Moby Dick, Herman Melville

Zovite me Ismael. Pre nekoliko godina, nije važno kada je to

tačno bilo, imajući malo ili gotovo ništa novca u džepu, i
nemajući nikakav poseban razlog da ostanem na kopnu, odlučio
sam da se otisnem u svet i nagledam se mora. To je način da se
oslobodim melanholije i da popravim cirkulaciju. Svaki put kada
osetim da mi se oko usana skuplja seta, da mi je u duši vlažni,
kišni Novembar; kad god nehotice počnem da zastajkujem pred
izlozima pogrebnih radnji,i ne znajući nađem se na čelu svake
pogrebne povorke koja pored mene prođe, a pogotovu kad me
tuga pritisne tako da moram da priberem svu svoju moralnu
snagu da ne izjurim na ulicu i ne počnem ljudima redom bacati
šešire s glave – tada znam da je krajnje vreme da se otisnem na
more. To je moja zamena za revolver i metak. Kato se sa
filozofskim gestom baca na svoj mač i probada, dok se ja mirno
ukrcavam na brod. U tome nema ništa čudno. Kad bi ljudi to
samo znali, svi bi redom, pre ili kasnije, gajili manje-više ista
osećanja prema okeanu kao i ja.
Evo vam tu vaš ostrvski grad Manhattan, opasan pristaništima
kao što su Indijska ostrva okružena koralnim grebenima;
trgovina ga okružuje svojim talasima. Desno i levo, ulice izlaze
na more. Sasvim naniže u gradu, masa se kupa u talasima i hladi
povetarcima, koji su pre sat-dva bili daleko na pučini i niko ih sa
kopna nije video.Pogledajte samo gomile ljudi koji stoje i zure u
more. Prošetajte se kroz grad u sneno popodne Gospodnjeg
dana. Krenite od Corlears Hook-a do Coenties Slip-a, a odatle,
preko Whitehall-a, na sever. Šta vidite ? Svuda po gradu hiljade i
hiljade smrtnika koji kao nemi stražari gledaju u more i sanjaju o
njemu . Jedni su se naslonili na ogradu, drugi su posedali na
stubove na palubi, neki zaviruju preko bedema brodova koji su
doplovili iz Kine, a ima i onih koji koji su se popeli visoko na
jarbole da dođu do što boljeg vidika na otvoreno more. Sve su
to ljudi sa kopna, koji su radnim danima zatvoreni među
zidovima, vezani za tezge, prikovani na klupe i pribijeni za radne
stolove. Pa šta sad rade? Zar su zelene poljane nestale? Šta
traže ovde?