otvaranje prema okruženju 113
7.4.7. Razvoj agencije za privredne registre 114
7.5 Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) 115
7.5.1 Osnovni podaci 115
7.5.2 Usluge SIEPE 115
7.5.3 Aktivnosti SIEPA 116
7.5.4. Finansijska podrška za investitore u Srbiji 116
7.5.5. Vodič za izvoznike 116
7.6. Privredna komora Srbije 123
7.6.1. Funkcije i zadaci PKS 123
7.7. Fond za razvoj Republike Srbije 127
7.8 Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza
Republike Srbije (AOFI) 129
7.8.1 Poslovne aktivnosti 130
7.9. Garancijski fond 131

VII
8. MENADŽMENT MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA 134
8.1. Značaj profesionalnog menadžmenta 134
8.2. Uspešnost menadžmenta malog i srednjeg preduzeća 138
8.3. Menadžment i vlasništvo 140
8.4. Evrointegracije i menadžment malih i srednjih preduzeća 144
8.5. Specifičnosti menadžmenta u porodičnim preduzećima 146
8.6. Struktura korišćenja radnog vremena menadžera
u malim i srednjim preduzećima 152
9. ŽIVOTNI CIKLUS PREDUZEĆA I PROMENE
STILA MENADŽERA 157
9.1. Faze životnog ciklusa preduzeća 157
9.1.1. Adižesov model životnog ciklusa preduzeća 157
9.1.2. Grejnerov model rasta 161
9.1.3. Čerčilov i Luisov model rasta 163
9.2. Faze životnog ciklusa preduzeća i proizvoda/usluga – međuzavisnost 165
9.3. Istraživanje promena stila menadžmenta kroz
razvojne faze preduzeća 167
9.4. Životni ciklus preduzeća u poslovnim inkubatorima 171
9.5. Menadžment poslovnih inkubatora i njihov značaj za razvoj
preduzeća u inkubatorima 176
10. PROBLEMI MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA KOD NAS
I OSNOVE ZA NJIHOVO REŠAVANJE 180
10.1. Konkurentnost 180
10.1.1. Strategijski menadžment kao pretpostavka
dugoročne konkurentnosti 180
10.1.2. Metode i strategije za ostvarenje konkurentnosti 183
10.2. Finansijska stabilnost i sposobnost investiranja u rast 192
10.2.1. Analiza finansijskih izveštaja 194
10.2.2 Rast i razvoj malih i srednjih preduzeća 196
10.3. Menadžment ljudskih resursa 202
10.3.1. Tradicionalni pristup procesu menadžmenta ljudskih resursa 203
10.3.2. Procena uspešnosti upravljanja ljudskim resursima 213
10.4. Menadžment konsalting u malim i srednjim preduzećima 214
10.4.1 Osnovne konsalting potrebe malih i srednjih preduzeća 216
10.4.2. Uloga države u podršci razvoju MSP 219
10.5. Menadžment rizikom u malom i srednjem preduzeću 221

VIII
11. STRATEŠKI MENADŽMENT MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA 226
11.1. Restrukturiranje i autsorsing velikih sistema i mala
i srednja preduzeća 226
11.1.1. Pojam i motivi restrukturiranja 226
11.1.2. Uloga i značaj MSP u restrukturiranju velikih sistema 228
11.2. Analiza transakcionih troškova kao model odlučivanja
o dizajnu poslovnih mreža malih preduzeća 232
11.2.1. Pojam transakcionih troškova 232
11.2.2. Nesavršenost tržišta i transakcioni troškovi 233
11.2.3. Metodološke osnove primene transakcionih troškova 236
11.2.4. Transakcioni troškovi i restrukturiranje kod nas 238
11.3. Sposobnost malih preduzeća da kreiraju strateške alijanse 239
11.3.1. Pojam strateških alijansi i motivi za njihovo formiranje 239
11.3.2. Saradnja s velikim preduzećima 242
11.4. Lanci snabdevanja i mala i srednja preduzeća 246
11.4.1. SCM – Supply Chain Management
(upravljanje lancem ponude) 246
11.4.2. Projektovanje i izbor optimalne varijante lanca snabdevanja 248
11.4.3. CRM Customer Relationship Management
(upravljanje odnosima s klijentima) 253
11.4.4. Integracija CRM i SCM 254
12. VIRTUELNE ORGANIZACIJE I MSP 258
12.1. Virtuelna organizacija 258
12.2. Evolucija virtuelnih organizacija 259
12.3. Razlozi za kreiranje virtuelne organizacije 261
12.4. Informaciono-komunikacioni uslovi funkcionisanja
virtuelnih organizacija 261
12.5. Životni ciklus virtuelne organizacije 267
12.6. Organizacione specifičnosti virtuelne organizacije 270
12.6.1. Tipologija virtuelnih organizacija 270
12.6.2. Modeli virtuelnih organizacija 271
12.6.3. Specifičnosti troškova i strukture u virtuelnoj organizaciji 273
12.7. Prednosti virtuelnih organizacija za mala i srednja preduzeća 275
LITERATURA 277

IX
1. UVOD

Od početka dvadesetog veka do danas struktura svetske privrede drastično se


promenila. Radikalne promene dešavaju se za vreme i posle industrijske revolucije.
Poslednjih decenija promenu privredne strukture na svetskom nivou karakteriše
preraspodela učešća zaposlenih u privrednim sektorima, gde dolazi do prelivanja
radne snage iz primarnog i sekundarnog u tercijalni sektor. Ključni trend razvoja
jeste prelaz iz industrijskog u informatičko društvo. Pre svega misli se na kraj indu-
strijskog društva i nastanak društva u kome je osnovni resurs informacija, odnosno
veština, znanje i umeće. Osnovni impuls razvoju postaje razmena informacija sa
okruženjem. Najprofitabilnije grane više nisu proizvodnja čelika i tekstila već one
u kojima je znanje važnije od kapitala. To su i osnovni razlozi sadašnjoj ekspa-nziji
preduzetništva i osnivanja malih i srednjih preduzeća. Istorijsko iskustvo poka-
zuje da je prelaz sa jednog tipa privrede na drugi istovremeno i doba procvata
preduzetništva.
Jačanje uloge malih i srednjih preduzeća u razvijenim zemljama i zemljama,
koje su relativno lako prošle proces tranzicije iz planske u tržišnu ekonomiju, bilo
je od presudnog značaja za njihov dalji razvoj i jačanje makroekonomske stabil-
nosti. Mala i srednja preduzeća u razvijenim zemljama čine i do 99,8% ukupnog
broja poslovnih subjekata, zapošljavaju 60% – 80% ukupno angažovane radne
snage i daju značajan doprinos ostvarivanju visokog BDP. Nasuprot tome u neraz-
vijenim zemljama, sa znatno nižim BDP-om, sektor malih i srednjih preduzeća je
zapostavljen i nerazvijen.
Kada se svi prethodni stavovi imaju u vidu tada se kao vrlo aktuelna čini prob-
lematika malih i srednjih preduzeća kod nas. Svakako, u ovaj domen istraživanja
uvrštavamo i istraživanje ključnih faktora njihove uspešnosti, naročito u ranim
fazama razvoja, a to je preduzetništvo, znanje i praksa menadžmenta koji se u
njima sprovode.
Poslovanje malih i srednjih preduzeća opterećeno je brojnim problemima, ali
se oni razlikuju po fazama životnog ciklusa preduzeća. U početku poslovanja pre-
duzetnici često nisu dovoljno pripremljeni da započnu poslovanje i sagledaju sve
probleme na koje će naići. S druge strane, evidentna je nespremnost banaka za
finansiranje „start-up” aktivnosti budućih preduzetnika.
U fazi rasta i razvoja mala preduzeća opterećena su novim, drugačijim prob-
lemima. Pre svega, opterećenost menadžmenta postizanjem tekuće efikasnosti
dovodi do nedostatka informacija i obaveštenosti preduzetnika o mogućnostima
rasta i razvoja i prepoznavanja i procene poslovnih izgleda i rizika. Drugo, prelazak
iz preduzetničke u menadžersku fazu preduzeća uvodi u krizu zbog pomanjka-
nja menadžerskih veština, što se ispoljava u neadekvatnim poslovnim planovi-
ma ili njihovom nedostatku, intuitivnim modelima donošenja poslovnih odluka,

1
neadekvatnim modelima kontrole, kadrovskoj politici bez kriterijuma i plana i dr.
Treće, čak i uspešna mala preduzeća suočavaju se sa krizom usled potreba daljeg
rasta, što zahteva veća tehnička i administrativna znanja u vezi sa izvoznim po-
slovima, međunarodnim marketinškim i finansijskim operacijama, stručna znanja
o savremenoj proizvodnji i sistemima kvaliteta. Četvrto, rast preduzeća i podiza-
nje tehnološkog nivoa poslovanja dovodi do nedostatka u stručnoj radnoj snazi,
savremenoj proizvodnoj opremi, odgovarajućem poslovnom prostoru/objektima
i/ili zemljištu. Peto, finansiranje rasta putem samofinansiranja, kredita za obrtni
kapital i dugoročnih ulaganja uz nepovoljne uslove iz aspekta kamatnih stopa i
hipoteka je otežano.
Da bi se pružila adekvatna podrška razvoju preduzetništva traži se adekvatna
zakonska i administrativna regulativa koja bi otklonila brojne administrativne bari-
jere kada je reč o osnivanju i uspešnom poslovanju malih i srednjih preduzeća i to
prvenstveno u sferi registrovanja preduzeća, nekretnina, dozvola za rad, procesa
sertifikacije proizvodne opreme i proizvoda, uvoza i tranzita robe, izvoza robe,
rada inspekcijskih organa i slično. Sve to zahteva vrlo veliki broj procedura, dugo
vreme trajanja, kao i uvećane troškove.
Efikasnosti preduzetništva značajno bi doprinela i odgovarajuća institucionalna
infrastruktura. Privredne komore treba da imaju i ostvare sličnu ulogu u aktivnos-
tima kao u zapadnoevropskim zemljama, dok kod nas prevashodno zastupaju in-
terese velikih preduzeća. Udruženja poslodavaca, takođe, tek su u osnivanju. Po-
slovne banke nemaju iskustva, ni dovoljno interesa, u radu s malim preduzećima
i preduzetnicima. Doskora nije bilo državnih institucija koje bi promovisale nova
mala preduzeća.
Industrijske zone, namenjene otvaranju novih malih preduzeća, ponovo
se osnivaju, ali često nekontrolisano, te mnogi slobodni prostori u postojećim
preduzećima i institucijama ostaju prazni i propadaju. Ovakav problem u drugim
zemljama rešavali su pokretanjem poslovnih inkubatora. Tek sada se započinje s
njihovim osnivanjem, kao vidom upravljanog prelaska od faze rafinisanja ideje do
stabilnog poslovanja na tržištu. Za regione i pojedine grane industrije koji su se
našli u najvećoj krizi moraju se pokretati specijalizovani poslovni inkubatori.
Finansijska podrška pokretanju i rastu malih preduzeća, takođe, nije adekvat-
na. Administrativni troškovi finansiranja i dalje su relativno visoki. Mala i srednja
preduzeća, u velikom broju slučajeva, nisu u mogućnosti da obezbede hipoteku
i/ili drugi instrument obezbeđenja koje zahtevaju kreditne institucije.
S obzirom na to da se u svakom pogledu nailazi na specifičnosti nastajanja i raz-
voja naše male privrede, u odnosu na stanje i razvojni put u razvijenim zemljama,
potrebno je istražiti, sistematizovati te specifičnosti i stvoriti okvir za unapređenje
stanja u našim malim i srednjim preduzećima. Međutim, kako se i u ovom domenu
započinje od pozitivne svetske prakse, tako ćemo se i mi najpre pozvati na modele
i znanja koja su već dala dobre rezultate.

2
2. ZNAČAJ MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA ZA
RAZVOJ PRIVREDE

2.1. Mala i srednja preduzeća u razvijenim zemljama

Za klasifikaciju zemalja na razvijene i nerazvijene zemlje, kao jedan od osnovnih


kriterijuma, koristi se bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika. Saglasno
tome kriterijumu analiziraćemo tri glavna predstavnika svetske privrede i to: SAD,
Japan i zemlje EU, koju su u 2004. godini ostvarili sledeći BDP po stanovniku:

Tabela 1. BDP u SAD, Japanu i zemljama EU


Zemlja BDP “per capita” 2004. god. USD
SAD 33.031
Japan 33.500
Zemlje EU* 23.905

* U tabeli je prosečan BDP za 25 članica Evropske unije, koja se u prethodnom periodu


ubrzanog pridruživanja znatno povećala, pa se kao rezultat pridruživanja zemalja u
razvoju prosečan BDP po stanovniku smanjio. U daljoj analizi akcenat će se staviti
na najrazvijenije zemlje EU, tj. “stare” članice čiji je prosečan BDP po stanovniku
29.692 USD. U te zemlje spadaju: Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg.
Holandija, Danska, Republika Irska, Velika Britanija, Grčka, Portugalija, Španija,
Austrija, Finska i Švedska.

Nivo razvijenosti privreda gorepomenutih zemalja može se sagledati na osno-


vu poređenja sa BDP “per capita” u zemljama u razvoju na Balkanu, koji se kreće u
rasponu od 2.000 do 6.000 USD.
Razvijene zemlje karakteriše veoma jaka privreda, kako u proizvodnim tako i
uslužnim sektorima. Sve navedene zemlje stvorile su jake tržišne pozicije u tre-
nutnoj vladavini kapitalizma, zahvaljujući efikasnom i efektivnom iskorišćenju
svojih komparativnih prednosti. Svaku privredu karakterišu određene osobenosti,
ali privredna struktura u pogledu veličine preduzeća globalni je fenomen, koji se
razvijao tokom vremena u skladu sa sistemima vrednosti koji su funkcionisali, pa
su tako i mala i srednja preduzeća – MSP (Small and medium enterprise SME) našla
svoje mesto i značaj u pronalaženju optimalne privredne strukture.

3
2.1.1. MSP u Sjedinjenim Američkim Državama
Definisanje malih i srednjih preduzeća (small firms/business) u SAD obavlja se
najčešće na osnovu sledećih kriterijuma: ukupne aktive (imovine), vlasničkog sta-
tusa, ukupnog godišnjeg prihoda i broja zaposlenih. Prema tim kriterijumima i
široko prihvaćenim definicijama privrednih komora SAD mala preduzeća su ona
koja zapošljavaju do 500 radnika, izrazito personalizovana, rukovođena i kontro-
lisana od strane vlasnika. Najveći akcenat stavlja se na broj zaposlenih, pa se stoga
i Udruženje malog biznisa u Sjedinjenim Američkim državama (SBA – Small busi-
ness administration) pri registraciji preduzeća rukovodi sledećim kriterijumima
(pri klasifikaciji i podvođenju registrovanog preduzeća u kategoriju malog bizni-
sa):[30]
xbroj zaposlenih,
xdolarska vrednost realizacije,
xvrsta delatnosti,
xbliža definicija prirode posla unutar delatnosti i sl.
Treba napomenuti da se ne mogu koristiti samo kvantitativni kriterijumi pri-
likom klasifikacije preduzeća već se moraju analizirati kvalitativni kriterijumi
poput delatnosti kojoj pripada, pa se u skladu s tim kvantitativni kriterijumi ko-
riguju.
Sjedinjene Američke Države mogu se smatrati kolevkom preduzetništva. Ono
na je u toj zemlji doživelo procvat. To dokazuje osnivanje pomenutog udruženja
1953. godine kako bi se pomogao, zaštitio i unapredio mali biznis u SAD.
Bez obzira na stabilan razvoj velikih kompanija poput Dženeral motrorsa,
Krajslera, Ford motorsa, Majkrosofta i dr., sektor MSP, sa registrovanih više
od 15.000.000 malih i srednjih preduzeća, zauzima značajan deo tržišta i nalazi
svoje mesto, kako u saradnji sa velikim kompanijama, tako i u samostalnom funk-
cionisanju i opsluživanju tržišnih segmenata.
Pokazatelji, kojima se utvrđuje razvijenost, a prema tome i značaj MSP za privre-
du i privrednu strukturu, jeste učešće MSP u broju preduzeća, zapošljavanju, kap-
italu, prihodu, dobiti, gubitku i sl. Veliki značaj MSP-a u Sjedinjenim Američkim
Državama uočava se iz statističkih podataka.

Statistiki podaci:
MSP u SAD:
• generisala su od  do  neto novih poslova u poslednjoj deceniji,
• zapošljavaju oko  radne snage u privatnom sektoru,
• reprezentuju  svih izvoznika robe,
• reprezentuju , svih firmi.
Izvor: U.S. Small Business Administration, June .

4
2.1.2. Mala i srednja preduzeća u Japanu
U Japanu se mala i srednja preduzeća različito definišu u zavisnosti od delat-
nosti. U okviru industrije (proizvodnje) pod malim biznisom podrazumevaju se
mala preduzeća čiji kapital ne prelazi 50 miliona jena (oko 135 hiljada $) ili koja
imaju manje od 300 zaposlenih radnika. U trgovini i u uslužnom sektoru pod
malim biznisom podrazumevaju se preduzeća s kapitalom od 10 miliona jena (oko
26 hiljada $) i brojem radnika manjim od 50. [30]
Osetniji razvoj MSP-a u Japanu vezuje se za 1947. godinu kada su američke
okupacione vlasti donele Zakon o raspuštanju velikih monopola i Zakon o uki-
danju preterane koncentracije ekonomske moći.
Ova vrsta preduzeća je veoma integrisana u privredu Japana, zato što se mala i
srednja preduzeća najčešće putem kooperacije ili poslovno-tehničke saradnje pove-
zuju s velikim preduzećima, mada egzistiraju i kao samostalna. U ovakvoj tržišnoj
strukturi velika preduzeća u konkurentskoj borbi ne uništavaju mala i srednja
preduzeća, već ih štite i čuvaju. Ovim preduzećima velike kompanije poveravaju
proizvodnju pojedinih sklopova i delova finalnih proizvoda. U mnogim delatnosti-
ma razvijen je ovakav način poslovanja, a naročito u elektrotehničkoj, elektronskoj
i automobilskoj industriji, mašinogradnji i dr. Na primer 85% kapaciteta poznatog
proizvođača automobila “Tojota” nalazi se u malim i srednjim preduzećima [30] ili
“Kavasaki” ima oko 3 000 kooperantskih preduzeća kao podugovarača, koji svoje
porudžbine poveravaju porodičnim firmama sa do 5 zaposlenih! [5] Japanski gi-
gant “Micubiši” takođe ima 5.500 partnera malih i srednjih preduzeća.
Osnovna strategija razvoja malih i srednjih preduzeća u Japanu, zasnovana je
na niskim troškovima proizvodnje, malim serijama, optimalnom dizajnu i visokoj
elastičnosti u odnosu na tržišne oscilacije i promene u privrednom sistemu.

Statistiki podaci:
• , broja preduzea
•  zaposlenih
Izvor: Japan Small and medium enterprise agency

5
2.1.3. Mala i srednja preduzeća u Evropskoj uniji
Sve zemlje EU i većina onih kojima je cilj pridruživanje koriste sledeću katego-
rizaciju Preporuke Evropske komisije 2003/361/EC: [6]

Tabela 2. Kriterijumi za selekciju preduzeća u EU


God. promet Aktiva
Vrsta preduzeća Broj zaposlenih
mil. EUR mil. EUR
Mikro do 10 zaposlenih do 2 do 2
Mala od 10 do 50 do 10 do 10
Srednja od 50 do 250 do 50 do 43
Velika preko 250 preko 50 preko 43

Razvijenost sektora MSP ogleda se u sledećem: MSP sektor zahvata 99,8% uku-
pnog broja preduzeća, a mikropreduzeća, sa manje od 10 zaposlenih, čak 92%
od ukupnog broja. Procenjuje se da oko 9 miliona mikropreduzeća, što čini oko
jedne polovine ukupnog broja ne zapošljava radnike van svoje porodice, odnosno
radi se o porodičnim preduzećima ili preduzećima u kojima je vlasnik preduzeća i
jedini zaposleni. Taj segment zapošljava 20% ukupno zaposlenih, dok MSP sektor
zahvata udeo od gotovo 70% zaposlenih.
MSP su glavni izvor zapošljavanja i stvaranja bogatstva u Evropskoj uniji, tako
da: [31]
x obezbeđuju preko 80 miliona radnih mesta, tj. zaposleni u MSP čine dve
trećine ukupnog broja zaposlenih u privatnom sektoru Evropske unije,
xsektor MSP učestvuje sa 70% u ukupnom prometu u Evropskoj uniji,
x sektor MSP doprinosi sa 60% ukupnom bruto društvenom proizvodu
Evropske unije.
Rezultati prikazani u tabeli broj 3 pokazuju da mala i srednja preduzeća postižu
manju produktivnost zaposlenih, tj. dodaju manju vrednost u odnosu na velika
preduzeća, što je rezultat drugačije granske strukture preduzeća. Većina MSP po-
sluje u okviru manje produktivnih grana kao što su trgovina i sl. i iz tog razloga za
analizu je važnija prilagođena dodata vrednost, gde je za izračunavanje korišćena
ista struktura delatnosti za sve veličine preduzeća. Prema tom pokazatelju mala i
srednja preduzeća imaju veću dodatu vrednost po zaposlenom u odnosu na mikro
i velika preduzeća.

6
Tabela 3. Statististički podaci MSP u EU
MSP
Mikro Mala Srednja Ukupno Velika Ukupno

Broj preduzeća [1000] 17820 1260 180 19260 40 19300

Udeo [%] 92,33% 6,53% 0,93% 99,79% 0,21%

Broj zaposlenih [1000] 55040 24280 18100 97420 42300 139720

Udeo [%] 39,39% 17,38% 12,95% 69,73% 30,27%


Prosečan br.
3 19 98 5 1052
zaposlenih

Godišnji promet [1000 EUR] 440 3610 25680 890 319020 1550

Udeo izvoza u
[%] 9 13 17 12 23 17
prometu
Dodata vrednost
[1000] 120 1180 8860 280 126030
po preduzeću
Dodata vrednost
[1000] 40 60 90 55 120
po zaposlenom
Prilagođena
dodata vrednost 61 88 97 78
po zaposlenom
Udeo troškova
radne snage u [%] 59 59 55 56 47
dodatoj vrednosti

Izvor: Eurostat’s Structural Business Statistics and Eurostat’s SME Database

Na samitu šefova vlada Evropske unije, održanom u martu 2002. g. u Lisabonu,


kao jedan od stubova u postizanju cilja da Evropska unija postane “najkonkurent-
nija i najdinamičnija privreda u svetu do 2010. god.” označen je dinamičan razvoj
sektora MSP. Lideri Evropske unije, u junu 2002. god., usvojili su Evropsku povelju
za mala preduzeća, kojom se pozivaju zemlje članice Evropske unije i Evropska
komisija da pruže podršku i pomognu malim preduzećima u brojnim ključnim
oblastima, poput obrazovanja i obuke preduzetnika, kao i stvaranjem efikasnijeg
zakonodavstva, propisa, poreskog i finansijskog sistema. Na taj način u potpunosti
je priznat značaj malih preduzeća i preduzetnika za razvoj, konkurentnost i za-
poslenost u Evropskoj uniji.

7
2.2. Mala i srednja preduzeća u zemljama u tranziciji

Države, u kojima se sprovodi transformacija društva prema tržišnoj ekonomiji,


nazivaju se zemljama u tranziciji (CIT Countries in tranistion). U toj grupi nalazi
se 27 zemalja: Albanija, Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Bosna i Hercegovina,
Bugarska, Hrvatska, Češka Republika, Estonija, Gruzija, Mađarska, Kazahstan,
Kirgistan, Letonija, Litvanija, Poljska, Moldavija, Rumunija, Ruska Federacija,
Srbija, Crna Gora, Slovačka, Slovenija, Tadžikistan, Bivša Jugoslovenska Repub-
lika Makedonija, Turkmenistan, Ukrajina i Uzbekistan. [79]
Jezgro političke i ekonomske transformacije bilo koje zemlje u tranziciji (CIT),
jeste kreiranje privatnog sektora, razvoj preduzetništva i kreiranje malih i srednjih
preduzeća. Ona se razmatraju kao glavna pokretačka sila ekonomskog razvoja.
Sektor MSP stimuliše transformaciju društvenog i državnog u privatno vlasništvo,
budući da su mala i srednja preduzeća u privatnom vlasništvu fleksibilnija i mogu
se brže prilagoditi oscilatornim promenama na tržištu. Ona generišu zaposle-
nost, pomažu diverzifikaciju ekonomske aktivnosti i utiču na razvoj i povećanje
izvozne aktivnosti i trgovine. Takođe MSP zauzimaju značajno mesto na polju
inovacija, kao i poslova visokih tehnologija. Zahvaljujući njihovoj fleksibilnosti i
inovativnosti mnoga od njih postaju velika preduzeća. U ovom procesu akcenat
treba staviti na stvaranje prijateljskog poslovnog okruženja u kojem bi trebalo da
transformacija društva prema tržišnoj ekonomiji zauzme svoje mesto.
Strateška važnost MSP ogleda se u sledećem:
xRazvoj MSP sektora pomaže u restrukturiranju velikih neefikasnih preduzeća.
x MSP ublažavaju monopolski uticaj velikih preduzeća i kompanija nudeći
konkurentnu robu i usluge, u skladu sa promenama u modernim ekonomijama.
x Osnovna karakteristika malih industrijskih preduzeća jeste da proizvode
prvenstveno za domaće tržište, koristeći uglavnom nacionalne resurse.
Razvoj preduzetništva u zemljama u tranziciji može se klasifikovati u tri glavne
grupe: [6]
1. Države brzog rasta, koje uključuju 8 zemalja koje su od 01.05.2004. članovi
EU, uključujući „višegradsku grupu” – Češku, Mađarsku, Poljsku i Slovačku,
Sloveniju i tri baltičke zemlje Estoniju, Litvaniju i Letoniju i Hrvatsku.
2. Države srednjeg nivoa tranzicije, koje uključuju dve nove članice EU:
Bugarsku i Rumuniju, kao i Kirgistan, Uzbekistan i Rusku Federaciju.
3. Države sporog razvoja, sa najmanjim delovanjem njihovih vlada na razvoj
MSP sektora i preduzetništva. Tu spadaju Albanija, Bosna i Hercegovina,
Jermenija, Azerbejdžan, Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, Srbija,
Crna Gora i većina zemalja ZND.

8
Vlade mnogih ovih zemalja su se na početku i u procesu tranzicije suočile sa
socijalnim problemom rasta nezaposlenosti. Tranzicija je uključivala liberalizaciju
ekonomije, restrukturiranje industrije i promenu vlasničke strukture. Mnoge zem-
lje u traniziciji, pogotovu zemlje centralne Evrope, prepoznale su još u početnom
periodu tranzicije značaj MSP sektora za restrukturiranje industrije. Dosadašnja
iskustva tih zemalja pokazala su sledeće:
xMSP su generator ekonomskog razvoja.
x Razvoj MSP bio je krucijalan element industrijskog restrukturiranja, što se
potvrđuje već u početnoj fazi ekonomskih transformacija.
xIako mnoge ekonomije u tranziciji smatraju da je razvoj MSP važan element
u procesu reformi, vlade se radije bave pitanjima privatizacije u odnosu na
preduzetništvo i MSP. Postoji opasnost da se privatizacija vidi kao cilj ekono-
mske transformacije, umesto da to samo bude instrument da bi ekonomija bila
mnogo efikasnija kroz privatnu inicijativu i vlasništvo.
xZemlje u tranziciji nemaju rešenu zakonsku regulativu, imaju ograničeno ra-
zumevanje preduzetništva, manjak infrastrukturnih i finansijskih mogućnosti,
što predstavlja veliku prepreku u formulisanju prihvatljive politike za MSP.
xZa razliku od većine zemalja u tranziciji u jugoistočnoj Evropi tek sledi da se os-
misli koherentna politika vezana za razvoj sektora MSP (Bosna i Hercegovina,
Bugarska, Hrvatska, Makedonija).
x Pre skorijih političkih i ekonomskih promena, u centralnoj i istočnoj Evropi
pojam MSP nije skoro ni postojao. MSP su smatrana kolevkom kapitalizma.
Za mnoge ekonomiste i eksperte MSP su sinonim za privatni sektor i u figurativnom
smislu za preduzetništvo. Kako se ekonomije u tranziciji kreću iz centralno planske
u tržišnu ekonomiju, potrebno je znati sledeće: Većina preduzeća u državnom vlasni-
štvu, koja su stvorena u vreme centralno-planskih ekonomija, posluju u veštačkom
ekonomskom okruženju, zaklonjena i zaštićena, simulirajući tržište multilateralnim
i bilateralnim državnim aranžmanima, u mnogim slučajevima zasnovanim na barter
trgovini i veštačkim finansijskim sredstvima.
Većina zemalja u tranziciji prihvatila je Evropsku povelju o malim i srednjim
preduzećima. Ova povelja veoma je bitna iz aspekta razvoja preduzetništva i MSP se-
ktora i usklađivanja sa EU-standardima, pa samim tim i neophodna za priključivanje
Uniji. U osnovi povelje nalazi se definisanje MSP za svaku zemlju kojoj je name-
njena. Ovo je bitno iz razloga što mehaničko kopiranje kriterijuma za klasifikovanje
preduzeća (broj zaposlenih, bilansne pozicije i godišnji promet) nije prihvatljivo u
svim slučajevima, zbog različitosti nacionalnih ekonomija. Iz ovog razloga je Povelja
EU prilagođen ekonomiji te zemlje.
U Povelji EU naglašava se deset područja značajnim za poboljšanje poslovnog
okruženja za vlade zemalja u tranziciji, koja treba da se razvijaju, prilagođavaju i
unapređuju u cilju stimulisanja razvoja preduzetništva.

9
To su:
1. stručno obrazovanje i obuka preduzetnika,
2. povoljniji i brži “start-up”, tj. započinjanje biznisa,
3. efikasnije zakonodavstvo i propisi,
4. raspoložive sposobnosti,
5. poreski sistem i fininansijska pitanja,
6. jačanje tehnoloških kapaciteta u malim preduzećima,
7. modeli uspešnog elektronskog poslovanja i prvoklasne podrške malom biznisu,
8. razvoj jačeg i efikasnijeg predstavljanja interesa MSP na strukovnom i nacio-
nalnom nivou.
Kako bi mogli da vrše evaluaciju razvoja MSP sektora u zemljama u tranziciji
UNECE je uveo Indeks MSP razvoja koji je kompleks ekonomskih indikatora koji
inkorporiraju udeo MSP sektora u ukupnim performansama nacionalne eko-
nomije, zasnovan na tri ekonomska indikatora. To su: [5]
xudeo privatnog vlasništva,
xudeo MSP u BDP,
xudeo radne snage u MSP sektoru u odnosu na radnu snagu cele države.
U prvoj grupi zemalja Indeks MSP razvoja kreće se od 500 do 2200 USD po
stanovniku, u državama srednjeg nivoa tranzicije manje od 500 USD, a u zem-
ljama najsporijeg rasta manje od 100 USD po stanovniku.
Indeks se može razložiti na četiri podgrupe i vrednosti za zemlje u tranziciji. U
2003. godini vrednosti su bile prema tabeli broj 4.:
Tabela 4. Kretanje Indeksa MSP razvoja u zemljama u tranziciji

I grupa II grupa III grupa IV grupa


Udeo privatnog sektora u celokupnoj
65,9 67,5 64,0 46,9
ekonomiji (%)
Udeo MSP u BDP 51,9 46,5 40,0 27,9
Udeo zaposlenih u MSP sektoru u
63,1 41,8 35,9 29,2
odnosu na ukupan broj zaposlenih (%)
BDP “per capita” 5.758 2.882 1.368 877

Indeks MSP razvoja 1.354 436 158 33,4

10
Izvor: UNECE Coordinating Unit for Operational Activities Database, Geneva, 2004

Administrativna procedura pri registraciji novih preduzeća je složena, skupa i


traje dugo u većini zemalja jugoistočne Evrope, što predstavlja osnov za korupciju.
Neophodno je kreirati tzv. “one-stop-shops” za preduzetnike koji otpočinju biznis.
Podaci u tabeli 5 prikazuju koliko je vremena potrebno za osnivanje preduzeća u
pojedinim zemljama. [81]
Infrastruktura za MSP podršku u većini zemalja u tranziciji je kreirana, razvi-
jena i stabilizovana. To su uglavnom nacionalne agencije za razvoj MSP (SMEDA
- SME Development Agencies) koje pomažu u kreiranju malih i srednjih preduzeća
i iniciraju razvoj i rast postojećih i novoosnovanih preduzeća. One koordiniraju
svim aktivnostima koje su usmerene ka pružanju podrške preduzećima. Snažne
agencije deluju u Albaniji (National SME Development Agency), Češkoj Repu-
blici (Business Development Agency), Letoniji (Latvian Development Agency),
Litvaniji (Lithuanian SMEDA), Poljskoj (Polish Agency for Enterprise Develo-
pment), Slovačkoj (National Agency for Development of SMEs) i Sloveniji (Small
Business Development Centre), SMEDA u Azerbejdžanu, Bulgarian Agency for
SMEs i National Agency for SME u Bugarskoj.
Tabela 5. Trajanje registracije preduzeća u zemljama u tranziciji
R. Br. Država Broj procesa Trajanje (dana)
1 Rumunija 5 28
2 Estonija 6 72
3 Mađarska 6 52
4 Litvanija 7 18
5 Jermenija 10 25
6 Bugarska 10 32
7 Češka Republika 10 40
8 Makedonija 13 48
9 Azerbejdžan 14 123
10 Ukrajina 15 34
11 Belorusija 16 79

11
Nove nacionalne agencije za razvoje MSP sektora i preduzetništva otvorene su
u Jermeniji (SME Development National Center of Armenia), Hrvatskoj (Croatian
Agency for Small Business), Gruziji (Center for Small Enterprise Development and
Assistance), Srbiji i Crnoj Gori (National Agency for Development of SMEs in
Montenegro and the Serbian Agency for Development of SMEs and Entrepre-
neurship), Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji (National Enterprise Pro-
motion Agency).
Poslovni inkubatori, organizacije koje pružaju podršku osnivanju i razvoju
preduzetništva, dobijaju sve značajniju ulogu u razvoju MSP sektora u zemljama
u tranziciji, pa je njihov broj svake godine u porastu.
Finansiranje MSP sektora u zemljama u tranziciji je jedno od glavnih ograničenja
razvoju preduzetništva naročito za otpočinjanje biznisa i poslovanje preduzeća u
početnim periodima. Za sada su najvažniji izvori “start-up” kapitala porodična
ušteđevina, prijatelji i sl. Vlade su ohrabrene da uspostave odgovarajuće finansijske
šeme, kao što su garantovane kreditne linije, lizing, kreditne linije za “star-up” i
druge finansijske linije sa raznim olakšicama, kao što su deo bespovratnih, sred-
stava, grejs period, niske kamatne stope i sl.
Evidentno je da raste uloga mikrofinasiranja u zemljama u tranziciji. U studije
urađene od strane poljskog centra za mikrofinansiranje, identifikovano je oko 5.892
organizacije koje pružaju usluge mikrofinansiranja u 25 od 27 CIT zemalja.
Kao jednu od najznačajnijih prepreka za poslovanje i uspeh malih i srednjih
preduzeća, u većini zemalja u tranziciji, preduzetnici obično identifikuju visoka
poreska opterećenja. Iz tih razloga većina preduzetnika delimično prelazi u sivu
ekonomiju, koja je u zemljama u tranziciji zastupljena sa 20% do 40% u BDP. Vlade
zemalja bi trebalo da razviju stabilan, predvidiv i transparentan poreski sistem i da
merama poreske politike stvaraju povoljnije uslove poslovanja, kako bi stimulisali
preduzetnike da legalizuju svoje poslovanje i na taj način obezbede dodatne pri-
hode u vidu poreza. MSP sektor konstituiše životnu krivu svih tržišnih ekonomija.
Uprkos neznatnom napretku, MSP kultura je još uvek na inicijalnom, početnom
nivou u zemljama u tranziciji. Treba razviti koherentne nacionalne obrazovne
programe u kojima se individualna inicijativa i kreativnost promoviše od samog
početka i kasnije se prati u narednom stručnom obrazovanju preduzetnika.
Osnovne prepreke bržeg razvoja MSP sektora razvrstavaju se u šest glavnih
oblasti: finansijske prepreke, institucionalne prepreke (uključujući regulativni
okvir i režim oporezivanja), prepreke konkurentnog tržišta, prepreke vezane za
unutrašnju organizaciju i resurse, društvene prepreke (uključujući podršku od
državnih agencija) i stepen poverenja među preduzećima. Osnovna gledišta šta se
smatra ključnom preprekom u razvoju MSP sektora klasifikuju se u dva pristupa i
to: pristup „najpre novac“ (nepovoljni uslovi pod kojima banka pruža finansijsku
podršku MSP) i „institucionalni“ pristup (nefinansijske prepreke predstavljaju
ključnu barijeru rastu).

12
Pristup „najpre novac“, koji je ključna prepreka razvoju MSP, može da se prevaziđe
davanjem subvencija ili jeftinim finansiranjem, formiranjem agencija za garanciju
kredita, preko mikrokreditnih programa, ili osnivanjem fondova za smeli kapital.
Ovakvo gledište po svoj prilici prihvataju međunarodne finansijske institucije koje
su angažovane u ekonomijama zemalja u tranziciji, kao što je Evropska banka za
obnovu i razvoj. Prema institucionalnom pristupu, nijedan iznos jeftinog kredita
niti lak pristup finansiranju početnog kapitala neće pomoći u prevazilaženju pre-
preka razvoju MSP, ukoliko ne postoje institucije tržišne ekonomije, ako konkure-
ncija nije fer i ukoliko postoji nizak nivo poverenja i društvenog kapitala na kojima
počivaju transakcije, kojima se minimiziraju transakcioni troškovi poslovanja. Na
ovakvom gledištu zasniva se politika organizacija za bilateralnu i multilateralnu
pomoć, recimo, program EU PHARE.
Iskustva pokazuju da je najbolji način da se razviju preduzetništvo i MSP sek-
tor u zemljama u tranziciji kada se aktivnosti i pomoć integrišu i usmere na tri
hijerarhijska nivoa: [79]

Slika 1. Piramida razvoja MSP sektora

Ovi nivoi kreiraju tzv. “piramidu razvoja MSP sektora” u kojoj je strateški nivo
najvećeg prioriteta i lociran je na vrhu piramide. Institucionalni nivo nalazi se u
sredini i on je međuzavisno povezan sa oba nivoa, kreatorima strategije na vrhu i
preduzetnicima na dnu kojima su strategije namenjene i kojima se pruža podrška.
Treći nivo je osnova cele piramide, i glavni akter MSP sektora, čije performanse,
ponašanje, efikasnost i neefikasnost se reflektuju u ogledalu ekonomske transfor-
macije. Cela struktura efektivno funkcioniše sama kada postoji uzajamni razvoj i
kooperacija sva tri nivoa.
U većini zemalja u tranziciji postoji nerazvijenost jednog ili više nivoa ili
nesaradnja i neusklađenost, pa se često susreće situacija da, iako je vlada postavila
cilj razvoja MSP sektora, podrška istom je još uvek slaba i u početničkoj fazi.

13
Do sada je zemljama u tranziciji nedostatak sveobuhvatnog zakonodavstva, ve-
zanog za razvoj preduzetništva i MSP – uglavnom sputavao njihov razvoj. Ključni
uslov za uspeh jeste pravljenje i usvajanje koherentnog i transparentnog programa
razvoja MSP, pomoć i promocija, kako bi se pravni, tehnički i finansijski uslovi
primenjivali sveobuhvatno i na komplementaran način. U mnogim slučajevima
zemlje u tranziciji mešaju ova dva termina, neki put se pojavljuje promotivni pro-
gram za MSP pre nego što je on detaljno obrađen i usvojen. Međunarodno kofi-
nansiranje nacionalnih programa za razvoj MSP je važno, jer smanjuje rizik da
ovi programi ostanu bez potrebnih sredstava za njihovu implementaciju, a takođe
donosi i strani “know-how”. Nije dovoljno samo preslikati iskustva zapadnih ze-
malja zbog različitosti nacionalnih kultura. Razvojne programe za MSP ne treba
da vode stranci. Zemlje u tranziciji moraju da shvate da je ovo njihov problem i
ako ne uspeju u tome, same su krive za to.
Razvoj nacionalnih institucija za podršku MSP i mreže institucija je sledeći važan
ključ za uspeh. Obezbeđivanje informacija o propisima, standardima, porezima,
carinama i marketinškim pitanjima, stvaranje inkubator centara koji će pomagati
početnicima u poslu i davati savete onima koji su već krenuli u posao, pomoć u
nalaženju partnera, takođe su izuzetno važni.
Interesovanje za ulogu MSP u procesu tranzicije naglo je poraslo poslednjih go-
dina i sada vlada opšta saglasnost da sektor MSP može da odigra ključnu ulogu u pro-
cesu tranzicije. Blankard (1997) smatra da suštinu tranzicije čini realokacija resursa
iz državnog u privatni sektor, u kombinaciji sa restrukturiranjem preduzeća. Osni-
vanje novih preduzeća predstavlja ključni mehanizam kroz koji proces realokacije
može da donese rezultate. Kad se ova preduzeća formiraju, njihovim razvojem utire
se dalji put kojim realokacija može da se nastavi. Proces tranzicije može da naiđe na
prepreke, da se uspori, ili, čak, u potpunosti obustavi, ukoliko se blokira realokacija
resursa ka privatnom sektoru. Do toga, između ostalog, može da dođe i ako postoje
značajne prepreke za ulazak malih preduzeća. Međutim, u najvećem broju eko-
nomija u tranziciji, ne samo da do toga ne dolazi, već postoji i višak preduzeća koja
ulaze na tržište. Ozbiljniji potencijalni problem koji može da uspori tranziciju jeste
postojanje prepreka razvoju preduzeća, a naročito onih sa potencijalno dinamičnim
i brzim rastom, koja će u budućnosti u najvećoj meri obezbediti rast zaposlenosti i
predstavljati začetke uspešnih velikih preduzeća buduće ekonomije.

14
2.3. Mala i srednja preduzeća kod nas
Kao uvod u analizu malih i srednjih preduzeća (MSP) na prostorima Srbije
neophodno je napomenuti da mali biznis inherentno pretpostavlja tržišni ob-
lik privređivanja. Istorija govori da je ovaj pojam donedavno bio nešto strano,
nešto što na našim prostorima ne funkcioniše i što je vezano za zapadne države.
Verovatno se u tome nalazi deo odgovora na pitanje privredne nerazvijeno-
sti zemalja koje doskoro nisu poznavale tržišne oblike poslovanja. Srbija, kao
i mnoge druge zemlje u okruženju, prelazi tranzicioni put ka tržišnom obliku
privređivanja. Predreformski put karakterisala je neuravnotežena struktura
preduzeća po veličini, odnosno, u poređenju sa razvijenim privrednim struk-
turama, potpuna odsutnost preduzeća sa 10 do 100 radnika. Ova pojava po-
manjkanja malih i srednjih preduzeća i neuravnoteženosti privredne strukture
socijalističkih zemalja nazvana je socijalistička crna rupa. [5]
Razloga za nastajanje “socijalističke crne rupe” ima više. Jedan od osnovnih
treba tražiti u primenjivanoj koncepciji razvoja koja je isključivala slobodnu
privrednu inicijativu i uticaj tržišta na formiranje preduzeća. Drugi bitan razlog
leži i u težnji državne i političke birokratije da vrši kontrolu nad privredom, što
je bilo lakše sprovesti preko manjeg broja većih preduzeća. Socijalistički koncept
pune zaposlenosti i odsustvo tržišta radne snage veštački su uvećali broj zaposle-
nih i podstakli opadajuće prinose u privredi. Ovakav sistem, koji potiskuje tržišne i
ekonomske kriterijume efikasnosti poslovanja funkcionisao je od Drugog svetskog
rata pa sve do kraja 80. godina prošlog veka.
Prvim Zakonom o preduzeću, donesenim 1988. godine, stvoreni su preduslovi
za razvoj privatnog vlasništva i preduzetništva i napušten je model administra-
tivno-etatističkog privređivnja. Zakonom o preduzećima omogućeno je:
1) osnivanje samostalnih radnji i preduzeća kapitalom u privatnoj svojini u
različitim vidovima udruživanja i
2) privatizacija postojećih društvenih preduzeća u privatna i mešovita.
Stvaranjem takvih pretpostavki dolazi do masovnog osnivanja samostalnih
radnji i privatnih preduzeća. Tu pojavu prati velika preduzetnička želja i duh da
se biznis ideje pretoče u poslovne poduhvate i da se ličnim kapitalom i privatnim
preduzećem dođe do višeg statusa u društvu. Naravno da se uzor nalazi u zapad-
nim, bogatim zemljama i njihovim iskustvima koja dugi niz godina funkcionišu
sistemom kojem se na našim prostorima teži i uz pomoć kojeg su oni i ostvarili
svoja nacionalna bogatstva.
Nepostojanjem sistemskog (nacionalnog) usmeravanja prilikom osnivanja
privatnih preduzeća i njihove transformacije taj proces se odvija stihijski, linijom
manjeg otpora. Osnovni kriterijumi kojim se vlasnici kapitala rukovode pri izboru
delatnosti u koju će investirati sopstveni kapital su:

15
xmanje kapitalno intenzivne grane,
xzahtevani niži stepen stručnosti potrebne radne snage za otpočinjanje de-
latnosti,
xveći stepen obrta uloženog kapitala,
xkraći ciklus R-N-R,
xniža stopa rizika i dr.
Stihijsko ulaganje sopstvenog kapitala, rukovođeno prvenstveno napred na-
vedenim kriterijumima, često ima za rezultat poslovni neuspeh, koji država ne
stimuliše, niti subvencioniše, usmerava, pomaže i dotira, što dovodi do stvaranja
neodgovarajuće privredne strukture. Ovu konstataciju potvrđuju zvanični poda-
ci za 2005. godinu. U 2005. godini od ukupnog broja novoosnovanih preduzeća
samo 5% preduzeća se registrovalo za obavljanje proizvodne delatnosti, dok se
najveći deo registrovao za obavljanje trgovine na malo (71%), marketing, konsal-
ting i druge usluge 24%.
Posle početnog perioda koji je karakterisalo stihijsko osnivanje malih i sred-
njih preduzeća, krajem devedesetih godina i početkom ovog veka, uspostavljaju
se institucionalna tela koja će usmeravati dalji razvoj malih i srednjih preduzeća.
Ministarstvo privrede dobija Sektor za razvoj malih i srednjih preduzeća i
preduzetništva. Zakonom o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća (“Sl.
glasnik RS” broj 65/2001) 2001. godine, osniva se Republička agencija za razvoj
malih i srednjih preduzeća i preduzetništva. Njenim osnivanjem stvoreni su uslovi
da se prate iskustva razvijenih zemalja i stvaraju uslovi za veću institucionalnu
podršku. Posle toga preduzeto je niz mera za unapređenje sektora MSP. Između
ostalog usvojena je i Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva
u Republici Srbiji od 2003. do 2008. godine, u kojoj su definisani ciljevi i zadaci,
čijim će ostvarivanjem sektor malih i srednjih preduzeća postati značajna kom-
ponenta uspešnosti privrede. Pored navedene Strategije, postoji niz drugih poli-
tika, definisanih kroz različite dokumente (Evropska povelja o MSP, Strategija
smanjenja siromaštva RS, Nacionalna strategija zapošljavanja, Program reforme
stručnog obrazovanja i dr.). Oblasti delovanja politika1 podsticanja razvoja MSP
sektora su:
xstvaranje stimulativnog institucionalnog i pravnog okruženja;
xpodizanje nivoa znanja i sposobnosti u MSP;
xizgradnja institucija za nefinansijsku podršku MSP i razvoj nefinansij-
skih usluga;
xfinansiranje i finansijske mere podrške MSP;
xinovacije i primena savremenih tehnologija za podršku MSP;
xdonatori i razvojna pomoć. [69]
1 Pod politikom se smatra serija aktivnosti koje sprovodi vlada kako bi postigla svoje ciljeve u
sektoru MSP.

16
U takvim uslovima stvara se pozitivno okruženje za razvoj MSP, pa statistički
podaci pokazuju trend rasta broja MSP.
U skladu sa Zakonom o računovodstvu i reviziji, prema veličini preduzeća se
razvrstavaju na mala, srednja i velika pravna lica, u zavisnosti od prosečnog broja
zaposlenih, godišnjeg prihoda i vrednosti imovine utvrđene na dan sastavljanja
finansijskih izveštaja u poslovnoj godini.
U srednja pravna lica svrstavaju se ona pravna lica koja na dan sastavljanja fi-
nansijskih izveštaja ispunjavaju najmanje dva od sledećih kriterijuma:
1) da je prosečan broj zaposlenih u godini za koju se podnosi godišnji izveštaj
od 50 do 250;
2) da je godišnji prihod od 2.500.000 EUR do 10.000.000 EUR u dinarskoj
protivvrednosti;
3) da je prosečna vrednost poslovne imovine (na početku i na kraju poslovne
godine) od 1.000.000 EUR do 5.000.000 EUR u dinarskoj protivvrednosti.
Pravna lica koja imaju niže od najnižih iznosa u pokazateljima kod najmanje dva
od navedenih kriterijuma iz stava 2. ovog člana,svrstavaju se u mala pravna lica, a
pravna lica koja imaju veće iznose od najvećih u pokazateljima kod najmanje dva od
navedenih kriterijuma iz stava 2. ovog člana, svrstavaju se u velika pravna lica.
Prema zakonu o preduzetnicima privatni preduzetnik jeste fizičko lice, koje,
radi sticanja dobiti, osniva radnju i samostalno obavlja delatnost.
Tek svako treće registrovano malo preduzeće u Srbiji bilo je aktivno tokom 2003.
godine. Uz to, na hiljadu građana Srbije dolazi tek 20,7 malih i srednjih preduzeća.
Poređenja radi, u zemljama centralne i istočne Evrope, na hiljadu stanovnika do-
lazi 31 preduzeće, a u EU čak 43 preduzeća. Kao glavni razlog tako malog stepena
razvoja i poslovanja malih i srednjih preduzeća, prema oceni Sektora za MSP i
preduzetništvo PKS, jesu neadekvatni uslovi poslovanja, kreditiranja, kao i još
uvek veliko učešće sive ekonomije (oko 40 odsto). [68]
Zbog velikog broja registrovanih, a neaktivnih preduzeća, dolazi do nesla-
ganja statističkih pokazatelja iz različitih izvora. Tako, na primer, u podacima
Republičkog zavoda za statistiku za 2001. godinu broj preduzeća u Srbiji je 225.867.
Kako postoji veliki broj neaktivnih subjekata u skorijim statističkim izveštajima
prezentiraju se podaci aktivnih subjekata koji se oslanjaju na podatke Centra za
bonitet NBS, pa je prema tom izvoru u 2004. godini poslovalo nešto manje od
70.000 preduzeća.

17
Tabela 6. Statistički podaci o MSP u Srbiji
STATISTIKA I PRIVREDNA KRETANJA
Broj preduzeća
mala srednja velika ukupno
godina
broj % broj % broj % broj %
1999 58.662 94,8 2.359 3,8 879 1,4 61.870 100
2000 59.106 94,3 2.616 4,2 973 1,5 62.695 100
2002 63.995 95,6 2.223 3,3 742 1,1 66.960 100
2003 65.547 95,8 2.181 3,2 663 1 68.391 100
2004 66.989 96,9 1.515 2,2 605 0,9 69.109 100
2005 79.200

Broj malih i srednjih preduzeća prema broju zaposlenih (u 2004. god.)

do 10 10–30 30–150 preko


svojina ukupno
zap. zap. zap. 150
društvena 1.154 385 583 193 2.315
privatna 54.642 4.303 1.894 242 61.081
zadružna 2.065 237 107 4 2.413
mešovita 1.025 387 638 227 2.277
državna 70 102 187 45 404
neraspoređeno 10 2 2 14

Od ukupnog broja preduzeća mala i srednja preduzeća čine 99%, a od toga


mikropreduzeća čine 77%. U mikropreduzećima je prosečno angažovano 5,3 za-
poslena, a u srednjim preduzećima je u proseku zaposleno 125 radnika. [68]
U periodu od 2001. do 2004. godine zabeležen je blagi porast broja MSP od
6,5%, pri čemu se konstantno povećavao broj malih, a opadao broj srednjih i ve-
likih preduzeća.
Kako je fokus ovog rada na malim i srednjim preduzećima pažnju treba ob-
ratiti na kategoriju privatnog vlasništva - “radnja”. U mnogim domaćim analizama
radnje se svrstavaju u posebnu kategoriju pre svega zbog pravnih aspekata ko-
jima su i razdvojene od preduzeća. U Srbiji se ne sme zanemariti radnja kao oblik
privatnog vlasništva jer su one do sada bile pioniri preduzetnitničkih poduhvata
mnogih. Pored dosadašnjeg doprinosa u razvijanju preduzetničkog duha, indi-
vidualne inicijative, privatnog kapitala i upravljanja istim, njihov značaj je još i veći
iz aspekta budućnosti. Naime svaki vlasnik radnje ima preduzetničku želju koju u
određenim uslovima želi da realizuje i stvara nove i veće ideje. Ukoliko sistemski
državna tela te uslove kreiraju, razvoj stimulišu, subvencionišu i podstiču, veliki
18
broj radnji je “rasadnik” malih i srednjih preduzeća, tj. novih radnih mesta, pri-
hoda, društvenog proizvoda... U mnogim zemljama i radnje se uključuju u kate-
goriju MSP. Tako, na primer, kada se govori o malim privrednim subjektima, to su
uglavnom individualni vlasnici (proprietships) malih i srednjih preduzeća i radnji,
zatim vlasnici i partneri (partenrships) i vlasnici malih korporacija [68]
Broj registrovanih radnji u Srbiji beleži konstantan rast i krajem 2005. dostiže
cifru od 243.000 što je za 16% više nego u 2001. godini. Ovaj segment privređivanja
angažuje oko 522.500 lica. [39]
Zajedno sa radnjama, mala i srednja preduzeća zapošljavala su u 2004. godini
oko 55% ukupno zaposlenih. U 2003. godini ovaj udeo iznosio je 53,8% a u 2001.
godini 44,7%. Za 2005. godinu procene su da je MSP (zajedno sa radnjama) zaposlio
oko 1.250.00 lica, tj. oko 60% ukupno zaposlenih. Prema evidenciji Republičkog
zavoda za zapošljavanje u Srbiji je u 2005. godini bilo zaposleno 2.068.364 lica
Povećanje zaposlenosti ostvaruje se jedino u kategoriji preduzetnika i kod njih
zaposlenih radnika, kao i kod malih privatnih preduzeća. [39]

2.3.1. Uloga MSP u privrednoj strukturi Srbije


Svi relevantni indikatori ukazuju da je u sektoru MSP u poslednjih pet godina
uspostavljen rastući trend. Mala i srednja preduzeća dobijaju sve veći značaj u
privrednim tokovima Srbije. Ova preduzeća su u 2004. godini angažovala 54,6%
zaposlenih, 31,9% kapitala i pri tome ostvarila 52,5% ukupnog prihoda, 53,6%
dobiti i 44,5 gubitaka ukupne privrede (slika 2). [39]

Slika 2. Učešće MSP u privredi Srbije

19
Podaci ukazuju da mala preduzeća, kapitalom koji angažuju, ostvaruju bolje
rezultate od velikih i kao takva ostvaruju pozitivne finansijske rezultate, dok velika
preduzeća, sumarno, ostvaruju gubitak za privredu, tj. ona ostvaruju 46,4% ukup-
ne dobiti i 55,5% ukupnih gubitaka.
Po osnovu registrovane delatnosti, struktura MSP je sledeća: trgovina na veliko i
malo - 46%, prerađivačka delatnost - 22,1%, poslovi sa nekretninama - 10%, saobraćaj,
skladištenje i veze - 5,8% i ostale manje zastupljene delatnosti. Struktura prema de-
latnostima i u segmentu radnji je slična. Struktura prema učešću u BDP-u je: trgovina
i servisiranje vozila - 31,5%, prerađivačka delatnost - 30,8%, građevinska preduzeća
- 10,2, nekretnine i poslovne usluge - 9,3%, saobraćajna preduzeća - 6,5%.
Sektor malih i srednjih preduzeća u Srbiji, zemlji u tranziciji, po analizi
Ujedinjenih nacija, ima sledeće interne snage i slabosti i šanse i pretnje u svome
okruženju (slika 3). [79]

SNAGE SLABOSTI
– Duža preduzetnička tradicija u – Oskudica finansijskih izvora
poređenju sa drugim tranzicionim – Neadekvatna poreska politika i ad-
ekonomijama ministrativne barijere
– Prilično veliki broj za sada registro- – Nedostatak novih tehnologija i
vanih MSP i preduzetnika znanja
– Relativno dobri finansijski rezultati – Nedostatak zdravih, velikih kom-
postojećih MSP panija za saradnju
– Jaka institucionalna struktura – Koncentracija na trgovinu pre nego
na proizvodnju

ŠANSE PRETNJE
– Proces privatizacije – Nedostatak stimulativnog po-
– Otvaranje Srbije posle perioda izo- slovnog okruženja
lacije (izvozne šanse) – Siva ekonomija
– Kvalifikovana radna snaga – Liberalizacija strane trgovine,
– Razvoj domaćeg tržišta tj. povećanje konkurentnosti na
domaćem tržištu
– Politika i mere preduzete od Vlade
Srbije u cilju promovisanja MSP – Dolazak stranih kompanija na
domaće tržište

Izvor: Small and medium-sized Enterprises in countries in transition, United Nations,


New York and Geneva, 2006

Slika 3. SWOT analiza MSP sektora Srbije

20
2.4. Mala i srednja preduzeća i privredni rast
Za privredno blagostanje jedne zemlje nisu dovoljna, niti presudna, samo ve-
lika preduzeća. Diskusije koje se već dugo vode ne samo u teorijskim krugovi-
ma, upućuju na suštinsko pitanje: Koja je to kombinacija malih, srednjih i velikih
preduzeća u stanju da najbolje ispuni privredne i društvene ciljeve jedne zemlje? U
svakoj privredi nailazi se na određenu kombinaciju veličine preduzeća. Preduzeća
različitih veličina stoje kako u konkurentskim isto tako i u komplementarnim
odnosima. Njihovom kombinacijom ostvaruju se sinergetski efekti za privredu.
To se pre svega odnosi na značajno učešće MSP sektora kao kooperanta velikih
kompanija. Mnoge velike kompanije u situaciji proizvoditi/kupiti odlučuju se za
specijalizovana mala i srednja preduzeća, koja najčešće snabdevaju sastavnim de-
lovima proizvode velike kompanije. Tako, na primer, mnoge kompanije od 50%
do 75% proizvodnih kapaciteta obezbeđuju kooperacijom s malim i srednjim
preduzećima.
U mnogim zemljama, pa i Srbiji, industrija se nije oslanjala na mala i srednja
preduzeća do te mere da je i proizvodno zanatstvo forsirano da preraste u in-
dustriju većih razmera. To je imalo za posledicu neiskorišćenost mnogih lokalnih
izvora, jer ne onemogućavaju veliku proizvodnju, a bili bi efikasno iskorišćeni i
sa malom proizvodnjom, što je dovelo do neravnomernog lokalnog razvoja. Mala
i srednja preduzeća ne samo da su izvor lokalnog razvoja već i rasta nacional-
ne privrede. Savremena privreda omogućava međuzavisnost preduzeća različite
veličine. U tržišnoj privredi ima mesta za preduzeća različitih dimenzija koja su u
stanju da ponude kupcima/korisnicima proizvode i usluge na efektivan i efikasan
način. Tržište treba da bude arbitar i odredi koje su to dimenzije preduzeća čija
je ponuda potrebna i koja doprinose rastu i razvoju privrede i njenom uspešnom
uključivanju u međunarodnu podelu rada.
Kako sva preduzeća poseduju i prednosti i nedostatke, što je posredna posledi-
ca njegove veličine, veći privredni rast se može ostvariti postojanjem i značajnim
učešćem malih i srednjih preduzeća koja koristeći prednosti “malog” svoju ulogu
uspešno ostvaruju u dva pravca:
xpokrivanjem tzv. “uglova tržišta” i
xsaradnjom s velikim preduzećima.
Postoje, takozvani “uglovi tržišta” koji ni u jednoj privredi nisu adekvatno
pokriveni proizvodnim programima velikih preduzeća. To su područja proiz-
vodne i uslužne delatnosti koja su “rezervisana” za mala i srednja preduzeća. Tu,
na primer, spadaju proizvodi po narudžbini ili usluge po zahtevu u kojima se može
upotrebiti prilagodljivost MSP. Ovakvih uglova tržišta ima gotovo na svim terito-
rijama i u mnogim delatnostima. Međutim, postoje određene delatnosti gde se
njihove osobenosti mogu pretočiti u komparativne prednosti. To su one delat-
nosti:

21
xgde je prema deljiva ili prilagodljiva,
x gde, zbog geografske disperzije tržišta sirovina ili gotovih proizvoda, nije
moguće koristiti proizvodnje većeg obima zbog visokih troškova transpor-
ta,
xgde se proizvodi po individualnom zahtevima ili kada se traže različiti vari-
jeteti ili visoko diferencirani proizvodi,
xkada se zbog tehničkih uslova često menja način rada ili kada se često menja
tražnja,
xgde je ukupna prodaja podložna širokim fluktuacijama,
xgde je snabdevanje sitnim sirovinama ili potencijalno tržište malo. [5]
Svetska iskustva pokazuju da se mala preduzeća pomeraju iz delatnosti gde
konkurišu velikim preduzećima na delatnosti gde su im komplementarna. Iz tog
razloga uloga MSP u razvoju privrede može biti značajnija kao uloga “savršenog
kooperanta”. Pored toga kooperacija (saradnja) je jedna od osnovnih mogućnosti
za rast i razvoj malih preduzeća, pa samim tim i za razvoj i rast celokupne
privrede. Brojna mala preduzeća su neophodna kako bi manjem broju velikih
preduzeća omogućila što bolju koncentraciju na one aktivnosti gde su njihovi na-
pori najproduktivniji. Takođe, postoje segmenti, tj. funkcije poslovanja, koje mala
preduzeća mogu obavljati efikasnije. To se pre svega odnosi na: 1) funkciju snab-
devanja i 2) funkciju distribucije.
1) Velika preduzeća često distribuciju, ali i proizvodnju određenih sklopova,
poveravaju kooperantima, kako bi stekla određene prednosti i otklonila
nedostatake. Takva saradnja uspostavlja se iz sledećih razloga:
xuspostavljanja JIT /Just in time/ sistema proizvodnje bez zaliha i ostva-
rivanja efikasnijeg poslovanja,
xproizvodnje specijalnih i visokokvalitetnih proizvoda koje sami ne bi
mogli da proizvedu,
xsticanja strategijske fleksibilnosti na tržištima koja se brzo menjaju kroz
mreže spoljnih specijalizovanih dobavljača,
xpotrebe za manjim serijama određenih komponenti,
x izrade alata za nove proizvode, uz što niže troškove i u što kraćem
roku.
2) Veliki obim saradnje uspostavlja se i u oblasti distribucije proizvoda velikih
kompanija čime se značajno omasovljuje prodaja na određenim tržištima.
Pored direktnog pružanja usluga velikom preduzeću, male firme kupcima
proizvoda pružaju razne usluge, kao što su ugradnja, montaža, servisiranje
i sl.

22
Kada je reč o ekonomskom doprinosu malih preduzeća ona daju doprinos
u sledećim oblastima: [5]
a) obezbeđuju nova radna mesta,
b) uvode inovacije,
c) stimulišu konkurenciju,
d) pomažu velikim preduzećima,
e) efikasno proizvode i pružaju usluge,
f ) dinamiziraju lokalni razvoj.
a) Nova radna mesta potiču od osnivanja novih preduzeća, ali i od njihove
ekspanzije. Iako se radna mesta otvaraju i u velikim kompanijama statistika
u razvijenim zemljama pokazuje da mala preduzeća daju nesrazmerno veći
doprinos otvaranju novih radnih mesta.
b) Mala i srednja preduzeća pokazala su se efikasnijim u uvođenju inovacija,
pa tako istraživanja u Americi pokazuju da su:
xdobila više od 60% patenata odobrenih u SAD,
x2,5 puta inovativnija,
x24 puta efikasnija u svojim inovacijama,
xsve inovacije komercijalizovala jednu godinu brže i
xsve to ostvarila uz 25% niže troškove.
Naravno treba uzeti u obzir da je malo verovatno da će mala preduzeća igrati
važnu ulogu u inovacijama gde su visoki kapitalni troškovi i gde su nužne
ekonomije obima, ali će imati značajnu ulogu u segmentiranim tržištima za
specijalne proizvode.
c) Većim brojem preduzeća koja nastupaju na tržištu, njihovom nezavisnošću
i slobodom povećava se konkurentnost i pozitivni doprinos u pogledu
privredne dinamičnosti, vitalnosti, stalnog toka inovacija i preduzetničkih
ideja.
d) Velikim preduzećima je mnoge podsklopove i sklopove svojih finalnih
proizvoda efikasnije nabaviti nego proizvoditi. Nabavka se vrši od specija-
lizovanih malih preduzeća i naravno sinergetski se deluje, efikasnije posluje
na obe strane i konačni doprinos se daje lokalnom i nacionalnom razvoju
privrede.
e) Kako bi eliminisala svoje nedostatke “malog” proizvodnja i pružanje usluga
obavlja se na veoma visokom nivou efikasnosti. U suprotnom, ako ne stvore
komparativne prednosti u odnosu na snažnije, izgubila bi tržišnu utakmicu.
f ) MSP daje značajan doprinos lokalnom razvoju putem maksimalnog
iskorišćenja potencijala i resursa i što masovnijeg angažovanja sitnog
preduzetničkog kapitala.

23
U proteklom periodu mala i srednja preduzeća dobijala su sve veći značaj i
privlačila sve veću pažnju političara, naučnika, ekonomista, međunarodnih orga-
nizacija i dr. Glavni razlog je to što MSP, kako u razvijenim zemljama i zemljama
u razvoju tako i u zemljama u tranziciji, igraju važnu ekonomsku ulogu i stvaraju
značajan doprinos BDP-u i kreiranju novih radnih mesta. Sa političke i socijalne
tačke gledišta pomoć MSP sektoru se razmatra kao korak prema ekonomskom ras-
tu i osiguranju od nezaposlenosti i smanjenju siromaštva kroz samozapošljavanje.
Danas se ovo, takođe, posmatra i kao sredstvo za jačanje privatnog sektora i način
da se ubrza smanjenje regionalnih dispariteta kroz decentralizaciju i lokalni razvoj.
U skorije vreme, kao rezultat novijih istraživačkih aktivnosti, kategorizacija ma-
lih i srednjih preduzeća temelji se na njihovoj ulozi u ekonomskom rastu i razvoju.
Ovakav koncept, odbacujući konvencionalno stanovište da su mala preduzeća
“čuvari savršene konkurencije” i kritikujući stav da su ona arhaična i neefikasna,
doprineo je promeni shvatanja o ulozi malih i srednjih preduzeća u privrednom
razvoju. Realan ekonomski rast je rezultat preduzetničke inovacije, kombinovane
s razaranjem postojeće ekonomske strukture (model kreativne destrukcije). Kada
se stopa inovacije i stopa stvaralačkog razaranja firme uvrste u svojevrsnu dvodi-
menzionalnu matricu, moguće je razlikovati sledeće kategorije malih i srednjih
preduzeća: [39]
xFirme ekonomskog jezgra. Preduzeća koja pripadaju ovoj kategoriji teže da
budu relativno stabilna, s malim rastom, tehnološki zrela, u kojima inovacija
ima malu ulogu. Obično ovu grupu preduzeća čine maloprodajne i uslužne
firme, kao što su male prodavnice mešovite robe, restorani, butici, servisi za
popravku automobila i sl. Ujedno, najveći broj malih preduzeća pripada ovoj
kategoriji. Mala preduzeća ekonomskog jezgra imaju vrlo značajnu ulogu i
daju vrlo važan doprinos privredi. Ona zapošljavaju milione radnika, njihov
broj se stalno povećava, a proizvode i usluge ovih firmi najviše koristimo u
svakodnevnom životu. Ako takve firme tokom poslovanja zadrže svoju po-
četnu veličinu, onda takav inicijalni rast predstavlja njihov najvažniji doprinos
trajnom ekonomskom rastu. Drugo, preduzetništvo ekonomskog jezgra raz-
vija potencijal za značajan rast putem ekspanzije sopstvenih preduzetničkih
ideja (inovacija) i utiče na nacionalnu ekonomiju obima. Upravo iz ovakve
podloge razvija se sledeća grupa preduzeća – ambiciozne firme.
x Ambiciozne firme. Ove firme nisu posebno inovativne, ali njihov visok
rast potiče upravo od jedne ili možda manjeg broja uspešno realizovanih
preduzetničkih ideja. Razvojna strategija ambicioznih firmi rezultira ko-
ristima u povećanju zaposlenosti na nacionalnom nivou, većoj izdiferenci-
ranosti proizvoda i usluga namenjenih potrošačima, kao i boljem kvalitetu
i/ili nižim cenama. Uslov za opstanak ovih preduzeća i ostvarivanje visokog
rasta na dugi rok je kontinuitet inovacija i uspeh u njihovoj realizaciji.

24
xFirme sa ograničenim rastom. Visokoinovativne firme koje nisu u moguć-
nosti da uspešno razore ekonomsku strukturu, odnosno one firme koje
imaju nisku stopu rasta, čine grupu malih preduzeća sa ograničenim ras-
tom. Razlozi koji onemogućavaju preduzetnike da izvrše stvaralačko raza-
ranje mogu biti interni (zadržavanje individualne/porodične kontrole,
izbegavanje visokih stopa internih promena, strah od neuspeha, zado-
voljstvo održavanjem sigurnog i/ili adekvatnog toka ličnih primanja) i
eksterni (nemogućnost/nesposobnost pribavljanja potrebnih resursa i ad-
ekvatnih finansijskih sredstava za realizaciju inovacije i tekućeg poslovanja,
neobezbeđenost specijalnim resursima i sl.). Visokoinovativne firme (sjajne
firme), iz aspekta noviteta mnogo su interesantnije nego što su to ambi-
ciozne firme, pošto izrastaju iz kategorije ograničenog rasta.
x Sjajne firme. Ova preduzeća imaju visoku stopu inovacije i uspešno ost-
varuju stopu trajnog rasta. Smatraju se idealnim, glamuroznim firmama,
pre svega zbog njihovog doprinosa privrednom rastu. U ovim preduzećima
prioritet se daje inovaciji. Svoj rast ove firme obezbeđuju sve dotle dok
stvaraju preduzetničke inovacije koje razaraju postojeću ekonomsku
strukturu. Međutim, kada jednom oslabi preduzetnički inovativni duh,
ovakve visokoinovativne firme dožive opadanje stope inovacija, a potom i
opadanje rasta. Kao i sva druga mala preduzeća i sjajne firme susreću se sa
mnoštvom problema, kao što su nemogućnost pristupa određenom tržištu,
neadekvatne informacije o raspoloživosti resursa, nemogućnost uticaja na
dobavljače, saradnja sa sistemima za distribuciju, propagandu, marketing
koji su u funkciji poslovanja velikih sistema i sl. Stoga ova preduzeća su i
(nužno) u poziciji da kreiraju sopstveni sistem podrške s obzirom na to da
slede svoj sopstveni rast.

2.5. Mala i srednja preduzeća i zaposlenost


Strukturna nezaposlenost i nizak rast zaposlenosti vidne su karakteristike tren-
dova tržišta radne snage u mnogim OECD zemljama. Objašnjenje ove situacije
uključuje makroekonomske uslove, funkcionisanje tržišta radne snage i proizvoda
i efekte tehnoloških promena i globalizacije. Svi ovi faktori su u proteklom periodu
bili istraživani od strane mnogih pa i OECD. Generalni zaključak, koji proizilazi iz
ovih studija, jeste da nezaposlenost obično reflektuje nesposobnost privrede da se
prilagodi promenama. Stepen prilagodljivosti privrede zavisi od prirode njenih in-
stitucija, strukturnih politika, propisa i prava, socijalnih i kulturnih vrednosti. [72]
Dok vlada ima uticaj na stimulativne i sistemske uslove, koji utiču na prila-
godljivost privrede, implementacija promena preostaje privatnim akterima.
Preduzetnici, definisani kao pojedinci koji su spremni da preuzmu rizik, inova-
tivni su i eksploatišu poslovne šanse u tržišnom okruženju i tako predstavljaju
najznačajnije nosioce promena.

25
Od kada su statistički alati, prikupljanje i analiza podataka omogućili da se
prati istorija kretanja zaposlenosti različite studije su istraživale aspekte kreiranja
poslova i njihovog gašenja. Veličina preduzeća je privukla veliku pažnju kreatora
politike, pa su mnoge zemlje razvile MSP politiku i koriste veličinu preduzeća
kao važnu diferencijalnu karakteristiku. Prvi razlog je da bi uravnotežili postojeće
ili shvatili i izravnali odstupanja koja prema malim firmama mogu nastati iz
određenih propisa, kao što su fiskalni ili politike radne snage. Još od rada (Dejvida
Birča 1981), koji je ukazao da je u SAD mali biznis bio glavni izvor kreiranja po-
slova, vode se rasprave na tu temu. [45]
Dejvid Birč je u svojoj studiji tvrdio da velika preduzeća nisu više kreatori rad-
nih mesta u Americi, već da većina novih poslova pristiže od MSP sektora. Iako su
njegovi kvantitativni podaci iz metodoloških razloga osporavani njegov kvalitativni
zaključak nije. Skorije, 1996. godine, (Dejvis, Haltivanger i Šuh) izvršili su korekciju
i aktualizaciju Birčovih analiza na podacima o zaposlenosti u Americi u periodu od
1972. do 1988. godine. Njihov zaključak je tada bio da su velika preduzeća, sa tada-
šnjim učešćem u zaposlenosti Amerike od 65%, kreirala 53% novih poslova i u isto
vreme uništila 56% što je više od udela u kreiranju.
Danas neosporivo MSP igraju značajnu ulogu u zaposlenosti razvijenih zema-
lja. Tako, na primer, u EU MSP obezbeđuje 72% zaposlenosti, (European Network
for SME Research, 1997), u Japanu 73,8%, (OECD, 1997), 54% u SAD (Small Busi-
ness Administration, 1997) itd.
Ekonomski značaj MSP nije ograničen samo na usluge i trgovinski sektor. Ona
stvaraju rastući značaj i doprinos proizvodnim aktivnostima. Tako, na primer, u
SAD proizvodna MSP su 1972 zapošljavala 24% zaposlenih, 33% 1987. godine i
38% 1991. godine (Baldwin and Picot, 1995). Takođe, slična pojava se dešava i u
proizvodnom sektoru Kanade.
Zvanična statistika podržava pozitivnu ulogu malih i srednjih preduzeća sa na-
glaskom na kreiranju poslova. Tako, na primer, u SAD sektori u kojima dominiraju
male firme su kreirali 63,6% od 2.4 miliona novih poslova u 1996. godini, dok
su sektori u kojima dominiraju velike firme kreirali 18,2% novih poslova (Small
business administration, 1997). U Kanadi između druge četvrtine 1996. i druge
četvrtine 1997. MSP su učestvovala 81% u neto porastu poslova (Industry Canada,
1998). Takođe, u SAD trenutno preduzeća sa manje od 20 zaposlenih generišu 1/2
novih radnih mesta. U Koreji nacionalna statistika je objavila da je učešće MSP u
zaposlenosti u proizvodnji povećano sa 63,5% u 1991. godini na 74% u 2000. [81]
Razvoj malih preduzeća se sve više posmatra kao krucijalni element strategije
kreiranja zaposlenosti i smanjenja siromaštva. Godine 1998. The International
Labour Conference prihvatila je preporuku koja prepoznaje ulogu politike i za-
konskih okvira u stvaranju stimulativnog okruženja za razvoj MSP. 2000. godine
OECD je objavio “Bologna Charta on SME policies” (OECD, 2000) u kojoj vlade
OECD zemalja i pozvane zemlje koje nisu članice prepoznaju ulogu malih i sred-
njih preduzeća i preporučuju jasne političke smernice koje vode ka razvoju MSP.

26
Mala preduzeća, bez sumnje, stvaraju veliki doprinos zaposlenosti u mnogim
zemljama, naročito u zemljama u razvoju. Prema mnogim obavljenim studijama
mala preduzeća su više radno intenzivna nego velika. Ona, takođe, stvaraju više
autputa (ili dodate vrednosti) na jedinicu uloženog kapitala i prema tome generišu
više autputa kao i zaposlenja za određenju investiciju u odnosu na velike firme
(Haggblade/Liedholm/Mead, 1990: 61-62; Steel/Takagi, 1983).
Mnogi osporavaju doprinose malih i srednjih preduzeća rastu zaposlenosti
i kreiranju novih poslova. O njima će biti reči kasnije. Sada da se zadržimo na
činjenicama koje pokazuju da su mala i srednja preduzeća ne samo bitna kompo-
nenta privrede već i nosioci mnogih pozitivnih privrednih pokazatelja.
U zemljama sa razvijenom privredom mala i srednja preduzeća zahvataju više
od 50% zaposlenih, tj. više od polovine svih zaposlenih. Ti podaci mogu se videti u
tabeli 7. U tabeli se može uočiti da u prikazanim zemljama, u proseku, svaki treći
je zaposlen u mikropreduzeću. U navedenim zemljama veliko je i učešće MSP u
proizvodnom sektoru, dok je u uslužnom još veće.

Tabela 7. Učešće malih i srednjih preduzeća u ukupnoj zaposlenosti razvijenih zemalja


MSP Udeo MSP u proiz-
Države Ukupno MSP
Mikro Mala Srednja vodnom sektoru
Austrija 25 19 21 65 56.7
Belgija 48 14 11 73 53
Danska 30 22 18 70 53.4
Finska 23 16 17 56 44.6
Francuska 32 19 15 66 52.7
Nemačka 24 20 14 58 45.5
Grčka 47 18 14 79 --
Irska 18 16 14 48 --
Italija 48 21 11 80 72,3
Luksemburg 19 23 29 71 --
Holandija 26 19 15 60 --
Portugalija 38 23 18 79 --
Španija 47 19 12 78 63.4
Švedska 25 17 16 58 44.5
Velika Britanija 31 16 12 59 53
Prosek 32.06 18.8 15.68 66.66
Izvor: ENSR, 1997; 327.

27
2.5.1. Izgubljeni i dobijeni poslovi iz aspekta veličine preduzeća
Podaci u tabeli pokazuju da se tokovi dobijenih i izgubljenih poslova kreću u
određenoj korelaciji s veličinom preduzeća. Mala preduzeća karakteriše visok nivo
tzv. turbulencije poslova, tj. visoka stopa kreiranja novih poslova i visoka stopa gu-
bljenja, tj. gašenja radnih mesta. Ova pojava može se pripisati fleksibilnosti MSP
kao njihove specifičnosti i diferentne prednosti u tržišnim uslovima privređivanja,
ali naravno i visokoj stopi “umiranja”, ali i pojavljivanja malih i srednjih preduzeća.
Pojava visokog stepena “rađanja”, ali i “umiranja” malih preduzeća ne deluje pozi-
tivno, iako je u savremenim uslovima tržišnog privređivanja, velike konkurencije
i tržišne selekcije neuspešnih, to neminovnost koja se najlakše savlađuje velikim
brojem malih preduzeća. [46]
Rezultati ovih istraživanja pokazali su da stopa neto kreiranih poslova2 ima
trend smanjivanja s veličinom preduzeća. Kombinacija efekta relativno visoke
stope neto kreiranih poslova i velikog udela u ukupnoj zaposlenosti pokazuje
značajan doprinos malih preduzeća u ukupno dobijenim poslovima i relativno
manjem doprinosu u ukupno ugašenim poslovima. Ovo je u skladu s podacima
velikog broja relevantne literature.
Tabela 8. Pokazatelji dobijenih i izgubljenih poslova u Francuskoj

Francuska
(1985. –’94.)

Stopa Stopa Stopa neto Stopa Doprinos Doprinos


Broj zapo- bruto bruto dobijeni/ obrta po- bruto bruto izgu-
slenih dobijenih izgubljenih izgubljeni slova (Job dobijenim bljenim
poslova poslova poslovi turnover) poslovima poslovima
20–49 3,3 3,9 -0,6 7,1 20,2 11
50–99 2,1 1,6 0,5 3,7 21,4 7,6
100–249 2,1 1,6 0,5 3,7 21,4 7,6
250–499 2 1,6 0,4 3,6 17,9 6,6
500–1999 1,1 0,3 0,8 1,4 17,7 2,3
2000+ 0,2 4,3 -4,1 4,5 6,1 65,1

2 Stopa neto kreiranih poslova je procentualni racio koji dovodi u vezu broj neto kreiranih
poslova i ukupan broj zaposlenih. Visoka stopa ne znači i visok apsolutni doprinos
ukupnom broju kreiranih poslova zato što se apsolutni doprinos odražava kroz stopu i
udeo analizirane kategorije u ukupnoj zaposlenosti.

28
Tabela 9. Pokazatelji dobijenih i izgubljenih poslova u Italiji
Italija
(1990 – 1995)

Stopa Stopa Stopa neto Stopa Doprinos Doprinos


Broj zapo- bruto bruto dobijeni/ obrta po- bruto bruto izgu-
slenih dobijenih izgubljenih izgubljeni slova (Job dobijenim bljenim
poslova poslova poslovi turnover) poslovima poslovima

20–49 3,9 2,7 1,2 6,5 27,7 15,9


50–99 4,3 2,8 1,5 7,1 21 11,5
100–249 3,2 3,1 0,1 6,4 14,5 11,8
250–499 3,2 3,7 -0,5 6,8 15,5 15
500–1999 2,8 4,7 -1,9 7,5 7,5 10,6
2000+ 1,9 5,9 -4 7,9 13,9 35,2

Tabela 10. Pokazatelji dobijenih i izgubljenih poslova u Holandiji


Holandija
(1989 – 1994)

Stopa Stopa Stopa neto Stopa Doprinos Doprinos


Broj zapo- bruto bruto dobijeni/ obrta po- bruto bruto izgu-
slenih dobijenih izgubljenih izgubljeni slova (Job dobijenim bljenim
poslova poslova poslovi turnover) poslovima poslovima

20–49 3,3 2 1,3 5,3 15,9 11


50–99 3,3 1,9 1,4 5,2 13,4 8,6
100–249 2,8 2,4 0,3 5,2 10,5 10,5
250–499 2,7 2,3 0,4 5 12,7 12,3
500+ 2,2 2,4 -0,1 4,6 47,5 57,5

29
LEs

LEs
SMEs

SMEs
Slika 4. Prosečne vrednosti doprinosa stvaranju/gašenju radnih
mesta u izabranim zemljama (Fr, I, NL)

U poslednje vreme iskristalisala se još jedna prednost malih preduzeća. Ona je


nastala u poslednjih par decenija kada su velika preduzeća počela da primenjuju
strategije koje su rezultirale pojavom viška zaposlenih i njihovim otpuštanjem. I
pored pozitivnih nastojanja koja su se želela ostvariti na organizacionom nivou,
ove strategije su izazvale veoma negativne posledice na individualnom nivou (gu-
bitak zaposlenja, ekonomsku nesigurnost, itd.), ali i na nivou društvene zajednice,
usled povećanog socijalnog pritiska.
Delimično rešenje prethodno navedenog problema nalazi se u konceptu samoza-
pošljavanja, tj. formiranja malih preduzeća od strane onih koji su otpušteni. Mala
preduzeća putem samozapošljavanja, dakle, dobijaju novu ulogu – “amortizovanje”
nekih negativnih strana velikih preduzeća.
U odnosu na ukupan broj zaposlenih danas u Evropi postoji 9,5% samozapo-
slenih i samozapošljavanje se smatra jednim od značajnih oblika smanjenja stepe-
na nezaposlenosti. Značaj samozapošljavanja ogleda se i u povećanju broja zapo-
slenih žena kroz oblike ženskog preduzetništva, tj. osnivanja preduzeća od strane
nezaposlenih žena. Žensko preduzetništvo ima udeo u samozapošljavanju od 10%
u Turskoj do 40% [63] u Portugaliji i ono može znatno smanjiti nezaposlenost
žena, naročito ako se njihovo samozapošljavanje institucionalno stimuliše.
Značajan doprinos zapošljavanju veoma mladih i starijih ljudi, tj. pronalaženju
tzv. prvog posla i zaposlenju „starijih“ radnika, daje osnivanje malih preduzeća.
Evropska statistika pokazuje da je veliko učešće mladih radnika u preduzećima
do 50 zaposlenih. Tako, na primer, u Francuskoj mala preduzeća (do 50 zapo-
slenih) zapošljavaju 36% radnika, starosne kategorije od 14 do 25 godina. Takođe
ista kategorija preduzeća zapošljava 42,7% radnika iz starosne grupacije preko 51
godine starosti.

30
2.6. Promena privredne strukture i mala i srednja
preduzeća
U proteklom dvadesetom veku dešavale su se velike promene nacionalnih eko-
nomija i svetske privrede uopšte. Svetska privreda je prošla kroz nekoliko “era”
od kojih je najznačajniji period industrijske revolucije. Svaki period karakterisala
je primarnost neke od industrijskih grana ili nekog od industrijskih sektora (pri-
marni, sekundarni i tercijalni). Ova karakteristika privrede je povezana direktno
s razvojem privrede i društva i kreiranjem novih privrednih grana, pre svega u
tercijalnom sektoru (sektoru usluga) i smanjivanjem učešća sekundarnog (in-
dustrijskog) i primarnog (poljoprivrednog) sektora. Navedene pojave pratili su i
određeni oblici preduzeća i veličina preduzeća, primereni uslovima koji vladaju
na tržištu, i kojima se moraju prilagođavati kako bi opstajali.
Kako bi se utvrdilo da li postoji korelacija između promene privredne struk-
ture i kreiranja i učešća MSP sektora potrebno je sprovesti analize koje prevazilaze
okvire značaja ovog poglavlja u celom radu, tako da će se sprovesti gruba analiza,
koja ostavlja mogućnost autoru i čitaocima da detaljnije istraže ovu temu.
Kako bi se u ovom delu moglo doći do određenih zaključaka prikazaće se samo
dve pojave koje se istražuju. Prva je promena privredne strukture tokom prethod-
nih decenija i vekova u određenim zemljama, a druga – kretanje broja MSP i nji-
hovo sadašnje stanje i razvijenost.
Analiza promena privredne strukture izvršena je na primeru tri države koje su
kroz istoriju imale različiti razvojni put privrednih sektora. [34]
Velika Britanija je bila prva zemlja koja je iskusila industrijsku revoluciju i zbog
toga nju u ranijim periodima karakteriše značajno učešće zaposlenih u industrij-
skom sektoru, tj. u proizvodnji, manje nego u poljoprivredi, što nije karakteristika
drugih zemalja tog doba. Zaposlenost u industriji ostala je na relativno visokom
nivou sve do 60. godina XX veka kada je učešće krenulo da opada. U isto vreme
uslužni sektor kreće u rast, nakon dosadašnjeg nižeg učešća u zaposlenosti u
odnosu na industriju. Uslužni sektor beleži dva velika skoka između 1961. i 1981.
i između 1991. i 2001.

31
Slika 5. Promena privredne strukture u Velikoj Britaniji

U SAD se, kao i u drugim zapadnim zemljama, desila drastična promena


privredne strukture. Zaposlenost u poljoprivredi smanjila se sa 70% 1820. na 2%
u 2000. godini. Učešće industrijskog sektora beležilo je rast sve do sredine dvade-
setog veka od kada beleži konstantan pad. Uslužni sektor, sa druge strane, prati
rast industrijskog sve do početka XX veka kada se njegov rast ubrzava i nastavlja
do danas.

Slika 6. Promena privredne strukture u SAD

Holandija je imala drugi tip industrijske revolucije, mnogo sporiji u odnosu na


Veliku Britaniju. Tako da industrijski sektor beleži blagi rast sve do sredine XX
veka, dok je uslužni sektor u privredi Holandije oduvek imao značajno učešće.

32
Slika 6. Promena privredne strukture u Holandiji

U ranom dvadesetom veku mnogi vlasnici radnji i uopšte mali biznis generalno
gledano nestao je zato što nisu mogli da se takmiče s velikim, vertikalno integrisan-
im i visokoefikasnim kompanijama. Velike kompanije koristile su ekonomiju obi-
ma i masovnu proizvodnju dobara po veoma niskim cenama. U savršenoj tržišnoj
ekonomiji mali biznis jednostavno ne bi mogao da opstane i ovo je povelo vlade
zemalja da stimulišu veliki biznis, zbog kreiranja mnogobrojnih radnih mesta u
velikihm kompanijama. Tako da su sredinom dvadesetog veka veliku pažnju vlade
poklanjale velikim kompanija pod sloganom “veliko je lepo”. Ali druga polovina
dvadesetog veka potvrdila je suprotno. Tokom ekonomskih kriza velike kompani-
je otpustile su veliki broj radnika. Masovna nezaposlenost i sve veće siromaštvo
naterali su vlade da preispitaju svoj interes za veliki biznis. U isto vreme, naučna
istraživanja potvrdila su značaj malih i srednjih preduzeća za privredu i ovo je
pokrenulo promene u vladinim politikama. Prema visokouticajnoj studiji Dejvida
Birča (1979) MSP su velikim delom odgovorna za kreiranje novih radnih mesta, a
i dodatna istraživanja isticala su visok nivo inovativnosti MSP. Ovi podaci šokirali
su mnoge, naročito ekonomiste, jer su bili kontradiktorni sa njihovim ranijim
teorijama ekonomije obima.
Dok se veliki biznis i dalje borio da preživi i dalje smanjivao broj radnika vlade
su želele da stimulišu zaposlenost. MSP je brendiran kao kreator radnih mesta
i preduzetnik je postao novi heroj ekonomskih politika. Za mnoge ovo je era
preduzetništva. Posle mnogih godina zanemarivanja, oni koji su osnivali i vodili
sopstveni biznis viđeni su kao heroji. Krajem XX veka većina zapadnih zemalja
razvila je fondove, agencije i programe za razvoj preduzetništva i malih i srednjih
preduzeća.

33
Postoji veza između samozaposlenja (self-employment), preduzetništva i ma-
lih i srednjih preduzeća. To su nerazdvojive kategorije između kojih postoji jaka
korelacija u istom smeru. Različita istraživanja i teorije pokazuju da postoji veza
između stope samozaposlenja i privredne strukture zemlje (broja zaposlenih u
poljoprivredi, industriji i uslužnom sektoru). Ova teorija objašnjava zašto je stopa
samozaposlenja pala tokom perioda industrijalizacije i rasla tokom deindustrija-
lizacije. Podizanje fabrike u toku industrijskog perioda zahtevalo je veliki kapital,
mnogo veći nego za mali biznis, što je otežavalo startovanje sopstvenog biznisa.
Deindustrijalizacija i razvoj uslužnog sektora preokrenuli su ovaj trend i stvo-
rili tzv. “U” oblik razvoja samozaposlenja, a prema tome i preduzetništva i MSP.
Deindustrijalizacija je stvorila nove vrednosti i trendove, poput jačanja i stvara-
nja uslužnog sektora, jačanja važnosti personalnih (“licem u lice”) relacija, novih
vrednosti, promena načina života, autsorsing, daunsajzing i dr., sve što je uticalo
ne samo na promenu privredne strukture već i na promene društva, stvaranje
preduzetničke kulture koja utiče na jačanje MSP sektora u privredi.
Kao što je navedeno u prethodnom delu rada MSP su krajem XX veka dobila
veliki značaj u privredama razvijenih zemalja, pa je od tog perioda u toku njihova
ekspanzija i sve je veći broj malih i srednjih preduzeća.
Iz prethodnog se može izvesti globalan zaključak, koji naravno treba uzeti s
rezervom, ne zbog netačnosti, već zbog mogućeg odstupanja usled neobuhvatanja
svih relevantnih faktora u analizi, da je promenu privrednih struktura analiziranih
zemalja pratio razvoj MSP sektora i njegovo sve veće i veće učešće u privredi i to u
broju preduzeća, učešću u ukupnoj zaposlenosti, učešću u BDP i dr.
Za potvrđivanje prethodnog zaključka može poslužiti analiza Srbije, njene
privrede i stanja MSP-a.
Struktura privrede Srbije, prema broju zaposlenih u određenim sektorima,
1998. godine bila je sledeća: [71]
* primarni sektor: 6%,
* sekundarni sektor: 60%,
* tercijarni sektor: 34%.
Iz navedenog uočava se da je struktura privrede znatno drugačija od razvi-
jenih zemalja, prikazanih u analizi, sa znatno manjim učešćem tercijarnog sektora
i većim učešćem sekundarnog u ukupnoj zaposlenosti privrede.
Indeks MSP razvoja Srbije je na veoma niskom nivou, čak u najnižoj grupi
zemalja u tranziciji (pogledati poglavlje 2.2) tako da se može zaključiti da je struk-
tura privrede u Srbiji povezana s razvojem MSP sektora u Srbiji.
Indeks MSP razvoja u zemljama Evropske unije je na veoma visokom nivou,
što znači da mala i srednja preduzeća imaju veliko učešće u BDP-u zemlje i veliko
34
učešće u ukupnoj zaposlenosti. Na slici se može videti struktura BDP po privred-
nim sektorima (primarni, sekundarni i tercijarni), struktura zaposlenosti po sekto-
rima i međusobna uravnoteženost ove dve kategorije. Uočava se da je u EU veliki
nivo usklađenosti zaposlenosti i ostvarenog BDP po sektorima dok u Srbiji postoje
određeni dispariteti. Naime uočava se da sekundarni sektor zapošljava 60%, dok
doprinosi svega 30% BDP, što je približno vrednosti koja se ostvaruje u EU sa
25% ukupno zaposlenih. U druga dva sektora, naročito u tercijarnom, uočava se
suprotna situacija, zaposleni doprinose većem BDP-u nego što je njihovo učešće
u ukupnoj zaposlenosti Srbije. Kako postoje znatne razlike u karakteristikama,
brojnosti, učešću MSP u privredama ovih zemalja može se u tome naći razlog za
ove privredne neujednačenosti.

Slika 8. Struktura zaposlenosti i BDP-a po privrednim sektorima Srbije i EU

35
3. FAKTORI USPEŠNOSTI PREDUZETNIŠTVA U
MALIM I SREDNJIM PREDUZEĆIMA

3.1. Analiza inovativnosti malih i srednjih preduzeća i


sposobnosti poslovne implementacije rešenja
Na pitanje da li su mala preduzeća inovativnija od velikih ili obrnuto, ne može
se dati jednoznačan odgovor. Fundamentalne i radikalne invencije i inovacije pro-
cesa obično nastaju u velikim firmama, dok male firme mogu da ostvare prednost
u inovacijama “blizu tržišta” i u inicijalnoj difuziji inovacija. U tom smislu, umesto
da se traži veličina preduzeća, koja bi bila optimalna za inovativnost, trebalo bi
prihvatiti stanovište da male i velike firme imaju različite, i često komplementarne
uloge, što se u literaturi naziva “dinamičkom komplementarnošću”. [23] Koncept
dinamičke komplementarnosti podržavaju podaci, koji ukazuju da velike firme
dominiraju inovativnim aktivnostima u zrelim granama, dok su male firme nosioci
inovacija u granama u nastanku, kao, na primer, u biotehnologiji ili e-poslovanju
Deakins Ipak, bez obzira na sve veću stopu tehnološke promene i s tim povezanog
skraćenja životnog ciklusa proizvoda, male firme mogu da postignu održivu inova-
tivnu prednost samo na tržišnim nišama.
I mala i velika preduzeća imaju jedinstvene prednosti, koje treba da iskoriste,
kao i ograničenja, koja treba da otklone, da bi unapredila inovativnost, s ciljem da
ulaganje u inovacije i rezultati inovativne aktivnosti budu na društveno poželjnom
nivou.
Male firme imaju komparativne prednosti u inoviranju na određenom stepenu
tehnološke zrelosti proizvoda i grane. Istovremeno, postoje ograničenja, koja
nepovoljno utiču na inovativnost malih preduzeća. U tabeli 11 prikazane su pred-
nosti i ograničenja inovativnosti malih preduzeća.

Tabela 11. Prednosti i ograničenja inovativnosti malih preduzeća [23]


PREDNOSTI NEDOSTACI
Upravljanje
Odsustvo birokratije; prihvatanje većeg Odsustvo formalnih upravljačkih tehnika
rizika; brzo donošenje odluka i veština
Marketing
Blizina tržištu omogućava brzu reakciju Mala ili nikakva tržišna moć; loša distri-
na promenu tržišnih uslova, mogućnost bucija i logistika; širenje na druga tržišta
dominacije na tržišnoj niši može da bude vrlo skupo

36
Organizacija
Manje rutine i inercije Veća neizvesnost i troškovi
Finansije
Teškoće u nabavci eksternih finansijskih
sredstava, troškovi kapitala relativno vi-
Efikasniji I&R rad, tj. jeftinije inoviranje
soki, oslanjanje na kratkoročne kredite;
nemogućnost da se rasprši rizik
Rast
Potencijal za rast kroz tržišne niše ili stra- Teško nabaviti novac za rast; preduzetnici
tegiju diferenciranja često nesposobni da upravljaju rastom
Ljudski resursi
Ravna upravljačka struktura Velika fluktuacija; manjak formalne obuke
Tehniko osoblje
Obavljaju nekoliko poslova i uključeni su Nedostatak stručnjaka; nedovoljna kom-
u rad svih sektora petentnosti za I&R aktivnosti
Komunikacija
Efikasna i neformalna interna komuni-
Nedovoljno vremena i resursa za stvara-
kacija olakšava brzo interno rešavanje
nje eksternih tehnoloških veza
problema
Institucionalna podrška
Visoki transakcioni troškovi da bi se
pristupilo centrima za podršku; nedosta-
Agencije za podršku malim firmama; sa-
tak sredstava da bi se učestvovalo u pro-
veti, obuka, programi pomoći
gramima podrške; ne postoji izgrađena
svest o značaju institucionalne podrške
Regulacija
Neki propisi su manje rigorozni za mala Sistem patentne zaštite je složen i skup za
preduzeća male firme
Saradnja
Asimetrija moći i uticaja u saradnji sa ve-
Fleksibilnost i brzo donošenje odluka fir-
likim partnerima; mali ili nikakav uticaj u
mu čini atraktivnim partnerom
lancu ponude

37
Male firme imaju jedinstvene prednosti u inoviranju, koje su rezultat odsustva
birokratije, ravne upravljačke strukture, efikasnih, uglavnom, neformalnih sistema
komunikacije, fleksibilnosti, prilagodljivosti i blizine tržištu. Zajednički imenitelj
inovativnih prednosti malih preduzeća je brzina. Brzina, tj. vreme koje je potrebno
da roba dođe do tržišta je postao ključni faktor uspeha, zbog sve kraćeg životnog
ciklusa proizvoda i pojave imitatora. Period od otkrića do komercijalizacije ino-
vacije je, pre dve decenije, bio od 7 do 11 godina, a danas iznosi 4 do 5 godina,
jer se, čak u 60% patentiranih inovacija, za četiri godine pojave imitatori, čiji su
troškovi niži za 35% od troškova inovacije. Pošto je vreme do tržišta sve važnije,
a brzina postaje jedino konkurentsko oružje, male firme treba da iskoriste svoje
inovativne prednosti u cilju unapređenja inovativnosti.
Ograničenja inovativnosti malih firmi sastoje se u manjku tehnički kvali-
fikovanih radnika, slabom korišćenju eksternih informacija i znanja, nabavci nov-
ca i nemogućnost diversifikacije rizika, nesposobnosti preduzetnika da upravljaju
rastom i visokim troškovima poštovanja propisa. Male firme imaju nesrazmerno
manje resursa za istraživanje i razvoj, u odnosu na velika preduzeća. Međutim,
raspoloživost resursa nije garancija efikasnog i efektivnog I&R, jer ulaganje u I&R
ne znači da će uloženi novac doneti očekivane rezultate. Jedno istraživanje otkriva
da, iako velike firme ulažu dva puta više u I&R od malih firmi, male firme postižu
veću efikasnost I&R, mereno odnosom izdataka za I&R prema prodaji.5 Male
firme su efektivnije i efikasnije u transferu tehnologije, tj. prenošenju tehnologi-
je od laboratorije do tržišta, i svoje patente bolje koriste od velikih rivala. Ipak,
najveći problem inovativnosti malih firmi su ograničeni resursi.
Nedostatak resursa za finansiranje inovacija bitno ograničava inovativnost ma-
lih preduzeća. Finansiranje inovacija je, po pravilu, vrlo skupo i karakteriše ga
visok stepen rizika i neizvesnosti. Resursi se moraju uložiti pre priliva prihoda
od prodaje proizvoda ili usluga, koji će se iz ovih resursa generirati, a troškovi
i očekivani prihodi se ne mogu precizno anticipirati. Ulaganje u projekte visok-
og rizika bitno zavisi od mogućnosti transfera, tj. diversifikacije rizika. Rizik se
obično transferiše kroz osiguranje. Ali, pošto je procena rizika ulaganja u ino-
vacije nepouzdana, rizik se ne može osigurati. Velike firme mogu da diversifikuju
rizik i ostvare stabilan gotovinski tok, jer imaju više različitih projekata. Nasuprot
tome, male firme imaju samo jedan istraživački projekat, koji zahteva velika sred-
stva. Dok se ne ostvari priliv novca od prodaje rezultata istraživačkog projekta,
neophodno je obezbediti novčana sredstva. Potreban novac velike firme mogu
da obezbede reinvestiranjem zadržanih profita ili prelivanjem prihoda ostvarenih
iz drugih projekata. Mala preduzeća nemaju dovoljno internih resursa, pa stoga
moraju da obezbede kapital iz eksternih izvora. Pošto male firme imaju otežan
pristup tržištu kapitala, inovacije finansiraju iz duga ili rizičnog kapitala. Finansir-
anje inovacija iz duga, tj. kredita, ukoliko se obezbedi, nepovoljno je zbog visokog
rizika, i dugog perioda povraćaja sredstava uloženih u inovaciju. Za razliku od
duga, rizični kapital je posvećen i strpljiv kapital, ali mnogi preduzetnici nerado
nabavljaju novac iz ovog izvora, jer ne žele da vlasništvo nad inovacijom dele sa
drugim investitorima.

38
Za dalji podsticaj i unapređenje inovativnosti malih i srednjih preduzeća
neophodno je ukloniti ograničenja, a sačuvati i unaprediti prednosti, što se
može postići eksternim povezivanjem i saradnjom. Eksternim povezivanjem
i saradnjom moguće je rešiti probleme ograničenja resursa, internog znanja ili
kompetentnosti. Povezivanje i saradnja može se uspostaviti u sledećim oblicima:
xpovezivanje se dobavljačima i podugovaračima,
xpovezivanje i saradnja sa kupcima,.
xpovezivanje i saradnja sa konkurentima,
xkontakti sa univerzitetima, institutima i drugim obrazovnim ustanovama,
xkontakti sa agencijama za podršku malim preduzećima,
xeksterno povezivanje i poverenje.

3.1.1. Vrste i izvori inovacija


Inovacije u preduzećima mogu se podeliti na: organizacione inovacije, ino-
vacije procesa, inovacije proizvoda/usluga i poslovne inovacije.
Organizacione inovacije su rezultat aktivnosti malih grupa, tzv. pokreta „kai-
zen“. To je sistem na osnovu koga zaposleni formiraju male grupe po sektorima
i razgovaraju o metodama za unapređenje poslovanja. „Kaizen“ se zalaže za
poboljšanje kvaliteta uz istovremeno smanjenje proizvodnih troškova i kraće ro-
kove isporuke. Aktivnosti ovih grupa će na kraju obuhvatiti sve problematične
oblasti koje je trebalo poboljšati. To je trenutak kada započinju inovacije procesa
angažovanjem tehnologa procesa i njihovim identifikovanjem oblasti koje u pro-
cesu rada treba unaprediti. Kada aktivnosti inovacija procesa dostignu određene
granice, dalje inovacije zahtevaju promene sadašnjih proizvoda i usluga. [32]

Slika 9. Faze inovacija

39
Četiri prikazane faze inovacija odvijaju se istovremeno i imaju veliki uticaj na
proces rada.
Inovacija obično proističe iz neke od sledećih situacija:
1. neočekivani događaj, uspeh ili neuspeh,
2. nepodudarnost pretpostavljenog i stvarnog,
3. procesi ili zadaci koji zahtevaju poboljšanja,
4. promene strukture tržišta ili privredne grane,
5. demografske promene,
6. promene značenja ili gledanja na stvari,
7. novostečeno znanje.

3.1.2. Implementacija inovacija


Mala preduzeća obično su u tolikoj meri specijalizovana da su osetljivija na
promene na tržištu i tehničke inovacije od velikih firmi. Dodatni razlog njihove
osetljivosti može da bude i to što se mala preduzeća na jednom mestu koncentrišu
i čvrsto povezuju. Mala preduzeća po prirodi imaju tu prednost što su spremna na
promene. Ukoliko se ta spremnost izgubi, gubi se i njihova konkurentna prednost
u odnosu na velike korporacije. Velika preduzeća mogu se opirati promenama s
obzirom na stečeni kredibilitet i veliku marketinšku moć. Međutim, male firme
moraju da budu spremne da iskoriste promene na tržištu ili u tehnologiji i da s
njima drže korak. Stoga upravljanje malim preduzećima mora da se zasniva na
inovacijama.
Za mala preduzeća izuzetno je važno da njihovi rukovodioci veruju u inovacije
kao glavni izvor vitalnosti preduzeća. Opstanak firme zavisi od podesnosti njene
strategije za promene, dok podesnost strategije zavisi od sposobnosti rukovodilaca
preduzeća. Posle prikupljanja i korišćenja inovacija, rukovodioci malih preduzeća
treba stalno lično da se obraćaju zaposlenima, sve dok inovacija ne postane sas-
tavni deo organizacije preduzeća. Iako u manjim organizacijama strateška spo-
sobnost glavnog rukovodioca dolazi na prvo mesto, zaposleni bi trebalo takođe da
budu motivisani i da uživaju u kreativnim idejama i akcijama. Ova motivisanost
potiče od organizacione inovacije. Rukovodstvo bi trebalo da se potrudi da za-
posleni budu u stalnom kontaktu radi uzajamnog intelektualnog podsticaja, da
ponudi obrazovanje i obuku u cilju stručnog usavršavanja, kao i da zadrži stav koji
omogućava nepristrasan i liberalan pogled na svet.
U pogledu reakcije na inovacije zaposleni se dele u pet grupa: [32]
xinovatori,
xkreatori mišljenja,
xprva većinska grupa,
xdruga većinska grupa i
xtvrdo jezgro.

40
Slika 10. Ciklus inovacija i struktura zaposlenih prema stavu ka inovacijama

Rukovodstvo, obično predsednik u maloj firmi, predstavlja inicijatora kampa-


nje za uvođenje inovacija. Rukovodioci treba odlučno da rade na tome da dobiju
podršku zaposlenih i da istovremeno ostvaruju ciljeve inovacija. Ne postoji ni-
jedna inovacija koja ne nailazi na otpor. Ljudi se obično naviknu na rutinu i opiru
inovacijama koje uključuju neizvesnost i nesigurnost. Otpor prema inovacijama
progresivno raste od prve do pete grupe i stoga rukovodstvo treba da počne sa
planovima inovacija tamo gde je otpor najslabiji. Glavni izvor opiranja inovacija-
ma jeste nedostatak informacija, nesposobnost da se prekine sa ustaljenom prak-
som, apatija, neodlučnost, nedostatak poverenja, kao i zabrinutost i frustracija
zbog odloženog uspeha. Da bi otklonili ovaj otpor rukovodioci mogu da pruže
zaposlenima potrebne informacije i pomognu im da shvate nužnost predloženih
promena. Rukovodioci treba da uzmu učešće u akciji ili formiranju grupa i na taj
način izraze podršku i motivišu zaposlene. Zaposlene treba da savetuju ljudi u
koje imaju poverenje, a poželjne su i informacije od strane trećih lica ili autorita-
tivnih izvora, primeri uspešnih inovacija i sl.
Kao inicijatori i promoteri, rukovodioci treba prvo da traže od “kreatora
mišljenja” da prihvate akciju, da ih blagovremeno o svemu informišu, kao i da
ponude grupne nagrade za ostvarenje ciljeva. Korisni će biti i dodatni stimulansi,
kao što su priznanja, unapređenja i posebne nagrade. Inovativno nastrojene grupe
ljudi u okviru kompanija su same po sebi motivisane, tako da pozitivno reaguju na
informacije koje stižu od rukovodstva. One predstavljaju dodatni izvor kreativnih
ideja za rukovodioce malih preduzeća. Kada kreatori mišljenja uspešno obave svoj
deo posla u vezi sa uvođenjem inovacija, ostali zaposleni će biti kooperativniji.
Oni koji imaju relativno progresivna shvatanja, sačinjavaju prvu većinsku gru-
pu koja će raditi na inovacijama. Njihov uspeh podstaći će ostale da se pridruže

41
drugoj većinskoj grupi. Svaka organizacija ima tvrdo jezgro koje se opire inovaci-
jama. Najviši rukovodioci treba da koriste sva moguća sredstva za ubeđivanje,
uključujući pružanje informacija, obrazovanje i predstavljanje akcionih planova.
Oni takođe treba da budu strpljivi i da sačekaju dok konzervativci ne budu sprem-
ni za delovanje.
Program inovacija sprovodi se samo onda kada je u njega uspešno uključeno
svih pet grupa. Proces uključivanja cele kompanije naziva se ciklusom inovacija.
Kada se inovacije uvode u relativno brzim ciklusima, organizacije se mogu nazvati
inovativnim.

3.1.3. Upravljanje zasnovano na inovacijama


Osnovu upravljanja malim preduzećima predstavlja upravljanje zasnovano na
inovacijama, jer samo upravljanje koje stimuliše inovacije omogućava opstanak i
rast. S obzirom na to da tržišne i tehnološke inovacije često proističu iz spoljašnjih
izvora, u okviru firme treba konstantno razvijati ljudske resurse i sisteme, a infor-
macione mreže radikalno poboljšavati. Ove aktivnosti treba zasnivati na inova-
tivnim poslovnim konceptima i inovativnom oblikovanju, tj. planiranju proizvoda
i usluga.
Osnovni princip predstavlja simbioza ili odnosi zasnovani na uzajamnoj
podršci. Simbioza u vidu konkurentske koegzistencije, pretpostavlja prihvatljivu,
poštenu konkurenciju. Ovaj princip neizbežno zahteva konkurentsku prednost u
kreativnosti, fleksibilnosti i ažurnosti. [32]

Slika 11. Teorija upravljanja malim preduzećima

42
3.2. Institucionalna podrška razvoju preduzetništva,
kod nas i u svetu

3.2.1. Institucionalna podrška u Srbiji


Najviši nivo hijerarhijske lestvice integralnog modela za podršku razvoja malih i
srednjih preduzeća i preduzetništva (MSPP) u Srbiji čini: Ministarstvo za privredu i
privatizaciju, Republička agencija za razvoj MSPP i regionalne agencije (slika 12).
Ministarstvo za privredu i privatizaciju je odgovorno za definisanje i realiza-
ciju strategije razvoja sektora MSPP. U skladu s tim, Ministarstvo intenzivira svo-
je aktivnosti preko svoja dva sektora: Sektora za razvoj malih i srednjih preduzeća
i Sektora za privatno preduzetništvo. Ministarstvo za privredu i privatizaciju je
glavni nosilac aktivnosti stvaranja novog, stimulativnog poslovnog okruženja za
sektor MSPP u Republici Srbiji i ima najveću odgovornost za razvoj ovog sek-
tora.
U skladu s tim definisana je Strategija razvoja MSPP Republike Srbije od 2003.
do 2008. godine, kojom će se dalje institucionalnim kanalima i konkretnim mera-
ma ostvariti definisano. Najvažniji elementi Strategije su: [39]
xprioritetni razvoj sektora koji bi znatno podstakli ekonomski razvoj, zapo-
slenost i devizni priliv;
xjačanje institucionalne podrške i uvažavanje interesa sektora MSP na svim
nivoima;
x savlađivanje pravnih prepreka u poslovanju preduzeća i preduzetnika i
stvaranje novog pravnog okruženja za razvoj MSP sektora;
xreforma javnih službi, uklanjanje administrativnih i birokratskih prepreka;
xolakšavanje pristupa MSP sektora izvorima finansiranja;
xuvođenje sistema kvaliteta, inovacija i razvoja menadžmenta;
xjačanje veza između obrazovnih i naučnih institucija i MSP sektora;
xpovećanje izvoza MSP sektora;
xpodsticanje prodaje na domaćem tržištu povezivanjem sa velikim preduze-
ćima;
xsmanjenje obima "sive ekonomije";
xrazvijanje statističkog sistema praćenja MSP sektora;
xpromocija aktivnosti za pomoć razvoja sektora MSP;
xpraćenje realizacije strategije;
xobezbeđivanje stranih donacija.
Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, os-
novana 2001. g. Zakonom o agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća (“Sl.
glasnik RS” broj 65/2001), odgovorna je, između ostalog, za sprovođenje strategije
razvoja MSPP, informisanje Vlade Republike Srbije u vezi sa pitanjima od značaja
za Sektor MSPP, promociju Sektora MSPP, podršku regionalnim agencijama i
centrima i koordinaciju njihovih aktivnosti.

43
Agencija je osnovana sa osnovnim ciljem da podrži, pomogne, savetuje, zastu-
pa i zaštiti razvoj i interese malih i srednjih preduzeća i preduzetništva (MSPP),
identifikuje probleme MSPP, inicira rešenja kojima će se poboljšavati uslovi za
otkrivanje novih i ubrzati razvoj postojećih MSPP, unapredi konkurentnost na
domaćem i inostranom tržištu i doprinese sveukupnom oživljavanju ekonom-
skih tokova u zemlji, što na duži rok treba da doprinese uravnoteženju privredne
strukture, ubrzanju privrednog razvoja i oživljavanju ekonomskih tokova u zemlji.
[39]

Slika 12. Mreža institucija za podršku MSP i Srbiji

Osnovna područja delatnosti Agencije su: [108]


x analiza položaja MSP i kreiranje strategije i politike razvoja / mera ekonom-
ske politike za podsticanje MSP;
xučešće u pripremanju republičkih propisa i uspostavljanje institucionalne (tr-
žišne) infrastrukture za podršku osnivanju i razvoju MSP;
x kreiranje jedinstvenog programa finansijske podrške razvoju MSP i koordi-
nisanje aktivnosti na obezbeđenju i korišćenju sredstava za finansiranje pro-
grama MSP;
xpomoć MSP u nastupu na inostranim tržištima i promocija stranih ulaganja;
xpružanje pomoći MSP u osvajanju novih tehnologija podrška njihovoj inova-
tivnoj delatnosti;
x uspostavljanje informacionog sistema od značaja za MSP i održavanje baze
podataka o MSP za teritoriju Republike Srbije;
x pripremanje i realizacija programa edukacije instruktora za obuku preduze-
tnika i menadžera u MSP;
xuspostavljanje i koordinacija rada regionalnih agencija.

44
U Srbiji su osnovane sledeće regionalne agencije, centri i kancelarije za razvoj
malih i srednjih preduzeća i preduzetništva:
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Beograd d.o.o.
- Regionalna agencija za razvoj MSP “Šumadija” d.o.o. Kragujevac – kancelarija
Jagodina
- Regionalni centar za razvoj MSP d.o.o. Kruševac
- Regionalni centar za razvoj MSP – kancelarija Kraljevo
- Regionalni centar za razvoj MSP – kancelarija Čačak
- Regionalna Agencija za razvoj MSP d.o.o. Niš
- Regionalna Agencija za razvoj MSP – kancelarija Prokuplje
- Regionalna Agencija za razvoj MSP – kancelarija Pirot
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Banat d.o.o. Zrenjanin
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Banat – kancelarija Vršac
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Banat – kancelarija Kikinda
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Banat – kancelarija Pančevo
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Timok d.o.o. Zaječar
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Timok – kancelarija Bor
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Timok – kancelarija
Knjaževac
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Timok – kancelarija Negotin
- Regionalna agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća “ALMA MONS” Novi
Sad
- Agencija za privredni razvoj Sandžaka – SEDA
- Regionalna agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća d.o.o. Subotica
- Regionalni centar za razvoj MSP i preduzetništva Zlatibor d.o.o. Užice
- Regionalna agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća Sombor
- Regionalna agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća Šabac
- GTN (Global Trade & Technology Network) – Globalna trgovačka i tehnološka
mreža.

Vlada Republike Srbije, u saradnji sa stranim donatorima, podržava osnivanje


mreže regionalnih agencija i centara za razvoj MSPP širom Republike Srbije. Re-
gionalne agencije, centri i kancelarije pružaju sektoru MSPP veliki broj informa-
tivnih i savetodavnih usluga, kao i programa obuke direktno ili posredno preko
kvalifikovanih poslovnih konsultanta.

45
3.2.2. Institucionalna podrška u svetu
Kako se razvoj MSP sektora vezuje za drugu polovinu XX veka, u tom periodu
su se formirale prve institucije za podršku razvoju malih i srednjih preduzeća i pre-
duzetništva u zemljama koje su još tada uočile značaj MSP u privredi. U SAD je
1953. godine formirano Udruženje malog biznisa Sjedinjenih Američkih Država
(The United States Small Business Administration - SBA), osnovano kako bi se po-
mogao, zaštitio i unapredio mali biznis.
Japanska agencija za mala i srednja preduzeća (METI) osnovana je 1948. go-
dine u Tokiju i direktno je ispred Centralne vlade zadužena za implementaciju
državne politike i strategiju razvoja ovog sektora, kao i za raspodelu finansijskih
sredstava koja su za njega određena. Pored ove institucije, kao i u SAD, postoje
mnoge druge institucije za podršku MSP, kao što su: Centar za konsultovanje ma-
log biznisa, Sekcija za savetovanje malog biznisa, razni sistemi direktnog i indi-
rektnog finansiranja, Fond za kreditne garancije, Institucije za osiguranje kredita,
Korporacija za finansiranje malog biznisa – JFS i dr.
Ove dve zemlje danas ne samo da poseduju razvijen MSP sektor sa velikim
učešćem u privrednim tokovima već spadaju u red najrazvijenijih privreda sveta.
Kao primer institucionalne podrške malim i srednjim preduzećima u svetu
poslužiće Republika Koreja i prikaz njihovog Udruženja malog i srednjeg biznisa,
osnovanog 1996. godine. Pozitivna praksa ovog udruženja ogleda se u statističkim
podacima privrede Republike Koreje i doprinosu malih i srednjih preduzeća tome
(tabela 12). Koreja je postigla značajan ekonomski razvoj u poslednjih 20 godina
i njeno iskustvo pokazuje koliko okruženje i stvaranje klime u kojoj se na svaki
način pruža pomoć malim i srednjim preduzećima, može da da odlične rezultate.
Pored Agencije od 1980. u Republici Koreji postoji šest organizacija pod pokro-
viteljstvom Ministarstva trgovine i industrije, koje se bave promocijom malih i
srednjih preduzeća i to: Korejska federacija malog biznisa (KFSB), Banka za malu
i srednju industriju (CNB), Korejski fond za kreditne garancije (KCGF) i Korpo-
racija za promociju malih i srednjih preduzeća (SMIPC).
Pod MSP se definišu preduzeća pretežno do 300 zaposlenih, dok je u određenim
delatnostima taj kriterijum niži (200 i 100 radnika). [109]

Tabela 12. Statistički pokazatelji MSP u Republici Koreji


Učešće MSP 1998. 1999. 2000. 2001. 2002. 2003. 2004.

Broj preduzeća (%) 99,2 99,7 99,7 99,8 99,8 99,8 99,8
Broj zaposlenih (%) 75,3 81,9 83,9 85,6 86,7 87 86,5

46
Od 1998. znatno se povećalo učešće zaposlenih u MSP sektoru. Rezultat toga
je promena privredne strukture i prilagođavanje tržišnim zahtevima bez nega-
tivnih posledica u pogledu zaposlenosti. Naime u periodu od 1999. do 2004. broj
zaposlenih u velikim preduzećima smanjio se za 1.2 miliona, ali se za to vreme u
MSP povećao za 1.54 miliona i u 2004. zapošljavala su 10.4 miliona radnika, što
znači da su MSP ne samo apsorbovala smanjenje velikih preduzeća već i povećala
zaposlenost.
Politike, koje su usmerene prema MSP, dele su u 8 oblasti: [109]
1. Revitalizovanje osnivanja (“Strart-up”) preduzeća i povećanje preduzetništva
– razni programi kojima se utiče na što veći broj osnivanja preduzeća. To su
biznis inkubatori, edukacioni kursevi o osnivanju preduzeća, preduzetnički
klubovi na univerzitetima, univerzitetski programi za preduzetnike, poje-
dnostavljivanje procedure osnivanja, osnivanje “strat-up venture” fondova.
2. Pružanje efikasnih finansijskih usluga – kreditne garancije od strane Garan-
tnog fonda Koreje, Garantnog fonda za tehnologiju i lokalnih kancelarija
Garantnog fonda, Fond za finansiranje MSP po niskim kamatnim stopama,
program osiguranja naplate potraživanja, formiranje investicionih fondova
direktnih (venture) ulaganja.
3. Jačanje sposobnosti ljudskih resursa – program poboljšanja radnih uslova u
MSP, preferencijalni tretman za zaposlene u MSP, studentske prakse u MSP,
trening centar
4. Jačanje marketing sposobnosti MSP – stimulisanje kupovine MSP proizvoda
(npr. u javnim ustanovama), stimulisanje izvoza obučavanjem u prekookean-
skim kompanijama u vlasništvu Korejaca, program obuke za izvoz, podrška
u sticanju međunarodnih sertifakata za izvoz.
5. Izgradnja sposobnosti tehnoloških inovacija MSP – podrška inovativnim
preduzećima, učešće do 75% u razvoju novih proizvoda, kupovina proizvoda
novih tehnologija od strane javnih kompanija kod MSP koje finansira agen-
cija, transfer tehnologija vlasništvo univerziteta, instituta ili kompanija...
6. Podsticanje rizičnog (venture) biznisa, – promocija “venture” biznisa kroz
finansijske olakšice, povezivanje sa prekookeanskim kompanijama, razvo-
jne centre i dr.
7. Pružanje usluga za mikropreduzeća – pomoć u opremanju i osavreme-
njivanju prodajnog prostora, marketinškom nastupu, osnivanju i dr.
8. Sistem uputstva za MSP – pružanje “on-line” informacija i saveta.

47
Agencija je organizovana u 6 službi i 34 odeljenja u okviru njih.

Slika 13. Organizacija agencije za MSP u Republici Koreji

3.3. Poslovni inkubatori i njihov značaj za razvoj


preduzetništva
Poslovni inkubator je opšteprihvaćen termin za ciljno koncipiranu i oblikova-
nu organizaciono-funkcionalnu sredinu – privredni subjekt, koji treba da: a) vrši
pripremu i proveru različitih preduzetničkih inicijativa, b) obezbeđuje određene
resurse za razvijanje poslovanja preduzetnika koji su u njegovom sastavu (stanari
biznis inkubatora) i c) stvara uslove i osamostaljuje stanare za uspešan razvoj i
kontinuitet poslovanja nakon određenog perioda brige i pomoći koju pruža.
Evropska komisija definiše poslovni inkubator kao mesto gde su novoosnovane
firme skoncentrisane na ograničenom prostoru. Njegov cilj je da poveća šanse za
rast ovih firmi, kao i da poveća broj firmi koje opstaju tako što će im obezbediti je-
dan modul – objekat, sa uobičajenim pomagalima (faks, računari itd.), kao i usluge
menadžerske podrške i podrške druge vrste. Glavni akcenat je na lokalnom razvoju i
kreiranju radnih mesta. Orijentacija na tehnologiju je često od marginalnog značaja.
[31] Nacionalna agencija za biznis inkubaciju Sjedinjenih Američkih Država (NBIA)
definiše biznis inkubator kao alat za podsticanje privrednog razvoja osmišljen sa
ciljem da ubrza rast i uspeh preduzetničkih firmi kroz čitav niz resursa usluga po-
slovne podrške. Glavni cilj biznis inkubatora je da proizvede uspešne firme koje će
napustiti program biznis inkubacije kao finansijski sposobne i samostalne. [9]
Pre nego se koncentrišemo na specijalizovane oblike podrške potrebno je na-
glasak staviti na termin „inkubacija biznisa” – proces interaktivnog razvoja koji
ima za cilj podsticanje ljudi da započnu sopstveni biznis i podržavanje osnovanih
48
preduzeća u razvoju inovativnih proizvoda. [110] Inkubacija, takođe, znači razvoj
podržavajućeg, stimulativnog i podsticajnog okruženja za preduzetništvo. Ona
podrazumeva niz različitih procesa koji pomažu da se smanji stopa neuspeha
preduzeća u ranim fazama postojanja i da se ubrza rast preduzeća koja imaju po-
tencijal da postanu značajni kreatori zaposlenosti i bogatstva. Poslovni inkubator
je jedan od oblika podrške koji je zaslužno po svojim karakteristikama najraspros-
tranjeniji, pa se on može smatrati sinonimom za sve takoreći “lokalne centre za
poslovnu pomoć (LBAC)”. Najopštije bi se moglo reći da je biznis inkubator or-
ganizacioni oblik privredne aktivnosti koji novoosnovanim preduzećima pruža
podršku širokog spektra, pre svega stvarajući podsticajno okruženje.
Započinjanje sopstvenog biznisa je kompleksan i zahtevan proces. Na osnovu
iskustava, najkritičnija faza biznisa je početak poslovanja, odnosno prve dve ili
tri godine nakon osnivanja. Pošto je isplanirao, opisao i identifikovao oblasti po-
slovanja, preduzetnik mora da realizuje svoju poslovnu ideju. To će nametnuti
mnoge izazove u pogledu njegovih veština i kvaliteta. Početak rada zahteva visok
nivo motivacije i istrajnosti. Veliki broj novoosnovanih preduzeća moraće da se
suoči s bankrotstvom u prve dve godine rada, uprkos tržišnom potencijalu i kom-
petentnosti. Većina preduzetnika ima zadovoljavajući nivo veština i iskustava na
svom stručnom polju. Međutim, mali broj početnika ima sve neophodno znanje,
veštine iz oblasti menadžmenta, marketinga i slično, kao i druge neophodne fizičke
i finansijske resurse. Inicijalna faza je teška i komplikovana jer uključuje analize po-
slovnih ideja, kvaliteta proizvoda, tržišnog potencijala, kvalifikacija preduzetnika,
kao i pristup finansijskim i drugim resursima. Biznis inkubator je, stoga, primarno
orijentisan ka početnim koracima poslovanja preduzetnika. Inkubator je, takođe,
vrlo koristan za mala i srednja preduzeća u ranoj fazi njihovog razvoja.
Ovi centri pokušavaju da obezbede novim malim i srednjim preduzećima
nedostajuće resurse potrebne za povećanje njihovih šansi za uspeh. U zavisnosti
od resursa koje nude vrši se njihova kategorizacija. Postoje tri osnovna oblika cen-
tara za poslovnu pomoć. To su:
1. centri za podršku biznisu (BSC),
2. inkubatori i
3. tehnoparkovi.
Opšte govoreći, centri za podršku biznisu naglašavaju blage resurse – kao što je
obuka, dok tehnoparkovi naglašavaju fizičke resurse – kao što je prostor. Najbolji
inkubatori biznisa pokušavaju da obezbede sve resurse za opstanak i rast malog biz-
nisa. Dok se tehnoparkovi često fokusiraju na prostor, a centri za podršku biznisa
na konsalting, inkubatori, kao najsavršeniji oblik podrške, određuju uska grla i poku-
šavaju da ih prevaziđu. U zavisnosti od okruženja, uska grla mogu da budu prostor,
obuka, pristup kapitalu ili tržištima, infrastruktura, kao što su kompjuterske mreže
i mnogo drugog.

49
Postoje različiti tipovi institucija koje pružaju usluge poslovne inkubacije.
Funkcionalno razlikovanje inkubator centara moguće je s obzirom na stepen
menadžment podrške i nivo tehnološkog razvoja (slika 14.). Svaki od ovih sub-
jekata podrazumeva delom drugačiji pristup procesu biznis inkubacije.

Izvor: Benchmarking of EU incubators: Centre for Strategy and Evaluations Services

Slika 14. Tipologija biznis inkubatora

Klasični (višenamenski) biznis inkubatori imaju funkciju rasadnika no-


voosnovanih poslovnih jedinica, tzv. “start-up” projekata. Oni novoosnovanim
preduzećima obezbeđuju prostorije, infrastrukturu, kao i razne usluge koje mogu
unaprediti njihovu sposobnost da započnu i vode svoje operacije u toku ranog
perioda razvoja.
Biznis i inovacioni centar (BIC) imaju za cilj generisanje novih inovativnih pre-
duzeća koja su angažovana na delatnostima visoke dodatne vrednosti, ali koja nisu
obavezno tehnološka. Za razliku od inovacionih centara, tehnološki centri se fu-
kusiraju na tehnološku podršku. BIC pružaju sveobuhvatnu podršku, koja često
uključuje poslovne jedinice i prateće kapacitete i usluge. Oni imaju stroge kriteri-
jume prijema i izlaska, a pokušava se postići konstantan protok stanara.
Inovacioni centri pružaju malim preduzećima savete i podršku u razvoju novih
proizvoda i procesa, tj. u razvoju prototipova i unapređenja proizvodnje. Oni nisu
usmereni na visoke tehnologije već na podsticanje razvoja novih preduzeća. Nji-
hove usluge su pre savetodavne nego usmerene na transfer tehnologije. Za razliku
od tehnoloških centara oni svojim klijentima ne obezbeđuju prostor.

50
Upravljani radni prostor obezbeđuje prostorije za mala preduzeća i pre-
duzetnike koji se bave osnovnom proizvodnjom i zanatskim aktivnostima. Za ra-
zliku od biznis inovativnih centara stanari upravljanog radnog prostora ne moraju
biti inovativni. Ovo je jedan od minimalnijih oblika podrške koji pored prostora
može uključivati sekretarsku i kancelarijsku podršku i eventualne “ad-hoc” save-
te.
Centri za preduzeća ili kako se još nazivaju inkubatori bez zidova ne obezbeđuju
prostor već se bave konsaltingom za mala preduzeća i preduzetnike.
Industrijski park je veliki prostor koji obezbeđuje zemljište i objekte za postav-
ljanje fabrika, u kojima se mogu otvoriti specifični oblici za inkubaciju.
Biznis parkovi obezbeđuju smeštaj preduzećima u visokokvalitetnom ambi-
jentu koji na mnogo načina liči na naučni park osim što ne postoje ograničenja po
pitanju ulaska i izlaska.
Tehnološki centri smeštaju svoje stanare u poslovne jedinice (ne u park) i pre-
vashodni cilj je proizvodnja proizvoda visoke tehnologije a ne IR istih.
Naučni parkovi obezbeđuju kreativan ambijent za stimulisanje i promociju
komercijalizacije istraživanja, kao i preduzeća zasnovanih na tehnologiji.
Ovo je jedna od tipologija inkubatora biznisa iz koje se mogu videti različiti mo-
daliteti. Izbor modaliteta i njihova primena u privredi zavisi od trenutnog stanja
i cilja. Naravno da će u slučaju privrede Srbije, kada postoji još uvek relativno ne-
razvijen MSPP sektor i kada je cilj da se pospeši otvaranje i širenje MSP, primarni
biti klasični biznis inkubatori, pa će i akcent biti na njima, njihovom funkcionisa-
nju i značaju za razvoj preduzetništva.
Osnovna misija biznis inkubatora je “proizvodnja” uspešnih preduzeća, koja
će, za 2-3 godine izaći iz okrilja biznis inkubatora, finansijski stabilna i sposobna
za samostalan opstanak na tržištu.
Koncept poslovnih inkubatora u razvijenim zemljama datira još od kraja 60.
i početka 70. godina. [40] Na grafikonu razvoja biznis inkubatora u svetu može
se hronološki pratiti njihov razvoj, takođe uočiti na kom stupnju razvoja se sada
nalaze zemlje u tranziciji, poput Srbije.

51
Slika 15. Razvoj koncepta biznis inkubatora u svetu

Da poslovni inkubatori imaju veliki značaj za razvoj preduzetništva a samim


tim i za razvoj celokupne privrede, sada već razvijene zemlje uočile su to još u
drugoj polovini prošlog veka. Njihovo osnivanje se intenziviralo 80. godina, pa je
tako brojno stanje biznis inkubatora u 19 zemalja EU u 2001. godini bilo:

Tabela 13. Broj biznis inkubatora u EU 2001. godine


Država Broj Država Broj
Austrija 63 Italija 45
Belgija 13 Luksemburg 2
Danska 7 Holandija 6
Francuska 192 Portugal 23
Finska 26 Švedska 39
Nemačka 300 Španija 38
Grčka 7 Velika Britanija 144
Irska 6 UKUPNO 911

52
3.3.1. Značaj poslovnih inkubatora
Dobre strane biznis inkubatora su: [110]
xmože biti sredstvo za dugoročni privredni razvoj zajednice u kojoj se nalazi,
tako što doprinosi diversifikaciji privrede i uvećava prihode od poreza;
xmože promeniti stavove prema ličnoj inicijativi, inovativnosti, preuzimanju
rizika i preduzetništvu;
xpomaže preduzetnicima da započnu sopstveni biznis i omogućuje im pred-
nost u odnosu na preduzeća koja nisu u procesu inkubacije;
xkreira prilike za zapošljavanje;
x znatno povećava verovatnoću za opstanak novih malih i srednjih
preduzeća;
xpruža priliku stanarima da razmenjuju informacije i razgovaraju o zajedni-
čkim komercijalnim interesima;
xpomaže da se zadrže pojedinci koji bi inače napustili određenu oblast zbog
nedostatka prilika za zapošljavanje;
xpomaže da se obnove i ponovo koriste postojeći objekti;
xpomaže poboljšanju imidža zajednice kao centra za inovacije i preduzetni-
štvo;
xpodstiče razvoj i transfer novih tehnologija;
xpromoviše grupisanje MSP, što im pomaže da prevaziđu svoje najveće sla-
bosti – izolaciju i bespomoćnost – i podiže njihov konkurentski potencijal
putem uspostavljanja veza među preduzećima i stvaranja ekonomije obima
i područja;
xpomaže kreiranju radnih mesta i stvaranju prihoda pored onih za direktno
zaposlene u preduzećima u okviru inkubatora. Zahvaljujući pomoći biznis
inkubatora, preduzeća su u mogućnosti da zaposle veću radnu snagu, kao i
da povećaju sopstvene prihode;
xsam inkubator predstavlja dinamičan model održivog i efikasnog biznisa.
Najvažniji doprinos biznis inkubatora, prema kome se i ocenjuje njegova efikas-
nost, jeste broj uspešnih preduzeća koja steknu zrelost i nastave sa biznisom izvan
prostorija inkubatora. To dalje utiče na kreiranje pozitivne slike o preduzetništvu
i stvaranje nove preduzentničke kulture koja pojedince usmerava na prihvatanje
odgovornosti za sopstveni materijalni status. Time ga motiviše i na prihvatanje
novih formi radnog angažovanja, pa i na “samozapošljavanje”, nasuprot deceni-
jama ukorenjenoj navici da se očekuje kompletna društvena briga i inicijativa za
obezbeđivanje radnih mesta.
Analize Nacionalne agencije za biznis inkubatore Sjedinjenih Američkih
Država pokazuje da je uspešnost preduzeća u inkubatoru višestruko veća nego iz-
van njega (slika 16.). To se odnosi na “start-up” biznise i period od prvih nekoliko
godina kada je preduzeće “ranjivo”, na tzv. “dečje bolesti” preduzetništva.
53
Biznis inkubatori imaju neposredan uticaj na lokalnu i širu društvenu zajed-
nicu. On se ogleda, pre svega, u povećanju zaposlenosti, prestrukturiranju, rastu
proizvodnje i povećanju društvenog proizvoda. Korišćenjem “input-output” meto-
da za merenje ukupnog prihoda i uticaja na zaposlenost, istraživanja su pokazala
da biznis inkubatori povećavaju zaposlenost i prihod u većem broju i iznosu od
broja neposredno zaposlenih i plaćenih u okviru samog inkubatora. Na primer,
istraživanja sprovedena u jednom regionu pokazala su da se zaposlenost i prihod
uvećavaju u proseku sa koeficijentom 1,35 – 1,43, u odnosu na neposredne efekte
koje stvaraju preduzeća u okviru samog inkubatora. To znači da, osim direktnih
efekata, indirektna zaposlenost i prihod rastu po stopi od 35% do 43%. [113]

Izvor: National Business Incubation Association, www.nbia.org


Slika 16. Komparacija uspešnosti preduzeća izvan i u okviru inkubatora

Biznis inkubatori povezuju se i s rastom državnog i lokalnih prihoda. Uzimajući


u obzir da se povećavaju državni i lokalni prihodi od poreza po istoj stopi, kao i
lični prihodi, mogu da se izvrše procene povećanja prihoda od poreza prouzro-
kovanih postojanjem biznis inkubatora.
Dokazano je da su društveni troškovi kreiranja novih radnih mesta, podrškom
novoosnovanim preduzećima preko biznis inkubatora, mnogo niži od onih koji su
potrebni za sprovođenje raznih drugih programa za kreiranje novih radnih mesta.
Istraživanja, koja su sprovedena u okviru Evropske unije, [113] pokazala su da
900 postojećih biznis-inkubatora pomaže u otvaranju 40.000 novih produktivnih
radnih mesta svake godine u preduzećima koja su mnogo stabilnija od onih koja
su nastala izvan biznis inkubatora.
Glavni dobitak zajednice od biznis inkubatora su zdrava preduzeća. Preduzeća
koja izrastaju iz biznis inkubatora često su na vodećoj liniji u razvijanju novih, ino-
vativnih tehnologija, koje progresivno utiču na okruženje, pre svega kvalitetom
svojih proizvoda i usluga.
Iz tih razloga u poslednje 3-4 godine i u našoj zemlji je sve prisutnija svest
da bi biznis inkubatori mogli da daju značajan doprinos razvoju preduzetništva
malih i srednjih preduzeća. Korišćenjem već razrađenih modela i njihovim
prilagođavanjem postojećim uslovima u našoj zemlji, pruža nam se mogućnost da
uhvatimo korak sa ostalim zemljama u tranziciji.
54
Što se tiče nedostataka biznis inkubatora neki preduzetnici zameraju što inku-
bator pomaže samo malom broju preduzeća. Inkubator ne pokriva u potpunosti
operativne troškove, i zbog toga preduzeća moraju da traže dodatna sredstva, npr.
putem specijalnih programa.

3.4. Organizacija i funkcionisanje biznis inkubatora


Biznis inkubatori su državne, privatne ili organizacije mešovitog vlasništva koje
posluju na principu održivosti. Princip održivosti podrazumeva funkcionisanje
inkubatora kao biznisa koji će prihodima, koji nisu primarni cilj postojanja inku-
batora, pokrivati sve operativne troškove i na toj osnovi dugotrajno, samostalno
funkcionisati.
Svetska praksa pokazuje da je najzastupljeniji oblik organizovanja biznis
inkubatora u obliku akcionarskog društva. Država je, u većini slučajeva, jedini
akcionar, naročito u godinama kada su inkubatori bili u razvoju. Akcionarsko
društvo, kao oblik vlasništva kapitala, pruža mogućnost zajedničkog ulaganja
države u neke kompanije pa se poslednjih godina pojavljuju privatni i mešoviti
oblici vlasništva. Mada se ovaj oblik privatnog vlasništva inkubatora susreće u
manjem broju slučajeva, zastupljenija su partnerstva javnog i privatnog sektora,
privlačenjem velikih kompanija kao učesnika. Drugi akcionari obično su agencije
za ekonomski razvoj i univerziteti. U većini zemalja u razvoju biznis inkubatori će
verovatno biti u vlasništvu države. Pored akcionarskog društva može se izabrati
i drugi oblik organizovanja, društvo sa ograničenom odgovornošću npr., ali svaki
izabrani oblik treba da obezbedi pravno-organizacione uslove efikasnog funk-
cionisanja inkubatora. To podrazumeva ograničenu ili neograničenu odgovornost
akcionara, mogućnost uključivanja neprofitnih organizacija, posedovanje statusa
koji zahtevaju bankarski fondovi, posedovanje pravnih uslova za poslovanje u vezi
s nekretninama, itd.
Planiranje biznis inkubatora podrazumeva i poznavanje celokupnog procesa
kroz koji uspešan biznis inkubator sazreva. Opšti stav je da biznis inkubator, u
procesu sazrevanja, prolazi kroz 3 stadijuma: [40]
1. “start-up” stadijum, koji karakterišu: izrada studije izvodljivosti, identifi-
kacija fizičkog prostora i obezbeđenje finansijske konstrukcije za početak
rada, uređenje objekata (poslovnog prostora) i početni stadijum razvoja;
2. stadijum razvoja biznisa, kada menadžer ili menadžerski tim biznis inkuba-
tora radi sa potencijalnim i postojećim članovima na pravljenju i primeni
jasnih pojedinačnih biznis planova;
3. zrelost biznis inkubatora je dostignuta kada je veća tražnja potencijalnih
članova inkubatora za obezbeđenjem prostora i pružanjem sofisticirane
poslovne podrške, nego što to on može da omogući. To je, ujedno, i vreme
kada su pojedini stanari dovoljno ojačali da mogu da napuste inkubator i
nastave samostalno da posluju u tržišnim uslovima, oslobađajući prostor za
prijem novih članova.

55
Proces osnivanja inkubatora može se podeliti na sledeće faze:
xizrada studije izvodljivosti;
xizrada biznis plana inkubatora sa programom za pokretane poslovanja i fi-
nansiranja inkubatora dok ne postane samostalan;
xodabir menadžera sposobnih da razviju inkubator po principu biznisa, kao
i da pomognu preduzećima u procesu inkubacije;
xpronalaženje odgovarajućih prostorija u kojima će biti moguće rentabilno
vođenje biznisa;
xobezbeđenje paketa usluga koje će biti korisne za preduzeća – zakupce;
x izgradnja mreže proizvođača drugih vrsta usluga, finansijera, obrazovnih
ustanova i preduzeća.
Proces pripreme osnivanja i funkcionisanja biznis inkubatora je proces koji
zahteva stručna znanja i naporno angažovanje. Inkubator treba da se razvije na os-
novama, poduprtim širokim znanjima, pravnim osnovana, praktičnim iskustvima
i mnogim drugim, što će doprineti njegovoj uspešnosti. Istraživanja pokazuju da
se brojni partneri (učesnici) pojavljuju u uspostavljanju inkubatora u EU. To su:
EU i/ili druga međunarodna agencija; država i državna agencija, kompanije, banke
i druge organizacije iz privatnog sektora; univerziteti i druge istraživačko-razvo-
jne organizacije i zajednice i organizacije na dobrovoljnoj osnovi. U skladu s tim,
a zavisno od tih specifičnih ciljeva, ovi subjekti mogu biti osnivači ili inicijatori
osnivanja biznis inkubatora.
Osnivanje biznis inkubatora zahteva pažljivo planiranje i pripremu, uključujući
i studiju izvodljivosti. Ova studija je bitna za uspeh biznis inkubatora iz sledećih
razloga:
xzahteva konsenzus i motivisanost lidera i organizacija,
xgeneriše kreativne načine da se prevaziđu teškoće,
xdovodi do kompletiranja biznis plana,
xštiti projekat od kritičnih grešaka u izboru prostora, upravljačke strukture i
pravljenju programa podrške,
xpodiže obrazovni nivo zajednice i svest o značaju biznis inkubatora,
x predstavlja dokument o ranoj istoriji i aktivnosti projekta, obezbeđujući
početne podatke za buduće članove uprave i za osoblje,
xpomaže u razvijanju kontakata sa postojećim uspešnim biznis inkubatorima
u drugim zajednicama.

56
3.4.1. Finansiranje biznis inkubatora
Analiza postojeće mreže biznis inkubatora je pokazala da postoji velika razno-
likost u njihovoj strukturi, mehanizmima podrške, izvorima i načinu finansiranja.
Izvori finansiranja mogu biti manje ili više povoljni. To mogu biti sredstva iz
raznih vladinih ili nevladinih fondova, ali i direktna privatna ili korporativna ula-
ganja. Cena uspostavljanja biznis inkubatora u velikoj meri zavisi od toga da li se
objekat gradi za tu svrhu ili se koristi postojeći objekat. U zemljama u tranziciji,
čije se privrede nalaze u procesu restrukturiranja, postoje mnogi neiskorišćeni
proizvodni kapaciteti koji se mogu upotrebiti u ovu svrhu. Takođe, operativni
troškovi funkcionisanja inkubatora moraju biti pokriveni određenim izvorima, a
visina troškova zavisi od vrste usluga koje se pružaju stanarima. Iako inkubatori
treba da funkcionišu samostalno, na principu održivosti, mnogi, što će se kasnije
iz tabele videti, ne uspevaju da pokriju operativne troškove sopstvenim prihodima,
naročito u početnim godinama funkcionisanja. Analize pokazuju da bi inkubator
trebalo da nakon 5 godina funkcionisanja dostigne tačku rentabiliteta.
Tabelom se prikazuju kategorije izvora finansijskih resursa koji se koriste pri
uspostavljanju i funkcionisanju biznis inkubatora u EU – prema vrsti finansijske
podrške, kao i procentualno učešće pojedinih kategorija.
Tabela 14. Finansiranje troškova uspostavljanja biznis inkubatora u EU
Izvor sredstava Učešće (%)
Donacije – EU i druge međunarodne agencije 22
Donacije – država i druge državne agencije 46
Uplate od banaka i drugih organizacija u privatnom sektoru 13
Isplate od univerziteta i drugih IR organizacija 5
Drugi izvori 13

Navedeni podaci ukazuju na značajno učešće javnog sektora i neprofitno ori-


jentisanih organizacija u finansiranju postojeće mreže biznis inkubatora.
Tabela 15. Finansiranje operativnih troškova biznis inkubatora u EU
Izvor sredstava Učešće (%)
Donacije – EU i druge međunarodne agencije 10,1
Donacije – država i druge državne agencije 27,3
Uplate od banaka i drugih organizacija u privatnom sektoru 2,6
Isplate od univerziteta i drugih IR organizacija 3
Prihod od zakupnine i drugih naplata od strane BI 39,5
Drugi prihodi 11,1
Drugi izvori 5,6

57
Uzlazni trend u oblasti biznis inkubacije predstavlja učešće u akcijama novo-
osnovanih preduzeća u zamenu za upravljački konsalting, korišćenje poslovnog
prostora, održavanje likvidnosti i drugu poslovnu podršku. Uobičajeni iznos, koji
biznis inkubator očekuje, jeste 20% učešća u akcijama preduzeća.

3.4.2. Funkcionisanje biznis inkubatora


Prilikom osnivanja inkubatora od posebnog značaja su:
xselekcija budućih članova – “stanara” i
xizbor upravljačkih struktura samog inkubatora.
Izbor budućih članova inkubatora zavisi, pre svega, od preduzetničke ideje, o
kojoj se najbolje može suditi na osnovu poslovnog, tj. biznis plana, na osnovu koga
se može sagledati realnost ideje i njena primenljivost u praksi.
Nakon odabranih poslovnih ideja koje će se razvijati u inkubatoru, započinje
njihov period inkubacije u narednih nekoliko godina. Biznis inkubatori povezu-
ju razne vrste biznisa pod istim krovom ili na širem zajedničkom prostoru. Oni
obično omogućavaju svojim članovima povoljnu cenu zakupa poslovnog prostora,
objedinjeno korišćenje usluga u raznim vidovima i, u mnogim slučajevima, forma-
lan ili neformalan pristup finansijskim izvorima.
Funkcionisanje biznis inkubator centra može da se opiše u smislu razmatranja
potrebnih inputa, procesa i performansi (slika 17). Nužni inputi su resursi (finan-
sijski, fizički, intelektualni), zahtevi i ciljevi stejkholdera, te razvojni programi.
Proces inkubacije biznisa sastoji se od tri faze: [54] preinkubacione, inkubacione
i faze nakon inkubacije. U okviru ovih faza mogu se diferencirati različiti subpro-
cesi i aktivnosti u okviru njih. Performanse biznis inkubatora i njegovih stanara
treba da se kontinuirano prate i blagovremeno preduzimaju mere za otklanjanje
odstupanja od ciljnih nivoa performansi.
Preinkubacija je faza prijema ili ulaska preduzetnika sa prihvatljivom poslovnom
idejom, ali bez registrovanog preduzeća. Ovo je faza gde se polazna preduzetnička
ideja, uz podršku u svim relevantnim resursima, transformiše u konkretan biznis.
Faza inkubacije je period u kome preduzetnik uspostavlja sopstveni biznis uz kon-
tinuiranu podršku inkubator centra. Cilj te faze je razvijanje poslovanja “stanara
inkubator centra”. Postinkubacija je faza u kojoj se stvaraju preduslovi za “izlazak”
preduzeća “stanara” iz inkubator centra i otpočinjanje jedne nove etape njihovog
samostalnog razvoja bez dalje podrške (stručne, finansijske, infrastrukturne i dr.)
inkubator centra.

58
Slika 17. Elementi i funkcionisanje biznis inkubatora

Stanarima se može pružiti čitav spektar usluga u zavisnosti od mogućnosti i cilje-


va. U većini zemalja one obuhvataju različite kombinacije sledećih usluga: [110]
xfizička infrastruktura – obuhvata kancelarije ili radni prostor koji se mogu
priuštiti. Posedovanje registrovanog prostora prvi je i osnovni korak u zapo-
činjanju biznisa;
xsekretarske usluge – se pružaju novoosnovanim preduzećima, zajedno sa
poštanskim uslugama, bibliotekom i sl.;
xtelekomunikacione i tehnološke usluge – pristup telefonu, faksu, elektron-
skoj pošti i internetu;
xusluge poslovnog planiranja, podrške, resursa i savetodavne usluge – jedan
od glavnih zadataka biznis inkubatora je pomoć pri izradi biznis planova i
saveti po pitanju računovodstva i adekvatnog zavođenja dokumenata;
xreklamne i marketinške usluge – obezbeđivanje spiskova potencijalnih ser-
visa, preduzeća, investitora i distributera;
xusluge finansijskog savetovanja – po pitanju finansiranja i investicija, kao i
njihovih svakodnevnih finansijskih transakcija;
x usluge obuke – obezbeđuju uvid u principe tržišne privrede, kao i nado-
gradnju profesionalnih i tehničkih veština;
x“know-how” usluge – u slučaju potrebe stanara za pravnim procesima veza-
nim za korišćenje licenci i “know-how”;

59
xusluge povezivanja – naročito bitne u virtuelnom inkubatoru. One služe za
uspostavljanje veza i odnosa sa drugim organizacijama koje mogu promo-
visati interese svojih preduzeća – klijenata;
xindustrijska infrastruktura – uključuje puteve, vodu, struju, telekomunika-
cije, objekte i industrijsku mehanizaciju. Ova vrsta usluga je najčešća u teh-
noparkovima;
xpostinkubacione usluge – tj. usluge nakon perioda inkubacije;
xusluge obezbeđenja – od fizičke ili industrijske špijunaže.
Najrasprostranjeniji vid pomoći, koju inkubatori pružaju svojim članovima,
predstavlja obezbeđenje poslovnog prostora sa odgovarajućom infrastrukturom,
koji se, zahvaljujući raznim vidovima subvencija, daje na korišćenje po cenama
nižim od tržišnih. Ostale usluge koje inkubator pruža, takođe, nisu besplatne, ali
su cene niže od onih koje se naplaćuju na tržištu. Svi ti uzajamni odnosi definišu
se ugovorom.
Osim što inkubator pruža svoje usluge po cenama nižim od tržišnih (ponekad i
potpuno besplatno, ukoliko su na drugi način obezbeđena odgovarajuća sredstva),
postoje mnogobrojne druge prednosti “boravka” u okrilju inkubatora.
Sam inkubator obično ima malo zaposlenih, čiji broj zavisi od konkretne vrste i
broja usluga koje inkubator pruža svojim članovima, tzv. stanarima. Prosečan broj
zaposlenih u biznis inkubatorima u okviru EU iznosi 5,6 i to sa strukturom 41% su
menadžeri, 25% sekretari i 34% ostali.
Najvažniji segment pomoći, koju biznis inkubatori pružaju, jeste pristup
početnom kapitalu koji je potreban za pokretanje i razvoj novog preduzeća. Kada
se preduzeće nađe u inkubatoru put do potencijalnih investitora je direktniji, s
obzirom na to da slobodni kapital, tražeći mogućnost za profitabilno investiranje,
na taj način lakše prepoznaje nove preduzetničke inicijative. Samo pripadanje biz-
nis inkubatoru je povoljan znak za potencijalne investitore, jer se smatra da su
članovi biznis inkubatora već prošli određeni test podobnosti biznis ideje prilikom
ulaska u inkubator. Sa povoljnom cenom zakupa, zajedničkim uslužnim servisom,
obezbeđenjem profesionalne poslovne podrške i obuke po beneficiranim cenama,
investitori stiču osećaj sigurnosti za uloženi kapital i osećaj znatno manjeg rizika
nego što bi to bio slučaj u čisto tržišnom poslovnom okruženju. Statistički izveštaji
daju potvrdu takvom stavu, time što pokazuju da biznis inkubatori povećavaju
stepen uspešnosti preduzeća sa 20% na čak 87%.
Kako “ušuškanost” među inkubatorima ne bi potrajala duže nego što je potreb-
no i tako otupela preduzetničku dovitljivost, uslovi ulaska i izlaska iz inkubatora,
uključujući i vreme boravka, trebalo bi da budu unapred definisani. Period inku-
bacije, do osamostaljivanja, trebalo bi da traje od tri do pet godina.

60
3.5. Finansijska podrška razvoju preduzetništva i malih i
srednjih preduzeća
Poseban značaj za razvoj MSP sektora i preduzetništva, kao i za ostvarenje
strateških ciljeva, predstavlja pristup kapitalu. Sa obezbeđivanjem efikasnih i po-
voljnih mehanizama finansiranja MSP sektora, probleme imaju sve zemlje u tran-
ziciji. To se dešava, pre svega, zbog nedostataka privatnih investicionih sredstava,
neadekvatnog regulativnog i bankarskog sektora koji je na početnom stepenu raz-
voja i sticanja iskustva u pogledu odobravanja pozajmica i donacija MSP sektoru,
zatim neodgovarajućih poslovnih informacija i računovodstvenih standarda koji
bi olakšali donošenje investicionih odluka.
U Srbiji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, strategija bržeg zapošljvanja i
privrednog rasta i razvoja oslanja se na ubrzan rast i ekspanziju MSP sektora.
Obezbeđenje potrebnog početnog kapitala, u što povoljnijem obliku, predstav-
lja jednu od osnovnih pretpostavki za ostvarivanje strategije bržeg razvoja MSP
sektora. Procene stručnjaka su da je za zapošljavanje oko milion radnika u MSP
sektoru potrebno od 5 do 10 milijardi EUR. Njihovim zapošljavanjem znatno bi se
poboljšalo trenutno stanje.

3.5.1. Finansijska podrška razvoju MSP u Srbiji


Prema tradicionalnom pristupu, finansijska podrška države MSP sektoru, za-
snivala se na direktnom obezbeđivanju kreditnog potencijala koji se plasira kroz
privatne banke ili kroz banke državnog, odnosno društvenog sektora. Često
korišćeni instrumenti u tradicionalnom pristupu su subvencionisane kamatne
stope i garancijske šeme. Svi ovi instrumenti još uvek su prisutni, u manjem ili
većem obimu, u velikom broju zemalja, a čest je slučaj da država svim ovim instru-
mentima upravlja centralizovano, preko jedne razvojne banke u javnom sektoru3.
Zajednički nedostatak ovakvog pristupa je da ne postižu dugoročno održive
rezultate, jer ne doprinose rešavanju osnovnih problema koji poskupljuju kredite
i smanjuju interes za odobravanje bankarskih kredita ovom sektoru, a to su vi-
soki rizici i transakcioni troškovi (realni ili fiktivni) vezani za komercijalno kredi-
tiranje malih preduzeća. Direktne subvencije države u ovoj oblasti se negativno
odražavaju na razvoj održivih, privatnih finansijskih institucija namenjenih MSP.
Tržišno orijentisan koncept unapređivanja pristupa MSP kapitalu usmeren je
na smanjivanje rizika i troškova transakcija, izgradnju kapaciteta finansijskih in-
stitucija da opslužuju manje klijente, kao i na povećanje konkurencije na finan-
sijskim tržištima. Cilj ovakvog pristupa je da se uveća broj održivih finansijskih
institucija koje se opredeljuju za kreditiranje malih i srednjih preduzeća. Elementi
ove strategije uključuju: [69]
3 Pored toga MSP mogu, po osnovu različitih razvojnih programa, da konkurišu i za namenske
grantove, odnosno bespovratna sredstva, koja dodeljuju organizacije uključene u realizaciju
konkretnih programa, pa se obično ne navode kao direktne finansijske mere podrške.

61
xspuštanje barijera za ulazak na finansijsko tržište, tj. preispitivanje cenzusa
za banke i druge finansijske institucije, koji su usmereni na male klijente;
x smanjenje rizika kreditiranja malih i srednjih preduzeća donošenjem
kvalitetnih zakona koji osiguravaju efikasnu naplatu potraživanja i korišćenje
različitih vrsta sredstva obezbeđenja;
xstvaranje zakonodavne i regulatorne osnove i promovisanje razvoja inova-
tivnih finansijskih institucija i instrumenata, uključujući fondove rizičnog
kapitala (venture capital founds), poslovne anđele (business angels) i lizing;
xstimulisanje primene tehnoloških inovacija u proceduri odobravanja kredita
MSP i praćenje njihove otplate;
xobučavanje finansijskih institucija za uvođenje novih metodologija procene
kreditne sposobnosti prilagođene ovom sektoru, poput korišćenja tehnika
kreditnog skora;
xpoboljšanje informisanosti o kreditnoj sposobnosti potencijalnih dužnika,
npr., promovisanjem osnivanja kreditnih biroa i
xorganizovanje pomoći malim i novim preduzećima, radi njihove pripreme
za poslovanje sa bankama i izradu biznis planova i finansijskih projekcija.
Kao i u drugim zemljama, preduzetnici kod nas uvek ističu nedostatak kredita
i nepovoljne uslove kreditiranja kao najveći problem koji koči razvoj malih i sred-
njih preduzeća. Međutim, za razliku od razvijenih zemalja, u našoj zemlji postoje
dodatni otežavajući uslovi koji utiču na malu raspoloživost i nepovoljne uslove
finansiranja koji opterećuju MSP sektor.
Dužničko finansiranje, putem kredita, još uvek je jedini način finansiranja
razvoja MSP sektora, jer u Srbiji još nisu prisutni investicioni fondovi, fondovi
rizičnog kapitala i poslovni anđeli, koji bi ulagali kapital u pojedina mala i sred-
nja preduzeća. Pored ostalog problem je i nedovršena zakonska regulativa u ovoj
oblasti.
U situaciji nedovoljno razvijene konkurencije na bankarskom tržištu i relativno
niskog nivoa štednje, najveći broj banaka ne pokazuje značajno interesovanje za
finansiranje malih preduzeća, pogotovu onih koja se nalaze u početnoj fazi raz-
voja. Raspoloživa sredstva uglavnom dolaze kroz donacije i strane kreditne linije u
nedovoljnom obimu, dok su krediti iz sopstvenih sredstava domaćih banaka retki,
po pravilu kratkoročni i pod nepovoljnim uslovima.
Poseban problem prilikom odobravanja kredita za MSP predstavljaju sredstva
obezbeđenja. Zbog velikog rizika i dugotrajne procedure naplate potraživanja,
banke često traže sredstva obezbeđenja u trostrukoj visini iznosa kredita. Sa druge
strane, preduzetnici raspolažu skromnim sredstvima obezbeđenja, cene nekretni-
na u manjim mestima su veoma niske, a nesređeno stanje u zemljišnim knjigama
na najvećem delu teritorije Srbije, ograničava korišćenje hipoteke i na legalno
izgrađenim objektima.

62
Pozitivne pomake predstavlja donošenje zakona, tokom 2003. godine, kojim
se stvara mogućnost korišćenja finansijskog lizinga i zaloge na pokretnoj imovini,
kao i priprema zakona o hipoteci i početak rada na sređivanju zemljišnih knjiga.
Sa obezbeđivanjem potrebnih finansijskih sredstava najveće probleme imaju
preduzetnici koji otpočinju privatni biznis. Najveću i skoro jedinu finansijsku
podršku preduzetnicima koji otpočinju svoje poslovanje, pružaju Republički fond
za razvoj i Nacionalna služba zapošljavanja.
Nakon sprovedenih demokrtatskih promena u zemlji sve veće interesovanje za
plasiranje svojih kreditnih linija pokazuju različite međunarodne finansijske in-
stitucije, poput Evropske investicione banke, što je ohrabrujuće za preduzetnike
početnike, kao i razvoj MSP sektora. Glavne stalne izvore kreditnih linija čine: [29]
x Obrtni fond EAR-a od inicijalnih 15 miliona EUR, sa dosadašnjim revol-
vingom od preko 9 miliona EUR, dobijen kao grant od EU preko EAR-a, koji
administrira Narodna banka Srbije (uključene su i druge domaće banke, Zep-
ter, Eksim, Čačanska, Novosadska i Komercijalna banka);
xAPEKS globalni kredit Evropske investicione banke od 20 miliona EUR i još
40 miliona EUR druge tranše u pripremi, koji takođe administrira Narodna
banka Srbije;
xEvropski fond za Srbiju koji iznosi preko 24 miliona EUR i koji administrira
KfW (uključene su Zepter banka, Eksim, Komercijalna i Kulska banka);
x Italijanska vlada je odobrila kreditnu liniju u iznosu od preko 33 miliona
EUR.
Osnovni institucionalni oblici finansijske pomoći države kod nas su sledeći:
Fond za razvoj Republike Srbije i Fond za razvoj AP Vojvodine koji odobravaju
kredite, s jedne strane i Garancijski fond koji pruža garancije za deo odobrenih
kredita od strane poslovnih banaka u slučajevima kad se radi o dobrim projektima
za koje nije moguće obezbediti dovoljan iznos sredstva obezbeđenja.
U okviru Fonda za razvoj Srbije u 2005. godini, programom podrške za početak
posla (“start-up”), obezbeđena je mikrokreditna linija za nezaposlena lica. Ukupan
fond iznosi 940 miliona dinara (nešto više od 11 miliona EUR). Uslovi odobrava-
nja su veoma povoljni, pa je tražnja za ovim sredstvima znatno premašila ponudu.
Odobreno je oko 600 kredita, odnosno udovoljeno je manje od 10% zahteva (bilo
ih je više od 7000). Osim programa fonda pomoć u samozapošljvanju pružala su i
veoma skromna sredstva Nacionalne službe zapošljavanja.
ProCredit (Microfinance) banka i štedionica Opportunity international, obe
osnovane stranim kapitalom, predstavljaju prve institucije u privatnom sektoru
specijalizovane za odobravanje kredita MSP sektoru.
Vraćajući se ponovo na grube procene o količini novca, koja je potrebna za posti-
zanje optimalne zaposlenosti u privredi, može se videti da su finansijska sredstva i
podsticaji suviše skromni za radikalnije izmene u strukturi privrede i performansa-

63
ma u njoj. Osnovni pravac treba da bude dalji rad na poboljšanju i izgradnji regula-
tive za brži razvoj finansijskog tržišta. U vezi s regulatornim barijerama, potrebno
je preispitati mogućnost snižavanja cenzusa za osnivanje finansijskih institucija u
oblasti finansiranja MSP. Posebno treba razmotriti mogućnost izmene regulative
radi iskorišćenja interesa koji postoji za oblasti mikrofinansiranja i angažovanja
lokalnih samouprava i donatora za pokretanje lokalnih finansijskih šema pomoći
preduzetništvu. Neophodno je pravno urediti uslove za osnivanje i rad investi-
cionih fondova, fondova rizičnog kapitala i delovanja poslovnih anđela i razmotriti
mogućnost učešća državnog kapitala u osnivanju prvih ovakvih institucija.
U srednjem roku trebalo bi težiti da se različiti instrumenti finansijske podrške
objedine u okviru buduće namenske razvojne finansijske institucije, kroz koju bi
se realizovali svi finansijski podsticaji koje daje država. Treba stalno voditi računa
da se ne uguši interes za razvojne, tržišno zasnovane, privatne inicijative u oblas-
ti finansiranja MSP. Realizacija konkretnih instrumenata, kojima bi upravljala
namenska razvojna finansijska institucija, sve više bi trebalo da se izvodi preko
privatnih poslovnih banaka i pod uslovima bliskim tržišnim. Optimalni model
finansijske pomoći u srednjem roku treba bazirati na kombinaciji klasičnih direkt-
nih instrumenata države sa tržišno orijentisanim merama. Finansijska podrška os-
nivanju i ulasku novih firmi (“start up”), treba da bude podržana direktnim instru-
mentima države osnivanjem i radom Fonda početnog kapitala (Start up Fund), dok
se finansijska podrška rastu i razvoju MSP treba zasnivati na tržišno orijentisanim
merama razvojem finansijskog tržišta (pored bankarskog sektora, i drugih finan-
sijskih institucija, kao što su privatni investicioni fondovi, mreže riziko kapitala,
šeme kreditnih garancija i dr.).
U cilju unapređenja finansiranja i finansijskih mera podsticanja razvoja MSPP
u narednom periodu potrebno je: [69]
xObezbediti uslove i uspostaviti mehanizme za finansijsku podršku preduzet-
nika – početnika. Treba osnovati Fond početnog kapitala (Startup Fund), u
čije osnivanje bi bili uključeni Ministarstvo finansija, Ministarstvo privrede i
Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. Potrebno je obezbediti
pravni okvir za uspostavljanje i rad mikrofinansijskih kreditnih organizacija.
x Osnovati Fond početnog kapitala za delatnosti malih konsalting firmi za
programe energetske efikasnosti i novih i obnovljivih izvora energije.
xUbrzati rad na stvaranju uslova i uklanjanju barijera za brži razvoj finansij-
skih tržišta, uključujući i uvođenje novih finansijskih instrumenata, jačanja
konkurencije na bankarskom tržištu i osnivanje specifičnih institucija na-
menjenih finansiranju MSPP, kao što su privatni investicioni fondovi.
xNastaviti napore na rešavanju problema sredstava obezbeđenja i smanjenja
rizika finansiranja MSPP, donošenjem zakonske regulative za osnivanje i
funkcionisanje lokalnih i uzajamnih šema kreditnih garancija i u, skladu
s tim, daljom transformacijom i razvojem Garancijskog fonda. Takođe,
neop-hodno je unaprediti stanje u zemljišnim knjigama i katastru.

64
xDa se Ministarstvo privrede i druga resorna ministarstva angažuju na obez-
beđivanju dugoročnih i povoljnih kreditnih aranžmana za kreditiranje
MSPP preko međunarodnih finansijskih institucija, kao i kroz bilateralne
aranžmane.
xDirektnu državnu intervenciju ograničiti na najizraženije potrebe, vodeći
pri tome računa da se ne uguši interes za razvoj tržišno zasnovane privatne
inicijative u oblasti finansiranja MSPP.
xU srednjem roku objediniti upravljanje različitim instrumentima finansij-
ske podrške države u okviru buduće Razvojne banke Srbije. Priprema pro-
grama trebalo bi da bude nadležnost resornih ministarstava i agencija, a u
realizaciju konkretnih programa treba uključiti privatne poslovne banke.
xČvršće povezati i koordinisati finansijsku i nefinansijsku pomoć MSPP, a deo
nefinansijske podrške usmeriti na pripremu preduzetnika na poslovanje sa
bankama i drugim finansijskim organizacijama.
x Ministarstvo privrede i Republičku agenciju za razvoj MSPP aktivnije
uključiti u praćenje situacije u ovoj oblasti kroz redovne kontakte sa pre-
duzetnicima i finansijskim institucijama kako bi mogli jasno da lociraju
probleme i predlože adekvatna rešenja.

3.5.2. Svetska praksa


OECD pruža i propagira sledeće vrste finansijske podrške: [64]
xgrantove,
xbeneficirane kamatne stope (Interest rate subsidy),
xzajmove,
xgarancije,
xdirektna ulaganja (equity capital) i
xporeske olakšice.
S obizirom na to da i dalje, prema mišljenju finansijskih ekspertata OECD-a,
postoji finansijski gep na tržištu finansiranja tzv. rizičnog kapitala malih preduzeća,
vlade zemalja u tranziciji trebalo bi da se aktivnije uključe i zauzmu mesto posred-
nika između finansijskih institucija i MSP sektora, kao i da amortizuju nekompati-
bilnosti između ponude uslova finansijskih institucija i potreba i mogućnosti malih
i srednjih preduzeća.
Finansijsku podršku ne znače samo bespovratna sredstva, olakšice i sl. Nara-
vno da je u nekim segmentima ta stavka veoma bitna, ali da bi se zaokružio sistem
finansijske podrške neophodno je kreirati okruženje koje će omogućiti izbor
između više mogućnosti za finansiranje biznisa.
Privrednicima, postojećim i potencijalnim, potrebne su informacije pa su vlade
mnogih zemalja, tj. institucije koje se bave podrškom MSP, kreirale “on-line” infor-
mativne centre.

65
Što se tiče finansijskih sredstava, kojima bi se finansiralo osnivanje ili rast
biznisa, neophodno je na nacionalnom nivou kreirati pre svega pravne, a zatim
političke i ekonomske okvire, koji će omogućiti što širi spektar načina finansiranja
i osnivanja finansijskih institucija koje se bave plasmanom kapitala.
Eurada, Evropska asocijacija agencija za razvoj, izvršila je kategorizaciju tzv.
finansijskih igrača, tj. onih koji se bave finansiranjem malih i srednjih preduzeća.
To su tri glavne kategorije: [17]
I) Igrači rizičnog kapitala /venture capital players/, koji uključuju:
xposlovne anđele, njihove mreže i sindikate,
xfirme rizičnog kapitala i direktna ulaganja investitora /venture capital
and private equity firms/,
xregionalne fondove rizičnog kapitala i dr.
II) Zajmovi i dugovanja:
xbanke i druge finansijske institucije,
xdobavljači i dr.
III) Ostali izvori:
xgrantovi vlade,
xfaktoring,
xlizing i dr.
Prema drugom kriterijumu, fazi razvoja biznisa, izvori finansiranja kategorišu
se na sledeći način: [17]
I) Imovina preduzetnika, njegove rodbine i prijatelja
II) “Start-up”:
xfondovi semenskog kapitala /seed capital funds/,
xzajmovi na poverenje (bez kamate i garancija),
xuniverzitetski fondovi i fondovi istraživačkih centara,
xmikrokrediti,
x(polu) javni "start-up" i inovacioni fondovi,
x"repayable" kratkoročni krediti.
III) Prva finansijska runda:
xposlovni anđeli,
xfondovi semenskog kapitala,
xbankarski zajmovi i krediti,
xgarantne šeme,
xpolu (javni) investicioni fondovi,
xlokalni javni rizični kapital,
xkorporativni rizični (“venture”) kapital.

66
IV) Druga finansijska runda:
xprivatni rizični kapital,
xbankarski krediti,
xvaranti,
xmezanine.
V) Ostale finansijske runde:
xinicijalna javna ponuda – IPO,
xizdavanje obveznica,
xkonvertibilne obveznice,
xlizing,
xfaktoring.
Bez ulaženja u detaljnije analize navedenih izvora finansiranja uočava se da na
razvijenom finansijskom tržištu MSP imaju mogućnost izbora izvora finansiranja
i prilagođavanja izvora fazi biznisa u kojoj se nalaze. Na slici 18 može se videti op-
timalan izbor izvora finansiranja u zavisnosti od faze razvoja biznisa. Svaki izbor,
u određenoj fazi, ima svoje benefite, pa se tako u situaciji razvijenog finansijskog
tržišta stiču dodatni uslovi za uspešni opstanak poslovanja. Pored toga, na slici je
prikazano da garancije i druge olakšice, usmerene od strane vladinih institucija,
snižavaju rizik i finansijske potrebe osnivača.

Slika 18. Izvori finansiranja MSP prema fazi u kojoj se nalazi

67
Postoje razlozi zbog kojih dužničko finansiranje malog biznisa karakterišu lošiji
uslovi, tj. više kamatne stope, kraći periodi otplate i sl. To je pre svega zbog manje
verovatnoće opstanka malog preduzeća u odnosu na veliko preduzeće, veća je tzv.
“stopa smrtnosti” malih preduzeća. Zato vlade treba da obrate posebnu pažnju pri
kreiranju politike usmerenih na MSP sektor i uzmu u obzir sledeće tačke:
xFinansijske institucije procenjuju mala i srednja preduzeća kao suštinski
rizičnije kategorije.
xFinansijske institucije određuju višu kamatnu stopu u odnosu na velika pre-
duzeća da bi kompenzovale više troškove prikupljanja informacija i zbog
manjeg učešća eksternog finansiranja u MSP i većeg rizika od propadanja.
xČesto dolazi do neujednačenosti informacija, tako, na primer, često iskus-
ni preduzetnici i menadžeri MSP-a imaju bolje informacije o očekivanom
profitu i aktivnostima u odnosu na bankare i druge finansijske učesnike,
dok u drugoj situaciji, pri osnivanju novog biznisa, “autsajder” može bolje
proceniti rizik započinjanja biznisa od neiskusnog “insajdera”.

3.6. Obrazovanje preduzetnika i menadžera malih i srednjih


preduzeća
Nacionalni standardi sadržaja obrazovanja preduzetnika (National Content
Standards for Entrepreneurship Education) preporučeni su standardi konzorci-
juma za edukaciju preduzetnika koji sadrže oblasti znanja i veština, potrebnih
preduzetnicima. Ovo je jedan od mnogih pristupa edukaciji preduzetnika koji se
zbog svoje sveobuhvatnosti koristi kao primer znanja potrebnih preduzetnicima.
Smatra se da će podrška zdravoj preduzetničkoj kulturi maksimizirati in-
dividualni i kolektivni ekonomski i socijalni uspeh na lokalnom, nacionalnom i
globalnom nivou. Ovo je bila osnova razvoja nacionalnih standarda obrazovanja
preduzetnika kako bi pripremili omladinu da uspeju u preduzetničkoj ekonomiji.
Obrazovanje preduzetnika je proces koji traje ceo život, počev od osnovnog ob-
razovanja, pa dalje kroz sve nivoe obrazovanja. Ovaj program je okvir za profesore
za kreiranje odgovarajućih ciljeva i obrazovnih aktivnosti. Prolazeći kroz ovaj pro-
gram studenti stiču znanja koja će omogućiti da se preduzetničke šanse realizuju
osnivanjem i vođenjem sopstvenog biznisa.
Ovaj program kreiran je na tome da obrazovanje preduzetnika, tzv. Lifelong
proces, ima najmanje pet odvojenih faza razvoja (slika 19). [114]
Postoji 15 glavnih standarda, podeljenih u 3 segmenta:
1. preduzetničke veštine – jedinstvene crte, ponašanje i procesi koji diferen-
ciraju preduzetnika od radnika ili menadžera;
2. pripremne veštine – poslovno, ili preduzetničko znanje i veštine, koje su
preduslov i neophodnost uspešnog preduzetništva;
3. poslovne funkcije – poslovne aktivnosti koje se obavljaju u toku biznisa.

68
Slika 19. Faze Lifelong modela obrazovanja preduzetnika
U tabeli 16 prikazani su pomenuti standardi sa osnovnim sadržajima koje
obuhvataju.[114]
Tabela 16. Standardi edukacije preduzetnika
Preduzetničke veštine
Procesi i crte/ponašanje koji su povezani sa preduzetničkim uspehom
A) Preduzetnički procesi – razumevanje koncepta i procesa koji su povezani sa
uspešnim preduzetničkim performansama
Faze preduzetničkog procesa – otkrivanje, razvoj koncepta, identifikovanje resursa,
aktualizacija i žetva
B) Preduzetničke crte/ponašanje
Liderstvo
Lično procenjivanje
Lični menadžment
Pripremne veštine
Poslovna znanja i veštine koja su preduslov ili neophodnost uspešnog preduzetništva
C) Osnivanje biznisa
Pojam biznisa
Poslovne aktivnosti

69
D) Komunikacione i interpersonalne veštine
Osnove poslovnih komunikacija
Komunikacija zaposlenih
Etika u komunikaciji
Međuljudski odnosi u grupi
Upravljanje konfliktom
E) Računarske veštine
Računarske osnove
Računarske aplikacije
F) Ekonomija
Opšti koncept – razlika između ekonomskih dobara i usluga, faktori proizvodnje,
koncept deficita, priroda ekonomije i ekonomskih aktivnosti, oblici ekonomskih ko-
risti kreirani poslovnim aktivnostima, zakon ponude i tražnje, teorija cena.
Relacija trošak–profit – koncept produktivnosti, “Cost/benefit” “analiza, uticaj speci-
jalizacije na produktivnost, “ekonomija obima”
Ekonomski indikatori/trendovi – mere za analizu ekonomskih uslova, priroda indeksa
cena, koncept bruto društvenog proizvoda, uticaj poslovnih ciklusa na poslovne ak-
tivnosti
Ekonomski sistemi – tipovi ekonomskih sistema, povezanost vlade i biznisa, uticaj
aktivnosti vlade na poslovna ulaganja, koncept privatnih preduzeća, procena faktora
koji utiču na poslovni profit, faktori poslovnog rizika, pojam konkurentnosti, tipovi
tržišnih struktura, uticaj MSP i preduzetništva na tržišnu ekonomiju
Međunarodni koncepti – međunarodna trgovina, šanse MSP u međunarodnoj trgo-
vini, uticaj kulturološkog i socijalnog okruženja na svetsku trgovinu, uticaj kursnih
razlika na svetsku trgovinu
G) Finansijska pismenost
Osnove novca – oblici finansijske razmene (gotovina, kredit...), funkcija novca
(sredstvo razmene, jedinica mere, jedinica vrednosti), izvori priliva, oblici novca
(papirni novac, banknote, obveznice...), vremenska vrednost novca
Finansijske usluge – usluge finansijskih institucija, zakonske obaveze finansijskih
institucija, troškovi vezani za korišćenje finansijskih usluga, izbor finansijske insti-
tucije
Upravljanje ličnim novcem – postavljanje finansijskih ciljeva, razvoj plana čuvanja i
trošenja novca
H) Profesionalni razvoj
Planiranje karijere – evaluacija šansi u karijeri na osnovu sadašnja/buduća eko-
nomija, očekivanja radnika u poslovnom okruženju, prava radnika, interesovanja;
šanse u preduzetništvu
Veštine traženja posla
Poslovne funkcije
Poslovne aktivnosti koje preduzetnik obavlja u upravljanju biznisom
I) Finansijski menadžment
Računovodstvo – računovodstveni standardi, priprema procenjenih/projektovanih
prihoda, procena “cash-flow” potreba, priprema procenjenih/projektovanih bilansa,
finansijska racija, porezi i doprinosi, obračun

70
Finansije – finansijske potrebe osnivanja biznisa, izvori finansiranja, zajmovi kod
finansijskih institucija
Upravljanje novcem – uspostavljanje finansijskih ciljeva, razvoj i praćenje budžeta,
upravljanje tokovima gotovine, priroda kapitalnih investicija, podstrekivanje pozi-
tivne finansijske reputacije, upravljanje dugom
J) Upravljanje ljudskim resursima
Organizovanje – plan organizovanja radnika, sistem plaćanja i nagrađivanja, dele-
giranje odgovornosti, opisi poslova
Stafing – determinisanje potreba za novim radnicima, selekcija, izbor, otpuštanje...
Trening/razvoj
Moral/motivacija – organizaciona kultura, liderstvo, timske vrednosti
Procena – moral, trud, performanse
K) Upravljanje informacijama
Čuvanje podataka – priroda poslovnih podataka i njihovo čuvanje
Tehnologija
Akvizicija sticanje informacija
L) Marketing menadžment
Kreiranje proizvoda/usluga – metode generisanja ideja novih proizvoda/usluga,
određivanje potreba potrošača, plan proizvoda, proizvodni miks, brendiranje i
pozicioniranje
Upravljanje marketing informacijama – situaciona analiza, segmentacija tržišta,
marketing strategije, marketing planiranje
Promocija
Cena – prelomna tačka politika cena
Prodaja
M) Operacioni menadžment
Poslovni sistemi
Upravljanje kanalima poslovanja
Nabavka
Upravljanje dnevnim operacijama
N) Upravljanje rizikom
Poslovni rizici
Pravne važnosti
O) Strateški menadžment
Planiranje
Kontrola

Navedena znanja i veštine stiču se pre svega formalnim, ali i neformalnim obra-
zovanjem. Formalno obrazovanje obuhvata obrazovne institucije od osnovnog
do univerzitetskog obrazovanja, dok se neformalno znanje može steći različitim
konsultantskim i trening aktivnostima.

71
4. RAZVOJ INSTITUCIJA ZA PRUŽANJE
PODRŠKE MSP

Nefinansijske institucije i usluge koje one pružaju imaju veoma dugu istoriju
i tradiciju. Njihov nastanak i razvoj se vezuje za 19. vek i privredne komore. Od
tada do danas razvile su se različite vrste organizacija koje pružaju ove usluge
(javne, privatne, vladine, nevladine itd.), na različitim nivoima, od nacionalnog do
lokalnog.
Činjenica je da se male firme, upravo zbog toga što su male (sa ograničenim
sredstvima, kadrovima i znanjem), u slobodnom delovanju tržišta nalaze u ne-
ravnopravnom položaju u odnosu na velike firme. Polazeći od značaja MSP u
društveno-ekonomskom razvoju svake zemlje i saznanja da je formiranje, uspešno
vođenje i razvijanje biznisa težak, složen i rizičan posao koji iziskuje puno znanja,
sredstava i napora za koji je sposoban ograničen broj ljudi, sve vlade razvijenih
tržišnih privreda imaju razrađen i razuđen sistem podrške, odnosno sistem poseb-
nih mera i akcija, kojima se stvaraju neki opšti uslovi koji mala i srednja preduzeća
stavljaju u približno isti položaj na tržištu.
Razvoj institucionalne infrastrukture za podršku MSP se razlikuje od zemlje
do zemlje. Ne postoji jedinstven model jer je razvoj podrške uslovljen različitim
faktorima, kao što su razvoj sektora MSP, broj MSP itd. Mnogi programi za pomoć
MSP nastali su na Zapadu. U zemljama u razvoju ili tranziciji ovi programi mogu
biti neprihvatljivi i neodrživi, s obzirom na to da su preneti iz jednog instituciona-
lnog konteksta u drugi, koji je obično sasvim drugačiji. Stvaranje organizacije za
podršku MSP zapadnog tipa u uslovima ekonomije u tranziciji (kao što je Centar
za razvoj) neće uspeti, osim ako nije prilagođen načinu funkcionisanja u zemlji
korisnika. Stavljanje akcenta na poslovno planiranje savetovanja i obuke za MSP
može biti sasvim neumesno u kulturi koja se bazira na međuljudskom poverenju
i poznanstvima. Dobar primer za to predstavljaju poslovne škole u zemljama u
tranziciji, često potpune kopije škola na Zapadu, koje nude istu vrstu diplome i
sadržaj nastavnog programa uz veoma malo osvrta na lokalne društvene potrebe.
Izuzetnu važnost nefinansijskih institucija predstavlja pružanje nefinansijskih
usluga, kojima se smanjuju ili eliminišu nefinansijski faktori rizika koji su najčešći
uzrok i prepreka obezbeđenju insvesticija (nepoznavanje tržišta, konkurencije,
svetskih cena, tehnologije i opreme, menadžerskih znanja i dr.). Nefinansijske
usluge treba da podignu investicioni kapacitet postojećih MSP i omoguće lakše
dobijanje početnog kapitala za nova MSP.[99]

72
Razvojem institucija za podršku MSP postižu se sledeći rezultati:
x koristi se maksimum razvojnog potencijala sektora velikih i postojećih
preduzeća;
x razvijaju se kapaciteti za pružanje profesionalnih usluga koje obuhvataju
konsultanske usluge, obuku i druge vidove pomoći;
xusmeravanjem svih učesnika u zajednici ka preduzetništvu stiče se osećaj
vlasništva i odgovornosti;
xpodjednaka zastupljenost svih sektora. Lako se upada u zamku angažovanja
i pomoći onih preduzetnika koji su stekli status i veličinu, zanemarujući
mikropreduzeća;
xrazvijaju se održive institucije;
xpodstiče se partnerstvo između institucija.
Opšti trend promena u domenu razvoja nefinansijskih institucija u razvije-
nim tržišnim privredama, ogleda se u tome što se velika pažnja poklanja sistem-
skom građenju i usavršavanju mreže institucija koje stvaraju povoljne uslove za
preduzetništvo i potpomažu stvaranje konkurentnih (ravnopravnih uslova) za raz-
voj MSP. Ova mreža sastoji se od institucija na svim nivoima, počevši od državnih,
paradržavnih, obrazovnih, do profitnih, neprofitnih, privatnih institucija i firmi.
U sklopu institucija za staranje o razvoju MSP u ovim zemljama najveći značaj i
uloga pripada posebnom državnom organu ili paradržavnom organu (koja je pan-
dan RAMSP) zaduženom za razvoj MSP.
Bez obzira na institucionalno rešenje i organizacionu strukturu, sadržaj i
opseg rada institucija zaduženih za razvoj MSP, veoma su slične u svim zemljama.
Ove institucije usko sarađuju sa ostalim državnim organima i organizacijama, a
naročito sa drugim institucijama koje pomažu razvoj MSP.
Organizaciona struktura institucionalne podrške razvoju MSP mora biti
fleksibilna da bi omugućila koordinaciju rada na projektima i incijativama u
uslovima makroplaniranja, a u isto vreme zadovoljila široku lepezu potreba za
dostizanje realne transformacije mikroprocesa proizvodnje i podsticanje razvoja
preduzetničke svesti i kulture na lokalnom nivou.

73
4.1. Institucionalna i organizaciona struktura za razvoj i
održivost MSP
Polazna tačka u stvaranju održivih struktura jeste razumevanje načina na koji
MSP mogu da se izbore i razviju na tržištu, kako institucionalno (način poslovanja)
tako i organizaciono (odnosi sa organizacijama koje treba razvijati).[100]

Slika 20. Prostor za opstanak MSP

Na prethodnoj slici predstavljen je «prostor» na kome funkcionišu MSP, gde su


prikazani faktori kojima se ovaj sektor mora suočiti kako bi opstao i širio svoje po-
slovanje, uz shvatanje da priroda organizacija sa kojima se susreću i način saradnje
sa njima zavisi od veličine, složenosti, polja rada i stepena poslovnog razvoja. Kao
što se vidi uspeh firme predstavlja funkciju stepena do kojeg ona formira i zado-
voljava potrebe interesnih grupa. Po ovom modelu uloga preduzetnika i njegovih
zaposlenih jeste da postignu međuzavisnost sa različitim interesnim grupama.
Važno je napomenuti da upravo ovde preduzetnik najviše nauči, s obzirom da za
njega ovo predstavlja »prostor organizacionog treninga«.

74
Odnosi unutar ovog modela mogu se kategorizovati na više načina, a svaki od
njih vrši drugačiji pritisak u pravcu razvoja:
xdirektni odnosi predstavljaju neposredni imperativ za opstanak MSP. Ovo
su odnosi sa klijentima i dobavljačima. Ako preduzeće ne ostvaruje ren-
tabilnu prodaju i ne uspe da obezbedi osnovna sredstva za proizvodnju ono
ne može da opstane;
x indirektni odnosi predstavljaju odnose sa poslovnim subjektima koji
obezbeđuju finansijska i uslužna sredstva kao što su banke, knjigovođe, ad-
vokati, posrednici i agenti koji pomažu proces ostvarivanja kontakta sa kli-
jentima i dobavljačima, vršeći drugačiji vid pritiska;
xnametnuti odnosi mogu zahtevati poštovanje nacionalnih normi i standar-
da zahtevanih od strane nacionalne vlade, regulativnih organa, lokalne sa-
mouprave, konkurencije, porodičnih, obrazovnih i drugih ustanova i pred-
stavljaju još jednu vrstu izazova;
xnamerni odnosi su u vezi sa funkcionisanjem društva, mreže preduzetnika,
odnosi sa kolegama i onima koji pružaju komercijalne i nekomercijalne
usluge.
Sve navedene razlike važne su po tome što objedinjuju niz imperativa za vlas-
nike, direktore i zaposlene u okviru MSP, na koje oni moraju odgovoriti, preuzeti
inicijativu i naučiti ih u praksi. Stvar se dalje komplikuje, ukoliko svaka od gorena-
vedenih interesnih grupa ima različitu kulturu i način na koji funkcioniše. Banke
npr., imaju vrlo formalistički način ponašanja u procesu pozajmljivanja novca i ad-
ministracije. Različiti segmenti na polju profesionalnih usluga takođe imaju pose-
ban način funkcionisanja. Regulativni organi, birokratija, porodica, konkurenti i
kolege mogu predstavljati takođe dodatne posebne grupe kultura. Unutar ovog
polja međuzavisnosti, mogu funkcionisati i različiti odnosi moći. Ukoliko ostva-
rena prodaja preduzeća zavisi u najvećoj meri od jednog krupnog klijenta, onda
odnos razmene može biti radikalno drugačiji nego u slučaju da se oslanja na neko-
liko desetina manjih ili srednjih klijenata. Isto tako, odnosi moći sa regulativnim
i društvenim organima mogu znatno varirati, zavisno od prirode njihove pravne
pozicije i procedura, ovlašćenja i motivacije za primenu. U nekim zemljama jasno
je da je za efikasno obezbeđenje finansijskih usluga za siromašne moguće samo
ako se izvesni formalni regulativni zahtevi zanemare odnosno ne primene.
Ovaj model dalje se komplikuje interakcijama između različitih interesnih
grupa. Npr., društveni organi vlasti mogu sarađivati sa bankama, knjigovođama i
pravnicima na formiranju regulativnog okruženja. Klijenti mogu izgraditi odnose
sa dobavljačima MSP, kako bi osigurali kvalitet i pojačali kontrolu lanca snab-
devanja. Oni koji pružaju usluge u vezi sa razvojem poslovanja mogu sarađivati sa
bankama i vladom i time oblikovati pristup učenju.

75
4.2. Implikacije u vezi sa izgradnjom održivih institucija
Cilj izgradnje održivih institucija jeste da pruže dodatnu pomoć MSP i
to:[101]
xsmanjenjem troškova transakcija na »prostoru« ili povećanjem broja pov-
lastica,
xolakšanjem saradnje u okviru mreže i angažovanja oko interesnih grupa u
cilju učenja i redukovanja troškova,
x koncentracijom na dodavanje vrednosti i rešavanjem problema u smislu
postojećeg načina kako se stvari rade,
x usmeravanjem MSP da uče jedni od drugih na osnovu kopiranja, prakse,
rešavanjem problema, iskorišćavanjem povoljnih mogućnosti, putem eks-
perimentisanja i načinjenih grešaka.
Prema ovom modelu jasno je da institucije treba da:
xrazumeju na koji način se tokom vremena razvijaju odnosi između MSP i
drugih važnih interesnih grupa u različitim kontekstima i fazama razvoja,
x budu upoznate sa načinom funkcionisanja društva i različitih interesnih
grupa sa kojima sarađuju, kako bi naučile da dodaju vrednost,
x razumeju imperative, kulture i odnose moći koje pokreću ovakav proces
razvoja i budu u poziciji da se prilagode tamo gde je to potrebno,
x shvate emocije koje stoje iza ovih odnosa i način na koji one određuju
uverenje i diktiraju učenje,
xshvate način na koji je znanje organizovano unutar ovih odnosa i razumeju
proces kojim se odvija učenje,
xrazumeju perspektive partnerstva između raznih interesnih grupa i poten-
cijal za efikasno združivanje i partnerstvo u okviru zajednice MSP.
Prava institucija treba da bude ona koja može najbolje da odigra gorenavedenu
ulogu, a smernice za njen izbor mogu biti sledeće:
x sami preduzetnici su u najboljoj poziciji da to učine jer dobro poznaju
okruženje u kojem funkcionišu. Oni mogu oceniti rad postojećih agencija
prema postignutim rezultatima i njihovoj sposobnosti da odgovore na nji-
hove potrebe;
xorganizacije koje su već aktivne u mreži interesnih grupa kao što su pravnici,
knjigovođe i bankari mogu biti u stanju da odigraju i veću ulogu;
xposrednici, u bilo kojem procesu, najbolje poznaju odnose i određeni način
na koji stvari funkcionišu i u najboljoj su poziciji da dodaju vrednost;
xkonsultanti i privatne agencije za obuku koje se već nalaze na tržištu mogu
želeti da prošire svoju aktivnost.

76
U praksi mnoge države već imaju spremne specijalizovane agencije čiju efikas-
nost žele da povećaju, što se najbolje postiže preduzimanjem sledećih koraka:
xintegrisanjem u mrežu interesnih grupa, njihovim dobrim poznavanjem i
shvatanjem da nije važan broj aktivnosti koje preduzimaju, već njihov ste-
pen; da budu poznate mreži; da budu smatrane korisnim za jačanje komer-
cijalne aktivnosti; da ulaze u partnerstvo i zajedničke poslovne poduhvate
sa glavnim interesnim grupama; da ih grupe smatraju korisnim za svoje po-
slovanje;
x da su zasnovane na principu slobodne preduzetničke organizacije u
vlasništvu, da su sposobne da izgrade mreže poverenja, da preduzimaju ne-
zavisne inicijative i brzo reaguju na otvorene mogućnosti;
xda budu u stanju da organizuju znanja i usluge prema načinu funkcionisanja
u okviru mreže međusobnih odnosa;
xda preduzmu korake kako bi organizacije koje su duboko ugrađene u tkivo
društva (npr. obrazovne ustanove) izmenile programe u pravcu prihvatanja
kulture i vrednosti zajednice MSP i shvatile načine na koje ona deluje.
Okruženje za pomoć razvoju MSP, organizovano na ovaj način postaje tkivo
od kojeg je sačinjena mreža interesnih grupa. Ono u isto vreme povlači i podršku
samih grupa jer će se smatrati značajnim za njihove osnovne aktivnosti. Društvene
subvencije će verovatno biti i dalje potrebne, ali se one mogu iskoristiti za dobi-
janje podrške od ostalih delova zajednice.[101]

4.3. Uloga i aktivnosti vlade u pružanju podrške MSP na


relaciji nacionalni – lokalni nivo
Vlada preko izgrađene mreže institucija za podršku MSP može da:[102]
xse usredsredi na rešenja na osnovu razvojnih inicijativa «odozdo naviše»,
xnastoji da svojim smernicama maksimalno upotrebi energiju MSP u zajed-
nici,
xpodigne status MSP,
xpodržava izgradnju održivih lokalnih institucija preko partnerstva intere-
snih grupa,
xunapredi komunikacione mreže i poverenje na lokalnom nivou,
xuspostavi most između državnih i lokalnih institucija,
x podstiče korišćenje javnih sredstava u cilju uravnoteženja preduzetničke
energije,
xuspostavi organizaciju pružanja podrške MSP,
xstavi naglasak na efikasne promotivne aktivnosti, umesto na uske rezultate,
xnastoji da predstavi budućnost MSP odgovarajućim jezikom i u odgovarajućoj
formi.

77
Navedene smernice ukazuju na značajnu ulogu vlade i institucija za podršku u
razvoju sektora MSP. Aktivnosti kojima treba pristupiti kako bi se stvorili ravno-
pravni uslovi za sva MSP i povoljno makroekonomsko i socijalno okruženje
uključuju:
x pomno praćenje stanja privatnog sektora, na nacionalnom i regionalnom
nivou,
xunapređenje znanja i dobrih praksi u razvoju MSP tokom vremena,
xobezbeđivanje istraživanja i razvoja projektovanja korisnih programa i insti-
tucija,
xomogućavanje razmene iskustava na nacionalnom, regionalnom i lokalnom
nivou,
x predlaganje odgovarajućih ideja iz inostranstva, njihovo prilagođavanje i
širenje,
xpodrška nacionalnoj i regionalnim agencijama za međunarodno umrežavanje,
xobezbeđivanje sredstava za analizu potreba,
xpodrška studijama procene i izvodljivosti,
xobezbeđivanje kriterijuma za merenje efikasnosti razvoja,
xpodrška obuci i razvoju institucija za podršku MSP,
xusklađivanje lokalnih aktivnosti sa centralnim ministarstvima,
xpronalaženje mehanizama kojima bi se na odgovarajući način predstavile lo-
kalne potrebe na nacionalnom nivou,
xotkrivanje i otklanjanje nedostataka u infrastrukturnoj podršci MSP,
xprikazivanje scenarija za budućnost u obliku koji odgovara potrebama MSP,
xobezbeđivanje motivacije u cilju zajedničkog rada javnih i privatnih tela,
xmotivisanje velikih kompanija da rade sa MSP na pitanjima socijalno odgo-
vornog restrukturiranja, lanca nabavke i razvoja sektora.

4.4. Uloga i aktivosti lokalnih i regionalnih vlasti u


pružanju podrške MSP
Lokalne i regionalne vlasti obično imaju ograničene kapacitete za aktivnos-
ti podrške MSP i njihova mogućnost da reaguju zavisi od pravnih, finansijskih i
kadrovskih ograničenja. Kada su u pitanju pravna ograničenja postoji veliki pros-
tor u kome lokalne vlasti mogu da ostvaruju uticaj i obavljaju veliki broj usluga za
razvoj MSP stvarajući okruženje koje će to podržati u:[103]
xprosveti,
xsaobraćaju/putevima,
xlicenciranju i pravnoj regulativi,

78
xurbanističkom planiranju,
xkomunikacijama,
xekonomskom razvoju,
xbibliotekama i informativnim službama,
xturizmu,
xzaštiti životne sredine,
xupravljanju otpadom,
xstanovanju,
xkulturi i umetnosti,
xsocijalnim uslugama,
xpoliciji i lokalnoj bezbednosti.
Drugačije je stanje sa finansijskim mogućnostima koje su po pravilu veoma
ograničene. Iako finansijska ograničenja na lokalnom nivou mogu da budu veoma
velika, lokalne i regionalne vlasti nastoje da za sektor MSP obezbede spektar di-
rektnih usluga. Finansijski resursi se odnose na:
xslobodu prikupljanja i trošenja poreza na lokalnom nivou,
xslobodu prikupljanja sredstava putem kreditiranja,
xmere kojim centralna vlada prenosi odgovornost za izvršavanje ovih obaveza.
Osoblje lokalnih vlasti obično nema iskustva sa angažovanjem aktivnosti lo-
kalnog ekonomskog razvoja MSP i potrebna je značajna izgradnja kapaciteta kako
bi se unapredila njihova svest, veštine i iskustvo. Lokalne vlasti bi trebalo da ima-
ju kapacitete koji će jasno definisati i postaviti razvojne probleme i mogućnosti.
Problemi mogu da se odnose na:
xvisoku stopu nezaposlenosti,
xmale prihode,
xlošu infrastrukturu i okruženje,
xodlazak mladih i kvalifikovanih ljudi van oblasti,
xslabu bazu MSP,
xkulturu zavisnosti,
xzatvaranje ili smanjivanje velikih društvenih preduzeća,
xslabo kvalifikovanu radnu snagu.
Mogućnosti mogu da uključuju:
xuspostavljanje dobrog univerziteta i sistema škole za stručnu obuku,
xpotencijalne grupe preduzeća u određenim oblastima rasta,
xprirodne atrakcije,
xpotencijal za osnivanje centara za komunikaciju,
xvelike mogućnosti za dodatu vrednost u lokalnim privrednim granama,
xjeftinu radnu snagu.

79
Lokalne i regionale samouprave mogu da donesu strateški okvir za lokalni eko-
nomski i socijalni razvoj koji se odnosi na MSP, kao što je:
xodređivanje prioritetnih oblasti za lokalni ekonomski i socijalni razvoj,
xutvrđivanje gde i kako MSP mogu da doprinesu rešavanju problema,
xutvrđivanje odgovarajućeg pristupa u cilju pomoći i razvoja MSP,
x utvrđivanje načina na koji lokalne vlasti mogu da podrže proces razvoja
MSP, uzimajuću u obzir njihova pravna i finansijska ograničenja,
xodređivanje i korišćenje partnerskog potencijala u zajednici,
xpostavljanje strategija za akciju.

4.5. Zašto je potrebno razviti institucije za podršku MSP


Najveći broj ljudi koji započinje sa poslovanjem ne može sebi da priušti
plaćanje usluga podrške, naročito u zemljama u razvoju i tranziciji. Oni se nadaju
da će njihov osnovni nivo znanja i njihova početna sredstva biti dovoljna. To često
nije slučaj. Postoji veliki rizik od propasti novih preduzeća, koji se može ublažiti
njihovim podržavanjem. Kako sektor MSP ne može sebi da obezbedi potrebne
usluge, stvatra se neodgovarajuća komercijalna potražnja na tržištu i ne razvija
nikakva uslužna delatnost podrške za nova preduzeća. Ovako se stvara začarani
krug: MSP je neophodna podrška koju ne mogu sebi da priušte; ne razvijaju se
davaoci usluga jer finansijski ne mogu preživeti pored klijenata koji plaćaju malo
ili nikako; tada MSP koja se odluče da zatraže pomoć prestanu je tražiti, time još
više potkopavajući potražnju i ponudu pomoći.[102]
Vlade u velikom broju zemalja donele su odluku da uđu na tržište kako bi
prevazišle ovaj jaz radeći sa davaocima usluga iz privatnog sektora preko agen-
cija za podršku MSP, subvencionišući informacije i obuku za MSP koja sebi to ne
mogu da obezbede. U EU i SAD, vlade promovišu širok opseg usluga podrške za
nova preduzeća. One promovišu mogućnost samozapošljavanja, kao i mogućnost
rada MSP u ekonomski interesantnim područjima, kao što su susedstva u eko-
nomskoj krizi, područja sa visokom stopom nezaposlenosti, kao i promenljive
industrijske grane sa visoko smanjujućim stopama. One takođe ukazuju na rast
u novim tržištima, održavaju besplatne ili jeftine seminare za MSP, koja su zain-
teresovana za izvoz.
Ove usluge snižavaju troškove sticanja znanja i kvalifikacija neophodnih za
uspeh. Usluge se mogu pružiti direktno od vlade, ili indirektno putem subven-
cionisanih MSP i konsultanata iz privatnog sektora. Neki programi obuhvataju
sistem koji MSP omogućava odabir usluga umesto jednostavnog unajmljivanja jed-
nog preduzeća za pružanje usluga. U nekim slučajevima, programi su zajedničke
subvencije kojima se razvijaju i novo poslovanje i davaoci usluga. Time se kon-
sultantima omogućava delovanje i samostalno podržavanje, pružajući dodatne
usluge uspešnim preduzećima kada ona dostignu novi stadijum rasta.

80
Obim usluga između ostalog obuhvata:
xinformacije o pravnom i regulatornom okruženju, skrojene prema vrsti po-
slovanja koje se razmatra (npr. registracija, dozvole, zakon o radu),
xinformacije ili smernice za pristup finansiranju,
xgrantove ili jeftino finansiranje za grupe u nepovoljnom položaju,
xsmernice marketingu i raspoložive izvore informacija za planirano poslovanje,
xsavetovanje o odluci kada i kako osnovati preduzeće,
x upućivanje na specifičnu obuku za sticanje neophodnih kvalifikacija pre
pokretanja poslovanja,
xfinansiranje,
xpodršku razvoju osnovnih kvalifikacija poslovnog menadžmenta putem krat-
kih radionica (finansiranje, marketing, računovodstvo administracija, itd).
Usluge se obično pružaju u obliku:
x radionica u malim grupama za povećanje nivoa informisanosti i obuka za
sticanje osnovnih kvalifikacija,
xsavetovanje jedan na jedan i dijagnostifikovanje potreba,
xdokumenata sa osnovnim informacijama.
MSP i vlade imaju dve različite perspektive u vezi sa uslugama. Sa gledišta MSP,
usluge podrške MSP smanjuju troškove pokretanja, omogućavajući im oslobađanje
nekih od njihovih sredstava, sa ciljem korišćenja mogućnosti zarade. Zbog boljeg
razumevanja posla smanjuju se sveukupni rizici od propasti i smanjuje se rizik od
propasti zbog neznanja. Za vlade takve usluge su opravdane, jer se smanjuje neza-
poslenost, povećava poreska baza i povećava ekonomski razvoj putem razumnog
ulaganja u javne fondove. Vladini interesi se ne tiču MSP - njih samo interesuje da
li će im pružene usluge pomoći da uz prihvatljivi trošak ostvare svoje ciljeve.
Dugoročni ekonomski razvoj i konkurentnost zavise od usluga kojima se
pružaju obrazovanje i obuka. Da bi MSP ostali na tržištu veoma je važna obuka
osoblja i rukovodstva. Ovo proizvodi direktan uticaj na troškove, rizike i prihode,
koja MSP moraju uravnotežiti u cilju svoje uspešnosti. Učenje započinje zvaničnim
obrazovanjem, uključujući stručne škole. Ostali programi potom dopunjuju ovo
obrazovanje pružanjem kontinuiranog učenja i sticanja novih i unapređenih kvali-
fikacija. Doživotno usvajanje znanja zahteva raznolikost predavača koji organi-
zuju kurseve, seminare, radionice ili čak direktnu pomoć koju pružaju konsul-
tanti. Novi pristupi, nova tržišta, nove strategije, novi trgovinski odnosi i mnoštvo
drugih promena znači da MSP moraju redovno dopunjavati svoje znanje i kvalifi-
kacije kako bi se izbegao rizik zastarelosti.

81
4.6 Uloga institucija za nefinansijsku podršku u širenju
informacija i uspostvaljanju veza kao važnih
faktora za razvoj MSP
Nedostatak informacija i komunikacija, odnosno pružanje nekvalitetnih in-
formacija ključni su problemi sa kojima se još uvek suočavaju MSP. Informacije
i komunikacije predstavljaju ključne elemente od kojih često zavisi uspešnost
biznisa, jer današnje tržište ne oprašta kašnjenja na bilo koji način. Da bi neko
danas otpočeo ili razvio biznis neophodno je da raspolaže pravim informaci-
jama, kao i da uspostavi komunikaciju sa mnogim učesnicima u ekonomskom
lancu. Informisanje, komunikacije i njihovo korišćenje su procesi koji počinju sa
donošenjem odluke o ulasku u biznis i ne prekidaju se više nikada. Naprotiv, samo
se usavršavaju.[100]
Napredak u sredstvima informisanja (časopisi, radio, televizija, internet, elek-
tronska pošta, mobilni telefoni i dr.) i komunikacije (drumski, vazdušni, pomorski,
elektronski i dr. saobraćaj) su ključni faktori uspeha industrijalizovanih zemalja.
Jedan od zadataka institucija koje pružaju podršku MSP jeste da približi postojeću
komunikacijsku infrastrukturu svakom preduzetniku, pojašnjavajući pri tome
njene prednosti i njen uticaj na razvoj MSP sektora, uopšte. S obzirom na to da
je razvoj komunikacija u svetu veoma brz, neophodno je posvetiti pažnju ovlada-
vanju novim vidovima komunikacija od strane MSP. U protivnom, ako je stepen
iskorišćavanja nepromenjen kao i njegovo unapređenje, teško će se obezbediti us-
lovi za savremen razvoj sektora MSP.

Slika 21. Prikaz trenutne razvijenosti komunikacija

82
5. INSTITUCIONALNA INFRASTRUKTURA KAO
MEHANIZAM PODRŠKE MSP

Uslov za stvaranje, funkcionisanje i razvoj MSP jeste odnos društva, odnosno


države i javnog mnenja prema ulozi, značaju i problemima MSP. Sve veći broj ze-
malja stvara posebne institucije za podršku MSP. Danas nema evropske zemlje u
kojoj MSP nisu praćena odgovarajućim, čak i specijalizovanim ministarstvima,
agencijama, asocijacijama i lokalnim institucijama. Lepeza aktivnosti ovih instituci-
ja je veoma široka: rešavanje dnevnih problema MSP, promocija, koordinacija, pre-
poruka i incijativa, ujednačavanje i strateško usmeravanje na najvišim instancama.
Postoji više vrsta standardnih institucija. Jedan deo tih institucija je javnog,
odnosno polujavnog karaktera, zavisno od toga da li ih samostalno organizuje
država za svoje potrebe ili to čini sa drugim telima (institutima, bankama, fon-
dovima i dr.). Te institucije su centralizovane ili decentralizovane i po pravilu
neprofitne. Sve veći broj zemalja ima ministarstva za MSP, specijalne sektore u
okviru privrednih resora, komisije, savetodavna i konsultativna tela. Drugi deo
tih institucija povezan je ostvarivanjem specijalizovanih ciljeva, kao što su obra-
zovanje, usavršavanje, naučno i tehnološko istraživanje. One nisu profitnog ka-
raktera i subvencionišu ih (stalno ili povremeno) država, banke, velika preduzeća,
MSP i njihove asocijacije. Treći deo institucija nastao je iz dnevnih potreba MSP.
Te institucije funkcionišu kao nacionalna, regionalna i lokalna udruženja sa svo-
jim programima rada ili kao specijalizovana tela pri već postojećim privrednim,
industrijskim i trgovinskim komorama. U novije vreme deo institucija se inter-
nacionalizuje bilo spajanjem sa već postojećim međunarodnim organizacijma za
MSP, bilo formiranjem bilateralnih, trilateralnih ili multilateralnih asocijacija.
Postojanje većeg broja institucija za podršku MSP i njihovo dalje grananje
dovelo je do potrebe posebnog vođenja računa o njihovom organizovanju i us-
merenom delovanju. Iako je organizacioni proces stalno dinamičan u traganju za
optimalnim rešenjima, u njemu se kao bitno obeležje, pojavljuje tzv. mrežni meh-
anizam, povezan sa rastućim brojem MSP. On zamenjuje tradicionalne vertikalne
i horizontalne mehanizme organizacije, dopunjava ih i povezuje na specifičan
način.
Osnovi organizacioni mehanizmi (vertikalni i horizontalni) nastali su u skla-
du sa procesima nastanka i razvoja MSP. Najpre su se MSP, i pored međusobne
konkurencije, organizovala u lokalnom prostoru udruženja i asocijacije. Ta pove-
zanost bila je nužna za međusobno pomaganje, smanjenje rizika, zajedničke po-
slove, prošireno informisanje i naročito zaštitu interesa.
Nakon toga su se te asocijacije povezivale i objedinjavale na regionalnom i
nacionalnom nivou, u vidu udruženja, bilo za pojedine grane, bilo za proširene

83
aktivnosti. Većim angažovanjem države, lokalnih organa vlasti, banaka i fondaci-
ja, opšta organizovanost podrške MSP postaje umrežena. Iz toga proizilazi pro-
gramsko organizovanje sa sinergetskim efektima.[104]
Članice EU imaju mnoštvo organizacionih oblika u vezi sa aktivnostima
MSP i sve veće mrežno povezivanje, zavisno od konkretnih potreba. Na multi-
lateralnom nivou, kao izraz stvaranja EU i veće integrisanosti evropske privrede,
karakteristično je univerzalno programsko i projektno povezivanje. Pojedini pro-
grami i projekti su otvoreni i dostupni zemljama koje nisu članice EU, odnosno
sektorima MSP iz tih zemalja. S obzirom na inostranu praksu u pogledu formi-
ranja organizacionih oblika i mehanizama njihovog povezivanja, za Srbiju bi bilo
korisno da pored lokalne organizacije za MSP ima mrežnu organizaciju na nacio-
nalnom nivou uz pomoć koje će se lakše i intenzivnije uključivati u organizaciju
članica EU i multilateralne programe EU kao celine.

5.1. Objektivne pretpostavke organizovane pomoći MSP


U čitavom svetu, a u poslednje vreme i u Srbiji, MSP su obavezan predmet
organizaciono-pravne i resursno-finansijske podrške, pri čemu se neophodnost
ove podrške ne određuje stanjem ekonomije zemlje ili regiona, već suštinom MSP.
Iako poseduju neosporne ekonomske prednosti nad velikim proizvođačima roba
i usluga (mobilnost, direktni kontakti sa potrošačima, minimalni administrativ-
ni rashodi i sl.), i igraju univerzalnu ulogu u obezbeđivanju socijalne stabilnosti
(pre svega u otvaranju radnih mesta), MSP po svojoj suštini nisu orijentisana na
samostalnu pripremu kadrova, detaljna istraživanja tržišta, sticanje pravnih ili
drugih informacija. U poređenju sa krupnim firmama, MSP imaju znatno manji
pristup krupnim finansijskim resursima, naučno-tehničkim programima itd. Re-
alizacija ekonomskih i socijalnih prednosti MSP moguća je samo ako im se ukaže
odgovarajuća podrška, a razni organizacioni oblici takve podrške, po pravilu, po-
javljuju se istovremeno sa novim MSP. Ovako se formira raznovrsna infrastruktu-
ra razvoja MSP, uključujući državne, privatne, republičke, regionalne i lokalne or-
ganizacije koje su, u potpunosti ili delimično specijalizovane, za pružanje ovakve
podrške.[100]

5.2. Savremena infrastruktura i elementi razvoja MSP


U svetskoj praksi poznato je nekoliko desetina organizacionih elemenata in-
frastrukture razvoja MSP. U tu grupu spadaju državni i regionalni organi koji
za osnovni cilj imaju razvoj MSP, fondovi i finansijske institucije za razvoj MSP,
specijalizovane organizacije u sistemu sredstava masovnog informisanja, tehnička
oprema, biznis inkubatori, lizing kompanije itd. U nizu zemalja (npr. V.Britanija,
SAD, Španija) ovakvi elementi su organizovani u organizacione mreže čija se de-
latnost koordinira sa odgovarajućim organima.

84
5.3. Mesto regionalnih agencija u infrastrukturi razvoja
MSP
Regionalne agencije zbog svog statusa poseduju niz odlika koje ih stavljaju u
veoma povoljan položaj u sferi pružanja odgovarajućih usluga.[100]
xRegionalne agencije su potpuno specijalizovane u svojoj oblasti. Za razliku
od mnogih drugih organizacija za koje je rad na razvoju MSP samo privre-
mena ili usputna delatnost, RA mogu da iskoriste prednosti svoje specija-
lizacije u oblasti konstantnog sticanja iskustva i informacija, angažovanja
visokokvalifikovanih specijalista, čvrstih veza sa odgovarajućim adminis-
trativnim organima itd. Usluge RA mora da odlikuje visok kvalitet, njihove
konsultacije i drugi oblici razvoja MSP treba da budu visokoprofesionalni, a
preporuke korisne i ostvarive;
x Regionalne agencije mogu da koriste svu raznovrsnost oblika i metoda
pružanja podrške MSP. Ovo sa svoje strane obezbeđuje kompleksnost
pružanja odgovarajućih usluga;
xRegionalne agencije su od početka uključene u sistem republičkog, regio-
nalnog i lokalnog razvoja MSP, što je veoma važno za uspešnu realizaciju
njihovih registracionih, investicionih i drugih funkcija;
xRegionalne agencije se objektivno uklapaju u opštu mrežu uzajamno pove-
zanih i uzajamno korisnih organizacija, koja praktično pokrivaju čitavu
teritoriju Srbije.
Ove prednosti u najskorijoj budućnosti mogu da odrede vodeću ulogu RA u
razvoju MSP kao profesionalnih i u potpunosti specijalizovanih organizacija koje
ujedinjuju neposrednu delatnost sa funkcijama koordinacije, pripreme regionalne
politike, realizacije republičkih i regionalnih programa u datom pravcu, formi-
ranja regionalnih baza odgovarajućih podataka itd.

85
6. ULOGA REGIONALNIH AGENCIJA U RAZVOJU I
PODRŠCI MSP

6.1. Pojam regionalnih agencija


Regionalne agencije (RA) su profesionalne institucije za razvoj MSP kroz iden-
tifikaciju i promociju lokalnih investicionih prilika, u cilju kreiranja odgovarajućih
održivih radnih mesta, generisanja prihoda i integracije najugroženijih društvenih
grupa na tržište rada. Orijentacijom na izgradnju institucija za podršku MSP, a
ne samo na pojedinačne ad hoc akcije, mogu se postići dugotrajni efekti od kojih
celokupna lokalna ekonomija regiona može imati koristi.[100]

6.2. Regionalna orijentacija kao najvažnija osobenost


delatnosti regionalnih agencija
Obim i tendencija rada RA ne zavisi toliko od profesionalnih interesa i broja
potencijalnih korisnika njenih usluga u regionu, već i od toga koji deo ovih uslu-
ga pružaju drugi, već postojeći davaoci usluga i drugi elementi za razvoj MSP u
stvaranju. Zanimljivo je i da se nivo njihovog razvoja u pojedinim regionima razli-
kuje isto tako kao i parametri samog razvoja MSP, što je prirodno jer se u jednakoj
meri razlikuje i brojnost ekonomski aktivnog stanovništva samih regiona i njihov
ekonomski potencijal.
Realno tržište usluga za razvoj MSP u mnogim regionima, određuju ne samo
lokalne, već i druge organizacije. Ovo stvara neophodnost da RA sprovedu
analizu delatnosti ne samo lokalne infrastrukture razvoja MSP, već i celokupnih
odgovarajućih usluga koje se realizuju u regionu. Neophodno je da sve RA maksi-
malno i stalno obnavljaju predstave o realnoj situaciji u regionu na tržištu roba, u
sferi zaposlenosti, finansijskim resursima, tendencijama investicionih aktivnosti,
legalnom i skrivenom MSP sektoru i njegovim problemima, državnim, regional-
nim i lokalnim finansijskim izvorima razvoja, politici regionalnih i lokalnih vlasti
za razvoj ove privrede, sadržaju i ceni pruženih usluga, potencijalnim klijentima
itd. Bez ovoga nije moguće uspešno organizovati rad RA i uopšte formirati ih u
bilo kom regionu.
Ispoljena regionalna specifičnost, treba sama da definiše pravce, specijalizaciju,
organizacionu strukturu i druge parametre regionalnog razvoja MSP, a uspešnost
podrške neposredno zavisi od stepena razumevanja i uvažavanja situacije u
određenom regionu. Jedan od vodećih pravaca rada RA treba da bude stimulisanje
aktivnosti putem individualne i masovne propagande malog preduzetništva, selek-
cije nekoliko malih preduzeća kojima će biti pružena prioritetna podrška koja će
služiti za primer i sl. U regionima i u naseljenim mestima sa relativno aktivnom
preduzetničkom sredinom, akcenat može biti stavljen na profesionalnu pomoć
86
u širenju i povećanju uspešnosti već započete delatnosti. Na sličan način će se
razlikovati rad RA u relativno uspešnim i depresivnim regionima, odnosno re-
gionima sa preovlađujućim preduzećima i seosko-privrednim.
Odsustvo ili prisustvo već razvijene infrastrukture razvoja MSP u regionima
treba da bude uzeto u obzir prilikom formiranja organizacione strukture RA u
cilju izbegavanja skupog i neuspešnog dupliranja. Uz prisustvo škola, poslovnih
centara i obrazovnih struktura koji kvalitetno rade, RA može bitno pojednostaviti
svoju ulogu i sama razviti strukture individualnog konsultovanja, pripreme pla-
nova itd. Uz prisustvo kvalifikovanih i svestranih specijalista u regionu, agencija
se može prvenstveno orijentisati na saradnike koji rade honorarno i po ugovoru.
U određenim regionalnim situacijama dobro je imati ovakve saradnike kao stalne
saradnike RA.

6.3. Sistem podrške MSP, predmet i organizacija delatnosti

6.3.1. Sistem državne i nedržavne podrške MSP i formiranje


predmeta delatnosti regionalnih agencija
Osnovna delatnost RA je pomoć u uspostavljanju i funkcionisanju MSP. Pred-
met delatnosti je u potpunosti određena zadacima i sadržajem pomoći i ostvaruje
se na republičkom, regionalnom i lokalnom nivou od strane državnog i nedržavnog
sektora.[100]
Sistem podrške MSP postoji u većini zemalja sveta i zasniva se na tri osnovna
podsistema:
xopštedržavna i regionalna politika stimulisanja MSP;
xmehanizam realizacije politike stimulisanja (oblici i metode razvoja MSP);
x institucionalni (vladin i nevladin) aparat pripreme i realizacije navedene
politike uz pomoć odgovarajućih mehanizama.
Opšta državna i regionalna politika razvoja MSP proizilazi iz:
xpriznanja aktivne uloge MSP u privrednom životu i u stabilizaciji socijalno-
političke situacije;
xneophodnosti specijalnog sistema stimulativnih mera koje omogućavaju MSP
da uspešno odigraju ovu ulogu.
Prilikom određivanja delatnosti RA treba poći od institucija koje čine državni
i regionalni sistem podrške, odnosno od postojeće strukture specijalizovanih
državnih i nedržavnih organa i organizacija.

87
6.3.2. Sadržaj delatnosti pružanja usluga svojim klijentima
Određivanje sadržaja delatnosti RA svodi se na uspostavljanje ravnoteže
između potražnje i ponude za pružanje usluga MSP. Sadržaj delatnosti RA, sa
jedne strane, određen je potrebama subjekata MSP koje privređuju u konkretnom
regionu, a sa druge strane, mogućnostima (materijalnim, finansijskim, kadrovs-
kim, organizacionim i dr.) kojima raspolaže konkretna RA za kvalitetno, brzo i
prihvatljivo pružanje odgovarajućih usluga svojim klijentima.[100]
Poteškoću, pri određivanju sadržaja delatnosti RA, predstavlja definisanje ak-
tuelnih potreba MSP. Sami preduzetnici često ne mogu ili ne žele da identifikuju
sopstvene probleme za koje im je neophodna pomoć spolja, što otežava ili čini
nemogućim formiranje potražnje usluga od specijalizovanih organizacija kao
što je RA. Koren ovog problema leži u objektivnim psihološkim, ekonomskim i
organizacionim karakteristikama MSP. Sa druge strane, RA nisu u mogućnosti
da ekspeditivno i razumno prouče postojeću preduzetničku potražnju konsul-
tantskih usluga, zbog čega i ne poseduju pouzdane metode, dovoljna sredstva i
kvalifikovane i iskusne kadrove.
Mnogi rukovodioci MSP ne žele da se obrate za pomoć spoljnim konsultan-
tima iz sledećih razloga:
x smatraju da samo velika preduzeća mogu da dozvole sebi da plaćaju ho-
norare za konsultacije;
xu mnogim slučajevima konsultanti nemaju praktično iskustvo u poslovima
za koje je MSP potrebna pomoć;
xpotrebno je mnogo vremena i truda da se pronađe kompetentan konsultant
zato što je većina rukovodioca ranije malo kontaktirala sa predstavnicima
ove profesije;
xrukovodioci nerado upoznaju strana lica sa činjenicama i vrednostima koje
se tiču njihovog poslovanja;
xrukovodioci često smatraju da je korišćenje konsultanta priznanje nekom-
petentnosti.
Da bi se savladale predrasude od strane rukovodioca i vlasnika MSP, konsultant
bi trebalo da prezentuje činjenice koje ukazuju na prednosti usluga RA koristeći
konkretne primere drugih kompanija kojima je pružena slična pomoć.

88
6.4. Regionalne agencije kao specifičan organizacioni oblik
razvoja MSP
RA predstavljaju organizacije koje su osnovane u cilju pružanja usluga fizičkim
i pravnim licima pri stvaranju i razvoju MSP i obezbeđivanju njihovog uspešnog
funkcionisanja. Broj ovih usluga određuje stepen razvoja RA i može da uključuje
praktično sve oblike pomoći MSP, od pružanja informacija, pravnih konsultacija do
neposrednog učestvovanja u investicijama. RA su institucije koje se u potpunosti
specijalizuju za razvoj MSP na konkretnoj teritoriji. Rezultat specijalizacije je
visok kvalitet usluga. RA nemaju cilj da ostvare veliku dobit, zbog čega su njihove
usluge daleko jeftinije od usluga drugih organizacija koje ih pružaju.[101]
Svetska praksa i postojeće domaće iskustvo pokazuju da je formiranje bilo kog
oblika i modela RA, korisno i opravdano za preduzetnike samo pri obezbeđenju
određenih početnih uslova, kao i praćenju specifične organizacione tehnologije.
Postoje velike razlike u obliku i sadržaju rada, pružanju usluga i načinu finansiranja
organizacija sličnog profila u određenim zemljama i regionima. Evidentne su razlike
i u socio-ekonomskim uslovima razvoja MSP na različitim teritorijama. I pored
navedenog, postoji čvrsta povezanost cilja, oblika, metoda, konkretnog sadržaja
i etapa u razvoju ovih organizacija. Orijentacija na „pravi” model omogućava RA
da najbrže zauzmu posebno mesto na tržištu odgovarajućih usluga i obezbede
direktnu podršku i pomoć republičkim, regionalnim i lokalnim organima vlasti i
uprave. U savremenim uslovima praksa je pokazala da takva orijentacija ne može
biti dostignuta stihijskim samorazvitkom, metodom pokušaja, grešaka i sl. Ključ
nastanka i uspešnog poslovanja RA jeste da sledi put profesionalno pripremljene
koncepcije koja prihvata pozitivno iskustvo razvoja MSP u inostranstvu i Srbiji i
koja uzima u obzir realne probleme prelaznog perioda u različim regionima.

6.5. Zadaci, sadržaj koncepcije i opšta šema organizacije


regionalnih agencija
Opšta šema organizacije RA predstavlja kratak pregled početnih stavova i pre-
poruka čije je poznavanje jedan od najvažnijih početnih uslova njihove uspešne
organizacije. Za uvođenje ovih stavova i preporuka u sistem neophodno je:
x razjasniti ulogu i mesto RA u infrastrukturi republičkog, regionalnog i
lokalnog razvoja MSP;
x strukturirati osnovne probleme i nove tendencije u razvoju MSP koje
određuju specifičnosti savremenog stvaranja RA;
xstvoriti predstave o regionalnoj orijentaciji kao najvažnijoj karakteristici i
osnovnom uslovu uspešnosti agencije;

89
xpokazati direktnu povezanost predmeta delatnosti RA sa razvojem sistema
državne i nedržavne podrške MSP; okarakterisati na ovoj osnovi rad RA na
pružanju usluga klijentima i u oblasti organizacione delatnosti;
x predložiti najprihvatljiviju tehniku stvaranja RA (procedure, osnivači, re-
gistracija);
x označiti realne puteve organizacije obezbeđenja resursa (uključujući
formiranje osnivačkog kapitala, dobijanje poslovnog prostora, organizaciju
finansijskog obezbeđenja, materijalno-tehničku opremu i pribavljanje infor-
macionih resursa);
xdati karakteristiku pravne osnove delatnosti RA, uključujući pravno regulisanje
MSP, normativne osnove delatnosti, formiranja i funkcionisalja RM;
xoceniti mogućnost preuzimanja iskustva domaćeg i inostranog razvoja MSP
za praktične ciljeve organizacije delatnosti RA.
Navedene stavke određuju sadržaj i strukturu opšte šeme organizacije delat-
nosti RA.

6.6. Organizaciono-pravni oblici regionalnih agencija


RA generalno mogu da se formiraju i funkcionišu u različitim organiza-
ciono-pravnim oblicima. U okviru programa državnog razvoja i podrške
MSP 2001-2002. godine prihvaćen je model formiranja RA, kao društva sa
ograničenom odgovornošću. U toku 2003. godine usvojen je i primenjen model
RA čiji je osnivač država u skladu sa Zakonom o Agenciji za razvoj malih i sred-
njih preduzeća. Nakon osnivanja, osnovni uslov za početak rada svake RA je
posedovanje osnivačkog kapitala i prostorija za rad sa klijentima, koje treba da
obezbede osnivači.[103]
Danas se sve RA u Srbiji susreću sa finansijskim problemima zbog toga što još
uvek nisu formirana tržišta konsaltinga, ekspertnih i informacionih usluga. Velika
finansijska ograničenja zahtevaju adekvatnu organizaciju delatnosti. Prvo, neophodno
je da u RA bude uveden strogi režim finansijske politike koji dozvoljava korišćenje
sredstava koje poseduje za minimalni broj prioritetnih zadataka. Drugo, potrebna
je razrada izbalansiranog portfelja usluga na planu kvaliteta i cena koje pružaju RA,
a koje mogu da obezbede novčani priliv od klijenata. Treće, RA moraju da prido-
biju ne samo nematerijalnu, nego i materijalnu podršku republičkih i regionalnih
vlasti.

90
7. POSTOJEĆA INSTITUCIONALNA
INFRASTRUKTURA ZA PODRŠKU RAZVOJA MSP U
REPUBLICI SRBIJI

U protekloj deceniji u Srbiji, osim agencija za vođenje poslovnih knjiga i ad-


vokatskih usluga, nisu se razvile druge forme poslovnih nefinansijskih institucija
za razvoj MSP. Razlozi za to bili su otežani uslovi poslovanja i administriranja
izolovane privrede. Od 2001. godine započinje period pružanja podrške razvoju
MSP koja se vremenom razvila u Republičku mrežu kojom koordinira Republička
agencija za razvoj MSP.
Od 2001. godine do danas formiranje institucionalne infrastrukture u okviru
sektora MSP je prošlo kroz određene razvojne faze. Osnovane su sledeće instituci-
je u čijim nadležnostima su aktivnosti za podršku razvoju MSP sektora: Agencija
za privatizaciju, Agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i Akcijski fond,
koji su osnovani 2001. godine. U isto vreme donet je i set zakona koji uređuju ovu
oblast.
Tokom 2002. i 2003. pokrenut je rad Centralnog registra depo i kliring har-
tija od vrednosti, deset regionalnih centara za razvoj MSP sektora, Garancijskog
fonda i započet je proces privatizacije. U toku 2004. osnovana je Agencija za li-
cenciranje stečajnih upravnika, kao i Agencija za privredne registre. Krajem
2004. i početkom 2005. realizuje se privatizacija javnih preduzeća, usvaja se nova
procedura likvidacije preduzeća i razvojna ekonomska strategija koja kao prio-
ritet ističe konkurentnost privrede Srbije. Od 2002. konstantno se radi na podršci
razvoja sektora MSP, kada je i usvojena Strategija razvoja MSP i preduzetništva u
Republici Srbiji od 2003. do 2008. godine. Što se tiče pravne regulative, u istom
periodu izvršene se određene promene i doneti su sledeći zakoni koji regulišu
oblast privatizacije: Zakon o stečajnom postupku, Zakon o preduzećima, Zakon o
poslovnom registru i Zakon o računovodstvu.
Podrška razvoju MSP se sve više oblikuje i dobija svoj izgled kao organizovana
podrška kroz Republičku mrežu kojom koordinira Republička agencija za razvoj
MSP. Povoljna institucionalna infrastruktura za podsticaj razvoja malih i srednjih
preduzeća, preduzetništva i inovacija treba da:
xobezbedi stabilne makroekonomske uslove koji će podržavati preduzetničko
okruženje, osnivanje i razvoj malih i srednjih preduzeća i negovati predu-
zetništvo;
xobezbedi smanjenje i pojednostavljenje administracije i troškova koji se od-
nose na pokretanje i poslovanje malih i srednjih preduzeća;
x promoviše preduzetničko društvo i kulturu kroz razne oblike edukacije i
obuke;

91
xobezbedi integraciju pravaca razvoja na lokalnom i nacionalnom nivou;
x obezbedi da programi podrške razvoja malih i srednjih preduzeća budu
realistični u pogledu troškova i vremena realiazcije tako da im rezultati
budu merljivi;
xobezbedi razvijenu statističku bazu o kretanjima u sektoru MSP, koja će biti
dostupna i relevantna za potrebe donosioca odluka.

Slika 22. Infrastruktura sektora MSP u Srbiji [116]

Najviši hijerarhijski nivo integralnog modela za podršku razvoju MSP u Srbiji


čini:
xMinistarstvo ekonomije i regionalnog razvoja,
xRepublička agencija za razvoj MSP,
xpostojeća Republička mreža za podršku MSP u Republici Srbiji,
xrazličite agencije, fondovi, komore i dr.

92
7.1. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja
Uloga Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja jeste da obavlja poslove
državne uprave koji se odnose na: privredu i privredni razvoj; položaj preduzeća
i drugih oblika poslovanja; povezivanje preduzeća i drugih oblika organizovanja
za obavljanje delatnosti; poslovno i finansijsko restrukturiranje preduzeća; priva-
tizaciju i stečaj; strukturno prilagođavanje privrede; utvrđivanje industrijske poli-
tike; predlaganje mera ekonomske politike za rast industrijske proizvodnje po po-
jedinim granama i u celini; predlaganje mera za podsticanje investicionih ulaganja;
podsticanje razvoja privrede i nedovoljno razvijenih područja; predlaganje mera
ekonomske politike za razvoj malih i srednjih preduzeća; koordinaciju poslova u
vezi sa procenom vrednosti kapitala; koordinaciju poslova u vezi sa vlasničkim
povezivanjem preduzeća sa strateškim inostranim investitorima; pripremu pro-
pisa u oblasti preduzetništva, privatizacije, stečaja i drugih propisa koji se odnose
na reforme privrede i druge poslove određene zakonom.

Slika 23. Hijerarhijski prikaz institucionalne infrastrukture


za podršku razvoja sektora MSP [117]

93
U okviru Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja nalazi se Sektor za raz-
voj MSP. Uloga Sektora u podršci razvoju MSP sastoji se u određivanju strategij-
skih pravaca razvoja ovog sektora, kreiranju stimulativnog poslovnog ambijenta
za osnivanje i poslovanje MSP, predlaganje mera ekonomske politike, definisanju i
vođenju ekonomske politike u ovoj oblasti i drugim poslovima od značaja za sek-
tor MSP.

7.2. Republička agencija za razvoj MSP

7.2.1. Istorijat i organizacija Republičke agencije


Jedan od važnih prioriteta reformi od 2001. godine jeste podsticanje razvoja i
razvoj MSP. U skladu sa postavljenim ciljem osnovana je prvo Agencija za razvoj
MSP (osnivač Vlada RS, »Službeni glasnik RS«, br.15 od 28.2.2001. godine) kao
stručna služba Vlade RS, da bi potom prerasla u Republičku agenciju za razvoj
MSP. Osnivanjem Agencije za razvoj MSP kao stručne službe Vlade Republike
Srbije, učinjen je inicajalni korak ka stvaranju realnih pretpostavki za igradnju jed-
nog razuđenog sistema institucionalne infrastrukture neophodnog za podsticaj i
podršku razvoju MSP sektora. [117]
Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva (MSP)
osnovana je Zakonom o Agenciji za razvoj malih i srednjih preduzeća (“Službeni
glasnik” 65/2004) sa osnovnim ciljem da podrži (pomogne, savetuje, i zaštiti) razvoj i
interese MSP sektora, što na duži rok treba da doprinese uravnoteženju privredne
strukture, ubrzanju privrednog razvoja i oživljavanju ekonomskih tokova u zem-
lji. Osnivanjem Agencije za MSP, država je pokazala spremnost da rešava broj-
ne probleme MSP, započne procese stvaranja institucionalne infrastrukture za
podršku MSP u Srbiji i kreira znatno poboljšan ambijent za privređivanje u kome
će prednosti ovog sektora brže i jednostavnije dolaziti do izražaja.
Republička agencija je danas institucija od centralnog značaja za razvoj MSP
u Srbiji. Misija Republičke agencije je podrška održivom razvoju uspešnog i
konkurentnog sektora MSP. Republička agencija je u periodu od svog osnivanja
do danas, pokrenula niz konkretnih aktivnosti i podsticajnih mera kojima je cilj
stvaranje okruženja koje pozitivno deluje na poslovanje i razvoj MSP. Ta pozicija
određena je, pre svega, nepostojanjem javnih organizacija za podršku razvoja ovog
sektora u prethodnom periodu.

94
7.2.2. Korisnici usluga i proizvoda Republičke agencije

7.2.3. Delatnosti, aktivnosti i usluge Republičke agencije


Agencija u skladu sa svojim Zakonom:[118]
1) učestvuje u pripremi strategije razvoja i predlaganju mera ekonomske poli-
tike za podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, u
saradnji sa nadležnim ministarstvom;
2) priprema i pruža stručnu pomoć za koordinaciju specijalizovanih programa
i investicionih fondova i za pružanje finansijske podrške za podsticanje
osnivanja novih, kao i razvoj i rad postojećih malih i srednjih preduzeća i
preduzetništva;
3) pruža stručnu pomoć u realizaciji domaćih i stranih ulaganja u mala i sred-
nja preduzeća;
95
4) pruža stručnu pomoć potrebnu za unapređenje rada i razvoja inovacija i
pronalazaštva za njihovu primenu u malim i srednjim preduzećima;
5) uspostavlja jedinstven informacioni sistem statističkih podataka i infor-
macija od značaja za razvoj MSP;
6) priprema i realizuje programe edukacije instruktora i konsultanata za
potrebe razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva;
7) obavlja druge poslove, u skladu sa Zakonom.

Aktivnosti Republičke agencije odnose se na: [117]


1. Jačanje Republičke mreže i dalja izgradnja infrastrukture za pružanje podrške
i pomoći MSP u cilju pokrivanja mrežom celokupne teritorije Srbije.
2. Konsalting (Preduzetnički servis), podrška razvojnim programima MSP
(kreiranje jedinstvenog programa finansijske podrške MSP, definisanje
prioriteta u realizaciji ovog programa i obezbeđenje koordinacije rada re-
levantnih institucija za finansijsku podršku MSP, iniciranje novih finansij-
skih mehanizama, koordinacije kreditnih linija, donacija i sl.), definisanje
prioriteta finansijske podrške MSP, analize kreditnih potencijala, dinamike
korišćenja i poteškoće u realizaciji postojećih kreditnih linija, informisanje
preduzetničke populacije o postojećim kreditnim linijama i uslovima kre-
ditiranja, zakonskim propisima, mogućnostima i uslovima izvoza, novim
inicijativama i projektima, domaćim i međunarodnim tenderima. Organi-
zuje susrete sa domaćim i stranim partnerima, priprema i pruža stručnu
pomoć za koordinaciju specijalizovanih programa, pruža stručnu pomoć u
realizaciji domaćih i stranih ulaganja, obezbeđuje i servisira kreditne linije,
analizira poslovne planove i dr.
3. Edukacija potencijalnih preduzetnika (nezaposlenih), ekonomsko-
tehnoloških viškova koji pokreću preduzetnički poduhvat, postojećih pre-
duzetnika u različitim fazama rasta i razvoja MSP, trening trenera i osposo-
bljavanje zaposlenih u odgovarajućim institucijama koje se bave pitanjima
razvoja MSP, osposobljavanje i obrazovanje preduzetnika kroz dopunsko
obrazovanje, usavršavanje metodologije izvođenja treninga, asistencija u
jačanju mreže lokalnih servis provajdera (treneri i konsultanti).
4. Promocija, realizacija programa promocije i povezivanje MSP (granski,
regionalno, klasteri, inopartneri, sajmovi, mediji, finansijka podrška), in-
formisanje šire javnosti o aktivnostima Republičke mreže, reafirmacija
umetničkog zanatstva, domaće radinosti i starih zanata, popularizacija
i dalje promene stavova javnog mnjenja u Srbiji prema preduzetnicima i
preduzetništvu.
5. Izdavaštvo, izrada različitih promotivnih materijala sektora MSP za promo-
cije na domaćem i međunarodnom nivou, izdavanje SMES NEWs priručnika,
praktikuma, vodiča, prospekata, informatora, izveštaja, analiza, SD i dr.

96
6. Inovacije i pronalazaštvo, stvaranje funkcionalnih i razvojnih veza između
istraživačko-razvojnog i sektora MSP, transferom znanja u oba pravca, raz-
voj preduzetništva zasnovanog na inovacijama, pronalazaštvu i transferu
tehnologije iz istraživačkog sektora, uspostavljanje biznis inkubatora na
osnovu iskustava zemalja u tranziciji i razvijenih zemalja, identifikovanje
»preduzetničke potražnje« i definisanje projektnih zadataka za istraživače
u razvojnim istraživanjima, pružanje pomoći MSP u osvajanju novih
tehnologija i podrška njihovoj inovativnoj delatnosti.
7. Međunarodna saradnja, uspostavljanje i proširivanje saradnje sa svim
relevantnim međunarodnim institucijama (donatori, međunarodne orga-
nizacije, ministarstva, agencije i dr. institucije) u cilju ostvarivanja podrške
MSP u Srbiji, posredovanje u direktnom povezivanju MSP i potencijalnih
privatnih investitora i kreditora iz inostranstva, pomoć MSP u nastupu na
inostranim tržištima, dalje uspostavljanje saradnje komunikacije sa sused-
nim regionima i njihovim institucijama u cilju pripreme zajedničkog pris-
tupa regionalnim razvojnim projektima koji će podstaći saradnju između
regiona u zemlji kao i prekograničnu saradnju, pokretanje i relizacija pro-
jekata od značaja za razvoj MSP u Srbiji i jačanje izvozne orijentacije.
8. Informaciona podrška, uspostavljanje veze i saradnja sa Agencijom za
privredne registre u cilju objedinjavanja postojećih baza podataka, ukrštanje
raspoloživih podataka, kompletiranje baza podataka sa podacima relevant-
nim za sektor MSP.
9. Projekti od značaja za unapređenje poslovanja MSP, treba da analiziraju
ključne faktore ubrzanog razvoja sektora MSP u Srbiji: sektorski projekti
treba da pruže jasnu sliku potencijala pojedinih sektora i regiona i pravaca
razvoja MSP u Srbiji, projekte koji svojim nalazima i konkretnim smerni-
cama treba da doprinesu daljem stvaranju komparativnih prednosti sektora
MSP na domaćem i međunarodnom planu, što treba da doprinese boljim
poslovnim rezultatima i većoj zaposlenosti u Srbiji.
10. Analiza MSP
11. Statistika MSP
12. Istraživanje
13. Konkurentnost
14. Kvalitet
15. Ostale aktivnosti, učešće u pripremanju republičkih propisa i otklanjanju
administrativnih prepreka značajnih za razvoj MSP, rad na pojednostav-
ljivanju zakonskih propisa, poreza i carina, analiziranje položaja MSP, pred-
laganje mera ekonomske politike za podsticanje razvoja MSP, učešće u pri-
meni mera ekonomske politike u cilju pružanja podrške MSP.

97
7.2.4. Ciljevi Agencije
1) stvaranje uslova za rast i razvoj svih oblika MSP,
2) unapređenje položaja i uloge preduzetnika,
3) ubrzanje razvoja i osnivanje novih MSP.
Da bi se ostvarili utvrđeni ciljevi neophodno je preduzeti sledeće mere:
a. povezivanje preduzetnika,
b. promovisanje preduzetnika,
c. osnivanje regionalnih agencija i kancelarija,
d. promocija preduzetništva,
e. pružanje informacija o mogućnostima ulaska u preduzetništvo,
f. davanje saveta za vođenje poslovanja,
g. pomoć u pripremi poslovnih planova (biznis planova),
h. organizacija seminara i drugih oblika dopunskog obrazovanja poreduzetnika,
i. davanje stručne i savetodavne pomoći i organizovanje obrazovanja za subjekte
j. male privrede,
k. uklanjanje administrativnih prepreka za osnivanje, poslovanje i razvoj MSP,
l. usklađivanje pravnih propisa sa zakonodavstvom EU,
m. upućivanje na ostale specijalizirane oblike pomoći,
n. saradnja sa lokalnom samoupravom.
RAMSP svojim aktivnostima nastoji da:[117]
• poveća zaposlenost,
• poveća kvalitet, konkurentnost, uticaj MSP,
• podstakne primenu savremenih tehnologija i inovacija,
• poveća broj MSP,
• podstakne delatnosti koje ne zagađuju okolinu,
• utiče na uklanjanje administrativnih prepreka za osnivanje, poslovanje i raz-
voj MSP,
• učestvuje u usklađivanju pravnih propisa sa regulativom EU i uklanjanju
trgovinskih barijera,
• daje podršku za povećanje zapošljavanja, stručno usavršavanje, prekvalifi-
kaciju,
• prati analizu i izveštavanje o rezultatima podsticajnih mera,
• podstiče razvoj MSP,
• stvara uslove za veće uključivanje stanovništva u preduzetništvo,
• podstiče osnivanje, poslovanje i razvoj MSP i preduzetništva,

98
• podstiče ulaganja u MSP,
• predlaže i inicira izmene propisa,
• predlaže pokretanje preduzetničkih inkubatora, inovativnih centara,
• predlaže realizaciju programa edukacije da bi se podstakla: preduzetnička
inicijativa, inovativnost, konkurentska prednost na domaćem i inostra-
nom tržištu, razvoj tehnologija, znanja i stvaralaštva, razvoj informacionog
sistema, racionalno korišćenje poslovnog prostora i proizvodne opreme,
unapređenje kvaliteta i dr.
Razvoj Republičke agencije i širenje njenih poslova i aktivnosti, koji su uslov-
ljeni potrebama sektora malih i srednjih preduzeća i preduzetništva i dr., nalažu
potrebu za jasnijim i boljim definisanjem Zakona o agenciji za razvoj MSP.

7.3. Korisnici usluga i proizvoda Republičke mreže


Korisnici usluga i proizvoda Republičke mreže su:
• mala i srednja preduzeća i radnje (preduzetnici),
• RAMSP,
• institucije: Vlada, Ministarstvo privrede, resorna ministarstva koja su poseb-
no zainteresovana za dalji razvoj MSP, privredne komore, Nacionalna
služba za zapošljavanje, Fond za razvoj Republike Srbije, Fond za razvoj AP
Vojvodine, specijalizovane agencije i zavodi, organi lokalne vlasti, univer-
ziteti i dr.,
• Republička mreža preko koje korisnici usluga su i svi potencijalni i postojeći
vlasnici MSP u Srbiji i servis provajderi,
• donatorske organizacije koje su zainteresovane za podršku MSP sektora u
Srbiji,
• poslovni subjekti - velika preduzeća, poslovne banke, lizing kompanije,
osiguravajuća društva i dr.

7.3.1. Delatnosti, aktivnosti i usluge Republičke mreže


Republička mreža obavlja delatnost konsalting poslova i obezbeđuje stručnu
podršku:
• malim i srednjim preduzećima,
• radnjama,
• pravnim i fizičkim licima koja preduzimaju aktivnosti radi osnivanja malih i
srednjih preduzeća i radnji,
• individualnim poljoprivrednim proizvođačima.

99
Cilj podrške regionalnim agencijama je poboljšanje saradnje, komunikacija,
jačanje i bolja koordinacija Republičke mreže od strane Republičke agencije tako
da celokupan spektar savetodavnih poslovnih usluga bude dostupan širom Srbije,
kao i da se poboljša kvalitet i raznovrsnost usluga koje pružaju regionalne agencije
i centri. Republička mreža mora konstantno da se usavršava uvećavanjem svog
znanja i iskustva kako bi bila konkurentna i mogla da pruži najbolje na terenu.
Članovi Republičke mreže moraju da pored svog rada obrate pažnju na: konkuren-
ciju, tržišne uslove poslovanja, podršku relevantnih faktora iz okruženja, kvalitet
zaposlenih u regionalnoj agenciji, znanje i izvore znanja i dr.
Nužnost nastanka i razvoja poslovne infrastrukture koja radnjama i
preduzećima treba da obezbedi podršku na duži rok, ima za cilj da podstakne
osnivanje novih MSP, razvije preduzetnički stav i kulturu, ohrabri preduzetnike
(MSP) putem pružanja podrške regionalnim agencijama i centrima, koji te usluge
razvijaju i pružaju direktnim korisnicima MSP:
xpromocije MSP u zemlji i inostranstvu (web sajt, mediji, časopisi, sajmovi
i dr.), kao i Republičke mreže i njenih članova, povezivanje preduzetnika i
promocija direktnih stranih investicija u regionu;
x informacije - pomoć u pružanju informacija o mogućnostima ulaska u
preduzetništvo i podsticajnim merama koje mogu koristiti preduzetnici
(info telefon, sastanci u agenciji, organizovanje skupova, okrugli stolovi sa
preduzetnicima), davanje konkretnih saveta za vođenje biznisa (pomoć u
izradi biznis plana, osnivanju, poslovanju i razvoju radnji i preduzeća), pro-
jekti i programi, raspoloživa donatorska sredstva, konsultacije i pomoć u
pripremi i izradi biznis plana, uputstva o tome kako se prijaviti za određene
projekte (u elektronskoj ili hard kopiji), pristup finanijskim srestvima, pro-
jektima i programima (projekti i programi, raspoloživa donatorska sred-
stva);
x edukacije - putem organizovanja seminara i drugih oblika dopunskog
obrazovanja preduzetnika kroz programe profesionalnog usavršavanja
(od jednodnevnih do tronedeljnih obuka), davanje podrške za povećanje
zapošljavanja, stručno usavršavanje, prekvalifikaciju;
x zakonska regulativa - uklanjanje administrativnih prepreka za osniv-
anje, poslovanje i razvoj MSP, putem republičke mreže iniciranje prema
nadležnim ministarstvima i lokalnoj samoupravi uklanjanja zakonskih i
administrativnih prepreka za osnivanje, poslovanje i razvoj MSP, davanje
doprinosa za usklađivanje pravnih propisa sa zakonodavstvom EU;
xpodsticaji - podsticanje stranih ulaganja i ulaganje u MSP, stvaranje uslova
za veće uključivanje stanovništva u preduzetništvo, podsticanje delatnos-
ti koje ne zagađuju okolinu, primena savremenih tehnologija i inovacija,
formiranje mreže pomoći i udruženja ovih preduzetnika, isticanje najboljih
preduzetnika kao pozitivnih modela i junaka u lokalnoj zajednici;

100
x motivacija - razmenjivanje iskustava i znanja unutar članova Republičke
mreže i njihova promocija (mediji, časopisi, osnivanje Kluba pravnika i Klu-
ba ekonomista zaposlenih u R.M.), motivacija članova mreže (prenošenje
iskustava iz drugih zemalja, edukacije, nagrađivanje za rad).

7.3.2. Ciljevi Republičke mreže


Presudni faktori neophodni za poslovanje članova Republičke mreže:
xrealizacija mera Vlade, RAMSP;
xširenje Republičke mreže osnivanjem novih agencija i jačanjem postojećih,
stalno jačanje i ujednačavanje kvaliteta i kvantiteta usluga regionalnih agen-
cija, efikasnost poslovanja, pouzdanost u radu, zadovoljavanje potreba kli-
jenata, konstantno proširenje poslovanja, uspostavljanje još boljih odnosa sa
lokalnom samoupravom i drugim relevantnim faktorima sa tog područja;
xanaliza praznina u uslugama koje pružaju regionalne agencije MSP u cilju
razvoja boljih mehanizama za identifikaciju problema i potreba MSP i
pružanje rešenja za te probleme;
x jačanje i razvijanje Republičke mreže, bolja koordinacija Republičke
mreže, analiza uspešnih predloga i identifikovanje potencijala u regionima
značajnim za razvoj MSP;
x konstantna edukacija zaposlenih u regionalnim agencijama i centrima iz
oblasti MSP;
x pružanje tri vrste usluga: korišćenje partnerstva, korišćenje modela
mešovitih usluga, uključenje volontera u pružanje usluga.

7.4. Agencija za privredne registre

7.4.1. Osnovni podaci o Agenciji


Agencija za privredne registre (APR) je institucija osnovana sa ciljem da vodi
privredne registre kao jedinstvene, centralne, javne, elektronske baze podataka.
[119]
Reforma u registraciji privrednih subjekata u Srbiji, koja je učinjena osniva-
njem Agencije za privredne registre, znatno unapređuje poslovni ambijent i dono-
si niz pogodnosti za poslovanje. APR je osnovana da smanji administrativne pre-
preke za početak poslovanja. U praksi se pokazalo da je svako vreme za pokretanje
posla dobro, ako je kratko. Pored toga, Agencija pruža pomoć prilikom zatvaranja
privrednog subjekta, kako bi se postupak registracije likvidacije ili stečaja obavio
uz minimalne formalnosti i troškove.

101
Privredni registar je javna baza podataka, dostupna svim zainteresovanim
licima. Stvaranjem elektronske baze podataka o privrednim subjektima, Srbija
je prvi put dobila kompletan pregled svih relevantnih podataka, što je od velike
koristi kako privrednim subjektima, tako i državnim organima, a naročito Pore-
skoj upravi, koja jednostavno, uvidom na internet stranicu APR, može doći do
podataka koji su joj potrebni za efikasniju naplatu poreza, kontrolu i sprečavanje
pojave “fantomskih firmi”. Registar je svakodnevni partner poslovnim ljudima u
Srbiji, a praksa to svakodnevno dokazuje. Nijedan posao više se ne može sklopiti
bez prethodne provere registrovanih podataka potencijalnog poslovnog partnera
na sajtu APR www.apr.sr.gov.yu. Takođe, izvod iz Registra privrednih subjekata
neophodan je dokaz bankama i kreditnim fondovima za odobravanje kredita ili
je neophodan dokument za učešće firme na tenderu. Preduzetnicima je, takođe,
registracija neophodna radi odobravanja zahteva za vizu, dok je potencijalnim
kupcima stana moguće da na lak način provere firmu - izvođača građevinskih
radova ili prodavca stana, što za posledicu proizvodi bezbednije potpisivanje
ugovora o kupovini.
APR u svom radu sarađuje i razmenjuje podatke u elektronskoj formi sa svim
relevantnim državnim organima i organizacijama, a posebno sa: Poreskom up-
ravom, Republičkim zavodom za statistiku, Republičkim fondom za penzijsko i
invalidsko osiguranje, Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje. Ova mod-
erna institucija postala je vrlo brzo pravi poslovni elektronski servis, a javnost po-
dataka obezbeđuje bolju kontrolu poslovanja firmi i veća strana ulaganja u Srbiji.
Misija Agencije
Izgradnja efikasnog i uspešnog servisa u službi građana, u cilju povećanja
pravne sigurnosti svih učesnika u tržišnoj utakmici, uz dalje pojednostavljenje us-
lova za otpočinjanje poslovanja u Srbiji.
Vizija Agencije
Povezati APR u elektronsku bazu podataka regionalnih i evropskih privrednih
registara i time dodatno unaprediti imidž agencije kao kredibilne, moderne i pre-
poznatljive institucije.
Ciljevi Agencije za privredne registre:
xsmanjenje administrativnih prepreka za početak poslovanja,
xsmanjenje vremena i troškova za zatvaranje privrednog subjekta,
xpovećanje stepena pravne sigurnosti u oblasti kreditiranja, finansijskog li-
zinga i uspostavljanja zaloge na pokretnim stvarima i pravima.
Registri Agencije za privredne registre
xRegistar privrednih subjekata, u okviru koga se vode:
- Registar privrednih društava
- Registar preduzetnika
- Registar predstavništava stranih pravnih lica
- Finansijski izveštaji
xRegistar finansijskog lizinga
xRegistar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima.

102
7.4.2. Registar privrednih subjekata
Danas se registracija preduzeća u Agenciji za privredne registre obavlja za 1-5
dana. Troškovi registracije u proseku iznose 50 evra, a osnivački kapital je sman-
jen na 500 evra. Za registraciju privrednog subjekta dovoljno je podneti od jednog
dokumenta (kod preduzetnika) do najviše osam dokumenata kod akcionarskih
društava, kao najkomlikovanije pravne forme. Uz ovu dokumentaciju prilaže se još
i popunjena registraciona prijava. Zahvaljujući brojnim aktivnostima koje je APR
sprovela u prethodne dve godine, u Republici Srbiji danas je konačno poznat broj
privrednih subjekata. Do polovine novembra registrovano je 86.000 privrednih
društava i 133.500 preduzetnika. U Srbiji se svakodnevno u proseku osnuje 250
novih privrednih subjekata - 50 novih privrednih društava i 200 preduzetničkih
radnji.

Slika 24. Privredna društva prema broju prijava po regionima [119]

Slika 25. Registrovana privredna društva prema delatnostima [119]

103
Agencija je po prvi put primenila zakon u delu koji se odnosi na neaktivna
preduzeća. Naime, svim privrednim društvima koja se nisu prevela u APR ni posle
godinu i po dana od početka primene novog Zakona o registraciji privrednih sub-
jekata istekao je „neaktivni status“, u kome su se vodila prethodnih godinu dana.
Nad ovim preduzećima sprovedena je prava „giljotina”, pa je oko 145.000 neak-
tivnih privrednih društava obrisano iz Registra čime su postojeći statistički podaci
ažurirani.
U okviru Registra privrednih subjekata vodi se i Registar preduzetnika. Spro-
vedena je kampanja prevođenja preduzetnika iz evidencija koje su se vodile u
jedinicama lokalne samouprave u Registar privrednih subjekata. Kako bi ovu
aktivnost uspešno sproveli i motivisali najveći broj postojećih preduzetnika da
prevedu svoju dokumentaciju iz opština u Agenciju, sprovedena je kampanja bes-
platnog prevođenja preduzetnika. Najveći broj preduzetnika je u roku izvršilo
obavezu prevođenja.
Kada je reč o osnivanju novih privrednih subjekata, APR je do polovine novem-
bra registrovala osnivanje 40.818 novih preduzetnika. Takođe, u istom periodu
registrovano je i gašenje 22.057 preduzetničkih radnji. Priraštaj novih preduzetni-
ka za prvih 10,5 meseci iznosio je 18.761, što predstavlja povećanje od skoro 80
odsto u odnosu na isti period prošle godine, kada je priraštaj novih preduzetnika
bio 10.458 (podaci preuzeti od Republičkog zavoda za statistiku)

Slika 26. Registrovani preduzetnici prema okruzima - relativno učešće [119]

104
Slika 27. Broj registrovanih preduzetnika [119]

Tabela 17 : Registracija preduzetnika [119]


Tip prijave Broj prijava

Prevođenje preduzetnika 165.001


Promene podataka o preduzetniku 51.71
Osnivanje preduzetnika 43.68
Brisanje preduzetničke radnje 23.063
Izdavanje izvoda 14.292
Tehnička korekcija 4.108
Godišnji finansijski izveštaj 1.894

Ukupno: 303.748

105
7.4.2.1. “START - UP” - Početak poslovanja u Srbiji
Iako je u poslednje tri godine postignut izuzetan napredak u poboljšanju uslova
za početak poslovanja i da je prema nekim pokazateljima Srbija ispred zemalja u
okruženju i iznad OECD proseka, po većini indikatora još uvek je ispod najboljih
međunarodnih standarda, u kojima je za “Start-up” potrebno manje od 5 dana, u
nekim slučajevima i 1 dan.
Tabela 18 : Poređenje Srbije i drugih evropskih zemalja
Procedure potrebne za Dani potrebni za
Troškovi
Država otpočinjanje poslovanja otpočinjanje poslovanja
osnivanja d.o.o.
d.o.o. d.o.o.
RumunijaÇ 5 11
BugarskaÇ 9 32
HrvatskaÇ 10 45
SlovenijaÇ 9 60
IrskaÇ 4 19
FrancuskaÇ 7 8
ItalijaÇ 9 13
Srbija 2004ÇÇÇ 12 51 $197.99
Srbija 2005ÇÇ 10 15 $62.50
Srbija 2006Ç 10 18
Ç Izvor: World Bank, Doing in 2007 Washinton, DS.
Tabela 19: Procedure za otpočinjanje posla u Srbiji
Trajanje
R.br. Procedure (2006) US $
(dana)
1 Kupovina formulara, RJR-1, OP, M1 i M4 1 1
Overa osnivačkog akta i ugovora o zakupu prostora na
2 1 213.8
koji se registruje sedište u sudu
Otvaranje privremenog računa u banci i uplata minimal-
3 1 0
nog osnivačkog kapitala
4 Registracija u Agenciji za privredne registre (APR) 3 75.1
5 Pravljenje pečata 1 38..5
Pribavljanje poreskog identifikacionog broja PIB,
6 6 0
kao uslova za otvaranje računa u banci
7 Otvaranje računa u banci 1 6.2
8 Registracija ugovora o radu u Fondu za zapošljavanje 1 0
9 Prijava Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje 2 0
10 Prijava Fondu za zdravstveno osiguranje 1 0
Ukupno dana i troškova 18 334.50
Ç Izvor: World Bank, Doing in 2007 Washinton, DS.

106
Osnivanjem APR poboljšana je efikasnost administracije u cilju smanjenja tra-
janja vremena za započinjanje poslovanja. Za osnivanje privrednog subjekta rok je
sveden na 1-4 dana, dok se društvo sa ograničenom odgovornošću ili preduzetnik
u APR registruje za svega 2-3 dana, iako je zakonski rok za rešavanje po prijavama
5 dana.
Agencija i Republički zavod za statistiku ostvarili su sporazum i objedinili pro-
ceduru dobijanja statističkog broja (tzv. matični broj privrednog subjekta) u Agen-
ciji i skratili put do otpočinjanja poslovanja za jedan korak. Radi daljeg ubrzanja
postupka za otpočinjanje delatnosti neophodno je uraditi sledeće:
xomogućiti brzo pribavljanje PIB, jer je ovaj rok, kao što se vidi iz gornje ta-
bele, najduži i traje u proseku 6 dana;
x objediniti proceduru 6 i 8-10 u okviru APR, kako bi se broj dana za
otpočinjanje biznisa redukovao sa 18 na 8;
x obezbediti jedinstveni formular čime bi se eliminisala procedura 1 i broj
dana skratio sa 8 na 7;
xprihvatanjem standarda EU po kojima pečat privrednog subjekta nije neop-
hodan u proceduri otpočinjanja poslovanja, eliminisala bi se procedura 5, a
broj dana skratio sa 7 na 6, dok bi se troškovi smanjili za 38,5 USD.
Osim toga, da bi otpočeo poslovanje u Srbiji, osnivač-preduzetnik mora da vodi
nezavisne postupke kod najmanje 4 državna organa. Nakon registracije u APR,
subjekti moraju da posete Poresku upravu da bi dobili poreski identifikacioni broj
(PIB) kao i fondove za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, iako APR, po
službenoj dužnosti, Fondu PIO prosleđuje podatke iz prijave preduzetnika-osnivača,
podatke u slučaju odjave sa osiguranja (posle prestanka radnje), ili u slučaju regis-
tracije promene (delatnosti, adrese, prezimena i dr.), dok osnivač sam podnosi is-
tom fondu podatke o zaposlenima, bolovanjima i drugim odsustvovanjima. Zajedno
sa rešenjem o registraciji, APR šalje preduzetniku i potvrdu o prijavi na penzijsko
osiguranje, overenu od strane Fonda PIO.
Takođe, APR podatke o novoosnovanim radnjama prosleđuje i Republičkom
zavodu za zdravstveno osiguranje (filijali u kojoj će preduzetniku biti otvorena
zdravstvena knjižica). Iako APR podatke o novoosnovanim preduzetnicima šalje
i Poreskoj upravi, preduzetnik mora lično da se obrati odgovarajućoj filijali PU na
svojoj opštini, gde će dobiti PIB. Sve ove procedure naročito komplikuje nedo-
slednost područnih jedinica po pitanjima koja dokumentacija se prilaže u tim
postupcima, kao i neujednačenost rokova u kojima se postupa. Jedini način kojim
se može dosledno i trajno rešiti ovaj problem je uvođenje jednošalterskog sistema
tzv.”One stop shop”.

107
7.4.2.2. “START - UP” - Početak poslovanja u drugim zemljama
Prema podacima, koji su dobijeni na osnovu zvaničnih istraživanja, sprove-
denih krajem 2005. godine, najduže vreme potrebno za registraciju je u Belorusiji
(oko 80 dana) i Sloveniji (oko 60 dana). Srbija je svrstana u grupu zemalja u kojima
je za ceo postupak registracije do otpočinjanja biznisa potrebno između 10 i 20
dana. Pored naše zemlje, u ovoj grupi se nalaze Finska i Italija. Srbija je rangirana u
prvih deset zemalja u Evropi po brzini registracije. Prema ovom istraživanju, Srbija
se nalazi čak ispred takvih ekonomskih sila kao što su Velika Britanija i Nemačka,
koje imaju mnogo veći broj registrovanih preduzeća nego Srbija. A u poređenju sa
zemljama iz neposrednog okruženja, Srbija zajedno sa Makedonijom deli najbolje
mesto na rang listi po vremenu (18 dana) za otpočinjanje poslovanja.

Slika 28. Potrebno vreme za otpočinjanje poslovanja u poređenju


sa zemljama iz okruženja

Sve gorenavedene uporedne analize jasno pokazuju da se Srbija u ovoj oblasti, sa


reformisanim sistemom registracije, može ravnopravno nositi i sa najrazvijenijim
zemljama Evrope. Uz svakodnevno poboljšanje investicione klime i smanjenja
administrativnih prepreka koje svojim aktivnostima nameću pojedini državni
organi, ovi rezultati bi, uz uspostavljanje sistema “One stop shop”, bili još bolji.

7.4.2.3. Internet u službi biznisa


Agencija za privredne registre primenjuje elektronsko vođenje privrednih
registara i obezbeđuje ažurnost podataka. Ovi podaci su svima dostupni putem
zvanične internet strane APR. Internet strana je i dragoceni izvor važnih
informacija o postupku registracije i zakonskim propisima koji uređuju rad
Agencije. Preko sajta mogu se besplatno preuzeti i svi formulari za prijave,
kao i predloženi modeli osnivačkih akata. Agencija je već sada u potpunosti
spremna da elektronskim putem prima zahteve za registraciju, što će uskoro

108
još više olakšati ceo postupak. Elektronski prijem zahteva je i deo njene misije
da ohrabruje i edukuje poslovne ljude za korišćenje sadašnjih i budućih usluga
„elektronske” vlade.
Na osnovu analize stanja internet prezentacija državnih organa Republike
Srbije, koju je za prvih devet meseci (januar - septembar 2006) sačinio Republički
zavod za informatiku i internet, web prezentacija Agencije za privredne registre
rangirana je na četvrtom mestu po broju poseta.

Tabela 20: Nedeljni broj poseta


PROSEČAN BROJ POSETA ( po danu ) 3.831
PROSEČNO VREME ZADRŽAVANjA NA STRANI ( min: sec ) 7:35

Tabela 21: Poseta internet stranici www.apr.sr.gov.yu iz drugih zemalja


Broj Doku- Prenos
Zemlja Stranice
posetilaca menta podataka (B)
1 Mađarska 107 00.47% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
2 Nemačka 102 00.44% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
3 Austrija 94 00.41% 0 00.00% 3 01.47% 0.000 00.00%
4 SAD 91 00.40% 0 00.00% 7 03.43% 0.000 00.00%
5 Slovenija 83 00.36% 0 00.00% 11 05.39% 0.000 00.00%
6 Francuska 42 00.18% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
7 Velika Britanija 34 00.15% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
8 Ruska Federacija 18 00.08% 0 00.00% 1 00.49% 0.000 00.00%
9 Hrvatska 17 00.07% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
10 Danska 16 00.07% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
11 Slovačka 14 00.06% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
12 Italija 13 00.06% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
13 Bosna i Hercegovina 13 00.06% 0 00.00% 2 00.98% 0.000 00.00%
14 Grčka 12 00.05% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
15 Kanada 12 00.05% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
16 Evropska unija 9 00.04% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%
17 Švajcarska 8 00.03% 0 00.00% 1 00.49% 0.000 00.00%
18 Luksemburg 7 00.03% 0 00.00% 0 00.00% 0.000 00.00%

109
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), nagrađujući investitore
godine u okviru pete godišnjice ministarske konferencije o ulaganjima i trgovini u
jugoistočnoj Evropi, dodelila je nagradu „Najinovativniji domaći investitor“ kom-
paniji Com Trade Group , između ostalog, za softver koji je razvila članica kompani-
je Spinnaker New Tehnologies, za potrebe Agencije za privredne registre Republike
Srbije, sa ciljem da se olakša i ubrza proces registracije novih preduzeća u Srbiji.
U Registru privrednih subjekata registruju se podaci o osnivanju, povezivanju,
prestanku postojanja privrednog subjekta, statusnim promenama i promenama
pravne forme, podaci o privrednom subjektu od značaja za pravni promet, podaci
u vezi sa postupkom stečaja i likvidacije, kao i drugi podaci koji su značajni za
položaj pravnog subjekta (prokura i njen prestanak, zabrana obavljanja delatnosti,
godišnji finansijski izveštaj i dr.). Vođenje centralizovanih registara u jedinstvenoj
instituciji kakva je Agencija za privredne registre, obezbeđuje ujednačenu praksu
registracije, usaglašenu sa direktivama EU i jedinstvene uslove za započinjanje
poslovanja za sve učesnike u privrednom životu Srbije. Ovakav registar pruža
mogućnost i državnim organima i institucijama da se na jednom mestu upo-
znaju sa podacima o registrovanim privrednim subjektima, njihovim bonitetom,
zaduženjima fizičkih i pravnih lica koja se odnose na finansijski lizing i zalogu.
Agencija za privredne registre je jedini ovlašćeni izvor podataka o registro-
vanim privrednim subjektima sa teritorije Republike Srbije.
Podaci o privrednim subjektima su javni i besplatni, dostupni putem sa-
jta www.apr.sr.gov.yu. S druge strane, zbirni podaci o privrednim subjekti-
ma dostupni su kroz novu elektronsku obradu-izdavanje izvoda Agencije za
privredne registre u elektronskom formatu.

7.4.3. Registar finansijskog lizinga


Zakon o finansijskom lizingu donet je u maju 2003. godine i na taj način su
stvoreni uslovi za razvoj finansijskog lizinga u Srbiji. Registar je otpočeo sa radom u
januaru 2005. godine. Tokom 2005. godine Izmenama Zakona uvedena je kontrola
lizing kompanija od strane Narodne banke Srbije koja daje dozvolu za obavljanje
poslova finansijskog lizinga, propisuje uslove, vrši kontrolu ispunjenosti uslova i
oduzima dozvolu za rad privrednim društvima koja se bave poslovima finansijskog
lizinga. Najveći broj lizing kompanija udruženo je u Asocijaciju lizing kompanija
Srbije, poslovno udruženje davalaca lizinga koje sada broji 12 članova, a u Registru
se sa zahtevima obrađaju još 3 lizing kuće koje nisu članice Asocijacije.
Davalac lizinga može biti isključivo privredno društvo sa sedištem u Srbiji,
sa minimalnim novčanim kapitalom od 100.000 evra. Minimalni rok na koji se
ugovor o finansijskom lizingu može zaključiti je 2 godine, a predmet ugovora o
finansijskom lizingu može biti pokretna nepotrošna stvar, čija nabavna vrednost
ne može biti manja od 2.000 evra. U Registar se upisuju podaci o subjektima u
poslu finansijskog lizinga, ugovoru i predmetu finansijskog lizinga, registruju

110
se zabeleške o pokretanju spora i prestanci ugovora. Prema podacima iz baze
podataka Registra finansijskog lizinga, tokom 2005. godine registrovano je preko
33000 ugovora o finansijskom lizingu, koji su zaključeni tokom 2003, 2004. i 2005.
godine. I dalje preko 50% predmeta finansijskog lizinga čine putnička vozila, mada
je primetan blag porast mašina i opreme u odnosu na prošlu godinu.

Slika 29. Broj primljenih ugovora o finansijskom lizingu


po mesecima u 2005. i 2006. godini [119]

7.4.4. Registar založnog prava na pokretnim stvarima i pravima


Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar donet
je u maju 2003. godine. Registar je počeo sa radom 15. avgusta 2005. godine.
Time su stvoreni uslovi za veću pravnu sigurnost i bolju zaštićenost poverilaca.
Pravo se prema Zakonu stiče samim upisom u Registar. U Registar se upisuje
sudska, zakonska i ugovorna zaloga. Ugovor ne mora biti overen (izuzev kada je
u pitanju zalaganje udela). Ovim su u znatnoj meri sniženi troškovi u odnosu na
sudsku zalogu u kojoj su za zaključivanje sporazuma stranaka pred sudom, radi
konstituisanja zaloge, ranije izdvajani znatno veći iznosi. Naknade za registraciju
su niske, a podaci lako dostupni. Predmet može biti individualno određena
stvar kojom zalogodavac može slobodno raspolagati, pravo potraživanja, druga
imovinska prava, suvlasnički udeo, buduće stvari ili prava.
Do donošenja posebnih propisa, u Registar se upisuje i založno pravo na pravima
intelektualne svojine. Zakon se ne primenjuje na brodove, vazduhoplove i hartije
od vrednosti. Registar sadrži podatke o subjektima, predmetu, potraživanju (uz
naznačenje osnovnog i maksimalnog iznosa obezbeđenog potraživanja), posto-
janju spora i započetom postupku namirenja obezbeđenog potraživanja. Regis-
truju se i promene upisanih podataka. Zalogom se najčešće obezbeđuju krediti, pa
111
su u najvećem broju slučajeva, više od 50% od ukupnog broja poverilaca, poverioci
upravo banke. Više od 30% čini Poreska uprava, a samo 1% poverilaca su fizička
lica. U najvećem broju slučajeva, čak 44% svih predmeta zaloge su razne vrste
vozila, zatim mašine i oprema. Zaloga se konstituiše na žigovima, sredstvima na
računima, domaćim životinjama i zalihama prehrambenih proizvoda.
Od 15. avgusta 2005. godine, kada je Registar počeo sa radom, pa do kraja
2005. godine registrovano je blizu 4500 založnih prava, koja su konstituisana do
otpočinjanja rada Registra i tokom 2005. godine. Zakonom je ostavljen prelazni
rok od 90 dana, od otpočinjanja rada Registra, za upis starih zaloga, da bi se
zaštitila ranije stečena prava poverilaca.

Slika 30. Broj primljenih zahteva za upis založnog prava


po mesecima u 2005. i 2006. godini [119]

Samo od početka 2006. godine, zaključno sa 15. novembrom 2006. godine,


primljeno je blizu 7000 zahteva za upis zaloge. Imajući u vidu dosadašnji priliv
zahteva za registraciju, može se očekivati da se priliv približi broju od 10.000 re-
gistrovanih založnih prava na godišnjem nivou.

7.4.5. Informacione tehnologije - oslonac rada i razvoja elektronskih


registara u APR
Izuzetan razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija (IST) baziran je na
činjenici da je osnov za poslovanje Agencije paket vrlo modernih zakona, donetih
2004. godine, koji podrazumevaju stvaranje pravih elektronskih registara, ne samo
za privredne subjekte, već i za finansijski lizing i založna prava. U skladu s tim, svi
poslovni procesi u Agenciji, kako interni tako i oni okrenuti klijentima, od prvog
dana bili su automatizovani u najvećoj meri koju je okruženje dopuštalo.[119]
112
Ujedno, Agencija je od samog početka svog rada insistirala na tome da joj se
stranke obraćaju “bez papira”, odnosno elektronskim putem, i dalje će tako raditi.
Prihvatanje takvog pristupa je izuzetno dobro, ako je i bilo otpora to se pre može
nazvati nerazumevanjem i nepripremljenošću građana i privrednih subjekata za
ovakve reformske zahvate, koji i od njih traže nova znanja, odgovornosti i način
rada. Ovakav način rada bio je potpuno nov za ustanove na republičkom nivou.
Tim pre je naše iskustvo vrlo ohrabrujuće ne samo za Agenciju, već i za budući
razvoj svih vrsta elektronskih servisa za građane i ujedno stimulacija i obuka za
korišćenje tih usluga.
Prednosti korišćenja savremenih informaciono-komunikacionih tehnologija
su očigledne i za građane i za upravu: jednostavniji, efikasniji i jeftiniji procesi;
transparentnost i mogućnost kontrole rada Agencije; kao i opšti razvoj ljudskih
resursa i ekonomije zemlje (posebno važnog sektora malih i srednjih preduzeća) u
pravcu informatičkog društva.

7.4.6. Stabilizacija i otvaranje prema okruženju


Prva godina rada Agencije (2005) bila je godina uspostavljanja i izgradnje os-
novnih registara, zaokruživanja unutrašnje organizacije i promocije Agencije kao
stabilnog i odgovornog organa državne administracije. Godina 2006, druga go-
dina poslovanja Agencije, posvećena je završetku procesa prevođenja privrednih
subjekata u registre Agencije, kao i početku aktivnog pružanja podataka u elek-
tronskom obliku subjektima u okruženju. Najvažnija stvar desila se u Registru
privrednih subjekata - delu koji se odnosi na privredna društva: proces prevođenja
iz registara trgovinskih sudova je u potpunosti završen 15.6.2006. godine, posle
čega su iz evidencije definitivno izbrisana sva privredna društva koja nisu pod-
nela prijavu za prevođenje u registar APR. Na taj način je prvi put dobijena pot-
puna, centralizovana i pouzdana javna baza podataka o svim aktivnim privrednim
društvima u Srbiji, što je od ogromnog značaja kako u praktičnom smislu (upotre-
bljivosti izvoda iz baze za pravna i fizička lica), tako i za procese približavanja EU,
jer je to jedan od važnih zahteva iz Direktiva EU. [119]
Na sličan način, godinu dana kasnije, započeo je sa radom i deo registra privred-
nih subjekata posvećen preduzetnicima i u njemu je prevođenje preduzetnika
vršeno do 15.6.2006. godine kada je završen „prvi krug“ prijavljivanja, a konačno
utvrđivanje registra završeno je 15.6.2007. godine.
Svi registri (uključujući i registre finansijskog rizika i založnog prava) su tokom
2006. godine stabilizovani, kako po pitanju optimizacije radnih procedura i obuke
kadrova, tako i zaokruživanja i usavršavanja složenih softvera koji podržavaju
njihov rad. Kompletirana baza podataka privrednih subjekata bila je motiv i osnov
i za unapređenje ponude za isporuku podataka iz svih registara APR u obliku
„elektronskih izvoda”.

113
S jedne strane, svim fizičkim i pravnim licima ponuđeni su „grupni“ podaci o
privrednim društvima i preduzetnicima, u skladu sa odgovarajućim Pravilnikom.
Najveći korisnici ovih podataka zasada su banke i velike firme iz privatnog sektora
(koje uzimaju kompletne podatke o svojim klijentima ili celu bazu), ali i drugi
privredni subjekti, a sve više i preduzetnici i pojedinci. Razrađen je pouzdan
metod za definisanje i optimizaciju upita u bazu, kao i isporuku podataka u
najpogodnijem formatu za korisnika, uz punu tehničku podršku Agencije.
Drugi, isto tako važan pravac otvaranja prema okruženju, predstavlja saradnja
sa drugim državnim organima i javnim ustanovama. Koliko se ovakav rad Agencije
na povezivanju državnih organa, odnosno uspostavljanju e-uprave u Srbiji
između državnih organa, odnosno zaživljavanju e-uprave u Srbiji, može smatrati
pionirskim pokazuje između ostalog i pozicija Srbije i Crne Gore u Izveštaju UN
za 2005. godinu “Globalna spremnost za e-upravu”, gde smo vrlo nisko na listi
evropskih zemalja. Ali na osnovu prvih rezultata ove saradnje, sa sigurnošću se
može reći da će se ovo stanje tokom 2007. i 2008. godine bitno popraviti.

7.4.7. Razvoj Agencije za privredne registre


Jasno je da će uloga informacionih tehnologija, i do sada ključna u razvoju
Agencije, u narednom periodu još dobiti na značaju. Ali, kao što je informacioni
sistem Agencije od početka bio samo najvažnije sredstvo za ostvarenje poslovnih
ciljeva, tako su i planovi daljeg ICT razvoja u potpunosti u službi planova poslovnog
razvoja Agencije i obuhvataju sledeće najvažnije pravce:[119]
xdalje unapređenje kvaliteta registara i njihovih usluga,
xaktivno učešće u razvoju e-uprave u Srbiji,
xintenziviranje međunarodne saradnje.
Agencija je od početka vrlo aktivna na planu međunarodne saradnje. Planovi u
tom pravcu stavljaju pred informacioni sistem Agencije dva velika izazova:
xuključenje u evropski poslovni registar,
xsaradnja EU registara u okviru projekta BRITE.
Projekat BRITE je dugoročan i ambiciozan, ali u početnoj fazi. U okviru njega
izvršiće se usklađivanje baza podataka i procedura rada svih poslovnih registara
u Evropi, što kao cilj ima omogućavanje što lakše „pokretljivosti” privrednih sub-
jekata i njihovih delova između zemalja EU, a u krajnjoj liniji mogućnost stvaranja
„evropskog preduzeća”.
Treba napomenuti da se svi ovi planovi mogu realizovati korišćenjem najsavre-
menijih tehnoloških rešenja, ali i dobre prakse u reformi državnih administracija
u svetu (naši modeli su pre svega Irska, Velika Britanija, skandinavske i baltičke
zemlje, Slovenija). U komunikaciji sa okruženjem u punoj meri treba primen-
iti najsavremeniju tehnologiju „mrežnih usluga” („WEB Services”), baziranih na

114
opšteprihvaćenom međunarodnom standardu HMT, koja će saradnju i partnerski
rad učiniti praktično neograničenim.
Na kraju, postoji jedan element koji nije u moći Agencije, a koji će bitno opre-
deliti dinamiku i modalitete realizacije ne samo svih pomenutih planova razvoja
Agencije u IST oblasti, već i celokupan dalji razvoj e-uprave u Srbiji. Radi se o
mogućnosti primene kvalifikovanih elektronskih potpisa u poslovanju naših re-
gistara. Agencija je, već od sredine 2006. godine, tehnički i organizaciono spremna
za uvođenje potpunog “poslovanja bez papira” (prijem prijava i izdavanje rešenja
u elektronskom obliku, razmena podataka se drugim organima u elektronskom
obliku, uz korišćenje elektronskih potpisa). Kako smo na početku naglasili, sem
dobre volje i tehnološke osnove, za ovo postoji i kvalitetan zakonski okvir. Tre-
nutak stvarnog uvođenja i širokog korišćenja najsavremenijih usluga Agencije
građanima i privrednim subjektima, u duhu svetskih iskustava, zavisi isključivo od
dinamike primene Zakona o elektronskom potpisu i, nakon toga, od omasovljenja
elektronskog plaćanja u dinarima.

7.5 Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA)

7.5.1 Osnovni podaci


Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) pomaže preduzećima
pri obavljanju poslovnih i investicionih aktivnosti u Srbiji. SIEPA vrši istraživanja
i obezbeđuje resurse kako bi strani investitori mogli da donesu prave odluke i
uspešno izvrše ulaganja. Agencija pruža praktičnu pomoć uvoznicima proizvoda
i usluga iz Srbije u pogledu svih neophodnih pitanja. Agencija uspešno funkcioniše
kao posebna organizacija Vlade Republike Srbije i sve usluge koje pruža su besplatne.
SIEPA je agencija koja pruža sveobuhvatne usluge. Bez obzira na to da li se
radi o porezima, licenciranju, mogućnostima investiranja, dozvolama, tarifama, ili
povezivanju uvoznika sa pravim proizvođačima, SIEPA je tu da pomogne.

7.5.2 Usluge SIEPE


Usluge obuhvataju sledeće aktivnosti: [120]
xistraživanje i analiza poslovnog okruženja u Srbiji,
xizrada informativnih publikacija koje bi omogućile stranim preduzećima
da lakše posluju u Srbiji,
xanalize sektora,
xpomoć preduzećima i investitorima oko pribavljanja dozvola i licenci,
xpomoć srpskim izvoznicima na međunarodnom tržištu,

115
xupoznavanje potencijalnih investitora sa mogućnostima “Brownfield” i
“Greenfield” investicija,
xodržavanje baze podataka o izvozu,
x pomoć srpskim preduzećima da maksimalno iskoriste svoje konku-
rentne prednosti,
x pružanje savetodavnih usluga vladi u pogledu mogućih promena
pravnog i zakonodavnog okvira koji se odnosi na investicije i izvoz.

7.5.3 Aktivnosti SIEPA


Svojim aktivnostima SIEPA pomaže srpskim preduzećima da izvezu svoje proizvode
i usluge i postanu konkurentnija na stranim tržištima. Sa druge strane, promovisanjem
mogućnosti za ulaganja i pružanjem pomoći stranim investitorima da započnu poslovanje
u Srbiji, SIEPA aktivno radi na otvaranju novih radnih mesta, pokretanju domaće privrede,
transferu tehnologija i prenošenju novih znanja i veština. Agencija za strana ulaganja i
promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) se prema istraživanju specijalizovane
agencije Svetske banke za osiguranje investicija (MIGA) nalazi u rangu najboljih
svetskih agencija za promociju investicija. SIEPA je ocenjena ukupnom prosečnom
ocenom od 71,5 procenata, čime se uvrstila među prvih osam od 114 ocenjivanih
agencija u zemaljama u razvoju i tranziciji.

7.5.4. Finansijska podrška za investitore u Srbiji


Pored postojećih prednosti, kao što su obrazovana i jeftina radna snaga, bes-
carinski izvoz u zemlje jugoistočne Evrope i Rusiju, strateški geografski položaj
i najniža stopa poreza na dobit u Evropi od 10%, Srbija je sada u mogućnosti da
ponudi i finansijsku pomoć potencijalnim investitorima. Na osnovu Uredbe Vlade
Srbije, donete krajem juna ove godine, investicioni projekti u svim delatnostima,
osim trgovine, turizma, ugostiteljstva i poljoprivrede, moći će da konkurišu za
dodelu bespovratnih sredstava iz državnog budžeta. Sredstva su namenjena za
finansiranje investicionih projekata u oblastima proizvodnje, usluga koje mogu
biti predmet međunarodne trgovine i istraživanja i razvoja.

7.5.5. Vodič za izvoznike


Agencija aktivnim i potencijalnim preduzetnicima izvoznicima pruža sve
nephodne informacije i procedure u vezi sa nastupanjem na inostranom i domaćem
tržištu. Na svom internet portalu Agencija prezentuje sve korake koje izvoznici i
uvoznici moraju poznavati i poštovati.
Spremnost za izvoz. Ekonomski rast Srbije i izgledi za otvaranje novih radnih
mesta vezani su za proizvodnju roba i usluga, a više nego pre za izvoz, odnosno

116
globalnu ekonomiju. Ekonomski napredak nije moguć ako su proizvođači
ograničeni samo na domaće tržište. Navedena konstatacija posebno se odnosi na
zemlje sa malim tržištem. Zemlje poput Irske, Holandije ili Austrije izvoze po glavi
stanovnika više nego prostorno veće države kao što su Nemačka, Italija, Francuska.
Gde je u svemu tome Srbija? Austrija izvozi gotovo sedamnaest puta više po glavi
stanovnika od Srbije. Srbiju su u proteklih deset godina po izvozu nadmašile
Slovenija, Češka i Mađarska, koje danas imaju devet i više puta veći izvoz po glavi
od naše zemlje. U proteklih deset godina jedino su Bosna i Hercegovina i Albanija
imale sporiji rast izvoza od nas. Ipak, izvoz Republike Srbije u proteklih nekoliko
godina beleži porast. Tako je ukupna spoljnotrgovinska robna razmena Republike
Srbije za period januar - mart 2007. godine iznosila 5.648,9 miliona dolara, što
predstavlja porast od 44,64% u odnosu na isti period prethodne godine. Vrednost
izvezene robe u istom periodu, u odnosu na 2006. godinu, je porasla za 46,7%.
Međutim, iako bi mnoga preduzeća želela što pre da počnu da izvoze, postoje i
određeni problemi s kojima mogu da se suoče prilikom izvoza, kao što su:
xvelika papirologija,
xpronalaženje pouzdanog partnera u inostranstvu,
xnedovoljno informacija o stranim tržištima,
xkvalitet i standardi,
xsaznanja o stranim kanalima distribucije,
xnedostatak znanja o carinskim i necarinskim preprekama,
xjezička barijera,
xprevoz,
xfinansiranje i naplata.
Izvoz znači nove poslovne mogućnosti i povećanu prodaju. Pažljivim
planiranjem, čak i najmanje srpsko preduzeće može uspeti na međunarodnoj
sceni. Ali postoje i mnogi drugi razlozi zbog kojih bi trebalo razmisliti o izvozu,
kao što su: [120]
Pojačana domaća konkurentnost. Preduzeća koja posluju isključivo na
domaćem tržištu mogu da izgube dodir sa onim što se dešava u njihovom području
rada u svetu, dok se oni koji izvoze takmiče sa najboljima na međunarodnom
tržištu.
Raznolikost tržišta. Za neka preduzeća veličina domaćeg tržišta može biti
pomalo ograničavajuća za budući rast njihove organizacije. Pristup većim
tržištima, tržištima koja tek nastaju ili specijalizovanim tržištima, gde su njihovi
proizvodi ili usluge retke ili jedinstvene, dovoljni su razlozi da se o izvozu dobro
razmisli.
Bolje organizacije. Imajući pristup većoj tržišnoj bazi, preduzeća mogu početi
da proizvode u opsegu koji im omogućava da u potpunosti iskoriste i testiraju
svoje sposobnosti.

117
Pripreme za izvoz. Iako izvoz pruža značajnu ekonomsku perspektivu za većinu
preduzeća, potrebno je puno vremena – često mesec dana ili čak nekoliko godina
– pre nego što neko izvozno preduzeće počne ostvarivati dobit od svojih ulaganja.
Šta to znači biti spreman za izvoz? Izvozna spremnost odnosi se na nivo pripravnosti
preduzeća da obavlja poslove na izvoznom tržištu. Jednostavno rečeno, to znači
da preduzeće ima proizvod ili uslugu, potrebu za pažljivim istraživanjem novih
tržišnih prilika, strani poslovni ambijent, način transporta svoje robe ili usluga do
tržišta, kao i mere osiguranja i zaštite intelektualne svojine. Razmotrite sledeća
pitanja pre nego što odlučite da započnete svoj izvozni poduhvat:
1. Ljudski potencijal i finansijska sredstva. Imate li sposobnost da upravljate
dodatnim zahtevima vezanim za izvoz, efikasnu unutrašnju organizaciju
kako biste brzo i efikasno mogli odgovoriti na zahteve stranaka, osoblje
sa dobrim, marketinškim veštinama, dovoljno kapitala ili mogućnosti
kreditiranja za proizvodnju robe ili usluga, kao i podršku pretpostavljenih
za ostvarenje vaših izvoznih ciljeva? Kakvim međunarodnim iskustvom
preduzeće raspolaže (međunarodna prodaja, znanje stranih jezika i sl.)? Ko
će biti odgovoran za organizaciju izvoza i za odgovarajuće kadrove? Koliko
vremena iskusniji rukovodioci treba (i mogu) da posvete datom poslu?
2. Konkurentnost. Imate li proizvod ili uslugu koja je jedinstvena i/ili
konkurentna na vašem ciljnom tržištu, dokazane, sofisticirane metode
za ulazak na tržište i rezultate istraživanja ciljnog tržišta koje potvrđuje
potencijalnu održivost vašeg proizvoda ili usluge na odabranom ciljnom
tržištu? Da li se u neku od zemalja već izvozilo ili iz kojih su zemalja pristigli
zahtevi za kupovinom vaših proizvoda? Kakva su opšta i specifična iskustva
ranije obavljenog izvoza?
3. Očekivanja. Imate li jasne i izvodljive izvozne ciljeve, stvarnu sliku o
tome šta izvoz donosi sa sobom, otvorenost za nove načine poslovanja i
razumevanje suštine potrebne da bi se uspelo na međunarodnom tržištu?
Kakva su očekivanja rukovodstva u vezi sa izvozom; koliko brzo bi trebalo
da izvoz počne sam da se „pokriva“? Koliki nivo zarade (RoI - Return on
Investment ili RoC - Return on Capital) se očekuje? Da li ste spremni da
prihvatiti izazove i zahteve međunarodne trgovine? Izvoz uključuje mnoge
kratkoročne troškove, kao što su dodatna putovanja, proizvodnja novog
promotivnog materijala i zapošljavanje dodatnog osoblja za prodaju. Ako
želite da zaradite novac na brzinu, verovatno ćete se razočarati. Finansijski
rizici mogu biti opasni, iako sada postoje mnoge mogućnosti da se takvi
rizici smanje. Potrebna je prilična količina papira kako bi se zadovoljili
zahtevi domaćih i stranih propisa.
Proizvode i pakovanje trebalo bi možda redizajnirati kako bi ostvarili uspeh
na stranim tržištima. Ukoliko ocenite da su proizvodi koji se nalaze u vašem
asortimanu konkurentni i jedinstveni, da su proizvodni kapaciteti dovoljni za
povećanu prodaju, imate finansijska sredstva potrebna za modifikaciju vašeg
118
proizvoda ili usluge kako biste zadovoljili ciljno tržište i promovisali ih, rukovodstvo
preduzeća je spremno da podrži izvoz, imate sposobnost i sredstva da obezbedite
postprodajne usluge i servis, obavili ste istraživanje nekih stranih tržišta za koja
ste zainteresovani, onda je vaše preduzeće spremno za uspešan izvoz.
Biznis plan. Biznis plan je zapravo okvir za osmišljavanje i adekvatno povezi-
vanje poslovnih ciljeva, principa i kriterijuma, odnosno politike, pravaca i metoda
poslovne strategije i na osnovu toga programiranje aktivnosti za ključne funkcije,
kao što su: marketing, proizvodnja, nabavka, istraživanje i razvoj, finansije, kadrovi
i sl. Biznis plan služi za:
xproveru poslovne ideje i poslovnih mogućnosti,
xdobijanje saglasnosti za određene poduhvate,
xpripremanje dokumentacije za investitore i preduzeće,
xkao vodič za kasnije poslovanje.
Formiranje izvozne cene. Ispravno izrađena ponuda izvoznog posla podrazu-
meva nekoliko bitnih elemenata kojima se regulišu međusobna prava i obaveze
prodavca i kupca. Osim vrste, količine i kvaliteta robe, rokova isporuke,
posleprodajnih usluga i roka važnosti, ponuda mora da sadrži cenu robe i način
plaćanja.
Kalkulacija izvozne cene predstavlja proces koji se sastoji iz sledećih faza:
Faza 1: pretkalkulacija (formiranje izvozne cene na bazi pretpostavljenih
troškova);
Faza 2: kontrolna kalkulacija (korigovanje cene za iznos stvarno nastalih
troškova);
Faza 3: konačna kalkulacija (planiranje budućih cena nakon analize završenog
posla). Cena u ponudi definiše se primenom jednog od dva moguća
metoda:
xmetod dodavanja troškova,
xmetod oduzimanja troškova.
Metod dodavanja troškova. Preduzeće na proizvođačku ili nabavnu cenu
dodaje sve troškove realizacije posla, kao i svoju zaradu. Ovaj zbir se zatim deli sa
količinom robe kako bi se dobila jedinična cena.
Po ovoj metodi, ukupan iznos troškova umanjuje se pod uslovom da izvoznik
dobija stimulacije ili je oslobođen plaćanja poreza, taksa i doprinosa. S druge
strane, njihov zbir može biti veći ili manji u zavisnosti od toga kakvi su specifični
zahtevi kupca tokom pregovora o zaključenju posla.
Metod oduzimanja troškova. Izvoznik od planirane cene robe odbija sve
realne troškove i svoju proviziju i dolazi do najviše proizvođačke, odnosno
nabavne cene na domaćem tržištu koja izvozni posao čini isplativim. U
praksi, cena robe, kao rezultat pretkalkulacije, najčešće odstupa od konačne

119
cene u ugovoru. Veoma važni faktori izvozne cene, pored ukupnih troškova i
željene zarade, svakako su i druge cene na ciljnom tržištu. Dok je svetska cena
relevantna samo za ograničeni broj proizvoda koji spadaju u berzansku robu,
cene konkurentskih prodavaca, kao i cene istih proizvoda, mogu biti izuzetno
korisne za realnu procenu sopstvene ponude.
Bez obzira na metod formiranja cene, ona može biti određena na dva načina.
U zavisnosti od toga da li je u ugovoru cena precizno definisana ili ne, postoje
sledeće vrste cena:
xfiksna cena i
xklizna cena.
Fiksna cena. Fiksna cena podrazumeva da se ugovorom o spoljnotrgovinskom
poslu cena tačno odredi, pri čemu ne podleže nikakvim izmenama do trenutka
isporuke robe. Ona je karakteristična za kraće rokove isporuke i plaćanja (do 90
dana) i predvidljive makroekonomske uslove, kao što je stopa inflacije. U tom
slučaju, cena se definiše numerički u određenoj valuti, uz primenu odgovarajuće
INCOTERMS klauzule. Imajući u vidu da, čak i u najrazvijenijim privredama,
troškovi i cene imaju tendenciju porasta u dužem roku, fiksiranje prodajne cene
najčešće neće biti u interesu izvoznika.
Klizna cena. Iz navedenih razloga, u spoljnotrgovinskim poslovima preporučuje
se korišćenje kliznih cena kojima prodavci, zapravo, vrše minimiziranje rizika
vezanih za isporuku robe veće dodate vrednosti, kod kojih se proces proizvodnje
i isporuke odvija u dužem periodu. Klizna cena određuje se u skladu sa metodom
klizne skale, koji znači da se ugovorom definiše fiksna cena za prvu isporuku koja
potom služi kao baza za određivanje cena za naredne isporuke.
Izvozna dokumentacija. Pri izvozu robe potrebno je pribaviti odgovarajuću
dokumentaciju. Neophodno je angažovati špeditera koji će izvozno ocariniti robu
za vaš račun i obavestiti vas koja su sve dokumenta potrebna za izvoz konkretne
robe. Neka dokumenata su obavezna kod svakog izvoznog posla:
xtrgovačka dokumenta,
xtransportna dokumenta,
xcarinska dokumenta.
Trgovačka dokumenta. Trgovačka dokumenta prate robu od mesta otpreme
do krajnjeg odredišta i najčešće se odnose na opis robe. U grupu trgovačkih doku-
menata ubrajaju se sledeća dokumenta:
Trgovačka faktura predstavlja račun koji izdaje prodavac na memorandumu
preduzeća. Svaka trgovačka faktura treba da sadrži sledeće elemente:
xdatum izdavanja i broj ugovora na koji se faktura odnosi,
xkoličinu robe,

120
xopis i karakteristike robe,
xjediničnu cenu izraženu u dogovorenoj valuti i jedinici mere,
xukupnu vrednost robe u dogovorenoj valuti,
xbroj profakture koju je kupac prethodno odobrio,
xnaziv mesta otpreme i oznaku transportnog sredstva kojim će roba biti
otpremljena,
xparitet u skladu sa dogovorenim odredbama Incoterms,
xinstrukcije za plaćanje robe.
Ostali elementi fakture zavise od vrste robe i propisani su ugovorom.
Specifikacija robe predstavlja dokument koji izdaje prodavac i sadrži opis
proizvoda koji je predmet kupoprodaje: dužina, širina, debljina, broj komada,
pojedinačna i ukupna zapremina robe i broj paleta/kontejnera. Ovaj dokument je
posebno važan za kupca jer se na osnovu njega utvrđuje da li je ispoštovan ugovor.
Takođe, na osnovu ovog dokumenta ugovorne strane ugovaraju prevoz robe (s
obzirom na to da sadrži bitne elemente za određivanje načina transporta).
Sertifikat o kvalitetu. Ponekad, kupci u inostranstvu ili carinski organi
zahtevaju sertifikate o kvalitetu robe koja se izvozi. Ovi sertifikati se izdaju
od strane odgovarajućih sertifikacionih tela. Broj uverenja koja prate robu u
spoljnotrgovinskom poslovanju zavisi od karakteristika same robe, zakonodavstva
u zemljama uvoznika i izvoznika i zahteva kupaca. Nedostatak samo jednog
uverenja može usporiti pa čak i onemogućiti izvoz ili uvoz. Uverenja koja su
najčešće potrebna su: fitosanitarno uverenje ili uverenje o zdravstvenoj ispravnosti
kada je u pitanju prehrambena roba. Ova dokumenta namenjena su kupcu i njima
se potvrđuje da je izvršen pregled robe od strane ovlašćene institucije. Dokument
treba da potvrdi da je pregledana roba zdrava, odnosno da nije zaražena.
Sertifikat o poreklu robe predstavlja dokument od posebnog značaja za uvoznike
jer ukazuje na moguće preferencijalno poreklo robe u njihovoj zemlji i samim
tim umanjuje troškove carinjenja robe. Na primer, ovaj dokument je obavezan za
sticanje prava bescarinskog uvoza robe iz Srbije u EU. Naziv sertifikata je EUR1 i
overava ga carina.
Otpremnica se izdaje u momentu kada roba napušta magacin ili stovarište.
Potpisuje je magacioner/vozač/kupac i time potvrđuje da je roba spremna za
prevoz. Osnovni elementi koje otpremnica sadrži su: podaci o kupcu, registarski
broj vozila u koje je roba utovarena, ime vozača i podaci o robi.
Transportna dokumenta. Transportna dokumenta regulišu otpremu i trans-
port robe i predstavljaju dokaz za izvoznika o izvršenoj prodaji robe. Druga važna
uloga ovih dokumenata odnosi se na prenos rizika u onim poslovima kod kojih
je ugovorom ili odgovarajućom Incoterms klauzulom to predviđeno. Prilikom
carinjenja robe transportna dokumenta se moraju staviti na uvid carinskim
organima.

121
Najznačajnija dokumenta koja se odnose na transport su:
xkamionski tovarni list (CMR),
xželeznički tovarni list (CIM),
xbrodski tovarni list - konosman,
xšpediterska potvrda,
xdispozicija za otpremu robe.
Carina i carinska dokumenta. Pre nego što roba napusti zemlju izvoznika,
ona mora da se ocarini. Mesto carinjenja robe određuje nalogodavac u tekstu dis-
pozicije špediteru. Carinjenje obavljaju zvanični carinski organi na bazi robnih
dokumenata koja prate robu kako bi se utvrdila njihova saglasnost. Dokumenta,
potrebna za carinjenje, podnosi ovlašćeni špediter. Na osnovu izvršenog carin-
skog pregleda carinski organ overava odgovarajuća dokumenta. U izvoznom ca-
rinskom postupku koriste se sledeće grupe dokumenata:
xdokumenta propisana Konvencijom TIR i Konvencijom ATA;
xstandardizovana međunarodna dokumenta: JCI (jedinstvena carinska ispra-
va), spisak naimenovanja, transportne i komercijalne isprave kao i knjigov-
odstveni zapisi koji mogu zameniti osnovna carinska dokumenta);
x standardizovani nacionalni dokument Sažeta deklaracija, koji se koristi u
posebnim slučajevima kada se prevozne isprave ne mogu prihvatiti.
SIEPA, takođe, organizuje i poslovne posete u inostanstvu, u saradnji sa
državnim agencijama zemalja koje se posećuju. Cilj ovakvih poseta je ne samo
povećanje prodaje i profita, već i edukacija domaćih izvoznika. Prilikom ovakvih
poseta organizuju se i obilasci stranih kompanija, gde domaća preduzeća mogu
da se upoznaju sa novim proizvodima, tehnologijama, trendovima ili pakovanjima.
Takođe, kroz organizaciju seminara na ovim putovanjima dobijaju se neophodne
informacije o tržištu i načinu poslovanja sa preduzećima iz ovih zemalja.
Još jedna usluga koju SIEPA pruža svojim klijentima je organizovanje poseta
stranih kupaca domaćim preduzećima. Svi ozbiljni zainteresovani strani kupci koji
žele da uspostave saradnju sa domaćim proizvođačima mogu da stupe u kontakt sa
zaposlenima u Agenciji koji će pronaći odgovarajućeg partnera u zemlji i ukoliko
ima interesovanja, organizovati posetu stranog kupca. Samo u prethodnoj godini
organizovano je oko 150 poseta stranih kupaca domaćim preduzećima. Strani
partneri su, uglavnom, iz zemalja Evropske unije, kao što su Italija, Nemačka, Velika
Britanija, Grčka, ali i iz Japana, Singapura i Indije. Potrebno vreme za realizaciju
posla ponekad iznosi i nekoliko godina, tako da SIEPA održava redovan kontakt
sa stranim partnerima.

122
7.6. Privredna komora Srbije
Izrazito povoljan geostrateški položaj, dobra saobraćajna povezanost, značajni
resursi, očuvana prirodna sredina, izgrađeni infrastrukturni sistemi i proizvodni
kapaciteti definišu Srbiju kao respektabilan ekonomski i tržišni prostor za poslovnu
saradnju. Privredna komora Srbije, kao mesto gde se stiču vredne poslovne
informacije, zanimljive inostranim partnerima koji imaju ili žele da uspostave
poslovnu saradnju sa našim firmama, otvorena je za posredovanje i uspostavljanje
veza, razmenu iskustava i zaključivanje poslova. [121]
Samostalna i poslovno-stručna organizacija preduzeća i preduzetnika, Privredna
komora Srbije. nastoji da srednje razvijenu zemlju, sa izraženim kapacitetima
prehrambenog, tekstilnog i metaloprerađivačkog kompleksa, dovede u poziciju
ekonomskog lidera u regionu. Privredna komora Srbije nameće se kao servis
privrede, partner Vlade Srbije i generator privrednih reformi i približavanja naše
zemlje modernoj Evropi. Brojno članstvo i organizacija Privredne komore Srbije
predstavljaju najširu osnovu uticaja na kreiranje ekonomske politike i zakonskih
okvira privređivanja. Najteži deo tereta, na putu oporavka Srbije je na plećima
privrede. Pouzdani konsultant na tom putu je Privredna komora Srbije. Iniciranje
i učešće u izradi propisa značajnih za ekonomske reforme, koncipiranje strategije
razvoja, povezivanje sa stranim investitorima, novim tehnologijama, priprema
kadrovskih nukleusa za uspešno poslovanje na internacionalnim tržištima, samo
su deo aktivnosti Privredne komore Srbije, koja izazazove tranzicije smatra
nacionalnim interesom.
Kao svojevrsni epicentar privrednog potencijala Srbije i nosilac ekonomske
diplomatije zemlje, Privredna komora je garant brojnim delegacijama iz celog sveta
koje Srbiju prepoznaju kao pouzdanog partnera u interesu obostranog razvoja.
Tradicija, brojno članstvo, stručnost i postojanost garancija su ozbiljnog uticaja
Privredne komore Srbije na kreiranje efikasne ekonomske politike. Otvorena je za
saradnju, može i želi da pomogne svojoj zemlji i svima koji nameravaju da posluju
sa Srbijom.

7.6.1. Funkcije i zadaci PKS


Privredna komora Srbije je samostalna, nevladina, poslovno-stručna i interesna
asocijacija pravnih i fizičkih lica koja obavljaju registrovanu privrednu delatnost.
Članovi Komore su:
xpreduzeća iz svih privrednih oblasti i grana u svim oblicima svojine,
xbanke i druge finansijske organizacije,
xorganizacije za osiguranje,
xpoljoprivredne zadruge kao kolektivni članovi preko svog saveza,
xzanatske i druge radnje kao kolektivni članovi preko svojih udruženja.

123
Funkcije komore:[121]
x Interesna asocijacija privrede - zastupa zajedničke interese preduzeća i
drugih privrednih subjekata pred državnim organima i organizacijama, u
kreiranju privrednog sistema, mera ekonomske politike, uslova privređivanja
i poslovanja;
x Mesto okupljanja i dogovaranja - usklađivanje interesa i aktivnosti
preduzeća, utvrđivanje zajedničkih stavova, razmena iskustava, uspostav-
ljanje međusobnih poslovnih veza i dr;
xPoslovno-stručna institucija svojim članicama daje odredjene informacije i
pruža stručnu pomoć i konsalting usluge:
x tržište, firme, proizvodnja, izvoz-uvoz i druge poslovne informacije o
privredi Srbije,
xtržišta pojedinih zemalja, grupacija, regiona; mogućnosti plasmana; uslovi
poslovanja,
xpitanja iz zakonske regulative privrednog života,
x razrada ideja o investicionim namerama, izboru programa i pripremi
predinvesticionih analiza,
x priprema prestruktuiranja - vlasničkog, organizacionog, upravljačkog,
programskog,
xuvođenje sistema kvaliteta,
xzaštita pronalazaka i tehničkih unapređenja u cilju proizvodnje i plasmana.
x Usklađivanje razvoja - učesnik u kreiranju i realizaciji strategije razvoja,
politike regionalnog razvoja, infrastrukture i novih projekata;
xNegovanje dobrih poslovnih običaja - jačanje poslovnog morala u privredi,
sudovi časti i arbitraža;
x Javna ovlašćenja izdavanje sertifikata, uverenja, saglasnosti i dozvola u
poslovanju sa inostranstvom, bonitet preduzeća, vodjenje registara i dr.;
x Informisanje javnosti - informisanje privrede i javnosti o radu Komore
i njenih organa, informisanje unutar komorskog sistema, saradnja sa
sredstvima javnog informisanja, izdavanje glasila Privredne komore Srbije

124
Tabela 22: Vrste usluga koje Privredna komora Srbije obavlja bez naknade [121]
Organizacioni delovi

1. Pretraga adresa do pet tarifnih brojeva/proizvoda (za istu firmu)

Odbor za ekonomske odnose sa inostranstvom

2. Izrada dokumentacije za preduzeća koja izvoze na strana tržišta

Odbor za bankarstvo i Odbor za privredni sistem

3. Oporezivanje

4. PDV za izvoz

Odbor za zaštitu životne sredine i održivi razvoj


Organizovanje javnih rasprava o nacrtima zakona i podzakonskih akata iz
5.
oblasti zaštite životne sredine
6. Prezentacija novih (usvojenih) propisa

7. Informacije u vezi sa direktivama EU u oblasti zaštite životne sredine

Udruženje za saobraćaj i telekomunikacije TIR i ATA odeljenje

8. ATA karnet - informacije o tome šta je ATA karnet, kako i gde se može uzeti

Centar za informisanje, marketing i promocije

9. Klasifikovanje kompanija i firmi prema: aktivnosti, proizvodu, registrovanom mestu

Služba zajednice preduzetnika


Aktuelni poslovni link - preko Preduzetničkog info deska pruža usluge : infor-
misanja, saveta, odgovora na sva postavljena pitanja iz delokruga rada i pro-
blema preduzetnika opštih vodiča, propisa, savetovanja, uvodnih seminara o
10.
poslovnom planiranju, predstavljanje na internetu, transfer tehnologija, lokalne,
regionalne kampanje i susreti preduzetnika, grupna članstva u asocijacijama EU
i međunarodnim mrežama i sl.
Služba za pravne, kadrovske i poslove organa Komore

11. Pravne informacije

12. Izdavanje potvrde da je privredni subjekt član Privredne komore Srbije

Sud časti
Izdavanje potvrde da privredni subjekt nije oglašavan odgovornim za povredu
13.
dobrih poslovnih običaja i poslovne etike pred Sudom časti

125
Stalni izbrani sud (Arbitraža)
Izdavanje potvrde da se protiv privrednog subjekta vodi/ne vodi postupak pred
14.
Stalnim izbranim sudom (Arbitražom)
Spoljnotrgovinska arbitraža
Izdavanje potvrde da se protiv privrednog subjekta vodi/ne vodi postupak pred
15.
Spoljnotrgovinskom arbitražom
Centar za informatiku i elektronsko poslovanje
Registar preduzeća - upit u registar preduzeća Pretraga preko naziva ili dela
16.
naziva preduzeća
17. Registar radnji - upit u registar radnji Pretraga preko naziva ili dela naziva radnje
Registar zakona - zakoni u pripremi, zakoni u skupštinskoj proceduri - Vaše
18.
mišljenje - “Borite se za svoj biznis”
Registar sertifikata o kvalitetu - registar svih srpskih preduzeća i drugih orga-
19. nizacija, koja imaju sertifikat o usaglašenosti sa zahtevima odgovarajućih stan-
darda iz serija JUS IS0 9000 i JUS IS0 14000
Registar projekata - formiranje jedinstvene berze projekata preduzeća članica
20.
Privredne komore Srbije
21. Registar sajmova - baza podataka o sajmovima

22. Biznis plan - osnovne informacije o Biznis planu javno dostupan na portalu

23. Marketing plan - osnovne informacije o Marketing planu javno dostupan na portalu

24. Kako osnovati firmu - osnovne informacije o tome kako osnovati firmu
Rroject management - osnovne informacije o tome kako pisati projektnu doku-
25.
mentaciju i kako voditi projekte
26. Izveštaj 100 najboljih firmi po raznim kriterijumima
27. Dnevno ažurna kursna lista
28. Informacije o svim publikacijama Privredne komore Srbije. Pretraživanje, pretplata
29. Kalendar dešavanja u Komori
30. Baza eksperata i institucija
31. Svetske berze - cene najinteresantnijih roba na svetskim berzama
32. Turistički servis - turističke informacije o Srbiji
33. Baza podataka gradova i opština u Srbiji

34. Ostale informacije

126
Centar za razvoj, restrukturiranje i privatizaciju
Informacije o preduzećima koja su privatizovana po starom Zakonu o svojinskoj
35.
transformaciji i novom Zakonu o privatizaciji
36. Informacije o preduzećima koja imaju akcije u portfelju Akcijskog fonda
Stručna pomoć pri izradi biznis plana i/ili projektnog zadatka prema proce-
37.
durama banaka, donatorskih organizacija, EU fondova
Izrada baze podataka o razvojnim programima preduzeća u Republici Srbiji - Iden-
38. tifikovanje novih razvojnih i profitabilnih projekata prema izabranoj metodologiji,
kreiranje i ažuriranje baze podataka i izveštaja
Prezentacija preduzeća u procesu privatizacije zainteresovanim poslovnim
39. partnerima i omogućavanje uspostavljanja kontakata između potencijalnih in-
vestitora i preduzeća u procesu privatizacije

7.7. Fond za razvoj Republike Srbije


Opšti cilj Fonda za razvoj Republike Srbije je podsticanje dinamičnog
privrednog rasta, odnosno stvaranje privredne strukture prilagođene modernoj,
prema svetu otvorenoj, tržišnoj privredi. Samo takva orijentacija može da
obezbedi trajnu ekonomsku i socijalnu stabilnost i rast standarda stanovništva.
Zbog toga su ciljna grupa fonda mala i srednja preduzeća, koja su u svim tržišnim
privredama pokretači razvoja i najveći izvor zapošljavanja i uvećanja bruto
društvenog proizvoda. Upravni odbor i menadžment Fonda imaju zadatak da u
narednom periodu pravnim licima i preduzetnicima obezbede što kvalitetnije
izvore finansiranja. Povoljni krediti Fonda su značajan podsticaj za privredu.
Zahvaljujući dobrom odabiru programa i bonitetnim klijentima uvećan je kreditni
potencijal, Fond je prerastao u finansijsku instituciju koja svoje programe finansira
iz sopstvenih izvora, a svoj ugled gradi stalnim unapređenjem rada, stručnim i
profesionalnim pružanjem usluga. Neki od konkretnih ciljeva bi bili: [121]
xpodsticanje privrednog razvoja,
xpodsticanje ravnomernog regionalnig razvoja,
xunapređenje konkurentnosti domaće privrede,
xpodsticanje razvoja proizvodnog zanatstva i uslužnih delatnosti,
xpodsticanje zapošljavanja,
xpodsticanje razvoja tržišta kapitala.
Misija svake institucije je da se razvija, razvijajući i svoje okruženje. Svoju raz-
vojnu misiju Fond za razvoj vidi u daljem jačanju partnerstva sa onima zbog koga
postoji - sa privredom Srbije. Fond u svom poslovanju primenjuje Zakon o Fondu,
Statut i druge propise koji se odnose na njegovo poslovanje.

127
Izvore sredstava predstavljaju sopstvena sredstva Fonda (naplate anuiteta po
dospelim kreditima, sredstva od prodaje obveznica stare devizne štednje, akcija
i društvenog kapitala) i kreditne linije inobanaka (Erste bank AG i National bank
of Greece S.A). Osnovni model korišćenja sredstava Fonda je na kreditnoj osnovi
a može se koristiti i model ulaganja kapitala na svojinskoj osnovi. Sredstva Fon-
da mogu koristiti pravna lica (privredna društva u privatnom vlasništvu; akcio-
narska društva sa većinskim privatnim vlasništvom; novoprivatizovana društva
sa otplaćenim društvenim kapitalom) i preduzetnici registrovani u Agenciji za
privredne registre. Kreditiranje se vrši u skladu sa prioritetima i kriterijumima
utvrđenim programom Fonda. Krediti Fonda se ne mogu koristiti za programe
primarne poljoprivredne proizvodnje i infrastrukturu. Visinu kredita opredeljuje
bonitet korisnika, ocena programa i kvalitet instrumanata obezbeđenja.
Vrste kredita koje nudi Fond za razvoj Republike Srbije:
Krediti za privredna društva :
xkratkoročni krediti,
xkrediti za rekonstrukciju, izgradnju objekata i nabavku opreme,
xkrediti za trajna obrtna sredstva,
xkreditna linija “National bank of Greece”.
Krediti za nerazvijene opštine:
x krediti za podsticaj i razvoj preduzetništva u najnerazvijenijim
opštinama,
xkrediti za podsticaj i razvoj preduzeća u najnerazvijenijim opštinama.
Krediti za početnike:
xkreditna podrška za početnike – “Start-up” krediti (preduzetnici),
xkreditna podrška za početnike – “Start-up” krediti (pravna lica).
Krediti za preduzetnike:
xkrediti za razvoj preduzetništva.
Krediti za nezaposlene:
xkreditna podrška za zapošljavanje nezaposlenih fizičkih lica, evidenti-
ranih kod Nacionalne službe za zapošljavanje.
Krediti za pretvaranje inovacija u gotov proizvod:
xkrediti za razvoj inovatorstva - pravna lica,
xkrediti za razvoj inovatorstva - preduzetnici.

128
7.8 Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike
Srbije (AOFI)
Zadatak Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije jeste
da u cilju strateškog poboljšanja uslova poslovanja izvozne privrede i promene
strukture izvoza Republike Srbije, zajednički deluje sa svim razvojnim, finansijskim
i ostalim institucijama, ali i sa privatnim stranim kompanijama i institucijama
kada za to postoji zajednički interes. Agencija posluje prema načelima likvidnosti,
sigurnosti i rentabilnosti dosledno sprovodeći mere očuvanja realne vrednosti
kapitala i mere za zaštitu od rizika poslovanja. Misija Agencije je podrška izvozu
preduzeća iz Srbije kroz finansiranje i osiguranje izvoznih projekata i saradnja
sa sličnim institucijama država spoljnotrgovinskih partnera u cilju podizanja
konkurentnosti domaće privrede i osvajanja novih tržišta. Osnovni cilj Agencije
jeste da kroz realizaciju svoje delatnosti, podstiče i unapređuje izvoz primenom
sledećih principa poslovne politike:[122]
1. Očuvanje realne vrednosti kapitala.
2. Kvalitetna procena kreditne sposobnosti komitenata u cilju obezbeđivanja
sigurnosti plasmana i naplate.
3. Podsticanje izvoza stalnim unapređenjem i razvijanjem delatnosti Agencije
iz oblasti osiguranja potraživanja.
4. Zaštita interesa akcionara.
Zakon o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza donet je u cilju:
x smanjenja deficita platnog bilansa zemlje i povećanja zaposlenosti dugo-
ročnim rastom izvoza roba, usluga, investicionih radova i investicija u ino-
stranstvu - osnovni ekonomski cilj osnivanja Agencije;
x pružanja podrške domaćim pravnim licima i preduzetnicima u inostran-
stvu kroz širenje portfolija izvoznih poslova, kao i investicija preko različitih
mehanizama osiguranja i finansiranja izvoza i investicija;
xformiranja institucionalnog okvira za podršku nacionalnog izvoza;
xrazvoja izvozne privrede na zdravim principima;
xstvaranja institucije koja isključivo podržava izvozne poslove pravnih lica i
preduzetnika sa sedištem na teritoriji Republike Srbije;
x iznalaženja dugoročnog rešenja za podsticanje izvoza uz istovremeno
poboljšanje njegove strukture i konkurentnosti.

129
7.8.1 Poslovne aktivnosti
Osiguranje izvoza - aktivnosti:
xosiguranje kratkoročnih potraživanja u inostranstvu od komercijalnih
rizika,
xosiguranje kredita,
xosiguranje investicija u inostranstvu,
xosiguranje pripreme izvoza.
Finansiranje izvoza - aktivnosti:
xfinansiranje izvoznika,
xdirektno kreditiranje,
xsufinansiranje sa poslovnom bankom izvoznika,
xrefinansiranje kredita preko poslovne banke izvoznika,
xfinansiranje ino-kupca,
xdirektno finansiranje,
xfinansiranje preko poslovne banke.
U ovom trenutku Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza je u postupku
definisanja uslova, sklapanja ugovora sa poslovnim bankama, uspostavljanja
saradnje sa inostranim agencijama u cilju pribavljanja relevantnih informacija za
ocenu boniteta inokupca i njegove poslovne banke čime će se omogućiti praćenje
izvoznih poslova u formi kreditiranja.
Izdavanje garancija
Ovaj program predviđen je da omogući izvoznicima, koji izvode građevinske
radove u inostranstvu ili pružaju projektantske, konsultantske ili druge usluge
inostranim investitorima, izdavanje odgovarajućih bankarskih garancija u korist
inostranih investitora. Građevinske i projektantske firme imaju mogućnosti da
kroz ovaj program obezbede tenderske, avansne garancije, kao i garancije za dobro
izvršenje posla .
Izdavanje bankarskih garancija obezbeđuje se na osnovu aranžmana koji je
AOFI obezbedila sa odgovarajućim tržištem osiguranja. Jedan ili više sindikata
osiguravača (Underwriters) izdaje polisu osiguranja u korist inostrane banke
koja na osnovu polise izdaje kontragaranciju u korist lokalne banke investitora.
Konačno, lokalna banka izdaje odgovarajuću garanciju u korist investitora.
Podrazumeva se da se ova procedura skraćuje ukoliko su u pitanju investitori i/ili
njihove banke iz zemalja koje prihvataju polisu osiguranja sa konkretnog tržišta,
umesto kontragarancije inostrane banke.
Agencija (AOFI) umesto izvoznika obezbeđuje odgovarajući iznos depozita
u korist udruženja, kao jedan vid garancije da će izvoznik izvršiti svoje ugovorne
obaveze prema investitoru. Izvoznik daje svoja obezbeđenja u vidu hipoteke na
svoju imovinu, menica, prenosa potraživanja i dr.

130
Izvozni faktoring
Faktoring je finansijski instrument kojim faktor (institucija koja se bavi
faktoringom, u ovom slučaju: Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI)
finansira preduzeća na osnovu budućih (nedospelih) potraživanja proisteklih iz
prodaje roba ili usluga na inostranom tržištu. Preduzeće dobija 80% vrednosti
svoje fakutre u momentu kada je roba isporučena ili usluga izvršena. Ostatak,
umanjen za proviziju, dobija se u momentu naplate od kupca. Faktor preuzima
na seba obavezu naplate od kupca, a prodavcu obezbeđuje zaštitu od nenaplate u
iznosu od 100%.
Iz napred navedene definicije faktoringa, proizilaze njegovi elementi. To su:
xfinansiranje prodavaca,
xvođenje evidencije o potraživanjima koja su predmet faktoringa,
xnaplata potraživanja,
xpreuzimanje rizika naplate potraživanja usled nelikvidnosti dužnika.
Ove aktivnosti faktor preuzima na osnovu ugovora o faktoringu koji zaključuje
sa prodavcem. Ključni element ovog ugovora je prenos potraživanja sa prodavca
na isporučioca. Ugovor o faktoringu je osnov i za obaveštenje (notifikacija) kupcu
da je novi vlasnik potraživanja faktor (umesto prodavca). Važno je napomenuti da
je rizik faktora vezan za kupca. Pokriće od rizika nenaplate od kupca koje faktor
obezbeđuje od osiguravajućih društava ili od drugih faktora, omogućava mu da
finansira prodavca bez obzira na prodavčevu finansijsku situaciju i bez uzimanja
sredstava obezbeđenja (hipoteka, zaloga, bankarska garancija) od njega.

7.9. Garancijski fond


Garancijski fond je konstituisan na osnovu Zakona o Garancijskom fondu radi
obezbeđivanja uslova za podsticanje razvoja poslovanja malih i srednjih preduzeća,
preduzetnika i poljoprivrednika u Republici Srbiji. Fond je neprofitna (niskopro-
fitna) institucija spremna da pokriva rizik poslovnih banaka (izdavanjem garancija
u njihovu korist na ime obezbeđenja dela kredita) prilikom odobravanja kredita
privrednim subjektima, ukoliko su njihovi projekti profitabilni, a ne ispunjavaju
neki od uslova za odobravanje kredita. [123]
Fond u okviru svoje delatnosti podstiče kreditiranje privrednih subjekata, ga-
rantovanjem dela kredita koje banke i druge finansijske organizacije u Republici
Srbiji odobravaju privrednim subjektima, sa kvalitetnim razvojnim programima.
Takođe, Fond odobrava i garancije za kredite čiji su korisnici privredni subjekti sa
vremenski kratkom poslovnom istorijom ili relativno visokim rizikom ulaganja.
Na taj način se privrednim subjektima olakšava pristup fiansijskom tržištu, radi
obezbeđenja potrebnih sredstava za razvoj.

131
Obezbeđujući garancije kreditorima, Fond olakšava MSP, preduzetnicima i
poljoprivrednicima pristup tržištu bankarskih usluga. Na taj način Fond doprinosi
povećanju obima investicija i pospešuje ekonomski razvoj. U skladu sa programom
rada za 2006.godinu, Fond svaku pojedinačnu odluku o izdavanju garancije zasni-
va na sopstvenoj oceni boniteta zajmotražioca, profitabilnosti projekta, kvaliteta
sredstava obezbeđenja za kredite koji se odobravaju pod sledećim uslovima:
xuz efektivnu kamatnu stopu do 10% godišnje;
x bez drugih troškova pri odobravanju kredita osim navedenih, za ukupan
period kreditiranja.
Prioritet u izdavanju garancija imaju dugoročni krediti, a u okviru istih krediti
čiji je rok otplate duži od tri godine, kao i projekti koji se finansiraju iz kreditnih
linija ustanovljenih iz potencijala domaćih banaka, kreditnih linija EAR, Kfw, EIB
i drugih finansijskih i robnih linija. U iznosu predračunske vrednosti projekta po
zahtevu banke za izdavanje garancije po kreditu, učešće trajnih obrtnih sredstava
može iznositi najviše 15%. Izuzetno, u slučajevima izvozno orijentisanih programa,
učešće trajnih obrtnih sredstava može iznositi najviše 30% od predračunske vred-
nosti projekta. Prema usvojenoj strategiji razvoja malih i srednjih preduzeća i
preduzetništva u Republici Srbiji u periodu od 2003. do 2008. godine razvoj ovog
sektora privrede doprineće:
xznačajnom porastu zaposlenosti,
xpovećanju životnog standarda,
xregionalnom razvoju,
x jačanju međunorodnih trgovinskih veza i povećanju izvoza, pogotovo u
zemlje Evropske unije,
xpovećanju raspoloživih sredstava za ostale društvene sektore (obrazovanje,
zdravstvo, penzione fondove i sl.).
Obavljanjem svoje delatnosti Fond utiče na:
xpromociju MSP, preduzetnika i poljoprivrednika,
xpovećanje investicija,
xrast zaposlenosti,
xporast opšte konkurentnosti,
xdinamičniji i skladniji regionalni razvoj,
xizmene privredne strukture u korist proizvodnih delatnosti,
xpodsticanje izvoza.
Odobravanje garancija za kredite ima za cilj podsticanje:
xporasta zaposlenosti i povećanja životnog standarda,
x izvoza i unapređenja konkurentnosti privrednih subjekata na domaćem i
međunarodnom tržištu,

132
xdinamičnijeg i skladnijeg regionalnog razvoja,
xpromene strukture privrednih subjekata odobravanjem garancija za kredite
kojim banke finansiraju osnivanje i početak rada, kao i razvoj privrednih
subjekata, čiji su osnivači obrazovana lica starosti do 35 godina,
x smanjenja visine kamatnih stopa i drugih troškova kredita odobrenih
privrednim subjektima, preuzimanjem dela rizika za naplatu kredita od
banaka i aktivnom politikom Fonda u tom pogledu.

133
8. MENADŽMENT MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA

8.1. Značaj profesionalnog menadžmenta


Kada govorimo o malim i srednjim preduzećima nemoguće je a da ne pomen-
emo preduzetništvo i preduzetnika. Preduzetnik je osoba koja, vođena unutrašnjim
psihološkim potrebama, eksperimentiše u okviru biznisa. [43] Preduzetnici su
kreativne osobe. Za njih se može reći i da su vizionari koji su orijentisani, kako na
sadašnje tako i na buduće događaje. To su osobe koje iniciraju i preduzimaju podu-
hvate, sposobne da brzo odlučuju. Preduzetnici su osobe koje preuzimaju rizik na
sebe jer ulažu finansijska sredstva u otpočinjanje poslovanja.
Pod preduzetništvom podrazumevamo društvenu funkciju kreiranja i stvaranja
novih vrednosti putem kreativnog kombinovanja poslovnih resursa. Ispoljava se kao
spremnost za preduzimanje inicijative, aktiviranje društveno-ekonomskih mehani-
zama i svesno izlaganje riziku prilikom transfera ideje u poslovne poduhvate. Ost-
varuje se kao proces definisanja i realizovanja promena, radi obezbeđivanja novih
profitabilnih poslova i/ili načina poslovanja, proizvoda i usluga... [43]
Preduzetnik je osoba koja primenom nove ideje ili inovacije i preuzimanjem po-
slovnog rizika u preduzeću plasira svoje proizvode/usluge na tržište radi sticanja
profita. [73] Njegova specifičnost ogleda se u tome što on može da uzme faktore za
proizvodnju (zemlju, rad i kapital) i upotrebi ih da stvori novu robu ili uslugu. [84]
Postavlja se pitanje: Da li preduzetnik i menadžer mogu da budu isto lice? Naravno,
odgovor je pozitivan. To se dešava u situacijama kada ambiciozni pojedinci ulažu svoj
kapital radi otpočinjanja i samostalnog vođenja biznisa. On postavlja ciljeve, donosi
odluke, upravlja celokupnim poslovanjem. Samostalni preduzetnik koji autonom-
no donosi upravljačke odluke i lično ih sprovodi, mora razmišljati i preduzetnički i
menadžerski. Ovo je moguće u situacijama kada je preduzeće nerazvijeno, veoma
malo, odnosno u situacijama gde jedna osoba, osnivač–preduzetnik, može sama
da obavlja sve aktivnosti. Pod tim aktivnostima podrazumeva se i polje finansija,
tehnologije i marketinga, jednom rečju on vodi računa o svemu. Preduzetnik se, pre
svega, poistovećuje sa preduzećem koje vodi i njegove uspehe ili neuspehe u celini
prihvata kao svoje uspehe odnosno neuspehe. Preduzetnik se tako posmatra kao
intuitivna osoba, koja uviđa šanse i pretnje u domenu posla i emotivno apeluje na
druge da mu se pridruže i da zajedno realizuju ukazanu priliku. [48]
Jedna priča ilustruje dve vrste ljudi, koji vode većinu preduzeća – preduzetnici i
menadžeri. Preduzetnik živi za nove stvari. On vidi šanse za novi proizvod ili posao
svake nedelje i krenuće da radi bez obzira na profitabilnost ili gubitak. Menadžer, na
primer, ne bi mogao da počne sa pravljenjem limunade za žedne u pustinji okružen
milionerima. Ali ako neko otpočne sa pravljenjem limunade to može učiniti da to
bude veoma profitabilno. Ko je bolji biznismen, preduzetnik ili menadžer? Odgovor
je: Preduzećima su potrebni obojica, i to u pravom broju i u pravo vreme. Takođe

134
je potrebna i osoba koja će integrisati naizgled suprotne polaritete preduzetnika i
menadžera.
Kako preduzeće raste osnivači nailaze na sve veće i veće probleme koji se tiču
novih menadžerskih znanja i veština. Naravno rast i razvoj preduzeća podra-
zumeva zapošljavanje novih ljudi, profesionalaca, profesionalnih menadžera koji
će preduzeće voditi u nova iskušenja i izazove. Naravno, ne treba da zaboravimo
i osnivača koji je, na primer, pre osnivanja sopstvenog preduzeća imao bekgraund
u marketingu, te on može razviti i usavršiti one menadžerske veštine i znanja koja
se tiču vođenja ove funkcije. Za druge funkcije u firmu mogu biti dovedeni i po-
jedinci spolja, koje, kako smo naglasili, nazivamo profesionalnim menadžerima. Ovi
pojedinci nemaju interesa u preduzeću. Možda u preduzeću ima pojedinaca koji
se trenutno ne nalaze na menadžerskim pozicijama, ali koji će biti unapređeni na
menadžerske pozicije. To su pojedinci koji su u preduzeću izvesno vreme i čije su
funkcije i odgovornosti narasle uporedo s rastom preduzeća. Oni se mogu smatrati
“organskim menadžmentom”. [87]
Rast i razvoj preduzeća uslovljava nova znanja i veštine koje profesionalni
menadžeri nose sa sobom. Naravno, u početnim fazama životnog ciklusa svakog
preduzeća, organizacija je neformalna, nema napismenih procedura i pravila. Rast
organizacije uslovljava otklanjanje entropije iz organizacionih sistema i uvođenje
takve organizacije koja će obezbediti efikasno funkcionisanje celog sistema. Za raz-
liku od preduzetnika koji se poistovećuje sa firmom, profesionalni menadžer se
poistovećuje sa funkcijom koju obavlja u preduzeću. On ne razmišlja emotivno već
racionalno i on se u obavljanju svog posla koncentriše na dva cilja: efikasno i efek-
tivno obavljanje radnih zadataka. Kako Isak Adižes kaže: “Menadžment ne znači
izvesti sistem iz stadijuma gde postoji problem i uvesti ga u stadijum u kome ne
postoji problem. On znači uzdići se do sledećeg nivoa problema, do sledeće gene-
racije problema” [3] To podrazumeva da se profesionalni menadžeri svaki put sreću
s novim i kompleksnijim problemima u odnosu na postojeće probleme.
Posebno treba istaći da se ovde ne radi o apriori razdvajanju menadžmenta na dve
ličnosti. Ono je moguće ako se preduzetnik i menadžer posmatraju u okviru određene
faze u razvoju poslovanja i njihovog primarnog interesa iskazanog određenim pri-
oritetnim ciljevima. Uloga preduzetnika je naravno važnija u početnim fazama
životnog ciklusa preduzeća dok je u narednim fazama značajnija uloga menadžera.
Ovde se radi o svojevrsnoj simbiozi liderstva, preduzetničkog duha i menadžerskih
znanja i veština koje su potrebne za uspešno vođenje preduzeća. Preduzetnik mora
da poseduje neka osnovna znanja i veštine menadžmenta, dok menadžer pod pri-
nudom zakona koji vladaju na tržištu, mora da modifikuje i inovira svoj tradiciona-
lni način upravljanja, pri čemu poprima elemente “preduzetničkog menadžmenta”.
[73] Takav menadžer spoznaje šanse u okruženju, adekvatno kombinuje resurse ko-
jima preduzeće raspolaže, i svojom harizmom doprinosi da pojedinci, koji rade u
preduzeću, ulože veliki napor u dostizanju postavljenih ciljeva.

135
Postoje tri vrste veština koje profesionalni menadžment treba da poseduje. Ove
veštine se razlikuju i zavise od hijerarhijskog nivoa na kome se određeni menadžer
nalazi. Tako da kod top menadžmenta dominiraju konceptualne veštine, koje
podrazumevaju sposobnost za koordinaciju i integraciju svih interesa i aktivnosti
jednog preduzeća. Srednji nivo menadžmenta treba da poseduje razvijene ljud-
ske veštine koje podrazumevaju razumevanje, saradnju i motivisanje drugih ljudi
bilo kao pojedinaca ili u okviru grupe. Menadžment prve linije treba da poseduje
tehničke veštine koje podrazumevaju sposobnost da se koriste procedure, tehnike
i znanja jedne specijalizovane oblasti. [84]
Proces menadžmenta obuhvata pet funkcija koje su prikazane na slici 31. Svaki
menadžer koji profesionalno obavlja svoje obaveze mora da obavlja sve funkcije.
Funkcije koje čine proces menadžmenta daju osnovu za analizu, proučavanje i
obavljanje posla menadžera.

Slika 31. Proces menadžmenta, adaptirano iz [97]

Planiranje je biranje jednog efikasnog pravca delovanja između više mogućnosti.


Zadatak menadžera MSP je da postavi ciljeve i da razvije strategije kojima će te ci-
ljeve ostvariti. Ciljevi se postavljaju u odnosu na procenjenu tražnju za određenim
proizvodom ili uslugom. U celini planovi organizacije predstavljaju primarno sred-
stvo pripreme preduzeća za suočavanje sa promenljivim okruženjem. [60] Plani-
ranje obavljaju menadžeri na svim nivoima organizacije. Planiranje je neophodno
zbog činjenice da je poslovno okruženje izuzetno turbulentno, da su u savre-
menom poslovanju promene česte, ponekad i teško predvidive, pa ako preduzeće
želi da ostvari stabilno poslovanje, mora da deluje tako što će da smanji uticaj
promena i nepredvidivih dejstava iz okruženja na svoje poslovanje. Plansko reago-
vanje podrazumeva preduzimanje akcija unapred, na osnovu analize stanja i pro-
cene različitih strategijskih varijanti delovanja na konkretno stanje. U tom smislu,
136
biznis plan ili poslovni plan predstavlja definisani pravac akcije u određenom
vremenskom periodu kojim se ostvaruju ciljevi poslovanja preduzeća, odnosno
odabranog koncepta poslovanja. Postojanje adekvatnog biznis plana predstavlja
osnovni preduslov za uspešno vođenje malog biznisa. Biznis plan, kao osnovni alat
preduzetnika, treba da odredi načine realizovanja postavljenih ciljeva poslovanja.
Izradom biznis plana smanjuje se mogućnost tržišnih grešaka, jer se, prethodnom
analizom tržišta, uočavaju svi rizici i određuju načini njihovog izbegavanja. Or-
ganizovanje se odnosi na izbor prave organizacione strukture i na kombinovanje
svih resursa da bi se postigli projektovani ciljevi preduzeća. Funkcija organizacije
vrši raspodelu posla na pojedince i uspostavlja međuzavisnost između njih. Pod
kadrovanjem podrazumevamo regrutovanje, izbor i obuku zaposlenih kako bi
mogli da pružaju očekivane radne učinke. Mora se obezbediti način ocenjivanja
rada ljudi, naknada za njihov rad, zaštita na radu, kao i briga o njihovom zdravlju.
Vođenje predstavlja niz aktivnosti vezanih za odnos menadžera i zaposlenih radi
postizanja ciljeva preduzeća. Menadžeri definišu zadatke i zahtevaju rezultate.
Međutim, vođenje podrazumeva više od toga – usmeravanje i motivisanje zapo-
slenih da rade u najboljem interesu preduzeća. Vođenje je bitno zbog uloge koju
vođa ima na efektivnost organizacije. [89] Kontrolisanje, kao proces menadžmenta,
uspostavlja se kako bi se obezbedilo da se planirani i stvarni rezultati poslovanja
poklapaju. Kada se plan usvoji i preda članovima preduzeća menadžer mora vršiti
kontrolu kako bi bio siguran da se posao valjano obavlja. Na ovaj način kontro-
lisanje zatvara krug koji je prikazan na prethodnoj slici i šalje fidbek informaciju
o tome koliko preduzeće uspešno realizuje postavljene ciljeve i s kojim uspehom
ljudi razvijaju svoje potencijale. [97]
Procesi menadžmenta su veoma složeni. Oni ukazuju na kompleksnost
menadžmenta malog i srednjeg preduzeća. Sve gore izneto apriori navodi na
činjenicu da je profesionalan menadžment veoma značajan za razvoj malog i
srednjeg preduzeća. Turbulentno okruženje, novi i nepredvidivi konkurenti traže
profesionalan menadžment koji može da iskoristi snage i šanse, a da eliminiše
slabosti i pretnje na koje jedno MSP nailazi. Kako Džon P. Koter navodi efikasan
i profesionalan menadžer, kako malih tako i velikih preduzeća 21. veka, mora da
poseduje dve osobine: da je spreman da uči kroz ceo život i da poseduje snažan
takmičarski nagon. Izgleda da ovi faktori ljude ispunjavaju određenom energijom,
stvaranjem neobično jakog konkurentskog potencijala. [52]
Kada govorimo o profesionalnom menadžmentu moramo i da pomenemo
određene osobine koje bi jedan menadžer malih i srednjih preduzeća trebalo da
poseduje. On mora pre svega da bude: vredan, inteligentan, pošten, ambiciozan,
energičan, entuzijasta, fleksibilan, maštovit, optimista, hrabar, jaka i stabilna
ličnost…
Pored toga potrebno je da se definišu i znanja koja jedan menadžer MSP treba
da poseduje.

137
Generalno gledano on treba da poseduje:
xtehnička znanja,
xznanja iz oblasti društvenih nauka,
xkoncepcijska znanja. [50]
Savremena teorija menadžmenta ukazuje da moderan menadžer treba da
poseduje sledeća znanja:
xfunkcionalna znanja,
xsistemska znanja,
xznanja iz situacione analize. [16]
Takođe menadžer treba da poseduje i sledeće sposobnosti:
xupravljačke,
xorganizacione,
xrukovodilačke,
xliderske sposobnosti.
Naravno, sve navedene osobine, znanja i sposobnosti ne može da poseduje
jedan menadžer. Zbog nepostojanja takvog idealnog menadžera formiraju se
menadžment timovi, gde kroz sinergetsko delovanje svih menadžera preduzeće
uspeva da dostigne postavljene ciljeve.

8.2. Uspešnost menadžmenta malog i srednjeg preduzeća


Kada govorim o profesionalizaciji menadžmenta nemoguće je da se ne pomene
njihova uspešnost. Efikasnost i efektivnost su pokazatelji uspešnosti svakog
preduzeća, te je njihovo utvrđivanje neophodno za uvid u trenutno stanje u
preduzeću, a predstavljaju i osnovu za definisanje smernica za budućnost.
Efikasnost je reč latinskog porekla i znači uspešnost. Ona se izražava odnosom
proizvoda i resursa, tj. odnosom autputa i inputa. Može se definisati i kao “raditi
stvari na pravi način”. Za razliku od toga efektivnost znači “raditi prave stvari”
Ona se odnosi na izbor adekvatnih ciljeva od strane menadžera kao i sredstava za
dostizanje tih ciljeva. Efektivnost je osnova uspeha, efikasnost je minimalni uslov
za opstanak kada je uspeh već postignut. [27]
Poslovni uspeh malog i srednjeg preduzeća presudno je uslovljen znanjem, spo-
sobnostima i drugim ličnim karakteristikama vodećih ljudi u preduzeću. Pored
toga, mala i srednja preduzeća odlikuje izuzetan uticaj ličnih ciljeva i motiva pre-
duzetnika i/ili vlasnika–menadžera, na ciljeve samog preduzeća. U nastavku sledi
prikaz različitih pristupa za ocenu efikasnosti i efektivnosti, kao i prikaz njihove
relevantnosti, te faktora koji opredeljuju njihovo korišćenje.

138
Pristup ostvarenja cilja je najšire korišćen metod za ocenu efektivnosti
preduzeća. U suštini ovaj metod svodi se na ocenjivanje stepena ostvarljivosti
definisanih ciljeva. Što je ovaj stepen veći, veća je i efektivnost preduzeća. Iako
za mala i srednja preduzeća ovaj pristup ima nesumljivo veliki značaj, kod ovih
preduzeća može se postaviti pitanje specifičnosti karaktera njihovih ciljeva, a sa-
mim tim i specifično shvatanje poslovnog uspeha. [65] Uobičajeno je da se za us-
peh koriste računovodstveni izveštaji i da se na osnovu finansijske analize utvrde
parametri uspeha, odnosno neuspeha. Samo određivanje uspeha ili neuspeha je
složenije kod malih i srednjih preduzeća nego kod ostalih, jer se u obzir mora
uzeti personalna uslovljenost ovih preduzeća, tj. individualni kriterijumi. Zbog
svega toga, za mala i srednja preduzeća treba prihvatiti i pristup stejkholdera.
Prema pristupu stejkholdera uspešnost preduzeća izražava se sposobnošću
preduzeća da zadovolji interese i ciljeve ključnih stejkholdera. To dalje implicira
da je neophodno da se identifikuju ključni stejkholderi, utvrde njihovi interesi i
ciljevi. Polazeći od same prirode malog i srednjeg preduzeća, ključni stejkholder
je preduzetnik ili vlasnik–menadžer. Zbog toga treba poći od njegovih shvatanja
uspeha/neuspeha. Ciljevi drugih stejkholdera nisu ništa manje lični nego ciljevi
preduzetnika, što dovodi do širokog skupa kriterijuma za ocenu uspešnosti ma-
log i srednjeg preduzeća. Može se zaključiti da visoka personalizovanost procesa
upravljanja dovodi do izjednačavanja značaja kvantitativnih i kvalitativnih kriteri-
juma uspešnosti preduzeća.
Prema pristupu sistema resursa efektivnost i efikasnost preduzeća zavise od
sposobnosti da preduzeće pribavi retke i vredne resurse, a to podrazumeva da se
ovaj pristup zasniva na tome da preduzeće, koje želi da bude efektivno, mora biti
sposobno da iskoristi mogućnosti koje mu pruža okruženje i pribavi vredne i retke
resurse. Pošto je oskudica resursa karakteristična za mala i srednja preduzeća,
to ovaj pristup dobija na značaju u merenju uspešnosti ovih preduzeća. Mana
ovog pristupa je prenaglašen značaj pribavljanja resursa u odnosu na značaj nji-
hove upotrebe. Zbog toga, teško se može smatrati efektivnim ono preduzeće koje
efikasno pribavlja neophodne resurse, ali ih ne koristi na način koji omogućava
realizaciju ciljeva. [65] Ovaj značaj ima smisla samo kao dopunski pokazatelj
drugim pokazateljima ili u slučaju da ne postoje drugi pokazatelji za uspešnost
preduzeća
Prema pristupu internih procesa uspešnost preduzeća izražava se efikasnošću
internih transformacionih procesa, kao i stanjem internog ambijenta. U istraživanju
uspešnosti preduzeća koriste se dve velike grupe pokazatelja. Prvu grupu pokaza-
telja čine indikatori stanja internog ambijenta, kao što su timski rad, radna klima,
poverenje i saradnja... Drugu grupu čine pokazatelji efikasnosti (odnos autputa i
inputa), odnosno pokazatelji ekonomičnosti, produktivnosti i rentabilnosti. Zbog
specifičnosti malih i srednjih preduzeća može se zaključiti da prva grupa pokaza-
telja ima veliki značaj za ocenu uspešnosti.

139
Pristup konkurentskih vrednosti odlikuje nastojanje da se kompleksnije iz-
razi ekonomska uspešnost, kombinujući više pokazatelja uspešnosti. Prema ovom
modelu postoje četiri modela efektivnosti preduzeća, sa odgovarajućim skupo-
vima pokazatelja uspešnosti preduzeća. To su modeli: ljudskih odnosa, otvore-
nog sistema, internog procesa i racionalnog cilja, koji odgovaraju preduzećima u
različitim fazama životnog ciklusa.
Može se zaključiti da se prilikom izbora kriterijuma za ocenu poslovne
uspešnosti malog i srednjeg preduzeća moraju uvažavati specifičnosti ovih
preduzeća u pogledu načina upravljanja, ciljeva i sl. Ostali kriterijumi nemaju ve-
liki značaj za merenje uspešnosti malih i srednjih preduzeća.

8.3. Menadžment i vlasništvo


Osnovni oblici organizovanja malih i srednjih preduzeća, prema obliku svojine
u Republici Srbiji, propisani su pozitivnim zakonskim propisima. To su individu-
alni vlasnici (inokosna preduzeća), partnersko vlasništvo (ortačka preduzeća) i
vlasnici malih korporacija. [68] Odluku o obliku vlasništva preduzetnici donose
pre ulaska u konkretan posao, pre registracije preduzeća. Odluka o samostalnosti,
ortačkom ili akcionarskom nastupu nije misaoni stav od koga preduzetnici mogu
uvek odustati kada procene da to za njih nije dobro. [30] Ta odluka ima implikacije
koje će se odraziti u budućem poslovanju pa prema tome treba da budu prilično
obazrivi prilikom njenog donošenja. Mala preduzeća najčešće su u formi inokos-
nog preduzeća ili ortačkog preduzeća. Srednja preduzeća retko su u vlasništvu po-
jedinca ili ortakluka, već su najčešće organizovana u formi akcionarskih društava,
odnosno manjih korporacija.
Inokosno ili individualno preduzeće predstavlja najjednostavniju pravnu
formu preduzetničkog organizovanja u kome privrednu delatnost obavlja jedan
vlasnik. To praktično znači da vlasnik sam osniva i vodi preduzeće. Sav potreban
početni kapital osnivač ulaže sam u preduzeće. Budući da je preduzetnik jedini
vlasnik on ujedno, potpuno i samostalno, odgovara za poslovanje preduzeća i sno-
si sav rizik poslovanja. Neki od argumenata koje možemo istaći, a koji idu u prilog
osnivanju inokosnog preduzeća su sledeći: najbolje je da se u poslovanje krene
sam jer se u sopstvenu volju i mogućnosti najviše veruje. Pored toga, ako posao
nije prevelik, odnosno ako može da ga obavlja jedna osoba, ovakva forma orga-
nizovanja je veoma pogodna. Postojanje suvlasnika u preduzeću nosi specifične
rizike. [30] Vlasništvo i menadžment čini jedna osoba koja je odgovorna za celo-
kupnu efikasnost i efektivnost preduzeća.
Osnivanje ovih preduzeća veoma je jednostavno, pa zbog toga njihov broj u
ukupnom broju preduzeća je veliki. Međutim, što se tiče profita, vrednosti imo-
vine, a posebno po političkom i ekonomskom uticaju nekoliko džinovskih korpo-
racija zauzimaju strategijski dominantnu poziciju.

140
Prednosti inokosnog preduzeća su: [55]
xjeftina forma organizovanja,
xvelika sloboda vlasnika u regulisanju organizacije,
xvlasnik ima kompletnu kontrolu u upravljanju,
xminimalan obrtni kapital,
xprednosti u domenu taksi za male vlasnike,
xčitav ostvareni profit pripada vlasniku.
Nedostaci inokosnog preduzeća su:
xneograničena odgovornost vlasnika preduzeća,
xu slučaju bolesti ili smrti vlasnika gubi se kontinuitet poslovanja,
xteže se skuplja kapital, jer akumulacija zavisi od jedne osobe,
xrast i razvoj firme je ograničen zbog nedovoljnog znanja vlasnika.
Preduzeća koja su u vlasništvu pojedinca imaju stalnu potrebu za gotovi-
nom. To je usled neizbalansiranosti priliva i odliva, jer kupci dobijaju proizvode
na odloženo plaćanje, dok dobavljači traže avansnu uplatu za robu. Zbog toga
preduzeća hrle za dodatnim kapitalom. Banke i druge finansijske institucije nera-
do im odobravaju kredite, pa se zbog toga pribegava pronalaženju ortaka i formi-
ranju ortačkog preduzeća
Ortačko ili partnersko preduzeće predstavlja takav institucionalni oblik or-
ganizovanja gde se dva ili više partnera udružuju radi ostvarivanja zajedničkih
ciljeva. Ortačko preduzeće osniva se ugovorom između dva ili više lica, po pravilu
fizičkih, da posluju pod zajedničkom firmom, i da svako lice celokupnom svojom
imovinom odgovara za obaveze društva. [26] Osnovni razlozi kojima se ruko-
vode lica pri osnivaju ortačkog preduzeća su veći finansijski i poslovni kredibilitet
preduzeća i činjenica da veći broj ljudi više zna i može dati veći doprinos vođenju
preduzeća. Osnivači ortačkog preduzeća po pravilu predstavljaju i menadžment
tog preduzeća, mada postoje i oni ortaci koji ne žele da se mešaju u upravljačke
odluke već samo snose rizik gubitka, odnosno dobitka novca na uloženi kapital.
Ako više članova poslovodstva ortačkog društva, ali ne svi, imaju pravo na
vođenje poslova, prema ugovoru o osnivanju, ono može biti organizovano kao
pojedinačno ili zajedničko. Ako ugovorom o osnivanju nije rečeno ko vrši po-
slovodstvo u pitanju je pojedinačno poslovodstvo svakog od članova. Prilikom
preduzimanja posla ”svaki od članova ovlašćenih na poslovodstvo ima pravo da
postupa samostalno (bez pribavljanja prethodne istovremene ili naknadne saglas-
nosti ostalih članova)”. Kod zajedničkog poslovodstva ovlašćeni članovi nastupaju
isključivo zajedno, odnosno “za svaki posao potrebna je saglasnost (istovremena,
ne i unapred data za sve poslove) svih članova društva ovlašćenih na poslovod-
stvo.” [67] Navodi se da se ugovorom o osnivanju može predvideti i mešoviti oblik
vođenja posla, tj, “da se pojedini poslovi preduzimaju pojedinačno, a ostali kolek-
tivno ili da se ovlašćenja raspodele u zavisnosti od broja članova koji su ovlašćeni na

141
poslovodstvo, složenosti poslova društva i slično.” [82] Upravni odbor u ortačkom
društvu nije obavezan. U uporednom pravu poznati su u društvima: direktori
– zaposleni “direktori pod platom”, dakle profesionalni menadžeri. Znači da se
poslovodna funkcija u ortačkom društvu može poklapati sa vlasničkom funkcijom
(ako su svi ortaci ovlašćeni za poslovodstvo, ili su ugovorom odredili jednog od
njih da ih zastupa), a direktor može biti neko lice izvan ortačkog društva.
Karakteristike ortačkog preduzeća su sledeće: [26]
x to je društvo nastalo ugovorom ili drugim sporazumom, za čija
zaključenja važe pravila ugovora o ortakluku,
xono ima pravni entitet,
x minimalan broj članova je dva, dok maksimalan u našem pravu nije
određen,
xono se osniva radi obavljanja neke delatnosti najčešće trgovinske,
xmora imati posebno ime; kod nas mora imati imena svih članova, više
njih ili jednog od njih uz posebnu oznaku “i ostali”,
xmora imati oznaku tipa organizacije (o.d),
xpartneri mogu biti različite vrste: opšti, nominalni, tihi, tajni i latentni,
xodgovornost svih ortaka prema trećim licima je neposredna, solidarna
i to celokupnom svojom imovinom,
xvođenje preduzeća obavljaju svi ortaci, ukoliko se drugačije o tome ne
dogovore,
xortaci imaju određena prava: pravo upravljanja, pravo učešća u dobiti,
pravo informisanja, obligaciona prava…,
xortaci odgovaraju za ortakluk i nakon istupanja iz posla i to za sve po-
slove koji nisu bili okončani u trenutku istupanja iz ortakluka,
xortaci su po pravilu članovi društva a poverioci preduzeća namiruju se
u slučaju stečaja prvo iz imovine društva, a ukoliko to nije dovoljno i iz
privatne imovine vlasnika.
Prednosti ortačkog preduzeća su: [55]
xjeftina su za organizovanje,
xnekoliko vlasnika sa sobom povlači nekoliko izvora kapitala,
xširoka menadžerska osnova,
xprednosti po pitanju raznih državnih taksi,
ximovina pripada partnerima…
Nedostaci ortačkog preduzeća su: [30]
xneograničena odgovornost partnera,
xpodeljen je autoritet što može da dezorijentiše poslovne partnere i za-
poslene,

142
x teže se obezbeđuje dodatni izvor kapitala iz spoljnih izvora, jer
menadžeri banaka i drugih finansijskih organizacija nemaju poverenja
u preduzeće u kome je odgovornost podeljena na više ortaka,
xmogući izvori destruktivnih konflikata ukoliko su partneri različiti po
nekim ličnim osobinama.
Da bi ortačko preduzeće raslo i razvijalo se, ono mora da obezbedi dodatne
izvore kapitala. Ukoliko preduzeća dobro posluju, odnosno ako je njihov bonitet
dobar, banke ovakvim preduzećima odobravaju kredite. Međutim krediti znaju
da opterećuju poslovanje, te se pribegava emisiji akcija, odnosno transformaciji
ortačkog preduzeća u akcionarsko društvo. [85]
Korporacija ili akcionarsko društvo predstavlja takav oblik organizovanja, u
kome više lica posluje pod zajedničkom firmom sa tačno određenim kapitalom
koji se unosi u to društvo kupovinom akcija koje predstavljaju delove unapred
utvrđene glavnice kapitala društva. [26] Akcije predstavljaju hartije od vrednosti
kojima se dokazuje vlasništvo nad delom kapitala, tj. sredstvima potraživanja,
dobiti i sredstvima emitenata. [11] Akcionari, koji investiraju u akcionarsko
društvo, po pravilu ne učestvuju u menadžmentu preduzeća. Treba naglasiti da
akcionarsko društvo može da osnuje i jedno lice, koje se tada naziva jednoper-
sonalno akcionarsko društvo. Prava akcionara su: imovinska, lična, poverilačka i
specijalna.
U srednjim preduzećima pojedinci mogu da budu vlasnici i do 10%, čak i
u nekim slučajevima do 20% od ukupnog broja emitovanih akcija što za velika
preduzeća nije karakteristično. Zbog tako velikog broja vlasnika, formira se uprav-
ni odbor koji predstavlja vezu izmeću vlasnika s jedne i menadžera sa druge strane,
odnosno dolazi do razdvajanja svojine od upravljanja u preduzeću. Vođenje firme
prepušta se menadžerima koji su profesionalno obučeni za vođenje određenih
funkcija u preduzeću. Korporacijom upravlja upravni odbor, čije članove biraju
vlasnici – akcionari preduzeća.
Karakteristike akcionarskih društava: [26]
xto je društvo kapitala, odnosno bitan je skup kapitala izražen u akci-
jama koje su alikvotni deo cele glavnice,
xposluju pod realnom firmom koja nosi oznaku društva sa skraćenicom a.d.,
xposeduju pravni subjektivitet,
xosnova glavnice akcionarskih društava je fiksna i podeljena na jednake
nominalne vrednosti akcije izražene u novcu,
xbroj akcionara nije limitiran,
xosnivači mogu biti fizička i/ili pravna lica, domaća i strana,
xuvek je u pitanju trgovačko društvo.

143
Prednosti akcionarskog društva su sledeće:
xodgovornost preduzetnika je samo do onog nivoa do kojeg su oni uložili
prilikom kupovine akcija,
x u akcionarskim društvima poslovanje kreira menadžment koji pred-
vodi bord direktora,
x lakše se povlači uloženi novac, kroz prostu prodaju akcija drugom
licu,
xakcionarska preduzeća su kontinualnog karaktera jer posluju nezavisno
od raspoloženja i stanja pojedinca,
xlako povećavaju svoj kapital kroz dodatnu emisiju akcija.
Nedostaci akcionarskih društava su sledeći:
xteže se organizuju jer su svojinski i organizaciono znatno složenija,
xtromija su u poslovnom delovanju, jer se odluke donose na različitim
hijerarhijskim nivoima u preduzeću,
xdvostruko oporezivanje; korporacija plaća porez na profit dok akcio-
nari plaćaju porez na dividende koje ostvaruju.
Menadžment i vlasništvo su odvojeni, čak i u najmanjim korporacijama. Zbog
toga menadžeri ne moraju imati direktan, lični interes za porast profita. Admin-
istrativno osoblje, kao i menadžeri, predstavljaju službenike jedne korporacije
i sve dok su na platnom spisku, njihov dohodak je zagarantovan bez obzira na
uspešnost, odnosno neuspešnost preduzeća. [68]

8.4. Evrointegracije i menadžment malih i srednjih


preduzeća
U ovom delu biće reči o osnovnim domenima adaptiranja menadžmenta malih
i srednjih preduzeća. Biće prikazana svrsishodnost korišćenja nekih savremenih
pristupa menadžmenta radi reagovanja na zahteve koje nameće turbulentno
okruženje. Akcenat je stavljen na adekvatno zadovoljenje svih stejkholdera koji
okružuju preduzeće.
Glavna područja, o kojima savremeni menadžeri malih i srednjih preduzeća
moraju da razmišljaju, a tiču se evrointegracija, su sledeća:
xposlovna internacionalizacija,
xprimena novih poslovnih modela, uključujući i elektronsko poslovanje,
xpovećanje uloge informacija, uključujući i informacione tehnologije,
xkonkurentnost zasnovana na promenama u proizvodima preduzeća i u
korišćenju tehnologija.

144
Da bi se postigla neophodna adaptacija menadžmenta malog i srednjeg
preduzeća, u novim uslovima, preporučljivo je korišćenje nekih esencijalnih
menadžment pristupa. Preporuke menadžerima malih i srednjih preduzeća po
pitanju evrointegracija su sledeće: [38]
Uključiti poslovnu internacionalizaciju u strategiju rasta malih i srednjih
preduzeća, što podrazumeva ulaz na regionalna i evropska tržišta. Ova strategija
temelji se na visokim dodatim vrednostima, preko strateških partnerstava, par-
ticipacija u podugovaračkim lancima, itd. Prema tome, moguće je dostići visok
nivo izvozne orijentacije i uvozne zavisnosti proizvoda.
Poboljšati kompleksnost tehnologije operativnih procesa na osnovu inovativne
prakse. Korišćenje inovacija je neskriveni faktor za tržišni prosperitet preduzeća,
uključujući i mala i srednja, a sve u kontekstu novih ekonomskih uslova, koji obez-
beđuju dugoročnu konkurentnu prednost i dinamičnu adaptaciju na zahteve koje
nameće tržište.
Primeniti internet tehnologiju i elektronsko poslovanje. Postepena transfor-
macija ili radikalne promene u postojećim tradicionalnim poslovnim modelima
unutar malih i srednjih preduzeća, korišćenjem moderne informacione tehnologi-
je, omogućavaju ovim preduzećima povećanje profita i povraćaj uloženih sred-
stava, obezbeđuju bolji menadžment preduzeća i brži proces donošenja odluka,
transparentnost, poboljšanje organizacione kulture, atraktivne poslove za sarad-
nike, klijente i ostale.
Ostvariti benefite od potencijala takozvanog autsorsinga, koji nastaju u
slučajevima kada jedno preduzeće prepušta specijalizovanim preduzećima obav-
ljanje svojih funkcija ili poslovnih procesa. Ovo nastaje samo u onim slučajevima
kada specijalizovana preduzeća obavljaju te funkcije, odnosno procese, mnogo
profesionalnije i efikasnije nego matično preduzeće. Na ovaj način novac i vreme
su ušteđeni, a postignuti su bolji poslovni rezultati.
Permanentan trening zaposlenih u malim i srednjim preduzećima, koji može
da obezbedi jedinstvenost preduzeća, pozitivnu ili negativnu diskriminaciju od
drugih. Ovo je moderan način poboljšanja produktivnosti zaposlenih i faktor za
prevazilaženje poteškoća koje nameće moderna, napredna tehnologija.
Razvoj poslovnog plana, ali ne samo u slučajevima otpočinjanja s poslovanjem
malog i srednjeg preduzeća, investiranja i konkurisanja za različite fondove, već
u svakoj novoj poslovnoj avanturi. Ovo je alat koji otkriva i demonstrira sposob-
nost za konkurentnost i potencijale za rast. Reflektujući tekuću situaciju unutar
malog i srednjeg preduzeća i strategiju za rast i razvoj, poslovni plan obezbeđuje
menadžmentu preduzeća uvid u tržišne potencijale i razlike u profitabilnosti
između mogućih i željenih poslovnih aktivnosti.

145
Prihvatanje internacionalnih standarda kvaliteta, kao preduslova za ost-
varivanje konkurentnosti i uvođenje sistema za upravljanje kvalitetom, obavezna
je strateška odluka u vođenju malih i srednjih preduzeća. Da bi poboljšali rezul-
tate poslovanja menadžeri malih i srednjih preduzeća moraju da prihvate prin-
cipe upravljanja kvalitetom koji su definisani kroz seriju standarda ISO 9000, koji
uključuje: orijentaciju ka potrošačima, liderstvo, učešće zaposlenih, procesni pris-
tup, pristup menadžment sistema, konstantna poboljšanja, donošenje odluka na
osnovu činjenica, uzajamni profitabilni odnosi sa dobavljačima.
Poboljšanja u računovodstvu i analizi koja mogu da omoguće predviđanja
budućeg rasta, onoliko dobro koliko su dobro donete i realizovane menadžerske
odluke koje se koncentrišu na poboljšanje produktivnosti zaposlenih i ostale re-
zultate poslovanja. Neki nedostaci u zakonu ometaju adekvatno korišćenje indika-
tora, kao što su profit, povraćaj na uložena sredstva, efikasnost. Oni su neophodni
da bi se dokazao realan ekonomski rast malog i srednjeg preduzeća. Relativno do-
bra ideja za konstatovanje rasta malog i srednjeg preduzeća može biti generisanje
dodatne vrednosti unutar njega, što omogućava veći legalitet gore navedenih in-
dikatora.
Sistematski monitoring, koji obezbeđuje informacije kao i za praćenje rasta i
razvoja preduzeća unutar jedne zemlje i koje su neophodne za komparaciju ovih
preduzeća sa preduzećima iz drugih zemalja.
Sve što je gore navedeno, ukazuje na kompleksnost problema s kojima se
suočavaju menadžeri malog i srednjeg preduzeća u toku evrointegracije. Prih-
vatanje esencijalnih pristupa menadžmenta, menadžerima obezbeđuje dobru os-
novu za efikasno funkcionisanje njihovog preduzeća, koje dalje može da generiše
rast i razvoj.

8.5. Specifičnosti menadžmenta u porodičnim preduzećima


Najstarija kompanija na svetu (koja i danas postoji) je ”Kongo Gumi” iz Japana.
Osnovana je 578. godine, a danas njome upravlja četrdeseta generacija iste poro-
dice. Pre nego što kažemo nešto o menadžmentu porodičnih preduzeća, treba da
istaknemo kriterijume koji definišu ovu vrstu malih i srednjih preduzeća. Kriteri-
jumi za svojstvo porodičnog preduzeća su:
xstruktura zaposlenih,
xprocenat vlasništva ili kontrole.
Zaposleni u porodičnom preduzeću su:
xsamo članovi uže porodice,
xčlanovi uže i šire porodice,
x većina zaposlenih nisu članovi uže i šire porodice, ali su dva ili više
člana porodice uključeni u funkcionisanje i upravljanje preduzećem.

146
Broj članova porodice može se menjati, ali uvek treba najmanje dva člana po-
rodice da budu uključena u funkcionisanje i upravljanje preduzećem, ili su pak,
bili uključeni kao osnivači preduzeća. Dešava se da u porodici nema članova koji
žele da se bave posmatranim biznisom, te se iz tog razloga angažuju profesionalni
menadžeri. Bez obzira na to što u ovom slučaju članovi porodice nemaju nijed-
nog zaposlenog, preduzeće je i dalje porodično, jer članovi porodice poseduju svu
imovinu preduzeća. To znači da jedna ili mali broj porodica treba da imaju kon-
trolu nad preduzećem, a ne moraju da imaju nijednog zaposlenog člana porodice
u tom preduzeću. Čak i ako je preduzeće organizovano kao korporacija, smatra
se da je ono porodično ako porodica poseduje 25% običnih akcija preduzeća. U
slučaju prodaje preduzeća preduzeće gubi status porodičnog biznisa.
U prednosti porodičnog preduzeća možemo ubrojati sledeće:[14]
xporodični entuzijazam i porodične veze koji razvijaju dodatnu posveće-
nost i lojalnost poslu,
xspecifična znanja o poslu koja mogu biti zaštićena samo u okviru po-
rodice,
xfleksibilnost u pogledu radnog vremena, rada i novca,
x srednjoročno planiranje, za planski period od tri do četiri godine s
malim brojem finansijskih pokazatelja,
xbrzo odlučivanje, jer odluke donosi mali broj ljudi,
xponos uzdiže porodičan biznis, ali ga može i ugasiti u slučaju da se po
svaku cenu ide u očuvanje porodične tradicije.
Posvećenost poslu je po mnogima jedan od ključnih elemenata porodičnog
biznisa. Preduzetnici, kao idejni kreatori, svom poslu pristupaju sa puno energije,
strastveno, i to u svim fazama razvoja proizvoda. Posao predstavlja život, što se
neminovno prenosi i na ostale članove porodice. Ovakva atmosfera kreira veoma
pozitivan odnos zaposlenih koji nisu članovi porodice, utičući na njih da firmu sve
više prihvataju kao svoju, pri čemu motivisane radnike nije teško prepoznati. Oni
spontano, slobodno izražavaju svoje ideje i sugestije, pozitivno se odnose prema
novim zadacima i povećanim zahtevima, rade da bi postigli rezultate, precizni su
i snalažljivi u svim segmentima obavljanja posla, vode računa o organizovanosti
i urednosti radnog mesta, o ličnom nastupu, izgledu. [20] Porodični biznis vrlo
često ima specifičan “know-how” koji se ogleda u posebnim tehnikama i veštinama
obavljanja posla koje ne poseduje konkurencija. Osim toga, velika posvećenost
poslu članova porodice omogućava da se bez posebnih debata o prekovremenom
radu posao završi na vreme. Takođe, prednost porodičnog biznisa je i u brzini
donošenja odluka i reagovanja na nove poslovne mogućnosti, pri čemu se zaobi-
laze hijerarhijske strukture.
Jedan od nedostataka porodičnog preduzeća je konflikt koji nastaje usled dis-
tinkcije između porodične i poslovne kulture. Porodična kultura temelji se na jed-
nim, a poslovna na drugim principima, odnosno: [14]
147
xemocije vs. neemotivnost,
xlojalnost vs. lični interes,
xbriga vs. zadaci,
xraspodela između članova porodice vs. plaćanje prema performansama,
xinteres između porodice vs. interes između svih interesnih grupa,
xdoživotno ostajanje u preduzeću vs. odlazak iz preduzeća kada se ne
izvršavaju obaveze.
Osnovni proces strategijskog menadžmenta za porodična i neporodična
preduzeća je sličan. Sličnost proizilazi iz činjenice da strategija mora biti ekspli-
citno ili implicitno formulisana, implementirana i kontrolisana u skladu sa posta-
vljenim ciljevima. Razlike se ogledaju u postavljenim ciljevima, načinima na koji
je proces sproveden i učešću u procesu. Na primer, u porodičnim preduzećima,
porodični vlasnici će imati uticaj na svaki korak u procesu, dok će u neporodičnim
preduzećima, porodica imati u najboljem slučaju indirektni uticaj. Na slici 32 pri-
kazan je proces strategijskog menadžmenta. Specifičnosti porodičnog preduzeća
naglašene su zadebljanim i ukošenim slovima. Kao što slika pokazuje proces je
dinamičan i interaktivan. Ciljevi moraju biti definisani, kao i strategije za njihovo
dostizanje. Takođe izabrane strategije moraju biti implementirane. Nadalje, u sva-
koj fazi neophodna je selekcija i evaluacija alternativa, donošenje odluka i efek-
tivna kontrola koja će ukazati na korekcije tamo gde je to neophodno. Sa koliko će
uspeha jedno preduzeće izvršavati svoje zadatke u svetlu mogućnosti i pretnji iz
okruženja, sa sopstvenim ili pozajmljenim resursima, vrednostima i neekonom-
skim odgovornostima koje poseduje njihov menadžment, determinišu perfor-
manse preduzeća.
Menadžment porodičnog preduzeća razlikuje se od menadžmenta
neporodičnog preduzeća po tome što porodični uticaj, interes i vrednosti imaju
veliki značaj. Kako ova koncentracija kontrole, uticaja i vrednosti utiče na strate-
gijske odluke i performanse porodičnog preduzeća interesuje mnoge porodične
firme. Međutim ovaj fenomen još uvek nije adekvatno istražen.

148
Slika 32. Proces strategijskog menadžmenta–razlike između porodičnih i
neporodičnih preduzeća[76]

Neki naučnici i istraživači u ovoj oblasti složili su se da su ova dva podsistema


porodičnog preduzeća, porodica i biznis, toliko različiti da ne mogu da koegzisti-
raju osim u veoma neobičnim situacijama. Međutim, drugi misle drugačije. Ono
što je prikazano kao zadebljani i zakrivljeni tekst na prethodnoj slici, jeste pris-
tup koji prilagođava porodični uticaj na menadžment porodičnog preduzeća u
različitim formama i u svim delovima ovoga procesa. Porodični interes i vred-
nosti inkorporirani su u ciljeve i zadatke koji su postavljeni od strane preduzeća.
Uticaj porodičnih veza razmatra se u strategijama. Nasledstvo u okviru porodice
može biti jedna od najvažnijih strategija koja determiniše dugovečnost preduzeća.
Kriterijumi za odluke su napadnuti porodičnim ugledom koji je ugrađen u ciljeve
preduzeća i u različite vrste alternativa koje se razmatraju. Porodično učešće u im-
plementaciji strategija stvara od ovog procesa dinamičan i visokoverovatan pro-
ces. Napokon, porodične veze i to kako porodica percepira uloge neporodičnih
menadžera može učiniti lakšim ili težim konstruktivnu evaluaciju ili kontrolu od-
luka i akcija. Ovaj prilaz povezuje studije o porodičnim preduzećima s njihovim
ciljevima i zadacima, bilo da su ovi ciljevi porodično ili poslovno orijentisani.

149
Kada govorimo o ciljevima i zadacima moramo istaći da postoji blaga raz-
lika između ciljeva i zadataka u porodičnom i neporodičnom preduzeću. Neki
autori smatraju da ciljevi mogu biti porodični ili poslovno centralizovani. [78]
Drugi autori smatraju da se ovi ciljevi menjaju u skladu sa potrebama preduzeća
i porodice. Mnogo više pažnje treba posvetiti razlici u formulisanju strategije i
njenom sadržaju u porodičnim i neporodičnim preduzećima. Interakcija između
porodice i biznisa stvara od definisanja strategije dinamičan proces. Na primer,
da bi porodična preduzeća bila uspešna, ona moraju da generišu novu strategi-
ju za svaku generaciju koja se priključuje preduzeću. Ovo pruža autonomiju za
novopridružene članove porodice, u smislu podrške zbog dobrih radnih odnosa.
Stratezi predlažu njihovo uključivanje u nove avanture, divizionalizaciju ili inter-
nacionalizaciju poslovanja i pomoć nasledniku da ovlada veštinama koje drugi
članovi porodice ne poseduju. Na primer, neki naučnici ističu tri faze u razvoju
porodičnog biznisa. [95] U prvoj fazi, potrebe porodice i biznisa su konzistentne,
vlasnik–menadžer donosi sve odluke. U drugoj fazi, vlasnik–menadžer ostaje još
samo kao kontrolor, ali za rast i razvoj deca su od najvećeg značaja za porodicu.
Kao posledica, ciljevi porodične firme će se verovatno menjati, pri čemu će se
davati veliki značaj ciljevima koji su značajni za budućnost sinova i kćeri. U po-
slednjoj fazi, potrebe porodice i posla dolaze u konflikt. Posao može da postane
mlitav, potrebna mu je regeneracija, vlasnik–menadžer postaje dosadan i umoran,
opstanak porodične harmonije može postati primaran porodičan cilj. Uz to, po-
slovni ciljevi mogu se promeniti kao rezultat porodičnih potreba i potrebe da se
postigne preokret u pogledu ekonomskih performansi preduzeća. Postoje i druge
studije koje su izvršili drugi naučnici koji kažu da porodične kompanije imaju
mnoge i različite ciljeve, ali da je samo jedan od tih ciljeva direktno povezan sa
sledećom generacijom. [86] Prema ovoj studiji, nasledstvo može više biti strategija
za dostizanje postavljenih ciljeva, više nego cilj za sebe. Generalno možemo da
zaključimo da porodična preduzeća imaju mnogobrojne, kompleksne i promen-
ljive ciljeve pre nego pojedinačne, proste i konstantne.
Prilikom formulacije strategije treba voditi računa o procesu nasledstva, jer
je to ono što je specifično za porodično preduzeće. Jer kako smo napomenuli
nasledstvo može da bude i strategija za dostizanje postavljenih ciljeva. Tranzicija
menadžmenta s jedne generacije na drugu veoma je naporan proces. Posebna
pažnja poklanja se procesu nasledstva, interesu sledeće generacije, vremenu za
promenu, onome ko bira naslednika. Ovaj proces je veoma bitan u menadžmentu
porodičnog preduzeća bez obzira na to što se on dešava jednom u nekoliko de-
setina godina, jer je on od krucijalnog značaja za budućnost preduzeća. Pitanje
vremena za uvođenje naslednika u posao je od velike važnosti. Možda naslednici
uopšte ne budu zainteresovani za preduzeće, te ih iz tih razloga treba uvesti ranije
u poslovanje, kako bi se u njima pobudila strast za vođenjem preduzeća. Pri izboru
naslednika, u literaturi nailazimo na različita mišljenja, od toga da ga bira vlasnik
ili onaj ko najbolje zna posao, pa do onoga da ga bira porodica, onaj deo borda
150
direktora koji je iz porodice ili autsajdera u bordu, pa čak i spoljnih konsultanata.
Pri izboru treba voditi računa da se izabere najbolji naslednik. “Najbolji” nasled-
nik je u ovom slučaju relativan pojam jer on zavisi od postavljenih ciljeva. Ako
je cilj očuvanje porodične harmonije onda treba izabrati nekoga ko ne narušava
harmoniju. Međutim, ako je cilj rast i razvoj preduzeća onda za naslednika treba
izabrati sasvim drugačiju osobu...
U fazi implementacije strategije treba posebnu pažnju pokloniti kultu-
ri porodičnog preduzeća. Ona zavisi od mnogo faktora kao što su: veličina
preduzeća, starost, različitost generacija u kontroli, tipu posla... Prilikom imple-
mentacije strategije prisutni su i članovi porodice. Neka istraživanja pokazuju da
je njihova produktivnost veća nego produktivnost ostalih radnika i da oni smatra-
ju da su malo plaćeni, a da mnogo vremena provode na poslu. Druga istraživanja,
pak naglašavaju da su oni preplaćeni za rad koji obavljaju. Ove kontradiktornosti
zahtevaju dodatna istraživanja. Bez obzira na to što je pojam “međugeneracijske
razlike” sličan pojmu “nasledstva”, on se češće klasifikuje kao deo implementacije
strategije nego kao deo definisanja strategije zbog njegovog potencijalnog uticaja
na operacije koje se obavljaju svakodnevno u preduzeću. Mnogo istraživača u ovoj
oblasti koncentrisali su se na odnos očeva i sinova, koji je po njima u najboljem
slučaju ambivalentan. Oni su zaključili da su osnivači, odnosno vlasnici, gene-
ralno autoritativni, da ne vole da dele moć i konzer vativni su u pogledu strate-
gije. Sa druge strane, sinovi su generalno nestrpljivi u pogledu strategijskih pro-
mena, personalnoj nezavisnosti i šansi da dokažu njihovu vrednost. Možemo se
složiti da je konflikt, koji nastaje usled ovoga, nezdrav i da remeti svakodnevno
poslovanje. Ovo je možda tačno. Međutim, ovaj konflikt može biti i pokretačka
sila za promene. Postoje različiti tipovi ovih konflikta, a takođe je i uticaj na im-
plementaciju strategije i performanse preduzeća različit, ali nedovoljno istražen.
Takođe, došlo se do zaključka da se ovaj konflikat ne može generalisati na odnos
na relaciji otac–ćerka. Ovaj odnos je harmoničan i po prirodi drugačiji. Zbog toga
manja je verovatnoća da ćerke budu, zbog moći i kontrole, u konfliktu sa svojim
očevima. Fridman se složio da, bez obzira na to što roditeljska ljubav i pažnja, s
jedne strane, podstiču rivalstvo među braćom/braćom i sestrama, sa druge strane,
to je roditeljska odgovornost i ima najviše uticaja na odnose izmeću dece. [37]
S tačke gledišta porodičnog preduzeća, postavlja se pitanje kada je i zašto ovo
rivalstvo disfunkcionalno za porodično preduzeće. Istraživači su zaključili, da
ono što je dobro za porodičnu harmoniju dobro je i za posao. Na primer, ako je
svakom detetu pružena mogućnost da vodi određenu operaciju ovo rivalstvo se
smanjuje. Ovo će možda funkcionisati, a možda i neće, jer uspeh ili neuspeh svake
operacije ne zavise samo od porodične harmonije. Na primer, ako je lokacija ključ
uspeha, rivalstvo se može povećati kao rezultat konkurencije, usled bolje lokacije.
Fragmentacija operacija i kontrole ili diverzifikacije porodičnog preduzeća može,
takođe, imati uticaj na konkurentnost i profitabilnost preduzeća.

151
Pošto su i ciljevi i strategije specifične za porodično preduzeće, specifičan je i
sistem kontrole i evaluacije postignutih rezultata. Literatura malo prikazuje raz-
like izmeću porodičnih i neporodičnih preduzeća. Na primer, u pogledu finansijske
kontrole smanjenje poreza igra značajnu ulogu. Međutim, porodična preduzeća,
kao i neporodična, koriste iste sisteme za kontrolu i evaluaciju. Nažalost, mi
nemamo odgovor na sledeća vitalna pitanja strategijskog menadžmenta: Da li
ima razlike u korišćenju strategijske kontrole i evaluacije izmeću velikih i malih
porodičnih preduzeća? Koliko je ta razlika značajna? Koliko članovi porodice
utiču na dizajn i korišćenje strategijske kontrole i evaluacije? Da li je taj uticaj
negativan ili pozitivan?

8.6. Struktura korišćenja radnog vremena menadžera u


malim i srednjim preduzećima
Vreme je jedan od najvažnijih resursa i u potpunosti je neobnovljivo, tj. vreme
je jedini nenadoknadljivi resurs. Zapadna, naročito američka kultura, shvata
vreme kao jedini izvor, jedan veoma redak resurs, koji se konstantno iscrpljuje.
Naglasak je na efikasnom korišćenju vremena. Analizirajući upotrebu vremena,
moguće je ustanoviti efikasnije načine korišćenja vremena, na radnom mestu i van
njega. Navike koje se odnose na vreme veoma su složene i različite. Ukoliko želi
postići sve što je planirao, svako mora biti svestan svojih navika i stavova vezanih
za vreme. Svaka osoba ima na raspolaganju ukupno vreme života od rođenja pa do
smrti i zbog toga ga treba što intenzivnije koristiti.
Menadžer daje pun značaj vremenu tek onda kada ga malo ima. Najveći kapi-
tal za svakog menadžera je njegovo produktivno vreme i konstruktivna poslov-
na aktivnost. Glavni problem malog i srednjeg preduzeća je ograničeno vreme
menadžera. Zaposlenim u velikim preduzećima vreme je isplanirano i programi-
rano, dok u malom i srednjem preduzeću menadžer ima malo vremena i svoje
vreme treba sam da isplanira. Pored prednosti koje ima malo i srednje preduzeće,
čiji je osnivač ujedno i direktor preduzeća, on po pravilu ima malo vremena. Pre-
visoka je cena kada se radi o vremenu menadžera malog i srednjeg preduzeća koje
se može posvetiti poslovanju, a da pri tome ostane i slobodnog vremena za sva-
kodnevni život. Glavni cilj menadžmenta vremena je da cena uspeha bude na ra-
zumnom nivou. Neki menadžeri malih i srednjih preduzeća, uglavnom, posvećuju
svoje vreme poslovnim aktivnostima, tako da je cena njihovog uspeha veoma vi-
soka i po pravilu od uspešnih biznismena postaju pravi mučenici. Radi ravnomer-
nog rasporeda vremena menadžer malog i srednjeg preduzeća treba svoje vreme
da planira i sve aktivnosti koje su u funkciji posla, skrati. Procena je da čovek, u
proseku, dnevno gubi 25–35% vremena koje nije u funkciji produktivnog života.

152
U visokorazvijenim zemljama, smatra se skoro normalnom, čak tipičnom
pojavom, da menadžeri stalno osećaju deficit vremena. “Nemamo vremena”, jer
svaki rad je isprogramiran i zahteva tačno toliko vremena, koliko je predviđeno
za izvršenje. Teorija upravljanja vremenom polazi od toga da vreme predstavlja
naročiti materijal čije su zalihe veoma ograničene. Nasuprot zapadnoj, istočna
kultura na faktor vremena gleda sasvim suprotno i za njih je vreme neograničeno
i beskrajno. Za jednog Indusa, vreme ne počinje rađanjem niti se završava smrću.
Po njihovom shvatanju, vreme je izvor koji se ne može potrošiti.
Za efektnije upravljanje vremenom, menadžer treba da: [57]
• rangira razne vrste poslova po redosledu važnosti,
• poslove podeli u najmanje dve grupe, zasnovane na menadžerovoj spo-
sobnosti da kontroliše vreme kada će biti određeni poslovi obavljeni,
• odluči koje poslove može dati drugim članovima preduzeća,
• utvrdi prioritetne poslove na kojima ne može uštedeti vreme jer je u
zavisnosti od brojnih spoljnih okruženja i ako je potrebno da obez-
bedi odgovarajuću pomoć za planiranje vremena i njegovo racionalno
korišćenje.
Radi pravilnog korišćenja vremena, menadžer mora prvo da definiše svoje
ciljeve i utvrdi prioritete. Vreme je ograničeno, fiksirano u okviru apsolutnih i
razumnih limita. Menadžerski zadaci malog i srednjeg preduzeća, naročito na
početku, ogromni su. Vreme treba planirati na takav način da se u svakom času
ostavi deset minuta, koji se mogu koristiti za pripreme nekih poslova, telefon-
ske pozive, nepredviđene poslove, odmor i dr. Na taj način raspored vremena
postaje elastičan i povećava mogućnost da se planirani poslovi obave i otkloni
zakašnjenje.
Rangiranje obuhvata i vrednovanje. Prvo treba obaviti zadatke koje zakon-
ski propisi zahtevaju (uredno vođenje knjigovodstva, poslovnih knjiga, uredno
plaćanje računa, naročito poreza i taksi, kao i ugovaranje poslova). Vremenske
obaveze u malom i srednjem preduzeću imaju svoje predviđene rokove, od kojih
se većina može ispuniti u bilo koje vreme do krajnjeg datuma. Da bi se izbegla
užurbanost poslednjeg momenta i moguće sankcije zbog zakašnjenja, o obaveza-
ma treba voditi računa blagovremeno, kako to vreme dozvoljava. To zahteva plani-
ranje unapred da bi se adekvatno pripremilo izvršavanje obaveza. Za svaku obav-
ezu treba u kalendar upisati najmanje dva datuma: rok kada ističe i datum kada je
krajnje vreme da počne da se izvršava. Vreme kažnjava ako se obaveze ne izvrše
blagovremeno. Većina menadžera preduzima ove korake, ali oni to rade u glavi
umesto da zabeleže datume u kalendar. Najprostiji metod je pedantno beleženje
svih aktivnosti od početka do završetka svakog rada. Važno je razdvojiti “rad” od
“nerada” i “smetnji”. Zbog toga se događa da se važne obaveze prenebregnu zbog
svakodnevnih zadataka.

153
Slika 33. Idealna i uobičajena alokacija vremena menadžera
malog i srednjeg preduzeća [44]

Da bi menadžeri bili najefektivniji u svom poslu, treba da posvete 60% svog


vremena poslovima planiranja i razvoja, 25% vremena poslovima koji su aktuelni
i 15% vremena rutinskim poslovima (leva strana slike 33). U praksi ovaj odnos je
sasvim obrnut.
Menadžerske dužnosti sastoje se od niza koraka potrebnih za održavanje kon-
tinuiteta svakodnevnih operacija. Većinom su to rutinski zadaci: otvaranje i zat-
varanje prodavnice ili radnje, održavanje prostorija, robe ili opreme, održavanje
proizvodnje, vođenje poslovnih knjiga, davanje promotivnih aktivnosti itd. Sve
to treba raditi sistematično i na veoma poslovan način. Tada nije potrebna lična
pažnja menadžera osim u preduzeću sa jednim čovekom. Većina ovih zadataka
može se delegirati drugim članovima preduzeća, kako bi se ekonomisalo vre-
menom i naporima najvišeg rukovodstva. Ovo je veoma važan princip za izuzeće
menadžera. Propust u primeni ovog principa je glavna slabost menadžmenta u
malim i srednjim preduzećima. Poteškoće obično nastaju zbog nespremnosti
delegiranja vlasti i neizvesnosti kako to treba učiniti. Delegiranje vlasti može os-
loboditi menadžera od svakodnevnih zadataka kako bi imao adekvatno vreme za
planiranje, razmišljanje i važne dužnosti koje može sam da obavlja. U preduzeću
s jednom osobom, nije moguće delegirati dužnosti kao u preduzećima u kojima
ima više zaposlenih. Menadžment vremena je važan čak i za usamljene operatore.
Nisu sve rutinske dužnosti od podjednake važnosti. U uslužnoj delatnosti radnja
mora da bude otvorena za prodaju u određeno i objavljeno vreme. Pružanje usluga
potrošačima je zadatak iznad svih drugih, sem u slučaju više sile.
Korisno sredstvo za raspored obaveza po važnosti je dnevni redosled obaveza
ili kako se uobičajeno zove dnevnik rada i hodogram aktivnosti, sa važnim po-
slovima koje treba obaviti. Ova lista priprema se unapred, po pravilu najmanje za
nedelju dana s tim što se prethodnog dana, za naredni dan, izvrši selekcija prema
važnosti i vremenu. Pamćenje, bez upisivanja, dovodi do toga da se neke obaveze
preskoče i da se propuste važne stvari koje su od interesa za preduzeće. Poželjno

154
je da se na kraju svakog radnog dana izvrši inventarisanje obavljenih poslova, a
naročito da se zabeleži koji su važni poslovi ostali nezavršeni i da se odredi rok
njihovog završetka. Uvek treba znati prioritetne poslove i izbegavati rasipanje
raspoloživog slobodnog vremena u poslove koji nisu u funkciji. Pravilo je da se
ništa ne ostavlja za sutra.
Rast i razvoj preduzeća nužno vodi i do povećanja kompleksnosti posla koji
se u okviru preduzeća obavlja. Zbog povećanja kompleksnosti poslovnih poduh-
vata, jedan od zadataka preduzeća je da obezbedi evoluciju uloge preduzetnika,
odnosno menadžera. Na evoluciju uloge preduzetnika utiče više faktora: indi-
vidualne sposobnosti, preduzetničke predispozicije i stopa uvećanja kompleks-
nosti poslovnog poduhvata. Bez obzira na ove različite faktore moguće je utvrditi
određena pravila.
Kada je kompleksnost na niskom nivou, preduzetnik-menadžer vlada svim po-
slovnim detaljima, a najveći deo vremena provodi rešavajući krucijalna pitanja,
kao što su, na primer: tekući finansijski problemi, pronalaženje, selekcija i obuka
zaposlenih, uvođenje novog proizvoda, prodor na druga tržišta, itd. Ovo je na slici
34 označeno kao samostalne akcije.
Normalno, s rastom organizacije i povećanjem kompleksnosti posla, pre-
duzetnik-menadžer nije više u mogućnosti sam da se stara o svim pitanjima, jer
ona prevazilaze njegovo radno vreme, a i njegove mogućnosti, pa mu je pomoć
od stručnog osoblja neophodna. Upravo ovde se dešava glavni zaokret. Pre-
duzetnik–menadžer mora utrošiti znatno više vremena na istraživanje, selekciju,
alokaciju i procenu svih relevantnih informacija. On mora više vremena da pos-
veti strateškom planiranju kako bi se osigurao razvoj i uspešan plasman novih
proizvoda ili pravovremena zamena proizvoda koji se nalaze u fazi povlačenja sa
tržišta (o životnom ciklusu proizvoda biće reči u sledećem poglavlju).

Slika 34. Kompleksnost poslovnog poduhvata i distribucija


preduzetničkog vremena [68]

155
Konačno, preduzetnik–menadžer na “svoja leđa” mora preuzeti i obaveze kao
što su kontakti sa vladom i vladinim institucijama i sličnim organizacijama. Kao
rezultat svega ovoga, preduzetnikovo preduzeće raste po veličini, kompleksnosti
i raznovrsnosti. Takođe, vidljive su i dramatične promene u životu preduzetnika–
menadžera. Ovakva generalna šema preduzetnikovog “bihejvorizma” i strukture
korišćenja radnog vremena prikazana je na slici 34.
Evidencije o korišćenju radnog vremena predstavljaju samo jedan od instru-
menata za upravljanje radnim vremenom. Od nje sve samo počinje. U početku je
neophodno odrediti koliko je vremena utrošeno za svaki posao i za svaku smetnju.
Sve vrste radova i smetnji sistematizuju se i označavaju odgovarajućim brojevima.
Tada utvrđujemo koliko smo izgubili vremena i koliko ima neizvršenih poslova.
Vreme je jedan od ključnih faktora za uspeh preduzeća. U američkoj teoriji up-
ravljanja vremenom nazivaju se “ključni zadaci, ključne zone, ključne funkcije, a u
drugim zemljama ključne sfere ili ciljne sfere ili sfere uspeha”. Ključne su sve one
sfere, delatnosti čoveka koje služe postizanju važnih ciljeva, od čega u odlučujućoj
meri zavisi uspeh na poslu i u životu.
Menadžment vremena podrazumeva samodisciplinu. Nepotrebno je rasipati
vreme na neproduktivne poslove. Menadžeri moraju da su stalno u toku s važnim
novim događajima koji mogu da utiču na njihov posao ili porodičan život. Potrebne
su stalno nove ideje, nova poznanstva, izgrađivanje novih poslovnih odnosa što
stvara osnovne preduslove za uspešno ponašanje. Racionalnim korišćenjem vre-
mena, ponekad i ograničenog, uz veoma dobru pripremu, može da se uštedi ili da
se dođe do novog vremena.

156
9. ŽIVOTNI CIKLUS PREDUZEĆA I PROMENE STILA
MENADŽERA

9.1. Faze životnog ciklusa preduzeća

9.1.1. Adižesov model životnog ciklusa preduzeća


Profesor Isak Adižes razvio je model životnog ciklusa organizacije koji se sas-
toji od pet faza rasta i pet faza opadanja. Razlike u organizaciji između prve i pete
faze rasta su drastične. Uloge menadžera razlikuju se, takođe, od faze do faze.
Ovaj autor ističe da treba da postoje četiri uloge menadžmenta koje generišu
uspeh svake organizacije. To su: [58]
• postizanje rezultata, proizvodnja potrebnih proizvoda ili usluga – “P”,
• administriranje – “A”,
• preduzetništvo – “E”,
• integrisanje – “I”.
Ono što treba da se naglasi jeste da svaki dobar menadžer može da ispoljava
sve uloge, ali u određenoj meri, odnosno ne postoji menadžer koji izvanredno
ispoljava sve četiri uloge. Sve uloge podjednako su značajne tako da se nijedna
od ovih uloga ne sme zapostaviti, samo je značaj jedne u odnosu na druge uloge
dominantniji, u zavisnosti od faze životnog ciklusa u kojoj se preduzeće nalazi.
Zajedno sve četiri uloge daju odgovore na pitanja: šta, kada, kako i ko.
Proizvodnja potrebnih proizvoda ili pružanje usluga osnovna je uloga
menadžera koja je orjientisana na pitanje šta treba da se radi. Od ovog menadžera
očekuje se da radi, proizvodi bolje od drugih, odnosno on treba da bude “majs-
tor svog zanata”. [29] Ova uloga obezbeđuje da se rade prave stvari, to jest ona
obezbeđuje kratkoročnu efektivnost. Uloga administratora treba da odgovori na
pitanje kako se nešto radi. Nije dovoljno samo znati šta treba uraditi već treba
poznavati i način kako se to radi. Efikasnost se obezbeđuje kroz sisteme, pravi-
la i procedure. Dobro administriranje pruža preduzeću kratkoročnu efikasnost.
Preduzetnička uloga daje odgovor na pitanje zašto određene stvari treba raditi.
Ovakvi menadžeri obezbeđuju dugoročnu efektivnost preduzeću. Ova uloga je
neophodna zbog sve dinamičnijeg okruženja i nebrojenih zahteva koje okruženje
nameće. Menadžer mora biti spreman da zadovolji potrebe tržišta, odgovori na
nove zahteve, adaptira ili menja organizaciju, ciljeve ili strategije. Uloga integrato-
ra je da pruži odgovor na pitanje ko treba određene stvari da radi. Ovde dolazi do
integrisanja ciljeva, a i rizika, pojedinca sa ciljevima i rizicima grupe. Ne postoji
nijedna osoba koja može valjano da obavlja različite aktivnosti. Zato dobrom inte-
gracijom pojedinaca obezbeđuje se dugoročna efikasnost organizacije.

157
Svaka organizacija prolazi kroz sledeće faze, levo faze rasta, a desno faze
starenja:
• udvaranje, • stabilna organizacija,
• doba povoja, • aristokratija,
• “go–go”, • rana birokratija,
• adolescencija, • birokratija,
• top forma, • smrt organizacije.

Udvaranje je prva faza životnog ciklusa organizacije. U ovoj fazi organizacija


još uvek nije rođena, ona postoji sano kao ideja kod osnivača. U ovom periodu
osnivač dosta priča o ovoj ideji, kako samom sebi tako i drugima. On zapravo
“prodaje priču” drugima o svom budućem poslovanju, a takođe testira svoje ideje
na drugima. I pored velike priče o svojoj ideji delovanje je svedeno na minimum.
Uloga koja se ovde više ističe od druge tri je preduzetnička. Ova faza praćena
je preuzimanjem rizika, rešenosti osnivača da otpočne sa poslovanjem. Između
rizika i rešenosti postoji direktna korelacija – što je rizik veći i rešenost mora
da bude veća. Organizacija se rađa kada je osnivačeva rešenost uspešno prošla
test realnosti – kada se uđe u rizik. [3] Pored rešenosti osnivača motivacioni fak-
tori koji pokreću i održavaju osnivačevu ideju veoma su bitni. Naravno da no-
vac, odnosno period povraćaja investicije, nije dovoljan faktor. Osnivač mora da
bude emotivno rešen, mora da bude opsednut svojom idejom. Cilj osnivača mora
da bude zadovoljenje potrebe tržišta, stvaranje dodatne vrednosti. On se može
ponašati i kao prorok, proričući potrebe potrošača preko veće usredsređenosti
na proizvod nego na tržište. Ono udvaranje koje nije prošlo test realnosti naziva
se flert. Ovde se ideje zadržavaju na nivou maštanja. Menadžeri koji imaju puno
preduzetničkih ideja, koje nikada ne sprovedu u delo, nazivaju se palikuće. [58]
Kada se rizici dovoljno nagomilaju i postanu dovoljno veliki organizacija prelazi
u sledeću fazu.
Doba povoja je vreme kada dolazi do pravih iskušenja. Fokus se pomera od
ideje do kreiranja rezultata prikazanih u vidu prodaje i sve veće prodaje. Pravi se
zaokret, gde se sve prazne priče zanemaruju dok se celokupna pažnja orijentiše
na akciju, tj. na rad. Kada se kompanija rodi, organizaciji je potreban osnivač,
koji ima liderske osobine, a ne nekakav sanjar. Rizik je veliki, te je zbog toga i rad
osnivača naporan. Osnivač mora da istraje. Zbog toga mu je neophodna i podrška
porodice koju često zapostavlja zbog prevelikih obaveza. Većina poslova zahteva
jake proizvođače, te je ova uloga u tom periodu najizraženija. Prevelika orijenti-
sanost na proizvodnju, uz zanemarivanje ostalih uloga, može od menadžera da
stvori usamljenog jahača. U ovom stadijumu organizacija je neformalna, nema
napisanih politika, procedura i pravila. Zapošljavanje se obavlja kada se za to
ukaže potreba, nema planiranja potrebnih ljudskih resursa. Osnivač ne delegi-
ra ovlašćenja na zaposlene. Usredsređen je na kratkoročne, a ne na dugoročne

158
ciljeve. U ovoj fazi počinju se pojavljivati prve stvarne finansijske posledice njenog
življenja (registracija, poslovni prostor, plate...). [29] Da bi organizacije u ovom
dobu opstale potrebne su dve stvari: potrebna je gotovina, odnosno obrtni kapital
i osnivačeva rešenost. Potrebna gotovina ostvaruje se kroz realističan poslovni
plan i nedeljno praćenje tokova novca. Greške koje se prave, odnose se na uzi-
manje kratkoročnih kredita radi finansiranja investicija i prodaje proizvoda po
diskontnim cenama. U ovom periodu radnici dobijaju malo nagrada i veoma malu
platu. Postavlja se pitanje: Šta ih zapravo drži da i dalje naporno rade? Odgovor je
– osnivačeva rešenost da posao procveta. Njegova ljubav, energija, naporan rad i
neprespavane noći drže radnike na okupu. Ako se ova dva uslova ne ostvare do-
lazi do smrti novorođenčeta. Kada se protok novca stabilizuje i stekne jedan krug
redovnih klijenata može se govoriti o prelasku u sledeću fazu životnog ciklusa
organizacije.
“Go–go” organizacije, a i sami njeni vlasnici, postaju arogantni. Prodaja raste
brzim tempom, te sve izgleda idealno, bez problema, sa mnogo mogućnosti. U
ovom periodu organizacija ima reaktivnu prodajnu strategiju, koja je okrenuta
ka tržištu. Ali to nije prava marketing orijentacija, već usmerenost na proizvod
– prodati više znači bolje. Ovaj brzi rast generiše raštrkanost kompanije. I dalje
nema kadrova koji rade samo svoj posao, nego rade ono što moraju, tako da orga-
nizacije u ovom periodu nemaju vremena za odbacivanje nesposobnih kadrova.
Najznačajnije uloge u ovom periodu su uloge proizvođača i preduzetnika. U ovoj
fazi i organizacijama i menadžmentu nedostaje usmerenosti, što može da implici-
ra bankrot preduzeća. Da do ovoga ne bi došlo potrebno je da se kreira poslovna
politika, barem onoga što ne treba raditi. Odgovornosti i obaveze se preklapaju.
Organizacijom upravljaju mogućnosti, a ne one njima. Sve ima prioritetnu važnost,
pa dolazi do konfuzije oko prioriteta. Zbog svega toga neophodna su pravila, pro-
cedure i poslovna politika, odnosno razvijanje administrativne uloge menadžera.
Njihovo uvođenje obezbeđuje stabilnost u funkcionisanju, a takođe i prelazak u
sledeću fazu. Ako se ne uspostavi odgovarajuća politika, procedure i pravila mogu
dovesti do smrti preduzeća, što zovemo osnivačka zamka. Vlasnik želi da dele-
gira autoritet, ali da se i dalje kontroliše donošenje odluka. Ovakav menadžment
po intuiciji mora da se zameni profesionalnim menadžmentom kako bi korak ka
sledećoj fazi bio sve bliži. Prelaz u sledeću fazu praćen je uvek većom krizom koja
obezbeđuje da se osnivač probudi iz zimskog sna.
Adolescencija je faza životnog ciklusa u kojoj dolazi do ponovnog rađanja
preduzeća. U ovoj fazi dolazi do delegiranja autoriteta, promene u stilu rukovođenja
i promene ciljeva. Do delegiranja odgovornosti dolazi se iz prostog razloga što
osnivač nije u mogućnosti da sam vodi preduzeće, on ne može više za sve da se
pita. Zbog toga prenosi ovlašćenja na svoje zaposlene. Od radnika se traži visoka
specijalizacija. Ali delegiranje ide teško. Osnivač od krize do krize uči kako da na
što efikasniji način izvrši delegiranje. Dolazi i do promene u rukovođenju gde pro-
fesionalni menadžeri zamenjuju preduzetnike. Traži se osoba spolja koja profesio-
159
nalno obavlja menadžerske poslove. Ovaj proces je težak, jer osnivač traži nekoga
ko liči na njega, ali koji će raditi nešto novo. Preduzeću je potreban administrator,
koji će izvršiti adekvatne promene. Oseća se inercija prema promenama, kako kod
postojećih zaposlenih tako i kod osnivača. Dolazi do promene ciljeva. Osnivači
gledaju da ostvare profit povećanjem prodaje, dok profesionalni menadžeri sma-
traju da je potrebno prerestrukturirati organizaciju da bi se smanjili troškovi i na
taj način povećao profit. Dolazi do konflikata između: starosedelaca i pridošlica,
osnivača i profesionalnog menadžera, osnivača i preduzeća, zajedničkih i indi-
vidualnih ciljeva. [3] Odlazak preduzimljivih pojedinaca može da izazove prerano
starenje organizacije. Ako administrativna sistematizacija uspe i rukovođenje se
institucionalizuje, organizacija ulazi u sledeću fazu životnog ciklusa.
Top-formu karakteriše sledeće: [3] funkcionalni sistem i organizaciona struk-
tura, orijentisanost ka rezultatima zadovoljenjem potreba kupaca, organizacija
definiše planove koje sledi, organizacija postaje sve bolja, ona može da postiže
porast i prodaje i profita... Top-forma ne znači da ste stigli do kraja, jer to nije
odredište, već proces koji može još da raste. Akcenat je na timskom radu koji
dozvoljava da se steknu nove ideje i pokrenu nove organizacione jedinice. Isak
Adižes ističe: “Za mene je timski rad prikladan kada možete da odvojite toliko
vremena da se približite konsenzusu. Ako nema vremena, nemojte o tome ni da
razmišljate” [2]

Slika 35. Adižesov životni ciklus organizacije

Stabilna organizacija karakteriše organizaciju koja postepeno počinje da


stari. Starenje se ogleda u tome što se izdvajanja za IR smanjuju, kao i budžet za
istraživanje tržišta, a sve u cilju povećanja profitabilnosti. Zbog toga ljudi iz finan-
sijskog sektora postaju važniji od ljudi iz drugih sektora. Karakteristike ove faze
su: ne očekuje se visoka stopa rasta i osvajanje novih tržišta, akcenat se stavlja na
ono što je postignuto u prošlosti, a ne na buduće vizije, nagrađuju se oni pojedinci
koji su poslušni, sumnja se u svaku promenu...U ovoj fazi najviše nedostaje proak-
tivno delovanje i energična preduzimljivost.

160
Aristokratija može se opisati sledećim karakteristikama: puno novca se troši
na kontrolu i nagrade, dosta se vodi računa o fizičkom izgledu i načinu oblačenja,
naglasak je na tome kako se radi a ne zašto i šta se radi, stanje u kompaniji je redov-
no ali pod znacima navoda, inovacija je malo i promene se izbegavaju, preduzeće
raspolaže velikom količinom keša tako da su laka meta za nove investitore... Fokus
kontrole od stadijuma stabilnosti, pa nadalje, sve je više u rukama spoljnih konsul-
tanata. Pribegava se podizanju cena i kupovini drugih kompanija. Kada cene više
ne mogu da se podignu i kada kupovina drugih kompanija ne pomaže preduzeće
ulazi u sledeću fazu starenja.
Ranu birokratiju ukratko karakteriše to da se sazna ko je izazvao određeni
problem, a ne šta treba učiniti da bi se taj konkretni problem rešio. Zbog toga
je mnogo sukoba, prebacivanja lopte na drugu polovinu i mučno zabijanje noža
u leđa. Ti sukobi impliciraju da se pažnja skrene i fokusira na borbu, a kupac je
samo gnjavator koji smeta. Nastaje menadžerska paranoja, gde menadžeri počinju
jedan protiv drugoga da se bore. Iz organizacije odlazi jedan po jedan menadžer,
a ostaju samo menadžeri administratori. Preterani broj ovakvih menadžera pravi
potpunu birokratiju.
Birokratska organizacija ima mnogo sistema i procedura, a funkcionalnost je
slabašna, znaju se sva pravila ali ne znaju zašto postoje. Organizacija se izoluje od
svoje sredine i orijentiše se samo na sebe. Kontrola je loša, a klijenti da bi uopšte
mogli da dođu do prave osobe potrebno je da prođu mnogo krivina i uspona.
Odeljenja međusobno ne sarađuju, tako da je klijent u takvom haosu izgubljen.
Smrt organizacije nastaje kada više niko nije zainteresovan da ona preživi. Ona
može nastati i pre birokratizacije ukoliko nema političke podrške. Ostali su samo
neinformisani, pridošlice i slabići. U stadijumu birokratije smrt se odlaže, jer više
ne postoji obaveza prema klijentima, već samo interes koji će održati organizaciju
u životu iz nekog političkog razloga. [3]

9.1.2. Grejnerov model rasta


Jedan od široko prihvaćenih modela rasta je Grejnerov model. Ovaj model sas-
toji se od pet faza. Svaka od ovih faza ima poseban stil menadžmenta, suočava
se sa datim problemima menadžmenta i karakteriše krizom pre nego što biznis
bude mogao da krene napred. [87] Ono što je ovde karakteristično jeste da se rast
odnosi na granu, tj. delatnost, u kojoj preduzeće posluje. U granama koje brzo
rastu, ove faze su veoma kratke i obrnuto.

161
Slika 36. Grejnerov model rasta [41]

Svakom fazom dominira određeni stil menadžmenta pomoću koga se postiže


rast. Revolucionarni periodi obuhvataju vreme kada menadžment nailazi na krize
koje treba da prevaziđe. Prve tri faze odnose se samo na manje firme. U nastavku
sledi kratak prikaz pojedinih faza. Neki autori ovaj model rasta nazivaju “profe-
sionalizacija” preduzetnika i organizacijom.
Rast kroz kreativnost je prva faza u ovom modelu. Lider zanemaruje
menadžerske aktivnosti i njegov fokus je na razvoju proizvoda/usluga. Organiza-
ciona struktura je nerazvijena, veoma niska specijalizacija, a visoka centralizacija,
takođe je i formalizacija niska jer nema procedura i pravila, komunikacije izmeću
lidera i zaposlenih su neformalne i veoma česte, radni elan je na visokom nivou,
često se ostaje i duže na poslu, dok su plate umerene. Lider odluke donosi na os-
novu informacija sa tržišta do kojih je lako doći, a ne na osnovu analiza... Kriza
liderstva nastaje jer se broj odluka koje treba doneti drastično uvećava. Lider ne
stiže da donese sve važne odluke, tako da se odluke gomilaju, pošto niko drugi
nema nadležnosti da donosi odluke sem lidera. Neformalna komunikacija postaje
neefikasna, raste konfuzija u pogledu podele zadataka i odlučivanja. Lider ima ta-
kozvanu psihološku barijeru jer treba da delegira ovlašćenja na njemu podređene.
Izlaz iz ove krize je formiranje profesionalnog menadžmenta.
Rast kroz upravljanje je druga faza i nju karakteriše: profesionalizacija
menadžmenta, izgradnja funkcionalne organizacije, povećanje specijalizacije i
formalizacije, razvoj sistema planiranja, informisanja i kontrole, povećanje broja

162
hijerarhijskih nivoa i efikasnosti organizacija, počinju da se primenjuju strategije
širenja proizvoda/tržišta... Kriza samostalnosti nastaje jer se top-menadžeri sve
više distanciraju od operativnih problema, oni imaju autoritet, ali ne i informacije,
dok srednji menadžment ima informacije ali nema autoritet, posao se širi, ali se
odluke i dalje donose centralizovano, srednji i niži nivoi traže veću autonomiju.
Izlaz iz ove krize je delegiranje autoriteta i izgradnja efikasnog sistema kontrole
delegiranih odluka.
Rast kroz davanje ovlašćenja ogleda se u izgradnji decentralizovane orga-
nizacione strukture, izdvajaju se poluautonomne organizacione jedinice na os-
novu proizvoda ili tržišta koje se tretiraju kao profit centri, strateške odluke se i
dalje donose na vrhu dok se na srednji menadžment delegiraju odluke operativnog
karaktera, sistem nagrađivanja se bazira na profitu, organizacija dobija novi polet
i fleksibilnost, potencijal razvoja u ovoj fazi je preduzetnički duh srednjeg nivoa
menadžmenta praćenja strateškom kompetencijom vrha organizacije. U ovoj
trećoj fazi nastaje kriza nadzora jer je problem kontrolisati donete odluke koje
su delegirane na niže nivoe. Izlaz iz ove krize je izgradnja složenog i sofisticiranog
sistema praćenja i kontrole.
Rast kroz usklađivanje ogleda se u izgradnji divizionog modela ili potpuno
birokratskog modela. Ključnu ulogu igra razvijeni sistem praćenja i kontrole tako
da organizacija postaje sve više mehanistička i birokratska. Kriza birokratije nas-
taje, jer procedure planiranja postaju važnije od rezultata, veliku moć dobijaju bi-
rokrate koje su veoma udaljene od poslovanja preduzeća, dok je proces odlučivanja
veoma spor, pošto treba da prati sve propisane procedure.
Rast kroz saradnju karakteriše organizacioni model koji postaje sve više
matrični i timski, horizontalne komunikacije postaju veoma intezivne, informa-
cioni sistem je veoma razvijen tako da obezbeđuje kako horizontalni tako i verti-
kalni protok informacija. Ovde se preduzeće suočava sa krizom, koja se odnosi na
nemogućnost rasta u okviru jedne organizacije. Grejner ne može da nađe nijedan
empirijski dokaz koji će uputiti na prirodu krize i na sledeću šestu fazu. Zapravo
Grejner smatra da ova kriza nastaje usled “psihološke situacije zaposlenih” koja je
zapravo logičan rezultat informacione ere.[23]

9.1.3. Čerčilov i Luisov model rasta


Ovaj model, kao i prethodni, sastoji se od pet faza. Zapravo, on treba da pokaže
vezu između marketing menadžmenta, menadžmenta ljudskim resursima i finan-
sijskog menadžmenta. Na sledećoj slici dat je prikaz svih pet faza ovog modela,
s tim što se treća faza koja se naziva “uspeh”, deli na dva dela, fazu rasta i fazu
dezangažovanja, tako da ovaj model praktično poseduje šest faza. Ovaj model pos-
matra problem rasta pomoću dva faktora, starosti organizacije, na jednoj strani i
horizontalnoj i vertikalnoj kompleksnosti, disperziji i veličini, na drugoj strani.

163
Slika 37. Čerčilov i Luisov model rasta [19]

Postojanje. U ovom periodu cilj je da preduzeće preživi, tj. da nađe potrošače


koji su spremni da kupe određeni proizvod i isporuči taj proizvod na vreme. Or-
ganizacija je jednostavna, planiranje je na veoma niskom nivou. gotovo i da ne
postoji, a vlasnik je taj koji obavlja sve poslove.
Preživljavanje. Cilj u ovom periodu je da se uspostavi baza potrošača i formira
portfolio proizvoda. Preduzeće mora neprestano da dokazuje da poseduje posao
sa kojim može da se održi u životu. Treba konstantno kontrolisati priliv i odliv
novca kako bi preduzeće održalo novčani tok. Vlasnik je još uvek “biznis”. Or-
ganizacija je i dalje dosta jednostavna, a planiranje se svodi samo, u najboljem
slučaju, na planiranje novčanog toka. [87]
Uspeh. Preduzeće je već steklo kod potrošača određeno poverenje, jer su
prodaja, a i broj potrošača, na visokom nivou. Vlasnik više nije “biznis” jer je
angažovao menadžere za pojedine funkcije, kao što su finansije, marketing...Ovak-
vo preduzeće ima dve strategijske alternative. Prva alternativa je dezangažovanje
koja podrazumeva da, ako preduzeće može da održi svoju tržišnu nišu ili da se
prilagodi okolnostima koje se menjaju, može još dugo da ostane takvo. U su-
protnom, preduzeće će ili oslabiti ili se vratiti u fazu preživljavanja. Druga strate-
gijska alternativa je rast. Ako vlasnik preduzeća konsoliduje svoju viziju i osigura
da se svi resursi usmeravaju prema rastu, uvodi se strategijsko planiranje da bi se
ta vizija ostvarila. Ono što je veoma bitno jeste da poslovanje mora ostati profit-
abilno.
Skok. Ova faza je veoma kritična. Ukoliko vlasnik uspe da zadovolji finansije i
menadžment, preduzeće može da postane veoma veliko.
Zrelost resursa. Karakteristike ove faze su: da je preduzeće veoma stabilno,
da poseduje profesionalni menadžment i ima dobar interni informacioni sistem
koji će obezbeđivati adekvatne informacije koje su potrebne za proces planiranja
i donošenja odluka. Čak i kada se biznis etablira u ovoj etapi, preduzetnički duh
vlasnika treba da gleda unapred, što je presudno za razvoj poslovanja.

164
9.2. Faze životnog ciklusa preduzeća i proizvoda/usluga
– međuzavisnost
Ekspanzija preduzeća, u odnosu na njihovu veličinu i složenost, ogleda se u
povećanju proizvodnog asortimana, ulasku na nova tržišta i u nove poslovne
oblasti. Uporedo s razvojem istraživanja i znanja razvijali su se i instrumenti
strateške analize, koji su postajali savremeniji i efikasniji. Jedan od njih je i kon-
cept životnog ciklusa proizvoda, koji ukazuje da i proizvod, kao i preduzeće, ima
ograničeni životni period. Kada se proizvod/usluga pojavi na tržištu on započinje
svoj životni ciklus, nakon čega prolazi kroz određeni broj faza, gde je svaka faza
karakteristična i diferentna u odnosu na druge. [13] Ovo nam omogućava da iza-
beremo i primenimo različite strategije za svaku specifičnu fazu (slika 38).

Slika 38. Kriva životnog ciklusa proizvoda [53]

Faza uvođenja proizvoda. Karakteriše je usporena inicijalna prodaja i veliki


rizik od neuspeha, s obzirom na to da je proizvod nov na tržištu. Kupci proiz-
voda su inovatori i skloni su riziku da im se proizvod dopadne ili ne dopadne.
Iskorišćenost kapaciteta je slaba, pošto proizvodnja i tehnologija nisu uhodane,
a troškovi proizvodnje visoki, što implicira nisku efikasnost poslovanja. [51] Broj
konkurenata je mali. Marketinška aktivnost usmerena je na upoznavanje potrošača
sa proizvodom, što zahteva izdvajanje velikih novčanih sredstva za troškove distri-
bucije i propagandu kako bi se postepeno penetriralo tržište. Zbog svega navede-
nog profit preduzeća u fazi uvođenja je negativan. Kombinacijom cene, kvaliteta
i troškova promocije mogu se formirati različite marketing strategije [35]: visoka
prodajna cena, veliko novčano izdvajanje za kvalitet i promociju implicira visoku
dobit po jedinici proizvoda i lidersku tržišnu poziciju; druga strategija je strategija
visoke cene s malim izdvajanjima za marketing–ovakva strategija je efikasna jedi-
no u slučaju da je tržištu poznat proizvod i da je tržište spremno da plati visoku
cenu za taj proizvod; treća strategija je penetracija tržišta, uz nisku prodajnu cenu
i velika izdvajanja za promociju.

165
Faza rasta proizvoda. Proizvod ulazi u ovu fazu ukoliko je zadovoljio potrebe
potrošača i ukoliko je reagovanje tržišta povoljno. [74] Prisutna je tendencija rasta
prodaje i širenja informacija na tržištu o samom proizvodu. Kupce u ovoj fazi
karakteriše manja sklonost ka riziku i oni istovremeno pozdravljaju inovacije.
Uhodavanje tehnologije i proizvodnje u velikim serijama dovodi do rasta pro-
daje i nižih troškova proizvodnje, što rezultira porastom profita koji privlači nove
konkurente, koji nude male varijacije novog proizvoda ili njegove kopije. [90] Os-
novni marketing cilj u ovoj fazi jeste maksimizirati udeo na tržištu koji inicira
smanjenje prodajne cene zbog sve veće konkurencije. Dobit po jedinici proizvoda
opada ali zbog količine prodaje ukupna dobit raste. Da bi se što više zadržala ova
pozicija neophodne su velike investicije u kvalitet proizvoda, tačnost isporuke,
postprodajne usluge, uspostavljanje dobrih poslovnih odnosa sa klijentima, itd.
Faza zrelosti proizvoda. Ovu fazu karakteriše postizanje maksimalne stope
rasta prodaje koja, nakon određenog vremena, počinje polako da opada. Najčešći
razlozi opadanja prodaje su zasićenost tržišta proizvodima, izdiferenciranost
potrošača, novog proizvoda ili nešto drugo. Cilj ove faze je maksimizirati profit
od prodaje proizvoda. Karakteristično je da iz konkurentske utakmice u ovoj fazi
otpadaju prosečni proizvođači, dok opstaju samo proizvodi sa dobrim kvalite-
tom, kao i oni proizvođači sa dobrom marketing strategijom. Potrošači su odlično
upoznati sa proizvodom, a pronalaženje novih marketing kanala je otežano jer je
postojeća mreža zasićena.
Faza opadanja proizvoda. U ovoj fazi dolazi do smanjenja prodaje proizvoda,
gde se stopa pada kreće od laganog do ponekad veoma velikog. Osnovni cilj u
ovoj fazi je maksimalno smanjenje troškova, postepeno smanjivanje cena do onog
nivoa koji obezbeđuje prag profitabilnosti, a u suprotnom proizvod treba poste-
peno povući sa tržišta.
Treba napomenuti da svi proizvodi ne dožive sve navedene faze životnog
ciklusa. Veliki broj proizvoda ne dođe dublje u fazu opadanja već ranije nestane
sa tržišta. [51] Na slici 39 prikazano je da je vreme trajanja sve četiri faze isto.
Međutim, ono se razlikuje od faze do faze. Za preduzeće su najznačajnije faze
rasta i zrelosti, budući da se u njima ostvaruje visok profit. Strateški cilj preduzeća
trebalo bi da bude da obezbedi da se proizvodi najviše zadržavaju u ovim fazama,
a kada se konstatuje da proizvod prelazi u fazu zastarevanja potrebno je postojeći
proizvod zameniti novim, konkurentnijm proizvodom.
Životni ciklus preduzeća i životni ciklus proizvoda međusobno su usko pove-
zani. Početne faze oba ova životna ciklusa se poklapaju. Rast prodaje proiz-
voda utiče na rast i razvoj preduzeća. Kada se proizvodi nalaze u fazi zrelosti,
preduzeća se nalaze u fazi rasta i generišu profit. Dalji napredak preduzeća uslov-
ljen je uvođenjem novih proizvoda, tj. stvaranjem adekvatnog portfolija između
proizvoda koji donose profit i onih koji trenutno prave gubitke, ali imaju veliki
potencijal rasta. Iz tih razloga u fazi rasta preduzeća, postoje proizvodi koji se na-

166
laze u fazi uvođenja i oni koji se nalaze u fazi rasta, tj. zrelosti. Kada se preduzeće
nalazi u fazi zrelosti, to znači da ono ima adekvatan portfolio proizvoda koji su
u fazi rasta, odnosno zrelosti. Kako bi preduzeće otklonilo rizik da pređe u fazu
opadanja, ono i dalje treba da uvodi nove proizvode ili da modifikuje postojeće
(slika 39).

Slika 39. Međuzavisnost između životnog ciklusa preduzeća i proizvoda/usluga

9.3. Istraživanje promena stila menadžmenta kroz razvojne


faze preduzeća
Promene stila menadžmenta kroz razvojne faze preduzeća prikazaćemo na
modelu životnog ciklusa preduzeća Isaka Adižesa, na Grejnerovom modelu rasta,
Čerčilovom i Luisovom modelu rasta. Akcenat će se staviti na promene stilova
menadžmenta kroz faze životnog ciklusa proizvoda.
Da bi svako preduzeće raslo i razvijalo se, potrebno je da se stilovi menadžmenta
iz faze u fazu životnog ciklusa preduzeća menjaju i prilagođavaju određenoj
fazi. Prva analiza promene stilova menadžmenta odnosiće se na životni ciklus
preduzeća koji je etablirao profesor dr Isak Adižes, a koji je prikazan na početku
ovog dela rada. Na slici 40 prikazani su različiti stilovi menadžmenta koji su potreb-
ni u određenim fazama. Idealan bi bio onaj menadžer koji poseduje četiri uloge
menadžmenta (PAEI). “Ali, gde biste, zaboga, mogli naći ovu životinju? Manite
se toga. Ne možete to da uradite! Zbog toga ovu teoretsku (PAEI) osobu nazivam
“školskim primerom menadžera”. On postoji samo u knjigama. U stvarnom životu,
takav menadžer ne postoji i ne može da postoji, jer jedan pojedinac ne može da
ispuni očekivano. “ [1] Rešenje je u timskom radu sinergetskom delovanju grupe
pojedinaca, koji zajedno daju idealan stil menadžmenta.
U fazi rasta menadžer treba da oblikuje budući stadijum životnog ciklusa. Faza
udvaranja je faza u kojoj vlasnici maštaju i sanjare o budućem preduzeću. To su
kreatori budućeg preduzeća. Zbog toga u periodu udvaranja naglasak se stavlja na
preduzetnički stil (E). Oni vlasnici koji su spremni da preuzmu rizik spremni su

167
da preduzeće povedu u narednu fazu životnog ciklusa. U doba povoja stil (E) se
zamenjuje stilom (P), jer su u ovom periodu potrebni pojedinci koji su orijentisani
na rad, na akciju, a ne sanjari koji po ceo da sanjare i maštaju. Stil menadžmenta
opredeljuje budući pravac kretanja preduzeća. U “go-go” fazi potreban je ponovo
neko ko sanjari i ko ima puno invencija. Pored toga potreban je neko ko će da radi
i preduzeće da vuče unapred. Treba neko ko je aktivista/sanjar ili sanjar/aktiv-
ista. Stil menadžmenta koji je ovde prisutan je onaj (PE) i kao takav omogućava
preduzeću da uđe u sledeću fazu životnog ciklusa – u adolescenciju. Adolescen-
ciju karakteriše stabilizovana i sistematizovana organizacija preduzeća. Zbog toga
se ovde naglasak stavlja na administrativnu ulogu. Stil koji je potreban u ovoj fazi
je (AE). Međutim javljaju se poteškoće prilikom prebacivanja sa (PE) na (AE) stil.
To pre svega proističe iz nekompatibilnosti stilova (A) i (E), koji su međusobno
dosta različiti. Odnosno u ovom prelaznom periodu menadžment preduzeća ili
mora promeniti svoj stil ili se mora sam menjati. U top-formi potreban je (PAE)
stil menadžmenta. Struktura je dobra a pravi ljudi su na pravom mestu. Uloga
menadžmenta u ovom slučaju je da angažuje prave ljude, da se integrišu poželjni
konflikti koji nastaju iz pravilno struktuirane organizacije i da se konstruktivno
usmere.
U periodu starenja menadžer treba da oblikuje prethodne stadijume, ili će nje-
govo vođenje još više pospešiti propadanje organizacije. To čini ulogu menadžera
još težom, jer on mora da pliva uzvodno, dok je u stadijumu rasta dovoljno da pli-
va samo brže od ostalih. [3] Kada preduzeće napusti top-formu ono gubi fleksibil-
nost. U fazi stabilnosti preduzeću nije potreban samo stil (E), već joj treba i (P).
Organizacija treba da definiše vrstu posla kojim se bavi i od kakve je vrednosti
posao za njene klijente. Mora se približiti svojim klijentima i dati odgovor na zašto
i šta, a ne na kako. U sledećem periodu i (I) će otpasti, zato je u ovom periodu
potreban neko ko će da integriše zajedničke napore. Za ranu birokratiju postoji
tipična greška koja se ogleda u tome da se ne postavlja osoba (P) već se postavlja
administrator ili integrator.

Slika 40. Promene stila menadžmenta kroz različite faze životnog


ciklusa preduzeća po Isaku Adižesu[3]
168
Ovo, umesto da podmladi preduzeće, vodi ga u sve veću i veću birokratiju. U
svim fazama starenja preduzeća se oslanjaju na (A), međutim njoj su potrebni (P)
i (E) ljudi. Tako se dobija pogrešno vođstvo u pogrešno vreme. Često se ovo ne
može menjati iznutra, a kada se pokuša već je kasno. Preduzeće je u tako velikoj
nevolji da je promena u menadžmentu nedovoljna i zakasnela.
Kada pogledamo Grejnerov model rasta shvatamo da je za prevazilaženje svake
navedene krize neophodan adekvatan stil menadžmenta. Ovaj stil se prelaskom iz
faze-krize u druge faze razlikuje i prikazan je u tabeli 23. U prvoj fazi, organizacio-
na struktura i komunikacije su neformalne. Naglasak je na kreiranju kombinacije
tržište/proizvod. Preduzetnik je uglavnom umešan u operativne zadatke i ostva-
ruje direktne i lične kontakte sa svim zaposlenima. Tokom druge faze, počinju
da se razlikuju različite funkcije, kao što su proizvodnja i marketing. Preduzetnik
mora da prihvati više menadžerskih pravila, te stil menadžmenta postaje sve for-
malniji. Fokus u ovoj fazi je na efikasnosti operacija. Karakteristika sledeće faze je
decentralizacija ili multidivizionalizacija organizacione strukture, gde menadžeri
divizija dobijaju veću autonomiju. Preduzetnik mora da delegira svoja ovlašćenja
na menadžere divizija, tj. on ograničava sebe na donošenje samo strateških odluka
koje su bitne za preduzeće. On samo direktno kontroliše na menadžerski tim i
nikog više u celom preduzeću. Akcenat ove faze je na efikasnosti menadžerske
strukture. U četvrtoj fazi separacija između vlasništva i menadžmenta postaje
sve jasnija, odnosno veza između preduzetnika i preduzeća postaje sve slabija.
Preduzeće poseduje resurse i strukturu koji omogućavaju produktivan profit.
Pravila preduzetnika su ista kao i kod investitora, gde menadžment tim kontroliše
povraćaj svake različite jedinice u matričnoj organizaciji. Fokus menadžmenta je
na optimalnoj koordinaciji organizacije, koja više uopšte nije preduzetnička. U
poslednjoj fazi stil menadžmenta je participativan.
Tabela 23. Grejnerov model rasta–stilovi menadžmenta [23]
Kriza Kriza Kriza
Kriza vođstva Kriza?
samostalnosti nadzora birokratije
Rešavanje
Fokus Napraviti i Efikasnost Tržišna Konsolidovanje
problema i ino-
menadžmenta prodati operacija ekspanzija organizacije
vacije
Linijska uprava
Organizacio- Centralizovana Decentralizova-
Neformalna i proizvodne Matrica timova
na struktura i funkcionalna na i geografska
grupe

Stil top Individualistički


Neposredan Delegativan Nadgledanje Participativan
menadžmenta i preduzetnički

Plata i
Sopstvena svo- Individualni
Priznanja povećanje Podela profita Timski bonusi
jina bonusi
vrednosti

169
Kada pogledamo i Čerčilov i Luisov model rasta, primećujemo da se stil
menadžmenta menja iz faze u fazu slično kao i u prethodnom modelu (tabela 24).
Takođe se iz tabele vidi kako određeni stil menadžmenta proizilazi iz organizacije
i glavne strategije.
Tabela 24: Čerčilov i Luisov model rasta–stilovi menadžmenta [14]
Uspeh –
Preživlja- Uspeh - Zrelost
Postojanje dezanga- Skok
vanje rast resursa
žovanje
razlike u struka i
Stil neposredna nadzirana funkciona- funkciona-
odnosu na adminis-
menadžmenta kontrola kontrola lan lan
delove tracija

Organizacija jednostavna rastuća rastuća rastuća rastuća složena

Opseg minima-
formalnih lan do minimalan osnovni u razvoju sazrevanje proširen
sistema nepostojeći
održavanje
pribaviti
Glavna profitabil- vraćanje
postojanje preživljavanje resurse za rastuća
strategija nog status na rast
rast
quo-a

Takođe, i u zavisnosti od životnog ciklusa proizvoda dolazi do promene stila


menadžmenta (slika 41). U toku uvođenja novog proizvoda na tržište najbolje
rezultate daje autokratski stil upravljanja koji podrazumeva prisilu, davanje
naloga i komandovanje, a malu slobodu daje podređenima. [42] U fazi rasta
upravljanje uz učešće radnika, pomaže da se iskoriste tržišne mogućnosti. Up-
ravljanje uz pomoć radnika podrazumeva da se potčinjenima pružaju maksi-
malne mogućnosti za saradnju sa nadređenima u postavljanju radnih ciljeva i
da sami biraju načine da te ciljeve ostvare. U fazi zrelosti proizvoda konsulta-
tivni stil menadžmenta obezbeđuje mišljenje o novim smerovima i aktivnos-
tima. Konsultativni stil menadžmenta podrazumeva da direktor zadržava pravo
donošenja odluka o tome kako treba raditi, ali rutinski vodi računa o željama
svih zaposlenih. Kada proizvod uđe u fazu opadanja upravljanja postaje sve više
konzervativan i autokratski jer pokušava da izvuče što je više moguće profita iz
sve lošije tržišne situacije za taj proizvod. [10]

170
Slika 41. Usklađivanje stilova menadžmenta prema
fazama životnog ciklusa proizvoda [10]

9.4. Životni ciklus preduzeća u poslovnim


inkubatorima
Kada posmatramo mala i srednja preduzeća, kroz prizmu njihovog životnog
ciklusa možemo zaključiti da u različitim fazama životnog ciklusa postoje različite
potrebe koje su karakteristične za posmatranu fazu. Iz tog razloga, u svakoj fazi
životnog ciklusa preduzeća potrebne su različite podrške.
Ako napravimo grubu podelu na tri faze - “start-ap” fazu, fazu rasta i fazu zre-
losti - možemo zaključiti da su malim i srednjim preduzećima neophodne sledeće
potrebe:
x"Start-ap" faza – malim i srednjim preduzećima u ovoj fazi neophodan je
pun paket usluga podrške, počev od finansiranja za otpočinjanje biznisa pa
do pribavljanja pogodnih pretpostavki za njihovo poslovanje.
xFaza rasta – malim i srednjim preduzećima u ovoj fazi neophodne su tipične
usluge koje se tiču razvoja, kao na primer finansiranje, razvoj njihovog
tržišta ili poboljšanje menadžment veština.
xFaza zrelosti – malim i srednjim preduzećima potrebne su specijalne usluge
koje se tiču razvoja, na primer izvoz, pomoć oko razvoja lanca snabdevanja
i integracije u mrežu znanja.

171
Tokom različitih razvojnih faza mala i srednja preduzeća imaju različite apsor-
pcione mogućnosti, pa tip i vrednost podrške, koju su u mogućnosti da koriste,
varira:
xU početnoj fazi pozicija svih malih i srednjih preduzeća je nestabilna, njiho-
vi ciljevi obično nisu ekspanzija tržišta, dok je glavni cilj preživljavanje. Ovo
znači da preduzeća treba da apsorbuju onaj tip podrške koji korespondira s
njihovim ciljevima ili koji pomaže da se započne njihov razvoj.
xU fazi rasta mala i srednja preduzeća ne traže samo podršku, već je mogu
koristiti veoma efektivno pod uslovom da znaju šta može da ubrza njihov
razvoj ili poboljša njihovu konkurentnost.
xU fazi zrelosti malim i srednjim preduzećima već su neophodne specijalne,
češće individualne usluge, a takođe ona obično traže podršku kako bi una-
predila dalji rast.

Slika 42. Različitost potreba u zavisnosti od faze životnog ciklusa preduzeća [33]

172
Da bi jedno malo i srednje preduzeće raslo i prolazilo kroz različite faze životnog
ciklusa ono mora da se suočava s različitim izazovima. Ako preduzeće nije u
mogućnosti da se odupre ovim izazovima i odgovori na postavljene zahteve, rast
i razvoj preduzeća biće ugrožen. Ograničenja rasta nameće političko i makroeko-
nomsko okruženje koje ne može biti promenjeno od jednog zasebnog preduzeća.
Izazovi rasta malog i srednjeg preduzeća nameću nužno zaobilaženje barijera,
koje mogu biti klasifikovane u pet kategorija: upotreba resursa, marketing strate-
gija, promena liderstva, finansiranje i birokratski/pravni okviri.
Jedan od najvećih izazova, na koje nailaze mala i srednja preduzeća, jeste da
koriste svoje resurse (ljudske, materijalne i finansijske) uvek onoliko produktivno
koliko oni mogu da budu. Najviše ovih resursa je dostupno na celom tržištu. Vrsta
resursa koje preduzeće koristi, način na koji ih kombinuje i rezultat ovog miksa,
doneće preduzećima diferencijalnu prednost. Ako su preduzeća sposobna da ko-
riste ove resurse efikasnije i efektivnije od svojih konkurenata, preduzeće će stvara-
ti dodatu vrednost za svoje kupce i potrošače, i povećavati svoje prihode. Značaj
adekvatnog korišćenja resursa je veliki. Mala i srednja preduzeća moraju napor-
no da investiraju u resurse koji će im omogućiti da se razlikuju od konkurencije,
maksimizirajući pri tom povraćaj na uložena često oskudna sredstva koja posedu-
ju. Sposobnost preduzeća da inovira i ekstahuje najbolje iz raspoloživih resursa,
dovodi do rasta i razvoja, i prelaska iz niže u višu fazu životnog ciklusa preduzeća.
Mala i srednja preduzeća moraju da vrše konstantnu evoluciju svoje resursne baze,
da uvek budu jedan korak ispred svojih konkurenata, spremna da skoče na sledeći
nivo u slučaju da njihovi konkurenti dostignu postojeći nivo upotrebe resursa.
Prema tome, mala i srednja preduzeća moraju konstantno “da rade” na svojim
resursima, kako bi pridobili nove potrošače i omogućili rast preduzeća.
Marketing strategija je takođe od krucijalnog značaja za rast malog i srednjeg
preduzeća. Izabrana marketing strategija definiše interakciju preduzeća sa svojim
konkurentima. Ukoliko preduzeće nije veoma inovativno i ako ne traga za novim
tržištima, strategija koja se fokusira na tržišne niše je najbolja za mala i srednja
preduzeća. Preduzeća ove vrste nemaju potrebna iskustva i finansijske snage da
bi, na primer, preduzela liderske strategije. Kada je proizvod veoma sličan proiz-
vodima koji su proizveli konkurenti, najbolja strategija za mala i srednja preduzeća
jeste da se fokusiraju na specifične tipove potrošača. Ovaj redak, ali karakterističan
tržišni deo, ima specifične zahteve koje mala i srednja preduzeća mogu bolje da
opsluže nego velika preduzeća, koncentrišući se na troškove i ekonomiju opsega.
To je šansa da se dostigne tržišni udeo i zadobiju dobri klijenti. Ali da bi preduzeće
raslo, ono ne sme zauvek da se drži samo jedne strategije. Preduzeće mora menjati
svoju strategiju od strategije niše do sledbeničke strategije, a na kraju preuzeti li-
dersku marketing strategiju. Bez ovoga mala i srednja preduzeća moraće da prih-
vate sekundarnu ulogu na tržištu i neće biti u stanju da dostignu svoje snove o rastu
preduzeća.

173
Takođe, kao što smo već i napominjali veoma važnu ulogu u rastu malih i sred-
njih preduzeća igra promena stilova vođenja (menadžmenta). Vođa koji je obavl-
jao svaku funkciju u preduzeću, mora da postane koordinator zaposlenih. Ovo se
dešava zbog toga što vođa više nije u stanju da obavlja sve aktivnosti sam, već mora
da delegira zadatke na zaposlene u preduzeću. Osim toga, za vođu je značajno da
se fokusira na krucijalne aspekte poslovanja. Vođa mora da balansira između biro-
kratskih aktivnosti i strategije.
Problem finansiranja je još jedan izazov s kojim se susreću mala i srednja
preduzeća u nastojanju da postignu veći rast. Dok velike korporacije imaju veoma
lak pristup različitim vrstama izvora sredstava, mala i srednja preduzeća imaju ve-
like teškoće da obezbede finansiranje svog poslovanja. Naravno, finansijska sred-
stva su izvan preduzeća, a mala i srednja preduzeća moraju da ubede potencijalne
investitore da ulažu novac u njih. Više od toga, mala i srednja preduzeća moraju
da proračunaju potrebna finansijska sredstva i pronađu pravog investitora/inves-
titore za njihov tip poslovanja i fazu rasta u kojoj se nalaze. Na primer, ako je
preduzeće započelo proces rasta, njemu je potreban porodični ili preduzetnički
kapital, jer ove vrste investitora su spremne da preduzmu najveći rizik, ali očekuju
najveći povraćaj na uložena sredstva. Slika 43 pokazuje različite vrste investitora
u zavisnosti od faze rasta preduzeća.
Na početku poslovanja (projekat i “start ap” faza) rizik je veoma veliki i investi-
tori, kao i preduzetnik, voljni su da podrže ta ulaganja. Kada preduzeće počinje da
raste i kada je poslovanje obećavajuće pojavljuje se špekulativni kapital koji donosi
velike količine novca (faza rasta i zrelosti).

Slika 43. Izvori finansiranja vs. faze razvoja malog i srednjeg preduzeća [56]

174
Vremenom kada se poslovanje utvrdi i kada mu je poznato tržište, preduzeće
može da pristupi tržištu akcija, kroz inicijalnu javnu ponudu, kako bi pribavile
neophodan novac. Ključne greške koje vođe prave je izostanak multifokusnog
pogleda na preduzeće. Oni zadržavaju fokus samo na onim oblastima u kojima su
ranije radili tako da skoro zaboravljaju krucijalne oblasti poslovanja. Veliki izazov
je sačuvati poslovno liderstvo, obavljati važne zadatke bez gubljenja holističkog
pogleda na preduzeće.
Ono što je evidentno, a što smo i naglasili u delu kada smo govorili o poslovnim
inkubatorima, jeste veća uspešnost preduzeća koja se nalaze u poslovnom inkuba-
toru nego onih preduzeća koja su svoje poslovanje započela van poslovnog inku-
batora. To je zbog diverzifikovane pomoći koje poslovni inkubatori pružaju svo-
jim stanarima. U nastavku sledi analiza životnog ciklusa preduzeća u poslovnim
inkubatorima.
Preduzeća, koja se nalaze u inkubatorima, nailaze ne samo na finansijsku i ma-
terijalnu pomoć, nego i na svaku drugu pomoć menadžmenta poslovnog inkuba-
tora. Naravno, veliki je problem što sva mala i srednja preduzeća ne mogu da se
nađu u poslovnim inkubatorima. Kada govorimo o životnom ciklusu preduzeća
u poslovnim inkubatorima, moramo da naglasimo da se preduzeće nalazi u inku-
batoru u početnim fazama životnog ciklusa. Naravno, ove faze su jedne od “najra-
njivijih” za preduzeće, pa prema tome pomoć poslovnog inkubatora u ovom peri-
odu je veoma značajna.
Za analizu životnog ciklusa preduzeća u poslovnim inkubatorima koristićemo
Adižesov model životnog ciklusa preduzeća.
U fazi udvaranja, kada dolazi do kreiranja poslovne ideje i buduće vizije po-
slovanja, menadžment poslovnog inkubatora može biti od pomoći preduzetnici-
ma da se te njihove ideje uobliče. Oni su tu da preduzetnicima pruže podršku, da
ih motivišu da preduzeće krene sa radom.
Doba povoja karakteriše osnivanje preduzeća, zakupnina radnog prostora,
prva prodaja, prvi troškovi itd. Naravno da preduzetnici u ovom periodu imaju
problem sa početnim kapitalom za svoju investiciju. Neki poslovni inkubatori
obezbeđuju čak i početni kapital tako da se lakše može krenuti sa poslovanjem.
Takođe menadžment poslovnih inkubatora, može da pomogne preduzetnicima
pri izradi poslovnih planova čijim apliciranjem za razne kredite, preduzetnici
mogu obezbediti potreban kapital. Samo pripadanje biznis inkubatoru povoljan je
znak za potencijalne investitore, jer se smatra da su članovi biznis inkubatora već
prošli određeni test podobnosti biznis ideje prilikom ulaska u inkubator. Posebno
je značajno da poslovni inkubatori obezbeđuju fizičku infrastrukturu, tako da su
troškovi zakupnine minimalni. Isto tako telefonske usluge, sekretarske usluge i
usluge marketinga vezane za proizvod koje pruža poslovni inkubator, obezbeđuju
preduzeću da umanji svoje troškove i brže dođe u sledeću fazu životnog ciklusa
preduzeća. Konsultantske usluge poslovnih inkubatora, u vezi sa definisanjem
ciljnog tržišta i adekvatnim upravljanjem finansijama, omogućavaju da preduzeće
stabilizuje svoj tok novca i stekne definisani krug klijenata.

175
“Go-go” fazu karakteriše veliki rast prodaje i neusmerenost. Ono što je veoma
bitno za ovu fazu jeste da osnivač i dalje želi “da se pita za sve”. Najveći problem u
ovom periodu je delegiranje autoriteta na druge ljude i uspostavljanje određenih
funkcija kojima će rukovoditi funkcionalni menadžeri. Razni treninzi i obuke
osnivača, koje organizuje menadžment poslovnih inkubatora, mogu pomoći
osnivaču da shvati značaj delegiranja autoriteta i uspostavljanja raznih pravila
i poslovnih procedura. Menadžment poslovnog inkubatora pomaže osnivaču
preduzeća da definiše razne poslovne procedure i pravila, kako bi poslovanje do-
bilo pravi tok. Na ovaj način moguće je uspostaviti kontrolne mehanizme i meha-
nizme akcije na eventualne propuste. Takođe, njihova pomoć prilikom selekcije
zaposlenih i njihove obuke igra značajnu ulogu.
Adolescencija je faza u kojoj dolazi do definisanja funkcija u posmatranom
preduzeću. Na njihovim pozicijama nalaze se profesionalni menadžeri kojima je
cilj rast profita smanjenjem troškova. Nasuprot njima, osnivač gleda na porast
profita preko porasta prodaje. Konflikt koji ovde nastaje treba da se prevaziđe.
Treninzi i obuke mogu osnivaču da pomognu da shvati značaj i razmišljanja pro-
fesionalnih menadžera. Kada se ova kriza prevaziđe poslovanje preduzeća pre-
vazilazi poslovne inkubatore i ona istupaju iz njih. Nakon istupanja iz inkubatora,
mnogi inkubatori pružaju postinkubatorske usluge da ne bi preduzeće zalutalo na
svom putu uspeha.
Iz prethodne analize možemo da zaključimo da preduzeća koja se nalaze u
poslovnim inkubatorima mnogo uspešnije prelaze iz jedne u drugu fazu životnog
ciklusa preduzeća. To povlači sa sobom kritičnu masu znanja kod osnivača, koji
je u stanju da se suoči s novim preprekama i iz njih nauči nešto novo od značaja
za uspešnost preduzeća Ono što je karakteristično za preduzeća, koja se nalaze
u poslovnim inkubatorima, jeste da ona mnogo lakše rešavaju probleme s koji-
ma se susreću kroz različite faze životnog ciklusa ili ih čak i izbegavaju. Različite
vrste olakšica koje pružaju poslovni inkubatori, ostavljaju prostor osnivaču ili
menadžerima da razmišljaju o krucijalnim stvarima, kao što su uvođenje novog
proizvoda ili osvajanje novog tržišta, a ne da se bave operativnim pitanjima koja
opterećuju dugoročnu efektivnost i efikasnost. U prilog ovome ide istraživanje
koje je obavila Nacionalna asocijacija poslovnih inkubatora (National Business
Incubation Association), gde se vidi da je uspešnost preduzeća u poslovnim inku-
batorima 87%, dok je izvan poslovnih inkubatora samo 35%.

9.5. Menadžment poslovnih inkubatora i njihov značaj za


razvoj preduzeća u inkubatorima
Ono što smo već napomenuli jeste veliki uticaj menadžmenta poslovnih inku-
batora na stanare u poslovnim inkubatorima. Sam menadžment poslovnih inku-
batora definiše svrhu postojanja poslovnog inkubatora. Postavlja se pitanje ko čini
menadžment tim poslovnog inkubatora. Članovi menadžment tima treba da budu
predstavnici lokalne vlade, lokalnih poslovnih organizacija, zajednica i lokalnih

176
obrazovnih institucija. Generalno, može se reći da menadžment tim broji negde
oko deset članova, dok je jedna osoba postavljena za rukovodioca ovog tima.
Poslovi koje obavlja menadžment tim poslovnih inkubatora su raznovrsni. Oni
treba da odrede vrstu zakupaca koje će da primi inkubator. Pored toga, oni definišu
uslove ulaska stanara u poslovni inkubator. Proces izbora preduzeća stanara mora
biti veoma strog i to su preduzeća s velikim potencijalom za rast. To su preduzeća
koja imaju veliko interesovanje za inovaciju, visoku tehnologiju i internaciona-
lizaciju.
Da bi izbor bio adekvatan, menadžment tim poslovnih inkubatora mora da
poseduje informacije o:
xposlodavcima u regionu,
xtipovima biznisa koji se nalaze u određenoj zajednici,
xopštim prihodima i zaradama,
xlokalnom poreskom sistemu,
xraspoloživom kancelarijskom prostoru sa razumnim cenama,
xuslovima iznajmljivanja,
xinfrastrukturi i saobraćajnoj mreži.
Menadžment tim, na osnovu analize prikupljenih informacija, treba da kreira
budući poslovni inkubator. Menadžment tim treba da definiše konačnu svrhu i
zadatke poslovnih inkubatora, vrstu preduzeća koje će primiti, kao i vrstu i lo-
kaciju poslovnog inkubatora. Pored svega navedenog, menadžment tim treba da
izradi i biznis plan samog inkubatora koji će predstaviti opravdanost njegovog
postojanja.
Osim toga, menadžment tim treba da definiše i raspoložive resurse za pokre-
tanje poslovnog inkubatora, kao i da pronađe adekvatnu lokaciju. Objekat samog
poslovnog inkubatora mora biti dovoljno veliki da bi ostvario prihode od iznajm-
ljivanja kojima bi se generisao protok kapitala, rentabilnost ili nadoknada gubitaka
pomoću drugih vrsta prihoda. Za kreiranje poslovnih inkubatora potreban je pe-
riod od jedne do dve godine. Kada inkubator počne s radom, prihod koji se ost-
varuje na osnovu izdavanja prostora stanarima inkubatora treba da pokrije tekuće
troškove samog inkubatora. Preduzetnicima se, takođe, mogu ponuditi treninzi ili
neke druge vrste usluga van inkubatora, čime se ostvaruju dodatni prihodi. Možda
će biti potrebno u nekim situacijama da menadžment tim definiše sponzore i do-
natorske fondove. Svaki višak koji se zaradi treba da se reinvestira u poslovni inku-
bator, kako bi se povećali kvalitet i efikasnost samog inkubatora.
Kriterijumi za održivost poslovnog inkubatora mogu se podeliti u dve kate-
gorije:
xupravljanje poslovnim prostorom,
xpodrška stanarima poslovnih inkubatora u postizanju poslovne zrelosti.

177
Upravljanje poslovnim prostorom je komercijalno pitanje i samo po sebi pred-
stavlja poduhvat. Poslovnim inkubatorom mora se upravljati tako da se opšti
troškovi mogu pokriti kroz rentu, kao i kroz naplatu drugih usluga. Pošto su po-
slovni inkubatori oformljeni u cilju razvoja lokalnog regiona, veoma je značajno
dobijanje finansijske i moralne podrške od lokalnih opština i zajednica. Procena
kapitala i troškova poslovanja poslovnog inkubatora mora biti zasnovana na re-
alnoj pretpostavci o prihodima i rashodima koji će omogućiti rentabilnost po-
slovnog inkubatora. Sa finansijske tačke gledišta, praksa pokazuje da je potrebno
tri do pet godina da bi poslovni inkubator postao samoodrživ. Najbolji rezultat u
praksi pokazuje kombinacija novoosnovanih i postojećih preduzeća. To podstiče
zajedničko učenje i stvara stimulativan ambijent za preduzeća početnike. Interak-
cija između stanara, dovodi do porasta znanja kod menadžera preduzeća “stanara”
poslovnih inkubatora.
Efikasnost jednog poslovnog inkubatora procenjuje se na osnovu broja uspešnih
preduzeća koja steknu zrelost i nastave sa uspešnim poslovanjem izvan poslovnog
inkubatora. Uspeh preduzeća, koja odlaze iz poslovnih inkubatora, kreira pozi-
tivnu sliku o preduzetništvu i doprinosi stvaranju nove preduzetničke kulture.
Zbog toga poslovni inkubatori imaju pozitivan uticaj na privredno zdravlje svoje
zajednice. [22]
Prilikom formiranja poslovnih inkubatora treba veliku pažnju posvetiti
definisanju menadžment tima i izboru rukovodioca tog tima. Osoba, koja je
najvažnija za uspeh poslovnih inkubatora i njihovih stanara, jeste rukovodilac
menadžment tima, tj. direktor poslovnog inkubatora. Uspeh ili neuspeh određenog
poslovnog inkubatora zavisi od stručnosti direktora, kao i od količine vremena
koje direktor utroši na preduzeća stanare poslovnih inkubatora. Pri izboru di-
rektora poslovnih inkubatora treba se voditi principima njegove sposobnosti da
radi sa preduzetnicima i da im pomogne u razvijanju i rastu njihovih preduzeća.
Direktor treba da poseduje kvalitetna znanja o razvoju preduzetništva i biznisa.
Pored direktora, poslovnom inkubatoru je potreban sekretar, računovođe, pravni-
ci, agent za osiguranje i bankar. Ovako formiran tim od stručnjaka raznovrsnih
profila pruža kvalitetnu osnovu za uspeh samog inkubatora, a i preduzeća u po-
slovnom inkubatoru.

Slika 44. Usluge koje menadžment poslovnih inkubatora pruža menadžmentu


preduzeća u inkubatoru

178
Kao što se vidi sa slike 44 menadžment poslovnih inkubatora pruža veliki broj
diverzifikovanih usluga. Svaka od ovih usluga povećava fond znanja menadžmenta
preduzeća koja se nalaze u inkubatoru.
Finansijski saveti, koje menadžment poslovnih inkubatora upućuje mena-
džmentu preduzeća u inkubatoru, dovode do rešavanja konkretnog problema
koje preduzeće ima. Međutim, menadžment uči na osnovu iskustva, i samim
tim sledeći put kada se desi sličan problem oni će biti u stanju da ga sami reše.
Kroz različite obuke i treninge oni uče o planiranju prihoda i rashoda, planiranju
potrebnih obrtnih sredstava, upravljanju novčanim tokom, finansijskim anali-
zama, izračunavanju i tumačenju finansijskih racija...
Marketing saveti dovode do povećanja znanja iz oblasti marketing menadžmenta.
Menadžment preduzeća u inkubatoru produbljuje i razvija svoje znanje o svim
instrumentima marketing miksa, adekvatnom definisanju ciljnog tržišta i izboru
marketing strategije, kako bi se dostigli postavljeni marketing ciljevi.
Posebna pažnja poklanja se menadžment konsaltingu u kome menadžment
poslovnog inkubatora pomaže preduzećima prilikom definisanja misije, po-
slovnih ciljeva i zadataka, a takođe i pri izboru adekvatne poslovne strategije.
Pored toga, sve usluge vezane za definisanje poslovnih pravila i procedura, za iz-
bor odgovarajuće organizacione strukture, pravilno definisanje poslova i zadataka,
igraju imanentnu ulogu u razvoju preduzeća u inkubatoru. Ono što je najznačajnije,
menadžment preduzeća stiče znanja o različitim metodama i tehnikama strateškog
menadžmenta, kao i uvid u njihovu primenu na praktičnim primerima.
Pored toga i sama interakcija između menadžmenta preduzeća, koja se nalaze
u inkubatoru dovodi do takmičarskog duha i na taj način do sticanja novih znanja
i iskustava, neophodnih da bi poslovanje bilo i efikasno, i efektivno. Menadžment
preduzeća ima pristup poslovnim informacijama. U stanju je da izgradi poslovne
veze i razmenjuje iskustva sa preduzećima koja su pod okriljem poslovnog inkuba-
tora. Kod ovih preduzeća dolazi do skraćenja perioda krive učenja, naročito kada
je potrebno izbaciti novi proizvod u kratkom roku. Menadžment preduzeća brzo
rešava pojedinačne probleme, što je veoma značajno u konkurentskom okruženju
i u industrijama gde tehnologija brzo zastareva. [73]
Sve goreizneto, navodi na zaključak da poslovni inkubatori nisu tu samo da
pomognu preduzećima u rešavanju finansijskih problema, vezanih za pribavlja-
nje kapitala i razne finansijske olakšice. Ona druga strana poslovnog inkubatora,
koja se ogleda u pružanju raznih konsultantskih usluga, od krucijalnog je značaja
za razvoj menadžmenta preduzeća u inkubatoru. Menadžeri preduzeća, na ovaj
način, stiču adekvatna i stručna znanja neophodna da bi njihovo preduzeće dalje
raslo i razvijalo se. Kada jednog dana preduzeće napusti inkubator, menadžment
preduzeća je sposoban da samostalno vodi preduzeće i suočava se, kako sa
eksternim šansama i pretnjama, tako i sa internim problemima. Sva istraživanja
pokazuju da je uspeh preduzeća u poslovnim inkubatorima veći nego uspeh
preduzeća van inkubatora. To govori o značaju razvoja menadžmenta preduzeća
koja se nalaze u poslovnim inkubatorima.
179
10. PROBLEMI MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA KOD
NAS I OSNOVE ZA NJIHOVO REŠAVANJE

10.1. Konkurentnost

10.1.1. Strategijski menadžment kao pretpostavka dugoročne


konkurentnosti
Poslednjih godina često se govori i piše o strategijskom planiranju. Pojam se
različito definiše. Za jedne strategijsko planiranje je način upravljanja neminovnim
promenama u savremenoj privredi; za druge, metod alociranja ograničenih resursa
izvora preduzeća da bi se kreiralo poslovanje u budućnosti; za treće, proces iz-
bora optimalnog puta od današnjeg do budućeg poslovanja; za četvrte, metod
suočavanja sa kompleksnom situacijom na tržištu; za pete, proces da se poslovanje
učini osetljivim na mogućnosti i opasnosti u sredini, odrede ciljevi i alociraju izvori
za njihovo ostvarenje; za šeste, pozicioniranje preduzeća u privredi na način da
može da prosperira u budućnosti. [61] Postoji sklonost da se svim dugoročnim pla-
novima daje epitet strategijski ili da se pojmovi dugoročno i strategijsko planiranje
koriste kao sinonimi. Sigurno je da veliki broj planova ima ili može da ima strate-
gijski karakter i da strategijske odluke imaju dugoročne konsekvence na rezultate
poslovanja preduzeća. Međutim, nije svaki dugoročni plan strategijskog karaktera.
Većina njih predstavlja prostu ekstrapolaciju situacije iz prošlosti u budućnost, pa
se za takve planove postavlja logično pitanje da li su to uopšte planovi ili rezultati
procesa predviđanja. Strategijsko planiranje je proces koji uključuje: sagledavanje
tržišnih uslova, potrebe potrošača konkurentskih snaga i slabosti, sociopolitičkih,
pravnih i ekonomskih uslova, tehnološki razvoj, kao i sagledavanje specifičnih
mogućnosti i opasnosti s kojima se suočava preduzeće. Stvaranje strategijskih pla-
nova uključuje dobijanje informacija iz eksterne i interne sredine da bi se, polazeći
od ciljeva, definisali pravci akcije. Prema Ansofu i Mek Donelu strategijsko plani-
ranje je logičan analitički proces za izbor buduće pozicije preduzeća u odnosu na
sredinu. Stvoreno je od preduzeća koja su nastojala da izbegnu skromne stope rasta i
tehnološku zastarelost. Za razliku od koncepta dugoročnog planiranja, strategijsko
planiranje je kompleksniji proces koji unosi uznemirenje u preduzeća. U neretkim
slučajevima njegovo uvođenje izazivalo je otpor i nije davalo željene rezultate u
poslovanju preduzeća. Postavljalo se i pitanje da li je bilo uspešno ili više odgovara
da se koristi intuicija i iskustvo menadžera, da se reaguje na strategijske izazove.
Istraživanja su pokazala, kada je strategijsko planiranje bilo adekvatno uvedeno
od strane menadžmenta preduzeća davalo je dobre rezultate poslovanja. [61] Dra-
ker smatra da strategijsko planiranje treba da otpočne pitanjima: Šta je aktivnost
preduzeća i šta bi trebalo da bude? Osnovna pretpostavka je da će biti različita. On
naglašava da strategijsko planiranje ne može da se svede na određeni broj modernih

180
tehnika – kvantifikovanje nije planiranje, to nije primena naučnih metoda na po-
slovne odluke. Za njega je strategijsko planiranje analitičko razmišljanje i priprema
izvora za alokaciju. On naglašava da se strategijsko planiranje ne bavi budućim od-
lukama, već budućnošću sadašnjih odluka. Problem je koju budućnost treba ugra-
diti u sadašnje razmišljanje i akcije, koji vremenski period treba razmatrati i kako
koristiti informacije da se u sadašnjosti donesu racionalne odluke. U svakoj oblasti
koja se planira treba postaviti pitanje: Šta treba uraditi sada, da se ostvare ciljevi
sutra? Pravi strategijski planovi su oni koji vode neposrednoj akciji, koji traže nove,
bolje načine da se ostvare ciljevi. Strategijsko planiranje je priprema sadašnjeg po-
slovanja za budućnost. Njegova svrha je neposredna akcija. [61] Strategijsko plani-
ranje predstavlja sistematski i u većoj ili manjoj meri formalizovan napor preduzeća
da uspostavi bazičnu svrhu svog postojanja, ciljeve i strategije i da razvije detaljne
planove za realizaciju ciljevai i svrhu postojanja preduzeća. [60] Iz ove definicije
vidi se da je svrha strategijskog planiranja da nam pruži odgovore na dva ključna
pitanja: U kom poslu bi preduzeće trebalo da bude? Šta je njegova osnovna svrha
postojanja? Ova pitanja čine suštinu strategijskog planiranja. Strategijsko plani-
ranje je planiranje koje je usmereno ka dužim vremenskim horizontima. U okviru
strategijskog planiranja menadžeri bi trebalo da odrede šta bi organizacija trebalo
da radi kako bi ostvarila postavljene ciljeve u periodu od 3 do 5 godina. Takođe se
tiče i odluke da li ostati u postojećem poslu ili se opredeliti na druge proizvode ili
usluge.
Prvi bitan atribut strategijskog planiranja jeste njegova orijentisanost na
bazična pitanja efektivnosti poslovanja (odabrati pravo područje poslovne delat-
nosti). Na osnovu toga stvaraju se taktički planovi koji su orijentisani na efikas-
nost (maksimiziranje odnosa između ulaganja i efekata). Strategijsko planiranje
zahteva više vremena nego taktičko planiranje i više pažnje od menadžmenta. To
svakako ne može da bude samo područje aktivnosti stručne službe za planiranje.
Drugi bitan atribut strategijskog planiranja je njegova orijentisanost na promenu
strategijske pozicije preduzeća (da se iz postojeće dođe u novu). Preduzeće može
imati prošlu, sadašnju i buduću strategijsku poziciju. Strategijsko planiranje je
način da se prevaziđe razmak između sadašnje i željene strategijske pozicije u
budućnosti. Od posebnog značaja za proces strategijskog planiranja je preciznost
u identifikovanju ograničenja da se ostvari poželjna strategijska pozicija. Strategij-
sko planiranje je orijentisano na rast i razvoj, i to je njegov treći atribut. Rast je
rezultat uspeha da se na tržištu (domaćem i međunarodnom) ponudi adekvatan
proizvodni program. On je rezultat korišćenja mogućnosti i usmeravanja potenci-
jala ka pravim delatnostima, što ima za posledicu povećanje obima aktivnosti.
Sa pravom se kaže da rezultat strategijskog planiranja treba da bude uspeh
na ciljnim tržištima, a ne debele knjige planova koje ne mogu da se koriste kao
rukovodstvo za akciju. Strategijsko razmišljanje je pretpostavka da se stvori mo-
deran sistem strategijskog planiranja, koji će imati za posledicu osposobljavanje
preduzeća za strategijske promene i dugoročnu konkurentnost na tržištu.

181
Relativna vrednost strategijskog planiranja meri se njegovim doprinosom:
1. preciznijem identifikovanju snaga i slabosti preduzeća,
2. identifikovanju postojeće i potencijalne komparativne prednosti u odnosu
na druge učesnike u privrednom poslovanju,
3. proceni rizika pojedinih alternativnih pravaca akcije i
4. proceni interne konzistentnosti elemenata strategije.
Rukovođenje organizacijom vrši se primenom planova, a to su strateški i ope-
rativni planovi. Strateški planovi su tvorevine glavnog menadžmenta i definišu
opšte ciljeve organizacije. Operativni planovi sadrže podatke kako da se u proce-
su svakodnevnog poslovanja realizuje strateški plan. Strateški planovi primenjuju
se na odnose između ljudi u organizaciji i ljudi koji rade u drugim organizacijama,
dok se operativni planovi odnose na ljude unutar jedne organizacije. Strateški i
operativni planovi se razlikuju na tri bitna načina: [84]

Slika 45. Hijerarhija organizacionih planova [84]

Vremenski rokovi. Strateški planovi uvek su okrenuti ka budućnosti. Rok za


realizaciju ideja, sadržan u ovim planovima, može da bude od nekoliko godina
do nekoliko decenija. Period realizacije operativnih planova uglavnom je godinu
dana.

182
Obim. Strateški planovi obuhvataju širok raspon aktivnosti organizacije, dok
su operativni planovi koncentrisani na pojedinu delatnost organizacije. Osnovna
razlika ogleda se u tome na šta se sve plan primenjuje.
Obim obuhvaćenih detalja. Strateški ciljevi najčešće se iskazuju opštim i kraj-
nje jednostavnim terminima. Ovo ih čini razumljivim za sve ljude u organizaciji,
što je preduslov da se navedu da razmišljaju o obimu operacija organizacije. Sa
druge strane operativni planovi su derivati strateških planova i u njima se navode
detaljniji podaci.

10.1.2. Metode i strategije za ostvarenje konkurentnosti


Za mala preduzeća od fundamentalnog značaja je razumevanje prirode
konkurencije, profitabilnosti firmi u njihovoj grani i ekonomije obima s kojom
se suočavaju. Karakteristično je za male firme da ni na jednu metodu, odnosno
strategiju, ne mogu da utiču. Bilo koja strategija konkurenta ima za cilj, kako kaže
Majkl Porter “da se uhvati u koštac sa pravilima i ako je moguće promeni ih u
prilog kompanije”. Smatra se da je celishodnije shvatiti ta pravila, s obzirom na to
da malo preduzeće nije u stanju da ih promeni. Konkurentsko okruženje predstav-
lja granu ili industriju u kojoj preduzeće posluje. Determinante grane su proizvo-
di i kupci. Konkretno, grana predstavlja grupu preduzeća, čiji su proizvodi slični
ili međusobno povezani, kao i tržište na kome se kupcima prodaju ti proizvodi.
Postoji, ali je retka situacija, da se u istoj grani prodaje standardan proizvod svim
kupcima. Ti proizvodi najčešće su diferencirani prema ceni, kvalitetu, funkcijama,
načinu prodaje i sl. Dopunske usluge, kao što su montaža, servis, aplikativni soft-
ver, takođe predstavljaju proizvode koji se nude i prodaju odvojeno od proizvoda.
Same granice grane su dinamičke veličine koje se kontinualno menjaju. Samo u
ograničenom broju slučajeva proizvodni program je statičan. Preduzeća perma-
nentno uvode nove proizvode koji imaju nove funkcije, kombinuju postojeće funk-
cije na nov način ili ih dele na odvojene proizvode. Pojavljuju se novi kupci, dok
se postojeći menjaju ili menjaju svoje ponašanje u vezi s kupovinom, a pojedini
nestaju. Da bi preduzeće uspešno izabralo i implementiralo strategiju koja će mu
omogućiti dugoročnu konkurentnost neophodno je da analiza grane bude pravil-
no i sistematski urađena. Granski faktori utiču na sva preduzeća u grani s tim da
svako preduzeće, na sebi svojstven način, reaguje na njih. Atraktivnost određene
grane meri se prosečnim rentabilitetom. Prema M. Porteru na samu rentabilnost
grane utiču takozvane konkurentske sile. Različit intenzitet konkurentskih snaga
uzrokuje razlike u stepenu rentabiliteta. Najveća profitabilnost je u onim granama
u kojima je umereno delovanje konkurentskih snaga. Grane sa ekstremnim de-
lovanjem konkurentskih snaga (potpuna konkurencija i monopoli) pate od krize
rentabiliteta koja ima endemske karakteristike ili je prouzrokovana regulacijom.
Preduzeće mora da analizira ove sile i predloži program kojim će organizacija na
njih uticati ili će se od njih odbraniti.

183
Slika 46 pokazuje da na ponašanje preduzeća utiče pet konkurentskih snaga i
to: [89]
1. mogućnosti ulaska,
2. intenzitet konkurencije,
3. pretnja od supstituta,
4. snaga kupca,
5. snaga dobavljača.
Mogućnosti ulaska. Osnovni cilj ulaska preduzeća u granu jeste zauzimanje
određenog nivoa tržišnog učešća. Posebno je značajno relativno tržišno učešće
preduzeća, tj. nivo prodaje preduzeća u odnosu na prodaju najvećeg konkurenta.
Ulazeći u granu, preduzeće unosi svoje kapacitete i kritične resurse što dovodi do
“domino” efekta promena. S obzirom na rast ponude i troškova prodaje, koja dovo-
di do pada cena na tržištu, neminovno dolazi i do pada prosečnog rentabiliteta
grane. Takođe, ulazak u granu predstavlja i diversifikaciju na bazi eksternog rasta.

Slika 46. Konkurentske snage preduzeća

Prepreke pri ulasku sprečavaju ulazak novih učesnika u granu/delatnost. Obli-


ci ovih prepreka mogu biti pravna zaštita (patenti, itd.), ekonomija obima, zako-
nom ili patentom zaštićene proizvodne razlike, identitet zaštitnog znaka (robne
marke), pristup distribuciji, politika državnih vlasti, troškovi preusmeravanja,
potreba za kapitalom i dr. U ovako otežanim uslovima malom preduzeću ostaje
veoma malo prostora za ulazak i opstanak u određenoj grani/delatnosti, s tim da
ona preduzeća koja raspolažu proizvodom, zaštićenim patentom ili autorskim
pravom mogu se osećati relativno sigurnijim od konkurencije.

184
Intenzitet konkurentskog nadmetanja je prateći efekat interakcije strukturnih
faktora. Trka za što boljom pozicijom između postojećih konkurenata odlikuje se
primenom različitih taktika, kao što su rat cena, agresivni marketing, uvođenje
novih proizvoda i rast prodajnih usluga. Povlačenje novih poteza od jednog
konkurenta izaziva odgovarajuće reakcije drugih konkurenata. Iako mu se pri-
pisuju prednosti, konkurentsko nadmetanje ne vodi ka boljitku za preduzeće i
granu. Zbog reakcije konkurenata na ponašanje jednog preduzeća na tržištu po
pravilu pati cela grana. Damping cene i cenovni rat u celini su tipičan primer
ovakvog ponašanja. Intenzitet konkurencije u grani/delatnosti zavisiće od njene
mladosti i rasta, njene privlačnosti iz aspekta profitabilnosti i dodate vrednosti,
povremene prezasićenosti, diferencijacije proizvoda, koncentracije, diverzifikova-
nosti konkurencije, identiteta robne marke, prepreke izlasku i dr.
Pretnje od supstituta. Nadmetanje sa konkurentima iz svoje grane postepeno
se širi i na konkurenciju izvan nje i odnosi se na ona preduzeća koja proizvode
supstitute. Već sama činjenica da postoje supstituti ograničava visinu prinosa na
uložena sredstva za veličinu koja važi u grani iz koje dolaze supstituti. Stepen uti-
caja supstituta određen je opštom elastičnošću tražnje. Ulaz supstituta u određenu
granu za posledicu ima kolektivnu reakciju svih članova napadnute grupe. Pose-
ban uticaj izazivaju supstituti koji dolaze iz grane s visokom profitabilnošću i to
oni sa najvećim delom dodatne vrednosti. Grane s visokom profitnom stopom
uvek su atraktivne za imitatore, tako da je njihov ulazak u granu praćen opasnošću
od ulaska novih konkurenata. Zbog svega toga, bitno je da preduzeća ocene da
li da na imitatore gledaju kao na neminovne faktore konkurencije ili da na njih
gledaju strategijski (eliminacija konkurenata).
Snaga kupca reflektuje se konkurisanjem na indirektan način, tj. kroz stal-
no insistiranje na sniženju cena, većem kvalitetu ili uvođenjem u konfrontaciju
postojećih konkurenata (konkurencija za kupce). To sa svoje strane utiče na do-
datno povećanje troškova i pad stope rentabilnosti. Broj i koncentracija kupaca i
učestalost njihovih nabavki imaju najveći uticaj na snagu kupca. „Značajni kupci“
su upravo oni koji svojim nabavkama najviše utiču na poslovanje dobavljača jer
predstavljaju veći deo ukupne nabavke. Snaga kupaca je veoma izražena kod stan-
dardnih proizvoda. Osim navedenog, snaga kupca je određena veličinom i koncen-
tracijom kupaca naspram firme, troškovima informisanja i preusmeravanja kupa-
ca i njihovom sposobnošću da se integrišu unazad po liniji input–autput veza. Sa
ovog stanovištva, malo preduzeće koje prodaje svoje proizvode velikoj kompaniji,
gde su količine za njega izuzetno velike, a za kompaniju kupca neznatne, nalazi
se u slaboj konkurentskoj poziciji. Efekat marketing miksa i njegova sposobnost
mogu da diferenciraju proizvod i izoluju ga od cenovne osetljivosti kupaca.
Snaga dobavljača ima značaj ukoliko dobavljači mogu da povećaju ili smanje
cene ili promene kvalitet proizvoda koji za preduzeće predstavlja input. Dobavljači
koji imaju snagu sposobni su da utiču na pad rentabilnosti u drugoj grani koja nije

185
spremna da rast cena iskoristi za diferenciranje ili smanjenje troškova. Posebno se
oseća uticaj snage dobavljača u onom slučaju kada je stepen koncentracije u grani
koja prodaje veća od stepena koncentracije u grani koja kupuje. Treba napomenu-
ti da raste uticaj snage dobavljača u slučaju kada za njegove proizvode ne postoje
supstituti. I na kraju snaga dobavljača je izraženija ukoliko postoji mogućnost ver-
tikalne integracije unapred.
Analiza snage dobavljača, bez obzira na to što se ona vremenom može menjati,
pre svega naglašava potrebu da se pažljivo odabere grana/delatnost i obezbedi
neka vrsta okvira za predviđanje uspeha ili neuspeha male firme. Analiza snage
dobavljača je od velikog značaja ne samo za mala preduzeća koja planiraju ulazak
u određenu granu/delatnost, nego i za preduzeća koja već posluju u određenoj
grani/delatnosti, radi utvrđivanja njihovog trenutnog položaja. Kako su ukazali
Dewrhust i Burns, mali biznisi neće biti u stanju da na dugi rok prežive u grani/de-
latnosti gde ekonomije obima postoje i značajne su. Ovaj smeo iskaz mora, nara-
vno, biti objašnjen, pošto svi znamo primere gde su male firme preživele i napre-
dovale u granama/delatnostima sa prisustvom ekonomije obima. Za ovo postoje
dva glavna razloga: [87]
1. Tržište ili proizvod je nov i ekonomije obima tek se razvijaju. Firme još nisu
imale vremena da se razviju do optimalne veličine. U ovom slučaju, male
firme moraju rasti i nastojati da postanu velike što ranije u svom životnom
ciklusu, jednostavno zato da osiguraju svoje poslovanje. Ovo su kompanije
tipa „veliki prasak“ i postoji tendencija da one opsenjuju i da se o njima
mnogo piše u novinama. Međutim, sticanje tržišne dominacije je strategija
visokog rizika i na ovom putu do visokog rasta ima mnogo gubitaka, što po
male kompanije može biti pogubno.
2. Premda ekonomije obima proizvodnje postoje, tržište ovog proizvoda je
ograničeno, ili ukupno ili geografski, pa teorijsku optimalnu veličinu nije
moguće dostići. Ovo se događa naročito u visokospecijalizovanim grana-
ma/delatnostima. Posedovanje diferenciranog specijalističkog proizvoda ili
usluge često ide zajedno sa vladanjem nad dobro odabranim segmentom
tržišta, što ukazuje na vođenje strategije „niše“.
Mala preduzeća bila bi nesmotrena ako bi preuzela rizik i ušla na tržišta gde su
ekonomije obima važne. Diferencijacija je strategija koju je daleko manje rizično
slediti. Navedeno podrazumeva iznalaženje onih elemenata marketinške strate-
gije koji čine firmu jedinstvenom i različitom od konkurencije. Ovo obuhvata
specijalizovanje u pogledu kupaca ili proizvoda/usluge, a ne metoda proizvodnje,
što zatim povlači i mnoge važne elemente strategije, kao što je kvalitet i naglašava
jake strane, svojstvene malim preduzećima, koje se tiču inovacija, fleksibilnosti i
usluge prilagođene ličnosti kupca.

186
Generike strategije
Veoma je bitno za malo preduzeće da razvije delotvornu konkurentsku strate-
giju. Generičke strategije predstavljaju osnovu na kojoj mala preduzeća mogu nas-
tojati da postignu trajnu prednost, s tim da su one uopštene strategije i potrebno
ih je «formirati» prema situaciji konkretnog preduzeća. Majkl Porter je, takođe,
utvrdio da postoje samo tri temeljna načina za dostizanje održive konkurentske
prednosti. Ovi načini prikazani su na sledećem grafikonu:
1. Vođstvo u pogledu troškova primenjuje se kad preduzeće planira da pos-
tane proizvođač s najnižim troškovima u grani/delatnosti. Ovo pretpostav-
lja da troškovi mogu biti smanjeni, na primer kroz ekonomiju obima, a to
je važno za kupca. Rizici su da vođstvo u pogledu troškova ne može biti
održano, jer bi konkurenti mogli da limitiraju dato preduzeće tako što bi
tehnološke promene ili bilo koja druga osnova za vođstvo u pogledu troškova
mogle biti uzaludne. Ovo je u suštini nepovoljna opcija za većinu malih
preduzeća, pošto ona retko mogu postići ekonomije obima svojstvene veli-
kim preduzećima i retko imaju dovoljno kapitala da konstantno investiraju
u novu tehnologiju. A kao još važnije, održivo vođstvo u pogledu troškova
verovatno može da bude postignuto samo pomoću znatne prednosti koja se
tiče relativnog tržišnog učešća, zato što to obezbeđuje preduzeću troškovnu
prednost preko ekonomije obima, tržišnu moć i efekte krive učenja. Ovo
znači da preduzeće, koje sledi ovu strategiju, mora uvek biti za korak ispred
konkurencije kako bi održalo svoju prednost.
2. Diferencijacija predstavlja način postizanja konkurentske prednosti gde
preduzeće planira da postane jedinstveno u grani/delatnosti po izvesnim di-
menzijama koje potrošači široko vrednuju na proizvodu, usluzi. Preduzeće
planira da se po izvesnim osobinama izdvoji kao jedinstveno i različito od
svojih konkurenata. Diferencijacija je povezana s rizikom da se održi duže
vreme, s obzirom na to da konkurenti imitiraju dato preduzeće. Ova strate-
gija može biti interesantna i privlačna za manja preduzeća, naročito kad je
kombinovana sa trećom generičkom strategijom.
3. Fokus predstavlja oblik generičke strategije gde se preduzeće usredsređuje
na usko ciljani tržišni segment, u kombinaciji s nekom od ostalih strategija.
Ako preduzeće usvoji strategiju „usredsređene diferencijacije“ kaže se da
ono sledi strategiju niše. Fokus je vrlo privlačna opcija za manja preduzeća
i može biti primenjen uz vođstvo u pogledu troškova, gde koncentrisanje
na određene tržišne segmente nudi izvesnu prednost. Rizici, povezani sa
ovom strategijom, ogledaju se u tome što ona može biti imitirana. Taj seg-
ment iz nekog razloga postaje neprivlačan, počinju da se pojavljuju manji
segmenti ili osnova za segmentaciju nestaje, pošto nestanu razlike između
segmenata.

187
Slika 47. Osnove konkurentske prednosti

Opšti zaključak je da generičke strategije predstavljaju bitan okvir za razvoj


daljih elemenata strategije, kad i taktike koju bi neka firma mogla da primenjuje
u svom poslovanju. Saznanje da svaka od navedenih generičkih strategija nosi
određeni rizik i pretnje s kojima se konkretno preduzeće može suočiti, nužno
ukazuje na potrebu njihovog temeljnijeg sagledavanja, a sve u cilju efikasnije re-
alizacije odabrane strategije. Na slici 48 dat je prikaz nekih od pretnji i rizika s
kojima će se susretati preduzeće koje sprovodi ove strategije. Naravno da će se
pojedinačno preduzeće suočiti sa mnogo više pretnji koje su povezane s njenim
posebnim okolnostima i uslovima u kojima posluje. Slika 49 prikazuje neke od
detaljnih elemenata strategije kojih se preduzeće treba pridržavati da bi se su-
protstavilo ovim pretnjama i postigao opšti cilj – maksimiziranje profita. Najvero-
vatnije će biti i drugih elemenata zasnovanih na ciljevima koje je kompanija sama
postavila, kao i posebnim okolnostima u kojima se nalazi.
Od velike je važnosti da firma prepozna suštinu svoje konkurentske prednos-
ti. Za firmu koja sprovodi strategiju diferencijacije to znači razumevanje osnove
njene diferencijalne prednosti. Ona se može zasnivati na: pravnim propisima (li-
cenca, autorsko pravo, itd.), elementima proizvoda (kvalitet, dizajn, pakovanje,
itd.), servisu koji se nudi mušterijama ili nekim neopipljivim elementima, kao što
je imidž. Ako je reč, na primer, o prodavnici, prednost se može zasnivati na lokaci-
ji – jedina prodavnica tik pored bloka stambenih zgrada. U svakom slučaju što je

188
više elemenata na koje firma može pouzdano da računa da su je izdiferencirali od
konkurencije, to je svakako bolje. Međutim, ti elementi moraju biti realna pred-
nost i povećavati vrednost proizvoda/usluge sa stanovišta mušterije. Ako firma
ima elemenata koji je mogu diferencirati od konkurencije, tada ona treba da ih
agresivno ističe, obično preko snažnog identiteta robne marke.

Slika 48. Konkurentske pretnje

Tržišne niše
Razvijanje tržišne niše, oslanjajući se na diferenciranje biznisa od njegovih
konkurenata, može biti strategija koja manjim firmama nudi bolju šansu za održivi
rast. Čak se i velike kompanije mogu osećati ugroženim od kompanija koje spro-
vode strategiju niše. Njihova “specijalnost“ može svoju osnovu naći u proizvodu ili
tržištu, ali jasnu diferencijaciju često prati dobro usmerena segmentacija tržišta.
Ključ segmentacije upravo leži u sposobnosti da se identifikuju jedinstvene pred-
nosti koje proizvod ili usluga nude potencijalnim mušterijama. Diferencija se
najčešće odnosi na:
ƒ iznalaženje elemenata u marketinškom miksu koji su “jedinstveni” za taj
biznis;
ƒ specijalizovanje za mušterije ili proizvode/usluge pre nego za metode proiz-
vodnje;
ƒ naglašavanje necenovnih elemenata (kvalitet itd.);
ƒ isticanje jakih strana svojstvenih malom preduzeću, kao što su inventivna
fleksibilnost ili usluga, prilagođena potrebama mušterije i dr.

189
Slika 49. Elementi strategije

Identifikovanje tržišne niše je vrlo efikasno u slučaju kada je usmereno na


usko definisani segment tržišta. Ponekad ovo može da obuhvati koncentrisanje
na praznine koje su veće kompanije ostavile za sobom. Možda jedini problem sa
tržištem tipa niše jeste što je ono vrlo usko, ograničeno, ali upravo ono što bi za
veće kompanije moglo da bude ograničeno, manjim preduzećima nudi niz povolj-
nih prilika. Međutim, okruženje se stalno menja, tržište se povećava ili smanjuje,
tehnologija se menja, kao i mušterije koje se sele s jednog dela tržišta na drugo.
Kako se menja stanje na tržištu tako se menjaju i povoljne prilike i ono što bi
tokom jednog perioda moglo pružati dobru nišu, to se u drugom periodu može
pretvoriti u prostor slobodan za sve.

190
Diverzifikacija
U svojoj potrazi za rastom i konkurentnošću malo preduzeće ima četiri opcije,
koje se ilustruju matricom proizvoda i tržišta i prikazane su na slici 50.

Slika 50. Matrica proizvod/tržište

1. Preduzeće može da ostane kod svog baznog proizvoda ili usluge, kao i na
svom postojećem tržištu, te da jednostavno pokuša sa daljim prodorima na
tržištu. Ovo podrazumeva da na istom tržištu više proizvođača prodaje i
proizvodi. Ovo je normalno opcija najnižeg rizika, mada će doći tačka kad
dalje prodiranje nije moguće ili nije ekonomično.
2. Ono može da za svoje postojeće tržište razvija povezane ili nove proizvode.
Na primer, jedan biznis koji ima dozvolu za prodaju alkoholnih pića mogao
bi početi da prodaje bezalkoholna pića ili cigarete. Ovo se može nazvati
razvojem proizvoda.
3. Ono može razvijati povezana ili nova tržišta za svoje postojeće proiz-
vode. Biznis koji ima dozvolu za prodaju alkoholnih pića mogao bi otvoriti
novi ogranak na području u blizini grada, ili bi mogao pokušati da prodaje
neposredno restoranima. Ovo se naziva razvojem tržišta.
4. Ono bi moglo pokušati da se useli u povezana ili nova tržišta s povezanim
ili novim proizvodima. Uz biznis koji ima dozvolu za prodaju alkoholnih
pića mogao bi pokušati da prodaje cigarete neposredno ugostiteljskim ob-
jektima (motelima, restoranima). Pošto ova strategija uključuje nepoznate
proizvode ili nepoznata tržišta, ona je visokorizična.
Sve prethodno razmotrene strategije nazivaju se „horizontalne strategije“.
Malim firmama, koje su usmerene ka rastu, otvorene su dve dalje strategije: prvo,
„vertikalna integracija unazad“, gde firma postaje svoj sopstveni dobavljač nekih
osnovnih sirovina ili usluga; drugo, „vertikalna integracija unapred“, gde firma
postaje svoj sopstveni distributer ili trgovac na malo. Obe strategije povlače za
sobom nove tehnologije proizvoda ili usluga i nove mušterije i zbog toga su rela-
tivno rizične.

191
Istraživanja pokazuju da uspešne firme slede strategiju inkrementalnog, ug-
lavnom, unutrašnjeg rasta. One se pažljivo premeštaju na nova tržišta s postojećim
proizvodima ili prodaju nove proizvode postojećim mušterijama. Strategija diver-
zifikacije je visokorizična i za usvajanje je samo posle pažljivog razmatranja i ana-
liziranja. Manja preduzeća moraju oprezno razmotriti da li diverzifikacija stvarno
odgovara njihovim potrebama. Ako je treba prihvatiti, možda najsigurniji način za
to bile bi strateške alijanse ili ulaganja.

10.2. Finansijska stabilnost i sposobnost investiranja u rast


Može se slobodno reći da je upravo finansijska stabilnost, odnosno nestabil-
nost, najveći problem malih i srednjih preduzeća, pogotovu onih tek formiranih,
tj. u ranim fazama životnog ciklusa. Nedostatak odgovarajućeg finansijskog foku-
sa i adekvatne finansijske strategije i politike, predstavlja najveću pretnju daljem
razvoju preduzeća. Što je uspešnije novo preduzeće to je opasnije nepostojanje
finansijskog predviđanja. Kada jednom izbije svom svojom silinom teška finansij-
ska kriza, ona se veoma teško leči, uz velike teškoće i patnje.
„Preduzetnici koji započinju nove poslovne aktivnosti u svom novom preduzeću,
retko kada ne vode računa o novcu. Naprotiv, oni pokazuju tendenciju da budu i
gramzivi. Stoga su zaista koncentrisani na ostvarenje profita. Međutim, upravo to
pogrešno fokusiranje u slučaju novih preduzeća, u najmanju ruku, treba da dođe
kao poslednje fokusiranje, a ne kao prvo. Mnogo ranije koncentracija pažnje treba
da bude usmerena na obezbeđenje gotovog novca, kapitala i kontrole ukupnog
poslovanja. Bez tih prethodno ispunjenih uslova, profit ostaje samo pusta fikcija,
eventualno može da se ostvaruje još nekih dvanaest do osamnaest meseci, posle
čega potpuno nestaje.“ (Inovacije i preduzetništvo: „Praksa i principi“, (Piter E.
Draker), str. 228, Beograd, 1996). Rast i razvoj preduzeća je nemoguće ostvariti
bez finansijske stabilnosti i dodatnih finansijskih izvora, a nikako njihovog trenut-
nog odlivanja. Ukoliko novo preduzeće koje raste odmah iskaže profit, onda to
predstavlja iluziju – knjigovodstvena knjiženja vode se tako da samo izbalansiraju
račune. Kako se porezi plaćaju na tu iluziju, time se ne stvara „višak“, već obaveza
– pasiva i odliv gotovine.
U najvećem broju slučajeva, odluke koje se donose u preduzeću, bilo da su
strateške, operativne, marketing ili proizvodne, sadrže značajnu finansijsku kom-
ponentu. Uopšte, sve odluke koje se donose u okviru finansijskog sektora, odnosno
finansijske funkcije, moguće je klasifikovati kao investicione, finansijske i odluke
o dividendama. [93]
Investicione odluke predstavljaju takve odluke koje vode ka ostvarenju priho-
da i profita (npr. uvođenjem nove proizvodne linije), ali i one na čijoj se osnovi os-

192
tvaruje ušteda (npr. izgradnja savremenijeg sistema distribucije). Važnost odluka
ovog tipa ogleda se u karakterističnosti nedostatka kapitala preduzećima, koji bi
trebalo alocirati tamo gde će biti najefikasniji i omogućiti najveći prinos. Jedna od
osnovnih uloga finansijske funkcije jeste stvaranje okvira za racionalno donošenje
investicionih odluka. Odluke o količini i vrsti zaliha koju treba držati, odnosno o
visini odobrenih kredita kupcima, takođe predstavljaju investicione odluke. Čak
se i strateške odluke o tome na koja tržišta ući i da li se pripojiti drugom preduzeću
mogu smatrati investicionim odlukama.
Finansijske odluke bi trebalo da daju odgovor na pitanje kako pribaviti do-
datni kapital za finansiranje opstanka, rasta i razvoja preduzeća. Generalno gle-
dano preduzeće može doći do potrebnih, nedostajućih sredstava, koristeći sop-
stvene ili spoljne izvore (zaduživanje). Razlika između ova dva tipa izvora je u
tome što pozajmljena sredstva imaju svoju cenu, na njih se plaća kamata i moraju
se vratiti u unapred utvrđenom roku. Najveća dilema s kojom se suočava uprava
preduzeća jeste određivanje optimalnog odnosa između sopstvenih i tuđih (pozaj-
mljenih) izvora, odnosno optimalne strukture kapitala. Upotreba pozajmljenih
sredstava omogućuje preduzeću korišćenje „poreskog štita“, jer kamata na dug
ne podleže oporezivanju, a istovremeno dolazi do povećanja discipline tako što
se menadžment primorava da ulaže u dobre projekte. Ipak, zaduživanje povećava
očekivane troškove stečaja i može dovesti i do konflikta između poverilaca i
dužnika. Zbog toga korišćenje pozajmljenih izvora ima logike sve dok su mar-
ginalne koristi od zaduživanja veće od marginalnih troškova. Kvalitetno vođenje
finansija pomaže preduzeću da donese odluku da li da pozajmi određena sredstva
ili ne i daje uvid u različite vrste pozajmljenih izvora, tj dugoročne ili kratkoročne
kredite, kredite sa fiksnom ili varijabilnom kamatnom stopom, čiste ili konverti-
bilne dugove i dr. Jedna od možda najvažnijih karakteristika pozajmljenih i sopst-
venih izvora jeste da budu slične karakteristikama sredstava koja se njima finansi-
raju. To je takozvano „zlatno bilansno pravilo“, kojim se predviđa da se dugoročna
sredstva finansiraju iz dugoročnih, a kratkoročna iz kratkoročnih izvora.
Odluke o dividendama su odluke koje se odnose na dividendu kao prinos na
akcije preduzeća. S tim u vezi sva preduzeća, kako mala tako i ona velika, moraju
odlučiti o tome koji deo dobiti će biti reinvestiran u poslovanje, odnosno koji deo
profita će biti isplaćen kroz dividendu akcionarima. Isplata većeg dela dobiti u
vidu dividende omogućava akcionarima veću mogućnost zadovoljenja nekih ličnih
potreba. Sa druge strane, oni će morati da plate porez na prinos koji je u obliku
dividende. Iz ugla preduzeća, reinvestiranje manjeg dela dobiti znači sporiji rast
i nižu vrednost. Ovaj takozvani „propušteni rast“ će biti još veći u preduzećima
koja imaju dobre mogućnosti za investiranje, jer će rast biti delimično iskorišćen
zbog nedovoljnog reinvestiranja.

193
10.2.1. Analiza finansijskih izveštaja
Elementarni izvor informacija za većinu stejkholdera predstavljaju finansijski
izveštaji. Zbog toga se može reći da je cilj finansijske analize, s jedne strane, da
pomogne menadžmentu preduzeća prilikom donošenja finansijskih, investicionih
i odluka o dividendama, a sa druge, da investitorima pruži mogućnost procene
vrednosti preduzeća i njegovih performansi. Osnovne finansijske izveštaje pred-
stavljaju:
1) bilans stanja,
2) bilans uspeha,
3) izveštaj o novčanim tokovima, „cash-flow“.
Bilans stanja je sumarni tabelarni prikaz celokupnog imovinskog stanja jednog
preduzeća na određeni dan. Osnovni elementi bilansa stanja su aktiva i pasiva.
U aktivi su predstavljena sva sredstva kojima preduzeće raspolaže na određeni
dan. Pod sredstvima se podrazumevaju sva ulaganja koja u budućnosti mogu da
obezbede novčane prilive ili da smanje novčane odlive. Sredstva u bilansu stanja
se klasifikuju na stalna i obrtna. Pasiva iskazuje izvore sredstava na određeni dan i
može se sastojati od sopstvenog kapitala i obaveza.
Bilans uspeha je, za razliku od bilansa stanja, tabelarni prikaz prihoda i rasho-
da koje preduzeće ostvari u određenom periodu. Bilans uspeha prikazuje ukupni
finansijski rezultat poslovanja i sastoji se od prihoda, rashoda i finansijskog rezul-
tata koji predstavlja razliku ukupnih prihoda i ukupnih rashoda u određenom vre-
menskom periodu.
Izveštaj o novčanim tokovima predstavlja novčane prilive i odlive koji su nas-
tali u preduzeću u nekom određenom periodu, kao što je obračunska godina. Tre-
ba naglasiti razliku između prihoda/rashoda i priliva/odliva. Za izradu izveštaja o
novčanim tokovima neophodno je raspolagati: bilansom uspeha za dati period, bi-
lansom stanja za prethodni period, bilansom stanja za dati period i nekim dodat-
nim informacijama, izuzev onih koje se odnose na novčana sredstva. Svi novčani
tokovi mogu se razvrstati prema aktivnostima iz kojih potiču, na novčane tokove iz
poslovanja, novčane tokove od investiranja i novčane tokove od finansiranja.
Cilj analize finansijskih izveštaja jeste da se istraže i kvantificiraju funkcional-
ni odnosi koji postoje između pojedinih pozicija bilansa stanja, bilansa uspeha i
izveštaja o novčanim tokovima. Da bi ovo bilo moguće, neophodno je raspolagati
finansijskim izveštajima za barem dva uzastopna perioda. Finansijska analiza pruža
informacije o rentabilnosti, imovinskom stanju, likvidnosti, zaduženosti i drugim
aspektima koji utiču na finansijski učinak i kreditni rejting preduzeća. Reč je o
kompleksnoj aktivnosti, baziranoj na velikom broju finansijskih i drugih dodatnih
informacija, koje treba da omoguće procenu finansijskih performansi preduzeća,
što je od posebnog značaja za donošenje finansijskih i poslovnih odluka. Zbog

194
toga je važno da preduzeća, naročito ona mala i novoformirana, značajnu pažnju
posvete analizi finansijskih izveštaja i na osnovu njih predviđaju buduća stanja,
kako bi uvek održavali finansijsku stabilnost. [93] S obzirom na to da se finansijska
analiza oslanja na izveštaje preduzeća i nastoji da istraži odnose između pojedinih
bilansnih pozicija, može se reći da se ona svodi na racio analizu.
Racio analiza može se sprovesti ako se koriste:
1. racija rentabilnosti,
2. racija poslovne aktivnosti,
3. racija likvidnosti,
4. racija finansijske strukture,
5. racija rizika izmirenja obaveza,
6. racija investiranja (tržišne vrednosti).
Racija rentabilnosti mogu se meriti na više načina, ali se rentabilnost najčešće
meri:
a) stopom prinosa na poslovna sredstva,
b) stopom prinosa na sopstvena sredstva.
Racija poslovne aktivnosti predstavljaju relativne odnose između prihoda i
rashoda i ulaganja u poslovna sredstva, odnosno ukazuju na različite koeficijente
obrta poslovnih sredstava, koji su vrlo značajni jer utiču na likvidnost i rentabil-
nost. Ova racija obuhvataju:
a) koeficijent obrta zaliha,
b) koeficijent obrta kupaca,
c) koeficijent obrta dobavljača,
d) koeficijent obrta neto obrtnih sredstava,
e) koeficijent obrta obrtnih sredstava,
f ) koeficijent obrta fiksnih sredstava,
g) koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava,
h) koeficijent obrta sopstvenih sredstava.
Racija likvidnosti iskazuju sposobnost preduzeća da izmiri dospele obaveze,
uz nesmetano poslovanje i zadržavanje odgovarajućeg obima i strukture obrtnih
sredstava, kao i kreditnog boniteta. Obuhvataju sledeća racija:
a) opšti (tekući) racio likvidnosti,
b) posebni (rigorozni) racio likvidnosti,
c) gotovinski racio likvidnosti,
d) neto obrtna sredstva,
e) gotovinski ciklus.

195
Racija finansijske strukture pokazuju strukturu kapitala preduzeća, to jest
strukturu izvora sredstava, od koje u velikoj meri zavisi rentabilnost, a indirektno
i likvidnost preduzeća. Ta racija su:
a) odnos pozajmljenih i ukupnih izvora,
b) odnos pozajmljenih i sopstvenih izvora,
c) odnos dugoročnog duga i ukupnih izvora,
d) odnos dugoročnog duga i dugoročnih izvora,
e) odnos dugoročnog duga i sopstvenih izvora.
Racija rizika izmirenja obaveza iskazuju rizik preduzeća da ne izmiri obaveze
po uzetim kreditima i emitovanim dužničkim hartijama od vrednosti. Najznačajniji
pokazatelji su:
a) koeficijent pokrića rashoda na ime kamate,
b) koeficijent pokrića drugih fiksnih rashoda,
c) koeficijent pokrića gotovinskih fiksnih rashoda,
d) koeficijent pokrića ukupnog duga,
e) odnos slobodnog novčanog toka i ukupnog duga,
f ) odnos slobodnog novčanog toka i kapitalnih izdataka.
Racija investiranja (tržišne vrednosti) omogućuju procenu vrednosti preduzeća
i njegovu profitabilnu snagu, što čini ova racija veoma bitnim pokazateljima za
unutrašnje i spoljašnje stejkholdere, kao i sve potencijalne investitore i strateške
partnere. U njih spadaju:
a) racija tržišne i knjigovodstvene vrednosti akcija,
b) dobit po akciji,
c) racio cene i neto dobiti po akciji,
d) dividende po akciji,
e) racio isplate dividende.

10.2.2 Rast i razvoj malih i srednjih preduzeća


Savremeni uslovi poslovanja karakterišu se dinamičnim i kontinuiranim
promenama, koje neminovno utiču na preduzeće, njegovu efikasnost, kao i na
strateške odluke i strategiju koju menadžment mora sprovoditi. U uslovima u ko-
jima se mora „trčati da bi se stajalo u mestu“ menadžment je obavezan da os-
misli najbolji način da preduzeće prevaziđe sve teškoće i dostigne ciljeve koji su
postavljeni. Naravno, jedan od bazičnih ciljeva svakog preduzeća je njegov razvoj.
Kada se kaže razvoj to podrazumeva pozitivnu promenu kvalitativnih i kvanti-
tativnih osobina preduzeća. Često se dešava da struktura menadžmenta nema
potrebne sposobnosti ili osećaj odgovornosti da proceni posledice promena koje

196
se dešavaju, jer je siromašan sadržaj njihovih vizija i dijapazon gledanja unapred.
U turbulentnim uslovima predviđanja, preduzeće mora očuvati „žilavost“ kako bi
odolelo pritiscima iz okruženja i brzo stvaralo i koristilo šanse za rast. Međutim,
politika rasta treba da pravi razliku između zdravog, pravilnog rasta i štetnog,
degenerativnog rasta. Osobine zdravog rasta su veća opšta produktivnost svih
kombinovanih produktivnih resursa u koje spadaju kapital, fizički resursi, ljudski
resursi i vreme. Rast koji rezultira samo u kvantitativnim dimenzijama i ne može
tokom kratkog perioda da poveća opštu produktivnost resursa je degenerativni
(kancerogeni) rast. Svako razvojno ponašanje koje se temelji na izvesnim pred-
nostima, pri čemu se kroz promenu veličine, strukture delatnosti, organizacione
strukture i stila upravljanja obezbeđuje strategijski leveridž, odražava zdrav rast.
„Dinamičnost okruženja nameće shvatanje da će preduzeće opstati i biti toliko
živo, dok pronalazi određene strategije svog rasta.“ (Dr Nenad Penezić, Upravlja-
nje razvojem malih preduzeća, Zadužbina Andrejević, Beograd 1998)
Kada se govori o međuzavisnosti između rasta i razvoja preduzeća, treba napo-
menuti koji su to materijalni, opipljivi sadržaji rasta i razvoja. Da bi se odredio ma-
terijalni sadržaj rasta i razvoja upotrebljavaju se razne veličine. Najzastupljenije
veličine koje se upotrebljavaju da bi se izrazio rast i razvoj preduzeća su: ukupan
prihod, imovina (sredstva), broj zaposlenih, dobit, kurs akcija na berzi.

Slika 51. Međuzavisnost rasta i razvoja i njihovo izražavanje [30]

U odabiru prave strategije za ostvarivanje razvoja preduzeća, važno je napravi-


ti razliku između dva posebna aspekta svake strategije: (1) alternativnih pravaca u
kojima preduzeće može da se razvija, (2) alternativnih metoda kojima se može os-
tvariti odabrani pravac rasta. Neki autori zapadne literature često ne prave jasnu
razliku između pravaca i rasta. Plan razvoja, odnosno rasta, može da obuhvati
neke od sledećih opcija prikazanih u tabeli 25.

197
Tabela 25. Različite metode i pravci rasta
Finansijska
Pravac rasta Brzina Rizik Potencijal
sredstva

– Penetracija na mala nizak striktno mala – velika


postojeće tržište ograničen
postojećim proizvodima ograničen
umerena nizak mala – velika
– Nova tržišta ograničen
umerena srednji mala
– Novi proizvod/usluga veliki
umerena – velika visok velika
– Diversifikacija

Finansijska
Metod rasta Brzina Rizik Potencijal
sredstva

– Merdžer/Akvizicija velika visok neograničen mala –velika


– Uzimanje licenci umerena nizak razumno veliki umerena
– Davanje licenci umerena –velika nizak veliki mala
– Franšizing velika nizak ograničen – veliki mala – velika
– Racionalizacija umerena nizak ograničen mala

Odluku o pravcu razvojnog ponašanja preduzeće treba donositi i iz aspekta


efikasnosti načina njihovog izvođenja. Ostvarivanje zdravog rasta podrazumeva
odgovor na pitanje da li određeni pravac rasta zasnivati na sopstvenom razvoju
proizvoda i izgradnje novih kapaciteta, da li se spajati i preuzimati već postojeće
pogone i proizvode ili to ostvariti raznim oblicima saradnje. Metod rasta podra-
zumeva način na koji će preduzeće realizovati razvojne aktivnosti koje determinišu
pojedini pravci rasta. Možemo još reći da svaki rast može biti:
1. interni rast,
2. eksterni rast,
3. kombinacija ova dva metoda.
Interni rast preduzeće pokušava da ostvari kroz pojedine pravce rasta sopst-
venim snagama, razvoj sopstvenih proizvoda, usluga ili tehnologije. Ovaj metod
se još naziva i prirodnim rastom i preduzeće ga može samofinansirati, ukoliko ima
toliku finansijsku snagu ili se može zasnivati na nekom obliku spoljnjeg finansi-
ranja.
Eksterni rast uglavnom determiniše integraciju, tj. spajanje ili udruživanje sa
preduzećima ili pojedinim njihovim delovima, kao i kupovinu celog preduzeća ili
nekog njegovog dela koji predstavlja zaokruženu organizaciono-tehnološku ce-
linu.

198
Preduzeća u istoj grani delatnosti često imaju sasvim različite preferencije što
se tiče razvoja. Neka preferiraju interni razvoj, dok druga rast putem akvizicije.
Treba napomenuti da nije uvek moguće napraviti dobar izbor što se tiče budućeg
rasta jer uvek postoje izvesna ograničenja, pa je nekada moguće rast ostvariti
isključivo internim ili eksternim rastom, dok su ređi slučajevi da je to moguće na
oba načina. Različiti metodi pogodni su za različite svrhe i svaki od njih ima svoje
prednosti i nedostatke.
Kada se uoči tržišna šansa i razradi strategija da bi se ona iskoristila pristupa se
razradi finansijskih zahteva u pogledu operativnih, odnosno proizvodnih potreba
(obrtna sredstva) i potreba za sredstvima („start up“ projekti, ekspanzija poslovne
aktivnosti, ulaganja u proizvodnu opremu, istraživanje i razvoj i dr.). Prethodno
navedene aktivnosti predstavljaju osnovu za: formiranje finansijske strategije, iden-
tifikovanje izvora finansijskih sredstava, definisanje plana pribavljanja potrebnih sred-
stava i strukturu pregovaračke misije. Na slici 52 prikazan je okvir za modeliranje
finansijske strategije. [68]

Slika 52. Finansijska strategija

Sve mogućnosti, u okviru izbora strategije za pribavljanje potrebnih finansij-


skih sredstava, stvaraju određene troškove, što može biti veoma bitan element u
donošenju odluke ovakve prirode. Paralelno s ovim, svaki potencijalni izvor proiz-
vodi određene zahteve i troškove, što dalje ima implikacije na finansijsku strate-
giju. Zato je veoma bitno da menadžment ozbiljno pristupi problematici selek-
cije, izbora i pregovara s potencijalnim finansijerima. Kod naših malih i srednjih
preduzeća ovaj problem je posebno izražen i treba mu posvetiti veliku pažnju. Nije
moguće dati univerzalno rešenje, već je potrebno tražiti ga za svaki pojedinačni
slučaj. Takođe, pojedine strategije poslovne ekspanzije zahtevaju relativno male
troškove. Neke od njih su:

199
a) davanje licence,
b) određene forme strategijskih alijansa,
c) pojedini oblici franšizinga.
Za razliku od ovih većina drugih strategija poslovne ekspanzije zahteva znatno
veća finansijska sredstva koja je potrebno obezbediti na duži vremenski period.
Pre svega misli se na:
a) razvoj tržišta,
b) generički rast,
c) strategijske alijanse,
d) određene forme franšizinga,
e) specifičan vid otkupa preduzeća (leveraged buyout).
Nešto veća finansijska sredstva od prethodno pomenutih strategija zahtevaju:
a) diversifikacija,
b) uzimanje licenci,
c) pojedine strategije razvoja proizvoda,
d) određene forme akvizicije,
e) franšizing.
Na kraju treba pomenuti i one strategije koje zahtevaju izuzetno velika finan-
sijska sredstva:
a) pojedini oblici akvizicije,
b) određeni pravci razvoja proizvoda,
c) izvesne forme diversifikacije.
Sam proces pribavljanja finansijskih sredstava treba da bude zasnovan na me-
todologiji postupnosti ili „step by step“ kako se naziva u stranoj literaturi. Ovakva
metodologija pretpostavlja sledeće korake:
(1) Pravilnu procenu zahteva za finansijskim sredstvima. Osnovu za ovo čini
poslovni plan, tj. plan akcije za odabranu strategiju, zajedno sa računom
dobitka/gubitka, kao i projektovanim bilansima i tokovima gotovine. Pro-
jekcija tokova gotovine ili „cash-flow“ je nesumnjivo potrebna i koristna
sa analitičkog stanovišta. Novi projekat poslovnog procesa mora da bude
sposoban da proizvodi dovoljnu količinu novca i to u što kraćim peri-
odima. Posedovanje većeg broja informacija o izvorima i upotrebi goto-
vine omogućava pravilniju procenu zahteva za finansijskim sredstvima,
kao i kvalitetniju interpretaciju tokova gotovine sa stanovišta finansijskog
upravljanja i kontrole. Upravljanje gotovinom je od presudne važnosti za
realizaciju poslovne ekspanzije. Likvidnost i dobit su međuzavisni ciljevi.
Većina malih preduzeća je motivisana da plasira što više robe (usluga), te su
prinuđeni da prodaju na kredit (sa odloženim plaćanjem), što ih neminovno
vodi do nedostatka gotovine. U našoj privredi ovaj problem je multipliciran
i dodatnim teškoćama u naplati prodate robe ili usluga. Za izvesno vreme

200
što je više nenaplaćenih potraživanja i robe prodate na kredit, manje će biti
gotovog novca na računu. Preduzeće će neminovno doći u krizu likvid-
nosti, što može implicirati krizu solventnosti i tešku finansijsku krizu. Iz
tog razloga je potrebno posvetiti ogromnu pažnju studioznom planiranju
i predviđanju problema unapred, kako bi se ostavila mogućnost za korek-
tivne akcije.
(2) Analizu i procenu sopstvenih resursa. U ovoj fazi procenjuju se sopstvene
mogućnosti i u principu se traži na odgovor na sledeća pitanja;
– Da li je preduzeće (preduzetnik) spremno da uloži lična sredstava,
odnosno gotovinu?
– Da li je moguće izvršiti jači pritisak na dužnike?
– Da li je moguće smanjiti period naplate od kupaca i eventualno
produžiti period plaćanja prema dobavljačima?
– Da li je moguće preuzimanje debitorskih obaveza kroz faktoring?
– Da li je moguća prodaja dela poslovnih sredstava koja nisu u funkciji
kako bi se oslobodila novčana sredstva?
(3) Kontakte sa konsultantskom kućom ili profesionalnim savetnikom.
Veći deo prethodno navedenih aktivnosti će realizovati sam menadžment.
Međutim, u pojedinim slučajevima neophodno je kontaktirati i spoljne
konsultante ili svoju banku i razmotriti mogućnosti za pribavljanje potreb-
nih sredstava.
(4) Identifikovanje i procenu dostupnosti pojedinih izvora finansiranja.
Tržišno orijentisane privrede daju mogućnost da se na dva načina finansi-
raju novi poslovi, a to su zaduživanje (debts) i ulaganje, odnosno stvaranje
osnivačkog uloga (equites) od sopstvenih i tuđih sredstava. Sredstva koja
su uzeta na zajam vraćaju se sa ugovorenom kamatom iz prihoda od posla,
dok osnivački ulog obezbeđuje ulagaču deo vlasništva, tj. udeo u profitu.
Najčešća pojava je da se poslovi finansiraju kombinacijom oba načina.
U principu razvojni programi i novi projekti spadaju u veoma profitabilne, ali i
visokorizične, pa im finansijske institucije nerado izlaze u susret bez odgovarajućih
sredstava obezbeđenja. Ulagači u perspektivne poslove, odnosno u preduzeća, ne
moraju biti samo finansijske institucije, kao što su razne vrste banaka, već to mogu
biti državni i korporativni investicioni fondovi, bogati pojedinci, osiguravajuća
društva i drugi. Za naša mala i srednja preduzeća neki od ovih izvora su i dalje
teško dostupni. Kao primer mogu se uzeti krediti Fonda za razvoj RS koji se daju
po izuzetno povoljnim kamatnim stopama na duži vremenski period i sa grejs
periodom do dve godine. Međutim jedan od uslova je obezbeđenje bankarske
garancije ili aval menica. Ovakve usluge banke naplaćuju i do 4% na godišnjem
nivou uz obavezno davanje hipoteke i obezbeđenje jednog jemca ukoliko se radi o
„start-up“ projektima. Najveći broj uglavnom malih ali perspektivnih preduzeća i
preduzetnika ove uslove ne mogu ispuniti tako da su prinuđeni da traže alterna-
tivne izvore finansiranja svog razvoja.
201
10.3. Menadžment ljudskih resursa
Upravljanje ljudskim resursima u malim i srednjim preduzećima predstavlja
značajan problem, koji se kreće u relacijama prakse ljudskog kapitala, performansi
MSP i strateških pravaca poslovanja ovih preduzeća u budućnosti. Zaposleni
moraju biti tretirani kao vrednosni članovi preduzeća, u kojem su maksimizirani
kapaciteti svih zaposlenih, u skladu sa organizacijom. Njihove potencijalne spo-
sobnosti moraju biti uvršćene u strategiju planiranja ljudskih resursa, koja je ust-
vari deo celokupne strategije preduzeća.
Ljudi, ljudski potencijali, menadžment ljudskih resursa, („human resourses
management“) (HR) nesumnjivo su ključne reči i dominantna preokupacija savre-
menih menadžera i organizacija. Pojam menadžmenta ljudskih resursa intenzivno
ulazi i konstituira se kao poseban predmet istraživanja poslednjih 15 do 20 go-
dina. Međutim, mnoga važna saznanja, koja danas ulaze u oblast upravljanja ljud-
skim resursima i koja su neposredan podsticaj za njihov razvoj, nastala su mnogo
ranije, u prvoj polovini ovog veka (Hotorn) istraživanja Eltona Meja i saradnika
1927–1930; Maslovljeva teorija motivacije 1943; Herzbergova teorija 1959; Liker-
tov koncept ljudskih potencijala 1961. i drugo). Danas pojam menadžmenta ljud-
skih resursa ima više značenja:
xnaučna disciplina,
xmenadžerska funkcija,
xposebna funkcija u preduzeću,
xspecifična filozofija menadžmenta...
Predmet analize u ovom delu biće delatnost menadžmenta ljudskih resursa u
organizacijama u kontekstu naučnih saznanja i teorija koje pružaju okvir i pod-
logu za njeno uspešno obavljanje i svetske prakse u pravcu nužnog razvoja te de-
latnosti u malim i srednjim preduzećima. Prvo pitanje koje se u tome nameće jeste
šta su to ljudski resursi, a šta menadžment ljudskih resursa.
Ljudski resursi su ukupna znanja, veštine, sposobnosti, kreativne mogućnosti,
motivacija i odanost kojom raspolaže neka organizacija (ili društvo). To je ukupna
intelektualna i psihička energija koju organizacija može angažovati na ostvariva-
nju svojih ciljeva i razvoja poslovanja. [7]
Menadžment ljudskih resursa je dinamičan proces koji čini niz među-
povezanih aktivnosti i zadataka menadžmenta i organizacije usmerenih na
ostvarivanje adekvatnog broja i strukture zaposlenih, njihovih znanja, veština,
interesa, motivacije i oblika ponašanja potrebnih za ostvarivanje aktuelnih, raz-
vojnih i strategijskih ciljeva organizacije. [7]

202
10.3.1. Tradicionalni pristup procesu menadžmenta ljudskih resursa
Proces upravljanja ljudskim resursima, prikazan na slici 53, sadrži sedam os-
novnih potprocesa:
1. Planiranje ljudskih resursa predviđa da se potrebe za radnicima zadovo-lja-
vaju stalno i na adekvatan način. To se postiže analizom: (a) unutrašnjih
faktora, kao što su trenutna i očekivana potreba određene struke, slobodna
radna mesta i proširenja ili redukcija organizacionih jedinica i (b) faktora
okruženja, kao što je tržište radne snage. Upotreba kompjutera i novih in-
formacionih tehnologija na prikupljanju i čuvanju podataka o radnicima
omogućilo je organizacijama da budu efikasnije u planiranju ljudskih resur-
sa.

Slika 53. Proces upravljanja ljudskim resursima [84]

2. Regrutovanje ima za cilj da obezbedi odgovarajući izbor kandidata za


određeni posao, a prema planu ljudskih resursa. Kandidati se obično
obezbeđuju putem oglasa ili preko profesionalnih časopisa, agencija za
zapošljavanje, preporuka i poseta fakultetima.
3. Selekcija uopšteno predstavlja popunjavanje formulara za podnošenje
molbe, podnošenje kratke biografije – CV-ja, kao i intervjue, provere znanja
i proveru referenci kako bi se procenili potencijali kandidata pre nego što se
postupak preda menadžerima koji donose konačnu odliku.
4. Uvođenje u radnu sredinu predviđa nesmetano uklapanje izabranog kandi-
data u novu radnu sredinu. Novi radnici se upoznaju sa svojim kolegama,
odgovornostima i kulturom organizacije, njenom politikom i ponašanjem
koje se očekuje od njih.

203
5. Obuka i usavršavanje orijentisani su na povećanje sposobnosti radnika
kako bi bili što efikasniji i dali bolji doprinos produktivnosti organizacije.
Obuka se sprovodi da bi se unapredila veština obavljanja tekućeg posla ili
novih poslova, dok usavršavanje predstavlja pripremu za novo radno mesto,
odnosno unapređenje.
6. Procena učinka u okviru koga se upoređuje učinak koji pojedinac ostvari
na svom radnom mestu sa standardom ili aktivnostima predviđenim za
to radno mesto. Mali učinak može da zahteva korektivne mere, kao što su
dodatna obuka, degradiranje ili razrešenje, dok visok učinak zaslužuje na-
grade, kao što su povišica, stimulacija ili unapređenje. Iako procenu obavlja
direktni supervizor (šef ) radnika, odeljenje za upravljanje ljudskim resur-
sima odgovara višim menadžerima za rad radnika, jer oni utvrđuju politiku
prema kojoj se procenjuje rad.
7. Unapređenje, premeštaj, degradiranje i razrešenja odraz su vrednosti nekog
radnika za organizaciju. Lica koja ostvaruju visok učinak mogu da se unapre-
de ili premeste na radno mesto gde mogu da usavrše svoja znanja i veštine,
dok lica koja ostvare mali učinak mogu da budu degradirana, premeštena
na manje zahtevna radna mesta, pa čak i razrešena dužnosti. Svaki od nave-
denih izbora direktno utiče na planiranje ljudskih resursa.
Planiranje ljudskih resursa
Potreba planiranja ljudskih resursa možda nije uvek uočljiva. Međutim, or-
ganizacija koja se ne bavi planiranjem ljudskih resursa može da ustanovi da ne
zadovoljava svoje potrebe u pogledu osoblja, niti efikasno ostvaruje svoje ciljeve.
Na primer, proizvodno preduzeće može da se nada da će povećati produktivnost
novom automatizovanom opremom, ali ako kompanija ne počne da zapošljava
i obučava ljude da rukuju opremom pre njene montaže, oprema će ostati
neiskorišćena nedeljama, možda čak i mesecima. U današnjem svetu planiranje
ljudskih resursa je veoma izazovan posao kada se uzmu u obzir sredina koja sva-
kim danom postaje sve konkurentnija, predviđeni manjak radne snage, demograf-
ske promene i pritisak vlade da zaštiti i radnike i životnu sredinu.
Planiranje ljudskih resursa ima četiri osnovna aspekta:
1. planiranje radi budućih potreba – podrazumeva odluku o tome koliko ljudi
i s kojim kvalifikacijama će biti potrebno organizaciji;
3. planiranje radi buduće uravnoteženosti – postiže se poređenjem broja
potrebnih radnika sa brojem trenutno zaposlenih za koje se računa da će
ostati, u organizaciji;
3. planiranje regrutovanja ili privremenog otpuštanja radnika;
4. planiranje usavršavanja radnika – da bi organizacija bila sigurna da ima
stalan priliv iskusnih i sposobnih radnika

204
Da bi bili produktivni, menadžeri programa za ljudske resurse moraju da
razmotre dva glavna faktora. Primarni faktori odnose se na potrebe organizacije
u pogledu ljudskih resursa. Na primer, strategija rasta kompanije podrazumeva
zapošljavanje dodatnog broja radnika. Preuzimanje firme ili integracija će imati
suprotan efekat, odnosno organizacija treba da planira privremeno otpuštanje
radnika pošto se spajanjem organizacija duplira položaj i otežava rad, a manji broj
radnika bi ga efikasnije obavljao.
Drugi faktor, koji se razmatra, jeste budući privredni trend. Privreda u rastu
može da podstakne ekspanziju što za posledicu ima potražnju radne snage. Orga-
nizacije će se naći u okruženju oskudne nezaposlenosti, što svakako poskupljuje
kvalifikovanu radnu snagu. [84]
Regrutovanje
Svrha regrutovanja jeste da se obezbedi grupa kandidata, dovoljno velika
da menadžeri mogu da izaberu potrebne kvalifikovane radnike. Pre nego što je
moguće da se obavi regrutovanje, kandidati moraju da imaju donekle jasnu pred-
stavu o aktivnostima radnog mesta za koje apliciraju. Zato je potrebna prethodna
analiza radnih mesta. Kada se jednom analizira određeno radno mesto izrađuje
se opis njegovog sadržaja i lokacije u pisanoj formi i inkorporira u organizacionu
šemu. Ovaj opis je poznat kao opis radnog mesta i kao opis položaja. Svaki kvad-
rat u organizacionoj šemi vezuje se za opis koji sadrži zvanje, obaveze i odgo-
vornosti tog položaja. Na primer, kratak opis položaja može da glasi: „Menadžer
prodaje: obaveze obuhvataju zapošljavanje, obučavanje i nadgledanje malog pro-
dajnog odeljenja i vođenje administracije odeljenja prodaje; odgovoran za učinak
odeljenja; izveštaj podnosi menadžeru sektora“.
Kada se jednom utvrdi opis položaja izrađuje se pripadajuća specifikacija pre-
ma kojoj se zapošljava. Specifikacija za zapošljavanje definiše potreban nivo obra-
zovanja, iskustvo i veštine kojim lice mora da raspolaže da bi bilo efikasno na tom
radnom mestu. Specifikacija za menadžera prodaje može da se definiše: „Radno
mesto zahteva diplomu fakulteta za menadžment, dve godine iskustva u prodaji i
dve godine iskustva na poslovima supervizora; energična, motivisana osoba koja
dobro poznaje veštine uspostavljanja dobrih međuljudskih odnosa.“ [84]
Regrutovanje se obavlja na tržištu radne snage, tj. iz redova ljudi koji stoje na
raspolaganju, a koji imaju potrebne kvalifikacije za popunu slobodnih radnih mes-
ta. Uslovi na tržištu radne snage periodično se menjaju, u zavisnosti od faktora
okruženja. Izvori za regrutovanje zavise od broja ljudi sa potrebnim kvalifikaci-
jama iz redova lokalne raspoložive radne snage i od prirode radnog mesta koje
treba da se popuni. Mogućnost organizacije da regrutuje odgovarajuće radnike
vrlo često zavisi i od reputacije same firme i njene povoljne lokacije, kao i od toga
koliko je posao koji se nudi privlačan. Ukoliko unutar organizacije ne postoje lju-
di sa odgovarajućim kvalifikacijama, niti ih ima u redovima lokalne radne snage,
može da se ukaže potreba da se regrutuju iz udaljenih mesta ili iz konkurentskih
organizacija.

205
Regrutovanje izvan organizacije uglavnom se koristi za popunjavanje radnih
mesta na raznim nivoima menadžmenta, kao i za dovođenje stručnjaka koji
raspolažu posebnim znanjima i veštinama (misli se pre svega na inženjere). Za
većinu firmi fakulteti i univerziteti su glavni izvori pripravnika i novih saradnika
za menadžment. Međutim, regrutovanje po obrazovnim centrima ima izvesne
nedostatke: proces regrutacije može da bude skup ako je reč i o stipendiranju, a
nije retkost da unajmljeni diplomci napuste organizaciju posle dve ili tri godine.
Kada se regrutuju kandidati za popunu položaja srednjeg ili glavnog menadžmenta,
većina preduzeća pribegava skupljim i konkurentnijim strategijama regrutovanja.
Kada je nedovoljna ponuda visokokvalitetnih kadrova, regrutovanje menadžera
na srednjem nivou hijerarhije najčešće zahteva angažovanje usluga agencija za
zapošljavanje ovog tipa kadra, ili se zakupljuje skup prostor za oglase u novinama
i drugim publikacijama visokog tiraža. Kada se regrutuje za položaje na samom
vrhu hijerarhije, većina rukovodilaca korporacija obraća se firmama koje se bave
pronalaženjem takvog kadra. Ove firme pronađu obično tri do četiri potencijalna
kandidata, koji ne samo da imaju najviše kvalifikacije već su spremni da napuste
sadašnje položaje ako dobiju povoljnu ponudu. Ovakva pomeranja na najvišem
nivou su sve učestalija pošto firme traže nove i različite poslovne politike kojim
mogu da odgovore na izazove dinamičkog angažmana.
Regrutovanje iz redova organizacije još uvek se koristi u velikom broju orga-
nizacija. Mnoge firme drže se politike da se regrutovanje ili unapređenje obavlja
iz redova postojećih radnika, osim u krajnje izuzetnim situacijama. Ova politi-
ka ima niz prednosti. Prvo, pojedinci koji se regrutuju iz sopstvenih redova već
poznaju organizaciju i njene članove, što povećava šanse da budu uspešni na
novim položajima. Drugo, politika napredovanja unutar organizacije podstiče lo-
jalnost radnika, kao i njihovu veću angažovanost. Konačno, obično je jeftinije da
se regrutuju ili unaprede ljudi iz organizacije nego da se unajmljuju sa strane. Ova
politika ima i nedostataka. Jasno je da postavlja ograničenja u broju potencijalnih
kandidata i izbora talenata. Dalje, šanse da će nova gledišta prostrujati organizaci-
jom su male, a može da dovede do uslovnog refleksa da dovoljno dug staž radniku
organizacije obezbeđuju automatsko unapređenje. [84]
Selekcija
Proces selekcije bi idealno podrazumevao donošenje zajedničke odluke. Or-
ganizacija se odlučuje da ponudi određeni posao i uslove pod kojim ga nudi, a
potencijalni kandidat odlučuje da li organizacija i posao zadovoljavaju njegove
potrebe i ciljeve. Realnost je nešto drugo, proces selekcije je uglavnom jednostran.
U situacijama kada su uslovi na tržištu skučeni, veći broj kandidata će podnositi
molbe za svako raspisano radno mesto, a menadžeri u organizaciji će upotrebiti
čitav niz postupaka za procenu kandidata kako bi odabrali najpodesnijeg za po-
sao. Sa druge strane, kada na tržištu preovlađuje nedostatak radne snage ili kad je
kandidat visokokvalifikovani rukovodilac ili stručnjak za koga je zainteresovano

206
nekoliko preduzeća, menadžeri u organizaciji će morati da „zaslade“ (ponude
posebne pogodnosti) ponudu i donesu odluku u kratkom roku.
Standardni postupak selekcije sastoji se od sedam faza prikazanih u tabeli 26.
U praksi se sam postupak selekcije razlikuje u različitim organizacijama, pa čak
i između nivoa u istoj organizaciji. Na primer, faza selektivnog intervjua može
biti čista formalnost za radnike na nižim nivoima. Zato će se velika pažnja posve-
titi fazi prvog detaljnog intervjua ili testovima. Iako su pisani testovi, predviđeni
da se na osnovu njih sagledaju interesovanja, sklonosti i inteligencija kandidata,
dugo bili merilo za procenu prilikom zapošljavanja, tokom poslednjih 25 godina
značaj im se drastično smanjio. Prilikom selekcije srednjeg i višeg menadžmenta,
intervjui mogu biti obimni, a samo testiranje kandidata retko se sprovodi i skoro
da ga nema. Umesto da popunjava obrazac molbe, kandidat podnosi kratku bio-
grafiju. Zvanična molba se praktično ne popunjava sve do momenta dok se ne
utvrdi da li kandidat odgovara i da li prihvata ponudu. Neke organizacije ne pro-
veravaju fizičko stanje menadžera na ovom nivou.
Za veliki broj radnih mesta, naročito kada je reč o položajima za menadžere,
važnu ulogu prilikom donošenja odluke ima analitički intervju. Menadžeri će po
završetku ove faze odlučiti da li će da ponude posao potencijalnom kandidatu, a
kandidat će opet odlučiti da li će ponudu prihvatiti ili odbiti.
Tabela 26: Faze u procesu selekcije [84]
PROCEDURA SVRHA AKTIVNOST I TRENDOVI
Daje podatke o mestu koje
1. Popuna obrasca Traže se samo podaci koji ukazuju
kandidat želi i detalje potrebne
za posao na to da će posao uspešno obaviti
za obavljanje intervjua
Postavljaju se pitanja o iskustvu
2. Prvi detaljni Daje brzu procenu o podes-
i očekivanoj plati; spremnost za
intervju nosti kandidata za posao
prekvalifikaciju itd.
Može da obuhvati softver za
Meri se znanje kandidata i spo-
3. Testovi kompjuterske testove, analizu ru-
sobnost da uči na radu
kopisa, zdravstveno i fizičko stanje
Provera istinitosti biografije Poziva se prethodni supervizor (uz
4. Uvid u dotadašnji
kandidata ili podataka unetih u odobrenje kandidata) i potvrđuju
rad
obrazac za apliciranje podaci navedeni u molbi
Utvrđuje se i sagledava ličnost Obavlja ga menadžer kome će kan-
5. Analitički intervju
kandidata didat podnositi izveštaj
Utvrđivanje sposobnosti kan-
didata da efikasno radi, zaštita
Često ga obavlja doktor koga
6. Fizički pregled drugih radnika od bolesti;
zapošljava firma
utvrđivanje zdravstvenog stanja
kandidata;
Popuna slobodnog radnog
7. Ponuda posla Nudi se plata i paket beneficija
mesta ili položaja

207
Najefikasniji intervjui – oni koji najpreciznije predvide budući učinak kandi-
data – veoma se pažljivo planiraju. Idealno je da se svim kandidatima za određeno
radno mesto postave ista pitanja. Međutim, većina intervjua nema tako preciznu
konstrukciju i nije u toj meri usmerena. Na pouzdanost intervjua utiče različitost
između svrhe intervjua za stranu koja obavlja intervju i strane podvrgnute in-
tervjuu. Zainteresovani poslodavac želi da organizaciju prikaže u najboljem svetlu
i može da preuveliča njenu snagu, a potencijalni radnik može da preceni svoje
kvalitete. Nove tendencije u ovom pogledu okrenute su ka realnom izveštaju o
radnom mestu, gde se kandidatima ukazuje i na pozitivne i na negativne aspek-
te posla za koji se prijavljuju. Sa druge strane, koriste se krajnje konstruktivni,
usredsređeni intervjui kako bi se stvorila što preciznija slika o nivou učinka koji
može da se očekuje od potencijalnog kandidata. Današnja praksa automatski
sužava spisak kandidata postupkom samoispitivanja, a sami intervjui su daleko
precizniji i detaljniji, često podrazumevaju posetu radnom mestu, grupnu vežbu,
kao i druge vrste intervjua. [84]
Uvoenje u radnu sredinu – orijentacija i socijalizacija
Plan orijentacije ili socijalizacije novim radnicima pruža podatke potrebne
za obavljanje poslova i za adaptaciju na uslove koji vladaju u organizaciji. Socija-
lizacija najčešće podrazumeva pružanje tri tipa informacija: (1) opšte podatke o
svakodnevnim rutinskim poslovima; (2) upoznavanje sa istorijom organizacije,
njenim ciljevima, radom, proizvodima i uslugama, kao i uvid u to kako posao rad-
nika doprinosi potrebama organizacije i (3) detaljnu prezentaciju (ponekad u vidu
brošure) politike i opštih pravila organizacije, kao i pogodnosti koje se pružaju
radnicima.
Mnoga proučavanja pokazala su da se radnici osećaju nelagodno po dolasku
u organizaciju. Zabrinuti su da li su u stanju da obave radni zadatak, osećaju se
inferiorno u poređenju s radnicima sa iskustvom, a brinu i oko toga kako će se
slagati sa svojim saradnicima. Efikasni programi socijalizacije umanjuju nelagod-
nost i zabrinutost novih radnika tako što im pružaju podatke o radnoj sredini i o
nadređenima, upoznaju ih sa najbližim radnicima i podstiču ih da postavljaju što
više pitanja.
Prva iskustva stečena na poslu – kada dolazi do usaglašavanja ili razmimoilaženja
između očekivanja radnika i organizacije – imaju kritičnu ulogu za dalju karijeru
pojedinaca u organizaciji. Ukoliko se očekivanja ne usaglase, doći će do nezado-
voljstva, stopa fluktuacije radne snage je redovno najveća kod novih radnika u
organizaciji. Važan uslov za postizanje obostranog zadovoljstva jeste uveravanje
da radnici mogu da ostvare rezultate potrebne za dostizanje ciljeva organizacije,
a da pri tome ne moraju zanemariti lične obaveze. Jedno od najvažnijih pitanja
u tom smislu jeste adekvatno zbrinjavanje dece. Malo je roditelja koji mogu da
pruže maksimum na poslu ukoliko su zabrinuti za svoju decu. Međutim, ovo je
situacija s kojom se suočavaju milioni zaposlenih roditelja koji ne mogu da organi-
zuju adekvatno i finansijski prihvatljivo rešenje za čuvanje dece. Preko 50% majki

208
s malom decom su zaposlene na poslovima izvan kuće, a procenat porodica gde
oba roditelja rade neprestano raste. Drugo pitanje je da mladi stručnjaci uglavnom
žive na velikoj udaljenosti od svojih senilnih roditelja, koji su vrlo često i sami u
radnom odnosu. [84]
Rešenje bi moglo biti otvaranje centara koji pružaju usluge dnevnog zbrinja-
vanja, kao što su vrtići, ali oni uglavnom zaostaju za potražnjom, a i manji broj
žena (koje inače pružaju ovakve usluge) ostaje na raspolaganju za čuvanje dece
kod kuće. U nekim područjima nedostatak ovakve usluge je tako akutan da dob-
ri vrtići imaju veoma dugačke liste čekanja. Ako se imaju u vidu poteškoće da
se zbrinu deca u toku standardnog radnog vremena, onda je sasvim jasno da za
noćnu smenu tako nešto praktično i ne postoji.
Obuka i usavršavanje
Programi obuke usredsređeni su na održavanje i poboljšanje rezultata na
sadašnjem radnom mestu, dok su programi za usavršavanje predviđeni da razvijaju
veštine za budući posao. I menadžeri i radnici, koji nisu menadžeri, imaju koristi
i od programa obuke i od programa usavršavanja, ali se obim zastupljenosti razli-
kuje i zavisi od određenog položaja radnika. Lica koja nisu menadžeri verovatno
će imati veći obim obuke u pogledu tehničkih kvalifikacija potrebnih za posao
koji već obavljaju, dok će se menadžeri usavršavati za potrebe budućeg položaja
naročito u pogledu koncepcijskih sposobnosti, kao i međuljudskih odnosa. [84]
Novi radnici moraju da nauče nove veštine. Pošto je njihova motivisanost ug-
lavnom velika relativno lako se upoznaju s veštinama i ponašanjem koje se od njih
očekuje na radnim mestima. Sa druge strane, radnici koji su prošli obuku mogu
da stvaraju i određene probleme. Potreba dalje obuke ovakvih radnika nije nimalo
lak posao, a i kada se utvrdi program obuke dešava se da radnik ne želi da promeni
ustaljeni način obavljanja posla.
Postoje četiri procedure koje se koriste da bi se utvrdio obim potrebne obuke
za svakog radnika u organizaciji:
1. Utvrđivanje učinka – postoje unapred utvrđeni standardi za učinak ili obav-
ljanje poslova na određenom radnom mestu prema kome se meri i učinak
radnika.
2. Analiza zahteva radnog mesta – utvrđivanje znanja ili kvalifikacija specifici-
ranih u odgovarajućem opisu radnog mesta. Oni radnici koji ne ispunjavaju
ove zahteve postaju kandidati za program obuke.
3. Organizaciona analiza – analiza efikasnosti organizacije i uspešno real-
izovanih ciljeva kako bi se ustanovilo gde dolazi do odstupanja od ovog
standarda. Na primer, organizacionoj jedinici gde je učinak mali, a stopa
fluktuacije velika, sigurno treba dodatna obuka.
4. Nadzor nad radnicima – od menadžera kao i od lica koja nisu menadžeri,
traži se da iznesu problem s kojim se sreću na radnom mestu i predlože
načine za njihovo rešavanje.
209
Kada se jednom ustanove potrebe koje organizacija ima za obukom, menadžer
za ljudske resurse mora da započne proceduru obuke. Menadžerima stoji na ra-
spolaganju niz pristupa za sprovođenje obuke. Najčešće se primenjuju metodi
obuke na radnom mestu, kojim je obuhvaćena i rotacija – metod po kome radnik
tokom određenog perioda radi niz poslova čime se stiče širok raspon veština i
znanja, i šegrtovanje tokom koga se radnik obučava pod nadzorom visokokvali-
fikovanih saradnika.
Obuka van posla obavlja se izvan radnog mesta, ali pokušava da simulira uslove
stvarnog radnog mesta. Kada je potrebno obučiti radnike za novu tehnološku op-
remu (ili nove radnike za postojeću opremu) obuka se vrši u posebnim radioni-
cama na raznim modelima koji simuliraju novu opremu jer su eventualne greške
veoma skupe. Cilj je da se prilikom obuke izbegnu pritisci koji postoje na radnom
mestu i mogu da ometaju proces obuke. Obuka van posla može da podrazumeva
i aktivnosti, kao što su simulacione vežbe, kreativne radionice, igre biznisa i kon-
centrisanost na problematične situacije. Licu podvrgnutom obuci dodeljuju se
zamišljene uloge za svaku situaciju i na taj način se uči adekvatnom ponašanju za
obavljanje posla.
Ocena uinka i utvrivanje nadoknade
Iako je jedan od najvažnijih zadataka menadžera da drugima pomognu da
poboljšaju svoj učinak, većina će iskreno priznati da im je najteži deo posla ocena
učinka i podučavanje. Korektna i objektivna procena učinka radnika nije jednostav-
na stvar. Još je teže da se nađe način da se loša ocena saopšti radniku na konstruk-
tivan način koji ni kod jedne strane neće izazvati nelagodnost, a omogućiće da se
iz podataka o prethodnom radu izvuče pouka za buduće usavršavanje. Utvrđivanje
iznosa nadoknade nadovezuje se na ovo pitanje i od ogromnog je značaja. Termin
neformalna ocena učinka podrazumeva stalan proces dosta-vljanja povratnih
informacija radnicima o kvalitetu njihovog rada na poslovima koji su im pover-
eni u okviru organizacije. Neformalna ocena može da se sprovodi svakodnevno
ili periodično. Menadžer će spontano primetiti da li je neki posao obavljen kako
treba ili opet kako ne treba, ili će radnik sam tražiti informaciju od nadređenog o
tome da li je posao obavljen na korektan način. Neformalna ocena ne bi trebalo da
izazove osećaj prinude i uzrok loših međuljudskih odnosa, već način da se pod-
stakne željeni učinak i osujeti neželjeni, pre nego što uhvati korene. Neformalna
ocena ne treba da bude puka formalnost ni za radnike ni za menadžere, već treba
da se smatra za jednu od primarnih aktivnosti menadžera i sastavni deo orga-
nizacione kulture. Zvanična sistematična ocena se uglavnom daje periodično na
godinu dana ili šest meseci i ima četiri osnovne svrhe da se: radnicima zvanično
saopšti kako se tretira njihov zvanični učinak; (2) izdvoje radnici koji zaslužuju
povišicu na poslu; (3) izdvoje radnici kojima je potrebna dodatna obuka i (4) izd-
voje kandidati za unapređenje.

210
Pitanje od važnosti za menadžera jeste da pravilno proceni da li trenutni
učinak podrazumeva da radnik ima potencijal za obavljanje zadataka koji bi mu
bili povereni unapređenjem. Menadžeri u velikom broju organizacija ne uspe-
vaju da pravilno sagledaju moguću razliku u pogledu potencijala istog radnika na
različitim nivoima odgovornosti. Većina jednostavno pretpostavi da ako neko ima
znanja i sposobnosti da dobro radi na jednom radnom mestu, to automatski znači
da će ostvariti dobar učinak na drugom poslu ili odgovornijem položaju. Ovo je
razlog čestoj pojavi da se ljudi unaprede na položaj na kome ne mogu da postignu
očekivani rezultat. [84]
Za zvaničnu ocenu učinka radnika razvilo se više pristupa. Prvi – radnika ran-
gira menadžer – pristup koji se najčešće primenjuje. Međutim, vremenom i drugi
pristupi postaju sve popularniji i mogu da budu vredna dopuna za ocenu koju
obavi samo jedna osoba. Drugi pristup jeste da grupa menadžera rangira radnika.
Radnika procenjuje komisija sastavljena od više menadžera tako što svaki po-
punjava svoj obrazac za procenu radnika. Kako se ovaj pristup oslanja na ocenu
koju daje više osoba daleko je efikasniji od ocene koju daje samo jedan menadžer.
Međutim, nedostatak mu je što zahteva mnogo vremena i utiče na to da radnici
gube osećaj direktne odgovornosti prema svom prvom pretpostavljenom. Treći
pristup ocene je da grupa odabranih radnika procenjuje rad kolege. Radnika, za-
sebno na odgovarajućem formularu, ocenjuju njegovi saradnici koji su na istom
organizacionom nivou kao i radnik koga procenjuju. Četvrti pristup je da radnici
ocenjuju šefove. Ovu proceduru koristi sve više preduzeća koja prihvataju žestinu
dinamičkog angažovanja. Veliki broj radnika ocenjuje svoje šefove koristeći postu-
pak „punog kruga povratnih informacija“. Čak i top-menadžeri dobijaju ocenu
svojih prvih saradnika.
Utvrđivanje nadoknade po tradiciji vezuje se za određeno radno mesto ili
opis radnog mesta. Opšta predstava je da veća odgovornost radnika automatski
povlači i veću nadoknadu. Vrlo često se radna mesta ocenjuju prema sistemu koji
uvažava parametre, kao što su broj podređenih radnika, nivo na hijerarhijskoj lest-
vici, složenost i značaj aktivnosti koje se obavljaju u okviru određenog radnog
mesta. Ovakav tradicionalan ili birokratski pristup višim rukovodiocima orga-
nizacije obezbeđuje visoke nadoknade. Radnici na nižim nivoima mogu da budu
dobro plaćeni, naročito u zemljama EU, ali poslednja ispitivanja pokazuju da su
sve više nedovoljno iskorišćeni. Potrebno je da se razviju sistemi nadoknade koji
će doprineti povećanju produktivnosti organizacije.
Veliki broj organizacija kod nas prihvatio je novi pristup naknada kojim se
izbegava često primenjivana veza između birokraktskog i hijerarhijskog opisa
posla i raspona kontrole. Edvard Loler (Edward Lowler) je ovaj novi pristup naz-
vao „strateška plata“. Ovaj pristup je odgovor na zahteve koje postavlja sve tur-
bulentnije i dinamičnije okruženje s kojim se organizacije sve češće sreću. Nova
globalna konkurencija i preobražaj radne snage ukazuju na potrebu kreativnih

211
strategija za ljudske resurse i to naročito u pogledu kompenzacija i nagrada.
Strateška nova plata je pristup za isplatu nadoknade kojim se nadoknada ve-
zuje za proces određivanja i ostvarenja organizacionih aktivnosti. To je strateški
pristup sveukupnoj kompenzaciji koja se radniku isplaćuje za njegov rad. Ukup-
na kompenzacija obuhvata osnovnu platu, varijabilni deo plate („stimulacija“) i
indirektno plaćanje (koristi se i termin „pogodnosti“). Organizacije pokušavaju
da osnovnu platu usklade sa uslovima na tržištu radne snage kako bi radna sna-
ga imala konkurentne plate i stajala na raspolaganju. Stimulacija ili varijabilni
deo plate koristi se kako bi se nagradio veći individualni učinak. Dalje, ovakav
način nagrađivanja menadžmentu i radnicima daje uverenje da su partneri koji
sarađuju na postizanju konkurentnosti firme. Indirektno plaćanje ili pogodnosti
su se dramatično izmenili tokom nekoliko poslednjih godina jer su se mnoge
organizacije okrenule ka fleksibilnijim paketima pogodnosti koji radnicima
omogućuju da pakete skroje prema ličnim potrebama. Povezivanjem osnovnih
plata za tržište radne snage, a varijabilnog dela za uspeh organizacije, menadžeri
mogu da sistem nagrađivanja upotrebe za podsticanje timskog rada i ostvariva-
nje drugih organizacionih ciljeva. [84]
Unapreenja, premeštaji, degradacije i razrešenja
Pomeranje zaposlenih u okviru firme – njihovo unapređenje, premeštaji, de-
gradacije i razrešenja veoma su važan aspekt upravljanja ljudskim resursima.
Sama odluka o tome koga treba unaprediti, a koga otpustiti, može da bude jedna
od najvažnijih i najtežih koju menadžeri treba da donesu.
Unapređenje. Mogućnost da se dobije unapređenje u velikom broju slučajeva
je važan motiv za postizanje izuzetnih rezultata u rukovođenju. Od velike je
važnosti da se unapređenja dele objektivno, to jest da su rezultat zasluga, a ne čin
favorizacije. Pa ipak, korektna i objektivna napredovanja mogu da budu izvor ve-
likog broja problema. Jedan od problema jeste da se kod ljudi koje je unapređenje
mimoišlo rađa osećanje uvređenosti i otpora koji mogu direktno da utiču na nji-
hovu efikasnost i produktivnost. Drugi problem jeste diskriminacija. Većina ljudi
prihvata načelo ili barem pravnu obavezu da ne podlegne rasnoj, starosnoj i polnoj
diskriminaciji u procesu zapošljavanja. Međutim, mnogo manje pažnje se pokla-
nja ženama, starijim radnicima i manjinskim grupama prilikom donošenja odluka
o unapređenju. To je jedan od razloga zašto se uvode pozitivne mere. Njihov cilj
je da se obezbedi da osobe, koje mogu biti izložene diskriminaciji, dobiju isti nivo
pripreme, a samim tim i šansu za unapređenje.
Premeštaji. Svrha premeštaja je raznovrsna i koristi se da radnici prošire svo-
ja znanja, iskustva i veštine na radnom mestu i tako se usavrše za prelazak na
upražnjena radna mesta kada do toga dođe. Premeštaji se primenjuju da bi se
određen broj radnih mesta, na raznim nivoima hijerarhije, upraznio kako bi se
pojedinci potrudili da boljim radom do njih dođu. Na primer, mnogi dobri rad-
nici napreduju do određenog nivoa hijerarhije i ne mogu dalje jer jednostavno ne

212
postoje slobodna radna mesta za sve. Ovi radnici se premeštaju na druge položaje
kako bi im se održala motivisanost za rad, povećalo interesovanje i kreativnost za
nove poslove. Konačno, radnici čiji rad ne zadovoljava propisane standarde mogu
da budu premešteni na druga radna mesta zato što se menadžer na višem nivou
odlučuje da ih degradira ili otpusti. Međutim, sve je učestalija pojava da radnici
dobijaju premeštaj, jer ne žele da pomeraju svoje porodice niti ugroze karijeru
supružnika.
Degradacija i razrešenje. Disciplinske mere usko su povezane sa degradacijom
i razrešenjem i preduzimaju se kada radnik prekrši politiku organizacije ili ne
ispuni očekivani radni učinak, a menadžeri moraju da reaguju kako bi situaciju
doveli u red. Disciplina se uglavnom sprovodi u nekoliko faza – upozorenje,
usmeni ukor, pojačan nadzor, suspendovanje, kazneni premeštaj, degradacija i
otpuštanje – sve dok se problem ne reši. Neefikasni menadžeri se, na pri-mer,
mogu uputiti na dodatnu obuku ili usavršavanje, drugi se „unapređuju“ na
položaje sa zvučnijim zvanjem, ali daleko manjom odgovornošću. Ukoliko nisu
mogući degradiranje ili premeštaji, mnogo je pametnije pristupiti otpuštanju
nego da radnik s lošim učinkom ostane na radnom mestu. Bez obzira na to ko-
liko je donošenje ovakvih odluka teško, logika planiranja ljudskih resursa često
zahteva takav potez.
Trend ubrzanog restrukturiranja, do koga je došlo kod nas zadnjih godina, us-
lovljava porast stope razrešenja. Da bi se posledice ovog trenda ublažile, mnoge
organizacije pružaju „usluge zbrinjavanja“ razrešenim radnicima kako bi im po-
mogle da nađu nova radna mesta. U ovakve akcije uključuje se i vlada, sa raznim
programima prekvalifikacije radnika, ali, nažalost, sa relativno malim uspehom.

10.3.2. Procena uspešnosti upravljanja ljudskim resursima


Veoma je teško proceniti efikasnost samog procesa upravljanja ljudskim resur-
sima, a pogotovu je to slučaj kod malih organizacija koje su tek uvele menadžment
ljudskih resursa kao posebnu poslovnu funkciju.
Da bi se procenila efikasnost upravljanja ljudskim resursima unutar orga-
nizacije, naučnici sa Harvarda predložili su model četiri „K“ (prema engleskom
originalu – competence, commitment, congruence and cost effectiveness): kom-
petentnost, predanost, usklađenost, isplativost. [84] Pitanja koja se mogu postaviti
za elemente modela, kao i način njihovog vrednovanja opisan, je u nastavku:
1. Kompetentnost. Koliko su radnici kompetentni za rad koji im je poveren?
Da li im je potrebna eventualna obuka? Ocena koju daju menadžeri može
da pomogne organizaciji da sagleda koliko joj stručni radnici stoje na ra-
spolaganju. Do koje mere politika upravljanja ljudskim resursima može da
privuče, zadrži i podstakne radnike na dalje usavršavanje veština i znanja
koji su im neophodni, kako sada tako i u budućnosti?

213
2. Predanost. U kojoj meri su zaposleni predani radu i organizaciji? U ovu
svrhu mogu se sprovesti ankete i intervjui radnika kako bi se odgovorilo na
ovo pitanje. Korisne informacije mogu se dobiti i iz evidencije izostajanja s
posla, fluktuaciji i nezadovoljstvu unutar organizacije. U kojoj meri politika
upravljanja ljudskim resursima doprinosi lojalnosti i predanosti zaposlenih
u organizaciji?
3. Usklađenost. Da li postoji usklađenost ili dogovor između osnovne misije
i ciljeva organizacije i njenih zaposlenih? Da li između menadžera postoji
poverenje i zajednički cilj? Neusklađenost determiniše česte štrajkove, suko-
be između nadređenih i podređenih... Loša usklađenost je uzrok nepoverenja
i razlike u ciljevima koji se ogledaju u tenziji i pritiscima između menadžera
i radnika. Koje nivoe usklađenosti između menadžera i zaposlenih, politike
i prakse upravljanja ljudskim resursima unapređuju ili zadržavaju?
4. Isplativost. Da li je politika upravljanja ljudskim resursima isplativa u svetlu
faktora kao što su plate, pogodnosti, fluktuacija, izostajanje s posla, štrajkovi
i slično?
Postoje teoretske pretpostavke da MSP funkcionišu kao tim. Organizacija
koja posluje kao tim uspešno savladava prepreke i realizuje poslovne strategije
uvažavajući fer odnose između zaposlenih, kontakt „licem u lice“ i dolaze do
sličnih preduzetničkih poruka. U takvoj atmosferi ističu se ambicija, dostignuća,
pouzdanost, odgovornost, kompetencija, optimizam, kreativnost i razvoj. Praksa
menadžmenta ljudskih resursa je pokazala da tada dolazi do smanjenja suprotnos-
ti u organizaciji. Pridaje se velika pažnja zapošljavanju novih ljudi koji se uklapaju
u postojeću strukturu i kulturu organizacije, ali će biti dovoljno fleksibilni da se
prilagode kulturi u budućnosti. Može se zaključiti, da se na formiranje tima or-
ganizacije razmišlja od samog momenta prijema zaposlenih. U svakom slučaju,
pored aktivne saradnje sa zaposlenim, strateško odlučivanje uključuje veliki broj
drugih faktora koji moraju biti detaljno analizirani i procenjivani, kako bi došlo do
uspeha kompanije.

10.4. Menadžment konsalting u malim i srednjim


preduzećima
Veliki je broj slučajeva kad postoji izuzetna poslovna ideja za otpočinjanje novog
biznisa, koja bi pravilnim razvojem i materijalizacijom mogla prerasti iz mikro ili
preduzetničkog biznisa u ozbiljnu firmu. Takođe je česta pojava da postoje šanse i
mogućnosti za rast i povećanje konkurentnosti već postojećih preduzeća. Veliki broj
ovakvih ideja, pa i preduzeća, propadne zato što menadžment ne poseduje dovoljno
stručnosti, znanja i iskustva. Teško se može zamisliti da preduzetnička firma može
iz finansijskih razloga, bar u početnim fazama svog razvoja, angažovati, u nekoj
dugoročnoj varijanti, eksperte nalik onima u velikim kompanijama. Još jedna teškoća
s kojom se sreću preduzetnici i preduzeća jeste identifikacija problema.

214
Pre svega se misli da preduzeća dospevaju ili su već neko vreme u izvesnim prob-
lemima, a da menadžment toga nije ni svestan. Kada se dođe do tačke gde je evi-
dentno da „nešto nije u redu“ već je kasno ili je moguće izvršiti korektivne akcije, ali
uz značajne troškove i puno vremena. Ono što je možda i najbitnije jeste da se na
vreme proceni kada je potrebna spoljna pomoć. Konsultanti predstavljaju svojevrsne
oslonce za sve akcije koje preduzeće ili preduzetnik planira da realizuje. Najčešće
slabosti malih preduzeća i preduzetnika mogu se svrstati u sledeće četiri kategorije:
• informacijski gep – preduzetnicima koji iniciraju samostalne preduzetničke
poduhvate nedostaju brojne informacije koje su bitne za modeliranje po-
slovnih planova i donošenje blagovremenih i kvalitetnih poslovnih odluka;
• gep u tehničkim mogućnostima i sposobnostima za rešavanje problema –
pojedinci koji po prvi put razvijaju sopstveni biznis, a prethodno su navikli
na “sigurnu” organizacionu sredinu većih preduzeća u kojima je neko drugi
donosio odluke, često nisu razvili niti testirali svoje analitičke/preduzetničke
sposobnosti;
• obrazovni gep – iako brojni preduzetnici započinju sa poslovima u delat-
nosti kojom su se bavili ranije, oni ne poznaju sve aspekte tih delatnosti i
imaju ograničeno znanje i iskustva izvan sopstvene struke;
• gep u raspoloživim resursima – preduzetnici na samom početku obično
teško stiču dovoljne početne resurse, pa preduzeće započinje sa skromnim
izvorom sredstava, što ga u slučaju (neočekivanih) početnih poteškoća vrlo
brzo dovodi na granicu finansijske krize.
Praksa konsaltinga i angažovanja konsultanata, i savetnika, uobičajena je u
međunarodnim poslovnim odnosima za MSP. Konsultanti se mogu angažovati
od rane faze pa sve do kasne faze razvoja preduzeća. U početnoj, ranoj fazi – kon-
sultanti se angažuju za opšta pitanja i informacije kao što su oblici organizovanja,
postupak registracije, informacije o kreditima, kreditorima i slične informacije.
U kasnijoj fazi, posebno kada su MSP dostigle određeni nivo specijalizovanosti,
konsultanti treba da prikupe informacije o rastućim preduzećima i preduzećima
koja se profesionalizuju, kompleksnim poslovnim operacijama, proizvodnji, iz-
vozu, maloprodajnim posrednicima, zastupnicima i strateškim povezivanjima. U
ovoj fazi se određuje i tip obuke za menadžment, ali i ostale zaposlene. Konsultan-
ti, uopšteno govoreći, vrše „evaluaciju biznisa“ i donose „program za promenu“,
„osvetljavaju prečice biznisa“, obezbeđujući „nezavisan i spoljni pogled“. Ovo
podstiče sve zaposlene u organizaciji da »misle dublje o pitanjima i problemima
i pomaže im da obezbede rešenje«. Kompanije nerado uključuju konsultante, ali
pod pritiskom tržišnih zahteva, one su primorane da ih angažuju i to predstavlja
„veliku promenu“ u stavovima rukovodilaca o doprinosu koji jedan spoljni konsul-
tant može dati njihovom biznisu. Zahvaljujući tome moguće je videti poboljšanja
u menadžerskoj komunikaciji, planiranju i organizaciji, sposobnost da se uvedu
promene u poslovanju, ali i oceni individualno delovanje. Konsultanti predočavaju

215
zaposlenima nivo složenosti organizacijskih procesa i njihovo povezivanje s
različitim poslovnim operacijama. Mnogi menadžeri ili lideri tima su skeptični
kada je u pitanju motivacija putem edukacije, te se radije opredeljuju za razne
sisteme plaćanja i nagrade u obliku finansijskog podstreka. U svakom slučaju, na
kvalitativan način dolazi do povezivanja menadžmenta, zaposlenih i odgovornos-
ti. Sposobnost manifestovanja uspeha preko ljudi, odnosno konkurentna prednost
MSP u odnosu na druge, ogleda se u timskom radu, rotaciji posla i komunikaciji.
Tako se lakše identifikuju eksterni i interni potrošači i stvara vidljivi menadžment
stil. U takvim uslovima zaposleni u MSP su odgovorniji za kvalitet proizvoda i
istraživanja pokazuju da su svesniji toga. MSP su kompanije koje su prilagođene
praksi visoke odanosti i procesu kontinuiranog poboljšanja. Uporedo sa ovim
konsultacijama, MSP se upućuju kako da nabave novu i zamene zastarelu opremu
putem lizinga, kredita, kako se stvaraju i usvajaju inovacije. Mlade SMP koje su
još „kod kuće“, kada imaju potrebu za distributerima u inostranstvu, kada žele da
se internacionalizuju i prevaziđu mnoge kulturološke i jezičke probleme, savete
konsultanta smatraju dragocenim.

10.4.1 Osnovne konsalting potrebe malih i srednjih preduzeća


U malim preduzećima, preduzetnik, vlasnik menadžer je sinonim, personi-
fikacija same organizacije. Sa razvojem vlasnika ujedno se razvija i preduzeće.
Analiza razvojnih problema preduzeća je posebno teška ako je reč o izrazito per-
sonalizovanom stilu vođenja u kome nema jasnih funkcijskih razgraničenja u orga-
nizaciji, niti je preduzetnik sklon izgradnji formalne organizacije. S prvom prelom-
nom tačkom kod približno deset zaposlenih, kada poslovna aktivnost preduzeća
postaje sve kompleksnija, raste potreba za pomoći sa strane. U mnoge oblike
podrške i pomoći malim preduzećima slivaju se vrlo velika sredstva, pa jedno od
vrlo bitnih pitanja, koje se može postaviti jeste, da li su ti oblici podrške ciljno us-
mereni i delotvorni. Činjenica je da mnoge opštine, mesta, ponegde regije, zatim
razne komore, udruženja preduzetnika, poslovne banke, osiguravajuće kompanije
i dr., nude razne oblike pomoći, ali često bez dobre analize, koji su stvarni proble-
mi preduzetnika i kakve su im usluge/podrška uistinu potrebni. Mnoga praktična
iskustva pokazuju da su oblici pomoći koje preduzetnici i preduzeća trebaju vrlo
različiti i da zavise pre svega od:
xstepena obrazovanja i poslovnog iskustva preduzetnika,
xličnih sposobnosti i mogućnosti preduzetnika,
xprirode poslovne aktivnosti i karakteristika privredne grane,
xnivoa poslovne organizacije,
xfaze razvojnog ciklusa preduzeća (početna faza, ekspanzija,...),
xraspoložive preduzetničke infrastrukture u okolini...
Za normalno funkcionisanje biznisa preduzetniku je potrebna pomoć u nekim
stručnim oblastima.

216
To su:
1. Računovodstvo i finansije – vođenje poslovnih knjiga, utvrđivanje iznosa
potrebnih investicionih sredstava, poslovno budžetiranje, kontrola troškova,
priprema finansijskih dokumenata, obezbeđenje kreditnih aranžmana i dr.
2. Marketing u užem smislu – brojne marketinške agencije pružaju kvalitetne
usluge definisanja promotivnih strategija, kreiranja reklamnih kampanja,
definisanje odgovarajućeg medija miksa i dr.
3. Pravni okviri – pravnik može biti koristan u koncepcijskoj fazi (početak
biznisa) prilikom pripreme i kreiranja osnivačkih i statusnih akata, zatim
prilikom definisanja forme i vlasničke strukture. U kasnijim fazama može
pomoći u tumačenju raznih zakona, asistira u planiranju poreskih obaveza,
predstavlja firmu u sudskim sporovima, interpretira razne pravne doku-
mente (kreditne ugovore, ugovore o zakupu...) i drugo.
4. Bankarstvo – kompetentne ličnosti iz oblasti bankarstva mogu pomoći
prilikom otvaranja poslovnog računa, odobravanja kreditnih aranžmana,
pomoć u izboru najbolje vrste kredita (rok, kamata, tip...), pripremanja
dokumentacije prilikom apliciranja za kredit, pripremanja finansijskih
izveštaja...
5. Profesionalni konsultanti – u koje spadaju eksperti iz raznih konsul-
tantskih kuća, kao i stručnjaci sa fakulteta i instituta. U principu to su lju-
di koji najpre mogu da odgovore na konkretan problem preduzetnika ili
preduzeća. Za većinu firmi oni su i najskuplji izvor spoljne pomoći, ali su
vrlo pouzdani jer imaju veliko iskustvo i daju gotova rešenja, a u velikom
broju slučajeva i implementiraju ih. Oni takođe mogu da budu od pomoći
i pre nego se problem pojavi, pružajući usluge razvoja novog proizvoda,
kontrole troškova, reorganizacije itd. Korisno je angažovati konsultanta pre
bilo kakvog donošenja ključnih odluka, jer na taj način firma može dobiti
nepristrasno, objektivno i pre svega stručno mišljenje.
Ukoliko se firma opredeli za angažovanje konsultanta treba da razmotri sledeće
elemente:
xU kojim oblastima je potreban konsultant?
x Da li konsultant ima značajnije reference u oblasti u kojoj je potrebna
pomoć?
xDa li su njegovi zahtevi vezani za novčanu nadoknadu prihvatljivi?
xDa li je svrsishodnije njegovo angažovanje sa punim radnim vremenom ili
kao spoljnjeg saradnika? [66]
Vlasnik u početnoj fazi životnog ciklusa preduzeća sam obavlja većinu ak-
tivnosti, koje se tiču finansija, marketinga, planiranja itd. Međutim, širenjem obi-
ma poslovanja i razvojem firme nameće se potreba za angažovanjem spoljnjeg
konsultanta koji je ekspert u određenoj oblasti.

217
Ono što smo i ranije pomenuli, preduzetnik (ili menadžment manjeg i sred-
njeg preduzeća) treba da bude „pa-metan“ i da izdvoji oblasti u kojima njegova
znanja i veštine nisu dovoljne za dalji razvoj biznisa. Spoljni konsultanti u velikoj
meri mogu da pomognu poboljšanju poslovnih rezultata, pod pretpostavkom da
su dobro izabrani. Sa druge strane, loše izabrani konsultanti mogu da prouzrokuju
značajne negativne efekte. Firma u početnim, ali i u kasnijim fazama razvoja bi-
znisa, oseća potrebu da joj se pomogne u mnogim oblastima. Kada se konsultanti
angažuju uvek treba imati u vidu da su oni tu da pomognu zbog čega je veoma
bitno znati kako kanalisati njihov rad. Iz tog razloga treba:
xjasno definisati ciljeve i zadatke koje treba da obave,
xzahtevati procenu vremena i troškova za obavljanje zadataka,
xzahtevati izveštaje o obavljenom poslu u redovnim vremenskim intervalima.
Sam rad preduzetnika sa konsultantima je od neprocenjive važnosti iz još jed-
nog veoma bitnog razloga. Angažovanjem stručnjaka za rešavanje raznih prob-
lema preduzetnik (firma) je u prilici da prateći njihov rad permanentno usavršava
sopstvene stručne kvalitete. Inače konsultanti i nisu tu da reše određeni problem
ili daju ideju i „nestanu“, već da deo znanja i iskustva prenesu na menadžment
firme (vlasnika, preduzetnika), kako bi se oni u budućnosti sa sličnim problemima
uspešno nosili. Značaj i suština savetodavnih usluga u malom preduzeću je da pod-
stakne promenu, poboljša postojeću konfiguraciju biznisa i doprinese povećanju
poslovne efikasnosti i efektivnosti. Otuda, moguće je diferencirati različite učinke
savetodavnih usluga, od toga da:
xnauči preduzetnika kako da učini nešto novo, uvede i ovlada promenom,
xneposredno utiče na ekonomske efekte poslovanja: poveća produktivnost,
minimizira neracionalno korišćenje raspoloživih resursa, snizi troškove,
poveća obim proizvodnje, prodaje, zaposlenosti i dobiti,
xizmeni i unapredi kvalitet poslovnih i organizacionih tokova: poboljša si-
gurnost, poveća zadovoljstvo na radnom mestu, standarde kvaliteta i sl.,
xpoboljša tehničko-tehnološke aspekte poslovanja: razvije nove proizvode/
usluge, uvede novi informacioni sistem i sl.
Posmatranja problema iz ugla savetnika ili konsultanta nešto su drugačija. Oni
stoje na stanovištu da su preduzetnicima potrebne sledeće usluge:
x u domenu finansija – pristup i upravljanje kreditnim sredstvima u zavis-
nosti od faze poslovne aktivnosti,
xpodrška u pripremi i razvoju biznis plana,
xpravne usluge, koje se odnose na registraciju, sastavljanje ugovora i druge
pravne usluge,
xmarketing usluge – prikupljanje i distribucija informacija o tržištu, tržišna

218
istraživanja, kontakti u prodaji i distribuciji, saveti koji se odnose na proiz-
vodnu opremu ili poslovni prostor,
xpreduzetnička obuka i obuka menadžmenta,
xinternacionalizacija poslovanja i uspostavljanje ozbiljnih oblika saradnje sa
drugim preduzetnicima...
Preduzetnički savetnici stavljaju na prvo mesto finansiranje, posebno kreditne
linije poslovnih banaka, razvojnih fondova, a zatim usluge lokalnih preduzetničkih
centara (savetovanje, osposobljavanje, tehničku pomoć). Činjenica je da su mala
preduzeća veoma zavisna od sopstvenih sredstava preduzetnika i porodice, i da
retko dolazi do zajedničkog ulaganja različitih privatnih izvora.

10.4.2. Uloga države u podršci razvoju MSP


Država mora naći izvesni sklad u izboru između neposredne podrške
malim preduzećima i razvoju institucionalne/poslovne infrastrukture koja tim
preduzećima nudi „meke“ poslovne usluge. Preduzeća, kao i preduzetnici, preferi-
raju prvi oblik jer svoje glavne probleme vide u nedostatku potrebnih finansijskih
sredstava ili velikom opterećenju poslovanja različitim vrstama troškova. Elem,
savetnici često smatraju da firme i preduzetnici svoje probleme preuveličavaju,
te da su oni posledica njihovog neiskustva i slabosti u poslovnim znanjima i da
je celishodnije i dugoročnije rešenje razvoj potrebnih znanja i veština. Da bi pre-
duzetnici, mala i srednja preduzeća imali kvalitetnu pomoć neophodan je skladan
odnos između strategija (politika), institucija (organizacija) i programa usluga.
Naredna slika pokazuje podršku malim i srednjim preduzećima.

Slika 54. Trougao podrške MSP

219
Institucionalna infrastruktura podrške MSP sektoru nije ništa novo u razvijenim
zemljama, jer su razni oblici kroz organizaciju i koordinaciju nastajali u prošlosti.
U privredama razvijenih zemalja preduzetnici, kao i mala i srednja preduzeća,
mogu se obratiti za pomoć širokoj mreži organizacija za „samopomoć“, zatim na
komercijalne ponuđače ovakvih usluga, kao i na institucije državne podrške. U
zemljama koje su u proces tranzicije zakoračile tek nedavno, kakav je slučaj sa
našom zemljom i zemljama u našem neposrednom okruženju, ovakve instituci-
je koje su u nastajanju (republička agencija, regionalni centri, info-centri i dr.),
moraju se efikasno pobrinuti za svoju promociju.
U svakoj pojedinačnoj državi, pri modeliranju/formiranju ovakve infrastruk-
ture, moraju se poštovati: relativna veličina države, gustoća naseljenosti, broj re-
gistrovanih i aktivnih preduzetničkih jedinica, njihovo strukturno značenje, kao i
razvijenost saradničke kulture preduzetnika sa spoljašnjim organizacijama (kultura
korišćenja i plaćanja usluga) i preduzetnička mobilnost u traženju i obezbeđenju
podrške. Struktura pomoći zavisi i od raspoloživih resursa (iskustava, znanja), kao
i od toga u kojoj su meri ti oblici podsticaja i podrške eksplicitno definisani u,
recimo, strategiji razvoja MSP sektora ili nekom drugom dokumentu o razvojnoj
politici prema malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima.
U našoj zemlji je aktuelan jedan problem koji se ne može zaobići. Većina firmi
i preduzetnika nema dovoljno poverenja u institucionalizovane oblike podrške
razvoju malih i srednjih preduzeća. Mišljenja su da su takve institucije prevelike i
neefikasne i da bi im država mnogo više pomogla ako bi novčana sredstva usmerila
direktno njima pre nego razvoju takvih institucija. Razlog ovakvom razmišljanju
leži i u činjenici da većina njih slabosti države poistovećuje sa slabostima ovih
institucija. Stoga, pošto su poteškoće mahom poznate, uloga države i lokalne
vlasti je da pronađu način da se izbegnu upravo ovi nedostaci. Dileme u vezi sa
politikom pružanja pomoći novim i malim preduzećima, svode se na nekoliko
stručnih pitanja:

Slika 55. Regionalna agencija za razvoj MSP i preduzetništva

220
1. Kome pomoći i koga podržati? Nikada država ne poseduje dovoljan obim
sredstava da bi mogla podržati sve ili većinu novih i malih preduzeća, te
mora doći do selekcije. Pitanje se svodi na izbor: da li pomoći malom broju
novih preduzetnika, pri čemu dolazi do disperzije finansijskih sredstava, ili
selektivno podržati samo njihov mali broj, ali sa značajnim sredstvima.
2. Na šta i kako uticati? Pitanje izbora razvojne strategije u smislu koja vrsta
preduzeća i u kojim delatnostima je poželjna, pitanje orijentisanosti na
tehnologiju i ciljne grupe potrošača, pitanje orijentacije izvozu i slično, jesu
dileme koje ističu značaj pomoći savetnika, čiji je zadatak da delotvorno
realizuje smernice i potrebe države.
3. Kako postići ravnotežu u razvoju oblika pomoći malom preduzeću? Pitanje se
svodi na izbor, tzv. „tvrde“ pomoći, koju preferiraju preduzetnici, (a koja
se sastoji od finansijske pomoći, kredita ili jemstva, pronalaska poslovnog
prostora i slično) i „meke“ pomoći (informacije, savetodavne usluge, os-
posobljavanje), koje među preduzetnicima nisu popularne, ali doprinose
kvalitetu razvoja preduzeća.
Kao što malo preduzeće nije “minijaturna” kopija velikog preduzeća, tako ni
savetovanje malih preduzeća nije samo “minijaturizacija” savetovanja velikih,
nego podrazumeva suštinske razlike koje se moraju respektovati. To su, pre svega,
veličina preduzeća i obim njegovih sredstava, preduzetnikovo znanje i sposob-
nosti, kao i njegova motivacija i veština da u organizaciju unese promene. Upravo
zbog toga, jedan od vitalnih segmenata uspešne implementacije strategije razvoja
MSP sektora u svakoj privrednoj strukturi, odnosno njene konverzije u niz realnih
i izvodljivih operativnih planova, treba da budu dobro osmišljeni i efektivni pro-
grami savetodavnih usluga. [85]

10.5. Menadžment rizikom u malom i srednjem preduzeću

Uzimanje rizika u obzir i njegovo upravljanje predstavlja srce profesionalnog


života menadžmenta malog i srednjeg preduzeća. Rizik predstavlja mogućnost
ostvarenja nepredviđenih i neželjenih posledica. Rizik je prisutan u svim vrstama
preduzeća, bez obzira na njihovu veličinu. [24] Ono uključuje pogled na prethod-
ne događaje, želju za životom u sadašnjosti i preuzimanje neophodnog rizika da bi
se dostigli definisani ciljevi u budućnosti. Kada menadžment preduzeća želi da in-
vestira u izvesnu tehnologiju, on svoje odluke bazira na osnovu analize prošlosti.
Međutim, kada nova tehnologija počne s radom u budućnosti, menadžment
preduzeća neće biti siguran da li će njihovi potrošači odlučiti da konzumiraju
određeni proizvod ili da li će konkurenti napraviti sličnu investiciju i dostići po-
voljnu tržišnu poziciju.
221
Rizik predstavlja izazov i ne sme da bude smetnja. Preuzimanje rizika predstav-
lja način da se otkriju sopstvene sposobnosti preduzeća, koji treba da pomogne
oko poboljšanja kontrole sopstvene budućnosti, a menadžmentu obezbedi veću
samouverenost. Ako menadžment nije voljan da preuzime rizik, nikada neće biti
u mogućnosti da iskoristiti svoje potencijale.
Preduzetništvo zahteva kulturu preuzimanja rizika, što je veoma bitno kako
bi se realizovali preduzetnički potencijali. Razmatranje rizika je prirodno inte-
gralni deo svih poslovnih aktivnosti, a mogućnost neuspeha je uvek prisutna. Sa
širenjem poslovanja, problemi s kojima se susreće menadžment postaju sve broj-
niji i kompleksniji.
Donošenje odluke o tome da li izabrati rizičniju ili konzervativniju alternativu
zavisi od:
xatraktivnosti svake pojedinačne mogućnosti,
xverovatnoće uspeha ili neuspeha koju svaka opcija nagoveštava,
xnivoa gubitka koji je preduzeće spremno da podnese,
x stepena do kojeg napori preduzeća mogu da minimiziraju verovatnoću
neuspeha, odnosno maksimiziraju verovatnoću uspeha.
Kultura preuzimanja rizika ne znači da preduzetnik treba da postane kockar.
Postoji velika razlika izmeću nepromišljenih ljudi i preduzetnika. Kada govorimo
o riziku i upravljanju rizikom, nezaobilazno je i pominjanje faktora koji nastaju u
toku poslovnog procesa i doprinose pominjanju rizika u toku odvijanja poslovnog
procesa. Rizik se karakteriše sa tri ključna faktora, a to su [50]
xrizični događaj,
xverovatnoća događaja,
xveličina uloga.
Rizični događaj predstavlja pojavu, aktivnost ili događaj, koji mogu ostaviti
negativne posledice po poslovanje preduzeća. Verovatnoća rizika predstavlja
verovatnoću pojavljivanja određenog rizika. Veličina uloga je u stvari veličina gu-
bitka koja može da nastane ako dođe do rizičnog događaja.
Menadžment rizikom predstavlja izuzetno značajan deo celovitog sistema
menadžmenta u preduzeću, koji može veoma da utiče na ukupne rezultate po-
slovanja. Menadžment rizikom u malom i srednjem preduzeću može da obuhvati
sledeće potprocese: identifikaciju rizika, analizu i procenu rizika, planiranje reak-
cije na rizik, kontrolu primenjene reakcije na rizik. [50]
Prelaz iz centralno-planske privrede u tržišnu ekonomiji nije lak proces.
Mala i srednja preduzeća u zemljama u tranziciji izložena su različitim vrstama
rizika. Prethodne godine izolacije od internacionalizacije poslovanja, oskudice
preduzetničke kulture, težak pristup kreditima, kao i negostoljubiva politika i bi-
rokratsko uređenje u nekim od ovih zemalja, čine tranzicioni proces još težim i
rizičnijim za otpočinjanje sa poslovanjem i preduzetništvom.

222
Identifikacija rizika predstavlja kompleksan zadatak i čini fundamentalan ele-
ment poslovnog uspeha ili neuspeha. Neki od najznačajnijih rizika s kojima se
mala i srednja preduzeća suočavaju mogu se svrstati u kategorije [106] prikazane
na slici 56.

Slika 56. Vrste rizika u malim i srednjim preduzećima u zemljama u tranziciji

Operativni rizik nastaje usled:


xnedovoljnog razumevanja tržišne dinamike,
xnedostatka preduzetničkih veština i znanja,
x nedovoljne pristupačnosti konsultantskim uslugama i informacionim,
sistemima
xslabog razumevanje pripreme biznis plana
Nedostatak preduzetničkih veština i znanja. Jedna od važnih karakteristika tran-
zicionih ekonomija jeste visok nivo nasleđenog obrazovanja iz socijalističke ere,
veština koje generišu prethodni sistem edukacije i treninga. Ipak, to nije dobra os-
nova za zahteve koje nameće tržišna ekonomija. Problem uključuje neadekvatne
menadžerske, organizacione, planske, marketing, računovodstvene i stručne
veštine i znanja. Preduzetništvo je kulturno strani koncept. Većina mikro i malih
preduzeća su rezultat prinuđenih izbora koji nastaju usled velikog nivoa neza-
poslenosti.
Nedovoljno razumevanje tržišne dinamike karakteriše nedostatak informaci-
ja i znanja o poslovnim mogućnostima, nedostatak sposobnosti identifikacije
i određenja poslovnih mogućnosti i rizika. Razumevanje tržišne dinamike je
ključ uspeha novostvorenih preduzeća. Uspeh nekog operativnog poslovanja ne
obezbeđuje lični uspeh preduzetnika u istoj aktivnosti.

223
Nedovoljna pristupačnost konsultantskim uslugama i informacionim sistemima
podrazumeva nedostatak poslovne i tehnološke infrastrukture koja će da podrži
preduzetnika. Postoji veliki problem kod preduzetnika prilikom pronalaženja in-
formacija neophodnih za identifikaciju tržišnih mogućnosti.
Slabo razumevanje toga kako se priprema biznis plan. Biznis plan je od funda-
mentalnog značaja za prezentaciju preduzeća u naboljem mogućem svetlu. On je
od esencijalnog značaja za bolje razumevanje sopstvenog poslovanja, prezentacije
poslovanja potencijalnim investitorima i kreditnim institucijama.
Tržišni rizik nastaje usled:
xnepredvidivih inflatornih kretanja i promena kursne stope,
xneadekvatne infrastrukture,
xponašanja potrošača prilikom kupovine robe iz uvoza,
xsmanjenja tržišta usled pojave inostranih konkurenata,
xnedostatka jeftinih i pouzdanih pristupa kreditima i pogrešnog izbora part-
nera,
xcrne, odnosno sive ekonomije.
Nepredvidiva inflatorna kretanja i promena kursne stope. To je rizik od gubitka
koji je određen suprotnim kretanjima u cenama robe ili usled promene kursne
stope kojim je kotirana određena roba. Inflatorni rizik predstavlja veliki rizik kada
preduzeće posluje na način, da se datum ugovora o transakciji razlikuje od datuma
fizičke transakcije. Kada je stopa inflacije veoma velika, cene robe se menjaju iz
dna u dan.
Ponašanje potrošača prilikom kupovine robe iz uvoza. Decenije komercijalne
izolacije i iskustva inostranih preduzeća u PR-u i marketing tehnikama utiču na
ponašanje potrošača i čine uvoznu robu veoma atraktivnom. Ovo nadalje vodi ka
veoma maloj tražnji za domaćim proizvodima i uslugama.
Neadekvatna infrastruktura. U zemljama u tranziciji većina industrijske in-
frastrukture je ekonomski istrošena i nedostatak razvijenih mreža vodi ka
poteškoćama prilikom izbora dobavljača i kašnjenju prilikom isporuke proizvo-
da/usluga. Poljoprivredni i fabrički proizvodi, na primer, pate od kašnjenja pri
isporuci, nagomilanih zaliha i loše manipulacije s njima, što prouzrokuje manjak i
redukciju kvaliteta isporučene robe.
Smanjenje tržišta usled pojave inostranih konkurenata. Nerazvijenost lokalne
infrastrukture i zastarele poslovne tehnike daju veliku prednost inostranim
preduzećima koja dolaze sa mnogo boljim veštinama i iskustvima, čak i u onim
slučajevima kada kvalitet robe nije na visokom nivou.
Nedostatak jeftinih i pouzdanih pristupa kreditima i pogrešan izbor partnera.
Enormne poteškoće, s kojima se susreću mala i srednja preduzeća, predstavlja
nedostatak finansijskih sredstava, u prvom redu inicijalnog kapitala koji se priba-

224
vlja iz inicijalnih kredita da bi se započelo sa poslovanjem. To je jedan od ključnih
rizika s kojima se jedno malo i srednje preduzeće može suočiti. To ponekad natera
preduzetnika da uđe u partnerstvo s pogrešnom osobom. Ovaj rizik veoma je veliki
u porodičnim preduzećima, kada se prilikom selekcije partnera ne koriste objek-
tivni kriterijumi. Ovo neodgovorno ponašanje ključnih ljudi u preduzeću može
doneti preduzeću stečaj.
Crna ili siva ekonomija. Obaveze koje vlada nameće poreduzetnicima, kao što
su poreske obaveze, zdravstveno osiguranje, zaštita životne sredine, veliki su te-
ret za mala preduzeća, jer povećavaju njihove troškove, a istovremeno stavljaju u
mnogo bolji položaj pojedince koji se bave crnom ekonomijom (koji, na primer,
prodaju krijumčarenu robu).
Kreditni rizik je moguće opisati kao rizik od neispunjene obaveze ili nesol-
ventnosti, to jest rizik koje ugovorene strane ne mogu u potpunosti da pokriju
ugovorima. Mnogo veći rizik u neispunjenju definisanih obaveza postoji na finan-
sijskom tržištu nego što je to slučaj na tržištu roba i usluga. Na međunarodnim
tržištima prisutan je, takođe, i rizik transfera. Ako su prekomerne razmene re-
striktivno kontrolisane od centralne banke, dešava se da je nemoguće obaviti na-
platu. Za mala i srednja preduzeća u zemljama u tranziciji karakteristična je visoka
halapljivost i izloženost inflaciji. Veoma je važno da se izvrši precizna evaluacija
novčanog toka kako bi se preventivno delovalo i izbegla likvidacija generisana
ovom rizičnom situacijom.
Kulturni rizik predstavlja rizik od neuspeha kao posledicu ozbiljnih nedosled-
nosti ili nesklada između ponude proizvoda tranzicionog preduzeća i duboko
ukorenjenog sistema vrednosti, običaja, uverenja i stavova u datoj zemlji, regionu
ili ekonomskoj zajednici.
Ekonomski i politički rizik. Čak i u slučajevima kada preduzeća ne mogu da
upravljaju ovom vrstom rizika, moraju da definišu adekvatnu strategiju kako bi
ga premostila. U rizike ovog tipa mogu se svrstati oskudica izvora finansijskih
sredstava i odsustvo tržišta kapitala, poteškoće privlačenja „know-how“ i inves-
titora, loša transportna i komunikaciona infrastruktura, komplikovana adminis-
tracija, recesija, visok rast troškova proizvodnje, itd. Ekonomski i politički rizik
determinišu rizik zemlje. Ovo predstavlja jedan od indikatora koji koriste finansij-
ske institucije pri proceni rizika ulaganja u određenom regionu.

225
11. STRATEŠKI MENADŽMENT MALIH I SREDNJIH
PREDUZEĆA

11.1. Restrukturiranje i autsorsing velikih sistema i mala i


srednja preduzeća

11.1.1. Pojam i motivi restrukturiranja


Globalno gledano napredak tehnologije i fundamentalne nauke u poslednjim
godinama ubrzava se eksponencijalno. Period između naučnog otkrića i njegove
komercijalizacije drastično je smanjen u odnosu na pre petnaest ili dvadeset go-
dina. Poseban naglasak treba staviti na razvoj informacionih i komunikacionih
tehnologija, koje su zauvek promenile način života i rada ljudi. Paralelno sa
ovim dešavaju se krupne promene u svetskoj ekonomiji. Zaključivanje velikog
broja ekonomskih sporazuma i stvaranje različitih ekonomskih zajednica, dove-
lo je do integrisanja brojnih heterogenih tržišta u jedinstveno, globalno tržište.
Socio-kulturološki faktori poprimaju jednu sasvim novu dimenziju. Stvaranje
potrošačkog društva, promene životnog stila i druga socijalna kretanja, proizvod
su navedenih faktora. Dinamika kojom se sve menja, onemogućuje bilo kakva
precizna predviđanja poslovanja u većini delatnosti. Samim tim, teško je ostvariti
definisane ciljeve i poslovne strategije, a još je teže držati ih nepromenjenim u
dužem vremenskom periodu. Zbog toga se sa pravom može reći da je današnje
okruženje turbulentno i da ga odlikuje diskontinuitet. Jedino što je sigurno u vezi
s njim, to je da ništa nije sigurno. Tržišta koja su nekada važila za relativno sta-
bilna, sa povremenim oscilacijama, počela su izuzetno brzo da se menjaju. Pojava
novih konkurenata i nestajanje postojećih, postala je slika svakodnevnice. Životni
ciklus velikog broja proizvoda naglo se smanjio. Ista stvar desila se i sa životnim
ciklusom tehnologija. Njihove „S” krive počele su ubrzano da se smenjuju. Ukusi
potrošača postali su izuzetno sofisticirani, pri čemu im savremene tehnologije
omogućuju da veoma lako dođu do kvalitetnih proizvoda i usluga po niskim ce-
nama, svuda u svetu.
Privreda Srbije je tokom poslednje decenije pretrpela velike gubitke u proiz-
vodnji, zaposlenosti i nacionalnom dohotku. To je direktna posledica spoljnih
udara kao što su raspad bivše Jugoslavije, kolaps međurepubličke trgovine, ratni
sukobi, ogromni prilivi izbeglica. U tom periodu uvrežena inflatorna i hiperinfla-
torna politika do kraja su minimizirale i preostale produktivne aktivnosti privrede.
Ekonomski poremećaji, nastali u ovom periodu, odložili su temeljno i kvalitetno
restrukturiranje preduzeća i uticali na premeštanje većine ekonomskih aktivnosti
u zonu „sive“ ekonomije.

226
Posledica decenijskog poslovanja u ovakvim uslovima uticala je da sada imamo
preduzeća s velikim problemima, od kojih su najznačajniji: nedefinisani tržišno-
proizvodni programi, neprilagođenost preduzeća za poslovanje u novim tržišnim
uslovima, višak radne snage, s jedne, a s druge strane nedostatak kvalitetnih kadro-
va, tj. loše upravljačke i menadžerske strukture, nerazvijene funkcije poslovnog
planiranja, marketinga i prodaje i dr. Kao posledice toga u većini preduzeća evi-
dentni su visoki dugovi, nedostatak finansijskih sredstava i pristupa investiranju,
nedovoljno kvalitetni proizvodi, visoki troškovi poslovanja i nedostatak rešenja
koja treba da ponude menadžment strukture.
Da bi ovo prevazišle, organizacije moraju da prođu kroz proces restrukturi-
ranja. Time bi trebalo da ostvare diskontinuitet s dosadašnjim načinom funk-
cionisanja i postignu radikalno smanjenje jaza između stanja u kome se okruženje
nalazi i sopstvenog stanja i načina funkcionisanja. Restrukturiranje podrazumeva
pre svega promenu načina na koji zaposleni vide svet oko sebe, kao i značaj i ulogu
organizacije kojoj pripadaju u okruženju. Ono dalje podrazumeva redefinisanje i
promenu odnosa organizacije prema okruženju, a pre svega prema kupcima, kao
i promenu odnosa svih zaposlenih unutar nje i njihov dalji razvoj. Proces koji po-
drazumeva radikalnu promenu celokupnog organizacionog sistema, odnosno svo-
jinskih odnosa, poslovne filozofije, ciljeva, strategije, strukture, procesa i dinamike
funkcionisanja, u naučnoj i stručnoj literaturi poznat je kao restrukturiranje.
Restrukturiranje je proces koji se mora sprovesti u svim organizacijama kojima
preti stagnacija ili čiji razvoj nije bio usmeren u adekvatnom pravcu, zbog čega
su izgubile konkurentsku poziciju koju su dotle imale. Projekat restrukturiranja
obično zahteva veoma dug vremenski period i veliki intenzitet promena, zbog
čega ga treba primenjivati kao poslednje sredstvo i to onda kada je potpuno jasno
da određene organizacione reforme ili reorganizacija neće dati očekivane efekte.
Proces restrukturiranja podrazumeva izmene u postojećoj strukturi cilje-
va. Samim tim neophodno je napraviti i značajan strateški zaokret. Novi ciljevi
zahtevaju nove strategije, a izmene postojećih ciljeva iziskuju ponovno razmatra-
nje i redefinisanje postojećih strategija. Promene dalje obuhvataju poslovnu poli-
tiku, programe rada i plan razvoja. Izmena strateških odrednica za sobom povlači
i značajne izmene organizacione strukture, koja mora da bude u funkciji njihove
realizacije. Izgled nove organizacione strukture će naravno zavisiti i od promena
u procesima rada, koji će ponovo zavisiti od implementacije nove tehnologije rada
i tehničkih sredstava. Neretko se dešava da uvođenje nove tehnologije za sobom
povlači dramatične promene u procesu rada koji rezultuju stvaranjem tehnološkog
viška određenog broja zaposlenih. Usled te činjenice, organizacije su primorane
da izvrše smanjenje svoje veličine, što se manifestuje smanjenjem broja radnih
mesta, tj. otpuštanjem viška radne snage. Ova pojava je poznata pod imenom do-
unsajzing.

227
Daunsajzing je planirano smanjenje organizacije sa ciljem da se poveća efi-
kasnost njenog funkcionisanja. Daunsajzing treba da svede veličinu organizacije
na pravu meru, koja će omogućiti adekvatan nivo fleksibilnosti za obavljanje za-
dataka eksterne adaptacije i interne integracije. Samo organizacije koje uspešno
upravljaju svojim rastom i svojom veličinom, mogu da funkcionišu na današnjem
globalnom tržištu. Ovde se prirodno može postaviti pitanje veličine organizacije
i da li je bolje zadržati veličinu organizacije na nivou male, eventualno srednje ili,
ukoliko je reč o velikom sistemu, treba po svaku cenu zadržati njegovu veličinu.
Odgovor na ovo pitanje zavisi od konkretne situacije u kojoj se organizacija nalazi.
Male organizacije obično poseduju dovoljan nivo fleksibilnosti. Zahvaljujući ma-
lom broju zaposlenih, timskoj strukturi, brzom protoku informacija u svim prav-
cima i neformalnoj komunikaciji, ove organizacije su u stanju da veoma brzo uoče
šanse i pretnje na tržištu, a samim tim i da ih iskoriste, odnosno izbegnu. Problemi
organizacija ove veličine nastaju u oblasti finansiranja, dobijanja ozbiljnih i pro-
fitabilnih poslova, pristupu velikim i lukrativnim tržištima, itd. Velike organizacije
nemaju problema ove vrste. Međutim, njihov problem obično predstavlja tro-
most i nedovoljna responzivnost na zahteve tržišta i promene koje se dešavaju u
okruženju. Uzimajući ovo u obzir, daunsajzing ne treba shvatiti samo kao program
čiji je cilj smanjenje organizacije samo po sebi. Organizacije svih veličina imaju,
kako svoje prednosti, tako i svoje mane. Sposoban menadžment mora da definiše
optimalnu meru organizacione veličine koja odgovara njihovoj delatnosti u datom
vremenu, pri datim uslovima i uz odgovarajuća ograničenja. Iz toga proističe da
daunsajzing zapravo predstavlja planirano smanjenje organizacije na pravu meru,
u skladu s tekućim situacionim varijablama. Krajnji cilj projekta restrukturiranja,
a samim tim i daunsajzinga jeste da osposobi organizacioni sistem za opstanak
i borbu sa konkurencijom u uslovima koji vladaju na savremenom tržištu. Nje-
gova veličina, organizaciona forma i način funkcionisanja treba da budu u funkciji
organizacionog rasta i razvoja, omogućavajući ostvarenje zadovoljavajućeg nivoa
efektivnosti i efikasnosti.

11.1.2. Uloga i značaj MSP u restrukturiranju velikih sistema


Imajući u vidu sve prethodno navedeno proizilazi da restrukturiranje pred-
stavlja radikalnu promenu strukture i tržišne pozicije u cilju stvaranja blagostanja
za sve stejkholdere. Njime, kao što je već rečeno, dolazi do promena u većem broju
dimenzija preduzeća. S tim u vezi može se reći da restrukturiranje čine:
xposlovno (portfolio),
xorganizaciono,
xfinansijsko restrukturiranje.

228
Poslovno restrukturiranje odnosi se na promene u setu ukupnih poslovnih
aktivnosti, kako bi se stvorila efektivna konfiguracija poslovanja. Poslovno re-
strukturiranje predstavlja realizaciju niza transakcija koje obuhvataju prodaju
određenih sredstava i pripajanje poželjnih ili ekonomski atraktivnih poslova. To je
dezinvestiranje dela preduzeća koji se smatra perifernim u odnosu na dugoročnu
strategiju preduzeća, odnosno pripajanje kroz kupovinu drugih preduzeća ili de-
lova preduzeća koja mogu ojačati poslovno jezgro. U tom smislu mala i srednja
preduzeća mogu ostvariti eksterni rast kroz pripajanje ili preuzimanjem od strane
većih sistema, u procesu njihovog restrukturiranja. Često se dešava da mala i sred-
nja preduzeća (što je već objašnjeno) nemaju uslova, bilo da su oni finansijske,
kadrovske ili neke druge prirode, za ostvarenje daljeg internog rasta.
Aktivnosti, koje su prethodno pomenute, nazivaju se akvizicija (preuzimanje)
jednog od strane drugog preduzeća ili merdžer (spajanje) dva preduzeća. Postoji
nekoliko teorija o tome zašto dolazi do akvizicija i merdžera. Tako motivi mogu
biti poslovna i finansijska sinergija, diversifikacija, strateško repozicioniranje, pot-
cenjenost sredstava i dr. Smatra se da akvizicije i merdžeri dovode do ostvarenja
poslovne sinergije po osnovu korišćenja ekonomije obima, podele fiksnih troškova
usled povećane proizvodnje, upotrebe posebnih veština ili sredstava koja se već
koriste za proizvodnju određenog proizvoda, ili proizvodnju povezanih proizvoda
i dr. Takođe važi mišljenje da merdžeri i akvizicije omogućavaju ostvarenje finan-
sijske sinergije kroz sniženje troškova kapitala usled stabilnijih novčanih tokova i
finansijske ekonomije obima. Merdžeri i akvizicije omogućavaju preduzećima da
kroz strateške kupovine drugih preduzeća izvrše diverzifikaciju, ali i da preuzi-
manje iskoriste kao sredstvo za strateško repozicioniranje i brzo prilagođavanje
promenama u okruženju. Danas se često o merdžerima i akvizicijama govori kao
o procesu koji se ne razdvaja. Ipak je, bar formalno, potrebno napraviti distinkciju
između ova dva pojma.
Merdžer predstavlja kombinaciju dva preduzeća pri čemu jedno od preduzeća
gubi svoj pravni identitet i subjektivitet i prestaje da postoji. Treba napomenuti da
merdžer nije isto što i konsolidacija, s obzirom na to da predstavlja spajanje dva
preduzeća i formiranje potpuno novog, pri čemu spojena preduzeća prestaju da
postoje. Uzimajući u obzir zakonske aspekte merdžer može biti zakonski i supsidi-
jarni. Zakonski merdžer postoji kada ono preduzeće, koje pripaja drugo, preuzima
sredstva i obaveze preuzetog preduzeća na način koji je propisan zakonom jedne
zemlje. Supsidijarni merdžer nastaje onda kada preuzeto preduzeće postaje filijala
roditeljskog preduzeća. S poslovnog aspekta merdžeri mogu biti: horizontalni,
vertikalni i konglomeratski. Horizontalni predstavljaju spajanje preduzeća iste
delatnosti, vertikalni predstavljaju spajanje preduzeća iz međusobno povezanih
delatnosti, dok konglomeratski predstavljaju spajanje preduzeća iz različitih de-
latnosti.

229
Akvizicija predstavlja preuzimanje kontrole nad drugim preduzećem, filijalom
drugog preduzeća ili određenim sredstvima drugog preduzeća. Ona se ostvaruje
kupovinom akcija ili sredstava drugog preduzeća, pri čemu preduzeće koje pri-
paja (preuzimač) postaje većinski vlasnik, dok preduzeće koje se pripaja (ciljno
preduzeće) ne mora obavezno da prestane da postoji. Preuzimanja mogu biti
prijateljska i neprijateljska. Kod prijateljskog preuzimanja menadžment ciljnog
preduzeća je saglasan i preporučuje vlasnicima (akcionarima) da odobre preuzi-
manje. Kod neprijateljskog menadžment je protiv preuzimanja, ali preuzimač za-
obilazi menadžment i obraća se direktno vlasnicima (akcionarima). [93]
Organizaciono restrukturiranje je često nastavak zaokreta u strategiji i fi-
nansijskoj strukturi. Organizaciono restrukturiranje može imati različite oblike
i odnosi se na organizacionu transformaciju. Promene u organizaciji usmerene
su na korporativnu kulturu, procese, sisteme, broj zaposlenih, nivoe upravljanja i
dr. Analize postojećeg modela organizacije treba da ukažu na stepen efikasnosti,
efektivnosti i fleksibilnosti postojećeg organizacionog modela. Ove analize obuh-
vataju brojne aspekte funkcionisanja organizacije i od ključnog su značaja za njeno
razumevanje, kao i za razumevanje uzroka koji su doveli organizaciju u nezavidnu
poziciju
Finansijsko restrukturiranje se pre svega odnosi na promene u strukturi kapi-
tala preduzeća. Ono obično podrazumeva uključivanje visokog nivoa duga kako
bi se povećala zaduženost preduzeća i tako smanjila mogućnost da ono postane
predmet preuzimanja od strane drugog preduzeća.
Sva preduzeća mogu restrukturirati svoje poslovanje formulisanjem i primenom
različitih strategija. Sve one bi se mogle podeliti na:
xstrategije kontrakcije delatnosti i ozdravljenje preduzeća,
xstrategije vlasničkog i finansijskog restrukturiranja,
xstrategije rasta i razvoja preduzeća.
Projekat restrukturiranja predstavlja izuzetno složen projekat u koji, pored
projektanta, mora biti uključen i celokupan menadžment tim organizacije. Postoji
više načina na koji se ovi projekti realizuju. Međutim, struktura projekta se, u gru-
bim crtama, može prikazati na sledeći način:
1. analiza šireg okruženja u kome organizacija deluje,
2. analiza užeg okruženja u kome organizacija deluje,
3. analiza postojećeg modela organizacije,
4. analiza kadrovske strukture,
5. analiza organizacione kulture,
6. predlog pravaca restrukturiranja.

230
U svakom procesu restrukturiranja neminovno dolazi do odvajanja „corn“ i
„non-corn“ delatnosti, odnosno onih koje su jezgro poslovanja preduzeća i koje
su ekonomski isplative i onih delatnosti koje se gase ili se prepuštaju na obav-
ljanje specijalizovanim preduzećima. To znači da dolazi do jasnog definisanja
jezgra kompetencija i, na osnovu toga, definisanja osnovnih procesa, koji se za-
tim smeštaju u istu komponentu strukture. Slično se radi i sa procesima podrške.
Oni se definišu i uređuju u drugu komponentu strukture. Prateći procesi obično
se prepuštaju autsorsingu, to jest izdvajaju se iz organizacije i poveravaju orga-
nizaciji koja je specijalizovana za tu vrstu delatnosti. MSP šansu, u kooperaciji s
velikim sistemima, mogu tražiti upravo iz ovakvih procesa restrukturiranja velikih
preduzeća. U svetu je veliki broj industrija u kojima su veliki sistemi prošli pro-
cese (ili još uvek prolaze) restrukturiranja, a autsorsing se prepušta MSP koja su
se specijalizovala u određenoj oblasti, bilo da su to proizvodi ili usluge. Tipičan
primer je automobilska industrija u čijoj „pratnji“ se nalazi veliki broj malih i sred-
njih preduzeća koja proizvode sitnije sklopove i podsklopove, a neretko i čitave
delove koji se ugrađuju u finalni proizvod. Ovo je iz aspekta MSP vrlo bitno iz
prostog razloga što je takva saradnja dugoročna, naravno ukoliko se poštuju ro-
kovi, kvalitet itd., jer malim i srednjim preduzećima obezbeđuju siguran plasman
i naplatu potraživanja, što je upravo jedan od njihovih najvećih problema, dok ih
istovremeno primoravaju da neprestano inoviraju i podižu kvalitet zbog velike
konkurencije.
Restrukturiranje predstavlja konkretan odgovor na uspostavljanje ubrzanih i
radikalnih poboljšanja u načinu organizovanja i funkcionisanja. Sve organizacije
čiji je razvoj u većoj meri divergirao u odnosu na razvoj tržišta koje opslužuju i
celokupnog okruženja kome pripadaju, treba što pre da se upuste u proces re-
strukturiranja i izbegnu dodatne udare na sopstvenu stabilnost, usled pojačavanja
krizne situacije u koju su zapale. Restrukturiranje će im pomoći da, na potpu-
no nov način, sagledaju svet oko sebe, uspostavljajući nove strateške odrednice,
menjajući svoju organizacionu strukturu, procese koji ih prožimaju, kao i kulturu
koja je u njima preovlađujuća. Istovremeno će mala i srednja preduzeća moći da
se „priključe“ velikim sistemima i na taj način obezbede eksterni rast ili u krajnjem
slučaju siguran plasman svojih proizvoda/usluga, uključivanjem na tržišta koja su
im do tada bila nedostupna.

231
11.2. Analiza transakcionih troškova kao model odlučivanja
o dizajnu poslovnih mreža malih preduzeća

11.2.1. Pojam transakcionih troškova


Transakcija je aktivnost ili skup aktivnosti koje je neophodno obaviti da bi
određeni proizvod ili usluga prešli granice organizacionog sistema ili nekog nje-
govog dela. Troškove, koji su vezani za realizaciju tih aktivnost,i nazivamo tran-
sakcionim ili opisno ih možemo nazvati troškovima prelaza. Povlačeći paralelu
između organizacionog i mehaničkog sistema, transakcioni troškovi bi bili ana-
logni ulju u mehaničkom sistemu. To su troškovi koji predstavljaju cenu lakšeg
kretanja. Zadatak preduzetnika nije samo da eksperimentiše s novim tehnološkim
metodima, već da iz mnoštva tehnološki mogućih metoda odabira one koje su u
stanju da najbolje i najjeftinije opslužuju javnost onim stvarima koje su joj najur-
gentnije potrebne za ostvarenje razlike između tržišnih operacija i transakcija,
pri čemu bi same transakcije trebalo da budu bez troškova, dok bi operacije u
sebe uključivale proceduru savladavanja troškova dolaska u priliku za obavljanje
transakcija. Međutim, analitička vrednost same kategorije transakcionih troškova
postaje problematična kad pokušamo da je povežemo s konceptom oportunitet-
nog troška. Svaka akcija ima svoj oportunitetni trošak, bez obzira na to da li je
operacija ili transakcija. [46]
Transakcioni troškovi odnose se na troškove otkrivanja relevantnih cena,
pregovaranja i zaključivanja ugovora, troškove traženja i informisanja, troškove
pregovaranja i odlučivanja i troškove sprovođenja ugovora. Sumarno rečeno,
to bi trebalo da budu troškovi izlaženja na kraj s nepotpunim znanjem, nepot-
punom informisanošću i ograničenim mogućnostima predviđanja, uključujući
predviđanje budućeg ponašanja drugih ljudi. Ali, kakva je konceptualna razlika
između tih transakcionih troškova i svih drugih troškova „rešavanja problema“ s
kojima se svakodnevno suočavamo u životu, ali i u obavljanju poslovnih operacija,
koji nisu uključeni u standardne transakcione troškove? Uzmimo, recimo, da biz-
nismen potpisuje ugovor ili kupac kupuje hleb od pekara. Da li su ove operacije
bez transakcionih troškova (trebalo bi da budu, u skladu sa standardnom anal-
izom teorije transakcionih troškova)? Da li je put biznismena od kuće do posla
bez troškova? Ili penjanje liftom? Ili hodanje od kancelarije do sale za sastanke?
Ili podizanje olovke da se potpiše ugovor? S druge strane, da li rukovanje kupca i
pekara predstavlja aktivnost bez transakcionih troškova? Ili njegova vožnja kući?
Ili možda jedenje hleba, korišćenjem viljuške i noža? Sve su ovo situacije koje st-
rogo posmatrano ne uključuju transakcione troškove. A opet nisu besplatne u vrlo
jasnom i očiglednom smislu reči.
Najjednostavnije rečeno transakcioni troškovi predstavljaju cenu pripreme i
kontrole kretanja robe i usluga na tržištu ili unutar organizacionog sistema. [28]

232
11.2.2. Nesavršenost tržišta i transakcioni troškovi
Dugo vremena ekonomisti nisu ozbiljno uzimali u razmatranje problem nas-
tanka, razloge postojanja i granice firme. Klasična politička ekonomija Adama
Smita i njegovih učenika bila je skoncentrisana na sistem cena i objašnjenje zašto
ekonomskoj saradnji pojedinaca ne treba tutorstvo vlade, već sloboda i decen-
tralizacija aktivnosti. Firma je bila van fokusa, utoliko više što je u tim pionir-
skim danima ekonomske teorije dominirala privreda sa ključnom ulogom indi-
vidualnog preduzetnika, i korporacijama u povoju, pa samo pitanje organizacije
firme i kompatibilnosti njenih organizacionih principa sa principima objašnjenja
nevidljivom rukom nije izgledalo tako važno i urgentno. Kasniji razvoj u okviru
neoklasične teorije modelirao je ekonomsku analizu preko pretpostavki koje su
u osnovi bile saglasne sa klasičnom ekonomijom ili su proisticale iz nje. Ukupna
ekonomska aktivnost objašnjavana je interakcijom zainteresovanih pojedinaca
koji maksimizuju korisnost, vođeni informacionom navigacijom mehanizma cena
u osvetljenom prostoru, široko dostupnog znanja i poznatih poslovnih alterna-
tiva. Sve je moglo da liči samo na tehnički rafinisanu verziju Smitove priče o pi-
varu i pekaru i dugoročnim stabilnim tendencijama uspostave „prirodnih cena”, ili
današnjim rečnikom rečeno – ekonomske ravnoteže.
S povećanjem nesavršenosti tržišta uloga „nevidljive ruke tržišta“ menja se
svesnim uticajem menadžmenta, odnosno „vidljivom rukom hijerarhije“. Razvoj
poslovnih i proizvodnih sistema obavljao se kroz proces uključivanja, obuhvata-
nja, spoljnih transakcija u jedinstven proces, pod jednim autoritetom. Pronalaženje
adekvatnih metoda za objektivno donošenje odluka o tome šta treba da bude ili
postane unutrašnja transakcija, a šta ne, i danas je problematika transakcionih
troškova. Više autora bavilo se ovom problematikom i većina je došla do zaključka
da presudan uticaj na transakcione troškove ima nesavršenost tržišta i kompleks-
nost organizacione strukture.
Situacija, s kojom je preduzetnik u nekoj firmi suočen, nije situacija rizika, kao
matematički proračunljive verovatnoće ishoda, već strukturne neizvesnosti u po-
gledu sadašnjih i budućih poslovnih alternativa. On nije u prostoru prebrojivog
skupa mogućnosti koje su unapred poznate, pa samo treba izvršiti izbor, već u
prostoru informacionog polumraka, u kome ni broj ni kvalitet budućih rešenja
nije poznat. Preduzetnički rizik („neizvesnost“) nije homogen skup događaja koji
se može matematički modelirati, već nepredvidiva mogućnost da se desi nešto
novo i fundamentalno drugačije, čemu će on morati da se prilagodi, a što se na
osnovu postojećeg znanja ne može predvideti. Stoga, nije moguće izvršiti osi-
guranje preduzetničkog profita kod nekog osiguravajućeg društva. Firma se tako
kod Najta tretira kao jedna vrsta organizacije sa podelom rizika između vlasnika,
menadžera i zaposlenih u pogledu nepredvidivih događaja u budućnosti. [46]
S obzirom na to da se tržišne odluke donose u uslovima nepotpunosti informacija,
one su opterećene:

233
a) ograničenom racionalnošću učesnika,
b) oportunizmom.
Problem ograničene racionalnosti može biti „Ex ante“ i „Ex post“.
„Ex ante“ ograničena racionalnost odnosi se na problem utvrđivanja svih
mogućih rezultata transakcije pre njenog dešavanja. Ako je predmet transakcije
kompleksan proizvod ili usluga, s većim brojem nenormiranih karakteristika,
tada je napor (vreme i znanje) uložen u definisanje ugovora o predmetu transak-
cije prilično velik, a time i nivo transakcionih troškova. U tom smislu kažemo da
kompleksnost predmeta ugovora utiče na težnju ka obuhvatanju transakcije. To
će usmeravati razvoj organizacije u pravcu vertikalne diferencijacije ili integracije,
kako bi se smanjili troškovi upravljanja, nastali usled ograničene racionalnosti.
Iako motiv za obuhvatanje transakcije od strane kupaca raste sa kompleksnošću,
konačnu odluku treba doneti poređenjem troškovne transakcije i jedinične di-
rektno plaćene cene, s jedne strane, i interne cene koštanja i dodatnih troškova, sa
druge strane. I na strani preduzeća koja prodaju transakcioni troškovi rastu, izaz-
vani povećanim troškovima ugovaranja, koordinacije u toku realizacije ugovora i
troškova otklanjanja reklamacija u garantnom roku.
„Ex post“ ograničena racionalnost i njeno minimiziranje, takođe, utiču na ukup-
nu cenu transakcije. Ovo podrazumeva utvrđivanje – da li je za dati novac dobi-
jeno ono što je traženo. U praksi se pokazalo da se usled ove nesavršenosti tržišnih
odnosa, uvode ulazne kontrole i to ili u firmi kupca ili eksterna kontrola kod
dobavljača, na izlazu procesa. Sa druge strane, firma prodavac mora obračunavati
troškove obezbeđenja od rizika naplate i kursnih razlika u završnoj fazi transak-
cije.
Oportunizam, kao oblik ponašanja ispoljava se u težnji učesnika da se na
tržištu ponašaju u skladu sa ličnim interesom koji u određenoj meri sadrži štetu
ili troškove za druge učesnike. „Ex ante“ i „ex post“ oportuniteti se možda najbolje
mogu videti na problemu osiguranja. U bazi, problem oportunizma je kontrolisani
model ograničene racionalnosti u kome jedna strana tendenciozno kontroliše
faktore bitne za predmet ugovaranja (osiguranik prikriva rizike, „ex ante“ vari-
janta oportunizma, ili prave činjenice o uslovima nastanka i nivou štete, „ex post“
oportunizam). U principu to znači da osiguravajuće društvo ili kompanija mora
angažovati stručnjake za procenu rizika ili veštake za procenu štete što neminovno
dovodi do povećanja vremena i troškova transakcije. U proces pregovaranja sva-
ko ulazi sa određenom dozom oportunizma što dovodi do toga da su procedure
minimiziranja šteta, usled prikrivanja informacija, uvedene u standardni proces
rada. Na veličinu transakcionih troškova utiče i broj učesnika na tržištu sa istim
ili približno sličnim tržišnim mogućnostima. Na hipotetički savršenim tržištima
postoji neograničen ili relativno veliki broj učesnika, gde postoji sloboda izbora i
konkurencijom ograničen domen pregovaranja. Usled malog broja učesnika na
strani tražnje ili ponude ili obe strane (monopol, oligopol, oligopson ili monopson)
dolazi do povećane težnje ka oportunizmu kao standardnom obliku ponašanja.

234
Vrlo značajnu komponentu savršenosti tržišta predstavlja i njegova institucio-
nalna organizacija. U tom pogledu se, kao značajni elementi institucionalne orga-
nizacije tržišta za generisanje nivoa transakcionih troškova, mogu navesti: [23]
xzakonska regulativa o sklapanju tržišnih ugovora (trgovinsko pravo),
xpravna sigurnost, i zaštita ugovora (primena zakona i odluka suda, sigurn-
ost instrumenata za obezbeđenje plaćanja...),
xadministrativno ograničavanje slobode tržišta (instrumenti zaštite domaćeg
tržišta, kontingenti, devizno plaćanje...),
xefikasnost institucija koje obezbeđuju robni i finansijski tok transakcije (tra-
janje carinjenja, vreme potrebno da novac dođe na račun, mogućnost ras-
polaganja novcem, rad robnih berzi kapitala i dr.).

Slika 57. Model uslovljenosti transakcionih troškova

S većim stepenom organizacije tržišta niži su troškovi transakcija koje se na


njemu obavljaju i obratno.
Dejstvo malog broja tržišnih učesnika i njohova dosta loša institucionalna or-
ganizacija kod nas dovode do relativno česte upotrebe oportunizma u realizaciji
transakcija, te se i troškovi vezani za njih nalaze na visokom nivou, u odnosu na
njihov nivo u zemljama sa razvijenijim tržištem. Ovakvo stanje generiše organiza-
cione, a posebno strukturne anomalije u našim malim i srednjim preduzećima,
koje su rezultat permanentne težnje da se obuhvati što je više moguće transak-
cija u okviru sopstvene strukture. Ovakav pravac razvoja, uz slabu razvijenost
menadžerskih kompetencija i instrumenata, vodi ka neefikasnosti struktura, usled
rasta troškova unutrašnjih transakcija.

235
11.2.3. Metodološke osnove primene transakcionih troškova
Primenom teorijskih konsekvenci analize transakcionih troškova na problema-
tiku organizacionog strukturiranja utvrđeno je, još 1934. godine, da nivo tran-
sakcionih troškova može biti merilo efikasnosti organizacije. Može se reći da je
spoljna granica firme promenljiva veličina i da zavisi od analize troškova. Uko-
liko su troškovi prelaska proizvoda ili usluga iz preduzeća na tržište veći nego
troškovi prelaska između organizacionih jedinica, firma će formirati sopstvenu
organizacionu jedinicu sa specijalizacijom koja je najviše doprinela rastu tržišnih
transakcionih troškova. Ova analiza nam ukazuje na to gde su ekonomske granice
rasta firme, i daje ekonomski racionalan predlog horizontalne i vertikalne eks-
panzije. Može se reći da postoji veći broj faktora koji ograničavaju ekspanziju
rasta firme. (1) Troškovi planiranja unutar firme radi koordinisanog rada većeg
broja organizacionih jedinica ili delova firme mogu uticati na smanjenje efekata
obuhvaćene transakcije, i može se odraziti na pad prinosa preduzetničke funkcije
usled gubitka zbog loše koordinacije. (2) Što je veći broj transakcija unutar firme,
veća je verovatnoća greške, zbog loše alokacije faktora proizvodnje. (3) Usled rasta
firme dolazi do gušenja konkurencije čime firma postaje monopolista. U takvim
uslovima rast tražnje determiniše rast inputa koji dalje može usloviti rast cena
inputa. Na kraju se izjednačavaju uštede, usled smanjenja transakcionih troškova,
a povećavaju troškovi nabavke. Zaključak ove analize je da što su veći troškovi
korišćenja tržišnih mehanizama tim je veći prostor za stvaranje novih firmi. Motiv
preduzetnika da osnuje novu firmu je u oceni da li proizvod ili uslugu može plasi-
rati na tržište sa transakcionim troškovima nižim od konkurencije. Ovde svakako
prepoznajemo probleme naših malih i srednjih preduzeća. Naša preduzeća, kao i
njihova unutrašnja struktura, proizvod su planske, a zatim i dogovorene ekonomi-
je, te pri njihovom formiranju i razvoju nije vođeno računa o analizama ovakvog
tipa. Svedoci smo da i sada, u vreme njihovog oporavljanja od propadanja u pret-
hodnim godinama, nisu vršene analize koji delovi preduzeća treba da se zadrže i
dalje razvijaju, a koji ne, već se utopistički žele oživeti čitavi sistemi, u cilju zado-
voljenja nekih interesa kojima nije mesto u ovom radu.
Primena transakcionih troškova u analizi preduzeća omogućuje rešavanje jed-
nog od osnovnih pitanja optimizacije organizacione strukture, da li je za firmu
isplativije zaokruživanje reprodukcionog procesa ili korišćenje kooperativnih
ugovora sa tržišnim partnerima. Vilijamson (1981) je šematski prikazao pojed-
nostavljenu situaciju nekog proizvodnog preduzeća, slika 58.

236
Slika 58. Efektivne granice preduzeća

Odeljenja S1, S2, S3 predstavljaju tehnološko jezgro proizvodnje finalnog


proizvoda, C2-0 je odeljenje za proizvodnju ključnog sklopa tog proizvoda i D-0
je unutrašnja distribuciona jedinica. Elementi C1-B, C2-B, C3-B itd., su učesnici
na tržištu klasifikovani prema vrstama transakcija konkretnog preduzeća. [23]
Veza između visine transakcionih troškova i specifičnost zahteva, koji se pos-
tavljaju od posmatranih delova, osnovna su determinanta modela na osnovu koga
je doneta odluka o formiranju ovakve globalne strukture preduzeća. Grafički pri-
kaz modela dat je na slici 59.
Generalno model se svodi na pitanje – proizvoditi ili kupiti. Nije teško izvesti
zaključak da ukoliko su zahtevi nespecifični ili čak standardni, u najvećem bro-
ju slučajeva će se oni zadovoljiti kroz tržišne transakcije, tj. proizvod ili usluga
će se kupiti na tržištu. Važi i obratno, ako su zahtevi specifični, nestandardni i
istovremeno imaju osobinu određene periodičnosti ili masovnog pojavljivanja,
realizovaće se u okviru preduzeća, to jest proizvodiće se.

Slika 59. Grafički model odlučivanja o obuhvatanju transakcija

237
Troškovi koordinacije između delova preduzeća su funkcija specifičnosti
zahteva A.
S – nivo transakcionih troškova,
C = f(A) – razlika troškova proizvodnje unutar preduzeća i kupovine
na tržištu,
G = g(A) – razlika troškova upravljanja proizvodnjom i realizacijom
tržišnih ugovora.
Pojašnjenje datog modela odlučivanja je da dok je zbir funkcija C i G pozitivan,
isplativije je zahteve ispuniti preko tržišta, odnosno kada je zbir manji od nule
zahteve treba ispuniti u okviru same firme.

11.2.4. Transakcioni troškovi i restrukturiranje kod nas


Veliki broj malih i srednjih preduzeća u svim delatnostima, kod nas je osno-
van tek nakon stvaranja zakonskih, tržišnih i institucionalnih uslova za ekspan-
ziju privatne inicijative. Usled nerazvijenosti tržišta, transakcioni troškovi bili su
izuzetno visoki. Mnogo jednostavnije je bilo uložiti napor u osvajanje proizvod-
nje nekog potrebnog sklopa, dela ili tehnološke opreme, nego naći odgovarajućeg
dobavljača. Međunarodne sankcije, koje smo trpeli devedesetih godina, izazvale
su novi rast transakcionih troškova, jer je bili nemoguće da se uveze ili izveze
roba koja tradicionalno ima tražnju i u inostranstvu. Kao odgovor došlo je do
velikog broja pokušaja razvoja strukture diverzifikacijom u smeru interne real-
izacije izgubljene tržišne transakcije. U slučajevima u kojima se i uspevalo došlo
je do nekontrolisanih tehnoloških i ekonomskih posledica. Nakon ukidanja sank-
cija i nekoliko godina razvoja tržišta, može se konstatovati da je došlo do stag-
nacije, pa čak i blagog pada transakcionih troškova. Naravno, ovo je posledica i
oživljavanja privrede, velikih sistema ili bar njihovih delova. U granama s visokim
organskim sastavom kapitala, pozitivni talas privatizacije se nije osetio, tako da
kao posledicu toga danas u većini ključnih industrijskih grana imamo najskuplje
proizvode, odnosno najviše unutrašnje transakcione troškove. Kretanje trans-
akcionih troškova preslikava se i u uslužnim granama, čime se i objašnjava eks-
panzija uslužnih preduzeća. Sa zasićenjem tržišta došlo je i do stagnacije i pada
transakcionih troškova. Međutim, oni su i dalje znatno veći od prosečnih u razvi-
jenijim zemljama. Kao najbolji dokaz tome mogu se uzeti, i pored relativno lošeg
kvaliteta cene turističkih, transportnih i drugih vrsta usluga. Možda je najintere-
santnije da kod nas najniži nivo transakcionih troškova, ali i tržišnih cena, imaju
najsofisticiranije usluge kao što su marketinške, konsalting, inženjering, softverski
inženjering itd. To je i osnovni razlog zašto broj firmi i kvalitet usluga u tim delat-
nostima ne raste zadovoljavajućim tempom.
238
Iz prethodno iznetih analiza mogu se izvesti dva zaključka za naša mala, a
naročito srednja i velika preduzeća. Prvi zaključak je da ako je firma ili njeni de-
lovi veličine iznad optimalne, onda su prinosi od integracije pojedinih faza nji-
hovog jedinstvenog menadžmenta manji, nego što bi bile uštede na troškovima
tržišnog povezivanja s partnerom. Radi povećanja efikasnosti i efektivnosti tre-
balo bi izvršiti njihovu transakcijama uslovljenu fragmentaciju. Drugi zaključak
odnosi se na neophodnost razvoja kvalitetnog sistema praćenja troškova na
osnovu koga bi se vršio pritisak na sve procese rada duž celog reprodukcionog
ciklusa. Na taj način bi se implementirao uticaj tržišta na sve nivoe preduzeća,
razvila inovativnost i povećala efikasnost. Ovakav sistem bi zaštitio „zdrave delove
preduzeća od neizlečivih“. Ako sadašnje organizacione strukture naših preduzeća
ocenjujemo kao statičke, mehaničke i centralizovane, onda strukture „skrojene“
uvažavanjem transakcionih troškova možemo oceniti kao dinamičke, organske i
decentralizovane.
Na osnovu svega iznetog i preporuke date velikim kompanijama da na osnovu
ovog modela razvijaju osnovnu tehnološku kompetenciju i marketinške operaci-
je, a da rast ostvaruju putem uključivanja većeg broja kooperativnih preduzeća,
možemo reći da je jedan od budućih smerova razvoja malih i srednjih preduzeća
upravo u kooperativnoj saradnji s većim sistemima kako na domaćem tako i na in-
ostranom tržištu. U ovakvoj vrsti poslovnih mreža mala i srednja preduzeća nisu
iskorišćena. Naprotiv, ona u napretku i razvoju velikih vide svoju šansu, a u slučaju
njihovog neuspeha, zbog niskog učešća kapitala i fleksibilnosti, lako mogu sma-
njiti svoje operacije. [23]

11.3. Sposobnost malih preduzeća da kreiraju strateške


alijanse

11.3.1. Pojam strateških alijansi i motivi za njihovo formiranje


Poslednjih godina jedno od najznačajnijih pitanja koje je u fokusu, kako
teoretičara tako i praktičara menadžmenta, jeste kako osvojiti, očuvati i uvećati
znanje i kompetentnost kompanija u uslovima izražene neizvesnosti. Iskust-
va pokazuju da je proces učenja uslovljen razvijanjem veza i odnosa između
različitih učesnika na tržištu. Intenzivno uključivanje u mreže i njihova ispre-
pletanost podstiču proces učenja i direktno se odražavaju na poslovne perfor-
manse preduzeća. Strategijski savezi sa drugim organizacijama i institucijama
omogućavaju da se uspešnije upravlja najvrednijom imovinom, jer brzina i kvalitet
inovacije u svim oblastima postaje ključni faktor poslovnog uspeha. Mreže sa
kritičnom masom znanja koje, pored ostalog, generiše neprekidan lanac veza i
odnosa, stvaraju superiornu vrednost za potrošače i ostale stejkholdere.

239
Strateške alijanse, kao poslovni savezi između dva ili više preduzeća van na-
cionalnih granica, predstavljaju jedan od najbržih načina da se realizuje global-
na strategija. Najveći razlog za formiranje strategijske alijanse jeste činjenica da
se iz partnerstva dva ili više preduzeća ili poslovnih jedinica postižu strategijski
značajni ciljevi koji su od zajedničkog interesa. U periodu od 1992. do 1997. go-
dine formirano je preko 20.000 alijansi, što je bilo četiri puta više nego u periodu
prethodnih pet godina. U poslednje vreme ovaj trend se nastavlja ali sa blagim
padom. U suštini svake alijanse jesu zajednički interesi koji su važni za partnere i
uključuju kompleksnu integrisaciju ili razmenu njihovih određenih resursa i spo-
sobnosti. Alijanse se često formiraju širom sveta da bi se u značajnoj meri podelili
rizik i troškovi istraživačko-razvojne funkcije. One obično uključuju zajednička
ulaganja dve ili više kompanija koje razvijaju zajedničku dugoročnu strategiju us-
merenu na tržišno liderstvo. Pored poznatog strategijskog pitanja: „U kom poslu
mi konkurišemo“ sve češće kompanije postavljaju pitanje: „Da li bi trebalo uključiti
i spoljnjeg partnera u naše poslovanje?“. Strategijske alijanse formiraju se u kon-
tekstu dugoročnog strategijskog plana preduzeća u težnji da se poboljša ili bitno
promeni njegova konkurentska pozicija na globalnom nivou. [60]
Strategijske alijanse su dugoročni savezi između posebnih ali povezanih
preduzeća sa ciljem sticanja i održavanja jedinstvene konkurentske prednosti u
odnosu na druga preduzeća koja se nalaze izvan mreža. Osobine strateških alijansi
kao forme mreža su sledeće: [47]
xpartneri ostaju nezavisni posle formiranja alijansi,
xdele koristi od alijanse i kontrolu rezultata aktivnosti,
xdoprinose razvoju tehnologije, proizvoda i međuzavisnih odnosa.
Značajna karakteristika strategijskih alijansi jeste da njihovo trajanje nije vre-
menski ograničeno.
Postoje različiti motivi za povezivanje kroz strategijske alijanse. Svaki učesnik
ima svoje motive, u zavisnosti od svog strategijskog položaja, kompetentnosti,
konkurentnosti, raspoloživosti resursa i izloženosti riziku. Na osnovu rezultata
brojnih istraživanja mogu se navesti neki od najzastupljenijih motiva:
xosposobljavanje za intrenacionalizaciju poslovanja na globalnom tržištu.
Veliki broj kompanija pozicioniran je na zrelim tržištima i ulaskom u
strateške alijanse omogućavaju lakšu promenu svoje orijentacije;
x probijanje tržišnih barijera i efikasnije uključivanje na tržišta u razvoju
preko lokalnih partnera;
xzaštita konkurentske pozicije na već osvojenom tržištu;
xsmanjivanje potencijalnih opasnosti od novih konkurenata neutralisanjem
tržišne neizvesnosti i imperativa tržišnog lidera;
xefikasnije korišćenje postojećih resursa, stvaranje novih i građenje kompe-
tencija baziranih na resursima;

240
x brže uvođenje novih proizvoda i usluga i njihove difuzije u globalnim
razmerama;
xstvaranje dodatne vrednosti za potrošače adekvatnim reagovanjem na nji-
hove probleme i potrebe u sistemu potrošnje;
xefikasnije upravljanje troškovima;
xuobličavanje strukture industrije razgrađivanjem jednih i stvaranjem novih,
kreiranje novih tehnoloških standarda, uspostavljanje novih odnosa između
učesnika na tržištu;
xučenje od partnera. [12]
Svakako treba imati u vidu i činjenicu da su mnoge alijanse prestale da postoje
tako što je jedan partner preuzeo drugog. Merdžerski i akvizicioni problemi, koji
mogu nastati u strategijskoj alijansi, najčešće su vezani za:
xzajedničko vlasništvo,
xintegrisanje različitih struktura i sistema,
xrazličite organizacione kulture, stilove menadžmenta i sisteme vrednosti,
xraspodelu moći između kompanija,
xkonflikte koji mogu nastati u procesima odlučivanja i kontrole,
xuključenost preduzeća u veći broj alijansi istovremeno.
Za uspešno funkcionisanje strateške alijanse nije bitna samo strategijska
nego i operativna usaglašenost između partnera. Takva usaglašenost najbolje se
postiže ako se adekvatnim kreiranjem, prenosom i deljenjem znanja unutar ali-
janse uravnoteže strategije, strukture, procesi i upravljanje koje sve to zajedno
povezuje. [25]
Za uspešno strategijsko usklađivanje najvažniji su sledeći faktori:
Zajednička vizija partnera u alijansi prema razvoju područja aktivnosti alijan-
se u budućnosti, njenom uticaju na budući strateški položaj partnera i usklađenost
jasnih i realnih ciljeva.
Kompatibilnost strategija partnera, koje mogu doprineti unapređenju konkure-
ntske pozicije svakog učesnika, ali je u isto vreme i ograničiti. Partneri u nekim
područjima mogu sarađivati, a da pri tome u drugim oblastima zadrže konkurents-
ki odnos. Saradnja i konkurencija mogu egzistirati zajedno na višestruko poveza-
nim tržištima, što zahteva određena prilagođavanja partnera kako bi se ostvarila
željena usklađenost interesa.
Strategijski značaj alijansa ima za sve partnere. Ukoliko se radi o samostalnom
ulasku na određeno tržište i individualnom reagovanju, uspeh je rizičniji i neiz-
vesniji. Ako se ulaskom u alijansu učvršćuje strategijska pozicija uspeh je mnogo
izvesniji.
Međusobno poverenje i privrženost partnera predstavljaju osnovne determi-
nante unapređenja strategijske usklađenosti. Šanse koje alijansa stvara na pravi

241
način moraju se iskoristiti i izbeći pretnje koje mogu njenu poziciju dovesti u pi-
tanje. Empirijska istraživanja pokazuju da budućnost alijanse može biti značajno
ugrožena, ukoliko ne postoji poverenje, privrženost i sinergija zajedničkog de-
lovanja.
Superiorna vrednost za potrošače predstavlja ključni faktor najuspešnijih
strateških alijansi. Tržište, to jest potrošači, kao krajnji korisnici „zajedničkog
proizvoda“ alijanse na kraju, vrednuju uspeh strateške alijanse.
Pored strategijske usklađenosti veoma bitno za funkcionisanje alijanse je i nje-
na operativna usklađenost partnera. Ona je determinisana sledećim faktorima:
x organizacionim dizajnom partnera, sličnostima i razlikama koje mogu
podsticati ali i ograničavati efektivnu saradnju;
xorganizacionom fleksibilnošću partnera kako bi se blagovremeno odgovo-
rilo promenama i izazovima u okruženju;
x kompleksnošću dizajna alijanse i sposobnošću njihovog adaptiranja, u
skladu sa postavljenim ciljevima;
xefektivnošću upravljačke kontrole koja je većim delom neformalna ukoliko
vlada uzajamno poverenje partnera;
x upravljanjem konfliktima koje podrazumeva njihovo izbegavanje ili pak
uspešno razrešavanje ako do njih dođe;
x veštinama menadžmenta da upravljaju kompleksnom strateškom inte-
gracijom. Izgradnjom odgovarajućih sistema informisanja i koordinacije
stvaraju se mogućnosti za povezivanje kako jedne organizacije sa drugom,
tako i unutar same organizacije. Korišćenjem savremene informacione
tehnologije u većoj meri smanjuju se transakcioni troškovi i doprinosi efi-
kasnoj saradnji.
Strateška i operativna usklađenost doprinose kompleksnoj strateškoj integraci-
ji i uključuju istraživanje i kreiranje novih poslovnih mogućnosti koji višestruko
kombinuju izvore i sposobnosti, kako unutar pojedinih kompanija, tako i svih
učesnika zajedno. [83]

11.3.2. Saradnja s velikim preduzećima


Velika preduzeća su, kao i mala i srednja, oduvek bila prisutna u svakoj privredi,
s tim što je važno napomenuti da njihova uloga nije bila dominantna sve do prvih
decenija dvadesetog veka. U ovom periodu dolazi do njihove nagle ekspanzije,
njihovog ubrzanog razvoja i rasta i to uglavnom u razvijenim zemljama tržišne
ekonomije. U privredama ovih zemalja nastaju neke od džinovskih korporacija
kao što su: Dženeral motors, Dženeral elektrik, Ford, Dipon i mnoge druge.

242
U to vreme, navedene korporacije i druge velike firme postaju glavni fakto-
ri privrednog razvoja. Takvu razvojnu snagu velika preduzeća imala su sve do
šezdesetih godina dvadesetog veka kada je usporen njihov rast, kada su počela
da posrću i iskazuju prve znake ozbiljnih slabosti u radu. U taj slobodan prostor i
vremenski vakuum u razvoju velikih preduzeća, „uleću“ mala i srednja preduzeća,
koja u razvoj privrede unose neku novu dinamičku dimenziju.
U poslednje vreme mnoge velike korporacije reorganizuju svoje sisteme. Naj-
krupnije korporacije zamenile su svoje ogromne industrijske komplekse novim i
manjim fabrikama i pristupile automatizaciji postojećih fabrika, orijentišući se na
taj način na znatno manji broj zaposlenih.
Na primerima iz SAD i Velike Britanije, D. Čajld, engleski ekonomista, došao
je do sledećih zaključka: [30]
xu manjim proizvodnim jedinicama bolji su odnosi između radnika i ruko-
vodilaca,
xmanji su gubici radnog vremena zbog štrajkova i drugih razloga.
Kooperacija
Kooperacija u poslovanju uopšte, a naročito kooperacija između velikog i ma-
log preduzeća, u današnje vreme je pokretačka sila za stvaranje novih radnih mes-
ta. U privatnom sektoru u Evropi: [30]
x jednu trećinu poslova obavljaju velika preduzeća, koja zapošljavaju 250 i
više radnika;
xjedna trećina otpada na klasični mali biznis, to jest na firme koje zapošljavaju
od 10 do 250 ljudi;
xjednu trećinu čini takozvani „‘mikrobiznis“, preduzeća koja imaju manje od
10 zaposlenih
Najzastupljeniji oblici saradnje velikih i malih preduzeća su: razvoj projekta i
operativna saradnja. Prvi oblik predstavlja saradnju na realizaciji jednog projekta i
posle toga se može završiti, dok drugi oblik saradnje može dovesti do dugoročnih
odnosa. Prvi oblik je moguće pretvoriti u drugi i obrnuto – saradnja na realizaciji
nekog projekta može da preraste u operativne odnose, kao što i rutinski poslovni
odnosi mogu da dovedu do zajedničkih projekata.
Uglavnom je u velikim preduzećima koncentrisana proizvodnja osnovnih vi-
dova proizvoda i najvažnijih stadijuma procesa proizvodnje. Međutim, ostavljeno
je mesto za rad i malim preduzećima, stvaranjem privrednih veza između velikih i
malih preduzeća. Upravo na taj način dolazi do različitih oblika široke kooperacije
velikih i malih preduzeća. Mnoga mala preduzeća ostvaruju svoju privrednu de-
latnost prema planovima velikih preduzeća i neposredno ili posredno se uključuju
u proizvodno-prodajni sistem velikih preduzeća. Uglavnom se ustaljuju u onim
sektorima tržišta gde ih velika preduzeća drže u ulozi zavisnih isporučilaca ili
izvođača.

243
Sistem vezivanja velikih i malih preduzeća ostvaruje se ugovorom ili drugim
formama povezivanja. Velika preduzeća, koja proizvode u velikim količinama,
stupaju najčešće u dugoročni ugovorni odnos sa mnoštvom malih preduzeća, koja
rade na osnovu specijalizacije ili proizvode u relativno malim serijama. Kada je u
pitanju ugovor o isporuci, detaljno se određuje kvalitet robe ili usluga, cene, ro-
kovi i količina isporuka. Velika preduzeća često ostvaruju potpunu kontrolu rada
malih preduzeća.
Ovakav vid poslovne saradnje odgovara malim preduzećima, jer njihove šanse
za samostalan opstanak na tržištu nisu velike. Koristeći proizvodni potencijal ma-
lih preduzeća, velika preduzeća pružaju malim i srednjim preduzećima određene
pogodnosti. Ona često za mala preduzeća rade na kreiranju i projektovanju novih
proizvoda, poboljšanju tehnologije njihove proizvodnje, razvoju metoda kontrole
kvaliteta proizvoda itd. U ugovorima se može predvideti i pružanje pomoći u or-
ganizaciji i upravljanju, obuci zaposlenih i dr. [87]
Predmetna specijalizacija
Osnovnu strategiju malih preduzeća predstavlja specijalizacija koja podstiče
jedinstvenost proizvoda i usluga. Po definiciji, jedinstvenost podrazumeva do-
prinose preduzeća društvu i stiče javno priznanje za stručnost kompanije o ko-
joj se radi. Postoji tradicionalna zabrinutost da specijalizacija vodi zastarevanju.
Međutim, opsežna istraživanja malih preduzeća pokazuju da su specijalizovane
male firme poslednje koje zastarevaju. Specijalizovane firme stalno se trude da
budu ispred svojih konkurenata u prikupljanju stručnih informacija i proceni po-
slovnih mogućnosti i rizika.
Ključno pitanje, koje se postavlja, jeste kako izgraditi specijalizovano
preduzeće. Uspeh zavisi od privlačnosti proizvoda i usluga. Na primer, prodaja
poštanskim naručivanjem doživela je brz rast, zahvaljujući blagovremenom rea-
govanju na društvena kretanja, kao što je činjenica da i muževi i žene rade. Prodaja
poštanskim naručivanjem oslobađa bračne parove svakodnevne potrebe da posle
radnog vremena odlaze u kupovinu. Poboljšanje kvaliteta proizvoda i usluga pred-
stavlja sinonim za specijalizaciju u poslovanju i jača poverenje potrošača.
Bilo bi idealno da se jedinstven asortiman proizvoda i usluga kombinuje sa
privlačnim poslovnim konceptom. Postoji više načina na koje se to ostvaruje.
Neke firme organizuju intenzivne programe obuke za svoje komercijaliste da bi
poboljšale sopstveni imidž u pogledu specijalizacije firme. Druge firme razvijaju
sofisticirane sisteme podataka i nude informacije potrošačima, ili na najsavre-
meniji način opremaju radnje i pogone da bi pridobili poverenje potrošača. Ovi i
drugi napori na planu specijalizacije poboljšaće imidž firme.
Japanska metaloprerađivačka industrija poznata je širom sveta i predstavlja
simbol dominacije malih preduzeća. U provincijama Alči i Kanagava nalazi se
naročito veliki broj malih preduzeća koja se ponose svojim izuzetnim stručnim
znanjem iz oblasti prerade metala na svetskom tržištu. Među njima nalazi se i

244
kompanija koja je specijalizovana za presovanje metala u kalupu kojim se običan
ravan lim oblikuje u posude u obliku kofe. Čini se da je predsednik i osnivač firme
u stanju da oblikuje lim na sve moguće načine: da, na primer, izradi futrolu za ruž
od lima u obliku diska. Njena sve veća slava i stručnost rezultirali su stalnim prili-
vom porudžbina iz svih grana industrije i od svih mogućih potrošača, velikih i ma-
lih. Firma pažljivo proučava zahteve potrošača, a zatim primenjuje odgovarajući
proizvodni proces. Osnivač ostaje fleksibilan što se tiče načina razmišljanja, i ima
različite ljudske resurse na koje može da se osloni. Iako je njegov stil rada neusiljen
i uzdržan, sve ideje i veštine koje opisuje predstavljaju novinu. Ovaj rukovodilac
vodi računa o svojim izvorima ideja i poboljšanju tehnologije za obradu plastičnih
masa. Ovo je stoga dobar primer strategije specijalizacije. [32]
Predmetna specijalizacija i jednostavna organizacija omogućavaju malim
preduzećima brzo podešavanje opreme i prilagođavanje svoje proizvodnje
potrebama velikog preduzeća – naručioca. Zbog jednostavnosti podešavanja
i prilagođavanja, razvijanje proizvodnje u malim preduzećima može se ostva-
riti uz relativno malo investiranja. Saradnja između velikih i malih i srednjih
preduzeća, na principu ugovornog odnosa, najviše je zastupljena u automobilskoj,
elektrotehničkoj i elektronskoj industriji i u nekim granama mašinogradnje.
Veliki broj zemalja u svetu podstiče saradnju velikih i malih preduzeća. U SAD,
prema zakonu donetom 1980. godine, sva velika preduzeća koja sklapaju ugovore
sa federalnim organima na sumu veću od 500.000 dolara dužna su da u svojim
planovima predvide angažovanje malih preduzeća. U SAD desetine hiljada malih
preduzeća obezbeđuje za specijalizovana vojna preduzeća odgovarajuće delove i
proizvode. [30]
Sve je više malih preduzeća specijalizovanih za proizvodnju rezervnih delova,
specijalne opreme i alata. Mnoga velika preduzeća postepeno se oslobađaju svojih
pomoćnih i uslužnih pogona, prepuštajući njihove funkcije usko specijalizovanim
malim preduzećima. Ovakav način saradnje donosi znatne uštede, jer se na taj
način eliminišu troškovi držanja radnika u periodu kada je obim servisnih radova
mali.
Neke od glavnih prednosti kooperacije malih i srednjih preduzeća sa velikim:
xKonkurencija prisiljava i velike i male da se koncentrišu na ono što mogu
najbolje da rade i doprinose razvoju privrede u celini.
x Integracija između velikih i malih preduzeća može imati veliki efekat na
stvaranje novih poslova i otvaranje novih radnih mesta. Ovi efekti ogledaju
se u rastu preduzeća, profitabilnosti, investicijama, korišćenju novih
tehnologija itd.
xPovezivanje malih i velikih preduzeća pozitivno utiče na lokalne ekonomije.
Svaka lokalna zajednica teži da privuče na svoju teritoriju investicije ve-
likih preduzeća. Korist je veća ukoliko dolazeće veliko preduzeće stvori
dinamične veze s lokalnim malim i srednjim preduzećima.

245
Saradnjom velikih i malih preduzeća ne samo da se rešava problem nezaposle-
nosti, već dolazi i do povećanja produktivnosti i društvenog razvoja lokalne zajed-
nice i zemlje uopšte.

11.4. Lanci snabdevanja i mala i srednja preduzeća


Često se postavlja pitanje kako da u isto vreme zadovoljimo tražnju unutar i
van preduzeća. Upravo ovo pitanje indirektno govori da je neophodno naći sklad
između dobavljača i konstantnog pritiska tržišta i nameće se svima koji bi želeli
da se bave biznisom. Na jednoj strani nalaze se dobavljači od kojih direktno zavisi
naša mogućnost da stvorimo neki proizvod ili uslugu, a na drugoj kupci, odnosno
potrošači (u daljem tekstu svi oni kojima preduzeće treba nešto da proda, proizvod
ili uslugu, biće nazvani customer, jer prikladan prevod za ovaj opšti pojam kod nas
ne postoji, osim možda mušterija), čije potrebe preduzeće treba da zadovolji na
što bolji i brži način. Kako bi sve ovo bilo moguće neophodna je dobra unutrašnja
integracija. Aktivnosti preduzeća bi trebalo da budu usmerne ka stvaranju lojalnih
customer-a koji će doneti veću vrednost preduzeću, a ne konkurenciji. Istraživanja
su pokazala da je deset puta skuplje naći novog customer-a nego zadržati starog.
Customer Relationship Management (CRM) može značajno unaprediti prodaju
ako se na pravi način integriše sa Supply Chain Management-om (SCM), koji
obezbeđuje informaciju o dostupnosti proizvoda/usluge, a zatim ga isporučuje u
određeno vreme.

11.4.1. Upravljanje lancem ponude (SCM – Supply Chain


Management)
U upravljačkom smislu, SCM je često zapostavljeni deo organizacije. Retko na-
lazimo da postoji menadžment struktura koja koordinira i kontroliše njegov rad i
definiše njegovu strategiju. Graham Stevens 1989. je rekao: „Dok se u poslovanju
često dosta vremena i razmišljanja troši na strategijska pitanja u oblasti proizvod-
nje, finansija i marketinga, veoma malo pažnje se posvećuje pitanju nabavke, za
koju se misli da je operativnog karaktera. Ako se pitanja nabavke zanemaruju i ako
se lanac snabdevanja („supply chain“) uopšte i ne razmatra u okviru strategije, do-
lazi do nestabilnosti, ne iskorišćavaju se dobre prilike, a najviše trpi konkurent-
nost koja se smanjuje“. [17]
SCM predstavlja odnose preduzeća sa dobavljačima i customer-ima koji za cilj
imaju da se customer-u obezbedi superiorna vrednost, uz niže troškove u lancu
nabavke u celini („supply chain“). [18] Iz same definicije proizilazi povezanost
SCM-a i CRM-a. Customer i obostrani odnosi koji se razvijaju između customera
i organizacije su u centru pažnje, pri čemu postoji još jedan značajan momenat,
a to su odnosi između dobavljača i preduzeća. Takođe, dalje se može zaključiti
da pravilnim upravljanjem SCM dolazi do smanjenja troškova, a samim tim i do
rasta rentabilnosti. Ono što razlikuje logistiku od SCM-a, jeste koncentrisanost
246
menadžmenta logistike na optimizaciju tokova (materijalnih) unutar preduzeća,
što je u svakom slučaju nedovoljno gledajući iz perspektive SCM-a. S obzirom na
to da je customer bio detaljnije obrađen u prethodnom poglavlju, sada ćemo uka-
zati na pojam dobavljača i njegov značaj za samu organizaciju.
Dobavljai
Posoji dilema da li dobavljač za preduzeće predstavlja customer-a ili po-
slovnog partnera. Gledajući sa stanovišta CRM-a on predstavlja oba. Zaista, svaki
dobavljač postavlja svoje zahteve koji se moraju ispuniti, a na drugoj strani on
ispunjava zahteve organizacije. Od izuzetnog je značaja da preduzeće sarađuje sa
pouzdanim dobavljačima, jer od toga zavisi uspeh poslovanja same organizacije.
Treba imati u vidu da je dobavljač za firmu customer, isto kao što je firma cus-
tomer za dobavljača. Kompanija mora biti dobar customer. Važnost dobavljača
može se ilustrovati na primeru auto-industrije. Oko 44% ukupnog troška za skla-
panje automobila otpada na dobavljača, a oko 29% na proizvodne operacije skla-
panja. Ovaj primer pokazuje sveobuhvatni značaj odabira pravog dobavljača za
preduzeće koji bi u svakom trenutku trebalo da ispuni očekivanja. Na koji način
odabrati pravog dobavljača? Postoji više autora koji su raspravljali na ovu temu.
Lajza Elram je postavila sledeće kriterijume: [17]
1. Pitanje finansija:
– ekonomski pokazatelji,
– finansijska stabilnost.
2. Pitanja organizacione strukture i strategije:
– osećanje poverenja,
– stav menadžmenta prema budućnosti,
– strategijska spremnost,
– uigranost top-menadžmenta,
– kompatibilnost između kupca i dobavljača na svim nivoima i funkci-
jama,
– dobavljačeva organizaciona struktura i kadar.
3. Pitanja tehnologije:
– procena postojećih proizvodnih kapaciteta i mogućnosti,
– procena budućih proizvodnih mogućnosti,
– dobavljačeve mogućnosti dizajniranja,
– brzina razvoja dobavljača.
4. Ostali faktori:
– osiguranje dobavljača,
– poslovne reference,
– baza customer-a dobavljača.

247
Od svih dobavljača koji ispunjavaju ove kriterijume neophodno je kreirati mrežu
koja će moći da funkcioniše besprekorno na duži rok. Iz navedenih kriterijuma se
vidi da dobavljači moraju pratiti razvoj preduzeća. To znači da velika odgovornost
leži na preduzeću, jer ako ono želi da sarađuje s najboljim dobavljačem, mora da
se potrudi da ga u isto vreme unapređuje kako on ne bi zaostajao i time ga kočio.
Dakle, neophodno je razviti značajne odnose i sa dobavljačima i sa customer-ima,
koji će doprineti boljoj saradnji, razumevanju, efikasnosti i što je najvažnije većoj
vrednosti. Krhkost dobavljača utiče na krhkost organizacije. Ovde dolazimo, do
veoma važnog stava – rangiranja dobavljača. Slika 60 Integrisani „supply chain“.
[18] Na slici 60 ilustrovan je poslednji nivo integracije supply chain-a. Zavisnost
između organizacije (sredina) i dobavljača i customer-a (sa strana) je očigledna.
Takođe, iz ove jake povezanosti vidi se da nema vremenskog gubitka u prelazu
između elemenata strukture, već ceo proces podseća na traku u Fordovim fabri-
kama automobila.

Slika 60. Integrisani supply chain [18]

Dalje, na slici 61 možemo primetiti dve stvari. Prva upućuje na rangiranje


dobavljača prema važnosti. Za kompaniju najvažniji su dobavljači prvog nivoa i na
njih imaju najjači direktni uticaj. Druga ukazuje na višeslojnost u „supply chain“-u
koja može ići i do trećeg nivoa, ali dominantan uticaj na sledeći niži nivo imaju
one kompanije sa prethodnog, tj. višeg nivoa. Može se reći da npr. dobavljači prvog
nivoa imaju dominantan uticaj na dobavljače drugog nivoa jer oni predstavljaju
zapravo njihove kupce. Veoma je važno za glavnog kupca u „supply chain“-u da svi
dobavljači prvog nivoa ispunjavaju gore navedene kriterijume. U svakom slučaju,
poredak dobavljača stalno se menja i nekada nije neophodno da posle dobavljača
prvog nivoa postoje dobavljači nižeg ranga.

11.4.2. Projektovanje i izbor optimalne varijante lanca snabdevanja


Projektovanje optimalnog lanca snabdevanja preduzeća predstavlja sistemski
pristup izučavanju svih relevantnih pojava u funkcionisanju preduzeća i primeni
naučnih metoda i savremenih saznanja pri oblikovanju tokova materijalnih doba-
ra, informacija i vrednosti kako u preduzeću tako i između preduzeća i njegovog
okruženja.

248
Slika 61. Rangiranje dobavljača i uticaj u „supply chain“-u – dominantan kupac
(organizacija)

Sa konkretne naučne strane sistemski pristup bazira se na potpunom i svestra-


nom sagledavanju i rešavanju složenih problema tokova materijalnih dobara,
koristeći opšte metode izučavanja određenih pojava, dok, sa druge strane, sistem-
ska analiza istražuje osnovne kvalitativne i kvantitativne promene koje se javljaju
u procesu realizacije tih tokova materijalnih dobara. Izbor optimalnog lanca snab-
devanja veoma je odgovoran i kompleksan zadatak s obzirom na veliki broj uticajnih
veličina, raznolikost pojedinačnih problema, ali i neizvesnost koja čini ovaj prob-
lem izuzetno složenim. Složenost problema definisana je brojnošću, specifičnošću
i raznolikošću uticajnih faktora koji direktno utiču na izbor optimalne varijante.
Mnoge od brojnih faktora je teško ili čak nemoguće egzaktno kvantifikovati, tako
da zahtevaju subjektivno određivanje. Stoga je za rešenje problema najbolje ko-
ristiti i poznavati dosadašnja iskustva iz ove oblasti i na osnovu njih uspostav-
ljena načela, uz neophodno uvažavanje specifičnosti za svaki konkretni problem
koji se razmatra. U cilju pronalaženja optimalne varijante, sam izbor koncepcije
menadžmenta lancima snabdevanja obuhvata analizu svih mogućnosti. Ovaj izbor
predstavlja sastavni deo strateškog menadžmenta lancima snabdevanja.

249
Izbor optimalne varijante lanca snabdevanja baziran je na vrednovanju pokaza-
telja eficijencije koji se mogu svrstati u dve grupe:
xkvantitativni pokazatelji – pokazatelji koji mogu biti svedeni na poznatu je-
dinicu mere (novac, vreme i sl.),
xkvalitativni pokazatelji – kriterijumi koji nisu egzaktno merljivi.
Kvantitativni pokazatelji eficijencije lanca snabdevanja
Kvantitativni pokazatelji lanaca snabdevanja mogu se kategorizovati na:
– pokazatelje zasnovane na troškovnoj efektivnosti,
– pokazatelje zasnovane na karakteristikama funkcionisanja lanca snab-
devanja
Pokazatelji zasnovani na troškovnoj efektivnosti
Troškovna efektivnost lanca snabdevanja predstavlja zbir ukupnih troškova
sistema nastalih kroz sve segmente njegovog funkcionisanja. Strukturu troškovne
efektivnosti sačinjavaju sledeće komponente:
– direktni troškovi i
– indirektni troškovi.
Direktne troškove sačinjavaju svi troškovi direktno vezani za proces realizacije
usluge. Grupu direktnih troškova sačinjavaju:
– transportno-manipulativni troškovi,
– troškovi skladištenja,
– troškovi zaliha,
– troškovi pakovanja,
– troškovi realizacije porudžbine.
Indirektne troškove nije moguće precizno definisati tako da se oni utvrđuju
posredno, na bazi raznih agregiranih kriterijumskih funkcija. Svaki od navedenih
direktnih i indirektnih troškova pojedinačno se sastoji od fiksne i varijabilne kom-
ponente. Dok je komponenta varijabilnih troškova direktno zavisna od obima ak-
tivnosti u lancu snabdevanja, na komponentu fiksnih troškova obim aktivnosti
ima značajniji uticaj. Na drugoj strani, realizacija aktivnosti unutar lanca snab-
devanja indukuje stvaranje novih vrednosti (prihodi kao posledica povećanja obi-
ma prometa). Ukoliko je veličina ostvarenog prihoda manja od ukupno ostvarenih
troškova, takav lanac snabdevanja ostvaruje neto gubitak, odnosno nije rentabilan
(slika 62).

250
Slika 62. Grafički prikaz granice rentabilnosti

Kvalitativni pokazatelji eficijencije


Ova grupa pokazatelja obuhvata:
– efektivno upravljanje rizikom – predstavlja sve međuzavisnosti u okviru lanca
snabdevanja koje podrazumevaju inherentan rizik,
– integraciju materijalnih i informacionih tokova, koja predstavlja stepen usa-
glašenosti materijalnih i informacionih tokova kroz lanac snabdevanja
(povezanost lanca snabdevanja),
– nivo usluge korisnika.
Nivo usluge korisnika predstavlja izlazni parametar logističkog sistema sa
značajanim uticajem na uspeh preduzeća na tržištu. Efekti nivoa usluge koris-
nika daleko su izraženiji u dugoročnom nego u kratkoročnom periodu. Zbog ovog
dugoročnog dejstva koristi se kao pokazatelj strateškog menadžmenta lancima
snabdevanja. Za rešenje složenog zadatka identifikacije željenog nivoa usluge ko-
risnicima neophodno je sagledati troškove, a zatim elemente vezane za karakteris-
tike tržišta i ponašanje konkurencije. Obezbeđenje željenog nivoa usluge zahteva
odgovarajuće ekonomske resurse, koji bi trebalo da se nadoknade beneficijama,
ostvarenim poboljšanjem nivoa usluge korisnika. Kvantifikovanje beneficija,
proisteklih iz poboljšanja nivoa usluge isporuke predstavlja složen postupak koji
zahteva izolovanje efekata nivoa usluge isporuke od velikog broja drugih varijabli
koje imaju direktan ili indirektan uticaj na tražnju proizvoda na tržištu.

251
Na slici 63 dat je grafički prikaz zavisnosti između ponuđenog nivoa usluge i
veličine troškova, odnosno dobiti, ostvarene njegovom realizacijom. Predstavlje-
na grafička zavisnost na najbolji način oslikava kompleksnost postupka donošenja
odluke o željenom nivou usluge isporuke. U osnovne komponente usluge isporuke
spadaju:
– vreme isporuke, koje podrazumeva vremenski raspon između momenta
dostavljanja porudžbine do momenta njene realizacije. Za korisnika usluge
isporuke ovo vreme je veoma važno jer kraći rokovi omogućavaju poslova-
nje sa nižim nivoom zaliha;
– pouzdanost isporuke, koja se odnosi na tačnost isporuke (održavanje roko-
va). Omogućuje korisniku usluge niže skladišne zalihe i eliminisanje zastoja
u realizaciji poslova;
– adekvatnost isporuke, koja predstavlja komponentu usluge isporuke koja se
ostvaruje ako se poručeni proizvodi isporuče u zahtevanom asortimanu,
količini i kvalitetu;
– fleksibilnost isporuke, koja označava sposobnost sistema isporuke da zado-
volji posebne želje korisnika.

Slika 63. Grafički prikaz odnosa troškova/dobiti lanca snabdevanja u zavisnosti


od nivoa usluge

252
11.4.3. Upravljanje odnosima s klijentima (CRM Customer
Relationship Management)
Prvo pitanje na koje treba dati odgovor je: Šta je CRM? Customer Relationship
Management je način upravljanja koji treba da pruži:
– povećanje ekonomski dodate vrednosti (Economic Value Add – način
analiziranja, gde treba investirati proveravajući svaki resurs, kako bi se to
najviše isplatilo).
– povećanje prihoda i profita.
Potrebno je znati:
– Ko su vaši customer-i?
– Kakav danas odnos imaju s vašim biznisom?
– Kakav bi želeli odnos da imaju s vašim biznisom?
– Koliko su vredni i profitabilni za vas?
– Kolika je njihova buduća vrednost za vas.
Sveobuhvatnoj strategiji vaše organizacije omogućiti da donesete prave odluke:
– Koje customer-e treba da zadržite i razvijate?
– Koje proizvode ili usluge treba da razvijate, imate ili pružate?
– Kojim kanalima treba da dajete podršku i razvoj?
– Kako da usmerite i organizujete svoj biznis kako bi on pružio operativni
maksimum u skladu sa vašom strategijom? [4]
CRM kao filozofija
Iz gorenavedene definicije jasno je da je CRM zapravo poslovna filozofija jer
mora biti shvaćen na svim nivoima i svim funkcijama menadžmenta. Svi oni koji
čine top menadžment moraju prihvatiti ovu filozofiju, primenjivati je i usklađivati
sa onim što nalaže njihova funkcija, a onda, hijerarhijski nadole, prenositi svoja
znanja kako bi svakom članu organizacije bio potpuno jasan koncept CRM-a.
Customer zauzima centralno mesto i sve je organizovano baš zbog njega. Ne treba
poistovećivati CRM i marketing (naročito ne direktni marketing) jer je marketing
samo funkcija u preduzeću orijentisana na customer-a ali iz perspektive proizvo-
da, dok je CRM način upravljanja celokupnom organizacijom u kojoj je marketing
jedan njegov deo.

Customer
Kao što je već rečeno, ceo koncept CRM-a polazi od customer-a i vraća se ka
customer-u. Ono što bi činilo okosnicu razumevanja customer-a je ispunjavanje
njegovih očekivanja. Postoji šest ključnih zahteva koje imaju customer-i: [4]
– fleksibilnost u prihvatanju njihovih individualnih zahteva,
– komunikacija koja je za njih bitna,

253
– njihovo prepoznavanje – ko su oni, njihova prošlost i potencijal,
– rad sa svakom osobom zbog celokupnog doživljaja,
– samo jednom izložiti informacije o organizaciji,
– lako i jednostavno informisanje putem bilo koje vrste komunikacije.
Iz ovoga vidimo da se ceo pristup customer-u zapravo zasniva na komunikaciji
u najrazličitijim oblicima, preko koje on dobija informacije koje želi, a koje mu or-
ganizacija mora pružiti ukoliko želi da ga zadrži. Upravo je ovo najznačajniji mo-
menat unutar same organizacije gde će se, videćemo kasnije, ostvariti najvažnija
veza između CRM-a i SCM-a. Ovde ne treba zaboraviti ciljeve organizacije. Pos-
tavlja se pitanje koliko je koji customer važan za preduzeće. Da li je ovo apsurdno
pitanje kada znamo da je svaki customer jednako bitan? Odgovor je ne, jer ne
pruža svaki customer jednako organizaciji. Vrednovanje customer-a mora biti in-
korporirano u strategiju organizacije, jer na duži rok neki od customer-a mogu
predstavljati gubitke po kompaniju. Dakle, rangiranje customer-a je neminovno
kako bi se oko njih gradio dugoročni plan koji omogućava njihovo integrisanje
u preduzeće čime oni dobijaju ono šta žele, onda kada to žele i po ceni koju žele.
Ovo pokazuje prelazak sa proizvod/usluga sistema na customer sistem.

11.4.4. Integracija CRM i SCM


„Vođeni odvojeno, ‚supply chain management‘ i ‚customer relationship man-
agement‘, mogu dovesti do propuštanja šansi i slabog učinka. Preduzeća moraju
da izgrade mostove između njih“ [96] Potražnja za proizvodom ili uslugom os-
tvaruje se preko CRM sistema jer je on taj koji je zadužen za direktnu komuni-
kaciju između preduzeća i customer-a. Logično je da čim CRM primi porudžbinu,
SCM već deluje u pravcu da je ispuni kako bi svi zahtevi customer-a bili ispunjeni
u najkraćem mogućem roku. Logično je samo u teoriji. Nažalost, praksa pokazuje
drugo lice. Najveći broj malih i srednjih preduzeća kod nas imaju delimičnu inte-
graciju između CRM-a i SCM-a, a veliki broj ovih integracija je „ručno rađeno“.
U velikom broju slučajeva customer-i naručuju više od jednog komunikacionog
sistema. Veoma mali broj malih i srednjih preduzeća ima uvedene standarde za
robu i customer-e. Ovo su samo izdvojeni podaci koji govore o tome koliko je
zapostavljeno zajedništvo između CRM-a i SCM-a. Jasno je da ovakva preduzeća
gube kompetitivnost na tržištu jer ne uspevaju da zadrže svoje customer-e koji će
posle prvog kiksa otići kod konkurencije.
Tražnja i nabavka
Poslovni uspeh sastoji se od dva najvažnija elementa: sposobnosti da se privu-
ku i zadrže customer-i i sposobnosti da se ovi customer-i uslužuju na profitabilan
način. Sa leve strane jednačine imamo customer-e koji žele pouzdan i kvalitetan
proizvod/uslugu, ovo je posao CRM-a, sa desne strane jednačine imamo profi-
tabilnost koja se zasniva na efektivnom menadžmentu operativnih troškova – ovo

254
je posao SCM-a.
Iz perspektive customer-a (tražnje)
Preduzećima danas najviše muke zadaju problemi kao što su: Kako povećati
prodaju pri čemu će se i kvalitet proizvoda/usluge povećati? Da li će onda doći do
povećanja troškova koji će smanjiti profitabilnost ili će povećati cenu što će sma-
njiti kompetitivnost? Ovo je moguće izbeći ukoliko uvedemo customer-e direktno
u „supply chain“. Customer informacije možemo klasifikovati u tri grupe:
– informacija o customer-u,
– informacija za customer-a,
– informacija od customer-a.
Prvi tip informacija veoma je bitan za kompaniju. To su privatni podaci o cus-
tomer-u kao što su ime, prezime, adresa, itd. ali, takođe, svaki kontakt se beleži pa
tako i njegove mogućnosti kupovine, učestalost kupovine, kupovni modeli, proiz-
vodi/usluge koje najviše voli. Drugi tip informacija kompanija pruža customer-u.
To su informacije koje customer može dobiti iz bilo kog vida komunikacije sa
organizacijom kao što su internet, elektronska pošta, faks, telefon, razgovorom
“licem u lice”, pošta. Ovde je mesto gde customer mora mnogo značajnije da
učestvuje, kasnije ćemo videti kako. Treći tip informacija je zapravo „feedback“,
odnosno povratna informacija od customer-a ka kompaniji kada je customer već
kupio proizvod/uslugu (žalbe, predlozi, tužbe, itd.). Ovo je veoma bitan segment
jer se na ovaj način dobijaju dodatne informacije o samom customer-u, a, takođe,
veoma vredna uputstva menadžmentu šta je to šta treba promeniti, šta unaprediti,
a šta izbaciti. Ono što customer-i žele to je da s vanrednom lakoćom i neverovat-
nom brzinom naprave porudžbinu. Pored toga, oni žele da znaju tačan čas kada će
njihova porudžbina stići ili gde, kako i kada mogu popraviti svoj pokvareni proiz-
vod. Oni žele da preduzeće prati ono što naručuju, da sledeći put ne moraju sve iz
početka da traže, a isto tako ako nema onoga što ih zanima, da im nađe adekvatnu
zamenu. Bilo kakva čekanja, dok radnici traže cenu ili specifikaciju proizvoda, ne
dolaze u obzir. Customer je zapravo malo dete koje želi sve odmah, a za uzvrat
daje vam svoju vernost i ljubav. Ako preduzeće želi da zadrži današnjeg customer-
a ozbiljno mora da poradi na stvaranju jednostavnog sistema za pristup i to na
svim vidovima komunikacija.
Iz perspektive nabavke (supply)
Kako smanjiti operativne troškove? Treba prvo poći od toga koje su aktivnosti
osnovne kada se radi o nabavci u realnom (fizičkom) sistemu: „praviti“ (make),
„premeštati“ (move) i „skladištiti“ (store). „Praviti“ (make) – odnosi se na sve
ono što kompanija kupi ili proizvede. „Premeštati“ (move) – odnosi se na trans-
port unutar i izvan preduzeća. „Skladištiti“ (store) se odnosi na upravljanje in-
ventarom. Kod svih ovih aktivnosti mogu se smanjiti troškovi kroz integrisanje
SCM-a u sistem (npr. JIT, TQM ili Lean pristupom). JIT (Just in Time) filozofija,

255
koja se javila u Japanu šezdesetih godina 20. veka, nam govori da treba proizvoditi
onoliko koliko je potrebno onda kada je to potrebno. Uz kontrolni sistem kanban,
ovaj pristup izbacio je Japan na sam vrh svetskog tržišta. Verovatno se najčešće
spominje slučaj Tojote, kao uzor svim kompanijama. Ovaj sistem pokazuje kako
je jednostavno i moguće integrisati SCM i kako on odmah daje rezultate, jer
posle samo nekoliko trenutaka pošto customer naruči svoje vozilo (Tojota) ono
već izlazi sa proizvodne trake i spremno je za preuzimanje od strane prodavca.
Ovde treba istaći da je jednako važno da JIT sistem primene i dobavljači kako bi
i oni bili efikasniji i fleksibilniji. „Lean“ proizvodnja je najnoviji koncept izašao
iz masovne proizvodnje koju je još Ford primenjivao u svojoj fabrici automobila
početkom prošlog veka. „Lean“ proizvodnja je fuzija JIT i TQM (Total Quality
Management) filozofija, pri čemu je akcenat na većem riziku, ali i većem profitu.
Glavni cilj „Lean“ proizvodnje je da se ostvari isti izlaz kao pri korišćenju starijih
metoda, ali uz upotrebu duplo manje resursa – duplo manje radnika, duplo manje
inženjera, duplo manje zaliha, na primer. U isto vreme primećeno je da je moguće
ostvariti viši kvalitet proizvoda, češće izbacivanje novih modela proizvoda, kao i
veću mogućnost menjanja samih proizvoda.
Informacioni sistem i informaciono-komunikacione tehnologije (ICT)
Sledeći veliki inoformaciono-tehnološki (IT) izazov je kako pomoći da se ost-
vari savršeno customer okruženje kroz predviđanje, tačne, „real-time“ odgovore
na zahteve i savršenu dostavu u narastajućem kompleksnom i fragmentiranom
sistemu partnerstva. Izazov integracije i koordinacije je najvažnija prepreka da
bi se postiglo smanjenje troškova od „supply“ strategije i da bi se povećao prihod
od strategije tražnje” [115] Način na koji bi se izvršila integracija CRM i SCM je
kroz informacione tehnologije. IT sistem integriše i, što je važnije, koordiniše rad
preduzeća u celini. ICT danas je nešto bez čega ne postoji poslovanje. On služi
za komunikaciju unutar i van preduzeća (kontakt koji customer ostvaruje sa or-
ganizacijom trebalo bi da se vrši preko CIS-a (Customer Information System) ).
CRM kao poslovna filozofija treba da preko IT sistema, a putem SCM-a, deluje tako
što će spajati sve korake između marketinške kampanje, naručivanja, isporuke, is-
plate, podrške i analize profitabilnosti. Prednosti koje donosi IT odražavaju se na
konkurentnost u sledećem:
– povećavaju se prodaja i prihodi,
– mogućnost da nabavka ima tačno ono što customer-u treba,
– neprekidna kontrola i predviđanje customer-ovih zahteva od prodaje preko
isporuke do podrške,
– značajna poboljšanja u brzini naručivanja i isporuke,
– smanjeni troškovi naručivanja i isporuke,
– customer-i postaju uslužniji i lojalniji.

256
Za stvaranje jednog IT sistema neophodna su sredstva kao što su hardver i
softver. Hardver kao fizička podrška sistemu i, još važnije, softver koji mora ga-
rantovati stabilnost sistema, lako korišćenje, internet pristup (koji omogućava di-
rektan kontakt sa customer-ima, dobavljačima, partnerima, zaposlenima gde god
se oni nalazili), da podržava više jezika i mogućnost plaćanja u više valuta (radi
konkurentnosti na globalnom tržištu) i, možda najvažnije, analizu poslovanja,
kako bi bilo lakše predviđanje budućih kretanja, zavisnosti i trendova.
Svakako da teorija i praksa uvek idu jedna uz drugu i kada iz jedne potekne
nova ideja, druga je nedugo zatim prati. Situacija kod nas govori nam nešto sas-
vim drugo. Praksa je izuzetno slaba, a teorije nema. Znanje se stiče iz istraživanja
i preko dugogodišnjeg iskustva. Znanje je verovatno jedan od najznačajnijih fak-
tora koji učestvuju u razvoju i dinamici preduzeća, ali isto tako i države. Autor je
pokušao da objasni značaj, prvenstveno integrativnih procesa u preduzeću, za-
tim, „Customer Relationship Management“ filozofiju kao najnoviji koncept koji
prihvata dinamičko tržište i njegove stalne promene pokušavajući da se u skladu
sa istim menja, „Supply Chain Management“ bez čijeg postojanja ne možemo ni
zamisliti jednu organizaciju, a tako često je zapostavljen u hijerarhijskoj struktu-
ri, i informaciono-komunikacione tehnologije koje deluju kao koagulišući faktor
u poslovnom sistemu koordinišući interno okruženje preduzeća sa neprekidno
promenljivim okruženjem.

257
12. VIRTUELNE ORGANIZACIJE I MSP

12.1. Virtuelna organizacija


Virtuelna organizacija je jedan od modela nove korporativne organizacije.
Virtuelna organizacija predstavlja mrežu nezavisnih kompanija (npr. dobavljača,
kupaca, čak i konkurenata) koje su se udružile da bi međusobno razmenjivale
znanje, delile troškove i tržišta. Izraz „virtuelan“ potiče iz industrije kompjutera.
Sposobnost kompjutera da stvara utisak da je njegova sposobnost memorisanja
veća od njegove stvarne sposobnosti zove se „virtuelna memorija“. Slično tome,
budući da prikuplja resurse od raznih entiteta, virtuelna organizacija ima naizgled
više sposobnosti nego što ih stvarno ima.
Virtuelna organizacija je privremena mreža nezavisnih institucija, preduzeća
ili pojedinaca, koji se upotrebom informaciono komunikacione tehnologije spon-
tano ujedinjuju kako bi iskoristile svoje kompetitivne prednosti. Smisao stvaranja
virtuelne organizacije jeste da se poveća produktivnost ili konkurentska prednost
firmi učesnica u zajedničkom poslu, kao što virtuelna memorija povećava kapa-
citet memorije. Firme učesnice udružuju se da bi iskoristile određene mogućnosti
ili da bi ostvarile specifične strateške ciljeve, zatim, kada je cilj ostvaren, razišle
se. Međusobno povezani, članovi pružaju svoje glavne kompetencije i nastupaju
kao jedinstvena organizacija. [43] Ona može da obuhvata više partnera, od kojih
svako sastavlja jedan deo proizvoda, ili pruža usluge u oblasti u kojoj ima naročitu
prednost, kao što je stručnost, mali troškovi. [91]
Virtuelna organizacija sastoji se od više komponenti od kojih je svaka na
različitoj lokaciji. Virtuelna organizacija nastaje tako što firme partneri iz svog
lanca vrednosti uključuju ona područja aktivnosti u kojima su najkompetentnije
ili najbolje. One privremeno „dislociraju“ one aktivnosti koje će najviše dopri-
neti specifičnom cilju i pri tom se odriču dela strateške kontrole i slede selek-
tivnu strategiju. Takav vid strategije predstavlja zajednički napor u ostvarivanju
konkurentskih prednosti za određeni posao.
Ona se naziva još i „šuplja organizacija“ jer svoje postojanje duguje povezivanju
organizacija i/ili pojedinca, uspostavljanju veze izmeću organizacija u različitoj de-
latnosti i njen ključni zadatak je koordinacija aktivnosti. Vezuje se za preduzetnički
poduhvat, čija je osnovna prednost u povezivanju organizacija, čime se kupcu
nudi novi kvalitet i vrednost. U virtuelnoj organizaciji, osnovna preduzetnička
zamisao je stvaranje nove mreže organizacija ili unapređenje postojeće putem
informaciono komunikacionih tehnologija, čime se dobija novi kvalitet i dodata
vrednost u odnosu na pojedinačno delovanje organizacija. Pronalaženje ključnih
aktera, čijim će se povezivanjem ponuditi novi kvalitet kupcu, njihovo povezivanje
u mrežu elektronskim putem u osnovi je virtuelne organizacije. [43]

258
Osnovne karakteristike koje virtuelnu organizaciju čine različitom u odnosu
na tradicionalnu su:
xgeografska rasprostranjenost,
xelektronska povezanost,
xfunkcionalna i kulturna različitost,
xbočne veze, nasuprot hijerarhijskim vezama,
xčlanstvo koje se lako menja.

12.2. Evolucija virtuelnih organizacija


Evolucija virtuelnih organizacija ni u kom slučaju nije brz proces. Ukoliko
postoji mogućnost, međutim, velika je verovatnoća da će se partneri menjati sve
bržim tempom pošto je to jedini način da se postigne neophodna fleksibilnost.
Ovom promenom obično rukovodi stručnjak, veoma uticajan lider mišljenja.
Motiva za virtuelizaciju ima mnogo i raznovrsni su. Često se virtuelizacija vidi
kao način da se umanji kompleksnost, čime se omogućava veća fleksibilnost od-
govora (reakcije). U druge razloge spadaju osnovni pravni uslovi ili unapređen
sistem stimulisanja koji otežavaju vertikalnu integraciju. Na primer, prilikom raz-
voja tržišta u novim regionima, virtuelizacija može da pomogne da se iskoristi
znanje date lokalne kulture. Svi motivi imaju jednu zajedničku karakteristiku, a to
je smanjenje nesigurnosti.
Virtuelnoj organizaciji nije mesto na stabilnom tržištu u vreme kada nema ni-
kakvih tehnoloških potresa. Možda je korisno da se strukturalne promene podele
na pet faza (slika 64). Vertikalno integrisano preduzeće smanjuje ukupan broj
poslovnih jedinica (odeljenja, profitnih centara, itd) tako što odvojene aktivnosti
koncentriše u jednoj geografskoj oblasti. Individualno preduzeće dospeva u prvu
evolucionu (razvojnu) fazu virtuelne organizacije, tako što, na primer, koncentriše
proizvodnju za sve svoje ispostave na jednoj lokaciji. Odlukama o autsorsingu
(kupovini međuproizvoda od spoljnih dobavljača) ili formiranjem profitnih cen-
tara ili nezavisnih preduzeća od prethodno integrisanih poslovnih jedinica, sada
se stvara mreža kompanija koje tržištu isporučuju istu robu ili usluge.
Pre nego što se uđe u drugu evolucionu fazu, već su potrebni informacioni
sistemi između različitih kompanija, jer bi u protivnom bile izgubljene neke od
prednosti koje su stečene putem tehnološke integracije različitih poslovnih jedi-
nica. Faza autsorsing-a često je praćena uvođenjem sistema elektronske razmene
podataka (EDI) i „just-in-time“ aranžmana isporuke.
Treću evolucionu fazu karakteriše integracija kupaca i/ili dobavljača u pro-
ces kojim se dodaje vrednost. I ovde informacioni sistemi imaju značajnu ulogu.
Ovu treću fazu neki autori takođe nazivaju mrežom kompanija, pošto su u nju
uključena više od dva sa pravnog stanovišta nezavisna, a ipak sa ekonomskog
stanovišta, međusobno zavisna igrača u procesu isporučivanja robe i usluga. Ako
je preduzeće koje je u početku bilo vertikalno integrisano usvojilo veštine vir-
tuelne organizacije, prolazeći kroz evolucione faze, ono će sada biti u stanju da

259
selektivno koristi svoje odnose u mreži. Ono može da ograniči svoje aktivnosti na
funkciju koordinacije i da deluje kao „informacioni broker“.
Sa približavanjem četvrte evolucione faze javlja se rizik da korporacija može
odbaciti sve svoje ključne („core“) aktivnosti, i tako postati „šuplja“, što će na
kraju rezultirati time da ona nije sposobna za adekvatno diferenciranje (rizik od
„šuplje korporacije“). Iz tog razloga, korporacija često zadržava nekoliko ključnih
(„core“) kompetencija i deluje kao broker samo za „marginalne aktivnosti“. Tako
je na primer, “Majkrosoft”, čija je ključna kompetencija vezana za oblast razvoja
standardnog softvera, poverio svoje aktivnosti proizvodnje, prodaje, marketinga i
distribucije trećoj strani. Ova korporacija je samo zadržala pravo da bira i prove-
rava kvalitet svojih „dobavljača“.
Za mala i srednja preduzeća, od kojih većina nije sposobna da koordinira
kompleksnu mrežu kompanija, postoji rizik da će postati manje-više zavisni
podugovorači velikih korporacija. Upravo to se desilo u automobilskoj indus-
triji. Međutim, pošto poslovne kooperacije postaju sve popularnije, mala i sred-
nja preduzeća, takođe, počinju da formiraju mreže. Ona ne prolaze kroz gore-
opisani proces evolucije, već pokušavaju da direktno uđu u četvrtu evolucionu
fazu. Glavna razlika između ova dva obrasca evolucije je u tome da mreža malih i
srednjih preduzeća, umesto da ima samo jedan, poseduje nekoliko centara moći.
Mreži malih i srednjih preduzeća, takođe, nedostaje tehnička infrastruktura koja
je potrebna za obradu informacija između različitih kompanija, dok većina velikih
korporacija ima sopstvene korporativne mreže koje posluju širom sveta.

Slika 64. Evolucija virtuelnih organizacija

260
12.3. Razlozi za kreiranje virtuelne organizacije
U mnogobrojnoj literaturi, koja se bavi problematikom virtuelnih organizaci-
ja, mogu se pronaći raznovrsni razlozi za dizajniranje virtuelnih organizacija ili
za organizovanje aktivnosti/procesa u virtuelnoj organizaciji, umesto da ove ak-
tivnosti/procesi zauzmu svoje mesto u tradicionalnim formama organizovanja.
Neki od razloga koji se mogu izdvojiti su: [77]
xpovećana potreba za fleksibilnošću organizacija, što nameće zaključak da
samo neophodne ključne kompetencije mogu preovladavati u kolaboraciji
sa eksternim partnerima,
x neophodna efikasnost organizacije, raspodelom resursa sa ostalim part-
nerima
Fleksibilnost je postala neminovnost zbog povećane promenljivosti organiza-
cionog okruženja. U periodu koji je iza nas, može se zaključiti da se preduzeća
koncentrišu na one aktivnosti u kojima su dobra, tj. na svoje ključne („core“) kom-
petencije. Kreiranje dodatne vrednosti za potrošače, postao je jedan veoma kom-
pleksan proces, koji u sebi uključuje kombinaciju različitih tipova znanja. Odvo-
jene organizacije nemaju neophodan opseg i one umnogome zavise od kolabo-
racije sa drugima. Grupa organizacija nude jedna drugoj svoje ključne kompe-
tencije (znanja) da bi proizvele određeni proizvod ili uslugu i ovakve organizacije
međusobno formiraju virtuelnu organizaciju. Raspodelom ključnih kompetencija
i adekvatnom kombinacijom znanja omogućavaju međusobno različitim part-
nerima da postanu inovativni, što umnogome predstavlja i jedan od ključnih ra-
zloga zašto oni rade skupa.
Drugi razlog za formiranje virtuelne organizacije je povećanje efikasnosti. Ko-
laboracija je postala veoma značajna prilikom reagovanja na zahteve koje nameće
okruženje. Kada partneri međusobno dele svoje resurse to dovodi do ostvarivanja
prednosti na osnovu ekonomije opsega i iskustva koji partneri poseduju, što u
krajnjoj instanci dovodi do povećanja efikasnosti i smanjuje osetljivost na pojavu
konkurencije. Rad u okviru virtuelnih organizacija dovodi do širenja finansijskog
rizika, a i do redukcije rizika.

12.4. Informaciono-komunikacioni uslovi funkcionisanja


virtuelnih organizacija

Pre nego što istaknemo značaj informacionih tehnologija i komunikacionih


mreža za efikasno funkcionisanje virtuelnih organizacija, napomenućemo neke
od preduslova koji moraju biti ispunjeni da bi jedna virtuelna organizacija bila
uspešna.

261
Za efikasno funkcionisanje jedne virtuelne organizacije neophodno je da: [29]
xSvaki partner, koji je sastavni deo virtuelne organizacije, ima neku specifičnu
dodatnu vrednost koju će dati organizaciji.
xČlanovi moraju imati visok stepen razumevanja i uzajamnog poverenja.
xOrganizacija mora biti skoncentrisana na projekte koji, s jedne strane, mogu
biti namenjeni klijentima virtuelne organizacije, a sa druge strane, mogu
biti od interesa i za samu virtuelnu organizaciju.
xUnapred je neophodno jasno i potpuno definisati „pravila angažovanja“, u
odnosu na potrebe inputa i očekivanih autputa, ali ne treba preterivati sa
formalizmom jer podsticaj može da bude lošiji .
xČlanovi virtuelne organizacije bi trebalo da prepoznaju važnost i potrebu
koordinacije i da koordinacione uloge razviju sami ili da plate jednom od
članova koji će preuzeti ulogu koordinatora u interesu cele virtuelne orga-
nizacije.
x Potrebno je postaviti jasan interfejs prema „nevidljivim“ kupcima, klijen-
tima, jer oni vole jasne i definisane odnose i precizne ugovore. Zbog toga
je neophodno da jedan član virtuelne organizacije radi sa klijentima, u ime
svih ostalih, ili se kreira jedno zajedničko preduzeće koje će za sve članove
virtuelne organizacije obavljati ugovaranje i ostale administrativne po-
slove.
Od savremenih organizacija zahteva se velika fleksibilnost kako bi mogle da
odgovore na različite zahteve koji dolaze iz okruženja. Zbog toga se timovi moraju
formirati „ad hoc“, kako bi reakcija bila pravovremena i efikasna. Stvaranje „ad
hoc“ timova, naravno, podrazumeva da su članovi prostorno udaljeni, da za ovakve
timove ne postoje vremenske i geografske barijere. Informacione tehnologije i
komunikacione mreže su alati koji omogućavaju odvojen, ali zajednički rad teri-
torijalno udaljenih članova virtuelne organizacije. To znači da uz pomoć infor-
macione tehnologije, jedan tim može efikasno funkcionisati, bez obzira na to što
članovi tima nisu u neposrednom kontaktu.
Pojava virtuelnih organizacija inicirana je, s jedne strane, promenljivim i tur-
bulentnim uslovima u okruženju, a sa druge strane, permanentnim razvojem i
usavršavanjem moćne informaciono-komunikacione tehnologije.
Informacione tehnologije igraju fundamentalnu ulogu u podršci kritičnim ak-
tivnostima, tj. one: [29]
xpružaju mogućnost organizaciji da efikasno i efektivno promeni način funk-
cionisanja, način obavljanja posla po principu „just in time“,
xpružaju realnu mogućnost za promenu načina rada, koji se ogleda u formi
rada od kuće ili zapošljavanja na daljinu.

262
Već je napomenuto da partneri ostaju na svojim prvobitnim lokacijama, ali
se integrišu. Pošto su partneri na različitim lokacijama potreban im je informa-
cioni sistem da podrži komunikaciju i saradnju. Takvi sistemi su specijalni slučaj
međuorganizacionih informacionih sistema, koji prelaze granice jedne orga-
nizacije. [91]
Postoji više načina na koji informacione tehnologije podržavaju funkcionisanje
virtuelnih organizacija. Najočigledniji su oni koji omogućavaju komunikaciju i
saradnju između udaljenih partnera, kao što su elektronska pošta, video konfe-
rencije, zajednički sadržaji na ekranu... U nastavku sledi prikaz različitih načina na
koji informacione tehnologije omogućavaju efikasno funkcionisanje virtuelne
organizacije. Kao najčešće sredstvo koristi se telefonija i servisi koje ona danas
nudi. Od servisa koji su suštinski u komunikaciji osim standardnog povezivanja
telefonom i faksom, treba pomenuti kao značajne konferencijske razgovore i ko-
municiranje putem poruka („voice mail“).
Konferencijski razgovori predstavljaju jedan od najjednostavnijih načina da više
zaposlenih u organizaciji, u isto vreme, komunicira međusobno. U lokalu se kon-
ferencijski razgovor može obaviti korišćenjem privatne telefonske centrale (u fir-
mi), a u slučaju geografske udaljenosti koriste se mogućnosti provajdera tih uslu-
ga. „Voice mail“ predstavlja ostavljanje glasovnih poruka pojedincu ili grupi judi.
„Voice mail“ može da obezbedi sama organizacija svojim zaposlenima (u slučaju
da imaju sopstvenu opremu – odgovarajući hardver i softver), pružalac telefon-
skih usluga kao jedan od svojih servisa (pored, na primer, identifikacije poziva,
prosleđivanja poziva itd.) ili u krajnjem slučaju neka treća strana koja obezbeđuje
javni korisnički servis. Ovaj servis može da se kombinuje sa faksom („fax-on-de-
mand“), samo što se umesto govorne poruke snima faks poruka koja se po zahtevu
ponovo emituje. Naravno ovaj servis mora da pruži dovoljan stepen zaštite svojim
korisnicima, naročito ukoliko se radi o organizacijama. To se obično postiže pos-
tavljanjem šifarskog sistema (korisnik se identifikuje kucanjem svoje numeričke
šifre na tastaturi telefona). Osim što pruža mogućnost komunikacije bez obzira na
položaj (mobilnost u svakoj situaciji), mobilna telefonija pruža, isto kao i fiksna, sve
ove usluge. Njena mana, u odnosu na standardnu telefoniju, jeste u nemogućnosti
povećanja brzine protoka informacija, tako da se mobilna telefonija može koristiti
za prenos glasa, faks poruka i kapacitativno ne previše zahtevnih internet servisa
kao što je „e-mail“.
Najmoćniji od svih sredstava komunikacije je internet, koji predstavlja globalnu
kompjutersku mrežu, sa dobro usklađenim servisima i protokolima. Internet ser-
vise mogu da koriste svi računari (kompjuteri, mobilni telefoni, ručni računari) koji
podržavaju internet protokol (IP) i imaju mogućnost komunikacije sa pružaocem
internet usluga.
Kao jedan od prvih široko korišćenih servisa interneta koristiti se „e-mail“ (elek-
tronska pošta), koji je i danas najraširenije sredstvo komunikacije na internetu.

263
„E-mail“ je vrlo jednostavan servis, za koji nisu potrebni veliki hardverski resursi,
mreža velikog kapaciteta (protoka) i nije vremenski zavisan. „E-mail“ može biti
distribuiran putem interneta (preko javnih mejl servera) ili interno u organizaciji,
a može biti upućen i korisniku na lokalnoj mreži (mreži računara u okviru firme).
Privatni „e-mail“ razlikuje se od javnog time što ne postoji treća strana u komuni-
kaciji. Javni „e-mail“ (ili mejling liste) predstavlja način za distribuciju jedne poruke
svim korisnicima mejling liste. Zbog same prirode mejling liste, koja se odnosi ug-
lavnom na konkretan sadržaj, potrebno je da postoji administrator ili moderator
mejling liste koji odlučuje o tome da li će poruka, upućena od strane korisnika,
biti prosleđena svima. Slično mejling listama postoji i servis „news“, koji predstav-
lja skup najrazličitijih mejling lista, koji se bavi najrazličitijim sadržajima. „News-
group“ mora imati jedinstveno ime koje podrazumeva da će poruke upućene na tu
„newsgroup“-u iz bilo kog kraja sveta biti prosleđene na sva mesta odakle se može
njoj pristupiti. Putem e-maila se, osim tekstualnih poruka, mogu slati dokumenti,
zvučni i video zapisi. WWW („world wide web“) predstavlja najkorišćeniji servis
posle elektronske pošte, i predstavlja način da se vizuelne prezentacije prikažu na
najrazličitijim računarima u skoro nepromenjenom obliku. Veb u novije vreme
predstavlja idealan način za komunikaciju čak i unutar firmi, zbog mogućnosti
da se na taj način isporučuju i pregledaju najrazličitiji dokumenti i putem veba
prosleđuju pravim ljudima u firmi. Intranet predstavlja lokalnu mrežu gde računari
komuniciraju međusobno u okviru organizacije. Intranet uglavnom ima iste ser-
vise kao i internet. On ima tu prednost da, korišćenjem virtuelnih privatnih mreža,
ljudi sa udaljenih krajeva komuniciraju međusobno kao da se nalaze na lokalnoj
mreži. Na taj način povećana je transparentnost virtuelnosti.
U tabeli 27 prikazane su različite situacije i u zavisnosti od toga koje se
tehnologije u tim slučajevima koriste. U zavisnosti od toga na kojoj su geografskoj
i vremenskoj udaljenosti članovi tima razlikuju se četiri slučaja.
Tabela 27. Zavisnost tehnologije od mesta i vremena korišćenja
Isto mesto Različito mesto
Isto vreme Isto vreme

Susreti “licem u lice” Audio konferencije


Kompjuterski podržan rad Video konferencije
Isto mesto Različito mesto
Različito vreme Različito vreme

Laboratorije Govorna pošta, Elektronska pošta


Rad u različitim smenama Kompjuterska konferencija, Groupware

264
U nastavku ovog dela biće reči o specifičnostima komuniciranja u virtuelnim
organizacijama. Virtuelna organizacija sastavljena je od ljudi koji su prostorno
udaljeni jedan od drugog i koji su zbog toga prinuđeni da u radu komuniciraju
putem kompjuterskih i telekomunikacionih tehnologija. [98] Članovi virtuelnih
organizacija nalaze se na različitim geografskim lokacijama, a često i u različitim
vremenskim zonama. Usled udaljenosti njihovih članova geografske, vremenske
i kulturne barijere mogu negativno da utiču na rezultate koje tim postiže. Stoga
je neophodno ovakvim organizacijama upravljati na odgovarajući način, kako bi
se iskoristile prednosti i umanjile slabosti koje takav način rada nosi. Upravljati
virtuelnim organizacijama ne znači samo korišćenje postojećih znanja i tehnika
menadžmenta, koje se koriste i u upravljanju tradicionalnom organizacijama, već
i razvijanje novih pristupa, uzimajući u obzir specifičnosti njihovog rada i funk-
cionisanja.
Specifičnosti i razlike u radu virtuelnih organizacija nastaju, pre svega, usled
načina komuniciranja njenih članova. U literaturi se često navodi podatak da se
u komunikacijama između ljudi oko 80% poruka saopštava preko faktora koji su
različiti od značenja reči koje su izgovorene. Visina glasa, izrazi lica, brzina i ri-
tam govora, govor tela i sl., pomažu nam da lakše razumemo poruke koje su nam
upućene od drugih osoba. Da li neku tvrdnju treba shvatiti ozbiljno ili biti obaz-
riv, da li je izvinjenje upućeno na ciničan način ili ne, skoro je nemoguće utvrditi
bez uzimanja u obzir i ostalih faktora u komunikaciji. Pošto u slučaju virtuelnih
organizacija ovih faktora nema, razumljive su i teškoće u razumevanju između
njihovih članova.
Najmanje greške se, dakle, javljaju u komunikacijama koje se obavljaju licem u
lice, a koje su karakteristične za tradicionalne organizacije. S druge strane, elek-
tronske poruke nose daleko veći rizik pogrešnog interpretiranja, jer osim značenja
napisanih reči nema drugih elemenata koji bi doprineli boljem razumevanju poru-
ka. Ali, u slučajevima kada članovi virtuelne organizacije žive i rade u različitim
vremenskim zonama nemoguće je koristiti drugo sredstvo komunikacije, osim
elektronske i govorne pošte. Samo korišćenjem ovih servisa subjekti mogu da
ostvare vremensku nezavisnost u komuniciranju. Već prilikom razgovora tele-
fonom interpretiranje poruka je olakšano, jer subjekt koji prima poruku može, na
osnovu visine glasa i brzine govora, sa većom verovatnoćom da razume poruku.
To, naravno, podrazumeva i istovremenu prisutnost svih članova koji učestvuju
u komuniciranju. Verovatnoća pravilnog interpretiranja poruke, u zavisnosti od
načina komunikacije i sredstava koja se u komunikaciji koriste, prikazana je na
slici 65.

265
Slika 65. Verovatnoća različitog interpretiranja poruke u zavisnosti od načina
komuniciranja

Razlike dalje postoje i u neformalnim kontaktima između članova koji rade


na istoj lokaciji, a koji izostaju u virtuelnim organizacijama. Ovo i ne bi bio toliki
problem da nije primećeno da se prilikom neformalnih susreta i kontakata često
saopštavaju različite ideje i predlozi koji mogu biti od velike koristi u radu. Slično,
u direktnim susretima menadžeri su u prilici i da neposredno rešavaju probleme
sa zaposlenima, odagnaju sumnje koje mogu nastati zbog loše informisanosti,
podižu moral zaposlenih i neposredno utiču na efikasnije ostvarivanje ciljeva.
Ovakve neformalne kontakte nemoguće je ostvariti između članova virtuelnih or-
ganizacija
Naravno, pored navedenih nedostataka, postoje i mnoge prednosti od rada u
virtuelnim organizacijama, inače se ovakve organizacije ne bi ni formirale. Pre
svih kao glavna prednost ovih organizacija ističe se veća fleksibilnost. Mogućnost
brzog pronalaženja i organizovanja potrebnih ljudi sa različitih geografskih lo-
kacija u kohezivne timove, koji su u stanju da na efikasan način rešavaju komplek-
sne probleme i donose važne odluke, predstavlja značajnu konkurentsku pred-
nost. Time se postižu uštede ne samo u brzini i stručnosti, već i u potrebnom
poslovnom prostoru i transportnim troškovima. Pojedinci prednost od ovakvog
načina rada mogu naći u fleksibilnom radnom vremenu, manjoj zavisnosti od
udaljenosti mesta prebivališta i organizacije, radnom okruženju koje više odgo-
vara ličnim preferencijama i sl.

266
12.5. Životni ciklus virtuelne organizacije

Frenk je identifikovao dve najvažnije pokretačke sile za koncept virtuelnih or-


ganizacija: [36]
xpromene u tržišnim uslovima – potrošači i njihovi zahtevi su sve više speci-
jalizovani, više individualistički „krojački“ proizvodi, koji automatski vode
ka širokom rangu proizvoda koje preduzeće treba da razvije i proizvede;
x brz razvoj informaciono-komunikacione tehnologije – sa dramatičnim
poboljšanjem u brzini, kvalitetu i kvantitetu komercijalizacije, i posebno
koordinacija ekonomskih akcija i transakcija.
Obe ove eksterne sile vode ka promeni u shvatanju poslovanja i različitim po-
slovnim strategijama, koje, prema tome, izazivaju organizacione promene. U želji
da poboljšaju svoju fleksibilnost i smanje kompleksnost, preduzeća zadržavaju
ključne strategijske kompetencije, koncentrišu se na ono što rade najbolje i tragaju
za svojim mestom u lancu vrednosti, gde bi mogli da integrišu svoje ključne kom-
petencije.
Da napomenemo ponovo neku od definicija virtuelne organizacije. Virtuelna
organizacija se definiše kao „okretna“ organizacija, sa integracionim i rekonfigu-
racionim sposobnostima u korisno vreme, sastavljena od nezavisnih preduzeća,
sa ciljem postizanja profita na tržištima koja pružaju specifične šanse. Nakon
iskorišćenja tih šansi, virtuelne organizacije nestaju, integrišu se u nove, ili se
postojeće rekonfigurišu u cilju dostizanja neophodnih kompetencija da bi zado-
voljile nove tržišne šanse. Ono što je zajedničko za sve virtuelne organizacije jesu
informaciono-komunikacione tehnologije koje su ujedno i preduslov i olakšavajući
faktor za njihovo funkcionisanje, ili slobodno možemo da kažemo da je to srce
jedne virtuelne organizacije.
Da bi se održao korak sa permanentnim promenama koje se dešavaju u
tržišnom okruženju, rekonfiguracija organizacione strukture mora da bude vi-
soko-dinamična, predstavljena kao organizacioni model pod nazivom okretna/
virtuelna organizacija. Ovakva virtuelna organizacija ima mogućnost visoke
adaptabilnosti i rekonfiguracije, u skladu sa potrebama i zahtevima koje nameće
okruženje, a sve u cilju postizanja visokih kompetencija.
Danas, jaka konkurencija primorava preduzeća da odbace tradicionalan način
razvoja i proizvodnje određenog proizvoda, kao serije diskretnih koraka. „Kom-
petencije zasnovane na vremenu“ teraju preduzeća da budu veoma brza u pred-
stavljanju novih proizvoda tržištu i da u veoma kratkom vremenu proizvedu i
isporuče proizvod kupcu. Tradicionalna centralizovana i sekvencijalna proizvod-
nja, planiranje, praćenje i kontrolni mehanizmi postali su nedovoljno fleksibilni
da bi izašli na kraj sa visokodinamičnim varijacijama u proizvodima i promenama
proizvodnog stila.

267
Životni ciklusi organizacije i proizvoda postaju sve kraći, vreme koje provode
na tržištu, takođe Preduzeća implementiraju širok spektar različitih tehnika, pro-
cesa menadžmenta i razvojnih strategija u njihovom traganju za kraćim razvojnim
ciklusom.
Neke virtuelne organizacije mogu imati različite zahteve, kao što su zahtevi u
pogledu promene proizvoda ili zahtevi u pogledu konkurentnosti i poboljšanja
kvaliteta. Mora se primetiti da dinamiku rekonfiguracije ne treba mešati s di-
namikom operacija. Dok dinamiku operacija objašnjavamo preko fiksne strukture
dinamiku rekonfiguracije možemo objasniti preko permanentne rekonfiguracije
partnerstva.
Rekonfiguracija okretne/virtuelne organizacije uglavnom može da se desi iz tri
razloga: [21]
x Rekonfiguracija tokom životnog ciklusa okretne/virtuelne organizacije je
posledica redizajna proizvoda u toku životnog ciklusa organizacije/proiz-
voda, kako bi se ispunili promenljivi tržišni zahtevi.
x Rekonfiguracija je posledica prirodnih, kao i partikularnih faza životnog
ciklusa proizvoda.
x Do rekonfiguracije takođe može da dođe usled evolucije performansi
učesnika u virtuelnoj organizaciji.
Kao što je prikazano na slici 66, dolazi do promene u strukturi virtuelne orga-
nizacije, između inicijalnog perioda i svakog narednog.

Slika 66. Dinamika mreže podrazumeva neprekidan niz različitih oblika mreže
tokom vremena [21]

Ovakve organizacije ogledaju se pre svega u: participaciji zadataka između


partnera u distribuiranom i povezanom okruženju tako da oni mogu podesiti i
iskoristiti prednosti različitih kompetencija u virtuelnoj organizaciji, njihovoj in-
tegraciji, koordinaciji i rekonfiguraciji menadžmenta, kako bi se održao korak sa
tržišnim zahtevima i mogućnostima determinacije uspeha ili neuspeha određenog
projekta.

268
Kada govorimo o životnom ciklusu virtuelne organizacije moramo da is-
taknemo da je to period između kreiranja/integracije virtuelne organizacije pa
do perioda kada dolazi do raspadanja ove organizacije. Postoji mnoštvo autora
koji su pisali na ovu temu i bavili se problematikom životnog ciklusa virtuelne
organizacije.
Na osnovu literature, može se zaključiti da se životni ciklus organizacije sas-
toji od nekoliko faza. Generalno se može zaključiti da postoje dve vrste životnog
ciklusa virtuelne organizacije – ona koja podrazumeva rekonfiguraciju i modifi-
kaciju partnerstva i ona koja to ne podrazumeva.
Prva vrsta životnog ciklusa virtuelne organizacije sastavljena je od četiri ključne
faze:
xKreiranje virtuelne organizacije je inicijalna faza u njenom životnom ciklu-
su. Inicijalna faza obuhvata kreiranje i konfiguraciju, zahteva funkcionalno
traganje i izbor partnera, pregovore o participaciji partnera, definisanje
kontakata i procedura koje se tiču partnerskog delovanja, konfiguracije i
raspuštanja organizacije.
xOperacionalizacija ili delovanje je faza gde virtuelne organizacije obavljaju
svoje poslovne procese da bi postigli postavljene ciljeve, tragaju za sigurnim
mehanizmima za razmenu informacija, poredak menadžmenta, poredak
procesa, distribuciju menadžerskih zadataka, itd.
xTokom delovanja ove faze, partneri mogu zbog nemogućnosti da se dostignu
postavljeni zadaci ili zbog nekih drugih uslova da zahtevaju izmenu ili
dovođenje novog partnera. Ova faza se naziva fazom modifikacije
xRaspuštanje je poslednja faza životnog ciklusa virtuelne organizacije, gde
dolazi do prestanka njenog postojanja, usled dostizanja postavljenih ciljeva
ili zbog odluke partnera da više ne rade skupa.

Slika 67. Životni ciklus virtuelne organizacije [21]

Drugi autori ove faze nazivaju malo drugačije, ali suština je ista. Na primer, to
su faze: identifikacija potreba, preko izbora partnera i operacionalizacije pa do
poslednje faze koja nosi naziv raspuštanje.

269
Druga vrsta životnog ciklusa organizacije je ona koja ne zahteva promene ve-
zane za rekonfiguraciju organizacije, pa prema tome životni ciklus ovakve vir-
tuelne organizacije sastavljen je od sledećih faza:
xidentifikacije, koja podrazumeva prepoznavanje mogućnosti,
xformiranja, koje podrazumeva izbor partnera,
xdizajna, odgovor na legalni okvir i integraciju sistema,
xoperacionalizacije,
xraspuštanja.

12.6. Organizacione specifičnosti virtuelne organizacije

12.6.1. Tipologija virtuelnih organizacija


U literaturi se mogu naći različite klasifikacije virtuelnih organizacija. Jedna
takva klasifikacija razlikuje četiri pojavna oblika virtuelne organizacije. [49] To su:
virtuelni timovi, virtuelni projekti, privremene virtuelne organizacije i stalne vir-
tuelne organizacije. Virtuelne organizacije razlikuju se uglavnom po broju članova
koji ih čine, misiji organizacije, dužini projekata koji se realizuju, kao i u informa-
cionim tehnologijama koje se koriste za komunikaciju i razmenu informacija.
Virtuelni timovi nastaju primenom koncepta virtuelnosti unutar organizacije.
Virtuelni tim uglavnom je sastavljen od kvalifikovanih pojedinaca koji pripadaju
pojedinim funkcionalnim, poslovnim ili strateškim poslovnim jedinicama unutar
jedne organizacije. Da bi postigli odgovarajuću fleksibilnost, mnoge kompanije
formiraju ovakve timove koji rade u uslovima i na način koji je za njih mnogo
pogodniji. Drugi primer virtuelnih timova je virtuelna saradnja između timova
koji rade na sličnim poslovima, ali na različitim lokacijama. Dobar primer pred-
stavljaju inženjerski timovi „Forda“ koji su locirani širom Evrope i SAD i rade za-
jedno na sličnim poslovima. U međusobnoj komunikaciji članovi timova najčešće
koriste „e-mail“ i „voice mail“.
Virtuelni projekti predstavljaju alijanse koje čine delovi različitih organizaci-
ja, a koji zajedno formiraju organizaciju koja ima sve potrebne kompetencije (u
proizvodnji, istraživanju i razvoju, prodaji), potrebne za izvršenje preuzetog pro-
jekta. Najčešće, alijansu čine organizacije koje pripadaju sličnim industrijskim
granama. Od servisa koje koriste za komunikaciju najčešće su baze podataka i
„newsgroup“.
Kao rezultat nastavka saradnje, uspostavljene u virtuelnim projektima, nastaju
privremene virtuelne organizacije, koje rade u isto vreme na više projekata i deluju
u pravcu razvoja responzivnosti na prilike koje se javljaju u okruženju. Ovaj model

270
uključuje virtuelne zadatke, timove, operacije i virtuelni menadžment celokupnih
organizacionih aktivnosti. Organizacija prestaje s radom prestankom novih ponu-
da za realizaciju projekata. Najčešće korišćene informacione tehnologije u privre-
menim virtuelnim organizacijama su tehnologije koje se koriste za komunikaciju
između udaljenih lokacija.
Stalne virtuelne organizacije su organizacije koje imaju relativno dugoročnu
perspektivu u poslovanju. Ove korporacije nastale su od jedne velike korporacije,
koja deo svojih aktivnosti prepušta drugim kompanijama koje za nju obavljaju
tu funkciju. Ove aktivnosti su virtuelne za korporaciju koja je koncentrisana na
aktivnostima koje zna najbolje da radi. „Udruživanje kompanija može se uraditi
kroz zajedničko preduzeće sa dobavljačima ili kroz partnerstvo sa drugim kompani-
jama, specijalizovanim za neke specifične oblasti. Ovakav oblik virtuelne korporacije
omogućava da se kompanija fokusira na ono što najbolje zna da radi.“ [29] Intranet i
veb se koriste za razmenu informacija i komunikaciju unutar ove organizacije.
Primer iz prakse, za gornji oblik virtualne korporacije, može se naći u raznim
računarskim kompanijama koje prodaju računare sa svojim sopstvenim zaštitnim
imenom, a da pri tom nemaju u vlasništvu ni fabriku ni magacine. One to postižu
partnerstvom sa proizvođačem računarske opreme koji proizvodi računare pod
zaštitnim imenom virtuelne korporacije i pri tom isporučuju računare direktno kup-
cu, koristeći druge partnerske kompanije, koje obavljaju posao distribucije. Dakle,
proizvodnja i distribucija su za pomenute kompanije „virtuelne“, a fokus kompanija je
prodaja, marketing i korisnički servis.

12.6.2. Modeli virtuelnih organizacija


U daljem tekstu prikazaćemo modele virtuelnih organizacija. U literaturi sa
nailazi na dva osnovna modela virtuelnih organizacija, a to su centralizovani i
decentralizovani model virtuelnih organizacija. [94]
Centralizovani model podrazumeva da postoji jedna organizacija, koja pred-
stavlja jezgro, okružena drugim organizacijama koje predstavljaju satelite vir-
tuelne organizacije. Organizacija ili pojedinac koji želi da oformi virtuelnu mrežu,
uslovno se naziva broker. Funkcije, koje broker u virtuelnoj mreži obavlja, mogu
se podeliti na eksplicitne i implicitne. Eksplicitne funkcije su one koje stvaraju
novu vrednost za klijenta (npr. selekcija i integracija resursa, koordinacija rea-
lizacije projekta, itd.). Implicitne funkcije predstavljaju alate koje broker koristi
da bi podržao izvršenje eksplicitnih funkcija. Ovde spadaju: izbor algoritama i
kriterijuma za selekciju resursa, interakcija sa drugim brokerima, itd. Obično ova
bazna organizacija ima najizraženije preduzetničke sklonosti. Ovakve strukture
najčešće su između sličnih organizacija koje su u istim industrijama. Krajnji koris-
nici prepoznaju samo baznu organizaciju s kojom komuniciraju na tržištu. Bazna
organizacija može da nastupa na tržištu sa svojim brendom ili može da stvori novi

271
brend za virtuelnu organizaciju. Ostale organizacije poseduju veštine, resurse ili
proizvode, koji nedostaju baznoj organizaciji, kako bi adekvatno odgovorile na
zahteve tržišta. Ovakve virtuelne organizacije mogu se osnivati na duže staze, ako
je došlo do dugotrajnih promena u zahtevima i dinamici tržišta ili za kratkoročne
projekte. Organizacije sateliti mogu da se menjaju, a bazna organizacija može i da
se spoji s nekim od satelita, što smanjuje stepen virtuelnosti. Bazna organizacija ne
upravlja partnerima, ali upravlja odnosima između sebe i satelita. Sateliti reaguju
na svaku promenu u baznoj organizaciji i obrnuto (model koji je prikazan na levoj
strani slike 68).

Slika 68. Centralizovani i decentralizovani model virtuelne organizacije [94]

U decentralizovanom modelu komunikacija krajnjeg korisnika sa orga-


nizacijom obavjla se preko jedinstvenog interfejsa. Pristup korisnika organizaci-
jama iz mreže je ograničen i pored toga što je korisnik svestan ko su članovi
mreže. U ovakvom modelu virtuelne organizacije njeni članovi oslanjaju se
jedni na druge kako bi odgovorili na potrebe tržišta. Svi članovi su uključeni
u planiranje, upravljanje, organizaciju i izvršavanje ostalih poslovnih procesa.
Ovakvi modeli virtuelne organizacije imaju široku paletu proizvoda i usluga
koje nude u zajedničkim paketima. U ovom slučaju sve organizacije ispoljavaju
preduzetničke sklonosti (model koji je prikazan na desnoj strani slike 67).
Virtuelna organizacija predstavlja najveće dostignuće u domenu organizova-
nja. Reč je o veoma fleksibilnoj organizacionoj strukturi, čiji se izgled veoma brzo i
jednostavno menja u zavisnosti od potrebe. Treba istaći da je fleksibilnost, s kojom
ove organizacije nastupaju na tržištu, krajnje neverovatna. One se mogu prilago-
diti praktično svakom zahtevu klijenata u veoma kratkom roku. Ako postoji neki
posao koji ne može obaviti nijedan član mreže, u mrežu se uključuje neko ko je
za to sposoban. Na ovaj način, virtuelne organizacije uspevaju da veoma dobro
primene prvo i osnovno pravilo marketinga, a to je: usmerenost na klijenta. Svaki
član virtuelne mreže mora da daje svoj maksimalni doprinos u realizaciji postav-
ljenih zadataka. Ukoliko se desi da neko od članova više ne pruža zadovoljavajuće
rezultate, postupak zamene je krajnje jednostavan (ne postoje komplikovane pro-
cedure za raskid virtuelne mreže). Samim tim, granice ove organizacije su nejasne,
često podložne promenama.

272
12.6.3. Specifičnosti troškova i strukture u virtuelnoj organizaciji
Već smo rekli da se izgled i struktura mreže oblikuju u zavisnosti od konkret-
nih potreba koje dolaze sa tržišta. Na taj način, novonastala organizacija snosi
samo neophodne troškove. Fiksni troškovi, kao što su: održavanje prostorija,
režije, plate zaposlenih itd., ne postoje. Svi troškovi koji predstavljaju rezultat kre-
tanja proizvoda ili usluga unutar virtuelne mreže u suštini su transakcioni. Da
bi virtuelna organizacija imala opravdanje za svoj nastanak, njeni transakcioni
troškovi trebalo bi da budu niži od troškova koji bi nastali kada bi preduzeće ra-
dilo na istom poslu u nekoj drugoj formi organizovanja. Zbog toga je od izuzetne
važnosti da struktura i nivo svih transakcionih troškova budu transparentni, kako
bi se mogli efikasno pratiti. Ovo bi omogućilo njihovu lakšu analizu, što bi dovelo
do smanjenja ovih troškova na minimalnu meru, a istovremeno i do generisanja
većeg broja potrebnih informacija, koje su uvek od velike pomoći brokeru pri oku-
pljanju članova buduće virtuelne mreže.
Troškove poslovanja u virtuelnoj organizaciji, tj. troškove transakcija između
njenih subjekata, nazivamo transakcionim troškovima i oni zapravo određuju da
li je virtuelna organizacija isplativija od klasične. Tako virtuelna organizacija ima
smisla samo onda kad su njeni transakcioni troškovi niži od troškova menadžerskog
sistema u hijerarhiji. Transakcioni troškovi mogu da budu u najrazličitijim obli-
cima. U virtuelnoj organizaciji transakcione troškove možemo grubo da podelimo
na: [105]
1. Prethodne („ex ante“) transakcione troškove, u koje spadaju:
xtroškovi pronalaženja poslovnih partnera za saradnju u mreži,
xtroškovi pregovaranja,
xtroškovi pisanja ugovora,
xtroškovi zaštite sporazuma;
2. Naknadne („ex post“) transakcione troškove, gde spadaju:
xtroškovi kontrole sprovođenja ugovora,
xtroškovi koji nastaju ako ugovor ne ide predviđenim tokom,
xtroškovi dogovora ako ugovor ne definiše sve situacije koje mogu da
nastanu „ex post“,
xtroškovi rešavanja konflikata i sporova tokom realizacije ugovora,
xtroškovi koji nastaju u slučaju preranog prekida ugovora.
Pored ovoga, još jedna od prednosti virtuelne organizacije jeste u mogućnosti
zapošljavanja na daljinu. Zaposleni mogu sav svoj posao da obavljaju iz svoje kuće.
Ovo takođe omogućava odličnu konkurentsku prednost u odnosu na ostale orga-
nizacije. Virtuelna organizacija, bez obzira na veličinu i strukturu, predstavlja or-
ganizaciju koja se temelji na skupu ugovora. S obzirom na tu činjenicu, uopšte ne
čudi da je jedan od „najškakljivijih“ poslova zapravo kontrola ispunjenja ugovora.

273
Od definisanja i pisanja ugovora, kao i od njihovog sprovođenja, u velikoj meri
zavisi efikasnost virtuelne organizacije.
Osnovne specifičnosti strukture virtualne organizacije su: [92]
x privremenost - virtualne organizacije su organizacije privremenog karak-
tera;
x orijentacija ka cilju – aktivnosti i interakcije učesnika u virtuelnim orga-
nizacijama su koordinirane kako bi se postigli ciljevi definisani od strane
preduzetnika. Ciljevi moraju biti eksplicitni i jasni tako da predstavljaju do-
bar kriterijum za izbor između alternativnih aktivnosti;
xformalizacija – kooperacija između učesnika u virtuelnim organizacijama
je svesna i slobodna. Struktura relacija među njima je eksplicitna i može se
slobodno kreirati i menjati;
x modularnost – stepen do kojeg je virtuelna organizacija organizovana na
bazi integrisanih procesa, orijentisanih na kupca i sačinjenih od relativno
malih jedinica kojima se lako upravlja – modula;
x heterogenost – stepen do kojeg su komponente virtuelne organizacije
različite u svojim profilima i performansama, u zavisnosti od njihovih snaga
i kompetencija;
xvremenska i prostorna rasprostranjenost – stepen u kome su komponente
virtuelne organizacije rasprostranjene u vremenu i prostoru;
xkompleksnost – broj različitih elemenata i relacija koje virtuelna organizaci-
ja mora konstantno da usklađuje;
xnepredvidivost – stepen do kojeg je moguće unapred predvideti ponašanje
velikog broja elemenata koji čine virtuelnu organizaciju;
x međuzavisnost – mera u kojoj su elementi i procesi u virtuelnoj organizaciji
povezani, odnosno stepen u kome promene u jednom elementu ili procesu
utiču na ostale elemente i procese;
xizvrsnost – svaki partner donosi ono u čemu je najbolji, tako da se stvara tim
od samih „zvezda“ u svom poslu; [91]
xiskorišćenost resursa – u virtuelnoj organizaciji iskorišćenost resursa je na
veoma visokom nivou, te doprinosi porastu konkurentnosti i profitu;
xpoverenje – partneri u virtuelnim organizacijama mnogo se više oslanjaju
jedni na druge nego ikada pre;
xbrzo prilagođavanje promenama – virtuelna organizacija može mnogo brže
da se prilagodi promenama nego bilo koja druga forma organizovanja..

274
12.7. Prednosti virtuelnih organizacija za mala i srednja
preduzeća

Ono što karakteriše današnje poslovanje malih i srednjih preduzeća, u mnogim,


kako razvijenim tako i zemljama u razvoju, jeste sve veća njihova zainteresovanost
za njihovo udruživanje u forme virtuelnih organizacija. Ono što je značajno za
mala i srednja preduzeća je to da ona na ovaj način iskorišćavaju prednosti velikih
kompanija s jedne strane, dok sa druge strane i dalje iskorišćavaju svoje prednosti
koje se ogledaju u velikoj samostalnosti i fleksibilnosti.
Mala i srednja preduzeća kreiraju virtuelne organizacije kako bi kroz
zajednički rad sa drugima odradile neki projekat i na taj način minimizirale svoje
nedostatke. Ti nedostaci su uglavnom vezani za nedostatak, kako materijalnih i
finasijskih resursa, tako i za nedostatak znanja iz pojedinih oblasti. Pored toga i
velika preduzeća imaju koristi od virtuelnih organizacija, a ta korist ogleda se u
obezbeđivanju fleksibilne strukture
Potpunije i preciznije rečeno, model virtuelne organizacije, malim i srednjim
preduzećima obezbeđuje sledeće prednosti: [29]
xjedinstven front prema velikim udruženim kupcima;
x omogućen pristup širokom spektru skupih i specijalizovanih usluga koje
kao posebni entiteti nikada ne bi mogli pribaviti;
x članovi i dalje zadržavaju svoju nezavisnost što implicira dalje razvijanje
sopstvenih znanja i poslova;
x ono što je veoma bitno – ne važi princip „jednom član, zauvek član“, jer
virtuelna organizacija može preinačiti i promeniti članove, u skladu sa una-
pred definisanim zadacima i projektom;
x nemaju brige oko pogodbi prilikom raskidanja članstva, kao što je to na
primer slučaj sa zajedničkim preduzećima.
Internet je, znači, način uz pomoć koga mala i srednja preduzeća kreiraju vir-
tuelnu organizaciju, da bi kroz zajedničko angažovanje odradila neki projekat,
za koji pojedinačno nemaju potrebne resurse i znanje. Ono što se nameće kao
veliki izazov, pored virtuelne organizacije, jeste koordinacija decentralizovanih
i disperznih aktivnosti, jer su decentralizovane aktivnosti „mač sa dve oštrice“.
Decentralizacija, s jedne strane, obezbeđuje brzo anticipiranje i reagovanje na
promene i znatno veću fleksibilnost, dok, sa druge strane, čini integraciju sistema
teškom i predstavlja barijeru standardizaciji.
Postavlja se pitanje kada treba jedno malo i srednje preduzeće da se priključi
jednoj virtuelnoj organizaciji, odnosno u kojim slučajevima ono treba da nastavi s
postojećim načinom poslovanja.

275
Da bi jedno malo i srednje preduzeće ušlo u virtuelnu organizaciju trebalo bi:
[105]
x demonstrirati svoje „core“ kompetencije i imati jedinstvene veštine ili
znanja (načiniti tu jedinstvenost poznatom u svojoj i u komplementarnim
industrijama);
xkreirati viziju o tome šta preduzeće može dodati, tj. šta njegovo učešće može
uneti kao dodatnu vrednost kvalitetu;
x biti spremno na deobu rizika, ali i koristi, koji mogu proizići iz učešća u
virtuelnoj organizaciji;
xodržavati svoja obećanja, obaveze, angažovati najbolje ljude, identifikovati i
razumeti svoje „core“ kompetencije i vrednosti, identifikovati potencijalne
partnere, rešiti na vreme pravne probleme i prepreke;
xbiti umreženo (lično i elektronski) s partnerima, dobavljačima, kupcima i
unutar samog preduzeća;
x javno obelodaniti da je usvojilo virtuelnu organizaciju kao korporativnu
strategiju, te oglasiti da meru uspešnosti predstavlja odnos prema kupcima,
znanje o tome kako biti dobar partner, član tima itd;
xrazmatrati projekte nezavisno, neprekidno tražiti nove partnere, biti proak-
tivno (ne samo čekati kako bi bila izabrana, već demonstrirati svoje „core“
kompetencije).
Malo i srednje preduzeće ne bi trebalo ući u virtuelnu organizaciju u sledećim
slučajevima: [105]
xkada poseduje kompetencije i veštine da samo zadovolji tržište;
xkada to odvlači pažnju firme od strategije rasta;
xkada je rizik prema mogućoj dobiti prevelik (uspeh ne donosi zadovoljavajuću
korist) i kad preduzeće nema jasne ciljeve zašto ulazi u virtuelnu organiza-
ciju;
xkad su nekompatibilni stilovi i filozofije menadžmenta, kad nema dovoljno
poverenja i otvorenosti, te kad intelektualno vlasništvo preduzeća može biti
izgubljeno;
xkad je sposobnost virtuelne organizacije da proizvede kvalitetan proizvod ili
uslugu upitna, ako se „core“ kompetencije ne slažu, ili potencijalni partner
ne može udovoljiti zahtevima (obimu ili rokovima), ili ne valja logistika i
protok informacija nije zadovoljavajući;
xkada prilika nije jasno definisana, te ne postoji odgovarajući pravni okvir za
virtuelnu organizaciju

276
LITERATURA

[1] Adižes I., Stilovi dobrog i lošeg upravljanja, ASEE books, Novi Sad, 2004.
[2] Adižes I., Težnja ka top formi, ASEE books, Novi Sad, 2001.
[3] Adižes I., Životni ciklus preduzeća – kako i zašto preduzeća rastu i umiru i šta
činiti u vezi sa tim, Prometej, Novi Sad, 1994.
[4] Alexander, D., Turner, C., „The C.R.M. Pocketbook“, Management Pocketbooks
Ltd, 2001.
[5] Analiza razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva u Srbiji, Republička
agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, 2002.
[6] Antal Szabó, The development of the SME sector in the countries in transition
and emerging market economies in the UNECE region.
[7] Bahtijarević-Šiber F., Menadžment ljudskIh potencijala, Golden marketing, Za-
greb, 1999.
[8] Benchmarking of business incubators, final report, European commision, cen-
tre for & evaluation services, Brussels, February 2002.
[9] Best practices in incubator infrastructure and innovation support, Ministry of
trade and industry, final report of the seminar held on 19-20 November 1998
in espoo, Finland.
[10] Bitel L., Liderstvo – stilovi i tehnike upravljanja, Clio, Beograd, 1997.
[11] Bogojević Arsić V., Tržište hartija od vrednosti, FON, Beograd, 2004.
[12] Burgelman,R.A.,Doz,Y.L.:The Power of Strategic Integrations, Sloan Manage-
ment Review, Spring, 2001.
[13] Burns A. C., Bush R.F., Marketing research, third edition, Prentice Hall inc,
New Jersey, 2000.
[14] Burns P., Entrepreneurship and Small Business, Palgrave, New York, 2001.
[15] Burns P., Dewhurst J., Small Business and Entrepreneurship, Macmillan Small
Business Series, Secund Edition, Houndmils, U.K., 1996.
[16] Certo S.,. Principles of Modern Management, Allin and Bacon, Boston, 1988.
[17] Christian S., All money is not same, SMEs access to finance, Eurada, 2004
[18] Christopher, M., „Logistics and Supply Chain Management – Strategies for
Reducing Cost and Improving Service“, Financial Times Prentice Hall, Second
Edition 1998.
[19] Churchill N.C., Lewis., The Five Stages of Small Business Growth, Harvard
Business Review., Maj–Jun, 1983.
[20] Čizmić S., Psihologija rada u formuli uspeha organizacije, priručnik, Centar za
primenjenu psihologiju, Beograd, 2003.

277
[21] Cunha M. M., Putnik G. D., Avila P. S., Virtual enterprise’s extended lifecycle,
Međunarodni simpozijum SymOrg’04, FON, Zlatibor, 2004.
[22] Danilović Grković G., Žegarac A., Biznis inkubatori, Republička agencija za
razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva, Beograd, 2003.
[23] Deakins D, Freel, Entrepreneurship and small firms, McGraw hill, 2003.
[24] Dixen M., Project Management Body of Knowledge, Association for Project
Management, Fourth Edition, 2000.
[25] Douma, M.U., Bilderbeek, J.,Idenburg, J., Looise, J.K.; Strategic Alliances Man-
aging the Dynamics Fit, Long Range Planning, Vol. 33, 2000.
[26] Drakulić M., Osnovi poslovnog prava, FON, Beograd.
[27] Drucker P., Management: Task, Responsibilities, Practices, Harper nad Row,
New York , 1974.
[28] Dulanović Ž., Džinović M., Osnovi organizacije, FON, Beograd, 2000.
[29] Dulanović Ž., Ondrej J., Organizaciona struktura – metode i modeli, FON,
Beograd, 2002.
[30] Đurić Z., Menadžment malih i srednjih preduzeća, Ekonomski fakultet, Prišti-
na, 2004.
[31] Edit Lukacs, The economic role os SMEs in world economy, especially in Eu-
rope, Institute of business sciences, Univesity of Miskolc, 2005.
[32] Eiji Ogawa, „Upravljanje malim preduzećima danas“, Evropski centar za mir i
razvoj (EPCD) Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija, Beograd, 2001.
[33] Ernst&Young, Thematic Evaluation of Structural Fund Impact on SME’s Syn-
thesis Report, European Commission, Luxembourg, 1999.
[34] Ferry de Goey, economic structure and self-employment during the twentieth
century, 8th ebha conference 2004.
[35] Filipović V., Kostić M., Marketing menadžment, FON – Menadžment, Beo-
grad, 1999.
[36] Franke U., The Concept of Virtual Web Organisations and its Implications
on Changing Market Conditions, Electronic Journal of Organizational Virtual-
ness – EJOV, 2001, 3(4), 43–64.
[37] Friedman, S.D., Sibling relationships and intergenerational succession in fam-
ily firms, Family Business Review, 1991, 4(1), 3–20.
[38] Gindeva B., Managerial Problems of the Small and Middle Enterprise in the
Context of Eurointegration, Ekonomske teme, Ekonomski fakultet Niš, br. 1–2,
2004, str. 379–384.
[39] Godišnji izveštaj o radu u 2005. godini, Republička agencija za razvoja malih i
srednjih preduzeća, 2006.
[40] Gordana Danilović Grković i Ana Žegarac, Biznis inkubatori, Republička
agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, 2003.

278
[41] Grainer L., Evolution and revolutionals organizational grow, Harward busi-
ness Review, Jul-Avgust, 1972.
[42] Grinberg Dž., Baron R., Ponašanje u organizacijama – razumevanje i uprav-
ljanje ljudskom stranom rada, Želind, Beograd.
[43] Grupa autora, Leksikon menadžmenta, FON, Beograd, 2003.
[44] Heller R., Hindle T., Essential Manager’s Manual, Dorling Kindersley, London,
1998.
[45] High-growth SMEs and employment, OECD –organization for economic co-
operation and development.
[46] Janković I., Prakseologija i firma: Prilog austrijsko redefiniciji problema eko-
nomske organizacije, Ekonomski anali br 169, april 2006. – jun 2006.
[47] Jarillo,J.C.:On Strategic Networks, Strategic Management Journal, Vol . 9,
1998.
[48] Jokić D., Preduzetništvo, Naučno - istraživački centar Užice, Beograd, 2002.
[49] Jonathan W. Palmer, Cheri Speier, A Typology of Virtual Organizations: An
Empirical Study.
[50] Jovanović P., Menadžment – teorija i praksa, FON, Beograd, 2005.
[51] Jovanović P., Upravljanje razvojem preduzeća, Beograd, 1992.
[52] Koter P. Dž., Vođenje promene, Želind , Beograd, 1988.
[53] Kotler P., Keller K. L., Marketing management, 12th Edistion, Prentice Hall
Inc,Upper Saddle River, New Jersey, 2006.
[54] Krstić B., Vučić S., Biznis inkubator centar – instrument podrške razvoja ma-
lih i srednjih preduzeća, Ekonomske teme str 121–130 br. 4, 2005.
[55] Lovreta S., Trgovinski menadžment, Ekonomski fakultet, Beograd, 1998
[56] Marcelo Marinho Aidar, Tiago de Melo Cruz, Entrepreneurship Activity and
Challenges for growing In Brazil, Silicon Valley Review of Global Entrepre-
neurship Research, San Francisco, California, March 9 – 12, 2005
[57] Marković M., Menadžment malih i srednjih preduzeća, Fakultet za interna-
cionalni menadžment, Beograd, 2000.
[58] Mekheti E., Sevidž R., Adižesov bukvar za preduzetnike – priča o pet predu-
zeća, Adizes Southeast Europe, Novi Sad, 2004.
[59] Milićević V, Međunarodni menadžment – novije tendencije, Fakultet organi-
zacionih nauka, Beograd, 2002.
[60] Milićević V., Strategijsko poslovno planiranje – menadžment pristup, FON,
Beograd, 2001.
[61] Milisavljević M., „Savremeni strategijski menadžment“, Megatrend univerzi-
tet, Beograd 2005.

279
[62] OECD economic outlook, 2001.
[63] OECD economic outlook, 2002.
[64] OECD industrial support database, april 1996.
[65] Paunović B., Pristup istraživanju efikasnosti i efektivnosti MSP, Zbornik ra-
dova SYM-OP-IS’99, Beograd, 1999.
[66] Paunović S., Preduzetništvo – od biznis ideje do realizacije, Fakultet za me-
nadžment „Braća Karić“, Beograd, 1996.
[67] Pedamon,M., Droit commercial, Commercants et founds de commerce,
Concurrence et contracts du commerce, Daloz, Paris, 1994.
[68] Penezić N., Upravljanje razvojem malih preduzeća, Zadužbina Andijević,
Beograd, 1998
[69] Plan za podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća i preduzetništva 2005–
2007, Ministarstvo privrede Republike Srbije, 2005.
[70] Principles and practices of successful business incubator, National business
incubation association, 1999.
[71] Privredna struktura Srbije 1998. godine, Ministarstvo privrede Republike Sr-
bije, 1999
[72] Promoting SMEs for development, 2nd OECD conference of ministers re-
sponsible for SMEs, 2004.
[73] Rajkoiv M., Sajfert Z., Preduzetnički menadžment, FON, Beograd, 1999
[74] Riznić D., Strategija marketinga, autor, Kragujevac, 2003
[75] Saunders, M., „Strategic Purchasing and Supply Chain Management“, Finan-
cial Times Prentice Hall,Second Edition 1997.
[76] Sharma P., Chrisman J. J., Chua J. H., Strategic Management of the Family
Business: Past Research and Future Challenges, Family Business Review, Vol.
10, pp. 1–35, 1997
[77] Sieber P., Griese J., Organizational Virtualness and Electronic Commerce,
Electronic Journal of Organizational Virtualness – EJOV, 1999, Vol.1, No.1,
53–68.
[78] Singer, J., Donoho, C., Strategic management planning for the successful fam-
ily business, Journal of Business and Entrepreneurship,1992, 4(3), 39–-51.
[79] Small and medium-sized enterprises in countries in transition, United nations
economic commission for Europe, 2006.
[80] SMEs in Europe 2003, Observatory of European SMEs, European commis-
sion, 2003.
[81] SMEs, exports and job creation: a firm level analysis, Industry Canada re-
search publications program, 2002.
[82] Souster, P., Tilly, B., Directors – Your Responsibillities and Liabillities, Ac-
countancy Books, London, 1993.

280
[83] Stanković Lj., Strategijske alijanse kao forma međuzavisnog marketinga,
SymOrg – Menadžment u novom okruženju, Fakultet organizacionih nauka,
Beogarad, 2002.
[84] Stoner J., Freeman E., Management, Prentice Hall, Englewood Cliffs, NJ,
1989.
[85] Subotić Konstatinović N., Balon B., Homen J., Uloga direktora u menadžmentu
malih - porodičnih biznisa, Međunarodni simpozijum SymOrg , FON, Zlati-
bor, 2004.
[86] Tagiuri, R., Davis, J.A., On the goals of successful family companies. Family
Business Review, 1992, 5(1), 43-62.
[87] Teslić Lj., Osnove malog preduzetničkog biznisa, Stylos-print, Novi Sad,
2004.
[88] The new SME definition, user guide and model declaration, European com-
mission, 2005.
[89] Todorović J., Đuričin D., Janošević S., Strategijski menadžment., Institut za
tržišna istraživanja, Beograd, 2000.
[90] Trott P., Innovation management and New product development, Prentice
Hall, New Jersey, 1998.
[91] Turban E., McLean E, Wetherbe J., Informaciona tehnologija za menadžment
– transformisanje poslovanja u digitalnu ekonomiju, Zavod za udžbenike i
nastavna sredstva, Beograd, 2003.
[92] Venkatraman, N., Henderson, J.C. „Real strategies for Virtual Organizing“
Sloan Management Review, Vol. 40, No 1. 1998.
[93] Vesna Bogojević Arsić V., Korporativne finansije, FON, Beograd, 2005.
[94] Vidicki P., Mitrović S., Virtualna organizacija kao model poslovanja preduzet-
nika, Međunarodni simpozijum SymOrg’06, FON, Zlatibor, 2006.
[95] Ward, J.L.,Keeping the family business healthy: How to plan for continuing
growth, profitability, and family leadership, San Francisco, 1987.
[96] Woods, J., White, A., Peterson, K., Jimenez, M., „Demand Chain Management
Synchronizes CRM and SCM“, Gartner Research Note, 2002.
[97] Wren D., Voich Dan Jr., Menadžment – proces struktura i ponašanje, Poslovni
sistem „Grmeč“, Beograd, 1994.
[98] Yukl G., Leadership in organization, Prentice Hall, New Jersey, 2002.
[99] Analiza razvoja MSPP u Srbiji, Ministarstvo privrede, RAMSPP, Republički
zavod za razvoj, Beograd, 2004.
[100] Mr Radulović D.,Razvoj institucija i organizacija za podršku malim i sred-
njim preduzećima i preduzetništvu u Srbiji i uticaj inostranih iskustava (2001-
2005)

281
[101] Ambijent za preduzetništvo, Zbornik radova sa okruglog stola, Republička
agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, Banja Luka.
[102] Strategija razvoja malih i srednjih preduza i preduzetništva u Republici Srbiji
od 2003-2008. godine, Vlada Republike Srbije 16.01.2003. godine
[103] Serijal dijaloga o MSP: Stvaranje i pimena inicijativa i strategija za podršku
razvoju mikro, malih i srednjih preduzeća, United nations development pro-
gramme, Regionalni centar u Bratislavi i World bank global development
learning network.
[104] OECD – The local Economic and Employment Development Programme
(LEED) Best Practices in local development,1999.

Relevantne internet stranice

[105] www.infoprofil.info/edu/virtualne_edu.htm
[106] ww.unece.org
[107] www.infoprofil.info/edu/virtualne_edu.htm
[108] www.sme.sr.gov.yu
[109] www.smba.go.kr/main/english/sub5/sub05_1.jsp
[110] www.unece.org/indust/sme/incubator.htm
[111] www.unece.org/indust/sme/incubator
[112] www.ekonomist.co.yu
[113] www.celce.edu/publications/digest
[114] www.entre-ed.org/standards_toolkit
[115] www.amrresearch.com
[116] www.mpriv.sr.gov.yu - Ministarstvo privrede
[117] www.srbija.sr.gov.yu - Vlada Republike Srbije
[118] www.parlament.sr.gov.yu - Narodna Skupština Republike Srbije
[119] www.apr.sr.gov.yu - Agencija za privredne registre
[120] www.siepa.sr.gov.yu - Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza
[121] www.pks.co.yu - Privredna komora Srbije
[122] www.aofi.co.yu - Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza R. Srbije
[123] www.gf.co.yu - Garancijski fond

282
Odlukom Senata Univerziteta “Singidunum”, Beograd, broj 636/08 od
12.06.2008, udžbenik “Preduzetništvo i menadžment malih i srednjih preduzea”
je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na studijskim programima koji se
realizuju na integrisanim studijama Univerziteta “Singidunum”.

CIP - 
    
     , 

You might also like